RazglednicaM. Antic

Mesec je tupom, krivom kamomposekao jedno vece uto.Oprosti,bio sam skitnica samo,pa sam u tvoje oi zaluto.I udno nespretno prosuo se:kao lopta vrelog snega,nasmejan,izguvane kose,od ptica ranjav,od cvea pegav.

Oprosti,uvek moram da odem.Vetrove ute jesen ve plae.Jezera-oi.to kvase vodeobale obraza za skitacem?

Uvek se biva lep na pocetku.Pomalo dobar.Pomalo tuan.

Uvek se biva na ovom svetuna kraju tu,na kraju ruan.

I uvek samo sebe imamoi san pun elja,nedoreen.

Mesec je tupom krivom kamomposeko jedno uto vee.

Nepovratna pesmaM. Antic

Nikad nemoj da se vraakad ve jednom u svet kreneNemoj da mi neto petljaNemoj da mi hoe-nee.I ja bezim bez povratka.Nikad neu unatrag.Sta ti znai staro sunce,stare staze,stari prag?Tu je ono za im moe da se patiTu je ono emu moes srce dati.Al' ako se ikad vratimora znatitu e statiI ostati.Oima se u svet triGlavom rije mlako veeOd reke se dete uika morima da potee.Od zvezda se dete uida zapara nebo sjajem.I od druma da se muii vijuga za beskrajem.Opasno je kao zmijaopasno je kao metakda u tebi veno klijai arlija tvoj poetak.

Ti za korennisi stvorenCeo svet ti je otvoren.Ako ti se nekud uri,stisni srce i zamuri.Al' kad poe - nemoj statiMahni rukom.I odjuri.Ko zna kud e.Ko zna zato.Ko zna ta te tamo eka.Ove su elje uvek beljekad namignu iz daleka.Opasno je kao munjaopasno je kao metakda u tebi veno kunjai mui se tvoj poetak.Ti si uvek krilat biosamo si zaboravio.Zato leti.Sanjaj.Tri.Stvaraj zoru kad je vee.Nek' od tebe ivot uida se peni i da tee.Budi takvo neko udoto ne ume nita malo,pa kad krene - kreni ludo,ustreptalo,radoznalo.

Ko zna ta te tamo ekau maglama iz daleka.Al' ako se i pozlati,il' sve teko,gorko plati,uvek idi samo napred.Nemoj nikad da se vrati.Besmrtna pesmaM. Antic

Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda e i u tebi odjednom neto posiveti.

Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmiljao o tome ta znai iveti?

Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga?

Po merdevinama mate u mladost hrabro se popni. Tamo te eka ona lepa, al lukava duga.

I ivi! Sasvim ivi! Ne grickaj kao mi dane. iroko vai vazduh. Prestii vetar i ptice.

Jer svaka venost je kratka.

Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hoda sve vie ti je uzan i osmeh sve tii i tii i nekako iskrivljen.

Zato ivi, al sasvim!

I ja sam iveo tako. Za pola veka samo stolea sam obiao.

Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Veno sam iao. Iao...

Ispredi iz svoje aorte pozlaen konac trajanja i zaij naprsla mesta iz kojih drhte uenja.

I nikad ne zamiljaj ivot kao uplaen oprotaj, ve kao stalni doek i stalni poetak buenja.

2.

A onda, ve jednom ozbiljno razmisli ta znai i umreti i gde to nestaje ovek.

ta ga to zauvek ite.

Nemoj ii na groblja. Nita nee razumeti. Groblja su najcrnji vaar i tuno pozorite.

Igrajui se nemira i svojih bezoblija, zar nema ponekad potrebu da malo kriom zae u nove slojeve razuma? U susedne budunosti?

Objasniu ti to nekada ako me tamo nae.

Zna ta u ti uiniti: pokvariu ti igraku koja se zove bol, ako se budes odvaio.

Ne laem te. Ja izmiljam ono to mora postojati, samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni traio.

Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj doda nestvarnog.

Prepoznae me po utanju. Veni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost, odneguj vetinu sluanja.

Veliki odgovori sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj roenja i nekih sitniavih smrti, kad jednom bude shvatio da sve to to si disao

ne znai jedan ivot,

stvarno naii do mene da te dotaknem svetlou i pretvorim u misao.

I najdalja budunost ima svoju budunost, koja u sebi uje svoje budunosti glas.

I nema praznih svetova.

To, ega nismo svesni, nije nepostojanje, ve postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam, evo ta e to biti.

Hiljade arenih riba leprae mi kroz oko. I zemlja e me skriti. I korov e me skriti.

A ja u za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, ve samo trenutnih granica.

Jedriu nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtau ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore budunosti lepotom nevidljivih krila.

I kao neujno klatno zaljuljano u beskraju, visiu sam o sebi kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma to sama sebe odmotava. Lebdeu u mestu, a stizau i nestajau u vremenu.

Odmoriu se od sporednog kao galaktika jata, koja su srasla pulsiranjem to im u nedrima traje.

Odmoriu se od sporednog kao ogromne ume, koje su srasle granama u guste zagrljaje.

Odmoriu se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele.

Odmoriu se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama jo dok se nisu ni srele.

Zar misli da moja ruka, koleno, ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava?

Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tiina, tama i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni nee ugasiti ni skratiti.

Samo u, obino tako, jedne sluajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se oiju vratiti.

Kanjavan za sve to pomislim, a kamoli to poinim, osumnjien sam za nenost i proglaen sam krivim to ljubav ne gasim mrnjama, ve novom, veom ljubavlju i ivot ne gasim smrtima, ve neim drukije ivim.

Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj muiti pitanjem: kako preiveti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleu neko me sluajno pobrka sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi kao u jednom oveku.

Nigde toliko drukijeg kao u istim stvarima.

Proeprka li prostore, iskopae me iz vetra. Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski viestruk, ne znai biti raoveen.

Ja jesam deljiv sa svaim, ali ne i razoriv.

A sva ta udesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug.

Zna ta su proroanstava? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog to vija sebe ukrug.

Pa to bismo se opratali? ega da nam je ao? Ako ti jave: umro sam, ti zna - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane neto kao leprav trag.

Nemoj da bude tuan.

Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, udno drag.

Nou kad gleda u nebo, i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim, kad vidi neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja jo uvek aav letim i ivim. Meseevo srebroM. Antic

Ne priznajem rastankei nikad necuSuvie boli kada se grubootkine cvetkoji tek niceKada na samom pocetku pricevreme zatreperi i staneba kada bledajo prazna zoramesecevo srebro ucutii kada zamre let povetarcato dahom slutiuzdahe nove, nasmejaneJa elim da jo s tobom gledamkako se bude zlatasta morada s tobom diem i da te volimi vatrom noci i zore sjajemI zato ne dam, i zato necui zato rastanke ne priznajemelim da ivim tvojim dahomi da se smejem osmehom tvojimelim da bolujem tvoje bolii da strahujem tvojim strahomdokle me imadok postojimelim da sanjam tvoje snovei da kroz virove tvoje rekeponovo osetim prste u kosida razvejano seme maslackatvoj vetar nosii sipa u arene misli nekeu ute duge na modrom tluZato ne dam i zato necuZato moj odraz jo veto krijeistih osmeha tajne dalekeZato cu uvek biti sa tobomu daku misli ili u snuJo uvek na cvet negde nicejo uvek nae tajne snijei ustreptalom lepotom trajedok mu na lati leptiri slecuSvi su rastanci tune pricezato ja rastanke ne priznajemi nikad necu.arobna pesmaM.Antic

Vidim te vec,istina-kao u nekoj srebrnoj magli,ali divno te vidim:na nogama ti cizme od sedam milja,u ruci Aladinova lampa,putujes na onom cudotvornom tepihuiz 1001 noci,preleces planine i morai dizes se visoko prema zvezdama.

Mozda ti i ne slutiskoliko volim tvoju trsavu glavu,detinju glavu koja mirise na sapuni penusavi aprilski vetar,

Glavu u kojoj stanuju samo bojevisoke,ogromne,nedostizne,

glavu koja ce shvatiti bezmerjai razdaljine svetlosnih godina,nerazumljive cifrei geometrijske krivuljei hrabrost svemirskih brodovasto ce krenuti sutrana nova nepoznata sunca.

Ja sam svoja putovanjaprotutnjao pod celomi tu su stali prostorio kojima i ne sanjas.

Cetiri ulice tamoi tri ulice ovamo,tako sam jednom leteocak do Kumove slame.

Dve,tri,pet casa vinau restoranu kraj reke,tako sam beskrajno lebdeokroz udaljena sazvezdja.

I jedan obican osmeh,i jedno jesenje vece,tako sam trazio novezlatogrive komete.

Tako sam sebi nasaoi jednu tihu mudrostod koje rastu krila.

Zato i hocu samo da te zamolim:preleti beskonacnosti pobedi vreme i mastu,ali nikad ne zaboravikako se koraca po zemlji.

Dodirni rukama prasinudalekih dvojnih zvezda,nek ti se damari uskladesa ritmovima pulsara,al nikada ne zaboravikako se koraca po zemlji.

Jer ljudska srcazasadjena su nisko kao kupinetu, gde su svici crveni dzinovinaseg malenog kosmosa,tu gde smo sebi nacinilimilimetarske beskonacnosti,a ipak dovoljno glomazneda se u njima izgubimo:ja daleko od tebekao Alfa Kentaura,ti daleko od menekao belo zrnevlje Vlasica.

Pronadji nove svetovei izatkaj im nebo.I podari im vazduhda disu i da ozive.

Ali nikad ne zaboravikako se koraca po zemlji.Samo tako se mozemojedan drugom pribliziti.

Cetiri ulice tamoi tri ulice ovamo,moja i tvoja casa pivau restoranu kraj reke,i moje iskrene ocii tvoje iskrene ociu jedno jesenje vecedetinjasto i roditeljsko,

-to je ono prostranstvokoje hocu da pomirimizmedju moje i tvoje zvezde.BaladaM. Antic

Od svih si devojaka bila tisaZbunjena, sama, neprimetna, bledaEj, zasto nisi bar porasla visa,Bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarala kisa,Tako krvnicki ko cuvari reda...Ej, zasto nisi bar porasla visa,Bar visa za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrataObesila jednom u svitanja seda,Izmedju bosih nogu i blataBilo je razmaka samo - pola pedlja.Bosonoga pesmaM. Antic

Ovo je pesmaza tvoja usta od visanjai pogled crn.Zavoli me,kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembruda napravim jun.I nemam obicne srece.I nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca,a gresno mi je smesnoAko me neko cacneu ove oci placne,nije to neutesno:

ja umem od suza da pravimklikere lepe,prozracne.

2.

Podelicu sa tobomsva moja sasava zdravlja.Zavoli moju senkusto se klati niz dan.

Sutra nas mogu srestiponori ili uzglavlja.Ludo moja,zar ne znas:divno je nemati plan.

Izidji iz tog detinjstvakao iz starih patika.Zavoli moj osmeh,dubokkao jezerske vode.

Evo,i ja sam se izuo.Pod vrelim tabanimarastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Nekome ko e razumetiM. Antic

Sad shvatam: nismo dolizadovoljni ko traveto niu da ih gazeneije trapave zore.Mi smo zvezde, to ludou mrak se strmoglavei zbog jednog bleskane ale da izgore.

Imamo ruke, dobrekao aprilske laste,da se grlimo plavoi gasimo u letu.I prisutni smo zbog nebato mora da izrasteu pupljcima vidaponekome u svetu.

Prejeli smo se svega.I zubatog. I nenog.Sad svako prua rukei nova uda trai.

A sve je smeno i tuno.I sve je neizbeno:i ove istine dobrei ove dobre lai.

Prejeli smo se, kaem,i svako ume da sanja.I svako ume da vritii rui daljine glavom.I jednako je u namai kamenja i grana.I jednako je u namai prljavo i plavo.

I svesni da smo lepiisto koliko i runi,stigli smo gde se gnjurai stigli gde se leti.I znamo ta smo dali.I znamo ta smo duni.I ta smo jue hteli.I sutra ta emo hteti.

Goreli smo, al nismopostali pepeo siviod koga bujaju itai obale u cvetu.

Uvek smo bili ivi,pa ipak: drukije iviod svih ostalih ivihna ovom zbunjenom svetu.

I najzad: tako je dobroto nismo samo trave,to talasanja svojanijednom vetru ne damo,ve smo zvezde to sjajemsve nebo okrvaveeljne da budu suncemakar na trenutak samoBranko MiljkoviBALADA OHRIDSKIM TRUBADURIMA

Mudrosti, neiskusno sviu zore. Na obine rei vie nemam pravo! Moje se srce gasi, oi gore. Pevajte, divni starci, dok nad glavom Rasprskavaju se zvezde kao metafore! to je visoko, iezne, to je nisko, istruli. Ptico, doveu te do rei. Al vrati Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. U tuem smo srcu svoje srce uli. Isto je pevati i umirati.

Sunce je re koja ne ume da sija. Savest ne ume da peva; jer se boji Osetljive praznine. Kradljivci vizija, Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim Prikovan za stenu koja ne postoji. Zvezdama smo potpisali prevaru Nevidljive noi, tim crnje. Upamti Taj pad u ivot ko dokaz tvom aru. Kad mastilo sazre u krv, svi e znati Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jai e prvi posustati! Samo nitkovi znaju ta je poezija, Kradljivci vatre, nimalo umiljati, Vezani za jarbol lae koju prati Podvodna pesma javom opasnija. Onesveeno sunce u zrelom vou e znati Da zameni poljubac to pepeo odmara. Ali niko posle nas nee imati Snagu koja se slavujima udvara Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je ivot, al smrti odoleva. Jedna strana bolest po meni e se zvati. Mnogo smo patili: I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati.ISKRENA PESMAM. Rakic

O, sklopi usne, ne govori, cuti,Ostavi misli nek se bujno roje, I rec nek tvoja nicim ne pomutiBezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile mojeZabrekcu novim, zanosnim zivotom,Da zaboravim da smo tu nas dvojePred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo teloPonovo padne u obicnu camu, I zivot nov i nadahnuce celoNecujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tadaOtuznu pesmu o ljubavi, kakoCeznem i stradam i ljubim te, madaU tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazdaSlusati rado ove reci lazne, I zahvalices Bogu sto te sazda, I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njivaKako se spusta nema polutama, Ti neces znati sta u meni biva, Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad meObuzme celog silom koju ima, I svaki zivac rastrese i nadme, I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja, Kad zatreperi cela moja snaga, Neka te srce moje blagosilja.Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti, Ostavi dusu nek spokojno sniva,Dok kraj nas lisce na drvetu zutiI tama pada vrh zaspalih njiva.LEPOTAM. Rakic

Jest, nema na tebi nijednoga delaDa se mome oku mogao da skrije, Nijedog prevoja blistavog ti telaDa se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka caseTi preda me stupas sva sjajna i ziva, Znam kada ce suze oko da ti kvase, Znam kad ti se dusa milostom preliva,

A kad u noj nosis svu toplinu Juga...Pa ipak si svakog dana nova meni, Uvek nova, uvek tako cudno druga, I nikada slicna jucerasnjoj zeni.

Ta moc tvoja cudna zaslepljiva meneRaznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.- Oh, jedanput ko i druge zene, Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...O natjecateljstvuBukovski

to se vie uspinjepritisak je vei.

oni kojiizdrenaueda je udaljenostod dna do vrhaopscenovelika.

da bi onikoji uspijuna koncudoznali i tajnu -da tajne nema.Ako uzmemoBukovski

Ako uzmemo ono to vidimomaine koje nas izluuju,ljubavnike koji se na kraju mrze,tu ribu na pijaci,to zuri navie u nas,cvijee koje trune,muve u paukovoj mrei,uline nerede,urlike lavova u kavezu,klovnove zaljubljene u novanice,nacije to pomjeraju ljude kao pione,dnevne lopove sa prelijepimnonim enama i vinom,pretrpane zatvore.

Uobiajeno nezaposlene,aneminu travu,ljude dovoljno stare da vole grob.

Te stvari, i druge, pokazujukako se ivot klati na istruljeloj osovini.

Ali ostavili su nam malo muzikei govorniki ou na uglu,aicu viskija,plavu kravatu,depno izdanje Remboovih pjesama,konja koji juri kao da mu avo uvre rep,i onda je tu ponovo ljubavkao tramvaj koji na vrijeme stieiza oka,grad koji eka,vino i cvijee,voda to eta preko jezerai ljeto i zimai ljetoi ljetoi opet zima.Ako me zaboraviPablo Neruda

Hou da znamjednu stvar.Zna kako je toako gledamkristalni mesec, crvenu granuspore jeseni u mom prozoru,ako dotaknemuz vatru neopipljiv pepeoili izborano telo klade,sve me odvodi tebikao da je sve to postoji,mirisi, svetlost, metalipoput barica to ploveka ostrvima tvojim koja me ekaju.

E, pa dobro,ako malo-pomalo prestane da me volii ja u prestati tebe da volimmalo-pomalo.

Ako me odjednom zaboravine trai mejer bih te ja ve zaboravio.Ako smatra dugim i ludimvetar zastavato prolazi kroz moj ivoti odluida me ostavi na obalisrca u kome imam korenazapamtida u toga dana,toga asadii rukeiupati svoje koreneu potrazi za drugim tlom.

Aliako svaki dan,svaki sat,pristane da mi bude sudbinas neumoljivom slau,ako se svakoga dana popnejedan cvet do tvojih usana traei meo ljubavi moja, o mojau meni se sva ta vatra ponavlja,u meni nita nije ugaeno ni zaboravljeno,moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,i sve dok ivi bie u tvojim rukamane naputajui moje.