Mеђународни зборник поезијеКњига друга

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Уметнички клуб РАСКОВНИКartclubraskovnik@gmail.com

Смедерево2016.

Зборник је подржала Међународна школа поезије"SCUOLA DI POESIA - SCHOOL OF POETRY"

Међународни зборник поезијеКњига друга

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

ИздавачиУметнички клуб РАСКОВНИК - Смедерево

artclubraskovnik@gmail.comГАЛАКСИЈАНИС -Ниш

За издавачеМирослав Мишел Болтрес

Млађан Ранђеловић

Уредник издања Мирослав Мишел Болтрес

Лектурапроф. Соња Ђорђевић

Радове одабралиакад. Драган Дамјановић

проф. Соња Ђорђевићпроф. Љиљана Глигоријевић

Слика „Огњиште“ на корицамаСлободан Бобан Драгољевић

Технички уредник и дизајнЧедомир Васић

ШтампаГалаксијанис, Ниш

Тираж200

Међународни зборник поезије

Огњиште моје вековима траје

Уметнички клуб РАСКОВНИК

КОРЕЊЕ И ОГЊИШТЕСрбија је моја домовина милау свом корењу и огњiштуљубав је за све скрила.

Из корења њеног слобода расте,дечја граја се шири,вијуга пољем попут ласте.

Огњиште њено гори,топлину срца топи,широм су отворени њени двори.

Корење и огњиште Србија чува:Корење – снажно и јако,Огњиште – топло и меко.

Mартин Николићnајмалађи члан УК-а РАСКОВНИК

дарује нам песму о огњишту

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕЋ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ- ПОНОС ПРЕДАКА!

Мирослав Мишел Болтрес

7

ОГЊИШТЕ

Кућа представља човеков животни простор и сим-бол породичног богатства и благостања. У средишту тог прос-тора је огњиште/пећ као његов основни, конститутивни део, и будући да је у средишту, његов сакрални значај за укућане је највећи. Оно што је олтар у храму, то је огњиште у кући и скоро сви домаћи обреди, од рођења до смрти обављани су на огњишту. У Српском митолошком речнику читамо да је старо српско огњиште било укопано у средини једноћелијс-

ког кућног пода. У његовом удубљењу је ложена ватра од-носно огањ, а непосредни простор око њега, обично попло-чан, назива се огњиште.

Огњиште је симбол заједничког живота, дома, везе мушкарца и жене, љубави, те споја ватре и њеног сте-цишта. Као соларно средиште које топлином и светлошћу зближа-ва бића, а и место где се припрема храна, огњиште је извор

8

живота, његово средиште, живота који се пружа, подржава и шири. У свим друштвима се огњиште поштује и светкује, наводи се у Речнику симбола.

Оно је и средиште не само породичног, него и друштве-ног живота, јер се око њега породица и њени гости окупљају и разговарају, обављају се договарања, препричавају приче, предања и веровања. Отуда и израз «набити огњиште» који значи примати госте у кућу.

По народним веровањима, огњиште је место на ком бораве кућни духови и на ком се окупљају преци. Везано је за култ ватре, који се посебно поштовао код Јужних Слове-на. Ватра у огњишту се никад није гасила иначе је губило своју стваралачку и животодавну снагу.

Код Бугара се ново огњиште даривало и сви гости су доносили дарове и качили их изнад огњишта. Прву ватру палила је најстарија жена доневши жар из рођачке куће и изговарала различите благослове од којих је најважнији да огњиште никад не угасне. На угаслом огњишту обављале су се различите магијске радње.

И данас се користи израз „неком се угасило огњиште“ у значењу да се породица угасила, да нема више живих чланова.

Већ је речено да су око огњишта обављани многи по-родични обреди, а особито је важно увођење новог члана породице. Бугари су тек крштено дете остављали неко вре-ме код огњишта. Македонци су прво купање детета обавља-ли изнад огњишта да би било дуговечно и привржено кући.

Код свих Јужних Словена, огњиште има своје место и у свадбеним обредима. Када би млада први пут ушла у нову кућу, водили су је до огњишта које би она љубила, затим га три пута обилазила, џарала по њему, палила ватру, узимала по суђе, мешала и солила јело. У Србији и Хрватској је млада даривала огњиште новцем или јабуком у коју је уденут новчић.

9

Код Македонаца, у неким крајевима, кум би лупнуо три пута младином главом о враташца пећи да би била прив-ржена дому и да би била добра жена. Код Бугара, ако би де-војка побегла за младића без сагласности својих родитеља, онда би разгорела жар на огњишту и укућани је више нису могли вратити родитељима јер се сматрало да је тако брак закључен. У неким крајевима, невеста је добијала од оца машице и троножац као део мираза. У Словачкој је невеста доносила пепео из очеве куће и тајно га сипала у пећ у кући свога мужа.

Ритуалне радње и обреди су обављани око огњишта и у време календарских празника као што су Бадње вече, Бо-жић, Нова година, Благовести. Поред огњишта се поставља-ла празнична трпеза и изводили разни обреди са бадњаком. Један од њих је да домаћин подигне запаљен бадњак, а да се укућани провлаче испод њега и тако себи обезбеде добро здравље и дуг живот.

Положајник је на Божић прво прилазио огњишту и да-ривао га, а затим машицама џарао ватру и изговарао риту-алне благослове који би обично почињали са „Колико вар-ница толико парица, колико варница толико пилића, колико варница толико јагањаца… итд.“ који су требали да призо-ву не само благостање него и плодност у домаћинству. На огњишту се пекао и обредни хлеб – чесница и припремало ритуално јело – печеница.

У Бугарској се на Нову годину у огњиште бацао речни камен да би се укућанима новац сливао лако као што се ре-ка слива преко камења и да им новчаници буду тешки, као што је камен тежак. Плодоносна снага огњишта преносила се и на све премете који су у вези са њим. Жарач је, на при-мер, коришћен за време грмљавине да се њиме лупа по наћ-вама, земљаним судовима и амбару, да би се напунили жи-том и плодовима. Машицама и жарачем су терани градонос-

10

ни облаци, а у пролеће змије и гуштери. Ове предмети су се обавезно стављали поред породиља и новорођенчади током четрдесет дана након порођаја да би се заштитили од злих духова и болести.

Будући да је свето место, за огњиште су везане и број-не забране. Деци је забрањено да џарају по ватри, да заба-дају нож у огњиште, да ногом ударају у угарке јер се у про-тивном могу разболети.

Код Срба су се грешници исповедали огњишту. По-ред огњишта се давало и узимало на зајам, чак и без сведо-ка. Код Црногораца се најстрашније клетве везују управо за огњиште.

И не само код Словена, него и целом свету, огњиште је свето место, а у бројним културама добија улогу средишта или пупка света, па често постаје и жртвеник. Код Бурјата га украшавају разнобојним врпцама пореданим у правцима страна света, а исто налазимо и у Индији.

А код неких сибирских народа небеским божанстви-ма се жртве приносе управо на огњишту јер се верује да ватра тако постаје врата, пролаз ка оном свету, који укућа-нима треба да обезбеди заштиту и благостање.

И данас, у времену централног грејања и грејања на даљинске системе, свако од нас осети извесну нежност и не-сумњиви ужитак кад год нам се пружи прилика да се негде огрејемо крај камина или пећи у којој гори ватра.

Са интернета преузела и приредила

Љиљана Глигоријевић

11

УВОДНО СЛОВО О ЗБОРНИКУ

У оквиру обележавања шетогодишњице постојања и деловања Уметничког клуба РАСКОВНИК донета је од-лука да се објави међународни књижевни конкурс на тему најлепше песме о огњишту под називом „ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ“.

Сви смо ми рођењем посејани на једно тло које ће нам за навек – док постојимо, бити огњиште родно, само једно и једино, од предака наслеђено и у аманет оставњено, нама на радост живота да траје, за покољења наша да га сачувамо...

Данас када живимо у временима расејања, отуђења и бледих сећања на завете предака и на места где смо први пут угледали свет, када су нам огњишта заборављена, опустела, урушена, а многима и спаљена морамо се сви заједно избо-рити да достојанствено опстанемо и да би имали право на будућност - корене наше сачувамо.

Огњиште – родна кућа је где год да је, на селу, у граду – стуб је наше породице, предака, нас самих, потомака, са-биралиште драгих нам људи и сећања, топлина дома, сигур-ност у сва времена.

Ту – крај огњишта смо се рађали, радовали и плакали, прве кораке направили, најукуснија јела пробали, женили се и удавали, окумили, заклетве давали, дане и ноћи, месеце и године проводили, ватру џарали, госте примали, клетве ба-цали, песме певали, приче испредали и ту крај огњишта, и скончали... трајали као продица и именом опстајали... У ве-ковима, пре, а и после нас тако је било – тако се и наставило.

А, одувек се зна, да песници имају посебан дуг пре-ма прецима, родној груди и сопственим огњиштима – зато је овај зборник данас ту, у вашим рукама – да се подсетимо

12

и не заборавимо и ко смо и одакле смо, и којим путевима кроз овај живот ходимо...потомке на наше постојање подсе-тимо...

Ово су вам, драги моји пријатељи, о огњишту песме лековите – за душу мелем, за уши најлепша музика, за срце љубав од праискона!

И тако, ових дана, пристизале су нам песме са свих страна, земаља из окружења и других меридијана: из Ср-бије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Македо-није, Бугарске, Аустрије, Немачке, Холандије, Канаде и Америке, и свака од њих нам је донела по једну искру са ве-ковног огњишта песника – божијег гласника, страдалника и посвећеника, на радост потомства – спомен је вечни зборни-ком овим сачињен...

„Тамо где гасе се огњишта…Тамо где празна је колевка...Тамо где суви су кондири...Тамо где цветају божури...“Ово су стихови песме „Тамо где самују вукови“ првог

српског епског метал бенда Деспоти, који нас опомињу да се огњишта не остављају...

Међу корицама овог зборника бројни су песници ос-тавили стихове и емоције, сећања кроз мноштво поетских слика, а све сажето може стати у неколико речи нашег по-знатог писца Милоша Петковића, Перуновог хроничара: „Никада не напуштајте родна огњишта ма шта да се деси. Никада...Увек има наде...“

У уметнички утврђеном Граду Смедереву,о Светом Трифуну, 14. фебруара 2016. господњег лета

Председник УК-а РАСКОВНИКМирослав Мишел Болтрес

Најлепше песме о огњишту

Награђеним ауторима додељене су повеље Уметничког клуба РАСКОВНИК

15

ИСКРА У ПЛАМЕНУ

Из огњишта нашег пламени језици,о вериге лонац немирно се клатидок жар се вјешто отима пепелу,у скуте сакупља мирис хране мати.

У пепелу ушушкана црепуља сан снива - златну кору хљеба под сачем да крије. Вријеме што прође није било давно,жар са мог огњишта и сада ме грије.

На зиду сканцијер са посуђа мало,Ручно везен миље стару прича причу:извезла га мати у предаху дана,дјеца прва слова с тог миљеа сричу. Раним јутром мајка угарке прикупи.Да ватру распламса, тражи жеравицу.Отац помно прати, не говори ништа, Брига му се чита с гримасе на лицу.

Снагу дома и топлину у ћутању зида -Ту је мјесто радовања, смијеха и плача.И дјед на умору огњишту се врати. Тражи смирај душа да снагу ојача.

СЛАВКА КЛИКОВАЦМојановићи, Голубовци, Црна Гора

Велика златна повеља

16

СТАНИШТЕВеже се душа, ето тако - за цвет.За онај што цвета у исто времена истом месту, ето, баш ту,наслоњен на стару чесму.Веже се душа - за жубор.Тај баршунасти замор, живота бруј и дамар.За зрно, што птица га стисла,ту, иза куће, а оно се не да,у земљу бежи...Ето, баш ту би хтелода дише и да заврежи.Веже се душа, ето тако,за сунчев зрак.За онај што увек у исто времеуцакли пешчани врбак, и ону из зрна клицу што се умива и протеже, док јој се златна нитоко струка веже.Веже се душа за душу твојуТу, док седимо испред старе куће.И док нам се руке овлаш додирују,слушамо љубав, ветар што шапуће.

МИЛА МАРКОВИЋПараћин, Србија

Меморијална награда „Миомирка Нешић“

17

КРОЗ ВЕКОВЕ ПЛАМЕНСредњи век... Куга... Тама... и беда...Ритери црни и беле гриве...Мој чукун-чукун-чукундедараспали огањ крај старе шљиве...

Ратове страшне поче крволок,А пра-пра-прадеда на ноћној стражи...Огњиште своје и свој крвотокбрани и помоћ од Бога тражи...

Баба и деда...Године гладне...Чатрља... Коза... Тешка времена...С рамена глава олако падне,Ал’ очува се лоза кремена...

И отац, рођен крај речног корита,хтеде потомство да поведедалеко од смрти и ђавољих копита,што ближе небу и сласти победе...

Ја песмом терам зло, црне дане...Прастаре шљиве још рађа коштица...Ходам кроз живот и лижем ранекоје ми наноси сабље оштрица...

Ах, Боже благи, сад ми помозида огањ разгори ми буковина,да својој деци и старој лозипрокрчим стазе међу вуковима...

ЈОВАН БАЈЦАранђеловац, Србија

18

ОГЊИШТЕ МОЈЕ У БРДУ КРША Све око срца се свије и љубав иштеГреје топлином својом, просипа срећу,Од предака ми дато вековно огњиштеКоје по цени живота никада оставити нећу. У њега се прађед мој, Солунски јунак клеоИ бранио га свим срцем, живот за њега дао.За дом свој, за огњиште, нема шта није смео,Са осмехом на лицу, пред сваки метак је стао. У њему крај ватре огња моја мајка ме роди.Спрам њега мој живот није ни као зрно мака.Моја драга и ја, за дом дадосмо наше плодиДа љуби се и срцем воли огњишта стопа свака. Огњиште моје у брду крша већ вековима траје.Ветрови хладни га грле и песма уз гусле храни.Све што му с љубављу дадох, оно више ми даје.Мој дом се образом, чашћу и животом брани. Када те напусти срећа и страхови завриштеИ заплачеш громко као што никад ниси плак`о,Ништа те прихватит` неће као вековно огњиштеГде у сутон живота и душа се испусти лако.

БОШКО БАРЈАКТАРОВИЋКалудра, Беране, Црна Гора

19

О, КОСОВО(ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ)Осећаш ли мирис погаче, ..................испод црепуљЕГрлиш ли погледом облак, ........................... ил вапаЈ Њишеш ли душу што плаче, ............ за њом данимА Изгрева ли из дана мрак? ................................. СебаР Шта ли те притиска, мори, ......................... твој крсТТера да звезде бројиш, ................. вечног сапатникАЕхо ли из срца гори ................................ понижениММолиш се што постојиш, .......................... вјек-вјекИОстају за тобом развигори. .............. ..Рањен и крваВЈутром кад роса кипи, ............................ о, месечинОЕпитафи сјаје у оку, ................................... кроз мраКВековна киша суза сипи, ................................ нестајЕЕпилог у јаму дубоку. ..................................... ИзазоВКораци прошлости јече, ........................... из невољЕОдзвања равницом брдо, ...................................... сјаЈВатра ли из луга пече ..................................... поновОИгра ли се расуто крдо? ................................ПесмоММајка сновима плете ........................................лепотЕАлбум нагорелих корица, ............................. тропрсТТабани бриде и пете ................................. док грлиШРасуте зипке избеглица. .............................. У мемлИАвлија пуста у корову, ................................. тај огаЊЈаук и врисак у одјек .......................................... круГЕлегија песме у наслову. .......................... О, КосовО

Песма се састоји из две, а чита као три.

РАТКО РАЛЕ БЕЛИЋСуботица, Србија

20

ВЕКОВНО ОГЊИШТЕПонекад пожелим неко друго време,где се само због правде подизао мач,ницало јединство, ко из земље семе,а смехом замењен судбоносни плач.

Понекад пожелим да је часнија и бољаотаџбина која ме је из пепела дигла.У мени још постоји страст и јака вољаиако је клетва до мог дома стигла.

Понекад пожелим мирис старе брезе,цепаницу суву што дом свети греје,стару мајку како крај прозора везеи барјак у шуми док бели снег веје.

Знам да судбина моје жеље гази,одувек неправедно узима и даје.Желим само наду на животној стазии спас огњишта што вековима траје.

МИОДРАГ БРКИНКикинда, Србија

21

КРАЈ ОГЊИШТАУ дворишту доњем липа гране крилиизнад старог плота од лесковог прућа,ту, где су ми преци слатке снове снили,оронула ћути накривљена кућа.

Ту је предак давни почиво на сиси, дојила га мајка када год заиште,са чађаве греде још верига висина сред мале куће угасло огњиште.

Затекох ту мачку крај прастарог пања,нагорело дрво под веригом ћути.Стара мачка дрема своје претке сања,у далеко доба капају минути. О господство моје, само ти се реклo, крај огњишта овог под чађавом гредом,Све је оно тамо, одавде потекло,присети се некад свих предака редом. Вериге су симбол живог ланца сменеи страдања болног Створитеља Христа,тако моји преци живе сад кроз мене,због њих ми у оку топла суза блиста.

Огњиште је ватра у души човека,а човек икона Створитеља Бога.Ја сам сада веза овог тужног века,предака славних и наследника мога.

У кућерку трошном удишем чистоту,са прецима ћути моја душа немапева жалне песме о вечном животу,док смирено мачка крај огњишта дрема.

ЈОВАН Н. БУНДАЛОБеоград, Србија

22

ИЗГОН

(Уснулом у Господу, колеги Зорану Боговцу приређивачу монографије „Нечујних звона“)

Месечина је на лазу и убокорен мирис божура...Вечно тајанство неслућеног животокапосејано у мојој души страдалника,огрнуто љубављу и надом, не мирује...Копа тунел ка жељеном благовањуу окриљу протераног кућног прага...Уместо земље у марами у хуј времена уклесахтајанство раних, а позних мириса...и понесох познати довратак на раменукоје се савија под силином изгона...

Да ли то немиром у мени бујају океани бистрих сузау којима пливам, узнесена, пошкропљена светом патријаршијском водом,новорођеног источника, који је сад у мени,па га носим као крсну светињу дотичућег спасења?И купам се са белим венчићем у коси...

ЈАСМИНА АН ЈОВАНОВИЋКрагујевац, Србија

23

Обнажена спирам са себе грабеж, гареж и руке силоватеља...Не прилази ми издајниче! 3ар не схваташ?Ја сам благородна, занесена, загрожђена, заробљена краљица отетих сенки и сенокоса...Ни њих, ни моју душу ми не можеш узети...ни веру...То што је мој дом и светиња, невидљиво борави у мени од искона и где год да сам, ништа не загледам да не видим туђину,ни погледе нових прогонитеља...

Сви су ти они исти: “Шта ћеш ти овде? Иди! Иди тамо некуд одакле си сванула! Све ми моје треба! Не отимај ми тишину, ни ливаду, ни хлеб , ни лад...Овде ниси истинита! Твоја је само месечина на лазу, крик орла,свето слово крвавих, а заувек Бистрих вода и убокорен мирис божура.Зато иди! Иди некуд и памти...

24

НЕ ГАЗИ ТУДА

Ко си ти? Куда си пошао?Ко ти је дозволио да ту газиш?Ко те је звао? Зашто си дошао?Нећеш добити оно што тражиш!

Склони ногу са моје стазе.Мојим је знојем заливена.Зар твоје ноге њоме да газе?Моја је крв ту проливена!

Овде сам се родила, овде и рађала,ту љубав водила и ту се свађала,ту ме је мати подојила,своју сам децу баш овде повила.

Не гази туда, не дирај моје!Не занима ме како и куда.Избори се за оно своје.Ја браним срцем и нисам Јуда!

Не издајем ни себе ни оца.Само моје цвеће расте у тој башти.Неће твоје семе на тло моје пасти,нити да зажари, нити да исклија.Моја је и плодна, и кућа ми родна,Увек ми се нада као стреха ласти.

САЊА МАНЧИЋ АЛЕКСИЋСмедерево, Србија

25

Нити ћеш моје огњиште да газишнити можеш ти жар да распириш.Зашто си дошао? Чије да тражиш?Браћу да завадиш, своје да примириш?

Ако части имаш и поштења мало,седи и огреј се, попи чашу вина,ево, пола хлеба, успут да се нађе,па ти дому своме...крени полако.Мој је живот овде и огњиште старо...Моја је својина и моја судбина.

26

ЖИВИМ ТЕ СРЦЕМ ОД ПРВОГ ПЛАЧА

Табанима кору твоју, испуцану, мрвим у прахПрашину осјетим, врелу, измрвљену, међу прстима.Погнуте главе, увелих лица, пупољке оку исцртавам.Знојем те својим појим жедну љетње олујне кише,Сузом жала умивам ти смежурене неизрасле латице.

Равнице сам дијете, храстом корјена годовима уплетен, Житом зрна умиван, мирисима крушне пећи опијен.

Кодом потомства и њиховог вјечног ропстваУ мени живи пркосни роб жуљавих табана, сељак.Инат живота врви цртама длана исписаних жуљева,Тежином леђа столећа нагрбљена усправљених надања.

И кад ми искривљену кичму равнају силни отимачи,Не желим бити убог и пасти на твоју златну прашину.

Уздижем главу и не дам те, мрвим те у шаку,Устима гризем, влажећи те просипам по ливади.Не дам те ни тако суху и испуцалу на сунцу изгорену,Ни прољетним кишама ријека набујалу, поплављену. Блатњаву те грлим глибом муља, муком опстојим,Живим те такву каква јеси, моја си утиснута у мисли.

ЗДРАВКО ОДОРЧИЋЗагреб, Хрватска

27

Волимо се и када нас лед туче и када нас муње сјевају.Стиснемо се и чувамо тјешећи се, причајући своје тајне,Ти мени о роду своме, а ја теби о љубави скривенојКојој си простирку ливаде за нас цвијетом исплела.

Живим те срцем од првог плача и првог погледа.Омотат ћеш ме, кад вечно усним, својом хумком Равнице.

28

МОЈЕ СЕЋАЊЕ... У старој кући у самом ћошку.Откад се сећам, ту се дим вије.Вериге стоје и саџак стари Док у котлићу вода увек врије.Ту сам некада, док бејах дете,С баком проводио детињсво своје.А сада више нема те куће... Још у мом сећању истине стоје.Како сам волео топлу погачу, кад је из црепуље извади бака,Па још ми парче, које ми даје, напуни са доста зрела кајмака.А котлић над ватром увек је пун. У њему вода шушти и кува.Ту поред огњишта не беше зима, ни кад северац опасни дува.Чај ми у трену бака направи, кад мало кашљем и грло боли.Бака је била спремна за свејер је и знала много да воли.Док се дим дими и кућа живи.Ту, крај огњишта, све се припрема.Дека је стално ложио ватру, наслоњен на штап, покаткад дрема.Ту се кувало, сапун правио, Пеко се хлеб испод врелог сача.Огњиште нам је кућу чувало да све напредује и кућа јача.

РАДЕ ПАНТЕЛИЋБеоград, Србија

29

ЗАЋУТАЛИ ПЕТЛИ

У селу су заћутали петли, не чују се јагањци да блеје;нема јутром, кад зора засветли,ковача да потковице греје.

Не силази јоште са мог ума,често сањам те волове сиве;чујем шкрипу са сеоског друма, кад наш деда долази са њиве.

Па претачем кроз коморе обе,дотаче ми душу јасна слика:где на зиду материне собеи сад стоји, девојачка кика...

Прошлост има мирис као дуња,као сунце зраке када свиће;пригрлиће нас бака испод гуња,као квочка кад скупи пилиће.

Памтим оне седељке и прелакад сви пођу преко пропланакакод родбине у суседна села,од пô пута и без опанака.

Гледам слику старамајке своје, и икону и под њом кандило;

БОБАН ПАУНОВИЋПожаревац, Србија

30

не знам да ли, још на месту стоје,и да јесу... време их је сакрило.

Поред слике очева шајкача,још не могу, све то да прежалим...Сећањем скривам, к'о испод сача,често старо, огњиште распалим.

У селу су заћутали петли,ни орача песма се не чује;тек покоји прозор још засветли,ковач време потковицу кује.

31

Огњиште моје вековима траје

32

33

КОНСТАНТИН АЛЕКСАНДЕРБовлинг Грин, Кентаки, УСА

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Галаксијом сећања прошетам мисли.Први кадар филма је моје oгњиште.Отварам сваку одају мозаика,па јека носталгије зове на бојиште.Песма и суза ондашњег живота изнад oгњишта се јасно осликала.Не дам да се угасе сцене из филма - мога огњишта из оног огледала.---------Све лепе сцене старих обичаја,родне жетве и кумства нам стара,посела, казани и љубави тајне,како се могло живети без пара.Свећа за покојног, много важан чин,богате гозбе за празнике спремали, наздрављали смо и радости и туги,а будност присутна и кад смо дремали.Моје огњиште су и досетке мудрекада се од смеха умори душа, и она песма Тамо далеко, и сад док душа зов огњишта слуша. ---------Где год стигнем, ценим домаћина.Пун љубави памтим своје име. Не заборављам колевку с Балкана.Сањам рајска лета и чаробне зиме.

34

Огњиште моје остаје бесмртно,јер га верно нова поколења гаје.Неугасива је искра из љубави,Огњиште моје вечно ће да траје!

35

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Бачено семе у ораници њиве -изникло огњиште плаве шљиве.Тежачке руке праочева у каменуНа гувну, месту рођеном под планином,катун од дрвета Исусовог ребра,у смирај душе рогобатног погледа.

Из праха и пепела сви смо постали.Од гладних руку стадо се нахрани.

Огњиште моје вековима траје:од звона са манастира и крајпуташа,светосавског круга и љубавног зачећаславних витезова деспота Стефана, песника.

Из праха и пепела сви смо постали.Из колевке нас ветар донео и просуо,родна груда научила витешко знамење.Заклали овна док у бој далеки не крену!

Све у мени, под кожом, дише и мемли.Светачке књиге ризнице блага и монаха.Огњиште моје вековима траје и опстаје на Балкану, престолу чистог ума православља.

СРЕЋКО АЛЕКСИЋБеоград, Србија

36

ВЕСНА АНДРЕЈИЋ МИШКОВИЋСлавонски Брод, Хрватска

ПОВРАТАК ОКА НЕУГАСЛОМ ОГЊИШТУ

Ако дочекам још једно сутра,вратит ћу се свом огњишту,из којег сам једном давнокао жишка оком заискрила.

Док кољенима вриштимклечећи на узбрдицитрстеничких винограда,молим опрост камењекоје ми за зубе запиње,док цјеливам стазе свог дјетињства.

Вратит ћу се свом огњиштус бјелом хаљиницом, на којој су видљивемрље од трешања,коју сам као дјевојчица носила.Сада опраном од гријеха,преко мог рамена пребаченоми с мирисом тамјана у постави.

Ако дочекам још једно сутра,из прогонства вратит ћу се,у крило дјетињства крај Мораве,љубећи оком огњиште неугаслоиз којег сам давно поникла.

37

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Огњиште иште да ватра запламти од срца столетних стабаладок снови џарају по сећањима ликова са слика зида уснуле собе.Дамари шапућући парају дубину ноћи,спајајући цело ми биће са пламеном огњиштажаром што распламти дубину сећања,носећи ме животу без сновиђења.Ооо, огњиште милих ми предака,бесмислено ти је тражити поређење...Пламен твој топлином милује још нерођене моје.Жар се жари све до угарака у рукама мајки,наших мајки и очева, гасећи их у води против урока.Све за миран сан нерођених што ће тек на свет доћи.Пепео огњишта донеће им ветар,чуван топлином душа из кола што се вијеоко нашег огњишта,да прекрије маненерођених што ће тек на свет доћи.

Са новим рађањем огњиште моје вековима траје.Живи у мени,нераскидиво везанојачином пупчане врпце постојања...

РАДОВАН АРЕЖИНАКладово, Србија

38

ЗДРАВКА БАБИЋБилећа, РС& БиХ

ЗАГРЛИ МЕ, БРАТЕ

Пробуди ме јутрос она машта што је давно сакрих у џеп вјетровима.Понесе ме трагом давних успомена, па ми јутро замириса на моје село.Сустигла ме сјећања , мисли се роје ...Тамо...гдје ми сваки камен к’о сунце свијетли,гдје дуга има најљепше боје,тражим упамћене заласке Сунца,дозивам угашене ватре.Буђење ово ме боли...Чекаш ли ме брате ,на прагу мог дјетињства?

К’о вјечни стољетни облутак моје село ме увијек чека,ал’ нема оних које срце воли.

Долазим ти, брате, кораком сјећања огрнута.Вјетар ми разноси мисли,к’о вријесак по Каменој главици.

Можда ми срце заспало у Милићевом камену гледајући буђења сунца,бројећи трептаје промрзлих звијезда,

39

чекајући да рана прољећа заруде,радујући се младим птићима из гнијезда.

Селу моме хрли ми душа,срце уздише, а немир расте.У мени дрхте сви прошли априли.Акорди прошлости, танго у души свирају.Угашени смјехови шапућу тишином,сјећања у срце дирају ћутањем пред којим се поклањају вјекови.

Ето ме, брате !Жеља у срцу се јавида обиђем родну кућуи село моје што се у корову дави.

Загрли ме, брате,на мом родном прагу ...Не дај да умрем у овој пјесми.

40

МАРИНА БАОШИЋ ЧВОРОВИЋЗемун, Србија

ПЕСМА НОСТАЛГИЈЕ

Одох да слушам причу рекеи песму птица што уздах буди,да приближим срцу снове далеке,осетим топлину добрих људи...

На родној њиви плодове тражим,оцу да пољубим уморну руку,на мајчином гробу сузу оснажим...Ветрови детињства сећањима вуку.

На обронку планине клекнем успоменомчактар заборављени да ми стадо врати,да распалим срце завичајним пламеном,корак залутали сигурност да поврати...

Одох да загрлим све добро и светошто ми је животу подстицај дало,да освежим лепо, а вратим отетозавичајно огњиште у срцу расцветало!

41

СЛИКА У МОМ ПРОЗОРУТих неколико кровова црвених,маховином посутих, чекају.

Утрнули погледи у даљину, Ону што се губи, када је у песмама помињу.Ону, у којој луташ кроз сећања.Тада се врати све што си другима говорио.То се многима догодило.

* * *Како се чува чежња?Да се поред ње склупчамокао до ватре.Нас да згреје и за нас се веже тим исходом што чекамоиз лонца над потпиреним пламеном.

Само да је истрпимо док пече.Да ли бисмо је изневерили да из душка попијемо немоћ, трпељивост и наду уврелу у дугом времену у ком се ништа не дешава?

* * *Од незахваћене воде душа се не напоји, али докле тече... жубор вуче к жељи.Оних неколико црвених кровова чекају.Уснула огњишта и сном греју.

ДАНИЈЕЛА БАРАЋ КОСТАНДИНОВИЋКладово, Србија

42

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Моје је огњиште само једно,Огњиште моје вековима траје.Место где су се волели моји преци,Њихови синови и кћери,Моји родитељи.

Моје је огњиште оно местогде се осећам срећно, опуштено,испуњено и заштићено,Моје је огњиште незаменљиво.

Моје је огњиште само једно,Ја другог огњишта немам,Рођење... детињство...одрастање...Љубав и топлина породичног окружења,Огњиште моје траје вековима.

Моје је огњиште само једно,Место где се осећам лепо и пријатно,Симбол заједничког живота, традиције.За моје огњиште везију ме лепе успомене,Огњиште моје вековима трајеИ трајаће још дуго.

НАДЕЖДА БАЛАНОВИЋКладово, Србија

43

ОГЊИШТЕ

Многи су били огњиште заборавили, па се опет вратили. На огњишту смо порасли, у њему се пронашли.

Како год знамо огњишту се враћамо. Свако од насу њему нађе спас,без изузетка, били у јатуили птица ретка.У сјају или блату огњиште нас чека.

Напуштено огњиштесрце и душу иштеи кад умремо и трунемокроз ново семе ничемо. Многи су били огњиште заборавили,па се опет вратили.

СТЕВО БЗДИЛИКЛозница, Србија

44

СНОВИ

Будан сањам њиве и ливаде Зоре плаве праскозорја бела Стари бунар испред родне куће И игранке прела и посела Мрки вранци у старинске чезе Прапорцима сада звоне сами А девојке као беле брезе То ме зове то ме назад мами И хтео бих селу да се вратим Златном житу класје да милујем Бела стада на пашу да пратим Прве петле будан дочекујем Пусти снови нестају без трага Што је прошло не враћа се више Ал`у срцу још огњиште чувам Па ми душа на село мирише

БОРИСАВ БОРА БЛАГОЈЕВИЋЋуприја, Србија

45

ЦВЈЕТНИЦА

Дјевојке су донијеле цвијеће.Рано јутро блијешти од свјежине,а јутарња роса диже мирис земље.Пред кућом је вједро и цвијеће у њој.

И љубичице и тратинчице, и плаве и бијеле,и другог цвијећа, црвена и жута,а вода преко хвата плаветнило неба.Дрхтај душе у очима засја.

Дјевојке цвијеће умачу у воду,и затим се умивају уз кикот и смијех,а бијелина тијела пролећем се једри.Младост прожме ведрину сунчаног дана.

Довикују се са пријатељицама преко.Фале се мирисима свога цвијећа.Плам дјевојачки и осмех отменипрође земљом мојих прадједова.

Прође вријеме и донесе чудо:Нема више авлије, ни кућа ни ђедова.Спаљене куће, посјечени бадеми и трешње.Преостала грана још цвијет трешње роди.

Јадни цвијетић на згаришту ума.Тишина је у свечану дану.Окрећем се по скелетима кућа.Из рушевина као да ће песма дјевојака...

ЂУРО БОГУНОВИЋШибеник, Хрватска

46

ТУ ЈЕ МОЈЕ МЕСТОМаме ме пространства, покрећу жељеДок погледом милујем висину,Да полетим, загрлим Месец, Удахнем звездану прашину.

Ако ноктима загребем светлост, Хоће ли мој свитац доћи? Јури ме потреба, вуче знатижеља Да са њим светлим у ноћи...

Тако у сновима чардак градим И не дам простор рацију,Јер моја кућа без зидова и крова Не зна за гравитацију.

Будим се, устајем, подижем капке. Осећам траву мирисну,Спуштам те шаке и све што јесам На топлу земљу балканску.

Пупак ме веже, огњиште вуче. Генетски код осликава. Душу ми греје запис у венамаЦрвеним печатом осликан.

И певам љубав, и славим срећуИ газим земљу рељефну,Док српски камен љубављу пламти, ЗНАМ да моје место је ту.

ДАНИЈЕЛА БОЖИЧКОВИЋ РАДУЛОВИЋПетровац на Млави, Србија

47

ЧЕЖЊАУ дворишту родне кућеКајсија сазрела,Поред стазе шимшир Још је и дивља ружа бела.Да обиђем родну кућуВуче јака жеља,Али у њој више немаДрагих родитеља.

Крај ограде процветалиЈоргован мирише,Ал’ на прагу родитељиНе чекају више.Да обиђем родну кућуВуче јака жеља,Али у њој више немаДрагих родитеља.

И божур је процветаоОдмах крај капије.За очи је ко из бајке,Ал’ за душу није.Да обиђем родну кућуВуче јака жеља,Али у њој више немаДрагих родитеља.

ЗЛАТОМИР БОРОВНИЦАИнђија, Србија

48

ИСКРА У ОКУ

Искра у оку вечност ми сања. На камену рођена из црног пања. У трошној кући светлост се жари, на зиду сенке обичних ствари.

Од искона живот тако се рађа.Спасењу заплови Нојева лађа.Сунце се небом креће и гори oткада човека Свевишњи створи.

Уморан ратар враћа се кући и сасвим тихо с поља ће ући, а над огњиштем нешто се кува,кроз брвна ветар прохладни дува.

Жена у кући одмора нема,Скромну вечеру чељади спрема, Деца у углу, то живот тече... Дан се претаче у тамно вечe.

Човек се ћутке у мраку скраси.Ноћу се огњиште никад не гаси.Док живот траје и ватра гори, за то се живи, за то се бори.

Нови дан, сунце зениту тежи. Рањена птица од орла бежи.То игра животна упорнo траје - искре у оку бескрајно сјаје.

МИЛАН БУРСАЋНови Београд, Србија

49

ДА ЈЕ СТАРА МАЈКА ЖИВАЗарастао амбар брашњав,Коров свуда око шљива.Све би било како ваља Да је стара мајка жива!На колиби кров пропао,У шталу се пустош слива.Све би било наопачкеДа је стара мајка жива!

Не миришу собе дуњом,Душа моја проју снива.Све би било као бајкаДа је стара мајка жива!

Кандило је угашеноИкона се мраком скрива.Све би било Богом датоДа је стара мајка жива!Преслице су закуњале.Вретеном се мемла прима.Све би опет засијалоДа је стара мајка жива!Млинови су ућутали.Древни вајат трулеж бива.Све би било цакум-пакумДа је стара мајка жива!

Воћњак лишај освојио.У бунару жаба плива.Све је пошло накарадно -Стара мајка није жива!

МИЛОЈЕ ВЕЉОВИЋБеоград, Србија

50

КРАЈ ОГЊИШТА

Чељад седи уз топло огњиштеу црепуљи погаче се тиште, висе вериге са таванске греде, гунђа баба и кудељом преде.

Пламен бакрач бакрен лижецича зима од Космаја стиже, стриц уз гусле јаворове гуди,у колевци малишан се буди.

У срцима љубави је доста свако жели драгог госта, преслица је у сестриној руци док пред кућом завијају вуци.

Из бардака брат вино пије невеста бела опила га није, бркат деда на троношцу седи а 'ајдучко доба никад да избледи.

МИЛОСАВ Б. ВЛАЈИЋМладеновац, Србија

51

НАДА ВУКИЋЕВИЋ ДРИНСКАБеоград, Србија

ЗАПРЕТЕНА ОГЊИШТА (У СРБИЈИ)

Снегови су пали бели,Планине заћутале и долине и реке...Бљеште светлости из даљине,Са обзорја узнемирене зоре заплакашеУ поновном рађању…У поновном рађању...Будиш ли се то, Србијо рођена?КРОЗ ПЕПЕО СЈАЈЕ ИСКРЕУ НАПУШТЕНИМ ДОМОВИМА...ВАТРА ЈОШ ТИЊА!!!У манастирима, полуразрушеним, опет ватра гори...Промрзле мршаве руке чувара наших светињаОкренуте преме Истоку, према рађању...Замолиле руке у тишини...Зајаукали непочинули у гробовима отвореним...Заплакала зора, сузама молили...Све заћута и бол престаде,Повуче се у далеке просторе...

Човек један и једна жена, Корачају кроз снегове СТАЗАМА ШТО ПАМТЕ...Тамо далеко где оставишеЗапретено огњиште и љубав сакривену,Под пепелом покривене

52

(да се не угасе, да их разгорекад се једног дана кући врате)...Зацвркуташе птице чекалице,Да небу се јаве...И роди се Сунце...Заплака војник као дете мало...Од радости што туђину леђа окрену...БЕЗ ПУШКЕ НА РАМЕНУКУЋИ ИДЕ ДА УПАЛИ ВАТРУЗАПРЕТЕНУ!!!

53

НЕГДЕ НА ЈУГУ

Успаван неком демагошком бојом,Заточен негде у тамници лажи,’Ослепљен посматрам’ над судбином својом,Како се свето губи, па тражи...

Не надлећу више село ми птицеИ сви су на свету праг ми заметли, Још једино зори, сред бодљикаве жице,Вапајем болним пркосе петли...

Спалила ватра огњиште моје,По пепелу гацам ногама босим,У молитви тражим спасење своје,док разапет часни крст носим...

Немојте злобе на голе груди!Зар за вама мајке немају гласа?Зар звери ви сте, а не људи?!Грешне душе, нема вам спаса...

Рањена земљо, крвава бајко,Бришу нам међе и трагове рода,Твоје нам млеко засушили мајко.Затварају прозор твог небеског свода...

У огња ватри без очиња вида,Још јаче чујем вапаје твоје.Има ли неко да нема стидаДа бранимо оно што је моје

ВЛАДИМИР ВУКМИРИЦАНови Карловци, Србија

54

ПЛАМЕН ЖИВОТАСрце је моје бистра ријека,из планине мору хрлиу бистрини Атлас му свијетаогњиште – Сплит - орао сури.

Моја је душа шапат вјетра,стољетна чежња уткана у риме,мудрост заборављених Индијанаца,Дом - љета топла, јесени, благе зиме.

Очи су море, блиставо плаво,мирно, док љубави свијетли,валовима бијеса узбибано јакокад зло се јави и немило пријети.

Тијело ми чемпрес небу хрли,коријен дубоко у земљу зашао,дио земље поднебља благана дјелићу планете срећу је нашао.

Уткана стољећа причају тихо,даљине ријекама жуборе,море ме плаво спаја са свиме,доброта људи огњишта мога размиче планине.

НАДА ВУЧИЧИЋСплит, Хрватска

55

ОГЊИШТА БЕЗ КРОВА

Како пошли, нигдје ћемо стићи.Због покрета велепреокрета,из огњишта црни коров цвјета,са Балкана сидро ћемо дићи.

Покољењу биће на срамотушто му преци цвиле из корова,гдје огњишта тугују без крова,Земља света остављена скоту.

У каквом су паклу или рају?Гдје су стигли они што одоше?Да ли претке поменути знају?

Шором нашим црна авет хара.Гдјегод стигли бићемо дођоше до повратка на огњишта стара.

БОРИСАВ ГАВРИЋБијељина, РС & БиХ

56

БИСЕРКА ГАЈИЋКоларе, Јагодина, Србија

ПРЕД ОГЊИШТЕМ МОЈИМ, НА ДАН СВЕТОГ ЈОВАНА

У јутро белих сметова, на дан Светога Јована,исто је као пре много дана,сви смо на помози боже.

Силна је љубави моћ. Све једном тихо проћи може, једино она неће проћ’.

На дан Светога Јована,крај огњишта мирише тамјан,у ватри тиња стари трупац букови,а наши преци, свети и славни,свијају се над нама као добри духови. Благосиљају нас сваким ‘’амин’’ - света је хришћанска моћ.

На дан Светога Јована, као под плаштаницом,крај огњишта пред крсном иконом, у старом дому мог деде, вино се за здравље дотаче и колач освећен над свећом пресечедок слушам молитву браће.

57

Лепа је светлост моје куће,спокојна као у сну,док блиста у свом огњишту.

За живе грожђице, за мртве пшеница,док свако сваког благословом и поменом дарује.Mир је док над нама Свети Јован царује.

Све нас већ река претиче,сопствена сенка спотиче,али нико од нас није сам - имам себе и друге -док знам ком крсту и огњишту припадам.

Свачији живот има неку стазу,али огњиште и преци заувек остају ту,да им се вратимо и радујемо, како у добру тако и у злу.

58

ИВАН ГАЋИНАЗадар, Хрватска

СТАРО ОГЊИШТЕ

Из старога огњишта искре фрцају,у зимској ноћи обитељ прича приче,проткани духом предака распредајустаре догађаје којима се диче.

Около ватре унуци се играју,стара бака преко кухиње им виче,незвани гости на вратима куцају,казаљка на сату полако одмиче.

Пламичак у огњишту идилу рађа,о сретној будућности обитељ сања,једе вечеру између слатких свађа.

Уз топлину ватре дају обећања,пуцкетање дрва душе ослобађа,огњиште им нуди многа благостања.

59

НЕ МОГУНе могу да кажем да ми жао није,што од куће старе рушевине стоје,што ту сад станују пацови и змије,а некад ту било огњиште је моје!Некад из тог дома димњак се пушио,погача из ререне мирисала кућом...Сад се и тај димњак са крова урушиос носталгијом мојом за погачом врућом!Ниједан ту прозор одавно не светли,у тој кући давно више никог нема,из дрворишта тога не певају петлинити стари мачор испред прага дрема!Пропале и тарабе прућем оплетене,бунар из дворишта никога не поји...Само носталгија ту доводи менеи жал за огњиштем које не постоји.Не могу да кажем да тајно не патим,за кућом и селом, које с њом пропада,И када бих хтео, коме да се вратим,тамо нема никога ко се мени нада!И питам се може ли се огњиштем звати,стан у ком те греју, који димњак нема...Не, огњиште је шпорет који наложи мати,док на плотни лонац у ком ручак спрема.И питам се, може ли се огњиштем звати,тв у боји, компјутер, кожа, ламинати...Не, огњиште је тамо где те је подојила мати-место где те увек, бар сећање врати!

ЉУБИСАВ ГРУЈИЋ ГРУЈАПожаревац, Србија

60

ОГЊИШТЕ ДУШУ ДАРИПојте, птице злослутнице,Појте глас вам не чу јасанЈер не виде ваше лицеОвај вапај душе часан.

Појте, нек вас глас однесеУ осами ваше дрекеДо незнане ми адресеТаласима мутне реке.

Неће моћи да затрујуОне часе староставнеИз душе се слике чујуШто зборише дане славне.

Нит’ заборав, нити ћутњаНе одагна вапај стари,Нит’ сатире ова слутњада огњиште душу дари.

То је мог живота, светлостТо је моја светост миља,Моја радост, моја младостЗвезда никла из босиља.

Нека, појте, глас вам дробиЉубав рода која ј’ јача,Само тако живот доби Снагу већу од тог плача.

ГОРЈАНА АНА ДАБИЋБеоград, Србија

61

ПЕСМА О ОГЊИШТУТамо, где још моја рекамази уско приобаље,наша кућа празна чека,ни из снова неће даље.Дозива нас и oгњиште,што погачом не мирише,све је тужног ока привид,само трава кроз њу дише.До крова се коров пружа,цреп на њему с прошлог века,а у башти усамљена,свела ружа још нас чека.Нико врата не отвара,ни погачу ту не спрема,стоји баке слика стара,запуштена злом времена.На адреси земље туђе,никла кућа на два спрата,ал’ уздахне кадгод уђе,отац стари кроз та врата.Речима га мајка теши,с унуцима док се смеје,и чесницу њима меси,где огњиште ново греје.Ал’ у тами снене ноћи,ко да оцу неко шапнеда дедине старе очинас ободре кад год запне.

МИЛАНА ДАВИДОВИЋБогатић, Србија

62

ПРИЗИВ САВЕСТИ

Никада не заборави да си човек небесни и земни. Сачувај богом дану свест и родољубиви дух стамени јер српском роду припадаш и косовски завет је твој знамен! У исповедању вере сачувај у срцу сећање на вечни пламен.

На Христову љубав неизмерну, на Његово страдање и васкрсење,јер те упућују на непрестани развој духовни уз преумљење.Твоје мисли и чињења једној би тежњи морале да снатре -добро знаног непријатеља да спречиш да твој народ и светиње затре.

По истом већ примењиваном обрасцу, спреман је да разбукта ратно жариште,као и увек вољан је да дејствује са легионом савезникаи на бомбама да упути честитке у дане православних празника.

Усрдно ће рушити домаћинства, мостове, породилишта и болнице.Цркве неће поштедети, нит’ невине жртве попут Ракић Милице,У колатералном маниру разараће Теслиним оружјем древно српско огњиште.

НАДА Ј. ДАНГИЋБеоград, Србија

63

ОГЊИШТЕ ЈЕ ТАМО ГДЕ ЈЕ ПРЕДАК СНИВОИсписаћу књигу од бисерних слова,о времену овом, пре но смрт ме стигне. Читаће о теби дуж нових векова, моја душа жели небу да те дигне.

Чувам, оче, лозу као свету биљку – она спаја сунце и хладно пепилиште. Носим твоје гене у сваком ожиљку, симбол постојања, славу и огњиште.

Моје време спаја прошло и будуће, нараштаје нове и вас што сте били.У души ми сија плам из старе куће, сетим вас се често, преци моји мили.

О празнику сваком душа вама креће кроз цветне алеје уз плам славске свеће. Из душе се светлост к’о срма расипа, позлатом и сребром моју таму боји.

Радујем се и ја мирисима липа,исто, оче, као и претходници твојии спирали новој дајем стару слику. Огњиште нам, оче, жудне душе спаја.

СЛАВИЦА ДЕБЕВСКА КИРОВСКАТетово, Македонија

64

О твојој доброти причам наследнику,а он ће своме - тако до бескраја. Нећу дати, оче, да нам лоза гасне, призиваћу претке у тишину ноћи.

Помињаћу деци све путање часне. Једне зоре ране ја ћу теби доћи. Рећи ћу ти наглас што си ми казив’о: Огњиште је тамо, где је предак сниво!

65

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Ако икада прођете мојом улицом,питајте за човека који је ономад, одавде кренуо,оставивши све своје за собом.Понео себе и душу своју, када му је коначно свануло,након дугих година што му судбина обојила тамом.

Ако икада, застанете, покрај његове куће, а тражите светлоа из старог, накривљеног оџака, вапај за димом,питајте за човека, како и колико дуго је овде живео, обожавао своје село, али, осетивши самоћу, кренуо у потрагу за породицом,с дивним чудом, недалеко одавде је, ипак, своје и пронашао.

Ако икада пут вас нанесе, кроз његово вољено родно селои тражите човека који је живео у кући излазећег сунца, у близини пруге,да знате, да је половина житеља њега знало,са свима се поздрављао при одласку свом, а ником рекао није збогом,већ да одлази у потрази за срећом, а врата на кући оставља отворена.

РОБЕРТ ДЕТКИСента, Србија

66

Ако икада будете у близини његовог завичаја, немој да вам буде тешко,распитајте се за човека који је отишао на пут, сасвим тихо, а вратио с поезијом,као поклоном, одабраним својим прецима и свему што му дошло мило,али се с пута није вратио сам, већ, држећи за руку, са својим сином,породицом целом, због које је једном, све ово и оставио.

Ако икада обилазите лепоте војвођанске равнице, знајте, има једно место. и то у Банату, где су све лепоте рођене с кишама неопране остале, са огромном сетом,захваљујући и човеку који је све љубави за успомену записао,кренувши дугим главним сокаком, поред три цркве са својом књигомживота и истине, туге и радости, бескрајне љубави коју је завичају свом за вечност оставио.

Ако икада …упознате човека …

67

ЖИВОТ ЖЕРАВЕ

Прије неизрециво пуно година,то гараво огњиштепекло је мирисне погаче с чварцима.Кад су их гладни преци јелитијело им је било прожето жмарцима,душа љепотом,чађава кућа животом.

Данас то гараво огњиштенадраста само себе.Данас му огањ још јаче грије,пламен још боље пече,жар животаиз његајош јаче тече.

Сутра, кад прође све што је пролазно,кад свене, све што вене,кад умре, све што је смртно,Једнаким жаром жарит ће жар.Веселом потомствуСлатко коре погаче с чварцима опет ће пећита, вјечно гарава ствар.

ИГОР ДИВКОВИЋЗагреб, Хрватска

68

ДЕДА МЕ ГЛЕДАДубоки слојеви пепела предакачувају искру наших огњишташто су нам колевке грејала,од дивљих звери и глади чељад бранила.

Памтим земљани под,пламен, жар и пепео, чађави котлић, суву сланину и пршуте димом умотане, за славу - Светог Јована сачуване.

Памтим моју Бају у црном,с преслицом, на троношцу, доживотно деду Солунца жалила. Преживео Голготу - свеће му палила. Умро од тифуса у збегу у Грмечу, „комшијска рука“ кућу му запалила...Огњиште срећом није загасила.

Широки и дубоки су моји словенски корени, од Бесне кобиле до Грмеча. Предачка снага ми поруку шаље: „Не чини зло, не гаси огњиште. Остани човек – продужи даље!”

Стабло живота светлости тражи. По нека грана више не пролиста... Мрачна времена огњишта гасе, ал’ доброчинства и права љубав имају мисију - свет да спасу.Жаром предака огљиште грејем, држим се реда, децу подсећам:„Пази шта радиш, деда нас гледа!“

ДРАГИЦА ДОБРИЈЕВИЋСмедерево, Србија

69

РАДОСАВ ДОДЕРОВИЋСијаринска Бања, Србија

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Прошли су, теку, тећи ће векови, нечујно, тихо и ја са њима,прецима и поколењима која ће доћи,још увек, увек трајем.Гробови моји расути свудаискре и сјаје божанским сјајем.

Из њих ми Бадњак к’о сунце сијаи крсна слава спаја са Богом.Ломача страшна са сред Врачараникада није постала гробом.

Студеница, Жича, Грачаницаи Немањића лавре друге,животне ватре извор су били,коју су многи утрнут хтелино сами су се угасили.

О српски роде, једна смо кућа,огњиште моје посвуда живи,на којем вечна ватра гореће,слога и љубав, вера у Бога,никад нас ништа угасит’ неће.

70

ВОДЕНИЦА Ужегло време у точку што ваља,окреће семе снагом свога тока…Спаја природу – бреме година,самлевено зрневље младости и краја jеднога живота.

И даље исто, као првог дана, говори шумом танковитих бреза,грана што сплетене са лепотом небаплету видик најлепши на светуведријег живота.

Воденица тајну тако вешто скриваљубави склопљених под плаветним небом…Плива ромором исписаних прича,сећање на доба и моба и среће ранијих живота.

И овом песмом продужена рукахимну природи и старини ствара, хука тог точка да се стихом чује,сачува огњишта и сачува душе будућих живота.

МИРЈАНА ЂАПОБрчко дистрикт, БиХ

71

У МОЈОЈ ИВАНЧИ

Куће ивањачкеникле из зеленила,трбушасте,да би на оџацима примиле небо космајско.

Поља ивањачкажицом лозе уплетена,прободена багремом,шљивом зањиханаизмеђу Авале и бескраја.

Опијени правдом,завађени због метра земље,прскани светом водицом,знојни од њиве и вина,чекамо славе јесење.

СЛОБОДАН ЂЕКИЋВршац, Србија

72

ЧАМОТНА КУЋА

Уз темељ распуклог вајатасамоникло зевак разнобојно цвeта,окачен катанац на кућна врата,испред заборављена играчка детета.

На поткровљу промаја колевку дува,празна, уместо браће и сестарапразно празнину чува,уместо смеха деце, мириса бехара.

Барјак црни над кућом вијориуместо свадбених кићених деверских пешкира,он над кућом ко туга стражари,ко пас на ветру завија и свира.

Усобрава ветра шишарке на софру на клупи се ниже сасушено борје,обећава само гладну борбуизбегличка чамотињо у самачко зорје.

МАГДА ЂОРЂЕВИЋОпланић, Топоница, Србија

73

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕПонекад пожелим да зауставим време док се у машти препуштам новом лету, да стојим иза огњишта које је порeд мене, да зажмурим и мислим да сам сама на свету.

На путу, крај реке Власине стара кућа још увек стоји, најлепша је у свитање зоре кад огњиште у кући гори.

Свуда около брда и поља, по огњишту само птице лете, ту су сто и столица моја да ме подсете кад сам била дете.

Далеко је огњиште од мене, времена се силно изменише, али оно буди дивне успомене које време не може да избрише.

Често сањам шуме и ливаде, кућу што у тишини остаде, огњиште које вековима траје и лепоту коју увек даје.

Вреди пуно, богатство цело, видети вино како се претаче. Буди радост, ово мало село, дах огњишта и мирис погаче.

НЕДА ЂОРЂЕВИЋЦрна Трава, Србија

74

НАШЕ ОГЊИШТЕ Шта бисте да вам о огњишту пишем,када се сетим једва сам жива,са сузом се борим, тешко дишем,давно је била шесдесет друга,кад тек се родих, и на пут кренух, овде ме доведе Лајковачка пруга.Огњиште отац напусти своје.по комад хлеба сваком у завежљају низ леђа виси. А ја бејах још врло мала и спавах мајци на сиси.Причала ми је мајка често, где је чије у кући било место.И шта је на зиду стајало ком на чудесном огњишту том.Овде сам нашла огњиште ново,на ком су пре нас други живели људи.

Отац је често био тужан,Жалио за огњиштем и родним крајем,учио ме да храбра будем,и да се никад не предајем.

„Ово је кћери огњиште твоје,Сестара и брата твога. Причаћу некад теби о старом...Нема правде на овом свету,Ал’ веруј мени, има Бога...“

ДАНИЦА ЂУРИЋЛајковац, Србија

75

Није ми никад причао о томе.Прерано одоше и он и мати...Осташе деца сама на огњишту своме и како бива, као и свугде,Једно, за другим оде које-куде.Понекад ето сетим се још тетке кад из Херцеговине дође и сваком од нас донесе на дар Херцеговачки зрели нар.Замирише кућа на старо огњиште, а отац крадом сузе брише,Док тамо, негде са стране,преслицу у руци стрина држи и преде вуну натенане.На троношцу старом седи ђед уз гусле пева песме наше,како нам храбри изгинуше преци.Мајка ми косу плаву чешља и каже тихо: „Памти кћери, да имаш о чему причати деци.“А отац замишљен уза зид стоји,Лулу у зубима држи и колутове дима броји...У диму времена неста много тога.У мени очеве речи јоште живе:„Нема правде, ал’ има Бога.“И ето после година свих, кад мислила сам да се већ гаси,Врати се брат на огњиште наше, Па срећно, брате, Жив да си.

76

ЈА НЕМАМ ПРАВОЈа немам право да ћутим,да понизно клечим,лажном Богу се молим,туђину да се клањам,да заборавим претке. Немам право да робујем,луч слободе да гасим,себично да се спасим.

Могу гладан да се молим,могу да се жртвујем,за oтаџбину да се борим,огњиште своје волим.

Моја баштина је љута рана,крвљу јунака сазидана,сузама и поносом видана,иконом светом сачувана,часним крстом освештана.

Моје огњиште вековима траје,Србија се зове, неуништиво је!

ЂУРИЦА ЕДЕЛИНСКИШид, Србија

77

ШТА КРИЈЕ КРАЉЕВСКА СОБА?Љубиле су се усне дивље,похотно...Без среће знала је оназнао је он да заједно никада бити неће.Погледи пуни сунца и кишеосташе у краљевској собибез истинске среће заувек да лебде.

Имала је она њега та сељанка једна мала као што ниједна никада неће и памтиће вечно јер знају да су они без среће.

Волео је он њу господин са три чина и љубав свету јој дао сву,али није било дозвољено да у сељачко блато ципелу каља.

Љубиће се увек, љубиће се вечно са свом својом љубављу која гори у њима биће голи и боси и љубав ће пламтети у њима.

Опанак и ципела испред врата чекаће вечно сељанку и господина.

АНТИЛЕТА ЖИВКОВИЋТопоница, Србија

78

ВРАТИТИ СЕ НЕЋЕ Мрак, Месец жутИзгубљено време у црниниПресахле сузеВатре угашенеВетар за њима јечиИзазов занемео запљускујеРуке по небу хватају звезде

Репатицу светлу везах за рукуТад мирис босиљка болом запара груди

Родна црница сва у сребрном цватуПогледом крстим гроб до гробаЛелујају сенке пламена свећаУ мени се бори жеља са тугомРодна груда зарасла у коровУ срцу трње боде успоменеГрцајући трепере ко струнеОпрост од свих светаца молиШто се родној груди вратити неће…

АНА ИВАН ЖИГИЋНови Београд, Србија

79

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Огњиште моје вековима траје, јер љубав с љубављу, увек љубав даје...С колена на колено, стари причају младима, а млађи још млађима...Свако огњиште причу има...Почујте причу о мом огњишту у мојим стиховима.

Лишће ћарлија, шарени, жути, опада...Јесен је дошла на кровове мога града, уселила се у бакино и декино двориштеи на наше огњиште.Вече, хладно је, мало дува, бака ми супу кува, домаћа кока мирише.Почеле кише.Вечерас напољу ситна ромиња.Сви смо код баке и деке у љубави нашег огњишта.У „смедеревцу“ разгорела се ватра, сувад пуцкета, пуца...У соби топло је... бака, дека, мама, тата, браћа, уја, ујна и дада ту је, а мени топло је, топло око срца.На зиду вековна икона, кандило гори, куца сат стари...Вече одмиче, а ми загрљени певамо, док деда свира на гитари...

БИЉАНА ЗАБЛАЋАНСКИШабац, Србија

80

СЛИКА МОГА СЕЛА

Поред пута кућа мало,Над њих магла се наднела,У њих мало душа стало – То је слика мога села.

Пут нас поред школе води,Где смех дечји већ замире,Јер се ретко дете роди,А све чешће се умире.

Одумиру и занати,Млади другде траже срећу,Тек понекад неко свратиДа у цркви пали свећу.

Житна њива пуста оста,Ал’ упркос река течеИспод нашег старог моста,Сваког јутра, подне, вече.

Покрај реке воденицаОд давнина стоји сама,Родног огња жеравицаУ грудима вечно нама.

Гори као нека свећаИ сећање наше буди,У туђини нас подсећаГде то живе добри људи.

ИВАНА Б. ЗАЈИЋВрбница, Србија

81

АМАНЕТ ДЕЦИ

Дижем ову пуну чашуИ пијем је с поносом, у сласт,Да поздравим палу нашу браћуИ вечну одамо им част!

Да нам деца љубе Српство,Задатак је свију нас;Да одбаце туђиново ропство,За правду да дигну глас!

У аманет деци нашојОставимо вечне славе појДа одоле муци свакој,Када крену у свети бој!

А када час одлуке дође,Свако ће од њих сметиУ бој свети вес’о да пођеИ за отаџбину слатко мрети!

Само тако боље сутра може доћи,А у аманету наћи спас;Па ће и деца наша моћи,Са поносом да се сете нас!

Још од Косова и старих временаЗа отаџбину животи се дајуИ тако плаћа најскупља ценаДа огњишта наша вековима трају.

МИЛОШ ИВЕТИЋФутог, Србија

82

ОГЊИШТЕ ТРАЈЕОд давних времена се још зналода постоји једно драго местопородица где се окупљала често- вековима оно је опстало.

У аманет оставише старида на њему живе поколења:„Ово место нек нико не мења,оно чини наш живот уствари!“

Године су пролазиле многеи за собом оставиле трага,и док старе издала је снага,млади тада стадоше на ноге.

Драго место очуваше они,јер су знали да светиња стараима вредност црквеног олтара- на сигурно увек их заклони.

Ту је било њихово порекло,њихов живот и њихова снага,сви најближи иза старог прагаи све оно што се давно стекло,

ал’ то често наставља да траје,јер је оно стигло дане нове.Огњиште се баш због тога зовешто чува нам старе обичаје.

АЛЕКСАНДАР ИГЊАТОВИЋГрадска, Црна Трава, Србија

83

ЗАПИСНа храсту заштитнику који село родно ми штити, на сивој кори дрвета урезан крст је свети,огњишта сеоска чува и децу да срећно расту,види га когод прође крај њега, и зими и лети.

Дрво је расло све више, дуге су падале кише,белео снег се на њиви, а војске пролазише.Кадгод прођем крај њега, на врху стоји брегаи запис расте све више од сваке пролећне кише.

Одлазим у рат и не знам да ли ћу да се вратим,али ти остављам огњиште и у колевци сина.Српкиња си и знаш шта огњиште српско значии да се чува животом, као и домовина.

Одлазим, под јабуком на столу остављам писмо,на уље од пушке мирише, јаче но дуње и јабуке.Не заборави да за Бадњак медом пошкропиш дрвооно од нашег храста сађеног од моје руке.

Лист храста и комад свеће нека ме од метка бране.Сину ко златник под јастук суви лист храста стављам,нека се сети да наше огњиште вечито траје,као што и ја то никад, никад не заборављам.

Ако се не вратим кући, упали кандило у соби,а увече у прозор запали и стави свећу,јер не знам, вољена моја, када ћу да се вратимда вас загрлим опет ил’ се вратити нећу.

МИЉАНА ИГЊАТОВИЋ КНЕЖЕВИЋНиш, Србија

84

КАД ЉУДИ ПЛАЧУ ЗА РОДНИМ КРАЈЕМ

Некад људи заплачуА некад баш плачуЗа својим родним крајемЗа својим огњиштем

Плачу кад се сетеРодне кућеИл’ баште и воћњака,Ил’ бунара и ђерма,Ил’ винове лозе крај куће.

Кад се сете прашњавог пута,Ил’ родитеља где су ихРодили и задојили

Сете се сеоског слављаСете се мале сликеИ оквира прозораТад људи плачу за родним крајем

Па кад крену и животом се боре,Кад зажеле да причају о детињству,Кад се сећају своје младости,Па се сретну са својим успоменама,Рођацима старим и младим,Рођацима које чак и не познајуТАД ЉУДИ ЗАПЛАЧУ ЗА СВОЈИМРОДНИМ КРАЈЕМЗА СВОЈИМ ОГЊИШТЕМ

МИЛКА ИЖОГИНЋуприја, Србија

85

ШТА СИ ТИ МЕНИ Ти си мој... Светлосни алгоритам Манастирски мелем Небески запис Брана од бујице неизвесности Магично раме за пољупце и сузе радоснице Ти си ми... Кремљ Лувр Епидаурус Аја Софија Фатаморгана Сахараска и Метхетн Напуштени сеоски путељак у мају Калемар цветнога раја Неукроћени љубимац баште моје Опупео баграм који смо јели Кад смо деца били... Ти си ми... Разиграно врапче на ђурђевданској трешњи Лавиринт моје радозналости Фонтана жеља која траје Сунчана долина моја Ти си ми... Дно и врхунац Епицентар душе моје Најдаља тачка телепатска Откључаваш ми мисли Кључару срца мога Љубоказе мој Отворићу ти ходнике Моје младости... Ти си ми... Моје си огледало Одраз у води Који се не губи Ни кад предвечерје Сунце истопи... Песмом си ме купио Слободу букетом стиха Ти си моја... Песма најљубавнија Ти си ми... УВЕК...

МАТИЛДА ЈАНКОВИЋЋуприја, Србија

86

РОДНИ СРЕМ ТО ЈЕ...

Срем је равница велика.Дању је љуби сунце, кадиона.Ноћу је грли замамни месец.

Равница је непрегледна, отворена као васиона.У сваком шареном рукаву ниче по неки кец.

Отворена је свему и сваком, добру и злу.Зато су људи затворени, закопчани, ту...

Закључани су у себе, гризу их многе мукеи нису плодни као што је плодна она, снена,ни близу њеном тлу.

Нека је благословена плодност њена,њен лебац и жуљевите њене руке.

МОМЧИЛО ЈАЊИЋ МОМОСИнђија, Србија

87

УГАШЕНО ОГЊИШТЕ Кућица мала љубави пуна, огњиште родно пуцкета ватра, а нас три сестре савиле скуте, уз нашу дику јединог брата.

Ех,то је била радост и срећа, кад тата рудар из окна дође, загрли свако и каже: сине, а наша туга тек тада прође.

Мајка уморно радила дуго, да нама дјеци ништа не фали. Слушали јесмо и били добри, иако свако били смо мали.

Стасали бјесмо у виле горске, хтједосмо тада женити брата, ал’ нека јача и Божја сила, отвори му прерано анђеоска врата.

Ни драги тата не живе дуго, огњиште напусти рударска душа, остаде сама мајка у дому, кад ће ко доћи корак да слуша.

И опет тако, не траја дуго, мајка се разбоље, ал’ оста жива.

МИЛОЈКА ЈЕЛОВАЦПљевља, Црна Гора

88

Закључах врата самотног дома, кратко у њему срећна сам била.

Понекад мајка наврати сама, оде до наших самотних врата, наложи ватру и тихо плаче, уз свећу за покој тате и брата.

89

ЖЕДНА ЗЕМЉАНаслоњен на ветра голој помрачиниУрезујем сумњом распродате снове.Посматрам те жедну и све ми се чиниПоследњи је поглед из гробнице нове.Ако чујеш крике, онда наде имаОних што у теби заувек осташе,Ти, жедна и сува, вапиш за капима,За сузама оним што те оплакаше,Памтећи те журно, на стегнутој скели,Остацима страхом замагљеног видаИ сада немушто, спокојство му вели, Главињају с муком преко кобног зида.Уморени лавом из гротла ужаса,Спржени на сувој огољеној њиви,Испражњене душе, безнаде и спаса,Падали у бездан ни мртви ни живи.Ужарени поглед свирепог звериња,Нахрањен „Олујом“ и „Бљеском“ напојен,Још угашен није, још по теби тиња,Још је необуздан и са мржњом спојен.Изломљен и стрвен, ако ти се скрасим,Ако се умирим од близине твоје,Ти се успротиви, помози да спасим,Своју част и образ и порекло своје.Испиши на тврдом камену истину,Затражи да спокој опомена буде,Ако ли се снови умрли расплину,Душе палих нек’ нас зову и пробуде.

НОВАК ЈЕРИНИЋБијељина, РС & БиХ

90

ОГЊИШТЕ МОЈЕ

Огњиште моједрвима неложено...Огњиште мојесувим костимамојих дедова храњено...Бомбама, чизмамаи кврљу гашено...

Горишко бакља гажена- неугажена,ко свећа гашена- неугашена...Горишко сунце мрачено- од плода урме -непомрачено...

Још постојиш!

СЛОБОДАН ЈЕФТИЋСмедерево, Србија

91

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Огњиште моје, где ли си сада?Ко се на твојој ватри греје?Ко ли у пламен гледа твојДок ветар пахуље напољу веје?

Остаде само у срцу момГдје грејасмо се као деца,Тамо гдје је био мој домИ икона нашег свеца...

Видим мајку, разгрће ватруИ драгог оца како седи,Коса посута као ињем,Образи упали и мало бледи...

Зими је била посебна дражКад ватра гори и дим се веје,Када смо окупљени причали приче,Гледали мајку како се смеје...

Нема више дома мог,Али у срцу све још стоји.У моме оку слика ту је:Стара кућа, ми око стола,Пуцкета ватра још је чујем...

МИЛКА ЈОВАНОВИЋ ШОЛАЈАБеоград, Србија

92

Остаће тако сачуваноУ срцу мом и песмама мојим...Вековима ће да траје У стиховима ће да постоји...

Огњиште моје, доме мој,Да бар могу да се вратим,Да видим трагове твоје,да више не патим.

93

ОГЊИШТЕ

Опалолишћезаживе трагу откуцају тренуткапојави се одговоркоракпреузе путу погледу коренизрасло дрвона гранама спојту је остављенновом пупољкуискоракпосађено стојина сред двориштатрептајемзаживео путда жена јеизвор животакорена деовратимо се њојпотпаљено огњиштекотао окачено веригепоцрнео каменкорак је њен....

НОВИЦА ЈОВИЋВласотинце, Србија

94

ОГЊИШТЕ

Моја будућност се кријепо угловима моје прошлости.Носталгија за прохујалим временом,загрљајем моје породице,и годинама које су давно прошле.

Јаук и крик, радост и смех.Време буди тужна и весела сећања.Нема дима мог огњишта старог.Нема ни беле кућепоред Цркве Светог Аранђела.Село снегом прекривеноа новембар буди сећања!Еј, Вратарнице, село моје поред Зајечара.

А живот у свет ме посла.На туђем огњиштуда грејем руке као да је моје.Да молим Бога,да не кажем збогом,да не умрем,док се не вратим од куће кући,да мир свој животом загрлим,да пољубим оно што сам љубила,да будем где треба да сами муку да савладам,да се вратим и огњиште наложим.

СЛАВИЦА КЛЕИНЛесе, Аустрија

95

СЕОСКА ИДИЛА

Ни село више није, што је некада било. Сећања огњишта старог, души је мојој мило. Сиротиња смо били. Сијалице смо снили, Ал’ бледе светлости лампе, заувек ће да се памте. Некада куће старе, са мало просторија, тесне нам нису биле, лепоте, сеоскe идилe. Фуруна у ћошку стоји, топлотом све нас греје. У соби старо огњиште, деца се играју, вриште. Качамак док се кува, пекла се гибаница. Радост која се чува, веселих дечијих лица. Ситне паприке, соли и масти, Погача врућа, тек испечена,

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ БАТУЉАМали Радинци, Рума, Србија

96

појела би се у сласти, док жене врте вретена.

Срећни су били дани. Моје детињство прошло. Фуруна више нема.Време је ново дошло.

Сећања ипак остају. Лепоте огњишта старог. Кифлица, погаче, хлеба, имали смо све што треба. Живели живот сложно у срећи,радости, весељу. Све то не знају многи, Срећно детињство на селу

97

СВАРОЖИЋА ПЛАМ

Сварожића плам се утулио.Сад кућишта каде нам кандила.По свету нам децу раздомило.Неста кула што лажју се градила.

Младост нам се у најам подалада „слободом“ нашом се не слади.Па иако ништа не продаларадо хрли да туђину ради.

Просветљењем децу даровасмојер мудраци тако сјетоваше.Родитељски завет испунисмопа богатство умно омножише.

Онамо им дане просветљењаодменише вештичије ноћи.Не доносе новце оумљењавећ богатог капиталне моћи.

Огњишта се све ређе походе.Можда злоћа измиче тамјану?Нек кућишта мало мање кадеда љубимо децу мађијану.

МИЛОРАД МИШО КУЉИЋСтари Лединци, Србија

98

МЕТОХИЈО, СУЗО ВРЕЛА!

Метохијо, сузо врела,вечне ватре са огњиштасвих градова и свих села,и свих Божјих светилишта! Метохијо, родно место,и огњиште из старина, Ти си увек светли престо, мога рода постојбина.

Огњиште си вечно, свето, ватро душе мог племена,не можеш нам бит’ отетаалавошћу злих времена.

Још огњиште наше кућерукама је баке Лиле, чини ми се, опет врућесвим ватрама што су биле.

И греју ме из даљине,као да сам у кужини,родне куће завичаја,где се душа с родом спаја.

Где лик баке Лиле, врли,пири жишке запретане,

МИОМИР ЛАКИЋЕВИЋЈагодина, Србија

99

пири пламен неумрли, да из жара свог осване. Метохијо, сузо врела,светла ватро са огњишта, из тебе су сва, сва врела, моје душе лечилишта!

100

БРВНАРА СТАРА

Ћути брвнара стара,колевка дедова мојих,ћути, пркоси сама,ни зуба времена се не боји.

Била је кошница права,столетна тврђава древна,али у њој никога нема.

Ћути брвнара стара,чека боља временада буде она стараи пуна утроба њена.

Ћути брвнара стара,ћути и гордо чека,ко верна планинска снахаповратак свог човека.

Можда нам опрости она,ко што је праштала знати,и ко зна колико путакоме ће све опраштати.

МИЛЕНКО ЛЕЛОВИЋБјело Поље, Црна Гора

101

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕСамује бунар, дедина трешња,Коров на њиви, сав липов хлад,И зарђао ланац пса чувараКога утишаше самоћа и глад.И на многа лета зазвони мук,Испразнише се птичја гнезда,О Цветној недељи неста цвећа,Са неба паде на огњиште звезда.

У котар за сено коприва сишла,Ту младе леске пронашле пут.И док кише плачу старе наћве,Затрo се сасвим мајчин скут.Жуљева нема, ни руку вредних.На смећу још дише стари млин,А покрадене душе са верига,По свету носе са огњишта дим.

С места померен штап и камен,Одакле се оку простирао вид.Све се затрло у тамној ноћи,Сломљене тарабе, порушен зид.

Борови сишли ниско у село,Па уместо људи дочек праве.Свуд се разлеже нема тишина,А гробови ћуте погнуте главе.

РАДА ЉУБОЈАБеоград, Србија

102

БОЖИЋ

Уз откуцаје старога сатаБадње се вече ближи.У огњишту старом пуцкета ватра,Успомене се нижу.

Детињство моје, давно и бајно, Кад су крај мене још биле,Топлину дому оне што дају,Домаћег огњишта виле...

На поду слама, ораси, жито,У углу бадњак шушти.О клин окачено брашњаво сито,Напољу мећава пршти.

По храпавом зиду вијају сене,На столу титра свећа.Облачак тамјана собом мири,Руку под руку с њим – срећа.

О дивни дани, још увек живе...И икона древна ту је.Чесница, бадњак и моја деца -Дамари среће брује.

ЖАКЛИНА МАНЧИЋЖитковац, Србија

103

Опет ће ноћас Божић полакокроз врата старе кућедонети младу снагу вере, развејати зло у беспуће.

Огњиште ово што векове памти,радошћу ноћас блиста,рађањем Богомладенца пламти,Господа Исуса Христа.

104

И ТАКО ВЕКОВИМА Као ластавицу гнездоМами нас огњиштеИ стално враћа На то свето место -Олтар куће

Вечном љубављу урамљена Благородност предакаСветлост вековнаИ топлина духа Често нас окупља

Враћам сећањаЗемљани под и огњиштеА изнад веригеКао о небо обешенеДа богови правду доносе

У традицији мојих предакаОгњиште част представљаПостулат живљењаИ тако вековима

ЉИЉАНА МАРИЋСмедерево, Србија

105

ПОКОЛЕЊА Машицама жена ватру џара, са огњишта дим се пуши.Преко брда комшије се довикују за помоћ при врши.И уз песму лековиту крсну славу преслављају.Тече живот на огњишту.

На прелу се окупљају млади момци и девојке.Погледи се укрштају стидно испод трепавица.

Пре но пође, мајка савет кћерки даде:„Од оних је добро момче. Да те узме, мираз дајем.Добра кућа, земља родна, чељад вредна.У амбару пуно жита, кукуруза, овса, ражи.Виногради, а и шљива слатка.Стоке расне, пашњак детелине пун.

Оствари се на огњишту љубави. Једном газдарица ти ћеш бити, именом се куће поносити.Није лако, кћерко, знај, сачувати име своје,сачувати кућу своју и топло огњиште.Погледај га добро, роде, и оствари свој сан.“

Кроз векове поштоваше млади старе.Кроз векове стицало се парче земље и са много муке чувало се за унуке.Кроз векове беху домаћинске куће знане.

Са колена на колено, чувала се земља, мати.Надали се наши стари да ће вечно потрајатиКроз векове први корак на огњиштудржи спона данашњице.

ИЛИНКА МАРКОВИЋНови Београд, Србија

106

ВАТРА ЈОШ ПЛАМСА

Ја ходим по пољима злаћане травегде цвркут ме птица поздравља зором...Уздишем сетно док тихи ветрови носемирис багрема и цвећа које шарени гором.

И знадем да поздрави ова земља моја све године златне и векове тамне,и војске славне, у бесу силне,богове многе и куле камне.

Тад ходише поносно јунаци мртви,баш туда куд нога моја сад гази,кроз класје свето, заливано крвљу,где цвета божур што ветар га мази.

Покличи гласаше под барјаком многим,челиком витлале снажне су руке.Млађани гинуше и јунаци безуби,седи, ал’ храбри спрам сваке муке.

Да фрула се пастирска и даље чујеод врхова светлих до низина тамних,и звоно да грленим зовом поздрављасинове њине к’о од времена давних.

За слободу златну некад стајаше многии кад се нађоше под маљем звери;

МЛАДЕН МАРКОВИЋЛозовик, Србија

107

за крст падаше часни пред којимдобро и зло сваком праведно се мери.

Нек’ знају им душе што с небеса светле,које не хтеше тихо у тамну ноћ поћи,да с огњишта њинога ватра још пламса;у срцу јој Србин, овом крај неће доћи.

108

ОГЊИШТЕ ГЛЕДАМ...

Огњиште гледам... нема огња, чељад му мртва, препуна гробља; зидови се руше, кућа без крова, прекривен под од корова.

Срце ми плаче, вапи душа, зар само јаук ветра да слуша кроз лом стакла прозора, врата... Сузних очију језа ме хвата.

Немам речи сем засталог крика некад ту би песма и дечја вика, срећна породица и задруга... То би прошлост остаде туга.

Огњиште гледам хладно без ватре, усуд усуд га угаси и живот сатре; размишљам треном и ходом сати с надом да се пламен огњу врати.

Заплаче младост од нове среће, феникс живота изнова да креће.

РАДОШ МАРКОВИЋГорњи Милановац, Србија

109

СЈЕЋАЊЕЗарад дома и огњишта,јунаци су многи пали,на крвавим бојиштима,храбро, часно војевали!Крај огњишта старе кућебудна чекам ја свануће,а гашњача лампа гории свјетлошћу простор боји.Сјећање ми призор врати: на огњишту ватра пламти,као јарко сунца сија, крај огњишта фамилија.Па бадњаке укрштајусвуда искре лепршају,у црепуљи хљеб се печеи слави се Бадње вече.Полазника дочекују, са пшеницом посипају срећу у дом да донесе,бјелаче му даривају.Сач, црепуља крај огњишта,сад не спрема нико ништа,у прошле се дане враћаммирис хљеба ту осјећам.Крај огњишта ђедовоганема више већ никога,вериге су подигнутеи за греду зађенуте.

РАДОСАВА МИЛАТОВИЋНиш, Србија

110

ТАМО ГДЕ САМ РОЂЕН

Тамо где сам рођен, крај реке Мораве,Тамо где се пева све до зоре ране,Тамо где ми оста и отац и мајка,Тамо је за мене ЖИВОТ КАО БАЈКА.

Тамо су ми мисли и душа и тело,Тамо где си ти, чобанице Јело,Кунем ову судбу што ме је одвела.Живота ми нема БЕЗ РОДНОГ СЕЛА

Тамо где се рађа дивна зора плава,Тамо где крај села протиче Морава,Тамо где сам рођен, тамо ми се враћа.Живот у туђини ПУН ЈЕ И БОЛА И ПЛАЧА.

Тамо где се лавежи ноћних паса чују,Тамо где петлови зору најављују,Тамо где се стада пашњацима крећу,ТАМО САМ СЕ РОДИО ТАМО И УМРЕЋУ.

Тамо сад далеко, у родном крају,Тамо где ме воле и сви познају,Тамо где сам сваком и мио и драг,ТАМО СУ МИ ОСТАЛИ И СЕСТРА И БРАТ.

Тамо где ми остале ливаде и њиве,Тамо где су цуре лепе као виле,

ЖИВОРАД МИЛЕТИЋЋуприја, Србија

111

Тамо где се вода са извора пије,ТАМО ДА СЕ ВРАТИМ, САМО ЖЕЉА МИ ЈЕ.

Тамо где се људи воле и помажу,Тамо где се комшије као браћа слажу,Тамо где цветају и божур и лала,ТАМО БИХ ЖЕЛЕО ДА ЖИВИМ ДО КРАЈА.

Тамо где се жене и цуре удају,Тамо где свадбе до три дана трају,Тамо где за славу дође сва родбина,ТО ЈЕ МОЈА ЖЕЉА ДА ЖИВИМ СА ЊИМА.

112

ОЛАКШАЊЕОбилазим, оплакујемостатке окућнице...Отупело - одзвањају...Одјекују опустошени,осиромашени одојчадима...Орах-оголео,отуђеносамљенопомиње:„Остани!Оздрави обогаљено,ороси оком одавно отишле...Оживи остављено огњиште!“

Огрнута обданицом, омиловах омаховљену оградуочима оглушеног, о очевој опомени очувања...Очајна оросих...Обгрлих обогаљено... Остах обавезана оживљењу остављеног.Осетих олакшање...

СЛАЂАНА МИЛИЈИЋСокобања, Србија

113

СЕЛО НАПУШТЕНОСело моје напуштено,од своје деце заборављено.Залуд куће изграђене стоје двориштима нема ко да шета, тек по која бака и по који дека.

Руше се куће напуштене, од власника заборављене, а они у неком подруму у градској мемли живе.Њиве у плодној моравској равници неузоране, зарасле у коров. Половина Србије се хранити може, да дођу к себи, помози им Боже.

Кроз гај се не може проћи. Црни трн све путеве затворио, природну брану направио и својим бодљама забравио. На брдима уместо винограда, напуштени чокоти сведоче о давно прошлим временима, заборављеним воћњацима са шљивом ранком, јабуком петровком и крушком караманком.

ЖИВОРАД МИЛОИЧИЋЈагодина, Србија

114

ОГЊИШТЕ

Оронула кућаод дрвета и блата,ту су некада живелимој деда и тата.

Још увек се сећаммириса и дима,на плафонумесо и сланина.

Кућа моја стараод дрвета и прућа,у средини блато - то је моје злато.

У огњишту старомкамени још стоје,хвала Богу, имајунаследнике своје.

У мислима ми честомоје родно место,мој родни крај,мој завичај.

ГОРАН МИЛОШЕВИЋПрћиловица, Србија

115

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕДвеста година је зелена чуваркућаНа ћерамиди нашег старог крова,Чувала и штитила и огњиште и чељад у њојОд болештина, од ватре и воде,Од олуја и оштрих мразева,Од гладних година, чини и урока,Од злобних комшија, од силних душмана,Од ратних недаћа.

Под њом на огњишту Живели су наши преци:Прадедови, дедови и наши очеви.За миран живот укућана они су се борили,На огњишту своме договарали,Кад је требало ратовали, хајдуковалиИ тешке послове радили.На огњишту им се деца рађала,За своје огњиште јуначки гинулиИ за њега умирала њихова деца, унуци и праунуци.

Огњиште им згаснуло, Стоји онемоћало испод крова Са неколико преосталих ћерамида,Дочека их и зелена чуваркућа.Ко сунце их обасја и нова нада огрејаДа опет заживи,Да се душа крај огњишта смири.

ОЛИЦА МИЛУТИНОВИЋЧачак, Србија

116

РУЧНИ РАД

Моја прабака сукно ткала,у старо време тако је било.Уз петролејку, у зимске ноћиљуљала љуљку уз своје крило.

Моја је бака столњаке везла,црвеним концем на белом плануи поред себе љуљала љуљку,шарала јабуку за маму, златну.

Моја је мама понешто знала,ситним је бодом везла гобленеи поред свега, баш као некад,у белој колевци чувала мене.

Ја сад седим док вече пада,док се млад месец по небу краде,светли ми екран, куцкам и пишем.У исто време, у другој собии моја деца то исто раде.

Некад се питам: зашто је тако?Ваља се време, а свет се руши.Која је срећнија од нас била,а која имала спокој у души?

МИРЈАНА МИРЧА ЦВЕТКОВИЋСмедерево, Србија

117

ОГЊИШТЕ

Руке испружене немају коме, у родној кући ватра не тиња, на вратима катанац, зарђао стари, опустела кућа никог не прима.

Некад је жагор тутњао двориштем, ласте су певале веселу песму, данас је туга својом горчином заузела њихово место.

Запљускују таласи суза,што ветрови их нису однели,судбина беше немилосрдна,баш прерано, кад нисмо мислили ни хтели.

Огњиште ћути и тугује ни жућа не лаје са кућног прага. Сабласна тишина душу ми опи јер немам два родитеља драга.

БОЖИЦА МИХАЈВршац, Србија

118

ВЕЛЕГРАДСКА ПРОМИШЉАЊА

Људско обличје виђала сам на истокууклесано у вековном каменушто високе хриди недодирљивим чини,дигни поглед, попни се или само веруј ми.

Мекоћу додира осећала самс раширеног широм длана,буди и ти сведок или актернежног миловања.

Увек су људи блиски били,једни у игри, песми, лову, љубави, раду,прво у пећини, потом: селу, градуи најпосле огромних размера велеграду.

Није лоше да се некад,бар због уметности у прошлост вратиши да с неким ранијим људима у себи постојање славиш, и ако тако осетиш, за старим добрим патиш.

Свачије огњиште ма где се свилоонима који су га градили увек је било мило и детаљима непоновљивопа је с децом било пуно крило.

СНЕЖАНА МАРКО МУСИНОВЗемун, Србија

119

Чувати огњиште, прве колевке,и идеја поприштеједносмерну снагу иште,најгоре је равнодушје.

Негујем зато вековну успомену на својеод хиљаду седамсто и неке године преткеод којих ми бивствујући Маркови чинимо генетске остаткеи с поносом на планине и доље нискотатарске горе исписујем ове ретке.

120

ЛИСТАЈУЋИ УСПОМЕНEО гаравој кући старој, мајсторији прошлог века,коју умем да споменем као гнездо завичајно,ево, који редак, макар за те руке мога претка,заслужено нек’ ту нађу, своје место дуготрајно. Прадедовски начин градње краси аутентичност.Вратанца стил препознатљив, на веранди отвореној.Шарке никад промењене, готово музејска вредност,а буљуци деце их у рингишпил претвори свој. Слика само једна за лек. Време лампе и фењера.Пепео дрвени мирише на лешнике самлевене,које кришом лизала сам, слатко уместо шећера,а сада ми све делује као да ту нема мене. На услузи даноноћно добра стара воденица.Деда џакче кукуруза углављује на колица.Задужен да на време брашно буде у амбару,да качамак брзински се може наћи на лопару. Живот прође, он још увек, чини ми се, коло водиод свадбарских обичаја, кад се знао врућ да нуди.Која је то чаролија да готово свима годи,да сто уста место једних у моменту ти пробуди? Из гараве куће старе, поодавно порушенени огњишта, ни грнета, из којег се слатко јелоосим једне дуње жуте, која чека менеи сети на оно време, кад за софром се седело, одакле зов тако јасно, из даљине знам да чујем.И кад ветар јаче дува, па помислим на кошаву,И кад песма завичајна, натера ме да тугујем,па ми дође на трен само, да скокнем у сокак-ма’лу.

АНЂЕЛИЈА НЕДЕЉКОВИЋ ПЕТРОВИЋБијељина, РС & БиХ

121

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Огњиште моје, неизгубљена надо,Сањам о теби, пишем, причам радо.Ја као дечак, а било нас седам,Тој идили давној још се увек предам...

Од славе до славе, од свеца до свеца,Чуо би се плач, играла се деца,А старији наши, бавили се послом,Ракија се пекла, сви били за котлом...

Причале се приче и песме се чуле.Дружили се људи, пушиле се луле.Ласте се враћале, снегови падали,Сунцу и киши увек се надали...

Врвело је све од рада крај огњишта тог,Сећам се тих срећних дана из живота мог.Судбине окрутна рука, отргла је мене...Бол и туга вечна, пролази кроз вене.

Истина горка срце ми пара, а у души немир,Да л’ ћу се икада вратити у тог живота „свемир“. Желим да станем на праг детињства мога, Питам се да ли имам ту још некога свога...

АНТЕ НЕЈАШМИЋБеоград, Србија

122

Молим се Богу руку да испружи својуИ срећом обасја давну колевку моју.Животом се враћам на огњиште драгоДа упијем радост и тугу, да загрлим све моје благо...

Говорим Богу: отерај ми све зле сенеТу на огњишту мом, где мајка је родила мене.Успомене навиру ко рекаВидим оца на прагу како ме чека...

123

МОЈЕ ОГЊИШТЕВесни на далекој Ади

Питам те, са молова призваназамукла буко дивљих чизама,круни ли се то небо звиздана и лица, као дерле изгнана

из облака? Још ли тајац знадекако жеља кипти низ корале?Дашчани док са самотне адезбијен у тонове пасторале

шкрипи као снег и непролазнобрине да се никада мемле сметне такне ти прста, које мазновијеш као у сплет сведени цвет.

Ако су ме искрама морилејезе што их сати лако ниште,(нејасне чежње дома пред ропац)сад пред снове кажем – одмори ме,једном да скућим ватру огњиштемомеђеним трагом твојих стопа.

НЕМАЊА НОВЧИЋНови Београд, Србија

124

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕОј, Србијо, земљо православна,Ти си понос српском народу!Зато тебе Србин тако чува,Чува тебе и свету слободуЈер свет у нас вечно пружаОштру сабљу испод ружа.

На Балкану Србин живи, Кућу прави, славу слави,Земљу ради, воће сади.Жене љуби, децу правиИ тако ће да настави.

То је народ старог кова,Учио је од прадедова!Њему прија ова клима,Дуго лето, кратка зимаИ дебела хладовима.

Озон зрачи, воће цвета,Најлепши је део света!

А у мојој кући крај иконе славске,Стоји слика балканског ратника,Мога деде Николе, што у мене гледаИ као да каже: Огњиште се чуваИ никоме не да!

ИВАН ИВО НИКОЛИЋСмедерево, Србија

125

Зато синко у будућност гледај,Своју судбу ти никоме не дај!Не прихватај што ти се потура,Твоју памет нека прогрес гура,Јер огњиште наше мора да се чува!

126

ОГЊИШТЕ

На кућном огњишту ватра пуцкета.Искре се по огњишту у сјају расуше, На троношцу чељад греје озебле душе, У мислима молитвују и Христу име целивају.На маленом прозору куће оџаклије Птица цвркутом жубори успаванку деци. Звездано небо краде месецу сјај љубави. Мајка у зделу сипа млека и качамак за вечеру.Отац са бројаницом у руци икони молитву беседи Само ватра огњишта дарује топлину души На каменом прагу змија чуваркућа стражари Срећа је неизмерна ка огњишту временаНа оџаку плаветни дим небо поздравља. На старој софри чинија пуна сушених шљива. Изобиље се у срцима тка ко нити трајања Векови пролазе огњиште кућно пламти.Пред кућом у овој ноћи шљива пева На ормару фрула чека јутро и малог пастира. Нека су сретна у Србији огњишта сва, На њима слога и благост нека жубори. Над улазним вратима куће венац од расковника Чува огњиште и чељад од урока и болести, У здрављу чељад била на многаја љета Да жубор здравља на огњишту цвета !

РАДЕ М. ОБРАДОВИЋВелики Поповац, Србија

127

ОГЊИШТЕ

Огњиште је мјесто гдје топлина грли,тамо гдје је наше родилиште;огњиште је главња, варница и пламен,тамо гдје искра дрво и огањ иште.

Огњиште је тамо гдје мирис се јутрамијеша са мирисом мајчинога млијека,огњиште је гдје кућна гуја спава,мјесто које се памти довијека.

Огњиште је мјесто гдје снови се снују,гдје први се корак с првом ријечју спаја,огњиште је бешика и дубак,тамо гдје је топлина загрљаја.

Огњиште је гдје на гаравој гредистари бакрач с веригама спава;огњиште је гдје стоји босиок и свитац,тамо гдје се слави домаћинска слава.

Огњиште је мјесто гдје се свијетлост спаја,с кандила, лампе, свијеће воштанице, огњиште је гдје се пјесме поје и мирише тамјан из кадионице.

Огњиште је гдје се проја пече,тамо гдје се кајмачи вареника,огњиште је тамо гдје икона стојии на зиду очева и ђедова слика.

МИЛАД ОБРЕНОВИЋРогатица, РС & БиХ

128

ОПЕТ МИ ВАЉА ПОЋИ ГОРЕ

Уз кафујутарњупосљедњудо сљедећегЕво ме, мати,слушам радиоСтање на путевимаи временску прогнозу,а у мени већ почињебура емоцијаи дрхти ми збогомна уснама сухим.

Мајчине рукеклизе ми низ лице,па ни сузу не смијем да пустим,него је као ужарену грудвуу срцу стискам.

Осмјехом се наоружавам лажним,пртим торбу љетних успоменаи одлазиму далеке маглене ноћии дане у којима немамагичне игре сунцаса листовима наше старе липе.

САФЕТА ОСМИЧИЋХерлен, Холандија

129

Двије усахле рукекао извехћале заставе титрају ми у ретровизору.

У закриљене димијесва топлина југа може да станеа у шаке ситне,мале као гнијезда ластавица,сав терет животаи опет да буду најмекша постељаза моју главу лудушто из такве одлази љепоте.

130

СЈАЈ ОГЊИЛАНи скрити ...Ни небни Бит су чежње ОбневиделеЛутној нади путТунел и стазаЗа бег и повратак Њему ...Огњишту...НеминовноА младост у заласкуСећања носиНадања рана

Рам то је сликеЗатуренеИ мера трајањаУ њему тадаОткуцаји сата Не чуше сеКао сада Кад дах се губиИ њему тежиОгњило палишА реч Корен ти дариПа упис у ДУБНе трагај .. Не лутајПостојиш... Ту!

СЛАВИЦА ПЕЈОВИЋКостолац, Србија

131

ОГЊИШТЕОгњиште наше гасило се није,у њем’ вековима већ ватра пуцкета.Преци ми били часне Грмечлије,а сада нас има широм целог света.

Још огњиште гори мојих прадедоваи славска погача још се увек меси.Огњиште је тамо где ти срце оста,а није онамо где тренутно јеси.

Одувијек је чељад огњиште чувалаи памтила речи својих прадедова:„Не дајте се, дјецо, држ’те се заједно,после сваке ноћи дође зора нова.“

Мушке деце било да преузму славу,славила се она усред хладне зиме.Кад се дијете роди, обичај је биопо тетки ил’ стрицу да му дају име.

Не, није огњиште место где се кувапасуљ ил’ качамак, ил’ се пита пече.Огњиште је место што ти чељад чувакад уморан с посла вратиш се увече.

Хвала ти Господе и Никола Свети,што огњиште чуваш да се не угаси,ту под веригама утеху ћу наћи,последњи живота када дођу часи.

ДРАГАН ПЕТКОВИЋЈабука, Србија

132

ОГЊИШТЕ НАРОДА МОГ

Пепео и жар у огњишту старом,трајање и прах, вечни круг и жрвањ,и ружа живота што из огња ниче,грли митски предак, свети луг и пањ.

Мирис храста, букве, багрема и цера,руменило хлеба, месо испод сача,или котлић препун над огњем што кључа,док се дим лагано буди у сванућа,разгаљује душу док се рађа дан.

Праг, вериге, огњиштe и сито,јечам, раж и овас, глад, зима и студ,упоредо теку док ватра пуцкета,кад се човек моли и док оре плуг.

Рађања и смрти, венчања и туге,славе, Ускрс, Божић, обичаји сви,урезаше траг, дубоки и трајни,на платну небеса где бораве сни.

И док ватра тихо као сунце жари,а дим из оџака ка бескрају ходи,биће то знамен свих будућих данаи трајања нашег што у вечност броди.

БОЖИДАР ПЕШЕВБеоград, Србија

133

ЉИЉАНА ПОПОВИЋКњажевац, Србија

ОГЊИШТЕ МОЈЕ

Огњиште моје вековима траје,сачињено од непропустиве глине несаломивог духа,ограђено неистопивом снагом почетка дана и стиском тврдог карактера,oбложено јуначким дахом прошлости, кроз камен повезаних мисли истином.Огњиште моје!

Ожегом разгрћем ватру,што пламти светим сјајем храстовине.Корачам кроз њу с поносом из бити човечности.Сакупљам пепео са завађених ширина пламенаи незаборављене прошлости.У загрејану црепњу полажем благодат љубавиза све људе светаи покривам је земљаним вршником од додира блискости.Огњиште моје!Скидам ланце са руку зеницом невиностии стављам их као вериге на отворено место живота.Из бакрача издише мирис небеског мира и земаљског спокоја.Ватра испушта језичке кроз размах светлости,као припитомљена олуја из страсти лепоте.Огњиште моје!

134

А над огњиштемдвоглави орао кликће, вијорећи крилима висине,ловећи благородним погледом златне љиљане поезије,док бог Стрибог драгује тишином, после буре,у словенским одајама митологије.

135

ОГЊИШТЕ МОЈЕ

Још увек постојиш,али мене немакрај тебе да дремам...

Ој, огњиште мојена каменој стени,сећам се некад давнокрај тебе се моја драгазарумени од топлоте,од топлоте и милинешто је сунце животагреје на огњишту моме.

На веригама је лонацпристављала да се у њемуцицвара ил попара кувадок уз њу стари мачак предеа деца нам се играше крај трема уз осмехе и цику,док ја седео сам читајућистароставну књигу...

Ој, огњиште мојесад притиска те тама,одавно је кућа самаоко ње јечи тишина

МИЛЕНКО РАДАКБеоград, Србија

136

и дозива одавно отишлесве нас да нам опет будетоплота, сигурности од сваке злосреће спас...

Још увек постојишогњиште моје,али нема нас...

137

СВЕТА ЗЕМЉОСвета земљо,Како изгарашПокрај мене згрбљеног,Беданог и крвавог, Света земљо.

Кликћу орлови, кликће ноћОдјекују крици, света земљо,Твоји крици,Крици твоје деце,Крици твојих мајки,Твоје војске крик.

Нестаје, посрће, крвари,Иде даље,Вечито даље,Војска деце,Војска мајки,Војска људи.Опрости, света земљо,Господе, опростиЗа моје речи.И сенке су наше прождрали.Народ се растаче.Руке се боре, крваре, моле.Господа моле.Нећу да ћутим,Света земљо,Док тебе палеХоћу и ја да горим.

ПРЕДРАГ РАДАКОВИЋЖитиште, Србија

138

ОГЊИШТЕ ЗНАДозволи уму да зна величину и значај искрешто на огњишту твоме сија.Васпитај срце да воли вредностикућног олатара – светог огњишта.

Не дај да се угаси свети жар, што твоје људско достојанство на висину поставља.Завет светости, мира и радости крај огњишта не сме да се заборавља.

Огњиште завет запреће дубоко -има разлога.У његовом сјају спаковане стојесва наша рођења, крштења, венчања...О несаломивој истини сва потребна знања.

Погледај ту жарку румен огњишта,с колико светла, топлине и лепоте зрачи.Сиротану без огњишта тешко је,нема близину светлости која души значи.

Топло огњиште, топла и речкоја меко срце лако захвата.За сина је огњиште отац распламсаода га учини љубави достојним, срећом богатим.

И зато је оно било и јесте -олтар чистога живота,и чува тајну вечног имена,звуком знаменује стварност кроз времена.

ВЕРА Д. РАЈАКОВИЋУжице, Србија

139

БОСИ КОРАЦИ Памтим своје босе коракепо камењару завичаја и полетне драге стазе која ме водила до куће, до школе и фудбалског игралишта пуног деце, са два гола од четири камена и лопте што је од крпе направљена. Мами ме укус трешања аршлама,и јабука петровача, и крушака јаребазми,и воде са чистог и здравог извора,и жита из родитељске њиве и стрништаи кромпира из очевог трапа и дворишта. Греје ме љубав родног краја,и топлина сунчевог сјаја,љубав и топлина мајке и оца, деда и нане,и сунца, које ме и данас топло греје,и путеве живота, завичаја и света обасјаваи песме птица што су ме ујутру са петлимабудиле, волео сам то тада и сада неизмерно.

Сећам се плавозелене планиске рекешто брзаке и вирове кроји, и за нас, децу, се боји да нам се што не деси по оној,до ње, вијугавој и тврдој цести.Памтим речи мајчине: Чувај се, сине!

И увек ми је све то мило и драго,снагу за живот ми дало, љубав према завичају, људима и свету распламсало.Све је то и сада пуно топлине и сунца

АВДУЛАХ РАМЧИЛОВИЋЛинц, Аустрија

140

ТАМО

Тамо је сунце стално у пролазу,тамо звијезде најдуже сјаје,тамо се рађају ноћи и мрче дани,славуји најбоље поје,тамо се налази поријекло моје.

Тамо је камен настао први,смрече, смреке, борови и јеле,тамо гдје планине к’о јабланови стоје,тамо се налази поријекло моје.

Врхови гора прекривени кршом,зора рујна најављује себе,тамо гдје се небо са земљом спаја,тамо је поријекло моје, очевог завичаја.

Тамо тамнина у мраку сја,испод букве извори воде,к’о хук из грла кукавице,чује се јаук народа,само тамо тако оплакују своје ближње.

СТОЈАН РАТКОВИЋБеоград, Србија

141

ОГЊИШТЕ

Слутила сам давно – биваш све хладније;са годином сваком деца стасавала,свако је било, ех, света све гладније,чупала сам косу, док сам те спасавала.

Сећам се к’о јуче: младу ме доведошеу кућу ову, домаћина сад уснулог.Крај тебе, овде, на колена ме спустишеда дам ти ватрен целив, живота свог залог.

И љубих те тада свим срцем својим!И љубих те тада за вечност модру!Ево ме и сада, уз тебе стојимк’о тело вољеног на хладноме одру.

Један за другим, птићи одлетели,узалуд ватру распиривах хладну;залуд ми гласи тад молитву плели!Не задржах чељад сјаја града гладну.

Немој да цвилиш, к’о Бога те молим,не тражи ватру, давно је нема.И ја бих, ватрена, опет да волим...!Ал’ кућиште ово – згасла је тама.

ДОБРИЛА БИКА РИСТИЋСокобања, Србија

142

ОГЊИШТЕ

Откад округласти окрајци омалише оранице,овса остало онолико обешењацима:обручем ограде, осмехом овеселе,Онда одаспу озимог овса око огња.

Гори, горева грабовина,граби горње греде.Гар газом гази гудуре,гњије грозд, глог горча.

Њура, њушка њушком,њишти, њешто, њивом.Њекада њина њишу њедра.

Имање искала и имала,имовину изгорела:иве, ивовике и ивљаке.Изгоретине испод иструлише.Ипак, измирењеиза изгона.

ТАЊА РОНЧЕВИЋБеоград, Србија

143

Шиљеже шумарком шетало,шљиваром, шипражјем шушнуло,шчепано шиљеже шкргутнуло.

Тиња тмуша Таром.Тада тркну тетријеб.Трње тарабом, тепсија трпезом.

Еонима ехо елегије!Едем едном.Ево епитимија Еви.Енкомион Евангелиу.Емануил ест!

Око огња гори,Горева њива,Њура иза изгона,Ивљаком, шипражјем,Шумарком, трњеТарабом, еонима.Едем, ето, едном!

144

МИЉАН САНДИЋПљевља, Црна Гора

НЕ ДАЈТЕ, ЂЕЦООд искона до данашњег дана,Трајала је борба непрестана,Образ и част да се спасе,А огњишта да се не угасе.

Под налетом олуја и мутних облака,С барјаком и сабљом у руци,Чуо се ехо слободе јунака,Падали су један до другога без узмака!

Ја сине падох – барјак узми, продужи!Високо га, роде, развиј! Нека се види!Немој да нас поколење ружи!

Последњи поздрав бијаше сину,Кад оца у боју последња снага мину.

Не дајте, ђецо, тако вам Христа Бога!Не дајте, тако вам Светога Василија и Острога!Не дајте, тако вам Јована Крститеља!Не дајте да се душманину испуни жеља!Не дајте да вам се рђом затворе врата!Не дајте да вам погани прст упре у брата!Не дајте да вам погана нога на огњиште стане!Не дајте туђа суза на вас да кане!Не дајте, ђецо! Не дајте!

Последња порука ђедова бешеДок на постељи самртној лежаше:По овој искри огњиште се моје познавалоИ зато је кроз вјекове опстало.

145

ОГЊИШТЕЧитав светОгњиште је моје За сва жива бића Од Господа створен

Сви носимо дух И улоге своје Огњиште је вечност Од љубави скројено

Гдегод да кренеш Путеви те воде Кад откријеш суштину Сестром је зовеш

Људи су изабрани Да један другог воле Да чувају срца Као огњиште своје

Није испуњен човек Без наде и воље Без трачка светлости Неће бити боље

Људи морају сазнати Ко то буди зоре И ко за земљу говори Огњиште је моје

ВЕЛИМИР ВЕЉКО СИЉАНОСКИСмедерево, Србија

146

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

Грачанице моја, да ли ти недостајемколико те је моја душа жељна остала?Поносна, горда, милостива и неуништивапркосиш вековима, империјама и олујама,ратовима, злима, неукима, варварима.

Ми смо ваљда такви, челични, саздани,да свако ко има кап крви косовске,од Немањића па до нас прогнаних,милокрван је, опростиће, руку ће пружити,али својих се корена никада неће одрећи.

Ноћас, док сањам иконе твоје Соколице,хиљадама километара далеко од завичаја,чини ми се, на трен осетим мирис јоргована дуж ибарске долине од Бањске до Жиче.

Има ли кога ноћас у Душановом граду, путниче?Кога су коначишта Светог Арханђела ноћас удомила?Коме се Призренска Богородица Љевишка на литургији радовала?Кога је грешног Пећка патријаршија јутрос благословила?

ДРАГАНА СПАСИЋМисисага, Онтарио, Канада

147

И док на Спасовдан, Вазнесења Господњегзвона са манастира Високих Дечана буду звонила,шириће се мириси мојих божура и опојног тамјанапреко целе Метохије и мога Косова,све до мога дома и гроба очевог,том светом земљом свих мојих предака,Немањића, Хребељановића, Југовића, Обилића,много пута поробљеном, ал’ наново спашеномгде је српска земља, Српски Јерусалим,ту огњиште моје вековима траје

148

ОГЊИШТЕ БАБЕ И ДЕДЕ

У кући старој уређано огњиштеБаба послује, деда доноси дрваУ традицији древно укорењенојНа куки котлић са чорбом.

Жеравица их загрева целу ноћПородица у духу народном уједињенаЖерава им даје дивну, божанствену моћЗа хлеб се боре са земљом тврдом

На њивама ради старац, мој отацЖена меси хлеб, а после га печеУ подници - погача са мирисом слаткимПокривена вршником и жаром

Увече сви седе покрај софреНа столицама са три ноге од жилавог дрветадетињим осмехом окружују их децаЗа празнике – певање, весеље, коло

Сада - модеран штедњак около стојиОгњиште – претворено у складиштеХлеб без љубави заиста је горакА живот тежак, немилосрдан, тужан

АНИ СТАЈКОВА ИВАНОВАПловдив, Бугарска

149

Но, у успоменама исплива уређено огњиштеИ духовно ме уздиже, надахњујеПо традицији древно кореништеБаба, деда нису утонули у заборав

Корениште( корење) – дрво се добро укоренило са великим и многим коренима испод земље, као гране или ластари. У овом смислу огњиште је као ово корење у традицији.Подница – тепсија од глине (иловаче) у коју се ставља погача да се пече у огњишту.Вршник – поклопац на тепсији у којој се пече погача на жару у огњишту.

150

ОГЊИШТЕУпутих се после много лета,сокацима свога родног села, нема више оних старих кућа, где су била девојачка прела.Нема више седељки до зоре, песме игре ко што беше прије, нема више ни огњишта нашег, ништа више ко раније није.Сећања се вратише у трену, испред себе спазих драгу жену: Хајде, брате, на ракију врућу, не познајеш огњиште ни кућу.Загрлих је и заплаках тако, никад тако не заплаках јако. Мила сестро, ничег се не стидим, огњиште сам дошао да видим.Понуди ми сестрица да седнем, на троножац поред старих врата, и кроз сузе она рече нежно, ту је некад седео наш тата.Стара кућа цела је од блата, а у њој се родио мој тата, провео је ту детињство своје, ево мене на огњишту мојем. У садашњост вратих се у трену, и загрлих своју драгу жену. У подсвести ми слике свега стоје, милог оца и огњишта мојег.

СИНИША СТАМЕНКОВИЋСмедерево, Србија

151

МОЈЕ РОДНО СЕЛО

У беломе свету, далеко од села,мисли моје лете њему као стрела,уз питања што се као пчеле роје:да л’ још увек живи родно село моје?

Кол’ко ће још дуго на карти да стоји?Да ли смо још увек ко са својим своји?Када се с неким од тих мојих чујем,са зебњом најцрње вести ишчекујем.

Колико је нових огњишта још згасло?колико је њива у коров зарасло?Је л’ још увек наше сеоске девојкехоће у град, неће за сеоске момке?

Има л’ нове деце, овлаш је питање,знајућ’ да је свадби и младих све мање;Је л’ још жива бака крај задруге старе?Да л’ млади имало за старије маре?

Је л’ још моја кућа времену пркосиил’ јој снег и киша ударце наноси?Јесу ли двориште покриле коприве?Да л’ у њој већ змије и гуштери живе?

Да л’ се старо гробље пољем проширило?да л’ се цело село тамо преселилоили само село, ко у хорор причи,све више и више на гробље наличи?

НИКОЛА СТАНКОВИЋБеоград, Србија

152

ОГЊИШТЕ МОЈЕ

Гледај...Не говори ништа:То што видиш – То је пламенСа мог огњишта,Светли к’о знамен.

Ту је ватру мој предак заложио,Мене је мајка крај ње дојилаИ тако се свe моје Добро множило,Тиме сам и ја Своју децу појила.

Сви смо ту вековима Душу грејали,Понекад се свађали, Понекад смејали,Али се нисмо раздвајали И тако смо опстали.

Зато, гледај...Не говори ништа:То што видиш – То је пламен,Исти је Са свих српских огњишта,Светли ко знамен.

БИЉАНА СТАНОЈЕВИЋНиш, Србија

153

НА ВИДОВДАН

Да дођеш, момо,на Градиште,на Видовдан.Да сплетеш венац од цвећаподно камена Вождовог огњишта,да га ставиш у косу боје класја,жита благородног,шумадијског, зрелог.Да сачекаш мене, момо,да свећу упалиму цркви Вождовојна спомен Кнезу и Косову.Да загрлиш Шумадијудок мирише липа,шуме Карађорђеве,и запеваш грленопесму пастирску.Да ме пустиш, момо, да душу ти јуначку пољубим,док сунце злати крошње густе,сенке устаника пре два века,и очи дечје нараштаја новихна Градишту, на Видовдан!

БУДИМИР СТЕФАНОВИЋРача Крагујевачка, Србија

154

СМЕДЕРЕВСКА СОНАТА(Селимиру Јовановићу Селету) Закрасио си родно Смедеревобезвременим звуком оштрице длета.Остао уз њега до данданас евода служиш славом ловоровог цвета. Снага која памти деспоте, даме,хероје, песнике и жртве ратакроз Сонату Сунца чудесне осаме у људском сјају још вечност хвата. Музиком ови слике што их видеиспод окапине зрака небне траве.Пулсира време мисли које бридеу чуду своме када се појаве. Поглед задржан треном светлостиизваја стварност унутрашњег гласа.Ношен тренутком делима премостии зарад огњишта космос заталаса.

МИЛКА СТЕФАНОВИЋ МИМИБеоград, Србија

155

МАТИ ДРХТАВОМ РУКОМ ОГЊИШТЕ ЧУВА

Јесени, јесени, жута јесени,Завичај зове, а срце иште,Ти будиш чежњу и сету у мени. Ту спознах живот, топло огњиште.

Све је ко некад, ал’ ништа исто.Ни петла гордог што зору буди,Ни старог дуда, ни оне вишње,Нетрагом несташе драги људи.

Тек старица једна на прагу стоји.Дрхтавом руком огњиште чува.Године мати престала да броји.Кроз башту банатска кошава дува.

Из градске вреве с празнином у души.Увек изнова завичај вуче.Ко керуши гладно промрзло куче,Хитам огњишту док ветар јауче.

МИРКО СТИКИЋНови Сад, Србија

156

ОГЊИШТЕ ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА(Завичај моје душе)

Огњиште моје беше мирис липа и покошене траве у лењим летњим вечерима.

Огњиште моје беше мирис дрваи пуцкетање ватре из старог шпорета у дугим белим ноћима.

Огњиште моје беху предањаиз прича и легенди древних, са страница пожутелих,што чуваше их деда мој.

Огњиште моје беху стопе у снегу,мирис белих рада из воћњакаи зрелих трешања боје украдених пољубаца,детињство што је с радошћу ишчекивалопрву младост и снове, а дочекало срушене зидове.

Беше то топло огњиште моје док бесна олуја заувек

ЗОРИЦА ТИЈАНИЋНови Београд, Србија

157

силом својом не утрну ватру.Не знају они да не руши се лако храм свети, већ остаје у срцу да га сетом осетим.

Огњиште моје вековима ће поносно, као бедем стари, стајати на граници,отргнуто забораву у завичају душе моје.

158

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕОткада је Србина колевка зањихалакрај огњишта у коме ватра пламти и тамjан мирише,слушао је приче о Голготи својих дедоваи молитве: „Не поновило се никад више, никад више“.

Најлепша сећања из детињатва носимна Бадње вече пуно ишчекивања, љубави и среће,на божићно јутро, бадњак под којим пуцкетају варницеи веру да нам се зла коб никада догодити неће.

Вазда Србин чува своју ватру свету која штити трошну кућу у недоба свако, опасује мач и ставља пушку на раме, живети храбро за Србина је лако.

Мрачне дане, ратове велике и мале, праведне и неправедне, са великом галеријом јунака, доба изгнанства, опроста, рађања и умирања часно је поднела српска кућа свака.

Наоружани вандали, убице горе од звери,разбојници са звучним титулама, које су сами себи дали,никада угасити неће огњиште српско,у свом незнању не виде колико су слаби, колико су мали.

ЉИЉАНА ТОДОРОВИЋСмедерево, Србија

159

Дом тако миран, чист, светао и блистав не може се претворити у згариште и ровове ни када прозори попуцају од детонације, ни када граната удари зид и разруши кровове.

Србин сам, Србин и тим се дичим, носим шајкачу, палим каидило и свећу, огњиште моје вековима траје, љубим часни крст и молим се за срећу.

160

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕЧукундеда Солунац није умео ни да погине, када мене дозиваш, његово се име спомиње.

У колони са старим краљемгонио сурове дане, сачувао част, чојство и јунаштво куће православне.

Као кроз сновиђење, поново сам дете, седам у дедино крило, кроз бистре зенице старцагледам у векове, слушам како је било.

Сваки празник сећања, све што ми је из прошлости мило,у овим драгим, уморним очима догодило се и снило.

Све се кроз атавизам и гране генеалогије збило, у сузе и бајку слило, старица са шољом чаја потврђује лет и сломљено крило.Само топлу словенску душуусуд исконски није болео

МИЛАН ТОДОРОВИЋСмедерево, Србија

161

када тренутке украде од историје вечности, еоне које сам највише волео.

Пуцкета и цичи багрем у шпорету, пред славском иконом трепери кандило;док се моји стари боре са евоцираним болом, све се вратило.

Огњиште, симбол бескраја круга, реч стамена без лома, вечни пламен гори, света ватра, симбол хармоније и дома,кућни олтар поносно влада у средишту породичног храма, реликт паганства, ритуална свечаност слика је без рама.

Кроз векове, године и дане, окупља нас и спаја светилиште једне собе, мир и спокој, атријум земаљског раја.

Поезија приповедања, шапат вина, еуфонија гитаре,исконска срећа, све је како треба, епифанија васионе старе.

Те зимске вечери, топлина уточишта и „агапе“ увек ми нову снагу даје;лаган тонем у сан јер знам да огњиште моје вековима траје.

162

ХАЈДЕ, ОРЛЕ, ПОЗАЈМИ МИ КРИЛА

Хајде, орле, позајми ми крилаако може само на два дана,да надлетим нека места славназа Србију што су опевана.

Полетећу од немирне Дрине,с Колубаром расхладити крила,пролетећу Опленац, Тополу, преко Чеградо равног Косова, где је српска трагедија била.

Са Косова летим на Хиландар,путевима нашег Светог Саве, тамо су нам и сада корени,тамо су нам поникнуле славе.

А кад поноћ на Хиландар паднеи црквена звона запевају,молићу се анђелима богада огњиште српско сачувају.

Потом летим до града Солунадок још зора не јави се рана,крилима ћу поздравити браћу,кад је тешко увек су са нама.

А кад стигнем до гробнице плаве,босиљак ћу спустити у море,

СТОЈАН ТОМИЋПанчево, Србија

163

да освежи кости српског родаоданде су свануле нам зоре.

Надлетећу албанске планине,где је некад српски војник био,и крај сваког хладнога каменамртву стражу вечно оставио.

Погледаћу Мојковац, ЦетињеСлавни Острог и Миљацка мила,А онда ћу, орле, птицо вечна,Да ти вратим твоја снажана крила.

164

Гњилане драго, родно си место моје. Завичај, који свима љубав радо даје И ведри им чела, храбри у животу ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ.

А Поповица, брдашце изнад града, Често је одзвањала од наше граје, Гостила нас грожђем и зрелим воћем ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ.

Три реке: Добруша, Станишорка, Бања,Хладиле нас лети, дружење не престаје, Срећни смо млади били, а живот мио ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ.

Па Горњи парк изван самог града Памти и памтиће многе догађаје, Сусрете младих, уживања у природи ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ.

Балецка чесма, чувена надалеко, Многи за њу чули, а Гњиланац зна је, Даривала нас хладном и бистром водом ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ.

А корзо сваке вечери препун младих, Непрегледна "река" никад не престаје. Погледи младих а строгих родитеља ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ.

О граде мио, далеко си ми сада, Окупиран си од злих, мука од тога траје, Нема слободе, а љубав у сваком од нас ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ.

ВОЈИСЛАВ ТРУМПИЋЈагодина, Србија

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ

165

ОСТАВЉЕНО ОГЊИШТЕНисам се дуго осјећ’о овакоЗа трен бих пјевао, потом плак’о.Не могу ништа од туге рећиСтисле се груди и немам ријечи.

Зарасла стаза нигдје нe води,Овдје су моји живјели преци.Срце све брже у мени куца,У моме јаду и камен пуца.

Куд год погледам болна је ранаПуста огњишта, бразда незаорана.Село у болу нијемо спава.Велом туге земља прекривена.

Кућа родна полегла у траву.Скрхана, нијема, свој крај чека.Ни димњак се више не нада родиА била је ту цјелога вијека.

Стојим над огњиштем пустим,вериге црне питају тмурнонад огњем давно угашеним:Зашто си тако отишао журно?

Забораву не дам, већ добро памтимТоплину дома и села родног.Некад ћу ипак да се вратим,Јер ме прати зов огњишта мог.

МОМЧИЛО ТУБИЋМеђаши, Бијељина, РС & БиХ

166

ОГЊИШТЕ

Огњиште вековно сачувати треба,ту ми мајка дала прво парче хлеба.Није било зиме, ватра нас грејала, искрена љубав све нас је грлила.

Сузе крену кад оживим успомену,кући кренем да обиђем место где сам се родила. Све у њему исто -крај огњишта колевка као престо.

На зиду у раму родитељска слика,кад их гледам радост је велика. У баштици цветају мамине руже,опојни мирис блаже и њу траже.

У том дому она живот ми је дала, у њему први сам пољубац добила.Безброј пута сам је грлила и рекла: ,,Мила мајко, хвала!“ Руке је љубила.

Огњиште моје вековно траје,ал’ не може прошлост да нам врати.Целивам родни праг куће наше,док блажена мисао тугу ми прати.

ЛЕПОСАВА ЛЕПА УВАЛИНКикинда, Србија

167

БАДЊАК НА ВЕКОВНОМ ОГЊИШТУ

Бадња се ноћ спустила као веона падине брега, на винограде,на пусте улице и на град цео,а месец се помаља иза брегабацајући сенке на труле палисаде.

Димна се завеса из оџака вијеса усамљене чатрље на крају града,месец јој се чаробно осмехујечинећи је малим дворцем од смарагда.

Провирују звезде кроз прашњава стаклатог квази-каштела од трошне згуре,на вековном огњишту бадњак пуцкета,прскајући по соби сјајне варницеза којима чељад раздрагано јуре.

Свака варница – по једна жеља,а у њиховим срцима је само једна билада Господ благослови породично огњиште ида слушају псалме са мајчиног топлог крила.

РАДОЈКА УШУРЕЛВршац, Србија

168

ОГЊИШТЕ БЕЗ СВЕТЛА(ИСТИНИТА ПЕСМА)

Хеј жалости у грудима мојим што ми песму болом испуњаваш и кад сунце на истоку свиће траг истине далеке боли каоубод на најтрновитијој ружи... Дете сам била...„Ватру ћеш наложити, па ћеш се грејати, Отвори врата од шпорета да ти светли док те књижурине читаш...Браћу нахрани, па после ти једи...“ Говорио је мени мој очух уз батине, а тукући моју мајку викао је:„Родићеш и мени колико си и њему родила“!а она је само плакала... Једном годишње сам добила једну поморанџу... Радила сам у пољу, задрузи, а мотикаи вила биле су веће од мене... Украдени окрајак хлеба и дивље купине... Тужно огњиште... Мајка у болници:„Хајде сад плачи успут, немој да ми кући расплачешмоју децу“ - викао је мој очух... Моја мајчица је умрла...Одлазимо након пар година у неке канцеларије даПотпишем неке папире...

ЕРЖЕБЕТ ФЕХЕР ЛИЗАВршац, Србија

169

„Више ти немаш шта ту да тражиш. Све ово је моје и твоје полубраће“- викао јеОчух, а ја сам им све време била слуга...Ах, моје тужно огњиште, као сироче добихстипендију и побегох од „куће“ на школовање...Суза око влажи, болан крик до неба се чује јер за срећно и топло огњиште никад не сазнах и сад носим бреме теже од олова јер Огњиште, Топлину, Децу, Детињство, Радост, Одрастање, Светлост, Љубав, Слогу и нежни загрљај мајчице и оца нисам имала, али зато Светлост, Љубав, Радост и Топлоту родногогњишта свим срцем пружам мојој деци !!!

170

ДРАГОЉУБИ

„Ништа није изгубљенони искључено у пролеће“, како каже Андрић.Ни укротитељи лавова, ни весели младићи, јарконаранџастих цветовa, који говоре језиком ароматичних.„Космата господа“ чији лист, меснат и издељан у радост,има петељку у средини круга, исцељују ране, мелем су за плућа.Зачех с тим краљевима песника у миру достојанствених равницастоструко и зрело семе.Сада ме траже чак у прашумама Перуада им појем у заносу,избегавајући да, попут потомака Ноја, оду у смрт.С мирисима прародитеља на породичним портретима и барокним рамовима,драгољуба пун је врт.

ЉИЉАНА ФИЈАТ Нови Сад, Србија

171

У ОГЊИШТУ НА ДНУ СРЦАДушо моја, луталице,још си за мене тајна,у целини несазнајна.Ко је тебе сновима хранио,звезде ти брао,крила дао?Кад те сета ухватила,тамна сенка ловила,путеви се мрсили,шта си чинила?Узбрала би расковник,завичајни митски свећњак,обасјала њим невидно, у тмини,као по виделици – месечини.У огњишту душе на дну срцастанује жар – птица.Чува топле гласове, важне речи...Ту је да ободри, огреје, лечи.

Чува и слике куће и баште,у којој богиња Лада сневаи у зелено башту одева.Од сабах зореу кући се разговори разгоре,око ватре, разигране.Искре се варнице -осмехе шаљу на лице.Испредају се приче, расту речи –упијам, још поспано:„Мирјано, пиле мори шарено“!

МИРОСЛАВА МИРА ЦВЕТКОВИЋСмедерево, Србија

172

ДЕДИНА КУЋА

Кад је деда био млад, пун снаге, сазида је по старински: на ГЕ. У темеље спусти лепе жеље, у зидове све најдраже снове.

Ниче кућа као цвет из снега. Видела се са најдаљег брега. Сунцу била најдража станица. Знали су је Месец и Даница.

Некадашња селска лепотица сад је жељна и људи и птица. Вечерас ће одлуку донети: срушиће је чим пролеће слети!

Тога дана кад мајстори стигну, кад јој први цреп са крова дигну, деда и ја бићемо далеко, смислићемо тајно бекство неко.

Важно је да избегнемо сцену кад зајеца камен на камену. И кад од ње не остане ништа, грејаће нас сунце са огњишта...

ВЛАСТА ЦЕНИЋДољевац, Србија

173

БРАНИМ ОГЊИШТЕ ПРЕДАКА Кућо моја стара, хоће да те сруше.Око твојих врата свађају се, гложе.Зликовци, душмани што немају душене знају шта раде, смакли с ума, Боже!

А кољена шест си одњихала редоми срећно дјетињство свакоме си дала,хранила, гријала ту под својом гредом.Сада те скрнаве и то ти је хвала.

Најбоља си кућа ти у селу била.Славила си славу, орила се пјесма.Мјесила чеснице, Бадњаке ложилаа сад тужна цвилиш, доброте ти неста.

Хоће да те сруше, кућо моја стара!Не дају ти пасти храстови диреци,Икона те чува с источног дуварадок крваве сузе с неба роне преци.

Ја ћу те одбранит’ - растјерат’ џелате.Лавовски се борим с гладним курјацимада се моја дјеца на огњиште врате,да останеш гнијездо мојим унуцима.

ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋФранкфурт, Немачка

174

БРЕМЕ

Када на нејаки хрбатбреме живота, нарамак пунупрти свак од нас у својживотни чун,како стићи до циљабремена да се курталишемо? Успут нам још понекоу трешељ дотура понештоа то ради тако вјештокако би имао о чему да прича,но носачу све теже,чини му се, никад до циља. Живот је најтеже бреме,а још када је несигурно вријеме,па товар и онај малитежак ко тучна нејака плећа навали,кораци све краћиа пут се одужио.

РАМИЗ НАНИ ШАЋИРОВИЋМелаје, Тутин, Србија

175

ЖАР У ЧАУРИ ШИПКА(Огњиште моје вековима траје) Живот нам је зраком сунца удахнутВатром срца га преносимоПламен на огњишту искона чувамо

Уз огњиште породица нашаЖар је љубав распламсаоРасуо потомство којем се векови не броје

Ко смо ми кад жар утихнеКад се огњиште згасиКад лоза свенеКад љубав изгори

Док год жар пламтиПородица наша славиНевидљивим нитима везанаУ вечност планете Земље исплетена

Пренећемо жар у чаури шипкаТрајање у жишки огњишта скривеноДа се семенке топлотом распуче Потомству живот да продужиПламен на огњишту искона да се сачува

МИРЈАНА ШТЕФАНИЦКИ АНТОНИЋНови Сад, Србија

176

ЖАРИ СЕ ИСКРА

Жари се искрапламичак титрадим се лагано вијето моје огњиште драгоиспреда приче за нас и слатке снове сније.У њему корени мојидуше предака мојихраспирују огњишта жар,а ми нараштаји његовиспајамо садашњост и прошлост -стварамо везу стар и млад.Жари се искраткаје минуле сноведимом својим записе за нас потомке ствараи пламичцима својим казуједа се њиме небески олтар отвара.

ЉИЉАНА ГЛИГОРИЈЕВИЋЖитковац, Србија

177

НА ЗГАСЛИМ ОГЊИШТИМАОсванула касног летаРујна зора Богом данаНад згаслим огњиштимаПрадедоваКао на свежу рануСо посејана...Вратио се тић из далекаОтишао у свет давних данаЈош у време прошлогВековањаЛетео дуго до пред крајСвог битисања...Крила му већ поткресанаВратио се дому ових данаПоглед мутан и коса седаНа басамакеСкрхан болом једва седаБез наследника...Глава клону, суза сузу стижеОдавно овде никог немаОџак срушен, кров урушенСве опустело...Душа као лептир одлепршаИ јад из недара... ...................Осванула касног летаРујна зора Богом данаНад згаслим огњиштимаПрадедоваКао на свежу рануСо посејана...

МИРОСЛАВ МИШЕЛ БОЛТРЕССмедерево, Србија

179

ОДЛУКА ЖИРИЈА

Стручни жири међународног књижевног конкурса за најлепшу песму о огњишту, а под називом ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ обавио је сложен и незахвалан посао, радећи савесно и предано, са пуном одговорношћу. Између свих пристиглих песама, а било их је укупно 143, са бројних страна и меридијана, одлучио је да се у зборнику објави укупно 129, од исто толико аутора.

За најлепшу песму о огњишту проглашена је:› Искра у пламену, аутора Славке Кликовац из Моја-

новића (Голубовци), Црна Гора и њој припада Велика златна повеља којом ће бити проглашена Витезом од расковника првога реда племените вештине поезије и биће одликована медаљом са ликом деспота Ђурђа Бранковића.

Меморијална награда „МИОМИРКА НЕШИЋ“ до-дељена је:

› Мили Марковић из Параћина, Србија за песму Ста-ниште, која се додељује први пут и аутору ће припас-ти Повеља и комплет њених књига.

Првих десет песама из најужег избора за најлепшу пес-му о огњишту су:

› Кроз векове пламен, Јована Бајца из Аранђеловца, Србија

› Огњиште моје у брду крша, Бошка Барјактаровића из Калудре (Беране), Црна Гора

› О, Косово (Огњиште моје вековима траје), Ратка Ра-лета Белића из Суботице, Србија

› Вековно огњиште, Миодрага Бркина из Кикинде, Србија

180

› Крај огњишта, Јована Н. Бундала из Београда, Србија› Изгон, Јасмине Ан Јовановић из Крагујевца, Србија› Не гази туда, Сање Манчић Алексић из Смедерева,

Србија› Живим те срцем од првог плача, Здравка Одорчића

из Загреба, Хрватска› Моје сећање, Радета Пантелића из Београда, Србија› Заћутали петли, Бобана Пауновића из Пожаревца,

Србија

Ових 10 аутора биће даровани ПОВЕЉОМ Уметничког клуба РАСКОВНИК. Свим осталим ауторима, чије песме су заступљене у зборнику, биће додељена ЗАХВАЛНИЦА Уметничког клуба РАСКОВНИК.

Жири упућује искрене честитке свим ауторима и зах-ваљује се на учешћу и дариваним песмама.

Стручни жири радио је у следећем саставу:• Драган Дамјановић, академик и књижевник из Бео-

града• Соња Ђорђевић, дипломирани филолог за срп-

ски језик и књижевност из Лесковца• Љиљана Глигоријевић, професор разредне наставе и

књижевник из Власотинца

У Београду, Лесковцу и Власотинцу,средином фебруара 2016. Господњег лета

Председник жиријаакадемик Драган Дамјановић

181

О ПЕСНИЦИМА И ПЕСМАМА

Песници које окупља зборник ,,Огњиште моје векови-ма траје“ из Смедерева, храбре и радују. У песмама као да је васкрсло велико српско песништво из деветнестог и пр-ве половине двадесетог века: Бојић, Дис, Десанка, Винавер, Душан Васиљев и сви они који су прославили нашу поезију. Попут свих оних који су певали свом роду, породици, отаџ-бини и слободи, ови песници певају из душе кратким и раз-умним стихом и као да су сви у строју Сергеја Јесењина и његовог имажинизма који је својим бљеском одредио нове правце и домете у поезији.

Реч, слика и надасве дубока осећања патриотизма и љубави према своме роде, ови песници промовишу поро-дичне вредности, своје завичаје и корене. Они својим јези-ком, као мајка својим дететом, и својом песмом, попут оца својом заштитом, и овом времену представљају вредности поезије и важности њеног постојања. Налик на зрак ме-сеца у тами, и зрачак светлости из облака, песмом допиру и до оних до којих тешко долази и најмудрија писана реч. Иако можда и нема таквих, потребно је да оваквих песни-ка буде, што више. Без писма ближњем се и може, али без песме и ближњем и своме, никако. Писмо не задовољава жељу, а песма жељу претаче у створену потребу и добије-ну стварност.

После посмодерне у коју је поезија залутала ево већ више деценија, ово је право освежење и вера да се песници

182

враћају сами себи и оним вредностима које су нашу поезију подигле на пиједестал највреднијег што је створено у нашој књижевности.

Као што иза свега лошег стиже веће добро, тако је више него добро што се појавио овај Зборник да прилику омогући и да је и онима који због разних помодарстава у поезији немају прилику да се појаве у другим часописима и листовима, јер се посмодерна и даље негује а читалаца и слушалаца, заљубљеника у топлу песничку реч, све је мање, и у овом књижевном правцу скоро и нема.

Ове песме су писали песници који са песмом живе, са њом болују и радују се. Они су достојни и овог и оног времена и зато су ове песме налик богатом међу просјаци-ма и бесмртном међу смртницима. Оне певају о вечном по-стојању, и огњишта и дома и рода, па док се год песма са огњишта чује дотле ће постојати и наша реч и наша исти-на у времену.

А време је непролазно, као што је песма трајна и њен песник вечан.

Председник жиријаакадемик Драган Дамјановић

САДРЖАЈ

ОГЊИШТЕ 7УВОДНО СЛОВО О ЗБОРНИКУ 11

НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ О ОГЊИШТУ 13Славка Кликовац, Мојановићи, Голубовци, Црна Гора, добитник Велике златне повеље 15Мила Марковић, Параћин, Србија, добитник Меморијалне награде „Миомирка Нешић“ 16Јован Бајц, Аранђеловац, Србија 17Бошко Барјактаровић, Калудра, Беране, Црна Гора 18Ратко Рале Белић, Суботица, Србија 19Миодраг Бркин, Кикинда, Србија 20Јован Н. Бундало, Београд, Србија 21Јасмина Ан Јовановић, Крагујевац, Србија 22Сања Манчић Алексић, Смедерево, Србија 24Здравко Одорчић, Загреб, Хрватска 26Раде Пантелић, Београд, Србија 28Бобан Пауновић, Пожаревац, Србија 29

ОГЊИШТЕ МОЈЕ ВЕКОВИМА ТРАЈЕ 31Константин Александер, Бовлинг Грин, Кентаки, УСА 33Срећко Алексић, Београд, Србија 35Весна Андрејић Мишковић, Славонски Брод, Хрватска 36Радован Арежина, Кладово, Србија 37Здравка Бабић, Билећа, РС& БиХ 38

Марина Баошић Чворовић, Земун, Србија 40Данијела Бараћ Костандиновић, Кладово, Србија 41Надежда Балановић, Кладово, Србија 42Стево Бздилик, Лозница, Србија 43Борисав Бора Благојевић, Ћуприја, Србија 44Ђуро Богуновић, Шибеник, Хрватска 45Данијела Божичковић Радуловић, Петр. на Млави, Србија 46Златомир Боровница, Инђија, Србија 47Милан Бурсаћ, Нови Београд, Србија 48Милоје Вељовић, Београд, Србија 49Милосав Б. Влајић, Младеновац, Србија 50Нада Вукићевић Дринска, Београд, Србија 51Владимир Вукмирица, Нови Карловци, Србија 53Нада Вучичић, Сплит, Хрватска 54Борисав Гаврић, Бијељина, РС & БиХ 55Бисерка Гајић, Коларе, Јагодина, Србија 56Иван Гаћина, Задар, Хрватска 58Љубисав Грујић Груја, Пожаревац, Србија 59Горјана Ана Дабић, Београд, Србија 60Милана Давидовић, Богатић, Србија 61Нада Ј. Дангић, Београд, Србија 62Славица Дебевска Кировска, Тетово, Македонија 63Роберт Детки, Сента, Србија 65Игор Дивковић, Загреб, Хрватска 67Драгица Добријевић, Смедерево, Србија 68Радосав Додеровић, Сијаринска Бања, Србија 69Мирјана Ђапо, Брчко Дистрикт, БиХ 70Слободан Ђекић, Вршац, Србија 71Магда Ђорђевић, Опланић, Топоница, Србија 72Неда Ђорђевић, Црна Трава, Србија 73Даница Ђурић, Лајковац, Србија 74Ђурица Еделински, Шид, Србија 76Антилета Живковић, Топоница, Србија 77

Ана Иван Жигић, Нови Београд, Србија 78Биљана Заблаћански, Шабац, Србија 79Ивана Б. Зајић, Врбница, Србија 80Милош Иветић, Футог, Србија 81Александар Игњатовић, Градска, Црна Трава, Србија 82Миљана Игњатовић Кнежевић, Ниш, Србија 83Милка Ижогин, Ћуприја, Србија 84Матилда Јанковић, Ћуприја, Србија 85Момчило Јањић Момос, Инђија, Србија 86Милојка Јеловац, Пљевља, Црна Гора 87Новак Јеринић, Бијељина, РС & БиХ 89Слободан Јефтић, Смедерево, Србија 90Милка Јовановић Шолаја, Београд, Србија 91Новица Јовић, Власотинце, Србија 93Славица Клеин, Лесе, Аустрија 94Душан Ковачевић Батуља, Мали Радинци, Рума, Србија 95Милорад Мишо Куљић, Стари Лединци, Србија 97Миомир Лакићевић, Јагодина, Србија 98Миленко Леловић, Бјело Поље, Црна Гора 100Рада Љубоја, Београд, Србија 101Жаклина Манчић, Житковац, Србија 102Љиљана Марић, Смедерево, Србија 104Илинка Марковић, Нови Београд, Србија 105Младен Марковић, Лозовик, Србија 106Радош Марковић, Горњи Милановац, Србија 108Радосава Милатовић, Ниш, Србија 109Живорад Милетић, Ћуприја, Србија 110Слађана Милијић, Сокобања, Србија 112Живорад Милоичић, Јагодина, Србија 113Горан Милошевић, Прћиловица, Србија 114Олица Милутиновић, Чачак, Србија 115Мирјана Мирча Цветковић, Смедерево, Србија 116

Божица Михај, Вршац, Србија 117Снежана Марко Мусинов, Земун, Србија 118Анђелија Недељковић Петровић, Бијељина, РС & БиХ 120Анте Нејашмић, Београд, Србија 121Немања Новчић, Нови Београд, Србија 123Иван Иво Николић, Смедерево, Србија 124Раде М. Обрадовић, Велики Поповац, Србија 126Милад Обреновић, Рогатица, РС & БиХ 127Сафета Осмичић, Херлен, Холандија 128Славица Пејовић, Костолац, Србија 130Драган Петковић, Јабука, Србија 131Божидар Пешев, Београд, Србија 132Љиљана Поповић, Књажевац, Србија 133Миленко Радак, Београд, Србија 135Предраг Радаковић, Житиште, Србија 137Вера Д. Рајаковић, Ужице, Србија 138Авдулах Рамчиловић, Линц, Аустрија 139Стојан Ратковић, Београд, Србија 140Добрила Бика Ристић, Сокобања, Србија 141Тања Рончевић, Београд, Србија 142Миљан Сандић, Пљевља, Црна Гора 144Велимир Вељко Сиљаноски, Смедерево, Србија 145Драгана Спасић, Мисисага, Онтарио, Канада 146Ани Стајкова Иванова, Пловдив, Бугарска 148Синиша Стаменковић, Смедерево, Србија 150Никола Станковић, Београд, Србија 151Биљана Станојевић, Ниш, Србија 152Будимир Стефановић, Рача Крагујевачка, Србија 153Милка Стефановић Мими, Београд, Србија 154Мирко Стикић, Нови Сад, Србија 155Зорица Тијанић, Нови Београд, Србија 156Љиљана Тодоровић, Смедерево, Србија 158

Милан Тодоровић, Смедерево, Србија 160Стојан Томић, Панчево, Србија 162Војислав Трумпић, Јагодина, Србија 164Момчило Тубић, Међаши, Бијељина, РС & БиХ 165Лепосава Лепа Увалин, Кикинда, Србија 166Радојка Ушурел, Вршац, Србија 167Ержебет Фехер Лиза, Вршац, Србија 168Љиљана Фијат, Нови Сад, Србија 170Мирослава Мира Цветковић, Смедерево, Србија 171Власта Ценић, Дољевац, Србија 172Зорка Чордашевић, Франкфурт, Немачка 173Рамиз Нани Шаћировић, Мелаје, Тутин, Србија 174Мирјана Штефаницки Антонић, Нови Сад, Србија 175Љиљана Глигоријевић, Житковац, Србија 176Мирослав Мишел Болтрес, Смедерево, Србија 177

ОДЛУКА ЖИРИЈА 179О ПЕСНИЦИМА И ПЕСМАМА 181

Повереник делегације Републике СрбијеДијана Ухерек Стевановић

Повереник за подручије Града СмедереваМирослав Мишел Болтрес

Овај међународни зборник поезије подржала јеМеђународна школа поезије

"SCUOLA DI POESIA – SCHOOL OF POETRY"

ЗАХВАЛНОСТ ПРИЈАТЕЉИМАУметничког клуба РАСКОВНИК

По једну искру на вечни пламен незаборава и на праг сопственог огњишта

посејали су и помогли у реализацији и промоцији овог зборника:

Центар за културу, СмедеревоИнтермедиа центар Србија, Смедерево

Туристичка организација Града СмедереваМ.З. „Златно брдо“, Смедерево

Војовођанка Др Комерц Смедерево, СмедеревоСрбско - Руско братство „Србија“

&&&Љиљана Глигоријевић

Душан КостићМирјана ВасићЧедомир Васић

Иван Иво Николић

У име то, свима им неизмерно, топло људско и поетско ХВАЛА!

CIP - Каталогизација у публикацији -Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1(082.2)821-1(082.2)

МЕЂУНАРОДНИ зборник песама. [Књ. 2], Огњиште моје вековима траје / [уредник Мирослав Мишел Болтрес]. - Смедерево : Уметнички клуб Расковник ; Ниш : Галаксијанис, 2016 (Ниш : Галаксијанис). - 182 стр. 21 cm

Тираж 200. - Стр. 11-12: Уводно слово о зборнику /Мирослав Мишел Болтрес. - Стр. 179-180: Одлука жирија /Драган Дамјановић. Стр. 181-183: Опесницима и песмама / Драган Дамјановић.

ISBN 978-86-6233-102-1 (УКР)