OSNOVI METODOLOGIJE POLITIČKIH NAUKA

1

1. Pojam, predmet i sastavni delovi metodologije

Metodologija je nauka o metodima sticanja naučnog saznanja odn. o metodima naučnog istraživanja. Postavlja se pitanje: Da li je metodologija moguća kao nauka?;

- naučna disciplina druge nauke (logike) ne može da bude posebna nauka;- metod i predmet su nerazdvojni činioci svake nauke i naučne disipline, pa

su i naučna saznanja i naučna istraživanja metode sastavni delovi te nauke.Međutim, previđa se da se radi o specifičnom predmetu metodologije – metodu odn. načinu naučnog saznanja i naučnog istraživanja predmeta nauke odn. naučne discipline. Metodologija se definiše kao normativna nauka, i ovakvo određenje zasniva se na saznanju da su njen predmet proverena naučna istraživačka iskustva i pravila o sticanju naučnog saznanja i o naučnom istraživanju. Dakle, ona utvrđuje interpretaciju i primenu već postojećih i uvođenje novih pravila.Metodologija je empirijska teorijska nauka i sadrži saznanja koja ulaze u njen sastavni deo, mogla bi se svrstati u tri dela:

I. deo čine naučna saznanja o pravilima logike i odnosima pravila logike sa metodama i predmetom istraživanja. Ovaj deo bismo nazvali LOGIČKIM, jer se njime uspostavlja odnos između metodologije i logike.

II. Deo nazivamo EPISTEMOLOŠKIM ili SAZNAJNIM i u ovom delu se razrešavaju problemi odnosa između naučnog saznanja o predmetu i naučnog saznanja o metodu.

III. Deo naziva se NAUČNO – STRATEGIJSKIM i u ovom delu se razrešava pitanje odnosa međuzavisnosti razvoja saznanja o predmetu i o metodu nauke.

* međuzavisnost predmeta i metoda nauke je neposredna.** predmet istraživanja u metodologiji su naučna saznanja o naučno – istraživačkoj praksi i norme koje propisuju određene aktivnosti i ponašanja u procesima naučnog istraživanja i sticanja naučnog saznanja.

2. Klasifikacija metodologije i izvori metodoloških saznanja

Ako metodologiju shvatamo kao nauku o metodama sticanja naučnog saznanja i naučnog istraživanja, uređenu u jedinstveni sistem, sa strogo naučnom sistematizacijom i naučno utvrđenim strukturama, funkcijama i odnosima, onda je osnovano govoriti o jednoj složenoj nauci koju čini više delova – celina. Međutim, postoji suprotno shvatanje koje tvrdi da postoji više metodologija koje se međusobno znatno razlikuju. Najčešće se razlikuju: - Opšta metodologija; - Metodologija društvenih nauka;- Metodologija prirodnih nauka; - Met. pojedinih nauka (specijalne met.)

2

Ova klasifikacija, ma kako izgledala uverljiva, ne opovrgava stanovište da je metodologija jedna nauka, jedan koherentan naučni sistem, u kome je samo predmet metodologije klasifikovan po opštosti.Metodologija ne postavlja pitanje da li je moguće saznanje istine i da li je istina uopšte moguća, već polazi sa stanovišta da čim postoji smisleno pitanje, verovatno je da postoji i istinit odgovor na njega, i upravo ovo stanovište opredeljuje i izvore metodologije.

1. FILOZOFIJA – kao sistematizovano promišljanje celokupnog iskustva i predviđanja razvoja ljudskog društva.

2. LOGIKA – koja sadrži znatne komponente osnova metodologije. Naime, pravila i kriterijumi istinitog mišljenja sadržani i izgrađeni u logici, nezaobilazni su strukturni činioci metodoloških saznanja.

3. SOCIOLOGIJA – koja se bavi međuzavisnostima između svojstava društva i društvenih saznanja, uključujući i naučno saznanje.

4. POSTOJEĆA NAUČNA SAZNANJA o raznim predmetima nauke i o metodama saznanja u okvirima raznih nauka (pol. nauke – saznanja u društvenim naukama → sociologije, psihologije, istorije, ekonomije)

5. EVIDENTIRANA PRAKSA ISTRAŽIVANJA sadržana u mnogim istraživačkim projektima sa raznim predmetima i metodama istraživanja.

6. SPECIJALNA MET. ISTRAŽIVANJA, a njihov predmet su procesi izrade projekata istraživanja, tokovi realizacije istraživanja, karakteristike, mogućnosti određenih metodoloških koncepata, itd.

3. Pojam mišljenja i zakoni istinitog mišljenja i zamišljanja

Mišljenje je složen proces sticanja naučnog saznanja, u kome su sadržane psihičke, mentalne, fizičke i društvene komponente. Ono je predmetno (uvek se misli o nečemu) a odigrava se kroz sledeće faze: opažanje – predstavljanje – poimanje i promišljanje. S obzirom da je mišljenje proces (razvojno) može se govoriti o različitim stepenima istinitosti odn. pogrešnosti mišljenja.Jedan od logičkih sistema valencije mišljenja razlikuje:

- moguću istinitost (pogrešnost); - izvesnu ist. (pogreš.), i- verovatnu ist. (pogrešnost); - nužnu ist. (pogreš.)

S obzirom da se mišljenje kreće od razlikovanja, preko shvatanja odnosa, poređenja do sjedinjavanja različitog, mogu se evidentirati i zakoni istinitog mišljenja, i tu se mogu zapaziti dve grupe zakona. Prvu bismo nazvali zakonima osnovnih odlika istinitog mišljenja, a drugu zakonima istinitog zamišljanja predmeta.U prvu grupu, među zakone osnovnih odlika istinitog mišljenja možemo učvrstiti sledeće zakone:1) predmetnosti (neophodnost da se mišljenje odnosi na neki predmet mišljenja);2) sadržajnosti (zahtev da mišljenje bude ispunjeno određenim sadržajem);3) određenosti (zahtev da mišljenje o predmetu bude određeno);4) osnovanosti (zahtev da mišljenje bude zasnovano, a ne proizvoljno);

3

5) logičke povezanosti (zahtev za logičkom konzistentnošću i smislenošću);6) stalnosti i razvojnosti. Drugu grupu, zakone istinitog zamišljanja predmeta čine dve podgrupe:A opšti zakon objektivnog zamišljanja predmeta – onakvog kakav zaista jeste. Ovaj zakon ima univerzalno značenje. Predmet se može naučno saznati samo ako je zamišljen da odgovara realitetu na koji se odnosi. Veoma teško se realizuje kada su predmeti zamišljanja izvesne duhovne tvorevine, umetnički sadržaji.B posebni zakoni – koji su znatno jasniji i primenjiviji, a čine ih:

a) prvi poseban zakon je zakon istinitog zamišljanja – jedinstva raznovrsnog tj. shvatanje povezanosti raznih činilaca u jednom predmetu kao istorodnih činilaca;

b) zakon identiteta odn. shvatanje složenih, ali relativno izdvojenih i relativno konstantnih pojava kao jednih; npr. članstvo stranke; odnosi se na procese dešavanja, odnose, institucije.

c) zakon različitosti tj. identifikacije različitih činilaca u okvirima jednog; npr. organizacione jedinice stranke.

d) zakon suprotnosti – postoji opšta i prosta suprotnost. Opšta, kada u jednoj pojavi imamo odredbe koje su međusobno suprotne, uslovljavaju se i prelaze jedna na drugu. Npr. opšte – posebno, apstraktno – konkretno. Prosta suprotnost, kada su činioci ili pojave kvalitativno ili kvantitativno bitno različiti odn. suprotni.

e) zakon protivurečnosti i neprotivurečnosti, takođe se može shvatiti kao opšti i kao prost. Svaki razvojan predmet sadrži međusobno povezane, uslovljene i prelazne protivurečne činioce.

f) zakon razvojnosti i stalnosti koji je usmeren na shvatanje razvojnosti jednog predmeta zamišljanja. Takođe, relativna stalnost svakog predmeta zamišljanja, koja se ispoljava kroz identitet i jednistvo predmeta, koji su relativno nepromenljivi – stalni.

4. Predmeti mišljenja i naučnog saznanja

Opšti predmet mišljenja i naučnog saznanja jeste ukupnost procesa i odnosa, događanja i stvari u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Uže određen, konkretizovan predmet mišljenja i naučnog saznanja pol. nauke jesu svi činioci pol. procesa i odnosa, kao i činioci okruženja u kojima se oni odigravaju.Mogući su razni kriterijumi za klasifikaciju predmeta metodologije i naučnog saznanja. Najpre se pominju:

I. STEPEN I OBLIK RAZVOJA PREDMETA, a unutar njega se razlikuju:1. prirodne pojave – mehanička, molekularno-fizička, atomsko-hemijska i biloška

kretanja;2. psihičke pojave;3. društvene pojave i procesi.

II. ODNOS PREMA SUBJEKTU, po njemu se razlikuju:a) predmeti nezavisni od čoveka i čovečanstva;b) opaženi predmeti i opažaji;

4

c) predstave i nečulne slike;d) misli – zamisli ukoliko se ne uvršćuju u nečulne slike.

III. OBLIK PREDMETA:- jednosni predmeti pod kojim se podrazumevaju jednosne celine;- opšti predmeti shvaćeni kao a) jedno u mnogome, i b) mnogo jednog.

IV. SLOŽENOST PREDMETA:1) skup – veza između raznovrnih činilaca skupa je slučajna i pretežno spoljašnja; npr. saobraćajni udes. Skupovi mogu da budu: konačni i beskonačni, kontinuirani i diskretni;2) mnoštvo – jedinstvo raznovrsnih predmeta koji imaju neku zajedničku kvalitativnu osobinu ili bitan odnos.3) agregat – je množina u kojoj su tačno određeni odnosi članova jednih prema drugima, ali unutar njih nije uspostavljen hijerahijski red. U društvenom i pol. smislu, agregati nemaju uspostavljen unutrašnji čvrst poredak, dinamični su i sa pokretačkom potencijom.4) grupa – je množina ma po čemu jednovrsnih ili srodnih članova. Pogodna je za istraživanje u društvenim i pol. naukama jer je lako prepoznatljiv realitet. Grupa ne mora da ima strogo definisan prostor i vreme kao skup ili mnoštvo ljudi. Veze između ljudi mogu činiti bitne ili nebitne osobine, a te veze mogu da budu prostorne, funkcionalne ili organske, a mogu u jednu celinu da povezuju različite predmete. Takve celine se nazivaju blok.5) klasa, razred i rod – su mnoštva jednovrsnih članova koji čine celinu na osnovu nekih zajedničkih osobina odn. svojstava. Ova svojstva mogu biti ili manje složenosti, npr. za društvenu klasu je bitan kriterijum društveni položaj.6) niz i red – imaju zajedničku osobinu da članovi koji ih čine slede jedan drugog po nekom svojstvu. Posebna karakteristika reda je da u sebi sadrži hijerarhijsku odredbu zasnovanu na određenom svojstvu, npr. elita, direktori, predsednici, ministri i dr.7) kolektiv – je karakterističan po unutrašnoj povezanosti visokog stepena, intenzivni odnosi.8) Sistem – bitne odredbe:

to je celina; - u kojoj su uspostavljeni pretežno saglasni i funkcionalni odnosi relativno

stalnih članica strukture;- u kome se vrše određene međusobno povezane funkcije;- koji kao celina vrši i određene funkcije u okruženju;- teži održanju ravnoteže;- prema okruženju se odnosi kao posebnost.

6. Pojam i sastavni delovi naučnog metoda

5

Šešić nauku definiše iskazom: ¨...teorijsko – saznajna i praktična, organizovana i planska istraživačka društvena delatnost saznanja određenih oblasti, prirodnih, bioloških, društvenih, kao i duhovno – kulturnih pojava, koja u svojoj strukturi pored predmeta, sadrži i određenu metodu.¨ Strukturu nauke činili bi: aksiomi, principi, naučni zakoni, naučne teorije, postulati, hipoteze, argumenti i kategorijalni pojmovni aparat o predmetu nauke. Sastavni deo te strukture su procedure istraživanja dokazivanja i opovrgavanja i procedure konstituisanja naučnih i saznajnih činjenica.U osnovi nauke nalazi se proces sticanja, demonstracije i primene naučnog saznanja, a naučno saznanje je ono koje se tiče predmeta nauke a do koga se dolazi naučnim istraživanjem i primenom naučnih metoda i ono je najbliže istini o predmetu nauka.Metod naučnog saznanja je smisleno i svrsishodno, racionalno konstituisan sistem ideja, koncepcija, radnji i sredstava, odabran po naučnim kriterijumima i naučno proveren u cilju sticanja naučnog saznanja odn. naučnog istraživanja o predmetu ili metodu nauke. Bitna obeležja naučnog metoda su: naučnost, racionalnost, ciljnost, sistematičnost, kontrolisanost i kritičko vrednovanje namerno odabranih koncepcija, postupaka i sredstava u okvirima određene nauke.Sastavni delovi naučnog metodaNaučni metod ima tri osnovna sastavna dela: Logički deo koji sadrži logičke osnove, logička pravila metoda. Mada se ne može poricati stav da su logička pravila jednog sistema u suštini ista i da ona ne zavise od metoda, ipak se u okviru raznih metoda ona različito primenjuju i interpretiraju. Epistemološki deo koji obrađuje odnos teorije i drugih delova nauke sa realitetima stvarnosti i metoda istraživanja. U ovaj deo spada i kategorijalno – pojmovni sistem, veoma je važan zato što otkriva šta je to što je potrebno istraživati određenim vrstama istraživanja, kakve su mogućnosti primene dotične metode, kako otkloniti moguće teškoće i prepreke, a kako stimulisati prednost te metode. Ovaj deo uspostavlja kriterijume izbora između više mogućih koncepcija i metoda istraživanja. Operativno – tehnički deo koji obrađuje odnos između prethodnih delova metoda i njihovih tehnika, zatim pravila konstruisanja i primene tehnika istraživanja.

Očigledno je da se nauka ne može svesti na svoj predmet, takođe ni metodologija ni metod se ne mogu svesti na postupak. Jedna metoda istraživanja može imati više tehnika istraživanja.Dakle:

- metodi istraživanja mogu da imaju više modaliteta, a u njihovom sastavu može da bude više tehnika istraživanja;- pod tehnikama istraživanja podrazumevamo složene, neposredno primenjene operativne oblike metoda, a svaku tehniku čine instrumenti i postupci;- instrumenti su sva sredstva, sve stvari koje koristimo prilikom primene metoda;

6

- postupci su izvršavanje određenih radnji u skladu sa pravilima metoda i istraživačke tehnike, a saglasno uputstvu u okviru konkretnog projekta istraživanja.

7. Klasifikacija naučnog metoda

Kriterijum klasifikacije metoda su višestruki. Najčešće su opštost metoda – njegova upotrebljivost i predmet koji se metodom istražuje. U literaturi se najčešće susreću sledeće klasifikacije:1) Osnovne metode u koje spadaju analiza, sinteza, apstrahovanje, konkretizacija, specijalizacija, generalizacija, dedukcija i indukcija. U ove metode bi se mogla ubrojati i analogija odn. komparacija koja je integrisana sa svim napred pomenutim. Ove metode su u osnovi svih drugih metoda, i to ih kvalifikuje kao osnovne.2) Opštenaučne metode su one koje se primenjuju u svim naukama, a po pravilu u njih se ubrajaju: statistička m., m. modelovanja, aksiomatska, analitičko – deduktivna i hipotetičko – deduktivna.3) Posebne metode pojedinih grupa nauka (npr. društvenih) gde se ubrajaju strukturalizam, aksiologizam, dijalektički metod, itd. Međutim njihove bitne postavke mogu se primeniti u istraživanju bilo kog predmeta, bilo koje nauke. Izuzetak čini aksiologizam čije se postavke u prirodnim naukama ne mogu primeniti, a suprotnost njemu je dijalektički koncept čije odredbe imaju univerzalnu mogućnost primene.4) Metode prikupljanja podataka – koristimo pri prikupljanju podataka, međutim ono podrazumeva i sređivanje i obradu podataka i zaključivanje na osnovu njih. U tom pogledu postoji izvesna povezanost i međuzavisnost između metode prikupljanja i obrade podataka. U metodi prikuljanja podataka najčešće se ubrajaju: m. ispitivanja, m. posmatranja i m. eksperimenta. Tu se mogu uvrstiti još m. analize dokumenta i m. studije slučaja, ali su one po svojim svojstvima specifične pa ih još nazivamo operativnim.5) Moguće je oformiti kao posebnu grupu metode obrade podataka, ali se one najčešće javljaju kao delovi opštih m. istraživanja, kao njihovi produžeci. Isto je i sa metodama zaključivanja.Uobičajena je klasifikacija metoda zasnovana na kriterijumima pripadnosti predmeta istraživanja određenim naukama (m. prirodnih i m. društvenih nauka).Ne retko, susrećemo se i sa podelom na kvantitativne i kvalitativne metode, ova podela je nedovoljno osnovana jer nema ¨praznih kvantiteta¨ - nema malo i mnogo ničega, već je uvek u pitanju količina veličina nečega – nekog kvaliteta.

9. Pojam, bitna svojstva i klasifikacija naučnih istraživanja

7

Naučno istraživanje je složen, organizovan, sistematski, svrsishodan proces sticanja naučnog saznanja, o strogo definisanom predmetu istraživanja, verifikovanom – važećom naučnom procedurom, odn. odgovornom primenom naučnih metoda. Istraživanje je složena celina – sistem misaono – fizičkih, stvaralačkih, rutinskih i operativno – tehničkih, intelektualnih i manuelnih procesa i radnji.

Bitna svojstva istraživanja:- svako istraživanje je nužno saznavanje novog o predmetu i metodu nauka, čak i kada se ponovo utvrđuje staro saznanje;- sistematično je i samo funkcionalan svrsishodan sistem;- ono je organizovan proces, jasno predmetno i ciljno usmeren;- istraživanje je složena delatnost intelektualnih i fizičkih činilaca;- ono je funkcionalan sistem veza i odnosa naučno-istraživačke delatnosti i društvene realnosti i prakse.

MIŠLJENJE je bitna komponenta svakog istraživanja, a pogotovo naučnog. Neophodna svojstva takvog naučnog istraživačkog mišljenja su:

1. potpuno određena predmetnost, 6. prodornost, 2. naučna osnovanost, 7. realističnost,3. logičnost i smislenost, 8. celovitost,4. kritičnost, 9. sistematičnost.5. konzistentnost i koherentnost,

S obzirom na mnoštvo istraživanja u istraživačkoj praksi, javljaju se razne vrste i tipovi istraživanja, a to omogućava formiranje raznih kriterijuma klasifikacije:1. Po kriterijumu opštosti:

a) opšta – istraživanja koja svojim predmetom obuhvataju celinu pol. procesa i celinu prostora i vremena u kojima se oni odigravaju;b) posebna – istraživanja zahvataju samo jedan segment pol. procesa, i odnose se na samo jedan segment prostora i vremena;c) pojedinačna – istraživanja obuhvataju samo jednu komponentu pol. procesa u strogo određenoj jedinici vremena i prostora.

2. Po kriterijumu svojstva predmeta: Empirijska istraživanja – koja se bave saznavanjem društvene i pol. stvarnosti na osnovu iskustvenih, čulnih podataka. Teorijska istraživanja – koja se zasnivaju na mišljenju o već postojećim naučnim saznanjima, iskazanim na neki način u nekom obliku.

Međuitm, čisto empirijska i čisto teorijska istraživanja nema, zbog povezanosti i međuzavisnosti teorije i prakse, i zato se formira sledeća klasifikacija:

- pretežno teorijska (teorijsko-empirijska)- pretežno empirijska (empirijsko-teorijska)- kompleksna (ujednačeno učešće teorijskog i empirijskog)

3. Masovnost pol. pojava poslužila je kao kriterijum razlikovanja:

8

a) masovnih istraživanja – čiji su predmet masovne pojave (npr. pol. raspoloženje);b) masovna istraživanja

4. Po kriterijumu vremena:o Longitudalna – koja obuhvataju više vremnskih intervala jedne pojave ili procesa.o Transverzalna – koja se bave presekom pojava, procesa u jednom vremenskom odsečku;o Panel istraživanja – koja se bave ili slojevima ili istim pitanjima u raznim vremenskim intervalima istog predmeta istraživanjana istim ili sličnim uzorcima.

5. Po kriterijumu pripadnosti nauci odn. naučnim disciplinama:- multidisciplinarna – predmet istraživanja spada u više disciplina koje pripadaju dvema ili većem broju nauka;- interdisciplinarna – predmet istraživanja spada u više disciplina jedne nauke;- intradisciplinarna – predmet istraživanja pripada jednoj disciplini jedne nauke.

6. Po kriterijumu aktuelnosti predmeta:a) Rekonstruktivna – istraživanja čiji predmet čine prošli događaji, a rezultati istraživanja treba da omoguće naučnu misaonu ili materijalnu rekonstrukciju zbivanja u prošlosti. Ona se mogu baviti daljom ili bližom prošlošću, i mogu da budu osnov za ponašanje i aktivnosti u budućnosti. Međutim, suđenje samo na osnovu prošlosti može da dovede do krupnih zabluda, jer svako novo vreme osim komponenti starog sadrži i mnoštvo komponenti novog.b) Aktuelna – aktuelnost se može shvatiti dvojako:- prvo, kao aktuelnost predmeta istraživanja nezavisno od vremena kada se proces odigrao;- drugo, predmet istraživanja je proces koji se odigrava istovremeno sa sprovođenjem istraživanja.Dakle, aktuelna su ona istraživanja čiji je predmet savremena pojava ili proces.c) Projektivna istraživanja su u suštini prognostička. Predmet je dalja ili bliža budućnost, i ovo su za pol. nauke najvažnija i ujedno najređa i najteža istraživanja.

7. Po odnosu subjekta i objekta prema predmetu istraživanja: entrospektivna istraživanja – gde se jasno razlikuje objekt – predmet istraživanja i subjekt – istraživač; introspektivna istraživanja – gde su subjekt i objekt integrisani, tj. subjekt istraživanja je istovremeno i sopstveni predmet istraživanja.

A kombinovana istraživanja bila bi ona u kojima se istraživač koristi samoposmatranjem drugih subjekata koji evidentiraju podatke o sebi.8. Svrha i ciljevi istraživanja:A – po svrsi, istraživanja delimo na:

9

o heuristička - koja su usmerena na sticanje potpuno novih saznanja o dotad nepoznatim dimenzijama, formama, strukturama, svojstvima predmeta;o verifikatorna – koja su usmerena na proveru postojećeg naučnog saznanja.

B – po ciljevima:1) Orijentaciona istraživanja – čiji je cilj izrađivanje naučnih osnova za izradu projekta istraživanja koji ima pretežno heurističke karakteristike, a o čijem predmetu nema dovoljno saznanja u teroijskom naučnom fondu i dotadašnjim istraživanjima.2) Deskriptivna istr. – čiji je naučni cilj da naučno opišu jedan proces, pojavu;3) Klasifikatorska istr. – imaju za cilj da izvrše klasifikaciju ili tipologizaciju predmeta istraživanja. Ovaj cilj zahteva utvrđivanje bitnih obeležja predmeta i na osnovu njih utvrđivanje njegovog mesta u određenom poretku.4) Inovatorsko-heuristička istr. – usmerena su na otkrivanje nepoznatih, ranijim istraživanjima neotkrivenih činilaca, svojstava i odnosa predmeta.5) Cilj eksplikativnih istr. je naučno objašnjenje.6) Prognostička istr. – čiji je cilj naučno predviđanje kretanja i razvoja pojava i procesa u bližoj ili daljoj budućnosti.

9. Funkcija istraživanja u razvoju nauke:a. Fundamentalna istr. – koja su usmerena na osnovna bitna naučna saznanja koja se tiču razvoja nauke i u prvom redu naučne teorije;b. Primenjena istr. – nastoje da naučna saznanja naučne teorije obrade tako da utvrde mogućnost njihove praktične primene.c. Razvojna istr. – praktična rešenja primenjenih istraživanja dalje razvijaju i usavršavaju;d. Akciona istr. – (u pol. naukama), ova istraživanja ne moraju da imaju naučnu funkciju, pa ni naučni cilj. Ona su direktno podređena zahtevu rešavanja konkretnog pol. aktuelnog problema;

10. Kriterijum složenosti istraživanja:- po kriterijumu obuhvata materije:

a) generalna b) detaljistička istr.- po broju metoda primenjenih u sakupljanju podataka:

a) polimetodska b) monometodska- po složenosti projekata istr.:

a) jednostavna, sa samo jednim jedinstvenim projektom;b) sa jednim složenim projektom i više potprojekata;c) sa generalnim projektom, u okviru koga postoji više posebnih projekata i u okviru njih potprojekata.

- komparativna istr – smatraju se veoma složenim istraživanjima zbog neophodnosti da se identifikuju predmeti poređenja, kriterijumi i postupci poređenja.- panel istr. – kao istraživanja obuhvataju više slojeva i mogu više puta da se ponove u raznim vremenima, na istom ili sličnom uzorku, istog predmeta i primenom istih metoda.

10

11. Kriterijum trajanja istraživanja.1) Blic – traju veoma kratko, od jednog dana do najviše nekoliko nedelja;2) Kratkoročna – koja traju do 3 meseca;3) Srednjoročna – od 6 meseci do godinu dana;4) Dugoročna – traju duže od jedne godine;5) Permanentna – veoma su retka, a to su višekratno ponavljana istraživanja istog predmeta, pa su veoma slična panel odn. longitudinalnim istraživanjima.

12. Proces mišljenja i logičko mišljenje

Logičko mišljenje je ono koje teži istinitom saznanju i odvija se po pravilima određenog sistema logike.Mišljenje je složen proces sticanja naučnog saznanja, čija su tri bitna svojstva:

a) razvojnost – što znači da se neprekidno menja polazeći od nižih, krećući se ka višim nivoima. Ovo se ostvaruje na dva načina:

- obogaćivanje predmetnog sadržaja mišljenja,- umnožavanje oblika i modaliteta mišljenja.b) kreativnost – stvaralačka moć koja se ostvaruje analizom i kritikom aktuelne i

prošle prakse, i zamišlja novu praksu, otkrivajući mogućnost njene bliže i dalje perspektive.

c) sistematičnost – bez koje mišljenje ne bi bilo kreativno. Ono je sve sposobnije da razlučuje uspešno od neuspešnog, korisno od nekorisnog itd., i da vrši selekciju, razvrstavanje i vrednovanje sopstvenih svojstava.Iz ovoga se može izvesti definicija ljudskog mišljenja koja glasi:Mišljenje je stvaralačko – aktivno shvatanje objektivne stvarnosti, prirodne, društvene, biološke i psihičko-misaone.Mišljenje se pretežno odigrava kroz analizu i sintezu; logično je ako je logički zasnovano i logički vredno mišljenje. Može se konstatovati da je mišljenje o i u metodologiji i o metodama politikologije logički zasnovano i logički vredno.

Prvo, ono je predmetno. Njen predmet, politika shvaćena kao komponenta aktuelne, prošle i buduće ljudske prakse, realne, zamišljene i zamislive, relativno je određen.

Drugo, naučno mišljenje o metodologiji i o metodama politikologije odigrava se po proceduri i formama logike i po logičkim pravilima. Kreće se od opažanja, preko predstavljanja, do mišljenja, posredstvom znakova, simbola i reči, jezika, informacija i komunikacija. Ono se odigrava u formama pojma, stava, suda i zaključaka uz uvažavanje zakona istinitog mišljenja.

13. Imenovanje, označavanje i značenje

Na određenom nivou razvoja ljudskog društva i ljudske prakse, bez odgovarajućeg nivoa međusobnog komuniciranja i informisanja nije bilo moguće uspešno obavljati praksu.

11

Prvobitni znaci bili su signali – prirodne, materijalne stvari – pojave koje su ukazivale na druge predmete koji su već bili, odigravaju se ili će se odigravati. Njihovo osnovno značenje bilo je intersubjektivno shvatljivo i jedinstveno.Na potrebama prakse nastali su veštački znaci. Njihove bitne odredbe su:

- da su ih stvorili ljudi, pa su stoga nužno konvencionalni;- da se ljudi njima služe da bi označili neki predmet;- koriste ih da bi se obavestili o nekom predmetu odn. o tuđem iskustvu o

određenom predmetu.Znak može biti bilo koji društveno – realni predmet ma koje vrste. Znak mora da ispuni dva bitna uslova: da jedan predmet bude znak drugog predmeta – prvi predmet (znak) mora svojim značenjem da ukazuje na drugi predmet. Dakle, znak mora da bude znak nečega. predmet mora biti znak za nekoga, za neko svesno biće, koje shvata i razume značenje znaka.Za politikologiju od posebnog značaja su veštački znaci, simboli i reči.SIMBOLI ne moraju da imaju nikakvu neposrednu prirodnu vezu sa predmetom koji označavaju. Oni se pridaju određenim predmetima društva, ljudskom konvencijom (običajem ili dogovorom) kojim se utvrđuje i njihovo značenje.REČI su osnovni činioci svakog prirodnog jezika i time su u osnovi svih veštačkih. Reči su na sadašnjem nivou razvoja povezane sa pojmovima i pojmovnim mišljenjem.Pojam simbola u politikologiji obuhvata i nešto drugačije značenje, pa tako se pod simbolima podrazumevaju i oznake za izvesne celine (državna ili partijska zastava) ili određena svojstva, akciona i programska usmerenja, itd.Simbola ima više vrsta ali se najčešće klasifikuju:1. po predmetnoj oblasti:

- specifični vanjezički simboli - simboli običnih jezika- umetnički simboli - simboli naučnih jezika.

2. po gnoseološkoj funkciji:- deskriptivni (opisni),- eksplikativni (objašnavajući),- instrumentalni simboli.

Sistem simbola čine običan ili naučni jezik. Znak, simbol, reč nastaje procesom imenovanja i označavanja.Imenovanje je pripisivanje imena objektima, dok je označavanje pripisivanje znaka i značenja objektu.Značenje je složen psihički proces, u kome određeni predmet, preko određenog pojma, ukazuje subjektu na određeni predmet. P – P – S – PDa bi se proces označavanja uspešno ostvario neophodne su mentalne dispozicije za upotrebu znaka i shvatanje značenja.Označavanje vrši dve funkcije:

ukazuje na koje objekte se znak može primeniti tj. koje objekte denotira; ukazuje i koja svojstva objekata dati znak opisuje tj. konotira.

12

U tom smislu možemo denotaciju odrediti kao primenjivanje znaka na dati objekat, a konotaciju kao opisivanje svojstva izvesne vrste objekata.Simbol treba da ima objektivno značenje, a moguće je i njegovo subjektivno značenje. Pod objektivnim, podrazumeva se ono što se zamišlja i označava pomoću simbola, ovo značenje je intersubjektivno i komunikabilno. Subjektivnim značenjem smatra se značenje lišeno intersubjektivnosti i komunikabilnosti.

14. Jezik i naučni jezik

Jezik je sistem simbola reči i jezičkih izraza; to je ljudska tvorevina i činilac ljudskog razvoja; on je izraz saznanja i razvijenosti prakse određenog društva; instrument izražavanja i konstituisanja misli u procesu mišljenja i jezik je bitan osnov društvenog informisanja i opštenja. Naravno jezik je promenljiv i razvojan, pa svako društvo, u određenoj fazi svog razvoja, ima sopstveni jezik. To opet ne znači da nema kontinuiteta u razvoju, već da promene u strukturi, funkcijama, odnosima i proizvodima, deluju na jezik u četiri smera:

1. neke reči i jezički izrazi gube se jer iščezavaju objekti na koje su se odnosili;2. neke reči menjaju svoje značenje;3. nastaju nove reči i jezički izrazi;4. javljaju se novi načini upotrebe jezika.

Osnovnu strukturu svakog jezika čine reči – elementarni činioci jezika, jezički izrazi – smisleni spojevi reči. Logičku strukturu reči čine termin – spoljni izraz reči, način iskazivanja, pojam – sadržaj i značenje reči i njeno ograničenje.Bitno svojsvto jezika je njegova razumljivost, sposobnost da izrazi misli, značenja, shvatanja o objektima prakse. Mada su termini, pojmovi i značenje jezika uglavnom određeni, jezik pati od nepreciznosti, koja otežava njihovo razumevanje. Postoje tri izvora teškoća za razumljivost jezika:

a) sinonimnost (kada se za isti pojam koriste razni termini u manje-više istom značenju);

b) homonimnost (kada se istim terminom izražavaju razni pojmovi);c) uloga konteksta u značenju (kada preciznost pojma, termina, jezičkog izraza

zavisi od znanja o situaciji u kojoj se upotrebljava).U nauci se pravi razlika između prirodnog i veštačkog jezika, običnog jezika i jezika nauke i između objekt-jezika i metajezika. Prirodni jezik je onaj koji je nastao spontano, tokom razvoja društva, njegove prakse i njegovog znanja. To je jezik u svakodnevnoj upotrebi običnih subjekata, zdravorazumski jezik. Određenje običnog jezika korespondira sa određenjem prirodnog jezika. Veštački jezici su po pravilu simbolički jezici. Postoje dve varijante takvih jezika:

13

- koji su razvile nauke za svoje svrhe u težnji za što preciznijim izražavanjima. Umesto reči koriste se veštačkim silmboli koji se ne mogu shvatiti bez dobrog poznavanja konteksta;- druga varijanta su jezici mašina, npr. računara.

Naučni jezik razlikuje se od običnog po stepenu određenosti pojmova, termina i značenja. On je precizniji, jasniji i za naučnike komunikabilniji. Jezik nauke sastavljen je od sledećih osnovnih činilaca:

1. fraza – osnovnih gramatičkih izraza koji imaju određena značenja:Osnovne fraze su: imena, pridevi, funktori – otvorene fraze, veznici.2. osnovnih jezičkih izraza – u užem smislu;3. rečenica – jezičkih iskaza logičkih stavova.

Prema predmetu na koji se jezik odnosi prave se razlike između objekt – jezika i meta – jezika. Objekt – jezik je onaj koji se bavi predmetima društvene realnosti. Taj jezik može da bude kako prirodan, običan tako i naučni jezik uključujući simboličke formalizovane jezike. On se odnosi na sve predmete ljudskog mišljenja, osim na sam jezik. Meta – jezik se određuje kao jezik o jeziku i smatra se jezikom višeg reda, drugo-stepenim jezikom.U ljudskom društvu jezik se prevashodno realizuje kroz informisanje i komuniciranje. INFORMACIJA (obaveštavanje) moguća je između čoveka i čoveka; čoveka i mašine i između mašine i čoveka. KOMUNIKACIJA (opštenje) moguća je između najmanje dva svesna subjekta...

15. Logičke varijable i konstante

Analizom izraza i iskaza otkrićemo da neke reči imaju varijabilnost i nazivamo ih varijable. Istovremeno zapažamo reči koje imaju konstantno značenje, one po pravilu povezuju varijable u smislenu celinu i njih nazivamo konstante.Varijable za predmet imaju objektivne, društveno – realne objekte, stvarne ili idealne. Konstante za svoj predmet nemaju takve realitete, one ukazuju na određene relacije.U savremenoj logici i metodologiji postoje dve vrste varijabli:

a) varijabla pojmova – spadaju opšti, odn. klasni pojmovi. Njihova opšta značenja se konkretizuju i time menjaju, ne gubeći se. Npr. opšti pojam država ne gubi se kada se konkretizuje na SAD, Japan itd, ili se specifikuje kao monarhija, federacija, itd.

b) varijabla stavova – stavne ili propozicionalne varijable imaju značajnu ulogu u osnovama simboličke logike – u računu stavova ili u računu iskaza.Poznata su tri modela spojeva varijabli:

- Prvi model podrazumeva niz varijabli, ali najmanje dve. Ako ih ima više od dve, prva je nezavisna od sledećih, druga je zavisna od prve, ali nezavisna od svih sledećih, treća je zavisna od prve i druge a nezavisna od svih sledećih itd. Poslednja varijabla u nizu zavisna je od svih prethodnih.

14

- Drugi je model kauzalnih spojeva. Ovim spojevima se izražavaju uzročno-posledični odnosi, pri čemu je uzrok nezavisna varijabla, a posledica je zavisna.- Treći je model vremenski određenih serija. I on je zasnovan na prethođenju i sledovanju. Tako je prva varijabla nezavisna od sledujućih, druga je zavisna od prve ali nezavisna od sledećih itd.

Konstante kao reči koje vrše funkciju logičkih veza, označavaju opšte, realno moguće odnose događaje i činjenica. Njihovo predmetno značenje vezano je sa istinitošću rečenice, pa ako su rečenice besmislene ili lažne, upotrebljene konstante i njihovi simboli nemaju nikakvo predmetno značenje.Smatra se da postoje tri vrste konstanti u simboličkoj logici:

1. to su individualne konstante u koje se ubrajaju simboli ili pojmovi koji označavaju jedinke. Obeležavaju se sa a, b, c... U individualne konstante spadaju lična imena, imena gradova, reka, planina i druga osobna imena.2. to su reči, simboli i pojmovi koji označavaju stalne logičke veze (i, ili, ako...)3. to su predikatske konstante, pojmovi – termini kojima se iskazuju stalna svojstva ili osobine nekih predmeta. Oni se obeležavaju sa f, g, h...

16. Logičke iskazne funkcije

Osnovne logičke iskazne funkcije bazirane su na logičkim konstantama i one iskazuju stalne osnovne relacije. Kada se logičke konstante povežu stavne varijable nastaju osnovne logičke funkcije. Logičari navode sedam takvih funkcija:

1. negacija – koja iskazuje u rečenici objektivne suprotnosti, između eksplicitno pomenutog objekta (koji u datoj situaciji nije realno dat) i impliciranog realno datog objekta koji ostaje manje ili više neodređen.

2. konjunkcija – koja govori o istovremenom postojanju dve različite pojave. Njoj odgovara logička komstanta ¨I¨ - npr. odigravaju se izbori i kritika toga izbornog procesa.

3. alternacija – znači neisključujuće ¨ILI¨ po istinitosti. Bar jedan od dva stava treba da bude istinit, ali je moguće i oba. U običnom govoru reč ¨ILI¨ upotrebljava se u trostrukom značenju:- alternacija → da je bar jedan stav istinit;- komplementarnost → što znači da su svi stavovi istiniti;- uzajamno isključenje → što znači da je jedan istinit, drugi mora biti lažan. Ovo stanovište protivureči definiciju neisključujućeg ¨ili¨.

4. disjunkcija – znači isključujuću suprotnost po istinitosti, tako da bar jedan od dva stava mora biti lažan.

5. inkompatibilnost – nesnošljivost i po istinitosti i po lažnosti (protivurečnost stavova); npr. Petar je član partije N ili nije član partije N.

6. implikacija – iskazuje ¨AKO...ONDA¨, čime izražava jedno moguće uslovljavanje suprotnosti.

15

7. ekvivalencija – izražava da su dva stava identična po vrednosti.

Logičke funkcije mogu imati sledeće vrednosti:a) NEGACIJA - ako je pozitivan stav istinit, njegova negacija je pogrešna;- ako je negacija jednog stava istinita, onda je negacija pogrešna;- dvostruka negacija jednaka je afirmacijib) KONJUKCIJA - konjukcija je istinita jedino ako su oba njena elementarna stava istinita;- ako je makar jedan član pogrešan, cela je konjukcija pogrešna.c) ALTERNACIJA - alternacija je istinita ako je bar jedan od njenih elementarnih stavova istinit;- ako su oba osnovna stava pogrešna, alternacija je pogrešna.d) DISJUNKCIJA - bar jedan od elementarnih stavova mora biti pogrešan;- isključeno je da oba stava budu istinita, u tom slučaju disjunkcija je pogrešna.e) INKOMPATIBILNOST - elementarni stavovi moraju biti suprotni po svojoj vrednosti; jedan istinit a drugi pogrešan;- isključeno je da budu jednake vrednosti, tada je inkompatibilnost pogrešna.f) IMPLIKACIJA - implikacija je istinita bilo da je implicans pogrešan, bilo da je implicat istinit;- implikacija je pogrešna ako je implicans istinit, a implicat pogrešang) EKVIVALENCIJA - ekvivalencija je istinita ako su oba elementarna stava isitnita ili lažna;- ekvivalencija je pogrešna ako je jedan stav istinit, a drugi pogrešan.

Na osnovu tih principa odn. vrednosti logičkih funkcija formiraju se tablice istina.

18. Definicija pojma

Pojam se nalazi u osnovi ljudskog mišljenja. Do pojma se dolazi poimanjem i shvatanjem. Njime ostvaruje prelaz sa intuitivnog ka stvarno saznajnom, intelektualnom mišljenju, koje odlikuju strukturalnost opšteg i objektivnog, intersubjektivnost i komunikabilnost.Branislav Petronijević: Pojam je zamisao onog što je opšte u množini pojedinačnih predstava odn. predstavljenih objekata iste vrste.U nastanku pojma bitnu ulogu ima psihički supstrat pojma preko koga se pomoću slika imaginacije, psihičkom aktivnošću, formira pojam. O tome postoje četiri teorije: Teorija reprezentacije

16

Teorija asocijacije Teorija apercepcije Teorija negacijeGlavni problemi u vezi sa pojmom su:o Prvi problem je odnos povezanosti reči, pojma i predmeta. Razrešava se razlikovanjem reči i pojma, reč je govorna predstava, opažaj a pojam je misao. To stvara problem jezika (govora) i mišljenja, koji se rešava na dva načina:

- stavom da su govor i mišljenje različiti;- stavom da mišljenje i govor nisu različiti.

o Drugi problem je odnos između pojma i predstave. U vezi s njim postoje tri stanovišta:

- pojam jeste predstava;- pojam nije predstava;- pojam nije predstava ali nastaje uz predstavu.

o Treći problem je odnos pojma prema subjektu i prema objektu. Tu su suprotstavljeni stavovi:

- pojmovi su identični predmetu objektivne stvarnosti;- pojmovi su adekvatne zamisli subjekata o objektivnim predmetima.

o Četvrti problem je odnos konkretnosti i apstraktnosti u pojmu. Logička apstraktnost pojma može se rešavati shvatanjem:

- o udaljenosti pojma od njegovog predmeta;- o izdvojenosti pojma od predmeta;- o nepotpunoj i nedovoljnoj sadržajnosti pojma;- o nepotpunosti odraza pojma kao misli u odnosu na predmet.

I logička konkretnost pojma može se rešavati shvatanjem:- bliskosti pojma i predmeta;- povezanosti koja je u pojmu izražena.- sadržajnosti pojma;- adekvantosti sadržaja pojma, strukturi i sadržaju predmeta.

o Peti problem je odnos pojedinačnog i opšteg kod pojma. Više je filozofski i ideološki, nego metodološki, a razrešava se apstrahovanjem i konkretizacijom.o Šesti problem je odnos svojstava nepromenljivosti i razvojnosti pojma, koji je rešavan u okvirima zakona istinitog zamišljanja predmeta.Svaki pojam ima sadržaj i obim.Sadržaj pojma čine misaone odredbe kao misaoni izrazi odredaba predmeta.Obim pojma čine svi pojmovi predmeta na koji se dati pojam odnosi.U shvatanju odnosa između sadržaja i obima pojma, postoji sukob između zastupnika formalne logike i dijalektičara – materijalista. D–M prioritet daju sadržaju pojma i smatraju da ukoliko je obim pojma veći, utoliko je i sadržaj pojma bogatiji. Nasuprot njima, zastupnici formalne logike ističu da rast obima pojma vodi siromašenju njegovog

17

sadržaja, jer je apstraktniji i opštiji pa obuhvata samo zajednička – opšta svojstva, a izostavlja posebna i pojedinačna.Pojmovi se odnose na predmete razne složenosti. Stoga je i njihov jezički izraz različite složenosti. On može biti samo jedna reč, ali i sistem reči.Po svojim bitnim svojstvima pojam je subjektivno – objektivan. Subjektivan jer je tvorevina ljudskog mišljenja dakle, subjektivne aktivnosti. Objektivnost pojma je u objektivno istinitom sadržaju kojim se izražava predmet objektivne stvarnosti.Pojam je statičan i dinamičan:

- statičan – jer je relativno stalno jedinstvo svojih odredaba;- dinamičan – jer ima osnovu u procesu mišljenja, u novom saznanju, u sadržaju starog pojma koje vodi njegovom pretvaranju u novi.

19. Vrste pojmova

Ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija pojmova, zasnovana na opšte usvojenim kriterijumima.U formalnoj logici B. Petronijevića navode se 4 para – 8 vrsta pojmova:

1. – apstraktni 2. – konkretni 3. – kolektivni 4. – nekolektivni5. – korelativni 6. – nekorelativni 7. – relativni 8. – apsolutni

I Šešić pokušava da uspostavi klasifikacioni sistem pojmova. Razlikuje: Pojmovi po kriterijumu predmeta

a) pojmove stvari – procesa kojima se stvari – procesi zamišljaju kao relativno konstantni, možemo razvrstati na:- individualne – odnose se na pojedinačne stvari;- kolektivne – na izvesne srodne skupove- klasne – opšti pojmovi kojima se zamišlja skup članova;- kompleksne – zamisli kompleksnih stvari složenih od više elemenata.b) Kvalitativni pojmovi – zamisli kvaliteta – svojstva predmeta (beo, dobar,...) a reči kojima se iskazuju pripadaju pridevima.c) Kvantitativni pojmovi – zamisli kvantitativnih odredbi predmeta (mnogo, malo, ništa..) i pojmovi numeričkog kvantiteta.d) Relacioni pojmovi – zamisli odnosa predmeta i ma kojih premetnih odredbi (sličan, isti, uzrok...) i zamisli veza (i, ili, ako – onda...) i funkcionalni pojmovi (genetički pojmovi kretanja, promene...)e) Pojmovi dispozicije – zamisli određenih sklonosti ili podobnosti bića ili stvari, da ispolje određena svojstva u određenim uslovima (snalažljiv, zapaljiv...)

Pojmovi po logičkom sadržaju- opšti, posebni i pojedinačni pojmovi kojima se izražava obim pojma;- apstraktni i konkretni pojmovi – zamisli nematerijalnih i stvarnih egzistencijalnih stvari;

18

- kolektivni i individualni pojmovi;- korelativni i posebni pojmovi – korelativni su zamisli međusobno logički uslovljenih relacija – pozicija (gore – dole, pre – posle) a posebni su zamisli relativno razdvojenih, celovitih predmeta (grad, selo, jabuka...)- dijalektički polarizovani pojmovi kao što su identitet razlika;- kategorijalni i izvedeni pojmovi – kategorijalni su zamisli osnovnih vrsta predmeta, iz kojih se izvode ostale vrste pojmova.

Pojmovi po gnoseološkoj funkciji1. klasifikatorski pojmovi – zamisli kojima se predmet i odredbe predmeta

klasifikuju u rodove, vrste, podvrste (biće, životinja...)2. komparativni pojmovi kojima se shvataju odnosi sličnosti, različitosti i

suprotnosti.3. tipološki pojmovi – zamisli tipičnih osobina nekog skupa predmeta (pojava,

procesa, itd)4. funkcijsko – zakonski pojmovi – zamisli o suštinskim vezama i odnosima

predmeta. Najvažniji su funkcionalno – kauzalni i genetički pojmovi.

20. Međusobni odnosi pojmova

Pojmovi se nalaze u raznovrsnim međusobnim vezama i odnosima. Mogući su odnosi pojmova istih i pojmova raznih kategorija.Odnosi pojmova iste kategorije mogu biti:

a. Odnosi jednakosti pojmova podrazumevaju da dva pojma imaju isti sadržaj i isti obim. Moguća su dva slučaja. Prvi, pojmovi su ekvivalentni ako im je sadržaj relativno isti, ali svaki od njih više naglašava druge odredbe. Drugi, pojmovi su identični, a razlikuju se samo po imenu.b. Odnosi nadređenosti i podređenosti postoje između opštijeg pojma i posebnijeg pojma, kada opštiji, viši pojam obuhvata niži posebniji. Prirodni odnos nadređenosti – postoji, kada oni čine jednu kategoriju, a veštački sa javlja u veštačkim klasifikacijama.c. Odnosi priređenosti ili koordinacije mogu se shvatiti kao odnosi koji se tiču isključivo obima pojma, ali je tačnije shvatiti ih kao odnose obima i sadržaja. Postoji pet vrsta koordinacije pojmova:- odnos disjunktivne koordinacije (dva pojma istog roda ali različitih vrsta);- odnos korelativne koordinacije – uzajamne uslovljenosti (vladalac – podanik);- odnos kontigentne koordinacije (pojmovi istog roda međusobno se dodiruju)- odnos kontrarne koordinacije – odnos krajnje razlike pojmova istog roda;- odnos interferentne koordinacije – dva pojma se međusobno delimično poklapaju.

19

Odnosi suprotnosti kod pojmova javljaju se, prema formalnologičkom učenju u oblicima:

1. kontrarna opozicija kao suprotnost dve krajnje vrste istog roda, pa su to koordinirani pojmovi;

2. kontradiktorna opozicija – uzajamno uključujuća suprotnost, pozitivnog i negativnog pojma istog rodovskog pojma (pravičan – nepravičan).

Odnosi pojmova raznih kategorija javljaju se u dva osnovna oblika: odnos uzajamne zavisnosti nekoordiniranih pojmova – u kome se dva nesrodna pojma uzajamno određuju (vreme – kretanje, opozicija – vlada) odnos disparatnosti – odnos dva neuporediva pojma.

21. Definicija i definisanje

Definisanje je tačno, misaono shvatanje predmeta pomoću pojmova – sudova, kojima se shvata određeni predmet, njegov pojam i termin kojim se taj predmet označava.Dakle:

- definicija sadrži značenje pojma i termina;- ona je predmetna u dvostrukom smislu: ona govori o terminu i pojmu i o predmetu koji se terminom označava;- po svojoj formi ona je iskaz i nominalna je;- po misaonom sadržaju ona je stav ili sud;- po strukturi sačinjena je od definiensa i definienduma, tj. od onoga čime se definiše i od onoga šta se definiše;- svaka definicija ima određenu saznajnu vrednost.

Da bi jedna definicija bila valjana, ona treba da ispunjava sledeće uslove: treba da bude pozitivna i iskazana u obliku tvrdnje. Negativna definicija nije moguća; treba da bude predmetna i sadržajna. Bez predmeta, definisanje nije moguće, a bez sadržaja nije moguće odrediti i iskazati bitne odlike i odredbe predmeta. svestrana, što zahteva obuhvatanje celine predmeta; suštinska, da sadrži bitne odredbe i svojstva na osnovu kojih se predmet može identifikovati; složena i razvojna, jer su predmeti definisanja složeni i razvojni; ekvivalentna – srazmerna, ni preširoka ni preuska; akuratna, da sadrži samo bitne i nužne činioce; materijalisti dijalektičari zahtevaju da bude dijalektična;

Najčešće su u upotrebi:a) nominalne, koje se bave odredbama reči (etimološke i definicije simbola naučnih jezika)b) realne, koje se tiču odredbi stvari i njihovih svojstava.

Drugi par definicija čine:

20

1. deskriptivne – kojima se opisuju pojavni momenti predmeta;2. eksplikativne – suštinske, kojima se određuju bitne odredbe predmeta.

U okviru eksplikativnih postoje dve podvrste:- karakteristična definicija – koja se formira odredbom najbližeg roda i specifičnom razlikom. Npr. demokratija je oblik vladavine naroda.- genetička def. – kojima se izražavaju geneza i razvoj. Npr. feudalni sistem koji je nastao iz robovlasničkog društvenog sistema.

U definisanju se nailazi na mnoge teškoće. Tri su grupe najvažnijih:1) semantičke teškoće;2) logičko – sintaktičke teškoće;3) saznajno – operacionalne teškoće.

Uloga definicija i definisanja u naučnom saznanju je nezamenljiva. Definicije i definisanje su početni činioci naučnog saznanja, omogućavaju klasifikovanje izgradnju klasifikatornih sistema i nisu samo početni oblik i faza naučnog saznanja, već su i njen rezultat – oblik manifestacije saznanja.

22. Iskaz, stav, sud

ISKAZ- je nezaobilazan oblik jezičkog i simboličkog izražavanja misli – stavova, sudova i zaključaka. To je univerzalan oblik i sredstvo ljudskog obaveštavanja i saobraćanja u okvirima postojećih jezičkih sistema. Odredbe iskaza su:

o iskaz je smisleni skup reči i simbola;o on može biti istinit ili lažan;o po saznajnoj vrednosti može imati svojstvo suda ili zaključka;o najčešća forma iskaza je rečenica.

Da bi se jedna kombinacija reči, simbola ili reči i simbola mogla smatrati iskazom, ona mora da bude predmetna, da se odnosi na bilo koji stvarni ili idealni predmet.Strukturu iskaza čine termini i pojmovi i veza između njih, značenje iskaza, oblik iskaza, istinitost iskaza i njen smisao.Iskaze možemo razlikovati po više kriterijuma. Npr. po stepenu istinitosti – u rasponu od istinitih do pogrešnih; po smislenosti – sasvim određenog smisla do neodređenog smisla.Raznovrsnost predmeta i sadržaja iskaza podrazumevaju i razne načine utvrđivanja smislenosti iskaza ali su dva dominatna;

1. utvrđivanje smislenosti, istinitosti i značenja iskaza o određenim predmetnim oblastima nauka, metodama tih nauka;

2. je postupak utvrđivanja logičnosti iskaza.Oblici u kojima se iskazi javljaju takođe su raznovrsni. Po formi iskaz može biti tvrdnja, odricanje, pitanje i naredba.

21

Iskazi se razlikuju i po složenosti. Može se sastojati iz samo jedne reči, više reči ili iz više rečenica, takođe mogu biti kombinacije samo reči, samo simboli ili i reči i simbola.Po pripadnosti jezičkim sistemima razlikujemo:

- iskaze naučnih, i - iskaze običnih, govornih jezikazatim razlikovanje iskaza:

- predmet – jezika, i - formalizovanih jezika.

STAVOsnovne teškoće u definisanju stava i njegovom razumevanju proističu iz najmanje tri osnova:

1. stav je po jezičkoj formi, iskaz određenog sadržaja i oblika;2. stav je po formi, strukturi i predmetnosti veoma sličan sudu;3. termin ¨stav¨ se u običnom, političkom pa i naučnom jeziku koristi u užem i širem

značenju. U užem označava se stav u skladu sa važećom definicijom, a u širem značenju terminom ¨stav¨ označavaju se sudovi, zaključci, postavne teorije.

Šešić stav definiše kao smisaoni iskaz određene saznajne vrednosti. U tom smislu, svaki iskaz kojim se nešto tvrdi, odriče, dopušta, pretpostavlja kao istinito, kao lažno ili kao verovatno, jeste stav.

SUDSud je iskaz, specijalan stav, on je predmetan i smislen, predstavlja spoj pojmova, predikata i subjekata, kategorično je afirmativan ili kategorički negativan i jasno izražava valenciju tj. stepen određene saznajne vrednosti.Upravo stepen određenosti i saznajne vrednosti je kriterijum za razlikovanje suda od stava uopšte – koji je neodređene saznajne vrednosti.Sud ne može biti proizvoljan i neosnovan, mora biti potkrepljen argumentima i izložen verifikaciji.

23. Osnovne vrste sudova (po predmetu, po logičkom sadržaju, po modalitetu)

Sudovi po predmetu: atributivni sudovi – sudovi čiji su predmet svojstva određenog objekta odn. predikat iskazuje svojstvo subjekta. Ovi sudovi mogu biti.

- atributivni kvalitativni (bave se svojstvima, kvalitetima), npr. Čovek je smrtan;- atributivni kvantitativni (bave se količinama, veličinama), npr. Goran je visok 180 cm;- atributivni o stanju (bave se stanjima), npr. Grad je u izgradnji.

relacioni sudovi – sudovi čiji su predmet razne vrste odnosa. Tako postoje:1. kvalitativni relacioni sudovi – kojima se sudi o odnosima kvaliteta;2. kvantitativni relacioni sudovi – koji sude o odnosima količina, veličina, itd.

22

3. vremenski relacioni sudovi – koji se tiču vremenskih redosleda,4. uzročni relacioni sudovi – koji sude o uzrocima i posledicama;5. funkcijski sudovi – koji izražavaju funkcionalnu zavisnost predikata i subjekata;6. korporativni sudovi – izražavaju identičnost i razliku, sličnost, podudarnosti;7. procesni sudovi – čiji su predmeti procesi, događanja i sl.;8. sudovi imenovanja – čiji je predmet davanje imena, naziva i pridavanje znaka ...;9. činjenični sudovi – sudovi o stvarnim, faktičkim činjenicama, o praktičnim ili

teorijskim..)10. vrednosni sudovi – odnose se na neke vrednosti u društvu;11. sudovi ocene i sudovi procene – oni u kojima subjekt koji ocenjuje – procenjuje

i dominantnu ulogu. Ovi sudovi su mogući i verovatni.

Sudovi po logičkom sadržaju:o sudovi po kvalitetu – su sudovi kojima se iskazuje ono što se zamišlja i izražavaju kvalitet logičkog sadržaja suda. Postoje:

- potvrdni ili afirmativni sudovi – kojima se tvrdi mogućnost da postoje ili da stvarno postoje predmeti suda; npr. U demokratskom sistemu postoji više pol. stranaka.- negativni sudovi – koji imaju odricanje postojanja predmeta suda ili nekih njegovih odredaba; npr. Jednopartijski sistemi nisu demokratski. U okviru ovog suda postoje.a) negacija suda – kojom se odriče neko tvrđenje ili neki pozitivan sud;b) limitativni sud – kojim se afirmiše negativan pojam ili se afirmiše negacija;c) negacija negacije – sud dvostruke negacije koji se, po smislu, izjednačava sa afirmativnim sudom.- upitni sudovi – čiji je logički sadržaj postavljanje pitanja o postajanju ili mogućnosti postojanja nekog predmeta, odnosa itd.

o sudovi po kvantitetu – su sudovi čiji je logički sadržaj obim pojma subjekta u sudu. Ti sudovi su:

1. generalni – u kojima je pojam subjekta opšti pojam, te je kvantititativno neodređen; npr. Čovek je političko biće.2. individualni – čiji je subjekt individualan pojam; npr. Goran je član stranke.3. univerzalni – kojima je pojam subjekta pojam roda, klase, skupa pojava i članova množine; npr. Sve političke partije se bore za vlast.4. partikularni sudovi – pojmom obuhvataju zamisao dela skupa ili klase predmeta ili pojava. Oni mogu izražavati i posebna svojstva nekih članova skupa; npr. Neki članovi stranke su neaktivni.

Sudovi po modalitetu:- tiču se vrste i nužnosti veze između odredaba predmeta suda. Spadaju:

a) Problematični sudovi – u kojima se veza između predmeta i subjekta predmeta, zamišlja kao neizvesna od toga kakva je ona stvarno. Svi iskazi koji

23

sadrže reč ¨možda¨ spadaju u problematične sudove. Npr. Naša stranka će možda naglo omasoviti.b) Verovatan sud – izražava veću ili manju verovatnoću postojanja ili važenja nekog suda. Takvi su svi sudovi na osnovu nepotpunih i nesigurnih podataka, uključujući i prognostičke sudove i statističke zakone.c) Asertoričan sud – je sud o pojedinačnoj činjenici čije postojanje nije nužno, pa ni njeno zamišljanje nije nužno na osnovu korišćenih primera. Npr. Postoji pet vrsta teške vode ili npr. Ova tabla je crna.d) Apodiktičan sud – je zamišljanje predmeta nužnog postojanja stvari, kvaliteta, kvantiteta i odnosa. Npr. Politika je upravljanje opštim interesima.e) Normativan sud – svojim sadržajem određuje neki zahtev, propisuje normu ponašanja i sl. Npr. Vlada mora da polaže račune parlamentu.

24. Zaključivanje i zaključak

Značaj zaključivanja po naučno saznanje je u činjenici, da ni o jednom složenom predmetu nije moguće misliti bez zaključivanja kao oblika mišljenja, i zaključka kao njegovog razultata.Zaključivanje je složen proces izvođenja novog valjanog suda, iz jednog ili više prethodno postojećih sudova, njihovim dovođenjem u odgovarajući odnos, i posrednim shvatanjem predmetnih odnosa dva ili više predmeta.Predmet zaključaka je odnos najmanje tri predmeta ili tri predmetne odredbe. Po tome se zaključak razlikuje od suda koji je odnos dvaju strana.Prema tome da li zaključak izvodimo iz jedne ili više premisa razlikujemo:

- direktno (neposredno) zaključivanje na osnovu jedne premise;- indirektno (posredno) zaključivanje iz više premisa.

U posrednom zaključivanju obavezno postoji posredujući član tzv. srednji član (terminus medius). Petronijević navodi pet vrsta neposrednog zaključivanja:

1. po subalternaciji – zaključivanje od univerzalnog ka partikularnom, i obrnuto;2. po opoziciji – gde se istinitost ili lažnost izvode iz istinitosti ili lažnosti njemu suprotnog suda;3. po konverziji – gde pojam predikata postaje subjektom;4. po ekvipolenciji – gde se predikat datog suda zamenjuje kontrarno suprotnim predikatom;5. po kontrapoziciji – koja podrazumeva izvođenje suda ekvipolencijom, pa zatim sledi njegovo obrtanje;

Postoje tri osnovne vrste posrednog zaključivanja:a) traduktivno zaključivanje – ima za svoj predmet izvesne odnose – u prvom redu, odnose identičnosti i neidentičnosti, jednakosti i nejednakosti. Sličnosti i različitosti, itd. To je zaključivanje misaonim prenošenjem odnosa jednakosti, sličnosti i razlika.

24

b) Induktivno zaključivanje – iz više posebnih, pojedinačnih stavova izvodi opšti stav (zaključak). Pravi predmet induktivnog zaključivanja su veze više posebnih odredaba s opštom odredbom.c) Deduktivno zaključivanje – za predmet ima veze opšte odredbe sa posebnom, pa i individualnom. Iz opšteg stava izvodi se poseban stav.

Silogizam je vrsta deduktivnog zaključivanja. Njegovu strukturu čine tri pojma – prvi viši pojam, srednji (najvažniji) i treći koji je zaključak. Srednjim pojmom povezuju se prvi i treći. Silogizam, zavisno od premisa, može da bude kategoričan, disjunktivan i hipotetičan. U običnom i naučnom mišljenju bitnu ulogu imaju tri osnovna oblika hipotetičkog silogizma:

- deduktivni modus ponendo ponens – u kome se na osnovu razloga izvodi posledica;- modus tollendo tollens – u kome se zaključuje na osnovu nepostojanja posledica o nepostojanju razloga;- redukcioni modus ponendo ponens – u kome se iz postojanja posledica, zaključuje o postojanju razloga.

Zaključci se mogu klasifikovati na više načina, ali je dovoljan kriterijum predmeta, i po tom kriterijumu imamo:

kvalitativni zaključak – čiji su predmet stvari i njihove osobine; procesualni zaključak – odnosi se na međusobno povezane procese; relacioni zaključak – bavi se posrednim odnosima predmeta ili njegovih odredaba. Njega čine pojmovi odnosa i relacionih sudova.

25. Nauka: pojam, struktura i klasifikacija

Nauku čini objektivno i metodološki izvedeno znanje, čiji je cilj da dođe do objektivne istine o stvarnosti. Ta znanja su sistematizovana i argumentovana dokazima i činjenicama i do njih se došlo primenom naučnih metoda istraživanja. Naučno saznanje nije utvrđeno jednom za svagda, već je podvrgnuto stalnom preispitivanju i kritičkoj analizi.Predmet nauke je prošlost, sadašnjost i budućnost – stvarnost sastavljena od prirodnog, društvenog i psihičkog – duhovnog, od pojava, procesa i odnosa u kojima se nalaze.Zadaci nauke su da otkriva suštinske činioce i odnose, da ih opisuje, klasifikuje i sistematizuje, da otkriva naučne zakone o njima i da ih objašnjava, da o njima postavlja valjane hipoteze i formira teorije i da omogućava relativno pouzdane prognoze. To od nauke zahteva neophodna svojstva kao što su: objektivnost, preciznost, sistematičnost, proverivost, kritičnost, metodičnost, kao i relativnu stalnost, promenljivost i razvojnost, potvrđenost i dokazanost, intersubjektivnost i komunikabilnost.Strukturu nauke čine:

1. osnovni pojmovi – koji su u početnim fazama razvoja nauke pretpostavljeni, nedefinisani i neprotumačeni, ali koji se objašnjavaju i definišu razvojem teorijskih osnova nauke.

25

2. osnovni stavovi – u oblicima principa ili aksioma.3. teoreme – kao sistemi stavova koji se izvode iz principa i aksioma odn. iz

jednostavnijih stavova.4. naučne teorije – koje su sistemi više pojmova, stavova i teorema o određenoj vrsti

predmeta ili pojava.5. naučno učenje – koje se sastoji iz više naučnih teorija, raznog stepena razvijenosti

i povezanosti, o predmetu i predmetnoj oblasti.S obzirom na faktičko postojanje mnogih nauka, neophodno je klasifikovati ih po osnovnim i prepoznatljivim specifičnostima.Prema svojstvima predmeta razlikuju se:

prirodne nauke; - čiji je predmet istraživanja opšti (fizika i hemija)- živi svet (biologija)- neživi svet (geologija i astronomija)

društvene naukeČinjenica je da ne postoji jedna opšteprihvaćena klasifikacija nauka. Pitanje predmeta i metoda različito se postavlja za različite grupe nauka, s toga treba objasniti postojeće distinkcije između:I. a.- fundamentalne nauke – čiji rezultati služe kao polazne premise za izvođenje osnovnih stavova primenjenih nauka (logika, matematika, teor. fizika...)

b.- primenjene nauke – bave se praktičnim problemima, sadrže objašnjenje neposrednih iskustvenih pojava, a oslanjaju se na prikupljanje i klasifikovanje podataka.

II. a.- opšte nauke – koje se odnose na opšte odredbe predmeta i metoda jedne nauke kao celine.

b.- specijalne nauke – koje se odnose na posebne, specijalne segmente jedne nauke kao celine.

III. a.- normativne nauke – čiji je predmet o tome kakva bi stvarnost trebala da bude ili kako treba da delujemo da ona bude takva.

b.- faktičke nauke – istražuju kakva stvarnost zaista jeste.IV. a.- teorijske nauke – čiji je cilj utvđivanje zakona, opštih i konstatnih odnosa.

b.- istorijske nauke – nastoje da misaono rekonstruišu konkretne pojedinačne pojave.

V. a.- deskriptivne nauke – imaju za cilj da opišu određene vrste pojava; b.- eksplikativne nauke – imaju za cilj da objasne klase pojava; c.- instrumentalne nauke – bave se izgrađivanjem isntrumenata saznanja.

26. Aksiomi i postulati

Aksiomi su osnovne istine naučnih sistema, koje su otkrivene kao osnovne logičke istine, odavno postojećeg ljudskog saznanja. Da bi određena postavka imala status aksioma mora ispunjavati tri uslova tj. pravila:

26

Pravilo konzistentnosti – svi aksiomi jednog aksiomatskog sistema moraju činiti jedinstven tj. logički koherentan sistem. Pravilo kompletnosti – sistem aksioma mora biti kompletan tj. na osnovu tog sistema moraju biti izvodive i proverive sve teoreme datog aksiomatskog sistema. Pravilo nezavisnosti aksioma – aksiome jednog aksiomatskog sistema moraju biti nezavisne u tom smislu što ni jedna od njih ne sme biti izvodiva iz drugih.

Postoje tri osnovna pristupa problemu prirode i porekla aksioma:1. racionalistički – po kome su aksiomi principi proistekli iz razuma ili iz mišljenja.2. empiristički – po kome su aksiomi stavovi stečeni na osnovu empirijskog iskustva

uz pomoć apstrakcije i indukcije.3. aksiomi su proizvedeni stavovi – bilo na sonovu empirijskog iskustva, bilo na

osnovu razuma, kao moći čisto misaonog saznanja.Najopštije rečeno, pod premisom se podrazumevaju stavovi iz kojih se izvodi novi stav. U dedukciji ključno mesto zauzima tzv. velika premisa, kao opšti stav iz koga se izvodi novi stav (zaključak), koji po pravilu, nižeg stepena opštosti u odnosu na veliku premisu. U ulozi velike premise mogu se naći:

- aksiomi- postulati odn. stavovi pretpostavljene istinitosti- ostali opšti stavovi, pravilnosti dešavanja, norme, empirijske generalizacije i sl.

Sa stanovišta istraživanja pol. pojava u ulozi premisa mogu se javiti:a) osnovne metodološke paradigme, odn. osnovni modeli i principi realne dijalektičke metode;b) osnovni stavovi pristekli iz teorijske primene navedenih paradigmi, principa i pravila;c) postulati tj. stavovi čija je istina pretpostavljena;d) zakonitosti i razne pravilnosti dešavanja u društvu i sferi politike;e) ostali opšti stavovi koji su empirijski dokazani proučavanjem pol. prakse;f) opšti stavovi koji nisu empirijski ili teorijski dokazani, nego imaju pretežno ideološki ili vrednosni karakter.

Treba voditi računa o sledećim momentima vezanim za oblasti i uslove važenja premisa:1. o vremenskom važenju premisa – tj. za trajanje pojave u određenom vremenskom

kontiuumu;2. pojmovnom važenju premise – tj. obima pojma koji je stavom – premisom

obuhvaćen;3. subjektivnim uslovima važenja premise (pol. svest, volja, motivisanost) koji se

mogu menjati u odnosu na vreme u koje je premisa formulisana;4. objektivnim uslovima važenja premise (stepen ekonomske, kulturne, obrazovne

razvijenosti...);5. uvažavanje stava o dijalektičnosti;

27

6. prisustvu korektivnih kriterijuma prilikom zaključivanja.

27. Naučni zakoni

Određene pravilnosti koje se konstantno ili relativno konstantno ponavljaju nazivamo zakonima. Razlikujemo ih po oblastima u kojima deluju na: prirodne zakone (sa najvišim stepenom određenosti i ponavljanja), psihičke i društvene zakone (sa najnižim stepenom određenosti i ponavljanja).Naučni zakoni su, u suštini, naučna saznanja, sistematizovana, proverena, dokazana ili potvrđena u jezički ili simbolički iskazana u kategoričkoj formi.Naučni zakoni nastaju tako što se predmet na koji se zakon odnosi saznajnim procesom otkriva, pa se izvodi njegova subjektivna zamisao i na kraju se jezički ili simbolički formuliše kao iskaz o predmetu.Naučni zakoni klasifikuju se po raznim kriterijumima, što znači da ih ima više vrsta. Ristić oslanjajući se na Nejtela navodi tri vrste naučnih zakona:

- prva vrsta zakona koji izražavaju nepromenljivi poredak ili svojstva;- druga vrsta zakona koji izražavaju nepromenljive statističke odnose;- treća vrsta zakona koji izražavaju postojanje odnosa funkcionalne zavisnosti.

Predstavnik formalne logike Petronijević navodi osam parova zakona:1. Zakon koegzistencije i sekvencije 5. Z empirijski i racionalan2. Z fenomenalan i kauzalan 6. Z aproksimativan i precizan3. Z deskriptivan i eksplikativan 7. Z normalan i graničan4. Z kvalitativan i kvantitativan 8. Z individualan i kolektivan

Šešić predlaže klasifikacije zakona po:a) PREDMETU: - zakoni veze

- strukturni zakoni - a postoje i mešoviti zakoni skupa;

b) GNOSEOLOŠKOJ FUNKCIJI - deskriptivni - eksplikativni

c) VAŽENJU - strogi- verovatni zakoni

Saznajna uloga naučnih zakona sastoji se u saznanju opštih i bitnih svojstava određenih vrsta pojava, u naučnom objašnjenju pojava i njihovom otkriću kao i u predviđanju. Sa naučno – istraživačkog stanovišta, zakoni se smatraju bitnim komponentama teorije.

28. Naučno objašnjenje

Svi savremeni metodolozi se slažu da je u gnoseologiji i metodologiji naučno objašnjenje bitan i glavni cilj nauke. Naučno objašnjenje je odgovor na pitanje ¨zašto¨ - zašto se neka pojava, svojstvo, itd. javlja.

28

Pojam naučnog objašnjenja može se shvatiti u širem i užem smislu. U širem smislu naučno objašnjenje podrazumeva svaki oblik i vrstu naučnog saznanja o predmetu, koje govori o tome šta je taj predmet, kakav je i koji je. Po užem smislu, naučno objasniti znači saznati sadržaj i strukturu, kao i funkciju i ponašanje uključujući uzroke i način nastanka. Promene i razvoja ili nestanka te pojave.Predmet naučnog objašnjenja mogu biti pojedinačne pojave, naučni zakoni i naučne teorije.Opšta struktura naučnog objašnjenja sastoji se iz tri osnovna elementa:

- opis pojave koju treba objasniti (explanandum);- konstatacije jedne ili više činjenica koje prethode pojavi koju treba objasniti;- formulacije trajne i nužne veze između dve grupe pojava, tako da iz druge sledi prva. 2 i 3 zajedno čine explanans.

Explanandum → može da bude neki predmet – realna stvar, proces ili događaj, neki kvalitet ili kvantitet, itd. Explanans → može da bude klasa iskaza stavova, dakle, iskazi zakona, teorija, hipoteza – pa i empirijskih generalizacija.Nejgel daje svoju klasifikaciju modela naučnih objašnjenja prema karakteristikama veza između explananduma i explanansa:

1. deduktivna objašnjenja – pretežno u prirodnim naukama koja imaju formu deduktivnog zaključivanja u kome je explanandum naučna posledica premisa.

2. objašnjenja po verovatnoći – koja za premise koriste neku statističku pretpostavku o izvesnoj klasi elemenata, dok je explanandum poseban iskaz o pojedinačnom članu te klase.

3. funkcionalna ili teleološka objašnjenja – koja se koriste prvenstveno u biologiji i proučavanju ljudskog ponašanja. Postoje dva slučaja funkcionalnog objašnjenja:

- za neki poseban čin, stanje ili događaj koji se dešava u određeno vreme;- za neku odliku koja je prisutna u svim sistemima izvesne vrste.

4. genetička objašnjenja – opisuju ačin na koji se predmet razvio iz nečeg što mu je prethodilo. Ono se sastoji u navođenju glavnih etapa kroz koje je neki sistem prošao.

Marković kritikuje ovu klasifikaciju zbog toga što ne razlikuje deduktivno od uzročnog objašnjenja, i nudi svoju klasifikaciju gde prvo razlikuje deduktivno i induktivno objašnjenje, a potom prema odnosu explanansa i explenanduma razlikuje:

a) Uzročno objašnjenje – ono u kojem odnos između skupa prethodnih pojava A objašnjenje pojave B zadovoljava sledeće uslove:

o A prethodi Bo A proizvodi Bo A je nužan uslov B tj. u odsustvu A pojava B se ne bi

desila

29

o A je dovoljan uslov B tj. kada je A dato, pojava B se mora desiti

b) Genetičko objašnjenje – nastanak pojave koja s eobjašnjava dovodi se u vezu sa prethodnim fazama procesa koji je doveo do nje.c) Funkcionalno objašnjenje – zasniva se na nužnoj korelaciji dve vrste pojava kao zakonitoj vezi, ali izostaje delatna veza.d) Teleološko objašnjenje – primenjivo je samo u društvenim naukama, ono ljudsko ponašanje povezuje sa svrhama i ciljevima.

I Šešić daje sopstvenu klasifikaciju naučnog objašnjenja:1. Prema kriterijumu logičke forme razlikujemo:

- induktivno objašnjenje- induktivno – statističko – explanansom obuhvata jedan opšti statistički

stav; stav koji se objašnjava je pojedinačan, a saznajna vrednost objašnjenja je verovatna.

- deduktivno – nomološko – koje je zasnovano na opštem, strogom, nestatističkom zakonu.

- deduktivno – statističko objašnjenje – u explanansu sadrži bar jedan statistički zakon, a explanandum čini opšti statistički stav.

- potencijalno objašnjenje – je ono kod koga je explanans skup stavova na osnovu koga (iz koga) se objašnjava jedan činjenički stav.2. prema stepenu istinitosti Šešić razlikuje:

Istinita - u koja ubraja verovatna, moguća istinita, stvarno istinita i nužno istinita objašnjenja. Prividno istinita objašnjenja Lažna ili pogrešna objašnjenja.

3. Po kriterijumu prirode veza između explananduma i explananse, razlikuju se:a) funkcionalna naučna objašnjenja – čiju predmetnu vezu čine bilo koje proste implikacione i funkcionalne zavisnosti;b) kauzalna, uzročna objašnjenja – čiji je predmet uzročna veza između pojava, procesa ili događaja.c) motivaciona objašnjenja – jesu objašnjenja dešavanja u delatnosti u oblasti bioloških, psihičkih i društvenih pojava.

29. Naučno predviđanje

Naučno objašnjenje povezano je sa naučnom prognozom. Ono je snažan osnov naučnog predviđanja, poželjan ali ne i nužan.

1. Kao najprostiji oblik naučnog predviđanja može se izdvojiti tzv. naučna implikacija u kojoj se, na osnovu znanja pojedinačne činjenice, predviđa neka druga pojedinačna činjenica.

30

2. Složeniji oblik je tzv. deduktivno predviđanje, i ovde se radi o predviđanju posebnog ili pojedinačnog, na osnovu znanja opšteg stava i činjenica koje su u skladu sa njime.

3. Induktivno predviđanje, koje se smatra glavnim oblikom saznanja budućih događaja. Na osnovu niza poznatih prošlih slučajeva zaključuje o nepoznatim slučajevima odn. o budućim događajima. Postoje tri osnovne vrste induktivnog predviđanja:

- prva je ona u kojoj se na osnovu poznavanja izvesnog broja slučajeva jednog dešavanja, zaključuje da tu osobinu ima i naredni član te klase;- druga je ona vrsta induktivnog predviđanja kod koga se na osnovu izvesnog većeg broja poznatog dešavanja zaključuje da će isto to biti slučaj i kod narednih dešavanja; - treća vrsta induktivnog predviđanja je ona u kojoj se na osnovu izvesnog

većeg broja dešavanja, zaključuje da će isto to biti slučaj i kod svih ostalih pojava te grupe ili klase predmeta. U ovom slučaju radi se o tzv. beskrajnoj indukciji.

4. Induktivno – deduktivno predviđanje, empirijskim putem kod više pojedinačnih slučajeva utvrdi se istovetno dešavanje ili postojanje istovetne osobine ili svojstava pa se na osnovu toga konstatuje određena pravilnost, koja se potom deduktivno primenjuje na saznavanje drugih posebnih i pojedinačnih slučajeva.

5. Poslednji oblik naučne prognostike jeste tzv. dijalektičko – deduktivno predviđanje čiju suštinu čini prevazilaženje protivrečnosti između nekog ranijeg saznanja i novootkrivenih činjenica. Ovde se saznajni proces sastoji u postavljanju naučne hipoteze o neotkrivenim predmetima ili njihovim odredbama, o budućim događajima u stvarnosti.Šešić smatra da su osnovne teškoće naučnog predviđanja sledeće:

a. Svako predviđanje polazi od izvesnog, ali uvek nepotpunog broja činjenica;b. Za naučno predviđanje nije dovoljna prosta datost određenih činjenica, već je nužna njihova analiza i njihovo određeno tumačenje;c. I onda kada se date činjenice protumače u svetlu određene teorije, ostaje stvarno pitanje stepena osnovanosti date hipoteze; u kom smislu, na koji način i sa kojom tačnošću možemo postaviti određenu hipotezu. Odgovor na ova pitanja Šešić daje na sledeći način:- svaku osnovanu hipotezu u prognostici donosimo kao stav moguće istine;- hipoteza naučnog predviđanja postavlja se kako induktivno tako i deduktivno a i kao prosta implikacija izvesnih činjenica.

Imajući u vidu sve ovo, mogu se razlikovati sledeći osnovni tipovi naučnog predviđanja:1) naučno predviđanje u vidu nepotpune klasične indukcije koja se oslanja na

dovoljan broj suštinskih oblika ili bitnih slučajeva;2) Induktivno – deduktivni tip naučnog predviđanja;3) Statističko – induktivno predviđanje, čije uzročne veze nisu poznate. Ono ima

izvesnost koja se izražava stepenom verovatnoće u smislu stepena mogućnosti i istine.

31

Kao posebno značajne činioce za naučnu prognostiku društvenih i pol. pojava ističemo sledeće: Da se ona može smatrati utoliko pouzadnijom ukoliko je predmet prognoze bliskiji; Uspešnost predviđanja u velikoj meri zavisi od sposobnosti naučnika (dijagnostičara – prognostičara); Ukoliko je fond saznanja obuhvaćen HD metodom veći, potpuniji i produbljenije obrađen, utoliko je i metoda prodornija za praktične politikološke prognoze i u instrumentalnom pol. delovanju.

30. Naučno dokazivanje i opovrgavanje

Dokazivanje i opovrgavanje je sastavni deo svakog mišljenja kojim se dolazi do istinitog ili verovatnog saznanja o predmetu mišljenja. Osnovni oblik logičkog mišljenja u kome se ostvaruje proces dokazivanja je zaključivanje u svakodnevnom i u naučnom saznanju. U procesu dokazivanja uključene su sve osnovne analitičke i sintetičke metode istraživanja i mišljenja.Strukturu procesa dokazivanja čine:

1. teza – stav koji se dokazuje;2. argumentacija tj. demonstracija argumenata kroz:

- navođenje – izlaganje argumenata, i- misaoni logički proces o argumentima i njihovom odnosu sa tezom.

Dokazivanje se odigrava po sledećim pravilima:A – stav teze

1. stav teze mora da bude predmetno određen, jasno i precizno iskazan i po mogućnosti jednoznačan;2. u toku dokazivanja stav teze ne sme se menjati kako ne bi došlo do greške;3. stav teze mora da ima određeni smisao i značaj za saznanje. Ti uslovi su ispunjeni ako stav teze čine hipoteze o predmetu istraživanja, ako imaju osnovu u ranijem naučnom saznanju ili ako nova teza otklanja protivrečnosti stare teorije. Opšti uslov je da teza bude proverljiva.

B – Stavovi argumenata moraju da budu: određeni po značenju, jasni, saznajno vredni i dovoljno verovatni odn. istiniti; nezavisni i različiti od stavova teze, ali u potrebnom odnosu;

C - Demonstracija – izlaganje argumenata i logičko mišljenje o njima i na osnovu njih mora da bude što strožije i u određenom sistemu logike.U dokazivanju važi pravilo da se empirijski stavovi ne mogu i ne moraju potpuno strogo dokazati jer oni imaju status realne istine. Za aksiome teorije važe stavovi da oni ne podležu proveravanju u okviru istog sistema jer su to najosnovniji stavovi.

Vrste dokaza:

32

Argumenti tj. dokazi, bitan su činilac dokazivanja, a razlikuju se po dokaznoj snazi, značaju i načinu izvođenja. Među dokazima može postojati hijerarhija, pa se može utvrditi postojanje glavnog dokaza. Uobičajena klasifikacija dokaza poznaje sledeće vrste:

1. analitičke dokaze – do kojih se dolazi kroz ove procedure:- analizom stavova argumenata (Dekartov analitički dokaz). Može da bude izveden i iz aksioma i naučnih zakona. Takvim deduktivnim dokazom dokazuju se naučne teoreme.- analizom stavova teze (Antički analitički dokaz) i često se koristi u raspravama.

2. sintetičke dokaze – koji nastaju sintezom stavova razloga;3. induktivne dokaze – do kojih se dolazi indukcijom na osnovu stavova razloga;4. deduktivne dokaze – koji se dedukuju iz stava teze ili stava razloga;5. direktne dokaze – koji se izvode neposredno iz istinitosti stava;6. indirektne dokaze – koji proizilaze iz nestabilnosti stava antiteze.

Bitna svojstva valjanih dokaza su:a) da se zaista odnose na tezu, stav i predlog koji se dokazuje;b) da je dokaz dovoljan;c) da je dovoljno određen, jasno iskazan i precizan, i posebno da je istinit ili dovoljno verovatan.

Pogreške u dokazivanjuPostoje dva tipa grešaka: 1. greške razloga, i 2. greške demonstracije razlogaNajčešće pogreške razloga su:

1. neodređenost i konfuznost razloga i to kao:- iskaza koji može da bude višesmislen,- u iskazu se mogu nalaziti neodređeni pojmovi.

2. jednostranost razloga koji može tačno tvrditi o sporednim, ali izostaviti suštinske odredbe.

3. razlog može da bude slab odn. nedovoljan.4. razlog može da bude pogrešan, pa je i dokaz na osnovu njega pogrešan.

Pogreške demonstracije razloga su u suštini pogrešno shvatanje veza između stavova teze i stavova razloga – namerno ili nenamerno. To su uglavnom:

a) pogreška uopštavanja u kojoj se deo tretira kao celina;b) zaključak ne sledi, odn. nema odgovarajuće veze između razloga i teze,c) pogreška zahteva razloga ili odsustvo razloga,d) izmena i zamena teza,e) promašaj u predmetu dokazivanja.

OpovrgavanjeOsnovna pravila o svojstvima teze (antiteze), argumenata i postupaka su ista u opovrgavanju kao i u dokazivanju. Suštinska odredba opovrgavanja je u tome što je ono

33

dokazivanje neistinitosti teze odn. istinitosti antiteze. Istinito je samo ono što nije opovrgnuto (Poper). Neuspeh opovrgavanja je dokaz istinitosti.Proverljivost vrednosnih sudovaU logici i nauci uopšte postoje dva suprotna stanovišta o proverljivosti:

prvo stanovište ljudske – društvene vrednosti shvata kao nešto potpuno subjektivno, nešto što se ne može objektivizirati, pa nije podložno dokazivanju, opovrgavanju, merenju, ocenjivanju, itd. (suprotno prethodnom), vrednosti su objektivne, one se mogu objektivno proceniti, a vrednosne činjenice se mogu prosuđivati isto kao i empirijske činjenice.

Kada se razmatraju vrednosni sudovi neophodno je razlikovati sudove o vrednostima i sudove zasnovane na vrednostima.

Treće stanovište je kompromisno; po njemu:- vrednosti i norme su jedinstva subjektivnih i objektivnih činilaca stvarnosti;- vrednosti i norme su manje – više zajednički i grupni;- vrednosti i norme ne samo da potiču iz objektivne društvene osnove, već su i njeni činioci, i izazivaju nesuglasice.

Dakle, one podležu istraživanju, dokazivanju i opovrgavanju.

31. Osnovne metode naučnog mišljenja u političkim naukama (pojam, opšta klasifikacija i zajednička svojstva)

U istraživanjima prirode, društva i politike, u prirodnim, društvenim i pol. naukama koriste se raznovrsne metode. One se mogu klasifikovati primenom raznih kriterijuma. Jedan od njih je njihovo mesto i uloga u naučnom saznanju odn. njihova osnovanost i opštost. Osnovne metode su sastavni deo svakog logičkog mišljenja i u osnovi su svih metoda naučnog saznavanja i istraživanja. Njihova osnovanost čini ih opštim.U osnovne metode ubrajaju se: analiza, sinteza, apstrakcija, konkretizacija, generalizacija, specijalizacija, indukcija i dedukcija.Sve ove metode imaju neka zajednička svojstva među kojima su najvažniji:

1) predmet koji se ovim metodama istražuje je složena celina odn. čine ga odnosi između delova i celina, opšteg i posebnog;

2) one su u osnovi svih metoda naučnog saznanja, i po tome su osnovne i najopštije;

3) nalaze se u međuzavisnosti i prožetosti visokog stepena;4) njihovom upotrebom stiče se naučno saznanje o činjenicama stvarnosti kao

i o pojmovima, stavovima, sudovima i zaključcima.5) Svaka od ovih metoda ima svoje norme i regulisane procedure;6) Priroda i svojstva predmeta istraživanja zahtevaju specifičnu primenu ovih

metoda, a one pokazuju visok stepen adaptabilnosti odn. upotrebljivosti.

34

7) Sve ove metode nemaju isti status u procesu istraživanja. Neke se češće javljaju kao početne, neke kao završne. U političkim, i uopšte društvenim naukama retko kada se primenjuje samo jedna, a najčešće se koriste sve osnovne metode.

8) Sve ove metode imaju veliki gnoseološki značaj. Međutim, sve one ne omogućavaju isti stepen istinitosti saznanja; npr. Indukcija pretežno omogućava sticanje verovatnog saznanja a dedukcija pretežno izvesnog ili nužnog saznanja.

Osnovne metode naučnog saznanja mogu se odrediti prema raznim kriterijumima, a uobičajeni su:

a) prema svojstvima predmeta istraživanja razlikujemo:- eksperimentalne predmete (analiza, sinteza, apstrakciaj, konkretizacija, indukcija pa i specijalizacija;- neeksperimentalne predmete tj. metode (dedukcija i generalizacija).

b) Prema svojstvima primene u istraživanju može se govoriti o :- analitičkim (uz analizu su još i apstrakcija, specifikacija i dedukcija)- sintetičkim (konkretizacija, generalizacija i indukcija)

c) prema pripadnosti logičkim i metodološkim pravcima razlikujemo:- formalno – logičke,- dijalektičke metode.

32. Metoda analize Suštinski, analiza je rastavljanje predmeta istraživanja na njegove sastavne delove odn. na činioce strukture, funkcija veza i odnosa na određenom prostoru u određenom vremenu. Rastavljanje može da bude fizičko ali i duhovno – misaono pa i kombinovano.Opšti predmet analize je uvek složena celina. Ta celina ne može imati manje od dva dela koja su međusobno povezana i nalaze se u međusobnim odnosima. Celina i delovi imaju svoju prostorn i vremensku odredbu, svoja kvalitativna i kvantitativna svojstva, svoj sastav, svoje spoljačnje i unutrašnje odnose i veze kretanja, primene, razvoj itd. Složenost opšteg predmeta analize omogućava da se on istražuje kao celina ili samo jedan njegov deo, jedan ili skup odnosa u jednom momentu ili u više vremnskih jedinica na jednom prostoru ili na svim prostorima na kojima se javlja.Prema predmetu istraživanja može se govoriti o. Potpunoj ili totalnoj analizi – koja podrazumeva analizu svih činilaca predmeta, njegovih svojstava, internih i eksternih odnosa i funkcija u ukupnom vremenu trajanja u ukupnoj rasprostranjenosti tog predmeta. Po pravilu takvi su predmeti veoma retki i relativno ih je teško odrediti. Predmeti potpune analize uglavnom su delovi prirodne, društvene odn. političke stvarnosti. Takav predmet bi mogli biti izbori za određenu skupštinu, jedna pol. stranka, i sl. Parcijalnoj ili sekvencijalnoj analizi – koja obuhvata samo deo, aspekt, svojstvo, odredbu, vremensku ili prostornu jedinicu neke celine koja se sama može posmatrati kao uža i nesamostalna celina. Npr. predizborna aktivnost (takav deo celine),

35

koja je u suštini samo deo izborne aktinvosti i izbora. Po kriterijumu predmeta istraživanja moguće su sledeće parcijalne analize:

- Analiza sadržaja → kojom se saznaje sadržina jedne pojave. Međutim, ma kolika širina se pridavala ovoj analizi, ostaje činjenica da ona ne obuhvata formu predmeta, a istinska odredba suštine nije moguća bez saznanja forme.- Strukturalna analiza → ili analiza sastava predmeta, kojom naučno saznajemo činioce strukture odn. činioce sastava predmeta. U svakodnevnom jeziku struktura se izjednačava sa sastavom. To je pogrešno, jer strukturu čine bitni činioci bez kojih taj predmet nije onaj koji je, već neki drugi. Sastav je širi pojam i obuhvata sve činioce predmeta od kojih su neki nebitni, nekarakteristični, pa ponekad i slučajni i suvišni.- Funkcionalna analiza → kojom se saznaje aktivnost, odnosi (veze i međuzavisnost) unutar predmeta istraživanja.- Komparativna analiza → kojom se saznaju određene sličnosti i razlike činilaca predmeta istraživanja, sličnost i razlike aktivnosti, funkcija, veza i odnosa, keretanja, promena i razvoja.- Genetička analiza → kojom se saznaje nastanak i razvoj predmeta istraživanja što podrazumeva kretanje i promene kvantiteta i kvaliteta u vremenu i prostoru.- Kauzalna analiza → kojom se saznajuodređene pravilnosti i zakonitosti odn. zakoni postojanja određenog predmeta istraživanja- Strukturalno – funkcionalna analiza → čak se smatra najpotpunijom koja može da zameni sve ostale. Njome se otkrivaju struktura i funkcije predmeta i odnosi između njih, što je dovoljno saznanje.- Faktorska analiza → koja za predmet saznanja ima bitne delujuće, determinirajuće činioce. Može se smatrati specijalnim slučajem uzročno posledične odn. kauzalne analize.

Analiza po svojim bitnim svojstvima može da bude:a) deskriptivna – opisuje predmet time što nabraja činioce, svojstva itd. a kojima je stečeno saznanje. Ona je reproduktivna, jer daje saznanje o već postojećem, uspostavljanjem odgovarajuće evidencije.b) eksplikativna – doprinosi dubljem shvatanju predmeta, njegovom objašnjenju i saznanju pravilnosti i zakonitosti. Ona je produktivna zahvaljujući subjektivnoj aktinvosti stvaralačkog mišljenja, u kome je postojeće samo osnov za stvaralaštvo , za saznanje drugog u celini koja je predmet istraživanja.

Procedura primene analize zahteva:1. opšti i operacionalnu idenitfikaciju složene celine kao predmeta istraživanja.2. izbor radnji i sredstava kojima će se analiza ostvariti.3. misaono i fizičko rastavljanje predmeta analize.4. konstatovanje činilaca predmeta analize.5. konstatovanje odnosa između činilaca.

36

6. kvalifikaciju i evidentiranje saznatog i konstituisanje saznanja na osnovu prethodnog.

33. Metoda apstrakcije

Apstrakcija je jedna od osnovnih metoda naučnog saznanja i njen opšti predmet je jasno određen. Opšte u posebnom dovoljne određenosti da se može izdvojiti i istražiti kao izdvojena celina, i posebno u opštem, opet kao moguća izdvojena celina.Predmet apstrakcije su pojmovi, stavovi, sudovi, zaključci i drugi celovitiji i širi sistemi iskaza mišljenja i shavtanja, kao što su razne pisane i druge tvorevine, kao i pol. i društvene realnosti.U društvenim i pol. naukama postupak apstrahovanja je misaoni postupak, koji je usmeren na predmet (opšte i posebno) i koji se odvija po određenim pravilima. Ovaj postupak sledi analizu predmeta i otkriva u analizom dobijenim delovima predmeta odredbe, svojstva, sadržaje itd. određenog stepena opštosti odn. posebnosti.Mada je to misaoni postupak, on uopšte ne mora da isključuje određena pomagala – instrumente raznih oblika počev od jednostavnog evidencionog listića do složenijih tehničkih sredstava.Apstarkcija se u logici i metodologiji razmatra povezano sa konkretizacijom, pri čemu se ističu dve tvrdnje:

- A i K čine jednu osnovnu metodu (apstraktno – konkretizujuću) sa dva suprotna metodksa postupka: apstarkcijom i konkretizacijom;- Da se A i K prožimaju i pretpostavljaju. Nema sumnje da su A i K povezane, međutim A je dovoljno celovita, predmet, cilj i posutpak joj se jasno razlikuju od predmeta, cilja i postpuka K, a K joj ne prethodi nužno, niti joj nužno sledi.

Apstrakcija kao metoda, time što izdvaja opšta ili posebna svojstva, stvara osnovne uslove za obrazovanje pojmova, za generalizaciju i zasnivanje i primenu opštenaučne metode modelovanja.

34. Metoda specijalizacije

Specijalizaciju ubrajamo u analitičke osnovne metode i njoj su u osnovi postupci analize odn. saznavanje posebnog i pojedinačnog u opštem pri čemu je opšte shvaćeno kao celina sastavljena od članova koji su međusobno povezani izvesnim zajedničkim svojstvima, ali su među njima zadržane evidentne razlike na osnovu kojih se može identifikovati njihova posebnost u određenom poretku. U osnovi specijalizacije nalazi se metoda apstrakcije. Najopštiji pojam ili stav koji je predmet raščlanjavanja je apstraktan tj. do njega se došlo apstrahovanjem.

37

Predmet specijalizacije su pojmovi, stavovi, sudovi, zaključci i druge misaone tvorevine, ali u određenim slučajevima u društvenim i pol. naukama, to mogu biti i fizički predmeti, stvari i ljudi. Smatra se da je specijalizacija shvatanje posebnog u opštem preko posebnog, a kao oblici specijalizacije navode se klasifikacija i dihotomija.

Klasifikacija- je specijalizacija predmeta pojma ili stava, tako što se klasa ili jedan opšti pojam ili stav raščlanjava i razvrstava po određenom kriterijumu. Saglasno tome, klasifikacija je sistematska dosledna i potpuna podela po opštosti i složenosti predmeta klasifikacije. Svaka klasifikacija mora da udovolji izvesnim zahtevima da bi uopšte mogla da bude prihvaćena kao klasifikacija i da bi bila upotrebljiva naučno i praktično.

1. svaka klasifikacija je predmetna. Predmetnost se ne odnosi samo na celinu, opštost, koja se raščlanjuje , već i na svaki član klasifikacije.2. svaka klasifikacija je sistematska, izvršena po valjano utvrđenom kriterijumu koji omogućava da svi članovi klasifikacije čine jedan smisleni funkcionalni poredak.3. svaka klasifikacija je višečlana (ima više od dva člana). U protivnom ona je samo dihotomija.4. svi članovi klasifikacije moraju imati jedno zajedničko svojstvo ili odredbu po kojoj ulaze u obim i sadržaj pojma koji ima ulogu opšteg klasnog pojma, stava, itd.5. Klasifikacija mora da izrazi prelaze članova iz jednih u druge i njihove međusobne udaljenosti i udaljenosti od opšteg pojma, iako su obuhvaćeni njegovim obimom i sadržajem.

Klasifikacija se može odnositi na suštinu, sadržaj, formu, kvalitet, kvantitet, prostor, vreme, odnose, itd. ili na više odredaba odjednom. Tako se može govoriti o jednostavnim i složenim, jednoslojnim i višeslojnim, jednostepenim i višestepenim klasifikacijama. S obzirom na veliki gnoseološki značaj klasifikacije, ona se mora vršiti po određenim pravilima:

a) predmetnost i određenost predmeta klasifikacije po kriterijumima oblika i sadržaja pojma;

b) jedinstvenost klasifikacije, što znači da su svi članovi identifikovani po istom kriterijumu i po istom postupku;

c) relativna posebnost svakog člana klasifikacije, s tim da posebnosti budu istog reda i iste vrste;

d) kriterijum klasifikacije i njena primena moraju da obezbede potpunost podele odn. obuhvat svih članova koji čine celinu;

e) između članova izražavanjem njihovih razlika, treba da bude obezbeđena što približnija udaljenost od opšteg pojma i međusobno.

Dihotomija

38

Nesporno je da je dihotomija poseban oblik specifikacije i istovremeno klasifikacije. Međutim, pogrešno je shvatanje da je dihotomija dvočlana klasifikacija tj. da je jedina razlika u broju članova. Previđa se da je, po definiciji klasifikacija deoba, raščlanjavanje jednog u kome svaki član ima i nešto bitno, po čemu je član tog jednog.Klasična, formalno – logička dihotomija to ne zahteva. Šta više, ona se sastoji iz jednog pozitivno određenog člana kojim se tvrdi da nešto jeste, i jednog člana koji sadrži negativnu odredbu.Logičari, pa i metodolozi dijalektičke metodološke orijentacije, uočili su nedostatke koji proizilaze iz člana dihotomije koji sadrži negativnu odredbu. Iskaz da nešto nije ne govori o tome šta jeste. Odatle kritika formalno – logičke dihotomije, i zahtev da oba člana budu formulisana pozitivnim odredbama. Ali ako se prihvati dihotomija u kojoj su oba člana pozitivno određena, dospeva s eu jednu od dve sledeće situacije:

- prva, dihotomija je nedovoljna i traži da pređe u klasifikaciju, i- druga, ne može se iskazati bitna odredba, suština odnosa u predmetnoj dihotomiji.

Odnosi između klasifikacije i dihotomije u istraživačkoj praksi razrešavani su formiranjem dveju osnovnih vrsta klasifikacije:

1. divizije – koja udovoljava svim standardnim zahtevima i pravilima klasifikacije, i2. participacije – koja sadrži i član sa negativnom odredbom.

35. Metoda dedukcije

U standardnoj literaturi dedukcija je shvatana kao oblik zaključivanja, prvenstveno silogističkog. Postoji saglasnost da se dedukcijom analitički – misaono – logičkih iz premisa – već formiranih zaključaka po utvrđenoj proceduri izvode novi zaključci. Jedino su ovako izvedeni zaključci apsolutno (nužno) istiniti, jer su analitički. Bitan uslov njihove istinitosti je strogi postupak u skladu sa pravilima, dok istinitost premisa nije bitan uslov istinitosti zaključka.Dedukcija je analitički i specijalizatorski metodski postupak, kojim se iz i na osnovu opšteg zakonskog saznanja stiču posebna saznanja i to sa neuporedivo većim stepenom izvesnosti i pouzdanosti.Postoje dve osnovne grupe definicija dedukcije. Sa stanovišta klasične formalne – logike, dedukcija se poistovećuje sa deduktivnim oblikom zaključivanja. Iz opštih zakonskih stavova (sudova, premisa) izvode novi, manje opšti – posebni i pojedinačni stavovi (zaključci). Stvarna dijalektička logika, deduktivnu metodu definiše kao način saznavanja posebnog i pojedinačnog predmeta (činioca, dimenzije, aspekta, odredbe) na osnovu znanja (poznavanja) o opštem predmetu (tj. o opštim svojstvima određene klase ili vrste predmeta) odn. u logičkom smilsu kao analitičko izvođenje novog stava ili suda, iz jednog ili više datih sudova kao premisa deduktivnog zaključka.U zavisnosti od toga da li se shvata neposredna ili posredna veza između opšteg i posebnog – pojedinačnog, i sama dedukcija može biti:

39

- neposredna – čiji predmet čine jedinstva različitih, suprotnih i protivrečnih odredbi ili veza, data jednim sudom, iz koga se neposredno može izvesti drugi sud.- posredna – čiji predmet čini jednistvo tri ili više predmeta, od kojih je

odnos dva kao poznat, dat u premisama, dok se treći odnos zaključuje posredstvom prva dva.Dakle, dedukcija je zapravo analiza i speicjalizacija već shvaćenog opšteg u shvatanje posebnog i pojedinačnog, ili pak izvođenje posebnih i pojedinačnih istina na osnovu znanja o opštim istinama – zakonima.

36. Metoda sinteze

Po definiciji, sinteza je spajanje više činilaca u jednu celinu, odn. saznanje složenih celina preko njihovih pojedinačnih i posebnih delova, njihovim spajanjem tj. stavljanjem u razne moguće odnose i veze.Dve su tipične situacije:o Prva, kada konstatujemo mnogo raznog pojedinačnog, koje može da bude i suprotno i protivrečno, spajamo u novu celinu.o U drugoj situaciji, jedna celina je podvrgnuta analizi kojom su saznati njeni delovi, odnosi i veze između njih. Ove delove je moguće ponovo spojiti u celinu koja je prethodno postojala, a moguće je na osnovu saznanja o delovima, te delove staviti u drugačije odnose i veze, i tako dobiti izmenjenu ili potpuno novu celinu.Sinteza može da bude produktivna, što se vidi iz opisa prve situacije, i reproduktivna, što se vidi iz druge situacije. Produktivna sinteza je istovremeno i eksplikativna i genetska, jer pokazuje nastanak određene celine i omogućava saznanje o pravilnosti i zakonitosti u nastajanju te celine. A reproduktivna sinteza je pretežno deskriptivna.Predmet sinteze mogu biti: pojmovi, stavovi, sudovi, zaključci, društveni i prirodni realiteti, ali ne u istoj meri i na isti način. Da bi se neki činioci mogli spojiti u određene celine, neophodno je da imaju odgovarajuće svojstvo.Sinteza može da bude misaona i fizička. U tom smislu ona ima svojstva eksperimentalne metode, jer se njome proizvode misaone i fizičke tvorevine.Između sinteze i analize postoje izrazite veze, ali ih ne treba prenaglašavati. Zajednički im je opšti predmet: to su složeni statički i dinamički predmeti misaonog i fizičkog sveta. Međutim, evidentno je da su sinteza i analiza suprotne po kretanju mišljenja i postupcima (spajanje prema razdvajanju) kao i prema sadržaju saznanja (sinteza otkriva jedinstvo, celine, analize raznovrsnosti veza, odnosa i delova).

37. Metoda konkretizacije

Predmet konkretizacije je odnos opšteg, posebnog i pojedinačnog polazeći od opštijeg. Istovremeno njome se saznaju i odnosi apstraktnog i konkretnog.

40

Naučni postupak se sastoji u konstatovanju apstraktnog pojma, pa potom dodavanjem jedne ili više oznaka, približavanje tog apstraktnog konkretnom, dakle pojmu koji je bliži ili najbliži pojmu koji najneposrednije označava konkretni realitet.Postavlja se pitanje da li je konkretizacija samo misaona i da li se ona isključivo bavi pojmovima? Ovo proizilazi iz činjenice da se svi predmeti stvarnosti javljaju u konkretnom vidu i kao pojedinačni, a da su samo pojmovi, sudovi, zaključci, uopšte tvorevine ljudskog duha, apstraktni. Dakle, stvarno apstraktno nije moguće, te ako je bitna odredba konkretizacije dodavanje oznaka apstraktnom, ona je misaona.U društvenim i pol. naukama često se susreću apstraktne zamisli, koje su često nedovoljno određene i nejasne, ali se određenom procedurom konkretizuju u društvene realnosti.Na pitanja, da li konkretizacija podrazumeva i menjanje oznaka, kao i gde počinje i prestaje proces sticanja znanja, a odakle počinje društvena praksa, mogući su sledeći odgovori:

- Konkretizacija dozvoljava menjanje oznaka u meri u kojoj ono doprinosi adekvatnijem približavanju apstraktnog konkretnom.- Drugo, eksperimentalno istraživanje podrazumeva praktično delovanje na predmet istraživanja, na model, prototip itd.

Društvena praksa je istovremeno i predmet, i izvor, i primena i provera ukupnog, pa i naučnog saznanja. U tom smislu razgraničenja su uslovna, pa se može smatrati da granicu postavljamo preuzimanjem naučnog istraživanja.Dakle, konkretizacija je osnovna naučna metoda čijim se postupkom dodavanja adektvatnih oznaka apstraktno konkretizuje, pri čemu konkretizacija teče kao misaona i kao fizička procedura. Ona se time shvata i kao metoda koja ima i svojstva eksperimentalne.

38. Metoda generalizacije

Generalizacija je sintetička osnovna naučna metoda kojom se saznaje opšte na osnovu pojedinačnog. Dok se konkretizacijom saznaje posebno, pojedinačno i konkretno, generalizacijom se, na osnovu pojedinačnog i konkretnog saznaje opšte.Opšte odredbe predmeta, mada su sadržane u svakom pojedinom članu grupe predmeta, nisu sadržane isto – u istoj meri, sa identičnim svojstvima, itd.Npr. Svaki građanin bilo koje države ima određena građanska prava i dužnosti, ali ona su, iako su opšte svojstvo položaja i odnosa građana i države, različita od države do države, a mogu da budu različita i u okviru iste države.Postupak generalizacije je misaono uopštavanje a ne fizičko objedinjavanje. Generalizacija se ne može shvatati eksperimentalnom metodom, ona je teorijska metoda jer se njome saznaju opšti pojmovi naučni zakoni, teorije pa i čitave nauke. Poimanjem – se iz posebnih odredbi predmeta izvodi pojam predmeta. Poimanje u generalizaciji prilikom izvođenja pojma vrši svojevrsnu sintezu – spajanje, povezivanje i stavljanje u određene odnose raznih odredbi predmeta, koji se potom

41

zamišlja i terminom iskazuje. Dublje sagledavanje poimanja, naročito kada se iz posebnih pojmova formiraju opšti, otvara pitanja odnosa apstrakcije i generalizacije. S obzirom da svaki pojam mora da bude i apstraktan, pravilo je da se sa rastom opštosti pojma ovaj udaljava od realiteta na koji se odnosi. Očigledno je da je u generalizaciji sadržana i apstrakcija ali ona nije dominantna jer poimanje nije zasnovano prvenstveno na analizi već na sintezi. Genralizacija na osnovu indukcije podrazumeva izvođenje opštih stavova iz posebnih i pojedinačnih. Postavljaju se pitanja:

- da li je reč o stavovima?, i - da li je reč o zaključivanju?Naučna istraživanja po pravilu ne vode formiranju stavova shvaćenih kao iskaza neodređenih logičkih vrednosti. Proveravanje hipoteza vodi obrazovanju sudova ili zaključaka određenog sadržaja i saznajne vrednosti. Dakle, ne radi se o stavovima već o sudovima i zaključcima koji se samo uslovno, mogu označiti kao stavovi.

39. Indukcija (pojam, svosjtva i osnovne vrste)40. Logički problem indukcije

Istraživačka praksa ukazuje na sledeće činjenice:1) Indukcija je osnovna naučna metoda koja jedina omogućava neposredno

saznanje o empirijskom, realno – konkretnom i raznovrsnom, konstituisanom u pojedinačne celine. Uvidom u odredbe pojedinačnih celina, ona omogućava obrazovanje pojmova, stavova, sudova o njima.

2) Izvorni stavovi indukcije osnov su za izvođenje generalizacije odn. opštih i najopštijih stavova, uključujući i aksiome, zakonske stavove, premise itd.

3) Stavovi indukcije zasnovani na neposrednom čulnom iskustvu omogućavaju pouzdano naučno saznanje koje može biti kako partikularno tako i univerzalno, kako verovatne tako i nužne istinitosti.

4) Indukcija je prelazna metoda od analitičkih ka sintetičkim metodama. U formiranju stavova indukcije o pojedinačnom, sadržani su i analitički i sintetički momenti mišljenja. Kao prelazna, pretežno sintetička metoda, ona je uslov i prethodi dedukciji i omogućava saznanja koja nije moguće steći drugim metodama.

5) Indukcija ima obeležje ekspeimentalne metode zahvaljujući svojim empirijski zasnovanim kvantitativnim numeričkim datama koje je, kao i generalizaciju čine osnovom statističke i HD metode.

6) U svim početnim fazama mišljenja imamo indukciju.7) I u teorijskom mišljenju indukcija ima veoma značajnu ulogu. Stavovi

teorije se prilikom istraživanja prvo moraju konstatovati odn. evidentirati. Konstatovani, oni indukuju stavove o sebi, o svojoj formi, sadržaju, predmetu koji obrađuju, na osnovu čega se dalje vrši selekcija, klasifikacija ili uopštavanje apstrakcijom ili generalizacijom, odn. uključuje se u dalji postupak.Dva su najrasprostranjenija značenja indukcije:

42

- Prema formalno – logičkom shvatanju, indukcija se svodi na njenu formalno – misaonu stranu i određuje se kao izvođenje opšteg stava iz više posebnih stavova.- Međutim, konkretna dijalektička logika indukciju određuje i kao oblik predmetnog mišljenja i kao metodski postupak saznanja objektivne stvarnosti, čije je osnovno obeležje shvatanje opšteg, jedinstvenog ili nekog zajedničkog svojstva kod više predmeta ili pojava, u nizu njihovih posebnih momenata, izraženih pojedinačnim ili posebnim stavovima iz kojih se izvodi određeni opšti stav – sud – zaključak o predmetu saznanja.

Svet u celini, stvarnost, a posebno ljudsko društvo sastoji se od mnoštva raznog pojedinačnog. Stoga je određivanje mesta i uloge indukcije u procesu formiranja iskustvene osnove HD metode važan zadatak koji podrazumeva odgovore na brojna pitanja koja moramo potražiti najpre u samoj logici i metodologiji, i sa tog stanovišta neophodno je razmotriti tzv. logički problem indukcije. Logički problem indukcije u svojoj osnovi predstavlja traganje za odgovorom na pitanje tzv. opravdanja indukcije. Ako se zapitamo kako znamo ono što tvrdimo da znamo, na koji način procenjujemo ono što procenjujemo, zašto verujemo u ono što verujemo – i pokušavamo da na to odgovorimo, mi u tom slučaju pokušavamo da opravdamo svoju tvrdnju, svoju procenu i svoje verovanje. Ukoliko je naš odgovor zadovoljavajući i opravdanje će biti zadovoljavajuće. A odgovor je zadovoljavajući ukoliko su navedeni razlozi ubedljivi i prihvatljivi po sebi. Opravdanje treba da demonstrira slaganje onog što se opravdava sa onim principima na osnovu kojih se opravdava. Shvatanje o problemu opravdanja indukcije možemo svrstati u četiri grupe:

Opravdanje indukcije je moguće i vrši se bilo iskustvenim generalizacijama, bilo deduktivnim načelima, intuitivnim ili pragmatičnim principima i postulatima; Opravdanje indukcije nije moguće zato što se nikakvom logičkom ili racionalnom metodom ne može opravdati zaključivanje o nepoznatim događajima na osnovu poznatih događaja. Problem indukcije je ¨pseudoproblem¨ koji nastaje konfuzije u kojoj nije jasno ni šta je indukcija niti šta je smisao i priroda opravdanja indukcije. Problem indukcije je više psihološke nego li logičke prirode, pa zato za njega treba tražiti, pre svega, psihološka, a ne logička objašnjenja.

Postoji nekoliko pokušaja opravdanja indukcije:a. Prvu grupu čine pokušaji opravdanja indukcije generalizacijama iz iskustva

i sastoje se u tome da se induktivnim putem dolazi do opštih principa na osnovu kojih se izvode sve kasnije indukcije. Osnovni prigovor takvom shvatanju jeste njena tzv. cirkularnost (opšti principi, dobijeni induktivno, moraju pretpostaviti neki još opštiji princip indukcije, na osnovu koga su dobijeni), dok pristalice insistiraju na tome da privid cirkularnosti nastaje samo iz brzoplete primene kriterijuma primenjivih na dedukciju.

43

b. Drugu grupu čine pokušaji tzv. apriorne odbrane indukcije, i zasnivaju se na težnji da opravdanje za indukciju pruži rekonstrukcijom induktivnih zaključaka, tako da se oni učine deduktivno valjanim. Radi se o deduktivnom opravdavanju indukcije koje se vrši na dva načina:

o Indukcija i dedukcija se uzajamno opravdavaju: indukcija postavlja jedan opšti stav, a onda se deduktivno dokazuje u svim pojedinačnim slučajevima;o Drugi način podrazumeva uveođenje vrhovnih, temeljnih induktivnih principa, čije je opravdanje nepotrebno, a sve indukcije izvedene na osnovu njega su valjane. Ti principi bi mogli da budu:

- princip da je budućnost slična prošlosti;- opšti principi uzročnosti;- princip prostorno – vremenske homogenosti;- princip ograničene nezavisne raznolikosti.

Osnovni prigovori ovom načinu opravdavanja indukcije bili bi: (1) ako bi se induktivni zaključci zasnivali na nekom ¨vrhovnom induktivnom principu¨ naše saznanje bilo bi ograničeno samo na neposrednu datost, a zaključci bi nam govorili ono što već znamo. (2) pomoću ¨temeljnog apriornog principa¨ ne može se ništa pouzdano raći o tzv. empirijskim činjenicama. (3) problem je kako se uopšte može saznati da su ti najviši postulati istiniti.

c. Treću grupu čine pokušaji tzv. intuitivnog opravdanja indukcije, koji se takođe ispoljava u dva oblika. Prema prvom, princip indukcije se proglašava intuitivnom tvrdnjom, a prema drugom svaki pojedinačni slučaj induktivnog zaključivanja objašnjava se kao intuitivni akt.

d. Četvrtu grupu čine pokušaji da se indukcija opravda psihološki, kao navika kojom su ljudi obdareni i koja čini osnovu verovanja de će se događaji u budućnosti dešavati na isti način kao i već poznati događaji iz prošlosti.

e. Petu grupu pokušaja opravdanja indukcije čine tzv. pragmatičke odbrane. One se zasnivaju na stavu da je uspešna primena indukcije u praksi dovoljan argument da bi se ona i opravdala.

S obzirom na to da je stepen izvesnosti i pouzdanosti induktivnog zaključivanja, pa time i saznajna vrednost čitavog metodskog postupka indukcije različit kod raznih vrsta indukcije, neophodno je njihovo poznavanje:I. Potpuna indukcija je metodski postupak kojim se stiče saznanje o predmetu koji ima ograničen i konačan broj osobina (dimenzija, svojstava, aspekata, delova, činilaca) ili o grupi (klasi, radu, nizu) predmeta koja se sastoji od konačnog broja članova – pri čemu su sve osobine predmeta ili svi članovi grupe predmeta poznati i pojedinačno upoznati. Dakle, potpunom indukcijom iz svih konačnih, saznatih podataka o osobinama jednog predmeta, dolazi se do ¨nesumnjivo objektivne istine¨.II. Nepotpuna indukcija podrazumeva da se saznanje o predmetu stiče na osnovu poznavanja samo izvesnog, manjeg ili većeg broja osobina predmeta ili samo izvesnog broja članova. Osnovni pojmovi ove indukcije su ¨opšta klasa¨ - predmeta, pojava,

44

događaja, procesa (ili tzv. populacija) i ¨posebna egzemplarna klasa¨ (koja se odlikuje samo određenim svojstvom), a njen opšti predmet su tzv. ¨masovne pojave različitih vrsta¨. Nepotpuna indukcija se može podeliti na:

1. direktnu nepotpunu indukciju – kod koje se zaključivanje vrši od izvesnog broja pojedinačnih slučajeva – egzemplara na celinu klase – populacije i koja daje relativno opšti verovatan zaključak.

2. predikativnu ili tipičnu nepotpunu indukciju – kod koje se zaključuje od jednog poznatog dela klase, na drugi nepoznati deo.

3. induktivno zaključivanje po analogiji – kod koga se opšti zaključak o predmetu izvodi na osnovu sličnosti koja postoji između članova jedne klase pojava ili među delovima te klase.

4. univerzalna nepotpunu indukciju – koja se izvodi od izvesnog broja pojedinačnih slučajeva, iz nepotpunog broja premisa o članovima neke neograničene ili univerzalne klase, formiranjem univerzalnog hipotetičkog zaključka.

Za postizanje određenog stepena pouzdanosti metodskog postupka nepotpune indukcije važe sledeća osnovna pravila:

- ukoliko je veći broj podataka na kojima se zasniva nepotpuna indukcija i ukoliko su oni raznovrsniji po vremenskim, prostornim i drugim odredbama, utoliko je zaključak nepotpune indukcije osnovaniji i pouzdaniji.- Ukoliko se indukcija više oslanja na bitne odlike predmeta, utoliko je tačnije i sigurnije saznanje koje se stiče nepotpunom indukcijom.- Ukoliko se među mnoštvom pozitivnih slučajeva pojavi samo jedan negativan, samo jedna tzv. ¨negativna instanca¨, ona obara i poništava istinitost univerzalnog zaključka.- Bez obzira na to koliki je broj pojedinačnih slučajeva, pojedinačnih premisa koje se koriste za induktivno zaključivanje, zaključak nepotpune indukcije nikada ne može biti potpuno pouzdan i istinit, već je uvek u određenom stepenu verovatan.

41. Dijalektički odnos pojedinačno – posebno – opšte

Najpogodnije je razmotriti preko sagledavanja i analize razvrstavanja predmeta saznanja prema njihovom obimu. Prema ovom kriterijumu postoje dve vrste predmeta: pojedinačni i opšti.Pojedinačan predmet je onaj koji predstavlja jednosnu celinu, a nije dat u više pojedinačnih egzemplara. To su zapravo individualni predmeti svake vrste – svaka pojedinačna stvar, pojava, stanje, proces, kvalitet, kvantitet itd. – koji se može izraziti kategorijalnom odredbom ¨ovo¨, ili pojedinačnim ličnim odnosom ili stavom.Opšti predmet je onaj čije su odredbe – sadržaj, oblik, zapremina, kvalitet itd. – zajedničke kod više individualnih predmeta – pojava, ali ne kao neka apsolutna, posebna opštost, već opšte kao jedno kod mnogoga, kao zajednička odredba kod većeg broja množine, mnoštva pojedinačnih predmeta.

45

Naravno, takvo opšte sadrži se u posebnom i pojedinačnom, koji su u stvari sadržajno bogatiji od opšteg, a samo određeni njihov deo čini ono što je opšte.Izneta tvrdnja zahteva da se razmotre dva osnovna, međusobno suprotna stanovišta o odnosu opšte – posebno – pojedinačno. Prema klasičnom formalno – logičkom shvatanju opšte je celina u kojoj se sadrže posebno i pojedinačno kao njeni delovi. To formalno – logičko opšte je zamisao mnoštva jednovrsnih predmeta na osnovu bitnih opštih oznaka, koje se shvataju kao čisto opšte. S druge strane, prema dijalektičkom shvatanju, opšte je samo deo koji se sadrži u posebnom i pojedinačnom.

Rešenje dve protivrečnosti zahteva razlikovanje dve vrste opšteg:o Opšte kao jedno u mnogom kao zajednička odredba mnoštva pojedinačnih predmeta. Ovakvo opšte sadrži se u posebnom i pojedinačnom – ono:- ne postoji kao poseban predmet u stvarnosti već samo kao činilac mnoštva pojedinačnog;- ono ne sadrži u sebi posebno i pojedinačno, već se to opšte sadrži u mnogim pojedinačnim predmetima, i- ono samo približno i delimično obuhvata pojedinačne predmete, samo njihove opšte oznake.o Opšte kao jedno mnogoga, kao celina jednovrsnih predmeta, data u pojmovima rada ili klase shvaćenih kao skup ili jedinstvo realnih predmeta.

Svaki složeni predmet saznanja perdstavlja jedinstvo raznovrsnosti, raznih činilaca, strana, aspekata itd. A da bi ti raznovrsni predmeti mogli imati neko jedinstvo oni moraju biti u nekakvoj vezi i moraju imati neke zajedničke odlike – koje, zapravo, čini odnos opšte – deo.

42. Metode induktivnog istraživanja uzroka

Metode induktivnog istraživanja uzroka predstavljaju poseban oblik indukcije koji je formulisao još Mil, a sa stanovišta savremene logike i metodologije mogu se svesti na četiri osnovna modela induktivnog istraživanja uzročnosti:1. Metoda slaganja sastoji se u tome da se više kompleksa pojava slažu prisustvom dveju pojava, koje slede jedna drugu, pa se onda, na osnovu toga, može zaključiti da je prva pojava uzrok, a druga pojava posledica ili efekat dejstva.Ovaj metodski postupak istraživanja sastoji se u tome da se:

- analizira grupa složenih pojava s obzirom na njihove iste i različite članove;- odbace svi oni parovi među kojima nema određene stalne veze;

46

- izvodi induktivni zaključak o uzročnoj vezi između onih pojava koje se javljaju povezane u više kompleksa pojava koji se slažu jedino prisustvom ovog para pojava.

Valjanost rezultata dobijenih ovakvim zaključivanjem zavisi od toga u kojoj su meri savladane teškoće i jednostranosti, među kojima se posebno ističu:

a) s jedne strane neophodno je, a sa druge je neosnovano, pa često i nemoguće isključiti sve ostale činioce kompleksa pojava osim ¨željenog¨ para pojava.b) Veoma je teško iz kompleksa pojava izdvojiti jednu pojavu (uzrok) i njen suprotni uzročni pol (posledicu).c) Takođe je teško razlikovati ¨uzrok¨ pojave od ¨uslova¨ pojave, pa često dolazi do zamene u kojoj se uslov smatra uzrokom.d) Najveća teškoća je što se metodom slaganja utvrđuje samo vremensko sledovanje i koegzistencija para pojava, a uzročno – posledični odnos može se samo manje ili više opravdano i verovatno pretpostaviti.e) Najzad, podatak da se u više slučajeva javlja povezanost određenog para pojava, još uvek ne znači i da je ta veza opšta, nužna i uzročna.

2. Metoda slaganja i razlike sastoji se u utvrđivanju činjenice da se više grupa složenih pojava slažu prisustvom i odsustvom parova jednih te istih pojava, pa se iz toga zaključuje da su te pojave, koje se zajedno javljaju i zajedno odsustvuju , uzajamno uzočno povezane.3. Metoda korelativnih varijacija je zapravo, posebna vrsta metoda slaganja i sastoji se u utvrđivanju da se više grupa pojava slažu prisustvom jedne podgrupe pojava u različitim, međusobno odgovarajućim varijacijama obe pojave te podgrupe.4. Metoda ostatka polazi od toga da ako se kod slučajeva iste kompleksne pojave znaju uzroci svih njenih činilaca, osim kod jednog para, onda je prethodni od ovih činilaca uzrok upravo poslednjeg preostalog činioca.

43. Osnovna polazišta i postupci formiranja postulacione osnovne hipotetičko – deduktivne metode44. Specifičnost primene HD metode u istraživanju političkih pojava i procesa45. Zaključivanje o političkim pojavama i procesima primenom HD metode46. Problemi osnovanosti i pouzdanosti saznanja stečenih HD metodom

Razmatranju HD metode može se pristupiti tek pošto se odgovori na nekoliko pitanja:- može li se i sa kojom argumentacijom HD metoda shvatiti kao opštenaučna?- koje su njene saznajne osnove?- šta čini osnovnu strukturu HD metode?- kakva je i kolika njena upotrebljivost?- koje su njene odlike u primeni u politikološkim istraživanjima?

47

U traganju za valjanim odgovorima nailazi se na mnoge teškoće koje se mogu svrstati u dve grupe: prve čine očevidna i prividna njena svojstva a drugu vrlo nizak stepen njene obrađenosti u metodologiji društvenih i pol. nauka.

Bitne činioce relativno stabilne strukture HD metode čine:a. Njen predmet koji se odnosi na ukupnu društvenu stvarnost, društvene

pojave, procesi i odnosi u svim etapama njihovog nastanka i prestanka;b. Pojmovi, stavovi, sudovi i zaključci koji u njoj nastaju;c. Procedure kojima se metoda ostvaruje;d. Aksiomatizovani stavovi odn. aksiomi koji su proizvod metode.

Polazište HD metode nije da su aksiomi nastali na neki volšeban način, da su to očigledno evidentne i neproverene istine, već metoda podrazumeva da aksiomi nastaju procesom stalne i sistematske provere iskustvenog i teorijskog društvenog saznanja, da i oni važe, menjaju se i prestaju da važe i da se zamenjuju novim aksiomima. HD metoda je upravo metoda naučnog proveravanja i izgradnje aksioma.Procedura primene HD metode može se odrediti na sledeći način:

1. početni korak jeste evidentiranje raznovrsnih i različitih slučajnih ili namernih, iskustava stečenih komuniciranjem prema istim predmetima društvene realnosti. Ova iskustva se potom ponavljaju u okvirima prostora i vremena , međusobno se kritički upoređuju, čime se daje mogućnost konstatovanja istog – isotvetnosti suštine i sadržaja, sličnog i različitog o tom predmetu.

2. sledi, uspostavljanje saznanja o pravilnostima delovanja pojave, procesa odnosno iskustva o njoj u istim ili sličnim uslovima i eventualno konstituisanje teorijske definicije te pravilnosti, čime ona dobija status kriterijuma, norme, merila orijentacije u postupanju u vezi sa datim predmetom.

3. zatim, kritičko upoređivanje sa raznim važećim znanjima, uverenjima, kao i sa paradigmama saznanja i teorija i osnovnim postavkama unutar njih.

4. potom sledi smeštanje teorijski i praktično utvrđenih pravilnosti u određeni saznajni sistem. Paralelno s tim teče formiranje običaja ponašanja, stereotipa na osnovu utvrđenih pravilnosti u događanju, oformljavanje uverenja o ispravnosti uobičajenog ponašanja.

5. najzad, na osnovu potvrđivanja utvrđene pravilnosti u vremenskom kontinuitetu i frekvenciji ponavljanja, njoj se pridaje određeno aksiomatsko važenje, dakle, ona stiče status aksiomatskog stava.

Ova procedura, pokazuje odvijanje složenog praktično – misaonog procesa u kome se individualna, kolektivna i društvena iskustva tipiziraju, standardizuju i aksiomatizuju – čime se formira postulaciona osnova HD metode.Da bi se empirijsko – iskustvena osnova HD metode i njena analitičko – deduktivna procedura ispravno shvatila neophodno je objasniti njeno shvatanje opažanja. Naime, empirističko svođenje opažanja na isključivo primitivno čisto čulno opažanje je iluzija ili zabluda. U svakom savremenom opažanju, deo njegove strukture je i prethodno

48

iskustveno saznanje i mišljenje. Društvena stvarnost sastoji se od mnoštva realiteta koji se čulima ne mogu neposredno opaziti. Verovanja, norme, stavovi, ideje itd. ne opažaju se neposredno čulima. Jedan subjekt ima jednu oformljenu ideju. Kako je ona racionalno – misaona tvorevina, on je ne može čulima opaziti, već je može misliti i emocionalno doživljavati. Da bi drugi sa njom mogli da kontaktiraju treba je predstaviti nakim oblikom iskaza. Drugi sa njom uspostavljaju odnos prvenstveno nečulno, mišljenjem, poimanjem, razumevanjem, shvatanjem, zamišljanjem predstavljene ideje. Tek shvatanjem značenja i smisla, razumemo i shvatamo samu ideju, i to nepotpuno zbog posredovanog opažanja. Naime, o društvenim realitetima koji se ne mogu opaziti ni na koji način se ne može naučno misliti, o njima se ne može oformiti intersubjektivno saznanje i eventualno saznanje o njima se ne može intersubjektivno proveravati. Tako dolazimo do dve vrste opažanja: čulnog i nečulnog, uvek imajući u vidu da se ona odigravaju u okvirima važećih ¨paradigmi društvene svesti¨. Razlikujemo:

a) čisto čulno opažanje (izvorno čulna, bez prethodnog imena, oznake i značenja i izvan ¨paradigmatskog sistema¨)b) čulna opažanja u ¨paradigmatskom sistemu¨, sa formiranim imenima i značenjima predmetac) čulna opažanja u sistemu nauke i ¨paradigmi¨ nauked) psihička opažanjae) racionalno – duhovna opažanja (opažanja ideja, uverenja, verovanja itd.)

Zaključci o HD metodi: Pitanja opštenaučnih metoda u naučnim istraživanjima određeno je,

prvenstveno , njihovim predmetom istraživanja i primenjivošću metoda. HD meotda ima viši stepen primenjivosti u svim naukama, nego što je to slučaj sa ostalim metodama, koje spadaju u opštenaučne.

HD metoda s obzirom na to da nema svoje posebne tehnike, instrumente i postupke, već da je čine generalno konstituisane norme i procedure, ima niži stepen neposrednosti u primeni i upotrebi nego što je to slučaj sa nekim drugim opštenaučnim metodama, u prvom redu sa statističkom metodom.

HD metoda je najsloženija opštenaučna metoda zbog naglašenog zahteva za integracijom sistematskog i sistematičnog empirijskog i teorijskog saznanja, odn. njihovog stalnog izvođenja jednog iz drugog i prevođenja jednog u drugo u kontinuitetu.

(44.) HD metoda je u pol. naukama, kao i u svim ostalim društvenim naukama, zbog svoje nedovoljne obrađenosti bila uglavnom spontano primenjivana, što je proizilazilo iz zahteva, karakteristika i svojstava politike kao predmeta istraživanja.

Primenljivost HD metode u istraživanju pol. pojava – procesa određena je shvatanjima izrade projekta istraživanja kao strogo određene istraživačke procese.

Specifična karakteristika HD metode je da isključivo računa sa valjano zasnovanim početnim hipotezama u procesu saznanja. Osnov tih hipoteza su višestrano, višestruko i viševremenski proverena iskustva, koja samo nekim slučajevima imaju karakteristike primarnih iskustava, dok se najčešće radi o deriviranim iskustvima.

49

(45.) Primena HD metode podrazumeva strogu proceduru kako u procesu projektovanja istraživanja, tako i u izradi izveštaja o istraživanju, a posebno u izradi izveštaja o rezultatima istraživanja.

Sa stanovišta pol. nauka postavlja se pitanje da li HD metoda može smatrati dijagnostičkom ili je ona prognostička metoda saznanja? S jedne strane, po načinu svog nastanka i razvoja, konstituisanja osnovnih postulata i procedura primene, stiče se utisak da je reč o dijagnostičkoj metodi, sa svim bitnim svojstvima istorijske metode. Ali, sa druge strane, po praksi primene, upotrebe i korišćenja, a posebno po mogućnostima i efektima njenog praktikovanja u pol. naukama, može se zaključiti da je HD metoda prevashodno prognostička metoda.

Naziv HD metode samo delimično izražava njenu suštinu. U osnovi ove metode jeste višestrano, višestruko i viševremenski provereno ljudsko iskustvo konstituisano delom u obliku aksioma, kategorija, postulata, normi, itd. Neka od tih saznanja imaju trajno važenje, neka su dugoročno, neka kratkoročno važeća. U tom smislu HD metoda je strogo empirijska, znači induktivna i generalizatorska, dakle sintetička metoda saznanja.

Primena HD metode podrazumeva definisanje odnosa prema paradigmama određenih nauka. To zahteva i definisanje odnosa prema određenim logičkim sistemima povezanim sa određenim paradigmama ili ugrađenim u njih. (46.) Opštost i generalna valjanost HD metode proističe iz njene sposobnosti da se izvedu zajedničke komponente više paradigmi i da se obradom prilagode mogućnostima primene ove metode u raznim paradigmatskim i logičkim sistemima, sa približnim odn. sličnim rezultatima.

Razni metodološki pravci zasnovani su na raznovrsnim i različitim polazištima. Najčešće razlike i sporovi javljaju se oko predmeta, oko osnovnih kategorija i oko procedura saznanja, kao i oko odnosa metoda istraživanja u prirodnim i društvenim naukama.

HD metoda uvažava da se društvo ne može na iste načine i istim sredstvima istraživati kao neživa priroda, pa ni kao živa priroda ali ne prihvata ni stavove o potpunoj odvojenosti logičkih procedura sticanja naučnog saznanja. Takođe, ona ne ističe u prvi plan primat činjeničnog nad vrednosnim, ali i ne zapostavlja vrednosno kao činilac svesnih, podsvesnih i drugih ponašanja ljudi. Ona, isto tako, ne negira nominalistički stav da se konkretan život i konkretna ponašanja, osećanja i sl. ljudi javljaju isključivo kod pojedinačnih konkretnih ljudi, ali takođe HD metoda ne posmatra pojedinca kao izolovanu jedinku i podrazumeva izvesne zajednice, kolektivitete i sl. Ovoj metodi nije stran ni pristup koji se oslanja na spoljni nadražaj, akciju i reakciju, ali isto tako njome se ne mogu osporavati ni unutrašnji prirodni, psihički i društveni postupci uključujući i unutrašnje protivrečnosti.Zato se može utvrditi da su svi metodološki pravci polazili od osnovnih postavki HD metode i primenjivali ih.

47. Statistička opštenaučna metoda (pojam i osnovne etape primene)

50

Statistička metoda odnosi se na istraživanje masovnih pojava, koje se sastoje iz mnoštva jedinica, mnoštva pojedinačnog. Zaključci statističke metode izgrađuju kao induktivni zaključci tj. kao zaključci koji se izvode iz više premisa, ako se svaki stav o svakom pojedinačnom članu smatra premisom. Generalizacija do koje se dolazi statističkom metodom je idnuktivna, zasnovana na statističkoj indukciji, zakonima verovatnoće i statističkim zakonima, te su tako stečena saznanja uglavnom verovatna. U svim naukama i naučnim disciplinama statistička metoda je primenjiva, mada su razlike u primeni evidentne.

I. Prvi čin primene statističke metode jeste identifikacija statističke mase. Sve jedinice koje mogu spadati u predmet istraživanja i koje su obuhvaćene pojmom predmeta istraživanja, čine statističku masu. Identifikacija statističke mase podrazumeva:

- Jasno definisanje svojstava koja jednu jedinicu stvarnosti određuju kao jedinicu predmetne statističke mase.- Otkrivanje i utvrđivanje izvora podataka o statističkoj masi i proceduru korišćenja i vrednovanja izvora i njihovog sadržaja.- Otkrivanje broja i rasporeda statističke mase.

Kada je statistička masa identifikovana može se opredeliti za istraživanje popisom tj. obuhvatom svih jedinica statističke mase ili pomoću uzoraka tj. određenog broja jedinica statističke mase pri čemu su i broj jedinica i obuhvaćene jedinice određeni po valjanom kriterijumu.

II. (48) Izrada uzorakaEkonomičnost i reprezentativnost uzoraka dva su istovremena, ali teško uskladiva cilja. Ekonomičnost podrazumeva što manji utrošak sredstava i rada u postizanju odgovarajućeg kvaliteta i obima saznanja. Reprezentativnost zahteva zastupljenost jedinica u uzorku koja će kvalitativno i srazmerno predstavljati statističku masu. U principu postoje dva tipa uzorka; prvo, uzorak koji se konstruiše metodom slučajnog izbora i drugo, namerni uzorak. Između ova dva tipa postoji čitav niz raznih uzoraka, ali je najčešće upotrebljiv tzv. stratifikovani uzorak. Osnovni postupci formiranja uzorka po slučajnom izboru su: 1) utvrđivanje evidencije statističke mase; 2) utvrđivanje tzv. ¨koraka¨ pri izdvajanju jedinica iz mase iuvršćavanju u uzorak; 3) izbor broja od koga se započinje prebrojavanje odnosno izbor jedinica za uzorak.Nameran uzorak je uzorak čija je veličina unapred utvrđena po određenom kriterijumu, zatim su utvrđene kvote i na kraju i same jedinice mogu da budu namerno izabrane. On proizilazi iz svojstava predmeta, vrste hipoteza i indikatora istraživanja. Za izradu namernog uzorka neophodna su znatna proverena prethodna saznanja i strogi matematički proračuni. Kada se formira nameran uzorak subjekata koji će biti predmet istraživanja, kao kriterijum koristi se njihova pretpostavljena reprezentativna

51

kompetentnost, kada se formira nameran uzorak izvora podataka primenjuje se više kriterijuma među kojima su njihova sadržajnost, forma, verodostojnost i dostupnost, znači njihova upotrebljivost.Stratifikovani uzorak može se smatrati prelaznom varijantnom. Naime, kada postoje dovoljna saznanja o sastavu statističke mase može se u cilju pouzdanije reprezentativnosti opredeliti da svaki karakterističan deo statističke mase bude proporcionalno zastupljen u uzorku. Postoji više varijanata ovog tipa uzorka. Tako je moguć stratifikovan uzorak sa deformisanim prporcijama. U tom uzorku strate koje obuhvataju veoma malo jedinica statističke mase, što ne obezbeđuje dovoljnu osnovu za zaključivanje, povećavaju se na račun strata sa najviše jedinica. Time se remeti proporcija pa su mogućnosti saznanja o kvantitetima umanjene. Međutim ove nedostatke moguće je otkloniti odgovarajućim ponderisanjem. U svim slučajevima uzorak treba da zadovolji zahteve statističke i društvene reprezentativnosti.

III. Prikupljanje podataka Statistička metoda ne koristi isključivo svoje instrumente za prikupljanje podataka niti ih posebno razvija. Saglasno tome, podaci se prikupljaju tehnikama, instrumentima i postupcima metoda prikupljanja podataka. Podaci koje u okviru statističke metode sakupljamo iskazuju određena svojstva (kvalitete) u određenoj količini (kvantitete) u određenom vremenu (hronološki) i na određenom prostoru (geografski). Ne mogu se odvojeno sakupljati samo kvantitativni podaci, kao što se ne mogu samostalni, sakupljati ni hronološki ni geografski podaci. Kvalitativni podaci, podaci o svojstvima uvek se moraju sakupljati a sa njima su u neraskidivoj vezi kvantitativni, hronološki i geografski podaci.

IV. Formiranje statističkih serija Formiranje serije podataka spada u fazu sređivanja i obrade podataka. Suštinska uloga formiranja serija jeste da se njima statistički opiše istraživana pojava. Od prikupljenih podataka mogu se obrazovati dve osnovne vrste serija: statičke i dinamičke. Statičkim serijama opisuje se stanje i za njih se koriste kvalitativno – kvantitativni i geografski podaci. Dinamičke serije opisuju kretanja, dakle, niz stanja u raznim vremenskim momentima na samo jednom određenom prostoru ili na više njih. Sve vrste podataka mogu da budu činioci dinamičke serije, ali su neizbežni kvalitativno – kvantitativni i hronološki. Geografski podaci mogu da budu korišćeni kao činioci serije ili samo kao oznaka mesta na kome se realizuje kretanje pojave koju opisujemo serijom.

V. (49) Statistička analizaStatistički podaci sređeni u statističke i dinamičke serije analiziraju se da bi se otkrili struktura, međusobni uticaji činilaca strukture i dinamike odigravanja istraživanih pojava. Poznate su tri osnovne vrste analiza: statička, kojom se saznaju određene strukture; dinamička, kojom se otkrivaju kretanja određenih pojava i korelaciona analiza, kojom se otkrivaju postojanje i bitne karakteristike veza između podataka odn.

52

raznih grupa podataka. Svojstva društvenih i pol. pojava daju prioritet dinamičkim serijama i korelacionim analizama. Osnovni predmet saznanja dinamičkim analizama su vremenske varijacije svojstava, odredaba, činilaca pojava ili samih pojava. Saznanja o tome stiču se izračunavanjem sekularne tendencije razvitka pojave koja je poznatija pod nazivom ¨trend¨, kao i izračunavanjem periodičnih oscilacija. (sekularna tendencija razvitka pojave)Najčešći postupci metode su prebrojavanje, izračunavanje procenata i izračunavanje srednje vrednosti. Aritmetička sredina je načešći oblik izračunavanja srednje vrednosti odn. ¨distribucije frekvencije¨. Izračunavanje medijane takođe spada u postupke izračunavanje mere centralne tendencije – srednje vrednosti. To je tačka na skali iznad koje se i ispod koje se nalazi po 50% slučajeva. Mod takođe spada u oblik izračunavanja srednje vrednosti, i to je skor koji se najviše koristi u skali podataka i može da bude ¨sirov¨ i ¨pravi¨. Izračunavanje mera centralne tendencije podrazumeva i utvrđivanje mera njihove varijabilnosti, kojima se saznaje kakvo je odstupanje podataka od srednje vrednosti.Aritemtičkoj sredini najviše odgovaraju izračunavanja standardne i prosečne devijacije, medijani kvartalne devijacije, a modu totalnog opsega. Izračunavanje standardne devijacije moguće je iz negrupisanih podataka, zatim iz podataka grupisanih po frekvenciji, grupisanih u razrede i pomoću proizvoljne polazne tačke. U izračunavanju varijabilnosti koristi se i izračunavanje percentilnog odstupanja.Statistički postupci obuhvataju i izračunavanje standardnih skorova i standardnih korelata kao mera poređenja. Obično se koriste tzv. Z i T skorovi. Z skorovi su sirovi, pretvoreni u relativno standarnde jedinice (¨sigme rastojanja¨). Veoma su značajni za izračunavanje korelacija. I T skorovi formiraju se na osnovu sirovih skorova, i najčešće su celi kontinuirani brojevi sa pozitivnim predznakom. Mere korelacije su bitan činilac statističke metode, i po osnovnom značenju to je povezanost između promenljivih vrednosti. Vrednost korelacije utvrđuje se merenjem koeficijenta korelacije – numerička vrednost kojom se označava stepen povezanosti između dve promenljive pojave. Ova vrednost se kreće od + 1 do – 1. Korelacija se može izračunavati primenom više modela. Najčešći su izračunavanja korelacija prema odnosu elemenata, zatim po rangu elemenata, korelacija po serijama elemenata, korelacija po vezama elemenata. Treba pomenuti i Hi kvadrat kojim se pokazuje verovatnost tj. ¨kvalitativnih¨ podataka statističkom merom. Ova mera polazi od postavke o ¨nultoj hipotezi¨.U statističkoj metodi bitna je uloga generalizacije. Tako su poznate potpuna, nepotpuna i verovatna generalizacija. U funkciji statističke generalizacije poznato je više postupaka testiranja značajnosti razlika između statističkih vrednosti. To su u prvom redu:

1. konfrontiranje parova radi utvrđivanja značajnosti razlika:- među aritmetičkim sredinama, i - među proporcijama

2. analiza varijanse kojom se testira značajnost razlike između više aritmetičkih sredina i interni i eksterni varijabilitet.

53

Veoma važan postupak statističke metode, naročito u prognostičkim istraživanjima, jeste proračunavanje standardne devijacije sredine uzorka i standardne devijacije sredine mase. Standardna devijacija sredine uzorka izračunava se iz frekvencije obeležja, iz odstupanja od prave sredine uzorka i na osnovu broja jedinica uzorka po obrascu: n = (fd2) / n. Standardna devijacija mase ima nešto veću vrednost od standardne devijacije uzorka. Zato je obrazac nešto drugačiji n = (fd2) / (n – 1).

VI. Iskazivanje podataka Iskazivanje podataka se realizuje kao pregled opšte evidencije podataka, zatim kao klasifikacija podataka po određenom principu, potom kao posebno formiranje i iskazivanje serija u skladu sa predmetom istraživanja i ciljevima itd. Iskazivanje i predstavljanje podataka tabelama, osnov je statističke analize a u nekim slučajevima i osnov statističkih podataka.Osnovni delovi tabele su: naslov, redni broj, ukupan apsolutni iznos (sigma) od kojeg se izračunavaju relativni brojevi, zaglavlje tabele (horizontalno), pretkolone (vertikalno), polja tabele, kolona tabele i suma – zbirovi podataka u redovima i kolonama. Tabeliranje kao smisaoni, ciljni proces podrazumeva sledeće postupke:

a. Koncipiranje sistema tabela i svake tabele posebno. To znači da je svaka tabela definisana po sadržaju, formi, ulozi u naučnom saznanju i odnosu prema drugim tabelama i načinima iskazivanja podataka. Po pravilu, javljaju se tri vrste tabela: obradne – čija je uloga radna i pomoćna; analitičke – koje već same po sebi predstavljaju stepen analize i ilustrativne – koje verbalni iskaz (pisani ili usmeni) ilustruju ili imaju svojstva argumenata.

b. Izrada tabelac. Korišćenje tabela u naučno – saznajnom postupku

Prednost tabeliranja i grafičkog prikazivanja podataka je u uređenosti i preglednosti. Najčešći oblici grafičkog predstavljanja su grafikoni pravougaonih slika, grafikoni krugova, histogrami frekvencija, poligoni frekvencija, ogiva frekvencije i Gausova kriva. Jedina važna razlika u grafičkom predstavljanju vezana je za karakteristike predmeta na koji se podaci odnose (na statičku odn. dinamičku odredbu) i na složenost sadržaja koji se predstavlja. Grafikoni spadaju u red jednostavnih predstavljanja, relativno jednostavnijih sadržaja.

VII. Tumačenje rezultata statističke analize i izvođenje zaključaka Osnovni zadatak statističke metode je izvođenje direktnih i indirektnih generalizacija manjeg ili većeg stepena istinitosti odn. verovatnoće. Neposredna generalizacija ostvaruje se izračunavanjem srednje vrednosti mase na osnovu uzoraka ili popisa. Posredna generalizacija izvodi se na osnovu više uzoraka, indukcijom. Statističkom metodom stiču se naučna saznanja na osnovu izvesnog broja članova skupa niza pojava ili događaja o prosečnom obeležju u celoj skupini ili definisanoj masi pojava. Sadržaji zaključaka su određena stanja i tendencije.

54

VIII. Izvođenje pravilnosti i zakonitosti Poslednja faza u primeni statističke metode jeste konstatovanje određenih pravilnosti i zakonitosti u razvoju određenih procesa pojava ili njihovih delova i svojstava. Preko formiranja naučne hipoteze i računa verovatnoće formiraju se statistički zakoni koji su osnova naučnih zakona u okviru određene nauke.

51. Metoda modelovanja

Modelovanje je racionalan, sistematski, složen postupak adekvatnog predstavljanja bitnih odredbi procesa, pojave odn. društvenih realiteta ili njihovih zamisli kao određene celine; ili jednostavnije, modelovanje je proces izrade modela.Model je imitacija, prototip ili projekcija nekog predmeta – postojeće prošle i moguće buduće društvene realnosti. Prema tome evidentne su sledeće osnovne vrste modela:

1. modeli – imitacije kojima se predstavljaju realiteti društvene stvarnosti materijalne ili druge prirode;

2. modeli – prototipovi kojima se predstavljaju, jednim primerkom, realiteti sa svim bitnim svojstvima i funkcijama, koji će tek biti proizvedeniu, najčešće, materijalnoj proizvodnji;

3. projektivni modeli – modeli zamisli, predstavljene zamisli budućih realiteta.U klasifikaciji modela korisno je razlikovati: praktične, realne modele, idealne modele i idealizovane modele, imajući u vidu da nijedan od ovde pomenutih tipova modela nema u stvarnosti, u društvenoj praski, identičan realitet. Moguć je samo određen stepen sličnosti. Pojmom praktični ili stvarni modeli, označavamo modele čije realitete možemo identifikovati u praksi. Idealnim smatramo one čije realitete ne možemo otkriti u društvenoj stvarnosti, a idealizovanim modelima smatramo one koji su delom sastavni činioci društvene prakse, a delom norma, zahtev, uputstva, usmerenja prakse.Idealni modeli, gotovo da ne mogu postojati. To bi mogle eventualno da budu izvesne artikulisane utopije. Međutim, i tu bi se inspiracija za njihov nastanak mogla naći u društvenoj praksi vremena u kome su stvarani, što upućuje na razlikovanje modela po usmerenosti. Po tom kriterijumu možemo konstatovati modele predstavljanja stvarnosti onakvom kakva jeste – objektivistički modeli, modele opravdavanja stvarnosti i modele kritike stvarnosti. Takođe, evidentno je postojanje pasivnih i aktivnih modela. Objektivistički modeli predstavljanja stvarnosti su pretežno pasivni. Aktivni modeli su usmereni na menjanje stvarnosti i mogu da budu pretežno konstruktivni ili pretežno destruktivni. Modeli se mogu klasifikovati po mnogo osnova. Najčešći kriterijumi su: predmeti sadržaja modela, složenost, svrha i ciljevi modela. Za pol. nauke karakteristični su po predmetu, modeli:

55

- pol. sistema - pol. organizacija i pokreta- pol. odnosa - pol. procesa – aktivnosti akcija- pol. ponašanja - pol. grupisanja i društvene i pol. stratifikacije- pol. moći - pol. interesa- pol. vlasti - pol. ideologije i orijentacionih vrednosti.

Po stepenu složenosti, modeli u pol. naukama su strukture više modela nižeg stepena složenosti ili manjeg obima i manje raznovrsnosti sadržaja. Služeći se ciljevima i svrhom modela kao kriterijumom klasifikacije možemo konstatovati dve osnovne vrste modela: prvo, to su naučno – istraživački modeli koji se konstruišu i koriste radi sticanja naučnog saznanja; drugo, to su modeli koji su na osnovu naučnog i stručnog saznanja konstruisani da bi bili primenjeni u pol. nauci ili praksi. Naučno – istraživački modeli mogu da budu: opšti aksiomatski, postulativni, teorijski, paradigmatski modeli koji determinišu pristup istraživanju, zatim to mogu da budu modeli koji nastaju kao rezultat naučno-istraživačkog rada pri izradi projekta istraživanja, i tom prilikom nastaju dva međuzavisna i međusobno prožeta modela, jedan je teorijski i operacionalno razvijena zamisao predmeta istraživanja a drugi je zamisao načina ostvarivanja istinitog saznanja o predmetu istraživanja. Prvi je model teorijski a drugi metodološki model. Možemo ih nazvati konceptualnim modelima jer njima određujemo svoja shvatanja o predmetu istraživanja i mogućnostima njegovog naučnog saznanja. I, naučno-istraživački modeli mogu da budu modeli koji su rezultat saznanja stečenog istraživanjem. Oni mogu da budu u dve osnovne uloge. Prva je uloga verifikatora već postojećeg naučnog saznanja. Druga uloga je formiranje postulata i činilaca ili čak celovitih novih naučnih saznanja.Još dva kriterijuma su važna za razlikovanje modela u društvenim naukama. To su elastičnost odn. otvorenost i statičnost, odn. dinamičnost modela. Društvene i pol. nauke gotovo da ne podnose zatvorene i dovršene modele – društveni i pol. procesi su u stalnom toku i promene se u tim procesima odigravaju u kraktotrajnim periodima. To je bitan razlog da se u istraživanju društvenih i pol. procesa i pojava teži konstruisanju otvorenih, elastičnih modela. Bitna razlika između zatvorenih, dovršenih i elastičnih modela je u tome što su zatvoreni, dovršeni modeli statični, dijagnostični čak i kada su eksplikativni, dok su elastični, otvoreni modeli prognostični i nužno eksplikativni. U društvenim i pol. naukama statični modeli su samo uslovno mogući. Oni se mogu odnositi samo na jedan odsečak vremena, na jedan momenat procesa ili samo na jedan događaj, ograničava mogućnost saznanja samo na taj momenat. Vrednost statičkih modela je u njihovoj valjanosti kao analitičke i polazne osnove.

Izrada modelaSvaki model se sastoji delom iz idealnog, delom iz realnog, delom iz apstraktnog, a delom iz konkretnog.

56

Idealno u modelu može se shvatiti kao učešće ideje, ali i kao učešće orijentacionih vrednosti u formiranju modela, kao i učešće određenih uverenja i verovanja.Realno u modelu može se shvatiti samo kao učešće činjenica društvenih stvarnosti u modelu. Dakle, svo ono što ima karakteristike zajedničke ili samo prosečne statističke opštosti. U formiranju naučnih, naučno-istraživačkih modela veliku ulogu imaju aksiomi, naučni zakoni, kategorije, naučno-teorijski postulati, teoreme itd. koji su istovremeno i apstrakcija i apstraktni opšti modeli. Dakle, početni činilac svakog naučno zasnovanog modela jesu apstrakcije.Model je istovremeno i konkretizacija najapstraktnijih odredaba, njihovo približavanje određenom postojećem ili verovatnom ili mogućem realitetu.Osnovni činioci modelovanja bi bili:- situacija odn. uslovi modelaovanja - objekt modelovanja- subjekt modelovanja - sredstva modelovanjaProcedura modelovanja tekla bi ovako:

a. konstatovanje potreba i svrsishodnosti izrade modelab. izbor predmeta modelovanjac. izbor vrste i tipa modelad. izbor sredstava modelovanja i načina iskazivanja modelae. izbor saradnika u izradi modelaf. projektovanje modela i njegova izradag. testiranje modela i intervencije u cilju usavršavanjah. predstavljanje i dalja upotreba modela

Modelni eksperimentOpštenaučna metoda modelovanja karakteristična je po veoma razvijenim svojstvima eksperimentalne metode. Bitna odredba njenih eksperimentalnih karakteristika je u tome što su mnogi modeli u suštini eksperiment po sebi. Takođe, mnogi modeli su u suštini plan eksperimenta ili su proizvod eksperimentalne situacije.Modelni eksperiment može imati dva značenja, on može da bude:

1) praktičan, empirijski, i 2) misaoni, teorijski eksperiment. Modelni eksperiment u prvom značenju podrazumeva najmanje sledće mogućnosti.

1. zamišljeni i verbalno i na druge načine predstavljeni model proverava se praktičnim eksperimentom,

2. model je samo označen u najgrubljim crtama pa se eksperimentom pokušava izgradnja i razvoj modela,

3. postoji misaoni model teorijski zasnovan i u praksi primenjen

Modelni eksperimenti nezamislivi su bez opštenaučne statističke metode, isto kao što su nezamislive statističke serije, korelacije, statistički obrasci bez metode modelovanja.Naučna prodornost i saznajna moć modelnog eksperimenta zasniva se na činjenici da se model može formirati eksperimentalnim putem, ¨metodom pokušaja¨ bez postojanja bilo kakvog naučno-teorijskog fonda pri čemu bi stečena saznanja bila osnova teorijskog

57

fonda u datom slučaju. Takođe je moguće preuzeti otkriveni postojeći model sadržan u prirodnoj ili društvenoj pojavi, i njega naučno-teorijski artikulisati. I na kraju, moguće je formirati zamisao – misaoni model o novom, nepostojećem i misaono varirati činioce tako zamišljenog modela odn. situacije u kojima se model zamisao mogućeg realiteta javlja, razvija se, deluje itd. Bitan uslov pravilnog i uspešnog izvođenja modelnog eksperimenta je odgovarajuće iskazivanje odn. predstavljanje modela. Poznato je da se model može iskazati rečima, skicama i crtežima, šemama, snimcima, kartama, maketama, reprezentativnim proizvodima i raznim simbolima naučnog jezika. U društvenim i pol. naukama bitan uslov za korišćenje modelovanja, modela i modelnog eksperimenta je formiranje standardnih termina i pojmova, znakova i simbola koji će sadržati odgovarajuće postulativne i aksiomatizovane postavke i pravila postavljanja i korišćenja modela i modelnog eksperimenta.U tom smislu, bitne su dve grupe pravila. Prvu grupu čine pravila komunikabilnosti i realističnosti modela, koja obezbeđuju što istinitije, vernije i potpunije predstavljanje predmeta modelovanja modela. Druga grupa pravila odnosi se na uvažavanje ograničenosti opštenaučne metode modelovanja, pa time i modelnog eksperimenta. Osnovu ograničenosti čini to što je svaki model samo predstavljanje određenog prošlog, aktuelnog ili mogućeg realiteta na osnovu našeg znanja o njemu. U tom smislu, svaki model je samo oblik i sredstvo saznanja verovatne istinitosti i pretežnog važenja.

55. Pozitivistička shvatanja o metodu: Ogist Kont

U svom fundamentalnom delu ¨Kurs pozitivne filozofije¨ (uključujući i ¨Kurs pozitivne politike¨) Kont je izložio osnovne stavove o društvu i njegovom naučnom saznavanju:

Društvo shvata kao ¨društveni organizam¨ koji je sličan sa fiziološkim, ljudskim organizmom. Ova postavka usmerava na shvatanja o neophodnosti reda i poretka organizovanosti društva.

Društveni svest i društvo su razvojni, a svest, znanje je pokretom i vodič društvenog razvoja. Konstatuje da je društvo u svom razvoju prošlo dva stadijuma razvoja:

- teološku epohu koji je bila čvrst i stabilan poredak, u čijoj su osnovi tradicionalna hijerarhija i teološke dogme;- metafizičku epohu neophodnu, ali kritički razarajuću i pripremnu za dolazak nove epohe, (završava se francuskom revolucijom)- Posle metafizičke nastaje pozitivna epoha koju karakterišu red, razum i progres.

Kont odbacuje empirizam i prosto gomilanje podataka. Nauku shvata kao dužnu i sposobnu da shvata zakone a naučni zakoni izražavaju samo konstantne odnose među pojavama koji se javljaju kao koegzistencija i sukcesija (prethođenje). Međutim, on ne istražuje determinističke odnose.

58

Smatra da je potrebno postojanje više nauka koje su međusobno koordinirane, ali ne i njihovo spajanje. Kont ne priznaje sve nauke. Njegova klasifikacija sadrži: matematiku, astronomiju, fiziku, hemiju, biologiju i kao krunu sociologiju. Nauka, teži za pouzdanim saznanjem, i to saznanje treba da ostvaruje dve uloge: integrativnu i organizacionu. Razvoj – progres shvata kao apsolutan i jednosmeran ali je moralni progres bitan činilac ukupnog progresa kroz društvenu integraciju.U sferi metodologije osnovni stavovi Konta su:

1. Način istraživanja treba prilagoditi predmetu, a treba se ugledati na prirodne nauke. Metodima istraživanja treba se učiti u neposrednoj naučnoj delatnosti. Logika i metodologija su nepotrebni.

2. Svaka nauka razvija svoj metod, a između metoda nauka postoje manje ili veće razilke. Najveće razlike su između načina proučavanja biologije i anorganskog sveta.

3. Proučavanju društva treba, kao i u biologiji, pristupati u celini, a društvo se shvata kao apstraktni totalitet. Stoga su posebne društvene nauke nepotrebne.

4. Sociologija razvija istorijski način proučavanja, što je njena glavna metodološka osobenost.

5. U prikupljanju podataka razlikuju se posredne i neposredne metode. Kada se istražuje odnos društva i nedruštvenih pojava, koriste se metodi drugih nauka (ne sociološki), a ti se metodi određuju kao posredni.Neposredni metodi prikupljanja podataka u sociologiji su:

- posmatranje, - uporedna istraživanja, - eksperiment, - istorijski metod.

Ovome treba dodati i ispitivanje koje se pominje kao ¨iskazi svedoka¨.6. Svaki naučni podatak mora da bude intersubjektivno proverljiv, pa zato

samoposmatranje nema veću ulogu.7. Predmeti istraživanja uvek treba da budu kolektivni. Sociologija je nauka o

čovečanstvu, a ne o pojedinim narodima, rasama, itd. Ona je umerena na pravljenje opšte istorijske sinteze, kroz koju prikazuje stanje i razvoj celog ljudskog društva. Sve pojave se mogu posmatrati istorijski.

8. Uporedni metod – uporedna istraživanja imaju veliku važnost u otkrivanju razlika u razvoju i ulozi sporednih činilaca kao što su rasa, geografski uslovi, pol. činioci.

9. Objašnjenje se ne može izvesti iz biologije, ali ne sme da protivreči njenim saznanjima.

Kont je biologiju shvatio mnogo šire, po njemu u nju ulaze sva saznanja o bio-psihičkim svojstvima čoveka, shvatanja bliska savremenim antropološkim shvatanjima.

56. Pozitivistička shvatanja: Džon Stjuart Mil

59

U svoja dva glavna dela: ¨Ogist Kont i pozitivizam¨ i ¨Sistem logike¨, Mil je izložio svoje najvažnije stavove o pozitivizmu i pozitivističkom metode.Ključni Milov stav u vezi sa društvom je da je ono proizvod uzajamnih uticaja pojedinaca koji ga čine, da se u njima nalaze osnovne pokretačke snage u društvu, da imaju svoje ciljeve i radi ostvarenja tih ciljeva oni se povezuju, što dovodi do nastanka društvenih oblika. Društvo se može saznavati i objasniti samo ako se znaju psihičke osobine ljudi, zato što su psihički zakoni osnova svih društvenih zakona. Međutim, psihičke pobude pojedinaca ne mogu se svoditi samo na interese pojedinaca. Postoje u društvu mnogi činioci modifikacije univerzalne ljudske prirode, među koje spadaju razlike u obliku vladavine, običajima, vaspitanju, društvenim privilegijama itd.Kao što se vidi, Mil nije posmatrao pojedinca izolovanog od društvenog uticaja i izvan društvenih mehanizama. Saglasan je sa Kontom da se društvo može proučavati kao priroda, da se mogu otkriti neminovni društveni zakoni i na osnovu toga predviđati društvena kretanja. Zamera Kontu što ne razrađuje logičko – epistemološke kriterijume tačnosti i valjanosti postupaka i podataka u istraživanju, a ne izgrađuje ni određenije kriterijume istine. Njegovo je stanovište da metodologija mora da posveti podjednaku pažnju istraživačkim postupcima i istraživanju logičke strukture i iskustvenih uslova dokazivanja. Ovo je neophodno, jer svako otkriće u nauci mora da bude dokazano i obrazloženo. Svojom kritikom Kontovog propusta da obradi probleme indukcije zbog potcenjivanja logike, Mil prvi put pokreće spor u vezi s ulogom metodologije kao logičko – epistemološkoj, kritičkoj analizi naučne delatnosti. Zamerajući Kontu da zapostavlja istraživanje uzročnih odnosa među pojavama i svođenje zakona na koegzistenciju i sukcesiju, Mil ukazuje na pojavne zakone tj. iskustvene pravilnosti. On smatra da su pravi zakoni oni čija je uzročna osnova poznata, a samo oni omogućuju sigurnije induktivne zaključke. Oslanjajući se na opšte zakone uzročnosti i uniformnosti, pokušao je da zasnuje induktivni način proučavanja iskustvenih pojava. Međutim, ostaje pri stavu da se indukcijom mogu otkriti samo ¨empirijski¨ zakoni, ali ne i uzročni.Koliko je bio zainteresovan za otkrivanje uzroka poakzuju njegovi pokušaji da formira nauku koju je nazvao ¨Etologija¨, kao i formiranje tzv. ¨Milovih kantona¨ tj. metoda za istraživanje uzroka oslanjajući se na Bekonove tablice prisustva i odsustva. Postoji pet takvih modela – metoda: - metoda slaganja, - metoda korelativnih varijacija,- metoda razlika, - metoda ostatka.- kombinovana metoda slaganja i razlika,

1) Metoda slaganja – sastoji se u utvrđivanju činjenice da se više kompleksa pojava slažu prisustvom dveju pojava koje stalno slede jedna drugu, prva je uzrok, druga, posledica. Postupak se ostvaruje: a) analizom c) izdvajanjemb) odbacivanjem d) izvođenjem induktivnog zaključka (kauzalna indukcija)

60

2) Metoda slaganja i razlika - ¨Ako se dve grupe fenomena razlikuju prisustvom i odsustvom jedne iste podgrupe, onda je prethodeći fenomen ove podgrupe uzrok fenomenu koji mu u njoj sleduje.¨

3) Metoda korelativnih varijacija - ¨Ako se u jednoj grupi fenomena javljaju korelativne varijacije samo u jednoj podgrupi, onda je prethodeći fenomen ove predgrupe uzrok fenomenu koji mu sleduje.¨

4) Metoda ostatka - ¨Ako se u jednoj grupi fenomena znaju uzroci u svima podgrupama sem jedne, prethodeći fenomen ove podgrupe biće uzrok fenomenu koji mu u njoj sleduje.¨Milovi kanoni postavili su temelje kasnijoj multivarijantnoj analizi.

57. Pozitivistička shvatanja o metodu: Emil Dirkem

Dirkemovo stanovište o društvu može se u glavnim crtama izložiti u nekoliko osnovnih stavova. Društvo je razvojno, ali društveni razvoj nije apsolutno nužan već zavisi od dva faktora:

a. gustina stanovništva, isprepletenosti veza i odnosa,b. ranija mehanička svest ne sme da bude suviše čvrsta, već mora da omogućava

odstupanja.Razvoj društva kreće se od mehaničke ka organskoj solidarnosti. Istovremeno, razvoj dovodi i do sve veće diferencijacije, a to ne obezbeđuje nužno povećanje sreće i blagostanja. Ne prolaze sva društva kroz iste faze razvoja.Srž društva su ideje, etičke vrednosti, kolektivne predstave i norme. One nastaju spontano, a preduslov su normalnog života, jer omogućavaju sporazumevanje, saradnju i saglasnost o opravdanosti određenog tipa društva. Kolektivna svest je poseban deo društvene stvarnosti koji u sebi kristalizuje kolektivne oblike delovanja mišljenja i osećanja.Socijalizacija igra veoma važnu ulogu u društvu. Njen zadatak je da vaspitanjem izmeni urođenu individualističku i asocijalnu prirodu ljudi i da ih čvrsto disciplinuje. Kolektivna svest se manifestuje u raznim kolektivnim formama kao što su pravni sistem, etička shvatanja, religijska verovanja, pol. shvatanja, običaji, umetnička dela i drugi oblici, ali ne kako ih shvataju pojedinci. Ovi kolektivni oblici imaju status društvene činjenice.Društvena prinudnost obezbeđuje se raznim oblicima društvenih sankcija. Međutim, prinuda ne deluje samo spolja već i iznutra tako što je čovek vaspitan (socijalizovan) da želi da se ponaša u skladu sa društvenim normama. Na razvoj društva odlučujuće deluje društvena morfologija čija je komponenta podela rada koja vodi stvaranju sve više uloga i kroz to deluje na rastvaranje mehaničke kolektivne svesti. U društvenoj stvarnosti javlaju se ¨normalne¨ i ¨patološke¨ pojave. Normalne su one koje je jedno društvo uobičajeno praktikovalo – dakle prosečno. Ostalo je patološko. Međutim, razlikuju se normalno i idealno. Idealno je ono što je racionalno utvrđeno kao optimalna norma.

61

Dirkemovi metodološki stavovi su:1. proučavanja imaju praktičnu svrhu. Na osnovu njih se mogu donositi i

naučno zasnovani vrednosi sudovi o društvu ostajući na području teorijsko – iskustvenog proučavanja. To je osnov za ¨naučnu politiku¨ koja mora da razlikuje ¨normalno¨ od ¨patološkog¨.

2. uporedna istraživanja su značajna jer omogućavaju proveravanje društvenih svojstava u društvima istog ili sličnog tipa.

3. društvene činjenice treba posmatrati kao stvari – kao u prirodnim naukama. Međutim, neke društvene pojave mogu se posmatrati samo posredno. Tu treba istraživati unutrašnje činjenice preko spoljašnjih – dakle, preko ¨indikatora¨.

4. pomoću opisivanja i sređivanja opažajnih činjenica treba otkrivati uzročne odnose i zakone.

5. Istraživanju treba pristupiti uz uvažavanje teorijskih stavova, ali se postavlja problem njihovog operacionalnog definisanja. Operacionalna definicija mora da omogući da se utvrdi postojanje (nepostojanje) pojave, i vredi ako ispunjava zahteve teorijske adekvatnosti i korespodentnosti sa društvenom pojavom koja se može neposredno posmatrati.

6. Neophodno je što sistematičnije izvorno obaveštavanje radi otklanjanja anegdotske i ilustrativne upotrebe podataka.

7. Potrebno je jasno i operacionalno definisanje predmeta.8. Zaključke o pojedinim vrstama pojava ne izvoditi na osnovu proučavanja u

jednom tipu društva.9. Statistiku treba razvijati i koristiti jer je ona sistematična, nastoji da definiše

predmet, pojave obuhvata potpuno ili na osnovu nekog sistematskog načela, dolazi do agregatskih pokazatelja.

10. Osnovno pravilo sociološkog objašnjenja zahteva da se traži uzrok među prethodnim društvenim činjenicama, a ne u stanju pojedinačne svesti.

11. Društvo treba shvatiti kao zatvoren sistem, sastavljen od užih celina (porodice, udruženja, naselja, grupe itd.) Aktivni činilac u tom sistemu su samo ljudi shvaćeni kolektivno. Društvena funkcija je odnos u kome neka društvena pojava zadovoljava neku društvenu potrebu.

12. Osnovno načelo objašnjenja društvenih pojava treba primeniti i u proučavanju društvenih funkcija. Funkcija koju neka pojava obavlja može istovremeno rađati ili obnavljati neki uzrok.

13. Zamena za eksperiment su uporedna istraživanja14. Za istraživanje društvene uzročnosti upotrebljiv je samo metod zajedničkih

promena. Ako se dve vrste pojava stalno nalaze u istim odnosima i stalno se menjaju na određeni način, između njih može da postoji uzročna veza.

15. Uporednim istraživanjem treba utvrditi širinu važenja formulisanog zakona – da li važi za sva društva trajno, samo u jednom društvu ili samo za neka specifična stanja.

62

16. Uporednim istraživanja se mogu primenjivati u jednom konkretnom društvu, u drugim konkretnim društvima istog tipa i za istraživanje svih društava o kojima postoje izvorni podaci.

17. U uporednim istraživanjima moguća su statističko – strukturalna i genetsko – istorijska poređenja.

18. Uzročna analiza (koju je Dirkem razradio) i funkcionalna analiza međusobno su povezane predmetom istraživanja tj. odnosom uzrok funkcija.

Dirkem je sociologiju smatrao ¨uporednom¨ naukom i prvi je obradio sva tri bitna segmenta sociološkog metoda:

a) način stvaranja iskustvene evidencije;b) objašnjavanje iskustvenih utvrđenih odnosa;c) dokazivanje naučnih stavova.

58. Strukturalistički teorijsko – metodološki pristup (osnovni stavovi)

Začetnicima strukturalizma kao teorije i metode smatraju se Klod Levi Stros i Mišel Fuko i osnovne postavke strukturalizma date su u njihovim radovima.

a. Veoma sumnjičav odnos prema društvenim naukama (posebno filozofiji). Društvene nauke operišu sa simbolima stvari koje su i same simboli.

b. Strukturalizam nastoji da se ¨pred svešću otkrije jedan drugi predmet i da se svest ... naspram ljudskih pojava stavi u položaj sličan onome za koji su fizičke i prirodne nauke pružile dokaz da se jedino u njemu svest može razvijati i delati¨.

c. Činjenica strukture je prvorodna, a strukture su te koje preobražavanjem rađaju druge strukture.

d. Otklanjanje subjekta je nužnost metodološke prirode jer je sve ljudsko i društveno dvostruko determinisano: sistemom koji se reorganizuje radi izmirenja svih razlika sa spoljašnjim nužnostima i dubokim podzemnim slojevima duha.

e. Područje struktrune analize uključuje ¨matematička bivstva, prirodne jezike, muzička dela i mitove¨.

f. Savremeni čovek izgubio je prvu i drugu prirodu. Stepeni i vrste kulture se smenjuju i pred samo svoje iščeznuće prenose na najbližu vrstu ono što im je bila suština i funkcija. Čovek je izložen dvema potčinjenostima: potčinjenosti življenja i potčinjenosti mišljenja.

g. Svi genomi virtuelno postoje pre pojedinačnih individua, a bitan je genetički kod. Razlika između životinje i čoveka je takva da čini zanemarljivim razlike između ljudi.

h. Razum ima samostalnu delatnost i služi pre svega sebi.i. Stvarne genetičke ili specifične razlike nisu toliko plod idealno izvršenih

sečenja moguće neprekidnosti, nego su neposredno povezani sa diskontinuitetima u genetičkom kodu koji, kao i jezik uopšte, nastaje kombinovanjem i distinktivnim suprotstavljanjem malog broja činilaca.

63

(59.) Unutar strukturalizma kao metode javljaju se, prema Žan Viju, tri osnovne tendencije: fenomenološka, modelna i genetska ili fenomenološki, strukturalizam, strukturalizam modela i genetski strukturalizam.Fenomenološki strukturalizam u procesu saznanja uvažava iskustva proživljenog. Orijentiše se na objekte koji su zahvaćeni kao misao. Naime, fenomenološki strukturalizam operiše sa strukturama oblika.Genetski strukturalizam usmerava svoju pažnju na nužna povezivanja koja se ukazuju kroz prirodu stvari. Naglasak joj je na dinamičkim i značenjskim celinama, a konfrontira sa statičkim strukturalizmom.Modelna struktura je u osnovi strukturalna definicija, kretanje prema predmetu nauke označenom i naučno prihvaćenom u jeziku. Predmet je definisan naučnim zakonom.

Stros govori o dve etape strukturalističke analize:o Prva etapa podrazumeva dodir sa proživljenom stvarnošću i to:- posmatra se proživljena stvarnost analizom sadašnjosti ili referentne prošlosti;- uklapaju se saznate činjenice u neku celinu značenja.

Prvoj etapi mogli bismo pripisati fenomenološki i genetski strukturalizam.o U drugoj etapi razvija se delatnost analitičkog uma i razuma i može se pripisati strukturalizam modela kojim se dolazi do naučnog objašnjenja.

62. Funkcionalizam R. K. Mertona

Mertonov doprinos metodologiji istraživanja u društvenim naukama može se izraziti sledećim konstatacijama:

- jasno je definisao ulogu konceptualno–teorijske postavke i potrebu za opštom teorijom;- povezao je teoriju, njenu ulogu i načine nastajanja sa empirijskim istraživanjima;- izvršio je kodifikaciju pravila funkcionalne analize;- jasno je artikulisao manifestne, latentne funkcije i funkcionalno neutralne pojave;- razvio je izvesne metodske postupke i afirmisao uporedni metod kao sredstvo empirijske pojave.

Kao bitnu zaslugu Mertona, Đurić ističe to što je on pokušao da na sistematski način pokaže u čemu se funkcionalizam sastoji i što je utvrdio da je to određeni način mišljenja ili gledanja na društvene pojave, pri čemu je pošao od tri postulata:

svi standardni društveni oblici vrše izvesne pozitivne funkcije za društveni sistem u celini;

svaki oblik je funkcionalan za sistem u kome se javlja, i

64

ni jedan od njih ne može biti zamenjen nekim drugim oblikom, da bi na kraju zaključio da ove postavke nisu neophodne za zasnivanje celine. Međutim, Đurić ih smatra neophodnim analitičkim polazištima.Mertonu je pravi uzor, prema sopstvenoj tvrdnji bio Dirkem, ali se opaža uticaj Sorokina. Pripisuje mu se eklektička, i danas savremena neofunkcionalistička orijentacija. On je izričit u deklarisanju potrebe nauke da se oslobađa ideologije i da se međusobnim povezivanjem raznih teorija i teorijskih pravaca izgradi jedna opšta sociološka teorija. Ovo stanovište prisutno je u njegovom shvatanju ¨inkluzivnosti¨ nauke odn. teorije. Jedna teorija je toliko inkluzivna, koliko se njenim hipotezama mogu dodati hipoteze druge teorije. Najveći Mertonov doprinos funkcionalizmu je njegova izrada pravila funkcionalne analize, koja je nazvao ¨Paradigma za funkcionalnu analizu u sociologiji¨. Paradigmu čini 11 stavki, a u svakoj od njih su navedeni prvo pojmovi, zatim zahtevi i na kraju dileme.

1) Pojave kojima se pripisuju funkcije. Zahtev – da predmet analize budu standardizovane, šematizovane i repetitivne pojave. (društvena uloga, društveni procesi itd.), Dilema: Šta mora ući u protokol posmatranja?

2) Pojmovi subjektivnih dispozicija (motivi, svrhe). Ne mešati pojmove subjektivnih dispozicija sa objektivnim posledicama stava, verovanja ili ponašanja. Dilema: U kojim se tipovima analize opažena motivacija može smatrati za gotov podatak, a u kojima je problematična?

3) Pojmovi objektivnih posledica (funkcije, disfunkcije). Potrebno je ustanoviti odgovarajuće pojmovne razlike između pozitivnih doprinosa, motiva i objektivnih funkcija. Dilema – koje su posledice transformacije latentnih u manifestne funkcije?

4) Pojmovi jedinica opsluženih funkcijom. Odrediti opseg jedinica za koje pojava ima određene posledice.

5) Pojmovi funkcionalnih zahteva (potrebe, preduslovi). Utvrđivanje tipa funkcionalnih zahteva (univerzalnih ili specifičnih) i postupaka za validaciju pretpostavke o ovim zahtevima itd. Dilema – Šta je potrebno da bi se utvrdila validnost varijable kao što je funkcionalni zahtev?

6) Pojmovi mehanizma preko kojih se funkcije obavljaju. Potreban konkretan i detaljan prikaz društvenih mehanizama koji ¨operišu¨ (podela uloga, rituali...). Dilema – Koji je trenutno dostupan inventar društvenih mehanizama?

7) Pojmovi funkcionalnih alternativa. Usmeriti pažnju na opseg mogućih varijacija pojave koja u ispitivanom slučaju može poslužiti funkcionalnom zahtevu. Dilema – Koji su primenjivi postupci istraživanja najpribližniji logici eksperimenta?

8) Pojmovi strukturalnog konteksta (ili strukturalne ograničenosti). Utvrditi koji se elementi društvenog sistema ne mogu eliminisati bez posledica na ostatak tog istog sistema. Dilema – Koliko dati strukturalni kontekst ograničava obim variranja pojava, koje mogu efikasno da zadovolje funkcionalne zahteve?

65

9) Pojmovi dinamike i promene. Pošto statičnost nije inherentna funkcionalnoj analizi. Preko pojma disfunkcije, izučavati analitičkim pristupom, dinamiku i promene. Dilema – Koje procedure omogućuju procenu akumulacije ograničenja i stresova u društvenom sistemu i koje poznavanje omogućava naticipiranje najverovatnije pravce promene?

10) Problemi validacije funkcionalne analize. Strogo utvrđivanje socioloških postupaka analize, koji su najbliži logici eksperimenta.

11) Problemi ideoloških implikacija funkcionalne analize. Dilema – Kako otkriti ideološke primese i koliko one potiču iz osnovnih usvojenih pretpostavki? Da li je to povezano sa statusom i istraživačkom ulogom?

Merton je kroz tri odredbe utvrdio svrhe paradigme. Prva je, da bude ¨provizorni kodifikovani vodič¨ za adekvatnu i plodnu funkcionalnu analizu, kroz kritičko proučavanje postojećih analiza i za formulaciju istraživanja u funkcionalnoj analizi. Druga, da direktno vodi do ¨postulata¨. Treće, ¨da učini sociologa osetljivim ne samo na uske naučne implikacije različitih tipova funkcionalne analize već i na njene političke i nekad ideološke implikacije¨. Prikaz Mertonovog funkcionalizma bio bi nepotpun bez prikaza njegove definicije nekih ključnih pojmova funkcionalizma. Funkcije su opažene posledice koje omogućavaju adaptaciju ili prilagođavanje datog sistema. Disfunkcije su opažene posledice koje umanjuju adaptaciju ili prilagođavanje sistema. Nefunkcionalne posledice koje su irelevantne za sistem koji se posmatra. Nulta ravnoteža skupa posledica je odnos između posledica u jednom skupu i njihov odnos u sistemu. Višestruke posledice su rezultat dejstva pojave (objekta) po više drugih objekata (pojava) ili raznovrsne po svojim karakteristikama. Manifestne funkcije su one objektivne posledice koje doprinose adaptaciji ili prilagođavanju sistema i koje su usmeravane i prepoznate od učesnika u sistemu. Latentne funkcije su one koje nisu ni prepoznate ni nameravane.

Prema Đuriću jezgro funkcionalističkog stanovišta je:1. predmet sociologije je društveni sistem – globalno društvo,2. metod sociologije – otkrivanje unutrašnjih i spoljašnjih veza.

64. Bihevioristički metdološki pristup (osnovni stavovi)

Biheviorizam je metodološki pravac nastao u XX veku, naročito se razvio posle II svetskog rata, u prvom redu u SAD. Ova metoda nastala je kao metoda psihologije, da bi se razvila u sociološku i u metodu pol. nauke.

66

Za koncepciju bioheviorizma karakteristično je da se zasniva na odnosu draži i reakcije, iz koga proističe ponašanje. Draž je spoljašnja, objektivno postojeća energija nezavisna od naše svesti i našeg opažanja. Kontrolisanjem draži, smatra se, može se kontrolisati ponašanje. Ponašanje se shvata kao akt, i u njega spadaju:

- mišićne reakcije, i- pokreti u prostoru.

Od akta ponašanja razlikuje se implicitno ponašanje (mišljenje).Bioheviorizam se nije razvijao pravolinijski.→ Prvi tzv. klasični period (1913. – 1930.) i vezuje se za Vatsona, osnivača bioheviorizma. On je smatrao da je psihologija objektivna eksperimentalna grana prirodne nauke, kao i da samo ono što više posmatrača može istovremeno da posmatra, može da bude objektivna naučna činjenica.→ Drugi period (1930. – 1950.) pod nazivom neobioheviorizam, kada se nastoji na izgradnji posebnog ¨ bioheviorističkog¨ jezika.→ Treća faza započinje 1950. i naziva se neoneobioheviorizam.Za nauku i naučna istraživanja značajan je neobioheviorizam. On izgrađuje novu šemu nauke koja sadrži:

a. objektivno posmatranje nezavisne varijable s jedne,b. zavisne varijable s druge strane, ic. između njih unutrašnje, intervenišuće varijable.

Osnovna pravila neobioheviorizma su:1. strogo operacionalno definisanje,2. pojmovi koji se odnose na unutrašnja stanja imaju status intervenišućih varijabli,3. odbacuje se ¨atomističko¨, a prihvata ¨moralno¨ stanovište,4. ne upotrebljavaju se ¨mentalistički¨ pojmovi,5. i u jednostavnim vidovima formulišu se najopštiji zakoni ponašanja.

Predmet bioheviorističke metode je ljudsko, društveno i pol. ponašanje. Njen postulat je u stanovištu da je društveno ponašanje čoveka u osnovi, reagovanje pojedinca i grupa na stimulanse koji dolaze iz društvene i prirodne sredine. Stimulans izaziva reagovanje, ali to nije automatsko, nagonsko ili intuitivno, već ljudsko reagovanje, zasnovano na iskustvu, saznanju, mišljenju o sopstvenoj poziciji. Ni reagovanja ni podsticaji nisu tipizirani. Na isti podsticaj mogući su razni odgovori, dakle, postoji izbor reakcije. A odgovor je proizvod socijalizacije i svesti čoveka, koja se razvila kroz intreakcije sa drugim ljudima, kroz koje se oformio u društveno biće.Bioheviorizam je razvio i stanovište o akciji i reakciji, kao o borbi za opstanak, u kojoj ljudi prilagođavaju sredinu do određenog stepena sebi a potom sebe prilagođavaju sredini u kojoj žive i delaju.Za razvoj metodologije posebno su značajna stanovišta Isaka Tomasa i Florijana Znanjeckog. Oni su pošli sa stanovišta da je društveno ponašanje ljudi proizvod interakcija individue i društva, stavova pojedinaca i društvenih vrednosti. Time je naglašen princip da se objektivno društveno ponašanje ne može valjano saznati bez njegove subjektivne komponente. Ljudi imaju četiri osnovne želje:

67

o želju za novim iskustvom,o želju za saosećanjem,o želju za priznanjem, io želju za sigurnošću.

Zadovoljavaju ih svesnom aktivnošću usmerenom na zadovoljavanje želja. Dva su metodološka doprinosa Znanjeckog;Prvo, što je kroz teoriju socijalne akcije definisao socijalnu akciju kao najelementarniju analitičku jedinicu društvene strukture i društvenih zbivanja.Drugo, što je zajedno sa Tomasom, postavio osnove biografske metode, koja sadrži princip da se preko iskaza subjekata može saznavati objektivna istina.Pojam motivacije i uloge u metodologiji istraživanja društva uneo je Rajt Mils. Društvene uloge su, po tom shvatanju, osnovni činioci društvene strukture. Kroz njih se ostvaruje motivacija kao uravnoteženje u čoveku na fiziološkom, emotivnom i društvenom planu. U osnovi su ponašanja koja se, po pravilu, ponavljaju i usmerena su na ponašanja drugih ljudi. Osim uloga, činioci društvene strukture su institucije, kao skupovi više uloga i institucionalni poreci, kao skupovi srodnih institucija. Mils poznaje:

- srodnički, - vojnički,- ekonomski, - religiozni poredak.- politički,

U svim institucionalnim poretcima postoje četiri osnovne sfere društvenog delanja: sfera simbola, sfera tehnologije, statusna sfera i vaspitna sfera. Statusna sfera ima posebnu važnost jer preseca sve ostale sfere i Mils tvrdi da se ona sastoji iz četiri glavne odredbe. Kao i Veber, Mils razlikuje:

- zanimanje, - status, i- klasnu pripadnost, - moć.

Interesantno je da status poistovećuje sa ugledom, a moć definiše kao verovatnoću da će pojedinac ili grupa, čak i protiv svoje volje, delovati kako drugi pojedinac ili grupa žele.Osnovna pravila bioheviorističkog metodološkog pravca:

1. Isticali su neophodnost empirijskih istraživanja. Njih smatraju bitnim izvorima naučnog saznanja.

2. Predmet istraživanja treba da budu fenomeni koji se mogu neposredno posmatrati.3. Orijentacija je na primenjena istraživanja čiji rezultati doprinose razvoju određene

prakse.4. Vrednosti ne mogu biti istinski predmet istraživanja ovom metodom, jer se ne

mogu naučno dokazivati valjanost i pravilnost vrednosti injihova pogrešnost.5. Treva odustati od globalnih pitanja i ostati na disciplinarnim istraživanjima

fenomena.6. Najveći doprinos bioheviorista je u razvijanju metoda istraživanja ponašanja.

68

7. Pošto su se saznanja bazirala na iskazima ispitanika, postavlja se pitanje kompetentnosti (rešava se konstruisanjem uzoraka) i istinitosti (rešava se oblikom i procedurom ispitivanja).

8. Zahtevi bioheviorista su veoma veliki u fazi projektovanja istraživanja. Insistira se da istraživanje bude plansko i sitematsko, kao i da bude intersubjektivno proverljivo.

66. Metodološka shvatanja Maksa Vebera (shvatanje društva i društvenih pojava, načela izbora predemta istraživanja, odnos nauke prema društevnoj praksi i vrednostima)

b) Načela izbora predmeta istraživanjaU shvatanju načela kojim se treba predvoditi prilikom odabiranja predmeta istraživanja, smatra se da tu ne postoje neki objektivni kriterijumi i merila, već da se jedino sa vrednosnog stanovišta može opredeliti za to, šta je u ogromnom bogatstvu i složenoj drutšvenoj stvarnosti saznajno vredno i značajno, i prema tome, na šta treba usmeriti pažnju i istraživačke napore. Upravo odnos neke društvene pojave prema određenoj vrednosti, predstavlja osnovu za izbor predmeta istraživanja. Ovakvim pristupom se, ukupno teorijsko znanje o predmetu istraživanja podređuje praktičnim interesima – i osnovnim vrednostima koje važe u jednom društvu.Veber, inače ne veruje u objektivnost vrednosti i vrednosnih opredeljenja, niti u mogućnost konstituisanja jedinstvenog, objektivnog, koherentnog i hijerarhijski ustrojenog vrednosnog sistema. Naprotiv, ljudi svoja osnovna vrednosna opredeljenja odabiraju na iracionalan način, a različita vrednosna stanovišta se međusobno neprekidno sukobljavaju, bez mogućnosti izmirenja i integracije. Shodno tome, i u nauci je nužno opredeliti se za neko od vrednosnih stanovišta, pa zato ne može ni da postoji nekakva jedinstvena i objektivna društvena nauka.

c) Kakav je odnos nauke prema društvenoj praksi i vrednostima?Veber je posebno akcentirao, čak jednostrano prenaglašavao praktične ciljeve naučnog saznanja pa shodno tome, po njemu, drutševne nauke mogu rešavati jedino operativno – tehničke zadatke, a nauka je samo instrumentalno sredstvo čovekove praktične delatnosti. Postoje dva osnovna razloga zbog kojih on smatra da nauka nije u stanju da značajnije utiče na vrednosne stavove:

- ona je zasnovana i izgrađena na određenom, od naučnika odabranom, vrednosnom stanovištu, pa sasvim prirodno, ne može da to vrednosno stanovište suštinski i objektivno razmatra i, kritikuje i ocenjuje;- iracionalnost osnovnih vrednosnih opredeljenja i njihov praktični značaj, nužno ograničavaju mogućnosti uticaja naučnog saznanja na vrednosne stavove.

Ipak Veber nije isključiv, i ne negira bilo kakvu mogućnost uticaja nauke na društvene vrednosti i smatra da nauka treba pojmovno da razrađuje odabrano vrednosno stanovište i da time objašnjava njegov pravi smisao, zatim da ona treba da na planu vrednosti

69

istražuje objektivne mogućnosti i da procenjuje realne troškove (materijalne, ljudske, moralne) ostvarivanja odabranog vrednosnog stanovišta i najzad, nauka može i treba da pronalazi najracionalnija sredstva za ostvarivanje odabranog vrednosnog stanovišta.

67. Metoda razumevanja M. Vebera

a) Veber shvata društvo kao proizvod ljudske aktivnosti, interpretacija i namera. Ono je duhovna tvorevina, u osnovi mreža psihičkih interakcija. Pokretačke snage društva jesu motivi, ideje i ciljevi ljudi a društvene pojave imaju značenje za ljude. Društvo je posebna stvarnost koja se bitno razlikuje od prirode. Ta suštinska razlika proizilazi iz činjenice da je društvo sastavljeno od svesnih, delatnih bića. Odatle je suština svake društvene pojave ponašanje pojedinca sa unutrašnjim značenjem (smislom) za aktera, a usmereno na izazivanje odgovarajućeg ponašanja drugih ljudi. Kao i društvo i svaka društvena pojava je mreža psihičkih odnosa. Društvene pojave su jedinstvene, neponovljive jer su kulturno – istorijske, a uzroci društvenih kretanja su u osnovi individualni, lični motivi i ciljevi.U osnovi metode razumevanja nalaze se sledeće kategorije: ponašanje, tumačenje, razumevanje, značenje i smisao. Osnovna zamisao je da se čovek, ličnost, grupa nalaze u ljudskoj zajednici i u njoj razvijaju svoje aktivnosti, obavljaju svoje radnje i akcije, deluju. Bez shvatanja njegovog određenja zajednice, društva i delanja, ne može se shvatiti ni njegova zamisao razumevanja kao metode.Izraz ZAJEDNICA – treba da znači društveni odnos ako i ukoliko orijentacija društvenog delanja počiva na subjektivnom osećanju učesnika, da pripadaju jedni drugima.Izraz DRUŠTVO – treba da znači društveni odnos ukoliko orijentacija društvenog delanja počiva na racionalno motivisanom kompromisu interesa ili na isto tako motivisanom povezivanju interesa. Tipično je za društvo da može da počiva na racionalnom sporazumu, postignutom na osnovu uzajamnog obećanja, i tada se podruštveljeno delanje u slučaju racioanalnosti orijentiše:

- vrdenosno – racionalno, prema verovanju u sopstvenu obavezu, i- ciljno – racionalno, prema očekivanju da će partner biti lojalan.

U definisanju zajednice u društvu, ključni pojam je DRUŠTVENO DELANJE. Kako se vidi iz odredbe društva sporazum je delanje koje sadrži razumevanje i koje je njima i orijentisano. Veber pravi razliku između ponašanja i ljudskog društvenog delanja. Delanje u smislu smisaono razumljivog orijentisanja sopstvenog ponašanja, za nas postoji stalno samo kao ponašanje jednog ili više lica. Ono može biti orijentisano prema prošlom, sadašnjem ili budućem očekivanom ponašanju drugim... Kao i svako delanje, tako i društveno može biti određeno:

70

1. ciljno-racionalno , kada se dela u skladu sa očekivanjem ponašanja predmeta spoljnog sveta i drugih ljudi, koristeći se time kao sredstva za postizanje sopstvenih ciljeva;2. vrednosno-racionalno , kada svesno veruje u etičku, estetsku, religioznu ili neku drugu apsolutnu vrednost određenog ponašanja;3. afektivno , naročito emocionalno kada se dela u skladu sa aktuelnim afektima i društvenim stanjem;4. tradicionalno , kada se dela u skladu sa ustaljenim navikama.Za Vebera je razumevanje shvatanje značenja određenog delanja:

- stvarno-subjektivnog, smeranog značenja- prosečnog, u mnoštvu slučajeva od strane onih koji delaju- idealno-tipsko (pojmovno konstruisanog)

Razumevanje može imati karakter racionalnog (racionalno evidentno je ono što je intelektualno shvaćeno u datom kontekstu značenja) i intuitivnog (što je potpuno doživljavanje tuđeg delanja u emocionalnom kontekstu).Razumevanje može biti:

1. aktuelno razumevanje smeranog značenja neke radnje, uključujići neku izjavu;2. razumevanje pomoću objašnjenja, na osnovu motiva.

Razumevanje na osnovu tumačenja mogu se odnositi:o na pojedinačne slučajeve stvarno smeranog značenja,o prosečno i približno smeranog značenjao ¨idejno tipskog¨ značenja.

Tumačenje mada teži evidentnosti, ostaje samo posebno evidentna kauzalna hipoteza. Razlozi za to su:

a. neskriveni ¨motivi i potiskivanja¨b. spoljne pojave ¨iste¨ ili ¨slične¨ mogu imati sasvim različite osnovne kontekstec. izloženost ljudi koji delaju suprotnim, međusobom sukobljenim impulsima.

U procesu razumevanja korisno je ¨funkcionalno posmatranje¨ kojim poimamo funkcije pojedinih tipova individua, ali treba saznati i:- šta je to što odlučuje o ishodu diferenciranja individua, i- šta je to što navodi diferenciranu individuu da se ponaša tako, da njeno ponašanje služi interesu održanja diferencirane grupe.Tumačenje delanja ima trostruki odnos sa kolektivnim pojmovima:

1. često operiše kolektivnim pojmovima da bi izgradilo odgovarajuću terminologiju: 2. mora uvažiti kolektivne tvorevine jesu predstave o nečem što jeste, a delimično o nečem što treba da bude u glavama ljudi;3. koristi u praktičnom predočavanju i u otkrivanju onog društvenog delanja čije je razumevanje putem tumačenja važno.

71

Međutim, najprodorniji način ostvarivanja razumevanja jeste formiranje tipskih, precizno definisanih ali relativno praznih pojmova i konstruisanje idealnih tipova pojava odn. delanja.

68. Metoda idealnih tipova M. Vebera

Proučavanju metode idealnih tipova može se pristupiti sa dva stanovišta. Prvo, može se posmatrati kao instrument metode razumevanja, koja nije razvila ni jedan poseban instrument prikupljanja podataka. Drugo stanovište je da je metoda idealnih tipova relativno samostalna, bilo kao posebna metoda bilo kao poseban oblik metode razumevanja.Prema Veberu, ¨idealni tip¨ ne nastaje generalizacijom, nije opis stvarnih društvenih pojava, nije opšti pojam rada ili klase i nije hipoteza (negativne odredbe). To je ¨ideja¨, utopijski pojam, misaona apstraktna konstrukcija jednostarno naglašenih svojstava sa određenog teorijskog stanovišta (pozitivne odredbe).Konstruisanje ¨idealnog tipa¨ izgleda ovako:1. formira se ideja – zamisao jedne pojave, njena misaona slika2. jednostrano se naglasi jedno ili više svojstava pojave3. izvrši se sinteza saznanja o mnoštvu konkretnih diskretnih srednjih pojava4. formira se jedinstven analitički pojam – idealni tip – koji ne predstavlja nikakvu istinu ni istorijsku ni istinu realnosti.Idealni model je prema Veberovoj tvrdnji, apstraktni teorijski model određene vrste društvenih pojava. Najpoznatiji ¨idealni tipovi¨ koje je konstruisao Veber, jesu idealni tipovi:

a) udruženjab) druš. aktera (podanik, građanin)c) legitimne vlasti (birokratska, tradicionalna, harizmatska)

U istraživačkoj primeni ¨idealnog tipa¨ najvažniji momenti istraživačkog postupka bili bi:

Vrsta društvenih pojava se idealno tipizira; Primena oformljenog idealnog tipa– dovođenjem u vezu, kompariranjem sa istraživanom pojavom odn. odsupanja njenih realnih karakteristika od idealnog tipa, Izvodimo niz sudova po šemi HD metode i objašnjavamo pojavu.

Da bi došao do pojma idealnog tipa, Veber najpre navodi njegove negativne odredbe (ono što idealni tip nije) pa zatim njegove pozitivne odredbe (ono što idealni tip jeste).Prema Šešićevom kritičkom zaključku, ono što je pozitivno odn. racionalno u metodi idealnih tipova je:

- upotreba opštih tipskih pojmova u objašnjenju pojava je duboko metodološki osnovana i veoma često se i uspešno koristi u svim naukama;

72

- osnovan je Veberov pokušaj da pomoću metode idealnih tipova, ako ne premosti jaz između pozitivizma i metode razumevanja, kao i između metodološkog individualizma i metodološkog holizma, ono bar poveže ove izrazito suprotne metodološke koncepcije, i- na određen način pojam ¨idealnog tipa¨ ističe ono što je opšte u društvenim pojavama, bez čega nema ni naučnih zakona, ni naučnog objašnjenja, ni naučnog predviđanja.

Negativno odn. neuspelo u Veberovoj teoriji je: to što je njegova koncepcija idealnog tipa u osnovi i u suštini idealistička, prazno apstraktna, lišena veze sa konkretnom empirijskom društvenom stvarnošću; u svojoj teoriji Veber nije uspeo da prevaziđe fundamentalne metodološke suprotnosti, nego ih je na tipično eklektički način povezao tako da njegova teorija metode ¨idealnih tipova¨ predstavlja izrazitu idealističku – pozitivističku teoriju. U toj teoriji odn. metodi takođe na eklektičan način povezane su pozitivistička metoda činjeničkog stanja i aksiološka metoda razumevanja.

71. Osnovni principi konkretne dijalektičke metode

Osnovni zakon konkretne dijalektičke metode je da treba saznati konkretnu objektivnu istinu o svim predmetima – dakle, i o konkretnim predmetima konkretne društvene stvarnosti. U ovom zahtevu sadržana je bitna razlika u odnosu na Hegelova shvatanja istine kao Jednog, celine i apsoluta. Istina je i u konkretnom, pojedinačnom, a ne samo u univerzalnom i opštem, što je za empirijska istraživanja od posebnog značaja.Za konkretnu dijalektičku metodu najčešće se vezuju odredbe da je:

a. Materijalistička tj. ona je objektivna misaono – dijalektička analiza stvarnih pojava i odnosa; subjektivna dijalektički uslovljena dijalektičkom stvarnosti.b. Konkretna je jer saznaje konkretnu objektivnu istinu.c. Revolucionarna je jer je usmerena na revolucionarna praktična i duhovna ostvarenja i treba da posluži revolucionarnoj borbi radničke klase.

Osnovnim principima konkretne dijalektičke metode mogu se smatrati:1. princip dijalektičke analize – jeste dijalektičko prevazilaženje logičkog principa

identiteta. Razdvajanje onoga što je jedno i saznanje njegovih protivrečnih delova. Suština dijalektike je da svaki predmet, pojavu, svojstvo, proces treba misaono rastaviti na sastavne činioce, delove i utvrditi njihove veze i odnose, bez obzira kako taj predmet ili njegova odredba izgledali prosti.

2. princip dijalektičke suprotnosti – jedinstva i borbe raznog, suprotnog. Sve pojave treba shvatiti kao jedinstvo suprotnih i dijalektički protivurečnih činilaca procesa ili tendencija razvoja. To je borba forme i sadržaja, i opšteg, posebnog i pojedinačnog.

73

3. princip kretanja, promene i razvoja – u naučnom istraživanju društvenih pojava bitno je istražiti šta se u nekoj pojavi menja, sadržaj ili forma. Ako se menja forma, onda koji je to novi sadržaj, i koje su to realne društvene snage koje dovode do promene forme i društvenih odnosa?

4. princip prelaza – znači da su pojave ne samo jedinstvo suprotnosti, već i prelazi svake određene osobine, crte, svojstva u drugu (njenu suprotnost), prelaz kvantiteta u kvalitet i obrnuto, kao i prelaz jednog kvaliteta u drugi.

5. princip daljeg i dubljeg saznanja – koje se kreće od poznate strane pojave, od njenog pojavnog aspekta ka suštini pojave, od saznanja koegzistencije i od jedne vrste veza ka drugim vrstama veza.

Cilj konkretne dijalektičke metode jeste što potpunije, svestranije saznanje, svih činilaca pojam koji se istražuje. Zatim, saznati njen razvitak, nastanak, kretanje, sadržaj, strukturu.Krajnji cilj je otkriće tendencija i zakona razvitka date pojave.

74. Opšta pitanja primene modela i matematičkih modela u društvenim i političkim naukama

Pre svega postavlja se pitanje mogućnosti primene kvantitativnih metoda i matematičkih modela u istraživanju pol. i društvenih pojava. Međutim, pošto se opštenaučna statistička metoda već dugo upotrebljava u pol. naukama, objektivno je moguća i primena matematičkih modela (npr. u prognoziranju izbora, utvrđivanju pol. opredeljenja i sl.). Dakle, sve što se može meriti, može biti predmet matematičke obrade.Najčešće kombinacije korišćenja metode modelovanja su:

- metoda modelovanja je osnovna i okvirna, a statistička metoda (s statističkim i matematičkim postupcima, koristi se u skladu sa potrebama metode modelovanja).- ravnopravna upotreba i prožimanje metode modelovanja i statističke metode. U oba slučaja, u osnovi im je HD metoda.

Predmet pol. nauka (pol. pojave) često zahteva izgrađivanje više modela unutar jednog projekta istraživanja. Što je predmet složeniji, to je i ovaj zahtev izraženiji. Naročito ako imamo jedan generalni projekat a u okviru njega više podprojekata, koji se bave različitim komponentama predmeta istraživanja.Stoga je i moguće postojanje sledećih tipova modela:

a. jednostavni – složeni ,b. statički – dinamički

- Statički modeli se mogu primeniti na svaki predmet istraživanja – uključujući i istraživanje razvoja, ali je njihova upotrebljivost i funkcionalnost uslovljena bogatstvom naučnog fonda saznanjima o predmetu istraživanja i ograničena prirodom predmeta.

74

- Dinamički model predviđa i omogućuje sopstvenu transformaciju, u skldu sa tendencijama uočenim u stvarnosti iz koje se izvodi. On određuje granične tačke kvaliteta, koje dozvoljavaju da se uoče momenat i svojstvo promene koja nastupa.

c. zatvoreni – otvoreni - Zatvoreni model nužno podrazumeva: da o samoj pojavi postoji veoma bogat fond naučnog saznanja i veoma razvijen i verifikovan metod istraživanja; da istraživanje ima verifikatorni karakter; da kao naučni cilj ima naučnu deskripciju predmeta istraživanja; da predmet istraživanja bude što jednostavniji; i da predmet istraživanja bude dato stanje.- Otvoreni modeli, nasuprot zatvorenim podrazumevaju u toku istraživanja ugrađivanje i novih komponenti u model. Oni mogu biti statički kada se radi o naučnoj deskripciji, ali su dinamički modeli nužno otvoreni.

d. Kruti – elastični - Kruti ili čvrsti model odgovara statičnom i zatvorenom modelu i on podrazumeva da su svi činioci ili pretežan broj činilaca jednoznačni, gubitak jednog činioca uzrokuje raspad modela i model je primenljiv samo za određeno stanje. - Elastični modeli koriste se u istraživanju veoma složenih društvenih i pol. pojava, i to više suštine i sadržine tih pojava, a manje njihovih oblika.

e. Retrospektivni – prognostički - Retrospektivni model bavi se misaonom rekonstrukcijom prošlih situacija, aktuelni modeli tiču se savremenog zbivanja,- Prognostički model je onaj čiji je predmet zamišljanja, predviđana bliža ili dalja budućnost.

f. Vrednosni – normativni – stvarni - Vrednosni modeli neposredno su izvedeni iz sistema vrednosti, ciljeva, načela, principa...- Normativni modeli izvedeni su iz pravnih i drugih normi, čije je poštovanje garantovano određenom sankcijom. - Stvarni modeli izvedeni su neposredno iz društvenih odn. pol. delanja – iz pol. realnosti.

g. Izvedeni – projicirani - Izvedeni modeli su svi oni modeli koji se zasnivaju na naučnom fondu saznanja o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i vrlo su slični realnosti na koju se odnose.- Projicirani modeli više su proizvod intuicije, težnji, očekivanja, pretpostavki nego proizvod naučnog saznanja. Mogu se odnositi kako na budućnost, tako i na prošlost i sadašnjost.

h. Interni – eksterni - Interni modeli jesu modeli strukture i oblika projekta i njihovih delova.- Eksterni modeli jesu pojava modela pojava – predmeta istraživanja, modeli nečega što je izvan projekta i nezavisne od njega u stvarnosti, to su modeli sadržine.

75

Ako je metoda modelovanja moguća, zašto ne bi bili mogući i matematički modeli, a šta je simulacija ako ne matematički model. Simulacija je u metodologiji shvaćena kao oblik kvazieksperimenata, oblik modalnog eksperimenta i izvanredan rekonstruktivni i prognostički instrument. Za politiku, ekonomiju i organizaciju simulacija je značajna zato što je u tim oblastima neophodno planiranje (prognoza) i vrednovanje (rekonstrukcija).Proces simulacije teče ovako:

1) definisanje cilja i svrhe simulacione studije,2) identifikacija sistema,3) prikupljanje podataka o sistemu,4) izgradnja simulacionog modela,5) izgradnja simulacionog programa,6) verifikacija simulacionog programa7) vrednovanje simulacionog modela,8) planiranje simulacionih eksperimenata i njihovo izvođenje,9) analiza rezultata eksperiment – statistička analiza,10) zaključci i preporuke.

Ostaje otvoreno pitanje moralno – političkih posledica razvoja ovih modela. Jer kada se postave odgovarajući matematički modeli relacija: stimulus – reakcije – stav – volja – ponašanje, ne otvara li se pitanje dirigovanja, manipulacije ljudskom pol. svešću, voljom i ponašanjem.

76. Pojam i osnovne karakteristike projektovanja naučnog istraživanja

Projektovanje je smisaona, umna aktivnost, zato što istraživač prvenstveno praksom i aktivnošću svog uma konstatuje pojavu kojom se istraživanje bavi i njene različite činioce, utvrđuje i odabira postojeća saznanja o toj pojavi i njenim činiocima. Sve to stavlja u međusobne odnose i veze, i na osnovu svih tih saznanja formira određene stavove i pretpostavke o toj pojavi i njenim činiocima, dajući im određena značenja i formirajući smisaonu celinu. Sve delatnosti u procesu izrade projekta istraživanja moraju biti međusobno saglasne, jer su usmerene ka istom cilju i istoj svrsi. Svaka od njih ima tačno utvrđeno mesto i ulogu u procesu izrade projekta.Delatnosti projektovanja su pretežno naučne i stručne, kreativne ali i rutinske. Stručne su sve one za koje već postoje data i proverena rešenja, koja se primenjuju po utvrđenim normama i pravilima struke, ali ne potpuno lišene kreativnosti i samostalnosti. Rutinski poslovi su oni koji se na manje - više uobičajen način ponavljaju. To su tipična rešenja za tipične situacije.Proces izrade projekta sadrži sledeće delatnosti:

1. opažanje i shvatanje problema i predmeta istraživanja odn. njihovog manifestovanja,

76

2. prethodnu (preliminarnu) identifikaciju – izdvajanje iz ukupne društvene stvarnosti i svesti o njoj,

3. preliminarno određenje i klasifikaciju analogijom – po kriterijumu srodnosti, sličnosti i različitosti sa drugim pojavama i problemima,

4. analizu izdvojene i definisane pojave odn. problema, postupno, krećući se od strukturalne do funkcionalne odn. genetičke analize,

5. koncipiranje modela problema, predmeta i situacije i njihova razrada.Može se zaključiti da je projekat istraživanja rezultat procesa projektovanja, da je to dokument koji ima više svojih karakteristika, funkcija i delova.

78. Pojam, funkcije i strukturra istraživačkog projekta

Projekat istraživanja je:a. zamišljeni model naučnog saznanja o predmetu istraživanja,b. on je zamišljeni, ciljni, svrsishodni, racionalni, funkcionalni sistem,c. to je naučni dokument, id. projekat istraživanja je operativno – organizacioni dokument.

Za projekat istraživanja može se konstatovati da je zamišljeni, teorijsko – praktični model sticanja naučnog saznanja o problemu i predmetu istraživanja. Iskazan je znacima i simbolima, najčešće pismeno i grafički, u obliku dokumenta koji nazivamo projektom istraživanja. On je ciljan i svrsishodan jer je u službi cilja naučnog saznanja, a racionalan jer se zasniva na saznanjima razuma. Projekat istraživanja je dokument zasnovan na činjenicama predstavljenim kroz naučne stavove, sudove, zaključke i hipoteze. I operatvino – organizacioni, tehnički dokument jer se njime planiraju i potrebna sredstva, postupci, subjekti, njihove uloge, funkcije, ovlašćenja, nadležnosti...Svoju ulogu projekat istraživanja ostvaruje kroz sledeće funkcije:

1. funkciju povezivanja teorije istraživačke prakse. U svim slučajevima naučnog istraživanja polazi se od postojećeg saznanja, ma kako ona nastala, koja se direktno ili indirektno odnose na problem i predmet istraživanja. Projekat istraživanja povezuje ranija, tekuća i buduća naučna saznanja, i povezuje teoriju i metodologiju, teoriju i stvarnost.

2. funkciju usmeravanja istraživanja – prikupljanja, obrade i tumačenja podataka, opisivanje i objašnjavanje pojave odn. problema i predmeta istraživanja.

3. sinhronizirajuću funkciju – što podrazumeva obezbeđivanje određenog dinamičkog jedinstva i saglasnosti u okvirima jedinica vremena svih činilaca istraživanja. Pravovremenost je problem koji se rešava ovom funkcijom.

Projekat istraživanja je strukturirani sistem. Sastavljen je iz tri osnovna dela: nacrta naučne zamisli, planova istraživanja i instrumentarija, uključujući i plan obrade. Svaki od ovih delova ima svoje činioce, i svaki je i sam struktura.

77

Nacrt naučne zamisli je deo projekta koji se istražuje. Nacrt naučne zamisli se sastoji od šest osnovnih delova:- formulacije problema, - hipotetičkog okvira – hipoteza,- određenja predmeta istraživanja, - načina istraživanja,- ciljeva istraživanja, - naučne i društvene opravdanosti istraživanja

79. Formulacija problema: pojam, funkcije, struktura

Formulacija problema je početni deo nacrta naučne zamisli. Njom se uspostavlja odnos između realne društvene pojave, problema koji se javlja u vezi sa tom pojavom, naučnog i drugog saznanja o toj pojavi.

Osnovne funkcije formulacije problema u nacrtu naučne zamisli jesu:a. izdvajanje delova, dimenzija i svojstava pojave, koji se mogu odrediti kao problem koji treba rešavati,b. utvrđivanje osnovnih hipotetičkih stavova o problemu na osnovu postojećih saznanja,c. rangiranje po stepenu značajnosti izdvojenog problema i njegovih delova,d. usmeravanje na postojeće rezultate prethodnih istraživanja, koji se u razmatranju ovog problema mogu koristiti sa većim ili manjim stepenom neposrednosti.

Istraživanja nikada ne obuhvataju pojavu u celini – sve činioce njene strukture, funkcija, veza i odnosa. Jedan od bitnih principa naučnog saznanja je princip daljeg i dubljeg saznanja. Saglasno tome svaka pojava saznaje se postepeno.Osnovne funkcije formulacije problema ostvaruje se kroz tri osnovna dela, to su:

hipotetički stavovi o problemu, značaj istraživanja, i rezultati prethodnih istraživanja.

Hipotetički stavovi su deo formulacije problema kojim se:a. definiše proces – pojava na koju se istraživanje odnosi,b. izdvajaju delovi, dimenzije i svojstva, koji se mogu smatrati problemom pojave. U ovom slučaju terminom ¨problem¨ označavamo aktuelnu situaciju koja zahteva odgovarajuća rešenja, a koja su nam, u datom momentu nepoznata, nedovoljno poznata, nezadovoljavajuća ili nedovoljno proverena.c. Izdvojeni delovi organizuju se u celine i definišu, pa se potom klasifikuju po srodnosti i rangiraju po unapred utvrđenom kriterijumu – najčešće po kriterijumu prirode sadržaja i njegovog značaja za pojavu odn. problem

Prilikom izrade ovog dela formulacije problema u prvom redu koristi se metoda analize, kako bi se utvrdilo koji činioci pojave mogu biti obuhvaćeni celinom koju smo označili kao problem. Zavisno od stepena naučnog saznanja o pojavi koriste se funkcionalna, kauzalna, komparativna, genetička analiza. Zatim, veliku ulogu ima i dedukcija.

78

Izdvojeni problem nije dovoljno istražen i naučna saznanja su ograničena, čak oskudna. Stoga je izvođenje nepoznatog iz već poznatog i opštijeg metoda kojim se služimo prilikom konstruisanja hipotetičkih stavova. Takođe, metod specijalizacije i klasifikacije je neophodan, s obzirom de se hipotetički stavovi odnose na određeni problem. I kada o određenim pojavama odn. problemima ne postoji provereno naučno saznanje, izvesna iskustevna opažanja, predstave i saznanja nesumnjivo postoje. Koristeći takva pojedinačna i sistematizovana saznanja, može se primenom svih tipova nepotpune indukcije konstruisati, u celini ili delimično, svaki pojedini hipotetički stav.Hipotetički stavovi su od bitnog značaja za određivanje predmeta istraživanja, jer opredeljuju okvir sadržaja iz koga se izvodi i izdvaja predmet istraživanja. Značaj istraživanja je drugi deo formulacije problema, i pri utvrđivanju značaja problema kojim se istraživanje bavi, polazi se sa stanovišta da problem ima društveni i naučni značaj. Značaj je složena kategorija, više je stvar procene nego merenja i može se konstatovati posredstvom sledećih indikatora:

d. značaj problema : rasprostranjenost, trajnost delovanja na ukupnu situaciju (u ulozi uslova, uzroka, činioca – pozitivnog – negativnog, itd),e. značaj istraživanja i to:

- društveni – delovanje, domet rezultata istraživanja na razrešavanje društvenog problema, rasprostiranje, trajanje, intenzitat;

- naučni – dejstvo rezultata istraživanja na fond naučno – teorjiskog saznanja, domet tog doprinosa, njegovo rasprostiranje, trajanje i intenzitet.

Najjednostavnije je utvrditi značaj problema polazeći od značaja pojave i iskustvenog saznanja ukupne aktuelne, pa i ukupne ljudske prakse. Međutim, značaj konkretnog istraživanja je prilično teško odrediti, stoga što se rezultati istraživanja i njihov doprinos ne mogu sa sigurnošću predvideti. Predviđanja rezultata su u velikoj meri uslovljeni prethodnim saznanjima o pojavi i problemu, i to praktično znači da je veća tačnost procene značaja istraživanja prilikom verifikatornih nego prilikom heurističkih istraživanja. Međutim, tu se javljaju razlike na relaciji društveni značaj – naučni značaj istraživanja. Verifikatorna istraživanja kada potvrde određena naučna saznanja, imaju veći aktuelni i društveni značaj. Nasuprot tome, heuristička istraživanja koja vode otkrivanju novog, imaju veći naučni značaj, stoga što su uvek, ¨dalje i dublje saznanje¨.Funkcije ovog dela formulacije problema su trojake:

o prvo, njime se dimenzioniraju očekivanja od konkretnog istraživanja, čime se otklanjaju, bar u načelu, moguće kasnije nesuglasice između naručioca – korisnika i istraživača;o drugo, ovim delom se prognoziraju mesto i uloga ovog istraživanja u aktuelnom procesu naučnog saznanja i u razrešavanju tekućih društvenih i naučnih problema;o treće, uspostavlja se okvirna obaveza konkretnog istraživanja.

79

Rezultati dosadašnjih istraživanja su treći deo formulacije problema. U ovom delu se saopštava koji rezultati se odnose posredno. Prilikom izrade ovog dela neophodno je koristiti sledeće kriterijume klasifikacije:

1. neposrednost veze problema i predmeta istraživanja sa postojećim naučnim saznanjem;

2. karakter istraživačkih rezultata – naučnog saznanja (teorijsko – empirijski);3. nauka odn. discipline kojoj pripadaju naučni rezultati koji se ovde koriste.

Funkcije ovog dela formulacje problema su višestruke; Prvo, pregled rezultata naučnog saznanja od kojih se polazi, pokazuje početni fond istraživanja, širinu njegovog uvida u selektivnost, a ukazuje i na neka osnovna polazišta koja će istraživač koristiti u istraživanju. Drugo, ukazuje na to koliko je problem – predmet istraživanja već naučno obrađen, i koji su naučni ciljevi konkretnog istraživanja mogući. Treće, ovaj deo formulacije problema uslovljava rad na određenju predmeta istraživanja. On je u neposrednoj vezi sa teorijskim određenjem predmeta istraživanja i ključ za njegovo razumevanje i tumačenje.

80. Predmet istraživanja: pojam, funkcije, struktura

Predmetom istraživanja konkretno određujemo šta istražujemo i tako dimenzioniramo sadržaj našeg istraživanja. Dimenzioniranje istraživanja ostvaruje se višestruko:

- smisaono i pojmovno,- sadržajno, vršeći strogu selekciju između onog što ćemo obuhvatiti iz

okvira problema na koji se predmet istraživanja odnosi,- predmetom istraživanja, istraživanje se dimenzionira vremenski, prostorno i

naučno – disciplinarno.Pre svega treba napraviti odnos između preliminarnog određenja predmeta i predmeta istraživanja a potom odnos između formulacije problema i predmeta istraživanja. Preliminarno određenje predmeta ima tri funkcije:

1. iz mnoštva opštih i konkretnih pitanja u vezi sa predmetnom pojavom, izdvaja jedno pitanje ili kompleks pitanja, kojim će se ovo istraživanje konkretno baviti;

2. ograničava širinu zahvata – sadržaja predmeta istraživanja, i3. definiše opšti stav, a time i pristup, polazno stanovište.

Preliminarno određenje predmeta izvedeno je iz aktuelnih potreba nauke, potreba društvene i pol. prakse, uključujući i potrebe ideologije i dovoljno uticajnih interesnih grupa. Potrebe nauke javljaju se u obliku zahteva za temom, i u tom smislu odabrane teme mogu da budu:

a. o predmetu nauke kao odruštvenom realitetu;b. o predmetnoj nauci i njenim stvaraocima;c. o metodima istraživanja, id. kombinovana.

Na izbor teme (preliminarno određenje predmeta) deluju i činioci kao što su:- opšti društveni uslovi i raspoloženja prema naučno – istarživačkom radu;

80

- izvori podataka i njihove karakteristike;- razvijenost nauke i njeni potencijali, itd

Bitni kriterijumi za izbor tema mogli bi se odrediti kao: naučna i društvena aktuelnost, naučna i društvena značajnost, naučna i društvena korisnost, naučna i društvena produktivnost realističnost teme.

Određenje predmeta istraživanja ima dva osnovna dela:I. teorijsko određenjeII. operacionalno određenje

Teorijsko određenje predmetaIzmeđu naučnog saznanja i konkretnog predmeta istraživanja čijim se određenjem bavimo u nacrtu naučne zamisli, ostvarujemo nužnu vezu između dva dela formulacije problema i teorijskog određenja predmeta. To se ostvaruje izdvajanjem određenog hipotetičkog stava iz formulacije problema i analizom tog stava.Ostvarivši uvid u sadržaj, strukturu, svojstva itd. analiziranog stava, uspostavlja se veza između njega i rezultata dotadašnjih istraživanja. Na taj način se formiraju dve celine: prva, koja razmatra postojeće saznanje; druga, koja operacionalizuje zahteve sa novim saznanjima. Ova celina se sastoji od četiri dela:

1. provereno naučno saznanje o predmetu istraživanja u okvirima nauke odn. naučne disicpline u koju spada dati predmet, ali i u okvirima drugih srodnih nauka odn. naučnih disciplina. Izgrađivanje ovog dela teorijskog određenja osnov je daljeg razvijanja predmeta, dedukovanja i analogije svih delova predmeta istraživanja koji nemaju karakteristike naučnog saznanja, kritrijum selekcije određenih činilaca predmeta i osnov izgradnje kategorijalnog i pojmovnog sistema.

2. bavi se još neverifikovanim, ali ipak naučnim saznanjem o predmetu istraživanja. Npr. U pol. naukama je, zbog njihove dinamičnosti obim naučno saznatog ali još neverifikovanog veći nego u drugim naukama i po sadržaju promenljiviji. Stoga saopštavanje bitnih naučnih stavova o predmetu istraživanja podrazumeva i određeno rangiranje po stepenu proverenosti.

3. teorjiskog određenja predmeta istraživanja sadrži empirijsko, iskustveno nenaučno saznanje. Ovaj deo se bavi pojedinačnim, nesistematizovanim, ponekad stihijski i spontano stečenim saznanjima. Zadatak ovog dela je upravo da indukcijom i generalizacijom, sistematizacijom, klasifikacijom i analogijom, oslanjajući se na prethodna dva dela, formira jednu verovatnu, sistematizovanu saznajnu celinu, koja je istinski predmet istraživanja.

4. obuhvata ¨nepostojeće¨ saznanje o predmetu istraživanja. Njime se ne obuhvata ni naučno ni nenaučno saznanje, već oslanjajući se na prethodna tri dela, aktivnom imaginacijom, uz korišćenje posebnih metoda i naučnih principa, konstruiše ono što nedostaje, ali što je verovatno i što prethodni delovi impliciraju.

81

Drugu bitnu celinu teorijskog određenja predmeta istraživanja čini kategorijalni – pojmovni sistem. Prilikom izrade kategorijalnog sistema polazimo od teorijskog, naučno verifikovanog saznanja i kategorija i pojmova koji se u njemu smatraju prihvaćenim i dovoljnim, pa iz njih, ukoliko je to moguće, izvodimo pojmove koji nam nedostaju ili ih konstruišemo. Možemo konstatovati javljanje sledećih osnovnih vrsti pojmova:

a. pojmove koje preuzimamo u celini, prihvatajući njihovo dato značenje i sadržaj, mesto u sistemu, odnose sa drguim pojmovima, njihovu naučnu i saznajnu funkciju i termine kojima su označeni;b. pojmove koji sadržajno preuzimamo, ali čije termine selekcionišemo i preciziramo;c. pojmove koje prerađujemo;d. pojmove koje konstruišemo iz dva ili više pojmova, ie. nove pojmove koje stvaramo za potrebe istraživanja

Izgrađivanje kategorijalnog – pojmovnog terminološkog sistema podrazumeva:- izbor postojećih definicija i odabiranje trajnog značenja za svaku od njih u

svim kontekstima u kojima se u toku istraživanja mogu naći;- selekciju termina isključivanjem sinonima i homonima,- utvrđivanje hijerarhije kategorija i pojmova (osnovni pojmovi, izvedeni,

pomoćni)

Operacionalno određenje predmetaOperacionalno određenje predmeta istraživanja je konkretizacija i specijalizacija, preciziranje onog što će se konkretno istraživati. Sastoji se od četiri osnovna dela:

1) se naziva ¨Činioci sadržaja predmeta istraživanja¨, i u njemu se taksativno nabrajaju, po utvrđenom redosledu, komponente i činioci koji će biti neposredno istraženi. Oni se organizuju u segmente – složene celine srodnih elementarnih činilaca i predstavljaju organizacioni okvir hipoteza.

2) Vremensko određenje predmeta istraživanja, što znači određenje vremena koje ćemo obuhvatiti istraživanjem. To je period postojanja predmeta koji obuhvatamo istraživanjem.

3) Prostorno određenje predmeta istraživanja, znači utvrđuje prostor koji će istraživanjem biti obuhvaćen.

4) Disciplinarno određenje predmeta istraživanja što znači opredeljenje za jednu (intradisciplinarnu) ili za više (interdisciplinarnu) naučnih disciplina u okviru kojih će se predmet istraživati.

Funkcije operacionalnog određenja predmeta istraživanja prvenstveno su:- selekcioniranje činilaca sadržaja predmeta istraživanja,- vremensko dimenzioniranje,- prostorno dimenzioniranje,- disciplinarno opredeljivanje,

82

- uslovljavanje ciljeva istraživanja,- usmeravanje hipoteza na određene sadržaje,- uslovljavanje indikatora, i- uslovljavanje metoda i tehnika prikupljanja i obrade podataka.

81. Ciljevi istraživanja: pojam, funckije, strukture

U literaturi i praksi konstituisan je opšti stav da su ciljevi istraživanja sticanje odgovarajućih, prvenstveno naučnih saznanja. Može se konstatovati da je saglasno osnovnim principima naučne metode ispravno shvatanje:

a. da ciljevi istraživanja izražavaju kvalitativna i kvantitativna svojstva saznanja koja se stiču datim istraživanjem, njihov nivo i saglasno tome, svrsishodnost;b. da su ciljevi istraživanja naučni, što podrazumeva njihovo mesto, ulogu i funkciju u naučnom, i time i u teorijskom saznanju; takođe ciljevi istraživanja su i društveni, što znači aktuelno ili potencijalno praktični.

Sa ovog stanovišta ciljeve možemo podeliti na: - naučne ciljeve, i- društvene ciljeve.

Naučni ciljevi, kao deo projekta istraživanja, razmatraju i iskazuju obavezu o nivou naučnog saznanja, koje realizacijom istraživanja treba ostvariti. Naučni ciljevi mogu biti: naučna deskripcija, naučna klasifikacija i tipologija, naučna otkrića, naučna objašnjenja i naučna prognoza. Najnižim nivoom naučnog saznanja smatra se naučna deskripcija a najvišim naučna prognoza. Društveni ciljevi istraživanja determinisani su nivoom prethodnog naučnog saznanja o predmetu istraživanja. Naime, praktična upotrebljivost istraživanja je utoliko veća ukoliko je prethodno saznanje veće a predmet uži i konkretniji. Politikološka istraživanja su više od ostalih orijentisana na udovoljavanje praktičnim potrebama. Karakteristike politike kao procesa upravljanja interesima, podrazumevaju i istorijske i strategijske, taktičke i operativne zahvate.Politikološka istraživanja imaju još jednu specifičnost vezanu za društveni cilj istraživanja. Dok se u drugim naukama društveni cilj istraživanja svodi na društvene ciljeve za čije ostvarenje će biti korišćeni rezultati istraživanja, društveni cilj politikološki istraživanja može biti i usmeravanje težnje društvenih subjekata pol. procesa na određena pitanja, uticanjem na njihove stavove odn. ponašanje i drugo – samim činom istraživanja. Osnovne funkcije ciljeva istraživanja su bliže izgrađivanje osnova za hipoteze i kvalitativno preciziranje predmeta istraživanja. Predmetom istraživanja, njegovim operacionalnim određenjem, utvrđeno je u čemu i u kom obliku, kom prostornom, vremenskom i disciplinarnom okviru će se postavljati hipoteze. Ciljevima istraživanja se određuju usmerenost hipoteza ka određenom nivou saznanja i posebno akcentuju izvesni aspekti predmeta istraživanja. Tako naučni cilj imenovan kao naučno otkriće, usmerava istraživanja na nova saznanja o do tada nepoznatim, neotkrivenim svojstvima predmeta,

83

bez obzira na postojeća naučna saznanja o drugim delovima predmeta. Zato bi se moglo reći da je naučno otkriće opšti i uvek prisutan, paralelni naučni cilj sa bilo kojim odabranim ciljem istraživanja. Dok se naučno otkriće može odnositi i samo na neke nesaznate forme pojave, naučno objašnjenje podrazumeva naučno saznanje o mestu, ulozi, odnosima, redosledima, uslovljenostima i uzročnostima, pravilnostima i zakonitostima. Naučna prognoza nije moguća bez naučnog objašnjenja, jer ona podrazumeva, na osnovu saznanja tendencije, njihovog vrednovanja i rangovanja, predviđanje događanja i situacija.Ciljevi istraživanja sa predmetom istraživanja opredeljuju ¨polje¨ istraživanja i determinišu zadatke istraživanja.

82. Hipoteze u nacrtu naučne zamisli: pojam, svojstva i funkcije

Hipoteze su osnovne misaone pretpostavke o predmetu istraživanja u celini, njegovim činiocima svojstvima, odnosima i vezama, situaciji, dimenzijama, o suštini, sadržini, obliku i formi. Osnovno je pravilo da hipoteze ne treba da budu ni uže ni šire od predmeta istraživanja. Drugo pravilo je da moraju biti adekvatne i simetrične operacionalnom određenju predmeta istraživanja tj. da budu razvijene na svakom nivou opštosti na kojem je razvijeno operacionalno određenje predmeta istraživanja. Treće pravilo je da hipoteze moraju biti odgovarajuće, saglasne sa ciljevima istraživanja, u prvom redu naučnim, ali i društvenim ciljevima. Dakle, da budu usmerene na sticanje naučnog saznanja onog nivoa koji je predviđen ciljevima istraživanja. I četvrto, pravilo je da je hipoteza teorijski ili empirijski proverljiva.Ova osnovna pravila upućuju na neka osnovna svojstva hipoteza upotrebljivih u naučnom istraživanju:

1. da je iskaz hipoteze smislen, da sadrži odgovarajući stav o predmetu ili delu predmeta na koji se odnosi;2. da je taj iskaz o stavu logički i teorijsko – empirijski osnovan;3. da je predmetno konkretan i u tom smislu strogo određen;4. da je precizan i jasan po svim svojstvima značenja korišćenih u hipotezi;5. da je iskaz – stav dovoljno sadržajan i obuhvatan.

Može se reći da je hipoteza stav o nepoznatom ili nedovoljno poznatom, zasnovan i izveden iz postojećeg naučnog saznanja. Taj stav treba da bude iskazan u skladu sa normama čiji su bitni zahtevi:

a) da je saznajno – naučni smisaon i značajan;b) da je naučno problemski;c) da je logički neprotivurečan u okviru teorije odn. nacrtu naučne zamisli;d) da izražava razlike suprotnosti i protivurečnosti u okviru sistema – modela nacrta naučne zamisli;

84

e) da iskaza bude ostvaren jezikom svojstvenim dotičnoj nauci i kategorijalno – pojmovnom – terminološkom sistemu definisanom u teorijskom određenju predmeta istraživanja.

Svojstva korektinih hipoteza u nacrtu naučne zamisli, prema tome uslovljena su razlozima njihovog nastanka.Četiri su osnovna naučna razloga nastanka hipoteze:

- sticanje novog naučnog saznanja o novim pojavama,- proširivanje i produbljivanje postojećeg saznanja o pojavama;- provera postojećeg naučnog saznanja;- obrada, sistematizacija, verifikacija i pretvaranje svakodnevnog

iskustvenog saznanja u naučno.Shodno tome, njihova osnovna opštenaučna funkcija je:

o otklanjanje praznina u postojećem naučnom saznanju;o otklanjanje prevazilaženjem, protivurečnosti pojedinih delova naučnog saznanjao ostvarivanje sve višeg nivoa istinitosti naučnog saznanja.

83. Osnovne vrste hipoteza (kriterijum podele, klasifikacija, uloga)

Moguće su mnogobrojne klasifikacije hipoteza po različitim kriterijumima. Najčešće su korišćeni:

1. PREDMET, za klasifikaciju na:- teorijske, one koje se izgrađuju u teorijskim istraživanjima;- empirijske, u empirijskim istraživanjima;- iluzorne, kada su pogrešne odn. naučno neosnovane.

2. LOGIČKA PRIRODA, u okviru koje se javljaju dva potkriterijuma:- logički proces nastajanja, prema kome se dele na:

a. prosto-implikacione,b. induktivne,c. deduktivne,d. statističke.

- Modalitet sudova, prema kome imamo:a. moguće,b. verovatne,c. slučajne

3. OPŠTOST, u okviru koje takođe imamo dva potkriterijuma:- obuhvatnost materije, prema čemu imamo:

a. opšte i kao poseban njihov ¨nivo¨ generalneb. posebne, kao delove opštih odn. generalnec. pojedinačne, kao delove posebnih.

- opštost važenja, prema čemu imamo:

85

a. hipoteze empirijske unifomnosti i jednoobraznostib. hipoteze statističke generalizacijec. hipoteze relacionih analitičkih varijabli

4. SAZNAJNA ULOGA, takođe sa dva potkriterijuma:- funkcije u delatnosti istraživanja, prema kojoj se mogu formirati:

a. ad hoc hipotezeb. radnec. pomoćned. naučne hipoteze

- cilj istraživanja odn. nivo naučnog saznanja u vezi sa kojim se susreću sledeće klasifikacije:

a. deskriptivne (koje su usmerene na opisivanje, čiji je sadržaj oblik ispoljavanja)b. klasifikatorske (koje se bave sličnostima i različitostima svojstava i funkciji su naučne klasifikacije i tipologizacije pojava)c. eksplikativne (kauzalne) ili kao varijanta ove klasifikacije (koje se bave objašnjenjima, uzročno-posledičnim vezama u odnosima):

1. deskriptivne 2. eksplikativne 3. statičke – koje su zasnovane i bave se kvantitativnim svojstvima, statističkim pravilnostima.

Međutim, treba izdvojiti tri osnovna kriterijuma za klasifikaciju hipoteza čija je primena univerzalna:Prvo, to je kriterijum klasifikacija po opštosti – potkriterijum ¨obim hipoteze¨;Drugo, to je logička priroda hipoteza – potkriterijum ¨logički proces nastanka hipoteza¨;Treće, kriterijum saznajne uloge hipoteza – potkriterijum ¨nivo saznanja¨. Generalna hipoteza je uvek najopštija hipoteza jednog istraživanja odn. najopštija hipoteza u nacrtu naučne zamisli jednog projekta istraživanja. Ona svojim sadržajem ¨pokriva¨ ceo predmet istraživanja i iskazuje se kao stav ili pitanje o preliminarnom određenju predmeta istraživanja. Ona istovremeno mora biti dovoljno opšta – da se iz njenog sadržaja mogu izvesti posebne hipoteze, ali i dovoljno konkretna – tako da ne može biti shvaćena kao hipoteza bilo kog drugog srodnog ili sličnog predmeta istraživanja. Posebne hipoteze su i konkretizovan deo generalne odn. opšte hipoteze, i posebna celina koja iskazuje hipotetički stav o jednom posebnom delu operacionalnog određenja predmeta istraživanja. Ta posebnost izražava se odnosom sa ciljevima istraživanja. Za svaki segmentarni deo operacionalni određenja predmeta istraživanja neophodno je postaviti najmanje jednu posebnu hipotezu. U svim slučajevima u kojima je u predmetu istraživanja posebno naglašen jedan aspekt ili deo ili je jedna funkcija, veza, odnos, svojstvo stavljeno u prvi plan, konstruišemo hipotezu nazivamo kumulativnom posebnom hipotezom. Pored kumulativne moguće su i posebne ¨specifikovane hipoteze¨ koje obrađuju pojedine bitne ravnopravne aspekte

86

segmentarnog dela operacionalnog određenja predmeta istraživanja. Posebne hipoteze osnov su za izvođenje pojedinačnih hipoteza. To su najjednostavnije i najkonkretnije hipoteze, koje su razrada posebnih hipoteza, a iskazuju stav o elementarnim činiocima operacionalnog određenja predmeta istraživanja. Pojedinačne hipoteze moraju biti dovoljno konkretne i jednostavne da se preko njih može dospeti do indikatora.Drugi kriterijum naučni cilj ili nivo naučnog saznanja, u okviru njega uglavnom pominjemo: deskriptivne hipoteze, klasifikatorske, ekslikacijske (eksplikativne, kauzalne) i statističke.U okviru ovog kriterijuma radi doslednije klasifikacije treba dodati još i:1. deskriptivne hipoteze (koje bi bile izvedeni iskazi o ispoljenim činiocima, oblicima i svojstvima predmeta istraživanja)2. klasifikatorsko – tipološke (koje bi bile izvedeni iskazi o srodnosti, sličnosti i rezultatima svojstava predmeta istraživanja)3. heurističke hipoteze (koje bi bile iskazi o postojanju još neotkrivenih činilaca svojstava, tendencija itd. predmeta istraživanja)4. eksplikativne – objašnavajuće – kauzalne (koje bi bile izvedeni iskazi o uzročno – posledičnim odnosima, pravilnostima, zakonitostima, zakonima itd. predmeta istraživanja)5. prognostičke hipoteze (koje bi bile iskazi o razvojnim tendencijama, predstojećim stanjima i situacijama predmeta istraživanja).Treći kriterijum logičke prirode – potkriterijum logičkog procesa nastanka hipoteze, značajan je jer istovremeno govori o karakteristikama hipoteze, njihovoj saznajnoj vrednosti i verovatnoći, kao i njihovoj osnovanosti i načinu nastanka.Opet polazeći od definicije projekta istraživanja i nacrta naučne zamisli, možemo konstatovati:

- prosto implikacione hipoteze – one su opravdane u nacrtu naučne zamisli samo u slučajevima potpuno novih, celovitih pojava, čiji razvoj nije odgovarajući ukupnom društvenom sistemu;

- induktivne hipoteze – nasatale indukcijom, daleko su češće u heurističkim istraživanjima, a moguće su u onoj meri u kojoj je i predmet konstituisan indukcijom;

- reduktivne hipoteze – u nacrtu naučne zamisli samo su slučajne i, po pravilu neopravdane;

- deduktivne hipoteze – mogu se smatrati tipičnim za hipoteze u nacrtu naučne zamisli;

- statističke hipoteze – koje smatramo induktivnim.

Ostaje otvoreno pitanje ¨nulte¨ hipoteze, hipoteze nulte neizvesnosti. Nulta hipoteza može se smatrati analitičkim instrumentom prilikom analize prikupljenih podataka i formiranja saznajnih činjenica, kada se koristi kao kriterijum selekcije prihvaćenih tačnih od pogrešnih podataka. Nacrt naučne zamisli sadrži samo hipoteze koje podležu proveri.

87

Proverljive hipoteze podrazumevaju odgovarajuću strukturu. Čine je:1. stav hipoteze – sadržaj, suština i smisao iskaza jedne formulisane hipoteze;2. varijable hipoteze – opšti pojmovi stvari ili stavovi određene pojmovne vrednosti.

Osnovno svojstvo svake varijable je da joj se značenje može menjati, pa ima svojsvto egzistencijalne ilipotencijalne promenljivosti. Nezavisne varijable su osnov tumačenja, objašnjavanja, opisivanja zavisnih varijabli. Osim zavisne i nezavisne varijable pominju se još:

a. antecedentne ili eksplanatorne, koje objašnjavaju nezavisnu i zavisnu varijablu, odn. korelaciju između njih;

b. intervenirajuće ili interpretativne, koje objašnjavaju razloge za postojanje odnosa između zavisnih i nezavisnih;

c. kondicionirajuće ili specifikatorne varijable, koje se odnose na intenzitet uslova odnosa između nezavisne i zavisne varijable.

84. Indikatori: pojam, finkcije, vrste

Indikatori ili pokazatelji su ¨spoljašnje manifestacije unutrašnje suštine¨. Ova definicija podrazumeva stanovište da se sve pojave i procesi manifestuju, ispoljavaju u društvenoj praksi i da ih je moguće, preko njihovih manifestacija neposredno opaziti.O indikatorima u teorijskim istraživanjima ne može se raspravljati bez tačnog određenja pojma i predmeta teorijskog istraživanja. Ako se predmetom smatra teorija, mogu se javiti dva osnovna slučaja. Prvi slučaj, je kada postoje bitni činioci naučne teorije (aksiomi, postulati, naučni zakon, itd) i kada je ta teorija iskazana u pisanom obliku u jednom ili više sistemskih dela. Rezultati i tokovi mišljenja izraženi su određenim jezikom, u pisanoj formi, dakle, pojmovima, stavovima, sudovima i zaključcima, tezama, kontratezama i argumentima. Pisani iskazi su u ovom slučaju, spoljašnje manifestacije sadržine i suštine teorije. Saglasno tome, indikatori teorijskog istraživanja su pisani iskazi određenog sadržaja i oblika. Međutim, teorija odn. određeni teorijski stavovi mogu da budu izraženi i usmeno, npr. u naučnoj raspravi. U tom slučaju idikatori su usmeni ikazi o toj teoriji. I na kraju, iskazi se mogu javiti i kao empirijski- iskustveni indikatori. To je drugi slučaj koji se javlja u dve varijante. U prvoj, iskazi se zasnivaju i odnose na iskustva o važenju, mogućnosti primene, efektima primene teorije i odnosu prema teoriji. Druga varijanta je kada je predmet teorije relativno artikulisan, ali teorija ni u osnovnom nije konstituisana ni u pisanom obliku izražena. Iskazi o predmetu teorije u tom slučaju nisu u pravom smislu reči ni teorijski ni empirijski pokazatelji, već su karakteristični po obeležjima prelaza iz jednog u drugo.Sve indikatore možemo podeliti na:

A. 1) ekspresivne – indikatore stavova, i2) predikativne . indikatore realnih dimenzija – svojstava;

B. 1) kvantitativne – indikatore veličina, količina, učestalosti, gustine, itd.2) kvalitativne – indikatore kakvoće svojstava, osobina itd.

88

C. 1) objektivne – ind. koji su realne objektivne činjenice, koje se mogu empirijski, iskustveno opaziti;

2) subjektivne – ind. koji su proizvod – manifestacija subjektivnog suda, doživljavanja, osećanja, oseta itd.

Takođe je potrebno razlikovati elementarne, jednostavne indikatore i sindrome – složene indikatore koji čine celinu smisleno povezanih elementarnih indikatora različitih vrsta.Osim prema kriterijumu složenosti, indikatore možemo klasifikovati po kriterijumu značaja u ispoljavanju suštine, prema kome ih inače, i odabiramo.I mogu biti izvorne činjenice materijalne stvarnosti – razne prirodne tvorevine, na zemlji i van nje, razne društvene tvorevine, kao što su društvene institucije, ustanove, organizacije, norme i sl., zatim određena ponašanja ljudi kao što su: delatnosti, radnje, činovi, operacije, iskazi ljudi rečima i drugim simbolima itd.Potrebni podaci kojima se dokazuje – opovrgava hipoteza opredeljuju potrebne indikatore. Pa je tako izbor indikatora uslovljen:

- karakteristikama predmeta i ciljeva istraživanja;- karakteristikama stava hipoteze i varijabli;- prethodnim naučnim saznanjem o predmetu istraživanja.

Indikatori se utvrđuju odmah posle formulisanja svake pojedinačne hipoteze i u vezi sa varijablama koje ona sadrži. Oni su veza između stava hipoteze s jedne i instrumentarija kojim će se sakupljati podaci s druge strane. Stoga se, iako su posebni, izdvojeni od hipotaze, indikatori smatraju sastavnim delom pojedinačnih hipoteza.

85. Način istraživanja kao deo nacrta naučne zamisli: pojam, funkcije, struktura

Priroda predmeta istraživanja, naučni ciljevi, hipoteze i indikatori, zahtevaju određene metode i tehnike istraživanja. Iako smo već terijskim određenjem predmeta istraživanja preuzeli odgovarajuće obaveze u pogledu izbora i korišćenja metoda, ovim delom nacrta naučen zamisli bliže preciziramo i taksativno navodimo koje ćemo metode i tehnike koristiti u prikupljanju, obradi i interpretaciji podataka i saznajnih činjenica.U istraživanju pol. pojava započinje se osnovnim metodama: analizom (u prvom redu analizom sadržaja i strukturalnom analizom) i analogijom. Po pravilu, koriste se gotovo sve vrste osnovnih metoda i njihovi postupci, međutim, neke se koriste samostalno i neposrednije od drugih, što je slučaj sa analizom, analogijom, klasifikacijom i indukcijom u empirijskom istraživanju. U ovom delu nacrta naučne zamisli treba navesti samo one osnovne metode koje će biti korišćene ili samostalno ili u sprezi sa drugim metodama. To praktično znači da je neophodno pobrojati vrste analiza, klasifikacija itd., i obrazložiti njihovu primenu, ukazujući na hipoteze koje će njima biti tretirane.Sve opštenaučne metode upotrebljive u u istraživanju pol. pojava. Može se reći da su HD, statistička i metoda modelovanja nezamenljive i da se koriste u međusobnoj sprezi. U ovom delu nacrta naučne zamisli treba reći koje će vrste podataka biti sakupljane,

89

koje će se statističke serije i statističke analize koristiti, zatim treba saopštiti kriterijume i merila, kao i merne skale jer je statistička metoda kvantitativna, ona podrazumeva kvantifikovanje a to znači merenje. Metod modelovanja takođe podrazumeva preciziranje vrste modela, njihovog mesta i uloge, kao i postupak u korišćenju.Osim opštenaučnih, koriste se i druge metode društvenih nauka. To su komparativna metoda i neke metode razvijene u okviru određenih metodoloških pravaca kao što su biografska metoda i metoda idealnih tipova, strukturalno – funkcionalna analiza i druge.I na kraju, ovde treba precizirati i način (tehnike – instrumente i postupke) koji će biti korišćeni u prikupljanju podataka, kao i plan obrade (plan kontrole, sređivanja, iskazivanja, šifriranja i analize podataka) – uglavnom kao kodeks šifara, plan ukrštanja i plan tabela.

86. Naučna i društvena opravdanost istraživanja kao deo nacrta naučne zamisli

Naučna opravdanost istraživanja povezana je i uslovljena pretpostavljenim doprinosom istraživanja nauci. Ovaj doprinos se ostvaruje u dva vida:

- kao heuristički rezultat, i- kao verifikatorni rezultat.

Ako istraživanje ne doprinosi otkrivanju novog ili verifikovanju naučno nedovoljno proverenog, istraživanje nije naučno opravdano. Doprinos istraživanja može biti u oblasti:

a. spoznaje same pojave u njenom opisu, kvalifikaciji, objašnjavanju itd., ib. metodologije – metode, bilo u njihovom logičko – saznajnom delu, tehničkom delu odn. u delu o naučnoj strategiji.

U projektu se saopštava:o doprinos u saznajnoj oblasti, i o doprinos u oblasti logike, metodologije i metoda.

Društvena opravdanost istraživanja uslovljena je doprinosom istraživanja rešavanju društvenog problema.U principu između naučne i društvene opravdanosti postoji povezanost. Naučno opravdano istraživanje, po pravilu je, i društveno opravdano. Međutim, moguća su istraživanja koja su naučno neopravdana odn. nedovoljno opravdana, koja u oblasti naučnog saznanja znače samo rutinsku proveru već poznatog, ali mogu biti društveno opravdana.

89. Planiranje istraživanja

Realizacija istraživanja ima svoje faze: planiranje istraživanja, preduzimanje prakitičnih mera, organizovanje i izvođenje istraživanja.

90

Planiranje istraživanja je strogo umni rad kojim se povezuje naučna zamisao sa praktičnim delatnostima u istraživanju. Rad na planiranju može se klasifikovati kao naučno – kreativni i stručno – rutinski. U heurističkim istraživanjima preovlađuje kreativni rad, dok u verifikatornim istraživanjima pretežno stručno – rutinski.Osnovna funkcija planiranja istraživanja je sinhronizacija svih delatnosti, učesnika i sredstava u određenom prostoru i vremenu. Rezultat procesa planiranja je operativni plan istraživanja. U širem smislu, operativni plan istraživanja obuhvatio bi: prvo, deo nacrta naučne zamisli ¨način istraživanja¨ a u nekim slučajevima kada istražujemo aktuelne pojave i vremensko i prostorno određenje predmeta istraživanja; drugo, terminski, kadrovski i plan sredstava; i treće, instrumentarij sakupljanja i obrade podataka. U užem smislu, operativni plan istraživanja obuhvata dimenzioniranje vremena trajanja istraživanja, konkretno utvrđuje učesnike – saradnike i njihove zadatke u istraživanju, i najzad, utvrđuje materijalna i finansijska sredstva potrebna za realizaciju istraživanja.Uobičajeno je da se u literaturi govori o tri plana istraživanja:

terminski plan – sadrži precizno određenje vremena trajanja istraživanja - od početka rada na projektu do prezentacije rezultata istraživanja. Sadrži popis svih funkcija, delatnosti, radnji, postupaka, činova i operacija, koje će se obavljati u određenim rokovima i trajanju;

plan kadrova – ostvaruje misaono povezivanje ljudi, vremena, prostora, njihove aktivnosti i ukupnih uslova pod kojima će se aktivnost obavljati;

plan sredstava – sadrži odredbe o materijalno – tehničkim sredstvima i o potrebnom iznosu novca.Plan istraživanja, kao jedan celoviti i sistematski deo projekta istraživanja sadrži:

a. pripreme za realizaciju istraživanja;b. prikupljanje podataka,c. obradu podataka, izradu izveštaja i prezentaciju rezultata istraživanja.

Stoga je postupak planiranja potrebno sprovesti u skladu sa odgovarajućim principima i pravilima. Bitni su sledeći principi:

1. potpunost plana – obuhavtanje svih bitnih činilaca postupka realizacije;2. realističnost plana – objektivnost procene stvarnih mogućnosti i potreba u

ostvarivanju istraživanja u postojećoj situaciji;3. koherentnost i konzistentnost plana – podrazumevajući saglasnost zahteva

istraživanja, ličnih i tipskih sposobnosti istraživača i najzad, sredstva istraživanja;4. elastičnost plana – predviđanje alternativnih rešenja u izmenjenim situacijama;5. pravovremenost – poštovanje osnovnih rokova;6. ekonomičnost i rentabilnost – planiranje najjeftinijih rešenja.

Unutar jedinstvenog projekta treba da se formira tim sledećeg sastava:- nosilac (rukovodilac projekta), koji je odgovoran za teorijsku koncepciju i

teorijska rešenja u projektu i izveštaj realizaciji istraživanja;

91

- metodolog, koji je odgovoran za izbor metoda i tehnika istraživanja, njihovu primenu u prikupljanju i obradi podataka, i izbor obuku stručnog i tehničkog osoblja, kao i za razradu okvirno datog plana istraživanja,

- naučni saradnici (istraživači)- stručni saradnici (istraživači), ... statističar, matematičar,- stručno – tehnički saradnici,- tehnički saradnici.

Saradnici na prikupljanju podataka: analitičar (analiza raznih dokumenata), posmatrači (neposredno opažaju pojavu koja je predmet istraživanja), intervjueri (neposredno stupaju u kontakt sa ispitanicima), anketari, saradnici – mediji (oni koji u eksperimentu imaju ulogu pokretača eksperimentalnog činioca sa ciljem stvaranja eksperimentalne situacije, i mogu biti bilo kog nivoa obrazovanja, zavisno od zadataka), evidentičari toka ekspeirmenta (saradnici visoke ili srednje stručne spreme i sličnih osobina kao posmatrači), instruktori – kontrolori (saradnici VSS, bogatog iskustva).

Saradnici na obradi podataka: klasifikatori, šifranti, brojači.90. Pojam činjenice, podatka i obaveštenja i njihov međusobni odnos

U dnevnom opštenju često se pogrešno poistovećuju značenja pojmova: podatak, činjenica, informacija – obaveštenje.U ljudskom životu objektivno postoje i na različite načine se manifestuju mnogobrojne činjenice. Prirodni predmeti, bića, prirodni, psihički i društveni procesi, aktivnosti, odnosi, itd. i njihovi delovi, okružuju čoveka, odigravaju se uz njegovo učešće ili bez njega, pri čemu su neki od njih ugrađeni u sadržaj njegove svesti, a neki ostaju van nje. Opravdano je, sa stanovišta potreba istraživanja, to nazvati realnim činjenicama. Osim realnih postoje i idealne činjenice, one su duhovne, koje su oteletvorene u stvarima. Sve što se posredstvom realnih manifestacija može opaziti, pa prema tome i naučnim metodama, iskustveno, saznavati i proveravati smatramo realnim činjenicama.Naša opažanja i saznavanja realnih činjenica, čak i elementarnih, nisu u datom trenutku potpuna, kompleksna, produbljena. Po pravilu u kontaktu sa njima, mi ih opažamo i saznajemo jednostrano, delimično, manje – više površno, uz znatnu udaljenost od njihove suštine. Takva naša pojedinačna opažanja, koja možemo da evidentiramo, nazivamo podacima. Pod obaveštenjima treba podrazumevati smisleno organizovane podatke u poruku određenog značenja. Naime, u okviru istraživanja, podatak je konstatovanje postojanja – nepostojanja određenog indikatora. Obaveštenje već govori o kvantitativno – kvalitativnim svojstvima indikatora.Takođe, u literaturi su poznate naučne činjenice koje, uz odgovarajuće pojednostavljivanje, možemo definisati kao naučno utvrđeno saznanje o realnim činjenicama. Ali ovde izraženo shvatanje naučne činjenice podrazumeva veliku logičku i misaonu udaljenost od podataka i obaveštenja. Stoga je korisno uvesti pojam saznajna činjenica. Pod nju bismo podveli smisleno organizovane i povezane podatke i

92

obaveštenja u celoviti deo saznanja do kojeg se došlo u toku istraživanja, ali koje još nije donilo vrednost verifikovane naučne činjenice.Sakupljanje podataka bi bilo sistem unapred organizovanih aktivnosti, usmerenih na opažanje evidentiranje odabranih spoljnih manifestacija, određene suštine, korišćenjem odgovarajućih naučno verifikovanih metoda, tehnika, instrumenata i postupaka, koji odgovaraju svojstvima pojave, predmetu i ciljevima istraživanja i izvorima podataka i obaveštenja.

91. Izvori podataka u politikološkim istraživanjima: pojam i vrste

Za istraživanja u polikologiji najznačajniji izvor podataka je tekuća, živa pol. praksa. To znači pol. ponašanje učesnika u pol. akcijama. Međutim, to nisu jedini izvori podataka. Tu su pre svega i pol. dokumenti u kojim su zabeležena ranija i nameravana pol. ponašanja, rezultati ranijih istraživanja, materijalni spomenici, itd.Pol. ponašanje je istovremeno najdirektniji, najaktuelniji, najpotpuniji, najvalidniji i najverodostojniji izvor podataka, ali ujedno i najsloženiji.Kada je u pitanju istraživanje pol. aktivnosti, populaciju mogu sačinjavati svi žitelji zemaljske kugle određenog nivoa mentalne zrelosti i sposobnosti, kao i veoma uske grupe malobrojnog i jedinstvenog sastava. To zavisi od predmeta istraživanja. Populaciju iz koje se mogu formirati osnovna statistička masa i uzorak za istraživanje pol. ponašanja i aktivnosti mogu činiti:

- stanovnici ili samo državljani jedne pol. – teritorijalne jedinice;- pol. i društvene organizacije raznih vrsta;- institucije države, nauke, obrazovanja, kulture i razne poslovne

organizacije;- razne socijalne grupe, kao što su klase, slojevi, nacije, elite, starosne i polne

grupe...- koncentracija stanovništva na određenim geografskim područjima prema

raznim geografsko – klimatskim i drugim bitnim prirodnim, kulturnim i društvenim obeležjima tog područja;

- delovi socijalnog sastava stanovništva – klase, slojevi, nacije i narodnosti i grupe po raznim obeležjima: polu, starosti, obrazovanju, zanimanju, itd.

Osnovni problem formiranja uzorka u politikološkim istraživanjima vezan je za obezbeđenje reprezentativnosti. Složenost i teškoće formiranja uzorka imaju tri osnovna izvora:

a. to su svojstva politike i pol. aktivnosti kao predmeta istraživanja: složenost, uslovna konkretnost, visok stepen prisustva mnogobrojnih parcijalnih protivurečnosti itd,b. to je totalitet svake ličnosti i svake skupine,c. to je nužno uključivanje u uzorak antropološke, istorijske, ekonomske, socijalne i drugih dimenzija.

93

Sve u svemu, svi činioci društvene realnosti izvori su podataka o društvenim i pol. pojavama. Spomenici kulture, građevine i razni drugi građevinski objekti, umetnička dela, oruđa i oružja, društveno – pol. ponašanje društva, grupa, slojeva, klasa, pokreta, organizacija, itd.Sa stanovišta istraživača nisu sve klasifikacije izvora podjednako značajne. Za početak svakog rada na istraživačkom projektu bitna je podela na:

iskustvene izvore (iskustvo subjekta) naučne izvore podataka:

- teorijske – one koje čine fond verifikovanih naučnih saznanja o pol. pojavama,- hipotetičke – empirijske – u fazi hipoteza koje se istražuju ali još nisu postali sastavni deo teorije.

Izvori se takođe mogu razvrstati i po sledećim kriterijumima:1. PRIRODI GRAĐE

- tvorevine materijalne kulture (umetničke, rekreativne i delatno – operativne- tvorevine duhovne kulture- neposredno ponašanje društvenih subjekata koji čine društvo

2. PREDMETNOSTI SADRŽAJA- izvori potpunog pol. sadržaja (pol. programi, statuti pol. organizacija,

planovi, objave...)- izvori kombinovane i srodne sadržine (ne bave se prvenstveno pol.

pojavama, ali je srodna; ustav, zakoni..)- izvori čija je sadržina nepolitička (ali mogu biti prisutni podaci za

istraživanje pol. pojava; statistički izvori o razvoju privrede, tehnologije,stanovništvu)

3. SUBJEKTU – AUTORU- kompetentne (koji su situaciji da ostvare uvid u istraživanu pol. pojavu)- nekompetentne (koji nisu bili u situaciji da ostvare odgovarajući uvid)

4. OBLIKU ISKAZIVANJA SADRŽAJA ili načinu korišćenja izvora- auditivne (koji se mogu koristiti aktiviranjem čula sluha)- vizuelne (aktiviranjem čula vida)- audio-vizuelne (koji se koriste kombinacijom čula)- ostale (kombinacija čula i na druge načine)

5. JAVNOSTI – determiniše mogućnost korišćenja izvoraa. - društvene (ono što je u znatnoj meri opšte i javno; sistem osnovnih

društvenih vrednosti, društveni moral)- privatne (ono što je u znatnoj meri lično i uslovno tajno)

b. - legalne izovre (koji su zakonom i propisima dozvoljeni za korišćenje)- ilegalne (koji nisu u skladu sa važećim propisima, normama, itd)

c. - javne izvore (publikacije, sredstva javnog masovnog informisanja i sl.)

94

- interne izvore (koji su usmereni na zadovoljavanje potreba jednog ograničenog kruga korisnika, ali ni drugi korisnici nisu u svim slučajevima isključeni; interni bilteni, listovi radnih organizacija, interne publikacije)- poverljive izvore (koji su namenjeni samo uskom krugu upućenih u čiju nadležnost spada predmetni sadržaj)- tajne, strogo poverljive izvore (ovi izvori sadrže vojne, poslovne, profesionalne i pol. (državne tajne)

6. DOSTUPNOST- dostupnim izvorima smatramo svaki izvor koji istraživač pod prosečno

normalnim okolnostima u određenoj društveno-istorijskoj situaciji može koristiti

- nedostupni izvori su svi ostali izvori, oni mogu biti nedostupni iz sledećih razloga:

1. obrazovno – kulturni (nepoznavanje jezika i pisma)2. ekonomsko – finansijski3. tehnički (nedostatak odgovarajuće tehničke opreme)4. organizacione, prostorne i vremenske smetnje5. retkost izvora6. informisanost, odn. neinformisanost o postojanju izvora itd.

7. SLUŽBENOST I OFICIJELNOST – bitno je da su to izvori čiju sadržinu garantuju ovlašćenje i odgovornost

- službene – oficijelne- neslužbene – neoficijelne

8. IZVORNOST IZVORA – usko je povezana sa istinitošću ili uopšte vrednošću izvora

- izvorne (čija je autentičnost najveća zbog kompetentnosti tvorca i načina nastanka izvora)

- interpretirane – autentične (nastale od kompetentnih tvoraca kojine moraju biti učesnici u zbivanju, ali je sadržaj u najvećoj meri istinit)

- interpretirane neautentične- proizvoljne

92. Dokumenti kao izvori podataka u politikološkim istraživanjima

Pojmom dokument označavamo sve izvore podataka koji nisu aktuelno ponašanje (verbalno ili stvarno) subjekata. Dokumente razvrstavamo na:

1. naučne – naučna dela2. publicističke – u koje ubrajamo i umetnička dela3. informativne – sredstva javnog informisanja4. akcione – programi i planovi, i sl.5. propagandne – sve oblike i sredstva propagandnih oblika6. evidencijske – sve vrste evidencija, knjigovodstva

95

7. normativne – propisi i sl., kao i proceduralne8. radno – poslovne – ugovori, protokoli itd.

Svi dokumenti nastali u pol. procesu čiji sadržaj čine obaveštenja o predmetu i procesu politike su politički. Uže određenje pojma pol. dokumenta bilo bi da su to dokumenta čiji je tvorac oficijelni pol. subjekt koji njime utvrđuje svoju politiku, njeno sprovođenje i kontrolu i ocenjuje – vrednuje ukupnu politiku, a nastao je određenom procedurom.Mogući su mnogi kriterijumi za klasifikaciju pol. dokumenata. Sa stanovišta istraživača najvažniji su:

a. subjekti koji izrađuju i donose dokument – generalno možemo da razlikujemo:- državna dokumenta (ustav, ustavni zakoni, zakoni, podzakonska akta i

rezolucije itd.)- dokumenti pol. stranaka, pokreta, udruženja i pol. grupa- dokumenti interesnih organizacija i udruženja- razni drugi pol. dokumenti

b. uloga dokumenata u pol. procesu – upućuje na dve osnovne dihotomije i jednu klasifikaciju

A. Dihotomija po osnovnosti podrazumeva postojanje- osnovnih dokumenata (u kojima su sadržane osnove organizacije i politike,

kao što su ustav, status, pol. programi)- izvedenih dokumenata (koji su razrada, konkretizacija osnovnih i proističu

iz osnovnih)B. Dihotomija po opštosti podrazumeva razlikovanje

- opštih dokumenata (koja izražavaju stanovišta o opštim pitanjima i sadrže poruke namenjene svim pol. subjektima i tiču se najopštijih pitanja politike)

- posebnih dokumenata (koji se tiču određenih segmenata politike ili dela pol. subjekata)

Prema ulogama možemo razlikovati:1. programska dokumenta (njihov osnovni sadržaj je utvrđivanje ciljeva, sadržaja,

oblika i metoda aktivnosti, radi postizanja ciljeva. U ovu klasu dokumenata spadaju pol. platforme, programi i planovi raznih nivoa istepena konkretnosti)

2. normativna dokumenta (državni propisi, statuti, statutne odluke, poslovnici, itd)3. analitički dokumenti (razne pol. analize, razne vrste izveštaja i informacija)4. evidenciona dokumenta (delovodni protokoli koji sadrže popise celokupne

prepiske i popis svih dkumenata pol. subjekata, popisi svojine, registri članov, finansijske evidencije itd.)

5. operativna dokumenta (tj. dokumenta koja su neposredno u funkciji organizovanja realizacije i kontrole tekućih akcija ikonkretnih aktivnosti):

o akciono – operativna (odluke, zključci, nalozi, uputstva, smernice itd)o operativno – informativna (od medija javnog informisanja do internih biltena, saopštenja, informacija, namenskih izveštaja itd.)

96

c. mesto u pol. procesu- inicijalni dokumenti (tj. dokumenti kojima započinje određena pol. akcija, u

njih ubrajamo poziv na skup od sednice jednog pol. tela do pol. izbora, manifestacija i demonstracija)

- radni dokumenti (koji su u funkciji donošenja pol. odluka i zaključaka odn. u funkciji pripremanja pol. akcija. Tako su svi analitički dokumenti radni.)

- izvršni dokumenti (oni koji se neposredno praktikuju, putni nalog, rešenje itd.)

- mešoviti dokument (koji imaju komponente karakteristične za prethodne vrste ili im je izrazito svojstvo da menjaju mesta u pol. procesu, takav dokument je pol. plakat.)

d. opšti adresat odn. subjekt kome se dokument obraća

93. Vrednovanje izvora podataka i vrednovanje podataka

Vrednovanje izvora je neophodno zbog njihove različite upotrebljivosti u istraživanju. Osnovni kriterijum vrednosti izvora podataka je, sa stanovišta istraživanja, upotrebljivost izvora, odn. mogućnost njegovog korišćenja. Dve su bitne dimenzije: prvo, da postoji opšta realna mogućnost za korišćenje izvora, drugo, da sa stanovišta predmeta istraživanja izvor bude sadržajno adektvatan. Indikatori za upotrebljivost izvora su:

- dostupnost - pravovremenost (sa stanovišta vremenskog određenja predmeta i

terminskog plana istraživanja)- adekvatnost sadržaja (da zvor sadrži podatke potrebne za proveru

postavljenih hipoteza)- istinitost (verodostojnost podataka)- potpunost (shvaćena kao dovoljan broj podataka da se od njih može

oformiti informacija i konstruisati jedinstven stav)Provera upotrebljivosti izvora vrši se odgovarajućim postupkom koji se kreće u dve osnovna pravca:

a. prikupljanje informacija o izvoru podataka iz drugih izvorab. analiza samog dokumenta

Najsloženiji i najteži deo postupka je utvrđivanje istinitosti. Osnovni činioci ovog postpuka su: provera fizičkog svojstva izvora (sastava, obima, težina, oblika, boje itd) provera sadržaja izvora (logičke konzistentnosti, povezanosti i saglasnosti podataka isl.) provera forme sadržaja (jezika, simbola, znakova itd.)

97

Vrednovanje podataka se ne može poistovetiti sa vrednovanjem izvora. Ono je u suštini vrednovanje njihove adekvatnosti i istinitosti. U vezi sa tim koriste se termini: valjanost, validnost, pouzdanost. Osnovni kriterijumi vrednovanja podataka: Prvi kriterijum, je koliko se podaci odnose na predmet istraživanja. Moguće je utvrditi da se neki odnose direktno na predmet istraživanja, drugi su u indirektnom odnosu, treći samo uslovno mogu dovesti u vezu a četvrti uopšte nemaju veze sa predmetom istraživanja.Drugi kriterijum, je verodostojnost, istinitost podataka. Istinitost se obezbeđuje unapred, izborom izvora podataka, instrumenata i postupaka u prikupljanju podataka.Treći kriterijum, je dovoljnost podataka. Koliko je podataka dovoljno zavisi od predmeta, ciljeva i hipoteza istraživanja.

94. Ispitivanje kao način prikupljanja podtaka: pojam i vrste

Ispitivanje je metoda prikupljanja empirijskih podataka posredstvom iskaza, prvenstveno usmenih ali i pisanih, koje daju ispitanici. Ono je način neposrednog sakupljanja podataka, zato što se podaci dobijaju u neposrednom verbalnom opštenju sa davaocem iskaza, ali je istovremeno i način posrednog sakupljanja podataka, zato što između događanja i podataka o događanju posreduje ispitanik, davalac iskaza.Predmet ispitivanja mogu da budu prošlost, sadašnjost i budućnost, realni događaji, ponašanja, osećanja i zamisli, jednom rečju, sve ono što može da bude sadržina smislenog iskaza čoveka.Ispitivanje je, prema važećim definicijama, način prikupljanja podataka od drugih subjekata izazivanjem njhiovog verbalnog reagovanja verbalnom provokacijom. Dakle, dve su bitne odredbe definicije: podaci se prikupljaju posredno i do njih se dolazi verbalnom provokacijom, kojom se izazivaju verbalne reakcije.Ova definicija je samo okvirna i ne daje potrebne kriterijume za razgraničenje ispitivanja od drugih načina prikupljanja podataka. Jer verbalna provokacija ne izaziva uvek samo verbalnu reakciju, pa se u tom slučaju javlja eksperimentalna situacija, a verbalna provokacija dobija značenje eksperimentalnog činioca. U ovom slučaju gubi se opšta granica između eksperimenta i ispitivanja. Zato se pojam ¨verbalna provokacija¨ bar u metodologiji pol. nauka zamenjuje pojmom ¨upitni iskaz¨.

Saglasno tome, definicija ispitivanja bi mogla da glasi: Ispitivanje je način sakupljanja podataka, preko iskaza drugih subjekata (ispitanika), a putem verbalnog opštenja sa njima, upotrebom ¨upitnih iskaza.¨Kriterijumi klasifikacije su mnogobrojni, mada se najčešće kao kriterijum uzima rad ispitivača odn. postupak ispitivanja. Uobičajena je podela na blago, neutralno i oštro ispitivanje.Blago ispitivanje podrazumeva ponašanje ispitivača koje dovodi kod ispitanika do uspostavljanja poverenja znatnog stepena prisnosti i otvorenosti, tako da ne postoje prepreke za razgovor ni o najosetljivijim, intimnim problemima.

98

Neutralno ispitivanje podrazumeva učtiv, korektan, poslovan odnos ispitivača prema ispitaniku. Bilo koji oblik sugerisanja rešenja ili orijentisanje ispitanika izvan strogo predviđenog postupka unutar odbrane tehnike ispitivanja, kao i bilo kakvi oblici uticanja, zabranjeni su. Neutralno ispitivanje podrazumeva neposredno obraćanje, neposredno pitanje i prihvatanje – evidentiranje dobijenog odgovora kako je dat.Oštro ispitivanje podrazumeva stavljanje ispitanika u psihički vrlo složene situacije u kojima ispitivač vrši psihičku presiju, izlaže ispitanika delovanju ¨ukrštenih pitanja¨, zatim sistematskom ponavljanju pitanja uz promenu ritma ispitivanja itd. Ovaj tip ispitivanja u literaturi se često poistovećuje sa ¨policijskim¨ ispitivanjem.U praksi, ali i u literaturi moguće je naići na pojmove direktnog i indirektnog ispitivanja. Pod direktnim ispitivanjem se podrazumevaju dva različita slučaja. Prvo, direktnim se smatra svako ispitivanje u kojem se ispitivač neposredno obraća ispitaniku, pri čemu se ispitanik prethodno saglasio da bude ispitan. Drugo, direktnim ispitivanjem se smatra svako ispitivanje u kojem se pitanja i odgovori direktno odnose na predmet istraživanja, i u kojima se na osnovu odgovora, neposredno zaključuje. Indirektna ispitivanja takođe bi se mogla razlikovati kao: prvo, ispitanik nije dao pristanak da bude podvrgnut ispitivanju, već je doveden u situaciju da o predmetu ispitivanja daje iskaze bez namere da to čini; drugo, pitanja koje ispitaniku postavljaju, nezavisno od toga da li je dao saglasnost da učestvuje u ispitivanju ili nije, ne odnose se direktno na predmet istraživanja, već se o predmetu zaključuje posredno.Ispitivanje se može vršiti kao individualno (jedan ispitanik – jedna ispitivač), grupno (nekoliko ispitanika – jedan ili više ispitivača) i kolektivno (jedna manja društvena zajednica koja daje zajednički odgovor – jedan ili više ispitivača).Takođe, po načinu opštenja moguće je usmeno, pismeno i kombinovano ispitivanje. Usmeno ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja i usmeno davanje odgovora u neposrednoj komunikaciji između ispitivača i ispitanika. U ostvarivanju usmenog ispitivanja javlja se modalitet korišćenja tehnički posredujućih sredstava kao što su telefon, razmena audio trake ili drugih audio-vizuelnih sredstava. Korišćenje tehničkih sredstava omogućava i specijalne vidove ispitivanja populacije. Npr. moguće je određena pitanja postaviti preko radija, TV-a, računarske mreže i njihovih sistema. Ovu vrstu ispitivanja nazivamo medijskim ispitivanjem. Pismeno ispitivanje podrazumeva postavljanje pitanja i davanje odgovora u pismenoj formi. Kombinovano ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja, a pismeno davanje odgovora.

95. Naučni intervju kao tehnika ispitivanja: pojam, svojstva, vrste

Intervju je tehnika prikupljanja podataka ispitivanjem, putem neposrednog usmenog i ličnog opštenja ispitivača i ispitanika.Postoji više tipova intervjua i više kriterijuma njihovog razvrstavanja. Uobičajeni su kriterijumi: rad itervjuera i broj i odnos istovremeno ispitanika od strane jednog ispitivača.Po prvom kriterijumu imamo podelu na: neusmereni i usmereni intervju

99

Neusmereni intervju je naučni razgovor u kome ispitivač samostalno odabira sadržaj, oblik i redosled postavljanja pitanja, saglasno sopstvenoj proceni karakteristika ispitanika i situacije u kojoj se vodi razgovor. U nauci, međutim, neusmereni odn. slobodnih intervjua nema, jer intervjuer nikada nije sasvim slobodan i neusmeren. Projekat istraživanja kroz operacionalizaciju predmeta, hipoteze i indikatore, strogo je determinisao mogući sadržaj ioblike pitanja. U politikologiji ovaj intervju je veoma često u upotrebi zbog svoje elastičnosti i prilagodljivosti situaciji. Primenjuju se psihološka i logička strategija. Psihološka – za planiranje ponašanja u mogućim situacijama, a na osnovu tipova poznatih situacija u takvim istraživanjima. Logička – u koncipiranju organizacije sadržaja osnove za razgovor, posebno sadržaja pitanja. Neusmereni tj. slobodni intervju odgovara svim tipovima ispitivanja, ali u prvom redu blagom i oštrom.Usmereni intervju za razliku od neusmerenog, ima veoma precizno i svesno razrađen instrument i postupak. Nazivom ¨usmereni intervju¨ obuhvataju se tri tipa intervjua:

a) usmereni orijentacioni intervju – ima prednosti nad ostalima; razvijen instrument i precizno razvijen postupak. Međutim, razvijene odredbe postupka elastične su i podrazumevaju kreativnu samostalnost ispitivača, naročito u:

- izboru konkretnog načina uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i stvaranju komunikacione situacije

- izboru redosleda pitanja u okviru baterije odn. levka- objašnjenju – tumačenju sadržaja pitanja i izboru sadržaja i oblika

potpitanja- klasifikaciji odgovora ili formulisanju iskaza koji se ne može podvesti pod

već date alternative odgovora, predviđene u osnovi za razgovor.Ispitivač je obavezan da postavi sva pitanja sadržana u osnovi za razgovor, usputno je da ih pri tom ne čita, već ih zna napamet, zabranjeno mu je da navodi alternative, već date odgovore mora da klasifikuje u jedan od predviđenih modaliteta.

b) dirigovani intervju – takođe podrazumeva precizno razvijen instrument i postupak, ali i znatno ograničenje samostalnosti ispitivača. Njegova samostalnost se svodi na aktivnost u uspostavljanju kontakta i komunikacione situacije. U toku razgovora mora se striktno pridržavati redosleda i formulacije pitanja. Ovlašćen je, da kada je to preko potrebno, postavi odgovarajuća dopunska i potpitanja, ali ne odstupajući od već datog okvira pitanja. Takođe ne nudi alternative već sme samo da odgovore klasifikuje. Ovaj tip intervjua prvenstveno odgovara neutralnom tipu ispitivanja.

c) rigorozni intervju – kao varijanta daljeg smanjivanja kreativnosti ispitivača i ograničavanja njegove slobode u postupku ispitivanja. U toku ispitivanja on ne sme da odstupa od redosleda i formulacije pitanja, niti da postavlja dopunska. Ovlašćen je da kada je to neophodno, objasni pravi sadržaj pitanja, pri tom ne sme da unosi nove pojmove niti da koristi nove logičke konstukcije.Rigorozni intervju odgovara neutralnom ispitivanju.

100

Po drugom kriterijumu: broj ispitanika sa kojima jedan ispitivač istovremeno opštiIndividualni intervju je naučni razgovor u kome u jednom vremenskom odsečku, ispitivač neposredno verbalno opšti samo sa jednim ispitanikom. Mogu se javiti dve varijante:

a. više ispitivača, u jednom vremenskom nizu, čija ritimika može da bude pravilna ili nepravilna, vremenski razmaci kraći ili duži, a situacija ispitivanja ista ili različita, ispituje jednog ispitanika o istim sadržajima (za ovakva ispitivanja podesni su neusmereni, pa potom i orijentacioni intervjui)b. kada istovremeno više ispitivača ispituje jednog ispitanika, menjajući uloge i ponašanje prema njemu (oštro ispitivanje upotrebom neusmerenog ili orijentacionog intervjua)

Grupni intervju podrazumeva istovremeno komuniciranje jednog ispitivača sa više ispitanika na istom mestu i u isto vreme, ili više ispitivača sa više ispitanika. U oba slučaja, odgovori suindividualni. Prodornost grupnog ispitivanja je manja od prodornosti individualnog, a on odgovara više neutralnom ispitivanju nego blagom. Oštro je moguće samo izuzetno u specijalno aranžiranim stiuacijama. Ovaj intervju nije naročito podesan za istraživanja obimnih, složenih i osetljivih pitanja, pa se stoga u pol. naukama ne može smatrati izuzetno pogodnim.Kolektivni intervju podrazumeva komuniciranje između jednog ispitivača i jedne zajednice – kolektiva, koji na postavljeno pitanje daje jedinstven zajednički odgovor. Ovde se mogu javiti dva osnovna oblika:

a. opštenje ispitivača i kolektiva preko ¨spikera¨ - lica koje u ime zajednice formuliše i sopštava odgovore, pošto je kolektiv svoj odgovor konstituisao. Uloga intervjuera je tu mala, njegovo opštenje sa ispitanicima veoma je ograničeno. Stoga je za ovaj oblik podesan dirigovani ili rigorozni intervju, ali odgovora neutralnom ispitivanju. Prodornost mu je mala, ali ekonomičnost velika.

b. drugi oblik je znatno funkcionalniji, naročito ako se u tom ispitivanju pojavi tim ispitivača. Za uspeh su neophodna najmanje dva ispitivača. U ovoj variajnti jedan ispitivač vodi razgovor sa kolektivom postavljajući pitanja i učestvuje u formulisanju odgovora koji kolektiv izgrađuje kroz diskusiju. Istovremeno drugi ispitivač evidentira sve odgovore koji bi mogli da budu od interesa za istraživanje, odmah ih razvrstava na one koji se direktno odnose na pitanje, posredno, unutar njih na one odgovore sa kojima postoji opšta saglasnost, saglasnost većine i one gde ne postoji saglasnost većine. Kao kolektivni odgovor prihvata se onaj oko koga postoji saglasnost većine, a izostaje aktivno protivljenje manjine. Prodornost ovog intervjua je velika, ali su veliki i problemi u odabiranju uzorka ispitanika, kao i problemi kadrovske i tehničke prirode. Ovaj oblik intervjua podrazumeva neusmereni ili orijentacioni intervju, s tim što su moguća sva tri tipa ispitivanja.

96. Anketa kao tehnika ispitivanja

101

Anketnim ispitivanjem smatramo svako ispitivanje na osnovu uzorka. Drugo, uža značenje odnosi se na tehniku ispitivanja. Po tom shvatanju anketa je tehnika sakupljanja podataka ispitivanjem, u kome ne dolazi do kreativnosti i osamostaljenosti rada ispitivača i ispitanika, već je njihova aktivnost strogo posredovana instrumentom tj. uputstvom, sadržajem i formom anketnog upitnika.Sa stanovišta pol. nauka dva su bitna kriterijuma za klasifikaciju anketa. To su:

1. RAD ANKETARA- usmene ankete podrazumevaju usmeno opštenje između anketara i anketiranog, posredstvom određenog tehničkog i drugog sredstva. Unutar ove vrste javljaju se razne podvrste anketa kao što su: telefonska, radio, TV anketa itd.- pismena anketa podrazumeva pismeno opštenje između anketara i anketiranog. Tako se kao podvrste pismene ankete javljaju poštanska, novinarska, statistička itd.Često se u praksi javlja kombinovani oblik ankete, i to su po pravilu ankete u kojima anketari uručuju neposredno anketne upitnike ispitanicima i posle popunjavanja, sakupljaju ih.

2. KARAKTERISTIKA ANKETNOG UPITNIKA- anketa sa formalizovanim (standardizovanim) pismenim upitnikom jesu sve one koje imaju precizno konstruisan upitnik i precizno definisana pitanja i modalitete odgovora.- neformalizovane (nestandardizovane) su ankete čiji se upitnik sastoji samo od relativno malo bitnih pitanja kod kojih je data samo osnova pitanja, dok je potka (modaliteti odgovora) u potpunosti izostavljena ili je samo okvirno data.Sve vrste anketa odgovaraju isključivo neutralnom direktnom ispitivanju. Ipak, jedan oblik neformalizovane pismene ankete može se javiti i kao indirektno ispitivanje. To je tzv. kvalitativna analiza sadržaja dokumenata koji verbalno izražavaju sudove, stavove, kroz pisane iskaze u vezi sa predmetom istraživanja.U klasifikaciji anketa moguće je kao kriterijum primeniti i broj sa kojim jedan ispitivač istovremeno ostvaruje anketiranje. Individualno, grupno i kolektivno anketiranje.

110. Test u politikološkim istraživanjima

Test se može definisati kao sistem zadataka čije se rešenje traži od ispitanika u unapred određenom vremenu, prostoru, u unapred utvrđenim uslovima i na unapred utvrđen način. Ne mogu se sve vrste testova svrstati u isptivanje, već neki od njih imaju pretežno karakteristike posmatranja, a neki karakteristike eksperimenta. Npr. testovi veštine imaju najviše svojstava laboratorijskog eksperimenta, a testovi znanja, idejnih opredeljenje itd imaju sve karakteristike intervjua ili ankete.Opšti predmet istraživanja u društvenim i pol. naukama su:

Testovi psihomotornih sposobnosti kojima se utvrđuju sposobnosti reagovanja na spoljašnje nadražaje, kao što su brzina, spretnost, izdržljivost itd.

102

Testovi psihičkih i mentalnih sposobnosti u koje spadaju testovi znanja, inteligenicje, pamćenja, asocijacija...Testovi se mogu klasifikovati po više kriterijuma. Najvažniji su sa stanovišta metodologije pol. nauka:

1. SLOŽENOST – možemo razlikovati tri potkriterijuma:- broj zadataka – jednostavan bi sadržao samo jedan zadatak, a složen više

zadataka;- istovrsnost zadataka – jednostavan = istovrsne zadatke i istovrsne aktivnosti

prilikom njihovog rešavanja, složen = raznovrsni zadaci čije rešavanje zahteva razne aktivnosti;

- istorodnost materije – jednostavni = zadaci sa srodnom materijom, složeni = nesrodna materija.

2. PREDMET ISTRAŽIVANJA- testovi informisanosti- testovi znanja o politici i u funkciji politike- testovi vrednosne odn. ideološke i pol. opredeljenosti- testovi akcione sposobnosti odn. osposobljenosti

3. SVOJSTVO ZADATAKA I OBLICI IZVRŠENJA podrazumeva više potkriterijuma:

Prema bitnim svojstvima postavljanja zadataka i njihovog rešavanja razlikujemo:a. testove praktičnih radnji koji mogu da sadrže zahteve :

- da se obave određene radnje bez zahteva da se proizvede materijalno dobro ali se definisanim efektom izvršenih radnji;

- da se proizvede određena materijalna stvar, što nije sadržaj pol. nauka, osim izuzetno.

b. testovi iskaza u pisanoj, usmenoj ili likovnoj ili u kombinovanoj formi koji se realizuju kao:- testovi koji zahtevaju konstruisanje iskaza – mogu postaviti zahtev u dva oblika. Prvo, u upitnom obliku koji zahteva odgovor određenog sadržaja i u određenoj formi. Ključ za vrednovanje rezultata i njegova tumačenja prave se kao pregled tačnih odgovora. Druga varijanta ovog testa postavlja zahtev da se izvrše određene radnje, npr. izrada određenog pol. dokumenta, usmeno izlaganje na određenu temu. Izrada ključa je veoma složena i podrazumeva izradu modela (¨idealnog tipa¨) i ocenjivanje kompetentnog žirija.- testovi izbora ponuđenog rešenja – podrazumeva zahtev da testirani od više ponuđenih modaliteta iskaza, odabere i označi odgovarajući. Izrada ključa se sastoji od pregleda tačnih odgovora i njihovog eventualnog vrednovanja.- testovi prepoznavanja iskaza – može da bude označavanje već ponuđenog modaliteta ili davanje samostalnog odgovora. Pogodan je za istraživanje pamćenja a u pol. naukama za istraživanje pol. obrazovanosti, pol. opredeljenosti i osposobljenosti za pol. delovanje. Izrada ključa je u osnovnom jednostavna, jer se

103

liste tačnih odgovora lako prave, ali je vrednovanje i tumačenje složeniji, naročito ako se radi o testiranju pol. opredeljenosti.- testovi dopunjavanja – zahteva se od testiranog da popuni praznine u tekstu, tako da on očuva smisao. Unete reči treba da budu ili one izostavljene ili sadržajno slične njima. - testovi vrednovanja – obaveza testiranog izbor, rangovanje, ocena, opravdanje, itd. određena vrednosti ili ponašanja.

Kao najvažnije vrste testova navode se:1) testovi znanja – kojima se istražuje znanje, obrazovanje, veštine i navike. Ovi testovi se klasifikuju po područjima obrazovanja a razlikuju se:

a. testovi poznavanja činjenica, ib. testovi primene znanja

2) testovi sposobnosti – kojima se mere senzorne, mentalne, mehaničke i motorne sposobnosti;3) testovi ličnosti – kojima se mere interesi, stavovi, karakter, temperament, emotivne karkateristike...4) projektivni testovi – čiji je predmet ličnost. On je problematične valjanosti i niske pouzdanosti.

Kriterijum načina rešavanja zadataka, uglavnom se pominju tri osnovna tipa:a. papir – olovkab. usmeni c. čin

Važan je i kriterijum konstrukcije testa odn. tipa zadataka. Pominju se:- tipovi dvočlanog izbora - analogije - višestrukog izbora - upoređivanje- dosećanja - sređivanje- nadopunjavanja - poznavanje činjenica

Tri su bitna metodološko – metodska zahteva bez čijeg ispunjenja test ne može da bude valjan. To su:

1. zahtev za relijabilnošću – podrazumeva unutrašnju sistematičnost, koherentnost i konzistentnost testa;

2. zahtev za baždarenošću – to je u suštini naučno i praktična proverenost valjanosti testa;

3. zahtev za diskriminativnošću – insistira na sprečavanju višeznačnosti zadatak i njihovih rešenja i kolebanja oko njihove valjanosti i vrednosti.

Prednosti testa su u njegovoj velikoj prodornosti, sistematičnosti, standardizovanosti, osnovanosti, ponovljivosti i u velikoj pouzdanosti rezultata.Teškoće za njegovo konstruisanje su velike, dva su osnovna izvora:

masovnost, složenost i varijabilnost predmeta istraživanja u pol. naukama problemi valjane izrade instrumenata i ključa testa

104

97. Strategija ispitivanja

Zajednički opšti predmet istraživanja podrazumeva neke činioce sastava koji se svojstveni svim tehnikama ispitivanja. To su:- psihološka strategija, - logička strategija, - pitanja,ili uopštenije rečeno, instrument i postupak.Instrument je, bilo da je reč o intervjuu, anketi ili testu, obrazac specijalno konstruisan, prema pravilima psihologije, naučne discipline u okviru koje se istražuje, logike i grafički tako rešen da se pitanja lako uoče i evidentiraju odgovori.Postupak su sve radnje koje neposredno prethode ili se čine u toku primene instrumenata. Pri tom, razlikujemo teorijski model postupanja (izražen u obliku uputstva, pravila, normi prema utvrđenoj tipologiji ponašanja – uključujući ispitivača, ispitanika, kontrolora, itd) od neposrednog postupanja koje je znatno složenije i različitije.Teškoće: epistemološke, psihološke i društvene prirode.Psihološka strategija je koncept ponašanja ispitivača usmeren na rešenje psihičke barijere, psihičkog otpora i otklanjanje nelagodnosti kod ispitanika, koje se mogu javiti kao teškoća i prepreka ostvarivanja istinitog saznanja o stavovima, sudovima, zaključcima ispitanika o predmetu istraživanja. Stoga se psihološka strategija bavi pitanjima:

1. uspostavljanja kontakta i stvaranje povoljne situacije za razmenu poruka,2. održavanja i daljeg razvijanja komunikacione situacije,3. završavanja komunikacione situacije, njenog zatvaranja i izlaza iz nje, s tim da

ispitanik ne ostane u zabludi, osim kada to društveni i naučni proces nalažu.U sklopu toga psihološka strategija obavezno rešava sledeća konkretna pitanja:

- mesto, vreme i tip situacije identifikacije ispitanika- mesto, vreme i tip postupka u uspostavljanju kontakta sa ispitanikom

Saglasno tome psihološkom strategijom treba utvrditi:a. način pribavljanja pristanka ispitanika da učestvuje u ispitivanjub. početna pitanja i varijante redosleda pitanja koja će stvoriti situaciju rasta otvorenosti i iskrenostic. ritam i trajanje ispitivanja sa nužnim predasima i prelazimad. načine provere istinitosti iskazae. prisustvo i učešće drugih subjekata u ispitivanju pored ispitivača i ispitanika, if. oblik i ton postavljanja pitanja

Logička strategija se odnosi na organizaciju sadržaja ispitivanja. Njome se utvrđuju logičko – sadržajne celine kao i sadržaj pitanja; međusobni odnosi značaja i značenja određenih logičkih – sadržajnih celina i pitanja.Poznata su tri tipa organizacije sadržaja ispitivanja:

tip levka – podrazumeva organizaciju sadržaja od čirih opštijih ka užim i konkretnijim, može se reći dubljim suštinskim pitanjima,

105

tip baterije – podrazumeva definisanje jednog osnovnog, centralnog pitanja, i oko njega, raspoređivanja užih, koja ga razvijaju i objašnjavaju,

polideterministički tip – koji je svojevrsna kombinacija pomenutih, usmeren na otkrivanje determinanti sadržaja iskaza ispitanika.Psihološka i logička strategija zahtevaju pitanja u sledećim ulogama:

1) osnovnih pitanja – to su bitna pitanja koja se odnose na bitne, suštinske odredbe predmeta istraživanja i stoga su neizbežna. U okviru pitanja osnovnih uloga razlikujemo:

- radna – u funkciji pribavljanja što neposrednijih odgovora o predmetu istraživanja,

- uvodna – u funkciji uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i pripreme za ispitivanje,

- vezna – kojima se povezuju grupe prethodnih i sledujućih pitanja,- prelazna – koja imaju funkciju lakog prelaza sa jednog tematskog sadržaja

na drugi,- pitanja predaha i odmora – u funkciji regeneracije ispitanikovog strpljenja i

mentalnih potencijala.2) opšta pitanja – ona su šira od osnovnih i odnose se na opšte odredbe situacije

predmeta istraživanja;3) paralelna pitanja – koja mogu da se jave kao posebno postavljena ili su sadržana u

opštim i osnovnim pitanjima;4) pomoćna pitanja – koja su povezana sa opštim i osnovnim i doprinose njihovom

povezivanju, razjašnjavanju, konkretizaciji itd.;5) kontrolna pitanja – kojim se s jedne strane obezbeđuje istinitost odgovora

ispitanika a s druge strane kontrola rada ispitivača.

100. Posmatranje kao način prikupljanja podataka i obaveštenja: pojam, predmeti, prednosti, teškoće i ograničenosti posmatranja

Posmatranje spada u metode naučnog prikupljanja podataka neposrednim čulnim opažanjima manifestacija pojave. Ovako strogo shvatanje posmatranja isključilo bi: prvo, korišćenje bilo kakvih tehničkih pomagala, instrumenata, drugo, mogućnosti za korišćenje saradnika – posmatrača. Međutim, nekada su npr. korišćenje durbina, pojačivača zvuka itd. neophodni i ne izazivaju promenu stavova i ponašanja. Takođe, nemoguće je izostaviti i subjektivnu komponentu. Posmatrač opaženom pridaje značenje i smisao. Zatim, čula svih posmatrača nisu uvek u istom stanju i ne moraju da budu optimalno osetljiva.Osnovni predmeti posmatranja mogu biti: spoljni predmeti i pojave koje nezavisni posmatrači mogu opaziti na sličan ili identičan način, posmatrač može biti sam sebi predmet posmatranja. To je samoposmatranje – introspekcija.

106

Predmet posmatranja mogu biti sve pojave čije spoljašnje manifestacije mogu čulno opažati. To znači samo aktuelne pojave za vreme njihovog trajanja.Osnovna prednost posmatranja je što se njime dolazi neposredno do originalnih, autentičnih podataka bez protoka vremena i prenosilaca koji bi mogli da ih deformišu. Istovremeno, uz činjenicu da je verodostojnost i pouzdanost podataka dobijenih posmatranjem veća od onih koj su dobijeni drugim načinima, posmatranje ima brojna ograničenja, teškoće i nedostatke u primeni. Najveća su u pogledu mogućnosti izbora predmeta i postizanja sistematičnosti posmatranja. Zatim, kao predmeti istraživanja se mogu javiti pojave koje su prošle, a javljaju se i znatne teškoće u istraživanju unutrašnjih psihičkih pojava, vrednosti, stavova itd. kao i istraživanja dugotrajnih, masovnih i veoma složenih pojava.Teškoće vezane za masovne, dugotrajne, široko rasprostranjene i veoma složene pojave, su u suštini problemi ostvarivanja sistematičnosti posmatranja. To su:

1. ograničenost opažajnog polja istraživača;2. podređenost procesa istraživanja spontanom ritmu događaja;3. složenost pojava i sitovremenost mnogobrojnih raznovrsnih manifestacija

pojave;4. neujednačenost pravilnosti odigravanja različitih društvenih pojava, što

otežava predviđanje, planiranje i pripremanje za posmatranje;5. teorijsko – metodološki nedostaci:- nedovojna metodološka proučenost posmatranja,- nerazrađenost klasifikacije sistema razvrstavanja podataka,- neprilagođenost operacionalnih definicija pojmova, i nedovoljna

razrađenost indikatora,- nerazvijenost metoda formiranja vremensko – prostornog uzorka,- nerazvijenost i nedovoljna proverenost pravila rada posmatrača.

Na osnovu svega, najpovoljnijim predmetom istraživanja posmatranjem smatraju:o male društvene, institucionalizovane ili eksperimentalne grupe,o procesi odlučivanja u institucijama i organima,o proces rada, organizacija, podela rada i sadržaj pojedinih zanimanja u

podeli rada itd.

101. Problemi klasifikovanja tehnika posmatranja

Za sva posmatranja možemo konstatovati da se kao instrumentom služe protokolom ili evidencionim obrascem i kodeksom pojmova. To im je zajedničko. Po kriterijumu instrumenata sva posmatranja možemo podeliti na:

a. posmatranje bez korišćenja tehničkih pomagala u procesu opažanja,b. posmatranje sa korišćenjem tehničkih pomagala,

107

c. posmatranje sa intenzivnim korišćenjem tehničkih pomagala (automatske kamere, prislušni uređaji...)

Drugi kriterijum (kriterijum postupka) ima dva potkriterijuma:1. neposrednost – prema stepenu neposrednosti razlikujemo:

- neposredna posmatranja u kojima je posmatrač jedno isto lice koje opaža, evidentira, obrađuje podatke i zaključuje na osnovu njih;

- posredna posmatranja u kojima naučnik – istraživač prikuplja podatke posredstvom opažanja pojave preko više saradnika.

2. učešće - posmatranje s učestvovanjem (gde posmatrač ima određenu ulogu u

ostvarivanju procesa)- posmatranje s prisustvovanjem (posmatrač nema nikakvu ulogu u procesu

ali je prisutan)- posmatranje bez prisustvovanja (opažanje obavljalo neko drugo lice ili

odgovarajući instrument a da posmatrač neposredno čulnu vezu s pojavom uopšte nije uspostavio.

Uobičajena je razlika na: sintetičko (kompleksno) posmatranje – njegov predmet posmatranja je jedna globalnija, složenija i dugotrajnija društvena pojava (npr. određeno naselje, radnja ili pol. organizacija i sl.). Sprovođenje kompleksnog posmatranja podrazumeva četiri osnovna zadatka:

- odabiranje problema, definisanje osnovnih pojmova i izrada instrumenata za prikupljanje – određivanje podataka,

- prikupljanje podataka posmatranja o učestalosti, rasprostranjenosti i svojstvima raznih pojava,

- uključivanje podataka u teorijski model,- sinteza podataka.

Neposredno posmatranje – ono u kome istraživač neposredno čulno uspostavlja odnos sa stvarnim činjenicama i na taj način dolazi do podataka o njima. Može se klasifikovati u dve grupe:

- posmatranje bez učestvovanja,- posmatranje sa učestvovanjem – koje se deli u pet podgrupa:

1. poptpun učesnik2. učesnik – posmatrač (član je posmatrane grupe, u njoj obavlja

svoju ulogu ali sa znanjem grupe, preuzima i ulogu posmatrača)3. posmatrač – učesnik (slobodniji je u kretanju i kod njega

preovladava uloga posmatrača)4. čist posmatrač (nije član grupe, pasivan učesnik u zbivanjima sa

isključivim zadatkom da obavi posmatranje)5. nučni posmatrač (jedini zadatak mu je da komunicira sa sredinom

i obavlja posao posmatrača) masovno posmatranje

108

proučavanje pojedinačnih slučajeva

102. Specifičnosti posmatranja u istraživanju političkih pojava

Disperzija pol. aktivnosti zahteva da se istovremeno vrše posmatranja ponašanja različitih subjekata. Odatle, neophodnost da se u takvim situacijama angažuje veliki broj posmatrača koji će raditi primenjujući istovetne postupke i istovetne kriterijume. Tu leži osnovna opasnost i teškoća stručnog, kadrovskog i organizacionog karaktera. Poznato je da jedan isti posmatrač tokom dužeg vremena ne uspeva da održi potpuno iste kriterijume usled zasićenja, različitog stepena koncentracije i sl. Stoga su neophodni stručno obrazovanje posmatrača i određena lična svojstva koja se ničim drugim ne mogu nadoknaditi. U posmatranim sredinama često nije moguće naći odgovarajuće ličnosti a i kada se nađu, javljaju se problemi oko njihovog izdvajanja na određeno vreme, s ciljem obučavanja. To je jedan od prvih razloga što se dobijaju podaci različite vrednosti.Drugi razlog je u zainteresovanosti učesnika posmatrača za tokove pol. aktivnosti koji utiču i na njegov realni položaj. Ma koliko to želeo, on se ne može potpuno osloboditi subjektivnosti, a to daje izvesnu obojenost podacima.Treći razlog je u mogućnosti razumevanja sredine i procesa u njoj, sposobnosti pravilnog izbora, ključnih podataka, a to u krivudavim tokovima politike predstavlja napor.Četvrti razlog je u dinamici zbivanja i prilagođenosti instrumentarijuma koji se koristi kao i u izdržljivosti (psihičkoj i fizičkoj) posmatrača.Stoga su najpovoljniji predmeti posmatranja u pol. naukama: javni pol. skupovi na kojima istupaju istaknute i lokalne pol. vođe, razne tribine, promocije naučnih, publicističkih, kulturno – umetničkih dela, otvaranja sajmova, obilasci terena, ponašanje prilikom glasanja, zatim, lako su dostupni i razni protesni skupovi, demonstracije, ulični neredi itd. U gotovo svim ovim slučajevima, posmatraču je jadnostavno obezbediti pristup i podatke je relativno lako evidentirati.

103. Eksperiment kao način prikupljanja podataka: pojam, karakteristike i osnovne vrste

Eksperiment je način prikupljivanja podataka neposrednim čulnim opažanjem korišćenjem pomoćnih tehničkih sredstava ili bez njih. Uslovi i tok odigravanja procesa, po pravilu, veštački se izazivaju ii neposredno kontrolišu. Prema klasičnoj definiciji, veštačko izazivanje pojave eksperimentalnim činiocem i izazivanje veštačke eksperimentalne situacije, osnovne su karakteristike eksperimenta. Mogućnosti upotrebe eksperimenta uslovljavaju tri bitna momenta: priroda pojave i predmeta istraživanja, razvijenost teorije i metodologije određene nauke i etički momenat.

109

U društvenim i pol. naukama eksperimenti dele na prave i kvazieksperimente. U prave se ubrajaju laboratorijski i eksperiment u prirodnim uslovima, a u kvazieksperimente prirodni, ex post facto eksperiment i simulacija odn. modelni eksperiment.Laboratorijski eksperiment u društvenim i pol. naukama najređe je u primeni i najteže ga je izvesti. Njega je lakše izvoditi sa nekim socijalnim grupama specifičnih obeležja, nego sa širom populacijom odn. sa grupama čije su karakteristike opšte i uobičajene. Tako je moguće eksperimentisati sa grupama vojnika, policijom, članovima pojedinih organizacija itd., s tim što se mora imati u vidu uslovna i ograničena vrednost dobijenih rezultata.Eksperiment u prirodnim uslovima često je moguć u pol. naukama, i praktično se svodi na formiranje i istovremeno istraživanje dve grupe eksperimentalne, na koju se deluje eksperimentalnim činiocem u eksperimentalnoj situaciji, i kontrolne na koju se ne deluje i koja nastavlja normalni svakodnevni život. Ponašanje obeju grupa predmet je istraživanja. Njihovo ponašanje se upoređuje i budući da su se ponašale u istim uslovima, osim što kontrolna grupa nije bila izložena dejstvu eksperimentalnog činioca, može se smatrati da su razlike u ponašanju posledica odn. rezultat delovanja eksperimentalnog činioca.Osnovna razlika između laboratorijskog eksperimenta i eksperimenta u prirodnim uslovima je dvostruka: prvo, eksperimentišući u prirodnim uslovima imamo samo eksperimentalni činilac bez ostalih veštačkih činilaca eksperimentalne situacije; drugo, ponašanje članova eksperimentalne grupe prirodnije je nego pri laboratorijskom eksperimentu.Prirodni eksperiment je jednostavno uporedno istraživanje, istovrsnih obeležja koja su istovremeno u različitim situacijama, pod dejtstvom različitih činilaca. Zaključivanje o različitom ili istom ponašanju zasnovano je na konstatovanju prisustva – odsustva i delovanja različitih činilaca situacije utvrđenih istraživanjem. Ex post facto eksepriment je rekonstrukcija na osnovu raspoloživih podataka primenom statističke metode. Ova istraživanja po svojoj verovatnoći i pouzdanosti, imaju ograničenu vrednost. Prvo, raspoloživi podaci su samo u nekoj meri pouzdani i potpuni, te su time i mogućnosti rekonstrukcije ograničene. Drugo, razumevanje čoveka iz druge sredine jednog proteklog vremena, posle određenog protoka vremena veoma je otežano. Kao poseban oblik eksperimenta može se smatrati tzv. ¨simulacioni metod¨. On se može primeniti bilo kao oblik ex post facto eksperiment bilo da mu se prida karakter prognostičkog eksperimenta. Razlika je prvenstveno u karakteru i organizaciji podataka, koji se mogu odnositi na prošlost, sadašnjost ili mogu da budu izvedeni iz sadašnjosti kao verovatni podaci projicirane budućnosti. Ovaj eksperiment se izvod i tako što se koristi mnoštvo već poznatih podataka ili naučno osnovanih procena kao važećih podataka o svojstvima učesnika u situaciji i o samoj situaciji, pa se najčešće korišćenjem kompjutera stavljaju u zamišljene, pretpostavljene funkcije i odnose i na taj način formira predstava odn. hipotetički zaključak o mogućoj situaciji i ponašanju.

110

Modalni eksperiment je praktična provera jednog teorijskog – idealnog ili realnog modela. Variranje pojedinih dimenzija ili svojstava modela daje mogućnosti da se utvrde njegove vrednosti i upotrebljivosti. Simulacija je u suštini oblik modalnog eksperimenta.

104. Sastavni delovi eksperimenta, njegovo planiranje i izvođenje

Bitni delovi eksperimenta su:1. eksperimentator – on je po pravilu nosilac projekta, potprojekta ili

samostalni naučni saradnik u projektu istraživanja. On rukovodi ili samostalno izvodi eksperiment. Saradnici eksperimentatora mogu imati različite uloge – od medijatora eksperimentalne situacije, do evidentičara reagovanja eksperimentalne grupe i ponašanja kontrolne grupe;

2. eksperimentalni činilac – je posebno odabrano sredstvo kojim se deluje na eksperimentalne sujekte. To može biti poruka, stvar, organizovana situacija, ponašanje jedne ili više ličnosti;

3. eksperimentalni subjekt – može biti pojedinac ili grupa izložena delovanju eksperimentalnog činioca kojim, u skaldu sa ciljevima eksperimenta rukuje eksperimentator sa svojim saradnicima;

4. kontrolna grupa – je grupa simetričnog sastava odn. istih osnovnih svojstava sa eksperimentalnom grupom, koja nije izložena delovanju eksperimentalnog činioca ali je izložena posmatranju ekipe koja izvodi eksperiment.Uslovi eksperimenta obuhvataju prostor, vreme, tehničke, socijalne, psihičke i druge karakteristike eksperimentalne grupe, kontrolne grupe i drugih učesnika u eksperimentu, kao i sredine u kojoj se za vreme eksperimenta grupe nalaze.Eksperiment se sastoji iz tri osnovne faze:

predeksperimentalne – pripremne faze eksperimentalne – u toku koje se eksperiment realizuje posteksperimentalne – u kojoj se obrađuju podaci, priprema izveštaj i

koriste rezultati istraživanja.Plan eksperimenta treba da sadrži:

- mesto izvođenja eksperimenta,- vreme izvođenja eksperimenta (kada i koliko dugo traje),- način utvrđivanja ponašanja eksperimentalne grupe pre dejstva

eksperimentalnog činioca i eksperimentalne situacije,- eksperimentalni činilac i način njegovog korišćenja,- eksperimenatlnu situaciju,- evidentiranje i merenje rezultata eksperimenta,- analizu, zaključivanje i uopštavanje rezultata,- korišćenje rezultata,- delovanje na posledice.

Izvođenju eksperimenta pristupa se u skladu sa precizno razrađenim planom, a uz poštovanje principa:

111

a) delikatnosti; b) naučne etike; c) dobrovoljnosti; d) odgovornosti naučnika

Prilikom ostvarivanja eksperimenta teži se:1) da veštačka situacija odgovara situaciji u praksi odn. željenoj situaciji;2) da se smanji apatija učesnika odn. neuobičajenost ponašanja;3) da se istražuju samo dovoljni intenziteti procesa;4) da se dobiju rezultati pogodni za korišćenje u nauci i praksi.

Tok eksperimenta se može prikazati na sledeći način:a. formiraju se eksperimentalna i kontrolna grupa, i realizuje se njihova lokacija,b. aktivira se eksperimentalni činilac i formira eksperimenatlna situacija,c. ekspermentalni činilac deluje i izaziva reagovanja eksperimenatlne grupe,d. istovremeno eksperimentator sa saradnicima prati i evidentira ponašanje

eksperimentalne i kontrolne grupe,e. eksperimentalni činilac se isključuje, eksperimentalna i kontrolna grupa se

dekonstituišu, eksperimentator i saradnici obrađuju podatke, upoređuju ih po grupama i pripremaju izveštaj,

f. eksperimentator prezentuje rezultat naručiocu koji ih koristi.

105. Specifičnosti eksperimenta u istraživanju političkih pojava

Osnovne objektivne teškoće u društvenim naukama nastaju zbog masovnosti, disperzivnosti, raznolikosti i neponovljivosti društvenih pojava. Društvo i svaki njegov deo već su prošli određene nivoe razvoja i kako su to živa, biloška i društvena bića, nikad više ne mogu ponoviti sebe i osloboditi se primesa i delovanja prošlog. Svaki pojedinac, pored toga što je isti kao i drugi ljudi, istovremeno je i različit od drugih. Isti uzroci i situacije kod različitih ljudi mogu da izazovu i neretko izazivaju različite posledice, ponašanja, doživljavanja, itd. Priroda politike kao i društvene pojave i pojavnog u politici – interes, sukob interesa, nasilje, moć, vlast, borba,saradnja itd. mobilišu odbrambene mehanizme svakog subjekta. Svu tu raznolikost nije moguće istovremeno kontrolisati, a globalne, makropojave nije moguće odjednom ni otkriti. Upravo polazeći od teškoća koje proizilaze iz prirode društva nije moguće eksperimentisati u istraživanju društvenih makropojava.Metodologija društvenih a posebno pol. nauka znatno zaostaje za metodologijom prirodnih nauka. Zaostajanje je naročito vidno u oblasti metodologije istraživanja, istraživanje stvarnih mogućnosti upotrebe određenih tehnika, instrumenata i postupaka u prikupljanju odgovarajućih podataka. Eksperiment je čak manje istraženi manje korišćen u ovoj nauci od drugih načina sakupljanja podataka.Etički momenat je takođe problem koji se redovno ističe. Često je zgražavanje nad činjenicom da ljudi eksperimentišu ljudima. Međutim, strah da eksperiment u

112

društvenim i pol. naukama ne znači da smo saglasni sa neopreznošću i odbacivanjem svih etičkih i moralnih normi. Naprotiv, naučni eksperimenti koncipirani i realizovani u oblasti poboljšavanja života i položaja ljudi, njihove moći i sreće – kolektivne i individualne, ne samo da su etički opravdani već su i etički zahtev.

106. Metod studije slučaja: pojam, vrste i način realizacije

Metoda studije slučaja je svrstana u operativne metode zato što ona može da bude samostalno primenjena i dovoljna za valjano saznanje društvenih i pol. procesa odn. pojave. Ispoljenost odn. spoljašnje manifestacije procesa, uslov su za valjanu primenu metode studije slučaja (MSS). Bitne odredbe: predmet istraživanja ovom metodom mogu biti samo celine društvene realnosti. Te celine mogu biti manje ili veće složenosti, rasprostranjenosti, obima itd. ali se nezavisno od toga mogu saznavati kao celine; raznovrsnost sastava svakog celovitog procesa odn. pojave i razni obimi i nivoi saznanja o njima i o odnosima sa okruženjem, podrazumevaju raznovrsne izvore podataka, raznovrsne podatke i stoga razne načine prikupljanja podataka; MSS podrazumeva veoma jak oslonac na naučno formulisan model pojave i vodi rekonstruisanju postojećeg ili konstituisanju novog modela.Nazivom ¨studija slučaja¨ tvrdi se da je to metod koji proučavanjem slučaja (kao celine) omogućuje ostvarivanje naučnog saznanja.Šta znači ¨slučaj¨?

a) radi se o jednoj celini ukupne društvene realnosti;b) ta celina je ograničena, prostorno i vremenski svojim kvalitativnim i kvatnitativnim odredbama, bitnim činiocima, sadržajem, suštinom i formom;c) ona nije i ne može biti pretežno namerni proizvod bilo kog subjekta, već je posledica raznovrsnih okolnosti i dejstava činilaca društvene realnosti;d) slučaj u sebi sadrži određeni aktivitet izražen kao ispoljavanje svojstava, kao događanje, odnos, ponašanje, akcija itd.

U politikologiji najopštije teme koje bi se istraživale MSS bile bi:- izbori,- osnivanje, razvoj i funckionisanje državnih organa i institucija,- osnivanje, razvoj i funkcionisanje pol. stranaka, pokreta, interesnih, društvenih i drugih organizacija,- stavovi i ponašanja određenih sociopolitičkih grupa;- stavovi i ponašanja pojedinaca i parova.

Ovih pet tema mogu da budu predmet istraživanja MSS, samo ako su povezane određenim događanjima lociranim u određenom vremenu i prostoru. Takva događanja su osnivanje – formiranje, ukidanje – prestanak, konstituisanje – raspuštanje, donošennje akata i odluka, iražavanjestavova, manifestacije, demonstracije, štrajkovi itd.MSS mogu se istraživati slučajevi, mikroslučajevi tj. manje grupe i makroslučajevi tj. velike grupe, klase, zemlje, čak i globalno društvo – ako je predmet istraživanja jedan

113

prostorno – vremenski i sadržajno određen događaj, proces, akt i sl. MSS takođe je moguće istraživati prošle, tekuće i buduće slučajeve.Istražujući samo jedan, pojedinačan slučaj, strogo sadržajno, prostorno i vremenski određen možemo doći do spoznaje najskrivenijih slojeva sadržine i suštine tog slučaja. Naročito su velike mogućnosti naučnog saznanja primenom tzv ¨MSS u nizu¨ ili ¨mozaik MSS¨.MSS u nizu može se javiti u dve varijante:

o prva, ima karakteristike longitudinalnog istraživanja i podrazumeva periodično ponavljanje istraživanja istog slučaja u raziličitim fazama odn. etapama njegovog razvoja (npr. 1. istraživanje u vreme pojavljivanja slučaja, 2. u vreme kulminacije, 3. u vreme stagnacije, itd)

o druga varijanta podrazumeva istraživanje u isto vreme istovrsnih slučajeva na različitim prostorima uz primenu istog projekta istraživanja.¨Mozaik MSS¨ podrazumeva strogo definisanje jednog ili nekoliko, nikako većeg broja bitnih pitanja u okviru neke pojave (npr. izborno ponašanje u određnim izbornim jedinicama). Moguća je i jedna posebna varijanta, mozaik MSS kojom se dolazi do idealnog teorijsko – praktičnog modela, naročito kada se radi o saznavanju novih ili tek nastojećih pojava. Prethodnim orijentacionim istraživanjem utvrdi se jedan broj slučajeva koji su:

a) tipični, pa mogu poslužiti za izgrađivanje tipološkog, klasifikacionog ili mernog modela,

b) jedno od odabranih bitnih svojstava je razvijenije kod jednog subjekta nego kod svih ostalih. Rezultati takvog istraživanja dozvoljavaju izgrađivanje idealnog tipa pojave.

U literaturi nailazimo i na druge klasifikacije, tako se pominju one sa ¨atomističkim¨ i ¨holističkim¨ pristupom u skladu sa svojstvima plana istraživanja. Zatim, prema ciljevima i zadacima istraživanja razlikuju se ona koja se koriste kao preliminarna, opisna i za objašnjenje proučavanog predmeta.Svrha korišćenja MSS odn. sticanje naučnog saznanja tom metodom, mogu biti veoma različite od naučnih preko obrazovnih do prakticističkih.Istraživanja ostvarena MSS imaju u određenim situacijama eksperimentalni značaj. Predmet istraživanja treba da bude ili veoma aktuelna, veoma značajna ili tipična pojava. Odabrana pojava istražuje se u sredini u kojoj je najizrazitija ili najtipičnija. Kao i u svim drugim istraživanjima započinje se korišćenjem naučnog fonda i prikupljanjem prethodnih podataka o izvorima podataka i o samoj pojavi, kako bi se mogao izraditi projekat istraživanja.Kada je u pitanju ¨živi slučaj¨ a pojava odn. akcija je nova, prethodna obaveštenja sakupljaju se posredstvom sredstava javnog informisanja, ličnim kontaktima sa dobro obaveštenima i poznavaocima, neposrednim uvidom u situaciju i sl. Na osnovu ovoga istraživač priprema osnovnu idejnu skicu naučne zamisli i instrumentarija, popis izvora podataka i dokumenata, elemente za kvalitativnu analizu sadržaja dokumenata, elemente

114

za protokol u neposrednom posmatranju i listu mogućih sagovornika. Ovako pripremljen istraživač odlazi na mesto istraživanja i započinje terenski rad. I Prvo se obavljaju indvidualni intervjui sa informisanim licima. Na taj način se formiraju tri pregleda osnovnih podataka na osnovu iskaza ispitanika:

- hronologija događaja,- pregled najznačajnijih aktera,- pregled mogućih i dostupnih izvora podataka.

Ova etapa sakupljanja podataka završava se formiranjem i sređivanjem pregleda. Druga etapa je verifikacija pregleda, koja se obavlja kolektivnim intervjuom sa grupom učesnika odabranih po kriterijumu obaveštenosti i ostvarivanjem uvida u raspoložive izvore.II Druga faza sakupljanja podataka započinje razradom instrumentarija i izborom uzorka dokumenata i ispitanika. Instrumentarij se razrađuje za:

a) individualni i kolektivni intervjub) analizu sadržajac) protokol za neposredno posmatranje

Druga etapa ove faze je sakupljanje podataka – primena instrumenata i postupaka.III Treća faza je obrada podataka, njihova analiza i sinteza i izrada deskriptivne verzije izveštaja koja sadrži hronološki opis zbivanja i konstatuje, pretežno u obliku pitanja, određene činioce pojave i njihove uzajamne veze i uticaje, bez zauzimanja stavova ili saopštavanja sudova. Ovakav tip izveštaja stavlja se na javnu raspravu i ona je u suštini verifikacija nakon koje se pristupa izradi konačnog teksta izveštaja.

107. Analiza dokumenata kao operativni metod prikupljanja podataka: pojam, predmet i vrste

Dokumenti sadrže različite poruke o tvorcu dokumenta i o zbivanjima koja je on zabeležio a koja su ulazila u krug njegovog saznanja posrednim ili neposrednim čulnim putem. Tu se javljaju tri osnovne situacije: tvorac dokumenta govori o sebi, govori o događajima čiji je aktivni učesnik ili samo prisutni očevidac, autor govori o događajima o kojima je saznao preko drugih.Očigledno, saznanja dobijena iz dokumenata o autoru i zbivanjima o kojima govori više ne možemo smatrati posmatranjem; jer, o događaju i autoru više ne saznajemo neposredno, iskustveno čulnim opažanjem, već posredstvom iskaza autora. Dakle, to bi bilo ispitivanje – indirektno, pismeno. Znači, analizu sadržaja dokumenata ne možemo definisati jednostavno kao tehniku sakupljanja podataka, već kao specifičnu operativnu metodu.Analiza sadržaja dokumenata je samostalna metoda po sledećim svojstvima:

1. logička osnova metode je jasno definisana. Ona je zasnovana na logičkim pravilima definisanja, suđenja i zaključivanja i odredbama zakona istinitog saznanja;

115

2. epistemološki deo je dovoljno razvijen, tako da su evidentna dva podsistema naučnog saznanja: o predmetu nauke u okviru koje se primenjuje kao metoda i o metodu kao o posebnom predmetu, kao i o relacijama sa metodologijom i predmetnom naukom;

3. metodsko – tehnički deo je postuliran i nalazi se u razvoju. Poznata su dva vida ove metode: kvantitativna i kvalitativna analiza sadržaja dokumenata, a evidentni su i postupci i instrumenti prikupljanja i obrade podataka uključujući i računske.

Analiza sadržaja dokumenata je dakle, samostalna operativna metoda koja se koristi u istraživanju postojećeg naučnog fonda pre izrade projekta istraživanja, kao jedna od metoda prikupljanja podataka u takvom istraživanju, kao metoda obrade podataka u ispitivanju, kao samostalna i jedina metoda prikupljanja i obrade podataka i formiranja naučnog saznanja, a neretko i kao jedino moguća metoda naučnog saznanja određenih metoda istraživanja. Ona je empirijsko – teorijska metoda, ali specifična po karakteristikama opažanja u empirijskim istraživanjima.Predmeti istraživanja ovom metodom mogu se odrediti kao opšti, posebni i pojedinačni. Opšti su predmeti nauka, nauke, metode i metodologije uključujući i izvore. Međutim, svi ovi predmeti istražuju se posredstvom iskaza sadržanih u raznim dokumentima, u raznim oblicima, raznog sadržaja i obima, strukture i sistematizacije.U primeni analize sadržaja dokumenata u društvenim i pol. naukama imamo više situacija:

a. prva je, kada je sam pol. dokument, kao činilac politike, predmet istraživanja (npr. istraživanje pol. programa jedne stranke. On ima fizičke i intelektualne, formalne i sadržajne karakteristike i istražuje se neposredno, kao događaj);

b. druga situacija je kada se neki društveni odn. pol. realitet istražuje posredstvom dokumenata razne vrste. Tu je reč o posredovanju dokumenata iskaza sadržanih u njima;

c. treća situacija je kada je dokument kao realitet predmet istraživanja. Tu nema posredovanja, jer je dokument izvor podataka o sebi.Neposredni predmet istraživanja primenom analize sadržaja dokumenata može biti svaki činilac, deo ili celovita pol. pojava, njeno kvantitativno ili kvalitativno svojstvo itd., ako je na bilo koji način zabeleženo.Izvori saznanja u istraživanju primenom analize dokumenata su dokumenti – svaki neživi izvor podataka koji sadrži na bilo koji način smislene iskaze. Kao izvori naučnog saznanja u pol. naukama od posebne su važnosti pol. dokumenti, statistički, medijski – evidentirani u sredstvima javnog informisanja i naučni dokumenti.Dokumenti kao izvori podataka u analizi sadržaja dokumenata mogu se klasifikovati na razne načine. Na osnovu ostvarivanja čulnog kontakta, razlikujemo:

- vizuelna dokumenta – kontakt čulom vida,- auditivna dokumenta – kontakt čulom sluha,- taktilna dokumenta – kontakt dodirom, i- kombinovana dokumenta

Uobičajeno je da se govori o tri tipa analize sadržaja dokumenata:a) o klasičnoj b) o kvalitativnoj, i c) o kvantitativnoj.

116

Takođe se pominju spoljašnja i unutrašnja, valentna – obuhvata istraživanja usmerenja i intenziteta iskaza (poruke), statička – istraživanja stanja određena vremenom i prostorom, dinamička – procese, kontigencijska – bavi se utvrđivanjem količina.Za razliku od njih frekvencijska i nefrekvencijska, varijantna i univarijantna kao kriterijum imaju i procedure tj. instrumente i postupke istraživanja:

1. frekvencijska – je kvantitativna i njena osnovna procedura je izračunavanje frekvencija i primene odgovarajućih statističkih metoda u vezi sa njima,

2. nefrekvencijska – ne izračunava frekvencije i podrazumeva orijentaciju na otkrivanje značenja onog što je komunikator želeo da kaže, oslanjajući se prvenstveno na kontekst sadržaja.

3. univarijantna – podrazumeva proceduru obrade činilaca svakog posebno;4. multivarijantna – podrazumeva obradu više činilaca istovremeno odn. povezano.

Prema kriterijumu karakteristike sitrumenata, možemo konstatovati dve tehnike sakupljanja podataka analize dokumenata:

a) kvalitativna (nefrekvencijska), b) kvantitativna (frekvencijska)

109. Kategorije analize dokumenata

Kodeks kategorija je bitan uslov korišćenja metoda analize dokumenata kao naučnog načina sakupljanja podataka. On se neposredno izvodi iz indikatora čiji izbor determiniše i izbor kategorija, stepen njihove razrade, njihov međusobni odnos i njihovu elastičnost. Stoga je pravilan stav koji zahteva izradu okvirnog ili preiliminarnog kodeksa odmah po postavljanju hipoteza i izboru indikatora. To je sistem strogo definisanih osnovnih kategorija i potkategorija i instrument pretvaranja verbalnih iskaza koji prelaze u podatke, u numeričke date.Kodeks se prvenstveno definiše kao sistem kategorija i šifara, i vezuje se prvenstveno za kvantitativnu analizu sadržaja dokumenata. Kategorije se shvataju kao bitne osnovne reči kojima se iskazuju određeni društveni realiteti, a šifre numerama – ciframa kojim se kategorije označavaju. Razlog označavanja je olakšavanje evidentiranja i manipulacije podacima i omogućavanje primene statističkih postupaka u tretmanu podataka.Primena kodeksa podrazumeva da su prethodno utvrđene jedinice analize. To može da bude ceo dokument, pasus, rečenica, reč, znak, ili posebno definisana celina kao što su članak, stav, govor itd.Kodeks se sastoji od kategorija, potkategorija i šifara koje služe za obeležavanje jedinica sadržaja odn. jedinica analize. Moguće je formirati tri tipa kodeksa:

1) statički – koji je najmanje elastičan. Sistem osnovnih kategorija je utvrđen, a sve eventualne dopune su dozvoljene samo unutar njih;

117

2) sukcesivni – podrazumeva proveru posle pojedinih faza anlize, reviziju i po potrebi rekonstrukciju, u prvom redu dopunjavanje. I ovde su na početku osnovne kategorije definisane;

3) kontinuirani – dinamički proces – sadrži samo nekoliko teorijski izvedenih polaznih određenja kategorija. Inače se kontinuirano gradi tokom analize dokumenata.Kodeks se formira od dve osnovne vrste kategorija: kategorija sadržaja - ¨onog što je rečeno¨, kategorija forme - ¨kako je rečeno¨.Ove dve vrste kategorija i kada su u kodeksu odvojeno date, koriste se zajedno.KATEGORIJE SADRŽAJA (¨šta je rečeno¨) su:

a) k. materije (supstancije) – kategorije i pojmovi koji su upotrebljeni u saopšatavanju predmeta kojim se sadržaj bavi (koji ima karakteristike predmeta u rečenici)

b) k. umerenosti – kategorije osnovnog odnosa prema predmetu (kvalifikacije predmeta kao pzitivnog – negativnog odnosa prema predmetu kao: odobravanje - neodobravanje, sklono – nesklono, optimističko – pesimističko)

c) k. standarda ili opštih merila – koje se koriste kao osnovni kriterijumi klasifikacije ili pocene usmerenosti sadržaja (npr. odgovornost, demokratičnost, autokratičnost, biroratizam itd)

d) k. vrednota – kategorije ciljeva i želja, najuže povezane sa kategorije standarda. Može se reći da su to kategorije kojima se kroz ciljeve subjekta izražavaju njegove društvene osobine i orijentacione vrednosti kao što su: ljubav, herojstvo, slava, uspeh, autoritet itd. Ove kategorije se, po pravilu, odnose na krajnje ciljeve, želje, namere itd.

e) k. metoda ili sredstava koje se bave načinom na koji se želi da se postigne određeni rezultat delovanja.

f) k. osnovnih crta – karakteristika subjekata koji su tretirani u poruci.g) k. aktera – nosilaca radnji u poruci koje se odnose na učesnike u procesu

tretiranom u poruci na njihove uloge, funkcije i mesta u procesu;h) k. autoriteta – koje se odnose na one subjekte ili činioce na koje se autor

iskaza poziva kao na autoritet, s ciljem pojačavanja vrednosti svojih stavova ili izvora informacija;

i) k. porekla – koje se odnose na poreklo informacija – sredinu iz koje je ona potekla;

j) k. cilja – koje se odnose na adresata kome je poruka upućena.

KATEGORIJE FORME (¨kako je nešto rečeno¨), Berelson deli na:1. k. oblika saopštavanja i načina saopštavanja, koje se bave samo

najopštijimoblicima (npr. referat, komentar, Savetovanje politikologa itd.)2. k. oblika izjava i sudova (činjenički, preferencijalni i identifikacioni, koji se među

sobom mogu dalje deliti po kriterijumima vremena, izvesnosti itd.)3. k. intenziteta, koje se odnose na snagu iskaza (emocionalnost, angažovanost itd.)

118

4. k. trikova, koje se odnose na upotrebljene konstrukcije, simbole, figure i sl. u iskazu.

Funkcije kodeksa su višestruke:- da sistematizuje i formalizuje aktuelno okvirno saznanje o predmetu istraživanja;- da usmeri napore u istraživanju;- da posluži kao osnova za izradu obrasca za sakupljanje podataka;- da posluži kao osnova za opisivanje pojave tj. za tretman dokumenata, podataka i saznanja.

111. Biografska metoda

Biografska metoda spada u kvalitativne metode odn. u metode kvalitativnih istraživanja. Nastala je posle I svetskog rata, i ne koristi se često, ni u svetu ni kod nas, zbog velikih troškova primene.Osnovna ideja biografske metode je da se na osnovu ličnih dokumenata, koji imaju sva svojstva valjanih izvora sazna i subjektivna komponenta objektivnih situacija. Razlikuju se dve osnovne vrste ličnih dokumenata:

1. ona koja nastaju po službenoj evidenciji u određenim istitucijama (policija, crkvena organizacija, drutšvene organizacije i institucije za socijalni rad, škole, itd.)

2. lična dokumenta čiji je stvaralac jedinica posmatranja. Dve su grupe takvih dokumenata:- pisma- autobiografije (izvorni pisani iskazi autora o sopstvenom životu) za razliku od biografija (koje se smatraju iskazima koje je kasnije oblikovao posrednik, recimo istraživač).

Princip komplemetarnosti je veoma značajan u primeni biografske metode. On zahteva da se:

a. međusobno odrede i dopunjuju sva lična dokumenta,b. da se međusobno porede i dopunjuju sva lična i institucionalna dokumenta.

Tri su osnovne situacije biografske metode: kada su lični i isntitucionalni dokumenti jedini izvori, kada su lični i isntitucionalni dokumenti glavni izvori, ali se koriste i pomoćni (npr. podaci dobijeni anketom, posmatranjem itd.) kada se lični i isntitucionalni dokumenti javljaju kao pomoćni izvori.

Procedura istraživanja biografskom metodom odvija se sledećim redosledom:1) detaljna informisanja o predmetu istraživanja i sredini – što se inače

ostvaruje izradom projekata istraživanja;2) izbor izvora podataka i načina dolaženja do podataka (jedno lice, više njih,

uzorci subjekata...);

119

3) prikupljanje podataka odn. ličnih dokumenata i formiranje baznih podataka od njih. Tu se pominju razni registri (popisi, pregledi): glavni – u koje se upisuju svi dokumenti; analitički – kojima se evidentiraju iskazi koji se ponavljaju i oni koji se retko javljaju; dnevnik istraživača; evidencija prepiske, finansijskog poslaovanja i drugih aktivnosti oko istraživanja;

4) analiza i ocena prikupljene građe, njeno izučavanje, upoređivanje, konstatovanje iskaza;

5) formiranje zaključaka.Biografska metoda u pol. nauci nije naročito afirmisana zbog: dinamičnosti pol. pojava, odbojnosti pol. aktera prema davanju podataka o sebi, dugotrajnosti istraživanja, relativno visoke cene, velikog angažovanja kadrova itd. Ali u sferi socijalne politike odn. socijalnog rada dobija karakteristiku metoda praktičnog stručnog socijalnog rada i predstavlja naučnu osnovu za ¨socijalnu terapiju¨.

112. Osnovni zahtevi prema instrumentima istraživanja

Kao i u svim drugim,tako i u pol. naukama, od instrumenata istraživanja zahteva se:1. valjanost, adekvatnost predmetu istraživanja. To praktično znači, da se tim

instrumentima, ukupno sakupljaju podaci koji se, posredstvom indikatora, odnose direktno na stavove hipoteza, i da su tako sakupljeni podaci pogodni za dalji tretman i zaključiavnje na osnovu njih;

2. pouzdanost instrumenata – sposobnost da obbezbedi dosledno istinite podatke o istom predmetu u nepromenjenom stanju i uslovima;

3. objektivnost tj. jednoznačnost instrumenata, nemogućnost odstupanja od utvrđenog okvira jednog značenja ili vrednosti;

4. osetljivost, podobnost instrumenata da evidentira i nijanse u razlikama unutar istog svojstva, a ne samo grube razlike između različitih svojstava;

5. diskriminativnost, sposobnost svakog dela instrumenta da obezbedi jedno slaganje – neslaganje ispoljavanja istovrsnih – raznovrsnih svojstava u podacima tog dela instrumenta;

6. baždarenost (standardizovanost, normiranost, formalizovanost), znači utvrđivanje istih stalnih merila stabilne vrednosti instrumenata i odnosi se prvenstveno na upotrebljene skale;

7. praktičnost, što podrazumeva lako rukovanje u primeni instrumenata prilikom sakupljanja podtaka;

8. prodornost, što podrazumeva kompleksnu podobnost za saznavanje istinitih i prikrivenih podataka o pojavi;

9. elastičnost, prilagodljivost instrumenata prema karakteristikama ispitanika i situacije;

10. komparabilnost tj. podesnost da se dobijeni podaci porede sa podacima iz drugih istraživanja ili sa podacima dobijenih različitim instrumentima u okviru istog istraživanja;

120

11. ekonomičnost, što podrazumeva što manje vremena i što manje sredstava za što veće rezultate;

12. društvena svrsishodnost, je jedino svojstvo na kome se u društvenim naukama posebno ne instistira, ali koje u istraživanju pol. pojava ima veliki značaj. Svaki instrument istraživanja, osim kodeksa i obrasca za analizu dokumenata, jeste i instrument društveno – pol. odnosa. Dakle, društveno svrsishodan instrument je onaj s kojim u kontaktu neće doći do nepovoljnih društveno – pol. reagovanja i raspoloženja.

113. Indikatori i instrumenti

Indikatorima se ostvaruje neposredna veza između nacrta naučne zamisli s jedne, realnosti ko izvora podataka s druge, istraživačke aktivnosti s treće i instrumenata za prikupljanje podataka s četvrte strane.Indikator je nužno smisaon i određen kontekstom hipoteze. Podatak je neutralan i dobija svoj smisao u istraživanju u relaciji sa indikatorom. Indikator postoji i kada podataka o njemu nema i kada su podaci nesigurni ili nedovoljni. Podataka ima i kada indikatora za jednu pojavu nema. O istim indikatorima moguće je sakupljati različite podatke i različitim instrumentima. Stoga se izradi instrumenata i pristupa polazeći neposredno od indikatora.Indikatori se misaonim postupkom pretvaraju u pitanje: ima li (postoji li), koliko, kakvo, zašto. Prilikom postavljanja ovih pitanja javljaju se uglavnom tri osnovne situacije:

a. indikator je složen, te zahteva dalje razlaganje, što praktično znači da u vezi sa svakim njegovim činiocem treba razviti pitanja: ima li, koliko, zašto, kako to utvrditi?b. indikator je jednostavan, pa ga ne treba razlagati, dovoljna su jednom postavljena pitanja;c. indikator je elementaran i nesamostalan, pa ga treba povezati sa drugim indikatorima i formirati celinu, za koju će biti postavljena ova pitanja.

Na pitanje: ima li, postoji li, odgovor se pribavlja opažanjem ili iskazom.Pitanje ¨koliko¨, po pravilu se integriše sa pitanjem ¨ima li¨, i prvenstveno se odnosi na jedinice prostora, činioce strukture i sastava, činioce funkcije (delatnosti, aktivnosti i odnosa).Pitanje ¨kako¨ može imati dva osnovna smisla;

- identifikacioni (konstatovanje prostog – složenog, velikog – malog, jakog – slabog itd.)- smisao vrednovanja (dobro – loše, korisno – štetno, prihvatljivo – neprihvatljivo)

114. Merenje u politikoločkim istraživanjima: pojam, osnovni činioci i osnovne vrste

121

Ristić smatra: Bez merenja bi bila nemoguća mnogovrsna empirijska istraživanja i razvoj nauke kakav poznajemo. Merenjem se postiže povezivnje teorijskih iskaza – hipoteza sa empirijskom osnovnom. Bez takvog povezivanja mnoge hipoteze i teorije ne bi mogle da budu stavljene na iskustvenu proveru.Merenje je procedura sistematskog utvrđivanja kvantitativnog svojstva neke pojave definisanim i odgovarajućim merama i merilima. Merenje čine sledeći činioci:

1. predmet merenja čija se svojstva i odredbe strogo definišu opštom definicijom, kojom se konkretizuje ono što će se meriti;

2. merila kojima ćemo izvršiti merenje odn. meriti;3. mera kao jedinica kojom se utvrđuju i izražavaju veličine – količine i koje su

ugrađene u merila;4. procedura kojom se uspostavlja sistematski odnos između predmeta, merenja,

merila i mere;5. merilac, subjekt koji izvodi merenja predmeta primenom merila i metode.

Razne pojave mere se na razne načine zavisno od njihove prirode odn. svojstava. To znači da se za njih utvrđuju razne, njima prilagođene procedure, merila i mere.U praksi merenja postoje tri osnovne vrste: egzaktno – u svojoj osnovi ima apsolutnu nulu, a jedinice merenja su prirodne odn. celine koje se mogu smatrati realitetima. Osnovni metod ove vrste merenja je prebrojavanje; konvencionalno – u svojoj osnovi ima konvencionalnu nulu. Konvencionalna nula je društvenim dogovorom utvrđena najniža tačka od koje počinje merenje. Ovo merenje dozvoljava utvrđivanje veličina manjih od nule odn. ispod nule. Ovo merenje ima precizno utvrđene mere (kao što su m – za dužinu, kg – za masu, stepen za temperaturu itd.) intuitivno – podrazumeva ocenu ili procenu predmeta istraživanja odn. razlike i sličnosti kojom se pojavljuju između određenih predmeta ili njihovih svojstava. Specifičnost ove vrste merenja je u tome što ne mora da bude jedan ocenjivač – procenjivač, već ih može biti više. Ovo merenje nije proizvoljno, i ono ima utvrđena merila i mere u obliku skala koje se određenim procedurama baždare, standardizuju itd.

Ova tri načina merenja primenjuju se u politikološkim istraživanjima. Tako se egzaktna primenjuju priutvrđivanju broja stanovnika, državljanja, članova organa, članova stranaka – jednom rečju svega što se manifestuje u obliku određenih materijalnih jedinica. Konvencionalno merenje može se koristiti tako što se mogu utvrđivati dimenzije prostora na kome se jedna akcija ostvaruje (npr. povorka duga određen broj metara, broj kilometara pređenih u određenom maršu, temperature na kojoj se skup održaa itd.) Intuitivna metoda se koristi za merenje najosteljivijih predmeta istraživanja u politikologiji. Takva su merenja stavova tj. intenziteta socijalne distance, usmerenosti, slaganja itd.

122

115. Skaliranje kao osnovna procedura intuitivnog merenja: pojam, osnovne vrste i osnovni tipovi skala

Skaliranje je osnovna procedura intuitivnog merenja, a skale osnovni instrumenti takvog merenja. Merenje se vrši u toku istraživanja počev od utvrđivanja statističke mase, preko formiranja uzorka, tokom sakupljanja podataka, njihove obrade, zaključno sa verifikacijom hipoteza i zaključivanjem. Stoga se određeni instrumenti merenja ugrađuju u instrumente sakupljanja podataka, a planom obrade utvrđuju se merenja kojima će biti izloženi prikupljeni podaci.U četiri osnovne opšte skale uvršćuju se: Nominalna skala koja se i ne može smatrati pravom skalom zato što se njome zaista samo evidentira postojanje razlika unutar iste klase bez iskazivanja veličine razlike. Ona po pravilu, ima dva člana i njen je iskaz: jedan član klase više član nego drugi. Nešto više pruža jedna njena varijanta koja se naziva skalom delimične uporedivosti. Za ovu skalu je karakteristično da se kriterijum poređenja sastoji od dva ili više svojstava, kao i da se poređenjem zahvata više od dva člana. Između svih članova ne može se napraviti kontinuirani poredak, zato što svi članovi koji se porede nemaju svojstva sadržana u kriterijumima poređenja, već neki imaju sva a neki samo neka svojstva kriterijuma. Ordinalna skala je skala proste, kontinuelne uporedivosti. To je jednostavno redosled članova na skali formiran prema izrazitosti jednog ili više svojstava. Pri tom, skala ne pokazuje veličinu razlika, već samo da su razlike prisutne i da rastu od vrha ka dnu. Najveća razlika je između prvog i poslednjeg člana na skali, zatim između prvog i pretposlednjeg, i tako redom. Unutar toga, razlika između svakog pojedinačnog člana može biti različita. Ova i prethodna skala ugrađuju se u delove instrumenata kojima se sakupljaju kvalitativni podaci. Intervalna skala je konstituisana tako da uvek pokazuje utvrđena rastojanja između članova pomoću iste merne jedinice koja počinje merenje od nule. Ova nula se zove konvencionalna nula zato što je utvrđena društvenom konvencijom. Kao merne jedinice u ovoj skali mogu se javiti ocene, bodovi, stepeni i sl. Ova skala je dosta pogodna za ugrađivanje u instrumente prikupljanja podataka. Obično se vezuje, izražava kroz pitanja ili zahtev: ¨Kojom ocenom biste ocenili značaj 9 dole navedenih pitanja, za sadržaj rada vaših poslanika u nerdnom periodu?¨ Racio – skala ima slična svojstva kao i intervalna, ali između njih postoji bitna razlika po tome što ova skala počinje od apsolutne nule tj. stvarnog odsustva određenog obeležja. Npr. Nula stepeni Celzijusovih je konvencionalna nula – tačka mržnjena vode, ali ne i apsolutna tačka mržnjena svih tečnosti. Nasuprot otme, iskaz ¨porodica bez dece nema ni jedno dete¨ - govori o faktičkom nepostojanju obelešja.

Svaka od ovih skala ima različitu vrednost i upotrebljivost u merenju pol. pojava. Nominalna je najmanje prodorna, ali zato najšire upotrebljiva, za njom sledi ordinalna pa intervalna, i na kraju racio skala koja je najprodornija, ali je zato širina njene

123

upotrebljivosti uža. Ona pruža najveće mogućnosti za statistički i matematički tretman u obradi.Postupak izrade skala izgleda ovako: neka pojava, svojstvo itd. zamisli se kao veličina koja ima svoj početak i kraj odn. svoj pozitivan i negativan pol. Ta dva suprotna pola međusobno su povezana. Tu povezanost zamišljamo kao jednu liniju koja započinje pozitivnim i završava negativnim polom. Pozitivan pol obeležavamo sa 1 a negativan sa 0. Tu liniju prvo razdelimo na dva jednaka dela, utvrđujući srednju tačku koju možemo označiti kao neutralnu. Dalje možemo podeliti razmak između početne tačke i neutralne, kao i između neutralne i negativne tačke. Na taj način smo dobili intervale između pozitivnog i neutralnog odn. između neutralnog i negativnog.Skaliranje je veoma rašireno u svim istraživanjima. Ono je pokušaj objektivizacije i kvantifikacije kvalitativnih, verbalnih, nenumeričkih podataka, pomoću njihovog prevođenja sa nenumeričkih na numeričke iskaze.Mogući su razni tipovi skala. Tako se javljaju skale socijalne distance (najpoznatija je Bogardusova), sociometrijska merenja, skale procene (rejting skale), skale deskriptivne tehnike (Smitova i adaptirana Ohajo – skala Norta i Herta), skale rangovanja, skale unutrašnje koegzistencije.U politikološkim istraživanjima kod nas najviše su korišćene skale procene, skale koje se svrstavaju u deskriptivne tehnike i skale unutrašnje koegzistencije.

116. Kontrola podataka

Kontrolom podataka sprečavaju se, otkrivaju i otklanjaju greške učinjene prilikom prikupljanja podataka. S obzirom da greške mogu biti tehničke i logičko – epistemološke tj. da mogu biti posledica slučajne tehničke greške u toku prikupljanja podataka ili greške u logičkom konceptu ili u pogrešnosti teorije koja je osnova koncepta istraživanja, vrši se prvo tehnička kontrola. Zadatak te kontrole je da utvrdi pravilnost korišćenja instrumenata u istraživanju i nedostatke koji su nastali zbog nepravilnog rada u sakupljanju podataka. Tehničkom kontrolom se sve greške prvo otkrivaju i obeležavaju, pa se kasnije, u daljem postupku, u vezi sa njima odlučuje.Logička kontrola je znatno teža. Osnovni instrument su tzv. ¨reperi¨ od čije vrednosti i valjanosti zavise vrednost i valjanost logičke kontrole. Reperi su podaci koji su ranije prikupljeni ili su poznati iz drugih izvora i odnose se na istu jedinicu istraživanja koja se podvrgava kontroli. Prema ostalim podacima nalaze se u određenoj, čvrstoj, bliskoj i izvesnoj vezi.Reperi mogu biti totalni – kada se njima proveravaju svi drugi podaci, i parcijalni – kada se njima proveravaju samo grupe podataka istog sadržaja. Bitna svojstva upotrebljivih repera su:

a. reper je kao podatak tačno činjenično stanje

124

b. odlikuje se obiljem informacijac. neposredno je povezan sa podacima koji se proveravaju

Logička kontrola, kao i drugi postupci u istraživanju, treba da je u skladu sa principima pouzdanosti i ekonomičnosti. Njena svrsishodnost upravo i proizilazi iz ovih principa. Može se reći da je ona svrsishodna iz sledećih razloga:

1. jednostavnija je i jeftinija od ponovnog istraživanja;2. u nekim slučajevima objektivno nije moguće ponoviti istraživanje zato što se

pojava izmenila ili iščezla;3. nema garancije da bi se naknadnim istraživanjem sve greške otkrile i otklonile,

mada je verovatno da bi se u ključnim pitanjima to postiglo;4. ako se čak i pristupi dopunskom radu na terenu, posle logičke kontrole rad je

znatno efikasniji i rezultati tačniji.Zato se insistira na kontroli koja se obezbeđuje u toku istraživanja aktivnošću kontrolora na terenu, ugrađivanjem kontrolnih segmenata u instrumente, propisivanjem rukovanja sa popunjenim obrascima, svakodnevnim komuniciranjem sa prikupljačima podataka itd.

117. Klasifikacija obeležja podataka

Klasifikacija obeležja podataka po pravilu, izgrađuje se unapred, pre sakupljanja podataka, u skladu sa hipotezama, indikatorima i sadržajima instrumenata, ali se proverava po uvidu u podatke. Tri su momenta koja uvek moramo imati u vidu: prvo, da se unapred konstruisana klasifikacija često ne podudara sa obeležjima podataka te da je, po sakupljanju podataka treba rekonstruisati povećanjem broja članova uvođenjem novih, ili sužavati izbacivanjem nekih članova; drugo, neki instrumenti mogu u celini ili delimično biti nestandardizovani (npr. osnova za razgovor u neusmerenom intervjuu), pa je svaka unapred data klasifikacija obeležja podataka samo okvirna; treće, uvid u podatke može da podstakne i usmeri procese mišljenja u nekim ranije nepredviđenim pravcima, što može zahtevati i neke nove klasifikacije.Istraživanja pol. pojava stoga zahtevaju da se klasifikacija obeležja podataka shvati i primenjuje kao višeetapna delatnost, koja ima najmanje tri etape:

1. prilikom utvrđivanja mogućih indikatora i njihovog odabiranja,2. prilikom izrade instrumenata,3. prilikom uvida u prikupljene podatke.

Obeležja podataka su njihova svojstva određena njihovom predmetnošću, izborom, njihovom prirodom. Po tim obeležjima oni se mogu razvrstati u kvalitativne, kombinovane ili prelazne, zatim, na objektivne i subjektivne, dalje, na podatke intenziteta i podatke smera.Kriterijum klasifikovanja – razvrstavanja obeležja pod određene modalitete je tzv. ¨krucijalno¨ svojstvo. Ono se odnosi na sve pojavne oblike svojstva određenog obeležja i istovremeno, na sve jedinice istraživanja koje razvrstavamo. Krucijalno svojstvo mora da ispunjava dva bitna uslova:

125

- da bude dovoljna obuhvatno - da bude dovoljno selektivnoNa taj način klasifikacija omogućava:

a. da se utvrđuje prisustvo (odsustvo) svojstva svake jedinice istraživanja,b. da se utvrđuje zajednička karakteristika jedinica izražena krucijalnim svojstvom,c. da se kalsifikacija primenjuje bez ostatka.

Krucijalno svojstvo može biti:- prirodno – veštačko - teritorijalno*- originalno izvedeno - tipološko*- logičko, - konvencionalno i prigodno*- normativno* - arbitrarno- hronološko, itd.

*najčešća su i najvažnija u istraživanju pol. pojavaNajmanje su pogodna i vredna prigodno – arbitrarna krucijalna svojstva.

Poznato je više principa i postupaka u izradi klasifikacije, ali su među najvažnijim:1) princip raščlanavanja u okviru koga imamo:

- princip divizije, gde svaki član izražava karakteritike celine;- princip participacije, gde svaki član klasifikacije ne mora da izražava karakteristike celine;

2) postupak sažimanja , kojim se više sličnih, raznovrsnih svojstava konstruiše jedan modalitet – jedan član klasifikacije.

Uzmimo da je krucijalno svojstvo pol. aktivnost uopšte. Raščlanavanjem, principom divizije, mogli bismo da formiramo članove klasifikacije: a) aktivan, b) vrlo aktivan, c) izuzetno aktivan. (aktivan je karakteristika celine)Za istraživanje u pol. naukama prihvatljiviji je princip participacije, na jednom polu bi stajali najaktivniji a na drugom oni koji ne sudeluju u pol. aktivnosti.Klasifikacija obeležja podataka jeste jedna misaona sistematizacija konkretnih obeležja u masi podataka, klasifikacija determiniše mogućnost razvrstavanja – grupisanja podataka i njihovog iskazivanja na određene načine.

118. Šifriranje podataka

Šifriranje podataka je prvi postupak u obradi podataka i postupak primene klasifikacije obeležja podataka. Ono je opredeljeno sledećim odlukama istraživanja:

1. odlukom o načinu (tehnici) obrade podataka. Moguće je opredeliti se za ručnu, mašinsku, elektronsku obradu, koja obuhvata razvrstavanje i prebrojavanje;

2. odlukom o razvrstavanju pojedinačnih podataka u grupe prema identičnim ili sličnim svojstvima jedinice istraživanja prema unapred utvrđenoj klasifikaciji;

3. odlukom o obeležjima koja će biti prebrojavanja i o obliku u kome će dobijeni rezultati biti iskazani,

Odluku o tehnici – načinu na koje će operacije šifriranja, razvrstavanja, prebrojavanja i iskazivanja biti izvršene, istraživač donosi na osnovu:

126

a. raspoloživih sredstava, finansijskih i tehničkih;b. raspoloživih kadrova, i to njihovog broja i osposobljenosti za obavljanje

određenih poslova;c. brojnosti i karakteristika jedinica istraživanja i prikupljenih podataka;d. nivoa tačnosti i naučnog saznanja, odn. od koncepta obrade i broja i vrste

ukrštanja podataka kao i drugih neophodnih matematičkih postupaka,e. raspoloživog vremena za obradu podataka.

Šifriranje ili signiranje podataka je prvi postupak posle kontrole podataka, a u jednostavnijim istraživanjima, paralelni, istovremeni postupak sa kontrolom podataka. To je obeležavanje podataka – grupa podataka znakom, unapred utvrđenim kodeksom šifara.Kodeks šifara je dokument sačinjen na osnovu klasifikacije obeležja podataka odn. odgovarajućeg kategorijalnog sistema i modaliteta koji on sadrži, iskazujući ih u obliku simbola. Ovi simboli se organizuju u kodeksu šifara uz nužno poštovanje principa konvencionalnosti, isključivosti i asocijativnosti.Šifre mogu biti:

numeričke, najčešće sastavljene od arapskih brojeva i na principu dekadnog sistema (0 – 9). U praksi se ipak, susreću, i kombinovane numeričke šifre, sastavljene od rimskih i arapskih brojeva, pri čemu rimski brojevi obeležavaju opštije kategorije ili klase;

slovne, sastavljene od slova abecede odn. azbuke, bilo samo do malih ili velikih, bilo od njihove kombinacije;

grafičke, sastavljene od različitih grafičkih oznaka, crteža (najčešće geometrijskih) itd;

kombinovane, najčešće sastavljene od kombinacije numeričkih i slovnih simbola.Šifre mogu biti: jednostavne – jedna šifra, jedan sadržaj; vezane – one koje se ponavljaju ili se vezuju za druge šifre; kombinovane – one koje izražavaju vezu među samostalnim svojstvima i više šifara kojima istovremeno izražavamo više samostalnih svojstava.

119. Razvrstavanje i prebrojavanje podataka

O razvrstavanju i prebrojavanju podataka govori se kao o poslovima koji se neretko obavljaju istovremeno i zajedno. Za kvantitativna istraživanja to ima smisla, ali za teorijska i kvalitativna istraživanja taj stav ne važi. Razvrstavanje podataka o njihovim obeležjima je postupak utvrđivanja kvaliteta podataka u primeni klasifikacije i prilikom šifriranja. Ono se može odigravati potpuno nezavisno od prebrojavanja i može imati značenje završnog postupka u obradi podataka.Dakle,

127

o razvrstavanje – je postupak utvrđivanja spoljašnjih i unutrašnjih svojstava podataka, odnosa između njih i grupisanja u celine (nizove, serije, skupove itd), klase ili vrste, prema utvrđenim obeležjima srodnosti sadržaja.o prebrojavanje – je postupak kojim se utvrđuje kvantitet – broj, količina određenog svojstva odn. broj istraživanih jedinica kje poseduju određeno svojstvo. To je u stvari, utvrđivanje ¨distribucije¨ - rasprostranjenosti i ¨frekvencije¨ - učestalosti određenih svojstava. Prikupljeni podaci čiji se kvantitet utvrđuje prebrojavanjem, mogu se odnositi i na kvalitet – kvalitet svojstva pojave (npr. na intenzitet, smer pojave itd). Prebrojavanje podrazumeva korišćenje opštenaučne statističke metode, za utvrđivanje kvantiteta i njihovo iskazivanje kroz statističke serije.

120. Ukrštanje, tabeliranje i iskazivanje podataka

Ukrštanje podataka je uslovljeno konceptom i planom analize, zaključivanja i izveštaja o rezultatima istraživanja i klasifikacijom podataka. Pojam ¨ukrštanje¨ odnosi se prvenstveno na statističke podatke, ali ne mora samo na njih, može i kod drugih vrsta podataka, npr. u analizi pojmova i sl.Ukrštanje je kao misaoni postupak, dovođenje više grupa svojstava obeležja istih jedinica istraživanja u međusobnu vezu. Postupak ukršatanja podrazumeva:- izbor podataka, - organizaciju i oblik tabele- nivo – složenost ukrštanja- postupanja po drugim specifičnim zahtevimaPrilikom ukrštanja potrebno je izvršiti sledeće radnje:

1. formira se zaglavlje tabele, koje sadrži:- naziv i redni broj tabele,- apsolutni broj od koga se vrše sva potrebna izračunavanja,- nazivi modaliteta svojstava obeležja,- podatak o obliku iskaza.

2. formira se, ako treba, pretkolona kojom se saopštavaju svojstva obeležja, na koja se ukršteni podaci odnose.

Ukrštanje podataka može biti jednostepeno i višestepeno, dok tabele mogu biti jednostavne, dakle bez ukrštanja podataka i složene, višestepene kroz koje se vrši ukrštanje više modaliteta svojstava različitih obeležja.Uobičajeno je i razlikovanje tabela po broju ulaza. Tako postoje najjednostavnije tabele sa jednim ulazom, tabele koje istovremeno obrađuju dva obeležja imaju dva ulaza, itd.Podaci moraju biti iskazani: jasno – tako da nema sumnje na šta se odnose, precizno – tako da isključuju svaku proizvoljnost značenja, iscrpno – bez neopravdanog odbacivanja ili sažimanja podataka, logično – tako da imaju prirodan red svojstava i logičan redosled pojmova, kondenzovano – tako da sadrže samo podatke potrebne za razumevanje pojave na koju se odnose, pregledno tako da ih je lako uočavati i pratiti, konvencionalni – tako da se koriste uobičajeni,širem krugu poznati termini i iskazi.Podatke možemo saopštiti:- verbalno, pisanim putem - simbolima

128

- numerički, brojkama - kombinovano (čest slučaj, mnogobrojni podaci)- grafički, pomoću crteža i grafikona

121. Ocena podataka

Ocena vrednosti podataka izvedena je i saglasna sa postupkom verifikacije hipoteza. Za verifikaciju hipoteza bitne su samo tzv. krucijalne saznajne činjenice. Ocenom se utvrđuje da li podaci omogućuju, sređivanjem i obradom, konstruisanje potrebnih krucijalnih saznajnih činjenica. Ocenom podataka, prema tome, utvrđuje se da li su podaci dovoljni, adekvatni i validni za predmet i hipoteze istraživanja. Budući da imamo kvalitativne i kvantitativne podatke, utvrđuje se:

a. za kvalitativne podatke:- da li se podaci odnose sadržajno na predmet istraživanja,- da li valjano izražavaju smer i svojstvo pojava.

b. za kvantitativne podatke:- da li valjano izražavaju meru (rasprostranjenost, intenzitet itd.) istraživane pojave.

Poznato je više postupaka za ocenu podataka:1) logička ocena sadržaja podataka – najjednostavniji je i vrši se po pravilima

logičkog mišljenja i ona je najmanje egzaktna;2) slaganje sadržaja prikupljenih podataka – činjenica, na osnovu teorijskih

koncepata o predmetu istraživanja;3) utvrđivanje sadržaja podataka sopstvenog sa sadržajem podataka ranijih

istraživanja, čiji su predmet i ciljevi istraživanja isti ili slični;4) pribavljanje ocene valjanosti podataka od grupe eksperata za predmet

istraživanja;5) utvrđivanje stepena međusobne povezanosti podataka u okviru istog

istraživanja – ali prikupljenih posredstvom različitih, međusobno nezavisnih indikatora.

122. Analiza podataka

Analiza podataka je misaona aktivnost uopštavanja podataka (u saznajne činjenice) i formiranja odgovora na pitanja sadržana u hipotezama. Analiza podataka je faza naučnog saznanja koja prethodi naučnom zaključivanju. Analitički postupak kao misaona aktivnost ostvaruje se kroz:

a. razlaganje podataka na predmete i na odnose između predmeta,b. poređenje istovrsnih podataka proveravajući njihovu logičku koherentnost,c. konstatovanje činjenica u vidu određenih iskaza o predmetima, relacijama,

svojstvima i aktivnostima ispoljenim u stvarnosti.Analiza se izvodi o unapred utvrđenom analitičkom konceptu i planu, a na osnovu analitičkih pravila, čime se obzbeđuju valjanost (objektivnost i pouzdanost) misaone aktivnosti istraživača.

129

Izvor analitičkih postupaka započinje ocenom mogućnosti njihove primene na raspoloživi fond podataka a u skaldu sa predmetom i ciljevima istraživanja. Pri tome se nužno uspostavlja veza između prodornosti analitičkog postupka i vrste podataka. Analitički postupci razlikuju se po načinu na koji se svojstva pojave iskazuju, ali neki od njih sadrže i ograničenja u pogledu poretka izražavanja svojstava pojave.Svojstva pojave mogu biti izražena:

- diskretnim poretkom,- kontinuiranim poretkom,- poretkom varijeteta

Kvalitativni podaci izražavaju svojstva koja najčešće pripadaju diskretnim ili tipološkim porecima modaliteta, a kvantitativni podaci uvek izražavaju kontinuirani poredak.U svakoj fazi istraživanja pa i u fazi analize, moguće su greške. Minimum zahteva prema istraživaču je da te greške oceni, ako već ne može da ih potpuno otkloni ili izbegne. Greške do kojih dolazi u fazi analize mogu biti prouzrokovane greškama u ranijim fazama ili u toku primene analitičkih postupaka. Po posledicama koje izazivaju, razlikujemo dve osnovne vrste grešaka:a. greške koje se u uzajamnom odnosu uvećavaju, pa je ukupna greška ravna njihovom zbiru,b. pojedinačne greške koje se uzajamno potiru.Izvori grešaka su najčešće u pristrasnosti istraživača, koja može da proističe iz:

1. pogrešnog teorijskog koncepta (teorijska pristrasnost),2. nepoštovanja metodoloških pravila i postulata (metodološka pristrasnost),3. neadekvatnog postupka u prikupljanju podataka (terenska pristrasnost),4. neadekvatnost postupka u sređivanju, iskazivanju, analizi podataka (kabinetska

pristrasnost).Svi oblici pristrasnosti daju:

sistematske greške, koje se međusobno ne kompenzuju već umnožavaju, slučajne tehničke greške, pretežno pojedinačne,koje se mogu uzajamno

kompenzovati, potirati.Da bi se smanjila mogućnost pravljenja slučajnih grešaka, koje je inače teško otkriti, preduzimaju se mere predupređivanja:

o ozbiljno, precizno projektovanje,o rigorozna primena pravila metoda,o obuka saradnika,o sistematska kontrola rada svih saradnika, itd.

123. Statistički postupci koji se najčešće koriste u tretmanu prikupljenih podataka u politikološkim istarživanjima

U analizi podataka tj. utvrđivanju određenih svojstava pojave, njenih odnosa itd., koriste se mnogobrojne analitičke tehnike.

130

Uobičajeni postupci u tretmanu prikupljenih podataka u politikološkim istraživanjima su:

1) prebrojavanje kojim se utvrđuje broj jedinica obuhvaćenih istraživanjem, broj ispravno obrađenih jedinica, broj grešaka, itd.

2) izračunavanje proporcije i procenata. Proporcijama se izražava kvantitativan odnos dela prema celini korišćenjem raspona od 0 do 1. Procenti su iznos proporcije pomnožen sa 100.Za proporcije i procente može se konstatovati da su, u odnosu na apsolutne brojeve, nova, kvalitativno drugačija i potpunija informacija o učešću pojedinih grupa ili kategorija u raznim deobama,koje omogućavaju poređenja više razdeoba (serija) sa istim kategorijama različitih veličina.Koeficijenti odnosa služe , takođe, za opisivanje skupa iskazivanjem odnosa kategorija između sebe (npr. muških i ženskih članova organizacije), kao i utvrđivanje srazmere jedne kategorije prema drugoj od koje zavisi (npr. broj izabranih prema broju kandidovanih). Koeficijent odnosa služi za konstruisanje stopa rasta (progresivnih – rastućih i regresivnih – opadajućih).Numeričke razdeobe frekvencija nisu samo opis već i mera opisa skupa. Njima se vrši statističko kondezovanje činilaca razdeobe otkrivanjem reprezentativne veličine tj. mere centralne tendencije ili prosečne, srednje vrednosti razdeobe.

a. izračunate srednje vrednosti – u koje spadaju aritmetička, geometrijska i harmonijska vrednost,

b. pozicione srednje vrednosti – u koje spadaju medijana i modus.Za opis skupa, osim srednje vrednosti, neophodne su i varijacije odstupanja od srednjih vrednosti i između sebe.Aritmetička sredina je količnik između zbira svih vrednosti obeležja u skupu jedinica i broja tih jedinica. Prednost srednje aritmetičke vrednosti je kondenzovanost i jednostavnost utvrđivanja i saopštavanja, a nedostatak znatno pojednostavljivanje i ogrubljavanje karakteristika skupa.Geometrijska srednja vrednost je n-ti koren iz proizvoda dobijenog množenjem svih vrednosti razdeobe, pri čemu je n jednako broju jedinica u skupu. Harmonijska srednja vrednost koristi se povezano sa aritmetičkom sredinom za utvrđivanje i otklanjanjerazlika između rezultata dobijenih aritmetičkom sredinom i stvarnih vrednosti.Harmonijska sredina, kao ni geometrijska nije moguća ako je vrednost bilo kog člana jednaka nuli.Medijana je mera centralne tendencije koja svojom vrednošću deli na dva jednaka dela razdeobu sređenu po veličini. To je vrednost obeležja za tipičnu jedinicu. Na nju utiču promene vrednosti obeležja.Modus je najčešće ponavljana vrednost obeležja u razdeobi jednog skupa.Mere proseka iako veoma značajne kao pokazatelj u opisu strukture u razdeobi i za komparaciju više razdeoba, budući da otkrivaju samo jednu karakteristiku razdeobe

131

(centralnu tendenciju), nisu dovoljne za opis osnovnih karakteristika u razdeobi, pa im se dodaju i mere razlika i vrednosti položaja.Za utvrđivanje varijacija postoje dva tipa mera:

1. apsolutne, u koje spadaju: razmak varijacije, interkvartalni razmak, prosečno odstupanje i standardna devijacija;

2. relativne, u koje spadaju: koeficijent varijacije i koeficijent kvartalne varijacije.Razmak varijacije je razlika između najviše i najniže vrednosti obeležja, bilo da je razdeoba data u pojedinačnim ili u grupnim razmacima.Interkvartalni razmak, koji predstavlja razliku između trećeg i prvog kvartala, znatno ublažava uticaj ekstremnih vrednosti ispoljen u prethodnom razmaku varijacije.Prosečno apsolutno odstupanje predstavlja odstupanje pojedinih vrednosti obeležja u razdeobi, od svoje aritmetičke sredine.Varijansa je centralni momenat, dat kao oblik kvadratnog odstupanja srednjeg apsolutnog odstupanja.Standardna devijacija spada u najznačajnije apsolutne mere varijacije. Ona se može odrediti kao kvadratni koren iz prosečnog kvadratnog odstupanja (varijanse) pojedinih vrednosti obeležja u razdeobi od njihove aritmetičke sredine.Koeficijent varijacije je odnos između standardne devijacije i aritmetičke sredine, izražen u procentima.Regresijom se smatraju stohastičke zavisnosti, s težnjom da se zavisna varijabla oceni nezavisnom, ustanovljavanjem matematičke relacije i određivanjem njihovog oblika i pravca.Korelacijom se iskazuju stepeni jačine odnosa, kojim se uzajamna zavisnost pojava, njihovih karakteristika, manifestuje, ali se zavisna varijabla ne može objašnjavati nezavisnom.Ovi postupci su sastavni delovi primene statističke metode.

124. Provera hipoteza

Procedura provere hipoteza veoma je složena i obuhvata postupke konstatovanja i shvatanja odnosa varijabli, stava hipoteza i indikatora. Proverom treba potvrditi odn. konfirmisati stavove hipoteze u društvenim naukama ili ih odbaciti.Stav hipoteze je iskazan odnos između varijabli hipoteze. Moguća je različita složenost stava hipoteza: od najjednostavnijeg koji je iskazan kao odnos dveju varijabli (jedne nezavisne i jedne zavisne) do složenog stava koji proizilazi iz odnosa tri ili više varijabli.Stav hipoteze izložene proveri može da bude formiran:

1. odnosima jedne nezavisne varijable sa više zavisnih. Ovo su hipoteze koje se bave uticajem jednog faktora na više pojava;2. odnosima više nezavisnih varijabli sa jednom zavisnom, čime se izražava pretpostavka o više uzroka i jedne posledice;3. odnosom jedne nezavisne i jedne zavisne varijable.

132

U svim slučajevima provere hipoteze podrazumevaju se zahtevi za:a. proveru stava hipoteze; svojstava hipoteze više varijabli,b. proveru varijabli, njihovog sadržaja, strukture, usmerenosti, intenziteta, uloge u hipotezama,c. proveru indikatora, njihovog sadržaja, svojstava itd., a posebno međusobnih

odnosa i odnosa prema varijablama. Indikatori se odnose na stav hipoteze i njime se ona potvrđuje ili opovrgava. Ali određeni indikatori moraju pokazivati da varijable, svaka pojedinačno, zaista postoje, da su karakteristične po određenim svojstvima, sadržajima itd.

d. proveru podataka,njihovog sadržaja, značenja i odnosa sa indikatorima.U suštini, provera hipoteza je stroga procedura dokazivanja odn. opovrgavanja, u kojoj hipoteza dobija status teze koja se dokazuje, indikatori i podaci status argumenta, a postupak status demonstracije dokaza.Dakle, procedura verifikacije hipoteze teče: provera podataka u vezi sa indikatorima; provera indikatora u vezi sa varijablama i stavovima hipoteze; provera varijabli u vezi sa stavom hipoteze; provera odn. dokazivanje stava hipoteze.

125. Naučno zaključivanje na osnovu podataka

Proces dokazivanja i opovrgavanja i zaključivanje o predmetu istraživanja na osnovu podataka, teče tokom celog procesa istraživanja. Međutim, ciljevi istraživanja ostvaruju se tek formiranjem naučnih zaključaka i na osnovu njih formiranje osnove teorije i metodologije.U empirijskim istraživanjima zaključivanje na osnovu podataka je induktivno. Ono kreće od pojedinačnih podataka koji se javljaju kao premise: zaključci o indikatorima preuzimaju ulogu premisa o varijablama i stavu hipoteze i tako se dolazi do zaključka, tačnije do zaključaka o pojedinačnoj hipotezi. Pozitivan zaključak o pojeidnačnoj hipotezi po pravilu je parcijalan i verovatan. Osim toga, zaključak može da bude:

- u potpunosti pozitivan kada je celina stava potvrđena,- pretežno pozitivan kada je stav hipoteze saglasan sa većinom slučajeva,- uravnotežen kada je približno isti broj situacija saglasnih i nesaglasnih sa stavom hipoteze ili kada nemamo dovoljno dokaza koji potvrđuju odn. opovrgavaju hipotezu.

S obzirom na to da se više pojedinačnih hipoteza povezuje sa posebnom hipotezom koju one razrađuju, za dokazivanje posebne hipoteze argumenti su pojedinačne hipoteze. Relativno je lako zaključivanje o posebnim hipotezama, kada su o ovim pojedinačnim zaključci pozitivni na približno isti način. Međutim, zaključci se mogu kretati od onih koji su u potpunosti pozitivni do onih koji su negativni. U slaučajevima u kojima svi zaključci o pojedinačnimhipotezama nisu međusobno saglasni, sledi postupak ocene važnosti pojedinačnih hipoteza po stav posebne hipoteze. Moguće je da većina

133

pojedinačnih hipoteza bude označena negativnim zaključkom, a da ipak o stavu posebne hipoteze zaključak bude pozitivan.Zaključivanje o generalnoj hipotezi takođe je induktivno i odigrava se kao zaključivanje o posebnim hipotezama. Zaključci o posebnim hipotezama preuzimaju ulogu postulata o generalnoj hipotezi.Teorijska istraživanja ne primenjuju strogu proceduru dokazivanja hipoteze i zaključivanja na osnovu njih, pa ni zaključivanje nije prvenstveno induktivno, naprotiv, ima situacija u kojima je ono pretežno deduktivno, sa jakim osloncemna aksiome i naučne zakone i paradigmatske postupke.

126. Izveštaj o istraživanju i izveštaj o rezultatima istraživanja (pojmovno razlikovanje i opšta klasifikacija)

Izveštaj o istraživanju je sistematizovana celina ukupnih saznanja o predmetu istraživanja. To saznanje se izlaže u odgovarajućoj pisanoj formi, a unutrašnja organizacija sadržaja uslovljena je zahtevima projekta istraživanja.Pod pojmom ¨izveštaj o istraživanju¨ podrazumevamo ukupnost saznanja saopštenih odgovarajućim jezikom i stilom o rezultatima istraživanja. U tom smislu pojam ¨izveštaj o istraživanju¨ najširi je i obuhvata razne sadržaje. Možemo razlikovati bar tri vrste sadržaja:

1. sadržaje kojima se opisuju praktične konkretne aktivnosti u postavljanju i realizaciji istraživanja, obradi podataka i izradi izveštaja koji se mogu nazvati organizaciono – tehničkim ili tehničko – ekonomskim;

2. sadržaji koji se bave problemom i predmetom istraživanja;3. sadržaji koji se bave metodološko – metodskom problematikom.

Prilikom svakog istraživanja ova tri sadržaja se nužno javljaju.

Izveštaj o rezultatima istraživanjaPojam ¨izveštaj o rezultatima istraživanja¨ može se shvatiti kao uži i definišemo ga kao celinu novostečenih i sa njima povezanih naučnih saznanja o predmetu i metodama istraživanja dotičnog predmeta, sistematski, kritički, u odgovarajućim formama i stilu izloženih, kako bi bila podobna za dalje naučno korišćenje.Razlike između izveštaja o istraživanju (IOI) i izveštaja o rezultatima istraživanja(IORI) su pored razlika o naučnosti i predmetnosti sadržaja još i u nameni izveštaja. Izveštaj primeren potrebama daljeg naučnog korišćenja izlaže sadržaje koji se prvenstveno ili isključivo tiču nauke i od značaja su za nju. Tako se jasno utvrđuju mesto, uloga i funkcija izloženih saznanja, u naučnom saznajnom fondu. Elaboracija mogućih hipotetičkih stavova ili otvorenih i novopostavljenih naučnih pitanja u tom izveštaju dobija značajno mesto.IOI ima znatne prednosti nad IORI sa stanovišta subjekta odn. institucije koja je vršila istraživanje. Detaljnim IOI izgrađuje se osnova za svestrano razmatranje i usavršavanje

134

drugih istraživačkih procesa, a naročito za izbegavanje propusta grešaka, suvišnih radnji i pogrešnog izbora kadrova. Osnovne teškoće u izradi i korišćenju takvog izveštaja su:1. raznovrsnost izvora koji se moraju koristiti,2. raznovrsnost materije koju obuhvata, a čiji jedan deo uopšte nema neposredne veze

sa predmetom istraživanja,3. obimnost koja proizilazi iz potrebe da se obradi mnoštvo detalja.Nasuprot tome, IORI za naručioca je pogodniji za korišćenje, jer se neposredno bavi sadržajima za koje naručilac ima najveći interes.Između IOI i IORI postoji odnos celine prema delu.o Izveštaj nije nezavisan deo istraživanja i ako ima sva svojstva formalne

posebnosti. U njegov sadržaj je nužno ugrađen deo teorije preuzet iz teorijskog određenja predmeta, kao i kategorijalni sistem.o IORI je veoma složen sistem dokazivanja i opovrgavanja, sistem naučnog

produktivnog zaključivanja. Dokazivanje i opovrgavanje počinju već u najranijim fazama rada na izradi projekta istraživanja i u primeni su tokom čitavog procesa istr. Uključujući izradu izveštaja. Suština izveštaja i jeste u konstatovanju istinitosti, lažnosti hipoteza i izvođenju zaključaka na osnovu toga. Konstatacija o istinitosti – lažnosti hipoteza su:

1. stavovi teksta – iskazi izveštaja,2. one su postulati i premise za izvođenje novih zaključaka3. one su osnova za izvođenje novih pitanja i hipoteza4. one su osnov i argumenti za odnos prema prethodnom saznanjui znanju, prosto

iskustvenom i naučnom.Izrada izveštaja i izveštaj nisu i ne mogu biti samo prosto izlaganje rezultata istraživanja već su i sami specifičan proces istraživanja, metodama dokazivanja i opovrgavanja, primenom svih osnovnih metoda a naročito dedukcije , indukcije i generalizacije

135

136