Marija Jovanović 

Idi, vreme je

roman 

Beograd, 2009.

3

1 

Sedamdeset devete godine grupa „Azra” objavila je prvu singl ploču. 

Istog  dana  kad  se  pojavila  u  prodavnici  „Jugotona”, Frenki ju je kupio i odneo kod Danila na stručno preslušavanje. 

– Da  čujemo  tog  Štulića.  Kažu  da  rastura  po  klupskim svirkama. 

Do daske je odvrnuo ton. Iz zvučnika je grunuo Džoni: „A šta da radim kada odu prijatelji moji/ kada ode djevojka na 

koju bacam oči”. Tog popodneva, dvojica devetnaestogodišnjih zaluđenika 

muzikom  najmanje  dvadesetak  puta  uzastopno  puštali  su snimak  koji  je  delovao  kao  studijski  neumiven  demo‐materijal.  Uprkos,  ili  baš  zahvaljujući  tome,  zračio  je snažnom, iskrenom emocijom, bez falša. 

– Dobar  je  –  presudili  su  složno,  studiozno  razmotrivši stvar. 

Muzika  je  bila  jedna  od  najozbiljnijih  stvari  u  njihovim životima,  tako  da  zaključak,  donesen  u  avgustovsko predvečerje, nije bio za potcenjivanje. 

– Mada, po fami koja ga prati, očekivao sam nešto mnogo ljuće – rekao je Frenki, proučavajući Štulićevu sliku na omotu. Nije ni slutio da će kratko ošišani momak u zelenoj vetrovci, ispijenog lica, sa „rау ban” naočarima za sunce, na posredan način  predstavljati  njegovu  sudbinsku  vododelnicu  (kad  se uskoro bude oglasio pesmama više nego  ljutim, nalik  luku s koga  je  oljuštena  ljuska  i  spoljni  slojevi, do  samog ubojitog jezgra). 

Videćemo šta će uraditi na albumu. Valjda će izaći dok se 

4

vratimo – reče Danilo, u mislima već u kupeu voza kojim će uskoro krstariti Evropom. 

Oduvek  na  drugoj  strani1 Danilo  se  tog  leta  otisnuo  na svoj prvi duži put, iz zemlje koja se zvala SFR Jugoslavija. 

Putovao je sa svojim nerazdvojnim drugom Frenkijem, po planu  koju  su  detaljno  razradili.  Na  velikoj  karti  Evrope obeležili  su  svoju maršrutu:  crvene  tačke  povezane  plavim linijama  ukazivale  su  da  će  preko  Italije  i  Francuske  (pa brodom preko La Manša), stići do Londona. Izvadili su inter‐rail karte  i  spakovali velike  rance,  sa  šipkama  sa  strane, na čijem  je  vrhu  kaiševima  bila  pritegnuta  vreća  za  spavanje, nezaobilazni  rekvizit  profesionalnih  globtrotera.  U framerkama, komotnim majicama,  sa  „adidas” patikama na nogama  i  bordo  pasošem  u  džepu  (čuvena  jugosoška,  na visokoj  ceni  među  kradljivcima  i  falsifikatorima  zbog prolaznosti  na  svim  granicama),  ni  po  čemu  se  nisu razlikovali od bilo kog vršnjaka iz bilo koje zemlje u Evropi. Zapadne,  dakako.  Za  one  iz  „istočnog  bloka”,  takav poduhvat  je,  naprosto,  bio  nemoguć.  Izuzimajući  vrhunske sportiste  koji  su  na međunarodna  takmičenja dopravljani  u paketu,  čvrsto  obmotanom  pripadnicima  tajne  policije, budnomotrećim psima zaduženim za njihovu bezbednost, što je  u  suštini  značilo  uskraćivanje  svakog  kontakta  sa Zapadom,  i ponekim odabranim, proverenim  „drugovima”, pravo  na  pasoš  i  slobodno  kretanje milionima  ljudi  bili  su nedostižni  san.  O  želji  da  vide  ili  upoznaju  svet  izvan „gvozdene zavese” nisu smeli ni da govore. 

U  Danilovoj  i  Frenkijevoj  zemlji,  pak,  socijalizam  i rigidna  komunistička  doktrina  su  vremenom,  posle kratkotrajnog  posleratnog  zanosa  i  raskida  večnog  saveza  sa SSSR‐om, omekšali, poprimajući formu operetskog komunizma; uz brojne manjkavosti  i ograničenja, Titova opereta  (kojom  je 

1 "...i zato prodaj sve osim blanje / i kreni, drugom stranom jablane, kreni",

uzviknuo je B. Dž. Štulić (nekoliko meseci potom, na debi-albumu nazvanom „Azra"), takvom silinom i snagom uverenja da je stih delovao kao imperativni poziv ili ultimativni krik, a ne puki refren pesme.

5

on  suvereno  dirigovao  pedesetak  godina),  sadržala  je  bar jednu  komponentu  dostojnu  poštovanja  –  narod  je mogao nesmetano da putuje, kud god  je želeo. Možda  je materijalni faktor  predstavljao  ograničenje,  ali mogućnost  je  postojala. De facto i de iure. Samim tim i osećaj slobode.

2 

Za Danilovu generaciju nije bilo ničeg čudnog u tome da se  skokne  do  Trsta,  bez  posebnog  uzbuđenja  koje  prati odlazak u inostranstvo. Trst su doživljavali kao veliku, dobro snabdevenu  tržnicu  u  kojoj  se  za  jedan  dan mogla  obaviti kupovina novih ploča, stranih knjiga, časopisa  i neophodnih modnih  rekvizita  (farmerki,  mekih,  kariranih  flanelskih  i košulja  od  tankog  teksas‐platna,  „beneton”  džempera živopisnih boja, „starki”, „bruks”  cipela  ili poludubokih, na šnir, od  jelenske kože, kakve su nosili Sajmon  i Garfankl na omotu  kultnog  albuma  „Bridge Over Troubled Water”), do kojih  u  Beogradu  nisu  mogli  doći,  osim  kroz  skromnu ponudu nekoliko „Komisiona”. 

Polazilo  se  noćnim  vozom  u  deset,  sa  perona  broj  tri, ujutru  se  pio  prvi  espreso  s mlekom  u  nekom  od  brojnih restorančića,  bez  jurnjave  se  obavljao  šoping  (radnje  su poznavali kao  svoj džep; ništa strašno ako nešto ne bi stigli da  pazare,  sledeći  đir  se  mogao  napraviti  već  za  nedelju dana),  u  pauzi  se  obavezno  naručivala  pica,  torteline  ili lazanje,  pa  bi  se,  takođe  večernjim  vozom,  vraćalo  za Beograd. 

Leta sedamdeset devete Danilo  i Frenki su zaobišli Trst  i zašli u samo središte renesansne Italije koja ih je zarobila više od petnaest dana.  Iako su  time uveliko probili plan, nisu  joj 

6

mogli odoleti. Pred  njima  se  otvorila  Toskana,  sa  svojim  blagim 

uzbrdicama,  okupana  suncem.  Poljsko  cveće  po  širokim, ustalasanim  livadama  i  tamnozeleni  kiparisi  što  štrče  ka plavetnilu  neba.  Negovani  vinogradi  koji  se  uspinju  uz brežuljke.  Usamljene  kuće  i  mali  castelli  na  uzvišenjima, jedinstveni  u  svom  skladu  i  naoko  skromnoj,  kamenoj dostojanstvenosti. Areco. Piza. Luka. Sijena. Firenca. Pjacete sa  ljupkim  fontanama. Stari most, načičkan kućama. Šarene, bogate pijace. Palate sa kolonadama. Na kraju, a njima dvojici najvažnije  –  Đotova  platna,  Botičelijevo  „Rađanje  Venere”, Mikelanđelov „David”  i „Sveta porodica”. Da  su potegli na put samo da bi to videli, ne bi zažalili. –  Buon  giorno,  bella,  bella  Italia!  –  uzviknuo  bi  Frenki 

svakog  jutra,  otvorivši  širom  drvene  škure  na  prozorima nekog od urednih pansiona. 

Teškom mukom  su  se  otrgli  iz  zagrljaja  zemlje  koju  je, činilo  im  se,  Bog  napravio  kao  svoj  ogledni  vrt, možda  po uzoru  na  izgubljeni  raj,  odlučni  da  se  u  Parizu  ne  zadrže duže od nedelju dana. Dug put  je bio pred njima. Na kraju, kao  svetionik,  stajao  je  London,  prestonica  evropskog rokenrola. Klubovi  sa  živom muzikom.  Svi  zamislivi,  ikada objavljeni albumi u prodavnicama ploča. Prijatno su se  ježili od  uzbuđenja  što  će  moći  da  ih  satima  merkaju,  slušaju, biraju. U džepovima  ranaca  stajali  su  im  spiskovi  long‐plejki koje će neizostavno kupiti. 

3 

Operetski  karakter  sistema  u  Jugoslaviji  proizlazio  je  iz same  strukture  ličnosti  druga  Josipa  Broza  Tita.  Taj  čovek 

7

opskurnog  porekla  koji  je  govorio  na  čudnoj  mešavini poljsko‐rusko‐češkog  i,  u  manjoj  meri,  srpsko‐hrvatskog jezika (pri čemu je, redovno, brkao rodove i padeže, teško se razabirući u komplikovanoj gramatici), sujetan na svoj naočit izgled  i  osetljiv  na  svaku  vrstu  lepote,  imao  je  zavidnu ljubavnu  istoriju. Legalno priznate saputnice, o kojima  je za Titove  vladavine  smelo  da  se  govori,  bile  su  Pelagija Belousova, Herta Has i Davorjanka‐Zdenka Paunović čijom je preranom  smrću,  odmah  po  oslobođenju,  Tito  bio  „veoma duboko  pogođen”.  Nešto  kasnije  Maršal  se  oženio drugaricom  Jovankom  i  tu  se,  što  se  javnosti  tiče,  njegova ljubavna  istorija završava. Posle Brozove smrti  isplivao  je  iz mraka misterioznosti, kojom je bio obavijen ceo njegov život, čitav  spisak  neprijavljenih,  zatajenih  dragana,  sa  kojima  je Josip  imao čak  i potomstvo – od  izvesne Maruse Novakove, Lize Spuner, Tereze Štacner, Ljuse Sedlovske, Ire Gligorijeve, Darije Andirelove, pa  bliznakinja Nine  i  Svetlane Bazan,  sa kojima je istovremeno bio intiman (mada bi ovu tvrdnju, kao i ostale vezane za Broza,  trebalo uzeti krajnje uslovno), Elze Gerlah,  do  Zuhre  Badahur  i  Vide  Kogej.  Preko  te  duge donžuanske  liste može  se, makar delimično,  rekonstruisati  i komunističko vagabundisanje očigledno spretnog i uticajnog agenta  Kominterne,  što  zapravo  znači  –  vrhunskog intriganta,  cinkaroša  i  doušnika,  najverovatnije  i hladnokrvnog  egzekutora,  koji  je  zahvaljujući  takvim kvalitetima  uspešno  opstao  u  opasnoj,  smrtonosnoj  mreži Kominterne,  punoj  zamki,  izdajstava,  kleveta,  farsičnih suđenja zasnovanih na sklepanim optužnicama sastavljenim po  istom  receptu  (sve  do  jedne,  sadržale  su  kvalifikaciju izdajnik  i  špijun  za  optužene),  krvavih,  inkvizitorskih saslušanja  u  Lubjanki,  streljanja  ili  deportovanja  u  sibirske logore smrti. 

Pratiti  njegov  trag  po  ženskim  posteljama,  znači  opisati širok  krug  po  Evropi  i  Rusiji  –  od  Čenkova  i  Plzena,  do Zagreba, Kurtova, Moskve, Sankt Peterburga, Omska, Beča, Pariza  i  Istanbula,  gde  se,  prema  prilici  i  potrebama, opskrbljen  izdašnim  kominternovskim  sredstvima  i  lažnim 

8

pasošima, izdavao za inženjera, bankara, vlasnika rudnika ili uspešnog grčkog trgovca, da bi, konačno ustoličen za maršala i predsednika poratne  Jugoslavije, narodima  i narodnostima svoje  male,  crvene  kraljevine  obznanio  da  je  on,  u  stvari, uzoran metalski  radnik,  rodom  iz Kumrovca koga  su vihor istorije  i  tegobna  sudbina komuniste nosili  raznim  stazama  i bogazama, dok ga nisu ponovo spustili na tle otadžbine, e da bi podigao  ustanak  i  stavio  se  na  čelo  NOB‐e.  Narodi  i narodnosti su tu priču ćutke progutali. Kao i kasniji tobožnji portret Titove majke, koji  je, po njegovom sećanju i kazivanju, nacrtao  Božidar  Jakac.  Reprodukovan  na  prvim  stranama čitanki,  portret  je,  zapravo,  predstavljao  samog  Broza, doduše malo  umekšanih  crta  lica  i  zabrađenog  u maramu. Uprkos tome što je falsifikat bio očit, niko nije javno dovodio u pitanje njegovu verodostojnost. Tako je Josip dobio majku i poreklo  koje  je  opisivano  u  prizemno  naivnim,  poučnim pričama iz njegovog siromašnog detinjstva. 

Trebalo je još odabrati i datum rođenja. Izbor je pao na 25. maj, jer je (uz najveći procenat verovatnoće) garantovao lepo, prijatno  prolećno  vreme,  zgodno  za  grandioznu  proslavu njegovog  rođendana  čiju  je  blistavu  završnicu  (posle izvedenog  sleta),  predstavljala  predaja  specijalnog  poklona, štafete mladosti. Po zamršenom planu koji  se  sa ogromnom ozbiljnošću  razrađivao  od  goda  do  goda,  štafeta  je,  pre uručenja, kružila zemljom, prenošena iz ruke u ruku, da bi na metaforičan način u sebi skupila ljubav svakog člana društva prema  Predsedniku.  Ta metalna  palica  čiji  je  falusni  oblik trebalo,  valjda,  da  simbolizuje  Maršalovu  omnipotentnost, predstavljala je ujedno čestitku i naročitu vrstu Zaveta, poput onog što je Jahve sklopio sa sinovima Izrailjevim. Ako je sami Bog mogao  da  napravi  savez  sa  izabranim  narodom,  šta  je stajalo na putu Josipu da isto ne učini sa svojim? 

Osim  bele,  maršalske  uniforme,  Broz  je  voleo  i  dobro skrojena  odela  od  najkvalitetnijeg  štofa,  panama  šešire, spektakle  svih  vrsta,  posebno  one  koji  su  glorifikovali njegovu  ličnost,  glamur  oličen  u  megazvezdama  iz  sveta filma koje  je u  Jugoslaviju dovodio  i obilato gostio, muziku, 

9

naročito  operu  (istini  za  volju,  više  je  bio  naklonjen lepuškastim divama, nego operi i baletu per se), lov, valcere i kaubojske  filmove  koji  su mu  puštani  u  specijalnoj  sali  za projekcije u Belom dvoru. Znalački  je uživao u  vrhunskom iću  i piću. Pušio  je tompus  i kubanske cigare. Odmarao se u luksuznim  vilama  zidanim  samo  za  njega,  na  najlepšim lokacijama  širom  lepe  domovine,  takoreći  za  jednokratnu upotrebu.  Preferirao  je  letovanja  na  Brionima,  gde  je  češće uvraćao,  brao  mandarine,  malo  se  bavio  za  strugom,  kao persiflažom  svoje  virtualne  prošlosti  metalskog  radnika,  i hranio  egzotične  životinje  koje  su  slobodno  šetale  po prirodnom rezervatu. Na kraju kakve sedeljke, upriličene za partijsku  vrhušku,  preludirao  bi  na  velikom,  koncertnom, belom klaviru. Ukratko, bio  je pravi bonvivan, koji najbliže partijske  kamarade  i  saradnike  nije  kinjio  zmijski  hladnim pogledom  i  nepredvidljivim  kapricima  kao  što  je  to  činio Staljin  svojim  ropski  pokornim  Beriji, Molotovu,  Jagodi  ili Hruščovu. Nije  ih  zvao  u  pola  noći,  na  sastanke  sa  krajnje neizvesnim  ishodom,  što  je  Hazjajin  redovno  praktikovao, sadistički  uživajući  u  pomisli  kako  se  u  stanu  nekog politbirovca  reskim zvukom oglašava  specijalni  telefon, dok pozvani, sa  ledenim znojem što mu curkom  teče niz kičmu, hita da čuje naredbu Gospodara. Koja  je mogla biti relativno bezazlena,  a  mogla  je  značiti  i  momentalni  odlazak  u GULAG. 

Staljinu  je  svest  o  tome  da  ima  vlast  (bezgraničnu, samodržačko‐robovlasničku  vlast  koja mu  je  omogućila  da, sledeći mračne hirove  svoje  izvitoperene, patološke  ličnosti, kinji i ubija milione pokornih, u njega zaljubljenih podanika) kompenzovala  i apsorbovala u  sebi druge prohteve. Zato  je živeo krajnje asketski, u  ledenoj usamljenosti  iz koje se širio pakao za druge. Oštri miris straha i krvi koji ga je okruživao, hranio je njegove vučije potrebe. 

Tito  je, na  sreću  svojih podanika  i  još veću  radost  svoje vrhuške, vlast voleo i koristio kao sredstvo za zadovoljavanje bezmernih hedonističkih poriva. Njegov otpor Staljinu, čime je  Jugoslavija  izbegla sudbinu ostalih komunističkih zemalja 

10

da  postane Rusija  u  džepnom  izdanju,  bio  je  duboko  lično motivisan.  Prekaljen  u  borbi  za  opstanak  koji  se  do istrebljenja  vodio među  komunističkim  internacionalcima  u predratnom  SSSR‐u,  sa  urođenim  instinktom  da  na  vreme namiriše opasnost, znao je da će ga, osnivanjem Informbiroa, Staljin  smrviti  i  udaviti  u  „bratskom”  zagrljaju;  svemoćni Džugašvili  nije  mogao  da  proguta  Brozovu  reputaciju partizanskog  vođe  zbog  koje  se  držao  suviše  nezavisno; oholo,  čak.  Sujeta  je  udarila  na  sujetu,  i  Tito  je  izgovorio istorijsko „nе”. 

Kako  је Danilo  to voleo da kaže, u dugom  i zamršenom nizu  uzročno‐posledičnih  veza,  to  „nе”  je,  konsekventno,  a trideset  jednu  godinu  pošto  je  izrečeno,  njemu  i  Frenkiju omogućilo da, sedamdeset devete, stave u džep bordo pasoš sa  zlatnim  grbom  SFRJ  na  koricama,  i  otisnu  se  u  pohode Evropi. 

4 

Prvih  dana  avgusta,  utonuo  u  neuobičajenu  tropsku vrućinu,  Pariz  je  Danila  i  Frenkija  dočekao  u  svojoj neprevaziđenoj  raskoši.  Sve  pripreme,  pročitane  knjige, pedantno  izučavanje  plana  grada  (naučili  su  ga  skoro napamet), priče koje  su do  tada  čuli, posebno od Svetlane  i Marka,  pokazale  su  se  smešnim  spram  njegovog  stvarnog sjaja. 

Oko  deset  uveče,  smestili  su  se  u  jeftin  hotelčić  i nestrpljivi  da  vide  što  više  i  što  pre,  izašli  da  prošetaju Jelisejskim  poljima,  od  Trijumfalne  kapije  ka  Plas  de  la Konkord. Zatim su prešli Senu, otišli u Mare i u spletu uskih uličica  odlučili  se da  sednu u  bašticu  kafea  „Kod  filozofa”. 

11

Na  mali,  okrugli  sto  jedva  da  su  stale  dve  šoljice,  jedna pepeljara  i  njihove  paklice  cigareta.  Pripalili  su  po  crni „žitan”  bez  filtera,  osluškivali  graju  sa  susednih  stolova, netremice zurili u gužvu mladog, opuštenog sveta koji je kraj njihovog  stola  prolazio,  upijali  taj  ustalasani  noćni  život  i prećutno shvatili da neće krenuti dalje. Bar ne tog leta. Bilo je nemoguće savladati Pariz za deset dana. Ostali su ceo avgust i zagazili u polovinu septembra. Na posletku, da bi produžili boravak, doslovce su gladovali, raspoređujući preostali novac na kupovinu  jednog obroka dnevno. Ali, šta  je predstavljala ta žrtva spram grada koji tako zanosno miriše, u kome se jede hrskavi,  vruć  baget,  u  kome  su  ljudi  nonšalantno  veseli,  a devojke  u  mini  suknjama,  sa  kratkim,  muškim  frizurama, hodaju naročito  lako  i slobodno  (svaka od njih  je mogla biti Preverova Barbara  što  trči pod mlazevima  letnje kiše  i kojoj se  odmah  kaže  ti),  u  kome  prolazi  i  ulice  imaju  čudne, melanholične  ili  smešne nazive  (Ulica  loših dečaka, Mačke‐koja‐peca,  Belih mantila,  ulica  Odlaska  i  ulica  Dolaska),  u kome  su  Pale  Rojal,  Luvr  i  muzej  Orse,  sa  svim  blagom pohranjenim  u  njima;  blagom  koga  se  oči  nisu  mogle dovoljno  nagledati,  uprkos  svakodnevnim,  višečasovnim obilascima, zbog kojih su padali s nogu. 

Danilo je besomučno fotografisao; slikao je fasade, čuvene Hausmanove  frontove,  ornamente  na  zgradama,  ovalne prozore  na  krovnim  badžama  čuvenih  pariskih  mansardi, parkove,  kapije,  ograde,  avenije  oivičene  stablima  starih kestenova, kolportere na Šanzelizeu, nakrivljene kućerke na Monmartru,  stepenište koje  vodi do  Sakr‐kera,  ispucavajući po tri filma na dan  i nadajući se da će nekako, bar na  jednoj fotografiji,  uspeti  da  uhvati  nešto  od  te  tajne  i  lepršavosti, iako  svestan  da  lepotu  Pariza  čini  njegova  celina;  da  je  taj grad jedna ogromna, savršeno oblikovana, ukusna torta koju nikada ne možeš do kraja pojesti. 

Vozili  su  se  brodićima  po  Seni.  Zabavljali  se  biranjem najlepšeg  mosta.  Imali  su  se  između  čega  dvoumiti;  od nekoliko  desetina  trebalo  se  odlučiti  za  jedan  ili  dva najupečatljivija. 

12

–  Vidi  kako  se  grad  zaokružio  na  svojoj  reci  –  rekao  je Frenki. – Svio se oko nje, da je to milina. A Beograd se popeo na Vršku čuku, pobegao od Save i Dunava, moraš preduzeti ekspediciju da dopreš do reka. 

–  Je  lʹ  ti  nedostaje,  onako,  u  tragu  makar?  –  upita  ga Danilo. 

– Beograd? Ni u  ludilu. Kad bih mogao... ne  znam, kad bih mogao samo za hleb da zaradim, ostao bih večno, čini mi se. 

– Evo, možeš da im se pridružiš – pokaza Danilo glavom na dva klošara što su sedela ispod mosta, na keju; podvrnutih nogavica, bosi  i zarasli u bradu, uživali su u zalasku sunca, pogleda uprtog u Senu, naizmenično natežući vino  iz  jedne flaše koju su skoro rasejano dodavali jedan drugom. 

5 

...Tapkam u mestu. Danima. Preskačem kutije i ignorišem otvorene kofere na podu sobe. Niti pakujem, niti raspremam. Sve stoji. Samo obavljam najnužnije, vezano za tatu. Pripremam mu obroke, vodim računa o lekovima; ali, uzalud. Tata hoće da nas oslobodi sebe. Naravno, on to vešto prikriva. Pravi se da me sluša, a svakog dana uzima sve manje hrane; svesno se ubija. Počela sam da tripujem kako ne pije ni lekove; da pilulu sakrije ispod jezika i posle ispljune. Možda umišljam. Možda. Rekla sam Danilu, popričao je s njim; Marko je, podrazumeva se, sve negirao, pripisujući moju zabrinutost uzrujanošću pred životnom odlukom (njegove reči), koju sam donela. Danilo i ja smo se dogovarali oko eventualnog smeštaja u bolnicu, gde bi ga, makar prinudno, hranili kroz infuziju. Složili smo se da bi to izazvalo

13

još gore posledice. Marko u bolnici? Van svoje sobe, bez svojih knjiga? Marko, ona sušta pedanterija, u bolničkom toaletu? U bolničkom kupatilu? Ne, nikako.

Ne brini, dovešćemo ga Tamara i ja u red. Živnuće pored Jakova i Ružice – rekao mi je Danilo.

Ne shvata da baš u tome leži glavna kvaka. Marko želi da što pre krenete za nama. On vam se uklanja s puta. Neće dozvoliti da Danilo ponovi svoju žrtvu.

Juče sam mu rekla: „Tata, medicinski je nemoguće da ti nije bolje. Nećeš da se boriš. Zar ne želiš da dočekaš unuče od mene?” Odmahnuo je rukom (sama koža i kost): „Ne pričaj koješta. Naravno da želim. I dočekaću. Samo ti idi, ćerko, s mirom. Molim te.”

S kakvim crnim mirom? Gde da ga nađem? Sećam se, kad je bivalo najgore, Danilo je (uvek na

kilometar udaljen od bilo kog oblika patetike) namešteno svečanim glasom citirao svetootačku misao: „Drži svoj um u paklu, i ne očajavaj”.

Nismo očajavali. Naprotiv. S neviđenom upornošću, s neprekidnim prilivom snage koju smo crpli iz pete, gurali smo, kopali, svim silama smo se borili da iz njega izađemo; dobro oprljeni, debelo oštećeni, na ovaj ili onaj način, sa teškim mentalnim i emotivnim posledicama, nekako smo izbauljali, dopuzali do svetlosti, zaradovali se, uspravili... i sudarili se sa iscerenim Čuvarima koji su nas raspalili čizmom posred lica, sadistički se smejući našoj naivnosti: ovo je bila samo predstava za Gospodare Pakla, malo su se zabavljali, zajebavali se s vama, pustili vas da se ponadate, da prekoračite prag, sad – marš nazad. Grubo su nas šutnuli, katapultirali nas ponovo u središte mraka, u srce tame.

Ovaj reprizni pakao ne mogu da podnesem. Niti vidim razloga zašto bih.

Bežim iz njega, bez mira u srcu. Još tri dana. Ako oduzmem ovu noć, još dva. A ja

tumaram po stanu, vucaram se bezvoljno, odsutno, dok u meni sve vri od razgovora koje u glavi vodim s Danilom i s

14

tobom. Sednem, podavijenih nogu, u Danilovu fotelju, ušuškam se u ono pufnasto mekiša ćebence, polako ispijam kafu iz velike šolje i posmatram kako se dan kotrlja niz našu ulicu. Čekam da padne veče. Čekam svoje goste.

Jer... „... čim se smrači i puni mesec se pojavi na nebu, eto ti

zvuka...” Eto meni glasova, ljudi, predmeta. Eto meni uspomena.

Napune sobu. Do vrha. Pre neki dan setila sam se kako je divno mirisala moja

Tičerka. Obožavala sam je. Lepu, plavu, otmenu misiz Ristić. Na jednom času neprimetno sam otvorila kutijicu koju sam pripremila, zatvorila je i spustila u džep. Posle sam umela da je odškrinem, tek-tek, da mi ne iščili sva Tičerka, i osetila bih njen miris. Dobro, imala sam pet godina i bujnu maštu. How cute, što bi rekao Sajmon.

Onda, Diznijeve slikovnice koju sam nasledila od Danila. Već je bila iskrzana, a baš nju sam najviše volela zbog jedne drage porodične priče (porodičnog predanja, čujem Danila kako ironično dodaje).

Priča je sledeća: Danilo ima tri godine i igra s tatom „leti-leti”. Tata dugo trupka prstima o sto, Danilo se upiljio u njega, lupka i on, iščekuje šta će tata reći, ovaj namerno odugovlači, „leti-leti... krava”, ispali odjednom, i podiže kažiprste u vazduh. I Danilo, istovremeno. „Prešao sam te. Krava ne leti”, kaže mu Marko. „U knjizi leti”, reče Danilo, ode do sobe, donese slikovnicu, u njoj nacrtana krava, kravica bucmasta, s trepavicama dugim, podvrnutim, u lakom skoku preskače mesečev luk. Ispod su stihovi koje su mu čitali: „Је li ovo san il' java, nad mesecom leti krava”. Pričala mi je mama kako se Marko zasmejao, rekao: „Е, ovo menja stvar, važi ti se poen”, a Danilo sav srećan.

Poneke uspomene me, međutim, iznenade. Prebiram po njima začuđena, jedva se prisetim da jesu moje; nisu mi ni sasvim tuđe, a opet teško ih mogu skopčati sa emotivnim doživljajem. Gomile stvari iz naftalina nepredviđeno mi padaju na pamet. Padaju kao kiša zvezda-padalica, blesnu u

15

punom sjaju, tek da znam da postoje, pa zgasnu. Gde li su se krile, u kom to kutku mozga stoje pobacane, do detalja očuvane, neoštećene? Koja ih to sila probudi? Vraćaju mi se zato što se rastajem? Zato što znam da ovoga neće biti kad sledeći put dođem u Beograd? Kad dođem...?

Tako dočekam ponoć, pa se premeštam za radni sto, palim kompjuter i pokušavam da započnem... šta? Pravljenje mentalnog inventara (primenom metode nepristrasnog istražnog postupka)? Veliko spremanje skladišta podataka o Danilu i meni ? Privremeni oproštaj? Kako god ga nazvala, treba da uobličim penastu mešavinu osećanja, motiva, želja, događaja u čvrstu formu, da spakujem sirovi materijal krcat značenjima (koji prethodno valja temeljno izribati, otkloniti i izbaciti na površinu sve podrazumevajuće, dok stvari ne postanu oštre kao sečivo, oštre, jasne i precizne) u pakete reči. A ti ćeš već znati šta da činiš s njima. Kao što si uvek znala šta i kako treba da činiš s nas dvoje. S Danilom i sa mnom. Taktično, mudro i nežno.

Osvetljena plavičastom svetlošću monitora kao krivac zurim u kursor koji ravnodušno pulsira u mestu (za razliku od mog srca koje čekića, kao da treba da položim najvažniji test u životu), dok ga prvo slovo ne pogura napred, u belinu ekrana. Ali, i moje reči tapkaju u mestu, kao logična posledica toga da mi misli tapkaju u mestu. Samo vreme curi, ravnomerno i neumoljivo jednolično, kroz svaku pukotinu i šupljinu tog tapkanja.

Zamišljam kako se sati odlivaju u vasionski kolektor za skupljanje protraćenog vremena. Odakle će se možda vratiti na reciklažu. Ili neće. Ko zna? Jednom je Danilo rekao, nešto smo pričali o razočarenjima, onako, višeg nivoa, razočarenjima u smislu ideala, principa, razočarenjima u smislu prevelikih očekivanja od neke ideje, i onda je on rekao, šaljivo, ali meni se to svidelo, kako je sve relativno i kako bi neko, manje alav i zahtevan od nas, naše razočarenje lako mogao reciklirati u svoje o-čarenje. Da bi, zato, sumnje i dileme trebalo zipovati i pohraniti ih negde, pa ako se posle dugog vremena ispostavi da je u pitanju stvarno

16

težak, nepopravljivi bedak, nešto poput idejnog nuklearnog otpada koji ni najveći očajnik ne bi mogao da reciklira u nešto bolje, upotrebljivije, lepše, ako zaudara na mrtvačku razočaranost, onda ih treba trajno uništiti. Nekim specijalnim uredajem za bespovratno brisanje sadržaja.

Volela bih da takav uređaj postoji. Volela bih da „mišem” markiram poslednjih osam meseci, da ih „zacrnim”, i pritisnem neko vremensko „delete” dugme. Da jednostavno nestanu, jednim potezom.

Nepodnošljiv mi je ne samo ovaj bol, već, više od toga, da gledam koliko se Danilo promenio. Nijednom, u nekoliko proteklih meseci u kojima je slabašna nada u trijumf pravde nestala, a odluka o kolektivnom iseljenju u London već se uveliko sprovodila u delo, nisam čula njegovo:

– Izvući ćemo se. (Sećam se kako mi je to rekao one zime, godinu dana

pošto je mama umrla, a nas dvoje se izgubili u magli na Kopaoniku; skončali bismo u snegu da nije bilo njegove gvozdene volje).

Niti sam videla onaj njegov osmeh kojim nas je uvek hrabrio. Deset godina, ne posustajući, čak i kad se sve činilo izgubljenim. Kada su ratne vesti bivale sve gore, sve luđe i neverovatnije. Kada su protesti protiv Miloševića propadali, kad smo gubili na izborima. Kada smo, na kraju, bespomoćno posmatrali kako nas bombarduju, i, kao da to nije dovoljno, kao da je trebalo nešto povrh, doživeli onu noć i onaj gubitak. Vaš. I moj. Gubitak zbog koga sam osećala dodatnu krivicu.

– Izvući ćemo se – rekao je Danilo, čak i tada. Izvukli smo se. I ponovo potonuli, tek što smo udahnuli vazduh.

17

6 

Sve  do  popodneva  vetar  je  silovito  hujao  i  tutnjao  u vrhovima  jela,  raznoseći  čaršave  crnih  oblaka,  kao  otkinute olujom  sa  nebeskog  štrika  za  sušenje. U  „Olgu Dedijer”  je pristigao momak, koji  je  radio na žičari, sa vešću da su dva stuba pala i žice se pokidale. 

Negde oko tri sata sve se utišalo, kao po komandi. Danilo je  rešio  da  krenu,  Jovana  i  on,  ka  „Konacima”. Odluku  da pođu  glavnim  putem  preinačio  je  kad  su  izašli. Vazduh  je rezao  ispranom,  planinskom  svežinom,  a  netaknut  sneg, ispremeštan  naletima  vetra,  ličio  je  na  svetlucave  peščane dine koje  su vapile za otiscima  stopala. Nebo  se  iščistilo od crnila; beli, puni oblaci, nalik klobucima na provrelom mleku, delovali  su  dobroćudno.  Posle  dva  dana  prinudnog zarobljeništva  izazvanog nevremenom, pomislio  je da  će  im prijati  duža  šetnja,  donjom  stranom,  ispod  „Olge Dedijer”, proplankom,  pored  šume. Onda  ih  je  čekao  uspon,  omanje brdo preko puta hotela, pa spust ka „Konacima”, gde su, sa ostatkom društva, bili smešteni. Sneg je bio čvrst, zamrznut i prijatno je krckao pod nogama. 

Na  samom  domaku  odredišta,  kada  su  bili  pri  vrhu uzbrdice,  debeli,  otežali  oblaci  što  su  dotad  stajali nepomično,  nisko  nad  njima,  najednom  su  se  otvorili,  kao nabrekle  bačve  čiji  se  sadržaj  sručio  na  zemlju;  neprozirna magla  ih  je  prinudila  da  zastanu  ukopani.  Danilu  su  se ugasila čula; namah slep i gluv, našao se pred belim zidom. 

– Šta je ovo, Danilo? – čuo je Jovanin uplašen glas. – Ne  brini,  na  planini  ponekad  naglo  padne magla.  Ići 

ćemo polako. Iskusan skijaš, pokušao je da se orijentiše. Pa, do pre jedne 

sekunde bili su na čistini. Znači, treba nastaviti u tom pravcu. Posle nekoliko opreznih koraka, međutim, naleteo je na drvo, dobro  se  udarivši.  Tiho  je  opsovao,  trljajući  čelo.  Srećom, Jovana je bila iza njega. 

–  Ostani  tu  –  reče  joj.  –  I  ne mrdaj. Ne  pomeraj  se  ni 

18

milimetar. Ni milimetar – ponovi. Ispruženom  rukom  je  zamahivao  u  prazno,  određujući, 

naslepo,  da  li  je  zaobišao  ivicu  šumarka,  uveren  da  se  tek malo  udaljio  od  njegovog  oboda.  Ali,  kad  se  okrenuo  da povede  Jovanu, oko njega  je bila samo očvrsla neprozirnost. Jovana je nestala. 

Desilo  mu  se,  već  dva  puta,  da  ga  planinska  magla iznenadi. Doduše, nikada ovako gusta. Ovako brza i opasna. U oba navrata dogodilo mu se na stazi, gde su se skijaši, uz nervozan,  poluuplašen  smeh  i  viku,  organizovali  u  lanac, držeći se jedan drugom za štapove. Osim toga, gorska služba priskakala  im  je  u  pomoć,  i  sve  se  završavalo  uz prepričavanje  anegdota,  uz  kuvano  vino  i  rakiju  u  prvom sigurnom skloništu gde bi se smestili. Sada je bio sa Jovanom. Bili  su  sami.  Šanse  da  neko  izađe  i  da  im  da  svetlosni  ili zvučni  signal  bile  su  ravne  nuli.  Vraćale  su  mu  se  priče prekaljenih planinara da  su  se  ljudi, u  takvim  okolnostima, gubili na samo nekoliko metara od hotela. Da su, bez obzira na upaljena svetla  i dozivanja, zavarani prostiranjem zvuka, obuzeti strahom, često  išli baš u suprotnom pravcu, sve više se  udaljavajući  od  spasa.  Danila  obuze  panika.  Strašan predosećaj da neće naći Jovanu, skamenio mu je utrobu. Kako je  smeo  da  je  ostavi?  Šta  je mislio?  Kako  je  smeo  sebi  da dozvoli takvu glupu, neoprostivu grešku? Zaurlao je: 

– Jovana!!! Odnekud je začuo njen slabašan glas: – Tu sam. Ne mrdam. Učinilo mu  se da nije daleko.  Istovremeno, plašio  se da 

pretpostavljena blizina nije  samo obmana koja  će ga odvući na pogrešnu stranu. Osetio je da gubi glavu. 

–  Dovikuj mi  –  povika  očajnički,  svijajući  dlanove  oko usta. – Iz sve snage, Jole. 

– Danilo – doprlo je opet iz neodređenog pravca. Okretao se oko sebe, sluđen. Tišina. Pa opet: – Danilo! Ovog puta učinilo mu se da zna kuda treba da se zaputi. 

19

Nesigurno je krenuo. Njen glas, koji se gubio, pa iznebuha pojavljivao,  bio  je  tanko  uže  po  kojem  je  hodao  u  belom, bezobličnom,  a kompaktnom užasu koji mu  je ulazio u oči, uši i u usta. Najednom, kao da su se otvorila vrata, čuo  ju  je sasvim  jasno.  Još  korak  i  nazreo  je  njenu  crvenu  jaknu. Zgrabio  ju  je u naručje. Našao  ju  je. Sad, šta god da se desi, zajedno su. Panika se momentalno povukla kao da mu  je  iz stomaka  iščupan ogroman čep kroz koji  je, vrtložeći se, brzo iscurila. Oseti nesavladivu potrebu za cigaretom. Paklica mu je bila u džepu, ali nije smeo gubiti ni sekund, da bi pripalio i povukao bar jedan dim. 

– Ne brini,  izvući  ćemo se – reče  joj,  trudeći se  iz petnih žila da ona ne nasluti njegov strah. 

– Ne brinem  ja kad si tu – odgovorila je starmalo, kao da ga teši. 

Krenuli  su,  Danilo  napred,  ona  okačena  o  njega,  nogu pred  nogu, mileći.  Posle  nekog  vremena,  koje mu  se  činilo kao večnost, osetio je udar grane po licu. Opet su se vratili ka šumarku. Kreću se u krug. Stao je halapljivo udišući vazduh. Gorelo  mu  je  u  plućima.  Polako,  ne  sme  gubiti  glavu. Okrenuo  se  za  devedeset  stepeni.  Brojao  je  korake. Osamnaest. Devetnaest. Mora da su  izbili na brisan prostor. Dvadeset  jedan.  Dva.  Dvadeset  tri.  Ničega.  Možda  je  to dobro.  Ne,  sigurno  je  dobar  znak.  Nastavio  je  dalje, povremeno uzvikujući iz glasa: 

– Еееееј!!! Eeeej, ima li koga?! Hladnoća je prodirala do kostiju. Magla je počela naglo da 

tamni.  Spuštalo  se  veče.  Vreme  je  isticalo.  Ako  nije  dobro procenio smer, izgubljeni su. 

U jednom trenutku noga mu je ostala bez čvrstog oslonca. Zastao  je,  trgnuvši  se  unazad.  Potom  je,  ne  ispuštajući Jovaninu ruku, kleknuo i puzeći opipavao. Izgledalo je da su na ivici strmine. Zažmurio je, prizivajući u svest sliku brdašca na  kome  su  se  nalazili.  Mora  da  su  došli  do  spusta. Najverovatnije sa one okomitije strane. 

– Skotrljaćemo se nadole. Čvrsto me drži. Jesi spremna? – Jesam – rekla je. 

20

Polako  je  približio  nogu  do mesta  gde mu  se  činilo  da počinje  nizbrdica  i  čvrsto  je  odupro  o  tle,  da  bi  održao ravnotežu.  Pokušaj  je  bio  uzaludan:  nekontrolisano  su poleteli,  tek  u  podnožju  zaustavljeni  povećim  smetom. Srećom,  nisu  bili  ugruvani.  Danilo  je  bio  uveren  da  su  se strmeknuli do kolovoza,  a da  je nanos, u  stvari, nagomilan raskrčeni sneg kraj puta. 

– Eeeeeeeeej – vikao je, ponovo, iz sve snage. Nikakvog odgovora. Bojao  se  da  prekorače  smet  i  izađu  na  kolovoz,  jer  je 

moglo  iskrsnuti neko  terensko vozilo  i pokositi  ih. Ali, nije bilo izbora. Opet je zažmurio da u svesti vizuelizuje predeo i uhvati  pravac.  Ako  su  u  nivou  ogradenog  igrališta  uz „Коnаkе”, nalevo je ulaz. Tamo. Tako treba ići. Preseći ukoso put. 

– Idemo – reče. – Brzo. Potrčao  je kroz mastiljavo  testo magle, vukući  Jovanu za 

sobom. Još jedan smet. To bi mogla biti druga strana puta. To mora da  je druga strana. Prebacili su se preko  i nastavili da bazaju, upadajući u male uvale, sa otežalim nogama koje su počele da propadaju u mekši sneg, dok nisu naišli na ravno tle. Krupno zakoračivši, Danilo zakači o nešto  i spoplete se. Nasumice  opipa  to nešto  i  shvati da  je naleteo na klupu  od tesanog  drveta.  Srce  je  počelo  da  mu  hvata  ravnomerniji ritam. 

– Gotovo je – reče radosno. – Tu smo, kod „Коnakа”. Nekoliko  minuta  kasnije  prošli  su  kapiju  i  ušli  u 

unutrašnje  dvorište.  Naslutili  su  svetlo  u  lokalu  sa  desne strane i oteturali se do tamo. 

– Danilo  –  kriknulo  je  u  jedan  glas  njihovo  društvo  za stolom. 

Danilo  i  Jovana  su  stajali  u  dovratku,  bez  daha, promrzlih, od zime pocrvenelih noseva i plavih usana, koji su čudovišno odudarali od mrtvačkog bledila njihovih lica. 

– Čoveče, jesi ti lud?! Što ste izlazili iz doma? –  Bilo  je  čisto  kad  smo  krenuli  –  odgovori  Danilo,  sa 

naporom izbacujući reči. 

21

– A  i  znao  je da  ćemo  se  izvući  – dodala  je  Jovana.  Još uvek je grčevito stezala Danilovu ruku. 

Svi su se nasmejali, onim histeričnim smehom olakšanja, još u neverici da je opasnost stvarno izbegnuta. 

– Pa, da, ako Doktor kaže, tu sumnje nema... – reče Darko pomažući Danilu da joj skine jaknu i mokre gojzerice. 

Posle,  dok  su  je  lagano  obavijali  žamor  još  uvek uzbudenih glasova  i  toplota koja  je od stopala  lizala naviše, obuzimajući joj telo neprirodnom vrelinom, utonula je u san, šćućurena  na  krevetu,  sa  glavom  u  Danilovom  krilu.  Pre nego  što  je  zaspala,  osetila  je kako  joj njen  svemogući  brat, najlepši i najpametniji brat na svetu, koji je, srećom, baš njen, nežno sklanja kosu sa čela. 

7 

...Večeras me je pokrenuo Frenkijev poziv. Javio se oko devet. Dugo smo pričali. Našao je dve kuće, odgovarajuće, jednu do druge. Za vas i za njih četvoro. Dogovara se sa mnom, razmatramo da li je cena prihvatljiva, kako mu je kod Peđe u birou, kako su se Vida i on snašli. Nema snage da se javi svom Doktoru.

– Ne mogu, Joco, da podnesem što smo ih ostavili da počiste sva govna za nama.

– Ni ja – rekla sam – Svalila sam ceo teret na njega. Kao i obično. Tamara i on će negovati Marka. Posle, treba preživeti trenutak prodaje našeg stana, treba razdeliti naše stvari. Ne smem ni da pomislim...

– I vi prodajete? – Da. Dogovorili smo se. Nećemo ništa zadržati. Ništa. Dugo smo ćutali.

22

– Kad stižete, ti i Sajmon? Je l' ostalo, krajem nedelje? – Da. Ostalo je još tri dana. Spustila sam slušalicu i shvatila,

noćas moram započeti (možda i dovršiti) svoje duševno spremanje. Onda ću, očas, okončati stvarno pakovanje. Samo da sredim haos u glavi, predmetni, predručni ću dovesti u red za nekoliko sati.

Jednom sam pročitala da je neki kritičar rekao kako Selindžer suviše voli svoje junake (Freni i Zuija, i Bu-Bu, a Simora, ponajviše), da ih voli, ako se tačno sećam, rekao je – više nego što bi sami Bog mogao da ih voli. Ali, šta ako su likovi zaista, po svim kriterijumima, takve ljudske gromade da zaslužuju voljenje i poštovanje koje nadilazi normalno? Šta, onda? Zar takvi ne postoje? Zar ne predstavljaju svetle (mada veoma retke) primerke u rodu koji se ne može pohvaliti obiljem vrlina? Problem je u tome što je o njima užasno teško pisati. Nemoguće, čak. Ispadne, nekako, bljutavo. Preterano idealno. Što je grozna nepravda i neshvatljiva činjenica. Da u literaturi, na primer (kao i u životu), bolje prolaze nitkovi, nego jedan Simor. Čak i kad uzmemo u obzir njegovu nimalo prijatnu epizodu sa Šarlotom. Dobro, da se ne gubim previše. Asigumo ću se gubiti, leteti kao muva bez glave, udarajući čas ovde, čas onde, jer sećanje nije sređen hronološki niz, pa da ga lepo pozapisujem. Ono je asocijativno, vuče me s teme na temu; da bih objasnila jedno, moram se vratiti u rikverc, začeprkati po nečem drugom, povezanom s prvim... Na sreću, ti se odlično snalaziš u mojim skokovima i mentalnim ekskurzijama, te mogu pustiti na volju mislima. Nek naviru i vrludaju, ja ću se samo truditi da ih što brže pohvatam. Htela sam reći, a propos onog kritičara i Selindžera, da odbijam (unapred) optužbu o pristrasnosti prema svom glavnom junaku. Ono što ću pokušati da napišem o njemu, samo je žalosno osiromašenje Danilove ličnosti. Ti si mi najbolji svedok. Najveći deo, da ne kažem – gotovo sve, o nama dvoma već znaš (kako i ne bi, posle sedam punih godina?). Možda ćeš otkriti poneki novi detalj. Sitan, nevažan. Kome je,

23

onda, ovo namenjeno? Meni. Kad budem skupila na gomilu proteklih dvadeset osam godina (nabacaću samo crtice, kao u Gestalt-testovima; pustiću da sama izvučeš nedostajuće linije i dovršiš crtež), tek tada, iz te celine, moje izvinjenje (konačno prevalih preko usana, pardon, konačno otkucah precizan izraz; da, ovo je, najpre i pre svega, Izvinjenje) dobiće svoj puni smisao. Svesna sam, naglašavam, koliko je to sitna reč spram onog što vam dugujem. Najpre Danilu. Ali, izviniti se moram (moram u smilu unutrašnje, autohtone, najdublje potrebe), iako je on, jedne noći, tokom bombardovanja, izričito rekao da nikada više ne želi da pričamo o Goranu. O onome šta sam učinila. Nikada.

Držao se toga. Od drugih sam saznala da su ga kecali na sitno; zlonamernici koji mu ništa nisu mogli prišiti, dohvatili su se moje veze s Popivodom. Danilova sestra sa onim... Pa još je i škartirao. Šutnuo! Kakav materijal za likovanje! Sladili se mrljom, mojom, koja je pala na Danila.

Ne mogu poći u novi život, a da ne pokušam da objasnim. Nikome nisam ispričala tu mučnu priču iz svog ugla. Ostala je zatamnjena, prekrivena ćutanjem. Potrebno mi je da odmotam klupko, figurativno u smislu ove ispovesti, i pravo klupko, ćušnuto u dno mozga koje neraspetljano stoji od leta devedeset osme kad sam sve zakuvala i zaplela...

8 

Shvativši,  sa  radosnim  iznenađenjem,  da  je  ponovo trudna,  Svetlana  je  prvo  pomislila  na  Danila.  Imao  je četrnaest  godina.  Nije  znala  kako  da  dečaku,  uveliko  u pubertetu, kaže da će njegova četrdesetogodišnja majka roditi drugu bebu. 

24

– Ti mu saopšti – rekla je Marku. Pragmatičan  kakav  je  bio, Marko  je  razgovor  sa  sinom 

obavio brzo i efikasno: –  Danilo,  znaš...  –  počeo  je  zatvarajući  vrata  od  svoje 

radne  sobe. –  Imam  jednu novost. To  jest, mi kao porodica. Mislim tiče se i tebe, pa... – Osetivši da se zapliće, rešio je da stvar okonča po svom. Direktno. – Ukratko, Svetlana je ostala u drugom stanju. Hoću reći, dobićemo prinovu. 

– Pa, dobro – reče Danilo posle kraćeg razmišljanja. Nije mu  to  delovalo  čudno.  Majku  je  doživljavao  kao  mladu devojku,  naročito  u  poređenju  sa  njenim  tetkastim vršnjakinjama kojima tako nešto baš i ne bi priličilo. 

–  Svetlani  je...  da  kažem,  nelagodno,  jer  misli  da  bi  ti smetalo. 

– Ne smeta mi – reče odrešito. – Onda smo to rešili. Svetlana! – uzviknu. Ušla je u sobu. – Evo, Danilo nema ništa protiv – obrati joj se Marko. Svetlana je porumenela. – Ne bih želela da  te dovodim u glupu  situaciju... da  se 

postidiš pred drugovima... – Uopšte mi nije neprijatno. Zašto? Ako želiš... ako želite – 

ispravio se. – A  ti, sine?  Je  lʹ se bar malo raduješ da dobiješ sestru  ili 

brata – upitala ga je meko. – Pa, ne znam. Ne baš. Svetlana  i  Marko  se  nasmejaše  Danilovoj  spontanoj 

reakciji. – Priželjkivao sam, kad sam bio klinac, priznajem. Sad mi 

ne znači. Navikao sam ovako. Pomislivši  da  je, možda, povredio majku,  požurio  je da 

kaže: – Ma, obradovaću se već, sigurno hoću. Ali,  njegova  ravnodušnost  se  otopila  čim  je  ugledao 

Jovanu.  Devojčica  je  bila  sićušna,  tamnoputa,  sa  crnom, gustom kosom koja joj se nadigla kao ćuba. Čim su je uneli u sobu i spustili na krevet, ona se razbudila i zevnula najslađim 

25

iskrivljenim zevom koji  je namah osvojio Danila. Svetlana se nije odvajala od nje. Ako nije spavala u krevecu, nosila  ju  je, na  indijanski način, udobno  smeštenu u mekom platnenom povezu,  priljubljenu  uz  svoje  grudi.  Osećajući  toplotu majčinog  tela,  Jovana  je bila mirna, vesela beba koja  je brzo napredovala. 

Danilo  se  dugo  nije  usuđivao  da  je  uzme.  Samo  bi  je milovao  po  pahuljastoj  kosi  i  satima  je  posmatrao  dok  bi spavala. Kada  je počela da puzi, brzinom munje, srećnik do koga bi prvog došla, naredbodavno mu lupkajući dlanom po stopalu, smesta ju je uzimao sa poda, uz blaženi osmeh koji je Jovana  uspevala  iz  svakog  da  izmami.  Bila  je  naprosto neodoljiva u  toj pozi kornjačice koja oslonjena na svoje ruke visoko  uzdigne  glavu  i  nemo  zahteva  da  bude  podignuta. Premeštali su je, kao lutku, i na smenu, iz Markovog naručja kod Svetlane, pa kod Danila. 

– Baš je gajimo kao princezu – umeo je da kaže Danilo koji joj je u svemu popuštao. Čak i onda kada se domogla njegove radne  stolice,  dohvatila  hemijsku  olovku  i,  pre  nego  je uhvaćena na delu, uspela da nemilice  išara  stranice  romana koji  je  Danilo  tog  dana  čitao.  Umesto  da  je  izgrdi  (ta, oskrnavila je njegovu svetinju!) Danilo je mirno konstatovao: 

– Biće naučnik, nema šta. Vuku je knjige. Sa  svoje  tri  godine,  crnim  loknama  i majušnim  usnama 

poput  kljunića,  umiljata  i  brbljiva,  Jovana  je  uveliko  bila princeza porodice Rakić i miljenica Danilovog društva. 

– Vidi malu Širli Templ – govorio je Danilo blistajući od 

ljubavi. – Toj, bogami, niko neće stati na put. 

9 

26

...Početak mog svesnog života obeležio je Danilo. Do četvrte godine svet je za mene predstavljao

razlivenost (približno bih to mogla opisati kao osećaj da sam ja bila u svemu i da je sve bilo u meni; vrtim se u krug, ali za sobom povlačim i zidove, ili ogradu dvorišta, pa i celo nebо; zažmurim, ničega nema, otvorim oči, stvari se vraćaju na svoje mesto) u koju, poput čupavaca iz kutije (nikako zastrašujući, jednostavno nenadani) upadaju različite osobe i nižu se događaji čiju uzročno-posledičnu vezu još uvek ne razumem. Ali, u meni nema nikakvog straha. Ušuškana u ljubav, svaku promenu prihvatam radoznalo, od svakog očekujem nešto lepo. Ni od čega mi ne preti opasnost. Svet je divno mesto u kome me svi vole. Najviše, mama, tata i Danilo. Ponekad padnem, ili dobijem bocu, ponekad sam bolesna, ali ružne stvari se događaju retko, pre nego što zaplačem ili se sneveselim, tu je zagrljaj, sigurne, zaštitničke tatine ili tople mamine ruke, poljupci koji pljušte po mojim obrazima, Danilova brada kojom me škakolji po vratu.

Zatim, jedan oštar, dubok rez. Danilo je otišao na svoj prvi, duži put. Kada sam instinktom male životinje nanjušila da laka

uznemirenost koja je tih dana zahvatila kuću i Danilovo pakovanje znače da se dešava nešto važno, što me jako dotiče, a za šta me niko ništa ne pita, kada sam na dan polaska videla veliki ranac i mamu kako ga dugo ljubi, zgrabilo me je neko jako, nepodnošljivo osećanje (bol i užas, istovremeno), zbog kog sam zaplakala slonovski krupnim suzama.

Danilo je bio središte mog sveta. Drugoj deci je nedostajala majka; moja je uvek bila uz mene, pa nisam imala razloga da za njom čeznem. Ali, bez Danila živeti nisam mogla. Jedva sam izdržavala vreme da se vrati iz škole. Čim bih začula njegove korake u hodniku, jurila sam da mu se iz zaleta bacim u naručje. Onda je počinjao moj teror. Ako čita, ja mu se ugnezdim u krilo. Ako piše, sedam do njega, uzimam papir i olovke da kobajagi i ja pišem. Ako se uzjogunim s jelom, jedino Danilo može da me privoli da

27

otvorim usta i gutam. Ako se tušira, lupam na vrata, dozivam ga, dok se on ne oglasi kroz smeh, 'ajde, Jole, budi razumna, pusti me malo. Ako hoće da izađe s drugovima, razrađuje se čitava taktika kako bi umakao neopaženo. Gnjavila sam ga, bila sam nesnosna. Pravi krpelj.

Kada sam, ponavljam, naslutila, osetila, valjda, da Danilov odlazak znači nešto više od privremenog nestajanja iz kuće, bacila sam se na njega, užasnuta mogućnošću da ga izgubim:

– Nemoj ići. Nemoj – počela sam da ga vučem za nogavicu. – Nemoj me ostaviti! Nemoj, molim te!

Prvi put nije našao načina da me zamaje i smiri. Mama je uspela da me nekako otrgne od njega. Podigla me je (bacakala sam se i borila), rukom mi privila glavu na svoje rame i rekla mu:

– Hajde, sine. Brzo. Čula sam korake, bravu. – Pusti me – vrisnula sam, iskobeljala se i potrčala na

terasu. Čučnula sam obuhvatajući rukama stubiće kroz koje sam videla Danila:

– Baaatooo!!! Okrenuo se. Visok (iz moje perspektive Liliputanca delovao je kao

Guliver), sa grivom kestenjaste kose oko lica, obasjan suncem, poslao mi je poljubac, dunuvši ga s dlana ka meni i zamakao za ugao Topolske.

Cmizdrila sam i cvilela ceo dan. Kao pseto koga voljeni vlasnik udari preko njuške, a da ono ništa nije zgrešilo. Posle, suze su usahle, ali se tuga nije smanjivala. Samo je prešla u pasivni oblik. Sedela sam pod stolom u maminom ateljeu, ništa ne radeći. Nisam htela da crtam. Niti da prstima meljem boje iz tuba. Ono što sam do tada najviše volela, više me nije interesovalo. Niko i ništa nije moglo da zameni Danila. Svet bez njega bio je hladan, siv, bljutav. Otegao se u nedogled; dug, uzan, prazan, slabo osvetljen hodnik.

Svega se jasno sećam. Jasno kao da mi se upravo dešava. Žao mi je što nisam kadra da to pretočim u reči. Ni

28

danas. Osećanja ne staju u pojmove. Ona ih uveliko nadilaze. Dečija osećanja koja plutaju po moru neodređenosti, neoformljene svesti, nedokučenih vremenskih i prostornih kategorija, još su intenzivnija, jer ne mogu da se uliju čak ni u te slabašne pojmove, da prelivanjem u njih donesu kakvo-takvo olakšanje.

Tuga i mračna, najmračnija čamotinja koje su me celu obuzele, povukle su, zauvek, granicu između Sveta i Sopstva. Ja sam ona koja patim, neizdrživo i predugo; sve drugo stoji naspram.

Posle mesec i po dana (za mene – posle večnosti), mama ulazi u sobu, smešeći se, proverava jesam li budna.

– Sad ćeš se mnogo, mnogo obradovati – rekla je, nastojeći da me pripremi.

Trljala sam lice, još pospana. – Da ti kažem zašto? Oči su joj bile vesele, radost je vrcala iz njih. Srce je počelo da mi lupa. Osetila sam. – Došao je naš Daniluška. Oslanjam se na lakat, brada mi podrhtava, gledam je, a

ne mogu ni reč da izustim. – Uđi, sine – kaže mama. Danilo se pojavljuje iza nje. Pokrivam se frotirskim

prekrivačem preko glave i počinjem da jecam. Šok je bio prejak.

Pažljivo je sklonio prekrivač: – Nećeš da poljubiš svog brata? – upitao me je. – Ne mogu – odgovorila sam kroz suze, iskidana

protivrečnim osećanjima. – Dobro, ja ću tebe. Nadvio se nada mnom. Ispružila sam ruke, uronila u

njegove. Sve se, naoko, vratilo na svoje mesto. Samo što pouzdano znam da se od tada u mene ugnezdilo nepoverenje; izgubila sam rajsku nevinost; izdvojila sam se iz mirne razlivenosti ispunjene ljubavlju. Svet se nepovratno raspukao; ja i Drugo, stali smo na malo odstojanje.

Sedam godina kasnije, umrla je mama. Onaj deo koji je

29

već bio formiran kao Ja, moj život, zapravo, prepolovio se nadvoje. Vreme protiče, ali taj odnos se ne menja u korist novih događaja.

Mamin deo će zauvek predstavljati polovinu svega...

10 

Ako  se  izuzmu  klasični  propratni  efekti  revolucionarnog zanosa  (lepršav  eufemizam  za  teror)  – masovna  streljanja  u Beogradu, odmah po oslobođenju, i čuvena „pasja groblja” o kojima se u potaji šaputalo – osnivanje logora Goli otok, bio je Titov najsuroviji čin. Posle tog ekscesa, ideološka represija ni izdaleka  nije  bila  tako  agresivna  i  sveprisutna  kao  u Sovjetskom Savezu i njegovim satelitskim zemljama. 

Ohrabren  Maršalovim  neskrivenim  i  neiscrpnim hedonizmom, partijski vrh se brzo prepustio zadovoljstvima zapadnog  načina  života.  Narodu  su,  sledstveno,  udeljene mrvice sa stola. 

U  godinama  šezdesetim  i  sedamdesetim,  Jugoslavija  je lagano  uplovila  u  zaumni  sistem  državnog  uređenja. U  toj kardeljevskoj zavrzlami, udaljenoj od zdravog razuma koliko Severni od Južnog pola, u tom terminološkom i stvarnosnom zamešateljstvu  pluralizma  samoupravnih  interesa  koji  se ostvaruju kroz inicijative saveza socijalističkog radnog naroda, a kroz društvenu formu samoupravnih zajednica, u tom lavirintu OOUR‐ova,  ZUR‐ova  i  drugih  ova,  svako  je  našao  svoju lagodnu zavetrinu. 

Bio je to uspešan koncept prividne normalnosti. S vremena na vreme, Maršal bi se trzao iz letargije (i on je, 

avaj, podlegao neumitnim zakonima prirode, te  je stario), da malo prodžara partijske redove, vodeći računa da i u takvom, 

30

povremenom  deljenju  packi,  uspostavi  proporcionalnost hrvatsko‐srpske  krivice  i  održi  osetljivi  balans  između  dva najveća,  potencijalno  najopasnija  naroda  u  nategnutoj koncepciji bratstva ijedinstva; odjeci Brozovih intervencija, bilo verbalnih,  sa  govornica  partijskih  kongresa,  ili  izloženih  u formi pisama, koje je poput papske bule povremeno izdavao, u  talasima  bi  se  spuštali  do  baze,  izazivali  komešanja  i kadrovske  rokade  po  partijskim  ćelijama,  ergo,  po preduzećima i ostalim organizacijama društva, pa bi opet sve leglo. Talasi bi se izglačali, reka povukla u korito, i uz manje štete,  život  se  vraćao u ustaljenu  kolotečinu, dok  bi Maršal Tito  nastavio  da  se  šepuri  u  beloj  uniformi,  koja  je  lagano prerastala u nakićenu cirkusku odeždu, postajući sve deblji i senilniji, što je uglavnom praćeno sa zebnjom. 

Titova dugovečnost bila  je postulat očuvanja  Jugoslavije. Očuvanja  privida  normalnosti.  Stoga,  želje  da  poživi  preko biološki mogućih granica, nisu bile sasvim lažne. 

Tokom  dve  svoje  najuspešnije  decenije,  taj  nenadmašni amater koji je nadigrao mnoge profesionalce, postigao je ono o  čemu  danas  najveći  marketinški  stručnjaci  sanjaju  i  oko čega  lupaju  glavu  –  brendirao  je  sebe  na  svetskom  tržištu. Magične  reči  „Tito‐Jugoslavija”  njegovoj  zemlji  su  širom otvorile sva vrata. 

Maršal  Broz  obilato  je  iskoristio  tu  poziciju;  putovao  je više od bilo kog poznatog državnika. 

Počeo  je  skromno  i u  krugu porodice, kako  su  to okolnosti već  nalagale,  kratkim  vizitama  Poljskoj,  Čehoslovačkoj  i SSSR‐u,  četrdeset  pete,  a  Bugarskoj,  Rumuniji  i Mađarskoj četrdeset  sedme.  Raskid  sa  Staljinom  kao  da  je  oslobodio Brozov avanturistički duh. Posle kratkotrajne izolacije zemlje, već pedeset  treće  čini prvi prodor ka Zapadu, boravkom od pet  dana  u  Velikoj  Britaniji,  a  naredne  godine  u  Turskoj  i Grčkoj.  Ubrzo  je  došao  do  zaključka  da  se  dandva provedenih  u  pregovorima,  razgovorima,  uz  protokolarne večere  ili  ručak  (kao  što  je  striktnim  rasporedom  bivalo predviđeno  u  Saveznoj  Republici  Nemačkoj,  Holandiji, Norveškoj ili Austriji) ne mogu računati u prave, plodotvorne 

31

državne kontakte.  Stoga  je uveo  i održavao praksu  rođačkih poseta.  Dugih,  toplih,  koje  čoveku  daju  priliku  da  daʹne dušom, da malo obide, vidi i upozna dotičnu zemlju, kao da je u nju pozvan ne iz političkih, već iz razloga dublje prirode – da bi prikupio građu za obimnu, naučnu  studiju o  istoriji naroda  koje  je  upoznavao,  i  to  od  paleolitskog  doba  do današnjih dana. 

Nameračio se na zemlje gde se takva državnička bizarnost tumačila kao prijateljski gest, pa  je zaređao po Indiji, Burmi, Šri  Lanki,  Etiopiji,  Sudanu,  Kambodži,  Angoli,  Tongu, Egiptu, Obali Slonovače, Pakistanu, Jemenu, Severnoj Koreji i Kini, gde je boravio po mesec dana; čak dva i tri, ako bi uspeo da uglavi posete tako da nekoliko njih izjedna naniže. 

Sledstveno Maršalovim  odisejevskim hirovima, nekoliko puta  godišnje  Jugoslaviju  bi  drmala  putna  groznica.  Cela populacija posredno  je učestvovala  (ili bivala primorana da učestvuje) u Titovim  turnejama. Nastala bi  strka koja  se od vrha  vlasti  širila  u  partijske  ćelije.  Na  dugim  partijskim sastancima, u  teško zadimljenim prostorijama, do duboko u noć  se  proradivao  „materijal”.  Ništa  nije  smelo  biti prepušteno  slučaju.  Vremenom  su  se  drugovi  uhodali,  a tenzija  se  snizila  na  podnošljiv  nivo. Da,  napetosti  je  uvek bilo (čovek nikad ne može biti stoprocentno siguran da će baš sve ići kao po loju), ali smanjila se, zahvaljujući neumornosti kojom  je  Broz  planirao  i  u  delo  sprovodio  svoju  najdražu predsedničku aktivnost. 

Pošto  je ponavljanje majka znanja,  ikonografija opraštanja  i ponovnog  susreta  sa  Predsednikom  vremenom  se kanonizovala  i  petrifikovala,  ne  ostavljajući  mesta  za  bilo kakve improvizacije. 

U  pratnji  crnih  limuzina  Tito  kreće  iz  Belog  dvora  u otvorenom  „ševrolet”  kabrioletu;  špalir  pionira  s  crvenim maramama, omladinaca, radnih ljudi i građana, opskrbljeinli zastavicama,  poređan  je  duž  cele  trase.  Ushićeni  usklici, zastavice  lepršaju,  usta  razvučena  do  iza  ušiju,  Maršal odmahuje, rečju, obostrano izlivanje emocija u kojima se dave i Broz i odani mu podanici. Potom sledi splet narodnih igara 

32

koji se izvodi na peronu, ispred „plavog voza”, ili na doku uz koji  je  privezan  „Galeb”,  neposredno  pred  ukrcavanje. Prinosi mu se pogača  i so, Tito se domaćinski  laća da obavi običaj, kako se valja, razbija uštogljenost nekom od prigodnih pošalica koje je sipao kao iz rukava, ulizički osmesi kamarile, drugarici  Jovanki  se  uručuje  buket  cveća  koji  ona  prima  s majčinskom nežnošću i, konačno, polazak. Ukratko, to je bilo to. Pri povratku,  isto. Opet splet narodnih  lgara, so  i pogača, nova dosetka osveženog, raspoloženog Broza,  još širi osmesi kamarile,  buket  za  Jovanku,  egzaltirani  špalir  do  Užičke. Usledio bi mali predah, pa Jovo nanovo. 

Tokom  dugotrajnih,  egzotičnih  turneja,  u  trenucima relaksacije,  shodno  lokalnim  prilikama  i  običajima,  Broz  je jahao kamile,  rasne konje  i slonove, menjao  turbane,  fesove, kaubojske  šešire, arapske marame  i  sombrera,  talambasao u čudnovate  instrumente,  đipao  u  ritmu  s  pripadnicima kakvog afričkog plemena, pio čaj u raskošnom belom šatoru razapetom specijalno za dragog gosta nasred pustinje, mazio tigra  ispred  rezidencije  cara Haila  Selasija  (demonstrirajući, ujedno,  svoju  neustrašivost  i  ljudsku  toplinu  kojom  kroti  i divlje  zveri),  prisustvovao  raznovrsnim  paradama  i  gala večerama.  Dok  je  u  večernjem  „Dnevniku”  budno  pratio iscrpne  izveštaje  o  Maršalovim  raznovrsnim  aktivnostima, narodu  je  u  grudima  srce  raslo  kao  kvasac  od  sreće  što  se drug  Tito  tako  lepo  i  prijatno  provodi  (kako  je  on  ushićeno govorio) „u stranim, a nama tako bliskim zemaljama”. 

Na svoj poslednji put, u večna lovišta, Josip Broz je dolično otpravljen. Pogrebu je prisustvovala najjača politička postava onog  doba,  svetski  državnički  dream  team;  predstavnici najviših  sakralnih  vlasti,  duhovnici,  krunisane  glave  i premijeri. Posebno dirljiv i nezaboravan bio je gest američkog predsednika  Kartera  koji  je,  zbog  sprečenosti,  kao  ličnog zastupnika, delegirao svoju devedesetogodišnju mamu. 

Titova  sahrana  stavila  je na probu  spremnost političkog vrha  Jugoslavije  da  sve  dotadašnje  umeče  organizacije ispraćaja  i  dočeka  pred  celim  svetom  i  pred  stotinama upaljenih  kamera  koje  su pratile  svaki  trenutak  ceremonije, 

33

prezentiraju  na  najbolji  mogući  način.  Pokazalo  se  da  su decenijske  probe  urodile  plodom.  Uspešno  je  primljeno, smešteno  i nazad  otpravljeno dvesta devet delegacija  iz  sto dvadeset  sedam  država.  Uglavnom,  pogreb  je,  kao  i  sve drugo  u  Titovom  životu,  bio  lažan  i  velikim  delom improvizovan;  na  brzinu  upriličena  za  visoke  goste, ceremonija je obavljena s praznim kovčegom koji je spušten u nedovršenu  grobnicu,  privremeno  zatvorenu  imitacijom mermernog bloka, koji se nalazio na posebnim točkovima. 

Ako postoji onaj svet, Joška  je celu tu paradu zadovoljno posmatrao, s prepredenim osmehom na licu. 

Opskurni život završen je velikom obmanom. Kada je zavesa spuštena, a visoki gosti napustili Beograd, 

počeli  su  celonoćni  radovi  na  Titovoj  grobnici.  Službeni  i stvarni  pogreb  je  obavljen  u  prisustvu  državne  komisije; teška,  masivna  mermerna  ploča,  bez  ijedne  oznake,  sem njegovog zlatom ugraviranog imena, konačno je nameštena i zacementirana. 

Ubrzo, koprena obmane počela  je da se cepa, pokazujući svoje neprivlačno naličje. 

11 

Danilovi  roditelji  su  kroz  socijalizam  prošli  kao  kroz bušan sir – neoštećeni  i nedirnuti. Živeli su u velikom stanu koji  im, čudom, nije bio konfiskovan. Doduše, čudo  je  imalo fizičko  ovaploćenje  u  drugu  Belom,  jednom  od  glavnih udbaša.  Njega  je,  u  vreme  komunističkog  predratnog ilegalisanja, nekoliko puta skrivala baba Ruža, Markova mati, sve  psujući  i  grdeći  ga  što  se  „nе  mane  ćorave  rabote prepravljanja sveta”. Drug Beli  (kršteno  ime Milovan) bio  je 

34

baba‐Ružin  dalji  rod,  poslat  u  Beograd  na  studije  prava. Studije  su mu  išle  traljavo, ali  je u komunističkoj hijerarhiji, shodno  njegovoj  slepoj  poslušnosti  koja  se  temeljila  na bezrezervnoj  veri  u  nepogrešivost  druga  Staljina  i  snagu boljševičke partije, munjevito napredovao. 

Kod  rođake  je našao  sigurno utočište  za nuždu; Ruža  je bila  obrazovana,  ugledna,  otresita  žena  koja  je  uspešno nastavila poslove  svog upokojenog muža Vlaste Rakića. Po njegovoj smrti, sve do rata, Ruža, od milošte u braku zvana Ružica, a u javnosti poznata pod nadimkom Gazdarica (jedna od  retkih  pripadnica  lepšeg  pola  koja  je  u  predratnom Beogradu  sama  terala  auto),  nastavila  je  da  vodi preduzimačke poslove. Firmu je, navodno, preuzeo njen brat (pošto  se  ženska  čeljad po  zakonima  i  shvatanjima  serbskim nisu smatrala sposobnom za aktivnost koja zahteva upotrebu moždanih  vijuga),  ali  su majstori  dobro  znali  ko,  zapravo, vodi glavnu  reč. Poštovali  su  je  i pomalo  zazirali od njenih nenajavljenih  obilazaka  gradilišta.  Banula  bi,  skinula  svoj obavezni šešir, odložila ga na sedište kola  i kretala u vizitu. Vešto se uspinjala po nedovršenim zgradama, rukom pipkala zidove (kao da na svoj, ženski način, natprirodnim metodom proverava  njihovu  debljinu  i  solidnost),  dlanom  prelazila preko  ragastova  i  drvenarije,  odmeravala  širinu  gazišta  na basamacima, uvek s ponekom umesnom primedbom. 

– E, bre, Milovane – govorila  je budućem drugu Belom – ne možeš školu da završiš, a hoćeš da rušiš vlast. Jesmo moj pokojni Vlasta i ja, jesmo mi ta buržoazija protiv koje ustaješ? Koga  je  on  ugrozio,  nesrećnik?  Dom  za  siročad  sazidao  i gradu poklonio. Koga je on izrabljivao? Mrava nije zgazio za života,  hlebom  hranio  tolike  porodice.  Nije,  sinko, eksploatacija ako  je  čoveku posao. Nit  je svako sposoban za sve. Ostavi se tih gluposti, dohvati se fakulteta, ispite polaži, a ne da se smucaš okolo kʹo zgubidan, i da te juri policija. 

Bogoradila  je,  ali  ga  je  skrivala,  po  potrebi,  sledeći  svoj duboko urođen instinkt familijarne solidarnosti. 

Posle  rata,  drug  Beli  je  sprečio  ukaz  o  potpunoj konfiskaciji  imovine  Rakića.  Oduzeta  im  je  fabrika  za 

35

proizvodnju cigala, nekoliko placeva  iznad Cvetkove pijace, kuća  na  Dorćolu  i  dva  stana  u  trospratnici  koju  je  Vlasta sazidao za svoju porodicu. 

– Stan u kome je Ruža Rakić, ostaviti – naredio je kratko. Niko  se  nije  usudio  da  mu  protivreči.  Početkom 

pedesetih, kada je umro, stvar je bila već zaboravljena.

Svetlana  i  Marko  su  o  Titu  govorili  slobodno, podsmešljivo‐zajedljivo i vrlo ležerno, ne strepeći ni za časak da bi se Danilo negde, na nepriličnom mestu, mogao izreći ili nešto  od  toga  ispričati  u  školi  i  navući  im  bedu  na  vrat. Uzimali  su  zdravo  za  govoto  da  je  njihov  sin  pametno  i razborito  dete,  kome  ne  treba  davati  posebna  uputstva  zа vladanje van kuće. 

Svetlana  se,  kao  slobodni  umetnik,  nikad  nije  partijski organizovala.  Poštujući  prećutnu  prisilu,  Marko  je  bio prinuđen da to učini zbog posla. Kao što su po mnogo čemu odudarali od  svog vremena,  živeći po merilima koja  će biti prihvaćeni  decenijama  kasnije,  na  neverovatan  način  su  se ubrzo oslobodili bilo kakve veze s Komunističkom partijom. Bio  je to veliki uspeh, kada se  ima u vidu da  je Marko uvek zauzimao  rukovodeće položaje. Uz dokaz,  lažiran od  strane najboljeg prijatelja, da boluje od  alergijske  astme na duvan, uspeo  je  da  ubedi  drugove  da  ne može  i  ne  sme  boraviti  u zadimljenim prostorijama. 

– Ja, druže – rekao je sekretaru partijske ćelije – mogu da prisustvujem sastancima, ali da se zabrani pušenje. 

– Pa i drug Tito puši – reče prkosno jedna čistačica. Nastala je neprijatna tišina. – Ne kažem ništa protiv pušenja, u načelu. Samo, ja to ne 

mogu zdravstveno da  izdržim. Ako  se usvaja, neću dolaziti na sastanke. A član mogu ostati – predloži Marko solomonski izlaz iz nelagodne situacije. Začudo, usvojeno je. Uspeo je da, tako, otkloni svaki trag Partije iz Svetlaninog 

i svog života. U ponečemu  je bračni par Rakić, međutim,  ličio na svog 

36

predsednika, Maršala Tita.  Imali  su  jednu zajedničku  strast. Putovanja. 

12 

Svetlanina  i Markova nisu, naravno, bila  tako pompezna kao  Brozova.  Prevozna  sredstva,  korišćena  na  njihovim porodičnim ekspedicijama, menjala su se srazmerno porastu standarda. 

Vrstan  inženjer  (poput  svog oca Vlaste, koga  je  i  čuveni Miloš  Savčić  angažovao  na  svojim  najvažnijim  projektima), Marko  je gajio najdublju veru, ne u komunizam, kako bi  se od  mladog  čoveka  u  Federativnoj  Narodnoj  Republici Jugoslaviji  dalo  očekivati,  već  prema  naučnom,  tehničko‐tehnološkom progresu. To  je  bila njegova  suštinska  religija. San  o pouzdanom,  lepo dizajniranom  automobilu, kojim  će jednom  upravljati,  nije  ga  napuštao  od mladićkog  doba. U međuvremenu,  zadovoljavao  se  onim  što  je  mogao  sebi priuštiti. 

Najpre, pre nego što su Danilo  i Jovana postojali, njihovi budući  roditelji,  tada  mlad  bračni  par,  prokrstarili  su jadranskom  obalom,  od  Kotora  do  Rovinja,  na Markovom „java” motoru od 750 kubika. 

Od  prve  uštede,  kombinovane  s  kreditom,  kupili  su „fiću”  kojim  su  obišli  severnu  Italiju, Austriju  i  Švajcarsku. Nekoliko  godina  kasnije,  tamnoplavim  „princem”  (kako  se „fijat  NSU”,  popularno  nazivao)  obavili  su  dug  put  po Francuskoj  (u  Španiju  pod  Frankom,  Svetlana  nije  htela  da ide), Holandiji i Grčkoj. 

Na izmaku šeste decenije prošloga veka, Marko je prodao nemačkoj  firmi  jedan  svoj  patent  i  dobijeni  novac  uložio  u 

37

crveni  „audi”,  otmene  linije,  sa  svetlosivim,  velurskim presvlakama, koji ih je verno služio više od dvadeset godina. Bez  bitnije  popravke,  dočekao  je  da  se  u  njemu,  februara hiljadu  devetsto  sedamdeset  pete,  iz  porodilišta  doveze Jovana. 

13 

U  atmosferi  uravnilovke,  duhovne,  kreativne  i  svake druge vrste, u snažnoj antiindividualističkoj klimi kakva je u Jugoslaviji vladala posle Drugog svetskog rata, premda ništa nisu radili namerno i uz prkos, već isključivo sledeći urođeno osećanje  samosvojnosti, Marko  i  Svetlana Rakić  su delovali čudno  i  živeli  u  dobrovoljnoj  izopštenosti  iz  diktature masovnosti tog vremena. Po mnogo čemu upadali su u oči – družili se sa boemima, slikarima i mladim piscima, drugačije se  oblačili,  poštovali  i  gajili  vrednosti  veoma  različite  od propagiranih. 

Dok  je nacija, u zanosu, gledala prenose ili učestvovala u sletovima  i  paradama,  Danilovi  roditelji  su  ignorisali narodno ushićenje. 

Pa, neko će morati da plati ovo gubljenje vremena – rekao bi  Marko,  iznervirano  gaseći  televizor,  iz  koga  je  treštao prenos  prvomajske  proslave.  –  Malo  li  je  bilo  Hitlerovih masovki,  nego  smo  požurili  da  pravimo  socijalističku varijantu. Budi bog s nama – dodao bi ljutito, odlazeći u sobu da radi. 

Na  slikama  iz  porodičnog  albuma  koje  je  Jovana  često gledala,  njeni  roditelji  su  vitki, mladi,  i doterani  na  sasvim moderan način. Svetlana se nikada nije tapirala, niti je pravila smešne,  bogato  nalakirane,  našušurene  frizure  koje  su 

38

delovale  kao  kalpaci  i  ženama  davale  znatno  stariji, začuđeno‐strog  izraz  lica. Sa puštenom,  ravnom,  raskošnom kosom  ili  sa  konjskim  repom,  u  haljinama  krajnje jednostavnog  kroja,  u  uskim,  tri‐frtalj  pantalonama  i očaravajuće  ženstvenim  bluzicama  sa  čamac‐izrezom,  bez rukava,  u  ravnim  baletankama,  dugim,  mekim,  štrikanim džemperima  preko  zvonastih  sukanja  ili  kraćih,  koje  su pratile  liniju  kukova  i  tek  otkrivale  njena  lepa  kolena,  sa naočarima  za  sunce  mačkastog  oblika,  neverovatno  slična Odri Hepbern, Jovani je delovala kao da ovog trenutka može zakoračiti  na  ulicu  i  napraviti  pometnju,  ravnu  onoj  koju izazivaju osobe  sa urođenim  smislom  za  lepo,  za kojima  se nehotice okrećemo i u najvećoj gužvi. 

Marko je negovao engleski, opušten i udoban stil. Nosio je malo šire pantalone s faltama, sakoe od tvida ili somota i lepo skrojene kapute koje je kupovao u inostranstvu. 

Zahvaljujući  njegovim  nacrtima  i  pravljenju  delova nameštaja,  skladno  ukomponovanih  sa  starim  policama  za knjige,  baba‐Ružinim  komodama,  bidermajer  foteljama, trpezarijskom,  zastakljenom  vitrinom, masivnim  stolom  od orahovine, sa stolicama tapaciranim plišem koje je Gazdarica svojevremeno  naručila  iz  Venecije,  izbegli  su  uniformnost kombinovanih  soba kupovanih na kredit; dom  im  je odisao udobnošću  i  praktičnošću.  Od  celokupnog  Svetlaninog nasleđa,  po  ranoj  smrti  njenih  roditelja,  bez  mnogo premišljanja,  kupili  su  frižider  marke  „Ignis”,  zaobljenih ivica,  sa  trbušastim  vratima,  u  kome  su,  u  oskudici  s  kraja pedesetih godina, mogli da drže  samo poneko  jaje  i mleko. Prvi  su  u  susedstvu  imali  televizor  i  stereo  gramofon  na kome su se uvek vrtele ploče s klasičnom  ili džez muzikom. Sa svojih putovanja redovno su donosili novotarije – fritezu, električne  cediljke  za  sok,  mašinicu  za  brijanje  i  preteču današnjeg  multipraktika,  nekakvu  glomaznu,  ali  korisnu spravu za njihov način kuvanja.  (Otkrivši  čari mediteranske kuhinje, Svetlana  je spremala  jednostavna, lagana, a čarobno ukusna  jela,  sa  puno  salata,  u  kombinaciji  sa  najčudnijim spektrom travki  i začina, u vreme kada su beli  i crni  luk, uz 

39

mleveni  biber,  alevu  papriku  i  „vegetu”,  u  Srbiji  bili  jedini poznati i priznati dodaci jelima). 

Osim  spoljnih  znakova  različitosti,  u  porodici  Rakić vladao  je  neuobičajeno  izražen  etos  rada.  Danilo  ih  iz detinjstva  ne  pamti  kao  ozbiljne,  smrknute  ljude,  pune problema,  koji  po  povratku  iz  preduzeća  ručaju,  prozbore neku i utonu u popodnevni odmor. Njihov zajednički obed je proticao  veselo,  u  živom  razgovoru.  Onda  bi Marko  orno odlazio u  radnu  sobu, uvek okupiran proračunima  i  svojim izumima  (od prodaje njegova dva patenta oni  su više nego sjajno  poživeli  nekoliko  godina),  a  Svetlana  se  povlačila  u svoj atelje, sve do večernjeg okupljanja oko stola. 

Između  njih,  uvek  zauzetih,  blagih  i  bez  vaspitačkih pretenzija u smislu prinuda, zabrana  i ograničenja, Danilo  je rastao u nesputanoj slobodi, zbog koje  je lako mogao postati razmaženo,  raspušteno  dete.  A  on  je  bio  sve,  samo  ne  to. Svetlanina  i Markova uznemiravajuća neobičnost udruženo  se slila  u  njega;  bio  je  znatiželjan,  radan  i  talentovan.  Što  je najvažnije, sve tri prednosti umeo je do kraja da iskoristi. 

14 

Šezdeset  osme,  kada  je  buknuo  studentski  protest,  vrlo brzo  ugašen  Titovim  ulizičkim  obraćanjem  studentima, Danilo  je završavao drugi osnovne. Bilo mu  je nejasno zašto njegovi  roditelji  pobunu  doživljavaju  sa  bledim entuzijazmom i priličnom skepsom. 

Danilu  su prizori demonstracija na TV‐u  bili uzbudljivi. Ne  shvatajući  o  čemu  je,  zapravo,  reč,  srcem  se  stavio  na stranu pobunjenika, po istoj logici kojom je redovno birao da bude  poglavica  Bik  Koji  Sedi,  kada  bi  se  u  parkiću  igrali 

40

Divljeg zapada. Studenti, zabarikadirani na fakultetu, činili su mu se kao odvažno indijansko pleme, suprotstavljeno mnogo jačoj sili. Igranje Kozaračkog kola u koje se, u znak okončanja protesta, sa studentarijom uhvatio i sam Maršal Broz, Danilo je preveo na  svoj  jezik  –  bio  je  to  ritual  sličan pušenju  lule mira u indijanskom vigvamu. Zato nije razumeo zbog čega je njegov otac natmureno rekao: 

– Vidi šta radi maher prevejani. Sludeo je dečurliju, a sad će pritegnuti dizgine u Partiji, da će se pušiti. 

Posledice  šezdesetosmaškog  potresa  ubrzo  su  postale očite. Maršal, već zašao u godine, osetio  je strah od mladih. Valjda mu  je, uljuljkanom u pomisao o bezgraničnoj  ljubavi koju prema njemu oseća narod, tek tada doprlo do svesti da nije večan. Uplašen da bi se pobune mogle ponoviti, izveo je efikasan,  egzemplarni  obračun  sa  hrvatskim  maspokom  i srpskim  liberalizmom.  Primenjujući  uvek  uspešan  sistem  – zavadi,  pa  vladaj,  izvršio  je  rascep  u  nacionalnim rukovodstvima,  isključio  sve  potencijalne  „nosioce promena”,  da  bi,  nakon  višednevnih  razgovora  u Karađordevu,  krenule  dalje  sukcesivne  čistke  po  Partiji (slučajno  ili  ne,  tek  u  Karađorđevu  se,  nekih  dvadesetak godina  docnije,  odigrao  poslednji  čin  srpsko‐hrvatskih, Tuđmanovih  i  Miloševićevih  pregovora  o  rasparčavanju teritorija  Brozove  Jugoslavije).  Sedamdesete  godine dvadesetog veka  Jugoslavija  je načeta kao država u kojoj  je zavladala gerontokratija. 

Ipak,  istini  za volju, nije  to  bio  surov  obračun. Partijska isključenja, ukori, gubitak radnog mesta i vrlo udoban status disidenta, bilo  je najstrašnije što se pojedincima događalo. U zemlji  gde  su  udbaši,  penzionisani  generali  i  žigosani „otpadnici” društva, navodni „neprijatelji naroda”, komotno sedeli zajedno u „Maderi” ili „Mažestiku”, bistreći kadrovsku politiku  u  fudbalskim  klubovima,  biti  disident  i  nije predstavljalo naročitu žrtvu. Isti sastav ljudi (najblaže rečeno – čudnovat), dijametralno različitih društvenih pozicija, činio je malu, odabranu publiku pred kojom  su  se,  s vremena na vreme, u Klubu književnika odigravale čuvene imitacije Tita. 

41

U  kasne  sate, naime,  kelneri  su navlačili  zavese  na ulazu u jednu  prostoriju,  i  počinjala  je  urnebesna  predstava, zasnovana na persiflaži Maršala. Po pouzdanom svedočenju, jedan pesnik,  sumnjive disidentske  reputacije  (najverovatnje kentaurska  ličnost,  tajno‐udbaš‐a‐javno‐disident), do  suza  je zasmejavao povlašćenu publiku maestralnim podražavanjem Titovog  specifičnog  govora,  koji  nije  nalikovao  nijednom postojećem.  Uz  to  je  perfektno  skinuo  i  Brozovu karakterističnu  pozu  sa  cigaršpicom,  koji  je  ovaj  držao  na neobičan, pompezno smešan način. Predstava bi  trajala dva, tri minuta. Onda bi se, veli respektabilni svedok tog vremena, posle burne, karnevalske veselosti i grohotnog smeha, plišane zavese  razgrtale,  i  nastavljao  bi  se  uobičajeni,  restoranski život. 

Bile su to, doduše, jednočinke za malobrojne i povlašćene. Ali,  smejati  se,  u  sred  Beograda,  na  javnom mestu,  svome Vođi  u  brk?  Nekažnjeno?  U  društvu  Titovih  generala?  U prisustvu udbaša?  I, pri  tom, graditi  svoju  tragičnu životnu priču na nekakvom paklu disidentskih godina? Činjenice  govore  suprotno.  Javni  protivnici  Brozovog 

režima, osim nekoliko časnih izuzetaka, živeli su pristojno. U najmanju  ruku.  Poneki,  vrlo  luksuzno.  Objavljivali  su, doduše uz male peripetije, sabrana, odabrana i izabrana dela. Baškarili se u svojim stanovima  i kućama koje su dobili kao zaslužni umetnici. Ako nisu mogli u Srbiji, filmove bi snimali u Sloveniji ili Hrvatskoj. Sarađivali po televiziji, časopisima i novinama,  koristeći  pseudonime,  da  se,  tobože,  Vlasi  ne dosete. Teško da bi  takvo detinjasto  lukavstvo moglo proći  i kao  učenička  šala  ispred  nosa  vremešnog  gimnazijskog profesora, a kamoli u zemlji gde se ponosno  isticalo kako  je „UDBA  naša  sudba”.  Veoma  živahni  i  čili,  takvi  disidenti dočekali  su  raspad Titove  tvorevine  i  zdušno  se uključili u nacionalno osvešćivanje naroda. Glatko su promenili uloge  i strane, kao u dobro uvežbanom komadu skromne produkcije gde malobrojni glumci, pukom promenom kostima iza scene, sa  dve,  tri  dodate  rekvizite,  lepljenjem  ili  skidanjem  lažne brade  i/ili  brkova,  lažnog  mladeža,  gustih  obrva  i  malo 

42

popravljenom  šminkom,  „uleću”  u  drugi  lik,  pa  poletno izlaze na scenu da odigraju novu rolu. 

Početkom devedesetih, taze zagrejan za politiku, Frenki je umeo da prezrivo kaže: 

Kad  ih  vidim  kako  mudrosere  i  oplakuju  svoje  gorke disidentske  godine,  u  kojima  su,  prikane  moj,  krkali  i oblokavali  se  o  državnom  trošku,  šetali  se  po  kojekakvim kongresima,  redovno  na  vrlo  zgodnim  mestima  poput Dubrovnika  ili Opatije, u vrlo zgodnim zimskim mesecima, ne bi li ogrejali kosti, u kojim su se godinama onako i onoliko ovajdili, maznuli  stanove,  kuće,  sredili  staž u udruženjima, prigrabili mesta u Akademiji, dođe mi žao,  iz dubine duše, što  ih Tito stvarno nije zatro.2 Što  im se nije najebao majke. Nego je od njih napravio sitne, bedne intrigante, doušničiće i denuncijante koji se pedeset godina vuku po našim životima, drtine matore, nezasite, i još nam kroje kapu. 

Po  takvim  komentarima  bilo  je  jasno  da  Frenkiju, zapravo, ništa nije promicalo, ma kako se ravnodušnim činio. 

15 

Danilovo  viđenje  osamdesetih  bilo  je  izrazito  ideološki obojeno.  Rođeni  buntovnik  i  zakleti  protivnik malogradanskih  konvencija  i  predrasuda  svih  vrsta,  s izraženim  nadličnim  poimanjem  sveta  i  odnosa  (jedna  od dragocenih  osobina  koju  je  nasledio  od  roditelja),  gajio  je 

2 ,,Na kraju krajeva, ja sam se jedini i borio protiv komunizma, a ovi ostali su

u kapitaliste došli kao partijski sekretari, ne? Ja imam pravo da to kažem, nitko drugi nema pravo da zine, jer su svi ostali išli u zatvor zbog nacionalizma, a ne zato što su se borili protiv komunizma! Tо je velika stvar. Sada se to vrlo lijepo vidi." B. Dž. Štulić

43

odlučno neprijateljstvo prema  režimu koji ga  je  razdraživao svojom tupošću. 

Jedina tačka nesporazuma  između njega  i Frenkija bila  je Frenkijeva nezainteresovanost za politiku. 

– Ne razumem te – govorio mu je Danilo. – Ne postojimo, valjda, u nekom vakuumu. Valjda smo deo nekog društvenog uređenja, majku mu. 

–  Ovog?  Privremeno  –  odgovarao  bi  Frenki.  –  Čim završimo studije, adio,  Jugo. Zato nemam nameru da traćim energiju. Šta imam od toga da hiljadu puta ponovim kako nas u zdrav mozak jebu mentalno dezorijentisane ličnosti kojima je mesto u  staračkom domu,  a ne na  čelu države?  Šta  time dobijam? Ja sam svoju ličnu pobunu, svoj obračun sa ćaletom i njegovim zadrtim komunjarstvom okončao tako što sam se iselio. Dotle ide moj interes. Kraj priče. Iskreno, ne vidim šta tebe svrbi? Kao, loše ti je? 

– To  je nebitno. Okej mi  je. Lično. Ali me ne zadovoljava da gledam na  stvari  iz ugla: meni  je dobro, a okolo neka  je sranje. To mu dođe kao kad bih obuo luksuzne, skupe cipele, gazio po balegi, pa onda otro  đonove  i ušao u  „mercedes”. Nije mi dobro, ako  je  tako. Čekaj – zaustavi Frenkija koji  je hteo  da  prigovori.  –  Sećaš  se  zimovanja  u  Zakopanima?  I Varšave?  Kao,  mi  odsedamo  u  naj‐hotelima,  kupujemo  u „Peveksima”, štekove „marlbora”,  flaše viskija, vozikamo se ceo  dan  taksijem,  a  na  ulici,  usred  zime,  Poljaci  idu  u platnenim  patikama.  Gladni,  jebote.  Meni  je  od  toga  bilo muka,  čoveče.  Bilo mi  je  užasno.  Zato  sam  vas  ostavio  da izigravate pijane milijardere i zapalio nazad. 

–  Nego  šta  je  trebalo  da  radim?  Da  se  na  zimovanju pozabavim  rušenjem  sistema  u  Poljskoj?  Daj,  bre,  Danilo, zajebi me  takvog  idealizma. Narod  ima  uređenje  kakvo  je zaslužio. I savršeno me ne zanima da li će i kada će da padne komunizam  u Rusiji, Rumuniji,  Češkoj  ili u  Jugi.  Јеr, mene neće ovde biti. Ni tebe. Još dve godine, i mi smo u Londonu. Dolazićemo kao gospoda, na vikend u Beograd. Avion, prva klasa, za dva sata smo na surčinskom aerodromu, izludujemo se, i, hop, nazad u civilizaciju. 

44

– Dok smo ovde, nemamo prava da  se  izmačinjemo kao da nemamo veze s ovom zemljom. Red  je da učinimo koliko možemo. 

– Ne pada mi na pamet. I pre nego što započneš tiradu o tome da sam socijalno neosvešćen, odmah da kažem:  jesam. Tendenciozno  neosvešćen,  dodajem  sa  ponosom.  Dobra mjuza,  teška cuga,  to  je  jedino što me zanima dok ne zapalim preko. A mjuza je dobra, nema šta – dodavao bi zadovoljno.

16 

Početkom  maja  hiljadu  devetsto  osamdesete  umro  je maršal Josip Broz Tito, grupa „Azra”  je objavila svoj prvi LP album koji  je odjeknuo kao bomba, a Danilo  i Frenki su  leto proveli u Londonu. 

Ta  decenija,  koja  je  predstavljala  oproštaj  sa  Titovom epohom, ujedno  je kristalisala najsnažniju muzičku  energiju u  Jugoslaviji.  Ironijom  sudbine, „novi  talas”  je bio, u  stvari, buntovno,  obesno  opelo  zemlji  koja  će  se  uskoro  raspasti, iskomadana  ratovima;  opelo  bez  patetike  i  tuge,  puno revolta, strasti i osvetničkog besa prema trulom mesu jednog mastodonta koji se, sam od sebe, naočigled urušavao  i  ležao polumrtav, kao  zgodan,  lak plen  za  lešinare. Već  su kružili iznad  njega,  sa  svojim  političkim  aspiracijama.  Sa  svojim planovima koliko kome  treba da pripadne, po pravu  jačeg  i drskijeg.  I  dok  je  kolektivna  vlast,  legitimni  politički „naslednik”,  kilavi,  slabašni  i  unapred  na  smrt  osuđeni bastard  samoupravnog  sistema  pokojnog Maršala,  nekakvo Predsedništvo  sa  rotirajućim  predsednikom,  održavalo privid potpune odanosti Brozovim  idejama, njegovi  članovi su,  u  stvari,  ispod  oka  odmeravali  svoje  snage  i  šanse, 

45

pripremajući se za međusobni konačni obračun. Relativnu  udobnost  Maršalove  epohe  smenile  su  prve 

oskudice,  ne  tako  nepodnošljive;  više  kao  lagano razgibavanje  pred  važnu  utakmicu,  preludijum  za  Veliku Inflaciju i Veliku Pustoš koja će uslediti devedesetih. 

Paradoksalno, zemlja se tresla od muzike i smeha. Jugoslavija je, posle Brozove smrti, zapravo igrala uvodnu 

deonicu  svog predstojećeg, deliričnog  danse macabre, kao na Brojgelovim  prizorima  grotesknog,  sirovog,  pučkog  veselja, sa  teškim  primesama  zlokobnog  i mračnim  senkama  nečeg zastrašujućeg i okrutnog. 

Bio je to smeh u senci vešala. Ludo  vreme,  ludo  –  prisećao  ga  se  često  Frenki  naglas, 

pred  Jovanom.  –  Ne  možeš  zamisliti.  Pank  u  povoju,  Sid Višes žari i pali, ovde grupe niču kʹo pečurke posle kiše, novi albumi samo ispadaju, nisi mogao sve postići. 

Uvek  s  istim  oduševljenjem,  bezbroj  puta  joj  je  ispričao kako je naša (tada naša, ispravljao se) muzička scena iznedrila gest dostojan skandaloznog  izvođenja engleske himne „God save the Queen” od strane „Seks pistolsa”. Desilo se to usred uspavljujuće‐bezazlene  porodične  emisije  „Nedeljom popodne”  koja  se  naizmenično  emitovala  iz  beogradskog  i zagrebačkog  studija,  kada  je  tokom  jedne  numere  Darko Rundek,  frontmen  „Haustora”,  demonstrativno,  pred zapanjenim  auditorijumom  i  zabezeknutim  voditeljima, podigao  srednji  prst  i mašući  njime  (unoseći  se  u  kameru, dok  je  šokirani,  zbunjeni  snimatelj  pokušavao  da  mu uzmakne krećući se unazad), mirno otpevao poslednju strofu pesme,  zauvek  razbivši  svetinju  učmalosti  nedeljnog porodičnog odmora uz isprazni televizijski program. 

Da  li se  takva nepodopština mogla desiti za Maršalovog života? 

Zar  bi  on  to  dozvolio?  Takvo  skretanje  sa  linije?  Takvu sprdnju pred kamerama? 

Ali,  Juga  je  bila  obezglavljena.  Samo  se  još  njeno  telo trzalo, kao što preklana kokoška klepeće krilima. 

Uskoro su i ti trzaji zamrli.

46

17 

Beograd,  kao  i  drugi  gradovi,  ima  bogatu  apokrifnu tradiciju. Ima, zapravo, slojeve apokrifnih svedočanstava, po kojima je, baš za vremena mladosti prethodne generacije, bilo bolje,  lepše,  romantičnije,  uljudnije.  U  nostalgičnim magluštinama nestaju  i blede siromaštvo, zaostalost  i sivilo; ako se i pojavljuju, dobijaju nezasluženo sentimentalni oreol. Selektivno  pamćenje  stvara  urbane  legende,  izbacujući  na površinu predanja o kafanama koje su, tada, bile daleko bolje, o društvima koja  su  se  zabavljala  s neponovljivim  šmekom boemštine, o kultnim disidentskim mestima, o fudbalu koji se igrao radi lepote, o mangupima i beogradskim bandama koje su  se,  dakako,  borile  „viteški”,  a  ne  kao  današnji  dripci  i siledžije. 

Frenkijevo  stilizovano  sećanje  na  prvu  polovinu osamdesetih nije ostavljalo nimalo prostora za šira društvena zbivanja  i  opštu  situaciju  u  zemlji,  kojom  su  gospodarili mumificirani partijski drugovi, jednako sivi, bezlični, ugojeni i spremni da u nedogled drže besmislene,  frazerske govore. Ignorisao  ih  je  kraljevski,  sa  interesovanjem  usmerenim isključivo na muziku. 

Prvih pet godina te decenije za Frenkija su bile obeležene samo  dobrim  koncertima.  U  Beograd  su  dolazili  muzički velikani džeza i rok‐grupe. Danilovo uzbuđenje nije se moglo porediti  sa  Frenkijevim.  Iako  su  zajedno  prošli  uobičajeni rokenrol put u  formiranju ukusa  (počevši  od nezaobilaznih Bitlsa,  preko  Roling  Stounsa,  Džimija  Hendriksa,  Dženis Džoplin, Dorsa, Boba Dilana, Erika Kleptona, Led Cepelina, Džoa Kokera, pa nadalje, sve do pojave panka  i „Kleša”),  to iskustvo  se  drugačije  prelomilo  u  njima. Danilo  je muziku voleo;  za  Frenkija  je  ona  predstavljala  formu  lične emancipacije, prva vrata koja  je otvorio pri svom bekstvu  iz teskobne  atmosfere  novobeogradskih  „šest  kaplara”.  Bio  je dete  vojnog  lica,  dospelo  u  Beograd  iz  bosanskog  gradića, kada mu je otac, na zalasku službe, dobio čin majora i stan u 

47

Beogradu. Borislav Maljković  imao  je, tada, petnaest godina. Razredu se predstavio kao Frenki. 

– Po Zapi – pojasnio je. Štrkljast,  mršav,  sa  dužom  crnom  kosom,  streljajućim 

pogledom ispod jakih obrva i upalim obrazima, zaista je ličio na Zapu. Uz to, za svoje godine, majstorski je svirao gitaru. 

– Šta sam drugo mogao raditi u onoj vukojebini, nego da po ceo dan vežbam – rekao je Danilu. 

Rokenrol  je za njega značio bunt protiv oca  i način da se najbezbolnije uklopi u sami nukleus beogradskog blaziranog društva.  Bio  je  rešen  da  u  njega  uđe  u  velikom  stilu,  bez poniznosti  uplašenog  i  iskompleksiranog  provincijalca. Zadivljujućom  brzinom uspeo  je da  ispravi  akcenat  i da  sa ijekavice  pređe  na  besprekornu  ekavicu.  U  četvrtom gimnazije,  već  poznat  kao  solo  izvođač  na  ekskurzijama, rođendanima  i  gimnazijskim  priredbama,  osnovao  je  bend „Fris”  (akronim  sastavljen  od  prvih  slova  imena  članova grupe  – Frenki, Rista,  Igor  i  Srđan)  i manijački  ih gonio da izgaraju u Ristinoj garaži, bezbroj puta ponavljajući određenu deonicu.  Osamdeset  prve  su  već  nastupali  u  Dadovu, tadašnjem  regrutnom  centru  za dalji napredak ka SKC‐u  ili Domu omladine. Frenki  je bio na dobrom putu da zapostavi zahtevno  studiranje  arhitekture  i  da  se,  bez  zadrške,  preda muzici. 

Tada se dogodio Džoni. I više ništa nije bilo kao pre. Džoni me je izlečio od ambicije da budem muzičar rekao 

bi Jovani pomirljivo, bez gorčine, posle kratke stanke, kada bi se načas zamislio kao da vrši brzometnu rekapitulaciju svog tadašnjeg stanja.

48

18 

Juna osamdeset prve „Azra” je izdala drugi, dupli album „Sunčana  strana  ulice”,  a  oktobra  je,  u  klubu  „Kulušić”, održala  sedam  koncerata  u  nizu.  Kao  da  je  Štulić  mogao drugačije  nego  tako,  u  gromadi  i  bez  predaha.  Na  onaj, zabeležen na  „live”  trostrukom  albumu  „Ravno do dna”, u Zagreb su zapucali Danilo, Frenki, Bojan i Srđan. 

U  furioznom, višečasovnom nastupu Štulić  je pevao; ne, nije  pevao,  već  mnogo  preko  toga  (pevanje  je  smešna, neprikladna reč kad se neko usudi da otvori pandemonijum); posebnom  čistotom  emocija,  neponovljivo  sugestivnim načinom,  nalik  bolnom  uzvikivanju  koje  je  naviralo  iz njegove utrobe,  a  ne  iz  grla,  otvoreno  je  stao  spram Velike Laži, bez pardona i sustezanja, bez dvosmislenosti u kojoj se, po potrebi i nuždi, može iščeprkati naknadni, kukavički alibi. Poput  Proroka  i  autentičnog  Revolucionara,  Džoni  je, „prokleto  ljut”,  iz  svoje  „beskrajne  samoće”,  nizao  (treba  li naglasiti?)  moralno‐politički  nepodobne,  „Kurvine  sinove”, „Užas  je moja  furka”, „Grad bez  ljubavi”  i „Poljsku u mom srcu”; bacao ih je u raspomamljenu publiku, ne štedeći se, bez stanke.  Protivno  „ljudskim  usnama  što  šapuću/  šuljaj  se  ti kradom/  izbjegavaj  nevolje/  skinut  će  ti  glavu”,  izazivački otvoreno  pljunuo  je  na  „magazine,  propagandu,  dupelisce,  na sive eminencije, besprizorne usrećitelje, na plaćene nitkove, mutave urlatore zvučnih titula i nevidljive ubojice efikasnih ruku”. 

Prašio  je,  nadglasavajući  se  sa  gitarom  i  bubnjevima, ispaljujući desetine  reči u  sekundi,  kao  nasilno  sklještene u muziku;  oštra,  sirova do  elementarnosti,  jedva  je  održavala kabasti, nagomilani  tekst, nabijen višeslojnim značenjima na oklupu.  Izgledalo  je da  se  svaki  čas muzička podloga može rasturiti, raspasti, raspršiti  ili, naprosto, utihnuti, ostavljajući Džonija na čistini, da se hrabro nosi sa „hrpetinom” svojih još neotpevanih  stihova.  Skoro  da  se  nije  obraćao  publici. Povremeno  je,  u  žaru  svirke,  šutirao  zvučnike  i,  raspaljen, istutnjao  sve  što  je  bio  nameran  da  kaže.  I  pored 

49

višeminutnog  skandiranja,  trupkanja  nogama,  očajničkih poziva da se vrati na scenu, tvrdoglavo  je odbio da izađe na bis. 

Obznanio  je  da  je  car  go.  Čemu,  posle  toga,  bis? Ko  je imao uši, čuo je. Ko je slušao, razumeo je. 

Narednog  dana,  u  vozu,  Frenki  je  sedeo  zagledan  kroz prozor. Ostali su, smlaćeni prethodnom noći, dremali. Negde oko Vinkovaca drmnuo je Danila koji je držao sklopljene oči: 

– Spavaš? – Ne. Premotavam koncert. Frenki ustade, malo otvori prozor, i zapali cigaretu: – Gotovo je. Raspuštam bend – reče svečano‐tužno. – Zezaš – uspravi se Danilo. – Jebi ga, posle Džonija možeš biti samo epigon ili budala. Pridružio se Frenkiju.  Isturili su glave. Vetar  im  je nosio 

kosu. Ćutali su, čkilječi u pravcu bandera koje su im dolazile u susret. 

–  Završio  sam  –  rekao  je  Frenki,  zureći  u  daljinu.  – Dospeo sam do tehničkog savršenstva, to je moj plafon. 

Popušili  su  cigarete  do  kraja,  bacili  opuške  i  seli naspramce. 

– Dobra strana je da ću diplomirati sa tobom, na vreme – rekao je. 

– Što nije mala stvar. Odavno sam hteo da ti kažem da... –  ...  batalim muziku  kao  životni  poziv.  Skapirao  sam  i 

sam. Dovoljno sam samokritičan da vidim. Mediokritetski  je to, jebi ga. 

– Nije tačno. Imate fenomenalnih stvari. –  Nekih,  da.  Nekih.  Što  je  nedovoljno,  jer  sam  u  to 

uložio...  srce,  čoveče.  Celog  sebe.  Mislio  sam,  napraviću stvarno nešto. 

–  Čekaj,  je  lʹ  si  zaista mislio  da  stvaraš  karijeru  u  rok bendu? Da ʹladno profućkaš tri godine studija? Izvini, ali to je stvarno glup izbor. Pored tvog talenta... 

– Za šta? U arhitekturi sam puki izvodač. Meni je to jasno –  rekao  je  bez  gorčine.  –  Ti  imaš  talenta.  Ja  sam  dobar  u razrađivanju ideje. Thatʹs it, da se ne lažemo. 

50

– Zašto bismo se  lagali? Gaudi nisi, sigurno, nisam ni  ja, ali si sasvim solidan. 

– Kao i u svirci. Solidan. – Daj, drmnuo te je Štulić, pa si potonuo u samosažaljenje. 

Nepotrebno. Jer, ja ti potpisujem da ćeš uraditi sjajne stvari u arhitekturi. 

– Ako pristaneš da me šlepaš. – Frenki, ne seri, majke ti. – Anyway, avantura  je završena, sad nazad na šljaku, od 

koje bar može da se živi. – Ne bih ja to tako posmatrao. – Sve osim muzike, za mene je šljakanje. Punto. Srđan je počeo glasno da hrče, iskosa naslonjen na Bojana 

koji je tiho strugao zubima. – Vidi mog solistu – nasmeja se Frenki kiselo. – I kad hrče, 

ne fula tonalitet. Ispružio  je  noge,  namestivši  se  da  i  sam dremne. Voz  je 

uspavljujuće  klepetao. Danilo  je  bio uveren daje  Frenki već zaspao, kad se ovaj pridiže, odjednom živnuvši: 

– Ne  izlazi mi Džoni  iz glave – reče, pun oduševljenja. – Jebeš  ga,  ako  je  ono  sviranje  gitare.  Od  virtuoznosti  ni pomena.  Jebem ga, ako  je ono pevanje. Glas mu povremeno sklizne, ode u pizdu materinu. Ali, burazeru, sveukupno, ono je  čudo. Uši  otpadaju  kolʹko  je dobro. Da  zineš.  Ima  čovek žicu, talenat, harizmu, kako god se zvalo, ima to što treba. 

– Drugim rečima, nije sramota izgubiti od boljeg. – Čitaš mi misli, jebote. 

19 

Muzička  manifestacija  „Pozdrav  Zagreba  Beogradu” 

51

upriličena je januara iste godine. U Domu omladine nastupale su najbolje novovalne grupe 

iz  Hrvatske  –  „Film”,  „Prljavo  kazalište”  i  „Haustor”. Uzvratno,  u  Zagreb  su  otišli  beogradski  bendovi. Nije  bilo nikakve  simulacije  bratstva  i  jedinstva  naroda  i  narodnosti. Ni nasilnog punjenja  sala,  organizovanim deljenjem  besplatnih karata  preko  sindikata.  Ovoga  puta  bratstvo  po  muzici sjedinilo  je mlade  u  kompaktnost  kakvoj  je  pokojni Maršal stremio. Bilo  je to spontano, prirodno  jedinstvo po njihovom izboru. Nenametnuto partijskim direktivama. 

Sledstveno  svom  žestokom  individualizmu,  Štulić  je odlučio da sa „Azrom” u Beograd dođe nešto kasnije, mimo oficijelne „razmene”. 

Danilo  je osećao blagu  tremu; pojaviti  se pred publikom koja  se,  takoreći,  juče  istrošila  na  koncertima  već  izuzetno popularnih zagrebačkih grupa, bila  je  ludost dostojna  jedino Džonija. 

Na pet uzastopnih,  trijumfalnih nastupa u SKC‐u, Džoni je, međutim, bacio Beograd pod noge. Ponovile su se scene iz „Kulušića”  koje  su  Danilo  i  Frenki  već  videli.  Zapaljen Štulićevim pesmama Beograd  je skakao, urlao  i uglas pevao, smrvljen  maticom  Džonijeve  prašteće  snage.  U  ruinama jednog  sistema,  preteće‐upozoravajuće  odjekivao  je  njegov neshvaćeni glas: „Uradi nešto za svoju savjest/ ne misli da si sam/ kreni oštro/ 

uzmi stvar u rukе/ zaboravi na strah ”. „Džoni  je  Bog”  osvanuo  je,  posle  prvog  koncerta, 

ogroman grafit na zidu JDP‐a. Svjesno  revoltiran  urbani  kit,  Branimir  Štulić,  bio  je 

neopozivo ustoličen za gurua novog pokreta. Kada ga je, godinama kasnije, pošto je velika klanica u ex‐

Jugi konačno  (ili  tek privremeno, ko  će ga  znati;  sve  što  se odnosi  na  ovaj  fluidno‐iracionalni  komad  evropskog  tla, uporno  izmiče  realnim,  a  kamoli  pouzdanim  političkim procenama)  bila  zatvorena,  jedan  novinar  pronašao  u Holandiji  i pitao,  verovatno u  želji da  ga  odobrovolji, da  li zna  da  je  svojevremeno  postojao  takav  grafit,  i  kakvo 

52

osećanje  ili  sećanje  taj  gest  budi  u  njemu,  Štulić  je heraklitovsko‐lakonski odgovorio: 

„Džoni je go kurac, eto što mislim o tome.” Kao  fusnota  tom  tipično  „džonijevskom”,  gnevnom 

komentaru, stoji da su Zagreb i Beograd, tokom devedesetih, u  jeku  najžešćih  borbenih  dejstava,  nastavili  da  razmenjuju muzičke  „pozdrave”.  Negdašnji  rokeri  i  „novovalci” evoluirali  su  u  zagrižene  branioce  nacionalnih  interesa  i zapali  u  otužni,  pseudopatriotski  kič  i  sevdah,  čiji  su najblistaviji  primeri  oličeni  u  pesmama  „Decu  ti  neću oprostiti” i uzvratnoj „Е, moj druže beogradski”. 

Džoni je takav rasplet predosetio pre svih. U svojoj knjizi „Smijurija  u  mjerama”  (gde  postoji  dobar  broj autobiografskih  pesama,  zapravo  stihovana  povest  „novog vala”  i  početaka  grupe  „Azra”),  on  pripoveda  kako  je, osamdesetih,  zajedno  s  „Parafima”  i  „Prljavim  kazalištem”, snimao nekakvu emisiju u beogradskom  studiju. Tu  se, veli Džoni,  „prljavci”  nešto  grdno  rasrde,  „otvoreno  gadenje  i mržnju glede tih Srba iskazujući”, na šta  je Štulić ugrabio prvu priliku, otrčao do njihove garderobe  i zgranuto pitao Houru kako se može tako ponašati. „A on se izdere na me i pošalje me u pizdu materinu, te se ja povučem”. 

(Štulić se, dakle, povukao, a korov je nastavio da buja; tek što  je utihnulo oružje, solo izvođači i bendovi počeli su da, s puno entuzijazma, ponovo nastupaju u bivšim republikama. Ratne pesme su zaboravljene  i uveliko oproštene. Novac  je, na kraju ili koncu, pobedio duboka, neprikosnovena otadžbinsko‐domovinska  osećanja,  i  uspešno  restaurirao muzički  prostor. Tržište  je  nastavilo  da  cveta,  a  oni  vedro  izjavljivali  kako predstavljaju  prvi most  saradnje,  takoreći  golupčiće mira  s maslinovom grančicom u kljunu.) 

Poslednji, ubitačni, rezimirajući stih  iz „Smijurija” koji se odnosi na potonje sudbine Džonija i Houre, glasi: 

„A оn, еnе ga frajeru, sušta snošljivost čistih ruku ”. Kada saberemo sve „sušte snošljivosti” oko sebe, postane 

nam kristalno i ujedno bolno jasno da čista duša među tolikim „čistim rukama” nije mogla opstati. Niti je to htela. 

53

20 

Utrkujuči  se  sa  samim  sobom,  udvostručujući  fizičku kategoriju vremena, verovatno svestan ili intuitivno shvativši da mu ono pravo  ističe,  i da „vatromet devedesetih”  (njegov izraz)  neće  tu  dočekati,  Branimir  Štulić  je,  u  naredne  tri godine, u  furioznom  tempu, objavio, „Filigranske pločnike” (dupli LP album), „Kad fazani lete” i „Krivo srastanje”. 

Bilo  je  to  njegovo  zaveštanje  zemlji  koja  je  nestajala.  Iz koje  je,  zgađen,  razočaran  i  besramno  opljačkan  od  svojih izdavača,3 otišao osamdeset četvrte u Holandiju. 

– Čime se ovde baviš? – upitao ga je reporter koji je uspeo da dopre do njega. – I dalje muzikom? 

–  Na  neki  način.  Namjeravam  da  prepjevam  Homera. Napraviću ga sigurno onakvim kakav  je  izgledao prije nego su ga počeli prenositi hiljadama godina, pa su ga očistili kʹo rižu, sve su mu vitamine izvukli. 

–  Zar  to  nije  preambiciozno  –  nastavio  je  novinar,  u nedoumici da  li  je u pitanju štulićevska uobičajena sprdnja s medijima. – Znaš li, uopće, klasične jezike? 

Džoni mu  je  odgovorio,  otprilike,  ovako  (svedočenja  o Štuliću,  nakon  odlaska  iz  Jugoslavije,  treba  uzimati  sa velikom  rezervom;  brojne  pijavice  i  dalje  žive  na  njegov račun, unovčavajući njegove pesme, unovčavajući stvarne  ili izmišljene  intervjue koje  im  je dao. Ovaj odgovor, međutim, suviše liči na Džonija, da bi bio izmišljen): 

Zašto preambiciozno?  (Stvarno, šta može biti preambiciozno za njega?)  I ne, ne znam klasične  jezike. Radim uporedujući dva naša  i engleski prijevod. To  je prepjevavanje. Novi pjev. „Poet”  je  starogrčka  riječ  za  pjevača.  Prevodioci,  Đurić  i Maretić, znaju grčki, ali nemaju veze sa pjesmom. Neko mora 

3 „Koferi novca prolaze kraj mene, svi na meni zarađuju. Neki čovjek je sa

bivšim 'Jugotonom' potpisao ugovor (na što oni nemaju pravo) za prodaju mojih kazeta i ploča u Njemačkoj i to su ogromni tiraži. A tokom svih ovih godina, ja sam sve sam investirao. Da nisam iz svog džepa plaćao, ničega ne bilo. Zato sam to radio." B. Dž. Štulić

54

da bude pjevač, pa da zna. Stil  je čovjek, a stila niko od njih nema. Stila imam ja. Ima, naravno, masa stvari koje ne znam, ali mislim  da  je  ovo  ono  pravo,  jer  osjećam  ritam  u  stihu. (Nema  sumnje  da  ga  oseća  onaj  koji  je,  svojevremeno,  pevao „tražim ritam u koraku, usporavam ti hod”, da bi šetnja s njegovom Gracijom  imala valjan metar  i u njemu  tačan  broj  stopa). To  je suštinski važno da bi prepjepev bio dobar. 

Po  sopstvenom  izboru  usamljeni  rapsod  balkanske povesti,  najveći  živi  simbol  bivše  zemlje  (u  prošloj  deceniji jednako  ogorčeno  napadan  od  raznoraznih  „suštih snošljivosti  čistih  ruku”,  što  se  nije  hteo  opredeliti  za hrvatsku ili srpsku stranu, malo ih je shvatilo da je on odavno opredeljen za stranu koja se zove Balkan), živi bez otadžbine i bez pasoša, jer mu je jugoslovenski istekao, a novi ne želi da uzme. Zadubljen u domišljanje sopstvene „Ilijade”, dopustio je da se njegov muzički opus odvoji od njega. On, sam, skliznuo je  u mitsku  neodređenost.  Tamo  gde  ne  važi  ovozemljska logika. Čini se da nema nameru otuda da se vrati. 

Godinu  dana  posle  Džonijevog  dobrovoljnog  egzila, Danilo se prijavio u vojni odsek i dobio raspored za kasarnu u Somboru. 

Do tada, Frenki  i on su ostvarili većinu svojih planiranih ekspedicija po Evropi. Novac od honorarnog rada  i dalje  im je priticao u nesmanjenom mlazu. Veliki sistemi, građevinski tiranosaurusi, dotrajavali su, po  inerciji neracionalno  trošeći, kao u doba  svog najvećeg procvata. Danilo  i  Frenki  su  bez problema  dobijali  poslove  preko  studentske  zadruge, zaradujući  više  od  zvanično  zaposlenih  arhitekata,  i  svake godine, polovinom avgusta, kretali na svoje „radne odmore”, kako  je  Danilo  zvao  njihova  putovanja.  Osamdeset  prve  – London, Edinburg, Brajton, Kembridž  i Oksford. Osamdeset druge  –  Španija;  od  Barselone,  preko  Sevilje,  Kordobe  i Granade,  do Madrida,  Toleda  ka  Baskiji;  Bilabo,  Gernika  i San  Sebastijan.  Naredne  godine  obišli  su  Nemačku  i Holandiju.  U  Portugaliju  je,  osamdeset  četvrte,  Danilo  je otputovao sam  i  tako utolio svoju najveću žudnju. Lisabon  i Porto  su  za  njega  bili  davno  sanjani  san  čije  je  ostvarenje 

55

odlagao,  u  strahu  da  se  ne  razočara.  Iz Danilovih  „putnih beležnica”:  (Zapisivao  je  i  pravio  skice  na  stranicama pravougaonih  blokčića  marke  „Pelikan”,  sa  koricama  od mekog,  narandžastog  kartona,  na  gornjoj  strani  uvezanih spiralnom  bakarnom  žicom.  Po  završenom  putovanju, blokčiće je odlagao u kutiju koja je stajala na gornjoj polici sa knjigama, u njegovoj sobi). 

„Lišboa.  Grad  koji  se  strmoglavljuje  u  široku, nepreglednu deltu reke Težo. Vrtoglavi usponi uzanih uličica Alafame.  Sa  rive  iz donjeg  rakursa,  grad  izgleda  kao dečiji crtež, bez perspektive; kuće naređane poput kocki,  jedna na drugu. Ponegde,  kupola  ili  zvonik  koji  štrči. Lišboa  je  čista melanholija,  zov  duše  da  se  otisne  na  pučinu.  Poput  fada. Fado, inače, znači – sudbina.” 

Na sledećoj strani je kroki lisabonske luke. Ispod, nečitko: Pogled sa Alafame. Onda se nastavlja tekst: 

„1775.  godine Lišboa  je  sravnjen u  velikom  zemljotresu. Šta da radimo, pitali su preživeli, uspaničeni i izgubljeni ljudi markiza  De  Pombala,  kraljevog  kancelara.  Da  sahranimo mrtve  i  izgradimo  novi  Lisabon,  odgovorio  je  pribrano. Zahvaljujući  striktnim  higijenskim merama  koje  je  on  lično propisao,  stanovništvo  je  izbeglo  zarazu  i  pojavu  kolere. Naredio  je da  se proseče  centralna  avenija Liberdad koja  je prevazilazila i najsmelije, futuristički pretpostavljene potrebe. U  budućnosti,  avenija  će  biti  po meri  grada,  odgovarao  je samouvereno na kritike. U svemu  je bio u pravu. Završio  je oklevetan za izdaju. Na sreću, nisu ga pogubili. Narod koji je mogao da izrodi takav um, neće propasti.” 

21 

56

– Ponašaš se kao omatoreli histerik. Samo kukaš, a ništa ne preduzimaš – rekao je Danilo Frenkiju. – Stisni petlju i iseli se. 

Tekla  je  osamdeset  sedma  godina,  a  Jugoslavija  se  još uvek  držala  kao  statua  od  skamenjenog  pepela.  Prividno stabilna, iznutra sasvim porozna. 

– Prelomiš  i uradiš –  reče Danilo, skoncentrisan na crtež koji je dovršavao. 

– Neću bez tebe. Jebi ga, to je bio zajednički plan.

Danilu  iskrsnu slika pred očima. Tokom služenja vojnog roka,  jednog  slobodnog  popodneva  odlutao  je  do  centra grada i mahinalno zastao ispred izloga „Koštane”. Tek posle izvesnog vremena,  zaokupljenom mislima, doprlo mu  je do svesti  u  šta  gleda.  Na  izbledelom  sivoplavom,  uflekanom pakpapiru, stajale su police sa tankim metalnim šipkama i na njima  desetak  pari  obuće.  Posebno  izdvojena,  na  stalku postavljenom  ulevo,  bila  je  izložena  crna  ženska  cipela,  sa malom  kapnom  i  kaišićem  preko  nje  koji  se  završavao nesrazmerno velikom, šljaštećom, niklovanom šnalom. Gorko se osmehnuo. Ta beznadežno zastarela, nepopravljivo ružna, tvrda  i,  uprkos  tužnom  pokušaju  ukrašavanja,  smešno muškobanjasta  cipela,  taj  simulakrum  obuvnog  predmeta neopisivo  grube  izrade,  predstavljao  je  metaforu  njegove zemlje. I on, u njoj, u suknenoj vojničkoj odeći sa uprtačima, i „titovkom” na glavi, kao akter u nekakvom  teatru apsurda. Tu,  ispred  izloga  „Koštane”  definitivno  je prelomio. Ostalo mu je još dva meseca do „skidanja”. Posle toga, ni zimu neće dočekati  u  Jugoslaviji. Ni  on,  ni  njegova  buduća  deca  neće živeti  u  zemlji  u  kojoj  se  decenijama,  kao  da  se  u međuvremenu  nije  razvila  tehnologija,  niti  se  unapredilo shvatanje dizajna, uporno proizvode iste, jednako neudobne, uvredljivo neukusne cipele.

–  Bio  je.  Sada  je  nemoguć  –  reče Danilo.  – Znači,  ili  se pomiri  s  tim da  ostaješ,  ili  se  odluči da  odeš  sam. To  ti  je. Trećeg nema. 

57

– Osećam se kao u mrtvačnici. Danilo je crtao, ne podižući glavu. – Izvini – reče Frenki. Tih dana se navršavalo godinu dana od kada  je Svetlana 

umrla. U septembru, tek što se Danilo vratio iz vojske, kod nje su 

se  javili  prvi  simptomi  bolesti.  Najpre,  delovalo  je  kao prolazna slabost  i Svetlana nikome nije govorila o tome. Ali, epizoda  iz  kuhinje,  gde  joj  se,  prvi  put,  dogodilo  da odjednom zastane, zbunjena, ne znajući ni gde  je, niti zašto drži paklopac u ruci, počela  je da se ponavlja. Uspaničila se onog  dana  kada  je  shvatila  da  ne  ume  da  pronađe  vezu između  brojeva,  iz otvorenog  telefonskog  imenika na  svom krilu,  i  aparata  koji  je  držala  u  ruci.  Ti  brojevi  su  nešto predstavljali  i  bili  su  u  vezi  sa  telefonom,  ali  ona  nije uspevala da poveže te dve činjenice. Kada je Danilo, slučajno, ušao u sobu, imala je prazan pogled. 

– Mama,  šta  je? Ko  je  zvao,  upita  je,  uveren  da  je  čula neku lošu vest. 

–  Niko.  Ja  sam...  htela  sam...  –  nije  umela  da  dovrši rečenicu. – Sine, ja sam se izgubila. 

Dobro  uplašen,  Danilo  je  sklopio  imenik  i  uzeo  joj slušalicu iz ruke. 

– Hajde da prilegneš. Možda si premorena. –  Dobro  –  reče  mahinalno,  kao  da  ne  razume  šta  joj 

govori. Odsutno je trljala čelo. Sutradan, za doručkom, rekla je Marku i Danilu: – Nešto se sa mnom događa. Tri puta sam imala mentalnu 

blokadu. – U smislu? – upita Marko, lako uznemiren. – Tako. Nisam umela da se orijentišem gde sam. Ni šta se 

oko mene  dešava. Kao da me  je  neko  nakratko  isključio  iz struje,  pa  ponovo  priključio. A  juče,  zatekao me  je Danilo, nisam mogla da okrenem telefonski broj. 

– Kako nisi mogla? – pitao je Marko pometen. – Ne  znam.  Videla  sam  brojeve,  ali  nisam  znala  šta  sa 

njima da radim. Ne umem da objasnim. 

58

– Da ne paničimo i ne nagađamo, odmah ćeš kod doktora. Uto  je u trpezariju ušla Jovana i Svetlana im  je dala znak 

da prekinu razgovor. Svetlana  je  obožavala  sina.  Ali,  prema  Jovani  je,  preko 

toga, osećala  i nešto bolno,  ranjavajuće  ljubavno.  (Danilu  se jednom, u razgovoru sa sestrom omaklo: „Као da je znala da neće imati dovoljno vremena da te se navoli”.) 

– O, evo naše  lutkice – reče Svetlana. – Dođi majci da se pomazimo. 

Jovana je dotabanala do nje, bosih nogu. – Velika devojka, a  sedi mami u krilu – zadirkivao  ju  je 

Danilo. – Nisam velika – pobunila se glasom odebljalim od sna. Naslonila  je  glavu  na  Svetlanu.  Danilo  je  spazio  da  je 

majci niz obraz  skliznula krupna,  teška  suza  i pala na  ruku kojom je obgrlila Jovanu. 

Rezultati  Svetlaninog  prvog  pregleda  bili  su  porazni. Imala  je  tumor  na  mozgu  u  poodmakloj  fazi,  lociran  u takozvanoj nemoj zoni mozga, zbog čega nije imala ranih, niti brojnih simptoma. 

– Kako?  –  zamucao  je Marko kad mu  je  saopšteno  – ne razumem kako je odmaklo? Šta to tačno znači? 

– Veoma odmaklo – odgovori profesor. – Valjda može da se operiše – prekinuo ga je, nestrpljivo. –  Operacija  bi  bila  visoko  rizična  i  skoro  beznadežna. 

Vidite  –  pokazivao  je  na  snimku  –  do  tumora  se  ne može dopreti. Medicinski je nemoguće. Možemo samo da probamo da odstranimo veći deo, i da je, onda, podvrgnemo zračenju i hemoterapiji.  Ja vam  to ne bih  savetovao. Ako  je otvorimo, kancer  će  prosto  buknuti.  Verujte,  biće  kontraproduktivno. Samo će... ubrzati. 

–  Ja  to ne mogu prihvatiti  –  odgovorio  je Marko. Vilica mu  se  tresla.  –  Nikakva  polovična  rešenja. Mora  postojati način da se stvar radikalno reši. Mora. 

Marko  i  Danilo  su  odlučili  da  od  Svetlane  ne  kriju dilagnozu.  Ni  ozbiljnost  bolesti.  Ni  loše  prognoze. Odreagovala je pravo rakićevski: 

59

– Nemam nameru da umirem. Ako neće da me operišu ovde, ići ću u inostranstvo. 

Nastala je trka s vremenom. Po prijatelju su, prvim avionom, poslali njene  rezultate  i 

snimke  na  „Viježif”  kliniku  i  čekali  da  ih  pozovu,  kada  je Svetlani naglo pozlilo. 

Odveli su je u bolnicu. – Operišite me – rekla je profesoru. – Znam da će sve biti 

u redu. Stvarno. Ne bojte se – rekla mu je. Profesor  nije  mogao  da  odvoji  pogleda  od  nje;  od 

delikatnog, uzanog  lica,  sa očima kao u  srne, od guste kose skupljene u nizak  rep. Sa  tugom  je pomislio kako  će morati da  joj  obriju  glavu.  Mislio  je  kako  će  uzalud  proći  kroz ogromnu patnju. 

– Pa, ne  smem da  se bojim, ako  ste vi već  tako hrabri – odgovorio je, izvukavši iz sebe nešto nalik smešku. 

Marko  i  Danilo  su  je  videli  odmah  posle  operacije. Spavala  je,  još  pod  dejstvom  anestezije,  priključena  na aparate. Glava  joj  je  bila  obmotana  debelim  slojem  zavoja. Usne bele, izbrisane sa lica. Ipak, bila je i dalje lepa. 

Svetlana  je  poživela  još  mesec  i  po  dana,  u  užasnim bolovima  uzrokovanim  hemoterapijom.  Na  samom  kraju, nije ostalo ni tračka svesti u njoj. Nepotrebno demonstrirajući svoju neprikosnovenu moć,  smrt  ju  je  skrckala  i polomila u naletu,  snagom  odveć  nesrazmernom  njenom  vitkom, delikatno  gradenom  telu.  Danilo  i  Marko  su,  na  smenu, neprestano  bili  uz  nju.  Jovanu  nijednom  nisu  doveli  u bolnicu. Ali, ona  je videla kako njenom ocu oči narastaju na izmenjenom, naglo ostarelom, posivelom  licu. Osećala da se dešava  nešto  zlokobno.  Noću  je  spavala  iskidanim  snom, budila se i dozivala Danila, koji bi ostajao uz nju dok opet ne zaspi. 

Nedelju dana pre Svetlanine smrti, pitala ga je: – Šta je to sa mamom? Zašto ne smem da je vidim? Nisam 

beba da krijete od mene. – Ništa ne krijemo – reče mirno. – Jednostavno, ona neće 

da  gledaš  bolesnike  i  nju,  tamo. Ne  treba da puniš  glavicu 

60

ružnim slikama. – Ali, ja hoću da me odvedeš. – Budi strpljiva. Sačekaj da dođe kući. – A kad će doći? – Uskoro. –  Ne  lažeš  me?  –  reče,  upirući  u  njega  svoje  ozbiljne, 

uplašene oči. – Reci da me ne lažeš. – Ne lažem – odgovorio je. Istina  je  odlepršala  kroz  širom  otvoren  prozor,  a  on, 

poznat  po  svojoj  hladnoj  iskrenosti,  ne  oseti  ni  trunku kajanja.  Učinio  je  to  kao  kapetan  lađe  koji  skoncentrisano osmatra  preteće  uzburkanu  pučinu,  svestan  svoje odgovornosti za bezbednost putnika. Prevario ju je, kupujući još  nekoliko  dana  njenog mira.  Znao  je  šta  je  čeka,  posle. Slagavši, štedeo joj je snagu za to posle.

Uskoro, došao je kraj. Postoji  li  način  da  se  čovek  pripremi  za  smrt  voljenog 

bića? Čak i onda kad ono neizmerno pati? Čak i kad vidimo da duša želi da napusti krhotinu namučenog tela? 

Marko  i  Danilo  su  bili  u  bolnici  kada  je  Svetlana izdahnula. Iako su, ne usuđujući se da to kažu jedan drugom, već shvatili da je njena smrt neizbežna, i da je, na neobjašnjiv način,  svojim  stalnim  prisustvom  nasilno  zadržavaju  da ostane uz njih, kobni  čas  ih  je zatekao nespremne.  Jer, šta  je razum prema ljubavi? Razumom su primili vest. Doprla je do njih  kroz  bol  koji  je  odzvanjao,  protivrazumno,  najdubljim, životinjskim krikom – nemoguće. 

Pod  tvrdim neonskim  svetlom  bolničkog hodnika  sedeli su skupljeni  jedan do drugog. Očeva ruka preko sinovljevog ramena. 

Iza  kapaka,  koje  Danilo  snažno  pritiska  prstima, rasprskavaju  se  boje,  crveno  prelazi  u  crno,  crni  krug  se, zatim  razmiče  i  preliva  u  divlje  zelenu,  pa  vrišteće  plavu. Otvara oči,  šarene kuglice  izlaze napolje,  igraju pred njima, dugo,  pretapaju  se  i  jedu  jedna  drugu.  Potpuno  prazan, Danilo zuri u njih. Ne zna koliko je vremena prošlo. 

61

– Tata, moramo kući, da kažemo Jovani – reče, napokon, začuden što reči izlaze iz njega. Mislio je da ih više nema. 

– Da, da... Jovani – prihvati Marko, mahinalno. – Hajdemo – reče Danilo, pomažući mu da ogrne kaput. Kada  su  ustali,  ljubičastozeleni  u  licu,  izgledali  su  kao 

žestoko pretučeni. Napolju ih je dočekao potop. Zgužvani  bolom,  zanosili  su  se  do  auta  kao  dva  teška 

pijanca. Jovana ih  je dočekala na trosedu,  jako uspravna i napeta. 

Slutila  je  neko  zlo.  Pola  sata  pre  nego  što  su Danilo  i  otac došli,  začula  je  kako  se  nešto  krši  u  Svetlaninom  ateljeu. Potrčala je s ludom nadom da se mama kradom vratila, i hoće da  je  iznenadi.  Upalila  je  svetlo.  Na  podu  je  ugledala razbijenu  glinenu  ćasu  u  kojoj  je  Svetlana  držala  pregršt tankih četkica za slikanje. Bila je slomljena u stotinu komada, a četkice u neredu rasute oko nje. Jovana se pouzdano sećala da  je  ćasa  stajala  duboko  uvučena  na  polici,  uz  sami  zid, daleko  od  ivice  s  koje  je  mogla  da  sklizne.  Neko  ju  je dohvatio i bacio. Ali, ko? Osvrnula se. 

– Mama – pozvala je nesigurno. Samo  tišina  i  razbijena  ćasa. Uplašena, hitro  se vratila u 

dnevnu sobu, gde su je brat i otac zatekli. – Ćerko – zaustio je Marko i suvo zaridao, okrećući glavu 

u stranu. Ustala  je,  zakoračila ka bratu kao mesečar, nesvesna  šta 

čini. – Mama je umrla, Jole – rekao joj je. Vrisnula je, jezivo prodorno, i pala u njegovo naručje. Kao  da  je  ta  krhka  žena  ispunjavala  celu  vasionu, 

Svetlanina  smrt  je  za  sobom,  u  porodici,  ostavila  ogromnu pustoš. 

U  naglo  stišanoj  kući  Danilo  je  postao  stub  okrnjene porodice.  Na  Marka  se,  bar  u  prvo  vreme,  nije  moglo računati. Taj racionalni čovek, uprkos naporu da se zbog dece trgne,  nije  mogao  da  se  pomiri  sa  Svetlaninom  smrću. Pretvorio  se  u  svoju  senku;  izgubljen,  tih,  dalek,  jedva  bi 

62

iščekao jutro da se zaputi na Novo groblje. Slučajno ušavši u spavaću  sobu dok Marko  još  nije  stigao da  namesti  krevet, Danilo  je video da  je majčin deo postelje ostao neizgužvan. Nedotaknut. Ni u  snu, Marko nije prelazio na njeno mesto. Čuvao ga je. Do svog kraja, tako je spavao. 

Danilo  je  noćima  samo  ležao  paralisan  bolom.  Po  prvi put, ničim nije  ispunjavao vreme. Ničim. Opružen nauznak kao stvar, slušao je kako noć šuška, dok se u njoj tiskaju tudi snovi  (njemu  je  pristup  u  san  bio  zabravljen  sa  stotinu katanaca). Osećao  je kako život teče preko njega. I nije ga se ticalo.  Bio  je  prema  tome  ravnodušan,  kao  što  je  spram njegove  surove  patnje  bilo  ravnodušno  Veliko  Ništavilo, Crna Praznina u koju je otplovila njegova mati. 

Zbog  Jovane  je,  bez premišljanja,  odbacio  svoje planove za odlazak u  inostranstvo. Radosno, otvoreno  i druželjubivo dete,  samo  je  skliznulo  iz  nje  i  zauvek  odskakutalo  negde. Jovana se potpuno povukla u sebe. 

– Mogla sam  je videti. Bar  još  jednom. Niste me odveli, a znali ste, i tata i ti – prebacila mu je, grcajući, kada je pokušao da s njom razgovara. 

Uzaludni su bili njegovi pokušaji da  joj se približi, da  јој objasni  zašto  je  tako postupio.  Sklupčala  se kao  jež,  isturila bodlje ka spolja; nije bilo načina da je otvori. 

22 

...Smrt nije scena iz „Trnove Ružice”; slika na kojoj ona spava na odru, lepa, rumena, raspuštene kose, čekajući poljubac koji će je uskrsnuti. Na maminom pogrebu sam pojmila surovost istine. Smrt je, zapravo, duboka rupa, zatvoren kovčeg sa telom i zvuk mokre, teške zemlje koju

63

lopatama bacaju na njega. Smrt je nepovrat. Odmah nakon toga, na mene su nahrupili strahovi. Strah

je bio Smrt. I da ne bih o njoj mislila, ja sam Veliki Strah razbila, usitnila ga na bezbroj malih, kojima sam se branila od najvećeg. Plašila sam se da ostanem sama. Pričinjavali su mi se neobični šumovi u drugoj sobi, ako bi Danilo i tata negde izašli. Očekujući ružne vesti, počela sam da se trzam na svaku zvonjavu telefona. Dok bih se tuširala, sve vreme sam imala osećaj da mi neko stoji iza leđa. Kao i kad bih se pela uz stepenice. Predveče, ili noću, po povratku iz popodnevne smene, počinjala je paranoja od ulaska u zgradu. Neko, nešto, penjalo se za mnom, teškim, namerno sporim, pretećim koracima – tup, tap, tup. Ja bih ubrzavala svoje, mahnito se dokopavala brave, otključavala ili uletala u već otključan stan i tek tu, iza vrata, naslonjena na njih, počela bih da se odleđujem i da ponovo osećam svoje utrnule udove. Noću nisam mogla dugo da zaspim. Osluškivala sam. Svaki šušanj je značio da Veliki Strah, sama Smrt dolazi; ne, ne po mene. Dolazi po Danila. Ili tatu. Činilo mi se da ih branim time što se bojim. Da ih otkupljujem otkucajima svog preplašenog srca, koje je visilo o končiću, spremnom da se prekine od silnog tereta.

Gutala sam strah, sama, ne tražeći pomoć, ni utehu od Danila. On me je izdao. Ne volim ga više, govorila sam sebi. Ne volim ga. lako je sve u meni drhtalo od želje da se privijem uz njega, malim, dečijim srcem, nisam mogla da razumem zašto je krio od mene koliko je majka bolesna. Da ću je, zasigurno, izgubiti.

Prošlo je skoro pola godine. Jednog popodneva, na gaćicama sam opazila krv. Dve-tri kapi, svetlocrvene, kao kad posečeš prst. Setila sam se šta mi je mama govorila o menstruaciji. Mutno. Verovala sam da će ona biti uz mene kad se to desi. Trebalo je da bude, zar ne? Otišla sam u prodavnicu, kupila najveće pakovanje vate, nevešto ga celog nagurala među noge, i očekivala... ne znam ni sama šta. Da me krv poplavi celu, valjda. Setila sam se da, u tom slučaju, neću više imati šta da stavim. Ponovo sam se odgegala do

64

prodavnice, valjajući dvesta grama vate u gaćicama koje su mi, zbog toga, bile spale skoro do kolena, kupila još jedno pakovanje, sakrila ga ispod kreveta, obukla se u spavaćicu i čekala nešto spektakularno. Međutim, ništa se nije događalo. Ustajala sam i odlazila u kupatilo. Opazila bih nekoliko novih, crvenih tačkica. Vraćala bih se u sobu i opet čekala. Napeto. Stegnuta. Tako je palo i veče. Čula sam da je Danilo došao kući. Uzela sam svoj dnevnik, otvorila ga i pretvarala se da pišem, sve moleći Boga da Danilo svrati kod mene, da nekako prevalim preko usana šta me je snašlo. Sećam se da sam pomislila, kako to da kažem bratu? Znaju li muškarci, uopšte, nešto o tome? Pomislila sam, on sigurno zna. On nije kao drugi...

23 

Ušavši u Jovaninu sobu, pred spavanje, zatekao ju je kako nešto  piše  u  svesci  koja  joj  je  stajala  oslonjena  na  noge, skrštene u turskom sedu. Ona se trže, brzo smaknu svesku  i primaknuvši kolena do brade, navuče  spavaćicu preko njih, sve do stopala. Bila je strašno pocrvenela. U trenutku, Danilo shvati  da  je  njegova  sestra  izgubila  neposrednu,  bezbrižnu prirodnost detinjstva. Čak i u ophodenju sa njim. 

– Izvini – reče – uplašio sam te. Trebalo je da pokucam. Jovana  je  brižljivo  uvijala  svoja  stopala  u  krajeve 

spavaćice. – Samo sam hteo da ti poželim laku noć. Ćutala  je,  ali  ne  prkosno,  kao  do  tada.  Bila  je  nečim 

žestoko postiđena. Čelom se naslonila na kolena. – Ako želiš da popričamo... ili imaš nešto da mi poveriš... Odrično je zavrtela glavom. Brzo i žustro. 

65

– Dobro, ja ću još raditi, pa ako budeš htela... Nikakvog pokreta. On  izađe. Na putu do radne sobe, sinu mu šta bi moglo 

biti posredi. Vratio se i pokucao. Tiho. Onda jače. – Mogu li? – upitao je. – Možeš – odgovorila mu je. Ležala  je pokrivena do brade. Obrazi su  joj bili mokri od 

suza. Seo je na ivicu kreveta: – Jole, mila, vidi... – grlo mu se stezalo od tuge. – Strašno 

mi teško pada što si se otuđila od mene. Strašno. Ona  izvuče  jednu  ruku  i  brzo  otre  suze  koje  su  joj  se, 

tekući postrance obraza, slivale u kosu. – Molim  te da me ne  isključuješ. Molim  te. Ni mene, ni 

tatu. Mi... ne znamo više kako da ti priđemo. Gledala je u plafon, sa izrazom duboke patnje. – Reci nešto. Ona zatvori oči i bolno uzdahnu. – Mami bih mogla da kažem – ote joj se. Progutao je knedlu: – Kaži meni. –  Sramota me  je,  ti  si muškarac  –  reče,  okrenuvši  lice u 

stranu. – Vidi,  Jovana,  ja  samo mogu  da  pretpostavim  da  ti  se 

nešto desilo... – birao  je reči, pažljivo –  ... u smislu fiziološke promene, hoću  reći  telesne.  Je  lʹ  to?  Je  lʹ  sam pogodio? Ako nisam... 

Ona slabašno klimnu glavom, ne gledajući u njega. – Verovatno si dobila menstruaciju – reče on. Odgurnula je pokrivač i zagnjurila se u njegove grudi: – Ja znam... mama mi je... objasnila... – govorila je između 

jecaja.  – Ali, danas, kada  sam videla...  ja...  sve na  svetu bih dala da je sada tu... 

Bila  je  tako  mršava,  da  je  pod  rukama  osećao  njene lopatice  i kičmene pršljene.  Činilo mu  se da u naručju drži majušno,  goluždravo  ptiče.  Te  noći  Svetlanina  bolećiva, samoranjavajuća  ljubav prema  Jovani, zauvek  se preselila u 

66

njegovo srce. –  Ja  sam  kraj  tebe. Ne  treba  da  se  stidiš  i  da  ti  preda 

mnom  bude  nelagodno,  kao da  sam  nekakav  kromanjonac. Jole  –  uze  joj  lice  u  svoje  ruke  –  sa mnom možeš  sve  da podeliš. Baš sve. 

– Ali, ti ćeš uskoro otići. Video je kako joj je laknulo što je to, konačno, izgovorila. – Mama mi  je  rekla,  dok  si  bio  u  vojsci,  da  ćete  se  ti  i 

Frenki odseliti za London. – Ne, neću – reče on odlučno. Neverica u njenim očima. –  Nisam  ti  rekao  istinu  da  mama  umire.  Jednom,  kad 

porasteš,  razumećeš zašto. Pre  toga, kao  što znaš, nikada  te nisam lagao. Jesam li? 

Odmahnula je. – Znači, možeš da mi veruješ. Neću otići. Hteo sam, tačno 

je. Ali neću. Promenilo se... promenio sam plan. – Ostaćeš... zbog mene? – Ostaću jer je tako najbolje za sve nas. Zamislila se, načas: – Ja mislim da ostaješ da ja ne bih bila... – Šta? Ćutala je. – Šta, Jole? – Potpuno siroče. – Nisi ti siroče. Imaš mene i tatu. – Ali, nije isto. – Nije – potvrdi on. – Ni slučajno. Ona zarida, neutešno. Pustio je da je prođe. – Mnogo mi je teško – rekla je, kad je nalet uminuo. – Znam. –  Je  lʹ  se  i  tebi, kad misliš o mami,  je  lʹ  ti  se  čini da  ćeš 

prepući od tuge? – Čini mi se. – Je lʹ možeš da shvatiš da je zauvek otišla? Da je neće biti, 

nikada više? 

67

– Shvatam, a ne mogu da prihvatim. Što mu dođe na isto. Ne, ne mogu da prihvatim. 

Jovani  se  odvaljivao  kamen  po  kamen  iz  grudi. Danilo, njen veliki, svemoćni brat, oseća isto. 

– Čini mi se da čujem njene korake po stanu – govorio  je Danilo. – Čini mi se, ako otvorim vrata ateljea, da ću je tamo zateći. 

– I meni. Uvrtala je njegov rukav, podbula od suza. – I bojim se – reče, iznebuha. – Čega? – Ne znam... svega. Otvorila  mu  je  srce.  Iz  njega  su  pokuljali  potisnuti 

strahovi. Danilo ju je pažljivo saslušao. – Kad su mama i tata išli na Zlatibor, pre desetak godina, 

na pijaci u Čajetini Marko je, cunjajući po tezgama, kod neke seljanke  našao  i  kupio  star,  ali  očuvan,  lep,  laneni  komad platna, na  kome  je  sitnim  vezom  bilo  ispisano:  „Аkо  kažem mrak,  poješće me mrak,  zato  vezem  sitno  cveće,  pojesti me niko neće”. Vidiš, mudra žena iz naroda  je znala da strah ne treba dozivati. Ne daj mu da nabuja i da te pojede. Nemoj mu dozvoliti  da  te  zauzme.  Sve  je  u  tvojoj  glavi.  I  tvoj  strah  i snaga da ga savladaš. 

Gutala je njegove reči. – Ali – kazala je promislivši – ti si veliki, odrastao. Drugo 

je to meni, sada... –  Slažem  se.  Međutim,  postoji  nešto  što  može  da  te 

odbrani. Jedno moćno oružje. Nešto kao čarobni štit. – A šta je to? – Znanje. Zagledala  se  u Danila  kao  da  procenjuje  da  li  se  šali  s 

njom. Bio je ozbiljan. –  Zamisli  da  te  neko  baci  u mračnu,  najcrnju  pećinu  u 

kojoj ne vidiš ni prst pred okom – nastavio je. – Sve ti deluje zastrašujuće,  drhtiš  od  svakog  zvuka,  od  svakog  oblika  na koji naletiš,  jer ne  shvataš  čime  si okružena,  šta može da  te 

68

zadesi. E, sad zamisli da ti se u rukama odjednom stvori jaka baterijska  lampa.  To  ti  je  znanje.  Kao  da  si  upalila  svetlo. Malo  je,  doduše,  spram  mraka  kojim  si  okružena,  ali delotvorno. Što  je  svetlo  jače,  tim bolje; više  stvari obasjava oko tebe. I strah se polako topi, uzmiče, sve dok ne osetiš da si ovladao njime. Do razumne mere, naravno. Ne postoji niko ko  se  baš  ničeg  ne  boji.  Ali,  znanjem  sabijamo  strah  da postane evo, ovolicki – skoro je spojio kažiprst i palac. 

– Ja mislim da se ti ničeg ne bojiš. Je lʹ to zato što sve znaš? –  Taman  posla. Ne može  se  sve  znati. Ni  ono  čemu  se 

potpuno posvetiš, ni to ne možeš dovoljno savladati. Samo se možeš boriti, truditi se da stalno širiš taj krug svetlosti. A što se tiče straha, i ja se bojim. Recimo, bojim se da li ćemo tata i ja uspeti da ti nadoknadimo, bar delimično, onu ljubav koju ti je samo mama mogla dati. 

Spustila mu je glavu u krilo. Danilo ju je milovao po kosi, dugo.  Pomislio  bi  da  je  zaspala,  da  se  nije  čulo  njeno  tiho šmrktanje. 

– Danilo, a kako to sad, s tom menstruacijom? – Šta, mila? – Pa, hoće  li... krv...  je  lʹ  to  treba  jako da krene? Bojim se 

da zaspim, pa da ne osetim ako mi poteče... –  Neće,  ne  brini.  Mada,  nisam  ja  baš  ekspert.  Ako  se 

slažeš, pozvaćemo Nacu da sa tobom popriča o... kako bih se izrazio, tehničkim pojedinostima u vezi sa tvojim ciklusom – upita je, znajući da od svih njegovih drugarica Jovana najviše voli Natašu. 

– Šta je ciklus? – podiže ona glavu. Danilu dođe da se od muke nasmeje. – Menstruacija,  ciklus,  perioda,  sve  su  to  nazivi  za  istu 

pojavu – reče Danilo, trudeći se da ostane ozbiljan. – A ima i onako, čisto ženskih izraza, koje vi, devojke, interno koristite. 

– Stvarno? Kojih? – Pitaj Natašu. Ako si voljna da obavite razgovor. Klimala je glavom. – Može sada? – Može – reče ona. 

69

Nataša je doletela za petnaest minuta. Kada  je  Jovana,  umirena,  zaspala, Danilo  se  povukao  u 

svoju radnu sobu. Kosnut do srži, nije se mogao otresti njene rečenice da je siroče. O sebi nije tako mislio. Bio je svestan da je iz srećnog i rasterećenog porodičnog okruženja koje je bilo sve samo ne konzervativno, sitničavo ili zahtevno u bilo kom smislu, potekla njegova duboko ukorenjena sigurnost. Jovana je izgubila celovitost tog okruženja. On je imao uz sebe majku čitavih dvadeset šest godina. Čitavih. Nešto poče da ga pecka u  očima.  Nevešto,  nadlanicom,  obrisao  je  dve  škrte  suze, preslane od dugog suzdržavanja da ih pusti iz sebe. 

24 

Muzika  je bila preglasna za  relativno mali prostor kluba „Fusion”.  Goran  je  te  noći  slučajno  svratio  sa  dvojicom prijatelja. Zagušljiv suterenski prostor bez pristojno urađene ventilacije nije bilo mesto po njegovom ukusu. Muzika  jeste. Momci  su  svirali  odlično.  Frontmen  grupe  je  bio  stasit, zgodan,  sa  prozuklim, moćnim  glasom. Naslonjen  na  šank ispijao  je viski  i nezainteresovano kružio pogledom po masi posetilaca. Najveći  deo  bio  je  stešnjen  ispred  podijuma  za bend,  gde  se  jedino moglo  igrati,  bez  opasnosti da  se  sruši neki od pretrpanih stolova između kojih se jedva prolazilo. 

U  Beogradu,  kao  u  svim  metropolama,  periodično  se smenjuju  hit‐mesta  za  izlaske,  stvari  i  događaji  koji  su  in. Devedeset  osme,  sa  svojom  rok  orijentacijom,  „Fusion”  je predstavljao  retko  utočište  za  stotinak  privrženika  takvog muzičkog ukusa; bio  je neopozivo out, za razliku od Gorana koji je na hirovitoj top‐listi već nekoliko godina držao sigurno prvo mesto najpoželjnije gradske  face. Njegove pozicije bile 

70

su  čvrste  kao  akcije  „Coca‐cole”  na  berzi  koje  uspešno preživljavaju  nagle  udare  i  nepredvidive  uspone  drugih kompanija. Pričalo  se da vešto koristi veze  svog oca koji  je, svojevremeno, bio velika zverka u vojnoj bezbednosti, da bi obavljao  unosne  poslove  koji  su  se,  paradoksalno  i protivrečno,  a  sasvim  razumljivo  i  uobičajeno  za  Srbiju  tih godina,  nalazili  na  podjednakoj  udaljenosti  od  legalnog  i kriminalnog. Odevao  se  naizgled  neupadljivo,  s  vrhunskim ukusom  i  detaljima  koji  su  samo  izuzetnim  poznavaocima skupih,  rafiniranih  stvari  mogle  diskretno  poslati  željenu poruku  (čime  se  vidno  odvajao  od  endemske  vrste  ratnih „nouveaux  riches”,  koja  je,  đubrena  sa  raznih  strana, vanredno uspevala i nesmetano se granala širom zemlje). Bio je oženjen  i  imao  sina, što ni u kom pogledu nije uticalo na potražnju  za  njim;  štaviše,  ta  činjenica  je  samo  pospešivala interesovanje  lepšeg  pola.  Revnosno  ispunjavajući  ulogu plejboja, s  lakoćom  je nizao ženske  trofeje. O svom braku  je govorio  uzgred,  pominjući  ga  kao  plod  čudnog  spleta okolnosti, koji  traje  isključivo zbog njegove  inertnosti da ga okonča. U  podtekstu  se  nalazio  vrhunski  izazov  za  žensku sujetu;  otvoreni  konkurs  za Ms.  Right,  koja  bi  ga  napokon navela da se odluči na presudni korak. 

– Dobri  su,  a  –  drao mu  se  na  uvo  prijatelj  koji  je  bio uporan da ga dovede u klub. 

Goran je klimnuo, ne pokušavajući da nadjača muziku. Tada ju je ugledao. Igrala  je na skučenom prostoru  između svog stola  i zida, 

u uglu do podijuma. Crna  raskuštrana kosa, nenašminkano lice  i  ti pokreti.  Jasminini. Munjevito  su  ga  vratili  četrnaest godina unazad, u njegov stan, na oproštajni maturantski žur, kada  je  netremice  posmatrao  kako  se  Jasmina  kreće  kroz muziku, prirodno  i sigurno. Elementarno  lepo  i uzbuđujuće. Bio  je  zaljubljen u nju, do ušiju.  I preko ušiju. Preko glave. Opsedao  ju  je  godinu  dana,  čuvenu  nedodirljivu  lepoticu jedanaeste, pre nego što su počeli da se zabavljaju. Bili su svež par,  tek  od  zimskog  raspusta.  Tog  maja,  petnaestog  maja (zauvek  je zapamtio datum), kad su se pred zoru svi razišli, 

71

spavao  je  sa  njom,  prvi  put.  Tri meseca  kasnije,  Jasmina  je poginula. Jedva se oporavio od tog šoka. Od užasa kad su mu javili.  Od  prizora  na  sahrani.  Zgureni  otac  i  majka,  lelek rodbine,  krst  i  povorka. Uvek  kad  bi  pomislio  na  Jasminu, javljao  mu  se  sevajući  bol  u  desnoj  strani  glave.  Zaliven dovoljnom količinom viskija, mogao se podneti. I postajao  je sve redi. Večeras ga je probudila ova devojka. 

Drmnuo je prijatelja. – Idemo – rekao je. Zadržali su se da plate  i polako se probili ka  izlazu. Kraj 

garderobe  je  bila  ona. Navlačila  je  dugi,  plišani  sako,  usko krojen uz  telo, nalik  redengotu. Bila  je visoka, veoma vitka, na  granici mršavosti.  Taj  oval  lica  iz  profila,  belina  vrata, jamica na obrazu. Goran se stresao, kao da je ugledao duha. 

–  Pogledaj  da  nije  pala  –  govorila  je momku  koji  joj  je dodao sako. – Crna ešarpa sa resama – dobacila je. 

Glas  joj  je  bio  dubok  i melodičan. U  prolazu, Goran  se nehotice očešao o nju. 

– Izvini. – Ništa, ništa – odgovorila je, ne okrećući se. Na ulici je duboko udahnuo ledeni vazduh. Prijao mu je. – Koja kontaminacija dole – reče Goranov prijatelj. – Je li, kojim danima sviraju ovi? –  Mislim  četvrtkom  i  subotom.  Subotom  sigurno.  Što, 

hoćeš da svratimo opet? – Nema šanse. Nisam više u fazonu da se guram na dva 

kvadratna santimetra  i da pri  tom dišem na škrge. Ali, dobri su.

Došao  je  sam,  idućeg  četvrtka.  Devojke  nije  bilo.  U subotu, pošto se rastao od društva, odvezao se do „Fusiona”. Opet ništa. Idućeg četvrtka, kao po prisili, ponovo  je krenuo da  je traži. U klubu  je bilo znatno manje gužve. Namestio se blizu  ulaza,  da  bi  imao  bolji  pregled.  Spazio  ju  je  dok  je naručivao viski. Bend  je pravio pauzu,  treštala  je muzika sa uređaja, a ona  je  sedela  sa gitaristom, za  stolom kraj  šanka. Bili su vrlo prisni, videlo se. Goran ga je poznavao. Gitaristu. 

72

Negdašnju uzdanicu  beogradske  rok‐scene,  sada  svirača po nekom od klubova gde je mogao da nađe tezgu. Ali, radio je svojski,  kao  da  svaki  put  nastupa  pred  halom  prepunom fanova. Goran se gorko podsmehnuo sebi. Jurio  ju  je više od deset dana da bi  je video s  luzerom Ristom, bar dve decenije starijim od nje. Piće mu  je već stiglo, bilo mu  je glupo da se odmah okrene i ode. 

Uto  je krenula svirka. Najpre Santana, kao uvod u  latino blok. Corazon espinado. Devojka  je ustala  i počela da  igra, na malom prostoru, ne  iskoračivši ka  sredini;  ipak,  izgledalo  je da  se nalazi u  centru  ogromne  scene,  osvetljena  svetlosnim „topom”, kako dolikuje glavnoj  zvezdi večeri. Morala  je da privuče  pažnju;  igrala  je  neviđeno  lepo,  zaneseno,  sa osmehom  i  poluzatvorenih  očiju,  odsutna,  udaljena, nedodirljiva,  sa  gracioznošću  i  ozbiljnim  dostojanstvom flamenko‐igračica  koje  savršeno  kontrolišu  svoje  pokrete, uspevajući da izvijeno telo zamrznu u prostoru pre nego što se  obruše  u  novi  stav. Klizila  je  po  sporo  lebdećem  zvuku Santanine pesme, kao surfer na vrhu veličanstvenog talasa. 

Pomno ju je analizirao. Šta ga je to privuklo da je uporno traži? Ne, nije  bila u pitanju  sličnost  sa  Jasminom. Večeras, izbliza,  video  je  da  je  to  bio  njegov  umišljaj.  Ali  nije  bio razočaran.  Naprotiv.  Bio  je  uveliko  zasićen  ponudom razgolićenih,  prešminkanih  devojaka,  koje  su  se  bestidno izlagale kao meso koje valja što pre unovčiti na neumoljivoj beogradskoj  pijaci.  Ličile  su  mu  na  limene  prstenčiće prefarbane u žuto,  sa  raznobojnim, bleštećim, a bezvrednim kamenčićima sa seoskog vašara. Sve se moglo kupiti. Sve se prodavalo. Za male pare. Za sitna zadovoljstva. Više nije bilo izazova.  Samo  puka  rutina.  Malo,  sasvim  malo  uloženog truda,  ponekad  tek  rečenica‐dve,  i  već  bi  bile  u  krevetu  s njim. „In and out”, umeo je da kaže. Izlazak, večera u nekom od  poznatih  restorana,  poneki  poklon  i  seks.  In  and  out. Erekcija  i  ejakulacija.  Putenost  koja  pruža  trenutno zadovoljstvo. Obostrana korist. No real feelings, baby. 

Zbog  ove  devojke,  večeras,  bio  je  preplavljen  davno zaboravljenim  uzbuđenjem.  Farmerke,  obična  majica  sa 

73

nekakvim natpisom koji nije mogao dobro da vidi, čisto lice, belo  kao maska  u  kabuki  pozorištu,  spram  crne  kose. Nije bila od onih što zasene svojim  izgledom. Opet, bilo  je nečeg jedinstvenog  u  njoj.  Činilo mu  se  da  se  doslovno  uzdigao iznad zemlje. Neprimetno. Da lebdi. Osetio je želju da bude u njoj.  Dugo.  Da  bude  deo  nje.  Da  vode  ljubav.  Baš  to.  Da razmene ljubav kroz dodir tela. 

– Lepo igraš – rekao joj je kada je, malo zatim, ona prošla kraj njega. 

Na zasluženom glasu kao vanredne lepotice Beogradanke umeju da pogledaju čoveka sa takve visine da on bezuslovno mora  doživeti  sebe  kao  trapavog  varvarina  koji  se,  mimo reda i od strane bezbednosnih struktura brižljivo planiranog, strogo  kontrolisanog  „spontanog  kontakta  sa  narodom”, približio kraljici i uspeo da joj dodirne skute; u boljem slučaju –  kao  fanatika  koji mahnito maše,  urla  i,  uopšte,  trudi  se uporno, mada  sasvim uzaludno, da  skrene pažnju  na  sebe, dok  skakačica  sa  najviše  skakaonice  na  planeti  Zemlji, skoncentrisana  samo na  to kako da  izvede  svoj besprekorni skok,  ne  može,  razume  se,  ni  da  ga  razazna,  izgubljenog negde dole, u podnožju,  tako daleko  od nje, u moru  sitnih tačkica. 

Goran  je  bio  specijalista da  brzometno  spusti  na  zemlju svaku koja bi se drznula da  tako nešto pokuša sa njim. Ova ga  je  pogledala  sa  pripadajuće  joj  visine.  Umeo  je  da  to prepozna. 

– Hvala – rekla je, u prolazu. Pola sata kasnije, Rista je najavio kraj svirke. Rešen da ove 

večeri po  svaku  cenu  dođe do  nje, Goran  je uporno  čekao. Konačno,  počeo  je  lagani  razlaz.  Dok  su  muzičari  kupili instrumente i savijali kablove, prišao im je. 

– O, Goksi – pružio mu je Rista ruku. – Otkud ti? – Pa, da izvidim jesi li zarđao. – I ?  – Nisi. Isti si kao u najboljim danima. Rista se lagano nakloni: –  Idi  za  moj  sto,  kod  Jovane,  da  te  častim  zbog 

74

komplimenta, važi? Goran se osvrnu. –  Tamo,  kod  one  male,  crne  –  reče  Rista,  mahnuvši 

glavom u pravcu Jovane. – Bogami, nije loše za matorca. Rista prasnu u smeh: – Šta ti je, čoveče. To je Danilova sestra. Mog ortaka. Znaš 

tu ekipu, Danilo, Frenki, Boki, Srđan... – Aaaa... – ʹAjde ti samo, evo mene. Jole, šaljem ti jednog udvarača 

– doviknuo joj je. Samo je klimnula glavom kada je Goran prišao. Učtivo se predstavio. – Jovana – odgovorila je odsečno, na granici neljubaznosti, 

stavljajući mu  do  znanja  da  je  konverzacija,  što  se  nje  tiče, time okončana. 

Znala je najmanje desetinu sočnih tračeva koji su uvek išli korak ispred Gorana, kao prethodnica. Po njenim isključivim kriterijumima,  spadao  je  u  kategoriju  osoba  koje  je izbegavala.  Ili  sa  kojima  se  zadevala, preko  granice dobrog ukusa, kad bi joj se pružila zgodna prilika. 

– Ne ličiš na Danila – prvi je progovorio. Ovog  puta  pogledala  ga  je  sa  visine,  ali  napadno 

агоgantno.  Zgnječila  ga  je  kao  debelu,  dosadnu  zunzaru  o zid. Izvila je obrve: 

– A ti ga poznaješ? Naglasila  je  zamenicu  „ti”  na  očigledno  potcenjivački 

način.  Efekat  je  bio  kao  da  je  rekla  –  „kreten  kao  ti”  ili „magarčina  poput  tebe”.  U  svakom  slučaju,  nešto  vrlo uvredljivo. 

– Ne,  samo  iz viđenja. Otkud bih ga  ja – potrudio se da tačno reprodukuje njen ton – mogao poznavati. 

Slegnula je ramenima, u smislu „kakо god”. –  Bio  sam  srednjoškolac  kada  su  se  Danilo,  Frenki  i 

njihova  ekipa  okupljali  kod  „Papagaja”pokušao  je, pomirljivo, da probije  led, posle nekoliko minuta neprijatne tišine. – Prolazio sam  tuda  i onako, klinački,  tripovao da  ću 

75

postati kao oni, jednom. Danilo je bio strašan frajer. Mislim, i sad je, viđam ga po gradu, ali pre desetak godina, bio je, ono, baš opak dasa. 

Ni to je nije odobrovoljilo. – E, muka mi je od tog izraza – nakostrešila se. – Molim te 

da ga ne koristiš kad govoriš o mom bratu. – Koji izraz? – upitao je začuđeno. –  Opaki  momci.  Iliti,  žestokimomcisvrelogasfalta  što  se 

međusobno  srdačno  pozdravljaju  preko  čitulja. U  prevodu, šljam koji je isplivao na površinu. Bubašvabe koje su izmilile iz ovog mraka. 

– Ni u  ludilu nisam hteo da  tvog brata dovedem u vezu sa... – pokušao je da se ubaci Goran. 

Bilo  je  uzaludno  da  pokuša  da  je  prekine. Očigledno  je bila rešena da istera svoje do kraja: 

– Bar  ih ovde nema, pa nisam prinuđena da  im gledam njuške. Malo  je reći da mi se gade – nastavila  je, natmureno, ne obraćajući pažnju na njega. – Gospode Bože – reče. Oči  je usmerila nagore, ka tavanici, i nastavila da zuri u jednu tačku kao  da  se  tamo,  zaista,  nalazi  prikaza  Svevišnjeg  kojoj  se obraća.  Očigledno  nije  imala  nameru  da  ih  skoro  spusti  i osmotri smrtnike. Gorana, na primer. 

Nelagodu je prekinuo Rista: –  Upoznali  ste  se  –  reče  privlačeći  stolicu.  –  Čoveče, 

dehidrirao  sam do kolapsa. Šta pijete – upita  ih. Momak  sa bara je prišao i čekao poslednju porudžbinu. Goran odmahnu glavom. – Sine, meni kiselu, može flašu. Pa, Goksi, šta se radi, kako je? 

– U načelu, okej. Ti? Unervozio  se  jer  je  po  sitnim  znacima  shvatio  da  se 

Jovana  sprema  za  odlazak.  Iskapila  je  ostatak  koka‐kole, pokupila i strpala u torbu paklu „marlbora” i upaljač. Napola popušena  cigareta  dogorevala  joj  je  u  pepeljari.  Već  je navlačila majicu  sa dugim  rukavima. Za  trenutak,  lice  joj  je nestalo, a onda se glava promolila kroz okrugli otvor. Ličila je na  dete.  Zavukla  je  obe  ruke  u  kosu,  malo  je  protresla  i kovrdže su se lepo slegle oko njenog uzanog lica. Očigledno, 

76

bila je spremna za pokret. –  ...tako  da  je  to  katastrofa,  brate.  Čista  katastrofa  – 

govorio  je Rista.  Skoncentrisan  na  Jovanu, Goran  nije  imao pojma o čemu Rista priča. 

– Da, da – mahinalno je odobravao. – ...rokenrol, eventualno par dobrih pop‐stvarčica, balade 

i ti fazoni. Za nas je ova gaža premija. –  Dobar  vam  je  naziv  grupe  –  pokušao  je  Goran  da 

produži razgovor. – „Smarači”?  Ja sam kumovao. Ovi moji klinci, dobri su, 

stvarno  su  okej  i  ono,  vole,  čoveče,  muziku,  baš  sviraju srcem... – progutao je vodu iz čaše u jednom cugu. – I, to, kad smo se okupili, kad su me pozvali da radimo zajedno, daj da smislimo ime za grupu, kažem, deco, zvaćemo se „Smarači”. Jer to i jesmo. Za devedeset posto današnje populacije. I to u Beogradu,  ej.  Da  mi  je  neko  rekao  u  šta  će  se  moj  grad pretvoriti. Čoveče! Da li je iko pre petnaest godina, pre deset, bre, da  li  je  iko od gradske ekipe slušao narodnjake? Znaš  li jednog?  A  sad,  splavovi  se  raspadaju  od  najtrulijeg narodnjačkog  smrada.  Da  ne  pominjem  one  pomamljene klinke koje glume orijentalne plesačice po stolovima. Koji bi to bio blam u moje vreme. Neviđeni blam. 

–  I  sada  je –  reče  Jovana. – Za  čestite  ljude. Malobrojne, doduše. 

Od  kad  nije  čuo  tu  reč?  Možda  ju  je  poslednji  put izgovorila njegova pokojna baka. Goran  je bio mnogo vezan za nju. Ona, baka Stana, znala  je da kaže kad bi ga za nešto prekorevala: 

– To nije za čestit svet. Mogao  je  ustati  i  poljubiti  Jovani  ruku  u  tom  času. 

Nekako,  činilo mu  se da bi  to bilo na mestu. Bio  je  iskreno dirnut. 

–  Sećaš  se  –  nastavio  je  Rista  da  se  obraća  Goranu, prenebregavši  razliku  u  godinama  između  njih  dvojice  – onog  ludila  kad  je Džoni  svirao  u  Beogradu? Gile? Milan? Cane,  Anton,  Čavke,  Jovica?  Šarlo  akrobata?  Disciplina kičme?  Pa,  kako  se  za  tako  kratko  vreme  ovaj  grad  toliko 

77

proseljačio? Stalno se to pitam. Gde su, bre, ti ljudi koji su to slušali? Kako je moglo sve da ode u pizdu materinu za deset godina? Kako? 

– Ne znam – reče Goran. Osećao je da vreme ističe. Ona će sad ustati, pomislio je sa zebnjom. 

– Idem – reče uto Jovana. – Čekaj, bre, gde ćeš – trže se Rista. – Evo,  i mi ćemo, za 

koji minut. – Žurim, imam neke obaveze rano izjutra. – Povešću te, ako nisi došla kolima – ponudi se Goran. – Hvala,  ali nemam  običaj da  se  vozikam u  džipovima  – 

odseče ona. – Srećom, u pitanju je „pežo”. Je lʹ odgovara? –  Ti  ne  odgovaraš.  Nikako.  Ćao,  Rile  –  sagla  se  hitro, 

poljubila ga je u obraz i nestala. –  Šta  joj  bi?  –  upita Rista Gorana,  osvrćući  se  za  njom, 

zbunjen. –  Izgleda  da  sam  je  uvredio  što  sam  rekao  da  znam 

Danila. Iz viđenja, doduše. – Šta ti je, što bi se vređala na to? Goran mu je ukratko prepričao svoj i Jovanin razgovor. Rista se zasmejao od srca: – Da, da... liči to na nju. Jovana ti je ono, žešći opozicionar. 

Za  vreme  ovih  protesta,  nije  se mrdala  iz  Kolarčeve.  Celu jednu  noć  je  stajala  ispred  kordona. Nije  htela  da  je  neko zameni. Pet sati, bez pauze. Neviđen lik, majke mi. 

– Previše je drčna za svoje godine. Rista se uozbiljio: – Danilo joj je u svemu popuštao, od malena. I tako, manir 

joj  je  da  saspe  svakom  šta  misli.  Naročito  politički.  Sad pokušava da  je zauzda, popizdi kad  čuje da se  trsi  i gde ne treba, ali sad je kasno, burazeru. 

– A on joj je mentor, šta li? – Tako nešto. Keva  im  je  rano umrla  i Danilo  joj  je otad 

bio sve. Pazi, Jole  je super devojka, da se razumemo. U  junu će da diplomira, levom nogom završava Filološki. Engleski i francuski. Parla i španski, italijanski. 

– Poliglota, a? 

78

–  Bez  zezanja.  Danilo  je  to  odradio  do  bola.  Jovanino obrazovanje i te stvari. I vaspitana  je, skroz iz nekog drugog filma. Ali, brate, kad se ta dohvati politike, tu je osica. 

– A ćale? Je lʹ im je živ? – Marko? Živ je, hvala bogu – kucnu Rista o sto. – Super je 

tip.  Stvarno  super.  Samo,  i  on  ti  je  previše  bolećiv  prema Jovani. Jebi ga, komplikovana je priča, to sa Rakićima. Ja sam ti, praktično,  živeo kod njih pet godina.  Ja, ostali  iz  ekipe... Tamo  smo  okapavali  u  pauzama,  kad  je  došlo  vreme  da diplomiramo,  kod  Danila  smo  pravili  makete,  onako kolektivno, pomagali se, crtali, bojadisali, jebavali se do zore. Marko  i  Svetlana  nam  samo  donesu  klopu,  skuvaju  nam bokal kafe i povuku se. Znaš onaj tip ljudi koji su autentično cool. Niti su nam se dodvoravali u fazonu volimo sve što vole mladi,  niti  su  nam  prikenjavali  što  sedimo  kod  njih  kʹo beskućnici.  A  bili  su  tako  neobični  da  smo  mi  njih  jurili, čoveče,  da malo  posede  s  nama.  I  onda  umre  Svetlana...  – oborio  je  glavu  i malo  poćutao.  –  A  Jovana  klinka,  deset‐jedanaest godina je imala. Katastrofa, brate. 

Istresao je još jednu čašu nadušak: – Long, sad story. Krećemo – upita. Tokom ledenog januara, Goran je još dva puta svraćao do 

kluba. Uvek sam. Morao  je da vidi Jovanu. To je bilo  jače od njega. Klimnuo bi  joj glavom. Ona bi uzvratila. Suzdržano. I odmah se okretala na drugu stranu. Ti nemi pozdravi bili su mu dovoljni. 

25 

...Od tada, između nas dvoje uspostavila se potpuna, negdašnja bliskost. Bila sam hodajuća rana, otvorena,

79

izložena, spremna da prokrvari na jednu reč, na grublji dodir. Danilo me je zaštitio ograđujući me knjigama. Ima li mudrijeg pristupa od tog?

Sećam se, bio je, slučajno, dohvatio moj otvoreni udžbenik istorije. Preleteo je letimično nekoliko stranica, sa komentarom:

– Šta je ovo? Sto dvadeset podataka u jednoj lekciji? Pitao me je: – Je li, razumeš li ti, ili samo bubačiš? – Bubačim, uglavnom. Da bih dobila pet, mora od reči do

reči. – Nije nego – nasmejao se Danilo. – Niste vi u cirkusu da

vas dresiraju. Tako je preuzeo moje školovanje u svoje ruke. Uveo me

je u svet znanja kao u čistu radost i Iepotu. Nalik nekom arheologu-zanesenjaku, otkrivao mi je slojeve civilizacija, finom, mekom metlicom odstranjujući sve nebitno i efemerno, ostavljajući iz svake od njih samo pročišćen oblik, sažet u određenoj ideji. Objašnjavao mi je puteve kojima se jedna selila u drugu. Načine na koje su verovanja, filozofija, nauka, običaji i umetnost prelazili iz epohe u epohu, katkada tajnim kanalima i čudesnim obrtima događaja.

– Nabrajanje i pamćenje godina, događaja i zbivanja – govorio je – predstavlja samo potku za razumevanje duha određene civilizacije. Jer, one ne propadaju, makar se nama činilo drugačije. One samo menjaju prebivališta i vaskrsavaju u novim idejama. To treba da razumeš. Da pojmiš celinu. Vidi, recimo, renesansu. Posle neoprostivog, vekovnog diskontinuiteta koje je nametnulo hrišćanstvo, ne samo u sferi teorije koja je bila zatrta, već i rigidnom suspenzijom slavljenja telesnog i čulnog, helenske vrednosti ponovo su provrtele sebi put, kroz dela genijalnih stvaralaca. Vraćaju se, obnovljene, u novoj formi, kroz jednog Leonarda, kroz Botičelija i Mikelanđela.

Najčešće, kuhinja je bila naša učionica. Podnimljena za stolom, pažljivo bih ga slušala dok bi on poslovao oko ručka. Bilo je uživanje gledati ga kako kuva, vešto i lako,

80

istovremeno pijuckajući vino iz čaše koja je uvek stajala na radnom delu, nadohvat ruke, sa obaveznom cigaretom od koje se nije rastajao.

Bile su to moje najlepše tri godine. Danilo je bio predavač i tutor, ja zahvalni učenik.

S druge strane, umeo je da teskobnost mojih pubertetskih godina i probleme koji su mi se činili nerešivim, učini svarljivim. Prihvatljivim.

Pred kraj osmog razreda bila sam potpuno isključena iz opšteg odeljenjskog druženja. Krenulo je lagano, od petog, kad je mama umrla. Bila sam obeležena. Plus toga, Danilo je počeo da se pokatkad pojavljuje u školi. Dolazio je na roditeljske sastanke, kad Marko ne bi mogao. Ili da me sačeka posle nastave, ako bi se našao u prolazu. To je bila novost. Mnogi iz škole nisu znali kakvog brata imam. E, pa, dobili su priliku da ga vide (pišem sa likovanjem, sa osećanjem trijumfa; ali onda, u mojih jedanaest i dvanaest godina, ni u snu mi nije padalo na pamet da mi na njemu zavide), što ih je dodatno razjarcalo. Zavideli su mi na ljubavi koja je bila vidna, a nenapadna. Samo ruka koju bi položio na moje rame. Način na koji bi uzeo od mene prenatrpanu školsku tašnu. Osmeh kojim bi me pozdravljao, dok sam ja, obradovana (ne želeći nikog da izazivam, nikom da prkosim a tako je u njihovim očima izgledalo) letela ka njemu. Danilo je bio moja bova, moj anker koji me je držao da me talasi ne otrgnu i odnesu na uzburkanu pučinu (boli me uvo što deluje patetično, istina je). Niko od njih se nije potrudio da shvati da mi je on zamena za nešto što sam zauvek izgubila.

U početku, trudila sam se da im se umilim, sve dok Dijana, predvodnica ženskog dela odeljenja, nije počela, namerno, uvek kada bih se stidljivo približila grupi za vreme odmora, da napadno spominje svoju majku; moja mama ovo, moja mama ono. Žvakala bih odgrizeni krajičak kifle, premećući ga sa strane na stranu, kao parče bezukusnog drveta, svesna da ću se zagrcnuti ako probam da ga progutam. Toliko bi mi se steglo grlo. Druge devojčice su ćutale ili dodavale ponešto, sve dok ne bi postigle svoj cilj;

81

udaljila bih se, pod nekim izgovorom i vraćala se u učionicu, da sedim sama. Da li je ikog za to bilo briga? Da li je iko, od tih sebičnih sadista (tako ih pamtim, u komadu, ne razaznajući im lica; pamtim ih kao male, surove sadiste kojima nikad, nikad nisam oprostila) pomislio kako mi je? Bila sam zapanjena tolikim stepenom mržnje. Zašto, pitala sam se. Nisu imale razloga za ljubomoru. Bile su daleko lepše od mene. Imale su skoro oformljena tela, moje je bilo štrkljasto i nesrazmerno, sa rukama koje su mi dopirale gotovo do kolena. Imale su, za pubertetska merila, još jednu prednost – većini su grudi znatno porasle, moje su se tek nazirale. U svlačionici, pred čas fizičkog, skupile bi se u jedan kraj i šuškale, takoreći pokazujući prstom na mene, pa bi prasnule u kikot. Zajedljiv. Jedva bih uspela da se presvučem od sramote. Više me nisu pozivali na rođendane. Čak ni dečaci. Saznala sam da im je priprećeno da ostale devojčice neće doći ako ja budem prisutna. Na ekskurzijama, koje su za mene predstavljale noćnu moru, jedva bih našla društvo. Nekog odbačenog, kao što sam bila ja. Ili bih lunjala sama, praveći se da mi je super i da mi niko nije potreban. Bila sam neuklopljeno dete. I kada čopor to oseti, kidiše na tebe da te dokrajči.

Žalila sam se Danilu. Ponekad. Onda kad više ne bih mogla da gutam svoj nezasluženi jad. Rekao bi mi, bez utešiteljsko-pokroviteljskog tona:

Da, sad ti sve izgleda nesavladivo i preteško. Prosto, moraš to da preguraš.

Moraš to da preguraš. Tako. Bez slatkih oblandi oko gorkog fila. Danilov životni credo, u skladu s kojim me je vaspitavao glasi: ne računaj na sreću, na olakšavajuće okolnosti. Ne računaj mnogo ni na druge. Kreni sama. Ako uspeš da smisliš taktiku, da smogneš strpljenja ili da se prilagodiš najgorem, iz svake naredne, lakše situacije moći ćeš da nađeš izlaz i rešenje, dok prstom pucneš.

Uzdahnula bih kako samo dete suočeno s nepravdom može da uzdahne. Znala sam da neće uslediti nešto iz špila „čini ti se”, „možda ti treba više da se potrudiš”, „pokušaj da ih

82

razumeš”. Ne, takve fraze nisam očekivala od Danila. Zato bih se hvatala za nešto što bi mi odredilo pravac:

– Jesi li i ti bio zbunjen? Odbačen? – Bio sam jako zbunjen. Zbunjen kao som, rekao bih.

Mislim da je dečacima još teže u tim godinama. Mada, košarka je rano počela da me spasava od panične stidljivosti. Bio sam dobar igrač. Nije bilo problema da li će me neko hteti u tim. Hteli su me. Pa sam izrastao do toga da sam biram ekipu. Socijalizovao sam se kroz sport.

Ni Danilu, dakle, nije sve bilo med i mleko. Već sigurnija, išla sam dalje:

– Ali, deca su sada groznija. Agresivnija nego u tvoje vreme.

– Misliš? Možda za nijansu. Suštinski, doza sadizma, spremnosti da se drugi, slabiji, različit po bilo kome osnovu, zajeda i kinji, predstavlja ljudsku konstantu. U svom čistom obliku ispoljava se kod dečice. Koja ni najmanje nisu naivna. Niti su jagnjad božija, kakvim ih prikazuje romantičarska pedagogija. Čim počne da im se razvija svest, deca grade svoj svet u malom. Preslikan svet odraslih. Surovost, želja za moći, borba za prevlast, sve to postoji u dečijim odnosima. Čak jasnije, jer je nezamaskirano. Već se tu formiraju odnosi – jaki i slabi. Uklopljeni i izopšteni. Popularni i čudaci. Manjina, po nečem različita, koja uglavnom iritira pritupu većinu. Većina, sledstveno tome, počinje da srozava, na svaki mogući način, one koji štrče. Zato moraš da očvrsneš. Moraš biti spremna na udarce.

– Čini mi se da nikad neće proći. Da nikad neću porasti. – Naravno da hoćeš. Kao i oni koji ti zagorčavaju život.

Ništa bitno se neće promeniti. I dalje će ti podmetati nogu. Ako si borac, ustani, kreni dalje i kad te neko žestoko pređe, kad pogrešno odmeriš svoje mogućnosti spram cilja. Promeni ugao gledanja, burgijaj na drugom mestu, ne odustaj pred prvom preprekom. Ili se prepusti lakšoj varijanti pravljenja kompromisa, a po cenu izdavanja svoje ličnosti.

– To neću – rekla sam, ne baš do kraja svesna smisla. – Dobar izbor.

83

– Samo kad bih znala da ću i ja jednom, tako kao ti, moći da budem... mirna sama u sebi. Sa sobom. Razumeš?

– Potpuno. Ali, shvatićeš da je i to samo privid. Vremenom naučiš da se ponašaš odvažno, ležerno, samouvereno i onda kada se uopšte tako ne osećaš. Međutim, odeblja ti koža. Možeš više i bolje da podneseš. U svakom slučaju, mnoge stvari te se ne dotiču više, kao kad si mlad. Plus, što je velika prednost sazrevanja, skapiraš da mnogo toga što ti se čini da jeste važno, u stvari nije. Ili nije toliko, koliko ti se sad čini. Tako stekneš dozu sigurnosti. Isturiš ispred sebe svoje znanje, karijeru, novac, porodicu, kako ko, vrednosti prema svom afinitetu, i to te u izvesnom smislu brani od sveta. Sve skupa, to se zove zrelost. Tako nekako.

– Pa, i nije baš obećavajuće ružičasto. – Daleko od toga. Život ti je stalni, veliki trud. Zadatak koji

treba najbolje da rešiš. A kada ti se učini da si, napokon, došao do relativno pouzdanih odgovora i da ti je svet, sa svojim zakonitostima i začkoljicama, postao prozirniji, bliži, lakši za savladavanje, shvatiš da si omatorio. Znači, život ti se svodi na traganje. Razne oblike traganja. Najbolje je da ovaj osetljiv period provedeš u traganju za sobom. Da otkriješ šta stvarno voliš. Šta stvarno želiš. Da se polako izgrađuješ u čoveka. Bez obzira na uticaje. Sledi svoju nit. Nađi je, unutra, i sledi je.

Bilo je to milion puta utešnije nego da me je tešio šarenim lažama. Baš zbog toga što nije, stvari mi nisu delovale beznadežno crne.

Prelaskom u gimnaziju, postala sam aktivni učesnik u dugotrajnim debatama s Danilom, a od posmatrača spremanja hrane prerasla sam u angažovanu „malu od kužine”, kako me je Frenki nazvao. Dok smo rendali, pasirali, seckali, mešali, dodavali začine i kušali iz varjače, uz odobravajuće mrmljanje, vodili smo već ozbiljne rasprave.

Znaš i sama koliko je Danilo alergičan na mentalnu tromost. Na indiferentnost. O svemu moraš imati mišljenje.

84

Kritički ga utemeljiti. Razgovetno izložiti. U protivnom, lupetaš, trućaš, palamudiš ili baljezgaš.

Svakog dana podizao je letvu koju je trebalo da preskočim za po stepen više. Smatrao je lekovitim kad bi me šokirao nekim podatkom koji je protivrečio mom zdravo-za-gotovo uzimanju stvari. Ni najmanje nije bio sentimentalan kad je trebalo zatrti u meni svaku iskru predrasuda. Usmerio mi je um na traženje dokaza, odučio me od olakog donošenja zaključaka.

Veruješ li da mi je kao petnaestogodišnjoj klinki, dok sam gledala Lorensa Olivijea kao Hamleta, preko novina koje je čitao, dobacio:

– Hamlet je jedan debeli, neodlučni edipovac. Melanholična plačipička koja nema odluke ni hrabrosti za kakvu konkretnu akciju, do da onu jadnicu duševno rastroji. Arhetip nesposobnog intelektualca. Posebno nespremnog da preuzme na sebe odgovornost.

– Debeli edipovac? Debeli?! – Da, dušo. A ti, umesto da gledaš Šekspira u tehnikoloru,

idi pa čitaj. Majka njegova, Gertruda, prekida Hamletov dvoboj i traži pauzu, da bi se buca malo povratio. „Јег sin je moj gojan i kratkoga daha”, kaže ona. To jest, Šekspir.

Gađala sam ga jastučetom: – Što izmišljaš! Ali, te večeri sam pročitala „Hamleta”. I naišla na stih koji

je citirao. Sutradan, za doručkom, rekla sam mu: – Zašto moraš da mi uništiš svaku izluziju? – Etimološki, termin „ilizija” potiče od latinskog „illudere”,

što znači, titrati, varati. Iluzija je, dakle, obmana, opsena, privid. Zato – odgovorio je. – Dobro je imati ideju u koju veruješ. Jasnu ideju, ne nekakvu nebulozu. I truditi se da je ostvariš. Ideja je plod svesnog. Plod rada uma. Okej, i ona može biti pogrešna, naravno, ali nije to po definiciji. Iluzija jeste.

Uvek sam morala imati iscrpan odgovor na postavljeno pitanje. (Ne za svakog. Učio me je, to mi je stalno ponavljao,

85

citirajući svog omiljenog imenjaka, da se nikada, baš nikada ne treba upuštati u diskusiju sa ignorantima; sa dangubama koje kompetentno hoće da ravnopravno diskutuju o stvarima za koje nikad nisu čuli, do od tebe, po prvi put. Ako vidiš da tip nema predstavu o čemu govoriš, odmah urolaj svoje misli, kao ponjavče, i prostri ih pred dostojnim sagovornikom, govorio mi je.)

Pitao bi me zašto mi se sviđa Borhes, na primer. – Prosto mi se sviđa – odgovorila bih, ali to, naravno, ne

bi bilo dovoljno. Morala bih da ga stavim u kontekst istorije književnosti. Da ga uporedim sa Markesom i Kortasarom. Da, analizom, obuhvatim, maltene, čitavu hispanoameričku književnost.

Zašto, kako, kad, gde; misao je morala biti u proverljivim koordinatama. Nije smelo biti neodređenosti. Nijedne. Imala sam, na primer, devetnaest godina, a on je insistirao na odgovorima, kao da sam, u najmanju ruku, postdiplomac na Kembridžu.

Bio je divan profesor. Doktor, što rekao Frenki. Pun poverenja u mene. I nemilosrdan, u isti mah. Nehotice nemilosrdan. Odmeravao je moje sposobnosti prema sebi, u tim godinama. Pretpostavljao je istu lakoću savlađivanja.

(Znam iz njegovih priča da se jako lomio šta da upiše. Želeo je da studira režiju. Pa, onda, klasične jezike. U igri je bila teorija književnosti. Elektrotehnika. Ili čista matematika. Vukle su ga literatura koju je gutao, filozofija, sociologija, klasični jezici. Društvene nauke, kako se to kaže. S druge strane, matematika, geometrija, fizika, hemija bile su kao ucrtane u njegov genetski kod. Prirodni talenat, govorili su profesori. Nečuveni talenat. Nije morao da vežba zadatke. Radio ih je kao izazov. Najteže, iz čuvene Venove zbirke. Tako se zabavljao. Naposletku, uspeo je da srećnom odlukom pomiri kontemplativno i delatno u sebi. Zato, valjda, arhitektura – matematika i geometrija pretočene u lepotu; pada mi na um – najbolji spoj Marka i Svetlane, kao konačni izbor od tolikih mogućnosti koje su se otvarale pred njim. Za svaku se mogao mašiti. I svaku bi, pouzdano tvrdim,

86

iskoristio na najbolji način. Kako i ne bi, pored nadljudske discipline, upornosti i rada.

Ono što je postigao, plaćao je, bez premišljanja, nespavanjem. Trebalo mu je više sati i uzimao ih je od sebe. Osvanjivao nad crtežima. Mirno propuštao dobar izlazak da bi završio započetu knjigu. Napuštao veselo društvo i bančenje, da bi noć dovršio kucajući na svojoj „Oliveti” mašini; još mogu da je čujem, kao što sam u detinjstvu, kroz san, po njenom ravnomernom zvuku znala da je u kući).

A ja sam se, u stvari, grčevito trudila da doskočim visinu koju mi je olako postavljao. Ipak, ispalo je nešto od toga. Postala sam Mesec koji blista ne samim sobom, već parazitski, od svetlosti Sunca. Vladalac njegovog zodijačkog znaka, lava, i jeste Sunce, a mog Mesec. Danilo je dupli lav. Nosi u sebi dva Sunca. (Podsmevao se mom interesovanju za astrologiju. Gluposti, govorio mi je, baviš se glupostima. Još fali da okreneš šoljicu da ti neko iz nje gata. Eto, ispostavlja se da ima nečega u tome. Ja sam samo refleksija njegove svetlosti. I to mi je sasvim dovoljno. Previše, ponekad).

U surovim diskusijama, kada bismo igrali „jedan na jedan”, ni u čemu mi nije popuštao; bacakao me je tamo-ovamo svojim daleko nadmoćnijim znanjem, šetao me, hvatao u greškama, zamerao generalizacije, vraćao na početak, uvek nezadovoljan, uvek tražeći od mene bolje i više. U društvu, međutim, nije dozvoljavao da mi neko zapuši usta. Uostalom, bila sam njegov proizvod. Njegovo dete, da se tačno izrazim. To je najpreciznija definicija našeg odnosa.

Uvek sam ga imala iza leđa. Kao oslonac i odstupnicu. Najpre sam morala da se sama izborim za ravnopravnost među osobama i po petnaest, dvadeset godina starijim, da steknem poštovanje kao sagovornik. Puštao me je da sama ulazim u rasprave sa njegovim, sa vašim prijateljima. Pušio bi, žmirkajući zadovoljno, dok sam ja penušala, zanosila se, nadvikivala sa Srđanom, Vidom, Natašom ili Frenkijem. A sve vreme, gde god se i sa kim god bismo se zatekli, osećala sam da će uleteti kad posustanem, da će ako se upletem,

87

ako treba, upotrebiti najcrnji sofizam da bi me iščupao. – Stereo Rakić je proradio – rekao bi Frenki, dižući ruke

kao da se predaje, kad bi se Danilo uključio da podupre neku moju slabu tačku. – Bacamo peškire u ring.

Nasamo, dobijala sam packe. Logičke, kako je on govorio. Taksativno mi je nabrajao svaki propust.

– Šuplje je to, prilično šuplje – zaključio bi, ostavljajući me da se jedem od muke, da iščitam gomilu knjiga ne bih li popunila prazninu u znanju.

Ali, to niko nije video. Ostalo je uvreženo opšte mišljenje da me je prekomerno razmazio.

Što je, u suštini, tačno...

26 

Jovana  je  na  Bekin  žur  otišla  nevoljno,  posle  dužeg ubedivanja svog najboljeg druga Nemanje kako nema prava da ga ispali. 

– Ne radi mi auto i neću – ponavljala je. –  U,  jaka  stvar.  Uzećemo  taksi.  Jole,  ne  budi  kvarna  – 

moljakao  ju  je.  –  Please,  please.  Vukljala  si me  na  stotinu smaračkih mesta, i uvek sam išao, a kad treba za mene da se žrtvuješ... 

– Dobro, bre, Nemanja, gori si od svake ženturače kad se rastoročeš. Dobro, ići ćemo. 

Veče  je  teklo  uobičajeno.  Promuvali  su  se, malo  igrali, išćaskali  s  poznanicima,  lagano  cugali  piće  i  diskretno tračarili o prisutnima. Nemanja  je paralelno  flertovao  s dve ozbiljnije  kandidatkinje  (krajnje  površno  sa  Bekinom drugaricom  koja  je  došla  u  redovnu  vizitu  Beogradu  iz Holandije,  gde  je  živela  poslednje  dve  godine,  a  prilično 

88

intenzivno  sa  slatkom  devojčicom  koju  je  znao  još  sa studentskih  protesta).  Posle  ponoći  smestili  su  se  u manju sobu i upustili se u jedan od svojih žučnih razgovora u koji se nepozvano  upleo  tip  sumnjivog  količnika  inteligencije,  ali jakih  mišića,  sputanih  šaniranim  „Hugo  Boss”  odelom. Izgledalo  je da  će  (u  nepravednoj  borbi  s  gabaritom  koji  je trebalo  da  obuhvati)  svilenkasta  tkanina  svakog  časa popucati  u  predelu  bicepsa.  Njegova  blajhana  pratilja neprestano  je  nameštala  bretele  haljine  ispod  čijeg  su  se dubokog  izreza  uzdizale  silikonske  gromade.  Smrtno  se dosađivala u tom sobičku, sa krajnje nezanimljivim sastavom. 

– Nije nama  loše  zbog njega, prijatelju  – ubacio  se  tip u Nemanjinu repliku upućenu Jovani. 

– Ne,  nego  zbog mog pokojnog deda‐Miljojka  –  uzvrati mu ovaj, bez pardona. 

– Loše nam  je  zbog  onih  – mračno  je  odmerio  Jovanu  i Nemanju – koji se vucaraju po ulicama i jedu govna, umesto da studiraju. 

–  Jeste  da  sam  uličarka...  –  reče  Jovana,  skrušeno, uprepodobivši  se;  blajhana  vlasnica  silikonskih  balona  se naže  napred  da  bi  bolje  osmotrila  to  mršavo,  bezgrudo, tršavo  čudo koje se hvali da  je kurva –  ...i  to sa popriličnim stažom.  Skoro  pet  godina,  rekla  bih,  a, Nemanja? Uličarim, naime – uzdahnula je. 

Nemanja  klimnu,  sa malom  zadrškom,  kao da  je u  sebi zaista prebrojao godine njenog staža. 

– Ali, eto, uspevam i da završim studije. Tako da, postiže se, postiže, kad čovek dobro upne. 

Tip  nervozno  pripali  jednu,  pri  čemu  debela,  zlatna narukvica značajno zvecnu o njegov sat. 

– Međutim, možemo  stvar  posmatrati  i  iz  drugog  ugla: samo  je mrtav student dobar student. Pa  je, u skladu s  tim, vaš šef  potezao  pištolj  na  studente. Možda  je  to  pravo  rešenje. Pomlatiti ološ, pa onda, milina. 

Tip se nagnu ka njoj. – Koji šef? – Šešelj. Čini mi se da ste simpatizer radikala. Ili grešim? 

89

– Je lʹ ovo neka prozivka? – upita je natušteno. – Macane, nemoj – reče blajhana, hvatajući ga za mišicu. Bila je načisto s tim da je tršava definitivno opaljena. Ili je 

na nekom tripu. Svakako, čačkala je i izazivala „macana” koji je, ona je to dobro znala, bio prilično kratkog fitilja. 

– Šta, nemoj! – otrese on njenu ruku –  Zašto  prozivka?  –  uzvrati  Jovana.  –  Zašto  bi  se  neko 

stideo svojih političkih uverenja? Moje vam je jasno, zar ne? –  Nemam  za  šta  da  se  stidim.  Jesam  simpatizer  – 

odgovori tip osiono. – Da. I? Šta s tim? – Macane... – opet se začuo plavušin glasić. – Pusti me više, pizda mu materina – brecnu se tip na nju. 

– I? Šta s tim? – ponovio je, okrenuvši se ka Jovani. Neće,  tek, ustuknuti pred ovom  ludačom. Mamicu  će on 

njoj. Drogirana, uobražena, studentska pokvarenjuša. – O, Jovana, pa gde si, tražim te pola sata. Držiš slovo, a – 

dobacio je neko s vrata, prisnim tonom. Ugledala  je  Gorana.  Namignuo  joj  je  neprimetno, 

saučesnički. – Samo nam je ovaj falio – procedi ona Nemanji na uvo. Tip je dobro odmerio Gorana i odmah ustao: – Maco,  idemo  po  piće.  Ortak,  sedi,  nas  dvoje  ionako 

palimo – ponudio mu je, s respektom, svoje mesto. Ovaj izvi obrve. –  Važi,  ortak  –  prihvati  Goran  i  zavali  se  kraj  Jovane. 

Macan  i  blajhana  ispariše.  – Dobro mi  nije  rekao  zemljak  – dodade. 

– Zemo – nadoveza se Nemanja. –  Samo  vi  nastavite  –  reče  Goran.  –  Ne  dajte  se 

dekomodirati. Sa mnom nema konflikta. Ja sam apolitičan. –  Oh,  obožavam  takve  apolitične  –  reče  Jovana,  kao  za 

sebe. –  A  kakve  to,  takve!  –  upita  je  Goran  zainteresovano. 

Lagano  je  okretala  čašu  u  ruci  i  posmatrala  kako  se  vino ljuljuška do same ivice. 

– One koji su se  lagodno ugradili u ovaj sistem – reče ne odvajajući oči od malog vrtloga koji  je napravila.  – Tačnije, 

90

koji nisu mnogo gadljivi u kom okruženju, s kim i kako rade. Još jedan par užurbano napusti sobu. – Bogami,  imaš žicu za  ljude – reče Goran, osvrćući se. – 

Ostali  smo  vrlo  malobrojni.  A  ti,  inače,  znaš  da  je  meni lagodno? 

Izvežban  da  na  kilometar  namiriše  opasnost,  veteran  u neprijatnim  diskusijama  u  koje  je  sa  Jovanom  ili  zbog  nje uletao, Nemanja je odmah detektovao da neće biti problema. Osetio  je  vibracije  koje  su  iz  Gorana  zračile  ka  Jovani. Skrivajući smejuljak, uzdahnu: 

–  Idem  u  patrolu,  ako  ima  nešto  da  se  privede  noćas  – reče, lupnuvši Jovanu po kolenu. – Da budeš dobra. 

–  Zgodan  momak  –  prokomentarisao  je  Goran, odmeravajući ga otpozadi. 

– Izuzetno – potvrdi ona. – Je lʹ ti to dečko? Mirno je ugasila cigaretu u pepeljari: –  Da.  Mi,  naime,  imamo  otvorenu  vezu,  tako  da  se  on 

slobodno, pred mojim očima, muva sa drugom. I vice versa. Goran  je  netremice  zurio  u  nju.  Kosu  je  bila  skupila 

pozadi, u rep, ali  joj  je nekoliko nemirnih pramenova, oštrih poput  uvijene  žice,  ispalo  i  ona  ih  je  laganim  pokretima gladila unazad. 

– Lepo. – Lepo i vrlo moderno – saglasi se. Ustala je i poravnavala nogavice. – Opet žuriš? –  Pravo  da  ti  kažem,  uopšte  mi  se  ne  žuri.  Nego...  – 

osvrnula se po sobi u kojoj je, osim Gorana i nje, bio prisutan još jedan par, pored koga su sva dešavanja prošla neopaženo. Gluvi za  sve oko  sebe,  ljubili  su  se, bez prestanka, već pola sata.  Jovana napravi pokret kao da suzbija zevanje –  ...nego mi je ubitačno dosadno. 

– Dobro, glupa šala – reče Goran. – Za tvog pajtosa, hoću reći. Izvini. 

Jovana ga nije udostojila ni pogleda. – A ti meni? 

91

– Šta? – Da se izviniš. Namrštila se, blago: – E, stvarno si... mnogo si, bre, dosadan. Mnogo. Umakla je pre nego što je uspeo da joj odgovori. Na  brzinu  se  pozdravila  s  Bekom.  Nemanji  je  samo 

mahnula preko sobe. Nagnut ka devojci sa protesta, bio je, po svojoj kategorizaciji, u  trećoj, najdelikatnijoj  fazi muvanja. U toj  završnici  nije  bilo  poželjno  da  se  pojavi  bilo  kakav „remetilački  faktor”.  Jovana  mu  je  uputila  prepoznatljiv znak.  Digla  je  palac;  idem,  ne  treba  da me  pratiš,  srećno. Uzvratio joj je istim pokretom. 

Na ulici je bezuspešno pokušavala da uhvati taksi. Sneg  je  počeo  da  promiče  kad  su Nemanja  i  ona  stigli. 

Sada  je  već  podosta  napadao;  mokar,  pretvarao  se  u bljuzgavicu po kojoj je bilo teško hodati. 

Sivi „pežo” metalik se zaustavio kraj ivičnjaka: – I, eto mene, opet – reče Goran, otvorivši svoj prozor do 

pola. – Hajde, uđi. – To je onaj fazon, ne prihvatam „nе” kao odgovor. – Meni, uglavnom, ne govore ne. – Lucky you. Ali, ja ne spadam u ekipu uglavnom. Cupkala  je gledajući ka Dušanovoj ulici. Kosa  joj  je  bila 

mokra od snega. On je izašao iz kola i stao tik do nje. Prošlo je dugih pet minuta. – Znaš kad će ovuda naići taksi? Nikad. – Što to tebe zanima? Imaš svoja kola, pa izvoli, idi. – A i nos ti je potpuno pocrveneoreče on, raspoloženo. Ona tiho frknu. –  „Danas,  kada  postajem  pionir,  dajem  svečano 

obećanje...” – počeo je da deklamuje – ...da te neću udaviti od dosade. Ćutaću, voziću, to je sve. Sad uđi, molim te. 

Odmerila  ga  je,  sa  podnošljive  visine.  Recimo,  kao  sa trećeg sprata. 

– Ha – reče. – Osećam li to mrvice pozitivne samoironije? –  Iskreno, nemam pojma  šta  ti  to znači, ali mi  se, ovako 

glupavom, čini da ipak pristaješ? 

92

Uspeo je da joj izmami poluosmeh. Hitro joj je otvorio vrata i sačekao da se smesti. Pretrčao je 

na svoju stranu: – Je lʹ ti je mnogo zima – upita je, ubacujući u brzinu. – Ne – odgovorila je. Noge su joj bile mokre; smrzla se. – Sad će proraditi grejanje. Ćutala je. – Da promenim CD? ‐Ne, u redu je. – Ideš kući? – Nego kud bih? – Vračar, je lʹ tako? Nije ga pitala odakle zna. Pažljivo se probijao kroz uske ulice donjeg Dorćola. Povremeno  je  bacao  pogled  na  nju.  Skrenuo  je  levo,  u 

Dušanovu ulicu. – Ubedačim se kad prolazim pored ovih straćara. Favele u 

centru Beograda. Nikakve reakcije s njene strane. –  Radi  li  ovo,  uopšte  –  reče  on,  proveravajući  desnom 

rukom stepen toplote vazduha koji  je duvao  iz ventilacionih otvora. – Mlako, jebi ga. Zimogrožljiv sam, nenormalno. Ti? 

Neodređeno je odmahnula glavom. Moglo je značiti i da i ne. Oba, istovremeno. 

– Jesi li se ugrejala? – Prilično – reče ona, preko volje. Videlo  se  da  nije  imala  nameru  da  održava  razgovor. 

Lupkala je rukom po kolenu, u taktu sa muzikom i ignorisala ga,  nekako  prirodno,  bez  trunke  nelagode,  kao  što „сеlebrities”, verovatno, čine sa svojim šoferima. Ne upuštaju se,  tek,  u  konverzaciju  sa  njima.  Kuda  bi  ih  odvelo  silno gubljenje  energije  sa  epizodnim  likovima.  Sa  kuvarima, nosačima  kofera,  sobaricama.  Sa  pedikirima  i  maserima. Kada  se  dokopaju  ovakvih  pet minuta  (fino  zagrejani  auto koji  klizi  kroz  noć  i  vozi  ih  kući),  slavne  ličnosti  se, verovatno, zavale u sedište, sklope oči i ćute. Skupljaju snagu za sledeću javnu epizodu. Goran se nehotice osmehnuo. 

93

Izbili su kod Narodnog pozorišta, Skrenuo  je poludesno, ka Terazijama. 

Dok  su  čekali na  semaforu kod Skupštine, ona  iznenada reče: 

– Bio si u pravu, malopre. Izvinjavam se što sam zadrla u tvoju privatnost. Mislim, neuljudno je da te prozivam da li si se  ili  nisi  ugradio  u  sistem.  I  na  koji  način. Htela  sam  da kažem, načelno, da  se  živo  čudim  kad  čovek  izjavi  kako  je ravnodušan prema onome što na direktan način utiče... 

–  Čuj,  Jovana  –  prekinuo  ju  je  –  drago mi  je  da  si  se izvinila. Što se tiče mog stava, stvarno sam apolitičan. Mene takvi razgovori ne interesuju. Uopšte. 

Ona se naglo povukla. Čak i fizički. Odmakla se skoro do svojih vrata i uprla pogled kroz prozor. 

–  Nisam  hteo  da  budem  grub.  Stvarno  nisam. Jednostavno, to mi  je gušiteljska tema, shvataš? Ja, eto, ni ne glasam, ako baš hoćeš da znaš – nastavio  je, u želji da održi konverzaciju. 

Nije odolela: – Ne?! – Ne, jer su za mene svi isti. – Mislim da je to debilno – ugrizla se za jezik Izvini, ružna 

je reč, opet ću ispasti nevaspitana, ali iskreno mislim tako. – Da sam debil? Debilna  je navodna neutralnost,  taj nadmeno‐ignorantski 

stav „iznad”, taj pseudosuperiorni stav da je „sve svejedno” i da su „svi isti”. Jer, nisu. Nikako nisu. Ni po jednom osnovu. Jer, opozicija, makar bila najgora, makar bila ne znam kakva, makar, stvarno bila bagra, špijuni, plaćenici, izdajnici, šta god bili, prosto,  ta opozicija nas nije dovela dovde. Oni na vlasti jesu. Kako su, onda, isti? 

– Politika je, u celini, jedno veliko sranje. – Banalno, opšte mesto – reče ona prezrivo. – Pa, sad, možda je banalno, ali to je moj stav. – Kojim podržavaš režim. – Ja? Nikoga ja ne podržavam. – Aha. 

94

– Koliko mi  je poznato Miloševića su do  juče podržavali svi na Zapadu. I zvali ga... da, „faktorom stabilnosti”, ako se dobro sećam. Danas, on  je za njih balkanski kasapin. Zar ne vidiš da se takve stvari dešavaju mimo nas? Kad sazru neke, tamo, okolnosti u nekom,  tamo, opštem deljenju karata, nas će, ovde, pustiti da... 

– Ko da nas  pusti  – prekinu  ga, nervozno.  –  Jedino  ako smo stoka, pa da nas neko pušta  iz obora  ili štale na  ispašu. Valjda  sami  treba  da  se  otarasimo  svog  zla  pri  čemu, naravno,  mislim  na  glavnog  bosa  državne  mafije,  na  ovu karikaturu balkanskog kuma u srpskoj varijanti Cosa nostre... – govorila je, prekomerno uzbuđena. 

– Jovana, ej, ej – podigao je malo glas. – Zar ti ne umeš ni o  čemu  drugom?  Mislim,  ne  ide  da  takva  devojka  bude opsednuta i isključiva do granica da je neprijatno slušati. 

– Tipično – reče ona. Bila  je uvređena do srži, osećalo  joj se u glasu. – Ovde se isključivim proglašava svako ko govori jezikom činjenica. I, onda, da ne bi ispao konfliktan, da ne bi prekoračio granicu vaspitanja, da ne bi, valjda, uvredio onog što  lupeta do mile volje, onda  se normalan  čovek povlači.  I tako, mic po mic, normalni  su ustuknuli,  a budale,  ludaci  i kriminalci  se  šire  i bahanališu. Uostalom, u pravu  si. Zašto bih se uopšte s tobom preganjala? 

Duboko  je  prektopila  peševe  kaputa  i  utonula  u  njega, prekrstivši ruke. 

– Kažem  ti krajnje dobronamerno. Misliš da  je pametno da se kačiš sa neotesanim tipom što nosi kajlu oko vrata, kao onaj  od malopre?  Popićeš  jednom  šljagu  od  nekog  takvog. Možda i nešto gore. Misliš da  je to dokaz nekakve hrabrosti, šta  li? Uveren  sam,  na primer, da  tvoj  brat  ne  zna do  koje mere  se  istrčavaš,  na  svakom mestu, prilično  agresivno,  ne vodeći računa pred kim i šta govoriš. 

– Danilo bi se zgrozio na takvu ponižavajuću konstataciju. – Izvini, šta je u ovome bilo ponižavajuće? – To što smatraš da mi neko daje odobrenje kad ću i gde i 

šta da pričam. Uostalom, varaš se, zna. –  Uveren  sam  da  ne  zna  –  ponovi  Goran  mirno.  – 

95

Garantujem. Pa se ti vređaj koliko hoćeš. U  tišini koja  je zatim nastala,  čulo se samo kako krupne, 

mokre  pahulje,  teške  poput  velikih  kapi  kiše,  pljuskaju  o šoferšajbnu. 

Bulevar je bio poluprazan. Goran je vozio sporo, namerno odugovlačeći vožnju. 

– A, o čemu, inače, pričaju tvoje devojke? – ne izdrža ona. – Baš me interesuje. Kako to konstruktivno osmišljavaš vreme s  tim  krasoticama kojima memorisanje dubokoumnih  stihova iz  novokomponovanih  pesama  predstavlja  vrhunski intelektualni domet. 

Zasmejao se: – Carica si, majke mi. Jovana je tek tada primetila da su blizu njene ulice. I setila 

se da mu nije rekla adresu. – Skreni iz Golsvortijeve... – poče ona. –  Znam  gde  stanuješ  –  reče  Goran.  –  To  je  jedna  od 

blagodati  koje  uživam.  Imam  pristupa  podacima  DB‐a. Ćaletove veze. 

– Ha,  ha, ha  –  izgovorila  je  ravnim  glasom,  sa  kratkom pauzom između svakog „ha”. 

– Znam i tvoj broj telefona. Dala mi ga je Beka. Jovana ga odmeri: – Skupljaš brojeve ili šta...? – To mi je hobi, od malena. Uparkirao se. –  Hajde  da  popušimo  po  jednu.  Da  ne  odeš  besna  na 

mene. – Nisam besna. Zašto bih bila? Hvala na vožnji  –  reče  i 

krenu da otvara vrata. – Čekaj čas, molim te. Zastala je. – Vidi, Jovana, sviđaš mi se. Mnogo. To ti je, valjda, jasno. 

Inače ne bih jurcao za tobom kao magarac. Pre nego što je uspela da nešto odbrusi, on reče: – Premda, uopšte nisi moj tip. – Oh, kakav maler. 

96

– U principu – nastavljao je mirno – moj tip su šmizle, što bi rekla moja pokojna baba. – A ti si, onako... 

– ...posebna – dovrši ona zajedljivo. –  ...za  moj  ukus  suviše  drska.  Mada,  sa  pokrićem.  To 

uvažavam. – Stvarno? Baš dražesno. –  Čemu  ta  stalna  ironija?  Je  lʹ uvek  tako  reaguješ kad  ti 

neko kaže da mu se dopadaš? Jovana  mu  se  zagleda  u  oči.  Cinično.  Izdržao  je,  ne 

trepnuvši: –  Pa,  sad,  zavisi  –  reče  ona,  prva  spuštajući  pogled. 

Trudila  se  da  zvuči  nehajno.  –  Zavisi  da  li  je  to  samo konstatacija,  u  fazonu  dopadaš  mi  se  kao  osoba,  ili  je  u pitanju muvanje. 

– Šta ti misliš? – Mislim da bi, u  skladu  sa  svojom  reputacijom,  trebalo 

da budeš daleko originalniji. – Ne, ne muvam te – reče on. – I neću te muvati, uopšte, 

tako  da  ne  moraš  odmah  da  zauzimaš  odbrambeni  stav. Možeš biti sasvim spokojna. 

–  Blagodarim  što  si  me  poštedeo.  Inače,  samo  kad  bi mrdnuo malim prstom, ja bih ti pala u naručje. 

– Ne budi sigurna da ne bi. –  Čoveče  –  prasnu  ona  u  iskren  smeh  –  da  li  ti  stvarno 

misliš da si neodoljiv? – Da. Kad se na nekoga stvarno namerim. Nije mogla  da  odredi  da  li  se  šali.  Bilo  je  nečeg  krajnje 

dvosmislenog u izrazu njegovog lica. – Pa, da te obavestim, i ja sam. Neodoljiva za svoju ciljnu 

grupu. – Znači, ledena princeza ima svoju ciljnu grupu. – U koju, svakako, ne spadaš ti. – Veruj mi, ne bi dobro prošla kada bismo  se nas dvoje 

dohvatili. – Nema šanse da se mi dohvatamo na bilo koji način. – Šalio sam se – reče pokroviteljski. Osetila se nedoraslom za njegovu igru; suviše se zaletala, 

97

u želji da se dokaže. Spram njenih nervoznih reakcija, Goran je delovao superiorno. 

–  Ja  se  ne  šalim  –  reče.  Protivno  svojoj  želji,  zvučala  je ljutito.  – Ti  si  totalno van mog misaonog  sistema. Van  svih sfera mojih interesovanja. 

– Znači, ni teoretski ti se ne bih dopao? Mali  osmeh  u  uglu  usana.  Skoro  neprimetan.  Ali, 

samouveren. – Teoretski? Pa,  šta  ja znam. Da vidimo. Dobar  si  frajer, 

nesporno – pokušala  je da uzme nemaran  ton. – Ako si, pri tom,  jako,  jako  interesantan,  duhovit,  obrazovan,  možda... Teoretski.  U  stvarnosti,  međutim,  postoji  ono  „ali”  koje devojci sreću kvari. 

– Spašava me što nisam devojka. – Tačno. – Mada, voleo bih da znam koje je to „ali”. – U  tvom slučaju,  ima  ih dva. Kao prvo oženjen si  i, kao 

drugo,  za  mene  si  moralno‐politički  nepodoban.  Znaš  taj izraz?  Mora  da  si  ga  čuo  u  kući,  pošto  su  ga  drugovi komunisti  smislili  i  primenjivali  za  razne  oblike diskvalifikacija i diskriminacija. 

Nije ga isprovocirala: –  Prvo  „ali”  uvažavam  –  rekao  je.  –  Drugo,  ipak,  nije 

dovoljan razlog da ne izađemo. Ponekad. – Drugarski? – upita Jovana, otvoreno se kreveljeći. – Zašto da ne? Ili se ne družiš sa muškarcima? – Naprotiv. Ali, ne trebaju mi novi prijatelji, recimo. I zato 

što...  hmm...  ne  verujem  da  bismo  imali  zajedničkih  tema. Pretpostavljam,  na  primer,  da  tvoja  omiljena  aktivnost  nije čitanje Volta Vitmena. 

Nije delovao uvređeno. Izgledalo je da se dobro zabavlja: – Ali ti to, ipak, ne znaš sto posto – reče. – Recimo da sam uverena devedeset devet posto. – Recimo, da izađemo da bi se potpuno uverila. –  To  be  honest,  dovoljan  razlog  da  se  oduprem  tom 

primamljivom  iskušenju  je  taj  što ne bih volela da me vide nasamo sa tobom. S druge strane, nemam običaj da se krijem. 

98

Njena mala pobeda je ponosno zalepršala u nastaloj tišini. Bila je uverena da mu je zadala dobar udarac. 

–  Ja  se  ne  krijem  –  odgovori  on  posle  kraće  pauze.  – Nemam razloga za to. 

– О?! – I ništa ne tajim. Ako aludiraš na moje izvikane avanture, 

dame uredno obavestim o svojoj situaciji. – Izvikane? Ja sam bila uverena da je istina ono što pričaju 

o tebi. – Kao, na primer? – Da za sobom ostavljaš stazu ženskih slomljenih srca. –  Ha,  čisto  sumnjam  da  one  imaju  tako  lako  lomljive 

organe. U  svakom  slučaju, kao  što  rekoh, u vezu  sa mnom ulaze  dobro  informisane.  Tako  da  je  izbor  u  potpunosti njihov. 

– I tvoje žene, dakako – reče ona podsmešljivo. –  Dakako  –  potvrdi  on.  –  Dobar  ti  je  vokabular. 

Interesantan. S likovanjem je osetila da je izgubio ravnotežu. Delovao je 

za nijansu nervozniji. – Radila sam na tome.  Pušili su, ne gledajući se. – A možda ne smeš zbog Danila? – oglasi se on. Besno ga 

je odmerila: –  Je  li,  a  što  te  on  toliko  intrigira?  Je  lʹ  to  po  nekom 

zadatku, šta li? Odložio je cigaretu u pepeljaru. – Intrigiraš me ti – reče tiho, nagnuvši se ka njoj.  Njegove oči, izbliza. Nešto divlje požudno u njima. Nešto 

tako uznemirujuće, od čega se Jovani steglo u stomaku. I,  onda,  ruka  koja  je  blago  obgrlila  njen  vrat. Osetila  je 

suv, nežan poljubac na svom obrazu. Sve se dešavalo polako. Mogla  se  izmaći,  ali  nije.  Kolena  joj  se  ispuniše  vrelinom. Čekala je. Dlan je skliznuo sa njenog potiljka. On se povukao. 

Bila je potpuno poražena. –  Ovo  je  ispalo  jako,  jako  glupo  –  rekla  je.  Sušta 

zbunjenost  u  njenom  glasu  i  očima.  –  Osećam  se  strašno 

99

postiđeno  i...  –  tražila  je pravu  reč  –  ...i  glupo  – ponovi na kraju. 

– Zbog malog, nevinog poljupca u obraz, za laku noć? – Znaš ti dobro o čemu govorim. Ukrstili  su  poglede.  Po  prvi  put  te  noći  odmerili  su  se 

čvrsto i iskreno. Dugo. – Znam – rekao je on, napokon. Ona malo obori glavu. Bila se potpuno promenila; kao da 

je skinula tešku, neprikladnu šminku  iza koje  je sinulo milo, otvoreno lice. 

– Lepo je ovo što si mi rekla. Stvarno. Retko i lepo. To si ti. Nisam se prevario. 

Iznenađena, podiže pogled. – Nisam  se prevario  –  reče  on, ponovo.  – Znao  sam  od 

prvog trenutka. Ona  traga  za  najmanjom  trunkom  podsmeha.  Sa 

olakšanjem shvata da ga nema. – Čudno je to... ostala si prava devojčica, a misliš da si, šta 

ja  znam,  jako  odrasla  i  zrela.  Da,  vrlo  si  pametna,  vrlo obrazovana,  duhovita,  zajedljiva,  vrcava,  teško  je  s  tobom izaći  na  kraj  –  govorio  je  veoma  nežno,  veoma  blago.  – A, opet  Jesi  devojčica.  Jedan  veliki  deo  u  tebi  nije  odrastao. Onako, po  redu.  Imam utisak da  si nešto preskočila. Da  si, preko  noći,  postala  ljupko  starmala.  Mislim,  prstom  da zagrebeš  te  tvoje  tirade,  te  tvoje  čvrste  stavove,  drčni  stav, ispod se pojavi dete. I to je tako... dirljivo. 

Jovanu  protrese  drhtavica.  Ne  mali  drhtaj,  već podrhtavanje celog tela; nešto slično groznici. Njegove reči su joj  prolazile  direktno  kroz  srce.  Kroz  samo  središte  srca. Tamo gde je stanovao bol zbog mamine smrti. 

– „Krivo srastanje ” – gotovo je prošaputala. – Da – potvrdio je, kao da zna o čemu ona misli. Ona  želi  da  veruje  da  je  to  trenutak  prećutnog 

razumevanja. Zato, ništa ne dodaje. Kao da  se među njima, potom,  uspostavila  bliskost  višeg  reda;  napetosti  u  njoj  je nestalo. 

– Čekaj, imam tu, pozadi jednu... 

100

Okrenuo  se  i preko  svog naslona uzeo nešto  sa  zadnjeg sedišta: 

– Izuj cipele i umotaj noge. Sigurno su ti mokre. – Ma ne, u redu sam. – Neću da mi zakačiš neku upalu – rekao je, bacivši očito 

veoma  skupu  jaknu na pod, kraj njenih  stopala.  Jovani nije promaklo prisvojno „mi”. – Posle ću morati da te obilazim, a sumnjam da bi te to obradovalo. 

Uporno je odbijala: – Ne  treba. Ne  pada mi  na  pamet  da  upropastiš  takvu 

žaketu. – Meni pada. – Ionako polazim... – Nemoj još, molim te – rekao je, sagnuo se i obuhvativši 

joj  članak,  izuo  joj  je  jednu cipelu. Pa drugu. Učinio  je  to sa svečanom  brižnošću.  Porumenevši  u  licu,  nije  se  mrdala. Dozvolilaje da joj ušuška stopala. 

–  Sad  si  kao  oni  srednjovekovni  kavaljeri  što  su  bacali ogrtače u baru, da dame ne uprljaju noge. 

– Iskreno – odgovorio joj je, još uposlen – ni jednoj ne bih bacio ni maramicu. Ali za tebe... 

Uspravio se i namestio kosu. – ...sve – reče. – Ne zezam se. Zapalio  je  cigaretu.  Plamen mu  je  osvetlio  lice  odozdo. 

Skrenula je pogled da se ne bi odala. Odjednom, on počinje da joj priča o tome kako je, igrom slučaja, rođen u Njujorku, dok mu je otac radio pri vojnoj misiji u Americi. Priča, dalje, da su se  vratili  u  Jugoslaviju  kad  je  imao  četiri  godine.  I  da  je odrastao  kao  zlatno  dete  komunizma.  Kupari,  Dubrovnik, Bled, najbolja odmarališta, najnovije marke kola, veliki stan, luksuzan  život.  Nikada  nije  osetio  potrebu  da  preispituje ispravnost  tog  sistema,  kaže.  Bio  sam  uveren,  kaže,  da  je manje‐više svima dobro. U stvari, više, nego manje. Stvarno jesam, kaže. 

– Ja sam istinski, iskreno plakao kad je Tile umro – kaže. – Imao sam četrnaest godina  i verovao sam ćaletu. Moj ćale  je obožavao Tita.  Ja sam obožavao svog oca. Uvek  je bio pravi 

101

dasa.  Laf.  Kavaljer.  Za mene  je  značilo  što mi  je  otac  bio partizan. Mnogo mi  je  značilo.  Jebi  ga,  borili  su  se  protiv fašizma,  zar  ne?  Bio  sam  i  ostao  ponosan  na  to  što  je  kao balavac, sa dvadeset i nešto, prošao rat na pravoj strani. Tako sam  vaspitavan.  Što  me  ne  čini,  po  definiciji,  nekakvim frikom. 

U  drugoj  prilici  sigurno  bi  se  upustila  u  polemiku. Zakačila bi se za svaku njegovu rečenicu. U ovom času neće ništa da pokvari. 

– To ti je moj background. Koji nisam birao. Kao ni ti svoj. Kapiraš šta hoću da ti kažem? Činilo se da je nečim jako rastužen. – Kapiram, ali... Progutala je ostatak. – Ali? Htela  je  da  mu  odgovori  kako  čovek  ne  mora  ostati 

zarobljen u obrascu mišljenja svojih roditelja. S druge strane, nije  li ona ostala u matrici svog kućnog vaspitanja? Da  li bi, stvarno,  imala  snage  da  iskorači  na  suprotnu  da  je,  kojim slučajem, odrasla na toj strani? 

Slegla je ramenima: – Ništa. „This  is  no  ordinary  love....”,  iz  zvučnika  se  razliva 

čežnjivi glas . –  „No  ordinary  love”  –  ponovi  Goran,  kao  da  govori 

samom sebi. – Valjda svi to priželjkujemo. Onda, život krene u drugom pravcu. Površne veze, nešto kao ljubav, neprekidni niz žena koje se smenjuju, koje, na kraju krajeva, prestaneš  i da pamtiš. Ružno je reći, ali tako je. Više i ne znam da li sam ih ja muvao, ili su me one pokupile. 

– Znači  istina  je. Ti se baš, ono, zdušno baviš skupljanjem skalpova. 

– Ne, ne u tom fazonu. Ne da bih se hvalio ili dokazivao. Ne. Kako bih  ti objasnio... kao da sam, po prisili, po  inerciji, igrao unapred dodeljenu rolu. Čini mi se da se nisam mogao izvući iz toga, i da sam hteo. A, valjda, nisam dovoljno hteo. Spopadale  su me,  prepuštao  sam  se.  Sad,  nisam  baš  tucao 

102

svaku budalu koja bi mi  se nabacivala, ali  jesam, nebrojeno puta, bio  s  ribom onako... kao,  ʹajde...  zgodna  je,  što da ne. Usput,  izgubio  sam  iluziju  da  postoji  nešto  što  nije „ordinary”. 

Ona, odnekud, pouzdano zna da Goran ne glumi. –  Jebi  ga  –  reče  on  rezignirano,  paleći  novu  cigaretu. 

Jovana  zapaža  da  ima  lepe  ruke.  I  da  mu  decentni  „filip patek” oko izraženog zgloba stoji nekako posebno muževno. 

– Ponekad mi je strašno žao što se ni u šta nisam posebno udubio. Završio sam ekonomiju tek da bih imao papir. Reda radi.  Tek  da  mi  neki  seljober  ne  bi  zalepio  da  sam neškolovan. Minimum uloženog  truda za maksimum koristi koju iz toga izvlačim. To je princip po kome živim. 

Ona  ćuti.  Opuštena  je.  Prijatno  joj  je  kraj  njega,  u  tim kolima,  sa  motorom  koji  tiho  bruji,  da  bi  grejanje  radilo. Napolju, sneg se pretvorio u gust, igličast, sitan, koji kosimice zatrpava  šoferšajbnu  i  od  koga,  unutra,  postaje  meko  i beličasto svetlo. 

– Mada, znam ko je Volt Vitmen – dodaje, šaljivim tonom. – Iako ga nisam čitao. 

– Mnogo si propustio. – Da, mnogo. Ničemu se nisam temeljno posvetio. Odatle 

ova  dosada  koju  osećam.  Sve  mi  je  postalo  jako,  jako dosadno. Ni u čemu ne nalazim izazov. 

Jovana naslanja glavu na sedište. Iskošena ka Goranu, sa kolenima  malo  primaknutim,  sluša  ga,  kao  uspavana njegovim glasom. 

–  Već  neko  vreme  osećam  nezadovoljstvo.  Rastuće, iritirajuće  nezadovoljstvo.  Nedovoljno  da  me  pokrene  na nešto radikalno, a opet uporno i smarajuće. Kao žulj. Kao bol u zubu koji možeš da izdržiš, ali te konstantno nervira. Mogu ti reći, najiskrenije, da si nešto najbolje što sam do sada sreo. I nemoj,  sad, da mi odgovoriš kako  te ne poznajem  i kako  je ovo samo glupa fraza, jer postoje trenuci kada možeš da vidiš čoveka,  onako,  odjednom.  I  kako  ti  se  otkrije  tada,  u  tom trenutku, to je prava istina o njemu. Ili njoj. 

–  I  ja verujem da postoje  takve... okolnosti... da može da 

103

se desi. On zamišljeno klima glavom. – Šteta – kaže. – Stvarno šteta... za nas dvoje. Zvuči veoma iskreno. Ona ne zna šta da mu odgovori (ne 

može mu,  tek,  reći  ono  što u  tom  trenutku misli, da,  šteta, mogla bih se smrtno zaljubiti u tebe); prstom po svom kolenu šara nekakve kružiće. 

– U gimnaziji sam imao vezu sa  jednom devojkom. Prva, velika  ljubav.  Baš  velika.  Bar  ja  nisam  posle  osetio  nešto slično. Ni sa jednom. Ja sam treperio pored nje. Bukvalno. Ne zato što sam bio klinac, nego zato što je... 

Odlutao je, na trenutak. – U stvari, glupo je objašnjavati ljubav. Desi se ili ne. Meni 

se desila, sa Jasminom. Kada sam prvi put slučajno svratio u „Fusion”, jako si mi zaličila na nju. Počeo sam da dolazim da bih te video. Izazvala si u meni... ne znam... otrgla si me iz te dosade.  Onako,  vuuuf,  jednim  potezom.  Uživao  sam  u nagađanju, u  očekivanju  hoću  li  te  videti  ili  ne. Beka mi  je rekla da te  je pozvala večeras. Zato sam došao. Dovoljno mi je da ukradem samo malo te... te tvoje različitosti i da osetim kao da sam udahnuo čist kiseonik. 

Jovana prenebregava izjave o sebi: – I, šta se desilo s Jasminom? – Poginula je. Jovana ga gleda, razrogačeno. –  Išla  je,  tog  leta,  kod  svojih  u  Minhen.  Bili  su 

gastarbajteri. Kupili  su  joj  stan  na Novom Beogradu, da  se školuje. Živela  je  s bakom. Slali  su  joj  lovu,  skupe poklone, znaš te fazone, da nadoknade što nisu uz nju, baku  je vrtela oko malog prsta, mogla je da radi šta hoće, a bila je vaspitana, najbolji  đak. Lepa, pametna, mogla  je baciti  svet pod noge. Upisala  je medicinu. Posle prijemnog otišli smo u Cavtat, na mesec dana. Htela je da obiđe svoje, pre početka predavanja. Ja sam ostao na moru, trebalo je da se vidimo za dvadesetak dana. Na povratku od roditelja, u blizini Zagreba, doživela je saobraćajnu  nesreću.  Vozio  je  njen  ujak.  Oboje  na  mestu mrtvi. 

104

Jovana ne kaže da  joj  je žao. Ne kaže ništa. Čupka rukav kaputa i ćuti. Zna da nema utehe. Ona zna. 

–  Ni  o  tome  nikome  ne  govorim.  Skoro  nikome. Izbegavam ili retko srećem ljude iz mog tadašnjeg okruženja. Kad ih vidim, vrati mi se... 

Pročistio je grlo: – Ne mogu da... neću da diram u nju. – Potpuno te razumem. Ubrzano trepće, da bi sprečila suze koje naviru. – Ubedačio sam te. – Ne, nikako. Ostaju dugo nepomični, svako u svojim mislima. – Kasno je – kaže ona, napokon, iako želi da ostane, da ga 

sluša i tako dočeka zoru. – Da, kasno je, u pravu si. Baš sam te udavio. – Nisi. – Dobro, verujem  ti. Tebi nekako verujem  iz prve.  I  to  je 

retko, zar ne? – Jeste. – Znaš da  sam  ovako  razgovarao...  ne  sećam  se  kad. U 

gimnazijskim danima, kad reči još uvek nešto znače. Shvataš šta hoću da kažem? 

– Aha. – I , pri tom, uopšte se ne osećam glupo. Nekako mi je sve 

normalno pored tebe. Govori tačno ono što Jovana oseća. – Dakle, da  rezimiramo – kaže on. – Dva „ali”  čine kraj 

priče koja nije ni počela. Opet je posmatra tako da ona poželi da je zagrli i zadrži. – Tako je. – Šteta – ponovi on. – Bilo mi  je... mnogo mi  je bilo  lepo, 

Jovana. Uozbiljen, delovao je zastrašujuće privlačno. Pružila mu je ruku. Prihvatio ju je u snažnom stisku. – Čoveče, oprljila si me – reče, gledajući začuđeno, u svoj 

dlan. – Ne zezam se. Kao da me je stresla struja. Opasna si ti. – Pa, upozorila sam te – kaže. I dodaje, odmah: – Šalim se. 

105

Otvara vrata i izlazi. – Stay cool – dobacuje joj. Jovana pretrčava ulicu. Nestaje u ulazu. On čeka da se u 

zgradi upali svetlo. Onda čeka još malo, ni sam ne zna šta, pa ubacuje  u  brzinu  i  odlazi  iz  ulice,  već  dobrano  pokrivene snegom.

27 

...Sve ovo je predistorija Danilovog i mog odnosa, manje-više tebi poznata. Polako se primičem središtu, čvorišnoj tački.

Devedeset pete, kada te je Danilo upoznao, imala sam dvadeset godina i glavu već punu politike.

Pamtim trenutak kada se Frenki uključio. Tokom prenosa čuvene Osme sednice.

Danilo se nije odvajao od televizora, Frenkija je mrzelo da ode od nas, pa smo rasejano slušali Danilove glasne komentare i nešto pričali, za sebe. Frenki me je zadirkivao, po svom običaju, ja sam ga povremeno mlatila pesnicama po mišici, on se branio, pa me opet začikavao. Nadobudnu četrnaestogodišnju pubertetlijku, koju nije bilo teško naložiti. Danilo nas je povremeno utišavao:

– Čekajte, aman, da čujem. Frenki se kreveljio njemu iza leđa. – Idite u drugu sobu – rekao je Danilo. Sednica je uveliko trajala, za govornicu je izašao

Milošević, Frenki je okrznuo ekran pogledom, pa se obratio Danilu:

– Koji je ovo lik? Danilo ga je izbrifovao.

106

Frenki je kritički začkiljio, odslušao nekih pet minuta i konstatovao:

– Evo nama novog diktatora. Vidi ga kako je isturio bradu, isti Duče.

Minut-dva slušao je namrštenog Miloševića. – Ako nas ovaj zajaše, najebali smo – rekao je. Ispoljio je prvi, izokolni interes. Danilo ga je krišom

odmerio ispod oka. Ulovila sam onaj kratki blesak na njegovom licu kad ga nešto posebno obraduje. Uverena sam da je tada shvatio da je Frenki pečen.

Usledio je Gazimestan. Preko noći, autobusi, tramvaji, taksiji, bili su okićeni Miloševićevom slikom. Vođa je rođen. Kao i njegov zagriženi protivnik. Svu svoju frustraciju zbog neodlaska u inostranstvo, Frenki je usmerio ka Slobi. Sa negdašnjim žarom kojim se bacio na muziku, glavačke je uleteo u novu fiksaciju.

Sećam se kako je šizeo: – Ovako sam sedamdesetih u Grčkoj gledao onog

Papandopulosa, izlepljenog, jebote, i po klonjama. Kakva idolatrija, da povraćaš. Je l' ćemo sad ovog da trpimo narednih četrdeset godina? E, neće moći. Ne dam.

– Reaguješ kao pravi konvertit – govorio mu je Danilo zadovoljno.

Danilov i Frenkijev nužni privezak (bukagija oko nogu, rekla bih), bila sam prisutna i one večeri kad se Danilo vratio sa osnivačkog skupa demokrata, gde je prvi put čuo Đinđića.

28 

Do  osnivanja  Demokratske  stranke,  u  intelektualnim krugovima, Zoran  Đinđić  je  prerastao  u mit,  čije  je  dejstvo 

107

bilo pojačano činjenicom njegovog fizičkog odsustva. U Beograd je retko dolazio. Nije se ni dugo zadržavao. Bio 

je kao čovek koga nema. Neuhvatljiv. Danilo  i Frenki su o njemu čuli more raznovrsnih priča  i 

anegdota,  pošto  su  poznavali Gileta,  Đinđićevog  kolegu  sa Filozofskog,  zadrtog  šezdesetosmaša  koji  je,  istrajno  sledeći svoje  ideale,  još  uvek  živeo  u  dobu  hipika,  studentskih nemira i dobrog rokenrola. Nije diplomirao iz protesta što su profesori  nakon  studentske  pobune  izbačeni  s  fakulteta. Bavio  se molerajem. Nikada  se  nije  latio  pera  (iako  je  bio talentovan  i  svakako  mnogo  obrazovaniji  od  desetina publicista koji su  lepo unovčavali svoje površno poluznanje), niti  pokušao  da  nađe  posao  dostojan  svog  obrazovanja.  Iz inata, govorio je. 

Javio bi se ponekad Danilu: – ʹAjde da se malo pajtamo – rekao bi. Gile je bio opčinjen Đinđićem. Danilo je unapred znao da 

će, najduže nakon pola sata, početi: Zoran, pa Zoran. Iako  je  većinu  njegovih  priča  otpisivao  kao  preterivanja 

kojima  je Gile bio sklon, Danila  je zabavljalo da sluša o  tom Đinđiću. Čak  i kada bi oduzeo polovinu od onog što  je čuo, polako  je  stvarao  sliku o  svakako neobičnom  čoveku koji  je kao  student,  ležeran,  razbarušen,  šarmantan,  duhovit, brzomisleći  i  nepredvidiv,  ostavio  za  sobom  trag  blistave komete.  Nije  samo  Gile  o  njemu  govorio  sa  zanosom. Poznavao je Danilo još nekolicinu iz tog perioda, koji su bili s Đinđićem u grupi.  Ili  stariji. Uglavnom muškarce, koji nisu baš skloni glorifikaciji potencijalnog suparnika. 

– Možeš misliti kako je šokirao Habermasa kad je upao u njegov kabinet posle ponoći.  Jesam  ti pričao?  – Ne  čekajući odgovor, Gile bi nastavio: – Stigne Zoki  s dvaeʹst maraka u džepu u Konstanc. Noć pala, nema gde da prenoći,  on put pod  noge,  pa  na  Institut.  Dođe  tamo,  zgrada  zatvorena, zaključana, samo svetlo na spratu upaljeno. Zoki  lepo obide zgradu,  vidi  jedan  odškrinut  prozor,  uskoči,  pa  teraj hodnikom, ka onom svetlu. Hrupi u kabinet, kad tamo, Jirgen Habermas. Piše. Prenerazi  se  kad ugleda  ovog. Znao  ga  je, 

108

doduše,  iz  korčulanske  škole,  znao  je  i  da  dolazi,  sve  je  to sređeno,  ali  ne  očekuje  čovek  noćni  prepad.  Kako  ste  ušli, upitao  je  Zorana,  a  ovaj  mu  kaže,  lepo,  kroz  prozor. Habermas se nasmeje, pre hiljadu godina, rekao mu  je,  tako su  Sloveni upali na Balkan. Vi  ćete daleko dogurati. Znam, odgovorio mu je Zoki, mrtav ʹladan. 

Zažmirio je, očima šarao po zidu, zamišljeno: – Znam,  jednom Habermasu. Hajdegerovom nasledniku! 

To  ti  je  ta  Zoranova  samouverenost.  Samosvestan  je, egzemplar  živi.  I,  šta? Doktorira  za  godinu dana. Kaže mu Vermer, on mu  je mentor bio, kaže, kolega, dragi,  to nikom nije pošlo za rukom, nikom, nikad, to  je nemoguće. A Zoran njemu, moguće je, moram da to raščistim, čeka me odsluženje vojnog  roka.  Tako mu  odgovorio. Kao  da  treba  da  raščisti sneg. I raščisti ga, kako je i rekao. Pričao mi je, jednom, vozili smo se noću, do Novog Sada, valjda, ne sećam se, a voli da vozi, kaže, tad najbolje razmišljam... pričao mi, da je dvadeset sati dnevno kucao. Glavu nisam dizao s pisaće mašine, kazao mi je. A ja ga znam, znam kako je uporan, kad se taj na nešto namerači,  to  ima  da  padne,  to  će  on  da  sruši,  da  sjebe  u rekordnom  roku,  kʹo  bager.  Zahvati,  nakipuje  do  vrha, istovari. Tri poteza,  to  ti  je. Što bi drugi drndao deset dana, on ga spiči za sat. 

– Svaka mu čast. I, šta, odslužio vojsku i...? –  I vrati  se u Germaniju. Dobio Humboltovu  stipendiju. 

Onda, u prvom cugu kad je bio, to ti je živelo po komunama, njih  dvadeset  u  kući,  bilo  takvih,  napuštenih,  usele  se,  pa teraj. Ali, ne da Zoki da  to bude bahato,  ima da  se poštuje red.  Bazična  pravila.  Socijalni  ugovor  na  delu.  Sadili  neko povrće, neke zajebancije u bašti, ovaj  rilja, kuva, znaš kako, čudo  jedno,  pravio  i  neke  sokove.  Deca  iz  komšiluka  mu donosila jabuke, za sitnu kintu, one što otpadnu uz put, pa su pravili te sokove, ko god da dođe, ʹoćeš sok, naš, domaći. Ma, piš živi. Bio sam ja dvaput kod njega u poseti, tada. Prevodio je Kropotkina.  Posle  i  Rajnharda Koseleka.  Kapitalno  delo. Samo, što to ovde niko ne čita – reče s kiselim izrazom lica. 

– A, je lʹ dolazi u Beograd? 

109

–  Paaa,  ne  baš.  Početkom  osamdesetih,  kad  su  Slovenci pravili  one  filozofske  okrugle  stolove,  pozovu  Zokija  naš Mićun, Ljuba, Vesna, pozovu ga da idu zajedno. On dođe po njih nekim  razdrndanim BMW‐om, pa  spucaju u  Sloveniju. Profani  su  voleli  da  se  duvaju  pred  Slovencima  svojim vunderkindom. Jer, Zoki sve učesnike počisti u cugu. Oduva ih,  čoveče.  A  Slovenci  ga  obožavali.  Svejedno  što  ih  je  u diskusijama vozao kao decu, da je to bilo smešno. 

Jednog dana, Gile se pojavio s kesom pod miškom. –  Doneo  sam  ti  Đinđićevu  knjigu  „Jugoslavija  kao 

nedovršena država” – pružio ju je Danilu. Dok  ju  je  čitao,  doživeo  je  čudesni  osećaj  mentalnog 

podudaranja;  Đindić  je  sistematično  i  pregnantno  izložio njegove misli; čak su im i rečenične konstrukcije bile slične.

Slušajući ga na osnivačkom skupu stranke, zažalio  je što im se putevi nisu ranije ukrstili. Đinđić je govorio jednim, prilično kratkim i veoma brzim, 

rafalnim  tempom,  teškim  za  praćenje,  a  u  potpunosti sinhronizovanim  sa  Danilovim  munjevitim  načinom shvatanja. 

Vratio se kući ošamućen. – Neviđena energija. Prosto se izliva iz njega. I seče koliko 

je pametan. Začuđeni Danilovim oduševljenjem, bez natruha  ironije  i 

skepticizma, tako svojstvenim njemu, čak i u situacijama gde je  stalno‐na‐oprezu  kritičko  nepoverenje  bilo  neprimereno, Jovana i Frenki su ga zadirkivali. 

– Ovaj se, izgleda, zatelebesao... – rekao je Frenki, osetivši malenu žaoku  ljubomore, ono neprijatno peckanje kad nam se  učini  da  nam  je  neko  preoteo  prijatelja,  osvojivši  ga  u jednom potezu, svojim neporecivim šarmom. 

Jovana se strovalila na stranu, smejući se: – Jesi li, Danilo, priznaj. – Pazi, već su ga stigle godine, vreme mu  je za ozbiljnu 

vezu – dodao je Frenki.

110

Ubrzo, bio je očaran Đinđićem više nego Danilo.

– Čovek je urbana faca. Rokenrol političar. Za mene, on je nešto kao nastavak Džonija – rekao je Frenki kad su Danilo i on  izašli  iz  sale  opštine Vračar. Danilo  ga  je  nagovorio  da pođe. 

Frenkiju  se  Đinđić  od  prve  dopao. Nosio  je mali  rep  i neprimetnu  mindušu  u  jednom  uhu.  Imao  je  na  sebi farmerke,  tamnoplavi  džemper  uz  vrat,  ispod  koga  je provirivala  kragna  košulje.  Bio  je  vitak,  mlad,  nekako bezbrižno  veseo.  Opet,  dok  bi  usput  zastao  da  sa  nekim razmeni  rečenicu,  videlo  se  sa  kojom  prodornošću  shvata čoveka. U sekundi. 

– Gde ti Džoni sad pade na pamet? – upita Danilo. – Kao prvo,  imaju  isti background, očevi  im vojna  lica, a 

oni:  u  bunt  protiv  sistema.  Znaš  li  koja  je  bila  tema Džonijevog maturskog rada? Pariska komuna. Revolucionari, čoveče, obojica. Ili ono Đinđićevo da ozbiljan političar ne igra na  kartu  širenja  simpatija,  udvaranja  i  izbegavanja  sukoba. Ne podseća te na Džonija? Onda, obojica su otišli iz zemlje, je lʹ tako? Ne vidiš? 

– Pa, u neku ruku... – reče Danilo pomirljivo. – U neku ruku...? Isti su, čoveče, isti. Samo  je Džoni bio i 

ostao pesnik, a ovaj je čvrsto na zemlji. Ovaj će nas izvaditi iz govana, hvalim te, Bože, da se vratio u zemlju. Bio si u pravu, Doktore,  dobro  je  da  smo  ostali,  da  skenjamo Miloševića, onako, u cugu – govorio je zagrejano. 

Pristupio je Demokratskoj stranci pre Danila. – Ti, član partije – zabezeknuo se Danilo. – Disciplinovan  član. Pion, što bi se  reklo.  I uopšte mi ne 

smeta. Naprotiv. Jedan po jedan, pobeda. – Svaka čast – odgovorio  je Danilo. – Videćemo koliko će 

tvoj zanos potrajati – dodao je sumnjičavo. Potrajao  je.  Samo  se  odanost Danilu mogla  porediti  sa 

Frenkijevim poštovanjem prema Đinđiću.

Malo  uoči  izbora  devedeset  prve  Frenki  je  prestao  da 

111

govori sa ocem. – Oterao sam ga u pizdu materinu – pričao je Danilu. – Ja 

se  nešto  natežem  da  održimo  civilizovane  odnose,  ali  ne možeš ti sa čovekom kome je zacementirana svest – lupkao se prstom po čelu. – Kažem, daj, stari, glasaj za moju budućnost, zajebi  ovog manijaka. A  on,  vojničina  zadrta,  kaže,  glasaću po savesti. Znači, za Miloševića? Za njega, kaže on. Za onog koji  razbija  tvoju  Jugoslaviju,  i  ruši  sve u  šta  si verovao? Za onog  koji  nas  gura u  rat? Mogu da me mobilišu, mogu da poginem,  ej,  nije  to  nekakva  daleka  mogućnost,  već  vrlo ostvariva, da poginem, je lʹ ti jasno, i za koga si onda glasao? Po  savesti, ponovi  on. Ne mogu  da  verujem  svojim ušima, ustanem,  jebʹo  te Slobodan, počnem da se derem,  i  jebala  te tvoja savest. On skoči, ne možeš ti tako sa mnom. Mogu,  jer se tebi jebe kako ću ovde živeti, jebe ti se za rođenog sina koji te nešto moli,  jednom u životu, već slušaš Miloševića koji će nas odvesti u kurac. Matorom nabrekle žile na čelu, iskočile s prsta,  rekʹo  srušiće  se,  opaliće  ga  moždani  udar,  ma  jok, žilavo  je  to,  čoveče,  neuništivo,  marš  napolje,  grunu  on, napolje, jesi čuo, ti ćeš meni da soliš pamet, ti ćeš da psuješ u mojoj  kući, mojoj,  gledam,  keva  plače,  spustila  glavu,  ruke prekrštene u krilu, plače tiho, da ga ne nervira, valjda, dođe mi u  trenutku žao, onda pomislim,  i ona  će glasati kako  joj ovaj njen domaćin‐tiranin naredi, neće smeti ni tajno, iza one zavesice, da zaokruži nešto u moje ime, pomislim, nemam ja veze sa njima, unesem mu se u lice, zapamti, više neću ući u tvoju kuću, i izađem – pričao je Danilu. 

Oca  je video  još  jednom, u bolnici, po svom povratku  iz Kanade.  Iako  ozbiljno  bolestan,  Frenkijev  stari  se  nije raznežio sinovljevom posetom. Oćutali su je, najveći deo, ako se  izuzmu  konvencionalna pitanja  i  šturi  odgovori. Otac  se ponašao hladno i nabusito. Preživevši bombardovanje, koje je za njega predstavljalo krunski dokaz da je Zapad nameran da zatre sve srpsko, umro je avgusta devedeset devete godine, u duši nepomiren sa sinom.

Rezultate  prvih  višestranačkih  izbora  poveće  društvo  je 

112

dočekalo kod Bokija na slavi Svetog Alimpija Stolpnika. Od ponoći,  paralelno  su  slušali  radio  i  televiziju,  uključenu  u drugoj  sobi.  Slava  se  pretvorila  u  izborni  štab.  Beležili  su rezultate  po  opštinama,  upoređujući  izveštaje  sa  raznih glasila. Frenki je nazdravljao pobedi, ubeđen u nju više nego u svoje postojanje. Već pred zoru sve  je bilo  jasno; Milošević je  dobio. Navijačko  raspoloženje  se  pretvorilo  u  depresiju. Sedeli  su  kao  pokisli.  Neki  su  počeli  da  se  ćutke  kupe  i odlaze. Boki ih je ispraćao u tišini, kao da odlaze sa bdenja, iz sobe gde stoji otvoren kovčeg pored koga se uviđavno šapuće ili  samo  ćuti.  Frenki  je  delovao  kao  da  je  preživeo  nokaut, posle koga se teško pribira: 

– Šta je, bre, ovo – ponavljao je, neprestano, osvrćući se u teškoj neverici. – Šta je, bre, ovo, Danilo, kakva je ovo krađa, majku im jebem lopovsku, da im jebem. 

– Ne psuj, bar na slavi – prekinu ga Bokijeva devojka. – E, ne seri – odvrati joj Frenki nervozno. Bokiju je bilo neprijatno. Danilo lupnu Frenkija po kolenu: – Nacirkao si se, Borislave, vreme je da krenemo. Dugo  su  šetali ulicama, uprkos zimi koja  ih  je štipala za 

lice i ruke. – Znaš kako si govorio da je lenjost suštinska odlika ovog 

naroda – upitao  je Frenki. Osećao  je potrebu da ponovi  sve ono što je, uz blagu dosadu, godinama slušao od Danila. Sada ga se doticalo. I te kako. 

–  Bio  si  u  pravu.  Ako  naciju možemo  da  svedemo  na jednu osobinu,  citiram  tvoje  reči,  ako možemo da dopremo do  jednoznačnog, uprošćenog određenja njene samobitnosti, to je za Srbe patološka lenjost i potpuno odsustvo istrajnosti. Lenjost  da  saznaju.  Da  se  promene.  Da  napreduju.  O,  da, može  sve  to,  ali  na  tacni.  Bez  temeljnog  truda  i  temeljnih potresa. Može, ali da se ne potegne. O sistematičnosti da ne govorim.  Samim  tim,  nema  ni  kontinuirane,  promišljeno čuvane i izgrađivane tradicije. 

Zapalio je cigaretu i kiselo se nasmejao. – Od muke se smejem, Danilo. Setio sam se tvoje čuvene 

113

elaboracije o siru. – Kakvom siru? –  Ma,  onda,  kad  smo  sedeli  sa  matorim  Đorđevićem, 

istoričarem, a on nam palamudio o srpskom seljaku. Sećaš se? Pa  mu  ti  odbrusio  da  je  francuski  seljak  smislio,  nije  mu smislila  nauka,  čoveče,  rekao  si mu,  već  on  sam,  smislio  je hiljadu vrsta sireva. Sa vrenjem. Bez vrenja. Sa fermentacijom ili  polufermentacijom,  sa  plesni,  sa  buđi,  sa  travama,  sa biberom,  sa  Bogom  i  ocem,  meke,  tvrde,  ovčije,  kozije, smrdljive, mirišljave, gumaste, kremaste,  stvorio  je, bre,  sve što se od mleka može stvoriti. A Srbin je, rekao si mu, od tog istog mleka, i kroz vekove svog bavljenja stočarstvom, uspeo da  napravi  tvrdi  i meki  sir.  Sa  podvarijantama  –  čupavi  i ćelavi. To jest, sa dlakama koje upadnu, ili, srećom, bez dlaka. I  smislio  je kajmak,  jer mu  je  to najlakše. Ko da  tuče  satima mlatilicom da napravi puter? Ko da se aka sa tim, kad može samo da se skine kajmak, usoli se, i kraj priče. Pa, ʹoćeš mladi, ʹoćeš stari. Takođe sa podvarijantama – čupavi ili ćelavi, kako ti zapadne. 

– A, da – reče Danilo. – Onaj mudroser koji nas  je davio patetičnim izjavama o veličini i značaju Srba, kao takvih. Koji su nastali i pre ameba. Sorabi, naime. 

– Jebali ga Sorabi. Da mogu da ga noćas nađem i uhvatim za gušu, gde su ti srpski domaćini, burazeru, a? Gde je to srce Šumadije koje jedva čeka da zbaci jaram komunizma? 

Danilo  nije  odgovarao  na  ova  retorička  pitanja.  Ruku duboko  zavučenih  u  džepove,  jeo  se  u  sebi,  ozlojeđen rezultatima više nego Frenki. 

–  Kakav,  bre,  mit  o  vrednim  srpskim  domaćinima  – nastavljao  je  ovaj.  –  O  siromaštvu  koje  ih  je  svezalo  u napretku? Eno, gastarbajterisali  su, podigli kuće po  rodnim selima, nadigli dva,  tri  sprata, kʹo  školu da  zidaju,  a  i dalje žive u  letnjoj kujnici, uz šporet  i drva. Da ne govorim da  im kućerine  stoje  neomalterisane,  neokrečene,  u  dvorištima  po omanje brdašce peska i šljunka, preostalih od zidanja, zaraslo u travu od godina stajanja. Što srpski domaćin to ne raskrči? Što  ne  skloni,  ne  sredi,  ne  uljudi?  Što  ne  ponese  malo  te 

114

kulture iz strane sredine? –  Verovatno  zbog  toga  da  ne  bi  izgubili  ekskluzivno 

osećanje  tragičnosti  –  reče  Danilo  ojađeno.  –  Jedino  što  se ovde potencira, što se neprestano nameće kao matrica našeg postojanja  jeste  taj  osećaj  tragičnosti  koja  ne  obavezuje  na akciju. 

–  Je  lʹ  je  tamo, napolju –  terao  je Frenki, nezaustavljivo – video onakve šupe i čardake, pomoćne, polusrušene kućerke, zapuštene,  neobnovljene,  opasne  po  život,  bre,  gde  se  u krugu  od  sto metara možeš  zaraziti  tetanusom  od  zarđalih eksera,  šerpi  sa  izvaljenim  dnom,  od  lonaca  bez  drški, polutrulih držalja bez  sečiva,  iskrivljenih  sečiva bez držalja, od  nekakvih  ulubljenih  rešeta,  od  krša  i  loma,  od  prljavih dasaka, prastarih  šinika, naćvi, polomljenih  šamlica,  rasutih buradi  bez  obruča,  sve  sjebano, moj  burazeru,  sve  falično, raštimovano,  napuklo,  iskezečeno,  polupano,  nakrivljeno, iskrzano,  sve  nabacano  i  pobacano,  sve  zatrebaće  nekad,  a nikad se ništa ne popravlja, ne slaže, ne dovodi u red. Sebe ne dovode  u  red.  Jesu  li  Gogen  i  Van  Gog  slikali  one,  bre, Bretonke što su isto kopale i drndale i grbačile po poljima, ali u onim belim keceljama,  čoveče, u onim belim kapama, kʹo da  idu na pričest. A srpski seljak, za  to vreme, gaca u blatu, prljav i neokupan. Je lʹ se nije moglo makar ljudski umiti? 

Zastao je na čas, uhvativši Danila za rukav: –  Sećaš  se  kad  smo,  orni  posle  Francuske,  posle  onog 

zanosa u Burgundiji, sledeće jeseni išli kod Bokijevih u Župu, da pomognemo oko berbe? Ja sam se, čoveče, istraumirao, do kraja života, onom  inertnošću, onim besom  i ogorčenjem što moraju da rade. 

–  Sećam  se  –  potvrdi  Danilo,  iako  Fenkiju  nije  bio potreban njegov odgovor. 

– Besni  i ogorčeni – ponovi Frenki. – Sećaš se kako su se bezvoljno vukli u ono dupe od bašte, da je zaliju, sve psujući sunce  žarko  i  krvavo,  kʹo  po  prinudi,  kʹo  da  su  robovi  na plantažama, kʹo da  treba hektare da okopaju,  a ne onaj prč bedni.  Stekʹo  sam  utisak  da  bukvalno mrze  i  zemlju  i  one vinograde. Pukoše  leđa, kažu. Sipali  tonu  šećera u kominu, 

115

srce  me  je  bolelo,  preprodavali  „Vino  Župi”,  obrtali  silan novac po jednoj berbi. I smatrali da je normalno da se od toga toliko  bogate. Onako  po  srpski, murdarski,  kʹo  da  je  smak sveta, pa daj šta daš. Trista odsto zarada po svakom poslu, to ti je minimum koji oni očekuju. Sve ispod toga je beda za koju ne vredi potegnuti. Gde je tu tradicija, bre? Što se ne ugledaju na  one  destilerije  viskija  po  Škotskoj,  iste  već  stotinama godina,  modernizovane,  ali  ne  tako  da  se  od  njih  pravi industrija  i  od  viskija  čista  hemija. Nego  polako,  burazeru, kvalitet,  rad,  neće  se  ništa  stvoriti,  ni  propasti  za  jednu generaciju,  polako,  prijatelju,  treba  opstati,  izboriti  se  na tržištu, vekovima poštovati isti recept, istu proceduru... 

Frenki besno zgnječi opušak vrhom cipele: – Nije siromaštvo uzrok srpske zaostalosti, već  lenjost, u 

pravu  si  ti,  Doktore.  Zato,  sem  časnim  izuzecima,  nikome komunizam ovde nije bio stran. Kakvi! Priraslo  je  to Srbima za srce, prosto se zaheftalo, kʹo „mrtvačkim” lepkom, čoveče. Da  ne  pričam  o  takozvanoj  radničkoj  klasi,  o  notornim džabalebarošima. Nije  se  samoupravljanje bez  razloga ovde tako  fino  primilo.  Naš  najuspešniji  kalem  bezobrazluk  na lenjost.  Kakve,  bre,  Mičurinove  fantazije  o  limunima  što mogu  da  rastu  u  Sibiru,  i  jabukama  velikim  kʹo  lubenice, ništa je to spram našeg izuma koji, nažalost, nije ostao u sferi fantazije.  Samoupravljanje  je,  bato,  najuspešniji  spoj bezobrazluka,  umišljene  veličine  i  lenjosti,  koji  su  se  u  toj kombinaciji  savršeno  proželi,  pa  jedno  drugo  uvećali  i pospešili. I do danas, ništa se nije mrdnulo u njihovoj svesti. Ništa. Neće to promene, neće to demokratiju. 

Bio se izduvao. – Mislio sam, dobićemo ga, ovako – pucnuo  je prstima – 

kʹo ništa. Puste  tlapnje, što bi rekʹo Štulić. Puste  tlapnje, moj Danilo. 

– Nisu tlapnje, ali ćemo, očigledno, morati mnogo više da potegnemo. 

– Šokiran sam. Stvarno sam šokiran. – I ja – reče Danilo, promukao od silnog duvana; cigaretu 

nije gasio. – Nesumnjivo da su krali glasove  i muljali...  ipak, 

116

ovoliku podršku Slobodanu ni u snu nisam predvideo. Sneg im je škriputao pod nogama. Bili su smrznuti. – Da drmnemo nešto u „Kalencu”, mora da se otvorio – 

predloži Frenki. Danilo pogleda na sat. – Nije. Hajdemo do mene, na kafu. – Mora da  je  tvoj Marko  popizdeo. Pa, da  se uzajamno 

tešimo, a? Posle nekoliko koraka besno je šutnuo gomilu snega ukraj 

trotoara: –  Ma  kakvo  tešenje,  koji  moj.  Neću,  bre,  da  se  tešim. 

Razjarili  su me  do  te mere  da  se  neću  okanuti  dok  ga  ne srušimo. Ne zvao se ja Frenki. Videćemo mi još... videćemo... Nije gotovo, nije. Tek počinjemo. 

Dok  su  odmicali  ka  Topolskoj,  reči  su  im  se  gubile  u ledenoj noći. 

29 

...Nismo se bavili politikom zato što smo imali višak vremena, pa hajde da malo toročemo, da dokoličarimo uz neobavezno teoretisanje o prednostima i manama postojećih partija (kao što su to levi intelektualci pedesetih i šezdesetih godina činili, Bog zna kako oduševljeni komunizmom, o kome blagog pojma nisu imali, o stvarnosti tog komunizma koji su na sva usta vazdizali, ali je bilo i te kako fancy i trendy da hvališ Staljina i Maoa, dok ispijaš perno u nekom od kafea na San Mišelu, u društvu Sartra i gospođe Simon, jer niko te, zaboga, nije obavestio o logorima i zajedničkim stanovima i šerpama sa zakatančenim poklopcima, da ti sustanari ne bi ukrali boršč skuvan na time-sharing šporetu, i uhođenju i

117

šikaniranju i uskraćivanju osnovnih sloboda; bilo je moderno i tako „egzistencijalistički” proseravati se o nepravdama kapitalističkog sistema, dok, istovremeno, uživaš u svim njegovim blagodetima), već zato što nam je određivala sudbine na najneposredniji način. Režim nije prestajao da nas iznenađuje svojom brzinom u dosezanju dna. Taman pomislimo kraj je, više ne može, dalje nema kud, već sutra se dno izdubi, ispod je novo, daj i njega da izbušimo, da vidimo čega dole još ima; tonuli smo dublje i dublje.

U jesen devedeset osme, kada je Rista poslao Gorana za moj sto, Frenki i Vida su već otišli za Kanadu, zavladalo je opoziciono mrtvilo.

Digresija, opet. Sećam se kako smo ih ispratili. Pravi smo čergari – pokušavao je da se našali Frenki, dok

smo trpali kofere, torbe i pakete u gepeke i na zadnje sedište automobila. Vozili ste ih Danilo i ti, do Budimpešte. Odatle su leteli za London, pa u Toronto. Frenkiju su oči na onom njegovom mršavom licu bile još više upale. Sijale su zažarene od nesanice i suspregnutih suza. Bojala sam se da ga pogledam. Ličio je na pravog-pravcatog ludaka koji, u naletu lucidnosti, glumi da je normalan.

Prethodne noći držao je monolog. – Nije da ne mogu više, već neću. Neću. Neću, da

budem, da budem... – malo je zaplitao; ispraznili smo flašu viskija, od koje je Frenki sam popio polovinu – kako se zvaše ona knjiga što su ti uvalili za izu-ze-tan uspeh iz srpskohrvatskog jezika, u drugom gimnazije?

– „Dobrovoljni brodolomnik” – dobacio je Danilo. – Tako je. E, pa, ja izlazim iz tog filma, prikane. Dosta je

bilo dobrovoljnog brodolomisanja. Sprcali smo najbolje godine. Najbolje. Dobro, u prvo vreme misliš, sluđeni su, nema slobode medija, propaganda na delu, sve nešto pravdaš narod, sve misliš, opasuljiće se, privešće se k svesti. Pa se nešto boriš, mitinguješ, šibaš se s milicijom, lupaš u šerpe, šetaš se tri meseca, pet meseci, lepiš plakate, duvaš u

118

pištaljku, probaš, brate mili, na ovu i onu foru, na sve moguće zamislive načine, da objasniš narodu kako Milošević ne valja. Ma jok. Nema šansi. Sjebao je sve što je mogao, sve izgubio, odasvud se povukao podvijena repa, doveo nas do lipsaća, što rek'o Ljuba Tadić, a to i dalje trči za njim k'o koza na solilo. Ovaj narod je u transu iz koga odbija da se probudi. Shvataš – obraćao se Danilu. – Od-bi-ja. Možeš ih ti vući za rukav, lupati im šamare, polivati kofama vode, neće oni da se probude. Ne žele. Što je trans mračniji, krvaviji, to više odbijaju.

Popio je čašu kisele vode. Čulo se kako mu puca u stegnutom grlu, pri svakom gutljaju.

– Onda staneš, u jednom trenutku, kažeš, pa, čekaj, dosta je bilo, jebite se više, idite već jednom u tu pizdu lepu materinu, gde svesno hoćete da idete, ako je vama dobro, super, samo terajte, srećan vam put, ja silazim na ovoj stanici, ja sam svoje završio.

Odšetao je do komode, izvadio novu flašu, doneo je za sto.

– Uletvosan si, šta sad otvaraš taj viski – pobunila se Vida.

– Da se dibidus uletvošem, eto. Jer ne mogu da... ne odlazim s likovanjem, ni s olakšanjem. Znam da treba ovako, znam da sam u pravu, a stomak mi se prevrće, i osećam se popišanim, poniženim i poraženim.

U teskobnoj tišini njegovo priznanje ostalo je da nam visi nad glavama.

Danilo mu je pružio svoju čašu. Ćutke. Dolio mu je. – Zainatio sam se, devedeset prve, da me neće isterati iz

moje zemlje. Pa, evo, uspeli su. Na pozadini sive, prljave svetlosti praskozorja koja se

mešala sa svetlima upaljenih lampi u sobi, izmršavio, siv u licu, izgledao je kao vampir.

– Uspeli su. Mi nismo – rekao je Frenki Danilu. – Samo ti nećeš da priznaš.

– Uspećemo – odgovorio je Danilo, uz onaj njegov smešak koji je umeo da nervira svojom samouverenošću. –

119

Oborili smo mu lokalne izbore. To je početak kraja. Možda nehotice, ali zazvučalo je kao izazov. Ili

prebacivanje. Frenki se zasmejao, neprirodnim smehom. Zvučao je kao

šakal. – Kog kraja, Danilo? Iskreno veruješ? Posle ove sramne,

brzometne, podle smene Đinđića, dok nam još ni zima sa mitinga nije iz kostiju iščilela? I to uz pomoć glasova istih onih zbog kojih smo i protiv kojih smo proveli tri meseca na ulici, na snegu i mrazu? Obaraju Zorana sa Slobinim i Šešeljevim poslanicima. Pa, gde to ima?! Kakva, bre, opozicija, kakvi bakrači? Ovde svako gleda samo da zagrabi što veći deo kolača. Iz Miloševićevih ruku? Why not? Niko nije gadljiv. Jedan je život, burazeru, drpaj vlast, pare, kvote, ubaci se u šverc benzina, duvana, ufuraj se sa Slobicom u dil, parice u džakče, pa na Kipar ili u Švicu, obezbedi se, kraljevski, kupuj kuće po Dedinju, sredi da ti kum dobije stan, bratanica trafikicu ili butik, pa da je Bog vidi, krljaj po ovom što je preostalo, omasti prste i brke dok još ima i može se. O kojoj opoziciji mi pričamo?

Pripalio je, čini mi se, stotu cigaretu, te noći: – Đinđić im je održao govor kao Sokrat. I šta? Smejali su

mu se, bahato, pobednički, u brk. Neću to više da gledam. Pazi, sedam punih godina, od kad se vratio u zemlju, iz usta ga poganih ne vade. Tolika količina mržnje, toliko satanizovanje jednog čoveka, toliko uporno, sistematsko utuvljivanje u glavu narodu da je Đinđić, jebeš i Ameriku i Vatikan i intergalaktičku zaveru protiv Srbije, sve to stoji, sve to igra neku ulogu, i Mesec u konjunkciji s Marsom, i to ima veze, sve se urotilo protiv nas, ali, ali... sve na stranu, možemo se mi nositi s celom planetom, Bog je uz Srbe, no problemos, ali taj Đinđić, e, u tom grmu leži pravi zec, on je kriv. Za rat, za sankcije, za Jezdu, Dafinu, kriv je što nestane vode u avgustu, i što pada kiša u oktobru, sve je on to izazvao, dozvao, sredio da nam se desi, on nas mrzi, on ima natprirodnu moć, jeste mu stranka minorna, ali kriv je za sve, špijunčina nemačka, potuljena, prodana duša, da njega nije,

120

sve bi procvetalo. Upiljio se u Danila i izgovorio, tačno ovo, odlično pamtim: – Još fali da mu daju kukutu da ispije. Dobrovoljno. Valjda

bi se, onda, smirili. Konačno. Ježim se kad se setim tih reči. Proročkih. – Ne vidim više smisao. Ne vidim ga. Ovo sa Zoranom me

je dotuklo. Iskreno, mislim da bi i njemu bilo najbolje da se pokupi i ode negde, da živi kao uvažen gospodin čovek. Profesor. I ne samo on. Svi koji misle drugačije, a nema nas mnogo, svi treba da se iselimo. Odjednom. Kolektivno. Evo im, nek se šire, nek bahanališu, nek nema više ludaka koji tu nešto čačkaju, buškaju na sitno, kvare im koncepciju, kvare im lepotu življenja, da se mi sklonimo, pa, eto im, brate, široko im polje...

– Ja nikud ne idem. Ima da završimo posao, potpisujem ti. Ove godine, dogodine, videćeš. Pesak je iscurio, još par zrna, i kraj je. Završićemo.

Frenki je zurio u njega. Dugo. – Nećemo, kume – reče, odjednom potpuno trezan,

odjednom drugačiji, kao da mu je neka viša sila došapnula istinu, neopozivu, nama skrivenu – Nećemo. Rak je metastazirao, nema neobolelog dela, trebalo bi sve odstraniti. A to je nemoguće. Duboko je to otišlo, u svaku poru. Nema pomoći.

– E, sad si, nadam se, završio – rekla je Vida. -'Ajde da pokušamo da odspavamo nekoliko sati. Modar si kao da te je poplava izbacila.

– Neću da spavam – odgovorio je odlučno. Danilo je ustao: – Da napravimo krug po kraju – rekao je. Ćutke su izašli iz sobe. Šta su, na rastanku, pričali Kastor i Polideuk? I sa koliko se bola raspolutila ta skoro blizanačka

vezanost? Bespotrebno je da ovoliko rastežem o rastanku sa

Frenkijem. Kao da si ti to zaboravila.

121

Ali ne mogu da se oslobodim utiska one noći. Sada znam kako se osećao. Mislimo da razumemo kroz šta prolazi neko, koga volimo, kad pati. To je zabluda. Sve uživljavanje ili saosećanje ovog sveta ne može da se meri sa autentičnim bolom. U Frenkijevom, a sada i mom slučaju, to je bol pomešan sa užasnim, nemerljivim, gušećim besom i frustracijom.

Dobro, vraćam se... ...Zavladalo je, dakle, opoziciono mrtvilo, a meni je, sve

češće, počelo da se javlja. Jedna rečenica: Ovo nije moj život.

Ne znam kako bih ti objasnila. Sećaš se lika Rejčel iz filma „Bladerunner”? Savršeni replikant, kome su, radi potpune uverljivosti, dodata i sećanja i osećanja. Mikročip sa nasnimljenim uspomenama koji je ubačen u njen mehanički um. I ona to ne zna, ona veruje da su te slike slike njenog detinjstva, da su to prava sećanja i prava osećanja. A replikante. E, nešto slično sam počela da doživljavam. Da su oba života (jer imala sam dva – svoj i Danilov) na neki način pogrešna. Ne, ne pogrešna. Falsifikovana. Moj je proticao pritisnut neprobojnim olovom (kao da sam primorana da stanujem u kući pogrešno sazidanoj na osojnoj strani, gde sunce nikad ne dopire, pa su zidovi vlažni, hladni, mirišu na trulež i memlu, a biljke u okućnici rastu zakržljale, deformisane, nakrivljene ka pretpostavljenom izvoru svetlosti, u naporu da se dokopaju bar malo blagotvornih zraka), bez događaja koji su normalni za tinejdžerku, pa devojku od dvadeset i nešto godina. Osim ako se normalnim ne smatra što mi je generacija (ja svoju zovem SM generacijom, obeleženom vladavinom Slobodana Miloševića, sa svim spektrom značenja i konotacija koje to sobom nosi) odlazila u rat; nasilno mobilisani momci ili oni koji su otišli iz uverenja, svejedno, toliki su izginuli, da smo, pri okupljanjima najčešće govorili o smrti (lično sam znala četvoricu poginulih; Mirjanin brat se iz Vukovara vratio kao nervni bolesnik... da ne nabrajam dalje). Nisam imala svoja putovanja, ni svoje

122

splavove s gitarama, nisam imala privilegiju da me baš bude briga ko je premijer i kad će SPS izgubiti na izborima, jer ja studiram i hoću da magistriram i da se zaposlim i trebalo bi da imam veliko, veselo, bučno društvo s kojim ću otići na more, i pevati, i zezati se, i zaljubiti se i vratiti se preplanula i rasterećena. Nisam. Umesto toga, imala sam drugi, ugrađeni, pozajmljeni, implantirani život kao kompenzaciju. Toliko sam puta čula svaku Danilovu i Frenkijevu priču, toliko puta s njima odgledala fotografije iz Barselone, Porta, Amsterdama, sa Delosa i Rodosa (uz komentare, sećaš se kelnera u ovom baru, e, ovde smo sreli one Engleze, dobra je bila En, kakve oči je imala, čoveče, lepa, da ne veruješ da je Engleskinja, sećaš se onog neba nad Firencom, prve večeri, vidi nas na Korčuli, kako je mirisalo na borovinu, so i ribu, jebeš Ibicu i Kiklade, nigde takvog mora, a tek Lastovo), da sam vremenom usvojila njihov život kao svoj. Dopunski. Znam kad su kupili bruks cipele, koje su grupe slušali, gde su izlazili, znam kako je izgledao dragstor i kako se ispijalo pivo na stepenicama, znam koja je muzika puštana na klizalištu Tašmajdana. Znam ukus cigaret-žvaka. I žvaka u kocke. Znam za Romanu iz „Cepelina” i čuvenu Lolu iz „Monokla”. Znam, a ne znam. To nije moje. To je nasnimljeno. Hranila sam se tuđim zalogajima. Več sažvakanim. Isisanim.

Nekoliko meseci pre nego što sam upoznala Gorana krenulo je, kako rekoh, da mi se javlja. Ne kao glasovi u glavi. Prosto, osetim to. Radim nešto, predano, idem gradom ili sedim i trakeljišem s Nemanjom, ili čitam, zaneta, sve je okej, sve je normalno, koliko može biti, i odjednom – ovo nije moj život. Tako. Kao nekakvo saopštenje koje zvanično izdaje jedan deo mog mozga.

Gospodo, ovo nije moj život. Pres-konferencija je završena. Nema pitanja. No further comments.

Tu je, onda, upao Goran. U njegovom prisustvu, bar na trenutak, iskoračila bih sa osojne na prisojnu stranu. Prijalo mi je. To lažno sunce. Nisam znala da je lažno...

123

30 

Jovana  je čeznula za romansom, sa velikim „r”. Bližila se dvadeset četvrtoj godini i osećala očajničku potrebu da doživi neupitno,  bezgranično  obožavanje,  kao  heroine  iz  romana Dostojevskog, pred kojima se klečalo  i molilo, zbog kojih se polagao  život,  koje  su  mogle  da  do  mile  volje  dobijaju histerične  napade,  padaju  u  nesvest,  da  se  predomišljaju neutešno plačući, bacaju se nauznak na kanabeta i fotelje, da prave  raznorazne  scene  i  priređuju  skandale,  kojima  je, ukratko,  sve  bivalo  dopušteno  i  oprošteno  zbog  bezumne ljubavi  njihovog  srećnog  izabranika,  ali  i  brojnih,  upornih, odbijanjem neobeshrabrenih obožavatelja. Čežnja  je bila umnogostručena  time  što oko nje nije bilo 

ničega sem rata, stradanja  i patnji. Bila  joj  je potrebna  ljubav koja  će  nadomestiti  sve  drugo.  Bila  joj  je  potrebna veličanstvena  ljubav  koja  će  se  rasprsnuti  kao  šareni, zvezdani  vatromet  u  glavi  i  srcu.  Rečju,  čeznula  je  za osećanjem  koje  bi  je  spaslo  od  beznađa  i  popunilo  svu prazninu u njoj. 

Nekoliko  veza,  uglavnom  sa  vršnjacima,  nisu  u  njoj ostavile  značajnijeg  traga.  Bilo  je  tu  i  zanosa,  ali  prilično bledih,  u  poređenju  s  priželjkivanim.  Bilo  je  raskida,  ali  ni nalik  tragediji. Njene  ljubavi  su  bile mlake  i prijatne;  jedva vidljivi talasići što se formiraju na samoj ivici obale i blago se prelomivši tek liznu pesak, ne poremetivši njegovu glatkoću. 

Prošlo  je desetak dana pre nego što se Goran  javio. Za to vreme Jovana nije izlazila. Želela je da ga vidi. Htela je da sebe onemogući u tome. Danilo ju je odavno naučio da nedostižnu ili nepriličnu želju naprosto  treba pobediti htenjem. Govorio je  to  sa  takvim  ubeđenjem,  da  se  činilo  najjednostavnijom stvari  na  svetu.  Zaista,  zašto  bi  čovek,  to  biće  obdareno umom,  dozvoljavalo  sebi  da  njime  upravljaju  instinkti,  ako već  ima volju? Svojim postupcima, Danilo  je bio živi dokaz da  je  to moguće;  čelična volja kod njega  je bila  izdignuta na nivo  principa.  U  njegovoj  blizini  izgledalo  je  lako  i  jedino 

124

prirodno ponašati se kao dostojanstveno biće duha i razuma. Uglavnom,  to  joj  je polazilo  za  rukom. Doduše, nije  bila ni izložena velikim iskušenjima pred kojima je trebalo da snaga volje trijumfuje. Uistinu, ono najveće, koje sa lakoćom razbija prepreke i odbrambene mehanizme razuma i volje, nije joj do tada stalo na put. 

31 

Uprkos  njenim  očekivanjima,  Goran  je  nije  odmah pozvao. Bila je mirna. Štaviše, bila je izuzetno raspoložena tih dana. 

Javio se dok  je čitala u krevetu. Nekako, znala  je da  je to on. Imala  je vremena da stiša srce, puštajući da se telefon tri puta oglasi, pre nego što je podigla slušalicu. 

– Jovana? – Da? – Goran je. Hteo sam da ti nešto predložim. To jest, da te 

odvedem na jedno mesto. Uspravila se. –  Šta  bi  s  našim  dogovorom?  –  upita.  – Mislila  sam  da 

smo se razumeli. – Razumeli smo se. – Pa? – Pa, smislio sam nešto specijalno za tebe. – U ponoć? – Nije ponoć, već pola jedanaest. – Ne mogu. – Ili nećeš? – Neću – odgovorila  je gotovo  tužno. – Rekla sam  ti već 

da mi ne možemo da se družimo. 

125

– Jesi, i slažem se. Jovana se zbuni: – Izvini, a šta, onda, znači ovaj poziv? –  Izuzetak. Učini mi. Samo ovaj,  jedan  jedini put. Nemoj 

da mi upropastiš iznenađenje. Ona se premišljala. – Dobro – rekla je posle duge pauze. – Na ćošku sam, kod tebe. Čekam te. –  Kom  ćošku?  –  upita  iznenađeno,  pritrčavši,  sa 

slušalicom u ruci, ka prozoru. Sneg je vejao, gust; nije mogla da vidi dalje od prve ulične 

svetiljke. – Kod kafića. – Ali, ja sam u pidžami. – Obuci trenerku, šta bilo, i požuri. Nigde ne izlazimo, ne 

opterećuj se garderobom – rekao je i spustio slušalicu. Kola su bila zagrejana; iz uređaja je treštao Džonijev glas. Utišao je kad je ušla. –  Da  se  prekrstim  –  reče  on  dočekujući  je  sa  širokim 

osmehom koji mu je ozario lice. Stvarno se prekrstio. Nevešto. – Ne budi teatralan, ne ide uz tebe. –  Ovo  je  iskreno.  Hvala  Onom  gore,  na  nebu,  što  si 

pristala. Krenuli su. Jovana  je odolevala svojoj radoznalosti. Ništa 

ga  nije  pitala.  Zapalila  je  cigaretu.  On  je  izbio  u  ulicu Maksima Gorkog i skrenuo desno. 

– Kako si, ovih dana? – Kao i uvek – odgovori Jovana. – Ja nisam najbolje, hvala na pitanju. – Ne vidim da ti nešto fali. Mislim, dobro izgledaš. – Samo dobro? – Fenomenalno. – To volim da čujem. – Možda  će  ti  se ovo  još više dopasti. Moja  tetka Polka, 

žena  koja  nam  sprema  stan  od  kad  znam  za  sebe,  prava mudrica,  jednom mi  je pričala o nekom momku, htela da mi 

126

ga  opiše,  sve  joj  se  činilo  nedovoljnim, dok  se  nije dosetila kako će, pa kaže, znaš, lep je, lep, da ti dođe odvratno koliko je lep. 

Prasnuo je u smeh. – Genije žena. – Čisti. Non‐stop je citiramo.  Goran napadno uzdahnu: – Eh, ono što meni fali, ne vidi se. – Znači, nešto duševno. – Da. I đavo ima dušu. Ili nema? ʹAjde sad, da te vidim. –  Ja  tog,  Rogatog,  nikad  ne  prizivam.  Znači,  neću  da 

raspravljam o njemu. Uostalom,  imaš  literaturu, sholastičku, vrlo bogatu, pa izvoli, iščitaj. 

– A je lʹ interesantno? – Prilično. Recimo, jedno od pitanja je koliko anđela može 

da stane na vrh igle. – Koliko? Je lʹ znaš odgovor? – Znam. Ali, neću ti odati. – Fiju – reče on. – Evo ga, opet. Priliv čistog kiseonika. – E, to volim da čujem. Među njima zavlada prisnost, ona od pre desetak dana. Štulić  je  pevao:  „Odlazimo,  zajedno  u  noć”.  Jovana  je 

pojačala ton. – Slušaš Džonija? –  A  šta  ti  misliš?  Pa,  mene  je  dokačio  kad  sam  bio 

omladinac. – Titov. – Nažalost, Stari je već bio kaputt. – Jesi ga gledao, uživo? – Tita? – Daj... – Jesam. S ćaletom, u loži, na stadionu. – Gorane! – Mnogo si slatka kad se nanerviraš. – Gorane! – Gledao sam ga. Dva puta. Bilo je čisto ludilo. – Blago tebi. 

127

– Imaš u pregratku sve njegove albume. Sve. Samo biraj. Znam da ga obožavaš. 

– Znaš? – Da, rekla mi jedna ptičica. – Baš si se temeljno pripremio. – Nisam,  veruj mi. U  trenutku  ludila,  hrabrosti,  rekoh, 

pozvaću  je,  nek me  ispali,  bar  ću  probati... Hteo  sam,  bar desetinu puta. Pa, onda kažem, daj, čoveče, iskulirala te je, ne budi kreten. 

Jovani  je  tako  toplo oko  srca, da  joj  se  čini da  će vrelina izbiti spolja, da će progoreti džemper. 

– Bio sam u gradu, neka ekipa užas Božiji, dosađujem se, pitam  se  koji  ću  ja  krasni  s  njima,  kroz prozor  vidim  kako divno pada sneg  i pomislim, sad. Sad  ću. Đipim, da sebi ne dam vremena da se predomislim, sednem u auto, dođem na Vračar  i  okrenem  te.  Ovo  je  ambijent  za  ledenu  princezu, rekoh sebi. Idem po nju da je vodim... – zastao je. 

Više nije mogla da izdrži: – Stvarno, kuda idemo? – Na kraj sveta. – Ozbiljno te pitam. – Najozbiljnije ti odgovaram. Gleda ga ispod oka. – Jesi gledala „Bogovi su pali na teme”? – Aha. – Znaš da se onaj mali Bušmanin uputio da pronađe tačku 

gde svet prestaje, uspeo da  je nađe,  i bacio flašu koka‐kole s mesta koje je za njega predstavljalo kraj sveta. 

– Metafora, znači? –  Ne,  u  pitanju  je  nešto  krajnje  realno.  Samo  polako, 

videćeš. Već su prošli Novi Beograd i  jurili ka aerodromu. Jovana 

se osvrnu, u nedoumici: – Neću dalje, ako mi ne kažeš kuda ćemo. Zastao je, ukraj, uključivši četiri migavca. – Na jedno mesto, na kraju sveta – ponovio je. – Figurativno ili stvarno, koliko je to daleko? 

128

– Zavisi. – Od čega? – Od tvoje mašte. Ona zagladi kosu. – Bolje da se vratimo. – Nemaš poverenja u mene, je lʹ to? – Pa, ja te skoro ni ne poznajem. – Mislim da me poznaješ. Ili sam sanjao onu noć? Razmišljala je, grickajući usnu. „Priznat ću ti da te volim/ na zgodnom mjestu uz put”. – Ne  radi  se o poverenju.  Jednostavno, nije pametno da 

vozimo po ovom kijametu. – Ja sam spreman. – U redu – reče ona. ‐I ja sam. Idemo. Prošli su benzinsku pumpu i skrenuli ka autoputu. – Vodiš me u Novi Sad? – Dogovorili smo, bez pitanja. – Hm. Posle naplatne rampe, utonuli su u mrak. Skoro da nikoga 

nije  bilo  na  putu.  U  nekoliko  navrata  mimoišli  su  se  s ponekim  vozilom  i  jednim  kamionom  iz  suprotnog  smera. Osvetljene  snažnim  farovima pahulje  su padale u kovitlacu koji  se  obrušavao  na  vetrobransko  staklo,  stvarajući  osećaj vrtoglavice;  kao  da  se  kola  okreću,  lebdeći  iznad  kolovoza čije  se  zavejane  ivice  nisu  nazirale.  Brisači  su  ravnomemo radili, tupo udarajući uspavljujućim, ravnomernim zvukom. 

–  Volim  vožnju  noću  –  reče  on.  –  Posebno  na  pustom drumu. 

– I ja. Više  nisu  pričali.  Ona  je  puštala  Džonijeve  diskove. 

Izmenili su tek poneku rečenicu. Sneg  je,  sada,  padao  horizontalno,  pravo  na  njih; 

izgledalo je da se ne kreću. – Je lʹ ti naporno? – upita ona. – Ne. Prešli  su  most  kod  Beške,  skrenuli  na  obilaznicu  pod 

blagim usponom, pa se opet spustili u ravnicu. 

129

–  Ja pojma nemam  o  geografiji  –  reče  ona.  – To  strašno nervira Danila. Milion puta, zapravo svaki put kad  idemo u Novi  Sad,  pitam  ga  a  koja  je  ovo  reka.  Sad  mi  više  ne odgovara, misli  da  ga  zezam.  Ali,  stvarno  nemam  pojma. Nemam pojma ni u Beogradu gde je Dunav, a gde Sava. 

– Pa, i ja mislim da me zezaš. –  Ne  znam,  časna  reč.  Sad  mi  možeš  reći,  ja  opet 

zaboravim. – Koja, na primer, protiče ispod savskog mosta? – Fora  je u  tome  što  se ne zove  „savski”  ili „dunavski”, 

već – Brankov. – Znači, otkrila si mi svoju slabu tačku. – U, imam ih ja... – Ne bih rekao. – Na  primer,  nema  šansi  da  u  brzini  odgovorim  šta  je 

levo,  a  šta  desno. Kad  sam  polagala  vozački,  napisala  sam malecko „l” i „d” na nadlanicama. 

– Ali si položila? – Iz prve. – Užas. Skupila je danove, prislonila ih uz staklo i zurila kroz njih 

kao kroz malenu osmatračnicu. – Ima li nečeg na vidiku – pitao je Goran. – Zvonik. Ovamo... – ...levo – dodade on. – Da. Kao u onim kič staklenim kuglama, crkva i pahulje. – Manastir  Kovilj  –  reče  Goran.  –  Kad  u  stvarnosti,  u 

prirodi, vidimo  tako nešto prelepo... ono, zalazak  sunca, pa nebo sve u bojama, ili crkva i sneg koji pada, onda to nije kič. A staklena kugla sa crkvicom jeste. Zašto? 

– Zato što je prirodno lepo neposredno. Priroda je dejstvo, a umetnička tvorevina je delo, dakle nešto posredovano, u duhu rođeno, u duhu, svesti koja mora pronaći adekvatnu formu – izrecitovala je. 

Goran je odmeri, načas odvojivši oči s puta: – A ne znaš na kojoj reci je Ada Ciganlija? – Ne. 

130

– I treba da ti, kao, verujem. – Da. – Dobro. Pristajem da ti noćas sve verujem. – Kič izjava. – Nije. Ili, kako bi ti rekla, ovo  je prirodno dejstvo, pa zato 

nije. Ako bismo, međutim, to pročitali, kao repliku u nekom romanu... onda jeste. Je lʹ tako? 

– Brzo učiš. – Imam dobru profesorku. Ne skidajući pogleda s puta, reče: – Zapali mi jednu, molim te. Mogao je zapaliti sam. Već je popušio dosta cigareta. Hteo 

je da mu je ona doda. Kad su im se prsti dodirnuli, Jovani se to učinilo većim stepenom intimnosti nego da su se poljubili. 

–  Pazi  sad,  skrenuću  na  loš  deo  puta.  Malo  ćemo  se istruckati. 

Usporio je. Kola su zapadala u jame prekrivene snegom. –  Nećemo  se  zaglaviti  –  reče  on  s  pouzdanjem. 

Nepokolebljivo  je  menjao  brzine.  Auto  je  poskakivao,  pa propadao u meke nanose. 

–  Pa,  sad,  krenuli  smo  pod  rizikom,  ne  bi  bilo  fer  da kukamo ako stanemo. 

– Volim što imaš petlju. Pravi muški odgovor. – To je kompliment? –  Nego  šta.  Muški  stav  kod  tako  nežne  devojke. 

Smrtonosna kombinacija. – Nisam sigurna. Ne pali to mnogo. Posebno na Balkanu. 

Ovde je najbolje, ako si žensko, da trepćeš i ćutiš. – Toga mi je preko glave. – Treptačica? – Aha. – Meni baš izgledaš kao tip za takve. – Izgled često vara. Je lʹ tako? Tema je postala suviše delikatna. Jovana ućuta. Naišli  su  na  jednu  uzvišicu;  spuštajući  se,  pod  niskim 

gasom, Goran skrenu malo udesno. Dole,  kraj  reke,  nalazila  se  stara,  velika  kuća. 

131

Neosvetljena.  Očigledno  prazna.  Zaustavio  je  auto.  Ugasio motor i svetla. 

– To je to – reče pun ponosa. Sneg ih je neštedimice zasipao. – To je to? – ponovi ona upitno. Već je zaboravila kud su i zašto krenuli. – Kafana „Na kraju sveta” – rekao je teatralno pokazujući 

na  kuću.  –  Stvarno  se  tako  zove.  Nažalost,  sada  ne  radi. Razočarana si? 

– Ne. Otvorila je prozor, isturila glavu i žmureći okrenula lice k 

nebu. Prijao  joj  je dodir hladnih  iglica po  licu. Mirisalo  je na sneg  i  na  reku.  Bilo  je  tiho,  da  se  čulo  kako  se  pahulje, šuškajući, sležu po kolima. 

– Kao u bajci – reče ona. – Rekao sam ti da kraj sveta zavisi od tvoje mašte. – Dopada mi se. – Je lʹ je odvratno koliko je lepo? – Skoro da jeste. Povukao je ivicu njenog kaputa i ogrnuo joj rame: – Da ti ispričam nešto. Tebi mogu. Jovana zatvori prozor. Stresla je pahulje s kose i iskrenula 

se k njemu. Dok  je govorio, nehotice sve tiše, neprimetno su se naginjali jedno ka drugom; skoro su se dodirivali licima, u tami. 

–  U  manastiru  Kovilj  ima  jedan  monah,  vladika,  ne razumem  se  ja  u  te  činove,  uglavnom  sprovodi  nekakvu rehabilitaciju  za  narkomane.  Kao,  rad,  slikanje,  duhovnost, razgovori, šta ja znam... kažu da je terapija uspešna. Proletos sam došao da obiđem  jednog ortaka,  jednog od retkih s kim održavam gimnazijsko prijateljstvo. Kad sam pošao, kaže mi, svrati  dole,  na Dunavu  ima  kafančina,  baš  kafančina,  ali  je klopa  super, probaj.  Stvarno,  odem. Bilo  je  toplo, moglo  se sedeti  napolju.  Troje  gostiju  i  ja.  Gazdarica, mrtva  hladna kaže, sad  će Mile, valjda njen muž, da upeca, pa  ćemo vam nešto  spremiti. Ne  znam  da  lʹ  se  zeza,  ali  svejedno mi  je, Dunav mi  takoreći  teče pored  nogu,  sunce  blago,  još  nema 

132

komaraca, onako, kad  se potrefi perfektan  trenutak. Donese mi,  ubrzo,  bez  pitanja,  riblju  čorbu  u  plehanom  tanjiru  i komadešku,  s  dva  prsta  debelu,  sečenu  preko  cele  dužine domaćeg, okruglog hleba. Čorbe ima, porcijaš stiže, kaže mi. Kad,  pitam,  onako,  da  vidim  je  lʹ  su  namerili  da  na meni isprobaju neki lokalni štos. Šta ja znam, odgovori mi, i gleda ka Dunavu, kʹo da se nešto s njim domunđava, možda za sat, a možda  i pre. Dobro, kažem,  i navalim. Čorba  ljuta, korica hleba hrskava, a sredina kao kolač, kao štrudla, slatka, prste da pojedeš. Završim, omažem tanjir, veruj mi, to nisam radio od detinjstva, vidim nema dotičnog Mileta, krenem niz obalu, do  prvog  dokića,  daščanog,  s  idejom  da  se  brzo  vratim. Tišina, reka  tek struji, ni  jednog  talasa. Zagledam se  i ubrzo osetim  neki  neverovatan mir.  Smirenje. Kao  da me  je  neko ispumpao. Ono, prosuo me u reku i skroz sam prazan. Znaš izreku  –  mir  Božiji.  To  sam  osetio.  Majke  mi.  Dan  klizi, prijatno, milujuće, više ne znam zašto sam  tu, ali  i ne želim da  znam,  ne  treba mi  nijedan  odgovor,  samo  da  blenem  u Dunav, u  insekte koji dokače površinu vode pa  se naprave kružići okolo. Šta je bilo dalje ne znam ni danas, tek, kad sam se  osvrnuo,  skoro  da  je  pala  noć.  Pomislio  sam  da  sam zadremao. Ne,  nisam,  sedim  kao  i  pre,  nije mi  pala  glava, nisam se nakrivio, prosto, vreme je negde otišlo, mimo mene. Šta bi, pitao  sam  se. Krenem nazad za Beograd,  a glava mi šuplja,  spava  mi  se,  nenormalno.  Stanem  usput,  popijem dupli  espreso, ma ništa,  čoveče, kapci padaju, ne od obične pospanosti, nego od tog mira, neverovatnog, u meni. Dođem kući, bukvalno se sručim u krevet i probudim se posle deset sati  sna. Onda  sam  shvatio da  ima nečeg,  ovde. Ali, nisam hteo da iskušavam čaroliju, možda se to događa tako, bup, s neba, jednom u životu. Noćas pomislim da bi bilo super da s tobom ponovim. 

– I, je lʹ deluje? – A na tebe? – Da. I tvoja priča, i mesto. – Onda je misija uspešno okončana – reče on. Startovao  je  motor,  izašao  napolje,  zagazivši  preko 

133

članaka u sneg, i očistio vetrobran i zadnje staklo. Malo je manevrisao, uspeo da vešto okrene kola i zaputili 

su se nazad. Da  li  se  na  njih,  stvarno,  spustio  nebeski  mir,  ili  je  u 

pitanju  bilo  nešto  drugo,  tek  nisu  imali  potrebe  da razgovaraju.  Srećno  su  izbili  na  put  ka  Beogradu.  Sneg  je nesmanjenom  snagom  vejao,  Goran  je  vozio  sigurno, nijednom ne skrenuvši pogled k njoj. 

Tek kad su se uparkirali pred Jovaninom zgradom, rekao je: 

– Hvala ti. Rekao je, još: – Neću  te  zadržavati  ni  sekund. Znam  da  su  to mučne 

situacije, ono, šta reći, kako se rastati. Ništa, samo izađi i lepo spavaj. 

– Iznenadio si me, potpuno. Nisam očekivala ovako nešto od tebe. 

– Najlepši kompliment koji sam ikad dobio. – Iskren. – Znam. Ćao, Jovana.

Prošla su dva dana. Trećeg, opet oko jedanaest, pozvonio je telefon: 

– Možemo li malo da pričamo... samo malo – pitao ju je. Kada  je  spustila  slušalicu  i krenula da ugasi  lampu kraj 

uzglavlja, shvatila je da je prošlo više od sat vremena. Ponovo je uzela knjigu i pokušala da nastavi sa čitanjem. Nije joj išlo. Bila je potpuno dekoncentrisana. Odustala je i zavukla se pod pokrivač. Ubrzo, zaspala je dugim, mirnim snom. 

Posle  toga,  kao  da  su  postigli  nekakav  prećutan dogovor,  javljao  se  svake  večeri.  Nije  ga  pitala  odakle  je zove,  ni  kako  može  da  sate  provede  s  njom  u  glasnom razgovoru  koji  nije  morao  da  skriva,  zbrzava,  niti  da zaverenički  šapuće. Nije  ga pitala ništa  lično. On nju  jeste. Sve ga  je  interesovalo. Zapitkivao  ju  je, ona  je pričala. Kao kad  se  neznancu,  na  sedištu  do  sebe,  poverimo  više  nego nekome  bliskom,  verujući  da  je  nepromišljena  iskrenost  i 

134

sama deo puta, nešto što nepovratno nestaje  iza nas, poput kilometara koje prevaljujemo, ne osećajući ih. Katkad, Jovana mu je čitala pojedine odlomke iz njoj dragih knjiga, katkad bi se smejali, katkada ćutali, dugo, ali i to je bilo lepo. 

Osećala  je da  je on prisutan, celim bićem. Tu nije moglo biti varke. 

–  Je  li  –  rekla mu  je  jednom,  petnaestak  dana  pošto  su počele njihove redovne seanse – kako Beograd preživljava bez tebe? 

– Teško, mislim. –  Potpuno  si  zanemario  svoje  obožavateljke.  Mora  da 

pocrkaše od čežnje. – Čujem da ih kupe na gomile kʹo mušice. – Red je da obiđeš parohiju. Bar povremeno. – Ne da mi se. Izašao sam iz posla. Definitivno. Smejala se. Zima im je prošla, tako. Vodili su nestvaran život, satkan 

samo  od  reči,  koji  je  lebdeo  u  mraku,  kao  samostalna, samodovoljna  celina,  nezavisna  i  neuslovljena  ničim  izvan same sebe. Nijednom  se nisu videli. On nije više predlagao. Bila mu  je zahvalna zbog toga. Njihovi razgovori bili su kao san. Lep san koji ne ostavlja nikakve posledice. Samo prijatne trnce, kad bi ih se tokom dana setila. 

Dani  su,  pak,  bili  otrežnjujuće  grubi.  Savet  NATO  je Kosovo  postavio  kao međunarodno  pitanje. Na  sastanku  u Londonu Kontakt grupa  je zatražila da Milošević, u roku od deset dana, povuče specijalne policijske snage s Kosova. OVK je otvoreno pozivao sve sposobne Albance da joj se pridruže. Pritisak Amerike na srpsku vladu se pojačavao. Milošević  je odbio proširenu posredničku misiju Felipea Gonzalesa. 

Danilo je pratio vesti sa stegnutim vilicama: – Evo ga, opet srlja – govorio je. – Srlja i neće se zaustaviti. 

Misli  da može  da  opet  predribla NATO, OEBS, Ujedinjene nacije, Boga oca. Ali, ovog puta, žestoko se zajebao. Počeo  je na Kosovu,  tu će se okončati njegova sumanuta avantura. A mi ćemo gadno nadrljati. 

Jovani  su  postali  neophodni  noćni,  bezbrižni  sati 

135

provedeni s Goranom. Krajem  marta,  bila  je  naglo  trgnuta  iz  katatonične 

opijenosti. – Sutra mi je rođendan – rekao joj je Goran. – U stvari, već 

danas. Prošla je ponoć. – Srećan ti rođendan. Htela  je  da  doda  nešto;  neku  odmerenu  nežnost. 

Preduhitrio ju je: –  Mogla  bi  da  mi  pokloniš  jedno  veče.  Uživo.  Da 

proslavimo. Može? – Ne – odvratila je bez premišljanja. Delovalo je mnogo grublje nego što je nameravala. –  Zašto?  Ionako  smo  svaku  noć  zajedno.  Na  izvestan 

način – rekao je osetno hladnim glasom. Neodređenost njihovog odnosa koja mu je davala lakoću, 

možda  lažnu,  ali  Jovani  tako  prijatnu,  bila  je  opasno ugrožena.  Šta  god  da  izgovori,  pomeriće  njihov  odnos  ka nekakvoj  defmiciji. Uobličiće  ga. U  nešto.  Tišina  je  postala neprijatna. 

– Doduše, tebi taj izvestan način odgovara, kao sigurnosni izlaz. Da se iz svega ovog izvučeš bez traga. 

– Iz svega ovog – ponovila je, nevešto začuđeno. Dlanovi su  joj se preznojili. Zagazili su u miniranu zonu 

koju su tako vešto izbegavali. – Zaista ne  razumem  iz  čega  se  ja  to, kao,  izvlačim  bez 

tragova. – Ne? Pa, razmisli. Ovog puta ti mene prva okreni – rekao 

je i prekinuo vezu. Bila je iskreno zaprepašćena kada se sutradan nije javio. Ni 

narednog  dana. Ni  onog  posle  toga.  Sedela  je  u  kući,  kao privezana za telefon. Ali, on nije zvao.

Pisala  je diplomski, čitala  i radila do pred zoru, samo da bi  utišala  sat  koji  je,  u  njenoj  glavi,  glasno  i  precizno odbrojavao  minute  koji  su  prošli  od  njihovog  poslednjeg razgovora.  Na  fakultet  je  odlazila  sa  uverenjem  da  je  on, sigurno,  odnekud  krišom  posmatra.  Platoom  ispred 

136

Filozofskog prolazila je naročito uzdignute glave, uverena da će Goran izrežirati slučajni susret. Bila je uvežbala kako će da zastane i veselo‐iznenađeno kaže: 

– Otkud ti? Od njega, međutim, nije bilo ni traga. Nekoliko obazrivih 

pokušaja  da  od  Mire  nešto  sazna  o  njemu,  završilo  se neuspehom. 

– Nisam  ga  videla,  ne  pamtim  –  rekla  je.  –  Kao  da  je ispario.

32 

April je doneo kiše. Hladne, dosadne kiše, dobrodošle kao opravdanje  Jovani za depresiju u koju  je potonula. Pokušala je da Mirjani i Nemanji ispriča šta joj se desilo. Od četrnaeste godine, kada su se našli zajedno u prvom razredu gimnazije (gorko  iskustvo  iz osnovne škole Jovanu  je učinilo više nego opreznom  prema  novoj  sredini;  tek  kad  se,  nakon  brojnih, izokolnih  proba  uverila  u  iskrenost  Nemanjine  i  Mirine prijateljske  naklonosti,  prihvatila  ih  je,  željno,  jednom  za svagda), njih  troje  su delili  sve. Bili u  stanju da međusobno pretresu, do detalja, i najljuće poniženje koje bi doživeli. Znali su  da  sve  ostaje  zakopano  u  „krugu  trojke”,  kako  su  sebe zvali. Među njima ništa nije bilo blam, sem neiskrenosti. Ali, nešto  ju  je  sprečavalo  da  im  se  otvori. Nosila  se  sa  sobom sama. 

Posle desetak dana apatije, odlučila je da napravi temeljno spremanje stana. Prkoseći kiši koja se sipljivo cedila  iz sivog neba, složila  je zimsku i izvadila letnju garderobu. Odnela  je kapute  i  jakne  na  hemijsko  čišćenje.  Upakovala  je  čizme  i duboke  cipele  i  zamenila  ih  baletankama,  sandalama  i 

137

papučama. Sredila  je kuhinju, pobacavši kutije sa  čajevima  i vitaminima  kojima  je  istekao  rok,  okrnjenu  činiju,  staru cediljku za sok i dve islužene varjače. Oprala je svaku teglicu sa  začinima  i  vratila  je  na  oribane  police.  Otopila  led  i prebrisala  frižider.  Napravila  novi  raspored  sitnica  u kupatilu. Usisavala  je knjige, preslagala  silne papire,  tatine, Danilove  i  svoje.  Ranije  je  znala  da  zastane  usred  posla  i čitavo  popodne  provede  nad Danilovim  beležnicama.  Ili  u razgledanju starih slika. U prevrtanju  long‐plej ploča, koje  je Danilo držao u dve velike kutije, u uglu sobe. Sada  je radila kao mašina; bez zastajanja, uklanjala je i bacala nemilice svoje beleške,  stare  rokovnike,  magazine,  olovke,  istrošene hemijske  i  markere;  bez  zagledanja  i  naročite  provere, ubacivala ih  je u ogromnu kesu koju  je vukla za sobom kroz stan. Ne  zastajući,  sve  dok  predveče  ne  bi  pala  od  umora, čistila  je  iz sebe razočarenje. Skoro da  je nestalo i težine koja ju  je pritiskala. Moglo bi se reći da se smirila. Naterala se da telefon posmatra kao običan aparat, ne više kao neprijatelja i mučitelja.  U  dugim  razgovorima  sa  sobom  došla  je  do zaključka  da  ju  je  sam  Bog  spasao  da  izbegne  veliku opasnost.  Činilo  joj  se  da  je  uspela  da  odskoči  sa  ivice provalije. Nekažnjeno. 

Danilo  je  umeo  da  kaže  kako  ono  što  ne  može  da  se imenuje,  ne  postoji.  Niko  nije mogao  znati  za  Goranove  i njene  razgovore. Sve što  je stajalo  iza,  Jovana  je, odbijanjem da mu da ime, odgurnula u nepostojanje. Ničega tu nije bilo. Ničega,  ponavljala  je  dok  je  žustro  pajala  ćoškove  visokih tavanica i iznosila kese sa dubretom. 

Kada je završila sa onim što je samo ona mogla dovesti u red, pozvala je tetka‐Polku, koja je oprala prozore, drvenariju i  tepihe.  Zajedno  su  izmicale  komade  nameštaja,  da  bi usisivač dopro do svakog kutka, poskidale zavese i vratile ih, oprane i mirišljave, na garnišne. 

Napokon, kuća je odisala apsolutnom čistoćom. Jovana je osetila  nov  polet  u  sebi;  kao  da  je  bacanjem  sveg  starog  i nepotrebnog napravila prostora da prodiše. 

U  maju,  proleće  se  ustalilo.  Blago,  utešno,  sa  svojim 

138

nežnim,  ranjivim  zelenilom  i prijatnim večerima, unelo  je u Jovanu melanholični  spokoj. Dešavalo  se  da  u  njoj  iskrsne njegovo  ime.  Samo  tako: Goran.  Pre  nego  što  bi  uspela  da zgazi  dalju misao,  osetila  bi  hladni  dodir  na  srcu.  Sasvim kratak. Kao da ga je okrznulo krilo noćne ptice, u brzom letu. 

33 

Jovana  je  uparkirala  svoj  obožavani,  teget  „fijat  punto”, nasleđen od Danila pre godinu dana. 

Goran se stvorio ispred nje, dok je zaključavala kola. – Zdravo, Jovana – rekao je. Bledožuta  polo  majica,  svetloplave  farmerke  i  malo 

ispijeno  lice.  Ili  tek  osenčeno  bradom. Nije mogla  tačno  da razabere u pepeljastom sumraku. Bilo  je pola osam, a ulična rasveta još neupaljena. Svejedno, izgledao je božanstveno. 

Sigurno se nije obreo u Topolskoj slučajno. Znači, došao je zbog  nje.  To  ju  je  učinilo  sigurnijom. Mnogo  sigurnijom  i pribranijom nego da su nehotice naleteli jedno na drugo. 

– Zdravo – uzvratila je. Ništa  više.  Gledala  ga  je,  ponosna  na  sebe  zbog  svoje 

smirenosti. Čekala je da on prvi kaže nešto. – Morao sam da  te vidim. Načisto sam pukao bez  tebe – 

rekao je ne okolišeći. Nije se nadala  tako direktnoj  izjavi. Pomislila  je da  će se 

upustiti  u  nategnuto  ćaskanje,  kako  si,  šta  radiš.  Ovo  nije očekivala. 

–  I  nema  šanse  da me  prođe.  Hteo  sam  da  te  više  ne gnjavim. Ali,  ne  vredi. Ne  vredi  –  ponovi.  – Ne mogu  da izdržim. A, stvarno sam se trudio. Svojski. 

Jovana ne progovara. Srušio  je njen zid  jednim potezom. 

139

Naslanja se na haubu kola, odjednom onemoćala. –  Razmišljao  sam  neprestano  o  tebi.  O  tebi  i meni.  Ja, 

stvarno,  nemam  ništa  spektakularno  da  ti  pružim. U  onim našim razgovorima, ti si meni pružila... ne znam... vrhunsko uživanje. Obogatila si me. Oplemenila. 

– Pa, hvala ti. Zbunjena njegovim nastupom  šarala  je vrhom patike po 

trotoaru. – Bilo je užasno glupo ono što sam ti rekao. Povredilo me 

je,  jako, što nisi htela da  izađemo.  I  tako sam  izgubio  i onaj delić koji si pristala da mi daš. 

– Preteruješ. Postaje mi neugodno. Nervozno je zavrtala neposlušnu kosu za uvo. – Veruj mi da ne preterujem. Samo što nisam... ne znam, 

zastaju mi  reči u grlu.  Je  lʹ  ti  se desilo nekad – obrati  joj  se jako prisnim  tonom, govoreći brzo, sad bez zbunjenosti, kao da se sašaptavaju na času, u poslednjoj klupi – da smisliš šta treba nekom da kažeš, da to sve lepo složiš i da ti deluje jako logično, a onda, kad progovoriš, rečenice se odvaljuju iz tebe i ti ih slušaš, kao da govori neko drugi, i ne možeš da veruješ kako su bezvezne i smušene. 

Ovaj  čovek  je  stvarno  znao  da  pritisne  neki  prekidač, smešten duboko u njoj. 

– Desilo mi se. – E, sad se tako osećam. Svejedno, reći ću do kraja. Bilo bi 

mi nepodnošljivo da,  kao, ne  govorim  s  tobom. Mislim, da tebi  ili meni  bude  neprijatno  ako  se  sretnemo. Negde.  Da mogu  da  te  pozovem.  Ponekad.  Želeo  bih  da  ne  prekidaš svaki kontakt sa mnom. 

– Ti si prekinuo – reče ona, ne gledajući ga. – Da,  nadobudno  i  samouvereno.  Pa,  olupalo mi  se. O 

glavu  i  o  sujetu. Nemaš  pojma  koliko  sam  se mučio  ovih mesec dana. 

Svetla se upališe.  Jovana se mahinalno povukla za korak unazad da bi ostala u senci. 

– Dobro – reče ona, ne podižući glavu. – Dobro, šta...? 

140

– Neće nam biti neprijatno ako se... kad se sretnemo. – Fair enough – reče on. – Još nešto. Rizikujem da opet sve 

pokvarim, ali obećao sam sebi da ću te nešto pitati. – Pitaj. – Možda  je, prvo, trebalo da kažem: ako mi obećaš da se 

nećeš  naljutiti. Ali,  zar  to  nije  neviđena  glupost? Da  nekog unapred uceniš da se neće ljutiti? 

– Glupo je. A još je gluplje odgovoriti sa: zavisi šta ćeš me pitati.  Ili,  ako  je  radoznalost  tolika  pa  kažeš  neću  se  ljutiti, samo  da  bi  video  o  čemu  se  radi,  posle,  iako  si  ljut,  ono, stvarno ljut, moraš da se džekiraš u fazonu... 

–  ...ni‐je  mi  ni‐šta  –  dovrši  Goran,  tiho  podražavajući navijačko skandiranje. 

– Da. Bledo su se osmehnuli. – Dakle – reče ona. – Dakle, šta je bilo toliko strašno u predlogu da izađemo? – Rekla sam ti već jednom. – Da, ali ako se ne muvamo, ako  i  ja  i  ti znamo da se ne 

muvamo,  je lʹ baš sasvim nenormalno, sasvim neprihvatljivo da nas neko vidi? Makar taj pomislio ne znam šta? I je lʹ tebe toliko briga šta će neko reći? 

– Ne, pet para ne dajem na to. Radi se o... – O drugom „ali”? – Da. –  Znači,  u meni  definitivno  vidiš  nekakvog  eksponenta 

Miloševićevog režima? Što  je glupost. Užasna. Jer, nisam. Ni u ludilu. Ja sam samo jedan od onih što pliva u reci u kojoj se zatekao. Tu sam, gde sam, i gledam svoja posla. Ništa drugo. Ne  poričem  da  imam  veze.  Svoje.  Naših  kućnih  prijatelja. Naravno da ih ponekad potegnem. Potežu ih svi. Na ovaj ili onaj  način.  Ne  postoji,  to  ti  potpisujem,  ne  postoji  posao, danas u Srbiji, gde nisi bar jednom nogom van zakona. 

– Postoji – reče ona neubedljivo. –  Zaposleni  u  propalim  firmama  švercuju  i  prodaju  po 

buvljaku. Privatnici ne prijavljuju stvarnu zaradu. Radi se na crno. Pare se dobijaju na ruke. 

141

– Ne  živim  ja  u  Švajcarskoj  da  bi mi  objašnjavao  kako ovde stvari funkcionišu. 

–  Ne  objašnjavam  ti,  daleko  od  toga  da  tebi  treba objašnjavati.  Hoću  da  kažem,  nisam  kriminalac  koji  obrće milijarde,  a  ovamo  strepi  kad  će  ga  zveknuti  u  nekom obračunu i svođenju računa. Manje‐više, radim što i svi. I ne vidim  da  je  izlazak  sa  mnom,  drugarski,  nazovi  to  kako hoćeš, nazovi  to mojom potrebom za  tvojim prisustvom, ne vidim da je to za tebe smrtni blam. 

Ona ćuti. – Ili jeste? – Nije – kaže tiho. Zurio je u nju, sa nevericom, pa rukama žestoko protrljao 

lice, dva‐tri puta. – Uh, čoveče – reče. Nije se pretvarao; bio je vidno uzbuđen. –  Kao  da  me  je  neko  udario  pesnicom  u  stomak  i 

ispumpao mi sav vazduh. – Ali, da među nama bude... čisto – dodala je. – Biće čisto, Jovana. Rekao sam ti. Uostalom, ne bih se više 

ni usudio da... pokušam da  te zavedem. Ne,  to  je ružna reč. Koliko  sam  ja  potonuo,  čoveče,  da  više  ne  umem  ni  da  se izražavam... Hteo sam reći, ne bih se usudio da ti priđem kao muškarac. Eto. Je lʹ mi veruješ? 

– Da. Shvatala  je,  jasno, da govore smešne, neverovatne stvari. 

Uprkos tome, htela je da veruje. – Credo, quia absurdum. Verujem,  jer  je apsurdno, rekao 

je Toma Akvinski. Veliki hrišćanski apologeta. – Veruješ mi, znači? – Da. Okrenuo je glavu, protrljao oči. – Mislim,  ovo mi  se  nije desilo  sto  godina.  Pošle  su mi 

suze. Valjda od olakšanja. I pri tom se ne osećam kao slabić. Pička, da  izviniš. Mogao sam sakriti, ali neću. Ništa neću da krijem. Bezuslovno kapituliram pred tobom. 

Jovana ne oseća slast pobede već, ponovo, hladni dodir na 

142

srcu. Kratak. Kao da ga je okrznulo krilo noćne, tamne ptice, u brzom letu. 

– Ne mogu ti opisati koliko sam se smirio – kaže Goran. Ona ima tužan, zamišljen izraz. – Šta ti je? – pita je on. – Ništa. – Kaži mi, molim te. – Nešto mi je što se ne da objasniti. – Čak ni ti? – Čak ni ja. Osetio je da treba da se povuče. –  Bolje  da  nešto  ne  tresnem  i  pokvarim...  Sačekaj  samo 

trenutak, da ti nešto donesem. Brzo se udaljio ka svojim kolima i vratio se sa knjigom u 

ruci.  Nije  bila  upakovana;  preko  korica  je  bila  zavezana crvena, svilena traka. 

Bila je to Vitmenova zbirka pesama „Vlati trave”. Uzela je, skoro se zagrcnuvši od iznenađenja. 

– Mnogo si me obradovao. – Zahvaljujuči tebi, pročitao sam. Ali  jednu, stotinu puta. 

Uveče, umesto razgovora s tobom, kao neki svoj ritual. – Koju? – Obeležio sam je. Evo. Pružio joj je knjigu. Odmahivala je glavom, u neverici. –  „Ponekad,  kraj  nekog  koga  volim”.  Moja  najdraža. 

Razvukao je usne tek da se ukaže besprekorni niz belih zuba. Izraz u očima koji čini da se ona oseti kao najdragocenije biće na  planeti.  Kao  jedinstvena  ruža  Malog  Princa,  među hiljadama drugih. 

– Vidiš da ćemo imati o čemu da razgovaramo – kaže on. Da, umeo je da pritisne pravo dugme u njoj. – Vidimo se, onda? – upita je. – Ponekad – odgovori mu ona. 

143

34 

Zahvaljujući  njegovoj  besprimernoj  upornosti  ceo maj  i leto  koje  je  nastupilo  žestoko,  proveli  su  zajedno;  niz zaslepljujućih,  bleštavih  dana,  s  nebom  isprane  svetloplave boje, izbledelim od sunca. Bilo je nečeg naglašeno erotskog u njihovom  tajnom  saučesništvu,  bez  ijednog  dodira.  U „pežou” je stajala spremna Džonijeva disketa. 

Najmanje hiljadu puta zaredom puštali su: „Ili je nemir, ili je strast, ima tog ovdje i suviše”. Štulić je govorio umesto njih.

Svakog  jutra dolazio  je po nju oko deset. Odlazili  su na Kalenić da ona obavi kupovinu. 

U šali je blago protestovao: –  Pratim  je  po  pijaci.  Šta  sam  dočekao.  Da  mi  pijaca 

postane najbolji provod. – Ispaštaš prethodne grehe. Ćuti i trpi. – Dobro, je lʹ moram da ih ispaštam baš na Kaleniću? – Tako ti je zapalo. Satima su obilazili tezge. Najpre bi kupili šta treba, a onda 

odlazili  u  donji  deo,  ka  Njegoševoj  ulici,  gde  bi  stupali  u tobože ozbiljne pregovore s prodavcima starih knjiga, satova, tabakera,  olinjalih  tepiha,  vezenih  stolnjaka  i  rasparenih servisa za ručavanje. 

– Šta misliš o ovom lusteru za dnevnu sobu, draaaaagi? – pitala bi ga Jovana, opipavajući staklene „suze” koje su visile sa obruča. 

–  Krasno  –  rekao  bi  Goran.  –  Uklapa  nam  se  s  mebl‐štofom na ruže. 

– Češki kristal – ubacio bi prodavac, zagrejan  izglednim pazarom. – S početka veka. 

– Da, da, vidi se, nema tu šta – klimao je glavom Goran. Onda  bi  odšetali  do  druge  tezge,  gde  bi  Jovana 

isprobavala  na  desetine  pari  naočara  za  sunce,  birajući najluđe među njima. 

144

– Dodajte mi one „zunzarke” – rekla bi, i ponosno natakla ogromne,  okrugle  naočare  s  belim  plastičnim  okvirom  i tamnim, refleksnim staklima. 

– Super ti stoje – rekao bi Goran. – Nekako ti otvaraju oči. – Misliš? – Merkala bi kritički svoj odraz u ogledalu, kao 

da se stvarno premišlja. Prodavačica  bi  znatiželjno  odmeravala  taj  čudan  par  – 

mršavicu u haljini na bretele, s visoko podignutom kosom, u nanulama  ili ravnim sandalama, nenašminkanu, detinjastu, i Gorana, prikladno obučenog za posao, oštrog, upadljivog lica izbrijanog do pod kožu, sveg doteranog, s kesama u rukama. 

–  Tako  si  bezobrazno mladolika  da  izgledam  kao  neko matoro čičište uz tebe – vajkao se. 

– Nisam mladolika, već mlada – dobacivala mu  je preko ramena,  pobednički  cakarajući  svojim  sandalama  po uglačanim pločama. 

–  I  bezobrazno  mladolika.  Tako  da  od  tvoje  dvadeset četiri  slobodno možeš oduzeti deset.  Što  znači da  izlazim  s detetom od četrnaest. 

– Mi ne izlazimo, već ja kupujem, a ti si se, Bog zna zašto, prišljamčio. 

Gurkali  su  se,  začikavali,  glumili  da  se  ne  poznaju, glumili  da  su  se,  posle  dužeg  vremena,  iznenada  sreli, improvizovali dijaloge,  glupirali  se  kao  raspuštena  deca na ekskurziji. Zatim bi odlazili u neki od kafića na piće, pa bi je zvao predveče. 

Šetali  su  i  svraćali u zabite birtije, na periferiji. Otkrivali smešne  lokale,  nepromenjene  od  pedesetih  godina,  sa osobljem  iz istog, davno minulog doba, koje  je dotrajavalo u tim  ćumezima,  apsurdno  uvereni  da  će,  uprkos  sveopštem haosu  u  kome  su  živeli,  dočekati  svoju  penziju. Usamljeni gosti, u uglu baštice kakvom takve kafane obično raspolažu, Jovana i Goran nisu marili ni za flekave stolnjake, neudobne plastične stolice, niti za mrzovoljne kelnere. Ružno okruženje nije moglo da pokvari samotne sastanke koji su  im uvek bili prekratki u odnosu na njihovu ljubavnu radoznalost. Kao da su hteli da  se  strmoglave u  biće  onog drugog,  što pre  i do 

145

kraja. Osećali  su  jaku  nelagodu  kada  bi  se,  slučajno,  sreli  s 

poznanicima  i okončavali neželjene susrete žurno, histerično nestrpljivo. 

– Omrznuo  sam  ljude  –  rekao  je Goran. Upravo  se  bio otarasio  jednog prijatelja koji  je, naletevši na njih u kafančini „Orašac”, pokazao  jasnu nameru da  im se priključi  i uporno stajao kraj njihovog stola, u očekivanju poziva produžavajući konverzaciju koja je zapinjala o duge pauze. – Nikoga više ne trpim, osim tebe. 

Bilo  je  to  početkom  avgusta,  a  oni  već  svikli  da  se zadovoljavaju isečkom života koji su oteli za sebe. Pokazivali su iznenađujuću veštinu kada je trebalo premostiti nezgodnu temu,  neku  rečenicu  koja  bi  ih  opomenula  da  je  njihovo zajedništvo  zasnovano  na  delimičnim  lažima,  delimičnoj istini  i  velikom  prećutkivanju;  da  je  lišeno  bezbroj  sitnih doživljaja  i pojedinosti  koje  čine meso  i  srž  jednog  odnosa. Njihova stvarnost bila je nalik uzanom obruču svetlosti ispod teškog  abažura. Van  nje,  u  tminu  iz  koje  su  vrebale  realne činjenice, nisu  imali želje da kroče. Goranova porodica,  sin, posao,  bili  su  izbrisani.  Jovana  i  on  stvarali  su  svoj  svet, sastavljen  od  selektivnih  priča  i  sećanja,  od  dvosmislenih pogleda,  od  nežnosti  kojom  su  se  ophodili  jedno  prema drugom.  U  trenucima  bolne  lucidnosti,  kada  bi  iščilela blažena anestezija Goranovog prisustva, Jovana se suočavala sa crnim mislima. Šta to radi? Kuda, na kraju krajeva, sve ovo vodi? Ona neće, nikada, postati njegova  ljubavnica. Nikada. Postigla  je  ono  za  čime  je  žudela.  Osvojila  je  njegov  um. Pokorila ga je. Trebalo je da se povuče. Problem je bio u tome što više nije imala snage za to.

146

35 

Tog leta, obeleženog Goranom, na odmor u Beograd došli su Frenki i Vida. 

Pravo  sa  aerodroma  Danilo  ih  je  dovezao  u  Topolsku. Marko  je već godinama  juli  i avgust provodio kod prijatelja sa  kojima  su,  svojevremeno,  Svetlana  i  on  bili  nerazdvojni. Ovi  su  se,  po  penzionisanju,  povukli  iz  Beograda  u  veliku porodičnu kuću u Sokobanji, a Marko im  je bio gost koga su nestrpljivo čekali od jednog do drugog leta. 

Stan  u  Topolskoj  ulici  bio  je  građen  po  meri  bogate  i brojne  porodice  (nažalost,  posle  Vlastine  prerane  smrti  iza njega  je  ostao  samo  sin  jedinac). Odlučivši  da  se  smesti  u mirnom  kraju, Markov  otac  je  isprojektovao  funkcionalan, udoban  dom,  sa  ogromnim  salonom,  spavaćim  sobama  s pripadajućim kupatilima, komotnom kuhinjom i trpezarijom, sa  manjom  terasom,  duž  celog  stana  sa  ulične,  i  većim balkonom, orijentisanim ka dvorišnoj strani. Pored tog stana na  spratu  je  postojao  još  jedan,  namenjen  posluzi.  On  je, kasnije,  bio  preuređen  u  Svetlanin  atelje,  pošto  je  odlučno odbila da prihvati od države ponuđeni, na Starom sajmištu. 

– Da radim na mestu gde su pobijeni beogradski Jevreji?! Ni u snu – odgovorila je kategorično. 

Stoga  je  zid  u  stanu  za  poslugu,  između  sobe  i  male kuhinje, bio srušen i time dobijen jedinstven, svetao prostor u kome  je mogla  da  slika.  Posle  njene  smrti,  više  od  godinu dana,  atelje  je  stajao  netaknut. Onda  ga  je Danilo  raščistio, ponovo  podigao  pregradni  zid,  pomerivši  ga  u  odnosu  na prethodni da bi dobio veći radni deo, i u „mali stan”, kako su ga  interno  zvali,  sastavljen  od  minijaturnog  predsoblja, kupatila, čajne kuhinje s pultom za ručavanje i sobe, smestio svoj  i  Frenkijev  biro.  Kada  se  oženio  Tamarom,  bilo  je praktičnije  da  se  preseli  kod  nje,  zbog  Tamarine  teško pokretne  majke,  čije  se  zdravstveno  stanje  pogoršavalo. Godinu dana kasnije gospođa Zdravka je preminula. Frenki i Vida su otišli u Kanadu, a Danilo je odlučio da radi kod kuće, 

147

sam.  Tamara  i  on  su  ostali  na Dorćolu, Marko  u  „velikom stanu”, a Jovana se uselila u „mali”. 

U Markovom  odsustvu,  „veliki”  je  bio  prazan.  Frenki  i Vida su tu odseli. 

Neraspakovanih stvari, s vrata su smestili Biljanu u krevet i posedali za kraljevski veliki trpezarijski sto. Počela  je  jedna od  gozbi  koje  su  znale  da  potraju  do  večeri. Natenane,  uz razgovor,  jeli  su  i  pili;  zauzvrat,  pričali  su  neumereno, nezasito, bez pauze, kao da se više nikad neće videti. 

–  Čoveče, kako  sam vas  se uželeo  – ponavljao  je Frenki neprestano, ma na kojoj temi bili. 

Iako su se Vida  i on zaposlili u struci  i  finansijski dobro stajali  (oboje  su  solidno  zarađivali;  Vida,  kao  stomatolog, nešto više od njega), Frenki je bio deprimiran i nostalgičan do neizdrživosti. Beograd mu  je  bio u  krvi. Nedostajali  su mu prijatelji. 

– Sve mi nedostaje,  čoveče. Najviše  ti, matori. Nemam  s kim ljudsku da promenim. 

Uto se začuo telefon iz Jovaninog stana. Ustala je. – Šta te briga, pusti da zvoni – reče Frenki. – Ko je važniji 

od nas ovde, a? –  Sigurno  je Nemanja. Moram  da  se  nešto  dogovorim, 

brzo ću. Naravno, bio je Goran. –  Jesu  stigli?  –  upitao  ju  je,  upućen  u  svaki  detalj 

Jovaninog života. – Da. Tamo smo, u tatinom stanu. – Dobro, čujemo se posle. – Nemoj me zvati večeras. Neću moći da se javim. – Važi – rekao je. Društvo  je zatekla u dnevnoj sobi. Nagnut preko stočića, 

Danilo  je  nešto  žustro  pričao  s  Frenkijem.  Neopaženo, skliznula  je  na  sofu, do Tamare,  i  naslonila  glavu  na  njeno rame. Tamara ju je šašoljila po kosi. To ju je malo umirilo. 

–  ...tako  da  ispitivanja  Kantove  lobanje,  u  krajnjoj konsekvenci,  dovode  do  jednog  sumanutog  zakona  koji  se mogao  roditi  samo  u  potpuno  pomračenim  mozgovima. 

148

Vršene  su  kraniometrijske  analize  po  kojima  su dolihokefalne,  „kantovske”  lobanje,  sa  indeksom  većim  od 80, predstavljale krunski dokaz o pripadnosti arijevskoj rasi, pri  čemu  su  se  oni  sa  brahikefalnim  lobanjama,  odnosno indeksom  manjim  od  80,  mogli  legitimno,  takoreći  na naučnoj bazi, potamaniti kao niža rasa. Numerički izgovor za genocid. 

–  Nemačka  pedantnost  –  podsmehnu  se  Frenki.  –  Sve precizno. 

–  U  Buhenvaldu,  koji  je  od  Geteovog  Vajmara  udaljen manje  od  dvesta  pedeset  kilometara,  u  monstruoznim „medicinskim”  eksperimentima pobijeno  je  šezdeset  hiljada Jevreja. A  negde,  u  pozadini,  kao  arhe‐uzrok,  stoji  lobanja sirotog  Kanta.  Gete,  Kant  i  Buhenvald.  To  je  ta  spirala defektne  logike, koju ne bi mogao da  smisli ni Sioranov  zli Demijurg. 

Vida je, sklupčana u fotelji, već dremala od umora koji ju je sustigao. Frenki je, gladan Danila i njihovih razgovora, bio bodar kao da  je  tek ustao  iz postelje. Trebalo  je nadoknaditi godinu dana razdvojenosti. 

– Zakon o zaštiti nemačke krvi  i časti donesen  je  trideset pete  u  Nirnbergu,  gde  se,  deset  godina  kasnije,  sudilo pohvatanim  nacistima.  Znači,  krug  se  zatvorio,  na  istom mestu,  i  Nemačka  je  morala  da  prođe  kroz  dugi  proces denacifikacije,  koji  počinje  priznanjem.  Priznanjem  i suočavanjem. Stari računi uvek dolaze na naplatu. Uvek. 

Neuobičajeno  tiha,  Jovana  ih  je  odsutno  slušala.  Bez stvarnog  razumevanja.  Slušala  je  romor  poznatih  glasova. Puls razgovora koji joj je bio tako poznat. To je bio njen svet. Frenki, Vida, Tamara i Danilo. To su bili njihovi noćni rituali, koji su znali da se okončaju zorom. 

Preko puta, na drugoj obali, u drugoj dimenziji, postojao je Goran. 

Uto joj se Danilo obrati: – Što nisi pozvala Nemanju da svrati? Zbunila se: – Ne znam... nije mi palo na pamet. 

149

– Daj, ja ću ga okrenuti. – Ne  vredi  –  odgovori  ona,  pribravši  se.  –  Rekao  je  da 

izlazi. – Aha – reče Danilo. Posmatrao  ju  je  nekoliko  sekundi,  sa  neizgovorenim 

pitanjem na usnama, pa se vratio na pređašnju temu. Gledao ju je na isti način, ispitivački nepoverljivo, kada je 

izvrdala da s njima krene na more. – Propuštaš Grčku, bre – navaljivao je Frenki. – Doći ću ja, za koji dan. Najverovatnije. – Kako  to misliš, za koji dan?  Ili krećeš  s nama  ili nećeš 

uopšte doći –  reče Danilo  tvrdo. – Ne vidim  razloga da nas zavlačiš. 

–  Ne  zavlačim,  nego  smo  se  dogovarali...  Nemanja  i Mirjana i još nekolicina, da možda odemo u Budvu. 

– Što, onda, pričaš u prazno da ćeš nam se priključiti? –  Ne  znam,  možda  se  predomislim...  Šta  ti  je,  Danilo, 

stalno imaš neki gard prema meni. – Gard? Samo hoću da sam načisto. Ako ne  ideš s nama, 

treba da ti ostavim lovu. Ništa više. –  Znači,  definitivno  smo  otpisani  kao  matorci  –  reče 

Frenki, pokušavajući da opusti atmosferu. – Ma, šta ti je – reče Jovana. –  Dosadni,  trkeljamo  na  terasi  po  ceo  dan,  Bilja  pride, 

cima nas  i guši, mama ovo, tata ono, da popizdiš, a u Budvi narodno  veselje  –  terao  je  Frenki.  – Mora  da  je  u  pitanju ljubavna šema, izjasni se, šta tu sad. 

– Koji si ti idiot – reče ona, udarivši ga blago po potiljku. – „Ima neka tajna veza...” – Frenki je počeo da pevuši. – Zašto tajna – ubaci se Danilo nervozno. – Bar ih do sad 

nismo imali. –  E,  stvarno  ste  nemogući  –  ustade  Jovana.  – Dosadno 

vam je, pa me zezate. Izbegla je dalji razgovor. Laknulo joj je kad su otišli.

150

36 

Prvi put su vodili ljubav u njenoj sobi. U deset sati noću vrelina  je  i dalje pritiskala grad. Činilo 

se da  je,  izmožden  jarom,  Beograd  iz  sebe u dahu  ispustio svu skupljenu toplotu. Šetali su se kejom, pored reke. Zašavši u mračniji, neosvetljen deo, podalje od gužve,  spustili  su  se na  široku,  betonsku  bankinu.  Goran  je  nabacio  da  ima neodložnu obavezu, zbog koje mora ubrzo da ide. Nastupila je  jedna  od  zategnutih  situacija  među  njima,  kada  bi  on izbegavao  njen  pogled,  a  ona  nabusito  ćutala;  situacije  u kojima su bili prinuđeni da se nekako  izbore sa upadima  iz stvarnog sveta. Jovana je nervozno okretala ogrlicu. Goranuje pozvonio mobilni. Odgovarao je kratko, samo sa „da” i „nе”. Baš kada je sagovorniku rekao „ćao”, Jovani je niska pukla u ruci.  Bila  ju  je  uvrnula,  jako  i,  odjednom,  tirkizne  perle  su poletele, odskačući, svuda oko nje. Pokušala  je da  ih zadrži, prepipavajući se, brzo, oko vrata i niz grlo. 

– Mamina ogrlica – rekla je, očajno. – Ne mrdaj. Oslonivši  se na  jedno koleno  skupljao  je  rasute perle na 

gomilicu. Dodao  ih  je  Jovani  u  krilo,  i  nastavio  da  traga  za 

ostatkom, pažljivo prelazeći rukom po betonu. Doneo je još nekoliko, na dnu dlana: – Mamina ogrlica – ponavljala je Jovana. Goran  se  spustio  do  nje  i  počeo  pažljivo  da  preručuje 

perle  u  džep  svoje  košulje.  Za  poslednjim,  zaturenim  u naborima  haljine,  morao  je  obazrivo  da  traga  jagodicama svojih prstiju. Osećao je Jovaninu kožu pod lakom tkaninom. Nije  se  pokretala,  niti  mu  je  pomagala.  Bespomoćno  je posmatrala šta radi, dok joj se pogled mutio od krupnih suza koje su joj, nazadrživo, klizile niz lice. 

– Daću je na popravku. Biće kao nova, ne brini – rekao je. Posle,  nije  ništa  govorio.  Obgrlio  ju  je  svojom  rukom, 

utešiteljski. Zaista,  ničeg  lascivnog  nije  bilo  u  tom pokretu. 

151

Kao ni u njenom naslanjanju glave na njegovo rame. Ona  je šmrcala, tiho, on je čekao da se smiri. 

Vreme je sporo klizilo, poput ribarskog čamca koji je, tiho brujeći, lagano prolazio sredinom reke, ostavljajući za sobom usek na mirnoj površini vode. 

– Da pođemo. Rekao si da moraš... U glasu joj se osećao nedavni plač. – Ne moram. Toplina joj se razlila po telu. Sedeli su ćutke, neprirodno ukočeni u položaju u kome su 

se spontano zatekli. Spontanosti je, u međuvremenu, nestalo, a  oni  postali  svesni  svojih  tela  –  ruke  koja  je  stajala  kao beživotni predmet, glave koja se nije mrdala. Neko  je morao da se prvi pokrene; da preuzme na sebe odgovornost kako će se  razdvojiti  iz  prvog,  nehotičnog  zagrljaja,  a  da  to  deluje jednako  prirodno  kao  što  je  bio  njegov  impuls  da  je zaštitnički zagrli. 

– Vidiš one tri zvezde – upita ga, napokon, pokazujući ih prstom, već utrnula  od nemrdanja.  – Kad  sam bila mala, u stvari, kada  je mama... umrla – zadrhta  joj glas – zamišljala sam da su one moje, da me čuvaju, kao dobre vile. 

– Nemoj, to me razbija – reče on. U sledećem trenutku on  joj drži  lice u svojim dlanovima, 

kao neprocenjivu dragocenost,  okrenuto  k  sebi. Ona  sklapa oči.  Oseća  lake  dodire  na  trepavicama,  jagodicama, slepoočnicama;  svuda po  licu. Njegove usne  se  spuštaju do jamice u dnu vrata, pa opet kreću nagore. Kada sporo stignu do  njenih,  veoma,  veoma  lagano,  počinju  da  se  ispituju  u svom prvom poljupcu. Ljube  se obazrivo nežno,  izazivajući se.  On  je  prvi  izgubio  glavu.  Počeo  je  da  ljubi  duboko, prisvojno, bezumno. 

Onda  je za trenutak izmiče, sačeka da ga pogleda u oči, i kaže joj: 

– Bolestan sam od čežnje za tobom. Ona  veruje,  svim  bićem,  u  reči  koje  je  priželjkivala  da 

čuje, baš  tako rečene, baš u  jednoj noći punoj zvezda, kao u Nerudinoj pesmi. 

152

Ustali su, s istom misli u glavi. Do kola, ljube se nezasito, zastajkujući  na  svakih  nekoliko  koraka.  Zaklonjeni  od pogleda, u kolima nastavljaju,  još bestidnije, slepi za sve oko sebe.  U  jednom  trenutku  ona  oseća  da  joj  Goran  namiče bretelu  na  rame.  Tek  tada  shvata  da  je  bila  poluobnažena, skoro do struka. 

– Pogubio sam se. Ovde, na ovom jebenom parkingu... Gledaju se ispražnjenih svesti, užagrenih očiju. – Idemo kod mene. Sama sam – rekla je ona. Nije  je  bilo  stid  što  je  to  predložila.  Nije  osećala  ništa 

drugo sem potrebe da odmah, istog časa, bude s njim. Čim  su  zatvorili  vrata,  bacili  su  se  jedno  na  drugo, 

trgajući sa sebe odeću, nestrpljivo  i žudno. Svega  je nestalo, sve se izbrisalo. Postojalo je samo njihovo veliko iščekivanje. 

I sve je ispalo kako treba; ništa preko toga. – Nije se desilo – prvi je izgovorio. Ležali su naspramce. Udisala je njegov dah. – Ne  –  odgovorila  je,  bez  taktiziranja.  –  Zemlja  se  nije 

pomerila pod nama – dodala je. Tehnički gledano, bio je to dobar seks. Mogla je proceniti, 

mada  nije  imala  bog  zna  kakvog  iskustva;  pre  Gorana spavala  je  s dva muškarca  zbog kojih  je,  sa ubedljivim,  čak blaziranim  izrazom  dobrog  poznavaoca  teme,  umela  da prezrivo  prokomentariše  kako  je  seks  jedna  od  precenjenih stvari. 

Naslonila se na lakat, nadnevši se nad njim: – To  je  iz „Za kim zvona zvone”. Da se zemlja pomerila 

pod ljubavnicima. – I hoće – rekao je. – Znam da hoće. Osećala se prazno. Jedva je dočekala da on ustane i počne da se oblači. Želela 

je da ostane sama. Što pre. –  Ružno  je  što  smo  došli  ovde  –  reče  on.  Nehotice  je 

šaputao. – A gde bismo, inače – odgovorila je. – U našem položaju 

– dodala je, s ironijom u glasu. – Uostalom, i da je tu, moj otac me nikad ne špijunira. 

153

Nagnuo se i poljubio je: – Javiću ti se, sutra. Otišla  je  u  kupatilo.  Dugo  je  proučavala  svoj  odraz  u 

ogledalu. U  ranom pubertetu  znala  je  da  se  isto  ovako  zagleda u 

svoj lik i da ponavlja: – Ko sam ja? Ko sam ja? Počela bi da  izgovara, kosamja, kosamja; onda  još brže  i 

tiše, kosamjakosamjakosamja, sve dok se osoba iz ogledala ne bi  odvojila  i  postala  samostalna  ličnost. Neko  ko  nije  imao veze s njom. Devojčica, čije su se usne besmisleno pokretale, delovala  je  glupo  i  zastrašujuće,  na  izvestan  način.  Da  bi prekinula  igru koja  je ni najmanje nije  zabavljala,  Jovana bi zažmurila. Pljusnula bi se vodom. Prala ruke. Bežala napolje, bez hrabrosti da se još jednom pogleda. 

Sada nije bilo nikakvih utvara, ni nepoznate osobe preko puta. 

Podigla  je  kosu.  Iskrenula  glavu  i  posmatrala  se  iz  tog ugla. Pa anfas. Iskezila se. Napućila usta. 

Ništa. – Samo ja – reče. ■ Rukom je poklopila lik koji je u nju zurio. . – Zašto? – upita se glasno. – Zašto? Ušla  je  u  kadu  i  dugo  se  tuširala.  Vratila  se  u  krevet, 

obgrlila jastuk i posmatrala kako dan polako osvaja sobu.

37 

I Goran se prevrtao, bez sna. Stotinu puta  je ponavljao u svesti svaku scenu sa  Jovanom. Želeo  ju  je osam meseci, od one  noći  kada  ju  je  posmatrao  kako  igra.  U  mislima, 

154

povezivao ju je s violončelom – ista uzbudljiva krivina kojom njen struk prelazi u oblinu kukova, kao prenet sa instrumenta dubokog,  naglašeno  senzualnog,  punog,  tamnog  zvuka,  od koga  prijatni  žmarci  počinju  da  gmižu  od  središta  pupka, preko kičme, ka potiljku, od koga se, doslovno, diže kosa na glavi.  Jovana  je bila  taj  zvuk; od nje  se moglo poludeti. On jeste  bio  lud  za  njom;  taj  čovek  koji  je mogao  šetati  svaku lepoticu Beograda, bio  je  lud za Jovaninim nežnim telom, za njenim  izraženim,  tananim,  lomnim  strukom,  za  kolenima, krhkim ramenima i gležnjevima. Samo pogled na njih mogao je da mu pomuti razum. Zašto je, onda, noćas sve ispalo tako obično; smušeno, čak? 

Nervozno je ustao i odšetao do kuhinje. Nasuo je sebi piće i zapalio cigaretu. 

Osam  meseci  suzdržavanja  nije  urodilo  nekakvim mističnim  transom.  Goranu  se  na  licu  pojavi  podsmešljiva grimasa, nalik osmehu. Voleo bi da sada popriča sa Stivom. Stevan Ilić. Kakav lik. Jedan od onih koji se rode kao čudaci. Jedan od retkih s kim je Goran održavao vezu još od osnovne škole. Tokom  treće  godine  gimnazije  Stevan,  zvani  Stiv, do guše  se  zaglibio  u  ezoterije  raznih  vrsta.  Bavio  se  jogom  i meditacijom. Proučavao je, temeljno, astrologiju, čitanje tarot‐karata,  numerologiju  i  svetlosni  spektar  aura.  Redovno  je duvao. Ništa više od toga. Pivo i marihuana bili su mu jedini stimulansi koji su mu pomagali da pronikne u tajne ljudskih sudbina.  Devojke  iz  gimnazije  bile  su  opčinjene  njime. Osoben, mračan, čak zastrašujuće strog, izašao je na glas kao nepogrešivi tumač budućnosti. Seanse u njegovoj sobi, gde su prozori  uvek  bili  zastrti  teškim  zavesama,  sa  upaljenim mirisnim štapićima  i  indijskom muzikom koja  je dopirala  iz zvučnika, zakazivale su se nedeljama unapred. I nije primao svakog. Odatle  su devojke  izlazile  sluđene  i uglavnom nisu govorile  o  onome  što  su  tamo  čule.  Ipak,  glas  o  tačnosti njegovih predviđanja  širio  se Beogradom. Stiv  je  zanemario studije  psihologije.  Počeo  je  da  se  izdržava  od  svog  rada novobeogradske  Pitije  u muškom  obličju.  Živeo  je  sam,  sa svojim  crnim mačorom. Goran  je  povremeno  odlazio da  se 

155

vide.  Stiv  bi  ga  dočekao  u  svom  izlizanom,  udobnom kaftanu.  Utonuli  bi  u  jastuke,  duvali,  i  vodili  apsolutno otkačene  razgovore.  Gorana  je  Stiv  nekako  smirivao. Zatvoren u svoj svet simbola i. magije, delovao je autentično; otkačen od realnosti koja ga više nije ni interesovala. 

Krajem  devedesetih,  u  poplavi  vidovnjaka  koji  su  imali redovne  termine  na  televiziji,  Stevan  je  izgubio  dobar  deo klijentele. Stan je delovao zapušteno, a on ravnodušan prema svojoj budućnosti. 

–  Šta  ćeš, Goksi  –  govorio  je  tromo  –  sjebao me  je mali ekran  TVprijemnika.  Sofisticirani magovi  više  nemaju  prođu. Pukʹo  sam,  burazeru.  Ma,  boli  me  briga.  Za  ʹleba  imam. Spavam do podne, ustanem, nagutam  se  bensića, valjaju  ih na  buvljaku  uz  „elema‐bonda”,  krnem  četirʹ‐pet  komada, zavisi od gramaže, zalijem ih pivom i jebe mi se za sve. 

Lenjo bi se podbočio na ofucano  jastuče, duboko uvukao dim  iz  debelog  džointa  i  zadržao  ga  u  plućima,  naizgled odsutno  slušajući  Gorana.  Onda  bi,  posle  dužeg  vremena, napola podigao kapke i rekao: 

– Vidi, to sa tom malom... Goran mu  je pričao o Jovani. Ponekad, kad bi se rastao s 

njom,  svraćao bi do Stevana. Ovaj nikad nije  spavao. Bar  je tako  izgledalo.  Otvarao  bi  mu  uvek  obučen  u  isti  kaftan, umašćen  od  nošenja,  sa  istim  potpapučenim, poluraspadnutim špagericama na bosim nogama. Zimi i  leti. Stiv  je  shvatio  da  je  razlog  Goranovih  učestalih  poseta njegova potreba da govori o Jovani. 

– ...Jovana – rekao bi Goran. –  Da.  Vidi,  suzdržavanje  je  moćna  stvar. Moćna.  Znaš 

koliko energije se sažima u  tebi. Burazeru,  ti sada možeš da levitiraš, s tolikom energijom. Bez zezanja. Mislim, super ti je to. 

– Stvar  je u  tome što... Ne, nije da ne želim, želim, hvala Bogu,  ali  nekako  mi  je...  skoro  neverovatna  pomisao  da spavam s njom. 

– Hmmm... – Stiv  je plutao po  sobi, zajedno  s dimom  i svojim mislima – ...odlaganje potrebe je uvod u tantrički seks. 

156

Pazi,  vodiš  ljubav  satima  i  kontrolišeš  orgazam.  Satima.  Ti sada  imaš  tantrički  seks  bez  dodira.  Zanimljivo... Majstore, kad to eksplodira, biće vatrometa, zapamti šta ti  je old Steve rekao.

Vatromet, my  ass.  Goran  je  zgnječio  opušak  cigarete  u pepeljari. 

Ponovo  je premotavao  film u  glavi. Zbunila  ga  je  njena dečija  ustreptalost  i  nevešta  užurbanost.  Uveren  da  ga instinkt  nije prevario  (pun,  gusti  zvuk  violončela  spavao  je duboko u  njoj;  trebalo  ga  je  samo probuditi),  prebacivao  je sebi  što  nije  umeo  da  ovlada  njome.  Umesto  da  je  vodi, pokušao  je  da  se  prilagodi  njenom  ritmu,  ostajući,  delom mozga, sve vreme svestan. Jebi ga, jebi ga, ponavljao je besno, u sebi. Poželeo je da hitne čašu o zid. U poslednjem trenutku se obuzdao. Prasak bi probudio Nikolu. Ustala bi i Zorka. Šta ti  je,  šta  to  radiš,  rekla bi,  ti nisi otac, već kreten; počela bi jednu od svojih pridika, ne misliš na dete, nikad te nema kod kuće,  sve moram  sama. Ne,  to mu  sada  ne  treba. Nikako. Odložio  je  čašu.  Tiho.  I  zavukao  se  u  krevet  kraj  Zorke, nečujno. 

Sutradan, kad  je nazvao  Jovanu,  zvučala  je  ravnodušno. Ni pomena o prethodnoj noći. Insistirao je da se vide. Izvukla se, rekavši da joj dolaze Nemanja i Mirjana. Dan nakon toga, pristala  je. Na njegovo iznenađenje, predložila  je da sednu u „Kalenić”,  gde  ju  je  polovina  stolova  pozdravila,  dok  su prolazili  ka  jednom  slobodnom, uz  samu  ivicu  trotoara. Po običaju, „Kalenić”  je bio krcat. Automobili su prolazili tik uz njih. Bilo je bučno; morao se sagnuti ka njoj da bi je čuo. 

– Delovaće surovo – poče ona. – Znam unapred šta ćeš reći. – Pa, da ne kažem, onda? Ruka joj je lagano podrhtavala dok je palila cigaretu. – Kaži – reče on. – Posle onog... Više nije isto. Bilo  joj  je neprijatno;  izbegavala  je njegov pogled. Nije  je 

dobro čuo. 

157

– Više nije, šta...? – Isto – reče ona, glasnije. Goran ustade. – Idemo odavde – reče bespogovorno. U  tišini su  izbili do parka kod „gradića Pejton”  i spustili 

se na prvu klupu. – Nisam mogao da te slušam, tamo. Sedeli  su odmaknuti.  Instinkt mu  je govorio da ne  treba 

da je zagrli. Ni da je uzme za ruku. – Mogla sam se zakleti da neću spavati s tobom. –  Ispalo  je  traljavo  –  reče  on.  – Ali, problem  je  u meni, 

razumeš? – Nebitno je... – Isuviše sam te želeo. – Nebitno je. – Veoma je bitno. S  mukom  u  stomaku  i  željom  da  ponizi  i  trenutak 

njihovog rastanka, rekla je zajedljivo: – Udario si još jednu recku, treba da ti je to dovoljno. Ako 

je suština u tome da ti je krivo što nisi ispao najbolji ljubavnik u svemiru,  i šire, obećavam da  te nikom neću opanjkati. Му lips are sealed. 

Gledao je u travnjak preko puta. Nije se čak ni okrenuo k njoj kad je rekao, s punim uverenjem: 

– Znam da ne misliš  tako. Znaš  vrlo dobro da  ti  nisam prišao kao jebač. Izvini, namerno koristim grubu reč, jer jesam bio jebač. Profi. Ali, ne s tobom. 

Ponovio je: – S tobom ne. Ako ti nešto znači, i ja sam se mogao zakleti 

da se neće desiti. Osetila  je kako  je plavi stid. Od nožnih prstiju do korena 

kose: – Izvini. Ogorčena sam. Na sebe. Nije fer da te vređam. I 

nisam mislila... –  U  redu,  obrisano  je.  Reci mi  šta  stvarno  želiš  da mi 

kažeš. Spreman sam. Pretpostavljam. –  Ja ne umem da  se ponašam kao  ljubavnica.  I do  sada 

158

smo se krili, prećutno. – Govorila  je brzo, kao da  jedva čeka da pregura s tom neprijatnošću i ode. – Pa, ipak, bila sam, na neki način,  čista pred  sobom. Sada bi  trebalo da postanemo klasični preljubnici, da počnem da bežim od svojih prijatelja, od Danila, od Tamare i tate. Da stvarno lažem. Ja to ne mogu. 

Nije zvučalo kao prebacivanje. Jovana nije taktizirala, niti je  imala dalekosežnih planova s njim. Bio  je svestan da se u ovaj odnos uplela naivno i da je nesposobna za lukavstvo. Da ne pokušava od njega da iznudi lažno, utešiteljsko obećanje. 

– Razumem te. Potpuno te razumem. Delovao je užasno umorno; umorno da čak i odreaguje na 

pravi način. Nagnuo se unapred i nadlakticama se oslonio na kolena, zureći u zemlju. 

Pitala se o čemu misli? Ona se setila nedavnog događaja; splav, njih dvoje i mali, 

nevidljivi orkestar.

Trećeg  jula,  dok  su  ispijali  prvu  kafu  kod  nje  u  kraju, rekao je: 

–  Pozivam  te  na  večeru. Ne  boj  se,  idemo  na  potpuno neprovaljeno mesto. Nikog  poznatog.  Ali,  voleo  bih  da  se maksimalno skockaš. 

– Opet neka tajna? – Treba da proslavimo tvoj diplomski. Nas dvoje. (Na  žur  upriličen  tim  povodom  u  Topolskoj,  nije  bio 

pozvan.) Došao je po nju u pola deset. Čekao ju je ispred otvorenih 

vrata kola. Lagano, svečano odelo, bela košulja, kravata, besprekorne 

cipele, ruka nehajno zadenuta u džep pantalona. Jovani klecnuše noge. –  Nikad  te  nisam  video  u  takvom  outfitu  –  reče  on, 

galantno  je  prihvativši  za  ruku.  – Youʹre  taking my  breath away. 

– Takođe. Odvezao  ju  je do najekskluzivnijeg splava „Biser”. Bio  je 

relativno  mali,  mesta  su  se  morala  rezervisati  mesecima 

159

unapred. – Neprovaljeno, a? – upita ga, spremna da odustane. – Ne večeras – reče. – Veruj mi. Najbolje da zažmuriš,  ja 

ću te voditi. – Ne treba. Samo, da znaš, ako je puno, okrećem se nalevo 

krug, smesta. – Važi. Otvaraju vrata. Splav  je prazan. Potpuno. Stolovi gurnuti 

u kraj, kružno,  sem  jednog, na  centralnom mestu. Upaljene sveće, postavljen pribor za jelo, čaše koje se cakle. 

Odjednom, muzika. Tiha. Uživo. Dopire  negde  iza  ugla šanka koji se ne vidi. 

Jovana se zbunjeno osvrće: – Je lʹ ovo neka fora? –  Ne.  Noćas  je  „Biser”  naš  –  reče,  vodeći  je,  ukočenu, 

polako do stola. – Zakupio sam splav. Kad su seli, zagnjurila je glavu u ruke: – Zašto si ovo uradio? Tako mi je neprijatno. – Zato što sam hteo da ti priredim nešto... posebno. Pošto 

ne čitam, morao sam da maznem neku foru iz filma. Skida joj ruke, odmiče se, smeši joj se toplo: – Nemoj sad da me pokopaš i kažeš da je džukački. Jovana ne može da se povrati. – Da sam ispao kulov. – Ne, ne – odgovara,  ali ne  sasvim pribrano.  –  Ispalo  je 

upravo filmski. Čekaj – kaže mu. Zatvara oči, broji do deset u sebi. – U redu je. Smirila sam se. Uf, stvarno si preterao. – Ni izdaleka. Da mogu, skinuo bih ti zvezde s neba. Jovana se zasmeja. Kelner se diskretno približava sa otvorenom bocom: – Kao  što  ste  tražili  –  kaže Goranu,  sipajući  im  pomalo 

„Brunello  di  Montallcino”  vina,  da  isprobaju.  –  Berba  iz sedamdeset pete. 

– Tvoje godište – kaže Goran i nazdravlja joj. Jovana otpije. – Izvrsno je. – Kao  i  ti. Pri  tom, ne muvam  te,  časna  reč. Ovo  je  čisto 

160

prijateljska izjava. Zavali se i uživaj. – Ko nam svira? – upita ga, već opuštena. – Neki klinci s Akademije. Čuj mene, klinci... Tu su, pred 

diplomskim, tvoji vršnjaci. – Šta, i njih si iznajmio...? – Ne. Saznali su da  ti dolaziš,  i prijavili se kao volonleri, 

da ulepšaju veče. Kasnije, ustali su da plešu. Više je ličilo na šalu. Goran se 

držao  na  odstojanju,  čineči  se  neveštim,  a  ona  ga  je  učila pravilnim koracima. 

– Beznadežan slučaj – rekla je. – Ne diži ruke od mene, potrudiću se. – Najbolje kao u „Neki to vole vruće”, da ja vodim tebe. –  Samo  što  sam,  čini  mi  se,  previsok  za  hendlovanje. 

Dopusti da ipak ja budem in charge. Okretao  ju  je,  naglo  je presamićivao preko  svog  kolena, 

padala je na njega, kliberili su se, u pauzama se vraćali za sto, ponovo pili, dok se njoj nije zamutilo u glavi. 

– E, sad više ne odgovaram za svoje postupke – rekla је. – Navodiš me da se okoristim prilikom? – Ne, računam na tvoju plemenitost. Ispratio ju je u tri ujutru, ne poljubivši je ni u obraz.

Kako  je  tada  među  njima  bilo  lagano.  Kako  se  dobro osećala.  Bila  je  srećna.  Prokockano,  uništeno,  pomislila  je. Nikad više. 

Pored njih su protrčala dva psa, u živahnoj igri. Prošao je zagrljeni  par.  Zatim  jedan  užurbani  čovek,  sa  povećom torbom u ruci. Njih dvoje se nisu ni pomerili. 

Jovana  je  gledala  u  njegova  povijena  leđa.  Osetila  je napad  mučnine.  Žestok.  Trebalo  je  izgovoriti  nešto  kao zbogom i razići se. 

Goran je preduhitri: – Tajming je potpuno pogrešan, ali ne želim da odeš, a da 

ne znaš... Uzeo ju je za ruku. Pažljivo, tek vrhove njenih prstiju koji 

su bili ledeni. 

161

– Volim  te,  Jovana. To sam rekao davno,  Jasmini. Otada, nikome.  I nije u pitanju  tek zaljubljenost  ili prevelik  izazov, mada ti to jesi... ili... bilo šta drugo. Imao sam puno vremena da se preispitam. 

Govorio je pogleda uprtog u njene prste, kao da se obraća njima: 

– Volim te. U tome je problem. Moj, naravno – reče. Koliko  je puta  zamišljala  trenutak  kad  će  joj  te dve  reči 

uputiti  neko  za  kim  premire.  Koliko  puta  joj  se  steglo  u stomaku pri pomisli kako će to izgledati. 

Iako  je  na  izmaku  dvadesetog  veka  bilo  neprirodno očekivati  da  će  se  muškarac  na  duže  staze  zadovoljiti rukoljubima,  tajnim  uzdasima  i  ponekim  ukradenim dodirom,  iako  je  čak  i  neizlečiv  idealista  poput  nje morao priznati da  je  namerno  ispuštena,  naparfemisana maramica sa  izvezenim monogramom, koju  treba da podigne kavaljer, odavno  prevaziđena  kao  sredstvo  suzdržanog,  stidljivog koketiranja kojim se ohrabruje udvaranje,  ipak se nadala da će,  posle  dužih  muka  na  koje  će  staviti  svog  izabranika (stostruko  će mu nadoknaditi njegovu upornost, ali prvo ga mora  iskušati,  izmrcvariti  ga  kušanjem,  baš  kao Grušenjka Mitju), trenutak njegovog  izjašnjavanja izgledati uzvišeno, na granici  patetike;  nešto  kao  odlomak  iz  „Gordosti  i predrasuda”. Nešto tako. 

Oženjen čovek sa kojim  je ona spavala  (već! već!) nikako se  nije  uklapao  u  njenu  romantičarsku  sliku.  Niti  je  ona mogla nastupiti sa uzvišene pozicije. Više nije bila nedostižni san, poput gorde  lepotice  s  trepavicama boje pepela koju  je Pavle  Isakovič,  polulud  od  čežnje,  bezuspešno  tražio  po lazaretu, pa i po celoj Rusiji. Bila je samo obična devojka koja se uplela u tuđi brak. 

Ona  prinese  slobodnu  ruku  grudima,  tamo  gde  je nesvesno  položimo  kada  izgovaramo  reč  „duša”.  Tu  ju  je pogodilo.  Sve  je  bilo  tako  komplikovano,  konfuzno,  tako razdiruće bolno; i sve to trebalo je primiti odjednom i na isto mesto. Kao hitnu isporuku u nevreme. Kao kad pre roka, dok se  još  kreči,  usred  haosa  od  najlona,  četki  i  kofa,  stigne 

162

nameštaj,  u  ogromnim,  kabastim  kutijama  koje  se  moraju preuzeti odmah. Bez odlaganja. 

– Molim te da ovo shvatiš kao najveći izraz moje ljubavi. Ja sam, inače, sebičan, okoreli egoista, i ovo je maksimum koji sam osetio da mogu za nekog da se žrtvujem, osim za svoje dete... 

Jedva je izdržavao njen nepomični, bezumni pogled. – U pravu si,  treba da prekinemo – rekao  je Goran. – Da 

sam  na  tvom mestu,  nikada,  ni  u  ludilu,  ne  bih  pristao  na ovakvu situaciju. Zaslužuješ da budeš kraljica. Stvarno. I dok ne  odlučim mogu  li,  imam  li  snage  da  raščistim  sa  svojim brakom... 

Eto,  to  je bol o kakvom  je  čitala. Ali, ovaj koji  je osećala svojim  intenzitetom  je  hiljadu  puta  prevazilazio  svaku emociju iz pročitanih stranica o ljubavi. Ovo se događalo njoj. Bilo je stvarno. Tu se nije mogla odmeravati količina patetike. Ni kritički procenjivati uverljivost. Ovo  je bio njen život, ne priča iz romana. 

– Osećam ogromnu odgovornost prema sinu. To je jedino što me sprečava. 

– Ne treba – prekinu ga. – Ružna su ta objašnjenja. – Jesu – rekao je. Oči joj behu ogromne, unezverene; zauzele su joj celo lice. 

U njima je bila sva ona. – Jovana... – zausti on. Kao da se ruši, usporeno, bešumno, napravila je blagi luk 

glavom, naslonila se čelom na njegove grudi i zajecala. – I ja tebe – reče tiho, da ju je jedva čuo. Trebalo  je da  je zaštiti od sebe. Da učini viteški gest. Ali, 

sem  tužne činjenice da vitezovi odavno ne postoje, on  je bio odveć  slab  da  bi  je  se  odrekao.  Neka  sve  ide  do  đavola, pomislio je. Neka on, sam, ode u pakao, ako je to cena. 

Stegao  ju  je,  nimalo  zaštitnički,  već  kao  ljubavnik  koji polaže  pravo  na  njeno  telo;  dlanovima  je  požudno  prešao preko  njenog  nežnog  vrata,  preko  leđa,  do  udoline  gde  se lomio njen struk. Ljubila ga je bez zadrške, pomamno, žudno, kroz suze. 

163

–  Imam  ključ  od  stana,  od  jednog  ortaka  koji  je  na letovanju. 

– Ne  –  zastala  je.  – Neću da  se povlačim  ni po  kakvim stanovima. Idemo kod mene. 

On zausti da joj nešto kaže: – Znam da nije u redu – reče ona. – Ali, tako je. Nemamo 

izbora, nas dvoje.

38 

Nisu  stigli ništa da misle, nisu ništa očekivali. Mogli  su izgubiti  jedno  drugo;  skoro  da  jesu.  Njihova  tela  su odgovorila  na  opasnost  spontano,  instinktivno,  svojim jezikom. 

Osvestili  su  se  mokri  i  zadihani  u  zagušljivoj  sobi,  na podu.  Spuštali  su  se  polako,  kao  da  silaze  niz  visoke merdevine koje lelujaju, okačene ni o šta, iz nekog sveta gde nije  bilo  prostora,  ni  vremena,  a  gde  se  sve  odvijalo  bez napora, skoro bez njihovog učešća, savršeno  lako  i savršeno dobro. Iako je prozor bio širom otvoren, jedva da su se mogli dokopati vazduha. Grad je bio tih. Gotovo da nije bilo zvuka sa ulice. Ležali  su nauznak,  jedno pored drugog, odjednom otežali, ponovo potčinjeni zakonu gravitacije. 

Već je počelo da sviće kad ga je ispratila do vrata. Nebo je postalo prozračno; mrak u  sobi  se  razredio. Mogli  su da  se vide.  Jovani  su usne delovale podbulo, od  suza  i poljubaca. Snažno ju je privuka ka sebi: 

– Mogao bih poleteti –  šapnuo  joj  je. Stevan  Ilić  je bio u pravu.  Goranu  iskrsnu  njegova  slika  pred  očima  – preklopljen  kaftan,  džoint  u  ruci,  poluzatvorene  oči. Budaletina  je,  ipak,  znala  o  čemu  govori.  Tantre, mantre  i 

164

čakre. Nagomilana  energija.  Suzdržavanje.  I,  onda,  ludilo  i big  bang.  Da,  bila  je  njegova,  na  pravi  način.  Uporedio  je, munjevitom  brzinom,  svoja  najrazuzdanija  i  najbestidnija iskustva sa ovim, noćas. Ni prineti. Ovo, sa Jovanom, nije bio seks. Bilo je to prisvajanje celog sveta. 

39 

Subotnji  ritual  iščitavanja  novina,  odavno  ustanovljen  u kući Rakića,  prebacio  se  na  drugu  lokaciju:  iz  Topolske  na Dorćol, od kada se Danilo preselio kod Tamare. 

Jovana  je  sa  naramkom  kupljenih  novina  odlazila  kod njih, gde bi  je već  čekala kafa.  Isključili bi  telefon  i počinjali svoj čitalački čas, isprekidan glasnim komentarima, uzvicima negodovanja  i  gorkim  podsmehom, poniklim  iz  nemoćnog, stalno podgrevanog besa. Bili su to neprikosnoveni sati, retki trenuci  razvlačenja,  kako  je  Danilo  nazivao  luksuz  kratkog dokoličarenja koji je sebi dopuštao. Posle bi izlazili na ručak, ili ga spremali zajedno, uvek u većim količinama, računajući na nezvane goste. 

Evo  subotara  –  pozdravljali  bi  se  oko  jedan  popodne  s Bokijem  ili Nemanjom, sa Vidom  i Frenkijem koji bi,  tegleći svoj pijačni provijant, svraćali kod Danila i Tamare. 

Pili  bi  po  petu  kafu,  ili  prelazili  na  žestoko  piće  i, dozvoljavajući da budu ubeđeni od  strane domaćina, ostajali do kasnog popodneva. 

Jovana  se  sa  setom  sećala  te  opuštenosti  i mira  koje  je zbog Gorana izgubila. Pocepao joj je život. U jednoj dimenziji postojali  su  njih  dvoje.  U  drugoj  je  ostalo,  zgužvano  i zgurano, sve što je do tada predstavljalo njenu svakodnevicu. Subota više nije bila ono od pre. Sada  je krišom pogledala na 

165

sat  i  kad  joj  je  bilo  najlepše.  Odlazila  bi  pre  ručka  ili  se, teškom  mukom,  silila  da  s  njima  pripremi  obrok,  pa  bi neuobičajeno rano napuštala društvo. 

Oktobar  je  bio  izuzetno  hladan.  Studena  jesen  je  došla naglo, kao da  se sveti  letošnjoj vrelini. Drveće  je preko noći ogolelo;  lišće  je, šušteći, otpadalo u gomilama, pod naletima jakog vetra. 

U  turobna  jutra,  vrativši  se  u  postelju,  još  toplu  od Goranovog  tela,  Jovana  bi  dugo  zurila  u  tavanicu,  bez nagoveštaja pospanosti. Nemir  ju  je  jeo. Užasno  je  smršala. Kao  i  Goran.  Izgledali  su  ofucano; mršave,  koščate mačke koje se besomučno pare, ravnodušne na sve dugo. 

Bili su kao bez glave. Mislili su da su nevidljivi, kao što je svet za njih bio nevidljiv  ili samo nepotreban  teret koji  ih  je neprijatno trzao iz njihovog bunila. 

40 

Dvadeset  i  sedmog  oktobra,  kada  je,  po  dogovoru postignutom  između  Miloševića  i  generala  Veslija  Klarka počelo povlačenje srpske vojske i policije s Kosova, Danilo je iznenadio Jovanu svojim dolaskom. Bilo je devet sati. U zoru, Jovana  je  ispratila  Gorana.  Soba  je  bila  puna  njegovih tragova. Srećom, Danilo ju je zatekao u „tatinoj” kuhinji, kako pristavlja čaj za Marka. 

– Otkud ti? Smrknut, izbegao je njen uobičajeni zagrljaj. – Je lʹ treba da počnem da se najavljujem? Govorio je krtim tonom koji je Jovana dobro znala. Javljao se kada bi Danilo uložio svu kontrolu da ne ospolji 

svoj bes. Jer, njegov gnev je bio strašan; poznajući sebe, umeo 

166

je  da  ga  zauzda  pre  nego  što  bi  izbio.  Potisnut,  sabijen, izazvao  bi  imploziju  razorne  snage,  posle  koje  je  Danilo postajao leden, nedodirljiv i neumoljiv. U tim, doduše retkim trenucima, mogao je da preseče i najdublju vezu, da je iščupa bez  milosti  i  žaljenja,  ne  iz  korena,  već  ispod  korena,  do poslednje  žilice. Nije  ostajao  nikakav  recidiv  iz  koga  bi  se, eventualno,  posle  dugog  vremena,  veza  mogla  obnoviti, makar u najpovršnijem smislu. 

Samo  jednom bio  je nekontrolisano pomahnitao. Mogao je ubiti čoveka, razmišljao je, posle, sa užasom.

41 

Jovana je imala osam godina. Vraćala se s časa engleskog. Autobus  je  bio  pun,  ali  ne  krcat.  Stajala  je  na  zadnjoj platformi. Držala  se za  šipku, uz prozor,  i posmatrala kako grad promiče unazad, kada je osetila. 

Bilo  je  toplo‐pretoplo‐vlažno‐lepljivo,  kože  su  gorele  u slučajnom  dodiru,  pa  joj  se  učinilo  čudnim  kada  se  jedan muškarac počeo neprirodno pripijati o nju otpozadi. Uporno i polako, prislanjao se sve više, dok je nije pritesnio toliko da nije  imala mesta da se pomeri. Ugledala  je kako se dve ruke spuštaju  na  šipku,  do  njenih.  Bio  ju  je  obgrlio.  Malenu  i mršavu,  zaklonio  ju  je  svojim  telom  od  pogleda.  Nešto, prislonjeno uz njena  leđa, počelo  je da pulsira  i da se mrda. Nelagoda se, namah, pretvori u panični strah. Mislila je da joj se kosa digla na glavi. Mislila je da će neko to primetiti, da će neko pokazati na nju prstom, da  će se sve završiti uz smeh. Ali,  niko  je  nije  gledao. Niti  je  ona mogla  išta  da  vidi  od njegovih ruku. Trljanje se nastavljalo, u  istom ritmu, polako, polako.  Stajala  je,  oduzeta,  dok  je  on  valjao  to  nešto,  levo‐

167

desno, desno‐levo, ritmički po njenim leđima; činilo  joj se da na nju pritiska  nekakvu  životinju  koja  gmiže, pokušavajući da se iskobelja iz stiska. Nagnuo se k njenom uhu i začula je tiho, tiho mrmljanje „dobro je, dobro, a, dobro, a”, od čega joj se podigao stomak. „Dobro, a, dobro”, šaptao je, mrdajući se sve žustrije. Htela je da zove u pomoć; otvorila je usta, ali nije imala  glasa.  Počelo  je  da  joj  se  mrači  pred  očima,  kad  je začula oštar povik: 

–  Šta to radiš, je li?! Neka žena se spremala da siđe  i, stojeći na stepenici kod 

zadnjih vrata, primetila je neprirodnu scenu. – Mʹrš, babo – reče čovek. Bio se naglo odvojio od Jovane. –  Kome  ti,  marš?  Šta  se  stiskaš  uz  dete,  majmune  – 

nastavljala je. – Beži, matora, koji ti je – siktao je kroz zube, ne pokrećući 

usta. – Barabo nijedna! Ljudi su počeli da se osvrću. Ispruživši ruku, žena privuče Jovanu k sebi. Uto se autobus zaustavio na stanici. –  Hajde,  dušo,  siđi  sa  mnom  –  reče  žena  i  izvuče  je 

napolje. – Je lʹ ti dobro? – pitala ju je. Uz najbolju volju nije mogla da odgovori. Naslonila se na 

baštensku ogradu. Povraćalo joj se. Kao kroz koprenu, videla je kako  joj prilazi Danilo. Mislila  je da  joj se priviđa, ali to  je stvarno  bio  on.  Išao  je  nekim  poslom,  preko  parkića  ka Kursulinoj,  kad  je  ugledao  Jovanino  prestrašeno  lice,  belu fleku  na  pozadini  od  tamnih,  drvenih  letvi.  Neku uznemirenu ženu kraj nje. 

– Jovana, srce, je lʹ ti pozlilo, šta je? – pritrčao je. Ona je jedva micala usnama: – Jedan je čovek... – zamuckivala je. – Ja sam se pomerala, 

ali on se stalno primicao i... –  On  je  šta,  dušo?  –  pitao  je.  Glas  mu  je  postao  krt. 

Promukao na specifičan način. Kao da se najeo zelenih dunja, pa mu  je njihova  oporost  suzila  glasne  žice. Krajičkom  oka 

168

držao  je u vidokrugu sumnjivu mušku priliku koja  je žurno odmicala. 

– Pritiskao se uz mene, nešto mi je pritiskao na leđa... –  Eno  ga,  onaj,  onaj  što  prelazi  ka  trafici  –  reče 

usplahireno žena koja je pomogla Jovani. – Pedofil izopačeni, na faci mu se vidi... 

Danilo više nije slušao. Poleteo je, ne obazirući se na saobraćaj. Kočnice  kola  koja  su  skretala  poludesno  zaškripale  su 

jezivim zvukom. Auto se ukopao u mestu. Unezvereni vozač se uhvatio za glavu. 

Manijak  iz  autobusa  se  okrenuo  i  spazio  momka,  lica izobličenog  od  besa,  koji  se,  udarivši  rukom  po  haubi, odbacio, odskočio unapred i nastavio da trči k njemu. 

Shvatio  je,  instinktom podlaca, da Danilo zna,  i nadao se u beg. 

Danilo ga je sustigao, u skoku, i čvrsto ga ščepao za vrat. Čovek  se  zateturao  unazad.  Jednom  rukom  Danilo  ga  je podigao uvis, kao otromboljenu  lutku čije su noge zalelujale malo  nad  trotoarom,  i  udario,  svom  silinom,  pesnicom  u bradu. 

– Dete si našao? Dete?! Sručio se, cvileći: – Nisam. Joj, nisam... – balavio je sukrvicu. Danilo  ga  je  šutnuo  u  stomak.  Čovek  se  sklupčao, 

zaklanjajući  glavu. Danilo  se  sagnuo,  dograbio  ga  za  kosu, primoravši ga da iskrene glavu nagore, ka njemu: 

– Vidim  li  te  još  jednom u kraju, ubiću  te  –  zaurlao  je  i udario  ga  snažnim  volejem u  leđa. Puklo  je muklo,  kao da mu je slomio kičmu. 

Sa gustom kosom koja mu se u neredu razletela oko lica, Danilo  se  doimao  poput  džinovskog,  razjarenog  lava, nadnetog nad plenom. 

Spodoba na  zemlji počela  je da puzi postrance, dalje od udaraca. 

– Danilo, stani! Nemoj više! Jovana ga je vukla otpozadi, uplakana. 

169

U trenutku se sabrao. – Neću, ne boj se. Koristeći se situacijom,  čovek  iz autobusa  je uspeo da se 

pridigne.  Držeći  se  za  stomak  odšepesao  je,  presamićen, osvrnuvši se nekoliko puta, sa životinjskim strahom u očima. 

Jovana nije mogla da zaboravi  tu scenu, niti  je uspevala da  poveže  svog  Danila  sa  onim  razgoropađenim,  moćnim divom koji je nemilice mlatio čoveka na trotoaru.

42 

Načinila se neveštom. – Svašta – reče. – Kakvo je to pitanje? – Suvislo. Možda zaista treba da se najavim, da se ne bih 

sudario s nekim na vratima. Danilov promenjeni glas zazvonio je u njoj na uzbunu. –  Šta  ti  je  od  jutros?  –  usudila  se  da  nastavi  tonom 

nevinašceta. – Šta je tebi – odsecao je reči – kad možeš, kad se usuđuješ 

da dovlačiš ono đubre, ovde, u našu kuću? Sa  nogama  naglo  otežalim  uspela  je  da  se  nekako 

domogne  stola  i  sedne  preko  puta  njega,  pokušavajući, uspaničeno,  da  proceni  koliko  Danilo  zna.  Ruke  koje  su drhtale, držala je u krilu. 

– Dakle, Jovana? Ćutala je. – Odakle proizlazi da si me lagala letos, kada sam te lepo 

pitao... 

170

43 

Pitao  ju  je  iznebuha,  po  povratku  s  letovanja.  Frenki  i Vida  su  se  već  pakovali  za Kanadu. Odmor  im  se  završio. Ostavili su još tri dana da ih polako krckaju u Beogradu. 

Vida se hladila lepezom, žaleći se na vrućinu. Frenki se nije ni na šta žalio. Njemu  je sve bilo potaman, 

osim pomisli da će otići u Toronto, već koliko sutra. –  Kad  je  sunce  ovako  peklo?  Četrdeset  stepeni  u 

Beogradu, danima, čist užas – jadala se Vida. – Nije mi jasno kako si izdržala, a da se nisi otopila – obratila se Jovani. – Šta si uopšte radila? – upita, protežući se da sa stola uzme tacnu s kriškom ohlađene lubenice. 

– Zini da ti kaže. Provodila se, eto šta je radila – odgovori Frenki umesto nje, ne otvarajući spuštene kapke. Zavaljen u pletenoj naslonjači, preo je kao zadovoljni mačak. 

– Kad smo već kod provoda – obrati se Danilo sestri – već neko  vreme  sam  hteo  da  te  pitam  šta  tražiš  ti  sa  onim Goranom? 

Jovana  je  shvatila  da  su  Goran  i  ona  viđeni.  Da  su  je opadači  otkucali  Danilu.  Munjevito,  prođe  joj  kroz  glavu kako ju je podozrivo posmatrao u poslednje vreme. 

–  Družimo  se  –  odgovorila  je,  jedva  gutajući  parče lubenice. 

– Je li? A na čemu se zasniva to druženje? – Recimo da je izuzetno duhovit. – Prvi  znak  zaljubljenosti  je kad  se  riba nekritički  smeje 

svakoj  budalaštini  koju  frajer  odvali  –  ubaci  se  Frenki  ne sluteći kuda razgovor vodi. – Kad je dobro nasmeješ, jebaćeš je, sto posto – zaključi. 

– Idiote – reče Vida. Danilo se nije osvrtao na njih. –  Da  sam  na  tvom mestu,  dobro  bih  se  čuvao  od  tog 

vickastog tipa – nastavio je da se obraća Jovani. – Što znači...? – On  je pokvaren  i beskarakteran  čovek od koga možeš 

171

očekivati... neprijatna iznenađenja, u najmanju ruku. – A ti ga poznaješ, onako, dobro? – Koji Goran? – upita Frenki. –  Ne,  lično.  I  ne  osećam  se  prikraćenim  zbog  toga  – 

odgovori joj Danilo. – Znači, sudiš po pričama. – Koji, bre, Goran – ponovi Frenki, osećajući kako tenzija 

među Danilom i Jovanom raste. – Biće, po njegovim delima. – Delima – podsmehnu se ona. – Nedelima, ako baš insistiraš. – Koji više Goran, pizda mu materina? – podviknu Frenki. 

– Hoće neko da mi objasni  ili  ćete me  i dalje  ignorisati kao majmuna? 

–  Jedan mutan  tip. Sin onog DB‐ovca, Popivode – obrati mu se, konačno, Danilo. 

– Fiiijuuu – zviznu Frenki tiho. – Priča se da  je bio upetljan  čak  i u  trgovinu drvetom  iz 

Slavonije. Pa se nešto silno vadio, kad je shvatio da se uhvatio u kolo s velikim bosovima – govorio  je Danilo, okrenuvši se Frenkiju. 

– Priča se  ili se zna? – upita  Jovana, nervoznim potezom oslobađajući kosu skupljenu gumicom. Prekasno. Uši su joj se zažarile pre nego je uspela da ih sakrije. 

– Pa, ja se ne bavim uhođenjem da bih ulazio u tančine šta i kako taj probisvet radi. Kad kažem priča se verovatno imam na umu relativno pouzdane izvore. 

–  Koliko  je  meni  poznato,  Goran  se  bavi  nabavkom kancelarijskog materijala. I opreme. 

– Koje, vidi  čuda,  isporučuje vojsci. Vaistinu, nema ništa neobično u tome da Vojska pazari od neke male firme, sa pet zaposlenih. Zna se ko mu namešta poslove. 

– Je li? A ko, informiši me, molim te? – Ne znam zašto, ali rekao bih njegov otac. – Matori Popivoda  je bio drmator – reče Frenki, nehotice 

dolivši ulje na vatru. – Te veze  su  još uvek žilave. Pacovski kanali. To je neuništivo, čoveče. 

172

– Ne mogu da verujem – odvrati  Jovana uzrujano. – Ne mogu da verujem da se sada bavimo Goranovom porodicom. Pa, ne udajem se za njega da ga tako pomno analizirate. 

– Dotični te ne bi oženio, sve i kad bi htela – odgovorio joj je Danilo. 

Ona se lecnu. – Upućen si i u njegov intimni život? – Upućen  sam da  je, kao  i  svaka  ljiga, oženio ordinarnu 

glupaču, koja je završila neki ŠUP, DUP, RUP, jebem li ga šta, koja ništa ne radi, sem što troši novac po buticima, uredno ga čeka da  joj se vrati sa svojih izleta, i gaji dete. E, takvi, koji se sa  takvim  žene,  oni  se, dušo, ne  razvode,  odmah da  ti kaže tvoj brat. 

–  O  kakvom,  sad,  razvodu  pričaš?  –  upita  ga  Tamara začudeno. – Šta je tebi? 

– Vidiš – prihvati Jovana. – Ni ja ne znam o čemu. – Voleo bih da grešim – reče Danilo, s pogledom koji je, za 

one koji su ga dobro znali, značio tačku posle koje više nema razgovora. 

Frenki ga lupnu po ramenu. – Doktore, ovog puta si bez veze zabrazdio. Pusti dete da 

se  zeza  –  nastavio  je,  iako  je  dobro  razumeo  blesak  u Danilovim  očima.  –  Šta  je,  stvarno,  boli  dupe  za  nečijeg ćaleta. Evo, ja sa mojim ne govorim i ubio bih se da me neko procenjuje po tome šta on radi. Ili je radio. 

– Ne pravi se blesav – prekinu ga Danilo suvo. – Ovde se ne radi samo o njegovom ćaletu, već o njemu samom. 

Frenki se povuče. –  E,  da  skratimo  –  reče  Jovana,  nervozno.  – Ako  ti  baš 

smeta, neću  ga  više  viđati.  Jaka  stvar  – dodala  je ustajući  i kupeći viljuške i tanjire. 

– A, ne, nemoj da se vadiš na mene – reče Danilo. Bilo  je nečeg pretećeg u načinu na koji  je  sa njom govorio.  –  Imaš dvadeset tri godine, pa sama vidi šta ti je činiti. 

– Smeta ti, ili ne? – insistirala je, podigavši glas. Svima  je  postalo  neprijatno  do  neizdržljivosti.  Vida  je 

napustila  sobu,  ponevši  sa  sobom  pepeljaru  da  je  navodno 

173

isprazni. – Smeta. Veoma mi smeta. Gledali su se netremice. Dugo. – Ali, moje je samo da ti kažem. Izbor je, naravno, tvoj. Ona zausti da nešto doda. – Završili smo – reče on kruto. – U redu. Podigla  je  viljušku  koja  je  skliznula  na  zemlju  i 

odmarširala ka kuhinji. Uskoro  se  odatle  začulo  kako  bučno  ispira  tanjire, 

treskajući ih. To je bio njen odgovor Danilu. 

44 

Sada je podigla pogled: – Nisam lagala – reče. – Tada nisam bila s njim. Kunem ti 

se. –  Tada?  Tada  nisi?!  Dakle,  u  međuvremenu  se  razvila 

vaša...  strasna  romansa,  da  ne  bih  stvar  nazvao  pravim imenom. Ti znaš koje je? 

Jovana je čupkala prst. U svakoj drugoj prilici Danilo bi je opomenuo. Dovodilo ga je do ludila što ona na smenu gricka zanoktice ili donju usnu. 

– Švaleracija, eto kako se to zove – reče on. Jovana naglo cimnu i otcepi parčence kože; oko nokta se pojavila krv. 

– I to dubre ʹladno dolazi ovde? Čekao je. – Ponekad – protnu ona. – Ponekad?! – Da. – A zašto? Da se ismejete? 

174

Ona je sisala krv iz zanoktice na palcu. – Ili dolazi na kresanje? – upita Danilo ledenim glasom. Bila  je  zapanjena  njegovom  grubošću. Nikada  nije  tako 

razgovarao s njom. Nikada. – Nemoj me mučiti – odgovori tiho. Danilo skoči, odgurnuvši stolicu: – Ti si sišla s uma!  Još me  i upoznaješ s  tom barabom – 

uzviknuo je.

Dva  dana  ranije Danilo  je  naleteo  na  njih  u  „Jazzbini”. Primetio  ih  je  sa ulaza.  I  Jovana njega. Nije bilo moguće ne primetiti Danila.  Čak  i u prepunom klubu. Mahnula mu  je. Prišao im je, nevoljno. 

–  Ćao,  malena  –  rekao  je  vidno  ignorišući  Gorana.  – Žurim, samo sam uleteo da vidim da li je Boki tu, sa ekipom. 

– Nije. Bar ga ja nisam videla. Danilo je mogao osetiti kako se ona zateže, poput strune. 

Gledala  ga  je  napregnuto;  oči  nije  odvajala  od  njega,  kao hipnotisana. S prodornom  jasnoćom, u magnovenju, prozreo je  Goranov  i  Jovanin  odnos  i  zastao,  zgromljen  tim saznanjem,  razapet  između  slepog  besa  prema  Goranu  i prekomerne  nežnosti  koju  je,  istovremeno,  osetio  prema sestri.  Pokušavala  je  da  mu  se  slabašno  osmehne,  sva nesigurna i ranjiva. Mogao  je zaplakati od sažaljenja, muke i nemoći kada je, glumeći odvažnost, Jovana zabacila ramena i rekla: 

– Da vas upoznam. Ovo je Goran. Moj Danilo. Goran ustade. Bili su slične visine. Danilo za nijansu viši. 

Načas  su  stajali  tako,  sasvim  blizu,  odmeravajući  se, otvoreno,  da  se moglo  osetiti  kako  se  u  vazduhu  sudaraju njihove  volje. Danilova,  gvozdena,  primorala  je Gorana  da prvi poklekne. Usiljeno se osmehnuo: 

– Drago mi je – pružio je ruku. Danilo  ga  odgurnu  svojim  hladnim  pogledom,  punim 

neskrivenog gnušanja: – Meni nije. Ni najmanje mi nije drago. Hitro  se  okrenuo,  ostavljajući Gorana  u  ponižavajućem 

175

položaju.

Jovana ga uhvati za mišicu: – Danilo, molim te, čuće tata. Ne mora da zna, molim te – 

ponavljala je, izgubljeno. –  Brineš  o  tati?!  Pa,  ti  si  pored  njega  živog  noću  tajno 

uvlačila  tu...  jajaru prevarantsku  sebi u krevet. Možda  si ga predstavila ocu? – upita retorički. – Nisi, jer znaš dobro s kim si se uhvatila, pa ga krišom švercuješ – reče. stišavajući glas. 

I  sam  je  verovao  da  se  stvar,  još  uvek,  nekako  može popraviti i nije želeo da opterećuje Marka. 

– Molim te, Danilo... –  Je  lʹ  nije  bio  u  stanju,  ta  velika  švalerčina,  da  vam 

obezbedi smeštaj? Ili si mu sama ponudila ovu varijantu? Ćutala je, oborene glave. –  Kako  si  mogla  da  se  tako  poniziš?  Jesi  li  načisto 

poludela? – Očigledno sam poludela – reče, bez prkosa. – To je sve što imaš da kažeš? Zurila je u jednu tačku, bez reči. –  Tvoja  volja,  ako  hoćeš  da  se  i  dalje  vucaraš  s  tom 

protuvom. Ali,  ovde,  nikad  više. Ni‐kad.  Jasno? Da  nogom više nije prekoračio ovaj prag  –  reče Danilo, ustajući.  –  Jesi me čula? 

– Jesam. – Marku nemoj reći da sam svraćao. Klimnula je. Okrenuo se, na izlasku. Video  je njenu mršavu ruku koju 

je  savila  u  laktu,  oslonila  je  na  sto  i  na  nju  spustila  glavu. Krajnjom snagom, obuzdao se da se ne vrati  i ne stegne  je u naručje: šta to radiš, mala ludo, šta to radiš. 

Tresnuo  je  vratima  za  sobom,  da  su  se  stakla  na prozorima zatresla. 

176

45 

Htela je da prekine. Iste večeri. –  Dolazio  je  Danilo,  jutros  –  rekla  je  Goranu,  umesto 

pozdrava, čim je ušla u kola. – Zna za nas. Ne čekajući njegova pitanja prepričala mu  je, grubo i bez 

ustezanja,  Danilove  reči  o  njemu,  Goranu,  i  o  njoj.  One letošnje,  izgovorene  pred  Frenkijem.  Jutrošnje,  izrečene  u kuhinji. Odlučna da okonča vezu, nije ga poštedela nijedne uvrede  koju mu  je  Danilo  uputio.  Goran  ju  je  slušao,  bez komentara. Nijedan mišić mu  nije  zadrhtao.  Iz  profila,  lice mu je izgledalo neprozirno. Samo je jako stezao volan, kao da se rukama odupire o njega. 

– Kraj je. Više se nećemo videti – reče ona, pomislivši da je nije dobro razumeo. 

I dalje je ćutao. Zbunila se; to nikako nije ličilo na njega. –  Svaka  Danilova  je  na  mestu  –  oglasi  se,  konačno.  – 

Stoprocentno sam kriv. Njoj se u momentu smučio: –  Ispod  časti  mi  je  da  se  rastanemo  sa  licitiranjem  o 

procentu  krivice.  Evo,  ja  je  preuzimam,  ako  je  to  ključni problem. 

– Uvlačio u vašu kuću kao jajara – nastavio je, kao da je ne čuje. – Tačno tako. Ali, videće on. 

–  Šta  će  videti?  –  upita  ga  prezrivo.  –  Izazvaćeš  ga  na dvoboj? Odbranićeš moju izgubljenu čast! 

Okrenuo  se  k  njoj  i  ona,  tek  tada,  spazi  da  su mu  oči mračne  i  prazne.  Izgledale  su  kao  provalije  na  licu.  Crne rupe, bez života u njima. Dve bore (bila je uverena da do tada nisu postojale), jasno su se ocrtale oko njegovih usana. 

–  I  ja  sam  danas  imao  raspravu.  Sa Zorkom.  Jako,  jako ružnu. 

Jovana  ustuknu  od  njegovog  izgleda.  Od  pominjanja njegove žene, po imenu. 

– Selim se. Napuštam je. Ni večeras neću spavati tamo. Činilo joj se da joj je krvotok zastao. 

177

– Šališ se? – nesvesno joj je izletela ta glupost. – Ne. Vratio  joj  se  onaj  osećaj,  iz  vremena  njenog  Velikog 

Straha, kada bi joj se telo oduzelo. – Kako to... kako odjednom? – Nije odjednom.  Imali smo, poslednjih meseci, nekoliko 

žešćih  scena.  Naravno  da  ti  nisam  o  tome  govorio.  Nisi dužna da učestvuješ u mojim gadostima.  Jer, stvarno  je bilo gadno. 

Zastao  je na  trenutak.  Jovana  zapali  cigaretu. Dim  joj  je pekao suvo grlo. 

–  Nije  me  kinjila,  ranije...  iako  je  znala  za  moje  veze. Povremeno bi napravila poneku aluziju,  i to  je bilo sve. Nije se usuđivala da  ide dalje  od  toga. Row model  žene‐čekalice. Prelazila je preko svega, da bi me zadržala. I, unekoliko, to je stvorilo  čudnu  obavezu... moju  prema  njoj...  Znam  da  ti  je teško da razumeš. 

Jovani  je  bilo  odvratno  da  to  razume.  Želela  je  da  ga zaustavi, da više ništa ne čuje. 

– Može biti da  je Zorka ordinarna glupača, kako  se  tvoj brat izrazio, ali nijedna žena nije toliko glupa da ne oseti kada bespovratno  gubi  muškarca.  Od  letos,  nije  se  smirivala. Podivljala  je,  iskreno  govoreći.  Prolazio  sam  kroz  pravi pakao.  Vrištanje  pred  detetom.  Pretnje  mojim  roditeljima kako  više  neće  videti unuka. Histerisanje  o  tome  šta  je  sve trpela da bi Nikola  imao oca uz sebe. Onda ovi zovu mene, plaču, mole da se urazumim... Užas. Danas se okončalo. 

Jovana  se  skamenila  kao  neposlušno  derište  koje  načas uplašeno zastane kad u bahatoj igri razbije vazu. Sve do sada se  nije  stvarno  bavila  eventualnim  posledicama.  Nije  sebe tešila  da  je Goranov  brak  prazna  ljuštura,  privid  održavan samo  zbog  sina.  Istina  je  bila  da  o  njegovom  detetu  i  ženi uopšte  nije  htela  da  razmišlja. Ni  na  koji  način. Okrutno  i sebično,  sebe  je  uverila  kako  je  to  njegov  problem. Njegov deo tereta. Nešto što on treba da reguliše. Sa čim ona nema  i neće  da  ima  nikakve  veze.  Ionako,  bila  je  zaglibljena  više nego što je mogla podneti. Verovala je, tešila se, da će uskoro 

178

(a to uskoro je bilo maglovito, nedefinisano, uvek se pomeralo i odlagalo) smognuti snage i ostaviti Gorana. 

Nikada,  nijednog  trenutka  nije  joj  padalo  na  um  da  on može ostaviti nju. Još manje da će ostaviti svoju ženu. Ne, nije predvidela  ovakav  rasplet.  Zapala  je  u  čudno  stanje bezosećajnosti. 

– Ispada da sam  ja ordinarna glupača. Veruj mi da ni po čemu nisam osetila da ti se nešto tako dešava. 

– Verujem  i drago mi  je  što  nisi. Učinio  sam  sve  da  ne osetiš. Mislio  sam da  treba  sam da dovršim ono za  šta  sam odgovoran. Da stavim tačku na svoj dvoličan život. 

Ugasila je cigaretu i otvorila vrata. Gušila se u kolima. – Šta smo uradili? – reče ona, za sebe. – Ti, ništa. – Sem što sam tvoja ljubavnica. – Mojom krivicom. Do sada si to bila mojom krivicom. E, 

pa, moralo je da se okonča. Pokušao je da je zagrli. Odmakla se. – Nemoj, strašno mi je. – Pa, nisam prvi koji se razvodi. – Nisi, ali ovde sam ja umešana. On  provuče  prstima  kroz  kosu.  Rekao  je  ono  što  se, 

obično, u tim prilikama govori: – Nisi ti uzrok. Moj brak je bio truo od početka. Samo sam 

imao ludu sreću da te sretnem. I pored toga, delovala je skrhano. – Možda je trebalo da ti nagovestim, nekako. – Možda. – Bojao sam se da ćeš me ostaviti. Eto zašto nisam. Bojao 

sam se da ćeš mi reći da  je kraj. Kao što si mi rekla večeras. Sve vreme koliko smo zajedno, sve vreme strepim i očekujem da ćeš se okrenuti i nestati. Stalno sam bio pod tim pritiskom. Stalno. 

Zaćutao je. Njoj je tuklo u grudima. – Odluku sam doneo odavno. Onda kad se nismo videli 

mesec  dana.  Već  tada  sam  znao.  Osetio  sam  da  se 

179

sparušujem,  da  opet  propadam  u  onu  dosadu  i ravnodušnost. Kuvalo se to u meni, ali sam se trudio da naš odnos, nešto  tako  lepo  i dobro što mi se desilo, ne zatrujem pričama o razvodu. Hteo sam da stanem ispred tebe i kažem, gotovo je, slobodan sam. 

Izgledao je namučeno, na ivici nerava. –  Mislio  sam  da  će  ovo,  na  neki  način,  biti  radostan 

trenutak za nas. Ja sam srećan. Ne onako, da skačem od sreće, potpuno mirne savesti. Ali, ovo je najpoštenije. Prema svima. Ne bih mogao da  te  se odreknem,  Jovana. Ne bih. Pogledaj me, molim te. 

Bio je izmenjen patnjom, ali tako lep, zaista neopisivo lep, da se nije mogla nasititi njegovog lica. I već sledećeg trenutka nešto  se  u  njoj  pokrenu,  preobrazi;  ona  potpuno  omekša. Čvor u  stomaku  joj  se  odvezao  i  snažna  ljubav  ili potpuna zaslepljenost, ko će znati,  tek ono silovito osećanje koje  ju  je obuzimalo kraj njega, ponovo je zgrabi. 

Goran oseti njenu promenu. – Želim da budem s tobom, dokle god ti ne dosadim. Ne  čekajući  da mu  odgovori,  utonuo  je  u  nju  dubokim 

poljupcem,  budeći  njihovu  uvek  tinjajuću,  grozničavu požudu koja im je pretvarala mozak u laganu, šuškavu penu, gde je, ugušena, nestajala svaka razumna odluka. 

– Reci da si moja. Sad smem tako da te zovem. Svojom. Najlepši muškarac na svetu, najnežniji ljubavnik, klečao je 

pred njom. Figurativno, doduše, ali u datim okolnostima, kao da stvarno  jeste. Sve  je učinio zbog nje. Sve, da bi  joj pripao, da bi nju zvao svojom. Pri tom, ona mu nije ništa tražila. Sam je odlučio. Da, vatromet  joj se rasprsnuo u glavi. Doživela  je svoj zvezdani trenutak. 

– Smeš – rekla je svečano. Poljubio joj je ruku. I to je delovalo svečano. – Uradićemo sve kako valja i kako je i trebalo da bude, od 

početka. Pre svega, moram da se izvinim Danilu. Upoznaćeš me sa svojim tatom. Bićemo pravi par. Starovremski. 

Klimala je glavom. – Zaboravićemo skrivanje i laži u koje sam te upetljao. Sve 

180

će ispasti dobro. Ispalo je sasvim drugačije. 

46 

U  prvo  vreme,  u  Goranovom  oskudno  nameštenom iznajmljenom  stanu,  vodili  su  ljubav  na  svim  zamislivim mestima,  sa  novim,  nesputanim  zanosom. Više  nisu morali da šapuću, da hodaju nečujnim koracima i prigušuju krik na vrhuncu  raskalašnog  sladostrašća  kojim  su  bili  potpuno obuzeti. Hranili  su  ga  nepresušnim  fantazijama  i  erotskim igrarijama. Mogli su da se zajedno tuširaju, da se međusobno nutkaju  zalogajima  iz  tanjira,  koji  bi doneli  u  krevet, da  se kikoću,  da  se  jure  po  sobi  u  tobožnjoj  bici  koja  bi  se završavala neobuzdanim milovanjima i potpunom predajom. Bio  je  to praznik njihovog veličanstvenog bezumlja u koje  je gruba,  tvrda  stvarnost  ubrzo  počela  da  sve  dublje  zavlači svoje pipke. 

Željni mira  posle  toliko meseci  koje  su  proveli  iskidani strahovima,  grižom  savesti  i  svojom  nesmanjenom  strašću, trudili su se da izbegnu svađe. Ali, njihov odnos više nije bio skriveno ostrvce, izolovano od upada drugih. Najednom, bilo je  umešano  toliko  ljudi:  prava  neprijateljska  invazija,  pred kojom  je  ljubav  počela  da  se  povlači,  stiska,  smanjuje, pritešnjena teretom koji nije mogla da izdrži. 

Vest  da  je  Goran  napustio  svoju  ženu,  koju  je  Jovana svečano  objavila,  nadajući  se,  valjda,  srećnom  raspletu, Danilo je dočekao namršten. 

– I? Sad treba, kao, da se oduševimo – samo je rekao. – Zašto tako, Danilo? Ne shvatam šta više hoćeš od njega? – Ja? Ništa. 

181

– Razveo se, zar to nije... – Već?! – Nije formalno, ali se iselio i podneo zahtev. – Taj se neće razvesti. – Danilo – proguta ona bes – molim te, meni za ljubav, da 

izađemo na piće, na večeru, da se upoznate. – Ne. – Šta da mu kažem, kako da mu objasnim da moj rođeni 

brat neće... – Tvoja stvar. Ne želim da učestvujem u tome. – U čemu? – U onome što će te zadesiti. Prasnula je: – Ti znaš?! Pa, tako si govorio i pre, da je beskarakteran i 

ostalo. Krivo ti je što je ispalo da nisi u pravu. – Ne lupetaj – reče joj oštro. – Lupetam, a? Pa, zašto mi, onda, pretiš? Zašto? – Pretim?! – A šta je to nego pretnja, kad mi kažeš da će me zadesiti. I 

šta će me to zadesiti? Šta?! – Upozoravam te da takvom čoveku ne treba verovati. –  Dosta  više!  Pa,  nisam  se,  bre,  uhvatila  s  nekim 

monstrumom, ubicom, ludakom, nekim... nekim... – U redu – prekinu  je Danilo. – Verovatno znaš s kim si. 

Povlačim se. U očima joj sevnu nada. Spustila je glas: – Je lʹ to znači da pristaješ da se vidimo? – Ne. Tamara mu spusti ruku na mišicu: – Zašto toliko zatežeš? – Neka ga, Tamara. Neću ga više moliti. A onda su stvari počele da uzimaju maha. 

182

47 

...Izgledalo mi je da se sve urotilo protiv nas. Baš tako. Deluje otrcano, ali ne umem da nađem drugi izraz. Naravno, s ove tačke, sa ove razdaljine, jasno mi je šta je bio pravi razlog. Tada, rešena da zbog Danilove nepopustljivosti otrpim što nikada ne bih, samo da dokažem svom bratu da nije i ne može uvek i u svemu biti u pravu, verovala sam da su u pitanju  spoljašnje okolnosti. Htela sam da verujem. Štaviše, krivila sam sebe što nisam dovoljno tolerantna. Što ne umem da budem potpora čoveku koji je, zaboga, prekinuo svoj brak, u krajnjoj liniji zbog mene?

Džarala sam po vatri, bilo je za pretpostaviti da ću se opeći. Ali onoliko i onako?

Od kobnog četvrtog novembra kada se Goran preselio na Novaka, počeo je Zorkin teror. Žestok. Bez nagoveštaja oluje koji ti daje vremena da pozatvaraš prozore i obezbediš svoju kuću, upali smo, momentalno, u epicentar tajfuna. Četiri meseca mahnitanje gospođe Popivode nije se smirivalo.

Uvek pod izgovorom da zove zbog sina, neprestano je uznemiravala Gorana. Zvala ga je po deset puta. Najpre, na posao ili na mobilni. Onda se dokopala broja u Goranovom stanu, pa smo morali da isključujemo telefon, ne bismo li izbegli njene provale besa, pretnje i uvek nove zahteve. U sred višednevnog histerisanja, dešavalo se da ga pozove, ljubazno, normalnim glasom, da se, navodno, mirno, ljudski dogovore. Na ovaj ili onaj način, Goran je bio prisiljen da joj posvećuje više vremena nego kad su formalno (kako je on govorio) bili u braku. Samim tim, nas dvoje smo se viđali samo uveče, kod njega. Okej, govorila sam sebi, proći će, mora se smiriti. Nisam imala predstavu sa kim sam se uhvatila u koštac.

Ukratko, iz predela polusvesnog, gde sam smestila Goranovu porodicu, onako, u paketu, kao maglovite osobe, kao prikaze iz sna čijih se ni lica, kamoli osobina, temperamenta ili sklonosti, uopšte ne sećamo (od kojih, po

183

buđenju, ostaje samo neprijatan utisak, nešto s čim se može izaći na kraj, uz odmahivanje rukom – san je laža, a Bog istina, ili već kakvom prigodnom izrekom koja rasteruje ružno predosećanje i upozorenje), najednom su izronile konkretne ličnosti. Goran je u stan doneo uramljenu fotografiju svog sina. Više nisam mogla o njemu misliti kao o detetu. Nekom. Apstraktnom. Trogodišnji dečkić je bio neodoljiv; u pozi ponosnog vlasnika malog automobila sa pogonom na elektromotor, važno je gledao u objektiv svojim krupnim, smeđim očima.

Upoznala sam, doduše indirektno, ali veoma dobro, gospođu Popivodu.

Naposletku, sredinom decembra, pojavio se i Popivoda senior, lično...

48 

Zvono  se oglasilo dok  je  Jovana nameštala prekrivač na krevetu.  Časak  pre  toga  Goran  je  sišao  do  radnje  da  kupi hleb.  Misleći  da  je  nešto  zaboravio,  otvorila  je,  ne proveravajući kroz „špijunku” ko  je,  i ugledala nepoznatog, starijeg čoveka. 

– Dobro veče – rekao  je. – Nadam se da nisam promašio stan. Ja sam Goranov otac. 

– Ne,  niste,  on  je  izašao, malopre...  sad  će  doći  –  reče, propuštajući ga da uđe. 

Osvrtao se po sobi, kao da ne zna gde da se smesti. –  Sedite  –  ponudi  ga  ona,  odmah  se  postidevši  što  se 

ponela kao domaćica. – Ne, hvala. Zurio je u nju: 

184

– Vi ste, pretpostavljam... – Jovana – reče ona i pruži ruku. –  Popivoda  –  uzvrati  on,  mlako  je  prihvativši.  Brzo  je 

povukao svoju. Nije okolišio: –  Vidite,  stvar  stoji  ovako.  Ja  u  Goranove  odnose  sa 

ženom  ne  ulazim...  hoću  reći,  venčanom.  Niti  s  drugim ženama.  Svakako  vam  je  poznato  da  niste  njegova  prva avantura. 

Rekao  je  to sa otvorenom zlobom u glasu, nije umišljala. Ona se skupi u sebi, spremna na dalju neprijatnost. 

–  Mada,  nisam  verovao  da  će  otići  ovako  daleko...  – odmerio ju je, od glave do pete. – Iznenađen sam, priznajem. 

Ovaj  čovek  je  bio  namerno  grub;  više  nije  bilo  mesta sumnji s kakvom namerom je došao. 

–  Zašto  pričamo  ovako,  s  nogu?  I  u  startu  s... nepoverenjem – pokušala je da napravi rupicu u zidu koji se među njima namah uzdigao. Do plafona. – Ja sam voljna da vam... 

– Dozvolite  da  dovršim  –  prekinu  je,  podigavši  dlan.  – Goran  ima  obavezu  prema  svom  detetu. Da  nema Nikole, bila bi druga priča. Ovako, on nema prava da se ponaša kao vetropir. Dosta  je  njemu  tolerisano. Dosta.  Vreme  je  da  se uzme u pamet. 

Jovana  je nehotice pogledala ka hodniku, nadajući  se da će se Goran pojaviti i prekinuti ovu scenu. 

– U pravu ste – potvrdi Popivoda njenu neizrečenu misao, ovlaš mahnuvši glavom u  istom pravcu. – Nemamo mnogo vremena.  Zato,  da  skratim  priču.  Meni  i  mojoj  ženi  je uskraćeno  da  viđamo  Nikolu.  Odvojen  sam  od  jedinog unuka. Pitanje je kako će se Zorka dalje ponašati. Recimo, ako se preuda... 

Jovani se kraj usana izvi u grču: – Izvinite, kakve veze ja imam s tim? Stari  Popivoda  je  bio  hladan,  kao  poskok  pred  napad, 

skoncentrisan na to da što pre istrese otrov u žrtvu. –  Imate  debele  veze  s  celom  situacijom.  Inače  ne  bih 

185

dolazio. – Znači, došli ste zbog mene? – Da. Da  vam  kažem  da  sebe  poštedite,  na  vreme. Ne 

zanosite  se.  Razvod  ne  dolazi  u  obzir.  –  Govorio  je autoritativno,  kao  da  je  ona  đače  kome  će  biti  očitana bukvica, pa u ćošak, da kleči na kukuruzu. – Ni po koju cenu. 

– Nisam sigurna da se vi pitate – izletelo joj je. Popivoda  je  pogleda  u  čudu.  Prekrstila  je  ruke  da  bi 

obuzdala drhtavicu. Delovalo  je kao da  je namerno  zauzela prkosan, izazivački stav: 

–  Ako  mislite  da  svom  punoletnom  sinu  možete određivati da li sme ili ne sme da se razvede... – zaustavila se u po reči, s mukom. – Najbolje razgovarajte s njim – dovršila je. 

– Razgovarali smo. Kao što vidite, bez rezultata. Za sada – naglasio je. – Vama sam došao da kažem. Vi razumete kako je to. 

– To? Šta, to? Ne razumem na šta ciljate? – Uveren sam da znate. – Ne, zaista ne znam. Upiljio se u nju: – Rasli ste bez majke, zar ne? Sekunda značajne pauze, u kojoj Jovana nije uspela da se 

pribere: – Nemojte, onda, da mom unuku oduzimate oca. Sva obzirnost nestade iz nje; oči su joj sevale: – Molim?! Kako se usuđujete da... nju spominjete u ovom 

kontekstu?! Kakav  ste  to  čovek?! Kojom  logikom  se  te  dve stvari mogu dovesti u istu ravan? Goran je, Bogu hvala, živ i zdrav... 

Kao da ga  је  time prizvala, Goran se pojavio u hodniku. Bio je zabezeknut prizorom; otac u kaputu, sa šeširom u ruci i Jovana, naspram njega, sa usijanim pogledom. 

– Šta se ovde događa? – upita. Stari Popivoda je gladio ivicu šešira, ne gubeći prisebnost: – Došao sam da vidim gde si se smestio. – I da, malo, popričaš s Jovanom. 

186

– Ne, nisam znao da je gospođica ovde. Jovana se prezrivo nasmeši. – Znao si. Stari si ti lisac. Mora da si osmatrao. – Stidi se – procedi njegov otac kroz zube, tako da  je bilo 

jasno kako  ima na umu sve zajedno, Goranovu opasku, ovaj stan i Jovanu u njemu. 

– Malopre ste  izjavili, nedvosmisleno, da ste došli da me vidite. Sada, u mom prisustvu, to bezočno negirate. Služite se neistinama, da upotrebim eufemizam – reče ona jetko. – I, pri tom, govorite o stidu. Vi nemate stida. 

– Vidi  se  da  nije  imao  ko  da  vas  odgoji  –  odgovori  joj otvoreno grubo. 

– Vi  ste  zao  čovek  – uzvrati mu  Jovana  odmah.  –  Jako, jako zao. 

Popivoda  je  trijumfalno  pogledao  u  sina  koji  je  ćutao. Jovana  im  je  okrenula  leđa  i  sela  u  fotelju,  spram  prozora. Nije mogla da  vidi da  li  su  i  koje  neme  znake  njih dvojica razmenili.  Osetila  ih  je,  šestim  čulom.  Onda  je  brava škljocnula. Goran  je  dva  puta  okrenuo  ključ.  Izvirila  je  iza naslona, jedva obuzdavajući suze: 

– Otišao je? Goran je prilazio sporim koracima. Spustio se preko puta 

nje. – Zaista si puna  iznenađenja – reče. Besno  je duvao kroz 

nos.  –  Najblaže  rečeno,  frapiran  sam  tvojom  izjavom. Frapiran. 

Trudila se da ostane mirna: – I  ja sam frapirana njegovim nastupom. Na stranu što  je 

došao tendenciozno da me izvređa... – Nisi mu ostala dužna. Dapače. – S obzirom na to šta se drznuo da mi izgovori, a čemu nisi 

prisustvovao, dobro  je prošao –  reče. Glas  joj  je bio stegnut, isprekidan kao da klizi po ivici nazubljenog noža. – A drznuo se, za tvoju informaciju, da uzme u usta moju majku. 

Goran je naglo splasnuo. Lice mu se izdužilo u neverici: – Molim? Zurila je u svoje ruke položene na krilu. 

187

– Zašto bi nju spominjao? – Pitaj ga. – Tebe pitam. Obuzdavajući se da ne brizne u plač, polako je izgovorila: – Da  bi podvukao  kako  sam  bez nje  rasla,  a  sad Nikoli 

otimam oca. – To je rekao? Jao, jebaću mu sve po spisku. Ne zna šta ga 

čeka. Ne zna – siktao  je kroz zube, zanesen u neki davnašnji obračun.  Namah  je  zaboravio  da  je  Jovana  kraj  njega. Pesnicom  je udario po kolenu. – Napraviću mu haos. Haos. Upašću mu sutra, da mu pred kevom očitam. Neće moći više da tera po svom. Neće. Više, ne. 

Učinilo  joj se da  iz njega govori stari Popivoda. Isti  izraz lica, iste reči. Naježila se. 

– Užasno ličiš na njega – rekla je tiho. Trgao se. – Ne ličim. Nisam kao on. Skliznuo  je  na  kolena,  tik  uz  naslon  njene  fotelje, 

laktovima se oslonivši na rukohvat. – Izvini. Za moje ponašanje. Što sam se izleteo. Užasno mi 

je žao što te je uvredio. – Ne može me vređati činjenica što nemam mamu. – Dve 

krupne suze joj tiho kliznuše niz obraze. – Radi se o tome da samo zao čovek, do srži zao, može tresnuti tako nešto u  lice nepoznatoj devojci, pri prvom susretu. Uvredio me je ostatak njegove tirade. 

– Žao mi je. Ne želim ni da znam šta ti je izgovorio. Čelom se oslonio na ruke skrštene na naslonu, tako da mu 

je  kosa  dodirivala  Jovaninu  nadlakticu. U  dugoj  tišini,  bez pokreta, bol u  Jovani  je počeo da se stišava. Nije smeo da  je pogleda u oči, skrhan stidom zbog svog oca. Zar da ga krivi zbog  postupaka  onog  malicioznog  prefriganka  koji  se namerio da među njima dvoma poseje razdor? Krenula je da prođe  prstima  kroz  Goranovu  kosu,  baš  kad  je  podigao glavu. Gledao ju je odozdo, skrušeno: 

– Molim  te,  pokušaj  da  razumeš.  Ćaletu  ističe  vreme.  I kevi. Vidim kako se  tope. Propali su. Šta  im  je  još ostalo od 

188

života? Zamisli koliko  im  je teško što Zorka već mesec dana ne dozvoljava da vide Nikolu. 

Jovana ustuknu kao oparena: – Braniš ga?! – Ne. Samo pokušavam da ti objasnim. – Meni? Bolje objasni njemu da ne može da ti određuje da 

li ćeš se razvesti. Ispalo je da ti za to treba roditeljska dozvola. – Sumnjam da je to izjavio. –  Baš  tako  se  gospodin  izvoleo  izraziti.  Govorio  je 

naredbodavnim  tonom.  Kao  da  si  ti maloletnik,  a  ja  neka fufica, koje  će on strpati u popravni dom,  jer su se spanđali bez njegovog znanja. Pa ti veruj ili ne – odsekla je. 

Trenutak malopređašnje  nežnosti  nepovratno  je  ispario. Goran se vratio na svoje mesto. Uzeo je flomaster sa stočića i nervozno otvarao i zatvarao poklopac. 

–  Jesi  li  rekao  da  hoćeš  da  staneš  ispred mene  i  kažeš, slobodan  sam,  slobodni  smo?  Desilo  se  dijametralno suprotno.  Potpuno  smo  zarobljeni.  Okružili  su  nas,  ne možemo da mrdnemo, kʹo u opsadnom stanju. Nesnosni su. I tvoji roditelji, i ona. 

– Stvari nisu tako jednostavne. Ne mogu se preseći jednim potezom. 

–  Nego  se  režu  tupom  testericom?  Onom  sa opštetehničkog obrazovanja? I koje to stvari? Koje? 

– Ja imam dete. – Nije  valjda?  E,  pa,  da  raščistimo. Noćas. Neću  da mi 

nabijaš osećanje odgovornosti zbog Nikole. Ne dozvoljavam. Da  li  ide kod dede  i babe, da  li ne  ide,  to me ne  interesuje. Izvini,  postoje  načini  kako  se  regulišu  odnosi.  Postoje socijalni radnici, sudske odluke, ako već niste u stanju da se dogovorite.  Dok  se  to  pravno  ne  reši,  zašto  ne  raspraviš osnovne  stvari  sa  svojom  ženom? Zašto?  Ionako  svaki  dan ideš tamo... 

Uputio joj je ledeni pogled. –  Naravno  da  idem.  Ne  želim  da  dete  oseti  drastičnu 

promenu. – A do sada si pa silno bio uz njega – izlete joj. 

189

– Sigurno ne onoliko koliko je trebalo da budem. Sva krv joj se slila u glavu: – Jesam li i za to kriva? – Nisam rekao da si imalo kriva. – Ali, tako ispada. – Ne, već ti uobražavaš. – Kao što, verovatno, uobražavam, da tvoja žena... – Bivša – dobaci Goran. –  Bivša?  –  Jovana  se  ironično  podsmehnu.  –  Dobro, 

bivša...  da  s  tobom  manipuliše  na  najgori  mogući  način. Nikola plače... Nikola pita gde  je tata... Nikola neće u vrtić... Nikola  hoće  da  ga  uspavaš... Da  li  te  je  –  iz  petnih  žila  se trudila da govori smireno – zvala u dva noću, jer dete gori od temperature?  Pa  se  ispostavilo  da  ne  gori.  Da  ima  običnu prehladu. Važno da je postigla svoj cilj... da te dovuče, kao na uzici. Cimne zvonce, a ti doletiš kao poslušan batler. 

– Šta je trebalo, da se okrenem na drugu stranu i nastavim da spavam? 

Gledali su se neprijateljski, podjednako besni. – Ne, nego  joj moraš postaviti granice. Ko  je, bre, ona da 

vas drži u pokornosti? – Prinuden  sam da  s njom  taktiziram. Zorka  je  spremna 

na razne budalaštine. Jovana je ceptela: –  Kao  na  primer  da  se  preuda,  što  tebe  dovodi  do 

poslednjeg stadijuma očajanja. –  Što  se  nje  tiče,  potpuno mi  je  svejedno  da  li  će  imati 

frajera, muža. Jebe mi se... – rekao je. Nije  delovao  uverljivo.  Ili  je  bila  suviše  uzrujana  i 

povredena, pa je merila svaku notu u glasu? Posmatrala ga je podozrivo, procenjujući njegovu iskrenost. 

–  ...ali, da  iz  inata dovuče, odmah, neku bitangu u kuću, da moj sin raste... 

– Bitangu? Oh, pa  lepu  si partnerku  sebi  odabrao.  Finu majku svom sinu. 

– Molio  bih  te  –  rekao  je,  suzivši  oči  na dva proreza  iz kojih  je  (Jovani  se  učinilo)  sevala  netrpeljivost  –  da  ne 

190

pričamo o Zorki. – A  zašto? Pa, mi  ionako živimo  s njom  – odgovorila  je 

izazivački,  do  srži  povređena  njegovim  pogledom.  –  Pa,  ta žena je non‐stop s nama. I u krevetu je s nama. 

– Zaustavi se, zažalićeš. – Ја?! Za čim, molim te? Ublažio je izjavu. – Reći ćeš nešto što ne misliš, posle će ti biti žao. –  Obično  govorim  baš  ono  što  mislim.  I  reći  ću,  bez 

žaljenja, da je tvoja žena nula. Niko i ništa. Je lʹ ti jasno? Niko i ništa! Ti si njen status u društvu. Njena profesija, njen životni poziv. Ne ulazim u to koliko te i na koji način voli. Ali, uz to, mimo toga, preko toga, kako hoćeš, ona  je svesna da, gubeći tebe, gubi svoj položaj. I lovu. Toga se boji, najviše. Pa ti vidi s kim si se, i zašto, ženio. 

Nebrojeno puta  je ove rečenice izgovarala u zamišljenom dijalogu  s  njim.  Činilo  joj  se  ako  bi  izašle  iz  nje  da  bi  se preporodila, oslobođena. Začudo, nije  joj  laknulo. Naprotiv, osećala se kao da je ispila sopstvenu žuč. 

– Sad je dosta! – uzviknu on. –  I  ja mislim da  je dosta. Mislim da  je najbolje da  joj  se 

vratiš. Vrati se, ne muči se više. Okupite se, ponovo, budite srećna porodica, kʹo do sada. 

Bili  su  van  sebe.  Disali  su  plitko,  ubrzano.  Ona  zapali cigaretu.  Upaljačem  je,  nesvesno,  kuckala  o  sto,  odvrativši glavu u stranu. 

Goran  se  zaputi  ka  kupatilu.  Čula  je  kako  pljuska  lice vodom. Nije ga dugo bilo. Ona je već dovršila cigaretu kad se pojavio: 

– Pozlilo mi je – reče. Bio je bled, bledožut, kao voštanica. – Utrnula mi je ruka – reče, trljajući je. – Ne osećam je od 

lakta naniže. Jovana priskoči: – Zagrli me, da te odvedem do kreveta. – Nisam baš toliko loše. – Mislim da jesi – reče ona ozbiljno. 

191

Smestila ga je da legne. Otvorila je prozor. Njemu  su  se  grudi ubrzano dizale  i  spuštale,  kao da  se 

bori za vazduh. – Kako ti je? – Onako. Ne osećam prste na levoj šaci. – Pozvaću hitnu pomoć. – Ni slučajno. Licem mu prođe grč. –  Molim  te  da  pozovem  nekog  –  rekla  je  Jovana, 

preplašeno.  –  Bilo  koga.  Reci  koga. Mogu  Bokija. Dobar  je lekar, znaće... 

Odmahnuo je. Osvrtala se, u panici. Ako umre, ako se šlogira? – Pozovi tvoje. Evo, dodaću ti telefon. – Ne. Bolje mi je. Videlo se da govori s naporom. Sedeći na  ivici kreveta, bespomoćna, uplašena,  Jovana  je 

zazebla od hladnog vazduha  i od Goranovog  lica koje  je, sa sklopljenim kapcima, delovalo kao posmrtna maska. Ustade da se ogrne. 

– Ne idi – reče on, ne otvarajući oči. – Da  li  stvarno misliš da bih otišla? Htela  sam nešto da 

obučem. Zima mi je. – Lezi pored mene. –  Gorane,  užasno  mi  je  krivo  što  sam...  –  poče  ona 

bojažljivo. – Ništa ne treba... samo dođi ovde. Zatvorila  je prozor, upalila  lampu na podu  i  skutrila  se, 

leđima  priljubljena  uz  njegov  stomak.  Stegnutog  želuca, osluškivala je kako on diše. 

– Molim  te, Bože, molim  te – molila se u sebi – samo da mu bude dobro. 

U  jednom  trenutku učini  joj se da  čuje  čudne zvuke, kao da mu  šišti u plućima.  Iskrenu  se da ga pogleda. Plakao  je, kriomice. 

– Pusti, proći će me. Okrenula  se  na  drugi  bok.  Priljubila  je  lice  uz Goranov 

192

obraz. – Ne gledaj me, neprijatno mi  je...  – pokušavao  je da  se 

zaustavi. – Šššš – uzvratila  je, ubrzanim pokretima milujući ga po 

licu. Izbliza,  nije  videla  ništa  drugo  sem  njegovih  očiju. 

Beonjače su mu pocrvenele. – Gorane – rekla  je u nastupu najčistije ljubavi, zbog koje 

smo u stanju da se odreknemo i sebe zarad onog koga volimo – ne treba da se lomiš. Što se mene tiče, kunem ti se da ti neću prebacivati. Neću misliti da si me  izneverio  ili... da si slabić. Zaista. Molim te, nemoj se rastrzati više. Razumem, potpuno te  razumem.  I  tvog  tatu  razumem  za  Nikolu.  Stvarno  – govorila je tiho, iskidano. – Možda me je zato toliko pogodilo. U  pravu  je.  Vrati  se  svom  sinu  –  ponavljala  je.  – Nisi me prevario. Hteo si. Razumem. 

Pridigao  se  tražeći  maramicu.  Ona  mu  je  dodade  sa stočića. 

Svetlo lampe ga je obasjalo odozdo; izgledao je strašno. – Ne razumeš – reče. – Poenta je u tome da ne mogu da te 

izneverim.  Shvataš?  Ti  si  mi...  tu...  –  prstom  je  pokazao grudnu kost. – Tu. Deo mene. Malopre, dok smo se svađali, osećao sam kao da mi neko čupa srce. 

Uzdahnuo je: – Voleo bih da dovedem Nikolu ovde, da bude  s nama, 

makar popodne. Da više ne jurcam, da se ne rastržem. Ali, to bi mu  napravilo  potpunu  konfuziju. Zato, moram  da  idem tamo.  Moram.  U  onaj  pakao  koji  mi  Zorka  priređuje.  Da Nikola ne bi patio. 

Usta su mu bila suva. – U pravu  si. Moj  i Zorkin odnos  je bio nezdrav, znam, 

svestan  sam. Opet,  bio  sam  tamo. Na  blesav  način,  na moj način, nedovoljno, ali  ipak  sam postojao za Nikolu. Osećam se krivim. Prema  tebi. Prema njemu. Samo mi  je  još matori falio da te vređa, da te maltretira... 

– Pusti, nije važno. Pusti ga. –  Stvarno  to  misliš?  –  upitao  je,  i  ona  oseti  radost  u 

193

njegovom glasu. Radost i nadu. – Stvarno. – Kakva si ti osoba. Čudo si, Jovana. Prošla mu je rukom kroz kosu, razbarušivši je: –  Hvala,  dragi  –  reče,  i  sama  srećna  što  su  se  smirili. 

Goranu  je boja počela da se vraća u  lice.  Izgledao  je mnogo bolje. 

Dlanovima je pritisnuo slepoočnice: –  Pored  tebe  ispadam  kreten.  Svaki  dan  po  nešto.  Na 

kraju  ću  te  izgubiti.  Želim  da  si  uz mene,  bez  sumnji,  bez pitanja. A to je nepravedno. 

– Uz tebe sam. Jesam. – Ljubavi, ovo  će proći – reče poniznim glasom krivca. – 

Gadno je, ali će proći. Veruješ mi, je lʹ da? – Verujem. Obgrlila ga  je otpozadi, celim telom, naslonivši mu se na 

leđa. Mišići  su  mu  se  polako  opuštali.  Rasejano  je  milovao 

njena kolena. Ona poklopi njegovu ruku svojom. Isprepleli su prste i čvrsto ih stegli, ne pomerajući se više. Izgledalo je kao da  su  zaspali,  iscrpljeni  stresom.  U  neko  doba  okrenuo  je glavu  tek  toliko  da  je  Jovana  uspela  da  mu  dohvati  kraj usana. Poljubili su se,  iskosa; nepredviđen poljubac  izgledao im  je nov, posebno uzbuđujuć. Počeli  su da  se maze, dugo, sporo,  sa  usredsređenošću  različitom  od  njihove  bezglave požude u čije su se središte odmah bacali. Tog puta, vodili su ljubav drugačije, sa ozbiljnošću, sa tragovima nedavnog bola, i  pojačanom  željom  da  jedno  drugom  pruže  vrhunsko zadovoljstvo. Završili su nagi, isprepletanih nogu, sa njenom glavom  na  njegovim  grudima.  Ali,  trpki  ukus  ostao  je nezatrpan, nepobeden, u oboma.

194

49 

... Као da је prva ozbiljna svađa povukla nit koja je počela da se nezaustavljivo para; svaka naredna bila je sve burnija. Kada se jednom izgovore ružne reči, provali se brana. Posle prve uvrede, lakše klizne druga. Kod treće već I ne trepneš. Dok sam se okrenula, shvatila sam da više nemam kontrole nad tim šta sam bila u stanju da mu izgovorim. Urušilo se moje poverenje u Gorana. Mislim da sam već tada bila svesna, mada sam svom snagom potiskivala istinu, ne želeći da je vidim, licem u lice, zašto je poverenja nestalo. Mislim da sam već tada shvatala.

Ali, držali smo se podalje od suštine. Kačili smo se, na primer, oko toga što sam izbegavala da izađemo sa njegovim prijateljima. Dva-tri takva pokušaja neslavno su se završila. Ja sam, s teškom mukom, uspevala da sa njima razmenim po rečenicu ili dve, tokom cele večeri. Zamisli mene u društvu nabeđenih gradskih faca, tobožnjih mladih poslovnjaka i njihovih pratilja, žena, ljubavnica, šta li su im već bile, nisam se udubljivala (a šta sam ja, pa, bila?). Zamisli mene u društvu tih primitivki; french manikir, isfenirane kose, iskvarcovan ten. Samo sam se osvrtala da li ima nekog poznatog; umirala sam od blama. Posle druge neuspešne večere, upriličene u fancy „Que tal”, Goran mi je, na povratku kući prebacio da moje nervozno paljenje cigarete o cigaretu, grickanje zanoktica i napadno ćutanje govore više od rečima iskazanog prezira. Odgovorila sam mu kako sam ljubazna koliko je moguće, u datim okolnostima. Da se ne mogu usiljavati preko mere, sa nekim čija je svaka druga reč „brate”, „саге” ili „majstore”.

(Nisam mu odgovorila da me, u suštini, razaraju priče koje bi „muški” počeli da vode, negde na polovini večeri, polušapatom, o raznim mutljavinama u kojima su se spominjale hiljade maraka, po sistemu dođešmi-dođemti, razmenjivale informacije o drugima koji dođu, kome i koliko, sve do onih koje su ispovrtali kroz krajeve usana, u krajnjoj

195

konspiraciji, ko je koga i zašto overio. Videla sam da se Goran, preda mnom, trudi da bude po strani. Kao, tu je, zatekao se, nonšalantno ih sluša, ali to, zapravo, nema veze s njim.

Imalo je, nažalost. Bila sam prisutna kada bi obavljao telefonske pozive u kojima su se spominjali veze na carini, kontingenti, lažni papiri, pozovisenaLazu, sredićetiMika šeme.

Čula, znala, i pravila se luda. Jednom, na samom početku našeg novog, slobodnog

života, kad sam u nekoliko navrata videla topke maraka koje je vadio i premeštao iz džepa u koverat ili obrnuto, pitala sam ga kako može da se frlja tolikim novcem. Odakle mu, ako je tačno ono što mi je o svom poslu pričao? Rekao je da su u pitanju provizije koje dobija za nameštanje dilova, da mu se dešava da zaradi, ali i da debelo pukne. Rekla sam, takvi dilovi spadaju u kriminal. Ako je to istina, ako su Danilova upozorenja bila na mestu, nemaš prava da mi prećutiš. Da li ja s tobom mogu nastaviti, pod tim uslovima, drugo je pitanje, rekla sam mu. Budi uverena da suviše volim svoj život, da bih ga izlagao bilo kakvom riziku, odgovorio mi je. Ponovio je da koristi veze koje ima; to nije poricao. Povežem ljude, uputim onog kome treba usluga na onog ko pristaje da mu uz podmazivanje očisti posao. Dalje je njihovo, kapiraš, rekao mi je. Ne pačam se tamo gde se vrte glavni interesi i obrću milioni. Niti znam ljude tog kalibra, niti bih im se približio, sve i da mogu, rekao je. Ja sam riba iz plićaka, grizem na sitno. Ovo što nazivaš frljanjem novcem, za velike dilove je pinuts. Sitniš.

Tešile su me dve stvari – prvo, što je sve radio otvoreno, bez želje da mi nešto zataji; drugo, što nikada, doslovce nikada nisam čula nekakav nervozan, preteći razgovor, nijednom nisam namirisala opasnost, nijednom, ni na kome mestu, nije nam se prišljamčio nijedan kajlaš, nijedan lik koji bi izazvao moje podozrenje. Kao da se takvi poslovi ne mogu raditi u rukavicama, preko lanca posrednika. Znala sam, i nisam htela da znam. Mislila sam, bila sam potpuno uverena,

196

da ću ga vremenom promeniti. Kada nestanu razmirice koje se tiču nas dvoje lično, kada se stabilizujemo, i njegov se razvod ozvaniči, polako ću ga dovesti u red, mislila sam. Nemoj se smejati, molim te. Vidim i sama koliko naivno to zvuči. Sada vidim. Onda, verovala sam, to jest htela da verujem, u Goranova opuštena, ležerna objašnjenja, u kojima nisam nalazila ni traga nervoze, straha ili uspaničenosti, što bi mi signaliziralo da se u nešto zaglibio; pre mi je izgledalo da se koristi opštom situacijom i da nema svesti o tome kako je to nisko i amoralno.)

Ne možeš očekivati ni da svi budu na tvom nivou, odvratio je. A ja njemu, pretpostavljam da sa Zorkom nisi imao problema po pitanju nivoa. Rekao je, zajedljivo, kako je on spreman da proširimo krug. Evo, rekao je, predlažem, po ko zna koji put, da odemo u posetu kod Danila i Tamare. Tamo ti neće biti dosadno, a ja ću se sasvim lepo snaći. Spreman sam da se izvinim, ruku ću mu poljubiti k'o Don Korleoneu, ako je to potrebno da me prihvati. Međutim, on neće. Je l' tako? Onda sam zaćutala. Onda smo se pomirili. Burno. Čim smo prešli prag, ne paleći svetlo, kao da vršimo neki obred izvrnutog pročišćenja, potucali smo se, uz zid, raspomamljeno. Baš potucali. Žešće nego obično, kao dva stranca obuzeta istovremenim, neodložnim nagonom.

Stalno se vrtelo isto. Stalno ispočetka. Da, bilo je i lepih dana. Bilo je i mirnih, veselih, neusiljenih večeri, kad bi, recimo, svraćali Nemanja i Mirjana. Spremali bismo klopu, gledali filmove, detaljno pretresali njihove ljubavne peripetije. Dva puta smo otišli i do njegovog pajtosa, nekog otkačenog Stiva, da mi uradi natalnu kartu. Svideo mi se taj otkačeni tip. Bar je bio  privatno lud, bez posledica po druge. S njim je Goran bio drugačiji nego s onim „poslovnjacima”. Razdragan. Opušten. Deset godina mlađi. U tim trenucima mi se vraćalo ono prvobitno osećanje, ona zaluđenost. Jedva bih čekala da odemo u stan, da vodimo ljubav. Ostajala sam da prespavam. Ujutru bismo pili kafu, rastajali se uz poljubac. Pravi ljubavni par. Normalan.

197

Onda bi mi on saopštio kako mora da popodne izvede Nikolu u šetnju. Pa mi se ne bi javio do deset uveče. Pa bih ja ponovo padala u jarost i vređala njegovu ženu. Vikala bih da se gore osećam nego kad smo se krili. Pa bi se on pravdao. Dolazio po mene u Topolsku, govorio, žao mi je, nisam hteo, volim te, Jovana, ne mogu bez tebe, i slično. Ja bih se navlaš spremila i odlazili bismo u njegov stan. Ponašala sam se sumanuto, kao da mi je neko odstranio deo mozga namenjen logičnom mišljenju.

Usred tog haosa, kao bomba je pala vest da si zatrudnela.

50 

Početkom  jeseni  devedeset  pete,  na  tribini  Centra  za antiratne inicijative, Danilo  je šarao očima po publici, tražeći nekog.  Uvek  ista  lica,  na  istim  mestima,  pomislio  je rezignirano.  Sve  do  tančina  predvidivo.  Srbija  je  godinama stajala nepomirljivo utaborena; niti je nekog iz većeg, režimu odanog,  niti  iz  znatno  manjeg,  opozicionog,  bilo  moguće prevući na drugu stranu. 

Kad mu  je vreme dopuštalo, Danilo  je u Centar dolazio zbog svojih uverenja. Te večeri, zbog Tamare. 

Navlaš su ih upoznali, u gužvi, na proslavi GSS‐a, gde se Danilo slučajno obreo. Srđan je navalio na njega da mu pravi društvo, Danilo je bio slobodan, pa je pristao. Srđan se, nakon kraćeg vremena, izgubio. Trebalo je da im donese po piće, ali se,  očito,  s  nekim  zadržao. Danilo  je  krenuo  da  ga  potraži. Lagano se probijao ka drugoj sali kad ga je spopleo poznanik iz kraja. 

– Ooo, kako  si? Kako  ti  se  čini?  – upita ga, uz  srdačan, 

198

širok osmeh. Danilo je pokušao da ljubazno‐odlučno prekrati razgovor, 

ali domaćinski  raspoložen Voja  (verovatno  i zagrejan kojom čašicom više) nije  imao nameru da  tek  tako propusti priliku da se išćaska s njim. Nesvestan da u mladom Rakiću (kako ga je  uporno  zvao,  naglašavajući  time  poznanstvo  sa  starim Rakićem,  što  je,  po  njemu,  predstavljalo  solidan  osnov umišljene,  nepostojeće  prisnosti  s  Danilom)  izaziva  otpor svojim  nastupom,  iritantnom  mešavinom  neutemeljeno srdačnog ophodenja i izlišne snishodljivosti, Voja  je nastavio priču  o  organizacionim  problemima  s  kojima  se  morao izboriti da bi sve proteklo kako priliči. 

–  ...i Tamara, znaš  je... – govorio  je, dok  je Danilo gledao kako da umakne. 

– Ne – odgovori rasejano. – Ne?! E, sad ću te upoznati. Moraš da vidiš našu pčelicu. Danilo  nije  bio  ni  najmanje  raspoložen  za  kurtoazno 

upoznavanje s bilo kim, ponajmanje s Vojinom pčelicom. –  Vidi,  upoznaćeš me  drugi  put. Moram  pod  hitno  da 

nađem Srkija. – Pusti Srđana, neće pobeći. Samo minut  – navaljivao  je 

ovaj. Poveo  ga  je  do  grupe  ljudi.  Lako  je  lupnuo  po  ramenu 

jednu devojku: – Nek mi oproste gospoda, ali moram te ukrasti na čas – 

reče joj. Okrenula se. Tada se desilo. Njemu, koji se šegačio sa sličnim frazama, 

držeći  ih  za  priproste  opise  iz  herc‐romana,  dogodila  se zaljubljenost  na  prvi  pogled. Nije  ga  oborila  s  nogu  njena raskošna  lepota.  Daleko  od  toga  da  je  bio  imun  na  nju. Posebno  žensku. Ali,  nije  to  bilo  u  pitanju. Ovog  puta,  ne. Desilo  se  nešto  neobjašnjivo  –  on  ju  je  prepoznao.  Lice  ove devojke  stajalo  je  u  njemu,  kao  negativ  na  nerazvijenom filmu,  sa  samo  jednim  usnimljenim  kadrom,  pohranjenim duboko u njegovoj podsvesti. Znao je šta je na snimku (ta, on ga je načinio), ali ga je odložio, čekao pravi trenutak da mu se 

199

vrati, da vidi je li uspeo, iako je bio uveren da jeste. Izrada  fotografija mu  je dugo bila omiljeni hobi; mračna 

komora  s  crvenom  lampom,  tišina,  odsečenost  od  sveg spoljašnjeg,  i  uvek  isti  osećaj  uzbuđenja  i  iščekivanja  kada konture počnu da se naziru, da se uobličavaju, dok on lagano povlači  hartiju  po  posudi  s  tečnošću;  na  beloj  površini,  ех nihilo,  iznikli  bi  obrisi  koji  bi  se  brzo  izoštrili.  Trebalo  je uloviti pravi trenutak  i pincetom, ni prerano, ni prekasno (u suprotnom,  slika  bi  ostala  bledunjava,  ili  bi  kontrasti  bili prejaki), naglo  izvaditi mokru hartiju. Ceo proces Danilo  je sada  izveo  za manje  od  sekunde.  Još  vlažna,  fotografija  je stajala pred njim. Nije  se prevario; bila  je  remek‐delo. Slika koja  ti  vrati  sve  doživljeno  iz  časa  kad  je  aparat  škljocnuo, posle  dugog  merkanja  i  traženja  pravog  ugla  da  bi  se zabeležilo i ono neuhvatljivo. Bila je to fotografija na kojoj su ostale emocije. 

Voja  je  nešto  blebetao,  predstavljajući  joj Danila  koji  se ukipio, zgromljen. 

Imala  je  crnu,  sjajnu,  ravnu kosu, poput  Japanke,  rupice na  obrazima,  izražena,  poluosmehnuta  usta,  i  najduže, izvijene  trepavice  koje  je  ikada  video.  Uskočila  je  u  njega, prošavši kroz naslage Danilovog iskustva, predašnjih zanosa ženama,  razočarenja  što  je  svakoj  nedostajalo  nešto,  onaj misteriozni začin što  jelo dovodi do perfekcije  i magije,  lako kao prst kroz  rastopljen puter, bez  ikakvog  otpora materijala koji bi je usporio. 

– Drago mi je – rekla je, već udobno smeštena na mestu u Danilovom srcu, čuvanom za nju. – Tamara – predstavila se, pružajući mu ruku. 

Uska šaka, suv dlan, stisak baš kao što treba da bude. – Drago mi je. Danilo – uzvratio je. U istom času neko ju je u prolazu malo gurnuo; piće joj se 

prosulo po bluzi. – Uuups – reče ona, nesvesno dodajući svoju čašu Danilu. 

Brzo je otresla tkaninu, pa zahvatila mokri, slepljeni deo, baš na grudima, tamo gde se završavao diskretni dekolte,  i dva‐tri puta ga prstima odigla. Iz ugla gde se zatekao, pokreti koje 

200

je pravila, blago se nagnuvši napred, otkrivali su mu oblinu uzdignutih dojki  i krajičak belog  čipkastog rublja. Reagovao je  na  to  s  uzbuđenjem  kakvo  je  osetio  kad  je  prvi  put dodirnuo žensku put. 

–  Izvinite me, moram ovo da sredim –  rekla  je zabacivši kosu unazad i umakla ka toaletu. Čekao je da se vrati. Nakon izvesnog vremena ugledao ju 

je, u drugom uglu, okruženu obožavateljima (kako ih je istog časa zajedljivo nazvao). Uhvatio je sebe u nemogućoj situaciji; sustezao  se  da  joj  priđe.  Čekajući  da  vetar  dune  u  jedra povoljne  prilike,  lovio  je,  tu  i  tamo,  njen  lik.  U  jednom trenutku  ponovo  su  se  našli  blizu. Dobacila mu  je  osmeh, nešto  kao  izvini‐za‐neprijatnost‐od‐malopre,  sigurno  ga proturivši između mnoštva glava u pokretu, i pogodila pravo u metu. Zakoračio  je  k njoj  istovremeno  kad  se na Tamaru ustremio  dežmekasti,  ćelavi  čilager.  Pritrčao  joj  je  sa okretnošću obrnuto proporcionalnom njegovoj težini: 

– Dušo, molim te, molim te, neizostavno moraš čuli Bobu – govorio je ushićeno. – Prevazišao je samog sebe. 

Danilo ga  je namah omrznuo; kapljice pljuvačke koje  su mu izletale dok je vrskao, njegovu oznojenu ćelu, ruku kojom je obuhvatio Tamarinu nadlakticu, odvlačeći je u gužvu. 

Tamara je nestala iz njegovog vidokruga. Naišao je Srđan. Danilo ga je rasejano slušao, detaljno prečešljavajući salu. Da je neko nije zaklonio? Izvijao je vrat levo‐desno. Ne, nema je. Vratio se na pređašnje mesto. Ni tamo. Nemoguće. 

– Što si se uzvrpoljio? – upita ga Srđan. – Tražiš nekog? – Ma, malo pre sam... – poče Danilo. – Znaš li Tamaru? – 

upita ga, iznebuha. – Koju Tamaru? – Nema veze – reče Danilo. Čim može da pita koju, onda 

je ne zna, zaključio je. Dva dana je čekao, proveravajući sebe. Trećeg,  izjutra,  otišao  je  do  „Skvera”,  s  namerom  da 

uhvati Voju na prvoj kafi. Za ciglo deset minuta  je uspeo da od njega, silno zaradovanog što mu se Danilo pridružio, kroz nehajni  razgovor  izvuče  neophodni,  njemu  najvažniji 

201

podatak. Nije  bila  udata. Mogao  je  da  odahne. Voja mu  je istrtljao i o večerašnjoj tribini u Centru. 

– Povukla se poslednjih meseci... majka joj je bolesna i ima previše obaveza.  Čudo  jedno  šta  ta mala može da povuče  i šta sve stiže da odradi. Mladi  Rakić  skrenu  temu.  Ubrzo  je  pogledao  na  sat, 

lupnuo  se  po  čelu,  sastanak  u  deset, moram  da  krenem,  a Voja,  predusretljivo,  samo  ti  trči,  vidimo  se  opet,  svrati ponekad ovako, da s matorcem popiješ kafu, važi, vidimo se. 

Presekao  se  kad  ju  je  ugledao. Mora  da  je  ušla  dok  je pomagao  gospođi do  sebe da  se  smesti.  Sedela  je u prvom redu. Poluokrenuta, nešto  je govorila  svome  susedu. Hitrim pokretom  otkopčala  je  šnalu  koja  joj  je  držala  pokupljenu kosu i rastresla je. Danilo je zurio u njen potiljak, kao da se tu nalazi sami centar vasione. Negde na polovini trajanja tribine, začuo je njen dubok i siguran glas: 

–  Ne  smemo  da  stojimo  po  strani.  Ćutanje  je saučestvovanje.  Ja  ne  mogu  da  ćutke  pređem  preko  ovog masakra koji se odigrao u Srebrenici, a za koji je, na nesreću, odgovorna vojska Republike Srpske. 

– Sram te bilo – povika čovek  iz Danilovog reda. Imao  je oko  šezdeset  godina.  Ustao  je  i  zavitlao  pesnicom  po vazduhu. – Sve da vas je sramota. Došao sam da čujem dokle može  da  ide  izdajnički  soj.  Lažete,  blatite  srpsko  ime  i izmišljate nekakav masakr... 

– Gospodine – pokušao je da ga prekine voditelj tribine. – Gospodine, molim vas, nikome ne bi palo na pamet da laže o tako poražavajućim  i strašnim stvarima. Broj ubijenih koji  je objavljen u izveštaju... 

–  Kakav  broj  –  vikao  je  ovaj.  –  To  su  izmišljotine!  Što, malo,  ne  govorite  o  Jasenovcu,  а?!  O  sedamsto  hiljada poubijanih Srba. Je lʹ trebalo da nas i u ovom ratu istrebe bez odbrane? 

Tamara se okrenula: –  Porodica  moje  majke  je  nastradala  u  Jasenovcu.  – 

Uložila  je  silan napor da potisne  emocije.  –  Skoro  cela. Ali, nemam nameru da  to koristim kao argument. Kao dokaz  ili 

202

uveravanje  da  govorim  imajući  na  umu  najbolje  srpske interese. Neću da mi mrtvi budu  tapija za moje  rodoljublje. Niti da me štite od kvalifikacije da sam izdajnik. 

– Nego šta si – uzviknu čovek. U sali je nastala opšta graja. –  Nad  Srbima  u  NDH  izvršen  je  genocid  u  striktnom 

značenju  tog  pojma  –  reče  Danilo  glasno.  Zvučao  je autoritativno;  buka  se  naglo  stišala,  a  stariji  čovek  koji  je zaustio nešto da kaže, spusti se na stolicu. Tamara se upitno zagledala  u  Danila.  Za  jedan  kratki  trenutak  srce  mu  je zakucalo apsurdno ludim ritmom. Uspeo je da se smiri: 

– Nažalost, dozvolili smo da to ne postane opštepriznata činjenica. U  Titovoj  Jugoslaviji  o  tome  se  govorilo  samo  u ponekim  kućama,  tajno. Konspirativno.  Jasenovac  je postao deo srpske usmene tradicije. Propustili smo da uradimo ono što  su,  mukotrpno  i  uporno,  činili  Jevreji  da  bi  prikupili svako pojedinačno  ime  i prezime nastradalih u holokaustu. Crno na belo. I, nemojmo se zavaravati, Jevrejima to nije bilo lako.  Iz  ove  perspektive,  pedeset  godina  od  završetka Drugog  svetskog  rata,  zaboravlja  se  golgota  kroz  koju  su prošli  u  dokazivanju  evidentne  istorijske  istine  o  najvećem sistematskom  masakru  civila  zbog  etničke  pripadnosti,  u celokupnoj  ljudskoj  povesti. Da  nije  bilo  njihove  istrajnosti, činjenice bi bile falsifikovane. Minimizirane. Poznato je kakva je konstelacija snaga nastala odmah po završetku rata. I da su Amerikanci tiho amnestirali nacističke fabrikante i nacističke zločince nižeg ranga.  Jevreji su čekali dvadeset godina da bi na  suđenju  Ajhmanu  holokaust,  kao  definisan  pojam,  bio doveden pred lice pravde. 

–  Dobar  ste  primer  uzeli  –  doviknu  mu  čovek  koji  je inicirao  raspravu.  –  Paralela  između  Jevreja  i  Srba  je očigledna. S  tim što nećete ovde da kažete, kao da se stidite tog  svetlog  primera,  nećete  da  iznesete  opštepoznatu činjenicu da su Srbi tokom rata svoje Jevreje štitili i skrivali... 

– Gospodine – okrenu se Danilo k njemu, podigavši malo glas – takva opštepoznata mesta su nas dovde i dovela. Opšte je poznato  da  su  Srbi  štitili  i  skrivali  Jevreje?  Izvinite,  gde  ste 

203

pronašli  taj  podatak?  U  kome  istorijskom  delu,  u  kojoj  to studiji?  Za  vašu  informaciju,  tokom  četrdeset  prve  i  druge godine  ubijeno  je  četrnaest  hiljada  i  petstotina  Jevreja  na teritoriji Srbije. Od ukupno šesnaeset hiljada, koliko ih je bilo. Znači, devedeset posto. 

– To je gola laž! –  To  je  gola  istina.  Možete  već  sutra  prošetati  do 

istorijskog  muzeja  grada.  Pozabavite  se  stvarnim ispitivanjem,  a  ne  opštepoznatim  kafanskim  nagvaždanjima. Saznaćete  da  je  Beograd  bio  proglašen  prvim  „judenfrei” gradom  u  Evropi.  Postojali  su  autobusi‐dušegupke,  preteče gasnih komora, u koje su ih noću nabijali i kolektivno trovali. Na  Starom  sajmištu  je  bilo  pravo  stratište. Nemamo prava, ljudskog, moralnog  da prećutkujemo  i  ignorišemo  povesnu istinu. Potvrđenu konkretnim brojkama. 

Pre  nego  što  je  njegov  oponent  uspeo  da  nešto  dobaci, Danilo je autoritativno nastavio: 

– Ali,  da  se  vratim  na  Jasenovac.  Srbi  su  bili  najodaniji Titovoj  ideji. Srpski komunistički kadar najposlušniji. Srpska vrhuška,  ali  i  narod,  poslušno  su  usvojili  lažnu  floskulu  o ustaško‐četničkim  zločinima,  kojom  su  oni  dovedeni  u  istu ravan. Istorijsku šansu da se o genocidu nad našim narodom progovori  jezikom  činjenica,  propustila  je  prethodna generacija. A  onda,  u  vreme  kada  se,  tokom  1989.  godine, ruše  svi komunistički  režimi u Evropi, kada Evropa prolazi kroz  najveću  političku  promenu,  kroz  svojevrsnu  reprizu revolucionarne  1848,  u  vreme  kada  se,  po  domino‐efektu, posle  berlinskog  zida,  komunizma  oslobađaju  Mađarska, Poljska,  Bugarska,  da  ne  nabrajam,  na  čelo  Srbije  dolazi Slobodan Milošević,  jedan apsolutni anahronizam smušenog mentalnog  sklopa  koji  nam  nudi  shizofrenu  kombinaciju ostvarenja  takozvane  velike  Srbije  i,  istovremeno,  a  sasvim kontradiktorno,  deklarativno  zastupa  kontinuitet  Titove socijalističke Jugoslavije, dakle, koncepciju u kojoj ne postoje politički  jasno  definisani  nacionalni  i  državni  interesi. Naravno  da  takav  čovek  nije  mogao  doprineti  istorijskoj katarzi  u  vezi  s  Jasenovcem.  Umesto  toga,  on  je  vešto 

204

izmanipulisao  i  do  kraja,  bojim  se,  nepovratno iskompromitovao  činjenicu  genocida  koji  su  izvršile ustaše. Ono  prekopavanje  grobnica  i  jama  s  početka  devedesetih služilo  je,  na  nesreću,  samo  kao  alibi  za  rat,  veštim proturanjem  teze  da  treba  preduprediti  novo  istrebljenje Srba. Na taj način, mi smo, od strane Miloševića, upotrebljeni kao sredstvo za ostvarenje njegovih konfuznih, protivrečnih i neodrživih  ciljeva.  Taj  čovek  je  na  najbesramniji  način kanalisao  naše  kolektivno  osećanje  krivice  prema jasenovačkim žrtvama, pri čemu je ono, probuđeno i vraćeno iz plitkog,  još  svežeg  zaborava, proizvelo  snažan  efekat  koji ostaje  van  sfere  i  moći  logičkih  prigovora.  Tu  je  čvorišna tačka  u  srpskoj  istoriji.  Od  jednog  naroda  koji  je  pokazao besprimerno herojstvo, ali  i  čojstvo u Prvom  svetskom  ratu, došli  smo  do  pozicije  ratnog  zločina  koji  je  izvršen  u  naše ime. Sada treba da se suočavamo s posledicama te politike. S tim da su srpske snage u  jednom mestu, u roku od nekoliko dana,  izvršile sistematski masakr nad hiljadama civila. To se zove genocid. I tu je tačka. Pokušaj zataškavanja, kao da je to moguće,  kao  da  je  svet  lud,  slep  i  gluv,  pokušaj  njegovog minimalizovanja  i pravdanje  istog pozivanjem na prethodni, izvršen  pre  pedeset  godina,  pokušaj  da  se  uspostavi svojevrstan  reciprocitet  smrti,  apsolutno  je  nedopustiv, bolestan i morbidan. Čovek poskoči: – Ko vas plaća da širite monstruozne priče koje o Srbima 

izmišlja  Zapad?  Miloševića  pljuješ  –  razjareno  se  obratio Danilu.  – Zato  što  štiti  i pomaže našu nejač koju  bi  balije  i ustaše poklali? To biste hteli? Da ponovo dopustimo da nas tamane?  То?!  Sve vas  treba pohapsiti! Postreljati! Pu, bagro nijedna – otpljunu suvo. Oborivši stolicu, izleteo je iz sale. 

Uskoro, tribina se završila. Kroz nastali metež pri izlasku, Danilo  je pomno pratio  šta Tamara  radi. Vrebao  je  trenutak kada  će  ostati  sama. Video  je  kako  se  pozdravlja  s  nekom ženom i u skoku se stvorio kraj nje. 

–  Voleo  bih  da  vas  izvedem  na  piće.  Ako  imate  volje, posle ovog neprijatnog istupa. 

205

Podigla  je glavu,  i prisno mu odgovorila, dok  je  jednom rukom tražila nešto u dubini svog ranca. 

–  Navikla  sam,  već.  Na  istupe,  mislim.  Raznorazne.  I nemoj mi persirati. Deluje mi onda kao da sam matora. 

On se užurba. – Taman posla. Izvini, možda se ne sećaš... upoznali smo 

se... – Pre tri dana. Danilo okrilati od sreće. – Mislio sam da si zaboravila. – Zbog  incidenta  s  bluzom? Ne, htela  sam da  te nađem, 

posle, bio si otišao. Htela  sam da  te nađem.  I  ja  tebe, želi da  joj odgovori.  I  ja 

tebe.  Ali,  neki  hrapavi  komadići  piljevine  napunili  su  mu grlo;  ćuti,  gleda  je,  misli  kako  su  svi  uvodi  među  njima nepotrebni,  nepotrebna  je  ova  lagana  sustegnutost,  i  izlasci koji  će  uslediti  i  upoznavanje,  misli  kako  sve  to  mogu komotno preskočiti, misli kako  je najbolje da  joj kaže, mi  se oduvek  znamo, venčaćemo  se,  imaćemo decu,  živećemo  jako, jako srećni, pođi sa mnom. Sada. Želim da te zagrlim, ljubim, raspuknuću se od želje da te osetim pod prstima. 

Tamara  je  i  dalje  uporno  tragala  za  nečim.  Spustila  je torbu  i  počela  da  vadi  stvari;  odlagala  je  na  stolicu  notes, hemijsku, novčanik, pakovanje papirnih maramica, privezak s ključevima, debelu fasciklu; gomila se uvećavala. Danilo  je bio  fasciniran  činjenicom  šta  sve može  stati  u  jedan  naoko osrednji,  crni,  kožni  ranac.  Bio  je  fasciniran  svakim predmetom koji je doticala. 

– Imamo i zajedničke... ne baš prijatelje, ali poznanike, to da  – govorila  je, usput,  zagnjurena u unutrašnjost volšebne tašne. 

– Kao, na primer, Voju. –  Aha  –  nasmejala  se  vragolasto,  s  porukom  da  zna  u 

tančine,  šta on misli o Voji,  i da ona misli  isto,  i da  su  tako sklopili  mali  savez,  i  da  je  mogao,  Danilo  bi  prleteo  od Birčaninove  na  Vračar  da  poljubi  onog  gnjavatora  u  oba obraza, da ga glasno cmokne, kao pijano‐blaženi svat, da ga 

206

zagrli,  hvala  ti, matori,  hvala  ti,  nemaš  pojma  koliko  si mi učinio. 

– Evo je – reče , pronašavši zaturenu šnalu. Pridržala ju je zubima dok je kupila kosu i onda je vešto prikačila. 

Blenuo  je u nju. Delovala mu  je  smireno, nesvesna onog što  u  njemu  izaziva.  U  istom  času,  međutim,  Tamara  je pokušavala da se održi na nogama; prišao joj je Danilo Rakić. Trebalo joj je vremena da se pribere. Preturala je po rancu ne bi  li  izdejstvovala malo odlaganje. Napokon  spremna da  se suoči  s  njegovim  znatiželjnim  pogledom,  osvrnula  se,  u nedoumici: 

– Čekamo još nekog? – Ne, ne... – trže se Danilo. –  Pa,  hoćemo  li  –  reče  Tamara.  –  Potrebno  mi  je  da 

provetrim glavu. Imala  je  dvadeset  osam  godina,  ispostavilo  se,  tokom 

šetnje.  Radila  je,  kao  sociolog,  na  Institutu  za  društvena istraživanja. Bila  je mudra,  topla, odmerena  i  sigurna u  sve što  je  govorila.  Bila  je  ljupka  i  veoma  ženstvena. Zračila  je optimizmom  i  snagom;  nekom  naročitom  vrstom  vedre jednostavnosti. Hodala  je  brzo,  po  navici,  uvek  u  žurbi,  sa unapred zacrtanim planom za  taj dan,  sportski obučena, ne trudeći se da garderobom  istakne svoju  izrazito  lepu gradu. Danilo  je,  međutim,  znao  šta  se  krije  ispod  svetloplave „Leviʹs” košulje s podvrnutim  rukavima,  ispod besprekorno bele majice  i farmerki. On  je već bio s njom. Poznavao svaki prevoj  tog  tela. Već  je  ljubio udubljenje  na  njenom potiljku (podigla  bi  kosu,  čak  i  u  polusnu,  kad  bi  osetila  da  se  on uvlači u krevet, prebacila  je na stranu sviknutim pokretom, i oslobodila meku uvalu, gde se skupljao njen miris u koji bi se Danilo zagnjurio).  I začuden  činjenicom da hodaju uporedo, kao  stranci  (kako  je moguće  da  ona  ne  zna,  da  se  ne  seća), trudeći se da se ne ponaša kao autentični idiot, oči nije mogao odvojiti  od  nje.  Sve  vreme  jasno  je  osećao  kako  mu nekontrolisano poskakuje  igla u duši koja  je  tanano‐precizno beležila Tamarine pokrete, glas i osmeh kao seizmičke talase, iscrtavajući  guste  testeraste  redove  na  rolni  hartije  koja  se 

207

beskrajno odmotavala. Saznao  je  da  su  u  dvoiposobni  stan  u  kome  je  živela  s 

majkom  njih  dve  primile  izbeglice  –  Tamarinog  ujaka  sa ženom i dve ćerke, koji su pobegli iz Hrvatske, ne uspevši da ponesu išta vredno, sem malo novca, dokumenata, garderobe i  jednu kutiju s porodičnim  fotografijama. Bili su, praktično, bez  sredstava  za  život.  Odmah  su  podneli  molbu  za iseljeničku  vizu  u  Kanadu.  Leto  je  prohujalo,  odgovora  iz ambasade nije bilo, pa  je Tamara potegla veze da  svoje dve sestre upiše u gimnaziju. U prostoru pretesnom za šest duša valjalo  je organizovati spavanje, obroke,  tuširanje na smenu, kupovine  i negu Tamarine majke koja se  teško kretala posle moždanog udara koji je doživela. Tamara je uspela da u kući uspostavi  najbolji  raspored  dužnosti  i  obaveza,  prema mogućnostima svakog člana porodice. Uspevala je, čak, da u kutku  sobe, na kompjuteru, do u pozne  sate,  radi na  svojoj tezi  za  doktorat. Završavala  ga  je  pod  dodatnom  tenzijom; pretio  joj  je  otkaz  na  poslu.  Svim  silama,  novopostavljeni direktor Instituta se trudio da pronade pravno pokriće ne bi li je,  zbog  njenog  otvorenog  opozicionog  delovanja,  izbacio  s radnog mesta. Dobro  se pazila da mu ne da povoda. Njena plata i majčina penzija bile su  jedini izvori prihoda;  jedva su uspevali da se prehrane. 

Opet,  nije  delovala  kao  očajnik,  zarobljen  u  nemoguće okolnosti. Bila je tip osobe koja se hvata u koštac sa životom, dan po dan, preduzimljivo, srčano, bez jadikovki. Danilu je o tome  govorila  mirno,  iz  čiste  ljubaznosti  pred  njegovom radoznalošću  (hteo  je  da  sazna  odmah  i  sve,  ono  što  je predstavljalo  okvir  oko  njene  suštine  koja  mu  je  bila neskrivena),  čak  s  nekom  vrstom  dosade,  kao  da  treba  da prepriča suvoparnu lekciju. 

– Valjda  Bog  zna  koliko može  nekome  da  natovari  na pleća – rekla je i prešla na drugu temu. Površnom slušaocu bi njen  poluosmeh,  koji  se  krio  u  uglovima  punih  usana, dodatno oduzeo nešto od  težine  izrečenog. Danilu ništa nije promicalo.  Osim  vremena.  Promaklo  mu  je  neprimetno. Prebrzo. 

208

Iznenadio se kad je ona pogledala na sat i rekla: – U, pola dvanaest je. – Nemoguće. Zar već? – Već. Moram da se vratim kući. Dugo sam odsustvovala 

danas. Igla  je odskočila, naglo, nekontrolisano,  ispisujući preteći 

oštar vrh. – Mogu li da te pozovem? – upitao je, direktno. – Možeš – uzvratila mu  je na  isti način. – Da  ti zapišem 

broj. Krenula je da skida ranac prebačen preko jednog ramena. – Nema potrebe. Zapamtiću. Izrecitovala je sedam cifara. – To je na poslu. Tamo sam svakog dana do četiri, nekada 

i duže. – A kućni? – I njega ćeš zapamtiti? – Samo napred. Drugi, šestocifren broj izgovorila je još brže. Danilu se činilo da je srećnik koji se domogao najčuvanije 

šifre. Pomislio  je  da  treba  da  prođe  deset  ili  dvanaest  sati 

izlišnog mučenja pre nego što će opet čuti njen glas.

51 

Žurke organizovane  raznoraznim povodima,  ili bez njih, bile  su Danilova  i  Jovanina  specijalnost. Nasledivši  talenat svojih  roditelja  (neverovatna  komunikativnost  i  sposobnost prilagodavanja  društvu  jeste  specifična  vrsta  talenta),  njih dvoje  su  davali  ton  neponovljivoj  atmosferi  koja  se,  na 

209

okupljanjima u njihovoj kući, uvek stvarala.  Ima slavlja koja ostaju u sećanju. Podesi se da se kombinacija pozvanih ljudi, muzika  koja  se  te  noći  pušta,  specifični  treptaji  pozitivne energije  sliju  u  jedinstven,  izuzetan  doživljaj. Kod  Jovane  i Danila,  takav štimung stvarao  se bez  izuzetka. Nenadmašni domaćini,  lišeni  bojazni  da  li  će  žurka  dobro  uspeti,  sa opuštenim  osmehom  na  licu,  kružili  bi  kroz  gomilu okupljenog  sveta,  odišući  raspoloženjem  koje  bi  zahvatalo sve prisutne. 

Kruna svih proslava bila je Nova godina. Od  detinjstva  naviknuti  na  magiju  kićenja  jelke, 

ukrašavanja  kuće,  tajnog  pakovanja  poklona  koji  bi  do predaje  ostajali  iznenađenje  za  primaoca,  na  bezbroj malih, toplih porodičnih rituala, Danilo i Jovana su dočecima davali svečan,  izuzetan  ton. Okupljalo  se manje  ljudi nego obično. Sve  je bilo kamernije  i otmenije;  raskošna  jelka  sa  zlatnim  i crvenim  ukrasima,  treptaji  bezbroj  plutajućih  svećica  u posudama s vodom, koje su pucketale u svim uglovima soba, brižljivo postavljen sto i njih dvoje u svom najboljem izdanju. Oni koji su imali prilike da iskuse čuvene dočeke kod Danila i Jovane,  osećali  su  se  istinski  povlašćenim.  Dobiti novogodišnji  poziv  od  njih,  bilo  je,  u  neku  ruku,  pitanje prestiža. 

Tamara  je  hiljadu  devetso  devedest  šestu.  godinu dočekala s Danilom. 

Od  njihovog  upoznavanja,  do  tada,  proteklo  je  četiri meseca. 

U prva dva među njima se ništa nije desilo, osim što se ona beznadežno  zaljubila,  a  on  izgubio  svoj  zdravorazumski kompas, pa  je odvažno hodao u potpuno pogrešnom smeru; zapravo,  bio  je  toliko  pogubljen  da  više  nije  umeo  ni  da sabere dva i dva. 

Uprkos  njegovom  očekivanju  da  će  se  sve  odvijati munjevitom brzinom, Tamara mu je izmicala, klizila mu kroz prste. Nije glumatala zauzetu, samosvesnu mladu ženu koja od  obaveza  ne  stiže  da  digne  glavu,  niti  se  koketno prenemagala,  već  ga  je  diskretno  i  uporno,  sa  sebi 

210

svojstvenom ozbiljnošću  i odlučnošću, držala na utvrđenom odstojanju.  Prijateljskom.  Malim,  skoro  neprimetnim gestovima  govorila  mu  je  stani,  ne  kvari  ovo  što  imamo, ovako je dobro, ne navaljuj, izgubićeš me, povući ću se, otići. Našao se pred zagonetkom, utoliko većom što  je bio uveren (kao  u  svoje  postojanje)  da mu  ona  pripada.  Po  zakonima ljudskim,  vasionskim,  ljubavnim,  sudbinskim,  zvezdanim, kakvim god. Zašto  je, onda, među njima zapinjalo? Zašto ga nije htela? 

Nije mu bila uzdrmana  sujeta. Mogao  ju  je osvojiti. Nije sumnjao  u  to.  Da  vulkan  u  sebi  nije  držao  pod  strogom kontrolom,  iz  njega  bi  se  izlila  takva  bujica  lave,  da  bi  je zatrpala,  pre  nego  što  bi  stigla  da  shvati  šta  joj  se  dešava (razmišljao  je  o  tome  realno  i  kritički,  bez  samosvojne oholosti  i  muške  umišljenosti  o  sopstvenoj  neodoljivosti.) Stvar je bila u tome da nije to želeo. Nije hteo da je osvoji. Da je pridobije uz pomoć  čuda koje  je njegova mašta mogla da proizvede u nesavladivim količinima. Da je zaseni. Sve to mu je  delovalo  nedostojno  glupo  za  Tamaru. Hteo  je  da među njima bude drugačije. Bez zavođenja. Želeo  je da i ona njega prepozna.  Da  ga  zavoli  iz  čiste  slobode.  Nezamućene opsenama bilo koje vrste. (Kad bi pokušao da tačno definiše šta,  zapravo,  od  nje  želi, misli  su mu  postajale  haotične  i raskašene. Bez dobrog temelja. Bez solidnog oslonca. Zato za njih  nije  nalazio  reči. Ceo  je  bio  u  emociji,  koja mu  je  bila jasna i samoizvesna, ali neprepričljiva. Mora da se isto dešava vernicima, razmišljao  je. Mora da  je njima sasvim  jasno u šta veruju  i  zašto,  uprkos  logičnim  pitanjima  na  koja  nemaju odgovor.) 

U  međuvremenu,  razum  se,  nepredviđeno,  pomutio upravo njemu. 

Zahvaljujući otvorenosti s kojom je odgovarala na njegova pitanja,  pred Danilom  je  iskrsavala  čitava  galerija  likova  iz Tamarine prošlosti. Od susreta do susreta s njom, premetao je po glavi osobe koje bi pomenula, imena bez lica kojima bi on davao  lik,  njene  drugarice,  profesore,  kolege,  njene  bivše mladiće. Žalio  je, s onom vrstom glupog, uzaludnog žaljenja 

211

kojim ništa ne možemo popraviti  (utoliko više nas  razdire), što Tamaru nije sreo odavno, što je nije zgrabio samo za sebe. Kako  je mogao da  je zgrabi? Tamara  je završavala osnovnu školu dok je on već bio na drugoj godini arhitekture; služio je vojsku kad je ona tek upisala studije. Čak i da ju je upoznao, tada, da  li bi obratio pažnju na klinku od dvadeset godina? Verovatno ne, priznavao  je  sebi. Nikada nije osetio želju da bude sa znatno mlađom devojkom koju bi oblikovao prema sebi. Naklonost  i  interesovanje mogle  su u njemu probuditi samo zrele, izgrađene ličnosti. Žena s kojom je imao ozbiljnu vezu, pre Tamare, bila je tri godine starija od njega. 

Zbog  glupe  vremenske  disharmonije,  Tamara  je  volela druge.  Pripadala  drugima.  S  njima  se  smejala,  izmenjivala nežnosti, šaputala na telefonu. Ljubila ih. Ljubila i sve ostalo... Uuuhhh!!! (Nije dopuštao mašti da se dalje raspaljuje). Kada bi  došao  do  te  tačke,  povlačio  se,  posramljen  pred  samim sobom.  Dovoljno  priseban,  shvatao  bi  koliko  je  duboko zabrazdio,  zatresao  bi  glavom  kao  da  se  brani  od  roja nasrtljivih osa. Ali,  ljubomora  je već pustila koren. Morao  je uložiti ogroman napor da je prevlada. 

Prvi  ubod  doživeo  je  kad  je ponudio Tamari  pomoć da sredi  svoj  auto.  Kola  su  joj  se  pokvarila,  a  ona  nije  imala novca za popravku. 

– Popraviće ti ih moj majstor, znam ga godinama. – Auto  je kap u moru. Ne smem da se navikavam da mi 

neko sa strane rešava probleme. – Ne zanimaju me neki sa  strane – rekao  je. – Želim da  ti 

pomognem. Ja, konkretno. – Pa  i  ti.  Ljubazno  je  što  si  se  ponudio,  ali  ne  mogu 

dozvoliti sebi da očekujem pomoć. Bilo čiju. Nije  ga,  dakle,  odvajala  od  mnogih  koji  su  oko  nje 

obigravali. Srce mu se steglo od te pomisli. Šta ako je ona već zaljubljena  u  nekog?  Šta  ako  sa  strepnjom  kakva  njega razjeda, ona  čeka da  joj  taj drugi priđe? Šta radi onih večeri kad nije s njim? Rekla mu  je da završava  rad na svojoj  tezi. Zar  je nemoguće da  je pozove neki potencijalni suparnik, da ona ostavi pisanje i izađe? 

212

Tešio se da se u uhođenje ne računa ako se samo proveze pored njene zgrade  i pogleda ka drugom spratu. Čudno, ali momentalno bi se smirio ako bi svetla u svim sobama ka ulici bila  upaljena.  Rešio  je  da mu  to  bude  odlučujući  znak  da Tamara  jeste kod kuće. Pomagalo mu  je da prebrodi noć bez ljubomornih  misli,  pa  je  uprkos  očiglednoj  apsurdnosti takvog zaključivanja odlučio da jednom u životu sebi dopusti luksuz i svesno bude ljubavno glup. 

Sluđen,  zaslepljen  retroaktivnom  ljubomorom  na  njenu prošlost  u  kojoj  nije  imao  učešća,  s  poremećenom percepcijom  odnosa, Danilo  nije  video  ono  što  je  naprosto bolo oči: Tamara je njegovu naklonost doživela kao ogromnu opasnost. Odgovorna prema drugima koji su od nje zavisili, više nego prema samoj sebi, nije htela da dodatno komplikuje svoj život. Ni po cenu ludog zanosa. Ulog je bio prevelik. 

Danila  je poredila  s  radioaktivnim elementom koji može biti lekovit u malim dozama. U velikim, bez zaštite, na golo, otvoreno srce, njegovo dejstvo  je neminovno pogubno; ubija svojim suviškom. Tamara  je znala za mnoge koje su u vezi sa Danilom poptuno  sagorele. Bez njegove krivice. Prosto, bile su  preterano  ozračene  njime.  I  ona  bi,  bez  sumnje,  doživela isto. 

Danilo  je apsorbovao sve oko sebe. Nije se hranio tuđom energijom, već ju je nehotice potirao svojom. Jednim potezom upijao  je  ljude  u  svoj  sjaj,  nesvestan  koliko  je  njihov energetski potencijal manji od njegovog. Da bi  se on pratio, osoba  kraj  njega morala  bi  da  se  udvostruči. Da  se  potroši preko svojih mogućnosti, a da Danilo to i ne primeti. Pitanje je da li bi ikad mogla da se oporavi ako bi je ostavio. Kad bi je ostavio, brzo bi  ispravljala sebe. Kad; ne – ako. Neminovnost tog  kad,  ulivala  joj  je  srčanost  da  ničim  ne  ohrabri  njegovo udvaranje,  uverena  da  će  se  on,  posle  izvesnog  vremena, povući. 

Nije  imao nameru da se povuče. I pored osećanja krivice što krade njene dragocene sate, nije uspevao da se kontroliše; do tri popodne, obećavao je sebi da je neće okrenuti, potajno gajeći  nadu  da  će  Tamara  to  sama  učiniti,  pa  se  revnosno 

213

javljao na telefon, ignorišući Frenkijevo značajno kašljucanje i komentare: 

– Kume, sjeban si načisto. Kʹo tetreb u vreme parenja. Okumili su se u proleće te godine kada se Frenki oženio. 

Vida je već bila trudna, što je Frenkiju davalo osećaj nadmoći oženjenog, sređenog, porodičnog čoveka. 

– Džabe se mučiš,  čoveče,  ionako  ćeš  to uraditi, pa bolje što  pre...  Okreni  je,  šta  sad  tu...  –  govorio  mu  je pokroviteljskim tonom. – Nećeš da se odaš, šta li? 

Danilo je s gorkim podsmehom priznavao sebi kako su se uloge  obrnule;  njemu  je  smetala  nasrtljivost  devojaka  i njihovo  insistiranje  da  stalno  budu  zajedno.  Sada  je  on delovao kao dokon čovek, bez obaveza  i osećaja za red, koji nema druge preokupacije nego da je progoni. 

– Šta  je,  Doktore  –  pitao  ga  je  Frenki  posle  nekog vremena, živo začuđen što nema pomaka. Danilo mu se, čak, nije ni poveravao. Ipak, dovoljno ga je poznavao da shvati da neprimenjivanje  bilo  koje  taktike  zavođenja  ne  predstavlja Danilov kapric, ni igru ko‐će‐kome‐prvi‐prići. Nešto drugo je bilo u pitanju. Frenki  je pokušavao da  stvar malo pogura. – Još  se  krčkaš,  a  –  gromoglasno  se  smejao.  – Lepo  kaže  naš narod, i nad popom ima pop, je lʹ tako? 

– Verovao ili ne, meni je drago da postoji. – Aaaa – otegnu Frenki – Znači, zato  ti  teraš polako, na 

finjaka, na odstojanju, pa ad  infinitum.  Jer  ti  je baš drago  što neku ne možeš da smotaš po svom. 

– Ne pada mi na um da nju smotavam. – E, to ti je pametno. Danilo lupnu o tastaturu i odgurnu je. – Jesi ti menjao parametre u ovom projektu? – upita. – Nisam. Znaš da ne prčkam po tvom kompjuteru. – Koji mu je đavo? – reče Danilo. Delovao je razdraženo. – Vidi, kume  – uozbiljio  se Frenki  –  saznao  sam,  juče u 

„Seansi”, dok sam kenjao sa onim šatro investitorom... – Kojim? – Ma,  onim  avioni‐kamioni  Baletom,  što  nas  zivka  za 

zgradu  u  Sokolskoj...  Nebitno,  bre,  slušaj...  Tip  slučajno 

214

poznaje Tamarinog bivšeg. Veljko se zove. Danilu zastade knedla u grlu. – E, pa,  otkačila ga  je  jer  je  bio  sluzoljigavac. Devojka  se 

bori, sam si mi rekao, i Bale mi je potvrdio, kaže, jebe je život sa  svih  strana,  a  na  tog  tipa  je mogla  da  se  osloni  kʹo  do mojega. Pazi koji je to lik kad i Bale, vrhunaravni hohštapler i prevarant, za njega kaže da je bio sasvim nedorastao temi. To jest, Tamari. Zato ga je šutnula. 

– Kako ste uopšte došli do nje? – upita Danilo mahinalno, dok mu je srce poskakivalo od radosti. Tamara je ostavila tog, kako  god mu  bilo  ime,  koji  ga  je  progonio,  zbog  koga  se bespotrebno mučio. Samo o Veljku od Tamare nije mogao da izvuče  ni  reč.  Raskinuli  smo,  pre  pola  godine,  rekla  je zamišljeno, nekih od prvih večeri kad su počeli da se viđaju. Brzo  je  promenila  temu.  Ali,  do  kraja  susreta  delovala  je pomalo  odsutno  i  snuždeno,  što  je Danilu  dalo  povoda  da strepi od njihovog mogućeg pomirenja. 

– Jesi ti, bre, pao s Marsa? Pa, glavna beogradska žvaka u poslednje  vreme  ste  Tamara  i  ti.  Vodate  se  kao  da  idete  u srednju školu. U stvari,  ti nju vodaš, da budem precizan. Nit pas kosku glođe, nit je drugom daje. 

– Kome ne dajem? – usprotivi se Danilo. – Čuj, kome? Misliš da  će  joj neko prići dok  se  ti motaš 

okolo? Danilo  se  zagledao u  jednu  tačku.  Između  obrva mu  se 

ocrtala vertikalna bora. – Ne liči mi na tebe da budeš toliko sujetan – reče Frenki. Bora na Danilovom čelu se produbila: – Ne radi se o sujeti. Ni u tragu. – Ne  bih  rekao.  Stalo  ti  je,  previše,  pa  se  bojiš  da  ne 

ispušiš, to je. Frenki je ukrstio ruke iza glave zabacivši se unazad. – Pa, šta ako i ispušiš? Šta? Nije smak sveta, jebeš ga. Danilu  je mozak  radio  punom  brzinom.  Pogledao  je  na 

sat: – Okupite  se,  cela  ekipa,  ti  ih  sazovi,  ali  obavezno  sve, 

kod mene, oko osmice. 

215

Nagnuo se preko Frenkija, uzeo ključeve od kola i poleteo napolje. 

– Ej, ej! – vikao je za njim Frenki. – Je lʹ da pozovem širi ili uži krug? 

Danilo je u trku silazio niz stepenice, ne odgovarajući mu. Frenki se vrati i poče da okreće brojeve, odmahujući glavom, sa šeretskim osmehom na usnama. 

Vratolomno  vozeći  osećao  je  kako  se vraća u  sopstvenu kožu. Frenkijeva pogrešna dijagnoza srećom  je  izazvala pravi efekat. Shvatio je sve u trenutku. Vrteška u glavi mu se naglo zaustavila, misli su došle na svoje mesto. Koji sam  ja moron, govorio je sebi, dodajući gas da mu ne bi umakla sa Instituta. Nekoliko minuta  posle  četiri,  parkirao  se  kod  Studentskog parka. 

Stigao je baš kad je izlazila: – Došao sam da te izvedem na ručak. Posle ću te odvesti 

kući. – Ne mogu, nažalost. I ne idem pravo kući. Imam gomilu 

obaveza. Moram da  odnesem  Slađani  knjige,  obećala  sam  i vukljam ih već dva dana, pa do apoteke, pa u banku, i još da pokupim neke stvari s hemijskog. 

Obično  bi  se  posle  ovakve  izjave  Danilo  džentlmenski povukao,  kao  što  bi  to  uviđavno  učinio  u  tesnom  prolazu između  rafova, da  bi  omogućio nepoznatoj  gospođi prolaz, bez opasnosti da se nepristojno očeše o nju. 

– Hvala ti, u svakom slučaju – rekla  je Tamara s grčem u stomaku. 

Nije želela da ga odbije, nikako. Da je mogla, provodila bi dvadeset  četiri  sata  s  njim.  Ali,  njihov  odnos  to  nije dozvoljavao. Zapali su u pat poziciju, njenom krivicom; nije ka  njemu  emitovala  onaj  ultrazvučni,  čulima  neuhvatljiv signal  koji  se  registruje  u  najdubljem,  instinktivnom  delu muškog mozga, da bi Danilo stupio u akciju. Štaviše, upinjala se  svim  silama da ga ne  emituje. Bila  je već  ozračena, pa  se poslednjom  snagom  trudila  da  se  odupre.  Verovatno  ne onoliko  uspešno  koliko  je  želela,  čim  čovek  Danilovog formata  još uvek nije digao ruke od nje. Tih dana, međutim, 

216

donela je čvrstu odluku da se drži svojih planova i rasporeda, ne trudeći se da po svaku cenu napravi prostora za Danila  i sebe.  Njegov  poziv  i  –  hop,  ona  bi,  brzinom  munje, pretumbala  po  glavi  šta  može  da  odloži,  šta  da  preskoči, koliko  joj  vremena  preostaje  kasnije  da  trkom  obavi  ono najnužnije, da preređa kockice svojih obaveza tako da ostavi bar  jedno prazno mesto, ne bi li se s njim videla. Sati koje bi proveli  zajedno,  višestruko  su  iskupljivali  njenu  žrtvu.  O kojoj Danilo,  istini za volju, nije  imao predstavu. Kako  i bi, kad mu  nikad  nije  nagovestila,  nikad  se  odala,  da  gleda  u telefon kao u Božije drvce,  čekajući da  se on  javi, dok su  se obaveze sustizale i gomilale; umorila se od pravljenja prostora. Morala je da obavi i prokletu banku i prokletu poštu, morala je da  stigne do Slađe,  i  ро  stvari  s hemijskog  čišćenja. Neće više praviti ustupke; netražene, doduše, ali koje  je, svejedno, plaćala  neprekidnom  grižom  savesti  zbog  nepozavršavanih poslova. 

Tamara duboko uzdahnu. – Je lʹ se nešto ružno desilo na poslu? – upita je Danilo. – Ne, ništa posebno. Umorna sam,  to  je sve. Mnogo sam 

umorna – reče. Prvi put je od nje čuo malodušan, rezigniran ton. – Čudilo bi me da nisi, pored svega što si sebi naprtila na 

pleća. Prirodno je da si klonula – reče, osetivši da mu se grlo steže.  Kako  je  mogao  biti  tako  neuviđavan?  Tek  sada  je primetio da je veoma bleda. Izgledala je premoreno i bolesno. 

– Nije prirodno –  reče ona  imajući na umu nešto drugo; ono što  ju  je, zapravo, mučilo. – Ne smem da dozvolim sebi da  zastanem. Ako  stanem... ne  znam, neću više moći da  se pokrenem. 

Učinilo mu se da su  joj se oči napunile suzama  i da  ih  je zato tako brzo spustila. 

– Ne smeš toliko da zahtevaš od sebe. Nemilice se trošiš. Čak  i  tamo  gde ne bi morala, prosto  se poturaš.  Ima  jedna poslovica, kaže, ako skočiš u bunar, proviđenje nije dužno da te traži. 

– Ne očekujem da me iko traži. 

217

Zvučala je ujedno prkosno, gorko i oporo. – Ja ću te tražiti, pa i da sto hiljada puta skočiš. Uze je za lakat i odlučno je povede ka kolima. – Vozim te. Čekam te, po redu, da mirno završiš poslove. 

Onda ti ostavljam sat vremena i dolazim po tebe. – Danilo, razumi, nisam navikla. Lakše mi  je da se sama 

organizujem, nego da se žderem što se deranžiraš. – Ne deranžiram  se, ni najmanje. Naprotiv. Ličim  li  ti  ja 

na mazohistu? Vetar mu  je  nosio  kosu.  On  je  zagladi  svojim  čarobno 

lepim, dugim prstima. Tamara je zurila u njih kao opčinjena. – Jedino,  ako  ti  smetam. Otvoreno mi  reci. Da  znam na 

čemu sam. Ona je stajala, sa zbunjenim osmehom na licu, bez reči. – Dakle? 

– Ne, zaista. Ne smetaš. – Odlično. Tako sam  i mislio. U stvari, nisam mislio ova 

dva meseca, otud zabune. E, više ih neće biti. Nijedne. Delovalo je kao da joj je rekao – volim te. Na njenom  licu se odigrao vidan proces; ozarivala se. Baš 

tako. Kao da je sunce polako, ali sigurno počelo da se pomalja iza  natmurenog  neba.  Onda  je  odlučno  pocepalo  oblake  i zasijalo u punoj snazi. 

– Sad mi daj tu kesu i ranac od koga ti se rame oteglilo – rekao je. 

Prepustila mu ih je, bez protestovanja. – A  kuda  idemo  večeras?  – upita  ga, detinje  radoznalo, 

hvatajući korak s njim. – Kod  mene.  Da  upoznaš  moje  prijatelje.  I  Jovanu, 

naravno. Ako se slažeš. – Da – rekla je ošamućena od sreće. Dok je Danilo vozio, izvadila je „labelo” i brzo premazala 

usne, pa je još brže vratila futrolu u džep, kao kriomice; prvi put  je  ulovio  neki  gest  koji  je  odao  njenu  želju  da  bude privlačna. Danilo se otopi od nežnosti.

Frenki  je  bio  očaran  Tamarom.  Ne  samo  on.  Opštom 

218

aklamacijom  je u živom,  telefonskom  razmenjivanju utisaka koje je sutradan počelo od ranog jutra, bio prihvaćen stav da Tamara predstavlja pun pogodak. 

Za  razliku  od  Danilovih  prethodnih,  ta  lepa,  duhovita devojka  nije  nastupila  kao  ljubomorna  ženka  koja  želi  da omeđi  svoj prostor u utvrđenim odnosima  i Danila prisvoji samo za sebe. Nije nastupila ni prepotentno, ni snishodljivo. Nije uopšte nastupila. Samo se ugnezdila među njih, prirodna, vedra i neposredna. 

U  letu  je pohvatala  interne pošalice  i šifrovan govor koji nastaju  u  decenijama  druženja. Kao  znak  izuzetne  pažnje  i naklonosti, Danilo ili neko drugi iz društva udostojio bi se da pridošlicu, uz brojne fusnote, uvede u taj oblik komunikacije. Tamari fusnote nisu bile potrebne; kao da je s njima podelila godine  detinjstva  i  mladosti,  bez  problema  je  pratila razgovor, ubacujući se na pravom mestu, s merom. Svima se učinilo da je veče prebrzo proteklo. 

Uveliko je prošla ponoć kad se Boki proteglio i rekao: – E, ljudi, sutra je radni dan. – Tamara, povešćemo te – reče Frenki. – Neka,  ostaću  da  im  pomognem  –  odgovori  ona. Nije 

delovalo kao da pokušava da  se  prikaže. Bio  je  to drugarski gest  pažnje  prema  domaćinima,  jednako  jednostavan  i obezoružavajući  kao  i  distanciranost  koju  je  do  tada postavljala između Danila i sebe. 

Bez pitanja šta i kako da radi, Tamara se prihvatila posla, ćeretajući usput s Jovanom. Radili su složno, bez zastoja, kao da ponavljaju davno naučenu  lekciju; svirali su u šest  ruku, besprekorno.  Posao  je  klizio.  Dok  je  vraćala  stvari, nepogrešivo na pravo mesto  (daščicu zakačila  iznad  radnog dela  na  pravu  kuku,  noževe  poslagala  u  vertikalni  držač pored šporeta), dok je ne prestajući da odgovara na Jovanina pitanja,  ređala  tanjire  i  vadila  oprane  čaše  iz  mašine, otvarajući baš onaj deo visećeg kuhinjskog elementa gde  su čaše  inače  stajale,  kao  da  joj  neko  šapuće  tajna  uputstva, Jovana  i Danilo  razmeniše  značajan  pogled. Kuhinja  je  bila sveto mesto.  Nijedna  Danilova  nije  dobila  pravo  da  se  tu 

219

umeša. Tamara  je  tu pripadala. Nije  bilo  sumnje. Na  kraju, ona obrisa ruke krpom, presavi je na četvoro, onako kako su Danilo i Jovana to, po navici, uvek činili, i odloži je tik pored sudopere. Brat i sestra se nasmejaše, istovremeno: 

– Šta? – upita Tamara, poluzbunjeno. Jovana požuri da kaže: – Tako i mi složimo i ostavimo krpu. Spontano je zagrlila Tamaru: – Meni  će,  posle,  Danilo  udeliti  ćušku,  doduše  logičku, 

kako on kaže, ali baš me briga, reći ću... – Aaaaa, znači ovde ima mračnih tajni – upade Tamara. – 

Zlostavljanja dece i slično? – Da, da, za manje greške me samo zaključava u orman, a 

za veće me dobro premlati – reče Jovana skrušeno. – Tako,  dakle. Znala  sam  da  je Danilo  „too  good  to  be 

true”. Danilo se smeškao, uživajući u njihovom zadirkivanju. – Nego, ovo sam htela... ti si... – nastavi Jovana uozbiljivši 

se – ...kao da si naša, razumeš? Tamarine  trepavice  se  spustiše  poput  dve  male,  crne 

lepeze. – I vi ste meni... jako bliski – odgovorila je. Danilo je hteo nešto da doda, ali ga je Jovana preduhitrila: – Jesi gledala film „Devojka koju sam voleo”? Ova  podiže  pogled.  Bila  je  malo  zatečena  naglom 

promenom teme. – Jesam. – Znaš  onu  rečenicu,  s početka, „In a way he was  like  the 

country he lived in... Tamara dovrši uglas s Jovanom: – ...everything  came  too  easily  to  him”—  otcvrkutale  su, 

zaneseno. Oči  su  im,  obema,  blistale  na  poseban  način,  kao da  su 

upravo  razmenile  ljubavnu,  strogo  čuvanu  informaciju,  na specijalnom, muškarcima nerazumljivom jeziku. 

– Zašto li se, najednom, osećam suvišnim? – upita Danilo retorički. 

220

– Sinoć sam gledala na videu... – nastavila  je Jovana –  ...i plakala sam, iznova, na istim mestima. 

– Svaki put – nadoveza se Tamara, sanjalački. – To o Hablu, da mu je sve dolazilo „too easily”, uvek me 

podseti  na  Danila.  Mada,  sasvim  suprotno,  on  ništa  nije dobio „too easily”, ali odaje utisak, je lʹ da? 

Celim izrazom lica Tamara joj je potpuno odobravala. – I  ti  si primetila,  je  lʹda?  – nastavila  je  Jovana  radosno. 

Trtljala  je,  gotovo  gutajući  reči.  –  „Тоо  good  to  be  true”,  a jemčim ti da jeste, takav je, i preko toga, kad ga upoznaš. Veruj mi. Zato me boli kad mu iz surevnjivosti kažu „lako je tebi”. Kako je to nepravedno reći za njega! Čak i oni najbliži, koji ga znaju, mada priznajem da nije lako njega imati kao etalon, uz svu  ljubav  i  poštovanje,  teško  je  nositi  se  s  takvom superiornošću, pa mu prikače, onako ofrlje, lako je tebi, kao da mu je ono što ume i može tek tako palo u krilo. 

– Kao kad  se Habl pojavi u beloj marinskoj uniformi,  sa onim svojim nehajnim osmehom, misliš da dolazi s nekakvog bala, a ne s fronta – reče Tamara. 

– Da, da,  taj utisak. Isti. Ušeta u kadar  i pojede sve druge glumce. Samo što on – naglasila je značajno, pa produžila kad je videla da Tamara shvata o kome  je reč – nikada, ni u snu ne bi  izabrao  slatku, pokornu  lovely wife. Bljak. On, nikada. On je, u stvari, Kejti Moroski, shvataš? Kad mu je rekla, ljudi jesu njihovi principi, iako je znala da ga time zauvek gubi. Ali, nije mogla protiv sebe. E, takav je. 

– O  čemu  ti  uopšte  pričaš,  Jovana?  Izrekla  si  gomilu nesuvislosti – upade Danilo. 

Osećao se neprijatno  i na dečački način  jako postiđen što je  Jovana  govorila  o  njemu.  Premda,  nije  lagao;  što  od zbunjenosti  pred  Tamarom,  što  zbog  Jovanine  konfuznosti, delom  i zato  što  je  film gledao pre dobrih dvadeset godina, pa  se mutno  sećao  likova  iz  (po njegovom ukusu)  preterano sentimentalne  melodrame,  zaista  nije  pohvatao  konce sestrinog iznenadnog nastupa. 

– Nesuvislosti?  – ponovi  Jovana pokroviteljski.  – Ona  je sve razumela. Uostalom, ne moraš da slušaš. 

221

– Ali ja, nažalost, moram da vas napustim – reče Tamara. – Zaista je kasno. 

– Dođi sutra uveče, molim te, da odgledamo film zajedno. Hoćeš? 

– Prihvatam – reče Tamara. Danilo sinu.

52 

... Sve je kod Danila, sve u vezi s njim, bilo suviše perfektno, nepodnošljivo savršeno, da je moralo nešto loše da se dogodi. Nešto što bi ga okrnjilo, umanjilo, srozalo. Znaš ono, srpsko, urokljivo – neće to nа dobro izaći.

Nekoliko godina pre nego što će tebe upoznati počelo je, najpre kroz zezanje, a onda ozbiljno da se stvara psihoza kako će Danila smotati neka rospija, prevejana opajdara, prerušena u suštu ženstvenost, u potrebu da muškarac večno nad njome bdi, o njoj brine i vodi je kroz život (ne znam zašto, uvek kad od neke žene čujem tu užasavajuću floskulu kako želi da je „muškarac vodi kroz život”, momentalno je vidim kako, lomna, krhka i naivna, kroz taj navođeni život hoda okešana o njegovu ruku, pažljivo nabadajući u svojim roze plišanim papučama na štiklice s raskošnom, do bola, kič-perjanom pufnom na vrhu).

Ta slutnja je prerasla u morbidno iščekivanje. Nije bilo intenzivno, kao kad, na primer, nestrpljivo cupkaš pred tablom na kojoj će okačiti rezultate ispita. Više kao osrednje težak pritisak negde u potiljku.

Pretresala sam i odmeravala šanse da se tako šta dogodi. Nisu bile bez izgleda. Zar nisu toliki umni ljudi završili s glupačama i guskama? Psihoanalitičari kažu da u svakom muškarcu postoji deo ženskog principa i vice versa. Pitanje je

222

koliki deo suprotnog pola nosimo u sebi. U kojoj srazmeri su u nama zastupljeni Animus i Anima. Danilo je, da grubo odmerim, tri četvrtine muškarac. Takvi, po pravilu, teže ženama koje nose samo jednu četvrtinu muškog principa, Animusa, u sebi. Na tu ga je foru mogla uloviti nekakva ženstvena prenemaguša. Pogotovo što je on po prirodi vođa i zaštitnik.

Već od svoje sedamnaeste godine podozrivo sam merkala svaku devojku s kojom je imao ozbiljniju vezu. Nijedna mi nije bila njegov par. Pravi par.

Danilo je ušao u trideset i petu kad si se ti pojavila. Ne mogu zaboraviti tu večeru.

– Doći će Tamara – rekao mi je, spuštajući kese krcate namirnicama na sto.

Zviznula sam: – Znači, uspeo si da je dovučeš. – Da budem iskren, nisam je do sad ni zvao.

Znala sam da izlazite. Drugarski, govorio je Frenki, kreveljeći se, kad smo ostajali nasamo. Umirali smo od smeha zbog Danilovog preobražaja. Bio je zaljubljen kao nikad u životu.

– Čekaj, nemoguće je da ga ona neće – iščuđavala sam se.

– Kako neće, jeb'o te? Pa, što bi se viđala s njim svaki put kad je zove?

– Onda? – Naš se klipan matori zavezao kao vreća, to ti je. – Daj, Frenki... Dlanovima smo prigušivali nalete kikotanja, u frci da će se

Danilo naglo pojaviti i uhvatiti nas kako razglabamo o njemu. – Kunem ti se. Merkam ga ispod oka, drugi čovek, keve

mi. Da vidiš tu komediju kako se priprema da je pozove... Gleda na sat, pa uzme slušalicu, pa spusti, pa čeka da odem u klonju, frka mu valjda od mene. Ja sve, kao, naivno, oko četvorke idem da kupim pljuge, ili novine, napravim krug, vratim se, ako ovaj zvižduće, znači okej je, ugovorio je. Ako

223

sedi k'o usran golub, ili je nije nazvao, ili se neće videti. Apsolvirao sam stvar do tančina.

– Možda je ta Tamara jedna od onih što tvrde pazar. – Ne, ne. Kol'ko sam ja namirisao, do Danila je. Ukopao

se, Jole, ni makac. Gde se zatekao prve večeri, tu stoji i danas. Ista meta, isto odstojanje. I neće ništa da kaže, ne mogu da ga isprovociram ni ovoliko – pucnuo je noktom palca o zub. – Ni reč ne mogu da mu izvučem.

– Aha, sav je tajanstven. – Šta li rade kad izađu, jebem ih lude? – Pričaju – rekla bih, pa bismo se opet cerekali. Stvarno je bilo komično videti Danila kako se prži.

Letimično sam pogledala sadržaj kesa. Obavio je ozbiljnu kupovinu.

– Bogami, Danilo, izgleda da si se opasno zaljubio – rekla sam mu.

– Jesam. Pravi Danilov odgovor. Bez okolišenja. Pomislila sam, Bože, samo da nije neka kretenuša, samo

da ga ne povredi. – Pa, da zasučemo rukave – rekla sam. – Znaš kako se

kaže, ljubav na stomak ulazi. Hajde da je oborimo s nogu. Znam i šta smo spremili – mešanu paelju s pilećim

mesom, dagnjama i gamborima, s dosta šafrana koji je davao slatkasti, specifični ukus (baš smo se potrudili, Danilo i ja, kao retko kad), dve vrste salata, pladanj sa sirevima i „kjanti”. Sećam se, sedela si između Vide i Bokija. Jela si odmereno, ali sa uživanjem, gustirajući svaki zalogaj, svaki gutljaj.

– Ne pamtim kada sam sebi poslednji put priuštila ovakvo zadovoljstvo – rekla si. – Već godinu dana unazad smatram vrhunskim dometom kad uspem da nekako najagmim hleba za nas šestoro.

– Šestoro – prenerazila se Vida. – Trenutno brojno stanje – preduhitrio te je Danilo. –

Tamarin ujak sa ženom i dve ćerke je izbegao iz Hrvatske. Nastupio je tajac. Prekinula si ga duhovitom anegdotom iz

224

jutarnjeg, kilometarskog reda. Nasmejali smo se tvom opisu drčnog penzionera, samozvanog Upravnika Reda pred pekarom, (videli smo ga, sa sve štofanim, kariranim kačketom na glavi, preko koga vezuje bordo, očipani šal), ali sa osećanjem ljutog ogorčenja; nije se radilo o slučajnoj epizodi, o nekakvom naučnofantastičnom trenutku u koji si upala. Bila je to tvoja stvarnost. Jedva sam suzdržala suze.

(Zahvaljujući Danilu najgore godine inflacije preživeli smo gotovo bez potresa. Do Frenkijevog odlaska u Kanadu, čvrsti u nameri da se ne upuštaju ni u jedan sumnjiv posao, ni sa jednim sumnjivim tipom, specijalizovali su se za adaptacije potkrovlja. Čitavu deceniju, najplodotvorniju, Danilo je svesno žrtvovao svoj raskošni talenat, stavljajući ga u službu sitnih poslova; ne potcenjujući nijedan, od onog čega bi se latio, napravio bi malo arhitektonsko čudo.

Radili su po sistemu „ključ u ruke”, od projektovanja, do obezbeđivanja dozvola i nadgledanja radova, s oprobanom ekipom majstora. Danilo se pokazao sposobnim kao naš deda Vlasta. Kao baba Ruža, zvana Gazdarica. Njegovi su majstori ličili na ekipu palu s druge planete u Srbiju. Uredni, brzi, precizni, poštovali su rokove, besprekorno sprovodili Danilove nemoguće zahteve u delo, jer boljeg platišu od njega nisu mogli naći. Prvo bi njih namirio; njegov i Frenkijev deo mogao je da sačeka.)

– Ma, ni mi se ne gađamo gamborima i „kjantijem” – rekao je Frenki. Emotivac, kakav je, samo što nije presvisnuo od muke slušajući te. – Vidiš da smo se navadili, k'o iz gladi izašli. To se Danilo specijalno upeo da tebe fascinira.

– Hvala, Frenki, pravi si drug – nazdravio mu je Danilo. Pogledala sam ga i neprimetno mu klimnula, da, ona je

ta. Odvratio mi je, potvrdno spustivši kapke.

Valjda sam bila prepunjena utiscima, srećom što si ispala više od onog što sam smela i da sanjam; tenzija u meni je naglo popustila kada ste otišli, pa sam zadremala na trosedu, čekajući Danila da se vrati i da mi podnese izveštaj. Čula sam škljocanje brave, poskočila:

225

– Je l' bilo...? – saletela sam ga u predsoblju. Smeškao se, namerno me mučeći: – Šta je trebaio da bude? – Danilo!!!! Iz svake pore na njegovom licu isijavala je tolika količina

sreće, da je pitanje bilo izlišno. Sagao se da rašnira patike. Skočila sam mu na leđa i

počela da ga davim: – Govori! Danilo! Jednom rukom se oslobodio mog stiska oko vrata,

drugom me je vešto svukao sa sebe: – Ne znam šta je trebalo da bude – ponovio je kroz smeh. – Jesi joj rekao? Baš, volim te! Tim rečima? – Mala, znaš da se takve stvari ne prepričavaju. – Nisam ja razglas, već tvoja sestra. Jesi li? – Jesam – odgovorio je. Ciknula sam prodorno, da mi je zapušio usta: – Ššššššš. Hoćeš da probudiš ceo Vračar? – Briga me za Vračar – poskakivala sam oko njega. – Šta

je ona rekla? Je l' rekla da i ona tebe voli? Jeste, znam da jeste. Hoće li biti, od tada, živeli su srećno i zadovoljno?

– Daj Bože – promrmljao je. Prestala sam da se zevzečim. Danilo nikad nije zazivao Boga.

53 

– Dakle, čekao si, čekao, nisi se dao uloviti, ali si našao... dinamit,  burazeru  –  rekao mu  je  Frenki,  sutradan,  dok  su radili u njihovom birou. – Jebʹo te, sad imam tremu da li ćeš uspeti. 

226

– Rastereti se, stvar je pod kontrolom. Frenki je spustio noge koje je držao na stolu: – Sereš. – Kakva nedolična reč u ovako romantičnom trenutku. – Daj, ne zajebavaj, već govori. – Kažem ti. – To, majstore!  – pruži mu  Frenki  šaku.  Izveli  su  ritual 

košarkaškog pozdrava. – E, sad da se oženiš, pa da odahnem. Jebeš ga, sprcao si 

trideset petu, kad ćeš decu da praviš – reče Frenki. – Slažem  se. Nadam  se  da  ćemo  se  uzeti  uskoro.  Vrlo 

uskoro. Frenki se odjednom radosno zbunio. Oči su počele da ga 

peckaju;  zatreptao  je  i  počeo  da  nepotrebno  prebira  i  slaže papire na stolu. 

– Pa, kume, poznajući  te, posle ovog mogu da zaključim da je voliš. Ono, stvarno. 

– Da. Stvarno. Hteo  je da mu kaže, bez nje više ne  želim da postojim. 

Nije  se  stideo da  to  izgovori, ni pred kim, naročito ne pred Frenkijem, ali mu se  činilo nedovoljnim spram onog  čime  je bio preplavljen; samo bi okrnjio nešto od veličanstvene sreće koja mu je pripala.

– Čuj,  ako  budem  malo  odsustvovao  ovih  dana,  ti potegni. Idi do Ohridske, Tomi sam ostavio... 

– Lako ću ja s Ohridskom. Gledaj da obaviš svoje, što pre – rekao je Frenki. 

Počevši  od  tog  jutra  Tamara  je  uplovila  u  čudesni  svet Danila Rakića u kome nije postojao nerešiv problem. Vulkan je proradio punom snagom; zaista  je bila zatrpana  ljubavlju. Pre  nego  što  bi  stigla  nešto  da  pomisli  ili  poželi,  on  bi  je preduhitrio.  Strah  da  će  je  veza  s  njim  iscrpsti  i  potrošiti pokazao  se  izlišnim; Danilova  eksplozivna  energija  koje  se plašila bila  je usmerena na  to da njoj olakša  i da  je rastereti. Praktičan  i  radan,  svuda‐stižući,  uspeo  je  da,  preko  svojih veza,  obezbedi  da  se  njenom  ujaku  dostave  neophodna, 

227

nedostajuća  dokumenta  i  porodica  se  konačno  iselila. Tamarina majka,  prava  gospođa,  delikatna  i  stidljiva  čak  i pred  kćerkom  koja  je morala  da  joj  pomaže  pri  kupanju  i oblačenju,  začudo  je,  bez  opiranja  i  nelagodnosti, dozvoljavala Danilu (koji  ju  je očarao onako kako čoveka do srži bića očara i potrese platno velikog slikara, ili ne može oči da odvoji od neke zapanjujuće prirodne pojave, pred kojom postaje  svestan  svoje  ljudske  krhkosti)  da  je  prenese  u naručju kao perce i smesti u kola, kad bi je vozio na kontrolu ili  u  fotelju,  da  se  ne  bi mučila  sa  štakama  od  spavaće  do dnevne  sobe.  Završavao  je  komplikovane  procedure  oko invalidske  nadoknade  za  gospođa  Zdravku  i  obezbedio  joj kućnog terapeuta. 

Tamara  je  uhvatila  sebe  kako  ima  višak  vremena. Uzletela  je,  bez  bremena  na  leđima;  novostečena  lakoća postojanja uopšte  joj nije  bila  nepodnošljiva. Bila  je, naprosto, divna. Majka  je bila zbrinuta, ona  je stizala da radi na svojoj tezi, odlazi u stranku, a da, pri tom, uvek ima Danila uz sebe. Više  nije  umela  da  razluči  gde  se  završava  ona,  a  gde  on počinje.

54 

Tamara,  Jovana  i  Danilo  su  zajedno  pripremili  stan  za doček Nove  godine.  Predveče,  Tamara  je  otišla  kući  da  se presvuče.  Pojavila  se  drugačija;  sa  puštenom  kosom, diskretno  našminkana,  u  jednostavnoj,  uz  telo  ukrojenoj haljini od tankog pliša boje tamnog smaragda, sa obnaženim, izrazito  belim  rukama,  delovala  je  toliko  ženstveno  i izazovno da se Danilo ukopao kad je skinula kaput. Celu noć se nije odmicao od nje. Plesali  su,  tesno priljubljeni, kada  je 

228

nastupila  ponoć.  Neko  je  počeo  odbrojavanje,  koje  se pretvorilo u horsko: 

– Deset, devet, osam, sedam... – Brzo, treba da smislimo želju – reče ona. – Ja je već imam. Želim da se udaš za mene – rekao joj je, 

nadjačavajući galamu. Soba joj se okrenula oko glave. – Prosim te – reče on. – Dva... jedan... nula!!!! Usred opšteg veselja, kuckanja čašama, smeha i ljubljenja, 

bili  su  kao  na  pustom  ostrvu;  ukočeni  i  zagledani  jedno  u drugo.  Uzeo  ju  je  za  mišicu  i  poveo  u  stranu,  u  malo udubljenje ka predsoblju. 

– Zbunio sam  te,  izvini –  reče on. – Bez uvoda,  ispalo  je grubo, netaktično. 

– Ne. Hoću reći,  jesam zbunjena, ali... nije netaktično, ne, nikako – reče, načinivši pokret od koga mu se mutilo u glavi –  brzo  je  skupila  svoja  napućena usta,  od  čega  su  joj  se na obrazima  oblikovale  dve  duboke  rupice,  pa  ih  odmah opustila;  nesvestan  izraz,  kraći  od  treptaja,  koji  je  odavao njenu zatečenost. Redak, doduše, ali ga je Danilo već zapazio. 

– Želiš li? – upita je on. Skupila je svu srčanost: – Ti si nestvaran čovek, Danilo. Stvarno nestvaran. Uz tebe 

ide žena – zastala  je –  isto  tako, nestvarna. Mislim da nisam tome dorasla. Nisam ta. 

– Jesi, bez ikakve sumnje. Pitanje je, da li pristaješ? – Da – rekla je. Svet  je  na  trenutak  stao.  Kao  i Danilovo  srce. Onda  se 

ponovo  pokrenulo  i  on  se  sagnuo  do  njenih mekih,  punih usana. 

Venčali su se u martu. Decembra  te  godine  Danilo  se  zvanično  upoznao  sa 

Zoranom Đinđićem.

229

55 

U prostorijama Demokratske stranke, na Terazijama, vrilo je kao u košnici. Te noći milicija je napala demonstrante. Bilo je  žestoke  tuče,  povređenih,  činilo  se  da  je  sve  u  rasulu. Đinđić  se  šetkao  kroz  metež  s  bodrim,  dečačkodrskim osmehom, pun optimizma. 

– Odlično  –  govorio  je.  –  Izgubio  je  živce.  Konačno. Odlično za nas. To znači da ga dobijamo, brzo. 

Danilo je delio njegovo mišljenje. I entuzijazam. Sa  neviđenim  ponosom  pratio  je  svaki  Đinđićev  nastup 

tokom protesta. Govorio je žustro, zapaljivo, mudro, umeo da podigne  tenziju već po potrebi, kad  se posustajalo,  ismevao svaki odgovor vlasti, uzvraćajući im upečatljivim, duhovitim metaforama  koje  su  danima  prepričavane.  To  više  nije  bio čovek koga  je Danilo slušao pre šest godina (pomalo hladan intelektualac,  s  jakom  ironijskom  zadrškom,  koga  je  teško zamisliti u bliskom, prisnom odnosu s masom); svoju britku pamet  je  uspeo  da  upakuje  u  razumljivu,  prijemčivu, zapaljivu formu.4 

– Zorane, da  te upoznam. Ovo  je moj  suprug, Danilo  – reče Tamara kad su se zatekli u istoj grupici ljudi. 

– Drago mi  je.  Viđao  sam  te  ja  –  odmah  je  prešao  na neposredno „ti”. – Jesi li u stranci? 

– Nisam. – Danilo je surovi individualac – ubaci se Frenki. – Podržavam Demokratsku, naravno, svim silama... – reče 

Danilo. – Onda? Zašto da to ne kanališemo – prekinu ga Đinđić. – 

Ne smemo više da rasipamo snagu. – Pragmatično, a – reče Danilo. – Nego šta. Sa više strana su ga tražili i nešto mu dovikivali. On prihvati Danila za lakat. – Hajdemo  na minut  u moju  kancelariju  –  reče,  očima 

4 ,,Ako želiš da mijenjaš ljude, ne odmeći se." B. Dž. Štulić

230

pozivajući i Tamaru. Ušli  su,  njih  troje.  Đinđić  i  Danilo  su  se  razumeli  bez 

mnogo  reči;  izgledalo  je  da  višim  oblikom  komunikacije razmenjuju  energiju  istovetnog  kvaliteta.  U  tih  šezdeset dragocenih minuta, Danilo je bio ozračen. Ovog puta, on. 

Mogli  su  ostati  u  razgovoru  ceo  dan.  Ili  nedelju  dana. Ipak, Danilo je uviđavno ustao: 

– Dosta smo te zadržali. – Važno da nije bilo uzalud. – Svako dobro – reče mu, dok su se rukovali. Na vratima, okrenuo se: – I da znaš, imaš člana više – reče. Zoran je već oblačio kožnu jaknu koja je stajala prebačena 

preko naslona fotelje i upravo nameštao kragnu: – Da – upita, zastavši u pokretu. – Sad, kad sam  te  lično upoznao, nemam drugog  izbora. 

Ulovljen sam. Dok  je živ, Danilo neće  zaboraviti kako  se Zoran veselo 

zasmejao. 

56 

Posle tri godine čekanja Tamara je u decembru shvatila da je u drugom stanju. 

Danilo  se  nije  tek  obradovao;  bio  je  potresen.  Želeli  su decu, da. Ali, Tamara nije ostajala u drugom  stanju.  Isprva, nisu brinuli. Onda su, na Tamarino insistiranje  izvršili razne preglede.  Rezultati  ispitivanja  su  pokazali  da  je  sve  u najboljem redu. 

Kada  je  Bojanu  stidljivo  pomenula mogućnost  veštačke oplodnje, ovaj ju je zgranuto pogledao. 

231

– Samo  se  ti  opusti  –  rekao  je.  –  Budi  mirna.  Nema nikakve potrebe za tim. Osim ako... ako ne radite ono što su muž  i žena dužni da rade, ne bi  li osigurali potomstvo. E, u tom slučaju... 

Pokušavao je da je nasmeje. Uzvratila mu je, reda radi. – Nemoj da mi tu dramiš bez potrebe – lupnu je Bojan po 

ramenu. Tamara se trudila da ne opterećuje Danila. Ali, znao je da 

ona  tajno  odboluje  svaki  svoj  ciklus.  Nekoliko  meseci  pre nego  što  će  zatrudneti,  dok  su  ležali  zagrljeni,  ona  mu iznenada predloži: 

– Daniluška, hajde da usvojimo dete.  Promeškoljio se: – Pa, sad, to je ozbiljna odluka. – Mislim da bih se smirila. Možda bih  i zatrudnela. Ako 

dobijem svoje, neću nikad, nikad praviti razliku... Danilo je čvršće privuče: – Dobićemo dete, šta ti je. I neće biti tvoje – zadirkivao je – 

već naše. – Ja se neprestano molim Bogu – reče ona.  Danilo se nagnu nad njom: – Lepo. Ali, mislim da moramo  i mi da  se potrudimo  – 

reče krenuvši da je poljubi. Tamara  je  tiho suzila, što  je bilo krajnje neobično za nju. 

Uozbiljio se: – Da  li  bi  te  utešilo  saznanje  da  ćeš...  recimo  do Nove 

godine, biti u drugom stanju? Da vidimo...  to znači da bi se porodila u septembru. Može? 

– Nemoj se s tim šaliti – rekla je zagnjurivši lice u ja‐ stuk. Stvarno je plakala. Nije mogao da podnese njene suze: – Ne šalim se. Veruj mi. Bilo  je  to u oktobru, neposredno pred njegov  razgovor s 

Jovanom. Krajem decembra,  jednog  ledenog,  snežnog dana, Tamara je uletela u kuću: 

– Danilo! – viknula je. – Gde si? Danilo  je  radio  za  kompjuterom.  Po  njenom  glasu,  u 

232

trenutku  nadahnuća,  intuicije,  nečeg  neobjašnjivog  što  nas povezuje sa onima koje najviše volimo, shvatio je. Skočio je sa stolice,  taman da  je dočeka  sa  širom  raskriljenim  rukama, u koje se ona bacila. 

– Trudna  si –  reče  joj pre nego  što  je ona uspela da mu kaže. 

– Da. Bio je to vrhunac radosti u njihovoj nepomućenoj sreći. – Znao si – prošaptala je zagnjurena u njegov vrat. – Rekao sam ti da mi veruješ – odgovorio je. Izvila se, tek 

da bude naspram njegovog lica: – Pozvaću  Jovanu. Važno mi  je da prva  čuje. Daniluška, 

mili, vreme je da se pomirite. Nije hteo da joj se suprotstavlja u trenutku egzaltacije. 

57 

Šestog februara Milošević je obznanio konačnu odluku da neće prisustvovati razgovorima u Rambujeu. 

Goran se zatekao kod Jovane. Bio  je to  jedan od njihovih blaženih dana, lišenih svađa i trzavica. Popodne su proveli u gradu,  bez posebnog  cilja; pili kapućino u  „Рlаtouʺ, gde  su posedeli s dvojicom Jovaninih kolega, kupili nekoliko sitnica za  Goranov  stan  i  laganom  šetnjom  se  vratili  do  Vračara. Pomalo promrzloj, Jovani se nije išlo na Novi Beograd. Goran se popeo na još jedan čaj. Jovana se istuširala vrelom vodom, oprala kosu i upalila televizor. 

– Vidiš ti ovog ludaka? Vidiš ti da se taj ne može prizvati pameti? Pa, da  li postoji državnik na belom svetu koji ne bi otišao na pregovore o delu teritorije sopstvene zemlje? 

Šetkala se po sobi u bade‐mantilu i soknicama koje su  joj 

233

spale oko gležnjeva. Goran oseti snažno uzbuđenje. Poželeo je da  je povuče  na  krevet,  baci pod  sebe  i uzme  je  odmah, žestoko i grubo. 

– Postao  sam  nastran  –  reče  joj.  –  Palim  se  na  tvoje soknice. Kao onaj matori u „Loliti”. 

– Slušaš li ti?... – Ne – reče joj. – Dođi. Uspeo je da je obori kraj sebe. Započeli su nemu borbu, u 

kojoj se ona migoljila, kroz smeh, glavom pokazujući ka zidu koji ih je delio od drugog dela stana. 

– Neće  čuti –  šaputao  joj  je,  stežući  je, da nije mogla da mrdne. 

Ruke  joj  je  držao  prikovane  uz  glavu.  Drugom  joj  je odvezao bade‐mantil. Njena glatka, svilenkasta koža, odisala je mirisom ribizle. 

Jezikom  je prešao od njenog pupka do vrhova dojki koji su se prkosno uzdigli. 

Njeno migoljenje preraslo je u izazivanje. – Šta mi radiš? Šta mi to radiš? – govorio je. Grickali  su  se,  njušili,  ljubili,  pa  povlačili, mučeći  jedno 

drugo,  šapućući  slatke  bestidnosti,  sve  dok,  raspaljen  do neizdržljivosti, nije snažno prodro u nju. 

Bili  su pomamni  i  sasvim  tihi,  što  ih  je  setilo na njihove prve dane. Pre nego što  je usledila eksplozija u njenom telu, Jovana je uspela da rukom napipa krajičak prekrivača i da ga stisne zubima. 

58 

Na  drugom  kraju  grada  Danilo  se  kupao,  posle iscrpljujućeg rada. Celo popodne i veče dovršavao je projekat 

234

za koji se bio izuzetno zagrejao. Leđa su ga bolela od sedenja. Rešio je da legne. Makar ne spavao, prijaće mu da se opruži. 

Kroz  šum  vode  začuo  je  Tamarin  glas.  Dozivala  ga  je naslonjena na vrata. Hitro je izleteo, obmotavajući peškir oko pasa. Sa kose mu je kapala voda. 

– Prokrvarila sam – rekla je. – Koliko? – upitao je trudeći se da ostane miran. – Malo. Ali, imam bolove. – Idemo u bolnicu. Odmah zovem Bokija. – I Jovanu, molim te. Značilo bi mi da bude sa mnom. Podrazumevalo  se  da  Jovana  ne  spava.  Još  u 

tinejdžerskom dobu počela je da vileni, isto kao i Danilo. – Brat  te  je zarazio nesanicom – govorio  je, sa uzdahom, 

njihov otac, večno zabrinut za Jovanino zdravlje. – Pa, nismo u Makondu, da  se zaražavamo  insomnijom – 

iščuđavao se Danilo Markovoj konstataciji. – Prosto, ne treba nam san. Tim bolje – govorio je. 

U  taj  noćobdijski  segment  rakićevskog  života  Tamara nikad nije uspela da se uklopi. Pripadala  je dnevnom  tipu,  i nesanicu je plaćala slabošću i bezvoljnošću narednog dana. Sa čudenjem je prihvatila da Danilo i Jovana zovu jedno drugo u rane  jutarnje  sate,  da  čitaju  i  rade  do  zore,  bez  ikakvih posledica po sutrašnju bodrost. 

– Odmah – reče Danilo. Poljubio ju je u kosu. – Nemoj da se brineš, neće se ništa ružno desiti. 

59 

Zvuk  telefona  ih  je  presekao. U  ovo  doba mogao  je  da pozove samo Danilo. Jovana je skočila kao oparena i, bacivši se  na  krevet,  povukla  aparat  ka  sebi.  Slušalica  je  odletela. 

235

Ispružila se i dohvatila je. – Ne spavaš? – začula je poznat glas. Danilo  ih vidi. Gleda  ih,  rendgenskim zracima prodirući 

kroz zidove. Brzinom munje, povukla je čaršav na Gorana. – Ne. Misleći da ništa nije izgovorila, ponovila je jačim glasom: – Ne. –  Tamara  je  prokrvarila  –  reče  Danilo.  –  Idemo  u 

Narodnog  fronta,  kod  Bokija.  Probudio  sam  ga,  čeka  nas. Uplašila se – govorio je tiho, da ga Tamara ne čuje. – Htela je da i ti pođeš. 

– Stići ću pre vas – reče. Goran  se  uspravio,  na  smešan  način  pridržavajući 

zgužvan čaršav u svom krilu. Gledao ju je upitno. – Tamara nije dobro – reče Jovana. Oblačili su se brzo, u tišini. Jovana nije uspevala da gurne 

nogu  u  nogavicu.  Nije  mogla  da  upravlja  svojim  telom. Goran joj je prevrnuo majicu i pomogao joj da protne glavu i ruke. Jovana je bila naježena, osetio je to pod prstima. 

– Nemoj unapred da se kidaš. Možda je nešto bezazleno – rekao je. 

Odsutno je klimala glavom. – Odvešću te. – Ne, uzeću taksi, da ne bih gubila vreme oko parkiranja. – Do ugla s Dobrinjskom. Samo ćeš se spustiti do klinike. 

Neće nas videti – rekao je, bez ljutnje. Jovana  je  bila  zahvalna  što  usput  nije  ništa  govorio. 

Grickala je zanoktice do krvi. Goran je vozio brzo, namršten; za pet minuta su bili na odredištu. 

– Javi mi kako je – reče on. Klimnula je i potrčala. – Jovana – pozva je. Bila je već na ćošku. Okrenula se. – Volim te – doviknuo je. Poslala  mu  je  poljubac,  preko  ulice,  i  zamakla  nadole. 

Ostao  je nekoliko minuta, nepokretan za volanom, u pustoj ulici,  pre  nego  što  je  napravio  polukrug  preko  pune  linije, 

236

dodao gas i odjurio ka Slaviji. 

60 

Danilo  se  šetkao po hodniku. Pušio  je uprkos  znaku  za zabranu. 

– Gde je? – upitala ga je Jovana, hvatajući dah. – Pregleda se. Onda su ćutke čekali. Nije verovala da će ikada doći u situaciju u kojoj će Danilo 

i ona ostati nemi, kao stranci. Posebno ne u ovakvoj, kad se radilo o Tamari i njihovom detetu. 

Za dva meseca, koliko je Tamara bila trudna, otišla je kod njih samo nekoliko puta. Jednom, da joj saopšte vest; pa, i to je  ispalo  nategnuto,  ni  nalik  trenutku  blažene  nebeske hamionije,  kakav  je  zamišljala  da  će  njih  troje  podeliti. Godinama  je  patila,  zajedno  s  Tamarom,  jednako  čekajući, verujući, moleći  se da  se njihova nada  obistini. Danilo  je,  s nežnošću,  gledao  kako  njih  dve,  zagrljene,  skakuću  od radosti; usrdno ih je služio specijalnom, laganom večerom, uz koju  su  ispijali najbolje  francusko vino,  zadirkujući Tamaru što  će apstinirati devet meseci. Na kraju  je  izneo kesten‐pire sa  šlagom,  Jovaninu  omiljenu  poslasticu.  Bilo  je  to  kao stidljivo pružanje malog prsta za pomirenje. Ali, razgovor  je ipak  zapinjao,  uprkos  Tamarinim  naporima  da  premosti nelagodnost  između  Danila  i  Jovane,  iznalaženjem  krajnje neutralnih  tema.  Poduhvat  je  bio  nemoguć;  između  njih  je stajao  Goran  kao  obelisk  iz  „Odiseje  2001”;  stran, nepripadajući,  previše  upadljiv  da  bi  bio  ignorisan. Nije  se mogao  zaobići.  Sudarali  su  se  s  njim  u  svakoj  rečenici  i pažljivo  lavirali, praveći  se da ne primećuju duboke bunare 

237

koji su se otvarali ispod svake reči. Na  odlasku,  Jovana  je  uspela  da  poljubi  brata  u  obraz. 

Morala  je  da  se malo  propne  na  prste  da  bi  ga  dohvatila. Dopustio je da ga ovlaš dodirne. Bio je to veliki napredak. 

Drugi  put,  gledala  je  da  Tamaru  zatekne  nasamo.  Sa Tamarom  joj  je  bilo mnogo  lakše.  Čak  je  ona  prva  potegla razgovor koji su pred Danilom izbegavale: 

– Kako ti je sad s Goranom? – upitala je. Nije joj odmah odgovorila. – Ne znam. Ne onako kako sam se nadala. – U smislu? – U smislu... da se svađamo  i preganjamo. Puno. Mislila 

sam da ćemo se preporoditi, da će sve biti normalno. Ali, nije tako. Možda sam i prestroga u zahtevima. 

– Kojim, na primer? Ispričala joj je, znatno ublaženo, o Zorkinim pritiscima. O 

Goranovom stavu koji nju, Jovanu, dovodi do ludila. Tamara je nakratko ćutala. 

– U  takvim  situacijama  muškarci  su  uglavnom  slabići. Mrzim  ta  opšta mesta,  ali  iz desetina  sličnih  slučajeva  koje znam, prosto se nameće kao generalni zaključak da se bitka vodi, u stvari, između žena. On, taj „ху”, biće srećan da stvar reše njih dve.  Ili  jedna od njih dve koja  je mudrija,  lukavija, šta  već...  Pazi,  ni  slučajno  ga  ne  branim,  ni  slučajno...  – ponovi odrešito. 

Jovana se tužno osmehnu: – Ne moraš me uveravati. Svesna sam da ga  ti ne možeš 

braniti.  Svesna  sam  i da  te  ova  ispovest  opterećuje, u neku ruku... U neku ruku, volela bi da  ti se nisam otvorila, da ne znaš, je lʹ tako? Bilo bi ti lakše da ne znaš. Je lʹ tako? 

– Grešiš. Drago mi  je da si se oslobodila  tereta. Dobro  je da  ga  izbaciš,  da  ga  kritički  osmotriš...  spolja.  Postoji  taj fenomen,  iskusila  sam ga  i  sama, kad  te nešto u vezi muči, vidiš da ne štima, a nekako kriviš sebe,  ili  tražiš opravdanja za drugu stranu, pa  ti deluju neubedljiva, klimava, ako  tada imaš uz  sebe nekog  s  kim možeš da  budeš  iskrena,  kad  to izađe  napolje,  iz  glave,  kad  sama  čuješ  svoje misli,  dileme, 

238

odjednom ih bolje sagledaš. – Jeste.  Što  kaže  Danilo,  ako  umeš  dobro,  precizno  da 

formulišeš pitanje, dok ga  izgovaraš, već  imaš odgovor. Kao da si ga znao, pa ga je pitanje samo izvuklo na površinu. 

– E, to. Dakle, htela sam reći malopre da ga ne branim, ali zarad  istine,  moram  reći  da  Goran  nije  usamljen  primer neodlučnosti. 

– On se odlučio. Tu nema dileme. Nije delovala preterano ubedljivo. – Ti najbolje znaš – reče Tamara. Zazvučala je sebi kao Danilo, pa je brzo dodala: – A da  si prestroga u  zahtevima,  nemoj  ni da pomisliš. 

Nikako. Trebalo bi... ne znam, svaki dan Bogu da zahvali što te je dobio. 

– Na  primer,  taj  stan  –  reče  Jovana  iznebuha,  naizgled nevezano od onog o čemu su pričale – liči na svratište. Nema ni  orman.  Uzeo  je  štender  za  garderobu  od  nekog  svog prijatelja  šankera.  Nosi  majci  veš  na  pranje.  Dasku  za peglanje nema. U kuhinji dva  tanjira, dve  čaše, neki escajg s plastičnim  drškama.  Kažem,  Gorane,  hajde  da  ovo  malo uljudimo, da ne živimo kao na stanici. 

Tamara  je  pažljivo  slušala.  Lice  joj  je  smračilo.  Na obrazima  joj  iskočiše  dve  bordo  mrlje  koje  su  joj  se pojavljivale kada bi se preterano uzrujala: 

– A on? – upita. Jovana se tužno osmehnu: – On? Kaže, što da sređujem tuđe, hoću nešto da kupim, 

da  znam  u  šta  ulažem.  Donela  sam  nekoliko  sitnica,  dve lampe, kupila sam lep prekrivač, od onog indijskog stolnjaka, žutog, improvizovala sam nekakve zavese, da bar malo zaliči na... kuću. 

– Možda  i nije  imao ko da mu  razvije osećaj.  Jesi  li bila kod njegovih? 

–  Taman  posla.  Očima  ne  mogu  da  me  vide.  Kao  ni Danilo njega. 

Na  licu  joj  je  titrao  odsutan  i  turoban  izraz.  Bila  se povukla  u  sebe  i  kopala  po  nečemu  što  joj  je  nanosilo  bol. 

239

Lomila  se  da  li  da  kaže  i  o  susretu  s  Goranovim  ocem. Tamara  joj  se približila  i obgrlila  je.  Jovana  zahvalno  spusti glavu na njeno rame. 

– Ja... – poče Tamara, dobro odmeravajući reči – rizikujem da  zažališ  što  si mi  se  poverila,  ali  nema  šanse  da  budem dvolična... da izgovaram nekakve tra‐la‐la fraze. 

– I ne očekujem. – Ne razumem šta si u njemu našla. Stvarno ne razumem. 

On nije, ne može biti, tvoja srodna duša. – Misliš, kao što ste Danilo  i  ti? Nije. S druge strane, vas 

dvoje predstavljate  izuzetak. Pa,  je  lʹ  tako? Nije  li retkost da se ljudi tako uklope, da budu komplementarni u svemu? 

– Jeste, prilično je retko. – U poređenju s vama, svaki odnos deluje krnje. Nije  fer 

da to uzimaš za parametar. –  Dobro,  jesi  li  srećna  s  njim?  Bez  obzira  na  srodnost 

duša? Čini li te srećnom? To je važno. – Srećna? Ne, nisam. I sama se začudila kako joj je to izletelo. Bez razmišljanja. – Na mahove,  da  –  ispravila  se.  – Na mahove  koji  su 

prelepi, koji učine da zaboravim ono ružno. – Misliš da treba s tim da se zadovoljiš? Da je to vredno... 

što ste Danilo  i ti skoro posvađani? I šta misliš kako  je meni dok slušam kako se mučiš? U suštini, ti se mučiš. 

– Da, mučim se... – potvrdila je, i dodala s puno ogorčenja – ...iako moj brat misli kako sam na sedmom nebu, kako ništa ne  primećujem...  kako mi  je  svejedno  što  smo  se  udaljili  – zajecala je. 

– Ne misli – upade Tamara odlučno. – Veruj mi da bolje od tebe zna... da nisi ni na kakvom nebu. 

Jovana podiže glavu s Tamarinog ramena. – Ne mogu bez njega. Ne mogu. Razumeš? Ne u  smislu 

da mi odobravaš, znam da si protiv... nego... da  li možeš da me shvatiš? Desilo mi se. Da sam mogla da biram, razumom, ne bih... Desilo mi se. Sad bi Danilo rekao, šta to znači, kakav je  to alibi, kakav  je  to  jadni  izgovor,  čovek  ima volju,  čovek može da bira, ali nije tako. Nije. Postoje situacije koje su  jače 

240

od nas. U redu, da ne generalizujem. Ovo što osećam,  jače je od mene. Ova  ljubav  je manjkava, ne usrećuje me, ali desila mi se. Stvari su počele da se razvijaju, on se iselio, razvodi se, ja još verujem da će... da može ispasti dobro. 

Brada joj je drhtala. – Tamara, preklinjem te... – upiljila se u nju kao da zaista 

očekuje  odgovor  koji  će  joj  sve  objasniti  –  reci mi  da  li  je Goran toliko, baš toliko nespojiv sa mnom? 

– Mislim da jeste. Jovani su usahle suze. – Šta  je to sa mnom? Šta? Sve vidim, sve mi  je  jasno, i ne 

mogu da se otrgnem. – Ne  znam,  Jole.  Izvini, učiniće  ti  se okrutnim,  ali veruj 

mi, to nije ljubav. To što osećaš, nije ljubav. Poslednje  viđenje,  pre  samo  dva  dana,  proteklo  je 

snošljivo. Uglavnom su se šalili na temu što će Jovana postati tetka. 

–  Unapred  ne  dozvoljavam  da  me  iko  zove  tetka  – protivila se raspoloženo, srećna što su na sigurnom terenu. 

–  Ne  pristajem  na  takvu  nepodopštinu.  Izgledaću  kao baba‐devojka koju niko neće. 

Danilu pređe senka preko lica. Vazduh se, začas, zamrznu oko njih. 

–  Sad  će  svi  da  vas  pitaju,  pa  ʹajde  da  budem  prva...  – pokuša brzo da zataška svoju nepromišljenost –  ...znate ono čuveno, koje ste ime izabrali. 

–  Sofronije  ili  Persida  –  rekao  je Danilo,  umotavajući  u rolnu  skinuti  celofan  s  kutije  cigareta,  kao  da  je  to  pipav posao  koji  zahteva  punu  koncentraciju.  Trudio  se  da  ne pogleda Jovanu. 

–  Vidiš  ga...  –  pokušala  je  Tamara  da  vrati  razgovor  u normalni  tok. – Napravila sam  listu,  tri  imena za dečaka,  tri za devojčicu, a on samo tera sa Sofronijem i Persidom. 

Danilo i Jovana su s mukom dodali još ponešto. Gluma im nije bila jača strana. Štaviše, oboma je bilo ponižavajuće da se pretvaraju.  Ionako  su  se upinjali pred ocem; nasamo,  činilo im se izlišnim. 

241

Jovana pročisti grlo: –  Je  lʹ  se  nešto  posebno  naprezala?  –  upita  Jovana.  – 

Nervirala? Možda cimnula nešto teško? Danilo odmahnu. – Pa, zašto, onda? – upita. – Ne znam. Videćemo. – Je lʹ se bojiš? – A šta ti misliš? – Da, lupetam. Od nervoze, valjda. Boki je izašao iz ordinacije, smeškajući se: –  Vidi Doktora  kako  se  utronjʹo  –  lupnuo  je Danila  po 

ramenu. – Biće u redu, ali mora da leži. Možda ćemo uraditi i serklaž, mada mislim da će se srediti, uz ovaj lek koji sam joj dao.  Otvorio  sam  joj  bolovanje,  od  sutra.  Znači,  posao, živciranje, stranka, sedenje za kompjuterom po deset sati, sve to da se eliminiše. 

– Važi – reče Danilo, zaradovan. Tek tada se videlo koliko je strepeo. 

–  Slušaj,  dok  se  ona  oblači,  na  brzinu...  da  je  ne uzrujavam. Ne zezam se, matori. Mora da miruje. Stvarno da miruje.  Znam  da  je  to  nemoguće  izvesti  s  njom.  Ako  joj prorade  pundravci,  veži  je  za  krevet.  Bukvalno.  Ili  će  doći kod mene na odeljenje, pa da vidi kako je u bolnici. Jesmo se razumeli? 

Tamara  im  se  pridružila.  Privila  se  uz  Danila,  još ustreptala. 

–  Uplašila  sam  vas  –  reče  sa  izvinjavajućim,  drhtavim osmehom. 

Pružila  je ruku  i privukla  Jovanu. Zbijeni u zajedničkom zagrljaju, od olakšanja nisu mogli ništa da kažu. 

– Bogami,  jesi. Od  sutra  si pod Danilovom kontrolom  – reče Bojan. – Ima da te nadzire dvadeset četiri sata dnevno. 

– I bez nadzora, potpuno ću se primiriti. –  Sad  razlaz, u  krevet,  i da mi  je pazite  –  ispratio  ih  je 

Boki. 

242

61 

Na televiziji je trajao Dnevnik. Grizući donju usnu do bola Jovana  je  pratila  vesti  o  obustavi  pregovora  u  Rambujeu. Albanskoj delegaciji  je odobreno da se vrati na Kosovo, radi dodatnih  konsultacija.  U  trenutku  kada  je  spiker  čitao Klintonovu  izjavu  o  ulozi  KFOR‐a,  Goran  je  dohvatio daljinski i ugasio televizor. Ekran se iznenada zacrnio. 

–  Jesi  normalan?  –  upita  ga,  protežući  se  da mu  uzme upravljač iz ruke. 

– Neću više da se trujem, bez potrebe – rekao je, bacivši ga na bezbednu udaljenost od Jovane. 

–  Bez  potrebe?!  Nemanji  visi  poziv  nad  glavom, najverovatnije nam  sleduje bombardovanje,  a  ti nećeš da  se truješ. 

– Nemanji bi, kao  i tebi, bilo pametno da ne paradirate s tim  svojim  „Otporom”.  U  ovoj  situaciji  možete  zaglaviti zatvor. 

Bio je vidno nervozan. – Pa,  valjda  ćeš  naći  vezu da me  izvadiš,  ako  zatreba  – 

odgovori mu. Skočila je iz kreveta i počela da se žurno oblači. – Sada ćeš demonstrativno otići. – To mi, kao, nešto prebacuješ? – Ne. A ti meni? – Ti meni...  ja  tebi... Oboje znamo kako nam  je od Sava‐

centra. Oboje. Samo što me uvek navedeš da ja budem ta koja će izgovoriti. Pa, da izgovorim, grozno nam  je. I ne znam ko kome treba da prebacuje. 

– Ugasio  sam  televizor  jer  se nerviraš da  si  izgrizla  cela usta. 

– Ne, nego  tebe nerviram. Uostalom, nemam snage da se raspravljam. Umorna sam, Gorane. Ćutao je. – I ti si. Znam. Đavo je ušao u nas. Ili među nas. Ne znam 

kako da objasnim da ne možemo da skrstimo ni dva dana bez 

243

trzavica, uvreda, suza... Šnirala je duboke cipele. On ju je posmatrao: – E, odoh sad, da odgledam vesti do kraja. Goran je nije zadržavao.

Već nedelju dana, nisu uspevali da se povrate od najgore svađe koju su do tad imali. 

Počelo  je  kao  običan,  neobavezan  izlazak. Krenuli  su  sa Nemanjom,  njegovom devojkom  i Mirjanom u  Sava  centar, na  premijeru  filma.  Njih  petoro  su  stajali  uz  šank  i pozdravljali  se usput  s poznanicima. Sve  je  teklo dobro, da bolje  ne  može  biti,  dok  neko  iz  društva  koje  je  sedelo  u polukružnoj  garnituri,  ispod  kosih  stakala,  nije  glasno pozvao Gorana. Jovana je prepoznala dvojicu s kojima su bili na večeri. Odoh da im se javim, rekao je. Jovanu nije pozvao da  priđe.  Još  bolje,  pomislila  je,  nevoljna  da  odglumi ljubaznost. Priseo je na drvenu ivicu i ćaskao s njima. Začulo se zvono koje je pozivalo gledaoce u salu. Goran je ustao. Za njim i jedna iz društva. Nešto mu je govorila i, pokretom koji je odavao bliskost, prešla  rukom po prednjem delu njegove jakne,  kao da uklanja  trunke prašine.  Iako  je  stajala  iskosa, Jovana  je  krajičkom  oka  zapazila  njenu  bakarno  ofarbanu kosu,  čizme  s  visokom  petom,  skupu  bundu,  iskrojenu  od krupnih parčadi  izbeljene  jelenske kože, s vidnim štepovima kao na  indijanskim ogrtačima  i  čupkama krzna koje su,  tu  i tamo, nehajno  razbacane, visile po  ivicama. Sve osmehujući se,  crvenokosa  ga,  na  kraju,  poljubi  u  obraz,  priljubivši  se načas uz njega. Goran se hitro izmakao. 

– Koji ti je ovo fazon – ne izdrža Jovana da ga upita, čim je prišao – da te privatava neka bivša riba? 

– To mi  je  bivša  žena  –  reče  on, pretražujući unutrašnji džep jakne. 

– Žena?! – Da. Nisam znao da je s njima. U  tišini  zategnutoj  do  pucanja  Jovani  pocrveneše  uši. 

Poprimile su skoro bordo boju. Nemanja  je znao  šta  sledi. Znao  je  kada  Jovani pocrvene 

244

uši.  Znao  je  dobro.  Znala  je  i  Mirjana.  Samo  Nemanjina devojka nije. Dragica, ne. 

Načinivši se da nije čuo Jovanin i Goranov kratki dijalog, Nemanja  je  počeo  da  joj  nešto  govori.  Napadno  glasno  i živahno. Mirjana mu  se pridružila, potrudivši  se da  svojim položajem  od  Dragice  zakloni  ono  dvoje  koji  su  se odmeravali bez reči, kao u zamrznutom kadru. 

– E, nema potrebe da se pravite ludi – okrenula se Jovana k njima. – Svi smo  lepo videli šta mi  je ovaj  čovek – mahnu glavom ka Goranu – priredio. Šta je u stanju da uradi. 

– A šta je trebalo da uradim? Da je odgurnem? Ošamarim? Je lʹ bi te to zadovoljilo? 

– Zadovoljilo?! Mene pokušavaš da zamaješ najglupljom, najprovidnijom zamenom  teza koju bi provalili  i oni moroni od tvojih prijatelja s kojima si malopre ćeretao. 

Krajičkom oka  je spazila da se Goranovo društvo uputilo ka  sali. Crvenokosa se nakratko osvrnula  i okrznula  Jovanu pogledom. Njoj  se  naježi  koža.  Izvadila  je  karte  iz  džepa  i pružila ih Nemanji: 

– Idite, počinje. Ja neću. Goran  procedi  nekoliko  reči  sebi  u  bradu,  od  kojih  je 

Jovana uspela da razabere jednu. Razmažena. – Šta si rekао?! – Nebitno. Idemo svi skupa. Nasamo ćemo raspraviti šta 

imamo. Nemanja  je  video  (nije  se,  zapravo,  videlo,  ali  on  jeste, 

video  je) kako su  iz  Jovaninih ušiju šiknula dva mlaza pare. Kao  u  crtanim  filmovima.  Samo  što  nije  bilo  smešno.  Ni najmanje. 

– Ovo  ti  je poslednji put u životu da mi kažeš kako sam razmažena. Poslednji! Je lʹ ti jasno? 

– Tebi nije jasno – reče Goran tiho, siktavo, što je delovalo mnogo  gore,  mnogo  strašnije  nego  da  je  viknuo  –  da  sa mnom ne možeš tako. 

Prekinula ga je osiono: –  I  te kako mogu. Nisam  ja  jedna od  tvojih  retardiranih 

cupika kojima si navikao da naređuješ. Koje bi se sklonile u 

245

stranu, pokorno, dok ti ne obaviš porodične obaveze. Kapiraš li ti s kim si? Kapiraš li?! 

Jedan par srednjih godina, u prolazu kraj njih, znatiželjno se osvrnuo. 

– E, daj, prikuliraj malo – reče joj Goran. Na usnama mu je titrao nimalo naivan smešak. 

– Skloni mi se s očiju. – Molim?! – Čuo si me dobro. Mirjana  se  upitno  upiljila  u  Nemanju  koji  je  revnosno 

skupljao  iskorišćene plastične čaše s pulta  i  trpao  ih  jednu u drugu,  spreman  da  uleti  ako  zatreba.  Koliko  je mogao  da proceni,  Jovana nije  imala nameru da se povuče. Prkosno  je gledala u Gorana. Bela u  licu,  sa  crvenim ušima. Gledala  je dobrih desetak sekundi, bez da joj se pokrenula ijedna crta na licu, kako se u njemu vodi borba. 

– Tako? – reče on napokon. – Baš tako – odgovori mu. Uzela  je svoj ranac, prebacila ga preko ramena  i potrčala 

niz stepenice. Stuštio se za njom. –  Stani!  Jovana,  stani!  –  vikao  je  kroz  hol.  Ubrzano  je 

marširala, ne osvrćući se. – Ej, ej –  reče kad  ju  je  sustigao,  cimnuvši  je za  rukav – 

jedno  da  ti  bude  jasno:  više  neću  tolerisati  ovakve  drame. Nema šanse. 

Otrgla se. – Ja tebi priređujem drame?  Ја?! Četiri meseca me cimaš, 

kinjiš, četiri meseca trpim torturu tvoje porodice... – Cimam te i kinjim – ponovio je zapanjeno. –  ...kao  da  si  božanstvo,  a  ja,  jadna,  treba  da  ti  ljubim 

stope, da se zadovoljim što mi dopuštaš da budem s tobom, po bilo koju cenu. 

– Šta pričaš, bre? Potpuno si se pogubila. Obezbeđenje  ih  je merkalo  ispod oka. Goran  je primetio 

da se sašaptavaju. – Ti si se pogubio ako misliš da  ću preći preko blamaže, 

pred mojim prijateljima. 

246

–  Sama  se  blamiraš.  Namerno  mi  je  to  uradila,  a  ti  si nasela  na  najprovidniju  provokaciju.  Nisi  mogla  da  se obuzdaš ni toliko da... 

– Nasela?! – prekinula ga je glasnim uzvikom. – Čoveče, ja nemam  nameru  da  budem  deo  smeštanja,  nameštanja  i nasedanja.  Niti  umem,  niti  hoću  da  se  bavim  vašim umobolnim igrama. 

Oči  su mu  se  suzile  na  dva  proreza  iz  kojih  je  izbijao mrak. 

– Upozoravam te da prestaneš s uvredama. Moje cupike su retardirane, moji prijatelji maloumni, ja sam umobolan... 

– Tačno. Sve stoji. – Stvarno? Pa kako to da si završila sa mnom? – Iskreno govoreći, ne znam. Izgledalo  je da će se svaki čas ustremiti  jedno na drugo  i 

potući. Čovek iz obezbeđenja im priđe: – Ima li nekih problema? – Ne, ne, upravo krećemo – reče Goran. – Ja sam malo popila, a s gospodinom  je sve u najboljem 

mogućem  redu –  reče ona, okrete  se na peti  i  istrča ka ulici Milentija Popovića. Poluslepa od  suza uspela  je da zaustavi taksi. Plakala  je, pritisnuvši maramicu na usta,  svesna da  je taksista na svakom semaforu ispitivački‐podozrivo posmatra u retrovizoru. 

Do  pred  zoru,  kad  je  zapala  u  kratkotrajan,  isprekidan, nervozni dremež, nije uspela da se smiri. Rano izjutra začula je tiho, uporno kucanje. Bio je to Goran. Izgledao je kao da ga je noć ispovratila. 

– Jovana, izmučen sam, do krajnosti. Molim te, molim te, da  se više ne preganjamo –  rekao  je  i  spustio  čelo na njenu glavu. 

– I ja sam izmučena. – Znam. Izvini za ono sinoć. Izvini. Izvini. Stajali  su,  tako,  minut‐dva,  iscrpljeni,  zasićeni 

međusobnim prebacivanjima. –  Doneo  sam  princes  krofne  –  reče  on.  –  Kroasane  i 

princes‐krofne. Sveže. 

247

– Uđi – pozva ga Jovana. Pomirili su se bez reči i bez veselosti, uz doručak. Ali, cela 

ta  nedelja  prošla  im  je  traljavo,  bezvoljno,  kao  da  su  oboje postali  svesni da  su dosegli  tačku  gde  svaka  rasprava gubi smisao. 

62 

Kod kuće ju je čekao otac. Zabrinut. – Zvala me je Goranova supruga – rekao je ne čekajući da 

se Jovana skine. Pobelela je u sekundi: – Jao, Bože! Kad? Nemoćan  da  ćerki  išta  prebaci, Marko  je  u  dva  susreta 

uljudno prihvatio Gorana, iako je slutio da je on razlog što su se Danilo i Jovana, već neko vreme, udaljili. Pokušavali su da to skriju od njega. Kao da se moglo prikriti. Ćutke je patio, ne potežući razgovor s Danilom na tu temu. Jovana je, na naročit način,  predstavljala  za  Marka  Svetlanin  produžetak  nad kojim  je neprestano  i preterano strepeo;  jednostavno nije bio spreman  da  se  suoči  s  Danilovim  zasigurno  utemeljenim razlozima protiv čoveka s kojim se Jovana nesmotreno spetljala (tako  je pokušavao da  je opravda). Ne bi mogao da  je osudi; zato  se  držao  po  strani,  nadajući  se  da  će  Danilo,  već  po običaju, naći načina da razreši celu priču, nedostojnu Jovane. 

– Šta ti je rekla? – pitala  je, dalje, unezvereno, ne čekajući njegov odgovor. 

–  Svašta. Koliko  sam  uspeo  da  razaberem,  izgovorila  je nepojmljive stvari. Vikala je, nisam mogao doći do reči. Onda sam pozvao Danila. 

– Nisi valjda? – prošaputa Jovana. 

248

Marko se uplaši njenog izraza. – Maco, molim te, shvati. Nemoj misliti da se ja bojim nje, 

skandala,  tek  štogod,  nema  situacije  gde  se  ne  bih  za  tebe podmetnuo,  ali  Danilo  mora  da  zna.  Ovo  je  ozbiljno.  Ne želim  da  te  plašim,  ali  mislim  da  je  ona,  blago  rečeno, neuravnotežena. 

Marko  je retko, samo u trenucima potpunog  ispadanja  iz svog racionalnog koloseka, koristio neodmerene kvalifikacije. Po tome  je znala da se desilo nešto  jako ružno. Mahinalno  je otkopčavala kaput. Okretala se oko sebe, izgubljeno. 

– Kad si razgovarao s Danilom? Ne čekajući odgovor, rekla je uspaničeno: – Zašto si ga zvao? Sad će da napravi lom. – Neće.  Rekao  je  da  ne  paničim.  Bio  je  veoma  pribran. 

Znaš ti njega. – Videćeš – rekla je. Danilo je uleteo kao furija. – O, gospođica  je došla kući – reče. Varnice su mu sevale 

iz očiju. – Sine, sedi. Hajde da mirno razmotrimo... – Mirno?! Posle onog što ti je ta prostakuša rekla? – Šta je rekla? – upita Jovana. – Recite mi, šta tačno? Danilo ju je ignorisao. – Nema tu više mirnog. Sad će videti s kim su našli da se 

zajebavaju. Vilica mu se tresla: – Daj mi adresu tvog švalera – obrati se Jovani. – Kako to sa sestrom? – zapanjio se Marko. – Danilo, imam prava da znam – reče Jovana. –  Ti  da  ćutiš.  Ti  nemaš  više  prava.  Bar  ovde,  ne.  Ako 

hoćeš  svoja prava, preseli  se kod  onog kretena,  a ne da mi navlačiš ludake na vrat. Marku da navlačiš. 

Nikada  se  nije  plašila  Danila.  Sada  nije  smela  da  ga pogleda, od straha. Otac je zagrli: 

–  Nemojte,  kakve  su  ovo  scene  –  reče,  bespomoćno.  I njemu je Danilo bio nepoznat, ovakav. – Sine, uzdao sam se u tvoje rasuđivanje, a ti se ponašaš... 

249

– Oni  će meni  da  upadaju  u  kuću  –  vikao  je Danilo.  – Banda nevaspitana. Banda! Kome, bre, oni da prete. Oni da maltretiraju Marka, pa neće moći. Daj mi adresu – drmusao je Jovanu za rame. 

Nije  vladao  sobom.  Marko  pokuša  da  zauzme autoritativni stav. 

– Ne treba mene da braniš. Nisam te zato pozvao. – Ne dozvoljavam da nas bilo ko teroriše. Je lʹ jasno? Onaj 

kreten  s kojim  se  Jovana uhvatila, on  će mi položiti  račune. Govori adresu – obrati joj se. 

Jovana je ćutala. –  Dobro,  onda  idem  kod  nje,  direktno.  Nema  stotinu 

Popivoda, naći ću je ja – uzeo je telefonsku slušalicu u ruku. Jovana povika: – Danilo, molim te. – Za  koga moliš? Za  njega?  Ili  za  njegovu  ženu  koja  je 

Marku poručila da svašta može da se desi. Tebi. Da će noćas poslati nekog da  te dočeka u ulazu  i unakazi. To da  trpim? Da se povučem pred pretnjom ološa? 

Jovana se prihvati za dovratak. – Tata... Marko se pridiže: – Danilo, nemoj joj govoriti... Zašto, sine? Jovana dograbi kaput. – Idem i ja – reče. Marko pokuša da ih zaustavi: – Deco, molim vas, prizovite  se pameti. Nećemo, valjda, 

odgovarati istim niskostima. – Bogami, hoćemo. Ovo će se završiti noćas. Brzo ćemo se 

vratiti – reče Danilo. 

250

63 

...Ne znam kako smo prešli put do Gorana. Molila sam se da ne bude u stanu. Da je nekud izašao. Ali, prozor je bio osvetljen. Skoro sam se upiškila od straha:

– Danilo, preklinjem te da ga ne biješ. Išao je ka zgradi, brzo, polutrčećim koracima. – Koji sprat? – Prvi – odgovorila sam poslušno, jedva ga sustižući. Goran otvara, Danilo šutne nogom vrata, odgurne ga i

uđe. Stala sam između njih. – Tvoja je žena zvala tatu. Pretila nam je... – pokušala

sam da na brzinu objasnim. Danilo me je maknuo u stranu. Lice mu je otvrdlo poput

stisnute pesnice: – Slušaj ti, slušaj me dobro, ako ona tvoja nepismena,

histerična kučka pokuša da makar i svojom senkom dodirne moju sestru ili Marka, izmasakriraću je, neka ti bude jasno. I tebe. Samo li im se približi na kilometar, odrobijaću vas oboje. Ti mi odgovaraš za nju. Direktno. Snosićeš sve posledice. Veruj mi, neću se zaustaviti, ako je ne staviš pod kontrolu.

Onda se pokreće pneumatska bušilica, ona kojom se odvaljuje asfalt, počinje da mi bubnja u mozgu svom silinom; od nje ne čujem šta govore, samo vidim kako mu se Danilo unosi u lice, vidim da grmi poput llije Gromovnika, strašnijeg izgleda nego onda kad je tukao manijaka iz autobusa, a Goran pokušava da mu odgovori; otvaraju usta, ali nema tona. Ja ne primam ton. Nisam htela da čujem.

Sećam se kako se Danilo okreće k meni, nešto kaže i povlači me za sobom. Nisam ni pogledala u Gorana koji je delovao kukavno, Kao i ja. Ličili smo na decu koja se podžapaju u igri, a onda u dvorište siđe nečiji ćale, podeli poneku šljagu i momentalno zavede red. Čiča-miča, gotova je priča. Klinci se razilaze oborenog nosa, pokunjeni.

251

U kolima smo ćutali, sve dok na polovini mosta Danilo nije procedio kroz zube:

– Videla si kakva je to ništarija. Čula si. Nisam se usudila da mu priznam da nisam. – Da se razumemo – rekao je. – Gotovo je. Definitivno je

gotovo. U protivnom, ne računaj više na mene. Popeo se sa mnom. U redu je, rekao je tati, neće vas niko

više uznemiravati. Sipao je piće i iskapio ga u gutljaju. Ja sam se smanjila, želeći da nestanem, da isparim u onoj tišini.

– Moram da požurim, da Tamara ne brine gde sam. Nisi joj rekao, pitala sam, goreći od stida. Mislim da joj

nije potrebno dodatno uzrujavanje, uzvratio mi je tvrdo, kao da je bacio kamen na mene.

Veruj mi (posle četiri godine, posle svega što nam se dogodilo, zar bih imala razloga da lažem), predstavu nemam šta se dešavalo narednih dana.

Ležala sam skvrčena, povremeno palila televizor, vrtela ukrug kanale, ustajala da posrčem tanjir supe ili čorbe, koji bi mi tata spremio i tajno povraćala, čim bih se vratila u svoj stan.

Sedmog marta tata mi je, za doručkom, obzirno rekao da ide na groblje. Mrvio je parčence hleba, kao da mu je neprijatno da me pogleda. Tata je svakodnevno odlazio na mamin grob. Zašto bi me posebno obaveštavao? Sinulo mi je da je mamin rođendan. Znaš da se tada svi okupimo.

– Tata... zaboravila sam... – promucala sam. – Ne znam koji je datum. Zato se nisam setila.

Moj dobri, nežni otac me je pomilovao po kosi, neka, ostani ovaj put, slaba si da ideš.

Zaista, jedva sam se držala na nogama. Ipak sam pokušala da se spremim. Već obučena shvatila sam da ne mogu stajati tamo, sa Danilom. Nisam mogla tamo da ga pogledam u oči. Ni tatu. Ne tamo. Ostala sam.

Onda je pozvonio telefon. Goran. Molio me je da dođem. – Imam nešto jako važno da ti kažem. Jako važno. – Nisam u stanju da razgovaram. Ne javljaš se danima... – A ti bi se javila, na mom mestu, posle onakvog upada?

252

– Misliš da nije imao pravo? – Nemoj da se odmah zavlačimo. – Ako smatraš da nije bio u pravu, nemamo o čemu dalje. Rekao je (učinilo mi se, preko volje, tek da bismo brže

prešli preko klizavog terena): – Bio je. Slažem se. Zbrzao je to poluizvinjenje, ali meni je značilo. – Jovana, učini mi i dođi. Stvorio bih se ja tu, ovog časa. – Pa, stvori se ako je tako važno. – Neću iz poštovanja prema tvom ocu. Niti je ovo

razgovor za kafić. Otišla sam, kao po prisili; ono pusto, glupo, nedokazano

žensko – da čujem šta ima da mi kaže. Da se, kao, objasnimo. Budala! Jedva sam obula patike, jedva sam pronašla ključeve, jedva se spustila do ulice. Ne smem da vozim, pomislila sam. Sela sam u taksi. Usput sam napravila brz mentalni inventar u pregratku zvanom „svađe i rasprave”; zalihe uvreda bile su prilično tanke; većina najboljih bila je već utrošena. Trebalo je, samo, podvući crtu ispod našeg odnosa. Trebalo je priznati da nismo bili u stanju da održimo ljubav. Ili ono što smo mislili da je ljubav. To sam mislila, pripremala govor, a za gušu me ščepala teskoba. Na danskom se anksioznost kaže angst. Tako. Bez samoglasnika koji bi olakšali izgovor. Muklo „а” na početku i četiri suglasnika. Teško, kao i samo osećanje. Nema vazduha u njemu. Ščepala me, dakle, strepnja. Jaka. Ono, kad drhtiš, a ne znaš tačno zbog čega. Još se ništa nije desilo, a znaš da hoće, da je neizbežno.

Dođemo, nekako, angst i ja, do Novog Beograda. Ustuknula sam kad sam ga ugledala. Preda mnom je bio

drugi čovek. Ušiljen. Ufitiljen. Iz njegovog pogleda jasno sam pročitala kako ja izgledam.

– Deluješ... stvarno bolesno – rekao je. – I ti – uzvratila sam mu. Prošla sam mimo njega, da se što pre negde spustim. U glavi mi se opasno vrtelo. Sručila sam se na trosed, i odmah primetila da je stan

253

čudno prazan. Nije bilo Goranove razbacane garderobe, ni sitnih predmeta koji odaju nečije prisustvo.

Hladna zmija mi se hitro spustila niz kičmu. Angst se povukao u kraj, i on uplašen.

– Gde su ti stvari? – upitala sam. Zapalio je cigaretu. – Jesi li se ti to iselio? Klimnuo je. Srce mi se otkinulo i palo u stomak, tuče kao ludo, da mi

želudac odskače. Pomislila sam, pretekao me je. To sam pomislila. Pre

nego što sam stigla da osetim bol, razočaranje, bes, šta bilo, odreagovala je moja sujeta. Pretekao me je. Nisam se mogla otresti te reči. Pretekao.

– Dobio sam obaveštenje iz ambasade. Treba da se evakuišemo. Pod hitno. Bombardovaće nas. U pitanju su dani.

Da se evakuišemo. Govorio je u množini. Ko, htela sam da pitam, ali usta su mi bila suva kao barut, jezik mi se zalepio za nepce.

– Želim da pođeš sa mnom – rekao je. Kakav obrt! – Kuda? – upitala sam, ne mogavši da se priberem. – U Njujork. Talambas u želucu naglo je utihnuo. Od svih zamislivih kombinacija i razloga zbog kojih me je

pozvao, samo mi ovo nije palo na pamet. Ni pod kojim uslovom, ni za šta na svetu, ne bih tada otišla iz Srbije. Sve da je neko, specijalno za mene, poslao „lir-džet”, 'ladno bih odbila. Činilo mi se nečasnim da odem. Nečasnim? Možda reč nije tačna, ali, neću da se zamajavam i tražim pravu. Danilo, ti, ja, isto smo osećali. Ne mora uvek da se objasni – zašto. Ima toliko iracionalnog u nama; nema šanse da sve držimo pod kontrolom. Da sve uspemo da složimo u logičke forme. Ma koliko Danilo tvrdio suprotno, nije moguće.

Uprkos zacementiranoj odluci, Goranov predlog me je potresao. Hteo je da započnemo život daleko od svih. Iz

254

početka. Na način koji je smislio kao najbolji. Osetila sam olakšanje i zahvalnost. Nije ispao krpa s kojom je Danilo obrisao patos. Pokazalo se da nije.

– U Njujork? Nas dvoje? Mogao je osetiti pozitivno iznenađenje u mom glasu.

Nisam ga pitala ni zajedljivo, ni sarkastično. Moj ton je bio nedvosmisleno topao. Nežan.

Trebalo je da mi kaže: – Volim te i želim da odemo odavde. Nešto tako, slično. Ili, samo da potvrdi, da, nas dvoje. U Ameriku. Rekla bih mu, ne mogu, ne želim, rekla bih mu, hvala ti

što nas nisi izneverio. On je, međutim, oborio glavu tako duboko, da mu je brada

skoro dodirnula grudi. Prstima je prevlačio preko čela, ćutke. U tom trenutku shvatila sam da nešto nije u redu. Nešto nije štimalo. Nešto se nije uklapalo.

Prvo što mi je palo na pamet je (a sve se odigravalo u sekundama, u dve-tri sekunde sam prošla kroz čitav registar – od oduševljenja do konačnog klika) da ne zna kako da mi saopšti za dete. Zato sam upitala:

– S Nikolom, je l' – istovremeno shvatajući da mu nije zbog toga neprijatno. Zašto bi mu i bilo?

– Gorane? – ponovila sam upitno. Glava mu pade još dublje. Presamitio se, prosto se

prepolovio u sekundi. Onda mi je sinulo. Bukvalno. Klik, upalilo mi se u glavi.

– Ide i Nikolina majka, zar ne? Ne odvajajući oči od poda izgovorio je kukavičko: – Da. Ništa nisam osećala. Ništa. Kao da sam anestezirana, a

ipak budna, pa gledam kako neko prčka po meni; ni traga bola, samo čuđenje što tuđe ruke kopaju po mojoj otvorenoj utrobi.

– Čekaj, da lepo razložimo. Verovatno nisam dobro shvatila. Dakle, idete ti, tvoja žena i dete.

Govorila sam polako, kao da uvežbavam frazu na

255

nepoznatom jeziku: – I zoveš mene... da vam se pridružim, je l' to? Možda ga je moja smirenost zavarala. Usudio se da me

pogleda. – Ne tako... da nam se pridružiš. Znao sam da ćeš

pogrešno shvatiti. Već mesecima živim s tobom. Zorki je jasno da je vodim samo zbog deteta. Ne vidim da to nešto menja između nas dvoje.

Kao da me je tresnuo maljem u glavu. Obnevidela sam na trenutak. Protresla sam je, i Goran je opet bio tu. Ko je ovaj čovek kraj mene, zapitala sam se. Ja sam s njim spavala. Podelila s njim i poslednju intimnost. Ko je ovaj stranac? Ja ga nisam znala.

– Predlažeš mi, dakle, da nastavimo naš menage a trois, samo da ga dislociramo u Ameriku?

Zurila sam u njega, zanemelog, kao u nekakvog odvratnog gmizavca.

– Mislim – rekla sam polako – iskreno mislim da si ti teško, teško poremećena osoba.

– Jovana – uzeo me je bojažljivo za ručni zglob – nemoj se hvatati za neku pogrešnu reč... Radi se o životu. Budi realna, molim te. Ne mogu izaći iz zemlje, a da i tebe ne izvučem.

To „i” me je dotuklo. Otkačila sam, načisto. Odjednom. U trenutku mi se vratila sva snaga. Adrenalin mi je šiknuo; bila sam jaka kao zver.

Otrgla sam ruku i gurnula ga da se zavalio na naslon: – I mene? Da me izvučeš? Šta ti uobražavaš? Da si

spasilac? Мој?! Ti mene da spasavaš?! Misliš da bih, uopšte, otišla? Misliš da bih? Da nemam načina, samo da hoću? Nisam, valjda, spala na to da me uzgred, uz tvoju porodicu, u nekom povećem koferu, istranžiranu, ako je zgodnije za pakovanje, tajno od gospođe Popivode, prošvercuješ u Ameriku.

Očekivala sam (još uvek) da če skočiti, početi da me razuverava. Da će mi obrazložiti svoj nebulozni predlog. Budalaštinu koja se mogla začeti u njegovoj svesti rastrzanoj

256

između ljubavi prema meni i sinu. Ma kakva bila ta budalaština, ma koliko neprihvatljiva, bilo mi je potrebno da pouzdano znam da je iskreno mislio. Iskreno. Toliko. Onda bih mogla da mu oprostim. Zaista. Oprostila bih mu, i rastali bismo se bez gorčine.

Umesto toga, u magnovenju sam primetila da mu je senka olakšanja minula licem. Da li je moguće, pomislila sam. Koža mi se skvrčila, skupila, stesnila, nemam mesta u njoj. Morala sam da budem načisto.

– Evo, recimo da pristajem – spustila sam glas. Počela da govorim pomirljivo. – Recimo. Izloži mi, precizno, detalje.

– Čega – jedva je izustio. Sad je on bio šokiran obrtom. Vidno šokiran.

– Kako, čega? Pa, tvog plana. Valjda ga imaš. Kako si to zamislio? U kojoj kombinaciji treba da idem – insistirala sam. – Sama? S tobom, a oni posebno? Svi zajedno? Kako? Kad stignemo, gde ćemo da živimo? U istom gradu? U istom stanu? Ili, stan do stana?

Ne umem da ti opišem njegov izraz. Konfuzan? Može li izraz lica biti konfuzan? Veruj mi da može. Unutrašnja konfuzija izbila mu je kroz svaku poru na licu. Dakle, to je. Nisam se prevarila, maločas. Nije se meni ništa učinilo. Ni prividelo. Nije, nažalost.

Glava je počela da mi se trza, kao onim igračkama što ih stave na zadnju policu u kolima, pa pri svakoj rupi na drumu kuca ili tigrić zaklimaju glavom koja je oprugom okačena o telo. Tako je moja zaigrala. Otkačena od tela. Na opruzi koja je vibrirala. Jedino da sam je stegla rukama, stala bi. Možda ni tada. Pleše glava, trese mi se kao da imam Parkinsonovu bolest. Htela sam da pripalim cigaretu, ali vidim, neću uspeti da je stavim u usta. Neću ih potrefiti. Zato sklanjam kosu, zaglađujem je, da nekontrolisano klimanje ne bude preupadljivo.

– Šta znači ova dramska pauza? Na šta to liči? U krajnjoj liniji, pozvao si me, a sad ispada kao da sam sama upala i počela da ti se namećem.

– Ne mogu da funkcionišem pod ovakvom tenzijom.

257

– Izvini, je l' ti je ja izazivam? Ili si generalno pod tenzijom?

– Misliš da ne osećam tvoj ton? – Ah, pa zato si se uprepodobio? Coktao je, jedva čujno, ujedno odmahujući glavom, u

slabo odglumljenoj neverici. – Način na koji mi se obraćaš... – zaustio je. – Čovek koji nudi svojoj devojci da joj spase život –

prekinula sam ga – ne odustaje tek zato što je ona ovako ili onako odreagovala. Priznajem, bila sam ishitrena. Učinilo mi se da je tvoja namera lažna, da liči na sprdnju sa mnom. Možda grešim. Možda.

Jedva sam disala od uzbuđenja. – Ubedi me – rekla sam. – Gde je, tačno, moje mesto u

tvom planu? Pripalila sam cigaretu. Pripaljivala sam je, tačnije rečeno.

Kresnula sam upaljač dva puta, pa iz dva puta vukla dim, da se vrh zažari. Imao je vremena da kaže najmanje pet rečenica. Nije izustio nijednu. Najednom mi je pala na um fraza „čupati reči kleštima iz usta”. Upravo sam to radila. Čupala ih, ali ne iz usta, već iz njegove pete. Očigledno neuspešno.

– Ja ću ti reći, nigde. Mene nema ni u jednoj kombinaciji. Devedeset devet zarez devet posto bio si uveren da neću pristati, jer si dobro procenio s kim, u stvari, imaš posla. Postojao je samo jedan jedini promil, ne procenat, već promil verovatnoće da ću se ipak uplašiti za svoje dupe i prihvatiti tvoj idiotski predlog. Tako da si igrao na sigurnu kartu. Komotno. Rizika skoro da nije bilo, zar ne? Minimum minimuma. Kalkulantu mizerni! Pa opet, sa zebnjom si čekao moju reakciju. Laknulo ti je kad sam suknula na tebe. Misliš da nisam primetila?

– Laknulo mi je? – ponovio je upitno. Tobože rezignirano. – O, da. Zato si se zabezeknuo što sam ti postavila

konkretna pitanja. Smrz'o si se od straha, zarozao, smuljio, da je odvratno gledati te. Naravno da neću ići! Naravno da neću!

258

Uvrede su kliznule preko njega. Nije ih, čini mi se, ni registrovao. Bilo mu je važno da sam potvrdila odbijanje. Još jednom, ovog puta jasnije, lepo sam čula kako mu je kamen pao sa srca. Sa pleća. S celog njega. Čula sam kako pada na pod, a Goran, olakšan, bulji u njega, taj kamen od tone i po, i jedva prikriva radost što ga se kurtalisao.

Ne, nisam pomislila, dobila si šta si zaslužila. To mi je došlo kasnije, u dugim, mučnim danima patnje. Tada, da se nisam obuzdala, zaridala bih, tresla bih se od plača nad sobom.

– Znači, sve vreme si mi muljao iza leđa. Bezočno. Sistematski – rekla sam tiho, tiho. Nisam se ni trudila da me čuje. To je bila konstatacija upućena meni.

– Nisam... – zamucnuo je slabašno, bez istinske želje da nastavi misao.

Progutala sam suze koje tek što mi nisu potekle: – Nisi?! Pa ko se dogovarao i s kim kako ćete pobeći?

Možda tvoj dvojnik? Promrmljao je nešto sebi u bradu. – Ne čujem te. – Zašto bih te danas zvao da nisam iskreno mislio...? – To ja tebe pitam. Zašto si me pozvao? Ušla sam mu u same zenice. Na njihovom dnu ugledala

sam izdaju. Golu izdaju. Osetila sam kako trnem, oduzimam se, hladim. Više mi nije bio potreban njegov odgovor.

– Evo zašto – kazala sam mrtvim, ravnim glasom. – Tvoj falš poziv za getaway trebalo je da ti olakša bagaž. Verovatno ga imate suviše, pa ti ne treba nečista savest, pride. Teška je ona, teška. Opasna i teška stvar. Ovako, ponudio si, ja sam odbila. Ponuđena, k'o počašćena. Molim lepo. To je bila svrha cele predstave, je l' tako?

Pod dejstvom fatalnog odsustva ironijske distance, gušeći se u talasima samosažaljenja, gneva i čega-sve-ne, nastavila sam, i dalje. Da tonem.

– Pošto nisi u stanju čak ni ruke da opereš sam, kao Pontije Pilat, poturio si mi ih da ti ih ja properem. Lično. Što sam i uradila. Odbila sam tvoju velikodušnost, nema griže

259

savesti, nema overload prtljaga, miran si. Jesi li sad zadovoljan?

Onda je nastupio onaj trenutak kad se strmoglaviš u poniženje, kad više ništa nije važno, jer je pređena svaka mera, pogažen svaki princip, kad samog sebe šibaš poniženjem, šibaš i ne umeš da staneš, poput derviša koji plešući padnu u trans.

– Možda u tvom sumanutom scenariju čak postoji i opcija da odeš, čist i mirišljav, ja da te čekam, malo da se zanimam s bombama, pa ako preživim, i ako se ti vratiš, odmoran, osvežen i remontiran u bračnoj luci, da mi nastavimo, fino, po starom, uz Zorkino odobrenje, malo kod nje, malo kod mene, kao ping-pong loptica, čas u ovom, čas u onom polju, na ravne časti, svi namireni, svi čili i veselil

Gubila sam se od nemoći. Osećala sam se kao da su mi vezane ruke i noge, da mi je nabijena krpa u usta, a preko njih zalepljena široka selotejp-traka, pa se uvijam i grčim, bez nade da nekog dozovem.

Ustani i idi, rekla je moja uspravna ličnost. Ovog časa. Čak mi se učinilo da me neko blago gura od pozadi, u leđa.

– Nije tačno – promumlao je. Uprkos glasu razuma, koji je vapio da prestanem, upitala

sam ga: – Šta od svega? Šta nije tačno? – Vređaš me, ponižavaš... misliš da je moguće tako

nastaviti razgovor? Mozak mi se iščašio. – Vređam te? Zato ne umeš ni da prosloviš? Jer si

uvređen? Zato?! Napravio je mučenički izraz lica, kao da se užasava mog

povišenog tona. – Lažovčino jedna. – Evo... – Da, evo. Ponoviću, da ti bude jasno da mi se nije

omaklo. Lažovčino prevejana. Koji razgovor ti pominješ? Od kad sam došla, sem jedne rečenice koju si protnuo, samo mrmljaš, cokćeš, uzdišeš, tek da ispadne kako nisi skroz po

260

strani. U suštini, puštaš mene da pitam, odgovaram, da sama zaokružim tvoju niskost. Pa, kad sam već dovde zaglibila, dovršiću solilokvijum, da ne bi živeo u uverenju kako si me do kraja izradio. Ti, tvoja cenjena supruga i tatica-nekrofil, vaš glavnokomandujući, koji je šteknuo lovu na vreme, na nekom računu, napolju, odavno ste napravili plan egzodusa. Čim je ovde počelo da se ozbiljno zakuvava. Za ovih deset dana samo ste perfektuirali detalje. Zorkin poljubac u holu nije bio slučajan. Šurovali ste, ko zna od kad, pa je htela da mi se podsmehne. U lice. Da mi, post festum, bude jasno ko je vukao konce. Ko je sve vreme bio glavni šef.

Odao ga je govor tela. Serija brzih, sitnih poteza, smušenih, nervoznih pokreta, kao da se trebi od kolone mrava koji su se razmileli svud po njemu. A pogled mu prikovan za mene. Hteo bi da ga skrene, a ne može; zalepila sam ga svojim. Treptao je, ubrzano. Oči su mu uplašeno igrale.

– S njima si se danju dogovarao, noću mene tucao, i vuk sit i ovce na broju, divota Božija, jer ja jesam ispala ovca, prava pravcata ovca, to je tačno, samo što ti, jado jadni, nisi nikakav vuk, već običan, drhtavi miš.

Počela sam da ga kažiprstom ubadam u mišicu. Jako, sve jače. Reč, pa ubod; reč, pa ubod. Trpeo je, ne pomerajući se. Mora da je bio živ pretrnuo i gledao da me dodatno ne razdražuje. Možda je pomislio, bolje kažiprst, nego šiljak za led.

– Da, ti si maleni mišić kome je tata podviknuo, koga je žena pritegla, kome je Jovana postala dosadna, zahtevna, pa si podvio rep i trkom pobegao u svoju rupicu.

Prst me je zaboleo od udaraca, morala sam ga protrljati. – Dostojevski je lepo rekao: ako slabom čoveku daš

slobodu, on će je sopstvenom rukom vezati i vratiti je, na uzici. To je tvoja slika i prilika. Umišljaš da je sloboda to što malo švrljneš, malo poševiš sa strane, pa klisneš, čim zagusti, u naručje tvojoj Zorki, žustroj, odlučnoj lavici, vrloj majci-heroju, tvom kremen-kamenu što stoji, na oluji i vetru, postojano kano klisurine. Verovatno joj se u dubini duše diviš

261

što je htela da plati da me neko sklepeta u mraku, smatraš da je time pokazala kako je jedna odlučna, jaka žena, koja je spremna da po svaku cenu odbrani vaš topli dom.

– Ne mogu da verujem... – glavu je zario u šake. To me je dovelo do belog usijanja. Grubo sam mu strgla

ruke. Pri zamahu sam mu nehotice noktom dohvatila nadlanicu. Na zaparanoj koži su se pojavile kapi sukrvice.

– Ne možeš da veruješ? Ti?! Znaš li šta znači reč verovati? Imati poverenja u nekog? Znaš li?

Videla sam da je uplašen. Bojao me se, kao što sam se ja, one noći, bojala Danila. Palcem je mahinalno prelazio preko ogrebotine.

– Ne! Ne znaš, naravno. Ali, da će se ovako završiti, o, to si dobro znao. Od samog početka. Bila sam osveženje, kako si rekao. Čist kiseonik. Izazov. Morao si se malo više potruditi. Malo više nego obično. Pa si, ko bajagi, iznajmio stan, ovaj jebarnik koji se nisi udostojio ni da opremiš, jer nisi ni nameravao da tu ostaneš. Vrebao si prvu priliku za svoje Lesi-se-vraća-kući. Bombardovanje ti je došlo kao kec na jedanaest. Vis maior, šta da se radi?

– Nisam se vratio... nije istina. – Ne laži! Prekini više! Toliko sam se prodrala da mi je sopstveni glas zaparao

uši. Prekrila sam ih dlanovima, i čvrsto zažmurila. Kada sam ponovo otvorila oči, bila sam odjednom tiha. Opasno tiha.

– Sad ćemo utvrditi ko si. Samo probaj da izvrdaš odgovor. Samo probaj – fiksirala sam ga. – Ostavimo po strani odlazak u Ameriku. Amerika je logični ishod tvoje duge, dvostruke igre. Zato, da se vratimo unazad. Da vidimo kad je počelo žongliranje koje se okončalo tako što ti je jedna loptica pala. Bolje rečeno, ispala. Tresnula o zemlju kao višak.

Piljio je u mene, iščekujući. – Pitanje je jednostavno. Jesi li podneo zahtev za razvod? – Ne razumem. – Šta tu ima da se razume? Jesi ili nisi? Papir – unosila

sam mu se u lice. – Shvataš li šta je papir? Dokument – mahala sam mu rukom ispred očiju. – Koji ti napiše advokat.

262

Pa se preda na pisarnicu, u sudu. To. Shvataš? Jesi li ga predao?

Duga tišina. Bila sam spremna da čekam do ponoći. Morala sam doživeti trenutak da prevali istinu preko usana.

– Nisam – promrmljao je napokon. Osetila sam neodoljivu želju da ga pljunem posred lica. – Nisi? – Ne – odgovorio je skoro nečujno. Tresla sam se kao prut. – Idemo dalje. Sledeće je, zašto si me držao u uverenju

da jesi? Tačno je – preduhitrila sam ga – da s moje strane nije bilo eksplicitnog pitanja u vezi s tim, ali podrazumevalo se da je proces u toku. Tako si se ponašao. Govorio za svoju ženu bivša. Jesi li? Jesam li i to izmislila?

Odmahnuo je glavom. – Dozvolio si da povredim svog brata. Dozvolio si da s

njim, praktično, prekinem odnose. Znao si da je u mojoj kući razdor, zbog tebe. Za sve to vreme ne da nisi povukao nijedan konkretan potez, već nisi imao ni nameru da ga povučeš.

Knedla mi se popela u grlo. Izgovorim li još jednu reč, plač će provaliti iz mene, potopiću sobu suzama.

– Usuđuješ se da mi kažeš kako te vređam? Sram te bilo. Sram. – Glas mi se prelomio. Pukao. Zazvečao kao prazna limena kutija. – Zar ni toliko nisi umeo da budeš čovek... da uložiš napor da budeš čovek i da mi otvoreno kažeš, žao mi je, odlučio sam da se vratim ženi, idem s njom u Njujork. Zar ni toliko nisam zaslužila?

– Jovana... – poče on. Pa zastade. Zagledao se u dim koji se izvijao iz cigarete u pepeljari. Dugo. Situacija je postala apsurdna.

– Šta, Jovana?! Šta?! Samo je žmirnuo, trgnuvši se. – Reci. Saslušaću te – kazala sam, glasom nižim za

oktavu. On nije ni disao. – Hajde, ovo ti je poslednja šansa. Da čujem. Neću te

263

prekidati. Pomerio se unapred. Ugasio je cigaretu. – Reci – ponovila sam. Gledala sam u ručni sat. Sekundara je poskakivala.

Obišla pun krug. Došla do četvrtine drugog. Sedamdeset pet sekundi nepomičnosti, ispunjenih napetim ćutanjem i iščekivanjem konačne presude, nepodnošljivo je dug period.

Činilo mi se da me neko polako prevlači preko rendeta, kao mekani sir. Gore-dole, Dole-gore. Otpadala sam u komadićima.

Nije imao ništa da mi kaže. Ništa. Posle godinu dana, ništa.

– Tako sam i mislila – rekla sam. Sedeo je otromboljen, obešenih ramena, sav skupljen,

potonuo, prava mlitava vreća, dostojna najdubljeg prezira. – Sad žalim, istinski žalim što te Danilo nije prebio. Žalim

što sam ga sprečila. Dužan si da platiš smišljenu laž. Dužan! Sve dok nisi, ko bajagi, napustio Zorku, bila sam kriva koliko i ti. Od tada, od tog trenutka, počinje tvoja laž s predumišljajem. Samo tvoja. Za to moraš da platiš. I platićeš.

Ko zna šta se motalo po njegovoj glavi. Možda je poverovao da sam spremna da mu sipam sodu u oči. Da strpam zeca u kipuću vodu. Nešto iz horor repertoara ostavljenih žena. Prevarenih, mržnjom zaslepljenih ljubavnica.

– Ne verujem da si... ti u stanju... Da pogled može spržiti, osuo bi se ispred mene u vidu

hrpe pepela: – Vidi šta strah čini od čoveka! Onemeli je progovorio. Mrzela sam ga svakim atomom svog bića. – Ne boj se, jadni čovečuljku. Moj zahtev je majušan.

Ničim te neće ugroziti. Za beskičmenjaka kao što si ti, ne znači ništa. Meni, mnogo. Hoću da izgovoriš, glasno i jasno: ja sam govno.

Blenuo je u mene, paralisan. Ili srećan što će se tako lako izvući?

– Izgovori, pa odlazim.

264

– Možda sam u tvojim očima ispao ljiga, ali... – Možda? Možda?! Osetila sam da ću se opet raspaliti, da će me odvući od

mog zahteva: – Da si ljiga, to stoji. Bez ikakve sumnje. Reci: govno

sam. To hoću da čujem. Inače me se nećeš otresti bez posledica. Vrlo, vrlo bolnih. Veruj mi, presešće ti Amerika.

Lomio se, kratko. – Dobro – rekao je. – I to sam. Govno – prošaputao je. Utroba mi se prevrnula. – Meni je ovo dovoljna satisfakcija. Možeš odahnuti.

Gotovo je. Ustala sam. I on je. Dok sam grabila tašnu i mantil, čula sam ga kako

izgovara: – Ali, šta god mislila, pozvao sam te jer sam hteo...

najbolje za tebe. Veruj mi. Delovalo je toliko neverovatno, toliko morbidno, da sam, u

magnovenju, pomislila da haluciniram. Okrenula sam se: – Molim?! Šta mu je trebalo da me izazove na samom kraju? Da se zaustavio, ne bih. – Volim te, Jovana – dodao je tiho. Tada sam ga ošamarila. Ne slabašno, ni simbolično.

Ošamarila sam ga iz zaleta, iz sve snage, da je puklo. Nije se ni mrdnuo, sem što mu se glava zanela u stranu od jačine udarca. Ruke su mu bile obešene uz telo kao labavo prikačene zihernadlama.

– Gadim se svakog trenutka koji sam s tobom provela. Gadim se što si bio u meni. Nikad neću moći da se operem od te gadosti.

Ne, to nije dovoljno. Treba da mu kažem nešto čega neće moći da se otrese, tek tako, pomislila sam. Nisam znala šta. Šta je to što bi ga uzdrmalo? Morala sam ga povrediti. Krvnički i bez milosti. Onda sam iz atavističkog dela mozga (otkud drugde, kad nikad u svojoj okolini nisam čula takve

265

reči, niti bi mi ikada, pri zdravoj pameti i pri čistoj svesti, pale na pamet), isisala i ispljunula najprimitivniju, najnižu moguću kletvu:

– Dabogda u najgorim mukama platio svaki sekund koji si mi uzeo na prevaru. Svaki sekund, u najgorim mukama – ponovila sam, sladostrasno osvetnički. – Setićeš se ti ovih reči. I te kako ćeš se setiti.

Eto. Tako se završilo. Sasvim slučajno, kada mi to više ništa nije značilo,

saznala sam tačan datum kad su napustili Srbiju. Tri dana posle našeg razgovora. Bio je, znači, spakovan. Imali su karte. Sve je bilo

spremno. A on me je pozvao na razgovor...

64 

Dvadeset  četvrtog  marta  uveče,  posle  prvog  zvučnog signala za opasnost, Danilo  i Tamara  su potrpali najnužnije stvari i prešli u Topolsku. 

Jovana  je  iskoristila  trenutak dok se Danilo raspakivao u svojoj staroj sobi. 

– Goran je otišao u Ameriku. S porodicom – rekla je. Zaklonjen vratima plakara, ubacivao je majice na policu. – Znam. Čuo sam. – Je lʹ zna i Tamara? – Da. Čekala je zasluženu porciju. Danilo je, međutim, ćutke nastavio posao. Ona nečujno izađe. Živeći pod istim krovom, uspevali su da se izbegnu. Da se 

266

ne dodirnu dublje, osim preko posrednika, Tamare  i Marka. Na desetine prijatelja navraćalo  je u Topolsku. Danju, noću. Poneki su ostajali do ranih  jutarnjih sati. U mnoštvu, nije se primećivalo da Jovana i Danilo retko i površno komuniciraju. 

65 

...Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma; empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš-mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i „veniša” za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednaku mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Đavola. Program se automatski nastavlja, idemo u nov ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako „vreme sve leči”, čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane.

Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila. Mogu samo da kažem – patila sam. Bezmerno. Tačka.

267

66 

Jovana je umela da, neopažena u gužvi, skokne do Bojana. Sa  njim  joj  je,  tih dana,  bilo  najprijatnije. Malo pre početka bombardovanja Bojanova žena  je s kćerkom otišla kod brata, u  Frankfurt.  Njihova  klimava  zajednica,  od  početka podrivena čestim razmiricama, konačno se rasturila u vreme afere koju su Bojanu smestili na klinici. 

Najbolji  hirurg  koga  su  kolege  bez  zazora  zvale  da  im pomogne pri svakoj komplikovanijoj operaciji, Boki je bio trn u  oku  zbog  svoje  nepodmitljivosti.  Kvario  je  utvrđeni poredak.  Ignorisao  je  (ne)zvanično  uspostavljene  tarife. Odbijao  koverte  koje  su  drugi  lekari  bez  zazora  trpali  u džepove. Njegov  stav  je predstavljao  svojevrsnu uvredu  za esnaf;  postao  je  obeležen,  kao  leprozan,  izazivao  je podozrenje. S druge  strane, nisu  se mogli  s njim obračunati tek tako; bio im je neophodan zbog svoje stručnosti. 

Petnaestak dana pred bombardovanje javno se usprotivio primeni  lekova  kineske  proizvodnje,  sumnjivog  kvaliteta  i roka  trajanja. Za  četrdeset  osam  sati  isfabrikovana  je  afera. Optužen je za nehat prema pacijentkinji koja je preminula tri meseca  ranije.  Iznebuha  se  u  medijima  pojavio  suprug pokojnice, optužujući Bojana Milićevića da  je odgovoran  za smrt  njegove  žene.  Nije mi  pružio  ni  objašnjenje,  rekao  je čovek odeven u crnu košulju. Ni petnaest minuta nije odvojio za  susret  sa mnom.  Prošao  je,  odmahujući  rukom  da  žuri. Nije mi uputio ljudsku reč. Zagledao se u kameru i zaplakao. Zatim  je  emitovana  kratka  izjava  vlasnika  privatne  klinike „Ginomedikaʺ, gde je pacijentkinja dovedena posle otpusta iz „Narodnog  frontaʺ. Doktor Vujović,  inače rođak ministra za zdravstvo,  snimljen  u  svom  kabinetu  (crni  masivni  sto  sa zlatnim  reljefom neodoljivo  je  asocirao na pogrebni  zavod), pod  slikom  Vođe,  ogromnih  dimenzija,  na  zidu  iza  sebe, važno  je  tulio baritonom kako se greška doktora Milićevića, nažalost,  više  nije  mogla  ispraviti.  Zapanjen  sam nestručnošću kolege, zaključio je. 

268

U orkestriranoj hajci već sutradan su sve novine osvanule s  naslovima  „Lekar  bez  etikeʺ,  „Bahatost  belog  mantilaʺ, „Pogažena  Hipokratova  zakletvaʺ  i  „Nemarnost  odnosi životʺ. U udarnom terminu nacionalnog dnevnika, Bojanovo ime  je  blaćeno  duže  od  tri  minuta,  s  vešto  provučenom insinuacijom  da  je  za  neuspešnu  intervenciju  uzeo  novac. Samo su jedne novine, i to sitnim slogom, objavile demanti u kome  je on koncizno  izložio genezu slučaja. Pacijentkinja  je, naime, protivno njegovom izričitom savetu da se to ne čini (u pitanju  je  bila  metastaza  koja  je  zahvatila  celu  trbušnu duplju)  prebačena  na  privatnu  kliniku  gde  je  izvršena  još jedna, nepotrebna operacija, sa fatalnim ishodom. 

I pored uredne bolničke dokumentacije koja je neopozivo svedočila u njegovu korist, Bojan  je suspendovan po hitnom postupku. Po direktivi pristigloj iz Ministarstva, obezbeđenje ga je sprečilo da uđe na kliniku. 

Danilo je pokušao da s njim razgovara. Bojan ga  je, navodno, slušao, odobravao, ali se videlo da 

je u njemu nešto prepuklo. Nije dolazio u Topolsku, osim da obiđe  Tamaru,  na  desetak  minuta.  Izgovarajući  se  kako očekuje  poziv  iz  Frankfurta,  brzo  je  odlazio.  Radovao  se, međutim, kada je Jovana navraćala. 

Napolju  su  gruvale  rakete  a  on  je  pušio,  u  polumraku, potpuno ravnodušan na bombe i mogućnost da zgrada bude pogođena. 

– Vidiš,  Joco  –  govorio  je  opsednut  jednom mišlju  –  ne mogu da odgonetnem... Stalno pokušavam  i ne mogu. Učini mi se, evo, sad sam... našao sam... i onda mi sklizne... ne, nije to, drugi je odgovor, ili ga nema... 

Jovana je pratila i dopunjavala: –  Shvatam.  Taman  misliš  da  si  do  nečeg  došao,  da  si 

završio  slagalicu, padne  ti nešto na pamet,  setiš  se, pa, nije, nije  tako...  nešto  se  ne  uklapa...  –  dopunjavala  je  njegove nedovršene misli svojom mukom; danima je pretresala svaku sekundu  provedenu  s  Goranom,  jednako  tražeći  prelomnu tačku, začetak njegove izdaje. Je li sve bilo smišljeno? Da li je sve bila obmana? 

269

Nasuo je sebi iz dopola ispražnjene flaše burbona. – Kako  i  zašto  probisveti,  lihvari  i  lopovi,  pod  okriljem 

satane,  direktno  satane,  s  dušama  punim  zla  i  pohlepe, uspevaju  da  lagodno,  nekažnjeno,  stežu  omču  oko  vrata bogopoštujućih i bogoljubivih ljudi? 

Bojan nikada nije bio naročito religiozan. Jovanu je trebalo da  začudi  ta  iznenadna  terminologija  –  bogopoštujući, bogoljubivi,  satanino poslanstvo na  zemlji...  reči koje nikad nije čula od njega. Ali, padale su na plodno tle, na njenu masnu, bolom tek uzoranu, svežu crnicu. 

– Da, da – saglašavala se žudno, hvatajaći se samo za ono što  ju  je  lično  pogađalo  –  nekažnjeno  haraju  tuđim sudbinama... 

Videla  je  Gorana  i  Zorku  kako  bezbrižno  čavrljaju  u avionu, nad okeanom, daleko od Srbije. Нарру family. 

– I onda se zapitaš... stalno se pitam, pa, čekaj, majku mu, gde  je Božija  ruka, Božija pravda,  koje  je  to  iskušenje da  ti treba da veruješ dok  ti se đavo direktno cereka u  lice, ubija, pljačka,  laže, kinji, krši sve zakone  ljudske  i Božije, a ovamo dobija ordenje, položaje, aplauze, i još te gazi petom, uzgred, bez pravog razloga, jer si suviše sićušan za njegove aspiracije, ali ipak te gazi, iz čiste obesti uništava tvoj mali životić... 

– Potpuno te razumem... da, cereka se u lice – povlađivala je Jovana. 

Priviđala joj se Zorka, onda, u holu Sava centra. – To je ono čuveno pitanje, u čemu je smisao Golgote, ako 

đavo nije pobeđen – reče Bojan. – Nije,  nije  pobeđen  –  sladostrasno  je  čačkala  po  svojoj 

rani. – Naprotiv, likuje li, likuje. –  Danilo  mi  kaže  da  tražim  teodiceju.  Dokaz  Božije 

pravednosti  na  zemlji,  među  ljudima  koji  su  grešni,  pali, posrnuli. 

– Danilo?! – Dobro, ne  tim rečima. Znaš već njega, zakletog ateistu. 

Nego, na svoj način, zdravorazumski  i konkretno. Rekao mi je,  otprilike,  kako  tražim  hegelovski  dokaz  da  je  svetska istorija  potpuno  opravdavanje  Boga  u  njoj.  Toga  nema, 

270

čoveče, kaže, nema. Sami smo na sebi, ne postoji ništa  izvan naših postupaka. Nikakve sile, nikakve promisli. Ne smeš da se slomiš, Boki. Kaže,  trgni se, Beograd  je selendra,  tačno se zna ko, šta i kako radi, ne gubi se, proći će, stvari će doći na svoje mesto... Ne razume on šta me muči. U pitanju je dublje. Dublje... – ćutao je nekoliko trenutaka. – Ne sme se toliko zlo pustiti  s  lanca...  jednostavno,  ne  sme...  kʹo  ni  oni  psi,  u „Karamazovima”,  što  rastrgnu  dete  pred  majkom.  A  ona treba da oprosti zločincima. Da živi, veruje, i dalje... kako? Ne sme toliko iskušenje... 

Uvereni  da  govore  o  istom,  preli  su  crnu  vunu razočarenja i bola; svako svoju. Ne shvatajući to, činilo im se da se međusobno razumeju i teše. 

67 

Jedanaestog  aprila,  na  dan  Vaskrsa,  ubijen  je  Slavko Ćuruvija. U ulazu svoje zgrade. S dva pucnja u glavu. 

Danilo je bio van sebe; predveče je proveo sat vremena na telefonu s Frenkijem. 

– Jebem mu mater, Danilo, ako si normalan – urlao je ovaj, izbezumljeno – koji krasni ti  izigravaš? Mučenika što se šiba po leđima da iskupi grehe čovečanstva? Sediš u Beogradu iz solidarnosti? Vidiš, bre, da nema kraja njihovoj brutalnosti? Pod  bombama  ubijaju  Ćuruviju,  čoveče!  On  je  njima  veća pretnja od bombi! Jesam li te preklinjao da dođete na vreme? Preklinjao sam te. 

–  Jesi –  rekao  je Danilo,  izjeden kajanjem  što  je popustio pred Tamarinim i Jovaninim odbijanjem da izađu iz zemlje. 

–  Vaša  odluka  –  vikao  je  Frenki,  da  je  Danilo  morao odmaknuti slušalicu. – Koja, bre, vaša! Ko njih dve pita? Trpaj 

271

ih,  bre,  u  auto,  i  pravac  Budimpešta.  Noćas  da  krenete. Smesta.  Jebem  te  luda  ako  ih  ne  prebaciš.  Jebem  te  luda, kume! Hoću da mi se ujutru jave iz Mađarske. Jesi čuo?! 

Već  je  imao gotov plan u glavi kad  je  spustio  slušalicu. Marka neće uspeti da ubedi. Dobro, mislio  je, ostaćemo nas dvojica.  Odvešće  Tamaru  i  Jovanu  do  granice.  Njih  dve moraju otići. Nema razgovora. Samo će im reći da se spakuju. Krenuće  čim prođe vazdušna opasnost.  Jovana  će voziti od Horgoša do Budimpešte. Ako bude potrebno, Frenki će doći po njih da ih vodi dalje. 

Ne sluteći šta se Danilu vrzma po glavi, Tamara  je  legla ranije. Oko četiri  izjutra prostrelio  ju  je snažan bol. Pokušala je da se pridigne. Još jedan. Pala je na uzglavlje. 

– Danilo – zaječala je. Onda je krv linula iz nje. 

68 

Dodajući  gas  do  daske  Danilo  juri  opustelim  gradom. Oko  kliničkog  centra  parkirani  vojni  kamioni.  Prilika  sa šlemom  iskrsava  iza rampe, Danilo viče da otvori. Vojnik se vraća u kućicu. Užasno sporo, čini im se. 

–  Otvori,  smesta!  Smesta!  –  urla  kroz  prozor.  Lud  od straha za Tamaru, spreman je da kolima sruši prepreku. 

– Možeš li? – pita je Jovana. Po  Tamarinom  stisku  ruke,  koju  ne  ispušta,  zna  da  su 

kontrakcije učestale. Uz škripu guma skreću ka Ginekološkoj. Tamaru, u krvavoj haljini, odmah odvode u salu, Jovana i 

Danilo  čekaju  izbezumljeni;  puše  jednu  za  drugom  dok snažni, potmuli zvuk detonacija  i prigušeno štektavi, rafalni 

272

odgovori protivavionskih raketa odzvanjaju bolnicom. Na  svaki  tresak  Danilo  sve  dublje  zariva  nokte  u  svoj 

dlan. Posle  dugog  vremena,  ispunjenog  grozničavom,  ludom 

nadom, do njih dolazi lekar. Danilo skače: – Spontani pobačaj. Žao mi je – kaže doktor. Danilo prevlači rukama po  licu. U  trenutku  je ostareo za 

deset godina. –  Trudnoću  joj  je  vodio  moj  prijatelj.  Doktor  Bojan 

Milićević. Mirovala je, sve je teklo normalno... –  Dešava  se,  znate.  Stres,  najverovatnije.  Kad  se  ukaže 

prilika... a valjda će... uradićete dodatna ispitivanja. Za svaki slučaj. 

Doktor je umoran. Ogromni podočnjaci ispod očiju, ravan glas.  Na  dežurstvu  je  celu  noć.  Otupeo.  Nebrojeno  puta prošao je kroz slične situacije. Naučio da ne primi u sebe tuđ bol.  Posebno  ne  sada.  Trudnice  evakuisane  u  donji  nivo klinike preča su mu briga. Čovek kome je saopštio crnu vest, svakako nije njegov prioritet. 

Oblivena hladnim znojem Jovana iz daleka čuje Danila: – Tamara... moja supruga... je lʹ s njom sve u redu? –  Da,  da,  ona  je  dobro.  Možete  sutra  da  je  obiđete. 

Izvinite, ja sad moram dole, do porodilja. Doktor se hitro udaljava i nestaje u dubini hodnika. Danilo ostaje skamenjen. Jovana počinje da kuka. Pada ka bratu, poluobeznanjena. 

Pre  nego  je  dotakla  zemlju,  Danilo  uspeva  da  je  uhvati  i zadrži. 

– Zašto... tebi i Tamari... zašto vama...? Plač se pretvara u histeriju; Jovana leleče na sav glas. – Gospođice,  devojko  –  pritrčava  im medicinska  sestra. 

Zastaje pred Danilovim pogledom. – Molim vas – umekšava svoj stav – nemojte ovde. 

Snažno je obuhvativši u struku Danilo je vodi napolje. Ponavlja se ista scena kao kada je pre četrnaest godina sa 

ocem  izašao  kroz  bolnička  vrata.  Samo  što  kiša  ne  pada. Šćućuren  od  straha,  grad  dočekuje  pravo  prolećno  jutro. 

273

Prohladno, ali svetlo i sunčano. – Nisam bila uz nju... nisam... važniji mi je bio onaj skot, i 

sama sam skotina, najveća... Danilo se zaustavlja: – Prekini već jednom! Mlitavo  se njiše, obuhvaćena njegovim  rukama. Drma  je 

pokušavajući da je dozove: – Jovana! Gledaj me! Ona ne uspeva da  se  fokusira na njega. Oči  su  joj  jezivo 

izvrnute. Danilo vidi, oseća, da  je dovoljan  sekund  i ona  će otići na drugu stranu. 

– Priberi se! Momentalno! – podviknu joj čvrstim glasom. –  Kao  da  se  naricanjem može  vratiti...  Idemo  dalje,  je  lʹ  ti jasno. 

Vadi papirnatu maramicu, briše joj celo lice. – Nisam  joj se našla, a plašila se,  još od onda, kad  je prvi 

put  prokrvarila...  nisam  bila  uz  nju,  koja  je  anđeo,  najbolje nešto što nam se desilo, a ja sam je izneverila... 

Danilo je jače cimnu, čvrsto je držeći za mišice: – Ne mogu  da  se  raspinjem  na  sto  strana. U  pitanju  je 

Tamara.  Ne  ti,  već  Tamara.  Njoj  sam  potreban.  Za  nju  se brinem. Nemoj mi odmagati. 

Jovana guta jecaje, bori se da uspostavi ravnotežu. – Neću... ne želim da ti otežavam. – Hajdemo, onda. Gleda ga izvinjavajuće‐molećivo: – Ne mogu da hodam. Stvarno ne mogu. – Uvati se za mene. Polako ćemo. Jovana ga uzima pod ruku. Koračaju uporedo, mileći, ka 

autu. Ravni zvuk sirene oglašava prestanak vazdušnog napada. 

U  tišini  koja  je  potom  nastala,  čuo  se  veseli  cvrkut  ptice, negde u krošnji iznad Danilovih kola. 

On steže zube, crn od muke.

274

69 

Vrata tiho cijuknuše. Jovana je provirila: – Mogu li... Nogu podignutih na sto Danilo se osvrnuo. Na krilu mu 

je stajala rasklopljena knjiga koju nije čitao. – Uđi. Tiho. Glavom  pokaza  na  Tamaru.  Iscrpljena,  dremala  je 

pokrivena ćebetom.

Na sopstvenu odgovornost izveo  ju  je iz bolnice samo tri dana  nakon  pobačaja.  Vojni  kamioni  su  bili  parkirani  oko bolnice. Nije hteo da rizikuje. 

Posavetovao se s Bojanom koji  je delio uverenje da  će se Tamara  pre  oporaviti  uz  kućnu  negu.  Prethodna  dva  dana proboravio  je ispred sobe gde  je ležala, ne odmičući se ni da jede.  Jedan  dan  je  prošao  u  Tamarinom  prebacivanju  kući. Jovanu  je viđao nakratko, u prolazu, kao  senku priljubljenu uz  zidove.  Sklanjala  mu  se  s  puta.  Samo  kad  je  spustio Tamaru u krevet, čuo je tih, molećiv glas: 

–  Jedan  trenutak... da me ostaviš nasamo  s njom, molim te. 

Izašao  je.  Deset  minuta  kasnije  uneo  je  supu  koja  se pušila u ćasi. Jovana je klečala kraj kreveta, glave oslonjene o Tamarinu ruku koju  je držala. Obe su plakale. Nakašljao se, Jovana je ustala i skliznula kraj njega.

– Htela sam... – zastala  je, sada. – Ako  ja poginem, hoću da znaš koliko mi je žao... 

Trenerka je visila na njoj. Cela ona je visila, kao da je neko okačio  kožu  na  čiviluk.  Nemarno.  Ukrivo.  Zaokupljen Tamarom nije primetio koliko je Jovana propala u ta tri dana. Izbečena, bela u licu, kao premazana slojem gipsa, s kosom u neredu, ličila je na strašilo. 

– Ne pričaj koješta. Izvući ćemo se. Osim mog deteta, pomislio je. Njega nismo izvukli. Sevnu 

mu kroz glavu, od slepoočnice, ukoso, do desnog oka. Kao da 

275

ga je probola štrikaća igla. Mogao je napipati njen vrh u uglu oka. Nakratko je zažmurio, namršten. 

– Stalno sanjam mamu – govorila je Jovana, ne mičući se s mesta, sve tiše – ...možda po mene... 

– Po tebe, šta... – nagnu se da bi bolje čuo. – ...da me vodi... – Dođi. – Glas mu je bio nežan. Pružio je ruku, ona krenu 

k njoj, nesigurno je prihvati. Osetila je Danilov snažan stisak. –  Uplašena  si,  zato.  Lezi  kraj  Tamare  i  pokušaj  da 

odspavaš. Jovana  se  poslušno  zavuče  pod  ćebe.  Tamara  se,  u 

polusnu,  odmaknu  da  joj  napravi  mesto.  Jedva  pokrećući usne Jovana izusti tako da je on više naslutio šta je rekla: 

–  Nije  od  straha...  Nego,  volela  bih  da  me  nema.  Da nestanem, što pre. 

Sklopio je knjigu. – Kakve su to gluposti? – Nisu gluposti. Najiskrenije  to želim. Samo  to, u  stvari. 

Ne mogu više da izdržim koliko patim. Ugasio mu se topli pogled od malopre. –  Oh,  sad  bismo  da  malo  umremo.  Pravi  kraj  za  true 

romance. Molio bih te da me isključiš iz tih bljuvotina. Toliko takta možeš da pokažeš prema meni... makar u ovoj situaciji. 

Jovana se hitro uspravi na lakat. Uhvatila ga je za koleno, stegla ga, očajnički. Oči su joj bile ispunjene užasom: 

– Ne, Danilo. Ne, ne. Ne zbog njega. Opet je imala onaj izraz. Kao da će da sklizne preko. – Ne, ne  – ponavljala  je, uspaničeno,  tiho.  – Zbog  bebe. 

Zato. Povukao se: – Dobro,  ne  uzrujavaj  se. Nismo  se  razumeli.  Ja  nisam 

razumeo. Dobro je. – Nije dobro. Strašno je. Ne znam kako ti možeš... kako se 

držiš.  Ja sam pukla. Skroz.  Izvini, znam da  je vama sigurno teže, mnogo, mnogo teže, neuporedivo, ali ja sam još i kriva... 

Danilo  opet  zažmuri.  Štrikaća  igla mu  je  prolazila  kroz mozak. Po sredini. 

276

–  Ne  budali,  molim  te.  Kako  možeš  biti  kriva  što  je Tamara imala spontani? 

– Dublje  je  to,  dublje,  što  kaže  Boki. U  dubljem  smislu sam kriva. 

Oči su joj sijale u tami. Užagrene. – O tome možemo, jednom. Sad nije vreme. –  Svakog  trenutka može  nešto  da  nas  zadesi. Nemoj  se 

mrštiti, tako je. Postoji ogromna verovatnoća. – Neće gadati civilne objekte. – Misliš?  Ako  potraje, misliš  da  će  se  truditi  da  budu 

superprecizni? Ćutao je. – Malopre, kad je grunulo, pomislila sam, šta ako je kraj, a 

ja ti nisam rekla... – Nema potrebe. – Da, kad nemaš sebi šta da prebaciš. Onda nema. Onda 

postoji samo ljubav. Kao onomad, među nama. – Onomad? Misliš da ona nestaje, tek tako? – Mislim da se može okrnjiti. Može se postepeno ugasiti. 

Ako  si  je  nedostojan.  Ako  je  ne  gajiš.  U  najgorem  slučaju možeš je i ubiti. 

Šaputali su, tek pokrećući usta. Nije im palo na pamet da pređu  u  drugu  sobu.  Bili  su  obuzeti  jedno  drugim, razgovorom koji su vodili, ovako, nakon godinu dana. 

– Ničim ti nisam uzvratila. Ničim. Podredio si se meni, ja sam samo uzimala. Čitav život. 

Nesvesno  je  prinela  palac  ustima  počevši  da  gricka zanokticu. Danilo joj ga blagim pokretom ukloni. 

–  Nisam  se  podredio.  Gradio  sam  naš  odnos  po sopstvenoj odluci. Ni na šta me nisi primorala, ništa nisi od mene na silu uzela. 

– Ti sa mnom kao s detetom. Nisam te primorala. Misliš da si me umirio tim sofizmom? Uložena energija uvek se vraća, na ovaj  ili onaj način. Mora se vratiti.  Jedna od prvih  lekcija koju si mi utuvio. Sećaš se? A šta si ti od mene dobio? 

Predupredila je njegov odgovor odmahnuvši rukom. – Čekaj, hoću da završim. Da mama nije umrla... 

277

–  Ali,  jeste.  Čemu  služe  ti  glupi  kondicionali,  osim  za vođenje besmislenih razgovora? Šta bi bilo da je bilo. Ne, bilo je  ovako.  Desilo  se,  odatle  smo  nastavili,  tačka.  Uostalom, petnaest godina sam stariji.  Ili  je  trebalo  ti mene da držiš za ručicu? 

– Nastavilo  se  tako što si me uprtio  i nosio kao džak na leđima. Od mamine smrti više nisi bio slobodan. Zbog mene. 

– Vidi, mala... Od kada  je nije tako nazvao. Mala. Maljenka. Od kad? A 

ona njega, Daniluška! Od kad? Usta su joj postala gorka. –  ...nisam želeo da budem slobodan od tebe. Ja. Imali smo 

oca, imamo ga, divnog oca, blagog, nežnog, umnog, nije bilo potrebe da  se  trpam, da bilo  šta kompenzujem. Ako  sam  ti nešto pružio, voleo bih da jesam, jer sam se trudio da ti dam najbolje od sebe, da u tebe prelijem ono što u meni valja, bilo je  to  iz  čiste,  ogromne,  takoreći  roditeljske  ljubavi,  koja  ne vodi tefter, niti zaračunava kamate. Shvataš? 

– Shvatam ja. Znam da nisi... ni kamate, ni teftere. Ali, da sam najpovršnija glupača, bez osećanja  i mozga, pa bila bih uz tebe i Tamaru, ovih meseci. Je lʹ to nije ljudski minimum, Danilo? Ljudski, kamoli sestrinski? 

– Jeste. Jovana  poče  da  plače.  Tiho.  Samo  su  joj  klizile  suze. 

Obrisa ih nadlanicom. – Nije u pitanju dug, obaveza... pa je nisam ispunila. Nego 

sam se bacila kamenom na to najbolje što si mi dao. S tim ne mogu  da  živim.  Priznaj  da  nisi  očekivao.  Bez  obzira  na nepostojanje teftera, nisi. 

– Ne, nisam. Tamara se okrenu na bok, licem ka zidu. Jovana se približi bratu, još tiša. – Ma  koliko  sam  se  ludo ponašala,  svesna  sam  šta  sam 

uradila. Potpuno. Ne znam šta bih dala da nisam. –  Opet  glupi  conditionnel  passe.  Jesi.  Gotovo  je.  Idemo 

dalje. –  Dalje?  Ovo  se  ne može  izbrisati.  Ja, moje  ponašanje, 

Tamarin  spontani  –  reče  na  granici  nečujnosti.  –  Želim  da 

278

nestanem. Da padne bomba, ne na kuću, negde, kad sam na ulici, i gotovo. 

–  Lako  rešenje,  a,  Jole?  Pa,  nije  loša  zamisao  za  neku osrednje glupu pubertetlijku koja se uvalila u govna. Za zrelu osobu, međutim,  prilično  nedostojno. Ne može  se  izbrisati. Ali  nećemo  ni  prekopavati  po  tome,  nećemo  se  vraćati. Pametnom  čoveku  dovoljno  je  da  se  jednom  suoči  s  nekom krupnom  greškom.  Jednom.  Kad  padne  na  njega,  svom težinom, da izdrži, da je dohvati na ruke, kaže, dobro, to je to, toliko je teško, video sam, nikad više. 

– A onaj koga si povredio, ti, konkretno, šta...? Šta, kad ti je ta težina otkinula parče srca? 

–  Sebe  si  povredila.  Mene,  jer  si  propatila  zbog nedostojnog  čoveka.  Samo  zato.  Kraj. Nikada  više  nećemo govoriti o tome. Ni reč. 

– Još ovo. Stid me je, užasno me je sramota, a moram da te pitam... 

– Šta? – upita je, pošto je dugo ćutala. – Trebalo bi da se pokrijem ušima. Da budem tiša od vode i 

niža od trave, a ne da... –  Pitaj  već  jednom.  Bez  otegnutih  i  melodramatičnih 

uvoda koji me izluđuju. 

Gladila  je  ćebe,  izbegavajući da mu u pomrčini  sretne 

oči. – Je lʹ me još uvek voliš? Onako! – Da – ispalio je bez predomišljanja. – Onako. I ovako. – Danilo... Stavio je prst na usta, glavom pokazujući na Tamaru. – Dosta je za noćas. Otvorio je knjigu. Činilo se da je ubrzo utonuo u čitanje. Jovana ga  je gledala. Nezasito. Kako okreće stranice. Pali 

cigaretu. Kako se meškolji, tražeći bolji položaj. Gutala ga  je, željna. 

Osetio je. Ne skrećući pogled k njoj, rekao je: – Ako  te muči  kako  da mi  uzvratiš  –  nije  joj  promakao 

smešak u njegovom glasu – onda počni od sutra da jedeš. Sad da spavaš. 

279

– Dobro. I  zaista,  kao da  sluša  naređenje,  zaspala  je  za manje  od 

minuta. Dubokim snom u kome nije bilo ni majčinog lika, ni Gorana, ni bombi, porušenih zgrada; ničeg, sem šuma talasa. Dopirali su  iz  fona, nije videla more. Samo  taj zvuk. Šušteći zvuk po pesku. Umirujući, nežan. 

Probudila  ju  je  snažna  detonacija  od  koje  je  krevet poskočio. I Tamara se trgla, uspravila: 

– Šta je... gde je? – upitala je. Usledila je još jedna. Iz dnevne sobe čule su Danila: – Jebem ih u mozak idiotski! Dotrčale  su  u  sobu,  bunovne.  Zgrada  RTS‐a  bila  je 

pogođena. Porušeni zidovi,  iskrivljen  čelik, unakaženi  leševi koje izvlače. Danilo ogrće Tamaru ćebetom, odvraća joj glavu da ne gleda. Ona tiho cvili, naslonjena na njegovo rame. 

– Možda je bolje što nisam rodila... u ovom užasu. Užarena  igla  probada  Danila  od  temena  do  čela. 

Zaustavlja se i svrdla u mestu. Buši mu čeonu kost. 

70 

Još pospana,  Jovana  je umutila  sebi prvu nes‐kafu. Kroz uvek  odškrinut  „lufter”  u  sobu  je  strujao  neobično  topao vazduh.  Pretopao  za  dvanaesti  mart.  Sa  punom  šoljom  i cigaretom  u  ustima,  odšetala  je  do  televizora  i  upalila  ga. Javljali su da je temperatura sedamnaest stepeni. Kad bi tako ostalo do nedelje, pomislila je. 

Biia je sreda, njen prvi neradan dan. Četiri za pripremu. U nedelju  je venčanje. U ponedeljak će sa Sajmonom već biti u avionu za Pariz. Uto je pozvonio telefon: 

– Ej... – protegla se – ti si... Idem u grad... Da, moj čuveni 

280

spisak... Da, u devet. Ti? Ništa,  samo  se pojavi,  ako  se nisi predomislio. 

Sagovornik  joj  je  odgovorio  nešto  što  ju  je  slatko zasmejalo. 

– Pa, bolje sad, nego da budem ostavljena pred oltarom. Bodro  je  namestila  krevet,  navukla  farmerke,  majicu  i 

uzela tašnu. Osvrnula se po sobi. Sve je ponela. – Tata, vraćam se do ručka – doviknula je kroz hodnik. Pre kupovine svratiće do Tamare. Nije mogla da izdrži ni 

dana a da ne vidi svog bratanca. U autu  je do daske pojačala Džonija. Pevao  je: „...riječi su 

isto kao i gomile ljudi/nije nužno znati za sve...” Skrenula je u Kalenićevu. „...odaberi za sebe samo one prave...”

Setila  se  poznog  leta  devedeset  pete  kada  se  na  ulazu Doma omladine u dovratku sudarila s Branimirom Štulićem. Sa  fantomom  slobode. Naletela  je na njega,  svom  snagom, ne gledajući kud ide. Zastali su, istovremeno. 

Duga  kosa,  ispijeno  lice,  onaj  titraj u  očima.  Štulićevski. Između osmeha i podsmeha, ironije i samoironije. 

–  Džoni  –  uzviknula  je  i  namah  ga  zagrlila.  Bez razmišljanja. Kao što bi čvrsto zagrlila Danila, da ga dugo nije videla. Osetila  je  njegov  uzvratni  dodir  na  ramenu.  Sve  je jako kratko trajalo. 

Onda se odvojila i rekla mu, začudo nimalo zbunjena: – Hvala ti. Nasmešio  se  (ovog  puta  se  jeste  nasmešio)  i  produžio 

mimo nje. Bez reči. Nesposobna da se pomeri, posmatrala ga je  kako  odmiče  ka  podzemnom  prolazu.  Na  početku stepenica  se  osvrnuo  i  odmah  pronašao  njene  oči.  Iako  je razdaljina bila prilična, pogledali su se ravno do dna. Mahnuo joj  je,  samo  prstima  jedne  ruke  koju  je  podigao  do  visine svojih grudi, i potom nestao u jednom koraku, iščeznuo kao u mađioničarskim predstavama Dejvida Koperfilda. Kako mu i priliči. 

– Videla sam Džonija! Džonija! – vikala  je, skakućući oko 

281

Danila, po povratku. – Stvarno? Kad? Gde? – upita Danilo. – Na ulazu u Dom omladine. Pre dvadeset minuta. – I ?  –  Zagrlio  me  je.  U  stvari,  prvo  sam  ja  njega  zagrlila, 

spontano,  i u nanosekundi osetim da  je  i on mene zagrlio – mlela je bez daha. 

– U nanosekundi – zadirkivao ju je Danilo. –  Hoću  reći,  ne  tripujem  da  me  je  baš  zagrlio.  Više 

nesvesna  reakcija.  Ali,  sad  ja  imam  svoju  uspomenu  na Džonija. Svoju. 

Da  je  ne  bi  umanjila,  izlizala  i  potrošila,  nije  se  njome razmetala, niti ikome, osim Danilu, rekla za taj susret. Bilo je to nešto najličnije njeno.

Dok  je vozila Bulevarom, pomislila  je kako  joj devedeset peta izgleda nestvarno, kao ružan, košmaran san. Cela deveta decenija,  uostalom.  Neću  sebi  da  kvarim  raspoloženje, pomislila  je. Probudili smo se, završili smo. Bilo, ne povratilo se. 

Poželela je da kucne u drvo. Poslednje  tri godine, njoj  i svima koje  je volela, dešavale 

su  se  samo  lepe  stvari.  Kao  u  ljubavnim  roto‐romanima, mislila  je,  koji  se  kupuju  za  deset  dinara  na  trafici,  ili  se štampaju kao podlistak uz ženske časopise. Jednokratna doza tuđe sreće na  tridesetak kucanih strana; najpre bolni zapleti, suze,  nesrećni  sticaj  raznoraznih  okolnosti,  pa  onda, iznebuha, nastupa preokret (nevešt, izveštačen, ali ko te pita, važno  je  zadovoljiti  ljudsku  potrebu  za  srećom  i  pravdom koja je, kao što znamo, neutaživa; koliko god se sladilo, može još malo‐malkice, za svaki slučaj, nikome neće zasesti); intrige zlih  likova  se  po  kratkom  postupku  razotkrivaju,  prepreke pred  dobrima  padaju,  a  oni,  veselnici,  jedni  drugima  u zagrljaj,  iz  tragedije  pravo  u  idilu,  gde  sve  pršti  od prešećerene  sreće  i  radosti. Tulumbe prelivene  slojem guste čokolade.  Jovana  se  zadovoljno  osmehnu  što  je  pronašla adekvatno poređenje. 

282

Oktobra  dvehiljadite  Slobodan  Milošević  je  izgubio  na izborima. 

Bilo  je  potrebno  da  se  milion  ljudi  slije  u  Beograd (pristizali  su  od  ranog  jutra,  u  konvojima,  rušeći  usput policijske  barikade,  s  čvrstom  namerom  da  ovog  puta  stvar dovedu do krаја, ma  šta  to značilo, a značilo  je  spremni na upotrebu  sile  od  strane  vlasti,  na  krvoproliće,  još  jedno  u nizu, završno, u sred prestonice, na  srpski Tjenanmen,  jer se računalo  s  tim  da  se  Onaj  i  njegova Maca  neće  od  vlasti milom  oprostiti,  jer  je  indukovano  ludilo  jednog  čoveka  i njegove  žene  toliko  uzelo  maha,  da  ni  izveštaj  o  milion pristiglih demonstranata njima nije ništa značio, sto ili milion, kakve  veze  ima,  na  to  treba  poslati  tenkove,  razjuriti nezahvalnike,  pobiti  ih  ako  treba,  pa  nastaviti  po  starom, pisati  o  bulkama  u  julskom  žitu  i  uveloj  ruži  na  tremu  u Požarevcu; najcrnji scenario je delovao kao najverovatniji, pa ipak, stizali su, u automobilima, kamionima, autobusima, sa neobičnom,  ludačkom  veselošću,  kao  da  idu  na  svadbu,  s pošalicama  kojima  su  se  međusobno  hrabrili  i  odagnavali strah, dok  su  im nad glavama kružili helikopteri, u niskom letu,  a  oni  se  smejali, pokazivali  im  srednji prst,  terali  ih u majčinu,  te  helikoptere  koji  su  nadgledali  okupljanje, procenjivali kritičnost mase, stizali su  i pristizali,  tiskali se na platou kod  Skupštine, preko parka, do Gradske  skupštine  i dole, do Doma  omladine,  i nagore, do polovine Bulevara,  i nizbrdo,  do  raskrsnice  kod  „Londona”;  srećom,  ludom srećom, kako se kasnije saznalo, i vojska i policija su otkazale poslušnost Miloševiću, u poslednji čas; za dlaku,  izbegnut  je masakr), bilo je potrebno da ogorčeni narod zapali Skupštinu i  zgradu  omraženog  RTS‐a,  bilo  je  potrebno  da  se  povedu ulične  bitke,  u  oblacima  bačenog  suzavca,  bio  je  potreban (kome, Bože, kome?), dan pun straha  i neizvesnosti  i potom noć haotične radosti  i opravdane zebnje od odmazde, sve  to bilo je potrebno da bi tadašnji Predsednik izjavio da priznaje izborne rezultate. 

Opsesivna  fiksacija da se sruši Miloševićev režim nestala je  preko  noći,  ostavljajući  za  sobom  ogroman  prostor  na 

283

kome je počeo da uspeva život. Sami početak naredne godine doneo  je Rakićima dve  radosti. Frenki  i Vida su se vratili  iz Kanade, s još jednom devojčicom koja je tamo rođena. Vida je dala  otkaz,  Frenki  je  najvećom  mogućom  brzinom pozavršavao  tekuće  projekte,  obavio  administrativne procedure, popakovao stvari i otpravio ih k Beogradu, na šta mu  je  otišlo  dva  meseca  koje  je  proveo  u  dečačkoj ustreptalosti,  pomešanoj  s  razočarenjem  što  direktno  ne učestvuje  u  prvim  danima  slatke,  dugo  čekane  pobede. Zivkao je Danila po triput na dan. 

–  Spavaš  li  ti,  čoveče,  uopšte?  –  pitao  bi  ga  Danilo, pogledajući na sat. 

–  Kakvo  spavanje  –  odgovarao  mu  je.  –  Izgoreh  od nestrpljenja da što pre stignem. 

Radost povratka bila je uvećana vešću koja ih je dočekala –  Tamara  je  bila  u  trećem mesecu  trudnoće. Dete  je  nosila lako, bez  ijednog problema. Iznenađujuće brz porođaj vodio je Bojan koji  se vratio  svom poslu na klinici. Da bi  sve bilo kao u bajci, Jovani se istovremeno dogodilo da postane tetka i upozna Sajmona. 

Od demokratskih promena radila  je u Evropskom centru za razvoj civilnog društva. Sajmon je u Srbiju došao februara dvehiljadite,  u  odeljenje  za  kulturu  Britanske  ambasade. Godinu dana kasnije  sreli  su  se na  jednom prijemu. Sajmon joj  je posvetio gotovo celo veče, oglušivši  se o protokolarnu ljubaznost  prema  drugim  uzvanicama. Malo  posle  ponoći, pobegavši s prijema, završili su u pekari, kod Kalenića. Jeli su burek  prstima,  pili  jogurt  i  padali  sa  stolica,  kikoćući  se Jovaninim naporima da ga nauči kako pravilno da  izgovori njeno ime. 

– Nemoj mi tu, kao drugi stranci. Zavijate, brate. Moj šef, na primer, zove svoju sekretaricu Mi‐leej‐na. Nije Mi‐leej‐na, već Milena – udarila je akcenat na prvi slog. 

–  Milena  –  ponovio  je,  prilično  uspešno  oponašajući Jovanu. 

– Odlično. Sada, Jo‐va‐na. Ne, Džouena, već Jo‐va‐na. Zažmurio je i nemo mrdao usnama. 

284

– Jovana – reče, naglas, sasvim pravilno. – You, clever boy – pohvali ga ona. Posle  raskida  s  Goranom  činilo  joj  se  da  je  u  njoj  sve 

opustošeno i satrveno. Nije verovala da na tom sprženom tlu može  nešto  nići.  Bar  ne  tako  brzo.  Ali,  nikla  je  velika, obostrana  ljubav.  Sajmon  je  bio  pametan,  nežan  i velikodušan.  Imao  je  tipičan  engleski  osećaj  za  humor,  s kojim  je  prihvatao  život.  Nekako  džentlmenski,  s  malim otklonom. Jovana ga je, bez po muke, mogla zamisliti kako u besprekornoj  safari odeći  ispija viski  i vodi  laganu, uljudnu konverzaciju,  dok  oko  logora  preteći  kruže  divlje  zveri, spremne za napad. Sajmon se smejao takvim opaskama. Sebe je doživljavao kao preteranog emotivca. Zabavljalo ga  je što Jovana  u  njemu  vidi  predstavnika  izvikane  engleske hladnokrvnosti  i  distanciranosti.  Uopšte,  mnogo  su  se smejali,  posebno  kada  bi  on,  pronicljivo  i  sa  osećajem  za detalje,  blagonaklono  komentarisao  Srbiju,  srpske  navike  i bizarnosti.  Zbog  Jovane  je  počeo  da  marljivije  uči  jezik. Uzimao je četiri dvočasa nedeljno i vidno napredovao. Umeo je da  ih  iznenadi  frazom koju bi negde pokupio.  Jovani  je  s njim bilo lako. Lako i opušteno, bez straha i nepoverenja, kao da  je  s  nekim  koga  poznaje  odavno.  Oduvek.  Bio  je  njen „perfect match”; po obrazovanju,  shvatanjima, po poštovanju koje  je  u  njoj  budio,  poštujući  nju;  uz  Sajmona  se  osećala sasvim  bezbedno.  Jedino  je  strepela  da  neće  doživeti  onaj erotski uzlet, ono čupanje utrobe i razdiruću želju. Međutim, imali su i veličanstven seks. Jovana  je procvetala. Ko i ne bi? Dobila je sve. 

Narednog leta odveo ju je kod svojih. Jovana je zinula od čuda;  porodica  mu  je  živela  u  pravom  zamku,  s „pripadajućom  opremom”,  kako  je  rekla  Tamari  u  prvom telefonskom javljanju. 

– Negovani  travnjaci,  konji,  lovački  psi. Kao  da  sam  se probudila  u  nekoj  engleskoj  seriji.  Šta  li  misle  o  meni  – vajkala  se  Jovana.  –  Em  sam  Srpkinja,  em  nisam  ponela prikladnu garderobu... za lordove. 

Začula  je  Frenkijev  glas.  Oteo  je  Tamari  slušalicu  i  uz 

285

opšti smeh koji se čuo u pozadini, rekao je Jovani: – Lordovi, big deal. Samo budi ti, i bacićeš ih u nesvest. Sajmonovi  roditelji  su  toplo primili  vest da  su  Sajmon  i 

Joo‐vaaa‐na  odlučili  da  se  uzmu.  Malo  ih  je,  doduše, iznenadila  odluka  da  će  ceremoniju  obaviti  u  pravoslavnoj crkvi; malo više Sajmonova rešenost da ostanu u Srbiji. 

–  Za  sada,  nadam  se  –  rekla  je  Sajmonova  majka suzdržano. 

–  Videćemo  –  odgovorio  je  Sajmon  diplomatski,  ne ispuštajući Jovaninu oznojenu ruku iz svoje. 

– Morate doći i na prijem koji ćemo mi napraviti – rekao je Sajmonov otac. 

– Svakako – prihvatila je Jovana. Čitavu priču su završili tako, bez suvišnih emocija i dugih 

diskusija, pravo po engleski, kako je Jovana rekla te noći svom budućem suprugu. 

– Is it bad? – upitao ju je. Bio je više nego brižan tih dana, kao da je imao zarad čega strepeti; kao da je Jovana ta koja bi nečim mogla biti nezadovoljna ili razočarana. 

– Quite on the contrary – odgovorila je. – Preko glave mi je srpske patetičnosti i komplikacija.

Mesto  ispred  zgrade  je  bilo  slobodno.  Jovana  ustrča  do stana. Tamara i Jakov su je već čekali na vratima. 

– Moj dečko malecki. Moja  ljubav,  ljubav moja najveća – tepala mu  je Jovana unoseći mu se u lice: – Hoćeš kod tetke, a? Prvo da mi kažeš koga najviše voliš? 

Jakov ubode svojim prstićem u njen obraz. – Mene?  ʹOdi, zlato moje pametno. Opala – reče  i uze ga 

od  Tamare,  koja  je  jedva  uspela  da  je  poljubi.  Kad  bi  se dočepala Jakova, Jovana je postajala gluva i slepa za sve oko sebe. 

– Jesi došla do nas, ili samo u prolazu? –  Moram  konačno  da  kupim  cipele.  Izgiboh  više  od 

premišljanja  između  jednih polusandala  i onih što  sam  ti  ih pokazala, u „Sferi”. 

– Imaš vremena za kafu? 

286

– Jednu, na brzaka. Danilo otišao, a? – Ranom zorom. Moraju da završe projekat do subote. –  Do  subote?  Kakvi  su  to  manijaci,  propustiće  i  moje 

venčanje. Čim  se Frenki vratio, Danilo  i  on  su  iznajmili prostor u 

Hilandarskoj i ponovo počeli da rade zajedno. – Svetski – govorio  je Frenki zadovoljno, kad  su završili 

sređivanje.  –  Sad  ćemo  da  namlatimo  lovu,  burazeru.  Big mоnеу. Nema više zajebancije. Omatorili  smo, a deci nismo ništa stvorili. Znači, zavrćemo rukave i pičimo. 

– This time, next уеаг, weʹll be millionares – zafrkavao se Danilo. 

– To, kume.  Iz  tvojih usta u Božije uši  –  trljao  je Frenki ruke. 

Odmah  su  dobili  adaptaciju  zgrade  za  potrebe  velike, strane  banke.  Potom  im  је  krenulo,  da  nisu  mogli  postići posao, pa su primili još dvoje mladih arhitekata.

Jovana je golicala Jakova po vratu, pramenom svoje kose. Branio se, pokušavajući da ga uhvati. 

– Čudom ne mogu da se načudim koliko  liči na Danila – reče Jovana. – To je neprirodno. 

– Kao da se klonirao. – Baš. Red  je da  se  bacite  na pravljenje  jedne devojčice. 

Grehota je da i ti nekome ne preneseš svoju lepotu. Zaista, Tamara je posle porođaja još više zablistala. – Pa... – reče Tamara, smešeći se zagonetno. – Šta? Tamara  ju  je  napeto  gledala,  očekujući  da  se  Jovana 

doseti. –  Je  lʹ  si...?  –  poče  Jovana  nesigurno.  Tamari  se  upališe 

reflektori u očima. – Jesi? Jesi?! Jovana skoči i slobodnom rukom zagrli Tamaru: – Jesi! Danilo zna? –  Rekla  sam  mu  juče.  Htela  sam  da  budem  sto  posto 

sigurna. 

287

Od  silne  radosti  Jovana  je  počela  da  se  vrti  u  krug  po kuhinji, pažljivo pridržavajući Jakovu glavu: 

– Dobićeš seku, znaš? Je lʹ znaš? – E‐kuu – ponovio je on. – Luče moje, najpametnije. E‐ku, da. A Danilo? – Odlepio je od sreće. – Koji kreten, ništa mi ne kaže. Zvala sam ga baš juče, oko 

ponoći, znao je, kurva, i ništa. – Hoće da zvanično objavimo. Večeras. – Na mojoj devojačko‐momačkoj večeri? – Aha. Jovana  smesti  Jakova  u  stoličicu  za  hranjenje  i  zapali 

cigaretu. –  Izvini, ne pušim kad  je on  tu, ali  sad moram –  reče. – 

Crći ću od uzbuđenja. – Ma, slobodno. – Ne smeta ti dim? U kom si mesecu? –  Drugom  –  reče  Tamara.  –  I  sve  je  super,  nemam  ni 

mučninu, ništa. –  Bože,  Tamara,  baš  sad,  kad  sam  dolazila, mislila  sam 

kako nam život, ove tri godine, izgleda kao... kao tulumbe u čokoladi. 

– Fuj – zasmeja se Tamara. – Povratiću. –  Jedino  taj kuk  tatin...  i upala pluća –  smrači  se  Jovana 

načas. – Šta  ti  je,  izguraće  to Marko muški. Taj bi naterao nova 

noga da mu izraste samo da se niko ne haka oko njega. – Joooj, još kad bude čuo da si trudna! Jovana naglo poskoči. Mesto je nije držalo: – Čekaj da okrenem onog bezobraznika što mi taji. Videće 

on. Dok  je  čekala  da  se  veza  uspostavi,  izašla  je  na  terasu. 

Ubrzo se odande čula njena vriska i smeh. Jakov je lupkao rukama i nadvikivao se s njenim glasom: – Dada... tatatata... dada... Tamara doviknu Jovani: – Daj mu oca, evo se dernja ovde. 

288

Jovana se vrati u kuhinju: – Šta ti, tatatatata – poče da štipka Jakova. – Sad će majka 

da te obuče, pa da trknemo do Kneza. Okrenu se Tamari: – Taman da se mališa prošeta, a nas dve da proslavimo. 

Same, u inat Danilu. Kaže, što ti  je žensko, ne može da oćuti nijedan dan. 

– To je rekao? – A Frenki, naravno,  čuo,  sad  je haos po birou. Propade 

vam iznenađenje. ʹAjmo, ja častim. Carski. Tamara uzdahnu, nećkajući se: – Vidi kakav mi je lom. – Lom? Posle ovakve vesti, ti o lomu! Cepidlako nijedna. Dva  sata  kasnije,  uspešno  obavivši  i  kupovinu  cipela, 

rastale su se na ćošku kod „Ruskog cara”. Jakov  je zaspao u kolicima. Jovana ga poljubi u krofnastu ručicu. – Dođite oko devet – reče Tamari.

71 

Uparkirala  se  kod  pijace, mahinalno  pogledavši  na  sat. Podne. Kazaljke  su  stajale preklopljene. Neko misli na mene. Sajmon, pomislila je. Nesposoban da sačuva tajnu pred njom, izrekao se da  joj sprema iznenađenje. Mora da sada sedi kao na iglama. Jovani se usne razvukoše u osmeh. Pozvaće ga čim obavi  pijacu.  Ima  vremena  da  sve  natenane  spremi  za zajedničko momačko‐devojačko veče. 

– Đuture – rekao je prekjuče Sajmon, ponosno upotrebivši novonaučenu reč. 

– Đuture, dabome – potvrdila je Jovana. Izvadila je poduži spisak. Prvo, voće. 

289

Marko  je,  posle  preloma  kuka,  zarađenog  te  zime  na poledici ispred ulaza u zgradu, dobio upalu pluća i sporo se oporavljao.  Jovana  mu  je  svakog  dana,  pored  jake  hrane, spremala „vitaminsku bombu”, kako je zvala mešavinu đusa od  ceđenih  pomorandži,  grejpfruta,  jednog  limuna  i  dosta meda. Dok je vadila torbu za pijacu i zaključavala kola, sunce ju  je  upeklo  u  leđa.  Skinula  je  jaknu  i  ubacila  je  na  zadnje sedište. Nekoliko minuta  se zadržala  ispred  izloga „Garden centra”. Njena  cvećarka  joj  je  odvojila  bogat  buket  kala, po koje će svratiti, u povratku. 

Šetkala  se  polupraznim  Kalenićem,  uživajući  u  pravom prolećnom danu. Preuranjeno prolećnom. 

– Otkud  ti  sredom, u  ovo doba upita  je Moma, momak kod koga je redovno pazarila. 

– Na odmoru sam. Kratkom. Počela  je da bira pomorandže. Kada se mašila za drugu, 

začu uzrujan povik iza leđa: – Šta rekoše...?! Hladna struja joj prođe kroz kičmu. Od onog davnog dana kada se u zaparenom automobilu 

manijak pripijao uz nju, telo joj je obraslo u nevidljive antene naštelovane da uhvate glas koji mrmlja na nepoznatom jeziku u  pokušaju  da  objektivira  predmisao,  nešto  između  pojma  i osećanja, upozorenje koje su dalje prosleđivale preko ledenih prstiju  što  bi  munjevito  prešli  po  Jovaninoj  kičmi  kao  po klavijaturi.  Iz  iskustva  je  znala da  je  to  nesumnjiv  znak da negde u blizini vreba opasnost, ma koliko  se  situacija  činila uobičajenom.  Osvrnula  se.  Nekolicina  pijačnih  prodavaca preko  puta,  bila  je  nagnuta  nad  upaljenim  tranzistorom. Ništa drugo se nije dešavalo.Ona slegnu ramenima. 

– Pojačaj, pojačaj – začu usplahirenog muškarca s te tezge. Ledeni prsti su joj ponovo prebrojali svaki pršljen. I onda, te reči. Te reči. – Pucali su u Đinđića! Udarile su je pravo u potiljak; zanela se unatrag. – Pogoden Đinđić, ej! 

290

Uzvik  se prolomio pijacom. Potom, bešumna  eksplozija; samo zlokobno, tiho šištanje i svetlost – tvrda, bleštećeplava, opako  hladna,  koja  sve  zaustavlja.  Ljudi  skamenjeni  u pokretu u kom su se zatekli, kao u igri živih lutaka 

Jovani pada  ruka. Pomorandže  se  ruše. U  tišini. Veliko, šuplje, ledeno zvono narasta u njoj, ispod srca. 

– Šta, bre, pričate... gde... – glas seljaka u plavom mantilu, iza  hrpe  nabacanog  krompira,  presekao  je  opštu nepomičnost. 

– Ispred Vlade – doviknu vlasnik tranzistora. – Kako pucali? Ko? – Je lʹ ranjen? – Odvrni jače... – U, sunce ti jebem... Sunce. Đinđić. Pucano. Prihvata se za šipku. Vidi kako kupci počinju ubrzano da odlaze s pijace, skoro 

bežeći,  spuštenih glava,  zahvaćeni  strahom koji  im  se  jasno ocrtava na licima. 

Poput  osoba  koje  dožive  tešku  kontuziju,  pa  u  prvom šoku  prave  automatske,  naoko  pribrane,  svesne  pokrete (otresaju  odelo,  osvrću  se  i  pokušavaju  da  se  usprave  i hodaju), Jovana krenu ka kući. Htela bi da potrči, ali ne može, baš  kao  u  snovima,  naprežeš  se,  a  stojiš  u  mestu,  dok  te progonitelji  sustižu, dahću  ti  za vratom; upinje  se da ubrza korake,  da  što  pre  čuje,  kakav  pucanj,  to  su  laži,  samo pronose  laži,  ona  sluša pijačare,  ko  zna  šta  se desilo,  a  oni naduvali,  pogrešno  razumeli,  nije,  kako  bi  moglo,  ispred Vlade, a ovako lep dan... lep dan. Počela je da ponavlja u sebi, kao brojalicu, lep dan, lep dan. Šuplje zvono joj potisnulo srce u grlo, gubi vazduh, šareni kružići lete pred očima, još malo, mora da izdrži još malo. 

291

72 

Marko je čuo vest na radiju B92, čiji je program pratio od ranih sati svakog jutra, ustao što je brže mogao, dogegao se iz kreveta  u  dnevnu  sobu  i  upalio  televizor.  Jovana  ga  zatiče ispred ekrana; u pižami je, bos, bez papuča. 

– Tata, je lʹ istina...? – pita ga bez daha. –  Jeste.  Još  se  ne  zna  koliko  je  ozbiljno... Odmah  su  ga 

odvezli nagore, ka bolnici. Jovana ne primećuje da mu  je u  ruci  zapaljena  cigareta. 

Posle petnaest godina apstinencije, posegnuo  je za paklicom koja se zatekla na stolu,  i žudno uvlačio dim za dimom. Ne odlažući  stvari,  sa  torbom  preko  ramena,  uzima  od  oca daljinski upravljač: 

– Preživeo je, sto posto je živ – kaže ona. Lep dan, lep dan, ponavlja u sebi. Neće da primi nijednu 

ružnu misao. Nijednu slutnju. Lep dan, lep dan. Mahnito vrti kanale: – ...najverovatnije smrtonosno... Okreće B92: –  ...vozilo se odmah uputilo ka Kliničkom centru, gde se 

očekuje i dolazak članova Vlade... Sve vreme ima osećaj da to ne može biti istina, a da ipak 

jeste; vrtoglavo poniranje i površinski mir, istovremeno. Sledeći kanal: –  ...prema  prvim  informacijama,  preminuo  na  putu  do 

Kliničkog centra... Baca daljinski upravljač. – Jooooj, jooooj – zakuka, rušeći se na fotelju. Grcajući, vadi mobilni i okreće Danila. Nije ubijen. Nije. Danilo će joj reći da nije, reći će, smiri se, saznao sam 

da je u redu, samo je ranjen. Veza se uspostavlja. Pre  nego  što  uspeva  da  proslovi,  Danilo  je  pita 

neprepoznatljivim glasom: – Gde si? 

292

– Kod kuće – kaže ona. – Stižemo. Na televiziji teče zvanično saopštenje Vlade: „Premijer  Srbije  dr  Zoran  Đinđić  preminuo  je  od 

posledica  atentata  u  trinaest  časova  i  trideset  minuta,  u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije.” 

Malo  zatim  ulaze  Sajmon, Danilo  i  Tamara  s  Jakovom. Marko uzima uznemirenog unuka i odnosi ga u drugu sobu. 

Sajmon prilazi Jovani, pritiska njenu glavu sebi na grudi: – I canʹt believe it. I simply canʹt believe it. Tamara ne progovara. Ne mrda se, kao da nije svesna ni 

gde se nalazi, niti šta se oko nje zbiva. Danilo  zgromljen,  mutnih,  jako  mutnih  očiju,  ponavlja 

kao automat: – Ubili su ga. Ubili. Bez kapi krvi je u licu. – Ubili su ga. Gmazovi. Spušta glavu, ramena mu se tresu. – Pizde kukavičke. Samo su ga tako,mogli zaustaviti. Otima mu se težak uzdah, pa jauk. Danilo plače. Slomljen, počinje da jeca bez zadrške. Nije  plakao  ni  kad  su  sahranjivali  majku.  Nije,  zbog 

Jovane.  Ni  kada  je  izgubio  dete.  Nije,  zbog  Tamare.  Sada plače,  muški  nevešto,  lica  zagnjurenog  u  ruke,  kao  da  se iskašljava, kao da je u hropcu, kao da plač usisava u sebe. 

Izgledalo je da rida ogroman, ranjeni zmaj. Potresno i zastrašujuće u isti mah. 

73 

293

Predveče Danilo i Frenki odlaze u stranku da se uključe u organizaciju pogreba. 

Umesto momačko‐devojačke  đuture večeri, kod Rakića  je trajalo bdenje. 

Soba je ispunjena uzdasima i suzama. Televizor  je  upaljen.  Teče  snimak  sa  jednog  skupa  u 

okviru turneje „Srbija na dobrom putu.” Raspoložen,  odgovarajući  na  neko  pitanje  iz  publike, 

Zoran Đindić kaže: – Gledajte u budućnost, i tamo ćemo se sresti, vi i ja, pošto 

ja imam nameru tamo da živim. Širok osmeh. Slika se zaustavlja. Kraj prenosa. Jovana pritiska usta šakom, trkom se udaljava. 

74 

Sajmon ju je našao kako sedi na Danilovom krevetu. Nemo se spustio u radnu stolicu, preko puta nje. –  I  da  je  umro,  prirodnom  smrću,  delovalo  bi  mi 

neverovatno  –  reče  Jovana.  – Ne mogu da povežem  smrt  i njega. Nikako. 

Potoci  su  joj  se  izlivali  iz  očiju  kao  iz  dubokih, nepresušnih kladenaca. Tog dana. Narednih mesec dana. 

– Zamisli taj stepen nemoći pred njim onako superiornim, u svemu, kad su morali da ga fizički eliminišu. Na štakama! Ne  dopire  mi  do  svesti  da  su  mogli  pucati  u  čoveka  na štakama! Bravo,  junačine! Bravo! Samo  je  još  taj herojski  čin bio potreban da bismo upotpunili sliku o sebi. 

Sajmon ćuti, duboko postiden tudim divljaštvom. – Jadni moj... – reče Jovana, pomilovavši ga po obrazu. – 

Jadni moj, mili. Gde si se zatekao. Gde si se ti zatekao... 

294

Odjednom se trgnula: – Jesu se javljali tvoji? –  Čuli  smo  se, da. Pre nego  što  sam došao ovde. Rekao 

sam im da vrate karte... da se sve otkazuje. – Sajmone, izvini što se nisam setila ranije. Sad mi je tek... 

nisam se setila sopstvenog venčanja. – U šoku si. Svi smo. Svadba je najmanji problem. – Veliki deo uzvanica je već ovde. Ti sutra nazovi Majkla i 

Stefani. Zovi Bila, Ivonu, koga još, skroz sam se zablokirala. – Otkazaćemo, ne opterećuj se sad. I hotel u Parizu, sve ću 

ja srediti. Jovana protrlja čelo. – Nisam to htela... nešto sam... važno... – pokušavala je da 

se sabere. – Da, šta su ti rekli roditelji? Sajmon sleže ramenima. – Zgranuti  su – kaže ona umesto njega. Po Sajmonovom 

pogledu  vidi  da  je  pogodila.  – Mogu misliti  šta  im  prolazi kroz glavu. Da se oženiš jednom od takvih. 

– Šta ti je, Jovana? Kakve veze to ima s tobom? Ona ritmički odmahuje glavom, kao da odgovara sebi na 

neko  pitanje  što  odzvanja  u  njoj.  Ustaje,  uzima  kutiju  s papirnatim maramicama, opet zajeca. 

– U pravu si. Ovo nema veze sa mnom – reče odjednom besno, otirući  lice. – Ne da nema veze, već... – zagrcnula se, ušmrknula, bacila maramicu u korpu,  ispod  stola, okrenula se k Sajmonu, naoko smirena. – Neću se udati u Srbiji – rekla je prkosno. Neću. 

Usne su joj se trzale. – Ne ovde. Neću. Mrzim svoju zemlju. Mrzim.  Nije  joj protivrečio  nekom  od utešnih  fraza, proći  će  te, 

nemoj tako. – Znam – odgovorio joj je. U tom trenutku je shvatila zašto ga toliko voli.

295

75 

Jedanaest  sati,  a  ljudi  u  sve  većem  broju  pristižu  pred zgradu Vlade. Ostavljaju po cvet. Pale sveće.  

Izbezumljenost na licima, neverica u očima. 

76 

Subota, petnaesti mart. – Poslednja šetnja sa Zoranom – kaže Nemanja. Oslonjena o Sajmonovu ruku, Jovana klecnu. – Poslednja – ponavlja šapatom. Kreću  se  polako,  u  beskrajnoj  povorci  koja  vijuga  za 

lafetom; od hrama Svetog Save, Beogradskom, pa Bulevarom, zauzimajući čitavu širinu kolovoza; kod Vuka se lučno uliva u  Ruzveltovu,  proteže  se  do  Novog  groblja.  Vlada neverovatna  tišina.  Neprirodna.  I  oni  koji  plaču,  čine  to nečujno. Odsustvo zvuka, sem odjeka koraka počasnog stroja vojnika koji stupaju pred kovčegom. U sablasnoj tišini, kakva vlada na dnu okeana, ti odjeci udaraju pravo u srce. 

Olovno teškim, pokajničkim mukom, Srbija se oprašta od svog premijera. Činilo se da  je makar  tog,  jednog  jedinog dana, konačno 

poverovala ubijenom Zoranu Đinđiću. 

296

77 

...U prvo vreme izgledalo nam je donekle nestvarno da je ubijen. Onaj njegov osmeh, onaj korak, ona brzina, snaga. Činilo nam se, sanjamo, probudićemo se, i Zoran će se odnekud pojaviti. Ali, bio je mrtav. Svirepo mrtav. Dolazilo nam je polako do svesti, zajedno s rastućom, neobuzdanom potrebom da o njemu govorimo, da pretresamo detalje, da pokušamo, kao na kakvoj kolektivnoj psihoterapiji, da objasnimo šta osećamo. Sve je bilo nedovoljno. Desilo se nešto jezivo, suviše jezivo da bi bilo istinito.

– Prisustvovali smo hronici najavljene smrti rekao je Frenki. – Gledali smo sopstvenim očima kako mu stežu omču. I ništa nismo uradili. Nismo ga... nismo ga zaštitili.

Jedini se usudio da verbalizuje ono što nas je tištalo. Bilo je odveć glupo da srednjovečni ljudi (u koje ubrajam i sebe, jer se naše stvarne godine i stvarne starosne dobi slobodno mogu udvostručiti, kad se uzme u obzir šta smo i kako preživeli; decenija bremenita patnjom i užasima, dovoljna je za dva cela ljudska veka), prekaljeni u političkim zbivanjima, izgovore tako naivnu, detinjastu, smešnu misao, čak. S druge strane, upravo to nas je najviše bolelo; sedeli smo skrštenih ruku, činjenica je, ali ne stoga što nismo primećivali zlokobnu, preteću atmosferu koja se stvarala oko Đinđića, već ne znajući šta, zapravo, treba da činimo.

U dubini duše verovali smo, ujedno se stideći što verujemo posle svega (opet, nismo mogli da ne verujemo, da se ne nadamo; inače, sve, baš sve je bilo uzalud), da će guka, nabubrela od zatrovane krvi, konačno pući, da će se provaliti, izliti i obelodaniti svoj sadržaj. A kad je ishlapeo poslednji tračak nade, nismo to mogli drugačije prihvatiti, već s besom koji je iz dana u dan rastao. Prednjačili smo Frenki i ja. Bljuvali smo vatru. Svakodnevno. Pričali smo, i pričali, i pričali. Kao navijeni. Bez da nam je to donosilo olakšanje. Pa smo pričali izpočetka. Otrovani, natopljeni mržnjom.

Danilo se, uglavnom, držao po strani. Zgasnuo. Njegovom

297

oku, njegovom srcu (da, slobodno to kažem, Danilo je voleo Zorana, pravo ga je voleo, kao duhovnog brata, kao što voli Frenkija), tom srcu ispunjenom potmulim, progutanim gnevom, nije mogla promaći nijedna difamatorska nota protiv Đinđića, nijedna prikrivena kleveta, nijedna rečenica koja je pokušavala da zamaže i zamuti tragove; podvlačio ih je, beležio ih, kao da skuplja dokaze za svoju optužnicu i svoje nepraštanje. Bio je s nama, i nije, pogleda uprtog ka svojoj nutrini kroz koju je prolazio najgušćim češljem. Logičkim, dabome. Sami Bog na nebesima zna šta je sve Danilo iz sebe istrebio.

Videla sam, drmnuo ga je temeljni potres. Osetio se životno poraženim. Zoranovo ubistvo postalo je kristalizaciona tačka, naelektrisana šipka na koju su se polepile Danilove negativne čestice. Doletale su, jatile se uz pucketanje, skupljale se duž šipke u grozdovima.

Svi potisnuti, neodbolovani, napola zalečeni, a napola ignorisani jadi kojih je bilo, o, i te kako ih je bilo, isplivali su, vratili se po svoj danak; godinama ih je sistematski gurao u stranu, ne dajući sebi prostora da ih ljudski odboluje, da ožali. Grabio je napred, vukao nas napred, uvek napred, na uštrb sebe, na uštrb svog života koji je, uzgred budi rečeno (uzgred-budi, jednako nepravedno, brutalno nepravedno kao i lako-je-tebi kad je reč o jednom životu, životu, ej, pa ma kakav da je, zar se o njemu govori uzgred-budi, kamoli o kvalitetnom životu koji je ceo častan, ceo baziran na principu pravde, razuma, dubokog morala, nesravnjivog s malograđanskim ispraznim moralisanjem; uzgred-budi rečeno stoga što Danilo tako sebe tretira, tako se prema sebi odnosi, kao prema nepotrošnom materijalu, kao prema perpetuum mobile, mašini koja će unedogled raditi i proizvoditi, ne zaviseći ni od koga, a dajući svima) mogao proživeti sasvim prijatno, sasvim bezbolno, lahorasto, ali nije, svesno se odrekao takvog, jer je princip privatne koristi, privatne lagodnosti u okruženju punom zla s jedne, i patnji s druge strane, za njega bio neprihvatljiv, tuđ, nezamisliv.

Da nije bilo tebe, Jakova, da nije bilo bebe koju ste čekali,

298

mislim ne bi uspeo održati glavu iznad bujice. Bio je posrnuo. Izgubio ravnotežu. Kolos se zaljuljao,

opasno se njihao; bilo je pitanje hoće li se zaustaviti. Posle, rodila se Ružica, i Danilo je počeo da se vraća. Polako, ali vraćao se.

78 

Dogovor  su napravili  brzo, bez  tugaljivosti  i  sentimenta koji je pratio Frenkijevo i Vidino prvo iseljenje. 

Mesec dana uoči Tamarinog porođaja bili su svi na okupu na nedeljnom ručku kod Danila. U sumornoj atmosferi Frenki je rekao: 

– Deco,  ne  znam  za  vas,  ali  ja  sam  potonuo  u  najcrnju depresiju. Ne mogu da  se pomerim. Ne mogu glavu ujutru da dignem. Nemam snage ni za šta. Ne mogu ni da govorim, jebo te. Napor mi je. 

Viljuškom je brljao po tanjiru: –  Dajte  da  vidimo  šta  ćemo  dalje,  jer  ću  u  protivnom 

prepući od muke. – Jasno je šta ćemo – reče Danilo. Sve  oči  se  okrenuše  k  njemu,  uspravnom  u  čelu  stola. 

Tamara  je već  znala  odgovor. Zajednički  su došli do njega, one  noći  kad  se  Danilo  vratio  iz  Demokratske  stranke,  s pripreme  Đinđićevog  pogreba,  nalik  skršenoj,  očerupanoj olupini koja je preživela uragan. 

– Odlazimo – reče on. Sev  zadovoljstva  prelete  Frenkijevim  licem.  Uredno  je 

odložio  escajg  i polako odgurnuo  tanjir, da bi naglasio  svoj svečani ton: 

– Znači, zatvaramo vrata ludnice za sobom? 

299

– Zauvek. – Hvala dragome Bogu – reče Jovana, nagnuvši se k bratu, 

s osmehom olakšanja. Poljubila ga je u obraz. –  Dragome  Bogu?  –  odvrati  on  muklo,  s  jetkim 

podsmehom – Za šta? Što  je Đinđić ubijen, a mi se kupimo, kako je Frenki onomad rekao, popišani i poniženi? 

Posle toga poklopila ih je tišina koju je presekao Sajmon: – Nadam se da je vaš izbor Engleska? – Oduvek bila – reče Frenki. – Je lʹ tako, matori? – Jeste – potvrdi Danilo. – Devedeset  sedme Vida  i  ja  nismo mogli  da  dobijemo 

vizu. Sad, nadam se... – Neće biti nikakvih problema – reče Sajmon. – Pa, kako ćemo, kojim redom? – upita Frenki. –  Sajmon  mora  da  sačeka  primopredaju  dužnosti.  Mi 

nećemo  krenuti  dok  se  Tamara  ne  porodi.  Znači,  još  dva meseca, minimum. 

– Onda, prvo idu veterani, da probiju led – reče Frenki. – Posle Kanade, London mu dođe kao ekskurzija. Što se mene tiče,  možemo  krenuti  već  iduće  nedelje.  Jebe  me  samo prodaja stana. 

– To ću ja srediti. Računaj da je završeno. Nas dvoje – reče Danilo uzevši Tamaru za ruku – ostajemo da se pobrinemo o svemu. 

Frenki i Jovana ukrstiše poglede. Oboma im je kroz glavu sevnula ista misao. 

– Eto, Frenki, ispuniće se tvoje – reče Danilo. – Doduše, s dve decenije zakašnjenja. 

– Da, ispuniće se. Samo, nisam mislio da ćemo ovako... 

79 

300

... Odlazimo ovako, rekao je Frenki. S groba, hteo je da kaže. Preko koga ja ne mogu pružiti ruku pomirenja. Gotovo je.

Bežim glavom bezobzirce iz Srbije koju više ne osećam otadžbinom.

Strašne reči. Strašne. Jedva sam se usudila da ih napišem.

Juče sam ponovo čitala Sabata. Onaj potresni deo o Martinu, posle Alehandrine smrti, donosi mi utehu da nisam poludela. Da se čovek sme odvažiti da ih izgovori,

Suočen s činjenicom, s nepodnošljivim saznanjem da je Alehandra izgorela u požaru (možda ga i sama izazvala?) Martin je danima, potpuno izgubljen, besciljno tumarao Buenos Ajresom. Činilo mu se da propada u beskrajni, crni san. Onda su mu na pamet pale dve naizgled nepovezane reči – dom i ognjište. Taj napaćeni mladi čovek tražio je u nečemu svoje pribežište. Prisnu, toplu pećinu u koju se čovek zavuče u olujnoj noći, dok napolju gromovi tutnje i munje sve žešće sevaju.

Domovina je isto što i dom, ognjište i detinjstvo, veli Sabato. Isto što i krilo materino. Zato bi za nju, možda, bio prikladniji naziv materbina, jer ona štiti i greje u trenucima kad čoveka skoli samoća i kad mu je hladno oko srca.

Martin, međutim, nije imao majku (žena koja ga je rodila bila je šupljoglava, zla, sebična kučka, ispunjena dubokom mržnjom i odbojnošću prema sinu), a Argentina je za njega predstavljala iščašenu oblast, nemirno područje lomljenja i satiranja, grubo, negostoljubivo mesto s kojim nije mogao postići identifikaciju. Bio je sam, sam, sam. Sam, s hladnoćom oko srca.

I meni je na taj način hladno. Iznutra. Jako mi je hladno. Moj bes potiče otud što nemam krilo materbine koje će me zaštititi i zgrejati. Htela sam (kao i Martin) da se uz njega privijem, ali sam nemilosrdno odgurnuta, odbačena; u pećini koja treba da bude svetlo, prijatno utočište kome s radošću

301

hrliš, za mene nema mesta. Moram da pobegnem. Da se sklonim od ljudi s kojima

delim jezik, istoriju, korene, tradiciju, ali koje više ne razumem. Koji su mi odbojni, potpuno strani, tuđi, pored kojih sam beskrajno usamljena. Beskrajno.

Pitam se šta je usamljenost koju čovek može osetiti u inostranstvu (otrgnut od poznatih ulica i dragih osoba, od mirisa, sitnica i bezbroj navika koje su činile njegov život), prema ovoj koju oseća u sopstvenoj zemlji?

I odgovaram sebi – raj. Zašto se, onda, uprkos tome, osećam... izgnanikom?

80 

Jovana grčevito steže Danilov vrat: – Volim te. Najviše na svetu – šapuće mu. Otrže se, krenu, pa se, u koraku, vrati do njega. Još jedan zagrljaj. – Hajde – kaže on  i obazrivo  joj  skida  ruke. Tek  što nije 

prsnula u njegovom naručju i rasula se u bezbroj komadića. – Čeka te Sajmon. 

Jovana prolazi pasošku kontrolu. Zastaje. Maše im. Jedva ih nazire od suza. 

Sajmon uspeva da je odlepi od stakla uz koje se priljubila. Obgrli je, odvodi. Hodnik ostaje prazan. 

Tamara  i  Danilo  dugo  zure  u  mesto  odakle  ih  je  do malopre pozdravljala. Zgledaju se, nevoljno polaze. 

Na stepeništu Danilo začu bolan vrisak: – Baaaatooo! Zaustavlja se, prostreljen. Jovana. 

302

Poleteo je do ulazne rampe. Dotrčala je s pola puta, uverena da su već otišli. Stajala  je  obamrla,  kod  pasoškog  punkta,  na  desetak 

metara od njega. Danilo ne vidi mladu  ženu već  tršavu devojčicu koja  se 

trese  od  plača,  obgrlivši  stubiće  na  terasi  njihovog  stana  u Topolskoj, ophrvana najdubljim, iskonskim očajanjem, kakvo mogu da osete napuštena, izneverena deca. 

– Jole – doviknu joj. – Kaži, mila. Uspela  je  da  ga  dozove.  Bio  je  tu;  visok  (čak  i  iz 

perspektive odrasle devojke deluje joj kao Guliver), s grivom kestenjaste kose obasjane popodnevnim, zubatim suncem. 

Jovana proživljava svoj déja vu. Suze joj kaplju na jaknu. Odmahuje glavom k njemu, ne mogu, ne mogu. – Možeš – kaže joj nečujno, samo pokrećući usta. S razglasa dopire obaveštenje: – JAT objavljuje poslednji poziv putnicima za London, na 

letu broj... – Hajde,  Jole – kaže  joj Danilo bezglasno.  Ipak, ona  čuje 

svaku reč. Netremice  se gledaju. Ona podiže dlan,  spušta na njega 

poljubac i dune ga ka bratu. Danilo ga hvata u šaku, prinosi ruku obrazu. 

– Je lʹ se sećaš? – pita ga na isti način. Klimne  joj glavom. Polako. Duboko. Sećam  se. Razumem. 

Ona se osmehne kroz suze. – Vreme  je.  Idi – kaže  joj Danilo  čvrstim,  jasnim glasom, 

okreće se i zamiče, bez osvrtanja. Zna da je Jovana, u istom trenutku, svom snagom pojurila 

na suprotnu stranu. 

303

ISBN 978‐86‐84685‐37‐ 

CIP – Каталогизација у nубликацији Народна библиотека 

Србије, Београд 

821.163.41‐31 

JOVANOVIĆ, Marija 

Idi, vreme je: roman / Marija Jovanović. – Beograd: M. Jovanović, 

2009 (Beograd : Caligraph). – 334 str. ; 21 cm 

Tiraž 1.000. – Napomene uz tekst. 

ISBN 978‐86‐84685‐37‐9 

COBISS.SR‐ID 134481420  

c