ISSN 1800 - 5039

ЗА ЛУЧИНДАН 2009.

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 33Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА “ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250 Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Нико Ј. Мартиновић, Дарко Ђуровић (техничка припрема). Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail:cpc@t-com.me Лист је регистрован код Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12. 1998. године. Као вјерско гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 30.000 примјерака.

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

САДРЖАЈ:ПРОГРАМ ЛУЧИНДАНСКИХ СВЕЧАНОСТИ........2ЛУЧИНДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ...............................6ПАРАСТОС ВЛАДИЦИ ДАНИЛУ............................14МЕЂУНАРОДНИ НАУЧНИ СКУП “ЉУДСКАПРАВА И ВЈЕРСКЕ СЛОБОДЕ”...............................15Џемо Реџематовић: ДЕКЛАРАЦИЈЕ О ЉУДСКИМПРАВИМА У “ИСЛАМУ”..........................................17Архиепископ Александар: ПОСТОЈАЊЕ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ.......................................................................21Епископ Симеон: СТАНДАРД ЉУДСКИХ ПРАВА ИСЛОБОДЕ ВЈЕРОВАЊА СУ НЕРАЗДВОЈИВИ.......25Др. Роберто Каваларо: ЦПЦ, СУБЈЕКТИВНОСТ ИНТЕРНАЦИОНАЛНОГ ПРАВА И ПРАВОПОСЛАНСТВА...........................................................28Радован Радоњић: ЗА НОВЕ СЛОБОДЕ................31Жељко Томовић: СТАНДАРДИ У ПИТАЊУ ЉУДСКИХ ПРАВА И ВЈЕРСКИХ СЛОБОДА.........32Радослав Ротковић: ИМОВИНА ЦПЦ И ПИТАЊЕ ЊЕНЕ РЕСТИТУЦИЈЕ...............................................34Др. Герхард Робертс: ДРЖАВА ИМА ПОЗИТИВНУ ОБАВЕЗУ ДА ЗАШТИТИ ВЈЕРНИКЕ.....................36Др. Луиђи Ломбардо: ПОТРЕБА ТРИЈАЛОГА И МИРОВНОГ ПОДВИГА ЗА ПУТ У ТРЕЋИ МИЛЕНИЈУМ..............................................................38Епископ Гервазије: ПОДНОШЕЊЕ СУДБИНЕ........42Раде Бојовић: ВЈЕРСКА ПОЛИТИКА.......................42Новак Аџић: СПЦ ИМА МАЊИВУ ДРЖАВИНУ....45Слободан Франовић: ПРАВО ЦРНОГОРСКИХ ГРАЂАНА НА КУЛТУРНО НАСЉЕЂЕ...................46

Франко Ола: ЖЕЛИМО ДА У ИТАЛИЈИ МЕЂУ ПРАВОСЛАВЦИМА ОДРЖИМО ПРАВОСЛАВНИ ДУХ...49НОВИ ИСТОРИЈСКИ ПРИЛОЗИ О ПЕТРУ ПРВОМ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ............................................52Митрополит Михаило: О ЈЕДИНСТВУ ЦРКАВА....72Мирко Ковач: БЕĆЕДА ПОВОДОМ ДОДЈЕЛЕ ЊЕГОШЕВЕ НАГРАДЕ.............................................73Стево Вучинић: ТРУБЕ СТРАШНОГА СУДА..........77ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАШТИТИ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .78Борислав Цимеша: О СВЕТОМ ПЕТРУ ЦЕТИЊ-СКОМ...........................................................................81Р.Л.: УЛОГА СВЈЕШТЕНСТВА.................................83Мило Капичић: ЕПИКУРЕЈСКО И ХРИШЋАНСКО........86Предраг Вушуровић: УДАХНУО ЈЕ ЖИВОТ НАШОЈ ЦРКВИ...91Жарко Л. Ђуровић: АНЂЕЛИ.....................................92Радослав Ротковић: ЦРКВА........................................93У.Л.: СТАРИ СРПСКИ МИТОВИ..............................96ЦРНА ГОРА - ЗЕМЉА ВЈЕРСКИХ СЛОБОДА.......97ПРЕСУДА.....................................................................99РЕАГОВАЊА.............................................................102Б. Думовић: ЦРНОГОРСКО СВЈЕШТЕНСТВО У ПРОШЛОСТИ............................................................103Борислав Цимеша: ИНКВИЗИЦИЈА У БИЈЕЛОМ..........104Др. Цветко Павловић: КРАЉЕВИНА ЦРНА ГОРА И РУМУНИЈА................................................................105Лале Брковић: ТРИ БОЖЈА ГЛАСА........................108Иван Јововић: БАРСКА ДИЈАЦЕЗА.......................109

2

ПРОГРАМ ЛУЧИНДАНСКИХ СВЕЧАНОСТИ – 31.10. И 01.11.2009.Г.

31.10.2009.г.

- у 8 ура полазак за Његуше испред хотела Сплендид – Бечићи- у 10 ура литурђија у цркви Светог Ђорђа – Његуши (Раичевићи)- у 11,30 ура Његуши – закуска- у 12 ура полазак за Цетиње- у 13 ура долазак на Цетиње – Владин дом- од 13,30 до 16 ура у Владином дому свечана śедница Митрополитског Савјета ЦПЦ

- поздравни говор његове светости господина Михаила

- документарни филм о ЦПЦ од 1910. до 2009.године

- Свечани говор у поводу деведесете годишњице од рођења Владике Антонија Абрамовића

- Усвајање Устава Црногорске православне цркве

- Додјела признања

- Коктел

- У 17 ура свечани ручак у хотелу Гранд (за званице)

- У 20 ура у Зетском дому Свечана Академија Фондације „Свети Петар Цетињски“

- У 22 уре полазак за Бечиће (хотел Сплендид)

01.11.2009.г.

- у 8,30 ура полазак за Цетиње испред хотела Сплендид- у 9,30 ура долазак на Цетиње- у 10 ура на Орловом кршу – парастос Владици Данилу- у 11 ура полазак за Бечиће (хотел Сплендид)- од 13 до 19 ура у хотелу Спландид – Међународни научни скуп на тему „Људска права и вјерске

слободе“- пауза од 16 до 17 ура – ручак за учеснике и госте међународног скупа,- у 21 уру у хотелу Сплендид свечана вечера коју организује Владика ЦПЦ

3ПОШТОВАНИ,

Почаствовани смо да Вас позовемо да присуствујете свечаној śедници Митрополитског Савјета Црногорске православне цркве и међународном научном скупу „Људска права и вјерске слободе“ који ће се одржати 31.10. и 01.11.2009.г. у организацији Црногорске православне цркве, Дукљанске академије и Фондације „Свети Петар Цетињски“.

Част нам је да будете наш гост на свечаној ćедници Митрополитског Савјета која ће се одржати 31.10.2009.г. (субота) у Сали Ивана Црнојевића (Владин дом) на Цетињу са почетком у 13,30 ура поводом деведесете годишњице рођења упокојеног духовног Поглавара и обновитеља ЦПЦ владике Антонија Абрамовића.

Такође Вас позивамо да у Бечићима 01.11.2009.г. од 13 до 19 ура у хотелу Сплендид присуствујете међународном научном скупу „Људска права и вјерске слободе“. У оквиру ове теме разматраће се:

a) Европски стандарди у питању људских права и вјерских слободаb) Сарадња цркава и вјерских заједница на простору западног Балканаc) Злоупотреба вјере у политичке сврхеd) Статус сакралне имовинеe) Заштита сакралних културних добараf) Положај и улога Црногорске Православне Цркве

На скупу ће учествовати и представници међународних организација које се баве овим питањима и сестринских православних цркава.

ОРГАНИЗАТОРИ

ЛУЧИДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА

Овогодишње Лучинданске свечаности ЦПЦ отпочеле су у суботу 31.10.2009.године са почетком у 10 ура Светом архијерејском литургијом која је служена у цркви Св. Ђорђа на Његушима. Свету архијерејску литургију је служило 5 владика и епископа, митрополит Михаило, Архиепископ Александар (Украјина), епископи Гервазије (Бугардска) и Симен и Горазд из ЦПЦ , заједно са свјештенством ЦПЦ, Украјинске, Бугарске и

Молдавске цркве. Укупно је на Светој Архијерејској литургији којој је присуствовао велики број вјерника саслуживало више од 20 свјештеника из ЦПЦ и сестринских православних цркава. Светом Архијерејском литургијом ЦПЦ је добила новог ипођакона, господина Бранислава Пајовића.

Из Канцеларије ЦПЦ

E-mail: cpc@t-com.me, Gruda bb, 81250 Cetinje Montenegro - tel/fax: ++382 41 240 010

4

ЛУЧИНДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИСВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЦРКВИ СВ.

ЂОРЂА НА ЊЕГУШИМА 31.10.2009.г.

5

6ЛУЧИНДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ 2009.Г.

Свечана Ćедница Митрополитског савјета ЦПЦ – Лучиндан 31.10.2009.

У препуној Сали Иван Црнојевић Владиног дома на Цетињу у 13 ура почела је Свечана Ćедница Митрополитског Савјета ЦПЦ. Након химне које је извео хор „Алата“ ријеч је узео предсједавајући скупа господин П. Вушуровић: Ваша Светости, Ваша високопреосвјештенства, Даме и господо, са благословом његове Светости Архиепископа цетињског и митрополита ЦПЦ Михаила, отварам свечану Лучинданску сједницу Митрополијског Савјета у проширеном саставу. Са нама су данас и високе делегације неколико сестринских цркава, чланови породица почивших који су са овом Црквом једно од почетака организоване борбе за њену Васпоставу и други драги гости из свих сфера друштвеног живота земље. Чињеница да се ове године навршава 90 година од рођења Првог духовног поглавара на данашњи празник црногорски 1993.године и формално обновљене ЦПЦ, Владике Антонија Абрамовића, много је више од повода за окупљање. Кратко слово о свом Великом претходнику из Пера насљедника на трону којег је достојан: Михаило, Владика црногорски! – рекао је предсједавајући и наставио –Од великог броја телеграма које су ЦПЦ и њен Митрополит поводом празника и Лучинданских активности примили, цијенећи ваше вријеме, издвајамо један: Телеграм – Мила Ђукановића.

Телеграм Премијера, господинаМила Ђукановића

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАДУКЉАНСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИФОНДАЦИЈА „СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ“

Ц е т и њ е Подгорица,29. октобар 2009.Поштована господо,

Најљубазније вам захваљујем на позиву да присуствујем међународном научном скупу „Људска права и вјерске слободе“ и Свечаној сједници Митрополитског Савјета Црногорске православне цркве, поводом деведесете годишњице рођења владике Антонија Абрамовића.

Цијеним ваше напоре да оваквим и сличним скуповима, доприносите јачању људских права и даљој демократизацији нашег друштва. Влада Црне Горе ће бити посебно посвећена питањима очувања културног идентитета и унапређења вјерских слобода, у складу са најбољом традицијом квалитетних међунационалних и међуконфесионалних односа. Увјерен сам да ће и ваш скуп афирмисати темељне вриједности црногорске баштине и указати на значај ових институција у друштву.

Жао ми је што због раније заказаних обавеза нијесам у могућности да се одазовем вашем позиву. Стога, користим ову прилику, да поздравим вас и ваше госте и пожелим вам успјешан рада.

С поштовањем, Мило Ђукановић

7

ПРИКАЗАН ЈЕ ФИЛМ О ЦПЦПредćедавајући је наставио:

Прије још једног кратког подсјећања на животни и духовнички пут Владике Обновитеља, замолио бих да своју пажњу усмјеримо на кратко филмско подсјећање на пређени трновити пут Црногорске цркве од времена проглашења Краљевине Црне Горе, до наших дана. Филм је за потребе ширења истине о ЦПЦ и увода у црногорску црквену проблематику неупућеног дијела како домаће, тако и стране јавности, са Владичиним благословом, припремио Медиа тим Одбора за промоцију интереса ЦПЦ и тек је дјелић богате архиве у посједу цркве, која се стално обогаћује из извора савременика и судионика догађаја, као и архива домаћих и страних медијских кућа. Након приказаног филма одржано је слово о Св. Петру Цетињском блаженопочившем владици Антонију.

ГОВОР ВЛАДИКЕ МИХАИЛАПоштовани аудиторијуме,

Отварам овогодишње Лучинданске свечаности Црногорске православне цркве и поздрављам све присутне званице, градоначелника Пријестонице, свјештенство, вјернике и чланове Митрополитског савјета и црквених одбора Црногорске православне цркве, пријатеље и поштоваоце, високе представнике Дукљанске академије наука и умјетности, и фондације „Свети Петар Цетињски“, све оне дјелатнике у служби истине и правде који посветише свој рад и дјела Црногорској православној цркви, Црногорску дијаспору, као и све вас присутне и уједно се захваљујем на присуство којим осмишљавате наш скуп.

Поштовани Аудиторијуме, Данашње Лучинданске свечаности представљају, у ствари, црногорски Петровдан, велики црногорски вјерски празник и славу у част Светог Петра Цетињског, чудотворца. Свети Петар Цетињски Чудотворац, познат и по својем владарском, историјском и владичанском имену „Петар Први Петровић Његош“, ненадмашни је историјски великан Црне Горе и њене историје, владар и државник, војсковођа и побједник над силама, мрака, владика и светац, законодавц, реформатор и књижевник епохалних епистола, уздигао се до универзалних вриједности и врхова европског еманципаторства епохе рационализма и просвјетитељства. Доноси свој чувени Закон општи црногорски и брдски прије Наполеоновог Коде Цивилеа, а својим епистоларним књижевним дјелима по мишљењима нобеловца Ива Андрића, не само да се изједначио него је он и надмашио посланице Светих апостола Петра и Павла. Упокојен у Господу проглашен је за свеца 1834. док га је црногорски народ још за живот „беатификовао“ именујући га светим владиком. Савремно јавно мишљење му кроз ђелатну мисију интелектуалних елита и активних судионика нашег друштвеног живота додјељује атрибуцију инаугуришући га у највећу црногорску историјску личност свих времена до данас. Светим Петром се мјери црногорско историјско вријеме. Он је недостижни вајар монумента црногорске и општељудске слободе и Црне Горе као споменика подигнутог у част слободе. О њему се говорило, писало и мислило као творцу, тумачу, свједоку и вјеснику универзалних и свеопштих порука којима и себе и нас уграђује у пантеон вјечности. Зато је он трагедијом Црне Горе 1918.године, постао жртва реокупатора Црне Горе приспјелог под паролом „савезника“ и „брата“. Српске реокупационе војне трупе и присталице насилног присаједињења Црне Горе Србији траже спаљивање његових моштију и рушење цетињског манастира. А СПЦ га недавно проглашава за својег свјетитеља иако он никада није ногом укрочио у Србију

8која за вријеме његове владавине слободном Црном Гором, бијаше Турски роб и спахилук под именом Београдског пашалука. Сљедбеници оваквог терора над Црном Гором црногорском православном црквом и Св. Петром који столују у Цетињском манастиру, данас онемогућавају аутохтоним Црногорцима и Црногорској цркви приступ својем свјетитељу. Такво стање је неодрживо у савременој цивилизацији, а поготово у будућности, демократији, слободи и општем људском напретку и еманципацији чијим путевима корачамо. Изнијети факти пред овим узвишеним аеропагом исказују и потврђују разлог постојања наших стремљења и карактер наше тежње за пуном вјерском и људском слободом, истином и правдом. Упркос почињеној нам неправди вјерници Црногорске православне цркве и Богу одани црногорски народ шири љубав, вјеру, и наду, подноси судбину, развија толеранцију, поштује Хришћанско начело „волите своје непријатеље“, уздиже се над неправедном судбином, побјеђује самог себе дубоко вјерујући у тријумф части, права и слободе духа и духовности Црне Горе. Идући у сусрет остварењу пуне истине и добра за све људе, народе, државе и цркве, људске и вјерске заједнице, желим вам добродошлицу, добро здравље и напредак, вјечност у тренутку и испуњење наде, жеља и снова.

Будите Благословени,Архиепископ Цетињски иМитрополит Црногорски

† М И Х А И Л О

ВЛАДИКА АНТОНИЈЕ Мој велики претходник на трону светога Петра цетињскога владика Антоније био је човјек пун хришћанских врлина. Он и данас као и у вријеме када је изабран за духовног Поглавара надахњују Црногорце.Зато што је био украшен врлинама особеним само духовном Поглавару једног малог народа као што је наш, а то су храброст и посвећеност нашој цркви, земљи и народу. Јер је наш народ сваких пола вијека распет на Голготу, а његови поглавари обавезни да понесу свој крст.Владика Антоније га је понио у право вријеме, и њиме обиљежио и себе и вријеме раних деведесетих година на начин који га не чини само владиком него и личношћу о којој ће историчари судити и пресуђивати у будућности. Биће нападан и оспораван снажније и моћније него је то икада чињено за његова живота.А за живота вријеме му није било наклоњено, већ је доживио и преживио да буде оспораван на начин који није био достојан ни њега као личности ни, његовог свјештеног достојанства. Зато се на данашњи дан, поводом деведест година од његовог рођења, сјећамо владике Антонија као великана нашег народа, који је обновио нашу цркву и својом жртвом и дјелом уцијепио је у наше душе и наша срца. Никада је нико више неће нити укинути нити поништити док је свијета и вијека.Казао сам да је својеврмено оспораван на начин недостојан црногорског владике јер је такво вријеме било. Зато је сахрањен на мјесту које му не приличи као поглавару који је столовао на столици светога Петра Цетињскога. Његово је мјесто да почива у сјени Цетињског манастира.Зато је не само наша црква, већ и сви ми заједно смо обавезни да му подаримо вјечни мир у пријестоном манастиру наше Цркве и државотворном сједишту наше државе. Даће Бог што неће људи и цетињски Манастир биће опет наш. Нека је вјечна слава и хвала мом великом претходнику владици Антонију!

D МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО

9

О ЛИКУ ВЛАДИКЕ АНТОНИЈА Високопреосвјештени Антоније (1919-1996), „Вјесник воље Свевишњега“ да опет „на овом камену сазида цркву своју“, као Обновитељ Црногорске Православне Цркве, Први Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски по њеном Васкрсењу, крстоносни је међаш новије црногорске црквене повјеснице. Оданос, озбиљност и постојаност једног Катуњанина из чувеног бјеличког братства Абрамовића, пострада и урођена благост додатном ће благодати, ширином видика и јединством с Богом оплеменити вјерски, етнички, културно толерантна средина Боке, мјеста рођења малог Илије. Такве особине ће га, након свршетка народне, а потом и грађанске школе у родном Котору, уз двије године служења у Прасквици паштровској, ђе ће у сусрету са манастирским животом зријевати његове богобојажљивост, ревност и склоност поуци, на најбољи начин припремити за његово касније монашко смиреноумље. Наћи ће га у Високим Дечанима, у које долази као ђак ’37-е, а напушта их тек 55-те, као Антоније, свршени богослов, одликован чином игумана у храму Манастира који је, као један од тек петорице преосталих монаха, својим подвижништвом, храброшћу, богоугодним животом и ставом према иновјернима, служећи га, провео кроз Сциле и Харибде Другога свјетског рата, сачувавши га нетакнутог за народ и Цркву Христову. Оставља га одликован, као и причу која не блиједи, да би наставио богослужитељство као настојатељ Манастира Пећке Патријаршије, Раковице, Савине и напосљетку, разочаран, Моштанице, у Босни. Заточнику канона, строгих монашких правила и дисциплине у црквеном животу било је суђено да спозна и другу, тамну и горку страну институције чији је духовник тада био: више није било довољно мијењати њене епархије. Природом и дјелом далек свему симонистичком и расколничком, након редовног, канонског отпуста, на своју молбу и једногодишњег боравка у Грчкој, мир свештенослужитеља и убјежиште пред онима „далеким православљу по његовом смислу и циљу“, како је касније написано, Блаженопочивши је Владика био принуђен потражити у другој цркви – Америчкој православној цркви. Једнако смјерно и ревносно служење Христу и повјереном му вјерном народу 1967.године доноси му чин митроносног архимандрита, да би три једнако узорне деценије пастирског искуства у окриљу Амричке православне цркве у Канади у јулу 1993. биле крунисане именовањем за викарног епископа Канаде. Божја му промисао, његов Народ и Домовина најжешћи ход по мукама и усуд да за њих пострада намјењују за сам конац земаљскога бивствовања, да га дјелом и украси: на измаку тјелесних и свом свјежином умнијех снага стиже да одговори на вапај стада без пастира и народа без земље: На Лучиндан, 1993. опет је, након седам деценија од неканонског укидања, удахнуо живот Црногорској Цркви, ставивши се, по Одлуци Општецрногорског збора, као некад, на њено чело, а својом вољом на биљегу да, по науку Христову благосиља оне који га проклињу, моли се за оне који нас злостављају, чинивши још у далеким данима ратног вихора пуно добра својим каснијим мрзитељима: „Владике – господаре бирао је Црнигорски народни збор. То је изнимка у православљу. Лучиндан и Петрован ’93. на Цетињу сасвим је у духу вишестољетне црногорске традиције, која се у овом изванредном и ненормалном времену морала обновити и избити у први план као једино исправна, могућа и истинска, изворно хришћански слободарска. Као таква, наставља све оно најпозитивније у својој повијести...“ Три године касније, без иједног дана који је пропустио да посвети својој светој мисији Црногорске духовне обнове, новембра 1996. предаје душу своју у руке Христове. А васкрслу Цркву у сад занавијек Васкрслој Домовини, на још једној Божјој и својој њиви, на којој је ударио прву бразду, у руке црногорских архипастира. „Родних Црногораца“, који ће се, бринући о повјереној им Црногорској, живој цркви Христовој, својој земљи, народу и свима вјерујућим, надахњивати снагом, крепошћу и подвижништвом са којом је Блаженопочивши Антоније Обновитељ носио и понио свој и наш крст на Голготу и трновити вијенац Мученика, као и Син Божји чију нам је љубав свједочио и проповиједао. Љубав вјечну и неупитну као што су вјечни Част, Право и Слобода Црне Горе и њене цркве. П. Вушуровић

10

ДОНЕШЕН ЈЕ НОВИ УСТАВ ЦПЦЈЕДНОГЛАСНО

Са благословом Митрополита Црногорског проширени састав Митрополитског савјета једногласно је донио нови Устав ЦПЦ о којем је уводно слово дао свјештеник Бојан Бојовић. Он је рекао:

РИЈЕЧ СВЈЕШТЕНИКА БОЈАНА БОЈОВИЋА

Ваша светости, ваша високопреосвјештенства, драги гости, уважени чланови Митрополитског савјета!

Имам особиту част и задовољство да Вас, по налогу Његове Светости информишем да је свети Синод ЦПЦ на Својој сједници одржаној 8-ог маја 2009.године, након годину и по дана рада, утврдио и одобрио коначан приједлог новог Устава Светог Синода Црногорске цркве.

До приједлога се дошло уз пуно ангажовање нашег тима правника који је сво ово вријеме у континуитету радио скупа са члановима Светог Синода, као основ користећи документа ЦПЦ из периода прије њеног неканонског укидања 1920.године, уставе других, сестринских цркава и њихова искуства и праксу, а руководећи се искуствима из периода након обнове црквеног живота и растућим потребама које пред нас поставља све јача и одговорнија улога Цркве у црногорском друштву.

Истовремено, користим прилику да вас подсјетим да, према члану 198. још важећег Устава „Измјене и допуне Устава врши Митрополијски савјет на захтјев најмање 2/3 чланова савјета или на приједлог и захтјев Светога Архијерејског Синода“. Хвала вам...

За подсјећање:

Члан 199.

Ступањем на снагу Устава, престају да важе сви закони, уредбе и прописи који су му у супротности.

Члан 200.

Устав ступа на снагу 15 дана од дана објављивања.

ДОДЈЕЛА ОДЛИКОВАЊА ЦПЦСа задовољством констатујем да је МС на Лучиндан 2009. на десетогодишњицу доношења Првог,

изласао и потврдио Нови Устав ЦПЦ. Нек’ нам је срећан, нек’ оживи старе традиције и донесе нови мах и замах напорима ЦПЦ да у својој земљи, што скоријих дана буде оно што припада и њој и Домовини, закључио је предсједавајући. Након духовне музике у извођењу хора „Алата“, он је наставио:

Једно од права митрополита јесте и да установи и одлучује о додјели признања и одликовања Црногорске Цркве. Избор и критерији је овог пута био релативно лак: Указати дужно поштовање и подсјетити на патриотизам, снагу, храброст и трудољубље оних чије су сјени над Цетињем данас узвијале, и чијим је трудом Црногорска црква опет жива...

11Од оних који су је тражили и удахњивали јој живот копајући за истином о њој у прашњавим

библиотекама да би је ширили као штит пред асимилационим мачем већег, развијавајући сироту простоту пука, преко оних који су у коштаној сржи имали она згаришта и летеће чете из 18-те, преко оних који су кроз око камере хватали сваки вапај за њом, загон ка истини, документовали га и слали у свијет и пред незнавеног, развијавајући заблуду сликом. Оних који су далеко од кабинета и још даље од страха, са којим се нијесу ни упознали, сем оног за Црну Гору, жестином своје момачке и мушке снаге били живи штит и бастион њеног интегритета и пркоса, оних који су сем интелектуалне снаге и побуне на свакој пољани људског сусретања оних тешких година имали Црну Гору на уснама и чија је кеса била права сестра сваком црногорском плану и науму, у повоју и настанку, инатом храњеном и до овога, своје домовине и цркве напокон одњивљеном, оних чија је четкица, једнако брза и чиста као њихов и ум пред нама оживљавала заборављене свеце и отете олтаре, са којих су нам њихова и лице Мајке Божје чували леђа и душе у јуришу за повратак себи, оних који су знали ђе да пренесу и ђе наложе онај огањ нетуљени, који ће се брзо вратити ђе треба, да плодом почине, оних који, и да им је Бог судио ђецу, никад не би могли имати онолико колико су нас имали тих дана и година, оних ђе је био један у мору заблуде, и чији је зрак истине, интегритета и љубави ка земљи то море исушивао и к познанију истине довео, оних који су већ ад патрес, многих...ка којима ћемо сви..који су мирна срца и чисте душе пошли глсподу Различитих, својих, особитих, не без мана, великих наумом, још већих чињењем... Различитих... Многи се, прије неба вјероватно не би ни срели. Да није било муке за Црну Гору и њену Цркву. Овако су једно у свакој молитви и над сваким олтаром црногорским. Радујући се и горе сваком новом и враћеном, сигуран сам. Лако им је. Обавезали су и поставили киљане. И Вама, уважени пријатељи и браћо и сестре из породица почивших добитника медаље Обнове, и свима који ће, након нас, ово наставити. Оставили су богами и биљег. И то високо. Над у Бога и Светога Петра данашњег и ваздашњег, достижан. Уз молбу да им минутом ћутње још једном одамо пошту – Слава им...

А сада позивам и молим Митрополита Михаила да, уз помоћ Оца Бојана и моју, додијели породицама медаље којима је благоизволио одликовати почивше...

МЕДАЉА ОБНОВЕ,ОВИМ ОДЛИКОВАЊЕМ ОДЛИКОВАНИ СУ:

1. Владика Антоније Абрамовић, одликовање примио Бранко Вујачић (сестрић) са сестром,2. Проф.др. Душан Гвозденовић , примила Ђина Рајковић (сестрична),3. Проф.др. Драгоје Живковић, примила Јелена Живковић,4. Пеко Бурић, примила Даре Бурић, жена – шаље писмо,5. Вукосав Добриловић, примио В. Пулевић,6. Саво Јаблан, примиле Љубинка и Сандра Јаблан,7. Раде Кустудић, примио син Младен,8. Пуро Ковачевић, примио син Ненад9. Станислав-Ћано Копривица, примила синовица Оља Копривица,10. Станко Филипов Мартиновић, примио син Вукашин,11. Бранко Ђ. Никач, примио синовац Срђа Никач,12. Јакша-Гаро Никчевић, примио син Батан,13. Божидар-Бобо Богдановић,14. Љубомир-Љубо Каписода – Стањевић, примио син Никола - Микица са женом,

1215. Михаило-Мишко Мартиновић, примили син и унук,16. Петко Пешукић, примио стриц Пињо,17. Душан Брајовић, примио Данило, Душанов син,18. Проф.др.Војислав-Војо Никчевић, примио син Драшко,19. Божидар-Ђико Ђикановић, примио брат Јовица,20. Велимир-Мујо Милановић, примила жена Зорица,21. Миодраг-Мишко Вукмановић, примила шћер Хајдана,22. Петар Перо Марков Вушуровић, примили отац и син, Марко и Новак,23. Предраг-Пеђа Вуликић, примила жена Нађа,24. Веселин Комненић, примили сестра и зет – Мијо Вујачић са женом Мирјаном,25. Ранко Комнеић, примили сестра и зет Мијо Вујачић са женом Мирјаном,26. Мишко Радуновић, примио син Велиша,27. Јосиф-Јошо Љумовић, примила Александра Љумовић – Поповић

МЕДАЉА ВЛАДИКЕ АНТОНИЈАОвим високим одликовањем на Лучинданској свећаној Ćедници Митрополитског савјета 31. октобра 2009.г. одликовани су:

1. Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски Михаило2. Которско-Приморски Архиепископ Симеон3. Билоцеркивски Архиепископ Александар4. Неврокопски Митрополит Гервасије5. Аргентински Епископ Горазд6. Архимандрит Порфирије7. Протојереј-ставрофор Јован Ђ. Томовић8. Протојереј-ставрофор Живорад М. Павловић9. Протојереј-ставрофор Милутин Б. Цвијић10. Протојереј-ставрофор Бојан М.Бојовић11. Протојереј-ставрофор Франко Ола12. Протојереј-ставрофор Александар Лазар13. Игуман (Молдавија)14. Протосинђел Натанаило15. јеромонах Јелисеј Лалатовић16. свјештеник Зоран Павловић17. свјештеник Драган Павловић18. свјештеник Неђељко Фуртула19. свјештеник Иван Пајовић20. свјештеник Бугарска21. Ђакон Александар Украина22. Ђакон Сретен Вујовић23. Ђакон Жарко Л. Ђуровић

Додјелом одликовања и коктелом закључена је свечана ćедница Митрополитског савјета ЦПЦ.Редакција Лучиндана

13

14Лучинданске свечаности (неђеља 1. новембар 2009.г.)

Митрополити Црногорске, Украјинске, Бугарске и великодостојанственици Молдавске цркве на Орловом кршу на Цетињу

служили

ПАРАСТОС ВЛАДИЦИ ДАНИЛУ Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски Михаило са епископима Црногорске, Украјинске и Бугарске и великодостојанственицима Молдавске цркве, те са свјештенством ових цркава служио је у неђељу 1. новембра 2009.г. парастос Владици Данилу на Орловом кршу на Цетињу. Било је то први пут након 91 годину и први пут након обнове ЦПЦ. Уједно тим поводом С. Вучинић је у краћој бесједи исказао значај овог догађаја изражавања поштовања династији Петровић – Његош чијих 7 црногорскијех владара сијају као „седам звјезда Даница“. По обављеном парастосу родоначелнику династије Његош, у славу Петровића, Вучинић је евоцирао значај ове владарске куће за Црну Гору и црногорски народ и цркву. На двадесетогодишњицу зачетка идеје о

обнови ЦПЦ изразио је благодарност вјерника ЦПЦ и грађана Црне Горе, владици Михаилу, који је окупио високе представнике три сестринске православне цркве. Прије двадесет година, наставио је он, није се ни могло претпоставити да ће ЦПЦ сада имати тројицу владика, 10 свјештеника и једног ђакона. И сама чињеница да смо присуствовали скупу који је обиљежио велики јубилеј – 90 годишњицу рођења владике Антонија Абрамовића и 20. година од зачетка обнове ЦПЦ велики је подстрек да наша црква у наредним годинама оствари циљ своје мисије – обнову свих компетенција, духовних и материјалних на цијелој својој територији.

Редакција Лучиндана

15

Међународни научни скуп“Људска права и вјерске слободе”(хотел “Сплендид”, Бечићи, 1.11.2009. г.)

ОРГАНИЗАТОРИ:

Напомена редакције (приређивача): Усмено елаборирана саопштења и реферати објављени су према тонском запису (ДВД-у) ТВ Монтена.

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

ДУКЉАНСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЈЕТНОСТИ

ФОНДАЦИЈА СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

16

Аутор: Стево Вучинић Хотел “Сплендид” Бечићи 1.11. 2009 године

Ваша светости, ваша преосвјештенства, ваше екселенције, господо свјештеници, даме и господо,

Дубоки је смисао ове међународне конференције за Црногорску Православну Цркву. Ми њоме најављујемо снажну међународну активност која има за циљ снажење наше цркве и вани и у земљи. Јер су нарочите политичке прилике у земљи у посљедних двадесет година успоставиле екскслузивни статус београдске пратријаршије у Црној Гори којег она не жели да се одрекне ни по коју цијену. А очито је да наша државна администрација нема снаге ни воље да црногорско црквено и међувјерско питање уопште ријеши на начин који је задовољавајући за све чиниоце вјерске сцене у земљи. Незадовљство свих је снажно и не доприноси политичкој стабилности нити толеранцији између цркава и припадника различитих конфесија. Јер београдска патријаршија непосредно угрожава и католичку цркву и посредно исламску вјерску заједницу. Док се преко наше земље намјерно и пријетећи исцртавају дубоке границе између различитих култура и конфесија. Граде се вјерски објекти који не респектују наше градитељско насљеђе већ се намећу рјешења

дубоко страна нашем културном и политичком бићу. На постојећим врши се архитектонска реинтерпретација да би јој се измијенио њен укупни смисао. На темељу таквих измјена врше се поновна тумачења наше историје и поново се исчитава наша повијест сагласно потребама великодржавних амбиција сусједних народа. Усуђујем се да тврдим да се над црногорским црквеним градитељским насљеђем врши културоцид размјера одавно непознатих европској пракси. А покретна и непокретна црквена имовина нам је изузета и пренијета на власнике који станују на београдским адресама. У таквим околностима се одржава ова међународна конференција која треба до отвори нову страницу у односима између угрожених култура и вјероисповијести у нашој земљи и између малих европских народа чије интересе угрожавају њихови сусједи а чији су представници присутни овој конференцији. У то име вас поздрављам и позивам да својим дискусијама дате допринос овој конференцији.

Поздравна ријеч Драгољуба Драга РашовићаПредсједника Управног одбора Фондације „Св.Петар Цетињски“Хотел „Сплендид“, Бечићи, 1. новембра 2009.године

Поштовани учесници Међународног скупа, Ваша Вископреосвјештенства, Ваше Екселенције, Даме и Господо,

Као представник Фондације „Свети Петар Цетињски“ и један од суорганизатора овог веома значајног Скупа, желим да вас најсрдачније поздравим и пожелим плодан рад – на корист унапређења темељних људских права и вјерских слобода, а у нашем случају – и остваривања равноправности за обновљену државотворну Црногорску православну цркву. У времену снажења обновљене државне независности и самоодговорности Црне Горе, нужно је свестраније и досљедније подстицање и помагање оних субјеката који доприносе изградњи

модерног демократског друштва и суживота у нашој мултинационалној и мултиконфесионалној Домовини. То подразумијева стриктно спровођење већ донијетих и озакоњених одлука, као што је извршни налог да се са свете планине Румије уклони незаконито и илегално инсталирани лимени објекат у облику црквице – на мјесту ђе су се сваке године, кроз вјекове, окупљали припадници римокатоличке, исламске и источноправославне вјероисповијести, дакле – вјерници три наше најбројније и најстарије конфесије. У том погледу одговорност надлежних органа наше Владе је

17већ дуже времена на озбиљном испиту, што је предметом интересовања и међународне јавности. Очекујемо да ће овај скуп широког тематског оквира успјети да се позабави и конкретним примјерима из наше средине, оптерећене бројним међусобно супротстављеним проблемима, као што су: питање повраћаја црногорских православних храмова у сувласништво Државе и Црногорске православне цркве, што не искључује равноправно коришћење духовних и материјалних добара која су сада у фактичком посједу четири епархије Српске православне цркве. Увјерени смо да ће сви одговорни субјекти коначно процијенити да више нема одлагања рјешавања акутног питања односа Црногорске

и Српске цркве, јер нерјешавање тог проблема потхрањује антагонистичке страсти и елементе политичког ризика у црногорском друштву. Без праведеног рјешења тог односа, тј. без обезбјеђења темељних људских права и вјерских слобода и у овом веома важном, специфично црногорском проблему, тешко је замислити наш убрзани пут у заједницу слободних и равноправних држава и народа Европе. Још једном вас поздрављам и искрено се надам да ће допринос овог Скупа бити уважен од свих релевантних домаћих и међународних институција.

Хвала вам.

-Госп.Владика црногорски Михаило-предс. Дукљанске Академије, проф.др. Борислав Николић-Предсједник Фондације Св. Петар Цетински Драго Рашовић

ДЕКЛАРАЦИЈЕ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА У ИСЛАМУ

УВОД

Двадесето стољеће протеклог миленијума, најкрвавије стољеће у повијести свијета, с два свјетска рата и низом локалних сукоба који су однијели десетине милиона људских живота, можемо, с аспекта декларација, повеља, резолуција и конвенција прокламованих на разним нивоима, назвати стољеће људских права. Наиме, тек се половином двадесетог стољећа у међународном праву први пут појављују повеље о заштити људских права. Због чињенице да су напредне и развијене земље запада, које су заправо највише кршиле темељна људска права, иницирале доношење тих резолуција, усталило се опће мишљење да су само те земље и њихове демокрације истински баштиници и заштитници људских права. Државе које нису припадале западној цивилизацији искључиване су из свих озбиљнијих расправа о људским правима. Такав случај је и са исламским земљама. Парадоксално је да се, у исто вријеме док се у Уједињеним нацијама доносе разне декларације и повеље о правима човјека, исламске земље борбе за своју независност од колонијалног угњетавања истих држава које се

на западу поносе својом слободом, демокрацијом и поштивањем људских права. И Разумљиво је стога зашто исламски учењаци и правници нису били склони западној демократији, нити су у то вријеме могли расправљати о поштивању људских права на начин како је то учињено на Западу. У данашње вријеме, посебно након 11. септембра 2001.године и трагичних догађаја у Њујорку, западни теоретичари тврде да су ислам, с једне стране, и демократија и људска права, с друге, инкомпатиблни; да је ислам нехумана религија; да је жена у исламу спутана и да су њена права погажена и укинута; да је ислам религија рата и џихада, те да је као такав ислам неспособан за сарадњу, мир и напредак. Међутим, такве тврдње су неосноване због тога што је исламски цивилизацијски гениј ослањајући се на свети текст Кур’ана и одредбе часног Посланика, кроз своју бурну повијест чувао темељна људска права без обзира на државно уређење. Османска империја чувала је права својих поданика и осигуравала њихову проведбу. Осим тога, ислам баштини темељне документе за заштиту људских права од којих неки сежу чак до времена посланика

18ислама. Ти документи су:

1.Медински устав или Мединска повеља коју је са становницима Медине, града државе, 632.године саставио Мухаммед, а.с., Божји посланик; Опћа повеља о људским правима у исламу објављена у Паризу 19.септембра 1981.године на састанку УНЕСЦО-а; Каирска декларација о људским правима у исламу усвојена 5. августа 1990.године у Каиру на састанку министра вањских послова Организације исламске конференције; Арапска повеља о људским правима усвојена у Вијећу Арапске лиге 15.септембра 1994.године.

Анализа наведених докумената на основу релевантне литаратуре јасно показује спојивост ислама и људских права чије поштивање је један од начина поштивања Бога Који та права према исламском учењу успоставља, а њихово кршење представља гријех. Но, прије него што пређемо на разраду исламских деклерација о људским правима и њиховом доприносу стварања стандарда који су постали саставни дијелови Устава исламских држава, укратко ћемо се упознати с дефинисањем појма „људска права“ и његовим повијесним развојем унутар западне цивилизације како бисмо могли компарирати развој концепта људских права у исламу и на западу. 1. Људска права, појам, подјела и хисторијска генеза. Основна људска права урођена су и једнака за сваког човјека или жену без разлике на њихову расу, спол, боју коже, националност, религију или језик. Она нису везана за неко посебно државно уређење, нити их било какво државно уређење може укинути јер су она старија од државе која би их требала штитити и осигуравати увјете за њихово уживање. То значи да, рецимо, право на живот некоме припада зато што је људско биће, а не зато што је држављанин неке државе или припадник неке религије, нације или пола. Људским правима ограничава се моћ државе, а сама људска права ограничена су поштивањем права других. Сва људска права су универзална, неотуђива, непоништива, недјељива и међузависна. А) Она су универзална јер се односе не све људе без обзира на њихове разлике по сполу, боји коже, раси, националности, вјерском убјеђењу или језику. Све повеље које разрађују каталоге људских права без обзира да ли су усвојене на Генералној скупштини УН-а или у Вијећу Арапске лиге почињу подсјећањем на универзалност људског рода: „Сви људи су...“ „Људи јесу...“ „Сви људи имају право...“ итд. б) Људска права су неотуђива и нераздвојива од појединца. Нису ствар заслуге или награде и не могу се поклонити нити одузети.

ц) Она су непоништива и никакав краљ, скупштина или влада не могу их суспендирати нити докинути. Д) Људска права су недјељива и међусобно зависна тако да се једна група права не може постизати на рачун друге групе. Основна начела људских права прокламована свим повељама су слобода и једнакост. Слобода је основно, природно и урођено право сваког човјека. Сва људска бића рађају се слободна и никоме није дозвољено да бесправно лиши слободе или поробљава другог човјека. „Слобода људи је света...“ „Сва људска бића рађају се слободна...“ „Сви људи су по природи слободни...“ Једнакост подразумијева једнакост сполова, једнакост пред судом, у могућностима и правима без сегрегације, расне дискриминације и сполног омаловажавања. „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима.“ „Сви људи имају једнако право...“ „Сви појединци су једнаки пред законом безу разлике између владара и појединаца.“ Увидом у међународне документе којима се гаранатују и штетите људска права добијамо листу апсолутних права у која спадају: право на живот, забрана мучења, нечовјечног и понижавајућег поступања, забрана ропства и ропског положаја, забрана поновног суђења већ осуђених или ослобођених поводом истог кривичног дјела, слобода мисли, свијести и вјероисповијести, права породице и ђетета, право на држављанство и политичку партиципацију. Генеза развоја људских права на Западу. На основу начела слободе и једнакости током стољећа искристалисан је каталог људских права која су стално еволуирала и непрекидно се надопуњавала. Први документ којим је спутана до тада неограничена моћ монарха била је Велика карта слобода (Magna carta Libertatum) коју је 1215.године важећом прогласио енглески краљ Јохан. Наиме, краљ је у то вријеме разрезивао изузетно високе порезе, па су љути и изреволтирани великодостојници сачинили и на прагaменту написали повељу којом се ограничава моћ владара. Овом повељом међутим не признају се људска права особа већ се одређена права монарха спутавају. Након тога, протекло је неколико стотина година до Habeas Corpus документа којег је 1679.године усвојио енглески парламент, а којим су регулисне личне слободе грађана и законитост у кривичном поступку. Доба признавања људских права државним актима започиње с Америчком и Француском револуцијом које у својим уставима истичу слободу и једнакост као темељне вриједности људског рода. „Људи се рађају и остају увијек слободни и једнаки у својим правима. Друштвене се разлике могу темељити само на опћој

19користи. „Остале државе слиједе примјер Америке и Француске и у своје уставе уграђују ставке које се односе на поштивање и гарантирање људских права. Послије Другог свијетског рата и страхота којима су били изложени јевреји, роми, али и сви остали народи под фашистичком страховладом, формiране су Уједињене нације у циљу одржавања мира и сигурности, развијања пријатељских односа међу народима, поштивању начела равноправности и самоодређења народа и рјешавања међународних спрова или ситуација који би могли довести до нарушавања мира. Генерална скупштина УН-а је 10.децембра 1948.године усвојила Универзалну декларацију о људским правима која представља најважнији документ о људским правима и најбитнији међународни документ 20. стољећа на основу којег је настао читав низ докумената и институција за заштиту људских права.

Исламске декларације о људским правима

Прије него што приступимо анализи докумената о људским правима насталих у окриљу исламске цивилизације потребно је разјаснити повјесне околности њиховог настанка и развоја као и утицај Кур’ана и колонизације исламског свијета на поимање идеје о људским правима. Пажљиви проматрач вјероватно ће примјетити да су исламске декларације о људским правима, ако се изузме Мединска повеља, усвојене касно. Четири су разлога за то:

1.Стољећима је Кур’ан, од Бога објављена ријеч, сматран основним Текстом којим се гарантирају и штите сва људска права касније усвојена на западу. Према исламском учењу универзална људска права, неповредива и неотуђива од сваког човјека, у која спадају право на живот, вјеру, иметак, част и породицу, слобода, једнакост укидање расних разлика, права жена, ђеце и мањина, регулисана су и гарантована основним вјерским прописима. Стога није било потребе да се прави посебан каталог људских права и да на тај начин концепт људских права изгуби своју духовну димензију. Јак утицај кур’анског текста на формирање исламских деклерација о људским правима присутан је у свим каснијим повељама, а посебно у Опћој повељи о људским правима у исламу која је у потпуности утемељена на Светом тексту.

2.Други разлог који смо споменули у уводу јесте страх исламског свијета од „западне демокрације“ која је кроз колонизацију показивала своје најцрње лице. Исламски свијет је на својој

кожи јако добро искусио западњачко поимање људских права. Све до данашњих дана утицај појединих западних земаља (случај Алжира и Француске) на унутрашње уређење неких исламских држава веома је битан. Познавајући то, чини се веома оправданом одбојност исламског свијета ка западњачком поимању људских права.

3.Иако је колонизација учињена под плаштом „цивилизовања“ нецивилизираних народа, ипак колонизатори никада нису озбиљно настојали да у исламском свијету заведу поимање демократије са слободним, вишестраначким изборима. Више су им одговарали марионетски режими које су држали у шаци и преко који су посредно контролисали државу и њене природне ресурсе. Власт у исламским државама, ако се изузме Турска и Иран након револуције 1979.године, никада није била у рукама народа. Та чињеница која илуструје савремени исламски свијет јесте кључни разлог зашто су се декларације о људским правима у оквирима исламске цивилизације усвајале доста касно изашто је провођење ових деклерација више формално него стварно.

4.Исламске декларације појављују се као одговор на све учесталије осуде ислама као јединог кривца за тешку политичку, економску и војну ситуацију у којој се налази исламски свијет. Расправе о инкомпатибилности ислама и демокрације, људских права и слобода резултирале су интелектуалним бунтом у исламских земаља које су у врло кратком року на различитим нивоима усвојиле неколико деклaрација дубоко укорјењених у исламски вјерозакон.

Мединска повеља

Мединска повеља је најстарији писани Устав у повијести који је имао законску снагу. Састоји се од 52 члана који су регулисали односе унутар новоформиране заједнице у Медини коју су сачињавали муслимани, Арапи-политеисти и Жидови. Након што се преселио из Меке у Медину Мухаммед, а.с., настојао је да формира јаку заједницу која није била везана крвним и племенским везама, већ јој је основа била вјеровање у Једног Бога. Да би то урадио 622. године (1. године по Хиџри) сачинио је споразум између мухаџира, енсарија и Арапа који су били политеисти. Тај споразум, који по већини истраживача, у почетку није укључивао јевреје, постао је темељни акт новоформираног града државе, Медине. Након што је позиција муслимана у Медини ојачала побједом

20на Бедру сачињен је анекс Мединској повељи који се односи на јевреје становнике Медине.

Карактеристике Мединске повеље

Прије ње су постојале разраде одређених Устава (Аристотел), али они никада били оживотворени. Мухаџири су муслимани који су учинили хиџру (преселили се) из Меке у Медину. 23 Енсарије су муслимани становници Медине који су пружили уточиште досељеницима из Меке. Мединском повељом успостављају се: одбрана, законодавство, судство, те права и обавезе њених грађана који се сматрају јединственом заједницом – умметом у односу на све друге људе. „Ево шта је Посланик, Мухаммед, прописао вјерницима и послушницима из редова Курејшија и Јетриба, као и онима који су их слиједили, те су им се касније прикључили и борили се на њиховој страни. Они сачињавају једну заједницу (умма) изван осталих људи.“Та заједница своје постојање темељи на вјери у Једног до тада незабиљежено међу арапима. „Богобојазни вјерници морају се супроставити насилнику или ономе ко снује неправду или злочин, крши права и уноси немир међу вјернике. Нека сви дигну руку на таквога, па би он и син једног од њих. „Повељом су ударени темељи владавине права. Сви грађани имају иста права и дужности и без обзира на друштвени положај или материјално богатство (чл. 15) дужни су поштивати одредбе Устава и према њима се равнати. Нико, па чак ни Божји Посланик није изнад устава заједнице. У случају судског спора супростављене стране обрати ће се судији, Посланику Мухаммеду. Тиме је учињен револуционарни корак у успостављању владавине права јер се правни послови не остављају појединцу да их ријешава већ бригу о њима преузима заједница. 28 Други дио Повеље регулише односе муслимана и јевреја који су живјели у Медини. Жидови с муслиманима творе јединствену политичку заједницу чији је Устав Мединска повеља. Они имају иста права као и муслимани и слободни су да исповиједају своју вјеру. „Жидови из племена Бану Ауф творит ће заједницу с вјерницима; жидови нека слиједе своју вјеру, а муслимани своју, без обзира да ли се ради о њима самима или о њиховим клијентима. „Жидови су дужни заједно с муслиманима учествовати у одбрани Медине и при том сами сносити своје трошкове. Муслиманима није допуштено помагати непријатеље жидова, нити је жидовима допуштено помагати непријатеље муслимана (Курејшије). Мухаммед, а.с., је судија у свим споровима међу

онима на које се односи Повеља, али ће жидовима судити према њиховом закону објављеном у Теврату. Онај ко крши прописе Повеље губи право на заштиту и чини то на властиту одговорност.

„Не смију се штитити ни Курејши, ни њихови помоћници ни они који им пружају помоћ. Нека жидови и муслимани прискоче једни другима у помоћ против сакога ко нападне Јетриб.“ Правни је извор Мединске повеље обичајно право које је важило међу Арапима, а не кур’ански текст, што је веома битно јер истиче земаљску димензију организације власти у исламу која није од Бога диригована већ почива на људским споразумима и уговорима. То се истиче у свим члановима који се односе на откуп ратних затвореника и плаћање крварине. Већ у четвртом члану стоји:“Бену Ауфци ће на исти начин као и до сада и као што је то код њих обичај...“

Значај Мединске повеље и њену важност за разумјевање политичког пруларизма и заштите људских права истакао је савремени турски социолог Али Булац који сматра да је : „Мединска повеља коју су прихватили и потписали муслимани, јевреји и мушрици, представља први правни документ уопће писан на темељу једнаких права за све и заштите демократских вриједности и тај је документ далеко старији од оних који се појављују у 17. и 18. стољећу. Очигледно специфичност Мединске повеље је у томе што она даје предност вјерским, правним и културним посебностима, претежира плуралистички модел и тај плурализам ставља под уставну гаранцију. „На крају вриједно је напоменути да је Мединска повеља призната и од неисламских аутора, те је стога своје мјесто нашала и на занимљивој интернет страници на којој се налазе Устави већине држава свијета.

Требамо нагласити све насушнију потребу муслимана Црне Горе за изградњом вјерских објеката и добијањем дозвола за њих као и не постојање великог броја градова у Црној Гори нарочито у подручју приморја (Бока Которска) гдје муслимани немају своје гробље. Па се је надати да држава помогне Исламску заједницу да код локалних власти издејствује дозволе за споменуто.

Џемо РеџематовићГлавни имам

21

Постојање цркве и државе у аспекту богословско-историјског искуства

у савременом животуОснова савремених и прошлих односа

између цркве и државе је проблем реализовања узајамних веза између њих у облику разних традиција. Историјски се издваја неколико схватања општег постојања институција цркве и државе. У парадигмама формирања и постављања учења о цркви и држави, често као потенцијалан услов њиховог постојања виде могућу варијанту човјекових односа у условима општих интереса, у случајевима са прошлим и савременим наследством човјекове историје на пр., разним концепцијама политичког правца у којима се изражава знак доминације цркве и државе нијесу створени никакви повољни услови за реализовање правих узајамних односа између тих установа.

На историјском искуству покушавају спровести приказ односа између цркве и државе у облику теократије, цезаропапизма, папоцаризма и симфоније. Лик најсавршенијег модела виде на примјеру византијске државе, гдје су црква и држава формирале принцип ‘’симфоније’’. Симфонија (складност) је хармонија односа између цркве и државе. Као илустрована варијанта је хералдика (наука о грбовима) византијске државне симболике. Главни грб византијске државе у симболичном приказу двоглавог орла указује на идејни садржај главне суштине тј. општу природу државе и цркве у односу према разним поријеклима власти.

Управо облик поријекла власти црквене и државне одређује главну суштину формирања природе државе, као најсавршенијег облика човјековог постојања. Нажалост идејна симболика описа грба није се могла остварити у савршенству ни једног облика хришћанске државе у току свих историјских периода хришћанске цивилизације.

Византијски модел државе наслијеђивао се у стереотипу савремености, али у односу ка реализацији својих полазних принципа , такав примјер се никада сасвим није успостављао као чист или савршен основ постојања или живот у заједничком друштвеном облику цркве и државе.

Напримјер византијски модел наслиједила

је Кијевска Русија, шта више цијели контигент словенских народа. Ипак сви покушаји да се измире идејни извори са византијским обрасцем, у политичком аспекту јединства коегзистенције цркве и државе нијесу могли бити реализовани.

Као реалан примјер такве неспојиве појаве је представљен у ранијем Руском Царству, у којем је црква била монополизована у аспекту државне власти, као облика својине да одређује и утиче на основу црквеног живота. У систему руске црквене власти црква је у представљању државности ушла у потпуну угодност и била је једно од средстава, колектив реализовања руске државе, која се схватала као квалитет узајамно допуњујућег чиниоца, а не узајамна институција, која је заједно помагала реализовању њихових функција са државом.

Зато је питање које се тиче правне регулативе савремених односа цркве и државе веома важно и актуелно не само у плану рјешавања друштвених противурјечности садашњице, која је најважнија за развој хришћанских држава, у којој је православље историјско и културно наслеђе цивилизованог развоја. Проблем регулисања узајамних односа између цркве и државе мора се повезивати са правним статусом цркве и државе.

У контексту њихових односа је неопходно аналитички се удубити у читав њихов систем, који утиче на рјешавање њихових противурјечности.

Искуство постојања цркве и државе укључује у себе анализу таквих услова њиховог заједничког живота као позиција или схватање ‘’власти’’. Црквена и државна власт дејствују заједно у човјечјем друштву и феномен њиховог узајамног дејства заложен је у темељима структура власти.

У датом случају за заједничко узајамно дејство неопходно је освијетлити њихову суштину – тачније принцип формирања државе, која се утјеловљује у власти, што је знак вишег облика државности и црквеног постојања која се изражава преко власти.

Утврдивши схватамо да је схватање власти

22у критеријумима хришћанског учења и власти у политичком односу могуће потпуно разоткрити законске основе њиховог заједничког постојања и функционисања у условима савременог свијета.

Својим поријеклом држава продире кроз одређене етапе постојања човјечанства.

Постоји неколико теорија поријекла државе који осликавају на себи разне узроке ницања државе. Њихов развој се повезује са историјском етапом развоја друштва када је проблематика државности постала одлучујући чинилац у рјешавању идеалног бескомпромисног облика постојања човјечанства.

Напримјер најбољи представници античке филозофије мисли су покушавали да покажу, да човјек не може постојати ван државе, уколико држава усавршава и индивидуализује развој човјека као умног бића у свијету. Антички мислиоци Платон, Аристотел, Цицерон поријекло државе су повезивали са стваралачким карактером човјека. У концепцији политике Аристотела држава персонификује човјека, који утиче и одређује њен културни и идејни развој. Он не схвата човјека без везе са државом, сви они указују на идентичну вриједност. Схватање ‘’човјека’’ не може постојати ван објекта схватања ‘’државе’’ гдје се испољава потпуна човјекова природа кроз ум и савршенство. Преко човјека се реализује постојање државе и у држави се може потпуно реализовати сам човјек.

Зато као што каже сам Аристотел: ‘’Човјек је биће политике, у том односу што се политика јавља утјеловљењем односа човјека у држави’’. Политички систем Аристотел схвата као природну везу међу људима, који не могу да се не развијају у држави. Напримјер, покрећући схватање државе Аристотел показује на политику као на узајамну везу, која је оптимално могућа у таквом облику као држава. Узајамна веза се испољава кроз чиниоце узајамног дејства и контакта, преко чега се реализује човјек. Дјелиично он издваја такве облике узајамног дејства тј. контакта међу људима, као природни контакт између мужа и жене у циљу продужетка врсте и формирања породице. Слиједећа карика је цјеокупност породице, која се еволуизује у државу, која је највећа етапа политичке реализације државе. На тај начин држава код Аристотела наступа као природан и савршен облик човјековог живота, а циљ политике је идеја заједничке среће. У последњој епохи схватање политике се еволуизује кроз идеал владара ‘’цара’’ који мора остваривати у свом управљању идеални облик државе.

У контексту фиозофских учења социјално правних односа у вријеме Ренесансе и Новог времена позиција идеалног владара самодржца се остварује у дјелу Н. Макијавели ‘’Владар’’. Под утицајем филозофије Новог времена Т. Хобса, Џ. Лока и др. развија се поглед на државу као институцију државног договора, добровољног слагања с циљем општег блаженства. Друштво добровољно формира своју власт, као средство ограничавања индивидуалне слободе за општи развој. У дјелу Т. Хобса ‘’Левијатан’’ власт је средство које регулише однос или право постојања међу људима. Ж.Русо развијајући ту идеју указао је на државу као на својство народа, да формира своја права, у том смислу, да бира власт коју по његовом мишљењу може преузети народ ако власт не оправдава своје наде. У њемачкој класичној филозофији поглед на државу је формирао Хегел, који је под државом схватао виши облик развоја објективног духа (стваралаштва) човјека а власт је са своје стране критеријум те стварности. За нас је важно издвојити да се код К. Маркса и Ф. Енгелса поријекло државе идентификује са класном борбом и држава ниче као последица реакције те борбе и производ је човјекове неједнакости. На тај начин ликвидација класне неједнакости је услов општег блаженства, које ће настати с нестајањем државе у склањању класне борбе.

У слиједећим концепцијама поријекла државе, сам карактер државности и његова суштина тј. природа власти су стекли знаке насилног мијешања државе у живот човјека. Као резултат таквих погледа власт је посматрала религију као дио државних интереса, сматрајући последњи радни дио, то што је поникла са појавом државе.

Поријекло државе са тачке гледишта црквеног вјероучења објашњава библијска историја, у којој се човјечје друштво развијало у почетку као веза мужа и жене тј. породица. У облику породичних односа између мужа и жене јављају се први знаци власти не као својина, већ као средство контакта у дијелу природних односа. Власт је у породици постала услов формирања заједничког виђења власти као средства за ограничавање самовоље. Развој породичног живота је довео до појаве врсте и племена као цјелокупности рода у вези са чим се формира разликовање међу разним народима и успоставља родно-племенски систем који се трансформише у држави и власти у вези са тим се остварује сама природа државе.

Веома често поријекло државе виде као

23последицу гријехопада као примјер наводе тврдњу да до гријехопадања власти није долазило. У датом случају треба нагласити, да је постојање човјека у Рају било блажено а не насилно. Први људи су били сличнији Богу у већој мјери него у савременом значењу и власт се у њиховим односима јављала у сагласности са њиховим стањем и природом, која је била близу Божје стварности. Послије гријехопада природа човјека се физички и морално деградирала и својства човјека су добила промјенљиве функције. Одговарајуће показивање човјекове власти је добило други статус и убрзо се власт схватала унакажено а не као средство за усавршавање. Поимање власти почело се схватати не као својство мудре природе него као стечена одређена способност човјека ка владавини и управљању.

Полазећи од тога потребно је разликовати схватање ‘’власти’’ и схватање ‘’државе’’. Држава је универзални и најсавршенији облик постојања човјековог друштва, ван граница државе тешко је представити положај савременог и древног човјека.

Узрок поријекла државе не треба посматрати у феномену грехопада. Држава је формални процес међуљудских односа и прије свега њено поријекло је повезано са антропосоциогенезом човјека као бића друштвеног постојања. Карактеристична пракса схватања власти квари сам карактер државе, мада често историјска стварност доводи постојање таквих модела до примјера различитих политичких облика у виду тоталитарних режима.

Хришћанско вјероучење јасно декларише свој однос према држави, по ријечима Господа Исуса Христа – ‘’Дајте Цару-царево а Божје-Богу’’. (МФ. 22 ; 21).

Допуњујући ријечи Христа ап. Петар савјетује хришћане: ‘’ Бога се бојте, цара уважавајте’’ (Пет. 2 ; 17). У тим ријечима је принцип узајамних односа између цркве и државе, говорећи, уважавајте цара показује се на неопходност да се уважава онај, кога је Бог поставио да руководи на земљи тј. држава и његова власт. Ап. Павле дајући савјет говори хришћанима: ‘’Свака душа нека се подчињава вишој власти, зато што нема власти не од Бога, власт која постоји је поставио Бог. Зато онај који се противи власти, противи се Божјој заповјести’’.(Рим 13 : 1-2)

Јован Златоусти објашњавајући Посланицу Римљанима говори о божанском успостављању власти. Под влашћу свјетитељ схвата не једноставно власт као фактор пуномоћи одређених лица која

управљају, те саму њену природу.Растварајући принцип поријекла власти

као државног управљања, он указује да је власт дјело ‘’човјечје премудрости’’. За праведне људе власт није потреба, она је неопходна за оне, који не испуњавају Божју заповијед: ‘’Људи су порочни, ако не би били задржани страхом од почетка би испунили градове безбројним биједама. И тако треба слати захвалност Богу и за то, што постоји цар, и за то што постоје судије’’.

Црква признаје државу не само као општу и идентичну њој заједницу, него као неопходни облик, сферу у којој мора постојати у земаљском животу човјек. Власт је изражена у функцијама државе и њено пуномоћје служи као средство јединства и цјелине човјечанства, она штити од непријатеља и подржава унутрашњи поредак.

Будите покорни сваком човјековом почетку ради Господа, цару као врховној власти или управљачима, као да су од њега послани да казне преступнике и да похвале оне који раде добро (1 Пет . 2 : 14 ; Рим. 13 : 3-5). На узајамном односу између цркве и државе показује се сам карактер канонских одлука. Свети Василиј Велики у свом 79 правилу савјетује: ‘’Вишим властима треба се повиновати у свему што се не противи испуњењу Божје заповиједи’’. Свети оци посматрали су власт као систем, који зауставља долазак антихриста и покушава противдејствује беззакоњу. Мјерећи те чиниоце неопходно је рећи, да црква изражава свој однос према држави као према институцији коју је поставио Бог, који заједно са црквом реализује циљ живота човјека. Црква и држава имају различита поријекла али се испољавају као општа природа једног организма – човјековог друштва. Често питања државе смјењују циљеви ниских социјалних и правних критеријума. У међународним односима, који регулишу право постојања државе дају се такви критеријуми као: заједнички језик, етничка територија, јединствена валута, право на сувереност и војска. Такво објашњавање државе посебно чинилаца утиче на њено формирање праведно, уколико се све историјски сматра главним у формирању државе, као цјелокупне основе одређеног човјековог друштва. Али не гледајући на своју исцрпност дати облик не открива у потпуности сам процес поријекла државе. Осим спољашњих фактора, који формирају државу као свјетску јединицу човјечанства постоје такође и дубински фундаменти духовних процеса у којима

24држава има цјелисходни основ свог постојања. У први ред треба рећи да је држава духовна солидарност људи, који владају заједничком патриотском обавезом и љубављу према домовини, подстакнути узроком који је човјекова слобода. Зато је држава мудра реализација човјекове слободе, која је дубоко заложена у фундаментима хришћанског васпитања. Прије свега држава-то је духовно јединство у којем се изражава човјекова свијест, свијест свих људи. Са појавом државе човјечанство осмишљава себе као дио цијелог свемира, који је наклоњен потпуном изражавању човјечје природе. Управо у држави је могуће универзално утјеловљење човјека као лика и сличности с Богом. Водећи критеријум државног постојања човјека је схватање ‘’грађанства’’, грађанин је стални примјер човјекове личности, која је савремени облик личности, као највеће појаве државно правног статуса. У самом статусу човјека као грађанина заложени су положај и карактеристике човјека, као праведног и слободног бића, које идеално испуњава своју мисију на земљи. У савременој етапи карактер државно црквених односа је један од главних показатеља нивоа развоја државе, која уколико потврђује ниво реализовања принципа слободе савјести као једне од главних која чини фундаментална права и слободе човјека. Пошто религија има подробан утицај на социјалне структуре и вриједности, зато је слобода савјести важан фактор структурних веза између дјелова друштва и цијелог друштва. Црква-то је духовни савез. Исто тако она има колективно постојање. Зато она не може бити задовољна даровањем са стране државе само личном слободом савјести сваког грађанина. Цркви је неопходна још слобода дејствовања цијелог њеног савеза у свим колективима, који су повезани са бескрајношћу социјалних интереса. У склопу области тих интереса улази такође дјелатност државе, стратешки критеријуми њеног развоја и односи и ауторитет државе у личној мудрости њених грађана на сваком кораку, зато држава показује себе као принудни орган утицаја на друштвену свијест. Црква по својој природи нема принудну власт и не може узети на себе функције државних интереса и потреба. Она не мора мирно и искрено да се подчињава држави, уколико је то покушај на њену духовну самосталност, према томе и на њено етичко право да утиче на друштво и друштвене

односе, али у том односу за државу нема никаквих узрока да одбацује етички утицај цркве, висину и добротворност којих држава не може да не види. На тај начин у идеалу и у пракси односи веза између обије установе су потпуно могући. Држава-то је општи начин постојања друштва у предјелима гдје дјелује такође и црква. При свим условима та два погледа се не пресијецају и не упијају један другог у супротном случају то доводи до утопије и губитка идентичности обије структуре. Схватање природе цркве ван предјела власти, њена суштина и онтолошка перспектива не улазе у компетенцију неког друштва. Држава мора постојати у предјелима своје компетенције као организације изграђене на духовним интересима човјекове слободе. По противурјечном сценарију држава губи своју суштину и постаје објект самоликвидације или прелази у други облик државности, обично је тако у животној пракси. Али пратећи своје поријекло установе истих вриједности Божјег рада, Црква и држава постављаљу пред собом исти циљ, што максимално реализује човјек кроз његову природну суштину. Свака сфера постојања и рада како државе тако и цркве се показује на гранама њихових општих интереса, у сфери образовања, културе, слободе и независности. Јасно да је циљ државе свјетски, а управо подршка поредка у друштву, његово укрепљење образовано дијелом радне снаге лојалне држави, према томе држава свјесно подржава разумни национализам који означава јединство становништва. Црква се са друге стране руководи вјечним циљевима, који се достижу учењем Ријечи Бога, циљ и средства цркве у Свијету за достизање циља вјечног живота. Према томе и црква и држава животно су заинтересовани за своје узајамне односе, мада се њихови интереси и разликују. Веома је тешко или чак и немогуће помијешати их у једном политичком систему. Питања морала, слободе савјести, човјечјих односа и рада, таквих као абортус, хомосексуалност, порнографија, хазардне игре држава рјешава ослањајући се на здрави смисао и консензус већине грађана. Црква пак та питања рјешава, ослањајући се на Ријеч Бога. Држава не треба кочити тврдње цркве, црква не треба покушавати да диктира правила и норме држави.

25 Хришћанин, као грађанин формира свој хришћански однос према тим и повезаним са њима питањима на основу Ријечи Бога ; исто тако када хришћанин покушава да утиче на државу, он мора радити то, користећи језик, својствен држави, а управо опирући се на природни закон и здрави смисао, чак на демократском консензусу (ако је он могућ). Дјелатност цркве у демократском друштву треба да се одражава у томе, да црква боље од свега служи друштву, његовим члановима и на крају

крајева Богу само тада, остаје вјерна свом задатку средствима и циљевима, који су били одређени њој од стране Господа. (Пријевод т. Катнић)

Архиепископ АлександарБјелоцерловски викариј КијевскиПредсједник Дијела спољних послова

црквених везаУкрајинске православне цркве Кијевскога

патријархата 1.11.”09

СТАНДАРД ЉУДСКИХ ПРАВА И СЛОБОДЕ ВЈЕРОВАЊА СУ

НЕРАЗДВОЈИВИЕпископ Симеон

ЕКСЕЛЕНЦИЈЕ, ВАШЕ ВИСОКОПРЕОСВЈЕШТЕНСТВО, ДАМЕ ИГОДСПОДО!

Говорим вам као архиепископ Црногорске православне цркве, као руководилац канцеларије спољњих послова наше цркве и као некадашњи руководилац бироа за питања избјеглица у Министарству унутрашњих послова Аустрије са 22 годишњом праксом и у складу с тим као познавалац ситуације људских права и религијске слободе у Европи и другим земљама. Ја ћу покушати у овом кратком реферату да обухватим сљедеће теме: Стање људских права и слободе вјере у Европи, политичке и религијске организације и проблеме Црногорске православне цркве у Црној Гори. Ако посматрамо ситуацију данашње теме Људских права и слободе вјеровања у Европи задњих година, морамо поставити озбиљно питање злоупотреба законских одредница у различитим земљама. Стандард људских права и слободе вјеровања су нераздвојиви. Али поред правила кроз различите велике институције у Европи, ово становиште правила, иако не официјелно у неким државама Европе је злоупотријебљено. Ако појам религијске слободе желимо схватити, морамо да правимо разлику између позитивних и негативних аспеката. Тако под позитивном религијском слободом подразумијевамо слободу јединке или

групе људи, да оснују религијску заједницу у свако доба или да се искључе из ње, да узму учешћа у култским ђелатностима, свечаностима или сличним религијским радњама. Томе припада такође слобода личне религиозности / увјерења погледа на свијет, као и право заклетве у једном нерелигијском / неутралном погледу на свијет.

Под негативном религијском слободом подразумијева се слобода јединке или групе људи, религијске заједнице, да у свако вријеме напусти (дакле иступи) и такође да не узме учешће у култским ђелатностима, свечаностима и сличним религијским практицирањима на силу или под принудом или да на примјер буде присилно крштен. Томе припада и дискреција слобода личне релилгиозности / увјерења погледа на свијет, као такође и признавање права форме заклете у једној религијски неутралној форми када се тиче погледа на свијет. Како изгледа интернационално право у општој декларацији о људским правима. УН у члану 18 Опште декларације има врло јасан текст о нашим вјерским слободама у европским државама и сходно томе прикључено и Интернационалном договору о грађанским и

26политичким правима о вјерским слободама у члану 18 (УН грађанског уговора) Члан 27 УН грађанског уговора осигурава експлицитно права религијских мањина, признавање и праактицирање њихове религије. Европски суд за људска права има такође у Европској конвенцији за људска права религијску слободу у члану 9, која је важећа за све чланице европске заједнице. Прије него вас суочим са мојим личним искуствима кроз сарадњу са државним и црквеним организацијама и кроз моје контакте са дипломатијом у Аустрији, хтио бих напоменути још форму државних религија или боље познате официјелне религијске заједнице које су повлашћене од стране државе. Ова повлашћеност у неким случајевима изазива тлачење других религија. Ово тлачење се у многим случајевима граничи са повредом људских права. У извјесним земљама религијска држава неутралност је изведена као законска одвојеност државе од цркве. Многе организације у Европи, и свијету баве се са данас постављеном темом. За многе земље је ова тема, када је у питању од државе вођена организација, само ствар престижа, и многе организације које стварно у овом сектору пружају добре резултате, раде скромно најчешће са малом финансијском потпором, а дају најважније резултате кроз неуморно ангажовање: оне стављају у прву линију људе а тек потом организаторство. Дозволите ми да вам представим мале али темељне међународне групе које се већ пуно година баве овом темом.

Human Rights Watsch, једна недржавна комисија за људска права, која се концентрира прије свега на повреду људских права. Форум 18: Хришћанска надконфесионална мисија и потпорна организација, која се ангажује приликом ускраћивања вјеровања и прогона хришћана. Годишње се објављује индекс свјетског прогонства са земљама у којима су хришћани најжешће прогоњени. (Ова листа је сваке године све већа) Christian Solidarity International: ова орга-низација наступа од 1612. до данас перманентно за религијску слободу и слободу свијести. Не треба заборавити организације великих хришћанских цркава. Како изгледа пракса из становишта цркава или и лаика прије свега. За многе људе у Европи почетак Европске

уније је био бљесак наде да ће оне цркве које у одговарајућој земљи имају признање властите државе, аутоматски имати могућност прихватања правног лица у оквиру Европске уније. Многи су се надали да ће кроз узајамно признање религијских заједница у Европским државама, наћи боље и људскије односе. У пракси то изгледа овако. Једна особа у некој од Европске уније признатој држави, у којој његова црква има државно признање, мијења своје боравиште у некој Европској унији такође припадајућој држави. У овој држави његова црква нема признање. По природи ова особа осјећа дискриминацију и види себе као страно тијело са својом црквом. Кроз ове околности се јавља аутоматски и дикриминација и појава друштвеног слоја друге класе. За Европску унију и за многе државе религија је још увијек ствар приватности и ни преко Европске уније не доживљава никакву промјену. Тако Европска унија остаје чиста економска, али не и екуменска унија, без обзира на конфесионалне потребе људи у Европској унији. Док год не будемо имали прегледне, толерантне и стварно контролисане уредбе по питању људских права и слободе вјеровања, до тада ће државе према вјерским заједницама поступати са ограничењима. У погледу наведене ситуације за много људи у Аустрији је било неразумљиво, када је прије недавно успјелих избора за представника у Европској унији, један високи достојанственик Римске католичке цркве из Аустрије покренуо проглас вјерницима дословно да бирају Европску унију, да би западноевропске вриједности биле сачуване. Овђе већ морам поставити питање ђе се то Европска унија са својим прописима залаже на очувању хришћанских вриједности западних земаља. У мом претходном излагању сам инсистирао на законском стању за религијске слободе и људска права. У томе се могу препознати законске поставке, одредбе и приједлози за ову тему. У сваком случају истина у многим случајевима изгледа сасвим другачија. Дозволите ми да наведем два примјера, само да од пуно њих, који се тичу свакодневне дискриминације. Ако желите у мојој домовини Аустрији да установите цркву, вјерску или религијску заједницу, у првој линији се са тиме конфронтира биро за културу. Ако се ради о православној заједници,

27онда биро за културу добија информацију од представника екуменског патријарха. Црква која не припада екуменском патријархату, а која би се жељела етаблирати у Аустрији, одобија се од стране екуменског патријархата и сљедствено томе такође из бироа за културу. Биро за културу даје ипак уручиоцу могућност, да у одређеном року обезбиједи предвиђени број вјерске заједнице од 200 особа. У оваквим вјерским заједницама налазе се псеудоцкрве, секте, и за православну цркву потпуно стране институције. Овакав захтјев је за све особе које у својој домовини желе црквено признавање од стране државе. Ове особе имају само могућност да у властитом стану сачувају своју вјеру и кроз то аутоматски постају сљедбеници малих секташких заједница у Аустрији. Према мишљењу многих особа које се налазе у оваквом стању, овђе је присутна пуна повреда људских права. Један други примјер: Кад смо ми у Црној Гори хтјели након Референдума да законски етаблирамо Црногорску православну цркву у Аустрији, представник екуменског патријарха у Аустрији је упозорио Биро за културу, да је Црногорска црква једна политички организована група, коју црногорска држава искоришћава у те сврхе. Ова изјава постоји и написмено. Овђе се ради о официјелној повреди људских права и ускраћивању вјерских ђелатности. Свјесно смо гурнути у изолацију, да би угушили започети живот цркве са Црногорцима у Аустрији. Битно негативан допринос прави и црногорска амбасада у Аустрији. За ову амбасаду Црногорска црква и моја скромна личност не постоје! Једна за мене врло непријатна ситуација јесте да у Аустрији осим српске амбасаде нема друге која би ме у својству архиепископа наше цркве позвала за пригодне пријеме. Код ових пријема не презентујем само Црногорску православну цркву већ у вези са тим, такође и културу земље. Према мишљењу многих особа у земљи и иностранству, овђе је од стране црногорске амбасаде у Аустрији почињена повреда људских права за све оне који припадају Црногорској православној цркви. Дискриминира се црква призната у Црној Гори и њени људи који живе у Аустрији. То је само свједочанство биједе за амбасаду Црне Горе у Аустрији. Пуно цркви у Европи према којима се поступа слично као према нама, имају наравно могућност да контактирају Европски суд за људска права. То би требало да се деси у нашем случају

кроз нашу цркву у Црној Гори. Много цркава ипак посматра овај пут са страхом, да не би код пријаве Европском суду за људска права угасили и посљедње искре у вези са властитом државом коју би непосредно оптеретили са тим. Како црногорцима у иностранству тренутно изгледа ситуација Црногорске православне цркве. Црногорци у иностранству већ дуго су мишљења да би се преко црногорске државе могло наћи другачије и боље рјешење за нашу цркву. Сви људи у иностранству, али мислим и у Црној Гори полазе у првој линији од тога да Црногорска православна црква, чије се гашење није десило добровољно и у вези са тим гашење Цетињске архиепископије 1920 и њено анектирање од стране Српске православне цркве, није никада изгубила свој канонизитет и легитимитет него напротив да је максимално функционисала непрекидно, и на овој основи њен идентитет није никада изгубљен. Многи људи су говорили тада а и данас о људски недостојном договору између екуменског и српског патријархата који су угасили аутокефалију Црногорске православне цркве. Несавјесни људи су тада покушали да униште традиционалну, стару, и части вриједну цркву. Официјелно им је то и успјело. Али неофицијелно ова црква је у позадини живјела. Разговори који су вођени са Екуменским патријархатом од стране представника црногорске владе, да се успостави поново аутокефалност цркве, остали су до данашњег дана бесплодни. Било је дакле сасвим разумљиво да је 1993.године Цетињска архиепископија обновљена. Православна свјетска црква је свакако мишљења да је Црногорска православна црква само политички инструмент. Свјетска православна црква свакако заборавља, да су православне цркве у њеним редовима у прошлости биле, а и данас то јесу, стварно политички инструменти. Кад би заиста одговарало истини да је Црногорска православна црква политички инструмент, црногорска држава би засигурно у том случају већ дуго нашла другачију и бољу ситуацију за ову цркву. Већ одавно би држава нашла пут како да у складу са правом поврати у насљедство цркве инепокретности које се налазе још увијек у српским рукама. Не може постојати задовољство људи ни у домовини ни у иностранству, док год се Црногорци кроз ове околности осјећају ускраћенима. Не може бити ни задовољства, ни мира ни реда док год српски вјерници пред очима државе вјернике

28Црногорске православне цркве јавно нападају и желе их спријечити да славе Свету литургију и Свете Сакраменте у својем морално наслијеђеном власништву. У хришћанском свијету постојање разумијевања за ситуацију Црногораца са њиховом Црногорском православном црквом, говори већ о повреди људских права, почињеној од стране Срба. Црногорска држава је позвана да учини како постојећа ситуација не би потпуно ескалирала. Ја сам увјерен, позване су и компетентне особе Универзитета, историчари, новине представници наше цркве, представници вјерника и представници наше младежи, који упознају све

више традицију ове земље и њене старе цркве, да сједну заједно за сто да би пронашли бољи а прије свега мирољубиви пут. Покажимо људима у земљи и иностранству да нијесмо на нивоу наших опонената. Покажимо људима да не опстајемо на нашим правима фанатично, зато што фанатизам одаљује сваку љубав, него са разумијевањем и са спремношћу за дијелог да би третирали проблеме Црногораца и њихове старе и сада рестауриране цркве. Захваљујем вам на пажњи приликом мог излагања и захваљујем ђакону наше цркве, Сретену Вујовићу за његово превођење.

ПРАВОСЛАВНА АУТОКЕФАЛНА ЦРКВА ЦРНЕ ГОРЕ, СУБЈЕКТИВНОСТ ИНТЕРНАЦИОНАЛНОГ ПРАВА И ПРАВО ПОСЛАНСТВА (Др.проф.Роберто Кавалларо)

Добар дан.Мој поздрав упућујем Митрополиту Михаилу, за којег ме веже већ дуги низ година пријатељство и поштовање, бискупима и многопоштованим гостима. Ја сам Савјетник за Првне послове Цркве и надам се из свег срца да могу доприњети развоју присуства Цркве у Националном сједишту, а изнад свега у интернационалном. Моја интервенција бит ће техничко-правничке природе и вјерујем да је важно објаснити неколико тачака по којима не бих желио да се не осјетим сам и из тог разлога тражим помоћ црногорских правника. Намјеравам да се позовем на Цркву као предмет интернационалног права. Враћајући се уназад годинама, нажалост уназад много година, сјећам се да је мој професор Међународних односа говорио при Уједињеним Нацијама да свака земља даје један глас.Који је то глас који важи у сразмјери квадратних километара једне земље. У реду. Нас не интересују квадратни километри које наша Црква заузима, већ нас интересује право гласа. Не у Уједињеним Нацијама, већ у ширем смислу, наравно. Ми знамо да свако живо биће у тренутку рођења је први субјект међународног права око којег се рашчлањују све норме грађанског живота. Ипак, управо унутар норми грађанског живота налазе се убјеђења која се налазе у Jus

Commune Gentium, у општем праву народа, она врста написаних правила или оних која настају из обичаја која пролазе под именом међународног права којему, сва уређења правила Држава, би требала да се придржавају и којима би требало да се да предност у бављању јурисдикцијом. Налазимо се на земљи која је била стара Дукља, која је упознала величину Републике а затим величину Римског царства за чије је право била везана један дуги период. Знамо шта се догодило за вријеме Римског царства по питању теме религије. Ако имамо храбрости да видимо историју такву каква је, а не како би жељели да је видимо, морамо рећи да је Римско царство било веома толерантно са религијама, чак и са јеврејском религијом која је управо у својој унутрашњости имала ону струју помало чудну, помало расколну, могли бисмо рећи, познату као «хришћани» Знамо да је Римско царство као своју примарну бригу имало заштиту и одбрану римских институција и дакле, сваки елеменат сметње регулисао се према нормама закона који је на снази. По мишљењу историча, такозваних «хришћанских мученика» није било више од 2000, 2200 за вријене владавине разних императора. Сигурно их је мало, из разлога поштовања живота који је основ наше хришћанске вјере и ако погледамо, на примјер, 7 милиона Украјинаца

29који су умрли од глади из пусте жеље Политбироа из Москве, погледамо хиљаду мртвих који су учествовали у отпору у овој земљи за вријеме разних окупација, које су стизале од овуда и од туда, са мора, ако сагледамо 22 хиљаде хришћана које је у једном истом дану убио Папа Клемент, а у историју ушло као Покољ Албижинаца. Ето, само да цитирам неке примјере. А све горе наведено да би се рекло шта? «Хришћанска» црква, као организациона структура, настала је у Риму. Јерусалем, Антиоцхиа, Александрија у Египту, били су провинције Рима и нико не би ни сањао да преписује било шта против закона Царства.То би било разапињање на крст.То је ствар која се није десила никоме. У ствари, мученици, ако хоћемо да их тако назовемо, умрли су од нечег другог, а не од распећа на крст. Немамо чак ни доказе да је Петар икада био у Риму. И да је био у Риму никада не би био разапет на крсту, већ послат «ад бестиас» као остали бунтовници.Осим ако Петар није живио 150 година, што вјерујем може да се догоди само Берлусконију, никада не би доживјео било какво прогањање.Саулу од Тарса откинули су главу, само из другачијих разлога које би требало анализирати у једном јаснијем историјском контексту. Морамо имати храбрости да од религије не стварамо бајку. Није нам потребна. У реду. Снага хришћанства у Риму била је снага постојаности. Али то није била снага поруке бестјелесног Христа, већ снага хијерархије Цркве која је схватила да би могла да се замијени на грађанску власт упоредо са пропадањем царских институција. И све ово на основу толеранције Римског царства.

Пређимо на цара Константина са жаљењем ако се жели сматрати Свецем, јер од свеца није имао баш ништа. Наравно, дао је име граду који данас, да не заборавимо се зове Инстанбул и који има око 500 православних вјерника. Патријарха фанариота неко би требао на то да подсјети с времена на вријеме. У стварности, цар Константин признавао је хришћанске заједнице и давао је овлашћења да саграде своје храмове, финансирао је изградњу храмова за култ Исиде чак и онај много опаснији храм Митре. Само што је старије- бискупе- хришћане Рима, који су били лукавији него стварни свеци, интересовало да потврде чињеницу Константина као хришћана као знак Божје воље.Бог који се увијек позива поводом спорова када неко мисли на

њега ко му је близу. Мало по мало Римска црква присвојила је симболе грађанске власти, своје административне структуре и своје обичаје. Ријечи као Курија, кардинал, папа, све су то својства прописа римске унутрашњости. Кардинали су били свештеници богиње Кардее, која је била божанство стављена да заштити врата, папа је био највећа религиозна власт Републике Римског царства. Јулије Цезар је био познат као Папа и то је био и када је умро. Извињавам се због предходних ријечи, али је неопходно да се схвати шта намјеравам да изразим. У извјесном тренутку, бискуп Рима одједном је учинио да се појави такозвана «Константинова донација». То је сензационална лаж, као што знамо. Али преко те лажи настала је највећа превара у историји која траје све до данашњих дана. У стварности. Према тој лажи, све земље које изричито нијесу припадале римским грађанима или имовини царства, аутоматски су припадале Цркви. Пажња. Цркви у Риму. Одавде настаје концепт RES PUBLICA CHRISTIANORUM. Јавна ствара али њом руководи и у посједу је само једног бискупа из Рима и курије која је настајала мало по мало по цијелој Италији. У реду, са res publica christianorum, иако је настала из преваре, почињу да настају организоване форме краткотрајних држава (Stato Effimero) не баш кодифициране законом и у суштини без територија ђе би се могло бавити јурисдикцијом, управо оне које су учиниле да настане оно што ми зовемо сада «међународно право». Само накнадно Црква ће се уствари организовати у свјетовну моћ.А колико је штете ово донијело цивилизацији и пред очима свих. А сада, шта је субјект међународног права? Субјект међународног права је, по дефиницији, онај субјект који обавља сувереност једне територије или једне нације и у стању је да одржава односе са другим субјектима. Суверенитет не представља апсолутно ни на који начин извршавање апсолутних правила, као што су jus gladi, право које осуђује на смрт грађанина побуњеника, lo jus Majastatis, право на част и на послушност, lo jus honoris, право које признаје заслуге и награђује поданике и lo jus consules. Овђе морамо да пређемо на анализу концепта суверенитета, али прије тога морамо схватити шта је суверенитет. Према мишљењу Келсена, суверенитет представља суштински елеменат власти једне

30државе или једне нације. Келсен је дао теорију једне логично-правне претпоставке суверенитета на основу које суверенитет није једна примјетна чињеница у спољашњем свијету друштвених чињеница, већ хипотеза посматрача, предуслов разматрања и процјењивања. Келсенов савременик је Шмит који замишља основу суверенитета као апсолутну власт. Шмит се тако ставио у супротну позицију од Келсенове.Према Келсену држава није једна конкретна форма људског искуства као живот проживљен у заједници, већ је једна формула правног разговора да би се одредили прописи (правила) као скуп норми. За Келсена суверенитет је оригинална идеја мисли, идеја једне правне науке оријентисане према знању, ономе шта нормативно важи у једној перспективи без времена, лишен историје. Из тога се може закључити да је суверенитет једне Државе, једне нације, једне међународне организације без територије идентичан позитивитету права. Према томе, по Килсеновом мишљењу суверенитет је предмет умјеће сазнања правника и на основу тога норме државе, нације, Међународне организације морају бити лишене садржаја имајући своју правну рационалност која одговара суверенитету који се обавља. Суверенитет је дакле једна апстракција по мишљену Келсена, то је «ситуација чињеница», док је по мишљењу Шмита « примјена права». Суверенитет се дакле, како је писао Хобс, базира на послушности и не може бити суверенитета без послушности, и као последица тога ђе је послушност постоји суверенитет. Сада је црква вршила своју моћ постајући дакле субјект и понекад судија у међународном праву. Истина је да је послушност за дужи период времена била диктирана од стране страха да ће се завршити у паклу ако се не послуша учење Цркве, али ово морамо имати у виду. Иако желимо све да кажемо, чак и данас, на неким мјестима, ствари стоје још увијек такве. Све до раскола Запада или Истока, према различитим тачкама гледишта, Цркве су биле у ствари само тијело Христа, иако су се мрзјеле у име Бога. Напокон, Рим се уклонио из Костантинопола и наставио свој пут сам. У сваком случају, ако два брата близанца уживају исто право, и у случају раздавајања, једно право не престаје да постоји у корист другог, осим ако један од двојице га се не одрекне. Ако дакле Римска црква настави да буде, како

би рекли, «субјект међународног права», исто важи за Костантинопол. Пажња, кажем Костантинопол само да поједноставим .Знамо да је у Пентаркији, процесија патријаха била слиједећа: Јерусалем, Антиокија, Александрија, Костантинопол и Рим. А сада, апостолско усклађивање утврђивања религиозне јурисдикције која се базира на подјели територија о којој је бринуо стари бискуп, доводи до узимања у обзир свих религиозних административних јурисдикција и наравно их посматрати као субјекат међународног права, дакле као предмет истих правила које такво право регулише. Овђе не желим да говорим по питању канонства, што представља један аргумент ђе је исправно да се расправља о истом и према којему треба имати храбрости да се пријаве прекршаји, извртања преко једног преокрета смисла хришћанске мисли у корист сачувања власти. Рим и Костантинопол, осим онај који се сматра трећим Римом, морају да престану да дијеле свијет у име Бога. Црква је Хришћанскоцентрична и није сигурно зависна нити од воље, нити од каприца, а много више не од једноставних интереса који су замаскирани аутентичном интерпретацијом канона Концилијума, било да је од стране власти у Риму, било од стране власти у Костантинополу, било од стране Москве, Букурешта или Београда. Желим једноставно да примијеним Аутокефалној Цркви Црне Горе иста права која долазе од других цркви на плану организације, иако без територије, али која заиста обавља јурисдикцију над својим вјерницима. Било да их је мало или много, толико колико их је. Затим морамо да видимо зашто их нема много.Ако ме са пушком истјерају из куће, не могу ми потом приговорити чињеницу да не могу говорити јер више немам кућу. Ко краде је лопов, ко убија је убица а ко окупира туђу земљу је узурпатор. Сада, власништва која су припадала Аутокефалној Православној цркви Црне Горе морају бити враћена онима којима су одузета. Можемо тражити помоћ међународних адвоката који су помагали Ватикан да узму у Украјини имовину такозваних Униата. Зашто је једна ствар законита и дозвољена цркви у Риму а није цркви Црне Горе? Адвокати Црне Горе, само напријед, постоје међународна сједишта ђе би се извршавала ваша права... Међутим, вратимо се на наш говор. Знамо да једно право не може бити пригушено из ниједног разлога на свијету. Знамо и то, по дефиницији, да хришћанска црква сматра да јој власт долази директно од Бога и према томе је

31због своје природе superiorem non recognoscens. Ниједна виша власт не може признати своју исту власт. Знајући, упркос свему, као што је рекао њен оснивач, да је дужност дати Цезару оно што је Цезарово. И управо на основу овог принципа субјективности међународног права и на основу правила које кажњавају извршавање таквог права који чини да Црква постане објекат ти истих правила, за које ми желимо да важе, и на истом мјесту обухватајући и наше право да будемо присутни у сједишту интернационалних институција.Треба да почнемо са институцијама Уједињене Европе којој ова земље намјерава да се прикључи.И будући да је вјероватно да ће ова земља ући у Европу прије него нека друга, боље је да њена национална црква буде спремна да презентује религиозне потребе свог сопственог народа. Према томе ми ћемо се активирати године 2010 да у Бриселу имамо нашу канцеларију за предствљање са правом посланства, јер не смијемо заборавити да међу сопственим правима међународне субјективности постоји и jus instituendi consulens. Дакле, управо због тога, право које треба да се номинује од стране својих представника код трећих субјеката, са максималним узимањем у обзир јурисдикције државе, представља другу ствар поштовања према Цркви. И да не заборавимо да владе одлазе а Црква остаје. Постоје и други међународни организми које

ми желимо да достигнемо и са којимо хоћемо да се суочимо. Управо се организујемо у том смислу. То радимо без комплекса инфериорности и са свјешћу да онај који извршава своје право не чини зло другима. Qui jure suo utitor, neminem ledit. Као што су управо говорили Римљани. Морамо да их се свих подсјетимо. Управо свих.

Хвала

Будва, 01.11.2009 Ја Сузана Шебеста, стални судски тумач за италијански језик постављена Рјешењем министра правде бр.14 од 15.05.1995. потврђујем да је овај превод вјеран оригиналу, који је састављен на италијанском језику. У Цетињу на дан 19.11.07. Печат Потпис

Радован Радоњић

ЗА НОВЕ СЛОБОДЕЖивимо у свијету који никада није био

бољи. Свијет у коме живимо још је далеко од свијета каквог желимо - доброг, мирног, параведног и срећног. Имамо право на наду у могућност постојања бољег свијета и на вјеру да ће он једном бити створен. Ако можда и не знамо што би све требало урадити да се такав свијет створи, требало би да знамо што нам лично ваља чинити да из општег, свељудског посла на стварању тог свијета не би изостали.

Људска права, мада су за све иста, различито се остварују. Генерално, ипак, свуда, па и у земљама гдје се у остваривању тих права најдаље отишло, и даље стоји обавеза да се предано ради на оживотворењу принципа и садржаја које намће правило да су сва људска бића једнако вриједна и

да подједнако треба поштовати достојанство сваког човјека. Преведено на језик конкретног, то значи да и даље, свуда и пред свима, стоји обавеза која подразумијева: прво, сарадњу међу свим црквама, односно вјерским заједницима на принципима толеранције, узајамног поштовања и солидарности; друго, поштовање једнаких права и слобода свих људи у исказивању религијских опредјељења односно вршењу вјерских обреда; треће, залагање вјерника и вјерских установа и организација за мир, братство и љубав међу народима и државама, те за слободу, правичност, равноправност, хуманост и толеранцију; четврто, залагање за свијет у коме неће бити глади, сиромаштва и било којег облика доминације и експлоатације. То, такође, значи да и даље, свуда и пред свима, стоји обавеза у погледу

32остваривања темељних захтјева Декларације о улози вјере у унапређењу културе мира, усвојене у Барселони 1994. године, особито оних њених дјелова који се односе: а) на ослобађање вјере свих утицаја с позиција економске и политичке моћи; б) одрицања од убијања у име вјере (при чему се под убијањем не подразумијева само физичко уништавање, већ и свако убијање људског у човјеку, његово омаловажавање, обесправљивање, понижавање).

Црна Гора се, стицајем историјских околности, налази у грпацији земаља с вјероватно најнижим степеном остварености људских права и слобода. На то, више од осталих, утичу два момента.

Један се моменат може означити као ПАТ синдром и односи се на још увијек снажне остатке патријархалне, ауторитарне и тоталитарне свијести, који сваки корак њених грађана ка слободи и равноправности чине много тежим и сложенијим него би без њих био.

Други моменат се може означити као црногорска специфичност без преседана, а огледа се у чињеници да држава којој је њена црква својим национално-ослободилачким назорима вјековима давала сокове живота, губи дах (и живот) у Прокрустовој постељи цркве која није њена. Та страна црква, грађанима што не прихватају њену „вјеру“ брани приступ сакралним објектима које је узурпирала. С обзиром на то да се у тим сакралним објектима налазе и земни остаци неколицине црногорских владара, као и дио културног блага земље, толерантан однос власти према свему томе значи не само de facto сагласност са грубим ускраћивањем дијелу грађана Црне Горе њихових уставом гарантованих права, већ и пристанак на

неку врсту ограниченог суверенитета земље. Први моменат дио је политичке културе

која у Црној Гори још дуго неће бити историјски превладана, будући да се споро мијењају материјалне и духовне претпоставке на којима је као таква настала. Њеном одржању и „пркошењу“ изазовима времена и потребама земље која хоће да се укључи у слободну и демократску заједницу европских народа и држава, веома погодује постојање другог момента.

Превладавање другог момента више је ствар једнократне одлуке него неког дужег процеса. Ово упркос чињењици да се не може порећи његова извјесна повзаност са ПАТ синдромом. Проблем је, међутим, што црногорска власт, без чијег одговарајућег ангажовања на рјешавању питања закинутости грађана за наведена права, укључујући и право да процес и карактер властитог укључивања у европске интеграције одређују без икаквог и ичијег притиска, укључујући и онај што еманира из духовне и политичке хегемоније стране цркве - није спремна на такав чин. Она то вјероватно и неће бити све дотле док демократским путем не буде: принуђена изнутра - од оних који више не могу, и неће, да трпе ничију руку под грлом; охрабрена споља - од оних који су заиста вјерују у то да Европа не може, и неће слободна и демократска докле год макар и на најмањем дијелу њене територије буде неслобода, односно кршења било којег људског права.

Има ли се то у виду, није тешко наслутити у ком смјеру се треба ангажовати да би и Црна Гора постала домовином принципа по коме ниједно право било ког човјека не може бити остварено на штету било којег права других.

ЉУДСКА ПРАВА И ВЈЕРСКЕ СЛОБОДЕ

Црна Гора, Пријестоница Цетиње, 01.11.2009.године

Тема:СТАНДАРДИ У ПИТАЊУ ЉУДСКИХ ПРАВА И ВЈЕРСКИХ СЛОБОДА

Аутор: Адвокат Жељко Томовић, заступник Црногорске православне цркве Развојем система подјеле власти, посебно кроз цјеловит универзални систем Људских права, Право на слободно исповиједање вјере добија значај елементарног, основног,

темељног Људског права. Као такво, ово право је јавности презентирано чланом 18 Универзалне Декларације о Људским правима из 1948.године. Ваља подсјетити да држава Југославија није

33гласала за усвајање Декларације. У овој чињеници треба тражити разлог због којега су Људска права, на нивоу Организације Уједињених Нација, Право на слободно исповиједање вјере добило је мјесто грађанскога Права кроз члан 18 Конвенције (Пакта) о грађанским и политичким правима из 1966.године. У Европи ово Право заштићено је чланом 9. Европске Конвенције за заштиту Људских права и основних слобода из 1950.године као и чл. 2 Првога Протокола уз Европску Конвенцију. Од значајнијих интернационалних докумената усвојених ради заштите Људских права а који обухватају заштиту Права на слободно исповиједање вјере навешћемо још Декларацију Организације Уједињених нација о елиминацији свих облика нетрпељивости и дискриминације заснованих на вјери или увјерењу из 1981.године и Повељу Основних права Европске Уније (Повеља из Нице) из 2000.године, члан 10 и члан 12. Право на слободно исповиједање вјере штити урођену индивидуалност и непоновљивост људскога бића без које би човјечанство било преточено у једноумну, безличну аморфну масу и на тај начин уништено. Овоме праву претходи заштита слободне мисли и савјести. Слободна мисао дозвољава човјеку више могућности између којих појединац самостално бира за коју ће се опредијелити или конституисати нову. Слободна мисао дозвољава и слободно формирање савјести а вјера је прочишћени, коначни и трајни израз слободе мисли и слободе савјести. Кроз вјеру, човјек има могућност да утемељи свој став о Творцу, постанку, стварању, као и о много осталих елемената живота, живљења, односа међу људима и односа према природи. Субјекат Права на слободно исповиједање вјере је сваки човјек, појединац, без обзира на природне различитости које обухватају расу, боју, пол, језик, као и на различитости које обухватају политичко или друго мишљење, национално или друштвено поријекло, имовину или друге сличне околности. Обзиром да исповиједање вјере добија своју пуну значај кроз исповиједање у заједници са другим људима, субјекат колективнога Права на слободно исповиједање вјере је организација која исповиједа одређену вјероисповијест – Црква или слична организација. Садржај Права на слободно исповиједање

вјере чине: 1. слобода појединца да изабере, подржава и изражава своја вјерска убјеђења; 2. слобода промјене вјерског убјеђења; 3. слобода изградње заједнице вјерника; 4. слобода од принуде и било којег облика насиља; 5. слобода богослужења која захтијева изградњу и одржавање простора за такву намјену; 6. слобода изражавања вјере. Садржај Права на слободно исповиједање вјере чине и ограничења прописана законима а неопходна су због заштите јавне безбједности, поретка, здравља и морала или основних слобода и права других лица. Субјекат одговорности за уживање Права на слободно исповиједање вјере, као и осталих Људских права, је држава. Ово Право има толико снажан утицај, на законодавства држава, да је појединцу код којега је усљед забране убијања, проистекле из вјероисповијешћу изграђене савјести која забрањује убијање људи (Приговор савјести), признато специфично служење војнога рока без оружја. Из праксе Комитета за људска права, органа УН са сједиштем у Женеви, јасно произилази да први чин поштовања једне државе од стране цркве произилази из пријављивања дјеловања конкретне цркве надлежноме органу државе на чијој територији црква дјелује и шири своје учење. Нема стандарда који указује који је то надлежни орган. Дакле државе имају слободу да самостално одреде надлежни орган код којега ће цркве пријављиват своју дјелатност. Битно је истаћи да државе немају слободу да дају дозволе за обављање вјерских дјелатности. Овђе је у примјени систем пријаве јер држава само евидентира вјерске организације. Управо је такав Закон о правном положају вјерских заједница у Црној Гори. Закон из 1977.године који је прилагођен данашњици одлукама Уставнога суда Црне Горе. Овај закон је поштован од цркава и осталих заједница вјерника у Црној Гори осим од Српске православне цркве која, вјеровали или не, није пријављена надлежноме органу државе Црне Горе а, као што знамо, учесник је вјерскога живота и правнога промета. Дакле један нелегалан субјекат се појављује изнад интернационалних стандарда, изнад закона државе Црне Горе а надлежне институције ништа не предузимају.

34Академик

Радослав Ротковић

ИМОВИНА ЦРНОГОРСКЕПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И ПИТАЊЕ

ЊЕНЕ РЕСТИТУЦИЈЕ Поштоване колеге, уважени гости, Ваше Светости, Све Цркве у свијету служе Богу и људима у својим црквама и манастирима. Постоји само један једини изузетак од овога правила у цијеломе свијету, а то је – Црногорска аутокефална православна црква! Укинута је неканонски и нелегално 1920.године, у вријеме окупације, када је била без своје Државе заштитнице. Послије побједе над наци-фашизмом, 5. фебруара 1945, укинути су сви закони и декрети бивше Југославије, па самим тим и декрет регента Александра Карађорђевића из јуна 1920.године, којим је укинута самостална, аутокефална Црногорска православна црква. Укинуто је, дакле, њено укидање, па су створени законски услови да се ЦПЦ обнови у свим својим функцијама, подразумијевајући и повраћај 650 цркава и манастира, који су јој отети 1920.године. На жалост то није учињено, из два разлога. Прво, комунисти су сматрали да религија више неће играти значајну улогу у друштву, па је залагање за обнову ЦПЦ могло да личи на враћање Богу. Друго, Црна Гора, иако призната као Република, ипак и даље, као ми данас, овога часа, остала је под притиском, али не само атмосферским. На примјер, четрдесетосме, сматрали смо да је природно да оснујемо Институт за проучавање историје црногорскога народа. Но тај је Институт одмах укинут, јер је у наслову помињао постојање некаквог црногорског народа, а то постојање није одобрио ни краљ Александар Карадорђеви, ни министар унутрашњих послова нове Југославије Александар Ранковић, ни митрополит Српске православне цркве у Црној Гори Амфилохије Радовић, иако га ова власт мази као мачку на крилу. Црногорска православна црква коначно је

е обновљена на традиционалан начин 1993. али јој није враћена њена имовина, тако да је могла да служи Богу и људима једино под ведрим небом. И да јој један грађанин није за резиденцију и капелу дао своју кућу, била би данас под шатором, а ви знате како су зиме на Цетињу оштре. Наравно, многима у хришћанскоме свијету било је познато да је Црногорска православна црква била аутокефална и фактички, и по Синтагми Цариградске патријаршије 1855. и да је била призната од Руске цркве. Цариградске патријаршије је, након двије године оклијевања, и након што је од Србије добила милион и по златних франака, прихватила 1922. утапање аутокефалне Црногорске православне цркве у Српску православну цркву, али и у томе изнуђеноме акту стоји да је црногорска црква била аутокефална. Црногорска православна црква се осамосталила а) зато што је још у средњем вијеку створено правило: cuius regio, eius religio, еиус религио, чија Држава тога и Црква. И Немањићи су управо на основу тога осамосталили православну цркву у својој држави, и б) у Црној Гори митрополит је са крстом у лијевој а сабљом у десној руци предводио борбу свога народа против Турака а у Србији је Султан бирао патријарха! У таквим, веома различитим околностима, Православна црква у Црној Гори није могла да стоји под јурисдикцијом Српске патријаршије у Пећи (Ипек). Наравно, хришћанске цркве су и по својој функцији оријентисане на сарадњу, па је српски патријарх једне зиме, 1725, у вријеме владике Данила, дошао на Скадарско језеро са пратњом од 25 Турака на коњима, са намјером да убира црквени данак. Владика Данило је био принуђен да му каже да је црногорски народ сиромашан, и да не може да финансира двије цркве, а, осим тога, да нема фуража (крме) за толико коња! Патријарх се наљутио, отишао у Сарајево (тада около града није било Караџића) и отуда викао: „Ко сте ви да се

35опирете једноме срећноме султану?“ Да ли се то могло дешавати у оквиру исте Цркве? Није. Па ако је Црногорска православна црква била под јурисдикцијом Српске, зашто патријарх није смијенио непослушнога владику Данила, као себи потчињенога? Године 1766. Султан је укинуо и такву Српску патријаршију. Потоњи патријарх Василије Јовановић – Бркић дошао је у Црну Гору, али не да пресели Патријаршију из Пећи на Цетиње, јер то – нити је он тражио нити му је то ко нудио!, него да иде даље на запад. У Бркићевим писмима которскоме провидуру, које ми је ставио на располагање његова светост митрополит Михаило, који је, као што знате, дуго радио у архивима, Бркић моли которскога провидура само за услугу, да му дозволи да прође преко млетачке територије у Италију или у Аустрију, а за ову услугу нуди му својега коња. Пошто је провидур чекао мишљење Сената, Бркић је напустио Црну Гору тајно, ноћу, у друштву једнога рускога официра, и отпловио у Италију. И ја захваљујем патријарху Бркићу, што нам је, иако мртав, пружио још један аргуменат у прилог причи о нашој самосталности. Знајући ово, многе православне цркве су прихватиле сестринску црногорску цркву у своје крило, упркос отпору Српске православне цркве. ЦПЦ сада има Синод и Устав и одређен број епископа и цркава које су биле у при-власништву мјесних заједница, али још увијек у Цетињскоме манастиру и у 650 другијех црногорских цркава и манастира, газдује Српска православна црква. А цркве и манастири нијесу само адекватно мјесто да се служи Богу и народу него и извор прихода. У другој половини XIX вијека од вишка прихода Црногорске цркве финасирано је школство! Што се сада финасира из вишка прихода од ове украдене имовине? Према подацима Српске православне цркве, само у црногорски Манастир Острог долази годишње милион, понављам милион ходочасника, да се поклоне светом Василију Острошком и да положе прилог на његов ћивот. Ако сваки ходочасник остави тамо само један еуро, то је милион еура годишње! А ако остави 100 еура за себе и породицу, ако није сам, то је у просјеку 25 – 50 милиона годишње. Кад се то помножи са 89 година, колико траје ова крађа, то је око три – четири милијарде еура. Ако умањимо приходе за вријеме рата и раног социјализма, смањимо ту цифру на двије милијарде. А чији је то новац?

Новац Црногорске православне цркве! И са једном милијардом Црква би покрила трошкове, а са другом милијардом могла би да помогне исти овај народ који је дао те паре. Финасијска контрола не зна: колики је тај прилив. Само за Ускрс дође тамо 5000 вјерника. Колико се новца скупи? Не знамо. Који дио тог новца иде на жиро рачун и изложен је контроли? Не знамо. Да ли се од тога новца само дио уплаћује на жиро рачун а дио остаје за црни фонд из којега може да се финансира било шта? Не знамо. Па чак и ако се тај кеш новац употријеби за племените ствари, на њ се не плаћа порез, а ви знате да је Софија Лорен, на повратку из иностранства, ухапшена пред ТВ камерама на италијанском аеродрому, зато што је била оптужена да је утајила порез! Мени се то њено хапшење није допало, зато што се то могло извести дискретније, али ми се још мање свиђа ова позиција митрополита Српске православне цркве у Црној Гори, који је недодирљив, изнад Устава, будући да стално ради оно што је кажњиво по чл. 52. Устава, а то је распиривање вјерске и националне мржње. Мени је драго кад чујем од његове светости митрополита Михаила да су ове ствари познате Европској Унији, али ми није драго што је то – дипломатска тајна. Јер о овоме не зна ништа европско јавно мњење. Наиме, Европа нам често шаље списак послова које треба да обавимо прије него се вратимо тамо ђе смо били, али у тим списковима ниђе се не говори о неправди која се чини Црногорској православној цркви! Српска православна црква не држи нашијех 650 цркава и манастира само због новца него и због могућности политичке пропаганде. Јербо Црква која не поштује сестринску цркву, показује да се удаљила од Бога. За ових 89 година Српска православна црква у црногорским црквама и манастирима није крстила ни једно једино дијете, којему у крштеници пише да је Црногорац. И након девет деценија индоктринације, и рата и планиране инфилтрације Срба избјеглица из угрожених подручја, само за 12 година између два пописа становништва (1991-2003) нестало је из статистике 112.860 Црногораца. И док је за оне десапарисидосе у Чилеу (3000) знао цијели свијет, за ове не зна нико! Ђе су нестали ти људи? Ево вам још једног примјера. Наш први светитељ је св. Владимир Дукљански, убијен је 1016.године, 38 година прије црквенога раскола и настанка православља. Дакле, то јесте светитељ оне јединствене, католичанске, а то значи универзалне хришћанске цркве, али не може да га краде само

36за себе Српска православна црква, која није ни постојала у Владимирово вријеме. Уз помоћ хеликоптера исте оне Армије која је бомбардовала Дубровник, ова је алуминијумска црква спуштена на врх Румије, култнога брда изнад Бара, ђе су се православци, католици и муслимани окупљали у зору рано, прије сунца, на дан Св. Тројице, дана Владимирове погибије, носећи у рукама по један камен, као симболичан принос за градњу заједничке цркве, од камена на камену, а не од алуминијума. Сада они не могу да се пењу на то брдо, јер је украдено! И кад би сада легална власт, након што је суд пресудио да је ова градња илегална, имала храбрости да дигне ову цркву на исти начин како је и спуштена на овај врх (показујем слику), цијела би Европа гракнула: да ми рушимо цркве! Зато што не зна како је та црква спуштена на то брдо, зашто је то урађено и ко је то урадио. И које су негативне посљедице тога богохулнога акта. Дакле, ми не тражимо помоћ од Европе за лов на вјештице, него за утврђивање правих чињеница и за вршење правде!

На жалост, управо је Европа та која је неправедна према нама. Она нам је тражила да на Референдуму обезбиједимо већину већу од 10%, иако је, примјера ради, Француска ушла у Европску Унију против мишљења 49,5% грађана Француске. Јер, већина је већина. Замислите када би се овај диктат, примијењен на нас, пренио на атлетику. Онда би у трци на сто метара побједник морао да има предност од 10 секунди, иако цијела трка траје 9,52 секунди. Дакле, ми бисмо морали трчати онда кад су остали још испод туша! Ми нијесмо никада тражили прогон Српске православне цркве из Црне Горе, иако се она деценијама, јавно, бави антидржавном дјелатношћу, него смо, вођени хришћанским оćећањем разумијевања и праштања, које њој недостаје, тражили да се она смјести у своје цркве и манастире које има у Црној Гори! Ми смо за суживот, али да се свако моли Богу у својој цркви!

Хвала.

Др. Герхард Робертс

ДРЖАВА ИМА ПОЗИТИВНУ ОБАВЕЗУ ДА ЗАШТИТИ ВЈЕРНИКЕ У

ОСТВАРИВАЊУ СВОЈЕ СЛОБОДЕ(усмено саопштење)

Познајући њихов специјални допринос идентитету, Европска Унија то је порука управо овог члана, дакле, оставља, оквиром Европских људских права статус Закона о вјерским заједницама на самој чланици, држави Црној Гори, и то заправо је питање Црне Горе и Европска Унија заправо ће поштовати то мишљење и неће се мијешати докле год то остане у општем људском оквиру владавине права и других основних обавеза које постоје. Дакле, државе су слободне у великој мјери да имају своје властите специфичне законе о вјери и вјероисповјести. А друга порука тог члана јесте да Европска Унија као таква ће бити отворена за вјероисповјест, отворена за све религије, све вјероисповјести и имаће са њима дијалог, дакле сарађиваће са њима. Поштоваће нихове специфичне идентитете. Идентитет рецимо римокатоличке цркве, идентитет различитих православних цркава,

идентитете исламских заједница, хебрејских и тако даље. Други ниво заштите слободе вјероисповјести и вјеровања заправо је европска конвенција о људским правима о којим је већ говорено. Данас, члан 9 европске конвенције о људским правима гарантује слободу вјероисповјести и вјеровања. Нећу улазити у детаље свега тога јер ми то не допушта вријеме ни мјесто, али манифестација управо, вјеровање у религије мора бити ограничена само како би се заштитила јавна безбиједност или морална начела, здравље, и права других. Иако је то неопходно у једном демократском друштву. Европски суд за људска права је у назад 15 година развио своју интензивну људску праксу о слободи вјероисповјести и вјеровања. Ја ћу одабрати два или три питања која су ми се чинила да су можда најзанимљивија у црногорском примјеру. Један примјер је да слобода вјеросиповјести заправо

37не значи само да држава не смије да се мијеша, већ то треба да значи да држава има позитивну обавезу, дужност да заштити вјернике при вршењу и остваривању своје слободе. Дакле, то није само држава него често није држава која се мијеша са религијом, то је заправо друга вјерска заједница, то је неко други, то су секте, они нас гађају, бацају каменице по црквеним прозорима. Држава не да нема обавезу да не баца камење по црквама, она има обавезу, дужност да заштити цркву од оних који заправо бацају камење на прозоре цркве. Сада идем на моју трећу тачку која се тиче колонизације за сигурност и сарадњу у Европи тзв. ОЕБС. ОЕБС у Европи има 55 држава учесница и има веома јак интерес за религију и вјеровање, слободу у том смислу на основу Хелсиншких обавеза из 1959 године ђе је право вјерских заједница, на постојање, на предавања, на функционисање, слободно и аутономно, истакнуто је и јако наглашено. Ако бих можда могао да не будем превише досадан, можда истакнем још једну ствар која је јако битна. Чини ми се да Европа у све три сфере, значи, Европска Унија, Савет Европе и ОЕБС је отворена за вјероисповјест и религије, није она против, она чак и не игнорише религију, она чак иде у корист религије и вјероисповјести, као један посебан израз хуманости, односно људскости. Има ограничења слободе вјероисповјести која морају бити легитимнa на основу потреба других, на основу легитимних интереса које постоје као што је сигурност, као што је безбједност, као што је здравље грађана и тако даље, али вјероисповјест, значи, има отворено мјесто у свим ти сферама. Ми не смијемо да предвидимо да постоје многе препреке вјероисповјести

религије у Европи, да има јако пуно људи који су секуларни и антирелигијски у осјећањима. Али јавна сфера, организационо окружење и закони и право је отворено и једноставно покушава да сарађује са вјероисповјести и са религијом. То ради, то функцонише у једној атмосфери плурализма религије. Морамо се суочити са једним промистичким свијетом у којем је много религије, много конфесија и то је нешто што државе и Европске организације раде са толеранцијом и све то покушавају да мирним путем ријеше. Моја посљедња ствар коју бих истакао овђе везано за религију и политику, то је јако тешко питање. Нема пуно о тим правним нормама по том питању. Значи, нема пуно искуства у смислу како да се са тим изборимо и нема пуно предмета који су се појавили пред судовима рецимо по том питању али сви смо свјесни да су се главни предмети појавили у животу и пракси. Нећу да идем превише у детаље али ћу да дам једна коментар. Религија и вјероисповјест данас у Европским државама је саставни дио демократског процеса. Никада није нити у једној земљи то није једна која је поред државе. Нема земље у Европи и једне религије, једне цркве. Увијек је то окружење које има и државу и плурализам религија и религијских заједница, цркава и других. И то значи да су религије саставни дио демократског процеса. Оне морају бити у могућности да се чују јавно, мора постојати могућност да оне утичу на политику у правцу који сматрају да је одговарајући. То је један израз демократских друштава да свака религијска заједница може да допринесе добробити земље тиме што ће да се и њихов глас чује. Хвала на пажњи.

Др. Роберто Каваларо

ВАША ЈЕ СУДБИНА У ВАШИМ РУКАМА

(дискусија)

Не можемо остати у ситуацији каква је била некада. Данас, једна развијена нација, као што је аустријски народ, мора развијати неке ствари, мора се промијенити закон, морају се промијенити представници у законодавном тијелу. Значи има пуно ситуација о којима се мора разговарати о којима се мора дискутовати. Јер пуно је проблема у овим земљама које су на путу према Европској Унији и које имају велику жељу да буду на том

путу, а прије свега треба објаснити тим земљама како да стигне новац који је за њих и намијењен. Ја се надам да ћете ви, као људи, као представници ове земље, имати више упорности, више свијести о томе, да ваша судбина прије свега зависи од вас, да је ваша судбина у вашим рукама и да ви морате вашу администрацију сагледати на прави начин да бисте за даље могли приступати почецима који су вама намијењени.

38Др. Луиђи Ломбардо

ПОТРЕБА ТРИЈАЛОГА, ТОЛЕРАНЦИЈЕ (ПОДРЖАВАЊА) И МИРОВНОГ

ПОДВИГА ЗА ПУТ У ТРЕЋИ МИЛЕНИЈУМ

(усмено саопштење)

Желим да говоримо о осталим процесима који су обиљежили нашу историју, а данас желим да се све то подигне на међународни ниво који ће говорити о овим сукобима, који ће говорити о праву човјека, а посебно и оно што је најважније је да имамо пуну слободу изражавања своје вјероисповјести. Желим да потврдим да не треба имати опозицију у овом смислу посебно не у смислу расе. Све ово и чини наше опште принципе као што смо и данас овђе виђели, је да с једне стране можемо говорити с међународног аспекта, а друга ствар је све ово укључити у наш практични живот и да то постане практично оно што је примјењиво. Већ је прошла 41 година од када је потписан један овакав докумет и било је пуно тога што су у међувремену потписали представници ЕУ и са уједињењем УН то су многи судије потписали. Многи су учествовали у склапању оваквих докумената, у разматрању оваквих докумената, али у свијету, у свјету, посебно који је, наш свијет, у којем смо у непосредном окружењу сваки дан, значи могли смо да видимо да је заиста било јако присутно и ратно стање и мржња се ширила, и врло је све то почивало управо на религиозним проблемима. Како видите, данас ми можемо детаљније разговарати о проблему у самом Медитерану. Као што сви можемо да примјетимо, имамо конфликт између Израела и Палестине видимо да никада практично ту не може бити мира. А мир који немамо на том простору значи да може и у оне најближе зоне земаља које су у првом комшилуку практично може да се развије исти такав конфликт. Ми знамо да треба пуно радити на томе да превазиђемо проблеме као што су присутни у Авганистану, у Либану и у свим другим земљама које су врло често у проблематичним ратним стањима и можемо, говорећи о ратовима, говорити о ратовима на

Балкану. Знамо колико је овђе било етничких проблема знамо колико је у оквиру једне те исте земље могло да се на један начин избјегну, проблеми а с друге стране су неизбјежни. Да би смо данас уопште причали о некој трећој миленији заиста је неоправдано и неопростиво да данас говоримо о овим проблемима и да данас говоримо и подсјећамо на не знамо коју историју да подсјећамо не знамо на које традиције и морамо прихватити нове концепте, морамо прихватити дијалог. Сад се више не говори само о дијалогу ми морамо у троје разговарати, морају три особе се срести, морају значи бити неко ко је неутралан у свему томе, може бити да један припада једној страни, неко другој, али мора бити нека трећа неутрална страна која ће смирити страсти и која ће доћи до оног што се зове заједнички тројни договор. А да ли ћемо ми имати оружане конфликте или неоружане конфликте, најважније је конфликт избјећи. Ја долазим из једног града који зове се Аквила и данас сви знате за тај град, зато што је тамо прије 7 мјесеци био један стравичан земљотрес ђе је било преко 400 жртава и који је практично срушио читав наш град који практично више и не постоји. А он је био много јачи од земљотреса из Месине из 68 године и заиста то нам је изазвало стравичне проблеме. Митрополит је посјетио наш град и видио каква је та слика и заиста не могу друго рећи него да је то један стравичан један феномен природни који нам се десио али нико није могао никако да нас спасе тог проблема. Али ми желимо виђети на који неки начин тада се могло очекивати да ће италијанска држава, италијански народ бити толико подржан, бити толико помоћи пружено са свих страна. Значи није било битно у том тренутку да ли смо били католици или не. Ми смо примили помоћ, нама је помоћ била добродошла. Значи људи који

39не желе да размишљају о дијалогу не могу да очекују да ће се десити хармонија, да ће се десити договор. Договора нема уколико не желимо да нађемо компромис. А господин Митрополит је и рекао колико је важна посјета држава, да држава мора бити присутна у школама, међу ђецом која су Муслимани, било које друге религије, било које друге вјероисповјести, да не смије бити патња ни у једној учионици ни у једној школи. Значи за ђецу то може да буде стравичан шок. Шок који практично не дозвољава њихово образовање и одрастање. Ми морамо говорити о томе да практично једна култура која већ постоји 2000 година и да такве културе се морају одржати, морају се спасити, али исто тако не смијемо на рачун своје културе, своје религије угрожавати и уништавати оне друге. Мислимо да је то култура тог дијалога који морамо говорити о толеранцији. Шта значи то уствари толеранција? Толеранција то је једна латинска ријеч која прије свега значи подршка. Али ако бисмо размишљали да толеранција данас треба да значи да неко неког трпи. Не, не треба неко неког да трпи. Треба да научимо да дијелимо, да размишљамо и да волимо, а посебно када се говори о различитим религијама. Ми када говоримо о религијама не треба да трпимо, него треба да волимо да нам то представља задовољство. Ми морамо да тражимо ствари које нас везују а не које нас одвајају и које нас дијеле. То је случај са Црном Гором и са многим другим земљама. Ми морамо говорити о једној новој земљи каква је Црна Гора и то нам мора цркву довести до тог нивоа важности до тог нивоа присутности колико је важно развијати такав један људски однос, колико је важно да постоји тијело међу свим тим субјектима. Не можемо рећи да Црна Гора не треба данас овђе да развија вјеру у цркву црногорску која треба да буде дио црногорског народа. Ми имамо заиста велике кораке које смо направили у смислу развијања културе дијалога. Ми морамо слушати као што је и данас речено на молитви која је била у 12 сати испред Ватикана када је Папа рекао да један камен треба да нас спаја а не да нас разваја, да на сваком камену постоји ћошак за сваког од нас који може да нас спаја. То су значи начини да бисмо мирним путем долазили до правих рјешења. Страшно је важно с једне стране одредити политику а не одредити начине. Мислимо да начини прије свега зависе од

сваког од нас. А мој велики пријатељ Екторовић је направио контакт између патријарха и између Папе, и мислим да је то био највећи тренутак наше радости и радост између те двије особе које су успјеле да се без обзира на различите вјероисповјести договоре о круцијалним стварима. У Ватикану се врло позитивно о томе говорило. Мислим да морамо наћи оно што нас спаја. Сигурно има пуно вјерника и вјерници морају бити упућени на прави начин да спроводе ту своју идеју. А понекад се морају подсјетити вјерници, мислим да је згодно да се планира једна посјета Папе у Москви. Због чега не? Врло је важно да се сретну и предсједници држава, као што би било добро да се и предсједник државе Русије сретне са предсједником државе Италије и да у исто вријеме буде присутна и црква. Ви знате да Архивеско из Русије није патријарх али он треба да постане патријарх јер он је поглавар те цркве, он је поглавар Украјинске цркве. Он постаје кардинал а не патријарх. То је проблем. Значи докле постоји проблем између Москве и осталих земаља када они не могу да се окрену прије свега рјешавању интерних проблема тешко да могу рјешавати проблеме на вишем нивоу. Морамо тражити начин мирним путем да опстајемо ми као вјере, као политике, као религије. А уколико се за све ово не одлучимо за један мировни подвиг онда ћемо као посљедицу имати ратове као што смо имали прилику сада да их видимо. А сада можемо говорити о култури, тражењу концензуса међу свима нама, не само толеранције која ће бити празна, морамо тражити консезус. Са етничког и са свих осталих аспеката можемо слободно разматрати које су могућности спајања наших цркава да бисмо лакше приступили трећем миленијуму који ће обиљежити нашу цивилизацију. За добробит сваког човјека и не треба радити на томе да тражимо шта нас раздваја него оно што нас спаја. Ја се заиста захваљујем Митрополиту који ме је данас овђе позвао који је желио да изнесем своје излагање и надам се да ћу Православну цркву Црне Горе већ виђети у сљедећих 10 година овог вијека ђе ће ваша црква на потпуно другачији начин бити присутна. Исто тако се надамо да ће то бити чвориште да ће Црна Гора бити присутна са црквом и политиком.

40Др. Роберто Каваларо

СНАГА НИЈЕ АРГУМЕНТ ВЈЕРСКОГ ДИЈАЛОГА

(дискусија)

Мислим да исто тако то може бити прилика да бисмо појаснили идеје свих нас појединачно. Ја нисам уопште сагласан. То се прије свега односи на оно што је политика, овђе се говори о политици са стране Католичке цркве. Ово није тачно да постоји дијалог али је тачно да католичка црква која као партнера има цркву из Константинопоља, која се обавезује на дијалог који ће се имати али то све као што је некада било, која забрањује практично спровођење свих тих аката који су некад били, али ми смо у контакту са црквама које нису прихваћене од Ватикана. Али што се тиче сусрета између патријарха Филарета и Јована Павла другог, гледајте добро да Католичка црква врло добро зна да сведе рачуне и Патријарх Руски није имао жељу да се сретне са њима, а патријарх Филарет имао је хиљаде својих парохија, а за посљедицу то се наравно није могло игнорисати и на крају су се и срели. То значи да је ту одлучила нечија снага. Када се завршио тај састанак тада је и завршена и сва даља сарадња. То значи није дијалог. То

значи да се само дјелује у смислу снаге која се у овом тренутку има. Може се говорити о свему али се заиста не може говорити о толеранцији коју је показала Католичка црква. Можемо остати овђе да говоримо о овоме пуне дане али ће то донијети заиста примјере који су документовани као што кажу и правници који имају све акте који се могу виђети на свијетлост дана и могу се изнијети који иду у прилог овоме. Можемо да прихватимо велике принципе солидарности о којима се данас говори али ајмо мало конкретно да попричамо. Ја сам ужасне ствари чуо о ономе што је једна врло необична позиција Српске цркве али исто тако можемо да видимо да постоје судови који управо треба да раде о овој теми и о овој проблематици. Значи постоји и Апелациони суд на нивоу Европе који се може бавити овим проблемом. Ми имамо начине како можемо да дођемо до разрешења ових проблема. Ми тражимо начине за било какву врсту сарадње и морате бити свјесни да нам је за све то потребан новац. Хвала вам што сте ме саслушали.

Архиепископ Александар

У ЦРНОЈ ГОРИ ПОСТОЈИ ЧВРСТА ОДЛУКА ДА ЦРНОГОРЦИ ИМАЈУ СВОЈУ ЦРНОГОРСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ И

ТО ЈЕ ОНО ШТО МЕ РАДУЈЕ(дискусија)

Ми имамо парохије у Напуљу у Италији, ђе је наш предстаник званично рекао око пола милиона вјерника Кијевског патријархата постоји у напуљском региону који би жељели и причестити се од светих дарова Украјине, али моји свјештеници, нажалост, стално ме зову и кажу да имају јако велике проблеме са Католичком црквом. Они кажу да ви овђе имате другу Католичку цркву и да вам је та црква довољна. То је погрешан приступ. Ви не можете једноставно сатјерати људе у једну

цркву као стадо. Заиста треба говорити истину и ми морамо да подигнемо да дотакнемо то питање. Друго питање, користећи ову Академију, овај скуп, ја би хтио да подијелим не нашу праксу већ дугогодишњу праксу Кијевског патријархата, јер бисмо хтјели имати своју самосталну Украјинску цркву. Ми имамо не слагање Москве са тим, то није никаква тајна. Хвала Богу да за дуги низ година Украјинска Православна црква Московске Патријаршије, имала је мијењање мисли и многи

41архијереји су схватили да Украјина заиста мора да има своју цркву и из тога је почео разговор и дијалог између Московског и Кијевског патријархата. Али тај дијалог је почео тек тада када су сви сагледали ту чињеницу и сада када патријарх Филарет буде у Америци у Андријевском храму у Чикагу, он је изјавио да Украјина и Кијевска патријаршија на данашњи дан има 14,5 милиона вјерника. То је веома важна чињеница и рекао је да ми нијесмо против тога да Москва буде велика и да васиона буде велика, али не на рачун Украјине. Ми данас имајући толики број вјерника и толико храмова Кијевске патријаршије, ми желимо да будемо самостални. И ја се надам, јуче разговарајући са владиком, рекао је да постоји изрека: Не треба

чекати лијепог времена које ће доћи изненада. Зато немојте да чекате да Црногорски народ задесе измјене изнутра и сви црногорци буду хтјели своју цркву. Треба радити, радити и радити, и говорити људима истину. И само тада без обзира на то каква год да је политичка ситуација народ ће да рјеши. У коју цркву да иду? Ја сам овђе био 2006 године у Црној Гори и ја сам виђео расположење народа који је желио да има своју цркву. И након 3 године, сада видим да то није било револуционарни настрој, то је чврста одлука да постоји своја црква и то ме радује. Ми смо јако дуго ишли према томе, код вас се дешава много брже и дај Боже да се то деси брзо. Али не треба чекати, не треба чекати. Ми морамо да кажемо истину.

Др. Луиђи Ломбардо

У РЈЕШАВАЊУ ЦРКВЕНОГ ПИТАЊА У ЦРНОЈ ГОРИ НЕОПХОДНА ЈЕ МЕДИЈАЦИЈА НЕУТРАЛНОГ

КАРАКТЕРА И МЕТОД КРЕТАЊА ОД ИЗВОРА ПРОБЛЕМА

(дискусија)

Моје излагање значи да и са правног аспекта мислим да се заиста у Црној Гори може стабилизовати како власништво између цркава тако и једна заиста неопходна медијација која би била између цркава у Црној Гори. Немојте да размишљамо о томе да је једини начин размишљања и да ће се проблем рјешавати ратним путем. Али у колико не постоје двије различите идеје и један медијатор неутралног карактера, да ли ће то бити Европска Унија, да ли ће то бити судови који ће год бити, да ли ће то бити највиши ниво или неке друге организације али мора постојати неко ко ће бити медијатор у читавом том процесу у тражењу компромисног рјешења везаног за другу цркву. Мислимо да су већ хиљаду година биле заједно и да су једног момента биле раздвојене али не мислим да треба пуцати у једну и другу цркву зато што постоје проблеми који се сада чине не рјешивим. А то све потврђује да је Бог само један и сви гледамо у истог Бога, и ми сви вјерујемо у истог Христа и вјерујемо у истог Бога. Митрополит Акесандар је рекао да постоји пуно проблема и у Католичкој цркви. У Католичкој цркви су присутни људи, није то само један човјек и ту цркву не представља само један човјек, и епископи су људи нису они дошли ко зна од куда. Ми можемо да говоримо каква је ситуација

у Палерму каква је ситуација у другим дјеловима Италије. А када говоримо о историји Митрополит сигурно може да зна о чему ја говорим јер се ми дуго знамо. А знамо колико је заиста епископа животно страдало због идеја колико су били одани вјери. Али мислим да се морамо срести с рјешењем овог проблема, мора тај дијалог бити на одређеном нивоу који ће сигурно гарантовати рјешење оваквих, и да ће прави људи водити овај дијалог, да ће се прави људи бавити овим читавим процесом. То је моја сугестија, сугестија да се сви укључимо у то, од највиших нивоа, јер уколико се будемо само борили једни између других, од тога нема ништа. Ја знам сигурно да епископ Павију сигурно сарађује много добро са представницима Православне цркве и знам да иза њих постоје резултати који су много добри а да су то потпуно двије различите религије, вјероисповјести који су нашли начин да сарађују и да праве јако корисне ствари које многи могу да препознају по резултатима који су иза њих. Врло је важно дати важност проблемима али и доћи до извора одакле долази, не треба проблем посматрати са средине или са половине, треба ићи од извора, треба ићи одакле је проблем кренуо. То је то што ја желим да кажем.

42 Епископ Гервазије (Бугарска)

МУКОТРПНО ПОДНОШЕЊЕ СУДБИНЕ И ИСТРАЈАВАЊЕ ЗА ПРАВА БУГАРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ

ЦРКВЕ КАО ПРИМЈЕР(дискусија)

У Бугарској се десило оно што није забиљежио православни свијет. 21. Јула ове године у 2 сата ујутру, полиција и неке специјалне јединице су ухапсили неке свештенике, епископе и истјерали их из својих храмова. Тада смо били члан кандидата за Европску Унију, а сада смо пуноправни члан Европске Уније. Оно што се дешавало од наше Владе је било скривено, јако мало су људи били информисани о томе шта се дешавало у Бугарској и било је потребно да о томе говоримо у САД-у, у Аустралији и другим државама и да кажемо да сам прошле године у децембру мјесецу био у Бриселу и у мисији за права човјека су рекли да то није могуће да се десило. Питали су ме бискупи да ли је стварно да се то дешавало у Бугарској и ја сам им понудио материјал филмски, дао сам им снимке како би се они увјерили шта се дешавало. Наша једина грешка је била што ми не желимо да егзистирамо са Максимом који је био творевина комуниста, који је нанио велику штету Бугарској цркви и 92 године је дошло до подјеле, то није био раскол, како они то кажу, то је било само администратривно дијељење. Имамо исте књиге по којима се врши богослужење. Затим 98 године смо обновили Црногорску цркву коју је тада представљао епископ Михаило, који је годину након тога био хиротонисан за архиепископа у Црногорској цркви. Када смо изабрали нашег патријарха Украјински

патријарх, са неколико митрополита и епископа, присуствовали су тој хиротонији и настављамо већ 14 година да у Еухаристијском јединству са Црногорском православном црквом и са нашом православном браћом из Италије. Веома се радујем док сам боравио овђе у Црној Гори, то је рекао и архиепископ украјински Александар који је био прије 3 године у Црној Гори. Дакле, тада је била намјера да тада заживи Црногорска православна црква, сада је то озбиљно. Мислим да је то било тешко за митрополита Михаила. Међутим, када читави црногорски народ подигне руке за њега онда Срби треба да напусте Црну Гору. Желим да кажем да чекамо неколико дана, дај Боже да не буде читави мјесец, да се у Стразбуру рјеши наш проблем и ми ћемо поново започети нормални црквени живот и то 2 митрополита, 4 епископа, 100 свјештеника, 15 монаха и монахиња. Значи сада служимо на улици, парку и народ који је са нама он је са нама. Имамо једну цркву, надам се да сада као пуноправни чланови Европе, остваримо своја вјерска и црквена права и да ће они увиђети ту неправду, и да ће то исправити. Још једном захваљујем митрополиту Михаилу што ме је позвао на ову конференцију, захваљујем и вама високопреосвештенима и читавом свештенству. Хвала вам.

Раде Бојовић

ВЈЕРСКА ПОЛИТИКА, ЗАКОНОДАВСТВО, ОДНОС ПРЕМА СТАТУСУ ЦПЦ И НУЖНОСТ АКТИВНЕ

ПОЛИТИКЕ ПРЕМА ЦРКВЕНОМ ПРОБЛЕМУ КОЈИ ОПТЕРЕЋУЈЕ ЦРНОГОРСКО ДРУШТВО

(усмено саопштење)

Рекао бих три кључна питања која су значајна за афирмацију вјерских слобода у Црној Гори. Прво питање се тиче вјерске политике у Црној Гори, друго вјерског законодавства и треће односа према статусу Црногорске православне цркве у Црној Гори. Што се тиче политичког односа

између Црногорске државе и вјерских заједница рекао бих да Црногорске државне власти немају формулисану вјерску политику. Савремена евроатлантска политичка мисао када дефинише политички однос између држава и вјерских заједница у модерном свијету, углавном се креће у

43неколико модела који су релевантни за државну политику. Ја моделе нећу коментарисати али ћу их само споменути у контексту Црногорске државне политике. Значи, поред теократског модела, модела државне цркве, ерастијанског модела који подразумијева цркву као дио државе, антирелигијског модела који је добро познат у Источној Европи и рекао бих либерално секуларног модела или модела одвојености, Црногорска држава је кроз свој најновији Устав, значи Устав независне државе, номинално се опредијелила за модел одвојености, али, осим да кажем декларативне норме, осим нормативног опредијељења немогуће је говорити о ефектуираности овог модела у пракси. У државама Европске Уније углавном, рекао бих да доминантно, живи већ дуже времена, да кажем мислим да постоји нека врста односа између цркве и државе и све више функционише модел одвојености кроз сарадњу са конфесијама, за разлику од других подоблика који су познати када је упитању примјена секуларног модела, да сад не спомињем питање неутралног односа према црквама који је доминантан у Сједињеним Америчким Државама, или модела вриједносног одвајања који је доминантан у атеистичком духу итд али у Црној Гори, имамо, ајде да кажем , јако изражено, значи ћутање и нервозу у односу на Српску православну цркву, просто зато што ми овђе у Црној Гори памтимо различите периоде, од симбиозе власти с почетка 90-тих након распада Југославије са Српском православном црквом, до, рекао бих, једног хладног али конфузног и пасивног става који просто не решава проблем. Истовремено иако се налазимо у потпуно другачијем политичком амбијенту него што смо били прије независности, немогуће је говорити о било каквој активној државној позицији у односу на институционални оквир у којем дјелује Црногорска православна црква. Значи, поред одсуства, рекао бих, вјерске политике када је у питању државна црногорска политика, на то се наслања и одсуство правно конфесионалне политике. У Црној Гори је на снази још увијек закон о правном положају вјерских заједница из 1977 године, значи он је донијет у периоду социјалистичке или комунистичке Црне Горе, тај Закон је да кажем по многим својим обиљежјима анахрон и застарио иако су наравно и одређене његове норме преживјеле ово вријеме и могле би функционисати у неком другом законодавству, али је чињеница да је он неусклађен са савременим Међународним стандардима и са,

рекао бих, модерним потребама у домену вјероисповјести у Црној Гори. Ради напомене, све земље у региону су кодификовале вјерско законодавство, значи нема ни једне ближе земље када говорим то, мислим на еx Југославију, да нијесу донијели нове законе о положају вјерских заједница и да кажем регулисању вјерских слобода у својим државама и посебно би нагласио да са аспекта Копенхашких критеријума мислим на правне и политичке које јесу услов за приступање Европској Унији то тражи, да кажем, активну државну политику у погледу усвајања једног модерног закона који ће се донијети и регулисати институционални оквир, отклонити анахроности, али истовремено ићи у сусрет нечему што су реални проблеми у Црној Гори. Јер један овако статусноправни закон тражи и да се отвори питање, рекао бих, права својине и права коришћења у домену дјеловања вјерских заједница, црквене имовине и коначно питање реституције. Из тога слиједи да су нужна да кажем да су овако два крупна законодавна искорака којих за сада, макар што се тиче јавне политике, ми не можемо да уочимо и препознамо. Просто држава ћути и прибјегава једној врсти нојевске политике када је ријеч о статусу вјерских заједница и поготово када је ријеч о ономе што је највећи проблем за савремено, рекао бих, савремено црногорско друштво у домену идентитета вјерске политике а то је онда статус Црногорске православне цркве. Ја нећу говорити о историјским разлозима који су вама одлично познати када је упитању Црногорска православна црква, али нема никакве дилеме да међународно-правни разлози који се рефлектују кроз Европску конвенцију из 1950 и кроз Међународни пакт о људско-грађанским правима, коначно кроз најновију праксу Европског суда за људска права, дају довољно аргумената који иду у прилог томе да једна оваква, да кажем, позиција и правна и фактичка у којој се налази Црногорска православна црква просто неодржива, да се она мора решавати, прије свега на унутрашњем црногорском плану прије било каквог Међународног правног епилога. Нећу улазити у причу о канонским темама, али ћу вам ево рећи податак један који говори о истраживањима јавног мијења који се у Црној Гори у континуитету спроводи у задњих 10 година. Као што је познато Црногорска православна црква је настала у моменту распада Југославије, у једној овако, како би рекао, крвавој збиљи, у једном непријатељском окружењу самој Црној Гори 1993 године у смислу њене обнове, дјеловала је у

44немогућим условима, била је један од, да кажем, кључних непријатеља тадашњег политичког режима у Црној Гори и у широј политичкој заједници, значи заједници са Србијом и рекао бих кроз те немогуће услове прво тестирање повјерења у Црногорску православну цркву који је рађено још прије неких 10 година показивало је на самом старту у једном потпуно абнормалном политичком демократском амбијенту, та црква је имала, значи, већ у самом почетку 20% подршке, да кажем, оног дијела Црне Горе који је тада био доминантно, рекао бих, антиратни, продемократски и инденпедистички и онда је логично да имамо разумијевање за обнову своје цркве. Од тада па до данас, легитимитет Црногорске православне цркве,макар је кад су у питању истраживања јавног мњења, ојачан. Он данас, по најновијим подацима, да кажем врло фрешким не више од 20-30 дана, он је порастао на неких 34%. Значи, независно од дистанцираног става саме државе и немијешања, рекао бих, у сопствену политику у домену вјерских слобода, чињеница је да Црногорска православна црква има све снажнији легитимитет. Чињеница је, наравно, да то подстиче нервозу код Српске православне цркве у Црној Гори и чињеница је да статус Црногорске православне цркве јесте сложен, има више лица и то није само питање вјероисповјести, није, то је само вјерско лице. То је, за оне који разумију црногорске политичке и социјалне прилике и државотворно питање и питање националног идентитета, и наравано, питање црквеног наслеђа, питање наше историје и коначно, ја бих рекао, будућност ове државе. С друге стране ми имамо Српску православну цркву која има неколико епархија и једну митрополију у Црној Гори, која је у том, да кажем, организационом смислу раздијелила Црну Гору. Њена политика , да кажем, до јуче била је изразито базирана на етнофилетизму, она је подржавала великосрпски ратни пројекат, она је била изразито антидржавотворна када је упитању Црна Гора, она је увијек негирала црногорску нацију, црногорску цркву, и мислим да је преферирала неку врсту, ма шта то значило, православног панславизма насупрот политици комунизма. Оно што је био политички модел на ком је израђена независна Црна Гора, почев од прозападне политике до унутрашње, рекао бих, до унутрашњег позитивног расположења према мутлиетничкости, мултиконфесионалности, потреби да се гради друштво равноправних грађана и нација није нешто што је наилазило на разумијевање Српске православне цркве. Из тога слиједи данашњи

однос, рекао бих између савремене Црногорске државе и Српске православне цркве, ђе више нема, да кажем, оне политике која је постојала раније, али имате чињеницу да независност постаје фундаментално различити политички оквир. Држава показује изразиту немоћ и неспремност да ово питање, рекао бих, отвори, да просто активира једну конструктивну причу. Ако хоћете кроз један демократски дискурс у ширем смислу да би се нешто од чега се не може трајно бјежати почело рјешавати. Мислим да је не прихватљива политика чекања коју води црногорска држава , неприхватљиво то игнорисање реалних проблема у оквиру легитимних православних вјерских заједница у Црној Гори. Увјерен сам да државна власт мора покренути оно што смо овђе већ чули неколико пута, ја то подржавам, један интерконфенсионални дијалог. Мора се и вредносно одредити према практичним црквеним политикама, она мора модерирати и усвојити правни оквир и на крају она мора активно допринијети рјешавању односа на релацији Црногорска православна црква – Српска православна црква. И мора промовисати један модел одвојености кроз сарадњу са вјерским заједницама. По мени би то био, овако један оптимални најбољи могући оквир за перспективу црногорске државе и уопште вјерске државне политике у Црној Гори. Наравно, ја нијесам оптимиста макар на кратке стазе, нијесам сигуран да држава која исказује немоћ у смислу, рекао бих, правних, логичних правних интервенција и заштите владавине закона када је у питању узурпација у дијелу просторног планирања у Црној Гори, у дијелу драстичног кршења урбанистичких прописа тако да је овако већ постало доминантна пракса када је у питању Српска православна црква, ђе држава не исказује само једну немоћ него показује се да прихвата и даље један, рекао бих, статус Српске православне цркве као вјерске заједнице која је изнад закона. Она, не само што није евидентирана у Црној Гори, као што је рекао колега, него просто она наравно има реалну политичку социјалну моћ, и очигледно да има довољно снаге и довољно подршке из сусједства, да не заборавите да иза такве политике стоји официјална политика Републике Србије. Номинално демократска, номинално проевропска, али врло конзервативна и рекао бих, овај, готово идентична политици претходног режима који је у Србији срушен, када је у питању дјеловање Српске православне цркве. Оно у шта сам ја сигуран јесте да држава не може имати проблем са добрим расположењем Црногорске православне цркве када је у питању

45отварање дијалога, када је у питању ново законодавство и када је у питању, да кажем, почетак рјешавања једног крупног проблема, који јесте наравно историјски, али је прије свега савремен и прије свега се дотиче црногорске будућности. Да ли ће држава имати проблема са другом страном? Из досадашњег искуства би рекао да хоће, али ја мислим да она просто мора да се упусти у решавање тог проблема уколико не жели да тај проблем онда ескалира у једном смислу који нико у Црној Гори наравно не жели и који треба да буде, не знам, промотер неких нових сукоба у Црној Гори. Такви

сукоби Црној Гори нијесу потребни, Црна Гора иде у сусрет Европске Уније и на крају крајева, уколико држава, рекао бих, исказује и даље немоћ на том плану, ја мислим да самостална Црногорска православна црква треба да, уз све ово снажније стицање унутрашњег легитимитета преузме нешто што би била активна политика према држави и према Европским институцијама. Да један проблем који реално оптерећује црногорско друштво и који сигурно није маргиналан, коначно поприми једну форму и садржину пресудног решавања у наредном периоду. Хвала.

Н. Аџић

СПЦ У ЦРНОЈ ГОРИ ИМА МАНЉИВУ ДРЖАВИНУ И БЕСПОГОВОРНИ ЈЕ ОКУПАТОР

ПРАВОСЛАВНИХ САКРАЛНИХ ОБЈЕКАТА(усмено саопштење)

Сакрална православна добра, значи православни објекти, цркве и храмови у доба независне књажевине и краљевине Црне Горе, у погледу права власништва, својине или како то Никодим Милаш назива у свом дјелу „Православно црквено право“ влаштине била су својина Црногорске државе. Што значи, да је држава била апсолутна та која је имала не само фактичку него и правну апрехензију над њима. Црква је Црногорска аутокефална православна црква која је у том периоду била државна црква јер је на снази онда било давно промулгирано правило вестминстерског типа чија је држава онога је и вјера, остале вјероисповјести биле су законски санкционисане као толерантне вјероисповјести, мада право слободног исповједања је имала са становишта грађанског права односно стварног права, право коришћења и употребе, а није имала право располагања. Значи, све акте које је предузимала црква у овом периоду морала је усагласити са правним поретком независне краљевине и књажевине Црне Горе, и за свако отуђење, располагање, замјену или било који други акт који би значио располагање, она је морала претходно добити сагласност државне власти. Тако је било до 1918, међутим како нам је пријетходно силом одузета држава, тако нам је, значи, потом двије године касније укинута и насилно аутокефална независна Црногорска црква. Од тада, значи од 1920 године установљена је Митрополија црногорско – приморска. И то је

установљена као саставни структурнодоктринарни, у правноорганизационом смислу дио Српске патријаршије са сједиштем у Београду. Према свим правним прописима и нормама, значи, Српске патријаршије, Српска православна црква, односно њена Епархија црногорско – приморска, значи, ово говорим и на основу устава Српске православне цркве чије је сједиште у Београду, је инаугурисана као једна од епархија и што се дешава. Дешава се ситуација коју ми данас имамо а то је да митрополија Српске православне цркве у Црној Гори која је организациони и правни дио Српске патријаршије са сједиштем у једној другој држави располаже, користи их, значи, у пуном и правом смислу ријечи, свим Православним црквеним објектима и храмовима. Не само, значи, оним који су непокретног карактера него и многим значајним сакраментима и драгоцјеностима које су потпуно покретног карактера. Али, са становишта грађанског права, значи, са становишта позитивног права у Црној Гори, Српска православна црква нема својинско или власничко право. Значи, ни у једном правном акту, она није дефинисана као титулар права својине. Она има оно што се зове у теорији и пракси грађанског права, стварног права, значи материјалног, вициозну државину, или манљиву државину, државину фактичку власт на стварима без правног основа и без могућности, значи, коришћења права које се подразумијева под својином или власништвом. То је државина

46или фактичка власт на стварима , стечена силом и преваром и злоупотребом повјерења. И она данас апсолутно користи ту ситуацију да има апсолутни монопол и ексклузивизам у погледу располагања сакралним православним добрима у Црној Гори, у погледу њиховог коришћења, у погледу коришћења не само имовинских права, него и права које се тичу имовинске масе, у погледу, значи, стицања нових права, које врши на начин да девастира црногорско културно насљеђе, значи, кршећи закон о заштити споменика културе и до краја руинирајући оне споменике културе који су на основу позитивног Црногорског законодавства таквим проглашени, она је та која апсолутно игнорише и то је уважени господин Бојовић прецизно дефинисао правни поредак Црне Горе. Значи, она се понаша у том смислу не да је само узурпатор, него бесправни окупатор православних сакралних добара објеката и то највећи дио од њих је проглашен као споменици културе Црне Горе. Значи, са тог становишта кад анализирамо непобитне чињенице које казују да је то доиста тако. Значи то је распект једног проблема. Други аспект је који се тиче људских права и слобода. Пазите, међународно право кодификовано и некодификовано које је садржано у декларацијама, повељама и конвенцијама које регулишу религијска права и слободе, значи, од универзалне декларације о људским правима из 1948 Европске конвенције о људским правима из 1950. које је донијето у Риму, затим, два пакта о грђанским и политичким правима, затим повеља КЕБСА или ОЕБСА и свих каснијих докумената, јасно прецизирају слободу религије и њеног јавног исповједања. Међутим, у Црној Гори имамо заиста једну флагрантну чињеницу, да Српска православна цркве не само да има апсолутни монопол, него је та која фактички врши власт игноришући правни

поредак Црне Горе и фаворизује, не само да фаворизује, него је иницијатор многих конкретних акција које значе дискриминизацију вјерских права и слобода у Црној Гори. Значи, кад све то апсолвирамо, можемо доћи до једног закључка, то је мој индивидуални суд и ја га темељим на неким показатељима, да Српска црква која је, значи, огранак , филијала која је структурни дио једне цркве или дијецеза и епархија чије је сједиште у Београду, у улици Краља Петра, располаже не само највећим дијелом Црногорског културно-историјског наслијеђа и баштине која припада Црној Гори, него од тога рентирањем од тога, што би се рекло, претварањем у религиозни туризам, остварује огромну енормну добит коју користи у политичко-идеолошким акцијама урушавања темеља Црногорске државе, негирања црногорске нације и тако даље. Значи, да се мало позовем на Балтазара Богишића аутора „Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору“ који је у једном свом параграфу написао: „Неправда је још и већа кад ко од зла дјела свога још и какву корист чини“. Ми имамо апсолутно на сцени, ако погледамо финансијски конто Српске православне цркве, од рентирања објеката, од предузимања одређених облигационо-правних и других радњи, значи, привредних радњи које обавља да остварује енормну новчану добит и то на начин кршећи апсолутно, не само устав Црне Горе, већ све форме правног поретка са становишта унутрашњег права а наравно потпуно игнорирајући Међународне обичајне норме, које наравно нијесу кодификоване али који су стандарди у Међународној пракси а које регулишу питања слободе и религије и њеног јавног исповједања. Толико, надам се да нисам премашио. Хвала.

Слободан Франовић

ОСТВАРИТИ ПРАВО ЦРНОГОРСКИХ ГРАЂАНА НА КУЛТУРНО НАСЉЕЂЕ ЦРНЕ ГОРЕ КОЈЕ ЈЕ ПОД

ЈУРИСДИКЦИЈОМ ДРУГЕ ДРЖАВЕ (усмено саопштење)

ЦПЦ у Црној Гори основана је баш у овом мјесецу, баш прије 15 година на Цетињу, иједан од наших приоритета од нашег оснивања јесте био бављење овим питањима, питањем права на слободу религија или вјеровања и са њиме, као што

је најављено, повезаним правом на културно наслеђе, које је такође темељно људско право ђе постоје велики проблеми у Црној Гори. Ми наравно бавећи се овом проблематиком, имамо у виду Црну Гору као нашу државну заједницу и све грађане

47Црне Горе без обзира на то којој они религији припадају, какво они вјеровање имају, укључујемо ту, наравно, и оне наше грађане који имају нерелигиозни поглед на свијет, то је такође важно питање које често испуштамо из вида. А колико је важно подсјетићу вас да је и садашњи американски предсједник Барак Обама ово питање потенцирао и на свом инаугуралном говору. А ово је важно питање због овог сљедећег питања то је, о којем желим рећи, то је право на културно насљеђе. Ми смо се бавили и даље имамо намјеру тиме се бавити да, мониторингом, али не само тим, него покушајем да дамо допринос да се у Црној Гори изгради, прво, један правни оквир којем ће Црна Гора и у овој области постане једна модерна Европска држава у смислу, када ово кажем, што ће подијелити са осталим Европским државама заједничке европске вриједности. И желимо да видимо, да, значи, тако изграђени правни оквир у потпуности буде примјењен, што подразумјева, наравно, да ће нашим грађанима бити омогућено да могу да користе сва људска права и темељне слободе, и уколико она буду повријеђена, наравно, да имају дјелотворне правне механизме за њихову заштиту. Што се тиче правног оквира, ми смо се били врло ангажовали од тренутка када је Црна Гора постала држава прије 3 године поново, када је обновила своју државу, када су грађани Црне Горе обновили своју државу, посебно у оним временима када је донијет други црногорски устав. Кажем други, наравно, због тога што устав има само држава. Значи, сва она стања друга и што су се неки други документи звали уставом то се не може ни у ком случају узети за устав, јер устав има и ту међународно-правну компоненту, значи, са становишта међународног права постоје устави држава које имају међународноправни капацитет. Тада, нажалост, нисмо довољно успјели, ово право није у нашем уставу, уставу Црне Горе у потпуности дефинисано. Ми смо предлагали дајте да укључимо у дефиницију тога права оно што стоји у члану 18 Међународног патка о грађанско-политичким правима, који то најбоље дефинише, послије, наравно цитираног члана 9. Европске конвенције заштите људских права и темељно и низ других докумената који имају правни карактер и оних који стварају само политичке обавезе као што су документи Организације за европску сигурност и сарадњу. То није постигнуто у пуној мјери, али постоји једно добро рјешење, које омогућава да се то све исправи. То је да у Црној Гори ратификовани међународни документи имају примат над домаћим правом. Значи, у међувремену тај процес иде и

Црна Гора је постала чланица великог броја међународних организација и потписник докумената оних универзалног карактера, регионалног и тако даље из ове области. Проблем је, наравно, што од примјене тих докумената још увијек немамо ништа. Сад желим прећи на оно што зовемо политиком наших власти, парламента, владе судова. Значи, политика је посебан проблем. Желим да кажем сада у току, у Црној Гори имамо процедуру, у раду је Закон који је назван код нас закон о културним добрима, на јавној расправи је још увијек, мада је она формално истекла, нацрт тога закона, и ја сам био, морам рећи, прилично зачуђен како су ствари постављене у том закону. Рецимо у том закону нијесу испоштоване, у њега преточене у нацрту закона, виђећемо што ће бити у приједлогу закона када се он нађе у парламенту, нијесу преточене чак ни оне обавезе које је Црна Гора прихватила ратификујући неке међународне документе, међу њима посебно значајан је оквирна конвенција културног насљеђа за друштво. Ја сам био запањен и тражио сам на више скупова да се дефинишете то као темељно људско право, тражили смо то и када је доношен устав, нијесу то хтјели да прихвате, не знам из којег разлога, јер је то једна позиција сасвим другачија за грађане Црне Горе, за све, јер, овђе морам да кажем, културна насљеђе које се налази на територији једне државе по међународним документима је под јуриздикцијом друге државе. И ту је било, сјећате се проблема на плану Србија и УНЕСКО у вези са културним насљеђем Косова,. Значи ово је културно насљеђе Црне Горе и права на њему постоје, наравно прије свега, за држављане и грађане Црне Горе али и за све друге јер културно насљеђе припада, посебно оно које има велики значај, припада читавом човјечанству, свим грађанима свијета. Нажалост, то се није догодило. А ту постоји низ ствари, надам се да хоће, јер смо ратификовали ту конвенцију и она предвиђа, значи, права која морају бити испуњена од стране државе Црне Горе, па члан 5. каже Закон и политика које се односе на културно насљеђе, па под тачком 5. Обезбиједити у специфичном контексту сваке стране потписнице постојање законских одредби које се односе на процедуре остваривања права на културно насљеђе и тако даље. Зашто ово кажем. Јер овај проблем о којем је говорено доста овђе о културном насљеђу у Црној Гори које је православног карактера, ми сада имамо ситуацију коју ниђе на свијету нијесам видио, да један велики број грађана Црне Горе нема право приступа том насљеђу. Рецимо, не знам, путовао сам релативно доста, пошто се бавим овиме желио

48сам упознати и те аспекте различитих религија, био сам у различитим храмовима ниђе ми се није догодило да будем питан за националност или нешто слично, или да нисам могао ући у тај храм. Ја наравно, уз поштовање кућног реда и тако даље, и ниђе, био сам заиста у различитим државама и у свим могућим храмовима, али у Црној Гори то није могуће и нажалост власти ништа не раде да осигурају то право грађанима Црне Горе. Имамо чак и супротну тенденцију. Јер Република Србија, слично као на Косову, полаже право и на наше културно насљеђе. И прије годину или скоро двије имали смо покушај једног броја грађана да дођу у Цетињски манастир, власти су их спријечили уз употребу полиције,али не само то, него је онда интервенисао предсједник Србије Борис Тадић код нашег предсједника и тражио да се великом броју грађана Црне Горе онемогући коришћење тог насљеђа. То је заиста потпуно неприхватива ствар. Тај проблем постоји овђе, значи, за све грађане без обзира које смо ми тренутно религије, вјерујемо или не вјерујемо, то је дио нашег идентитета. Ми имамо одличних примјера овђе интеркултурализма у нашој традицији, али у традицији наравно има и много ружних ствари, али имамо неких примјера заиста који потпуно кореспондирају са Европским вриједностима. Рецимо, постоји једно мјесто поред Бара ђе је у једном селу обновљена православна црква од стране мјештана тога села који су сви сада изреда муслиманске вјероисповјести. Али они су мени рекли, па добро, то је такође дио наше традиције. Јесте, све оно што је било напријед и прије хришћанства и тако даље, то је дио наше традиције. И сада желим пар ријечи рећи о проблему за који, такође, власти ништа не раде, а то је проблем намјерне деструкције културног насљеђа у Црној Гори. Они чак не поштују законе Србије и Црне Горе, УНЕСКО је усвојио једну декларацију о намјерној деструкцији културног наслеђа која је донијета поводом познатог случаја Бамија и ми смо успоредили неке случајеве у Црној Гори са Бамијаном. У Бамијану су екстремни талибани порушили кипове Буде, који су дио свјетског културног насљеђа, да би избрисали ту компоненту традиције њихових предака која је била будистичка. Узмимо, рецимо случај Румија који је овђе спомињен, јер постоји намјерна деструкција материјалног културног наслеђа али и нематеријалног. Материјалног, јер је објекат подигнут и уништен на један неистражени археолошки локалитет, а нематеријалног јер је то један догађај који је сваке године, вјековима трајао, који је обједињавао, који је прави примјер

интеркултурализма у Црној Гори, обједињава људе који су учествовали у њему различитих етничких припадности и различитих вјерских припадности. Значи, исламске и различитих хришћанских припадности. То је сада уништено и власти ништа не чине да обнове нешто чиме би Црна Гора требала да буде један веома позитиван примјер много шире од граница и Европе и даље. Осим тога у Црној Гори, примјере интеркултурализма смо имали и друге. Имате цркве, такође је све то било предметом напада посљедњих година, цркве које су заједно градили у XV вијеку православни и католици, и значи, које су функционисале до задњих година, неке функционишу и даље, око неких су морали бити судски процеси вођени и тако даље. Значи Црна Гора има тај један потенцијал и ја сам врло изненађен и желео би да одавде упутимо властима један апел, да ови примјери интеркултурализма који постоје у Црној Гори буду сачувани. Црна Гора је у међувремену ратификовала и конвенцију о нематеријалном културном наслеђу, значи да у духу преузетих међународних обавеза, у духу наше добре традиције, значи, уради се све да се ове ствари обнове и да се заштите унапријед. Ситуација око културног наслеђа, деструкције, намјерне деструкције. Јер ми у Црној Гори имамо различите интерпретације међу дјелом грађана око наше прошлости, око неких вриједности нашег културног наслеђа и требали би у духу ове конвенције која говори о дијалогу да успоставимо дијалог међу грађанима који различито интерпретирају то заједничко наслеђе. Јер овђе, по мојим осјећају ствари, опредјељење Црногорци и Срби, више је политичког карактера, етнички ту не постоје разлике, значи постоји разлика у интерпретацији прошлости, и потребан нам је дијалог. Као што се слажем са господином из Аквиле, ми требамо и шири дијалог, значи, ја желим да видим интеррелигијски дијалог шири у Црној Гори и врло подржавам све то, јер на крају крајева, имате ове три религије Абрахамске традиције које су настале на једном мјесту, разлике су можда 20%, значи 80% је заједничког, мале су разлике. И сада ми хипертрофирамо те разлике а ово што је заједничко, значи, сви религијски системи су покушали да нађу, стављали човјека, наравно, ја се слажем са тим, у први план и покушали да нађу најбоље одговоре на то, и ја желим да видим, да власти испуне ту обавезу, да се овђе успостави дијалог, али, наравно, да се одмах ријеши ово питање приступа свих нас нашем културном наслеђу и заштити, јер овђе је намјерна деструкција наслеђа била у оним елементима који

49су показивали наше посебности. Значи ту је, и ја имам један извјештај владе, погледајте колики је, ријеч о проблемима с културним наслеђем. Имам закључке ђе већ има случајева намјерне деструкције која се односи баш на сакралне објекте ортодоксног карактера, али ни један закључак одавде није спроведен. И на крају с тиме ћу завршити, желим да кажем, дали наш правни оквир је створио основу да се ове одлуке које су постојале раније, Подгоричка скупштина и одлуке након тога, да су стављене ван правне снаге. Ја не дијелим мишљење да су оне стављене ван снаге са овим законом који је донијет 46. Године, јер није прекинут континуитет те државе. Она је била Краљевина Југославија, па Демократска ДФЈ. Није то био формални деклароформни акт Регент Александра, ево ја га имам овђе, он каже овђе: Рјешавамо и проглашујемо. Значи то је рјешење о нестанку, поред осталих и Црногорске православне цркве и наравно прокламација о томе. Значи то је један акт који смо ми сматрали и то смо били предложили да у уставу се створи основ за то, да то буде, значи, стављено ван овог нашег правног поретка. Заправо, ми смо предложили да се на прикладан правни начин направи разликовање, након обнове независности Црне Горе од тренутка када је она постала самостална, са оним што је било раније. И позвали смо се на такву препоруку ОЕБС-а чији је, ево, састанак био у Ослу са демократским институцијама 91-е, баш је предвидио то, јер након пада Берлинског зида, дошло је до тих промјена и онда је ОЕБС направио ту експертску конференцију ђе су урађене ове препоруке, поред осталих и ово, а то се није догодило. А мислим то је важно, јер ове одлуке су прозводиле дуго озбиљна флагрантна кршења људских права грађана Црне Горе и даље их производе. И зато дајем , мој приједлог који не мора бити прихваћен, али да ми обновимо такав захтјев. Значи, и да ово питање културног наслеђа и питања претензија државе Србије, ставимо на разматрање и рјешавање , упутио бих вас да погледате не само ову коресподенцију коју ми не

знамо какве је природе, значи коресподенцију Тадић- Вујановић, али постоји закон, који не знам да ли је усвојен ових дана је у процедури, о дијаспори и Србима у сусједним државама, ђе такође се изражавају ове претензије на наше културно насљеђе. Колико је све ово занимљиво и колико је ово за мене било занимљиво, у амбасади у Аустрији, баш сам издвојио један документ који случајно имам овђе. Овђе је већ речено како Српска православна црква, односно њене епархије које постоје овђе на територији Црне Горе, од њих 4, ни једна није регистрована у складу са нашим законима. И на то питање никад нисмо могли добити добар одговор, али у ранијем сазиву парламента, посланик Крсто Павићевић је питао министра полиције, јер је министарство унутрашњих послова било надлежно за ове регистрације, и оно је одговорило да немају такав документ, и нема га, СПЦ није регистрована. А немај га ни друга министарства. Онда је питана Влада у другом питању како сте дали једном лицу које није правно уређено сва ова друга права, укључујући и ова. Ја се слажем са господином Аџићем да је упитању само државина и то ова која је мањива. Онда су они рекли, ево дословно у парламенту, значи, документ није регистрован и тако даље, причали су нешто о уставу и рекли да Српска православна црква има специјалну правну способност. Па смо их ми питали, па добро да видим на основу којег устава, документа којег сте дали, да видимо тај акт о специјалној правној способности, јер би покренули поступак пред судом. Значи , иако некоме може звучати на нивоу реторике, ваља знати да се ту нешто мијења, али суштински се ништа не мијења. Српска православна црква, односно њене епархије које имају привилегован положај, значи имају специјални правни статус у Црној Гори а сви остали су дискриминисани, нарочито Црногорска православна црква. Хвала.

Франко Ола

ЖЕЛИМО ДА СЕ У ИТАЛИЈИ МЕЂУ ПРАВОСЛАВЦИМА БАВИМО ОДРЖАВАЊЕМ

ПРАВОСЛАВНОГ ДУХА(рефекат)

Слободно можемо да кажемо да све религије могу слободно да исказују вјероисповјест

на свим мјестима који су за то предвиђени. И то се прати са посебном пажњом како са стране

50Ватикана тако и са стране осталих цркава. Ја не бих да коменатришем вјерску политичку ситуацију која говори о неким слободама које су политичког карактера. Ми смо једна земља која је у фази политичке реформе. Прва ствар је та да се искаже ко се слаже са политиком Ватикана и ко не жели и не тражи никакве привилегије везане за Ватикан и ко не тражи никакву економску помоћ од Ватикана. Приликом гласања се може таква воља показати или на неки други начин. Јако је важно схватити да је политика таква у читавом свијету без разлике. Друго што нас занима, то је уствари, да направимо рачун са оном реалношћу коју нам доноси ислам и да ли ми имамо довољно храбрости тај рачун да направимо. У сваком случају да бисмо се вратили ономе о чему данас говоримо у Италији данас Црна Гора је поменута као епархија ове цркве. И она је прије свега повезана са УНЕСКО-м у Котору. Пуно је разлога због чега је све то тако и мислим да сада није случај о свему детаљно говорити. Договорили смо се о томе да епархија у Црној Гори и у Италији је формирана управо због тога да бисмо имали мисију у обије државе. То се све односи по статуту који смо направили и у том статуту је изречено све оно што је потврдила Влада италијанске државе. Ми нисмо тражили да нас влада прихвати или не, само смо свој документ предали који је на неки начин био прихваћен од државе. Ми желимо да знамо којим ритмом и којим редом требају наше активности да се одвијају, како у смислу нашег присуства тако у смислу ширења идеје у Италији о Црногорској цркви. Наши циљеви су јако једноставни прије свега желимо да схватимо шта је то што ми желимо да направимо. Да видимо да ли желимо само да потврдимо жељу и вољу људи који су за све то заинтересовани али са друге стране имамо неке велике резултате иза свега тога. Нама је јасно оно што треба да урадимо. Црногорски вјерници у Италији нема их пуно и наравно на врло мало мјеста су присутни. Ми знамо да они немају много могућности за организовање молитви или било чега што је везано за њих. Ми желимо да будемо од све користи њихове, желимо да помогнемо да се они у Италији осјећају, слободно, њих у Италији нема пуно. Ми у Италији имамо 3-4 милиона становника који би могли бити повезани са овом идејом и то из Румуније, из Украјине, из

Молдавије, из Србије, из Босне, из Македоније и осталих земаља који су присутни у Италији и да због тог броја ми морамо нешто више направити. И ми смо присутни у Италији на три мјеста један је близу Рима и ту имамо нашег Александра који добро ради посебно са Румунима који су у тој зони присутни. У Каљарију, на Сардинији, имамо такође још једну нашу иницијативу коју смо врло активно покренули и са којом се врло активно бавимо њеним укључивањем у укупни социјални живот. На још једном мјесту близу Рима имамо литургије које одржавамо управо због броја људи који се у тој зони налазе. Ако се вратимо на Сардинију, можемо виђети да имамо још три мања центра ђе се ми бавимо уствари одржавањем православног духа. Наша жеља је да пратимо пут који ће да буде аутономан, са једним програмом који ће бити јасан, који ће, прије свега, бити у складу са Божјим заповјестима и ми ћемо узети примјер. Не желимо само да критикујемо, желимо да будемо примјер онога што се зове поштовање религије и Бога. Као што смо урадили са једном црквом у Румунији. У Румунији има пуно наших вјерника и Румунија је прихватила уговор који је потписан са црквом из Рима а посебно због култа и католичке цркве која је туда такође присутна. Ми смо виђели да су они показали најбољу вољу, у организовању те духовне вриједности и уклапање у неку другу вјеру. Значи, да ми морамо бити слободни, морамо помоћи свима и свим вјерницима, посебно да имају могућност да покажу своју вољу и да имају своје духовне слободе ђе могу то и показивати и ђе то могу упражњавати. Мислим, да ми можемо бити за Црногорске вјернике једна сигурна адреса у Италији ђе нам могу било када обратити за све оне људе који су с једне стране вјерници, а са друге стране било какву другу људску потребу могу имати. Ми имамо нашег правног савјетника који увијек може бити присутан и увијек може помоћи. Он може да представи када буде била прилика за то и документа која потрвђују наше легално постојање. Значи одприлике 25км од Рима је удаљена локација ђе ми планирамо да градимо цркву и не само цркву него све оно што ће бити пратеће уз цркву и што ће нама олакшати посао. А сигурно ће један дио бити посвећен Црној Гори. То ће се уклапати у Италијанско законодавтсво а италијанска политика на локалном нивоу је таква

51да свака општина мора оставити могућност и дати могућност свим вјерницима да имају и своје сакралне објекте. Ми ћемо финансирати и тражићемо новац на начин како би смо били присутни. Новац ћемо обезбиједити јер желимо да будемо присутни у што више Италијанских регија, што више мјеста у Италији, а исто тако да поштујемо конвенције које су неопходне да бисмо преко наших влада дошли до новца. Ми ћемо омогућити нашим свјештеницима да они могу у пуном својству и пуном смислу те ријечи помагати вјерницима и да могу помагати и оним који су вјерници који су у овом тренутку у затвору. Врло је важно да то буде и формално признато и потврђено, да сви они који ће бити позвани буду прије свега, да то примјети једна држава да су они испоштовани и да су добили оно што је неопходно са економског аспекта а и са духовног. Ми још увијек нисмо спремни за ову фазу, али се искрено надамо да ћемо бити врло брзо, а најдуже да то буде за наредних 5 година. У међувремену, нама преостаје да се бавимо активностима које смо поменули, како у смислу асистирања свим овим нацијама које смо поменули, имамо и пуно Рома који су у Италији у различитим камповима смјештени, а врло често су Роми у Италији добили помоћ

од свјештеника. Ми у Сардинији помажемо од прилике више од 100 ромских породица које су у ближем окружењу, помажемо им у регулисању свакодневног живота, ту их има из Босне, Србије, из Румуније из Бугарске. То ми сматрамо да су сви они божја ђеца. А нама остаје, да њима помогнемо, остаје да то радимо са пуним срцем. Ја желим да завршим са једном реченицом. У овом нашем сједишту желим свима којима можемо помоћи да помогнемо. Ми смо управо због тога ту, а мислимо да ћемо са дипломатског и са сваког другог аспекта Италија као земља и ми као вјерници моћи да помогнемо, а наш утисак је да ваша амбасада у Италији повезана на неки начин и са Ватиканом. Не мора бити повезана са Ватиканом, ми желимо да све оно што се дешава у Италији за црногорске грађане, прије свега да буде то на неки начин подржано преко ваше амбасаде и да ми будемо директно повезани са вашом амбасадом, што мислимо да је један од бољих путева да буду предузете све наше активности. Ово заиста ништа не кошта, ни њих ни било кога другог, него само да будемо као институција ближе и да ближе можемо да преносимо оваква искуства, како ви из Црне Горе, тако и ми из Италије. Хвала.

Стево Вучинић

ЗАВРШНА РИЈЕЧ

01.11.2009.године у Хотелу „Сплендид“ у Бечићима. Два закључка. Први да сви вјерски чиниоци у земљи превасходно представници православне, католичке цркве и исламске вјерске заједнице, снажно искажу политичку вољу пред државним органима, да се њихова људска и вјерска права и право да њихова културно наслеђе буде заштићено и да се поштује сагласно уставним одредбама и стандардима Европске Уније. Други закључак. Тиче се само

Црногорске православне цркве. Да Црногорска православна црква истовремено покрене снажну допломатску акцију код државних органа и институција Европске Уније, јер наша државна администрација није показала спремност нити вољу да црногорско црквено и међувјерско питање ријеши на начин који је задовољавајући за све чиниоце вјерске сцене у Црној Гори.

52Лучинданске свечаности, Цетиње, 31.10.2009. године

НОВИ ИСТОРИЈСКИ ПРИЛОЗИ О ПЕТРУ ПРВОМ ПЕТРОВИЋУ

ЊЕГОШУ(ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА)

Поздравна ријеч Драгољуба Драга Рашовићапредсједника УО Фондације «Свети Петар Цетињски»

Поштовани учесници Науачног скупа, Уважени представници Владе и невладиних oрганизација, Ваше Екселенције, Даме и Господо –

Дозволите ми да посебно поздравим поглавара Црногорске православне цркве Његово Блаженство Митрополита црногорског и Архиепископа Цетињског, господина Михаила и све присутне грађане Цетиња и Црне Горе

У име Фондације «Св. Петар Цетињски» желим свима вама добро здравље, плодну стваралачку активност и заједнички допринос афирмацији пуне истине о нашој драматичној прошлости и заслужним историјским личностима

Фондација «Свети Петар Цетињски», као хуманитарна невладина организација, од својег оснивања настоји да слободоумне традиције класичне Црне Горе сачува од заборава, да наслијеђене вриједности доводи у разложни суоднос са достигнућима и задацима нашега времена, да доприноси богаћењу духовног живота и грађанске самосвијести и, наравно, да унапређује стваралаштво мултиетничке Црне Горе.

Наша Фондација има обавезу: да доприноси јачању мира и разумијевања међу људима и народима; да се јавно ангажује за остварење равноправности свих црногорских грађана, у настојању да се остваре њихова основна људска и грађанска права; да се бори за правну и праведну Државу, за његовање културе и језика сваке етничке групе; за јачање свестраних пријатељских веза Црне Горе са сусједним

земљама, са народима и државама Европе и Свијета. Захваљући прилозима наших чланова, те пуном разумијевању и помоћи Министарства културе, спорта и медија и других црногорских донатора, Фондација «Свети Петар Цетињски» наставља да доприноси развоју науке и културе, да стипендира успјешне студенте Историје и Црногорског језика и књижевности, да подстиче и помаже студирање на иностраним духовним академијама, па и да се посвећује студиозној припреми издавачких пројеката од посебног значаја за развој црногорске мултикултуре. Такав завјет оставио нам је Петар Први, господар Црне Горе и челник Црногорске аутокефалне цркве, хуманиста, државотворац, борац за слободу своје земље и својега народа, полиглота, књижевник и етичар, кога је црногорски народ још за његовог живота сматрао свецем. Ми, дакле, настојимо да поруке и поуке Петра Првог Петровића Његоша на најбољи начин остварујемо у савременим условима – у интересу подизања културног, цивилизацијског и општедуховног нивоа грађана Црне Горе.Још једном вас поздрвљам и захваљујем свима за учешће на овом Скупу, с увјерењем да ћемо кроз саопштења и критички дијалог унаприједити сазнања о својој прошлости, о заслужним прецима и о историјском искуству на основу којег ће јачати наша вољност и слобода, тј. независност наше Домовине и слобода свих њених грађана.Хвала. На Цетињу, 31. окт. 2009.

53Проф. др Живко Андријашевић

ПЕТАР I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ(Историографски портрет)

- завршно разматрање -(закључни дио научног рада)

Митрополит Петар умро је након 46 година владавине, 18/30. октобра 1830. године. Четири године након смрти проглашен је за свеца, и он се у првим званичним календарима Православне цркве у Црној Гори, наводи као један од четири црногорска светитеља. Његове мошти почивају у Цетињском манастиру. Када данас историографски обухватимо читаву епоху митрополита Петра, и анализирамо његову политичку личност и дјеловање током неколико бурних деценија, неспорном нам се чини оцјена да је митрополит Петар Петровић Његош један од најзначајнијих црногорских државника и владара. Значај његовог државничког и владарског учинка још се већим чини, ако се зна да му спољнополитичке околности често нијесу биле наклоњене, као и да су препреке које је морао да савлада биле и бројне и постојане. Најприје се борио за своју династичку позицију, па онда редом: скадарски паша, чврста руска рука,

Аустријанци, Наполеон, гувернадур, непослушна племена, анархија, глад... Али, и поред свих заслуга, митрополит Петар као државник и владар није увијек био једнако успјешан, нити безгрешан. Повлачио је понекад и лоше потезе, правећи крупне политичке грешке. Његове везе с Наполеоновом Француском биле су катастрофална политичка грешка, и због ове грешке навукао је на себе бијес Петрограда. Своју политичку непромишљеност плаћао је бесмисленим нападима Црногораца на Никшић и Клобук (1807). Погрешно је и нереално било његово увјерење да се Бока Которска може присајединити Црној Гори, а још већа погрешка било је одбијање да се она преда Аустријанцима. Историчари који указују на ове политичке грешке митрополита Петра, не умањују његов историјски значај и државничке заслуге, већ помажу да се о његовом значају и државничкој личности реално просуђује.

Др Антун Сбутега

ДЈЕЛО ПЕТРА I ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША У КОНТЕКСТУ ЕПОХАЛНИХ ПРОМЈЕНА У ЕВРОПИ

ЊЕГОВОГ ДОБА ЗАКЉУЧАК

Нема сумње да је ПЕТАР I био један од најзначајнијих владара у хиљадугодишњој историји Црне Горе, да је дао драгоцјен допринос стварању црногорске државе Петровића, без које сигурно не би било ни данашње независне Црне Горе. Иако је владао у веома сложеним и драматичним условима, у вријеме епохалних промјена у Европи, када су све енергије мале и сиромашне Црне Горе биле усмјерене на постизање унутрашње кохезије и мобилисање снага за одбрану слободе

и учвршћивање државе, он је успио, захваљујући својим изванредним способностима, да буде најзначајнији протагониста овога историјског периода на Балкану, те да буде укључен у културне, политичке и дипломатске процесе Европе, иако на њеној маргини, од којих смо у овом раду споменили укратко само најважније.

54Академик Мијат Шуковић

ПЕТАР ПРВИ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ СТВОРИТЕЉ ЗНАМЕНИТЕ СТЕГЕ – ЦРНОГОРСКОГ МОНУМЕНТА

И МАНИФЕСТА(завршно 4. и 5. поглавље)

Слобода, слога, јединство, поштовање обавеза, љубав према домовини, право засновано на

моралним начелима, вриједности су исказане и афирмисане Стегом

Основне вриједности које исијавају и афирмишу садржина, правна мисао и учинци Стеге су: слобода, слога, општецрногорско јединство, узајамна помоћ, одбрана домовине, моралност која се изводи из потребе а не из битка (Кант), право које се заснива на скупу и склопу моралних начела у датом друштву и у датом времену, анатемисање сваког издајства, без обзира да ли су на одлуку о издајству утицали унутрашњи или спољни чиниоци.

У односу на стање до њеног доношења нови је ниво друштвене свијести, нови дух, нови свјетоназор на тлу Црне Горе. Ниво који је виши степен културности, са цивилизацијским смјером. Ниво саздан дјелотворним спојем традиционалне црногорске обичајно-правне мисли и праксе и рецепције правно-државних идеја оновремене европске мисли. Европске мисли која је битан дио скупа и склопа општеприхваћених вриједности

у ондашњој прогресивној европској духовности заснованој на слободарским идејама Француске револуције. То чини да је Стега, по оном што је објективно била и својим учинцима стварала, конституционални акт нових друштвених односа на тлу Црне Горе. То је такође чини изузетно вриједним спомеником, не само правне, већ и опште историје и културе Црне Горе.

Вријеме важења СтегеКао самостални позитивно-правни пропис

Стега је важила од доношења (јун 1796) до 1803. године. Те године инкорпорирана је у Законик обшчи црногорски и брдски (одредба у одјељку првом) и његовим посредством важила је до 1855. године, до када је Законик важио као позитивно-правни пропис. Законик, који не би био оно што јесте без тог дијела његове садржине.

Правна и морална суштина Стеге, дакле, самостално и посредством Законика у који је инкорпорирана, важила су дуже од пола вијека.

Правна мисао њоме исказана идентична је са садржајима у савременом модерном законодавству и теорији, што значи да дјелује и даље.

Др Звездан Фолић

ВЛАДИКА ПЕТАР ПРВИ И БРДСКА ПЛЕМЕНА(завршни дио научног рада)

Громадно дјело владике Петра I било је донекле натруњено пренаглашеним страховањима и дилемама о лојалности брдских племена. Та стрепња проистицала је из посесивности становника Катунске нахије који су, истини за вољу, били најдосљеднији спроводиоци државне линије, али у неким случајевима су, оштрину својих поступака примјењивали и на недужне житеље у Брдима. Опрезност владике Петра I и утицај средине у којој је живио детерминисали су његово гледиште да сваки па и економски контакт брдских племена са турским властима, прогласи као пут у издајство. При томе се апстраховао географски положај племена (Куча, Пипера, Братоножића,

Бјелопавлића), односно њихова близина турским пазарима, а није се водило рачуна ни о егзистенцијалним мотивима сиромашних Брђана. Сваку њихову комуникацију са Турцима, Катуњани су искључиво посматрали кроз политичку оптику. Такав однос створио је извјесни ривалитет и надгорњавање између Брђана и Катуњана које ће остати актуелно и у наредном периоду.

Начињени превид не може битније умањити велике домете политике владике Петра I према брдским племенима. ПЕТАР I је био први црногорски владика који је судбоносно везао брдска племена за Црну Гору и стога учврстио свијест о важности и потреби њиховог политичког

55јединства. У том домену постигао је запажене резултате. Четири брдска племена је инволвирао у састав Црне Горе (Бјелопавлиће, Пипере, Морачу, Ровца), а у племенима која су остала под турском влашћу (Кучи, Васојевићи и Бјелопавлићи) ударио је темеље црногорској државној идеји. Успоставио је егалитет између слободарства и црногорског

државотворног духа. Успио је да у ослобођеним брдским племенима успостави органе централне власти и да у великој мјери неутралише отпор прихватању јединственог политичког курса. Племенски партикуларизам уступио је мјесто државотворним стремљењима.

Академик др Данило Радојевић

ПРИМЈЕРИ ФАЛСИФИКАТА ОКО ПЕТРА I ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

(завршно 7. поглавље научног рада)Митрополит Петар I, захваљујући свом

ораторском дару, снажном ошјећању народног живота и дубоком познавању црногорског језика, у својим посланицама развио је високу културу казивања. У анализама стилског обликовања посланица Петра I, види се његова даровитост и високи степен писмености. У посланицама он достиже пуноћу порука, као и узвишеност моралних принципа, од којих су посебно значајне оне које су се односиле на учвршћивање свијести о народном циљу. За разлику од Његоша, митрополит Петар I, у посланицама, када тражи од Црногораца испољавање ријешености на највећу жртву, не ослања се на српске митологизиране симболе, већ истиче реалне подстицаје који продукују трајни циљ, очување колективне вољности и интегритета. Његове реформе државне управе изазивале су отпоре, па он на једном мјесту вели да је увођење

судске власти “драча” у очи “властели а и многијем” другим.

Митрополит је водио упорну агитацију за одржавање свијести у народу – о потреби личне жртве за чување слободне егзистенције народа, али (истовремено) и за уздржавање од инцидентних сукоба који изазивају опште зло. Митрополит се јасно испољава да не жели рат, “нако за невољу, кад ми не би могло инако бити”.*

Митрополит ПЕТАР I користи, између осталог, синтагму “словено-илирически народ”, као што то чини у писму Карађорђу од 26. новембра 1811. Колебања у номинацији етноса, у његовом времену су присутна и код других аутора, јер су ослободилачке тежње код јужних Славена нужно истицале најшири појам – Славене, који је охрабривао у истрајавању до жељеног циља.

* Značajna je konstatacija Čeda Vukovića da je Petar I bio raspinjan između prosvijećenosti i crkvenih kanona, kao i između širokih saznanja o svijetu i “patrijarhalnih nazora starocrnogorske sredine” (Freske na kamenu, 26).

Др Радован Радоњић

ЦРНОГОРСКА ИСТОРИОГРАФИЈА О ПЕТРУ I ПЕТРОВИЋУ

- МИТ И СТВАРНОСТ -(завршни дио ауторовог научног рада)

Црногорска историографија даје обиље доказа да митрополит Петар I, и поред неких повремених тактичких „колебања“, чврсто слиједи „руски курс“ и само у њему види властиту и црногорску перспективу. То, уосталом, потврђује и сам митрополит у свом писму руском

цару од 8. октобра 1814. године, након још једне демонстрације смисла и суштине руског „покровитељства“, у коме, уз остало, каже и ово: „Црногорски народ, чувши из највишег рјешења Вашег Императорског Величанства да је сусједна нам Бокељска провинција уступљена

56Аустрији, изгубио је сву наду коју је из древних времена полагао на Русију и окривљује мене за своју несрећу због тога што је од 1711. под мојим претходницима, митрополитима из моје породице Петровића, Данила, Саве и Василија, као и од мене самог увијек био упућиван на непоколебљиву преданост Русији, и што је због таквог нашег руковођења често страдао и сада до своје највеће несреће доведен. Ја сам навукао на себе и на цио народ срџбу сусједних држава, а нарочито Аустрије, једино због моје искрене привржености Русији, од које ме нијесу могли отргнути ни злато, ни сребро, нити страшне промјене европских односа“.4 И као што митроплита ни тај, ни било који други случај неће поколебати у његовој вјерности Русији, односно у очекивању да она ријеши црногорске проблеме,5 тако ни црногорска историографија ни у једном тренутку неће престати да пише о таквој његовој политичкој оријентацији као не само веома позитивној, него и једино исправој и могућој. Она ће то особито снажно манифестовати у тренутку укидања гувернадурства, када ће констатовати да је тај чин имао „изванредан политички значај“,6 односно крајње „позитивне импликације на даљњи политички живот Владиката Црне Горе“,7 с обзиром на то да се гувернадурство наводно показало као „неодржива установа у Црној Гори, јер је заиста ометало унутрашње политичко сређивање и организовање државне власти“.8

Наспрам таквих оцјена, што у цјелини и данас баштини, црногорска историографија не нуди ниједан аргумент којим би оспорила:

– да је Црна Гора у вријеме када је, укидањем гувернадурства, успјела да се ослободи „пошасти“ идеје свјетовне власти била кудикамо више посвађана са сусједима, више одбојна (затворена) према еманципаторски експанзивном Западу, више зависна од географски и у многом другом погледу далеке Русије и мање унутра сређена и спремна да самостално уради било што добро и прогресивно, него у доба када је митрополит ПЕТАР иступио на

чело Цетињске митрополије; – да је такво стање, у дијелу гдје је

зависило од интерних политичких оријентација и учинака, много мање било посљедица дјелања оних који су жељели да у Црној Гори уведу свјетовну власт него настојања митрополита да у политичком животу земље спријечи појаву било чега што би се косило с његовом амбицијом да буде вансистемски и надсистемски „господар“ под руским „покровитељством“, који за све што ради, и како ради, одговора само Богу и Русији;

– да се само из ракурса недовољно развијене свијести (историјске и научне) могу извлачити рационализације типа да су Црној Гори друге половине XVIII и прве половине XIX вијека више одговарале (биле потребне) молитве и клетве него рационалне идеје и дијалог, те да су се црногорска племена (иначе дорасла изазову да, саобразно највишим правним и моралним узусима свог времена, рјешавају готово сва своја унутрашња питања и чак воде спољну политику), само страхом од казне божје могла држати на окупу или привољети да нешто учине на својој организацији и еманципацији;

– да то што митрополит упорно опструира сваку политичку, војну и ину акцију у земљи која није била под његовом контролом и одобрена од „покровитељице“, што „перспективу“ земље види у „славено-српском царству“ под руском контролом и са собом на челу, што унутрашњу организацију у њој хоће да успостави по пројектима руских војних и иних изасланика и инструктора, није ствар никаквог „провиђења“ и среће за Црну Гору и Црногорце, већ облик борбе за политичку власт, која – упркос свеколикој „подршци“ у народу („вазда спремном“ да гине за своју вјеру и Русију) - у крајњем билансу има кудикамо више негативних него позитивних „референци“;

– да робовање славено-српском великодржавном миту, праћено смјерним клечањем пред иконом „вјечите покровитељице“, није могло да

4 Dušan Lekić: Op. cit., str. 294.5 Mitropolit, tako, već 1817. ponovo moli ruskog cara da preduzme mjere na rješavanju crnogorskih problema i u tu svrhu pošalje makar jednog čovjeka da uvede red u Crnoj Gori, jer ova nema pismena čovjeka kadrog za tako nešto, da bi u maju 1826, po ko zna koji put, molio ruskog cara da primi Crnogorce „pod svoje pokroviteljstvo, pošto vjernost i usrdnost naroda k Rusiji nije mogla pokolebati ni udaljenost od nje, ’ni strašni obrt prilika u Evropi’“ (Đoko D. Pejović: Op. cit., str. 364).6 Isto, str. 83.7 Dragoje Živković: Op. cit., str. 512.8 Tomica Nikčević: Političke struje u Crnoj Gori u procesu stvaranja države u XIX vijeku (otpor stvaranju države), II izdanje, Podgorica-Nikšić 1999, str. 114.

57води превладавању ниједног црногорског проблема, ни на унутрашњем, ни на спољнополитичком плану, будући да је Црногорцима, уз сво поштовање њихових религијско-етничких назора (иначе мање крутих него се то обично представља), више одговарало да се управљају према налозима времена, односно потребама и могућностима које им намеће друштвени контекст окружења у коме се налазе, него по „звијезди Сјеверњачи“;

– да је у погледу друштвено-економског и сваког другог препорода земље на темељу избављења из раља посвемашње оскудице и зависности од другога, концепт унутрашњег уређења и спољнополитичке оријентације који подразумијева свјетовна власт био онолико прихватљивији од солуција које су еманирале из „владиката“ (за којега сами црногорски историчари кажу да није имао „аналогије и узора“ и да је „једино био сличан сам себи“),9 колико су идеје и солуције цивилизације утемељене на тековинама европских грађанских револуција биле у предности над свијетом прошлости;

– да друштво и државу чији развој треба да слиједи дух и захтјеве европског XIX вијека не могу да (пред)воде закашњели рапсоди, који законитости историјског кретања посматрају из фаталистичког ракурса “страшног суда” и “посљедњег обрачуна” што ће услиједити кад пијемонт правовјерја и праведности, с њима на челу, стане “на биљегу” изазовима цивилизације;

– да је у испуњење митроплитове жеље одмах након његове смрти о уклањању оних који су били за увођење свјетовне власти у Црној Гори, која не би била под контролом ванистемских и надистемских господара-прелата, није било претпоставка за развој Црне Горе и њене државности, него чин узмака пред изазовима новог друштва и времена, чија се висока цијена и даље плаћа.

Наведене „илустрације“, само су дио сличних или готово истовјетних исказа (описа, објашњења и вриједносних судова) које црногорска историографија нуди с обије стране свог односа према митрополиту ПЕТРУ I Петровићу – оне, у којој о његовој личности и дјелу говори у крајње позитивном свијетлу и оне, у којој све то директно или индиректно доводи у питање, оспорава или чак

обесмишљава. Као такве, оне сасвим увјерљиво потврђују хипотезу овог прилога.

Саме по себи, те „илустрације“ не дају основа за закључак која је од поменуте двије „стране“ односа црногорске историографије према митрополиту ПЕТРУ I она „права“, тј. која је реална и вјеродостојна, а која није. Такав суд би могао донијети тек на темељу неких других научних истраживања, у којима, ко год их вршио, и кад год то било, вјероватно не би требало заобићи двије изузетно важне „референце“: ону, коју представља суд саме историје, у смислу оцјене колико је све оно што се у Црној Гори дешавало у вријеме митрополита Петра I и послије њега потврдило исправност његових унутрашњеполитичких и спољнополитичких опредјељења и учинака; и ону, коју представља, с једне стране, црногорско искуство с „лажним царем“ Шћепаном Малим, за којега је (управо у црногорској историографији) речено да је био тај који „организује прву натплеменску власт у Црној Гори“, тј. први који је у постцрнојевићкој Црној Гори „успоставио владавину закона и завео ред“,10 и, с друге стране, оцјена књаза Данила Петровића да је управа прије њега, под контролом митрополита, била разлог што Црна Гора није раније призната као независна држава и, као таква, примљена у „скуп европских држава“.11 Наведене „илустрације“, међутим, дају основа за закључак:

– прво, да поменуте двије „стране“ односа црногорске историографије према митрополиту ПЕТРУ I – једна, у којој се његова личност и дјело величају и друга, у којој се то многим конкретним подацима и „описима ситуација“ потире – не иду заједно;

– друго, да научно разријешити ту историографску контроверзу о ПЕТРУ I Петровићу, тј. разјаснити како је тако нешто уопште могуће и о чему се ту заправо ради, не значи порећи или умањити било коју истину о митрополитовој личности и њеном мјесту и улози у црногорској историји, већ отклонити разне ненаучне, есхатолошке и идеолошке наслаге које спрјечавају да се ови реално сагледају и валоризују;

– треће, да је то разјашњење утолико важније, уколико се, с једне стране, руско-словенско-српско-православни синдром у

9Dragoje Živković: Op. cit., str. 512.10 Đorđe Popović: Pravo i sud u Crnoj Gori, Podgorica 2003, str. 28.11 Crnogorski zakonici 1796-1916, tom I, str. 190.

58црногорској историјској свијести, добрим дијелом настао под утицајем митрополитових идеолошких и политичких рационализација, исказује као једна од круцијалних детерминанти у актуелним црногорским националним и државним постројавањима и престројавањима и уколико се, с друге стране, однос Црне Горе према дијелу властитог културно-историског насљеђа већ креће

рубом помрачења историјског ума, јер само се с те позиције може разумјети њен пристанак да то што се Цетињски манастир – највећа светиња и симбол њене националне и државне самобитности, у којој су уз то похрањени и земни остаци „земаљског господара“ Петра I Петровића – налази у рукама правног лица из друге државе, третира као питање из домена имовинско-правних односа.

Никола Рацковић

МОРАЛНИ ПОСТУЛАТИ У ДЈЕЛУ ПЕТРА I(завршна разматрања)

Тешко је побиједити моћне, похлепне незасите; још теже је владати собом. Из тог сазнања ПЕТАР I је црпио своје државничке визије. Послије побједе на Мартинићима и Крусима ПЕТАР I приступа унутрашњем уређењу земље. У недовршеној посланици упућеној Црногорцима 1824. године указује на потребу доношења закона како би се сузбила свака самовоља12. Овдје ПЕТАР I ставља тежиште на правду; правди је све потчињено. Залаже се за поштовање закона, без чега, сматра он, нема слободе.

Поука је то потребна и нашем времену. Владичин идеал да закон царује над сваким још није остварен. Задатак је то времена у коме живимо.

Однос моралних и материјалних вриједности. Посланице су од великог значаја за проучавање односа моралних и материјалних вриједности. О томе ПЕТАР I говори на више мјеста. За ову тему карактеристична је његова изјава из 1799. године. Тамо каже: “Ни саме ледене стијене не дам за никакво благо овог свијета, јер су и ледене стијене прекупане у јуначкој крви.” Страним завојевачима поручује: “И самим златом ово голо камење да залијете, нећете дочекати да мене вашим новцем придобијете”. ПЕТАР I се не

колеба између моралних и матерјалних вриједности; у односну између ове двије вриједносне области за њега нема мјеста за дилеме и недоумице; моралне вриједности су изнад свега. У том смислу врло је прецизан и изричит: “Нећу блага ни богатства, али оћу поштење, под којим заједно с мојим народом живим умријети желим”13.

Основни мотив стицања и згртања материјалних добара јесте лична корист. Корист рађа похлепу, смутњу, мито. У посланици митрополиту херцеговачком (1805) прекоријева босанског везира који сабљом тјера рају на покорност, прекоријева га да не пази на друго “нако само како ће који боље своју кесу напунити”14.

За себе каже да у цјелокупном свом ангажовању никад није био мотивисан користољубивошћу. У посланици Брђанима каже: “Нијесам искао моје собствене користи и течења”15.

Ваши новци, поручује Грбљанима, јесу ваши непријатељи, ваши деспоти. Новцу супротставља међусобни мир, љубав, тишину. За которски суд каже да “изван сребра, злата и сопствене своје користи ни у чему правице не находи”16

Много је у Црној Гори оних „који гледају и пазе своју корист, да себе срећу добију врху

12 Владика Петар Први, наведено дјело, 199. Владика каже: „Послије ове, Богом вам дароване побједе и добића, све моје мисли, сва моја жеља и све моје рађење бјеше обраћено да ви уредите међу собом суд и правитељство, на приличних вољности ваше законах, који ће народом владати и суд проводити, самовољство искоријенити, мир и спокојствије утврдити са сусједним и осталим државам, ђе би потребно било одговарати и учинит да добри људи буду поштовани, а зли кастигани. Отечество имаде ону чест и славу, која се пристоји истинито вољном народу, да закон врху свакога царствује и да је сваки преступник подложан кастигу према својега преступљенија.“13 Владика Петар Први, наведено дјело, 44.14 Isto, 4415 Isto, 4716 Isto, 51.

59несреће црногорске“17.

Кад је у питању мито или било што што се не може подвести под појам правда, ПЕТАР I је изричит и строг. Кметовима поручује: „Ако ли се нађе који међу вама да започне чинити што поради мита и хајтера, таквог имате свиколици исћерат између себе, јер му није мјеста међу вама и да вашу слогу не размеће“18.

Поступци који су мотивисани митом нијесу у складу са моралним принципима. Моли главаре да сви једнодушно раде да не би који по хајтеру или по миту или по другому каквому неправедному начину потезао кривицом на коју страну и чинио међу дружином смутњу19.

И у посланици Његушима (1827) упозорава на сву погубност и штетно дјејство које може изазвати мито, било да се оно даје или прима. Извор правде и истине је ван мита и личног интереса. „И тешко оному человјеку, који говори да је свјетлост тмина, а тмина да је свјетлост. То хоће рећи: ко не хоће говорити оно што је право, него по миту, оли по хајтеру, оли по којему другому лукавому начину, говори и чини оно што је безаконо и неправедно“20.

Мито је начин којим се задовољавају лични интереси. Корист није поуздан савезник моралу – упозорава Петар I. Човјеков чин мотивисан коришћу крњи морални углед. Сопствена корист често потискује опште добро, на шта ПЕТАР I указује у својим обраћањима, настојећи да партикуларни интереси не помуте опште добро.

Разоткрива лакомост и празновјерност. Корист и морал не иду заједно. Тамо гдје се корист (интерес) јавља као главна мотивациона снага дјеловања, врлине бивају потиснуте. Ова упозорења, која слиједе из посланица, и данас су веома актуелна. Поступци чији је основни мотив корист у нескладу су са моралним принципима. Такви поступци често воде у егоизам и иду на штету другога. Неуважавање другога и његових потреба води до удаљавања од врлине.

У Законику се (чл. 23) тражи да судија који се у доношењу пресуде ослања на интерес и мито буде прогнан и лишен главарства. Узимање мита кажњиво је и по чл. 24. Кажњиво је и давање (а не

само примање) мита. И у пјесми Поучење у стиховима врлине

имају предност над богатством. Лакоми људи су непоуздани, држе само до блага. Лаком човјек не љуби части ни поштења21. Ово се односи на лакомца трговца који љуби благо преко мјере. Такви на крају продају и себе.

Очигледно је да данас материјална добра имају превагу над моралним вриједностима. Упркос томе, о таквом стању коначан суд се изриче на основу моралних принципа.

* * *Снага и актуелност моралних идеја Петра

I проистиче из чињенице да се он бавио суштином човјекове егзистенције и проналажењем путева којима се до ње долази. Управо то, бављење суштином а не појавношћу, његову мисао чини актуелном и два вијека након њеног настанка.

Искази Петра I наводе нас на закључак: највећа и најсложенија побједа је она коју човјек постигне над самим собом.

Основни морални принципи за које се ПЕТАР I залаже јесу: слобода, независност, правда, мир, слога. Једнако су важни за сваког појединца и црногорско друштво у цјелини. А до које моралне висине ће се појединац уздићи зависи од њега самог.

Посланице су писане јасним и чистим народним језиком, стилом свима разумљивим. ПЕТАР I је веома прецизан и одређен у својим исказима тако да не оставља дилему о другом и другачијем исходу. Сви су искази одмјерени. Садржај посланица односи се на конкретне предмете, појаве и догађаје. Оне су плод богатог искуства и дубоког промишљања о збивањима у времену у коме је живио. Посланице су почетак превладавања племенске свијести, рушења племенских оквира; оне су почетак процеса еманципације од сопствене ограничености. Пружају могућност да се стање морала у црногорском друштву с краја XVIII и почетка XIX вијека сагледа у цјелини.

Посланице дају могућност да се ПЕТАР I тумачи „њим самим“, дакле изворно, аутентично. Из њих се види да је ПЕТАР I живио животом сваког Црногорца. Посланице су договор, разговор,

17 Isto, 118.18 Isto, 144.19 Isto, 209.20 Isto, 228.21 Петровићи: писци, духовници, владари, 465.

60

Академик Радослав Ротковић

ХЕРЦЕГ-НОВИ И ПЕТАР I 1795 - 1814. ГОДИНЕ(завршно поглавље научног рада)

Дјелатност Новљана прије и за вријеме Привремене владе 1813/14.г.

Из докумената се види да се из Новога већ 10. септембра 1813. г. шаље ПЕТРУ I, свакако из безбједносних разлога, непотписано писмо. Судећи према обавјештајним подацима то је свакако писао Георгије Војновић, који ће се и касније, 1814. јављати са сличнм садржајима. Доносимо то писмо у цјелини, јер је написано као нада у уједињење Црне Горе и њенога Приморја од Новога до Бара, прије него је та идеја остварена:

«Господину Митрополиту и кавалијеру и Владаоцу церногорскому и приморскому скоро акобогда, Петру Петровићу

Љубимо Вашу свету десницу, Ваше Правосвјештенство. Мислимо да ћете бит чули што се приближава у ове стране, како је ћесар покрио Ријеку и Тријешће. Задар бију Инглези, а они Спљет су узели. У Дубровник чине велике провижиони и зазиђивају врата града. Ево данас и овдје у Новоме зазидаше двоја врата и само једна оставише; и свак говори да ће покрит ћесаровци, а ми се страшимо, е Ваше Правосвјештенство зна што смо ми учинили ћесаровцима, а ови су сада навалили да плаћамо. Ми немамо никакве узданице већ ако у Бога и у Ваше Правосјештенство, које те просимо сваколици

забога, ако имате икакву надежду за нас (нечитко)... упут22 авизате и обрадујете. С овијем остајемо сви љубјећи Вашу свету десницу и просећи Ваш свети благослов.»

И касније ће се из Новога јављати овај Георгије Војновић, који је дошао из Русије и неко вријеме био и у аустријској служби у Далмацији (!), свакако као руски обавјештајац. Он ће бити

дијалог владике и владара са народом, потпуна и непосредна комуникација. Гдје се налази онај који шаље посланице? Он је у народу, с народом и чинодјејствује за опште народно добро. Он је владар покретног пријестола.

У моралном смислу све посланице повезује чистота, чистота исказа, чистота намјере, чистота дјеловања, а све то наспрам смућености и слуђености.

ПЕТАР I је човјек мјере, човјек принципа. Народ који у својој прошлости има такву

личност какав је ПЕТАР I није без историјске перспективе.

ПЕТАР I је личност у чијем се дјелу откривају сви каснији путеви развоја црногорског друштва.

Био је господар и слуга црногорског народа; чувар народа у правом смислу. Народ је, како сам

каже, чувао као своју душу (Тестамент).ПЕТАР I је реално сагледавао стварност,

али је био и визионар, из свакодневице је црпио своје визије. У његовој личности стварност и визија су у хармонији.

За моралне постулате Петра I посебно је значајно то што он својим дјелом указује на то да је остварење морала везано за човјека, извор моралних вриједности не налази се у сфери трансценденталног. Моралност зависи од човјека, а не од неког вишег бића. Ни у једној посланици ПЕТАР I не упућује Црногорце да се обрате Богу, да у молитвама потраже спас, већ их упућује на саме себе, да се окрену себи и својим способностима. По томе је дјело Петра I и данас изузетно актуелно.

22 Упутство.

61командир народне страже. Његов је отац Јово био је градоначелник Новога (1811) а његов ће унук, под истим именом, бити поново градоначелник Новога у вријеме књаза Николе и унијеће црногорски крсташ барјак на печат Општине (1865).

Из Новога се још зна за Стефана Жупковића и Трифуна Бронзића, као чланове Покрајинског савјета; Стефана Балтића као секретара код градоначелника Ђурасовића, за писма на италијанском језику, јер Ђурасовић пише сам, ћирилицом; Луку Балића, Илију Балића и Богдана Ерцеговића као чланове Здравственога уреда из Новога; и локалне чланове Здравственога уреда: Марка Комненовића (Комленовића) и Агостина Ређа; Стефана Франковића Лукшина, којега је Ђурасовић предложио за шефа лазарета у Суторини; његовога замјеника Гргура Ђурашевића; стражаре односно санитарне инспекторе Уреда: Марка Ћурића, Мата Царевића, Сима Квекића, Бартола Косту, Марка Велића, и Петра Иванчића; Јована Цвјетковића, задуженога за пограничне здравствене мјере; Петра Стеванова Свилановића из Крушевица, који је тражио повраћај украденога сребрнога ножа; пекаре Ђованија Батисту Царевића и Трипа Томића; месаре: Васка Матковића, Леса Љиљанића и Јока Тушупа, који су јавили о зарази у Гацком; Ђура Поповића и Михаила Сабљића, који су имали судски спор; Ивана Крститеља Царевића који је стављен у кућни притвор јер није подмирио дуговање некоме Грку (Дракопулу); бродовласника Јована Мандића, коме је дозвољено испловљење; Трипа Јововића чији је смрзнути леш нађен у барци; Сава и Ђорђа Озринића, који су у спору; свештеника Јосифа Троповића, који ће бити учитељ младоме Његошу...

Збирка открива и ружан примјер архимандрита Савине Никанора Богетића, који се јула 1814. правда епископу далматинскоме Краљевићу, да се за вријеме Петра I држао повучено. А за вријеме Аустрије?

“Даклен сада, благодареније Господу Богу, покривени јесмо од нашего милостивејшаго Императора Францеска Перваго, јесмо мирни и спокојни, и от великога страхованија ослобођени.”

Православни архимандрит савински на тај начин открива да га не занима родољубље него благоутробије! А његови су сишли у Боку из Богетића у Пјешивцима, у XV вијеку!

Георгије Војновић се први пут јавља ПЕТРУ I 8. II 1814. Из тога писма се види да је

ПЕТАР Iбио у контакту с њиме; да му је послао писмо на које се захваљује; да је Иву Шпадијеру, Владичином изасланику, уручио два писма: једно за Беч а друго рускоме посланику Чичагову, па ће му послати копије «које че му бити угодне». Војновић је досљедно писао ч мјесто ћ, према рускоме правопису!.

Док је Ђурасовић био градоначелник, Војновић је био командант народне војске и из његових извјештаја се види да има обавјештајног искуства и разгранату мрежу дојављивача. Он јавља Владици и о догађајима у Италији, у Далмацији, у Херцеговини, али признаје и када није обавијештен. На примјер, баш у томе писму наводи да је аустријски генерал Милутиновић послао у Требиње четири официра. О томе се доста прича али «истину међу петљанцима мучно узнат». И ово «узнат» = сазнат потврђује његов боравак у Русији.

Пошто је код Петра I био руски пуковник Никић као посредник, Војновић га поздравља и напомиње да је његов дом и Никићев. Из Војновићевих писама видимо такође да је он очекивао Владику у својој кући на Божић, али пошто он није могао да дође, моли га да дође барем на Ускрс! И ово је доказ дубоке интимности и оданости, која ће карактерисати и његова имењака, унука Ђорђа Војновића.

Из овога се види да су Новљани играли веома активну улогу у догађајима 1813/14, прије и за вријеме Привремерне владе.

Да ово није била само еуфорија изазвана дјелимичним присуством руске флоте, која је, уосталом, напустила Боку 6 година прије ове Скупштине уједињења, доказује чињеница да су општине Боке 1919. тражиле да се «Бока врати Црној Гори»,23 јер је, по инерцији 1918. припојена Далмацији, која је имала и Покрајинску владу у Сплиту. У овој делегацији Бокеља у Београду били су и представници Херцегновске општине Нико П. Доклестић из Новога и Крсто Поробић из Мојдежа, који је дао и Црногорца Васа Брајовића (Васоса Маврову-ниотиса), јунака грчкога устанка 1821-30. У истоме смислу изјаснили су се и социјалисти Боке који су ово питање изнијели на Вуковарском конгресу СРПЈк 1920. Конгрес је усвојио овај захтјев.

Црногорски руководиоци новијега добна нијесу за ово знали, као ни за Краљевину Војислављевића XI/XII вијека, па су кроз читав

23 M. Crnić – Pejović,”Boka”, 1977, 36-40.

62Други свјетски рат радили на уједињењу Црне Горе и Боке, не знајући да је то уједињење извршено 1813. г. и да је поновљено 1923, на захтјев самих Бокеља из 1919. године!

Наравно, ко не зна историју, принуђен је да је понавља!

Проф. др Јован Белчовски

КУЛТУРНО – ПРОСВЈЕТНИ И ЦРКВЕНИ ЖИВОТ У МАКЕДОНИЈИ У XIX СТОЉЕЋУ

. Тако, по једној статистици из 1882. г. било је сљедеће стање:

1. У Солунском санџаку Егзархија је имала отворено 46 класних мушких школа и седам женских.

2. У Серском санџаку имала је 82 класне мушке школе и 9 женских.

3. У Битољском санџаку радило је 59 мушких класних школа и 7 женских.

4. У Скопском санџаку било је отворено 18 мушких класних школа и 2 женске.

Подсјетимо се става османлијске власти да се и просвјета и црквени живот у држави предају у руке црквених поглавара. Касније, своје школе отварале су и остале сусједне државе. У свим тим школама школовала се и васпитавала македонска младеж, разумљиво у националном духу државе која их је отварала и финансирала.

Са црквено-школским општинама било је још горе. Сусједне земље почеле су отварати своје општине. Дошло је до тога да је у једном граду било и по неколико општина: македонска, егзархијска, грчка, српска, влашка, католичка, протестантска.

Догађало се да су људи из једне исте фамилије припадали различитим општинама. Таквим дјеловањем дошло је до потпуне раздробљености и разбијања македонског националног ткива. Ево шта о томе говори једна статистика која потиче из посљедње деценије XIX стољећа. Стање по регионима било је слиједеће:

У скопској, тетовској, гостиварској, кумановској и прешевској каази у егзархијским општинама биле су учлањене 9304 породице, а у српским 7181 породица. У кривопаланачкој, кратовској, кочанској, штипској, пијанечкој (делчевској) каази, егзархијске општине имале су 12096 домова, док су српске општине имале свега 301 фамилију. Цариградска патријаршија имала је само неколико домова. У Струмичкој

епархији већи дио становништва признавао је Егзархију, насупрот мањег дела становништва које је признавало Цариградску патријаршију. У овој епархији српска дипломатија успјела је да отвори само једну општину у Берову. У Неврокопској епархији (данашњи Гоце Делчев у Бугарској) већина становништва признавала је егзархију, док је Константинопољска црква имала само неколико општина и веома мало чланова. У Серској епархији примат је имала Константинопољска патријаршија, што је био случај и са Воденском епархијом, гдје је Егзархија имала само неколико општина, и то у градовима: Воден, Лерин, Ениџе Вардар, као и у селима гдје је живјело компактно македонско становништво. У Кукушко-пољанској епархији већи део становништва признавао је Егзархију, док су Константинопољска патријаршија и Католичка црква имале само по неколико општина са малим бројем присталица. Солун, као град, признавао је Константинопољску патријаршију, док су села припадала Егзархији. Католичка црква имала је само половина села Јунџилар. Пелагонијска епархија у потпуности је, тако рећи, припадала Егзархији. Константинопољска патријаршија грчевито се борила само да сачува своје општине и у Битољу и Крушеву. Трпјела је пораз и од српске дипломатије која је полако придобијала њене присталице. Становништво Велешке епархије углавном је признавало Егзархију, док се српска дипломатија пробила у селима: Башино Село, Богомила и Теово. Ето то су резултати дјеловања сусједних цркава и држава у Македонији. Дошло је до такве раздробљености да су страни дипломати питали шта се то догађа у Македонији, каква је то сјецкана (издробљена) салата. Изгледа, то је већ била нека увертира у балканске ратове, када су сусједне земље међусобно подијелиле Македонију.

63Др Чедомир Богићевић

ЗАКОНОТВОРНИ РАД ПЕТРА I ПЕТРОВИЋА ЊЕГОШАСажетак

Чланак претреса законодавне и конституционалне идеје и начела које је изразио црногорски владар, законотворац, државотворац, војсковођа, митрополит, полиглота, пјесник и књижевник ПЕТАР IПетровић, током доношења и примјене познатих државотворних аката који су конституисали црногорски друштвени поредак у процесу еволутивног стварања црногорске државе, што се кроз идеју државно-правног градитељства путем правних споменика – Стеге (1796) и Законика обшчег црногорског и брдског (1798. и 1803), преточило у културне подухвате црногорског народа, путем којих је он заузео свијетло мјесто у породици просвијећених европских народа.

ЗакључакЗаконотворни рад Петра I Петровића

Његоша резултантан је историјско – политичких,

друштвених, повијесних и културолошких услова развоја црногорског друштва и црногорске државе ка своме самоодређењу – независности и слободи и отворености просвијећеним врлинама европске цивилизације које треба да се приме у црногорски живот, а такође и непосредна посљедица његове умне, образовне, мудре, проницљиве и државотворне личности грандиозног формата, што је познавало душу народног бића и његове потребе, идеју за црногорском независношћу и вриједности “прочијех” народа, што је кроз назначене правне споменике – Стегу и Законик обшчи црногорски и брдски, које је лично саставио, изразио правне установе потребне своме народу, његовој традицији, култури и идентитету, и њихову правну природу као ехо модерних цивилизацијских струјања просвијећених народа.

Проф. др Божидар Шекуларац

СИНЂЕЛИЈЕ ПЕТРА I ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША(закључни дио разматрања)

Наводимо примјер једне од синђелија Петра I:

Владика издаје монаху Софронију Ђучићу диплому којом га производи у степен свјештенојереја.

Петр божијеју милостију православнаго восточнаго исповједанија смирени митрополит черногорскиј, скендериски и приморски и всеросијскаго императорскаго ордена свјатаго великаго књаза Александра Невскаго кавалер.

По благодати, дару и власти всесвјатаго и животворјаштаго духа, даној нам от самаго великаго архијереја господа нашег Исуса Христа чрез свјатија и свјашченија јего ученики и апостоли и их намјесники и пријемники, благочестиваго сего мужа монаха Софронија, обитеља храма Успенија пресвјатија Богородици јаже в Новској комунитади рекомија Савинскија, по неодпократному прошенију братији тоја обитељи, в сјацјем опасним

испитанијем о њем увјерившесја, чрез духовника јего архимандрита Теодосија Мрковића и тако чиновље по обичају свјатија восточнија церкве апостолскија јерусалимскија призванијем благодати пресвјатаго духа мјерностију нашему произвједох и рукоположихом в степен свјашћено јерејскаго сана, о чем повељевајем јему Софронију Ђучићу, имјети благообразије и ревностноје во всем попеченије, јако да сподобишисја и вјашчаго улучити степена. Вручисја же ему сија в резиденцији нашеј изданаја грамота рукоју нашеју подписанаја и печатју запечатанаја, да всјак вземљајај и прочитајај данују јему грамоту имат јего свјашченојереја честна и по закону божију и свјатих отаца ученију во всем да послушајут его.

Написана на Стањевиче в благополиченој Черној Горе, при храму Свјатој Троецкија обитељи, љета господња 1804, мјесеца јулија 7. числа.

Петр Петрович

64

Новак Аџић

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ВРИЈЕМЕ ВЛАДИКЕ ПЕТРА ПРВОГ ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

(1784-1830)(завршни дио научног рада)

Петар Први Петровић Његош написао је “Кратку историју Црне Горе”. Из његова пера настаје неколико пјесама које су ушле у народ и стекле трајнију популарност. Током својег дугог и веома бурног живота писао је посланице, упућиване црногорским и брдским племенима и братствима и појединим савременицима – те посланице и данас представљају значајну културно-историјску, па и књижевну вриједност. Упоредо с тим владика је водио обимну преписку с већим бројем знаменитих савременика, али је та преписка само дјелимично сачувана. С обзиром на вријеме и прилике у којима је живио, Петар Први је био веома образован човјек – више или мање знао је неколико европских језика и служио се доста богатом личном библиотеком”24.

Петар Први Петровић Његош рођен је 1. априла 1749. године. Умро је 31. октобра 1830. године. Теократски владар Црне Горе био је четрдесет и шест година. Сахрањен је у Цетињском манастиру, ђе се и данас налази његов ћивот. Својим заслугама још за живота завриједио је признање Светог владике. Канонизован је за светитеља Црногорске православне цркве 1834. године. Познат је као Свети Петар Цетињски. Слави се на Лучиндан, 31. октобра.

Петар Први је године 1799. написао и ово: “… Ни саме ледене стијене не дам за никакво благо

овог свијета, јер су и ледене стијене прекупане у јуначкој крви, јер ми и сама праведна природа на такав вапијући гријех пролила сузе туге и жалости. И самим златом ово голо камење да залијете, нећете дочекати да мене вашим новцем придобијете. Нећу блага ни богатства, али оћу поштење, под којим заједно с мојим народом живим и умријети желим. Не може мене никакво благо усрећити, ако мога народа слава и срећа не цвјета и ако горде горе непомично и витешки своју горду славу не уздрже ! Нити су се преклињале, нити ће се док је мене жива и док слободне горе имаду јунака да крвљу задобивено отачество бранити могу. Само оштри мач то поискавање може ријешити, а моје ријечи и дјело неће. На сабљу смо добили. Без сабље не пуштамо, па макар јуначка крв до кољена потекла. Ако нијесте знали цијенити и познавати витешки карактер једног народа, то се сад учите на нас малу шаку у овим горама познавати. Не да овај народ своју крвљу стечену аљину покидати, као што сте ви научили од остале наше јадне браће под вашим самовољним бичем стењајуће чинити…”25.

Петар Први је тестаментом за насљедника на пријестолу државе и цркве одредио синовца Рада Томова Петровића. Он ће преузети управу у теократској Црној Гори крајем 1830. године.

24 „Petar Petrović, Poslanice“, Cetinje 1993, str. 323.25 Ovaj tekst je objavio Milorad Medaković, citirano djelo, str. 234-235. On se nalazi i u knjizi „Petar Petrović, Poslanice“, Cetinje 1993, str. 53-54.

Стево Вучинић

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ –ВОЈСКОВОЂА И ДУХОВНИКЗАКЉУЧАК

Владика Петар Први био је врли духовник, по суштини бића дубоко вјерујући хришћанин који је исповиједао чисту православну истину, мада се понекад прагматично користио и паганским инструментима – на корист народа и земље у цјелини. Као војсковођа је био бриљантан тактичар

и стратег. Дубоко посвећен свом народу и земљи и спреман да умре за њих. Свестрана личност у којој су биле сублимиране све врлине и најбоље људске особине, због чега је за живота оправдано називан свети владика.

65Прим. др Слободан Никчевић

ЗДРАВСТВЕНО СТАЊЕ СТАНОВНИШТВА ЦРНЕ ГОРЕ ЗА ВРИЈЕМЕ ВЛАДАВИНЕ ПЕТРА I

ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША И ПОДАЦИ О БОЛЕСТИМА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ

(завршни дио научног рада)

У посланицама и писмима владичиним не помињу се никакве здравствене тегобе до 1817. године. Руске зиме нијесу му сметале, иако су оне биле фаталне за неке младе људе из породице Петровић који су одлазили да се школују у Русију.

Прву незгоду у здравственом смислу доживио је 1784. године на путу за Сремске Карловце када се каруца у којој је путовао преврнула и том приликом је сломио ногу. По неким подацима сломио је руку. Послије ове незгоде вратио се у Беч гдје је остао шест мјесеци. Дужина лијечења иде у прилог тврдњи да је у питању била фрактура ноге.

Борбе са Турцима и Французима, затим неродне, гладне и кужне године остављале су трага на његово здравље, али су му најтеже падали међусобни обрачуни између породица, братстава и племена. Крвне освете међу виолентним и својеглавим Црногорцима који „не трпе регуле“ биле су врло честе и трагичне.

Има процјена на основу парцијалних података, када су се послије „умира“ бројале изгубљене главе између завађених, да су то били „мали ратови“, најчешће око катуна и пасишта. Владика је молио, кумио, мирио, а када то није успијевало, проклињао. Због свега наведеног не изненађују ови меланхолични Владичини редови:

„Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногораца. Здравље моје није весма добро, по причини болести коју имам у ногам, а највише по непрестаним трудам и безпокојству од мислих.“26

У посланици Љуботињанима и Залиранима

од 1. X 1827. г. обавјештава да не може доћи:„А да могу ходити давно бих доша... како

сам вазда ходио и о миру радио, него сам остара, више од зла и непослуха црногорскога, него ли од мојих данах, а сувише што сам оболио и ноге изгубио, те не могу већ по туђим кућама ходит и коначити.“27

„... Међу вама је моје срдце од вашега злочинства увехло и старост моја оскорбљена да почивала и радости нигда немам.“28

Владика у тренуцима најдубљег безнађа, када му се нуде лијечења дјеце обољеле „од крастах“ у Залазима, пише и ове чемерне редове:

„... видећи да овај народ нема о чему живјети, не видим никакаве душевне ни тјелесне ползе да се умножава, нако да од глади умире или по причини велике тјескоте и несташице да један другога бије и ћера, сљедствено по мојем плачевном расужденију боље је да дјеца од крастах по полученији свјатаго крешченија умиру, него ли кад нарасту, гладом и несташицом принуђени туђе имуће грабити и своју браћу бити и ћерати...“29

У писму С. Орловичу30 од 15. III 1818. пише: „Вјерујте ми да сам више него ли игда ослабио и без живота остануо, једнако Богу себе препоручивам... молим вас да питате доктора што би добро било за излијечење от кашља употребљат...“31

Са временске дистанце и без документације незахвално је постављати дијагнозе, али на основу података које нам је оставио сам свети Владика у писмима које је слао Симеону Орловичу током 1817. и 1818. године, сматрамо да је боловао од обостране тешке гонартрозе (дегенеративно

26 Iz pisma Simeonu Orloviču, jun 1812. (Istorijski zapisi, br.10-12, Cetinje, 1950)27 Freske na kamenu, str. 317 (Titograd 1965) 28 Poslanica Crnogorcima i Brđanima, Cetinje 6. X 1825 (Freske na kamenu, str. 283)29 Ibid. str. 537.30 Simeon Petrovič Orlovič, ruski major i savjetnik, sekretar Vladičin, najduže je u toku 1817. i 1818. boravio u kancelariji u Kotoru, gdje je obavljao nezvanično i konzularne poslove.31 Istorijski zapisi, br. 10-12, str. 477, Cetinje 1950.

66обољење зглобова кољена) због чега је задњих година живота био скоро непокретан.

Упорни кашаљ је повремено праћен температуром – „тешки оган“, као и податак да је Владика био пушач, упућују на дијагнозу: хронични пушачки бронхити са попуштањем срчаног мишића (цор децомп.)

Светачки смирено, али брижан диктира свој тестамент секретару Симу Милутиновићу

Сарајлији уочи саме смрти. Свјестан је да га физичка снага напушта, али је ментално очуван до задњег часа. Моли се Богу и благосиља Црну Гору. Издахнуо је без болова и самртних мука у 81. години живота 18/31. октобра у 10 х увече.

Благослови светог Владике и доброжелатеља и данас прате слободну и независну Црну Гору која се на 179. годишњицу његове смрти клања свом највећем сину.

Сретен ЗЕКОВИЋ

ЕТНИЧКИ ПОЈМОВНИК СВЕТОГА ПЕТРА ЦРНОГОРСКОГА

ЗАКЉУЧАКИнсистирајући на изворнијем ćедочан-

ствима, дошао сам до поузданога закључка да у изворницима, аутентичним списима Петра I Светога нема именовања Црногораца као Срба, нити помена српскога имена који би се односили на Црну Гору и Црногорце у етничком смислу. Тај закључак може се проширити и не само на његове онодобнике нашијенце но и на пријетходнике. Црногорци се имен(т)ују као Срби само у спорнијем, сумњивим, адаптираним, интелектуално преиначенијем и фалсификованим објављенијем списима Петра I и његовијех пријетходника, које сам већим дијелом утврдио у мојим већ објављенијем књигама. У том контексту је побијена измишљена наука о тобожњем ауторству десетерачкијех и других појки и Кратке историје Црне Горе Петра I, али и изворност његовога тестамента и говора. Помен српскога имена у Црној Гори прије и за вакта Петра I, и то углавном у нејасном етничком смислу или са погрјешним тумачењем, јавља се само у преиначенијем, кривотвореним и кријумчареним документима.

Тек од Његоша, односно од ”Начертанија” настаје квалитадно ново поимање односа црногорства и српства, помена српскога имена у Црној Гори, али ни код њега то суштаствено није у етничком смислу.

Сажимак (резиме) радаУ бројнијем изворним śедочанствима

Петра I Петровића Његоша, као и онодобнијех нашијенаца и извањаца, нема ”помена српскога имена” (српски, Србин и сл.) који се односи на Црну Гору и Црногорце, посебно не у етничком смислу, осим ондашњих и доцнијих кривотворења и преиначења, у сваком случају, најблаже речено, спор(аднич)них.

Чак је и сам ”помен српскога имена” као посебитога, различитог и извањскога народа врло риједак, узгредан, занемарљив. Још мање се помињу: косовска погибељ, јунаци и митика, а готово и да не помиње Немањиће и Св. Саву (само општенито као ”српске цареве и краљеве”, српске архијереје и свечеве).

Посве јасно, чисто и здраво је разликовао појмове црногорски народ и нација од српскога народа и нације. Сасвијем нормално, спонтано и природно, као нешто уобичајено, туште пута за народ Црне Горе употребљава име и појам црногорски народ и нација, као ознаку за народносно-национално (етничко) биће и припадност Црногораца. Наодим преко 200 таквијех именовања у његовим хартијама.

Акад. Сретен Перовић

АКТУЕЛНОСТ ПОРУКА ПЕТРА ПРВОГ На жалост, данас – док кодификујемо

Црногорски језик као уставно званични језик Државе Црне Горе – и даље се игноришу одређене културно-историјске институције, а често долази и до замјена теза. Српска светосавска црква, која од 1918 године држи као своје све црногорске

манастире и цркве - проглашава себе конституентом историјске црногорске државе, а управо се читаво вријеме, откад је анектирала Црногорску цркву - здушно бори против Црногорске државе, што и у измијењеним државно-правним околности чини и данас.

67ОВОВРЕМЕНИМА

Петар Први, кога су Црногорци и за живота сматрали свецем, није био само духовник, па ни само државник; био је пјесник, историограф, законодавац, етичар, полиглота; а прије свега – човјек који је добро познавао нарави Црногораца, нарочито њихове мане: сујету, пизму, агресивност, склоност ка надметању, агону, па и пјачки, те је свој вишеструки, посебно морални ауторитет употребљавао да заштити углед појединог племена и цијелог својег народа. Зато је он у многим својим посланицама упорно упозоравао, опомињао - да се добро пази да неко не украде или направи какво друго непочинство: ” …јербо се не говори : украде ови или они по имену и презимену, но: украдоше

Његуши, украдоше Црногорци”! Иако се ово помињање односи на прекршиоца из одређеног племена, оно је упућено свим Црногорцима – да се добро чувају порока и на сваки начин одстране оне који руже своје племе, свој народ, своју Државу и своју Цркву, иако највише руже себе, своју фамилију и успомену на своје узорне претке.

* * *Провјеримо све што се може провјерити, без

предрасуда осврнимо се на прошлост и угледнике који су, бранећи живот и своје достојанство, и на нас мислили, и не заборавимо – поручује нам Свети Петар - да у свакој прилици представљамо и своју породицу и своју Домовину,

У Берима, 27. окт. 2009.

Лучинданска скупштина, Краљевско позориште, Цетиње 31. X 2009.

УВОДНА РИЈЕЧ ПРЕДĆЕДНИКА УОФОНДАЦИЈЕ „СВЕТИ ПЕТАР

ЦЕТИЊСКИ“Уважени гости, Ваша Високопреосвјеште-

нства, господо министри Владе Црне Горе, госпо-дине Градоначелниче Цетиња, поштовани чланови Фондације „Свети Петар Цетињски“, Даме и Господо,

Добро дошли на овај традиционални скуп који организујемо сваке године на дан смрти Петра Првог – Светог Петра Цетињског.

То је наша обавеза која проистиче из Статута Фондације, по којој смо обавезни да предочимо резултате рада наших органа и акције које смо организовали у току протекле године.

Управо данас смо на интернационалном Научном скупу презентирали новија сазнања о Петру Првом, што је била наша програмска обавеза о којој смо говорили на прошлогодишњој Скупштини. Резултате нашег Научног скупа можете и сами процјењивати, јер је управо објављена књига са свим саопштењима, разумије се – осим непосредних дискусија и реплика. Сматрали смо да је то најбољи пут да се сви заинтересовани на вријеме обавијесте о ставовима и научноистраживачким резултатима свих учесника Скупа.

Наравно, учесници Скупа нијесу могли заобићи капиталне тековине владавине и духовног дјеловања Владике Петра Првог, иако су о том сегменту наше историје написане драгоцјене књиге из пера најутицајнијих наших историграфа. Свети Петар Црногорски је, у најтежим могућим условима, као поглавар Црногорске православне цркве и Црногорске Државе успијевао да измири и увелико зближи, па и уједини староцрногорска и новоослобођена племена, да у друштву тзв. „племенске демократије“ уведе високе моралне норме, да изгради идеал људског односа међу својим сународницима, али у извјесној мјери – и свога народа са сусједнима народима. Као умни државотворац и државник; као духовни примјер и предводник; као стратег и лични борац за слободу, правду и праводољубивост; као видовити културни и цивилизацијски дјелатник; као визионар који умије да искуство прошлости претвори и иновира у програме за будућност – Петар Први, наш Светитељ је – са много више прегматичности – слиједио и визионарне идеје својег претходника, великог црногорског сина – Владике Василија.

Свети Петар Цетињски – што је за наше народе од изузетне важности – имао је веома

68развијено, рафинирано осјећање за међунационалне и међуконфесионалне суодносе, па је успијевао да усклади и битно различите навике, обичаје и интересе грађана из свих дјелова ондашње Црне Горе. А то је, ко што видимо, и данас озбиљан задатак наше Државе.

Но, вратимо се актуелним проблемима и задацима. И након обнове државне независности Црне Горе у мукотрпном процесу, у којем су црногорски грађани, као и наша Фондација од свога оснивања, имали предводничку улогу, нашто смо с правом поносни, - остали су неријешени или се преспоро рјешавају озбиљни задаци, не само идентитетског карактера. Још увијек није ријешено ни статусни ни својински положај Црногорске православне цркве; још пркоси лимена црквица на светој планини Румији, као и нелегална црква на Пардусу, на жалост – и квазикапеле и на многим другим црногорским брдима и планинама; још се не примјењује новоусвојени Правопис Црногорског језика; још се државни симболи не примјењују у свим црногорским срединама, мада и ту има позитивних помака (примјер – Херцег-Нови); још се толеришу флагрантни вербални напади на темељне вриједности црногорске духовности и културе, па се намеће питање: Због чега одређени државни органи не примјењују, што значи – не поштују ни властита законска овлашћења, па ни своје обавезе да штите основне вриједности Државе – симболе њеног достојанства, права и обавезе свих њених грађана, свих њених народа. Држава Црна Гора, као и свака друга цивилизована, суверена и достојанствена држава – дужна је да штити себе од других, али и друге од себе! Наша Фондација и у том погледу чини што може, о чему свједоче наша бројна јавна реаговања која нијесу остала незапажена.

Обавеза нам је да и у овој, по много чему свечарској атмосфери, конкретно поменемо да смо наставили да стипендирамо одређени број најбољих студената, да смо помагали издавачку и филмску дјелатност, да смо – ван научних институција – организовали овај импозантни међународни Научни скуп, који је у значајној мјери дао допринос преиспитивању етаблираних мишљења и закључака, показујући да постоји простор за новија сазнања о Петру Првом и осталим челницима Династије Петровић – Његош. Као суорганизатори сјутрашњег Скупа у „Сплендиду“ – очекујемо да ће домаћи и страни судионици дати значајан допринос остваривању људских права и вјерских

слобода, дакле – пар екселанс питања црногорске реалности.

Докуемнтарни филм „Портрет Петра Првог Петровића Његоша“, који вечерас премијерно приказујемо, биће дистрибуиран свим основним и средњим школама у Црној Гори (у свих 450), али не да буде архивиран у оквиру школских библиотека, већ да се обавезно уврсте као допуна школског програма националне Историје. Такође, овај филм ћемо дистрибуирати свим црногорским исељеничким клубовима у свијету, који ће моћи да га користе и на својим сајтовима.

Сходно статутарним обавезама, Управни одбор је дужан да једном годишње поднесе Скупштини Фондације извјештај о својем раду, што смо у претходном излагању већ донекле презентирали.

На сједници Управног одбора, одржаној 28. октобра ове године, разматран је Извјештај о раду и предложене слиједеће одлуке, које треба да верификује Скупштина Фондације:

1. Да се додијели седам (седам) стипендија у висини од 1.500,00 Еура по студенту на годишњем нивоу, и то: двије стипендије студентима на Одсјеку Историје, три стипендије студентима Црногорског језика – од чега једна за докторски студиј, и двије стипендије за школовање свјештеника Црногорске православне цркве.

2. Да се због поштовања принципа смјењивости уваже захтјеви дијела чланова досадашњег Управног одбора да се мјесто њих предложе нови чланови. Такав захтјев поднијели су: проф.Др Илија Вујошевић, академик Олга Перовић, дипл.ецц Веселин Поповић и проф. Др Бранислав Радоњић. У УО су предложени нови чланови: Историчарка умјетности Анђе Капичић, филмски и ТВ редитељ Гојко Кастратовић, дипл.ецц Војо Бановић и дипл.инг Вуко Рајковић.

3. Да се за предćедника Надзорног одбора постави дипл. Ецц Миодраг Алексић.

4. Да због службеног пута у иностранство, умјесто досадашњег предćедника Надзорног одбора, финансијски извјештај поднесе предćедник Управног одбора.

69КТАТАК БИЛАНС ПРИХОДА И РАСХОДА ЗА 2009. (ОД 16.10.2008. ДО 21.10.2009.ГОДИНЕ)

Укупна средства на Рачуну су: ЦКБ 44.987,98 ЕураПриходи:

- Уплате 4.265,.., од чега 2.800,00 правна лица и 1.465,00 физичка лицаКамате 395,61Средства добијена на Конкурсу – за организовањеНаучног скупа 17.000,00УКУПНО: 21.660,61

Расходи:- Стипендије 2.850,00- Донације и помоћ за штампање књига црногорских аутора 1.636,00- Лична примања секретара 1.450,00- Трошкови Лучинданског скупа 31. X 2008 – 3.952,72- Зборник радова о Божићном устанку 1.279,60- Откуп рукописа Биљешке Марка Вучераковића 2.000,00- Учешће у трошковима производње Филма 5.000,00

Напомена:Трошкови организације Научног скупа и овогодишње Лучинданске скупштине (31. X 2009)

предвиђамо да ће износити око 15.500,00 Еура – нијесу могли бити обухваћени овим билансом.

Управни одбор је усвојио овај Извјештај и предлаже га Скупштини на усвајање. Молимо вас да се јавним гласањем изјаснимо о овом Извјештају. Ко је ЗА? Ко је ПРОТИВ? Констатујем да је Извјештај једногласно прихваћен. Захваљујем!

Остаје ми да се захвалим досадашњим члановима Управног одбора, који су обећали да ће наставити да активно судјелују у раду Фондације. Посебно желим да се захвалим проф. Др Илији Вујошевићу, једном од утемељитеља Фондације и вишегодишњем успјешном предćеднику Управног одбора, који је својим грађанским угледом и високим знањем дао немјерљив допринос друштвеној функцији и резултатима Фондације. Због свега тога предлажем да Скупштина прихвати приједлог да се професор Илија Вујошевић прогласи за ПОЧАСНОГ ОСНИВАЧА ФОНДАЦИЈЕ „СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ“. Да ли се приједлог прихвата?

Честитам проф. Вујошевићу и очекујемо да ће наша успјешна сарадња у будућности трајати.

Захваљујем на пажњу!

Предćедник УО Фондације Драгољуб Драго Рашовић

70

ЛУЧИНДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ 2009.

71СА ПРОСЛАВЕ ДАНА ПРИЈЕСТОНИЦЕ

72

Наша Црногорска православна црква је сачувала аутентичан лик Богочовјека Исуса Христа и богатство његовог учења које је предато у Светом писму и Светом предању. Чува беспрекорно истину његову јер је један господ Исус Христ. „Он је пут, истина и живот“. Потребно је приближавање различитих хришћанских цркава и не треба га одбацивати због достигнутих разлика које постоје међу њима, већ управо радити на јединству цркава. Размишља се о ближој сарадњи цркава преко увођења новог грегоријанског календара, како би се истовремено прослављали велики хришћански празници – како у источној, тако и у западној цркви. Поједини епископи СПЦ проповиједају да је хришћанство на западу престало да постоји као црква. Таквим проповиједањем иступају са позиција искључивости, потврђујући аподиктички властити став као беспоговоран и непогријешив. Увођење новог календара (Грегоријанског) разбија богослужбено јединство. Први пут је у источну цркву нови календар унио Грчки патриарх Мелентије Метаксаксис. Уједно био је и први патријарх који је објавио увођење новог календара 1920.године самоиницијативно без сагласности других помјесних цркава, нашто није имао право. Расправљало се питање признавања Васкрса, ступања у брак свјештеника и ђакона послије рукоположења итд. Формира се Свјетски савез цркава 1948.године, а 1952.г. патријарх Атинагора издао је енциклинку у којој позива све поглаваре помјесних православних цркава да се придруже овом Савезу, те су поједине православне цркве почеле да се придружују овом Савезу. Патријарх Атинагора назива Папу Јовану XXIII Другим претечом и каже да међу хришћанским вјероисповијестима не постоји суштинска разлика, пошто чине једну јединствену католичанску и апостолску цркву, али постоје разлике у учењу. Он каже да су католици и православни браћа. Петар и Андрија су били браћа, само један у Риму, а други у Грчкој. Ово је вријеме светог духа и једини пут ка јединству је „дијалог духа“. Оставимо прошлост и теоријске проблеме који нас дијеле онима који

су одговорни за то (Игнатије и Фотије – њихово вријеме 1054.г.) а хришћани да буду сједињени у „Христовој љубави“. Ми данас имамо потребу помирења да се поново сјединимо у Христу. Али најбољи пут сједињења источне и западне цркве је Света чаша (путир из кога се прима свето причешће под видом хљеба и вина, тијела и крви Христове). Измирењем источне и западне цркве 1965.г. Папа се уноси у диптих цариградске цркве. Потребно је да сви заједно оснујемо једну свету католичанску (Саборну) апостолску цркву која ће постојати и на истоку и на западу, као што је било прије 1054.године. Тако би нашли Христа сједињени, а не разједињени, јер смо имали заједничко причешће из једног путира или чаше више од 1000 година, то јесте све до 1054.године, а и тада смо имали разлике. Овакве ставове прихватиле су скоро све источне православне цркве, док једна од њих – СПЦ, сматра да је овакав поглед на јединство цркава Јерес. Навешћемо примјер, према подацима из 1980.године било је миљарду и 443 милиона Хришћана у Свијету што је представљало 34% укупног броја свјетског становништва. Од тог укупног броја Хришћана (милијарду и 443 милиона), католика је било 809 милиона, протестаната и агликанаца 345 милиона, православних 124 милиона и осталих хришћана око 155 милиона. Према статистици, исте године било је Муслимана 723 милиона, Хиндуса 583, а Будиста 274 милиона. Јеретичко схватање Бога и вјере је став Патријарха Атинагоре и Папе Павла VI и њихово понашање је јеретичко (СПЦ), иако Патријарх Атинагора Папу Павлу VI назива Павлом другим – зато што је требао да се роди одмах послије апостола Павла и највиши и највећи је Папа у Хришћанској историји. Атинагора још говори и о браку. Истиче да се у свјештенству брак може обављати и послије рукоположења, што значи рукоположење није препрека браку. Као средство сједињења између Римске и Константинопољске цркве је Света чаша, а имали смо, како је већ напријед изложено, Свету чашу све

О ЈЕДИНСТВУ ЦРКАВА

73до 1054.г. Ако су прeпрека филиокве, па имали смо их и прије подјеле цркве, још у VII вијеку, па потом примат и непогријешивост, али данас тај примат да ли постоји? Папа има стални петнаестодневни савјет који одлучује, а и ми данас сами себе сматрамо непогрјешивим. Али и једна и друга црква признају крштење, рукоположење и .......... Патријарх Атинагора и Папа Павле VI су у Јерусалиму имали први сусрет послије 526 година. Тако се и први пут чула послије много вјекова и заједничка молитва – прозба: „Још се молимо за најсвјетијег Папу Римског и Епископа и Патријарха нашег Цариградског“. На простор Цариградске патријаршије послије смрти Атинагоре дошао је Патријарх Димитрије (био је и Михаилов патријарх и рукоположен). И Димитрије као упокојени патријарх Атинагора каже да православна црква није једина црква Христова, као и да патријарх Цариградски као први међу једнакима у православној цркви, није први међу једнаким у цркви Христовој, јер то мјесто припада Римском Папи. Патријарх Димитрије је том приликом причестио групу католичких туриста, а неки великодостојници овакав чин и став сматрају Јеретичким и то они у Српској православној цркви, јер и монофизите и копте сматрају Јеретицима. Патријарх Димитрије и муслиманима

шаље поруку по питању поводом прослављања Бајрама: „Један, вели Бог – чија смо сви ми ђеца у којег вјерујемо и којем се клањамо, жели да се сви спасимо и да будемо браћа, јер сви су људи створена Божја ђеца“. Копитима и монофизитима се патријарх Димитрије обраћа: „Најблаженији брате најсветије коптске цркве“. Односно према муслиманима патријарх Димитрије је потврдио свој став међурелигијског екуменизма, чиме је питање јединства цркава уздигао готово на нивоу јединства религија. Односом према копитима и монофизитима уздигао се и потврдио до граница универзалног које је недостижно за оне који такав чин и став сматрају Јеретичким. У вези питања Грегоријанског календара патријарх Атинагора се залагао да се установи непокретна неђеља за празник Васкрса који би се славио у исти дан у цијелом Хришћанском свијeту.. Овакво мишљење заступао је и патријарх Димитрије. БУДИТЕ БЛАГОСЛОВЕНИ!

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ ИМИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

† М И Х А И Л О

БЕĆЕДА МИРКА КОВАЧА ПРИЛИКОМ ДОДЈЕЛЕ ЊЕГОШЕВЕ НАГРАДЕ

ЊЕГОШЕВА ГЕНИЈАЛНОСТ – ТО НЕМА НИЂЕ НА СВИЈЕТ ДА ЈЕ ЈЕДАН ВЛАДИКА

И ПЈЕСНИК ОБРАЗОВАО ЦИО СВОЈ, ЦРНОГОРСКИ НАРОД

Желим одмах рећи да многе награде које сам добио носе имена великих писаца, као примјерице, њемачка награда с именом славног Хердера, или шведска с именом Курта Тухолског који је морао емигрирати из Хитлерове Њемачке, те награде које носе имена писаца попут Меше Селимовића, Ива Андрића, Владимира Назора, Аугуста Шеное, али награда с именом великог црногорског и европског пјесника Његоша има у мом животу посебно значење, тим прије што сам први њен добитник у самосталној Црној Гори, а на емотивном плану она је нека врста позитивне

носталгије, па ако хоћете прича из прошлости коју поново чујем. Када сам се још у раној младости почео бавити овим, што би Чеслав Милош рекао „настраним послом“, отац је с невјерицом и сумњом гледао на то што радим, вјеровао је да ту нема хљеба, а сјећам се да је једном рекао „Још бих и разумио да пишеш кад не би било Његоша“. Ма колико то било припросто схватање књижевности, такви велики граничници у литератури помажу вишеструко, ако ништа друго тјерају те да тражиш властити пут, да се довијаш како да будеш свој.

74Андрић је давно писао како му је један шпански пријатељ, велики познавалац књижевности, рекао отприлике то да се не би могао оријентисати у свијету и животу, да није имао свога великог националног писца Сервантеса и његова Дон Кихота. Андрић вели да га потпуно разумије, па ако би и сам одговарао на неко такво питање, ријеч је о оријентацији у свом времену, онда би то за њега био Његош и његово дјело, у којему има за свачији пут по неки путоказ. Велико Његошево дјело, Андрић то наглашава, прелијевало се преко граница његове домовине Црне Горе и то на чудесан начин да су га заправо и они други доживљавали као свога. Моја је, и уопште наша привилегија, у томе што за Његоша знамо откако знамо за себе саме. Други га откривају, а ми се с њим рађамо. За себе могу рећи да сам Његошеве стихове слушао из уста других, потом сам га као ђак читао, касније учио настојећи да проникенм у тај велики мисаони систем, да некако спознам тај феномен генија, али ни до дана данашњег у томе нијесам успио, јер то је напросто метафизичка чињеница. Рекох, да сам Његоша најприје слушао, јер готово да нема куће у Црној Гори у којој барем један од чланова породице не зна прегршт Његошевих стихова напамет, чак и не мора бити писмен. И није битно јесу ли ти обични људи уопште могли да разумију Његошеве расправе о Богу и свијету, добру и злу, тајнама постојања, итд., битно је да су жељели да науче напамет те чудесне непознате ријечи и појмове и да их казују другима и преносе као духовно насљеђе. Замислите тај спој, нијеси образован, чак ни писмен, али изговараш савршено обликоване пјесничке слике, рефлексије и метафоре. То нема „ниђе на свијет“ да је пјесних образовао цио свој народ. И није никакво чудо што има Црногораца код куће и по свијету као врхунских глумаца, приповједача, пјесника, сликара који умију духовито или с иронијом да причају доживљаје или осјенчавају разне типове и карактере, а како и не би кад је свако од њих толико пута и на свој начин интерпретирао војводу Драшка и његова проницљива и духовита запажања из Млетака. Има једна тешка истина: вјероватно се без многих писаца могло, али без Његоша није, јер без њега овај свијет и Црна Гора били би сасвим другачији. А је ли то добар и ваљан свијет, може ли бити друкчији, може ли се мијењати и изаћи из менталних оквира у које их је дјеломично и Његош смјестио, то је оно чиме ће се, надајмо се, позабавити покољења иза нас. И немам ништа против да се Његошев мит освијетли с више страна, да се пјесничка позиција на нов начин

сагледа, то се данас све више ради и у другим културама, свако се на различите начине носи са својим величинама, али оно што ми старији можемо учинити јест барем толико да својим искуством утичемо да се свако то преиспитивање обавља отмјено, да укажемо ако се то ради грубо и оспоримо ако је нетачно. Таква пјесничка личност као што је Његош неће се никада моћи свести само на једну димензију. Ових посљедњих година наилазио сам и на нека непромишљена тумачења која долазе, чини ми се, негЂе с руба политике и под притиском савремених историјских збивања и трагичних догаЂаја за које поезија није одговорна, јер велики пјесници увијек се могу читати како то некоме одговара. Стихови не могу бити покриће за неваљалства која чинимо. У великом роману Хермана Броха „Вергилијева смрт“ на стотине страница води се расправа измеЂу пјесника славне „Енеиде“ и влада Октавијана Цезара. У једном тренутку Откавијан ће приговорити Вергилију да су његови стихови одговорни за злоЂела кад год је из њих пробијала мржња према владару. Вергилије је то одбацио рекавши да је поезија успјела када у њој чак и убојица налази утјеху, „али убојица би, драги Октавијане, починио злоЂело и без мојих стихова, они су му само оправдање“, рекао је Вергилије. Андрић је лијепо и тачно написао да је Његошева присутност вјечна, али то не значи да га можемо злоупотребљавати, а тога је било и превише. Стихови су не уче напамет да би се примијенили у лошим и нељудским приликама. О томе је понајбоље писао латиноамерички писац и тумач поезије Алберто Мангел, аутор више прекрасних књига, који је рекао да би сваки вриједан човјек морао научити напамет што више стихова великих пјесника, јер ако те сјутра ухапсе и одведу у затвор нећеш бити сам, говорићеш те стихове себи и другоме. Ако допаднеш било какве невоље, болести, самоће, туђине – стихови ће те спашавати и кријепити. Па и кад доЂе смртна ура преко стихова ћеш се достојно опростити од овога свијета. Морам рећи да сам се много пута нашао у незавидним и тешким ситуацијама када се лако поклекне, а сада ми се чини да ме поезија увијек дизала с пода и да сам опстао управо зато што сам напамет знао велики број народних пјесама и стихова од Његоша до Тина Ујевића. Кад бих ја судјеловао у тим новим поставкама и преиспитивањима Његоша и његова дјела, а да сам млад вјероватно бих, јер свако вријеме намеће и нов однос према традицији, ја бих почео од тога да је Његош неоспорна европска пјесничка величина, да је духом и цијелим својим бићем био

75европски човјек. Тежња ка Европи јест најбољи начин да се многи наши недостаци коригују, како то и Европа чини, коригујући и мијењајући властиту повијест. Ако се добро сјећам, чини ми се да је Његош у једном писму рекао „ужелио сам се Вијене“, или „недостаје ми Вијена“. Па то је тако дивно, замислите кад је то било, сједиште овЂе на Цетињу и наједном кажеш „фали ми Беч“. То је та тежња да се изаЂе из ограничене повијести. И то је та Црна Гора. Када бих се ја, да је времена, позабавио Његошем, истакнуо бих најприје, а да то не буде редукција, слободу, морал, солидарност као срж његова пјесничког дјела, а ти појмови и данас све више вриједе и још их освајамо. Кад год кажем слобода, или читам оне који расправљају о слободи, увијек ми искрсне Његошев стих као коначна дефиниција да је слобода све оно „што се нешће и ланце везати“, а тек потом слиједе варијације на ту тему. Или, ако је ријеч о моралу, не знам тачнију

формулацију од Његошева стиха: „Смрт је лакша но грдна срамота“. Његов осјећај за солидарност чини ми се дирљивим. Сви знамо оне његове ријечи кад пише хрватском бану Јосипу Јелачићу и каже: „Ја сам, истина је, с овом шаком народа, под анатемом тирјанства и шпионства свободан, али шта ми је боље кад гледам около себе милионе моје браће Ђе стењу у туЂе ланце“. У тој једној реченици сажео је сва три појма слободу, морал, солидарност. Али и ја бих, када би ме допала та улога да обраЂујем Његоша, изокренуо ону његову да се говори „из главе цијела народа“, поготову након свих ових наших европских искустава с тоталитаризмима, а понајмање бих томе подредио поезију и литературу. Хвала демократији, лијепа је и вриједи је његовати, али поезија не може говорити „из главе цијела народа“, него би народ морао говорити из главе пјесника, језиком поезије.

(Цетиње 13. новембар 2009)

СА ДОДЈЕЛЕ ЊЕГОШЕВЕ НАГРАДЕ

76

77

БЕĆЕДА У РОГАМИМААутор: Стево Вучинић Ваша светости, драги пријатељи, суграђани и часни оци мјештани Рогама почаствовани су вашом високом посјетом коју сте нам учињели и одазвали се нашој молбу да служите на темељима најстаријих цркава ове земље. Ови темљи на којима стојимо су слава наше нације и државе. Њима је ходао и у овој цркви чији темељи стоје на овом мјесту од давнина од времена римске империје, прије 1600 година служио је знаменити епископ Евандер који је 451 године на никејском сабору ставио свој потпис на симбол наше православне вјере, знаку у којем смо и ми рођени и живимо. Потиписао се како данас читамо, Евандер из Доклеје потписао сам. А то је управо ово мјесто и ова црква у којој је ваша светости, ваш велики претходник, служио. Увећао је титулу епископа својим угледом који је носио као учесник Никејског сабора због чега смо и ми и цијела наша црква

данас поносни на њега, једног од најзнаменитијих грађана нашега града и мјештанина овога села што чини част и нашем граду и овом селу. У овој цркви посвећеној Богородици, око 850 године, сахрањен је и први краљ средњевјековне државе Дукље легендарни Светопелек који је у њој и окруњен како Љетопис каже на начин дукљанских краљева. Зато што је она била саборна црква која је служила као крунидбена и маузолеј првих дукљанских владара. Данашњим чином Црногорска Црква потврђује себе као насљедника утемељеног у најдубљој хришћанској старини овога простора и тако ће наставити. А ви знате као што треба пити старо вино треба се везивати и за старо коријење што ми управо данас и чинимо. Зато ваша светости, дубоко захвални Пипери и Рогамљани желе вам на многаја љета владико свети.

Пише: Стево Вучинић

ТРУБЕ СТРАШНОГА СУДАПотпредсједник владе, господин Маровић, недавно се позвао, како је изјавио, на цркву Митрофана Бана, очито,

поносећи се и њиме и његовим врлинама тврдећи да је то повјесна православна црква у Црној Гори коју он подржава. Мада се с Митрофаном није ни мудро ни морално поносити нити позивати на његову цркву јер се недостојно однио и према господару и према цркви којој је био поглавар. Самовољно, противуставно и опречно канонима потписао је како је у Томосу екуменског патријарха Мелетија IV од 22. 02. 1922 године објашњено, уједињење црногорске са српском црквом и карловачком митрополијом у уједињену српску цркву. Зато није јасно на коју се цркву господин потпредсједник позива, ону коју је Митрофан издао или ону која му је издала тестамент, иначе, написан у српској патријаршији у Сремским Карловцима. У њему у тачки четири написани су и бјелодани докази да му извјесни тестаментом именовани Црногорци дугују новац који им је зајмио под камату који оставља синовцима, и то поповима. Мада у јеванђеље по Матеју глава 21, стихови 12, 13 и 14 и по Јовану глава 2, стихови 14, 15 и 16 пише да је Христос камџијом изаганао трговце и банкаре из цркве и казао ... “не чините од оца мојега дома трговачкога”. Но то није сметало уредништву Споменице цетињске богословије штампаној 2002 године, у фусноти 11. испод штампаног Митрофановог тестамента, у вези изградње његове гробнице, да напише - У њој с миром почива очекујући трубе страшнога суда. Иако у јеванђељу по Марку глава 10, стих 25 пише да је лакше камили проћи кроз иглене уши него богаташу ући у царство божије. Па сумњам да као богаташ може смиром очекивати трубе које ће најавити страшни суд. Јер судећи по тестаменту очито је Митрофан Бан био пребогати трговац који није много марио за Свето Писмо.

Неки утицајни политичари вјерују мада немушто исказују да је могуће политичким одлукама рјешавати црногорско црквено питање и то без Црногораца, црногорске Цркве и њеног поглавара господина Михаила а сагласно интересима београдске пратријаршије. Нарочито су постали насртљиви након што је недавно објављена ЦЕДЕМ-ова анкета која показује да је повјерење у црногорску Цркву у посљедњих неколико година вишеструко порасло и износи 39 % међу православном популацијом. Што је разумљиво јер наша црква има тројицу владика, десет свјештеника и једног ђакона. Ужива велики углед код Украјинске, Бугарске, Македонске и Молдавске цркве, црногорских интелектуалаца и има подршку администрације европске Уније која захтијева да се црногорско црквено питање напокон ријеши на праведан начин. Рјешење овог питања је предуслов уласка Црне Горе у Унију. То је потврђено и на међународном округлом столу у Бечићима одржаном 1. новембра ове године на коме су присуствовали и представници побројаних цркава и директор института за Уставно право савезне републике Њемачке. Зато позивам црногорске политичаре да у ово вријеме њихове славе прођу тријезни и допринесу окончању црквеног спора на начин који ће поштовати повјесну улогу и достојанство црногорске православне Цркве. А не недостојан чин Митрофана Бана којим је поништио и себе као човјека и црногорску Цркву која му је била повјерена.

78DEKLARACIJA

o zaštiti crnogorske kulturne baštine

Fondacija “Sv. Petar Cetinjski”, na IV skupštini osnivača, održanoj 12. jula 2001. godine na Cetinju, donosi deklaraciju kao izraz javnog protesta protiv velikog, sveprisutnog zločina spram crnogorske kulturne baštine.

Crnogorska kulturna baština sistematski se devastira i falsifikuje. U tome prednjači Srpska pravoslavna crkva, mada se ne mogu abolirati ni crnogorske kulturne, naučne i državne institucije. Ovoj crkvi sa sjedištem u drugoj državi već je osamdeset godina protivzakonito potčinjeno, od crnogorskog naroda otuđeno, neprocjenjivo kulturno blago - sakralni objekti i njima pripadajuća pokretna i nepokretna imovina. Crna Gora kao država, Crnogorski narod i crnogorski pravoslavni vjernici već punih osamdeset godina faktički se ne pitaju sa svojim crkvenim objektima, umjetničkim dragocjenostima i ukupnim spomeničkim fondom u njima.

Srpska pravoslavna crkva, suprotno moralnim i hrišćanskim načelima, sistematski zamjenjuje kultove crnogorskog duhovnog prostora uvezenim, dok autentične poništava i falsifikuje. Uz izdašnu pomoć vlasti devastiraju se autentične estetske vrijednosti u arhitekturi, freskoslikarstvu i ikonopisu na način koji direktno poništava državu Crnu Goru, crnogorsku naciju i crnogorsku kulturu. Sakralni objekti se ruše, a na njihovim temeljima se nadziđuju novi čija je estetika strana ovom podneblju. Skrnave se eksterijeri i enterijeri Cetinjskog, Ostroškog i ostalih manastira, Vlaške i brojnih drugih crkava.

Nestali su čitavi ikonostasi, zlatom i srebrom optočeni krstovi i crkvene knjige, mitre i kamilavke, panagije, zvona i zastave, odežde, svijećnjaci i kadionice, povelje, zapisi i ostali primarni dokumenti - materijalna svjedočanstva vjekovne samostalnosti Crnogorske crkve i države. Cilj je da se na falsifikatu izvrši unifikacija cjelokupnog pravoslavnog prostora, saglasno velikosrpskoj neovizantinskoj koncepciji. Ta arhitektonska i likovna skrnavljenja mnogi Crnogorci, bez obzira da li su vjernici ili ateisti, doživljavaju kao tešku uvredu svog identiteta i falsifikovanje njihove istorije, crkve i kulture.

Polazeći od toga da su crnogorski narod i država Crna Gora isključivi vlasnici ovih privremeno uzurpiranih dobara, Fondacija zahtijeva:1. Da crnogorska država konačno preuzme odgovornost i zaustavi svaki vid devastacije i

otuđivanja kulturno - istorijske baštine.2. Da državni organi i stručne komisije što prije izvrše popis pokretne imovine i neovlašćenih

intervencija u svim sakralnim objektima i da se narodu javno saopšti što je iz crkava odnešeno, ko je to uradio i kada.

3. Da se, bez odlaganja, Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzmu uzurpirani objekti, kao što su dvorske kapele na Ćipuru i Kruševcu, i da sa njima raspolaže država do vraćanja pravim vlasnicima.

4. Da se novim ustavom Crne Gore ili posebnim zakonom pravično i precizno uredi imovinsko - pravni status sakralnih objekata i obezbijedi zaštita na način dostojan njihovog duhovnog i kulturno - istorijskog značaja.

Fondacija “Sv. Petar Cetinjski” će za odbranu principa iz ove deklaracije, ako bude potrebno, tražiti pomoć i međunarodnih institucija.

Na Cetinju, 12. jula 2001. godine

79

DeclarationOn Protection of the Montenegrin Cultural Heritage

At the Fourth Founders’ meeting held on July 12, 2001, the “St. Peter of Cetinje” Foundation passed this Declaration as an expression of official protest against huge and overall present crime toward the

Montenegrin cultural heritage.

The Montenegrin cultural heritage has been systematic devastated and falsified. The Serbian Orthodox Church excels in these attempts, but the Montenegrin cultural, scientific and state institutions couldn’t also be abolished. Invaluable cultural wealth consisting of the sacral buildings with their mobile and immobile properties have been alienated from the Montenegrin people and illegally subjugated to the named Church having its headquarter in another state. Montenegro as a state, the Montenegrin people and Montenegrin Orthodox Church have practically no right on their churches, art valuables and monuments.

Against moral and Christian principles, the Serbian Orthodox Church makes a systematic exchange of the cults of the Montenegrin spiritual area with the imported ones, while annulling and falsifying the authentic cults. Thanks to generous support of the authorities, the authentic esthetic values in architecture, fresco and iconostasis painting have been devastated in the way that directly annuls the Montenegrin state, nation and culture. The sacral monuments have been destroyed. New monuments have been built up on their foundations, but their aesthetics is strange to us. The exteriors and interiors of the Cetinje, Ostrog and other monasteries, as well as Vlachs’ and numerous other churches have been desecrated.

The whole iconostasis, crucifixes and church books covered with gold and silver, miters and tall caps, priests’ necklace, bells and flags, vestments, candlesticks and censers, charters, recordings and other primary documents - material proofs of the century-old independence of the Montenegrin church and state have been disappeared. The purpose of the falsification is to make unification of the whole orthodox area in accordance with the great Serbian and new Byzantium concept. These desecrations of the architectural and art works have been seen by the Montenegrins, both the believers and the atheists, as a biting insult to their identity and falsification of their history, church and culture.

Proceeding from the fact that the Montenegrin people and state are solely owners of these temporarily usurped wealth, the Foundation requires:

1. That Montenegrin state finally take responsibility and stop any kind of devastation and alienation of the cultural and historical heritage;

2. That the state bodies and expert board makes an inventory of mobile property und illegal interventions in all the sacral buildings and to inform officially the people about the values taken from the church and the persons who did it;

3. To take away, without delay, all the usurped buildings from the Serbian Orthodox Church, like court’s chapels at Cipur and Krushevac being in temporarily possession of the State till their return to the real owners;

4. That the property and legal status of the sacral building be fairly and precisely regulated by a new Montenegrin Constitution or special law and that their protection be ensured in the way worthy of their spiritual and cultural - historical importance.

For the purpose of defending this Declaration’s principles, the “St. Peter of Cetinje” Foundation will, if needed, ask the help even from the international institutions.

Given at Cetinje, this 12th day of July 2001.

80

Из мисије ЦПЦ

81

Свети Петар Цетињски је Црногорцима утјеха у жалости, срећа у несрећи, нада у безнађу, топлота у студени, свјетлост у мраку. У љутом времену гажења моралних закона и принципа универзалности људског рода. Када се обесвећују светиње, девастирају сакралије, покушава преумит ум Црногорског народа, када се бијесно од светог срества напaда све што је црногорском човјеку узвишено и вјечно што му је давало духовну храну кроз вјекове, што је његовој историји давало смисао и садржај што га је одржало и кријепило у дугом времену страдања и мука свакојаких, прави представници Црногорства и чојства, црногорске као форме универзалне вриједности, с поносом прослављају Св. Петра Цетињског, чудотворца! У мислима својим оживљују његов живот, мисију и рад, његов рат и мир, борбу и сарадњу страдања и мучења, уздигнуће и ум, у срцима и умовима чувају његов лик и дух, што јача вјеру, буди наду, умножава љубав. Свети Петар Цетињски је велики печат црногорске историје коју је својим моуром урезао неизбрисиво у свијетле странице европске повјеснице. По чистоти и непорочности своје личности, по апостолској дубини својих мисли и снази дјела, по законодавству, државничкој продорности и стварању, једна је од највећих личности не само црногорске, већ европске историје својег времена. Попут његових посланица које су не само равне оним Св. Апостола Петра и Павла, већих их надмашују (Иво Андрић) он је онај постантички дух 18. и 19. вијека који богати и племени државну и савремену повијест своје земље и овог европског велепростора. Поред и иза Христа он прати људе, он ствара историју колико и она њега. Не дијели он црногорску повијест на сакралну и свјетовну нити се она у његово доба дијели на ова два дијела. Упркос свему он је дијели на ову љуцку, чојску, универзалну, човјечанску и ону која то није. Све што блиста данас у Гори Црној има у себи нешто од њега. Мало је народа који имају за себе тако заслужног великана. Његова ријеч

у епистолама његовим надживљава и надраста простор и вријеме, важеће за све, вазда и свуђ. Његова епистола доказује његово Хришћанство. Свједочи и о њему као творцу, тумачу и вјеснику универзалних и свеопштих порука и вјечности. Његова дјела су понос Црне Горе и Црногораца. Много тога што се стварало иза њега носи траг његове мисли. Данас када прослављамо дан његова упокојења у Господа, када се са пијететом и љубављу сјећамо њега и његових подвига, када се присјећамо његових мудрости владике и владара, оца нације и историје, писца и просвјетитеља, вјерника и рационалисте, организатора и вође државе и цркве, запитајмо се како се понашамо према његовој и нашој заједничкој духовној мајци – према Црногорској православној цркви. Да ли смо вјерни синови и кћери своје духовне мајке? Како посјећујемо свете храмове Божје који су под окриљем ЦПЦ? Како нашу ђецу васпитавамо у хришћанском и универзалном духу? Дали приступамо Св. тајнама исповијести и причешћа? Дали вршимо заповијести Божје и Црквене? Дали у животу своме идемо примјером Св. Петра и ЦПЦ? Да ли идемо и шљедујемо његовом примјеру који је „тврда стијена на којој почива аутокефална ЦПЦ“. Дали би нам Св. Петар потврдио да се вјера којој је он доприносио у Црногораца, у народу нашем чврсто држи у срцима припадника црногорске нације. У срцима његова народа? Колико га слуша данас његов народ? Колико иде ш њим и за њим? До када ћемо бити одвојени од њега, од својег свеца, поноса и узора, вође и браника, учитеља нашег народа и наше цркве? До када ћемо слушати да с његовог трона неправо узетог долазе симулације његових ријечи и грдне замјене и тешке ријечи на мјесто његових светости, светих ријечи и умних посланица. Да се њиме манипулише и у име њега уноси мржња, неслога, међусобица и немир меу Црногорце и у Црну Гору!

О СВЕТОМ ПЕТРУ ЦЕТИЊСКОМ

82 На ова питања нека сваки себи одговори по својој савјести, па неће резултат бити позитиван. Жалосна је истина да се у нашој земљи служба Божја служи у скоро празним црквама. Да је људима ближа кафана од цркве, чаша отрови од молитве Божје. А Св. Петар је зидао храмове, вјеру, науку, истину, правду, слободу. Рукополагао је попове да служе службу Божју, да његов народ духовно присуствује Божјој ријечи и Богослужењима. Он је у своме народу уз слободу и понос утврђивао цркву Христову коју свак треба да слуша. Он нам је оставио споменик слободе и аманет: „Нека су ваша врата, сваком иштућем слободе отворена“. Он је ширио међурелигијску, универзалну љубав и толеранцију: „Браћо Црногорци, ми ратујемо са Турцима и запамтите: И они су људи иако нијесу христијани. И они су Божји људи.“ И даље: „Браћо Црногорци, споменте се ко ве је родио.“ И ко хоће да је сљедбеник и нашљедник његов да буде уман, да умује и мудрује на његовом неисцрпном врелу, да разговијета, да шљедује његовом стоицизму и ко жели његов благослов мора да зна, да мора његову ријеч, његову поруку и његову науку слушати! Љубити своју и његову Црногорску цркву и покоравати се заповијестима Божјим, црквеним и Светога Петра! Јер Господ Исус Христос је рекао: „Ко чува заповијести моје и врши их тај ме љуби“ (Јов. 14,21.). Спаситељ је често долазио у Храм јерусалимски (Лука 18,10). Он је ревновао за молитву у Храму (Лука 19,46). У њему је народ просвјећивао небеском науком (Мат. 26.55). Жалостан је био због нереда у храму (Јов. 2,16-70). Он је поштовао празнике народне (Јов 2,23). Осветио је пост. (Мат 4.2). Наредио нам покајање (Марко 1,15) установио нам причешће (Лука, 22,19-20). Св. Апостоли Његови све су то држали и заповиједили да поштујемо свјештенике (И Сол. 5,12 – 43) и да избјегавамо јеретичка учења (Тит. 3,10). Св.Петар Цетињски је шљедовао овом Христовом и хришћанском путу. Наставак пута који води у живот Св. Петар Цетињски упућује нас да волимо и поштујемо Бога, Господа Исуса Христа, слободу, отачество,

човјека, свој народ. Да поśећујемо Свете храмове, јер је Храм дом Божји (Мат. 21,13). Заволимо благолепљивост дома Његовог (Псал. 121,1). У Храму га јавно исповиједамо (Псал. 115,5); (Мат. 10,32). Брод Црногорске православне цркве плови по мору живота, плимама и осјекама, нападан бурама и таласима, вјетровима и олујама и противан неким струјама. Мален је тај брод, а пучина је немирна. Скоро, „сламка једна међу вихорове“ (П.П. Његош „Г.вијенац“), али одолијева бурама и непогодама. Његови дјелови болно шкрипе, али с вјером и надом у Бога, Господа нашег Исуса Христа и учитеља нашег Св. Петра Цетињског треба се држати тог брода! И куда изван тог брода! Зар скочити у запјенушаво море! Ту би нас чекала смрт и гробница која вреба данашњу младост одату пороцима безвјерја, бесмисла, ненауке, дроге, алкохола, дувана, насиља, зла, брзине живљена, саобраћајних несрећа.... У сличној опасности на Генизаретском језеру, када су се апостоли возили лађом, а њу захватила олуја, апостоли се уплашише, и Господ их је укорио ријечју: „Маловјерни!“ (Мат. 8,25). Зато, „свеоосвећена дјецо“ Св. Петра Цетињског не губи вјеру. Јер СВ. Петар Цетињски ти је велики учитељ, вођа и путовоња. Духовни отац. Идући његовим путем познаћеш „Истинитог Бога и Исуса Христа“, кога нам је Отац послао (Јов. 17,3). Стога, Црногорци, имајмо више вјере! Вјеруј, вјеруј, вјера ће те спасити (И. Мажуранић). А та Вјера нека буде, вјера црногорска, тврда вјера црногорска, вјера Св. Петра Цетињског и вјера у њега која је истина. Која је „небесна истина“ (Јов. 14,6), која прожима душу нашу, преко које сзнајемо Бога и велику његову љубав у свој својој „ширини, дужини, висини, дубини“ (ЕФ. 3,18), времену и вјечности и стално водимо рачуна да „има Бога“ (Јевр. 11,8). Та вјера нека буде вјера тврда као што је то вјера и ријеч Црногорска кроз вјекове. Та вјера нека буде вјера жива, која постаје душом душе наше и душу нашу води на „добра дјела“ (Мат. 7,21), вјера црногорска тврда, која се не колеба, јер је сазидана на стијене ријечи Божје. И нека нас од ње не раздвоји ни „невоља, ни жалост, ни гоњење, ни глад, ни голотиња, ни страх, ни мач“. (Рим. 8,35). То је вјера Св. Петра Цетињског, то је вјера Црногораца и предака Црногорских. Она их је спасила и одржала, она ће и нас њихове потомке спасити и одржати.

Б.Ц.

83

- УЛОГА СВЈЕШТЕНСТВА -Кроз прошлост мисија свјештеника била је да пође у народ, да пригри паству своју, да шири љубав, вјеру и наду, и преводи залутале са странпутице на пут чистог моралног живота и рада. Да развија вјеру у Бога, јер човјек без Бога је

човјек без себе сама – обезљуђени човјек. Тако је било, тако бива и тако ће бити.

Само на извору народне душе, на томе светоме врелу, можемо се попрскати освећеном водицом и тако очистити свој гријех, срам и стид. Само на олтару народне традиције, окађени тамјаном са жртвеника наших великана, који су нас као израз и апсолутно мјерило свих наших умних и моралних вриједности уздигли на високи ниво, можемо пронаћи лијек своје болијести и пут своје будућности. Од искона човјек је над собом признавао и призивао невидљиво биће. То невидљиво свемоћно биће јесте Бог, творац свега што видимо и не видимо, творац свијета и васионе, творац свемира. Прве ријечи које је човјек изговорио у своме историјском ходу биле су управљене Творцу. Сва прошлост човјечанства уопште дубоко је прожета вјером у Бога. Вјековима вјера нас је хранила, одржала и испуњавала наше наде. Она је била извор нашег моралног и материјалног полета. Предачка вјера била им је звијезда водиља кроз густу помрчину ратова, мучења и страдања. Она је и њих и нас носила на својим тананим крилима кроз искушења и буре, чувала нас је и очувала. Она је била анђео хранитељ Црногораца. Црногорци су сачувани, јер су вјеровали. Ко има Бога за савезника – томе је сигурна побједа. А ко ратује и бори се против вјере и против Бога неће тријумфовати. Ко се одрече Бога и Бог ће њега. Кад Бог кажњава човјека – он му прво одузме, памет. Та мисао је дубоко усађена у народном памћењу. А људи без памети су од народа стољећима називани „лудацима“. Кад људи у својој друштвеној заједници (људском друштву) не би имали закона, владао би закон џунгле – настала би општа анархија: људи би се опходили један према другоме као обичне звијери, а човјек би представљао само обичну животињу у људском облику. Таква створења којима овладају пороци постају марионете, или како их метафорички зову неки социолози културе,

постају обични бијесни пси, који уједају кога првог стигну. Социологија је отишла даље у анализи типова људских деформитета. Препознавала је, уз остале, типове нихилиста, „хијена“, „јамара“, „крволока“, „гробара“, дакле, деструктиваца, али, и типове безвјерника који живе и умиру без наде, без вјере, јер су живјели без љубави и милосрђа. Црногорска традиција дала је Црногорцима све оно што их чини људима. Вјера им је дала да су оно што су били, да су оно што су, и да су оно што ће бити. Каква им буде вјера, таква ће им бити и будућност. Црногорска вјера и прошлост заснивају се на култу Црногорославља, на култу Владимирославља, Василиославља, Стефанославља, Иванославља, Петрославља. На култу чојства и јунаштва. На култу просвјетитељства. На култу пера, крста и мача. На култу књиге, на култу рата и мира. Црногорска прошлост уздиже се на гранитним темељима народног генија оваплоћеног у вјечитим идеалима неприкосновене правде Божје. У народној свијести и традицији увријежено је вјеровање да народно расуђивање и суђење не смије и не може бити „ни по бабу, ни по стричевима, већ по Правди Бога истинога“. Култ хероиде, хероизма, слободијаде и слободославља је увијек подразумијевао и значио приношење херојских жртава на олтар Богу и слободи. Значио је саможртвовање. Значио је жртвовање материјалног живота на земљи, вјечним духовним животом на небу у складу са религијским и хришћанско-религијским учењем и вјеровањем. Значио је жртвовање материје духу. Пастири земаљскога стада, свјештеници својом преданошћу, истрајношћу, посвећеношћу и месијанским мисионарством треба да шљедују стопама црногорских свечева и својих славних свјештено-мученика, и свјештеника-витезова. Морају се ćетити да су њихови претходници мисионари и у тежим условима од садашњих. Да је тада народ био мање просвијећен. Зато

84морају имати на уму пожртвовање, неуморност и жртвовање својих претходника и њихових сљедбеника. Задатак пред свјештеницима је велик: бити достојан сљедбеник славних црногорских свечева, свјештено-мученика, попова јунака, попова просвјетитеља, попова – учитеља, попова главара, попова – главоćека, попова писаца и књижевника, попова – мајстора пера и мача, попова мачоносаца и крстоносаца, попова теолога, попова – народних вођа, попова – народних посланика, попова – спаситеља, попова вођа и путовођа народних, попова – добротвора. А прије њих и уз њих својих владика, владара цркве и владика – државника, владара државе, истовремено. Дјела претходника требају бити узори и зубља која ће освјетљавати мрачне путеве и затамњене стране стварности и живота празновјерјем и безвјерјем. Она затамњене стране и путеве којима се клате недовољно свјесни, безвјерни и лаковјерни, необразовани и непросвијећени, полуписмени и недовољнописмени, порочни и грјешни, заведени и „убијеђени“, они затровани пороцима дроге, алкохола, брзине живота, насиља над другим, отимања, зла. А све је то дио пастве. Улога свјештеника је да таквима открије прошлост, поврати вјеру, улије наду, развије љубав, отклони мржњу, развије узајамност и солидарност са другима, једном ријечу да их преведе са беспућа и лутања за сљеповођама на узоран животни пут, чисти живот, на пут рада, дјела, стварања, мисионарења, пут идеја и идеала, пут пуног животног смисла, на пут духовне и моралне обнове и преображаја у корисно биће, у стваралачко биће, у људску личност. Свјештеникове ријечи треба да одјекну, а звона да позову и окупе вјернике да чују свету молитву и утјешну ријеч својег духовног учитеља, својег пастира!!!

Улога је свјештеника да мири, а не да дијели! Да успоставља слогу међу родитељима и ђецом. Да уноси мир, љубав, вјеру, истину и правду, да мисионари за ове непролазне врлине и вриједности! Да укаже прави пут залуталима! Свјештеници треба да се у свакој ситуацији нађу у својој узвишеној улози – вршећи своју свету дужност одважно и предано – да покажу и докажу своју достојност Апостола, да потврде да су достојни Исуса Христа, свога Учитеља над учитељима. Црква је вјековима тражила од свјештеника да буду искупитељи свога народа, као што је Христос искупитељ свих људи! Кроз уста свјештеника, као кроз уста Јована Златоуста, народ треба да чује ријечи неумитне, ријечи вјечне Божје правде и вјечне истине: Ђе се Бог не помиње, ђе не гори канђело, ђе се не чује молитва, и то права молитва што долази из дубине човјекове душе, из искона, ту ни Бог не окреће главу, зборе стари. И додају, Бог самоубицама не помаже! Зато их нијесу у старој црногорској држави и по њеном кантару копали у црквени ćен! Ето, Бог напушта људе само тада када га они напуште. Док живе са Њим живи и Он ć њима. Али, Господња милост је превелика – довољно је само људско усрдно покајање, и Он се, ето, опет у истом часу враћа Својој залуталој покајничкој пастви. Вјера и морал, уз слободу, државу и Црногорску Цркву су највеће црногорске светиње о које се не смије чоек огријешити! Рушиоци ових светиња упадају и упашће у ону исту јаму коју су другоме ископали. Улога је свјештеника да пође, још више него досад, у народ. У народ да пригрли паству своју. Р.Л.

ОБАВЕЗЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕДуховна и морална обнова друштва у садашњости и будућности је немогућа без

еманципаторске, просвјетитељске и хуманистичко-креативне улоге интелигенције у друштву. Нове јеванђељизације нема без посвећене мисије мира, али ни без

просвјетитељства креативне и општем добру посвећене интелигенције.

Сада, када је Црна Гора обновила међународно признату државност, настаје ера материјалне и духовне обнове Црногорског друштва. Материјалне обнове нема без духовне. Само у јединству те двије стране обнове

остварује се јединствена обнова и даљи развој и јединство цјелине и сваког појединца као његовог нераскидивог дијела. За тегобе кроз које је пролазила Црна Гора сваки њен појединац има бар мало одговорности, а нарочито интелигенција

85као најсавјеснији дио друштва. Као његова авангарда. Да су интелектуалци у своје вријеме били више освијешћени и друштвено ангажовани, да су предузимали и преузели на себе свој дио друштвених надлежности и одговорности као реверс својих права, Црна Гора и њен народ би се много прије отргли од нежељеног утицаја туђих идеологија, заблуда, илузија и митова. Међутим, силе деструкције још живе у црногорском друштву у јавном или мање јавном облику. Оне успоравају и коче друштвени корак напријед. Оне онемогућавају бржи пут друштва у будућност у неминовне интегративне процесе на темељима очувања суверене улоге интеграната као суверената и уз обавезно и императивно очување властитог идентитета и интегритета. Са висине стеченог искуства, најчешће у прошлости Црне Горе крвљу плаћаног, имају се извући поуке за данас и ćутра. Искуство учи да се мора у оквиру друштвеног и општенародног консенсуса под игом државе као неприкосновене вриједности и култа физички малобројног народа (и грађана) као етноса и популуса очувати духовно народно јединство у свим етапама будућег развитка заснованог на синтези духовног и материјалног развоја цјелине и сваког њеног дијела. Дефетистички, антидржавни и антинародни дух неких струја, клеронационализам, југоносталгичарство, скептицизам према обновљеној Црногорској држави која своје предности над свим другим алтернативама показује из часа у час и стално их потврђује и афирмише, само су неки од највише јавно присутних форми покушаја дезагрегације црногорског хабитуса. Недовољан рад у народним масама, недовољан од просвјетитељства у хуманистичком и национално-патриотском смислу нови су аспекти и потребе будућег развоја још увијек нејединственог црногорског друштвеног организма које своје „екуменске“ синтезе, захвате и пут ка синтетичкој резултанти треба и једино може градити на моралној основи, на миротворству и еволуционализму, на еуматрици плурализма поетика, на суми јединства материјалног и духовног у њиховој оптимализацији и синергији ка тражењу и налажењу изгубљеног јединства и „пуног времена“. Нарочито изостаје хуманистичко-национална педагогика усмјерена младима, подмлатку , као будућности друштва. Запуштен је и рурални простор. Еко-проблем се недосљедно рјешава а тиме потискује антропоцентристичка визија одговорности садашњих према прошлим и будућим генерацијама. Доминантни меркантлистички и утилатиристички дух са

туристичко-угоститељским преференцијалима и користољубље, акумулација и тезаврација новца не по основу рада и стварања нових вриједности већ распродаје материјалне супстанце тј.природно-земљишног ресурса мора уступити мјесто корисно-профитабилном, креативном раду и стварању нових већих вриједности. Меркантилизам овладава и сфером интелектуалног рада и мисије. Појављује се као мањак идеалистичког жара и креативног заноса и посвећености добру општенародног посла и напретка. Апсолутизација грађанског модела друштва, грађанизације, индивидуације и индивидуализације концептом Њ.В. cytoanana уштрб цјелине и колектива је пут нарушавања баланса и равнотеже појединачно-опште, дио-цјелина и нарочито је некомпатибилан и опасан по микро-пројекте и реалитете на граници инфантизималитета какав је Црна Гора. Велике идеје и системи/идеологије, чисти комунизам или чисти капитализам, или њихови мутанти, апсолутни материјализам и друго/ немају мјеста у систему који оличава црногорска држава, друштво и човјек. Оптимализација односа цјелине и дијела, колектива и појединца (грађанина) могућа је само на тражењу формуле јединства једне органске идеје међу њима по којој, напредак, добро и срећа заједнице /колектива/ ствара и лично добро, напредак и срећу. Дакле, пут у добро није апсолутизација, citoaen-а, јединке, апстрактивног грађанина већ тражење модела и форме оптимизације њена корелације са народном цјелином, са колективом без издвајања и изузетка. Недостатност духовне акције на одбрани и афирмацији тековина и вриједности обновљеног цивитаса и стално кородирајућег етноса указује на незаобилазне обавезе интелектуалаца и интелигенције. Из става летаргије и пасивности пожељан је и потребан њен став преорјентације и трансформације у активног креатора духа, духовне енергије и знања. На посвећењу и просвјетљењу народа. Наша садашњост и будућност требали би бити надграђени на синтези и у синтези сопствене традиције и опште савремености. У споју „историчности“ и технолошко-сеијентификраторске савремености и проспектабилности. Повратак „народној души“ и пут у народ су незаобилазан темељ очувања идентитета и стремљења будућем развоју. Хуманистичко-национално мора задобити своје незаобилазно и неспорно мјесто и улогу у креативно-критичком уму, акцији и дјелу,

86редефинисаном систему вриједности друштва, јер, оно у потенцијално „суицидној“ стварности и будућој стварности једино гарантује опстанак оног што се зове „бити“. Само оно што зовемо „бити“ омогућује постојање система који зовемо „имати“. А суштина је и имати и бити. Али „бити“ као фундамента. Хуманистичко-национално у црногорском друштву више сања него дјела. Не дјела јер није још увијек редефинисано и темељно конституирано. Мотив конституције његове као обавеза идентитета са којим интегранти улазе у будуће мега-интеграције и неминовност упоједначења и унификације свијета је псеудо карактера. Црној Гори није потребна конституција нацио-идентитета због интеграција, већ због саме себе. Бољи живот јој је потребан ради себе саме, а не ради ЕУ. ЕУ јој мора бити средство а не циљ. И то управо као што је Црна Гора средство за добро Црногорства и свих осталих националних ентитета и грађана Ерго, средство а не циљ. Не улази се у ЕУ и НАТО ради остварења циља по себи већ остварења користи и добра за себе. Европске мјере и стандарди, висока цивилизацијска и културолошка мјерила морају бити принципи и мјерила црногорског начина живота без обзира каква гођ била будућност Црне Горе, у ЕУ или ван ње. Црна Гора треба имати логику да је она самој себи највећа и највиша вриједност. Не постоји суверена Црна Гора ради ЕУ, већ ЕУ ради добра Црне Горе и других народа и држава, на основама заједничких интереса. Национално-хуманистичко је највиши, нажалост, табу Црне Горе, и данас, још увијек. Зато јер је једна матрица над-националног, апстрактног наднационалног, апстрактно интернационалног/југословенство и комунизам/ супституисана другом – грађанином и грађанским. Један мит усвојио је мјесто другом миту.

А национално се још увијек посматра као фолклор и тумачи се фолклористички. Није нација фолклор нити јој приступ смије бити фолклористички. Већ је обрнуто. Фолклор је дио нације. А поред њега, материјална култура /насљеђе, баштина/, језик, национални и државни симболи /грб, застава, химна, црква, духовно насљеђе/ нематеријална баштина, материјална и духовна репродукција на увећаној основи а испред свега тога што потврђује црногорски примјер, држава као раисон д’етре свега побројаног. Ово су конституенти и атрибуенти бесмртне и природне нације и њеног, национално-културног идентитета. Њега уз све ово конституише и реконституише бренд/природни, економски културно-духовни али и наталитет нације и њено хуманистичко и национално образовање. Тек кад се редефинише у овом духу и реконстиуише национални идентитет, онда је он то што јесте, нераздружива цјелина, тоталитет који омогућава свом власнику, носиоцу, „равноправан“ статус у интеграцијама, то је тоталитет који са другима гради општи људски тоталитет без временских међа и епоха. У фундаменту тог индентитета етнитета лежи дух и знање, а у фундаменту знања и духа као највећег ресурса сваке државе и народа и као сублимата живе природе /екумене/ и симбола и синонима људске свијести којом уз слободу човјек постаје човјек и конституент друштва и човјечанства, лежи књига. Само са њом човјек постаје човјек, „очовјечени“ човјек. А она је као и знање које собом носи с ону страну моћи. Као оруђе за рад и еманацију интелигенције и као, њен бренд, она треба бити то што јесте, симбол интелигенције за добро хуманистичко-националног концепта боље народне будућности.

Борислав Цимеша

ИЗ РИЗНИЦЕ ЦПЦ И ЦРНОГОРСКЕ ДУХОВНОСТИ

ЕПИКУРЕЈСКО И ХРИШЋАНСКО- ХРИШЋАНСКО-РЕЛИГИЈСКЕ И СВЈЕТОВНЕ

ЕТИЧКЕ ПАРАЛЕЛЕ - Данашњи, односно савремени свијет 20. вијека преживљава тешку моралну кризу. То се свуда и на сваком кораку очитује. Довољно је само узети дневну штампу па да се види, у свој страхоти трагичне стварности, колико

је човјечанство скренуло с правог пута. Чистога моралнога живота. Три четвртине материјала којим се испуњавају новине, говори о убијствима, свађама, провалама, прељубама, крађама итд. – дакле

87све ствари које бачају такву тамну свјетлост на душевни живот данашњег друштва. Постоје данас као и у прошлости два морала. То су хедонистички и хришћански. По првоме хедонистичкоме, чији је творац у филозофији Антички философ Епикур, човјек треба да се стара да постигне што више задовољства у животу. Заступају овај морал и тзв. љевичарска, социјална, социјал-утопистичка и социјалистичка гледишта. У тежњи за стицањем задовољства људи оваквог морала често пута заборављају на дужности према другима и тако постају груби егоисти, што неби требало да буде, јер човјек не живи само ради себе самог, него и

ради других. Овај морал трпи разне критике и тешко да се од њих може одбранити. Насупрот епикурејству лежи Хришћанско и његов Етички кодекс. По хришћанскоме моралу, највеће радости постижу се чињењем добрих дјела, самосавлађивањем и тежњом да се наш овоземаљски живот подеси према животу и раду Богочовјека Исуса Христа. О томе најбоље свједоче теолошки ауторитети и цитати Светог писма.

(Одломак из предавања „Два морала“)

Мило Капичић

Мило Капичић, мајор (командир) црногорске војске, теолог у Црногорској православној цркви, писац чувене студије о њој, интелектуалац и публициста, члан главног штаба црногорске

војске у Гаети, политичар и дипломата, члан главног одбора и и потпредсједник Црногорске федералистичке странке, професор и директор цетињске гимназије, патриота, борац за право, част

и слободу Црне Горе и знаменита личност црногорске историје.

88Реаговање Црногорске православне цркве

НИЈЕСМО ГРАДИЛИ НА ДИВЉЕ

Поводом текста „Бизнис у име Бога и мимо Закона“ који је објављен у Вијестима од 28.10.2009.године реаговала је ЦПЦ. Обраћамо Вам се због неистине коју је Министарство уређења простора објавило у Вијестима у вези са дивљом градњом. У реаговању се каже: Наглашавамо да ЦПЦ није градила ниједан објекат од свог обнављања до данас, посебно не на дивље, како то стоји у саопштењу Министарства уређења простора. Када се стекну услови за градњу планираних саборних цркава, ЦПЦ ће започети њихову градњу кад буде добила потребна документа. Објекат који служи као владичански дом на Цетињу, ЦПЦ је добила донацијом на поклон

Цетињанина, господина Бранислава – Бање Калуђеровића и није га градила ЦПЦ. Овај објекат није на дивље изграђен. Црква у Котору коју су градили донатори и поштоваоци ЦПЦ посједује сва документа за градњу и потребну дозволу. Након изградње она је предата ЦПЦ-у. Значи, никаквих грађевина више нема у власништву ЦПЦ. Посебно не дивљих како то помену наше Министарство. Зна се добро ко гради на дивље, вјерске објекте и чију изградњу Министарство уређења простора и заштите животне средине толерише.

Из канцеларије ЦПЦВијести, 29.10.2009.г. стр.6.

CRNOGORSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

E-mail: cpc@t-com.me, Gruda bb, 81250 Cetinje Montenegro - tel/fax: ++382 41 240 010

Саопштење за јавност29.10.2009.г.

ĆЕДИШТЕ ЦПЦ ТРАЈНООСТАЈЕ НА ЦЕТИЊУ

Недавно је ЦПЦ отворила канцеларију за обављање административних, савјетодавних и других неопходних послова у Подгорици, као и ради комуникације са надлежним државним, правосудним органима и због контаката са адвокатским сталежом. Потреба за отварањем оваквих канцеларија као институционалних пратећих облика дјеловања и мисије ЦПЦ постоји у свим градовима Црне Горе и до чега ће доћи чим се стекну сви потребни услови за то.

Отварање канцеларије у Подгорици и евентуално будуће у свим градовима Црне Горе нема никакве корелације са сједиштем ЦПЦ. Сједиште ЦПЦ је на Цетињу и трајно ће из разлога које не треба посебно наводити, а имају историјски, судбински и ванвремени карактер, остати у црногорској пријестоници.

Архиепископ Цетињски иМитрополит Црногорски

† М и х а и л о

89

CRNOGORSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

E-mail: cpc@t-com.me, Gruda bb, 81250 Cetinje Montenegro - tel/fax: ++382 41 240 010

Саопштење за јавност06.11.2009.г.

Иако је тек 1920.г. нестанком Црне Горе и ЦПЦ, Српска црква под именом Црногорско-приморска митрополија Српске цркве, као београдска филијала, не и као црква у Црној Гори отпочела своју нецрквену мисију и деструктивни рад, без правног субјективитета, она тражи сва она права која јој не припадају. Парадокс је да она тражи права институције и правног лица а није правно лице. Тражи реституцију имовине а није регистрована у Црној Гори коју не признаје. Тражи права без властитих обавеза. И не само то. Она агресивно, напада и клевеће сваког ко смета њеној самовољи. Свако разуман, зато, мора тражити ваљан одговор на питање: Има ли краја њеном правном и сваком другом насиљу над Црногорском црквом и државом.

Из канцеларије ЦПЦ

90ПОЧАСТ ВЛАДИЦИ АНТОНИЈУ

ЗАУПОКОЈЕНА ЛИТУРГИЈА И ПАРАСТОС ОБНОВИТЕЉУ ЦПЦ

У неђељу 15. новембра 2009.године у капели Св. Петар Цетињски Владичанског дома на Цетињу са почетком у 10 ура служена је заупокојена литургија владици Антонију. У 11,30 ура на новом гробљу, уз присуство вјерника ЦПЦ и поштовалац блаженопочившег Владике Антонија, на његовом гробу, митрополит Михаило са свјештенством ЦПЦ одржао му је парастос.

Р.Л

91Говор на гробу поводом парастоса владици Антонију

УДАХНУО ЈЕ ЖИВОТНАШОЈ ЦРКВИ

Даме и господо, поштоваоци лика и дјела Владике Антонија и поштоваоци њиме обновљене Црногорске православне цркве! Високопреосвјештени насљедниче на трону који је Блаженопочивши усправио! Високопреосвјештени Антоније (1919-1996), „Вјесник воље Свевишњега“ да опет „на овом камену сазида цркву своју“, као Обновитељ Црногорске Православне Цркве, Први Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски по њеном Васкрсењу, крстоносни је међаш новије црногорске црквене повјеснице. Оданос, озбиљност и постојаност једног Катуњанина из чувеног бјеличког братства Абрамовића, пострада и урођена благост додатном ће благодати, ширином видика и јединством с Богом оплеменити вјерски, етнички, културно толерантна средина Боке, мјеста рођења малог Илије. Такве особине ће га, након свршетка народне, а потом и грађанске школе у родном Котору, уз двије године служења у Прасквици паштровској, ђе ће у сусрету са манастирским животом зријевати његове богобојажљивост, ревност и склоност поуци, на најбољи начин припремити за његово касније монашко смиреноумље. Наћи ће га у Високим Дечанима, у које долази као ђак ’37-е, а напушта их тек 55-те, као Антоније, свршени богослов, одликован чином игумана у храму Манастира који је, као један од тек петорице преосталих монаха, својим подвижништвом, храброшћу, богоугодним животом и ставом према иновјернима, служећи га, провео кроз Сциле и Харибде Другога свјетског рата, сачувавши га нетакнутог за народ и Цркву Христову. Оставља га одликован, као и причу која не блиједи, да би наставио богослужитељство као настојатељ Манастира Пећке Патријаршије, Раковице, Савине и напосљетку, разочаран, Моштанице, у Босни. Заточнику канона, строгих монашких правила и дисциплине у црквеном животу било је суђено да спозна и другу, тамну и горку страну институције чији је духовник тада био: више није било довољно мијењати њене епархије. Природом и дјелом далек свему симонистичком и расколничком, након редовног, канонског отпуста, на своју молбу и једногодишњег боравка у Грчкој, мир свештенослужитеља и убјежиште пред онима „далеким православљу по његовом смислу и циљу“, како је касније написано, Блаженопочивши је Владика био принуђен потражити у другој цркви – Америчкој православној цркви. Једнако смјерно и ревносно служење Христу и повјереном му вјерном народу 1967.године доноси му чин митроносног архимандрита, да би три једнако узорне деценије пастирског искуства у окриљу Амричке православне цркве у Канади у јулу 1993. биле крунисане именовањем за викарног епископа Канаде. Божја му промисао, његов Народ и Домовина најжешћи ход по мокама и усуд да за њих пострада намјењују за сам конац земаљскога бивствовања, да га дјелом и украси: на измаку тјелесних и свом свјежином умнијех снага стиже да да одговори на вапај стада без пастира и народа без земље: На Лучиндан, 1993. опет је, након седам деценија од неканонског укидања, удахнуо живот Црногорској Цркви, ставивши се, по Одлуци Општецрногорског збора, као некад, на њено чело, а својом вољом на биљегу да, по науку Христову благосиља оне који га проклињу, моли се за оне који нас злостављају, чинивши још у далеким данима ратног вихора пуно добра својим каснијим мрзитељима:

„Владике – господаре бирао је Црнигорски народни збор. То је изнимка у православљу. Лучиндан и Петрован ’93. на Цетињу сасвим је у духу вишестољетне црногорске традиције, која се у овом изванредном и ненормалном времену морала обновити и избити у први план као једино исправна, могућа и истинска, изворно хришћански слободарска. Као таква, наставља све оно најпозитивније у својој повијести...“

92 Три године касније, без иједног дана који је пропустио да посвети својој светој мисији Црногорске духовне обнове, новембра 1996. предаје душу своју у руке Христове. А васкрслу Цркву у САД занавијек Васкрслој Домовини, на још једној Божјој и својој њиви, на којој је ударио прву бразду, у руке црногорских архипастира. „Родних Црногораца“, који ће се, бринући о повјереној им Црногорској, живој цркви Христовој, својој земљи, народу и свима вјерујућим, надахњивати снагом, крепошћу и подвижништвом са којом је Блаженопочивши Антоније Обновитељ носио и понио свој и наш крст на Голготу и трновити вијенац Мученика, као и Син Божји чију нам је љубав свједочио и проповиједао. Љубав вјечну и неупитну као што су вјечни Част, Право и Слобода Црне Горе и њене цркве. Прави је тренутак чини ми се подсјетити се на биографију духовника код којег ријешеност да се све учини за Црну Гору и њену цркву није могла шљедити на тад званична Црна Гора. Као један од многих који су имали част да буду поред њега и уз њега већ не тако блиске ’93. могу да замислим шта би онај што је са још четири монаха сачувао Дечане у рату, могао данас у обновљеној, далеко трезвенијој и дијелом благонаклоној Црној Гори, са пар десетина њој лојалних свјештеника, својим животним и духовничким искуством. То што нијесу дали и могли дати закони природе, усуд и предуга тријежњења у балканској крчми историје, не значи да нам, над у Бога, Св. Петра и Вас, Впреосвећени Владико, та мисао, вјечни жал и чврсто вјерујем, примјер каквом је тешко наћи равна, неће увијек бити огањ у магли свих странпутица, зађевица, туђинских прстију и тијесту од заблуда и наших сујета. Црногорске ће цркве бити док овакве буде славила и надат рјешавала се њиховим пожртвовањем. Само слиједећи овај свјетионик крај којег смо окупљени данас, увешћете повјерени Вам брод на велика врата у његово и на своје, у наше цркве и манастире, луку сигурну и достојну попут нашег и Котора Владике Антонија. Молимо се за то да му Бог да славу, а Вама снагу за тешко кормило које Вас је запало. Нек’ му је Вјечна слава и хвала за све што је учинио за ову Цркву и Државу.

Предраг Вушуровић

АНЂЕЛИ „И познаћете истину, и истина ће вас избавити“

(Јеванђеље по Јовану, 8, 32).

Цијела хришћанска црква је једно тијело, чија је глава Исус Христос. Човјек појединац који дарује себе другоме човјеку и Богу постаје дио, односно члан тога тијела. Живћи за Христову вјеру сваки човјек препознаје себе у лику Исуса Христа. Зато је за људе битно да буду дјелови тога тијела, у заједници са Исусом Христом. и са његовом светом апостолском црквом. Посебно мјесто у тој цркви имају најславније слуге Божје, анђели, укупно седам, што стоје пред Богом и боре се за праведнике: „Анђели Господњи чувају оне који поштују Њега; и избављају их“ (Псалми Давидови, 34, 7). Они припадају првоме чину небеснијех сила. Од Светијех Отаца остаје предање да се тај чин назива серафимски, што на хебрејском језику значи: анђелски, небесни, величанствен. Није одвише да се подćетимо свијех седморице анђела који припадају серафимскоме чину и који стоје најближе Богу. То су: Михаил, Гаврил, Рафаил,

Урил, Селатил, Јегудил, Варахил. У некијем књигама помиње се и Јеремил као осми анђел, али ми се држимо православнога учења које признаје постојање седам анђела. Сваки од анђела имао је посебна задужења од Господа Бога која је ревносно испуњавао кроз своју службу. Виши анђели у небесној јерархији називају се арханђели.

Међу анђелима је први Михаил, мач за непријатеље хришћанства, који „мачем раздаје богоборним плате“. Свети Архистратиг Михаил је војвода цијеле војске анђелске (Књига Исуса Навина, 5, 13 – 15). Када се Сатана одметнуо од Бога и повукао у пропаст неке анђеле, Михаил је, вршећи службу своју савладавања непријатеља, стао испред вјернијех анђела, дајући им поуку да се не предају царству таме.

О значају арханђела Михаила говори само име које је јеврејскога поријекла и значи: ко је као Бог, односно ко је раван Богу. Тако су

93

Ц Р К В А Побједа: Друго отворено питање је црква, Конфликт канона и основног права грађанина да бира своју религију у приличној мјери фрустрирајуће дјелује. Ко ту може помоћи? Црква је један од конституената државе. Наши црквени поглавари стољећима су били шефови државе. Још у средњем вијеку усвојено је правило: cuius regio, eius religio. На тој основи су и Немањићи осамосталили своју православну цркву, неканонски, јер се с тиме није сложила Охридска патријаршија, под којом је та црква била, али у интересу државе. Да се Православна црква у Црној Гори осамосталила, не зато што је то неко хтио, него зато што су то налагале историјске околности, види се из низа чињеница почевши још од 1604.године, када је владика Рувим са крстом у лијевој и мачем у десној руци повео борбу против Турака у Љешкопољу, а у Србији је тада султан бирао патријарха. Или кад је владика Данило рекао српскоме патријарху на Виру 1726, који је дошао са великом турском пратњом са 25 коња, да је овај народ сиромашан, да не може да финасира двије цркве и да нема „фуража“ за толико коња. Патријарх се наљутио и отишао у Сарајево. Како је онда могуће правдати насилно укидање те аутокефалне црногорске цркве, и то у вријеме окупације, јуна 1920, када су у Црној Гори

биле српске, француске, енглеске и италијанске групе, а није било никакве црногорске власти? Зар није, с истим „правом“, могла и Аустрија у Србији да укине Српску патријаршију? Фебруара 1945. укинути су сви закони и декрети бивше Југославије, па самим тим и декрет регента Александра о укидању ЦПЦ. Но тада се мислило да религија више никада неће играти важну улогу у друштву. Осим тога Црна Гора је од 1945. до данас под притиском великосрпских елемената и њихових претензија. Тај притисак и данас траје, преко великосрпских странака и Српске православне цркве, која незаконито користи 650 цркава и манастира које је градила Црна Гора, а које годишње походи милион ходочасника! Они на ћивот св. Петра Цетињског и св. Василија Острошког остављају паре, милионе еура годишње! То је највећа, видљива пљачка у историји Црне Горе! Али, да се Црногорској православној цркви врате те цркве и манастири, дигла би се граја. Србија би поново прекинула дипломатске односе са Црном Гором. Антивладине организације би звале у помоћ Европу, против тероризма над једном црквом у Црној Гори, иако је она незаконита и по Уставу Српске православне цркве, јер у томе Уставу нема митроплија! Ето ђе ми живимо!

Др. Радослав Ротковић

многи мислили о њему све до Лаодикијскога помјеснога сабора (одржан око 321. године) када је 35. правилом установљено правилно поштовање анђела. Велики арханђел Гаврил је благовјесник ваплоћења Сина Божјега. Његов задатак је заправо да нам кроз најаву најзначајнијих догађаја и појава у историји људскога рода пренесе истину о остварењу Божјега плана спасења. Познат је по јављањима Мојсију, пророку Данилу, светој Дјеви у Назарету, пастирима код Витлејема и јављању самом Господу у врту Гестиманскоме пред Његовијем страдањем. Јавио је Јоакиму и Ани о рођењу Дјеве Марије, а Мојсија је подучавао у пустињи како да напише књигу Постања. Он је значајан и по томе што је јавио светоме пророку Захарији да ће му жена Јелисавета родити сина Јована Претечу.

Рафаил је познат као лијечник многијех, па и најтежијех људских невоља, Урил као просвјетитељ душе људске, Селатил као велики молитељ, Јегудил као славитељ Бога Свевишњега и Варахил као анђео који људима даје благослове од неба. Анђели су се уздигли до највишега степена близине Богу чувајући хришћане да не падну у понор мрака. Њихова заслуга што су многи хришћани остали до краја у свјетлости је немјерљива. Највише су заслужни што су освјетљавали срца колебљивијех хришћана и на тај начин им помогли да се не предају свијету таме.

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

94

95СВЕТОСАВЉЕ, ПАТЕНТИРАНА ИСТОРИОГРАФИЈА И МИТОВИ

СРПСКЕ ДИНАСТИЈЕ У ОГЛЕДАЛУ СВЕТОСАВСКЕ

ИДЕОЛОГИЈЕ И ВЕЛИКОСРПСКОГ НЕОРОМАНТИЗМА

У едицији „Упознајте Србију“ бр. 24. чији су издавачи „Политика новине и магазин“, Београд, Македонска 29. у издању објављеном новембра 2009.године, поново смо свједоци грубе, већ традиционалне великосрпске агресије на историју и национални идентитет Црногораца и Црне Горе, а уједно и атрибуције црногорског насљеђа у српски хабитус. И овог пута на отвореној сцени проговорио је шовинистички али и самом себи завјерени, унутар себе контрадикторни и парадоксални великосрпски неоромантизам, потоњи изданак и рестл балканског и еуропског нацизма. По ко зна већ који пут овим издањем све црногорске династије Војислављевићи, Балшићи, Црнојевићи и Петровићи-Његоши проглашени су српским владарским кућама, прва црногорска држава Дукља „српском државицом“ по доктрини „Срби сви и свуда“ и то „од Јадрана до Јапан“ и од „Рија до Токија“. Основа овако фундираног издања фалсификата, измишљотина, грубих лажи и парадокса, саздана на голој инсинуацији, адоптцији, негацији другог, геноцидном ништењу, свих а поготово црногорског идентитета је у традиционалистичкој светосавској идеологији и темељу великосрпског шовинистичког историографског неоромантизма у који су се уградили својевремено Нада Луковић-Пјановић дјелом „Срби најстарији народ света“ и Деретић са истом тезом. Контрадикције српске неоромантичаре не интересују. За њих није важно што сами себе негирају, по методу да у ставу негације пониште туђи идентитет, а већ у сљедећем негирају своју већ изречену негацију. Тако нпр. Дукља је српска држава, а потом се доводи у питање њено постојање уопште, јер је то по великосрпским фалсификаторима и мизантропима час католичка, ватиканска и антисрпска творевина, час „српска државица“ а затим се констатује „да је никад није ни било“. Да би се на другој страни исказао моћ и дух Велике Србије поједини средњовјековни великаши и феудалци проглашавају се српским династима „а“ житородна кућа“ Немањића потомцима црногорских

Вукановића, иако су по овој књижици Црногорци српског поријекла и не само то они су Срби, Српски народ и Српска нација који појмови су етнички и историјски непостојећи у Црној Гори у којој српски ентитет егзистира као новокомпоновани политичко-страначки, партијско-идеолошки и црквено-политички нуз-производ најновије повјеснице у задњих деценија. Но, не посрбљавају се у овом издању само Црногорци. И босанска историја и династије укључене су у српски корпус. А њему по српским династијама и историји припадају и Хрвати и Словенци (Бела Србија) и Македонци (Јужна Србија) и други. Постоји само „Савез Свих Срба света“ (СССС) из чега слиједи закључак „Нико крупно ка Србин не лаже“ Србија није земља него су у питању земље са овим именом у форми именског придјева („српске земље“). Позадина свих ових идеолошких конструкција и фалсификата је јасна. Иако су на подручју свих “српских земаља” независне и међународно признате државе, треба радити на тзв. „други штап“ и припремати терен да оне поново једнога дана буду српске. У томе је суштина једне империјалне патологије захваљујући којој су милиони живота српског и других народа изгубљени, народи покушавани да буду истријебљени и асимиловани, пресељени и геноцидно ништени, националне мањине у Србији ликвидиране огромним дијелом јер је још Коџа Милош у Хатишерифатском Уставу нормирао да свак ко живи у Србији или се досели у њу јесте Србин. На крају великосрпског папагајског асимиловања других историја, држава, народа, нација и култура, остаје једино да се Београду и Србији поручи: Ослободите се тешке менталне болијести да се и други од Вас ослободе! У.Т.

96

СПЦ И СРПСКЕ МИТОЛОГЕМЕ

СТАРИ СРПСКИ МИТОВИУ НОВОМ РУХУ

ЦПЦ УПУТИЛА САУЧЕШЋЕСИНОДУ СПЦ

Црногорска православна црква упутила је саучешће Синоду Српске православне цркве поводом смрти патријарха Павла. -Поводом упокојења вашег патријарха, господина Павла, који је цијели свој живот посветио српској Цркви и држави, упућујемо молитве Господу да му душа у рају почива, наведено је у телеграму митрополита ЦПЦ Михаила. У.Т.

Ових дана је СПЦ у Црној Гори отворила и освјештала неколико нових цркава. Међу њима су она у Јасиковици у Голији, као издања у Боботовом гробљу и Вишњића долу. Неке од ових цркава као она у Боботовом гробљу посвећене су Светом Сави. То је био најновији повод СПЦ у Црној Гори да поново реактуелизује мит о Св. Сави и његовој наводној укоријењености међу Црногорцима. У Јављену, јавила се вода, коју народ зове Савина вода, телали СПЦ устима својих свјештеника по Црној Гори. У Јављену има једно црквено обиљежје које су светосавски попови назвали по тобожњем извору Св. Саве. По предању, веле они, пролазећи кроз то мјесто Св. Сава га је благословио и онда је потекла вода. То су велика знамења у голијском племену, настављају са својим митским конструкцијама и измишљотинама светосавски ревносници. Но не само да измишљају обичне ствари, већ у својим фантазијама измишљају чудеса. Тим чудесима обдарују Св. Саву, приписујући му непостојеће чудотворство. Циљ тог Савиног „чудотворства“, измишљених чудотворних моћи, је да лаковјерне и необразоване држе у сазнајном ропству и интелектуалној и менталној потчињености.

Ментални робови са вјером у свесрпске чудотворне моћи Св. Саве имају на тај начин постати дио денационализованог тј. посрбљеног народног бића. На крају поставља се умјесно, пристојно питање: Заслужују ли грађани и јавност Црне Горе више од ових измишљотина? Овакви груби ставови, измишљања, домишљања и фалсификати значе да светосавски митизатори потцјењују јавност Црне Горе. СПЦ у Црној Гори се залаже за контрасекуларну просвјету. У немоћи да оствари свој наум, она је у оквиру МЦП СПЦ у Црној Гори установила вјеронаучко едуковање подмлатка од 1000 ученика у 30-ак вјерских училишта. Сви ти ученици су и редовни полазници оваквог типа вјеронаучког едуковања. Поставља се зато питање: Уче ли их и обманама попут мита о Савиној води која само што није потекла из сваког црногорског брежуљка. Отуда испразно звуче вапаји СПЦ која запомаже, тврдњом, како се могу стицати знања у школи ако се не долази у светосавске цркве. Ако су светосавске цркве темељ знања онда је оно на воденом, тј. непостојећем ослонцу.

У.Л.

97

ЦРНА ГОРА – ЗЕМЉА ВЈЕРСКИХ СЛОБОДА

ЦПЦ и СПЦ настављају борбу за превласт над имовином

Влада Црне Горе поштује вјерске слободе које су гарантоване Уставом и у том смислу није било никаквих промјена у односу на ранији период, пише у овогодишњем извјештају Стејт дипартмента о вјерским слободама у свијету. Сједињене Америчке Државе констатују да је Влада Црне Горе прошле године издвојила око 85.000 за Црногорску православну цркву (ЦПЦ), исто толико за Исламску заједницу и 35.000 еура за Католичку цркву док је за Српску православну цркву (СПЦ) издвојено 122.000 еура. Наводи се да напетости између ЦПЦ и СПЦ и даље постоје и да двије православне цркве настављају борбу за превласт над имовином. У Извјештају се подсјећа да је Управни суд, на захтјев ЦПЦ, поништио одлуку Министра финасија о враћању 20 цркава и два манастира на Цетињу у посјед СПЦ, а да је СПЦ ту одлуку окарактерисала као „политичку и неутемељену на постојећем законодавству“. Подсјећа се и да Министарство за

економски развој још није примијенило одлуку о уклањању објекта Српске православне цркве са врха планине Румије. Констатује се да свјештеник СПЦ Филарет није у посматраном раздобљу имао проблеме да уђе у Црну Гору, што је била ситуација констатована у предходном Извјештају. Наводи се да „нема значајнијег напретка“ у враћању национализоване имовине, а да потраживања имају и СПЦ и Католичка црква и Исламска заједница. У Извјештају, без навођења детаља, пише да је било неколико примјера друштвеног злостављања и дискриминације на основу вјерске припадности, вјеровања или праксе, али да су религија и етницитет уско испреплетени у цијелој земљи и да је тешко категоризовати те случајеве као вјерске или етничке. Закључује се да нијесу забиљежени случајеви вјерских затвореника и да нема сазнања о присилним промјенама вјере.

Епископ ЦПЦ Симеон са пријатељима наше цркве. На фотосу су и dr. Erihard Busek и генерални конзул dr. Breitenthauer

98

Врховни суд Србије уважио тужбу Црногорске православне цркве

Врховни суд Србије донио је Пресуду по којој се уважава тужба Епархије Црногорске православне цркве за Србију и по којој се поништава рјешење Министарства вјера Републике Србије.

Рјешавајући у управном спору по тужби Црногорске православне цркве, Епархије Црногорске православне цркве за Републику Србију, коју заступа адвокат Биљана Ковачевић Вучо из Београда, Врховни суд је такву пресуду донио на нејавној сједници већа одржаној 16.09.2009. године.

Ловћенац, 18.09.2009ПР служба УЦС „Крсташ“

99

100

101

102

Саопштење за јавност7.12.2009.г.

(Реаговање на текст у листу „Вијести“ од 7.12.2009.г.)

CRNOGORSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

E-mail: cpc@t-com.me, Gruda bb, 81250 Cetinje Montenegro - tel/fax: ++382 41 240 010

Много пута ректор Богословије Српске православне цркве у Црној Гори, са страница „Вијести“, злоупотребљавајући слободу јавне ријечи, на груб и неаргументован начин клевеће ЦПЦ и њено свјештенство. Он се ставио у службу Српске цркве која је беспоговорни окупатор црногорских сакралних православних споменика и гробар не само Црногорске православне цркве већ и хришћанског духа у Црној Гори. Овај плаћени борац за српство, за светосавље, за анти-црногорске циљеве и намјере „критикује“ све што је наводно незаконито у Црној Гори, а сам никада није ни покушао да дả одговор на круцијално питање, што је то законито у самој Српској цркви. ЦПЦ је добила парцелу за изградњу гробљанске цркве на Новом гробљу на Цетињу која ће бити у својини ЦПЦ и као таква, отворена за све оне, укључујући ту и Србе и СПЦ, који желе у њој да се Богу моле и служе посмртне почасти упокојеним у Господу, парастосе, помене и друге обреде. За разлику од таквог односа ЦПЦ према другима, СПЦ је затворила за све, сакралне објекте којима управља од 1920. као искључиви узурпатор сакралног фундуса у Црној Гори. Међутим, Г. Ректор се чуди свему што није по његовом и укусу његовог послодавца. Овај борац „за право и правду“ управо је у великом спору са правом и правдом. Он незна, па се због тога и буни против закона у Црној Гори, усаглашеног са међународним стандардима по којем се независном кориснику и држаоцу може одузети старатељство над спомеником културе ако се несавјесно и неодговорно брине о њему. Одакле, Ректору право, и ђе му је савјест да он, а преко њега СПЦ проговара о овом проблему, након толико јавно утврђених, државно верификованих

и медијских објелодањених и посредством листа „Вијести“ бројних и тешких девастација које је починила СПЦ над црногорским сакралним насљеђем. У питању су стотине богомоља, грубо трансформисане у идејном знаку и симболици Црној Гори страног и неприпадајућег светосавља. Уз све то СПЦ је методом „дивље градње“ бесправно саградила у Црној Гори на десетине хиљада квадрата псеудоцкрвеног простора за крајње нецрквене сврхе и то новцем бесправно убираним из црногорских светиња које је грубо узурпирала и несавјесно их користи и експлоатише. Нас не чуди што она у Црној Гори испољава своје империјалне пориве и феудалну нарав јер то ради и у Србији. Али нема право то да ради у Црној Гори, а још мање од ње, један од њених ревносника који се тако посвећено бори за туђе интересе против своје државе, народа, културе и историје, а такође за разлику и од бројних Црногораца и против ЦПЦ. Нетачна је и груба инсинуација Г. Ректора да он има мање година живота него што је година стажа свјештеника ЦПЦу СПЦ. Г. Ректору све смета што не служи његовим окупаторским и узурпаторским намјерама и циљевима који су истовремено и пројекти његовог послодавца – светосавске СПЦ. Смета му и јавни сервис, и пријестоница Цетиње, и директор Народног музеја, и Закон, и правда и власт, и Црна Гора, и Црногорци. Јер, он их види и сматра да нијесу ту што су, већ треба као и он да буду Срби, односно Србо-Црногорци по његовом калупу. Г. Ректор се бори за једнаке аршине, за равноправност, за једнако право за све, па се у том смислу залаже за једнако право и код избора Директора Цетињске гимназије. Но овај велики „демократа“ и „борац за равноправност“ никада

103притом не рече ни ријеч да такво право треба да посједује и ЦПЦ. Она је за њега тзв. а он и СПЦ су свети у свему. И при томе говоре вјечне истине. За кога? Само за неупућене и лаковјерне којима упорно подмеће тезе о рашчињеним поповима ЦПЦ и друге тешке клевете на њихов рачун. Г. Ректор је у спору са достојанством јавне ријечи, здравим умом, разумом, хришћанским духом, истином и моралом. Више ЦПЦ са њиме неће полемисати, а молимо лист „Вијести“ да у интересу достојанства јавне ријечи не дозволи клеветање ЦПЦ од стране овог „борца за истину“.

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ ИМИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

† М и х а и л о

ПС:Главном уреднику листа „Вијести“. Молимо Вас да нам у складу са законом о штампи објавите ово наше реаговање на клеветнички текст протојереја Гојка Перовића. Напомињемо, да обим текста нашег реаговања је мањи од клеветничког написа.

С поштовањем,

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ ИМИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

† М и х а и л о

Б. Думовић

ЦРНОГОРСКО СВЈЕШТЕНСТВО У

ПРОШЛОСТИ Од када се зна за Грахово, зна се и за истину: да је било вјечито гнијездо великијех јунака. Особито се истицао у плејади граховскијех витезова поп Ристо Ковачевић прота Грахова. И он је своју главу принио на жртвеник слободе. На Фундини 2.8.1876.године, погинуо је поп Милутин Жарић, учитељи и настојатељ манастира Ждребаоника у Бјелопавлићима. У Фундини је командовао као поткомандир са одредом од 300 војника. Овђе га је ранио Турчин врх себе, а своју је рану смрћу замирио. У овом боју погинуо је поп Машан Кусовац с Љуботиња. Бастаћ у збирци „Мач и Гусле“ оба попа набраја: „И два попа, два добра јунака, Протопопе Кусовац Машане, И млад попе Жарић Милутине.“

Међу горњо-црмничким барјактарима, чији су барјаци били одликовани златном Обилића медаљом за витешку борбу против Муктар-паше, у Вележу 1876.године, био је поп Ђуро Гојнић – Казниц. Он је био друг чувених црмничких јунака, свјештеника: Сава Пламенца, Мила Војводића, Ђакона Бокана и другијех, Поп Ђуро је погинуо 12. јула 1876.године, у Бишини. Новосађанин Арса Пајевић као репортер листа „Браник“ из Н. Сада, извјештава свој лист: „Ту погибе чувени јунак, барјактар, поп Ђуро Гојнић..... Вучедолска побједа 16. јула 1876.године, прославила је до неба Црну Гору и јунаштво главнокомандујућег књаза Николе у очима цијелог свијета.

104 Оне који ово тенденциозно потцјењују, демантује „Груда земље“ Љубе Ненадовића. Попови су на Вучјем долу починили чуда од јунаштва. Да докажем: У пјесмама „Мач и гусле“ о попу Марку Вукановићу свједоче стихови који величају овог црмничког јунака: „Хитро соко сабљу повадио, Па у Турке јуриш учинио, На топ турски Вукановић пође, И посјече турскога бимбашу“.

(Наставиће се)

ПРИЧА ЛУЧИНДАНА

-ИНКВИЗИЦИЈА У БИЈЕЛОМ-

Одговор на догађаје о Божићу те године била су вјешала. Огромна омча постављена на сред Црне Горе имала је да прогута не само њен мозак и срце већ цијелу њу, у свој њеној свеукупности. Споменик као страшило запет у централном дијелу Катунске нахије подигао је џелат који не плаче, већ који се смије, попут чувеног Харта који ће у једном дану пет пута, нешто доцније, стављати у рад ову страшну направу. Текли су потоци крви у борби за рушење једног праведеног поретка, али требало их је покренути још више како би се остварио наум гонитеља и кримен приказао свијетлом саврешног злочина, убијство самоубијством, зло добром, иако је обмана других била у ствари самообмана. Земља је стењала под теретом страшних злочина, црквена звона су јечала, док је некрштена крст у крви пливала. Шириле су се приче нових освајача о једнакости, слободи, ослобођењу, уједињењу, богатству и рају. Али то је било само лице. А какво је било наличје? По њему су се шарале крваве бразде, усириле пласе смрзнуте крви, дрхтао ропац жртава, блистали пакост и мржња, освета, разврат, злоба и убијање. Младић је стајао под чудном направом чији је отвор за стезање био много шири од његовог врата. Вјековима већ његова земља није виђела то срашило које је снагом немани пријетило понижењем и смрћу. До тада смакнућа у његовој земљи имала су много виштешкији узорнији и људскији изглед. Па макар у питању била и сама śеча глава. Сада је остајао он сам наспрам силе

која је поставила ту змијолику конопима извезену аждају о концу о којем виси људска глава, отвор за врата који има облик нуле. Нула је имала да људске главе прихвати и претворити у себу, у нулу, у ништа. Младић је стајао и размишљао. Био је свјестан повреда које су нанесене народу његовог мјеста: разбијене вилице, повађене очи, поломљени зуби, извађена срца као она што су парањем грудног коша жртви чиниле Монтезумине Инке, распорене утробе. Śећао се сцене са стријељаним ковчезима светиња............ Тако је завршио и његов кум Марко у Косовом Лугу. И није био богаташ нити неки противник новог поретка ствари. Био је углавном безопасан. Мали човјек и ситни чиновник. Имао је као и други малу плату и много дугова, непуно раво земље и огромно сиромаштво. И поред тога су му распорили груди и извадили срце. Била је то реприза Дантеовог Уголина из Пакла који глође главу Ругера. Одваја, потом, грјешник своја уста од дивљег оброка пуног крви и брише о косу главу коју је до тада с потиљка глодао. Ево пред младићем и репризе Ломброзове и његовог Верћинија. Он је удавио четири жене. Доцније и једну ђевојчицу и њен леш одвукао у поље. Ишчупао јој као дивља звијер утробу и срце, гризао тијело, сисао крв. Однио је парче плијена кући да га пече и слади се у свем људождерском ритуалу. Не, није то био човјек, већ звијер месојед коме је бестијаријум звани Немањина правда, омогућио црнорукац Стојан Поповић. Паљење

105кућа, отимачина, насиље и склоност људождерству као облици уживања у задавању бола били су симптоми мисије нове Лојолине секте. Секта је ишла од мјеста до мјеста. Служила је обманама типа, туда је некад пролазио Св. Сава чудотворно покрећући изворе, доносећи благостање и рај. И ми, нови светосавци, његови сљедбеници радимо исто,, говорили су. Али притом, чистимо земљу од некрсти. У једном затвору попут оног у Форци, ритуално вршећи масакр над жртвама, како би рекао Осендовски, поштовали су имовину убијених. Убице су, ето, биле скрупулозне. Поновио се тако Тиљери, гиљотина, кастрација, набијање на колац и рашчепљење жртве. Ово потоње, наставио би даље Коседовски као Антитеза распињања на крст Богочовјека. Као убијање изнутра. Као форма и метод делагреације жртве и непоштовања њеног тјелесног интегритета и цјеловитости. Да би се убило друштво и народ требало је убити појединца а то су најбоље постиже његовим растрзањем, атомизацијом, растварањем черечењем и претварањем у ништа. Међутим, ствари у монтенегринској земљи ишле су својим злокобним током. Ишле су насупрот онима у Тиљерију, Сфорци, насупрот оној и онаквој гиљотини и кастрацији. Овамо се бесомучно убијао сиромашни човјек уз непоштовање његовог сиромаштва. Оно се претварало у прах и педео. Каквог ли парадокса, ако се зна да је манифест нове секте био прожет оśећањима нове социјалне

правде. Убице су пљачкали, дакле, оне који немају! Је ли то била потреба да се искаже моћ немоћног и моћ немоћи, или покушај да се немоћ освети моћи, моћи али и себи. Да покаже „лице правде своје“ у „име које прича“. Не убија се, ерго, и не мучи само човјек, већ вриједност. Његовим убијањем руше се мостови међу људима и путеви ка будућности и заједништву. Руши и ти путеве и вичи „Доље инквизиција“, одзвањале су у ушима младића, ријечи његова оца. Један и не само један тобож велики човјек је говорио, рај се доноси дивљаштвом и насиљем. Младић је чуо те ријечи. Али и још јаче оне које су долазиле од његовог оца: Сине, све што сине, брзо мине! Брзином муње попе се на чудни пријесто са омчом за онога који је на том пријестолу. Све је потом имало брзину филма, потегао је муњевито скривени нож, па њиме преśекао конопац нуле, потом погодио џелата, па другог, трећег.............. Док су га тражили он је већ био ван домашаја трагача. Да би се човјек поправио потребни су свирепост, насиље, несрећа, страшно зло и терор, узвикивали су припадници нове секте. Хоће ли бити баш тако! Увјериће се бар неко од нас. Неко од оних ко још не вјерује, одговарао им је дух младића из њима невидљиве околине.

Борислав Цимеша

Др Цветко Павловић

КРАЉЕВИНА ЦРНА ГОРА И КРАЉЕВИНА РУМУНИЈА ПО

БУКУРЕШТАНСКОМ УГОВОРУ О МИРУ ОД 10. АВГУСТА 1913. ГОДИНЕМеђународноправну историју слободних

и суверених држава у одређеном историјском периоду карактеришу, као правни извори првога реда, њихови међународни уговори као међународноправни акти проистекли из активности држава на билатералном и мултилатералном плану.

Међународни уговори су настали као израз слободног и сувереног дјеловања држава говорница.

Књажевина и Краљевина Црна Гора и Краљевина Румунија у периоду свог независног постојања склапале су међународне како билатералне, тако и мултилатералне уговоре, којима су регулисале своје односе и штитиле своје интересе како међусобно, тако и са бројним другим државама међународне заједнице.

Међународни уговори у савременом међународном праву представљају акта слободно

106изражене воље држава или међународних организација као субјеката међународног права, а закључују се у циљу успостављања међусобних односа и регулисања различитих права и обавеза какав је и Уговор о миру закључен у Букерешту 28. јула/10.августа 1912.године (1)

Послије протјеривања Турака из Македоније у Првом балканском рату, Србија, Бугарска и Грчка настојале су да задрже заузете области.

У складу са својом експанзионистичком политиком, након концентрације трупа, Бугарска је без објаве рата, извршила изненадне нападе на положаје српске и грчке војске у зору 30. јуна 1913.године.

Уочи напада Бугарске на Србију и Грчку, Црна Гора је мобилисала једну дивизију од четири бригаде са 12.000 војника коју је упутила као помоћ српској војсци. Црногорска дивизија је у почетку рата представљала стратегијску резерву српске врховне команде.

Након почетка борбених дејстава црногорска дивизија је учествовала у Брегалничкој бици 30.06.-9.07.1913.године у саставу српске I и III армије. (2)

Послије бугарског пораза на Брегалници и у рејону Солуна, Краљевина Румунија је започела мобилизацију своје војске 3. јула 1913.године, 13. јула њена коњица је прешла границу према Добруџи а 14. јула пребачена на десну обалу Дунава.

Румунска војска избила је у рејон 5 километара источно од Софије. Даље напредовање румунске војске заустављено је на интервенцију њемачког цара. (3)

Бугарска је рачунала да ће у овом рату Румунија остати неутрална. Пред силовитим нападима српске и грчке војске, а са сјевера угрожена надирањем Румуна, Бугарска је била принуђена да хитно затражи примирје.

Она је прецијенила своје снаге и могућности и није рачунала да ће у рат ући Румунија и Турска.

Борбене операције су прекинуте 31. јула у подне.

У овом рату Црна Гора је претрпјела губитке од око 1.200 људи, међу којима су и губици од колере коју су Бугари пренијели од Турака. (4)

Уговор о миру између Краљевине Румуније, Краљевине Грчке, Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије с једне стране и Краљевине Бугарске с друге стране закључен је у Букурешту,

28.јула/10.августа 1913.године. (5)Овим Уговором о миру, државе потписнице

учиниле су крај ратном стању и међу својим народима васпоставиле мир.

Високе Стране уговорнице за своје пуномоћнике наименовале су: Његово Величанство Краља Румуније: Предсједника Министарског Савјета, Његово Превасходство Господина Тита Мајореска, Министра Иностраних Дјела,

Његово Превасходство Господина Александра Маргиломана, Свог Министра Финансија,

Његово Превасходство Господина Таке Јонеска, Свог Министра Унутрашњих Дјела,

Његово Превасходство Господина Константина Дисеска, Свог Министра Просвјете и Црквених Послова,

Дивизиског Генерала Ађутанта К. Коанду, Главног Инспектора Артиљерије, и

Пуковника К. Кристеска, Подшефа Генералштаба Своје Војске.

Његово величанство Краљ Јелина:Његово Превасходство Господина

Елефтерија Венизелоса, Свог Предсједника Министарског Савјета, Министра Војног,

Његово Превасходство Господина Димитрија Панаса, Свог Пуномоћног Министра,

Господина Николу Политиса, Професора међународног права на Париском Универзитету,

Капетана Ат. Егзадактилоса иКапетана К. Палија.Његово Величанство Краљ Црне Горе:Његово Превасходство Генерала

Сердара Јанка Вукотића, Светог Претседника Министарског Савјета, Министра Војног, и

Господина Јована Матановића, некадашњег Отправника Послова Црне Горе у Цариграду.

Његово Величанство Краљ Србије:Његово Превасходство Господина Николу

П. Пашића, Свог Предсједника Министарског Савјета, Министра Иностраних Дјела,

Његово Превасходство Господин Михаила Г. Ристића, Свог Изванредног Посланика и Пуномоћног Министра у Букурешту,

Његово Превасходство Господина Др Мирослава Спалајковића, Свог Изванредног Посланика и Пуномоћног Министра,

Пуковника К. Смиљанића иПотпуковника Д. Калафатовића.Његово Величанство Краљ Бугара:

107Његово Превасходство Господина Димитрија

Тончева, Свог Министра Финасија,Генерал-мајора Ивана Фичева, Шефа

Генералштаба Своје војске, Господина Саву Иванчова, доктора права и

некадашњег Потпредсједника Собрања,Господина Симеона Радева иГенералштабног Потпуковника Константина

Станчова.Чланом првим Уговора предвиђено је да

од дана измјене ратификација овог Уговора „мир и пријатељство владаће између Његовог Величанства Краља Румуније, Његовог Величанства Краља Бугара, Његовог Величанства Краља Јелина, Његовог Величанства Краља Црне Горе и Његовог Величанства Краља Србије, као и између Њихових насљедника и сљедбеника Њихових држава и поданика“. У складу са чланом другим Уговора граница између Краљевине Бугарске и Краљевине Румуније дефинисана је трасом означеном на картама 1:100.000 и 1:200.000 румунског генералштаба.

„Изричито је прецизирана обавеза Бугарске да у року од двије године поруши фортификационе објекте који постоје и да неће подигнути друге у Рушчуку, Шумли, у области између њих и у зони од двадесет километара око Балчика“.

Обавеза је Високих Страна уговорница да у року од 15 дана по потписивању Овог Уговора повуче на терену трасу нове граница.

„У случају неспоразума о траси и о мјерама за извршење обадвије Високе Стране уговорнице се обавезују да се обрате трећој пријатељској влади с молбом да одреди арбитра чија ће се одлука о спорним питањима сматрати као коначна.“.

Чланом VI Уговора предвиђено је да „Бугарска влада биће обавезна да сведе своју војску на мирнодопско стање. Она ће упутити трупе у њихове гарнизоне, ђе ће се приступити у најкраћем року, распуштању разних резерава њиховим кућама.“

Чланом VII прецизирано је да „за све ово вријеме за румунску операциону војску демаркациона зона биће ограничена линијом Шиштов-Ловчеа-Турски-Извор-Глозен-Златица-Мирково-Араба-Конак-Орханија-Мездра-Враца-Берковица-Лом-Дунав.“

Чланом VIII регулише се право реквизиције и начин плаћања, право превоза жељезницом

као и заштита болесника и рањеника.Чланом IX предвиђена је, након измјене

ратификација овог Уговора, разумјена ратних заробљеника као и рачуна за њихово издржавање.

Уговором о миру предвиђена је ратификација у року од петнаест дана или раније, ако то буде могућно.

Пуномоћници Високих Страна уговорница потписали су Уговор и на њ ставили своје печате.

Уговором о миру закљученом у Букурешту, највећи дио ранијих турских покрајина насељених Македонцима, подијељен је између Србије и Грчке.

Од територија које су ослобођене од Турске, Грчка је добила 55.000, Србија 39.000, Албанија 27.000, Бугарска 21.000, Црна Гора 11.000 а 800 км2 подручја Добруџе припало је Румунији.

Турској је враћен град Једрене са околином.Без обзира на овај и накнадне уговоре Грчке,

Бугарске и Србије с Турском, остале су клице спорова међу балканским државама, које су биле један од узрока нових сукоба.

Литература:1. Павловић Цветко, Уговор о траговини и

пловидби између Краљевине Црне Горе и Краљевине Румуније,

2. Војна енциклопедија, том 2, стр. 6, 197, Београд, 1971.

3. Војна енциклопедија, том 1, стр. 457, Београд, 1971.

4. Војна енциклопедија, том 1, стр. 458, Београд, 1971.

5. Перазић Гавро, Распоповић Радослав, Међународни уговори Црне Горе 1878-1918, Побједа, Подгорица, 1992.

Бар, септембра 2009.године Др Цветко Павловић

Саопштење на међународном симпозијуму у румунском граду Решица,

21.11.2009.године

108

Како бити неко, а не бити ЈА –свој ЕГО неком другом поклонити, заборавити своје коријене,свој народ –негирати га,ПОНИШТИТИ –не постојатиБИТИ НЕКО ДРУГИ!?

Тако радећи,против Бога и људи судећи –из мојих граматаПРОТЈЕРАШЕтри божја гласа,три брилијанта црногорског језика,три најсјајснија звука,од Бога у душуцрногорском народу удахнута...

И из печатњеИЗБАЧИШЕтри свете графеме –моје књиге осиромашише,али се онеУ МОЈОЈ КРВИ,у аортама и венама мојијем,као фосили на хрид морску,ПРИЛИЈЕПИШЕ:

И ту,у грудима мојијем,ПЕТНАЕСТ ВЈЕКОВА СЕ ГНИЈЕЗДЕ!трају,упозоравају,ВАПИЈУ!да језик мој, црногорскиучине равноправнијемса свијем свјетским језицима.

Та три Божја гласа, вапију да буду печатана,да језик мој, црногорскикоријенима својијем врну,да га обогате –УЧЕНЕ да упозорес колико ЗЛОБЕ их негирају,омаловажавају,и дрскоЗАБРАЊУЈУ!

Кад дође из Полабљапредак мој далеки,у генима их донесеи кад сенакон петнаест вјековародих у Гори мојој Чарној –прво чухкад стриц мој Ćагобиsе ваби, да у лов подрани...

Жени речеда у бронsину варенику укиćелии котао на вериге пристави,да ручак сварида се има што из́ести,кад се чељадоко трпезе окупе,а он се умораниз лова врне...

И остадоше у срцу мом,у кори мозга,,у крви мојој да трају,да теку,да се рашћетавају –та три бисера,три драгуља,три света слова –ТРИ ЗАЛОГЕ МОЈЕГ ПОСТОЈАЊА...

ЛАЛЕ НОВИЧИН БРКОВИЋ

ТРИ БОЖЈА ГЛАСАПроф. др ВОЈИСЛАВУ НИКЧЕВИЋУ,

Оцу црногорског језика

109Доживљехи да буду печатана,да у књигама мојијемпоносно пркосе,да се диче историјом,свог трајања,у свијести мог народа,да раскошем својијемузносе црногорски језик...

Да поносно причајукако од Владимира и Дукље,моћног Бодинаи витешких Војислављевића –мудрих Црнојевића и Зете,Петровића и светог Цетиња,унешени Ловћеном и Црном Горомдоспјеше да сеСВИЈЕТУ ДОКАЖУ!

Трајући у мојим генима,љубављу гријананикаква присилаих не мога угасити –доспјеше до библиотекамоја три Божја гласа:Ć

з́S

Не предадоше се насилницима,упорно трајаше да њихово ускрснуће ćетне наћера да се Полабља śете,да се загрле и из́љубе, да племените биsинесјаргају за злим звијерима,

што им хтједоше ćеме затријети –бронsин на веригама преврнути,да нам огњиште угасе –да више ни ćедника, ни ćећања не будне...

И моје ЈА,и мој ЕГО –њиховим ускрснућемпоново се роди,заблиста пркосно,Црну Гору узнесе –до бљеска,до усијања,до васељенскијех висина...Мој пријатељ,професор Војислав Никчевић,са својих шест златних томова,Црногорцима језик врнуда се Црна ГораСАМА СА СОБОМ СПОРАЗУМИЈЕ –да туђинузна казатиСВОЈЕ ИМЕ!

И оста да трајемој ЕГО,Моје Ја –у Црну Гору,у језик црногорскиОСМИШЉЕНО –да свијету сасвим јасно и разумно каже:ми говоримо црногорскијем језиком!

У Игалу, 17.6. 1998.

Пише : Иван Јововић

БАРСКА ДИЈЕЦЕЗА У АКТИМА ДУБРОВАЧКОГ И ВАТИКАНСКОГ

АРХИВА Средњевјековље на црногорском простору незамисливо је без сагледавања историјата најстарије духовне институције црногорског народа – Дукљанско-барске надбискупије, односно Бара и његовог подручја као мјеста настанка прве

црногорске државе. Ове чињенице условиле су веома рано утемељење свјетовних (дворске и општинске) и црквених (надбискупске, самостанске и жупне) канцеларија у Бару. Иако Дукљанско-барска надбискупија

110посједује хиљадугодишњи континуитет, сложене друштвено-историјске прилике утицале су да знатан број трагова материјалне културе, споменичке баштине и архива буде девастиран или трајно уништен. То је разлог да већину сазнања о Бару, односно Дукљанско-барској надбискупији не црпимо, што би иначе било за очекивати, из средњевјековних барских архива, већ на основу документарне грађе сачуване у архивима градова источнојадранске обале (од Котора до Копра). Дефицит барске архивске грађе донекле се може надокандити изучавањем архива Рима и Венеције, као црквено – политичких центара, у којима је такође похрањена меморија овог простора. Пад Бара под турску власт 1571. године представља историјску раздјелницу у његовом развоју с обзиром да ће наредна три вијека католичка црква бити изложена разним врстама притиска што је био разлог учесталих миграција локалног становништва. Зато архиви горе наведених градова биљеже бројне спомене Барана, па чак цијеле исељеничке породичне скупине с овог подручја. Нажалост, у тим бурним дешавањима с краја XVI вијека неповратно нестаје барска средњевјековна општинска и црквена архива, која би значајно освијетлила мање знане или потпуно непознате догађаје и процесе. Управо у овој чињеници налазе се узроци фрагментарног проучавања и презентирања историјске грађе која се односи на прошлост Бара и Дукљанско – барске надбискупије.1

Досадашња истраживања омогућила су публиковање знатне архивске грађе, нарочито тестамената као битног извора права, на основу којих долазимо до сазнања о демографским, ономастичким, управним, привредним и црквено – вјерским приликама у барској дијецези.2 У овом раду дата је необјављена грађа – два тестамента која се чувају у Државном архиву у Дубровнику, под сигнатуром Т.Н. 44, 11-13(1571-1573) и Т.Н. 50, 183-184(1598). Користећи се већ познатим изворима и литературом, и компарирајући их са

садржином предочених докумената, намјера нам је да размотримо неке општеприхваћене чињенице о статусу католичке цркве и њених вјерника у барској дијецези у првим деценијама турске управе. Први тестамент, хронолошки узето, састављен је у Дубровнику од стране свештеника Ивана Жупана, барског племића, 1573. године, а други у Бару 1598. године такође барског свештеника Марина Витусе. Оба тестамента започињу типичном фразеологијом која се употребљава код увода ове врсте правних аката : „ У име Бога, Узвишене Дјевице Марије и читавог Небеског Царства, будући да сам тјелесно болестан, али при здравој памети, састављам овај мој посљедњи тестамент, прије свега исповиједам се пред вјечним Творцем Исусом Христом ... “ (Т.Н. 44, 11-13). У маниру духовних особа и ондашњих схватања завјештање почиње давањем новца сиротињи или браћи у Христу. Упоређујући текст оба тестамента одмах се примјећује да се ради о особама различитог социјалног статуса, што се експлицитно манифестује кроз вриједност завјештане имовине. Док Иван Жупан искључиво оставља непокретности велике вриједности (земљишта и куће), дотле Марин Витуса оставопримцима намјењује само покретне ствари, углавном новац, ствари за личну употребу и црквени мобилијар. Различита сталешка припадност оставилаца не утиче једино на однос према црквеним установама. Међутим, избор оставопримаца је прилично условљен класним поријеклом, тако да Марин Витуса завјештава имовину лицима чију припадност везујемо за грађански слој (пучане), а Иван Жупан највећи дио заоставштине намјењује особама које су биле дио некадашњег барског патрицијата.3

За разлику од Марина Витусе за којег се може са сигурношћу казати да је дјеловао у барској дијецези, вјероватно био клерик цркве Свете Марије изван бедема, о Ивану Жупану не можемо закључити гдје је дјеловао. Међутим, из тестамента Ивана Жупана дознајемо да је у

1 Јововић И., Из прошлости Дукљанско-барске надбискупије, друго измијењено и допуњено издање, Бар, 2005., стр.10.2 Бошковић Ђ., Стари Бар, Београд, 1962. , Ковијанић Р., Бар и Барани у Которским споменицима XIV вијека, Историјски записи, 3-4, 1973 и Бар и Барани у Которским споменицима XV вијека, Историјски записи, 1-2, 1974., Чоралић Л., Барани у Млецима, Повијест једне хрватске исељеничке заједнице, Загреб, 2006. 3 Преко конкретних донација добијамо сазнања о појединим члановима барског племства који су са Иваном Жупаном у родбинским односима. „ Исто тако остављам мојој нећаки Анзули, кћерки Франа Кратића мој врт који се налази до бискупског имања, испод пута, који сам купио од Антонија Прокулијана, под јединим условом да тражи да се стално одржавају три мисе годишње, тј. за покој душе мог покојног оца и моје покојне мајке и за покој душе мог брата Франа. “ Земљу од оставиоца добијају и свештеник Александар Базан, као и Јероним Ђорђа Базан, док се као један од свједока овог тестамента спомиње, такође, племић Франо Пасквале. Поред наведених, тестамент садржи још неке помене припадника барског патрицијата, попут Николе и Петра Бориса и Раде Назак.

111овом периоду племићка фамилија Жупан имала још два свештеника, Марина, пок. Франа Жупана коме оставља неку земљу у предјелу цркве Светог Вида (данашње насеље Гретва) под условом да он за њега и његове рођаке одржи неколико миса. Такође, Антонију Жупану оставља земљу с тим да му „ одржи пет миса у цркви Св.Ђорђа, три за Миличину душу и двије за моју “. Истом свештенику и његовим нећацима оставља земљу на локалитету Гола Главица у Шушању. У разматрању проблематике која се односи на статус католичке цркве и вјерника полазимо од недавно, по први пут, у цјелости објављене Ахд – Наме Мурата III становницима Бара 1575. године, која у ствари представља потврду привилегија коју је издао Пертев-паша, освајач Бара 1572. године. Наведени акти турских власти само су формализовали положај Барске надбискупије, с обзиром да од 1571. године дјелује у сасвим новом државном, односно цивилизацијском оквиру. Иако су историјски извори малобројни и прилично контрадикторни у погледу статуса Барске надбискупије и католичког живља непосредено након турског освајања Бара, свакако да је акт издат у царској канцеларији морао бити бар одређени временски период локалним турским властима основ на којем је почивала сигурност живота и имовине католичког клера и вјерника.4

Постојећу хипотезу потврђује и тестамент свештеника Ивана Жупана, јер посљедњу вољу изјављује без било каквих резерви по извршење тестамента, остављајући цркви бројна материјална добра. Тако монахињама Светог Андрије оставља једну земљишну парцелу „ са стаблима маслина и других стабала, уз услов да се обавежу да ће одржавати три мисе годишње за душу мојих унука Марина, Николе и Ђура “. У истом тестаменту завјештава „ кућу коју сам сам купио од Ђорђа Грековића из Туђемила монахињама Светог Андрије уз сљедећи услов, да дају да се одрже три мисе годишње самостану Светог Андрије и још онолико колико се њима учини потребно “. Катедрала/црква Св.Ђорђа спомиње се три пута у тестаменту, а њеним каноницима оставља породичну кућу која се налази поред исте цркве, као и „ виноград на нашем имању који држи Думаса Ћетков поред Вука Пинића свештеницима Свете Марије изван бедема и фратрима Светог

Николе, с тим да се они обавезују да одржавају двије мисе у недјељи “. Овај акт садржи помене још двије црквене установе које од оставиоца добијају земљу, самостан Светог Стјепана и школа Светог Сакрамента. Тестаментом су обухваћени барски свештеници Франо Крајина и Ђорђе Палма који добијају неку пољану коју је оставилац купио од Димитрија Панасоле из Ћеклића, али и Теодор Пасквале коме је припало земљиште на локалитету Скалице. Све ове донације указују на једно да је у Бару непосредно по турском заузимању католичка црква обављала редовну вјерску службу. Наравно да насилна смрт надбискупа Ивана Бруна 1571. године није могла проћи без негативних рефлексија на укупне односе у Бару, стварајући атмосферу општег неповјерења с обије стране. Поред тога забиљежени су чести случајеви појединачног исељавања домицилног становништва, с тим да су мотиви миграције били различите политичке природе. Или је у питању био турски ванинституционални притисак или су Барани напуштали завичај јер се нијесу мирили са новонасталим околностима. Чињеница је да дубину тих односа још увијек не можемо у потпуности спознати. Међутим, преко тестамента Ивана Жупана дознајемо да од турске сабље нијесу страдали ни сви пратиоци надбискупа Ивана Бруна, с обзиром да је свештеник Пренто Лалеми, који је био у служби реченог надбискупа, 1573. године добио на поклон један виноград код ријеке Жељезнице. Ова чињеница намеће потребу за студиозним истраживањем Државног архива Дубровника, нарочито архивске серије Тестамента нотариае, гдје би прегледом и објављивањем већег броја тестамената дошли до неких нових сазнања о прошлости барске дијецезе у другој половини XVI стољећа, попут још увијек присутне недоумице око датума претварања катедрале Св.Ђорђа у џамију.

Нажалост, због проблема са транскрипцијом текста тестамента Ивана Жупана нијесмо у прилици да наведени акт у цјелости презентирамо, док тестамент Марина Витусе преносимо дословно. Оба тестамента ми је уступио др. сц. Виниције Лупис, те му се овом приликом захваљујем.

Т.Н. 50. 183-184. Уважени свештеник Марин Витуса 1598. 18. XI 1598. 26. VI у Бару

4 Шаркиновић Х., Ахд-Нама Мурата III становницима Бара из 1575. године, Алманах-часопис за проучавање и презентацију културе Бошњака/Муслимана, бр.35-36, Подгорица 2006., стр.305-310.

112„ У име Бога и Пресвете Дјевице Марије и

Свих Светих, ја Марин Витуса чиним онако како Свевишњи Бог заповиједа у Јеванђељу :

Ако ја умрем овдје желим да будем сахрањен у цркви Свете Марије изван зидина, којој остављам за потребе 400 аспри. Исто тако остављам свом нећаку Франу, сину Николе Витусе једну скрињу коју сам оставио у Дубровнику у кући господина Димитрија Серадуре и оставио на чување Миху Саркочевићу на чување, у којој се налазе ствари, сребро и новац, десет хиљада и четиристо аспри, понављам десет хиљада четиристо аспри и триста талира, три сребрне шоље, двије велике и једна мала, од којих мала нека се да Марину Суми и Стани његовој жени. Исто тако један сребрни крст који који кошта тридесет дуката и сребрни калеж са посудом за хљеб остављам горе поменутом Франу ако постане свештеник. А ако поменути Франо не постане свештеник, сребрни калеж са тањиром и кpстом морају се дати свештеницима, заједно са двије хиљаде аспри уз услов да се сваке године држи миса за моју душу на годишњицу моје смрти. Остала сребрнина и два нова тепиха и још неке ствари желим да се дају горе наведеном Франу Витуси, мом нећаку. Исто тако остављам овдје у Бару Нику, сина Лунарда Меди(н)а мој лук са тоболцем за стријеле. Потом остављам Катарини, мојој снахи, два сребрна талира. Исто тако остављам свештенику Ивану из Улциња пет талира, нека одржи пет миса у Светом Ђорђу за моју душу, а робу коју сам дао код њега на чување нека преда горе поменутом нећаку. И још остављам свом нећаку Франу моју матију заједно са књигама и доламу од куничног крзна. Марину Суми и његовој жени Стани остављам све моје што се налази у њиховој кући и још остављам обавезу мојим вјерним извршитељима, господи Виктору Безаљи и Миху Саркочевићу да изврше овај мој тестамент.

Ја, Матија Руђи, замољен од горе поменутог Марина да напишем овај тестамент, написах га својом руком и свједок сам горе наведеног; Ја, свештеник Марин Витуса потврђујем ово што је горе написано; Ја, Марко Самуел сам свједок горе написаног; Ја, Франо Ђиновић сам свједок горе написаног.“

Осим аката свјетовног карактера, веома битан извор за изучавање друштвених процеса, нарочито односа религијских заједница на црногорском простору, представљају извјештаји (визитације) барских надбискупа. Ријеч је о документима повјерљивог карактера које су високи црквени достојанственици католичке цркве периодично упућивали Конгрегацији за ширење вјере у Риму/Пропаганда фиде. У принципу, извјештаји барских надбискупа писани су фактографски, што често пута онемогућава дубље сагледавање неких догађања, због чега их треба компарирати са осталом релевантном литературом. Извјештаји имају карактер званичних аката, с обзиром да је Света Столица у разматрању неких кадровских питања или додијеле материјалне помоћи локалном клеру наступала сходно препорукама барских надбискупа. Канонске визитације барских надбискупа прати и особена терминологија, прилагођена ондашњем времену и приликама, нарочито када су у питању називи религијских заједница на овом подручју. По њиховом схватању хришћани су искључиво католици, за вјернике и клер православе цркве користе различите називе, на примјер, расколници, Рашани или Грци, док припаднике ислама сматрају сектом. Међутим, из досад објављених извјештаја запажамо да су аутори – надбискупи неријетко оптерећени високим степеном субјективности, што примјећујемо не само кроз острашћене ставове према другим религијским заједницама, него и у односу према католичком клеру, нарочито генералним викарима (генерални викари су обично били Барани, док су углавном за барске надбискупе именована црквена лица из других средина, што је у раду цркве стварало анимозитете на персоналној равни). И поред наведених особина, извјештаји су неизоставна архивска грађа у проучавању историјата Барске надбискупије с обзиром да бројни аутори који су се бавили овом тематиком у регистру кориштених докумената имају изводе из појединих визитација барских надбискупа, на којима се доминантно заснивају сазнања о овој духовној институцији, у периоду од почетка XVII до краја XIX вијека. 5

Иако извјештаји барских надбискупа садрже одређену заједничку форму, они се међусобно

5 О значају канонских визитација види : Марковић И., Дукљанско-барска метрополија, Загреб,1902., Радонић Ј., Римска курија и јужнословенске земље, Београд, 1950., Панџић Б., Први извјештај Андрије Змајевића о барској надбискупији, Радови хрватског повијесног друштва, Рим, 1971., Bartl P., Notizie universali dello stato di Albania, e dell’ operato da Monsig.r Vicenzo Zmaievich Archivescovo di ANTIVARI Visitatore Apostolico dell’ Albania, Munchen, 1979., Бици М., Искушења на путу по црногорском приморју, Албанији и Србији 1610.г., Будва, 1985., Јачов М., Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму

113разликују по начину инерпретације, што у првом реду зависи од метода саопштавања података. Канонске визитације предузете 1637/9. и 1759. године не разликују се само у погледу ауторства и хронологије, већ у томе што је извјештаји из 1637. и 1639. године писани фактографски од стране надбискупа Ђорђа Бјанкија∗, док из извјештаја (1759) надбискупа Лазара Владањија∗ добијамо јаснију слику о црквеним и другим дешавањима на црногорском тлу. Различит приступ надбискупа у писању извјештаја треба евентуално тражити у чињеници да је надбискуп Бианки, попут већине барских надбискупа турског периода, кратко боравио у матичној бискупији∗, док је надбискуп Владањи највећи дио свог понтификата провео у барској дијецези, дијелећи судбину католичког живља у Отоманској царевини. Зато је надбискуп Владањи и био у прилици да опширно обавијештава Конгрегацију за ширење вјере о духовном и материјалном стању цркве под његовом јурисдикцијом. Ваља напоменути да су оба извјештаја настала у различитом историјском контексту, иако се барска надбискупија налазила у истој државној творевини – Отоманској царевини. И поред тога што је барска надбискупија у вријеме писања Бјанкијевог извјештаја била под најјачим турским притиском, она је у том периоду још увијек била респектабилан друштвени фактор на овом подручју, с обзиром да је тада само у барској дијецези забиљежено око 5000 католика. Међутим, након Кандијског и Морејског рата, тј. исељавањем и исламизацијом локалног становништва, барска надбискупија је изгубила оно значење које је посједовала у дукљанско-зетској епохи црногорске државе и друштва.6

Узроке назадовања католицизма не треба само тражити на страни Османлија, већ и у индоленцији католичког клера и његовој жељи за комодитетом, због чега су вјерници деценијама остајали без свог духовног пастира. Ово експлицитно потврђује надбискуп Бјанки приликом визитације барске дијецезе, гдје обавијештава Конгрегацију да је вјероватно први барски надбискуп који је канонички походио жупу Созина (можда је мислио од 1571.године). Знамо ли да су барски надбискупи млетачког периода углавном проводили понтификат у ренесансним градовима Италије, а не у Бару, јасно је да су редовне пасторалне дужности биле занемарене у једном дужем периоду од ових црквених великодостојника. Недуго по заузимању, Турци су забранили барским надбискупима столовање у Бару што је условило даљу ентропију црквеног устројства Барске надбискупије. Од краја XVI па до средине XVII вијека за барске надбискупе именована су црквена лица из других средина, која су нерадо и нередовно обављала канонске визитације. Незадовољни таквим стањем у властитој надбискупији, барски грађани, 1634. године упућују Конгрегацији писмо у којем траже да се коначно за барског надбискупа постави човјек са овог простора и предлажу барског племића фра Антонија Бориса. Управо у времену настанка Бјанкијевог извјештаја, не само у барској дијецези него и у средишњем дијелу Црне Горе, завршавао се процес конверзије, тј. масовног пријелаза католика на православље. Генеза овог процеса још увијек није довољно проучена у средишњем дијелу Црне Горе, мада су се у стручној јавности прве информације о назначеној конверзији појавиле у дјелима

о Србима 1622-1664., Београд, 1986., Растодер Ш., Извјештај надбискупа Марка Јорге о стању барске надбискупије 1697. год., Историјски записи, XLVIII, бр.1-2, Подгорица, 1994., Марковић С., Барски дистрикт у еклезијастичким релацијама од 1627. до 1644. године, Историјски записи, LXXV, бр.3-4., Подгорица, 2002. ∗ Ђорђе Бјанки рођен је 1568. године. Дуги низ година обављао је бискупску службу у албанском граду Сапи. Његово познавање словенског, албанског и турског језика, али и његов утицај међу турским првацима у Бару била је главна препорука за именовање барским надбискупом 1635. године. Несређене црквено-политичке прилике обиљежиле су његов понтификат, о чему је опширно извјештавао Конгрегацију за ширење вјере, што је био повод да 1643. године напусти столицу барске надбискупије. ( Радонић Ј., ибид, стр. 99-112.) ∗ Лазар Владањи рођен је 1704. године у Скадру. Богословске студије завршио је на илирском (словенском) заводу у Лорету, гдје је и докторирао теологију. Неколико година вршио је службу жупника, затим генералног викара, да би 1746. године био именован за бискупа Сапе у Албанији, а 1749. године постављен је за барског надбискупа. Умро је 1786. године у селу Ливари (барска општина). Породица Владањи је током XVII и XVIII вијека дала је неколико знаменитих бискупа и свештеника. Као заклетим приврженицима Републике Св.Марка, Турци су им у знак одмазде попалили куће, па се дио чланова ове фамилије преселио у Задар, гдје узимају презиме Владовић. У знак захвалности додијељено им је млетачко племство. (Крстић К., Досељење Арбанаса у Задар, Задар, 1988., стр.60.) ∗ Прва канонска визитација надбискупа Ђорђа Бианкија није сачувана у списима Конгрегације за ширење вјере. (Радонић Ј., ибид., стр.99.)

114српских историчара старије генерације, Симе Милутиновића – Сарајлије, Станоја Станојевића и Владимира Ћоровића. У извјештају надбискупа Бјанкија спомињу се два црквена лица, Донат Јелић и Ђорђе Вучковић, који су пар година прије надбискупа Бјанкија дали објективан приказ стања католичке цркве на црногорском простору. Донат Јелић из Спича 1634. године пише Конгрегацији да је његова жупа због недостатка католичког клера у највећем дијелу прешла у православље. У истом писму наводи примјер села Созине, које се налази под његовом пасторалном управом, наводећи да у том мјесту има 340 католика, али да је тамошње становништво само формално католичко, будући да је у потпуности прихватило источни обред и православне обичаје. За науку веома битан извор, на основу којег добијамо потребне одговоре на разматрани процес конверзије, представља писмо из 1633. године дугогодишњег шестанског жупника Ђорђа Вучковића, који је од Конгрегације за ширење вјере био постављен за црногорског католичког мисионара. У том писму, он, између осталог, наводи да је посјетио племе Бјелопавлића који су га примили с неописивом радошћу, жалећи се да су напуштени од Свете Столице, па умиру без причести, исповиједи и крштења. На основу овог писма католичког мисионара дознајемо да „ дванаест година не бијаше међу њима свећеника осим два пута, а и тада по ноћи “. У архиву Конгрегације за ширење вјере у Риму похрањено је још једно писмо мисионара Вучковића из 1635.године, које садржи посљедње вијести о католицизму на подручју ријека Зете и Мораче. Он саопштава да је поново походио црногорска племена, па је том приликом о Ускрсној недјељи на хиљаде особа с великом побожношћу примило сакраменте покоре и еухаристије. На крају наведеног писма је онемоћали старац Вучковић извјестио Рим да ће највећи дио католичког живља прећи у православље, с обзиром да су на том простору повремено дјеловала само два свештеника (осим Вучковића и фра Марко Скура). Предвиђања поменутог мисионара су се веома брзо остварила, јер је црногорско становништво доминантно сачувало Христову вјеру у православној цркви. Дакле, извјештаји надбискупа Бјанкија нијесу обухватили све црногорске крајеве унутар скадарског санџаката на коме се простирала

црквена власт барске надбискупије. Током 1639. године поменути надбискуп је извршио канонску визитацију жупе Кастел Ластва (Петровац), која се налазила унутар млетачке државне територије и том приликом је кризмао десет особа. Ова жупа је дјелимично била поштеђена турских пустошења, али ни у тој жупи црквене прилике нијесу се много разликовале у односу на остале жупе барске надбискупије, што можемо закључити из разних аката насталих током XVII вијека. Тако на примјер, Никола Медин и Давид Давидовић, двојица угледних католика из Паштровића, пишу 1602. године Збору Светог Јеронима, да им та католичка институција обезбиједи једног свештеника, с обзиром да су тамошњи католици остали пуних 14 година без иједног свештеника. Попут осталих црногорских племена у том периоду, и Паштровићи се жале да су бројни њихови племеници умрли, а да нијесу примили свете сакраменте, „ и због тога су се многи од њих окренули од наше римске вјере те живе како их упуте рашки свећеници “. 7

За разлику од наведеног, процес конверзије вјере у Бару ишао је у правцу преласка католика у ислам. Упоређујући оба извјештаја Бјанкија, видимо да је за нешто више од годину дана број католичких кућа у граду и приградским насељима готово преполовљен, док на руралном дијелу барске дијецезе то није случај, изузимајући село Туђемиле. Иако је више пута походио барску дијецезу, надбискуп Бјанки није извршио канонску визитацију свих барских села у којима је живио католички живаљ, с обзиром да у досад објављеним извјештајима не спомиње шестанска села Рјепса, Бабсула и Беси. На основу извјештаја барског надбискупа Ђузепеа Буоналдија из 1649. године сазнајемо да наведена мјеста опслужује свештеник Вучковић. У овом документу се наводи да село Бабсула има 7 кућа и цркву посвећену Св.Николи, опремљену лијепим црквеним рухом. У Рјепси је било 12 кућа у којој се налазила црква Св.Николе, док је село Беси имало 8 кућа и цркву посвећену Св.Стјепану. Упркос малом броју кућа, у наведеном извјештају се констатује да је католичка популација у овом селима веома бројна.8 До интензивнијег процеса исламизације у Шестанима дошло је тек у другој половини XVII вијека.9

И извјештај надбискупа Лазара Владањија омогућава разматрање одређених питања која

6 Јововић И., ибид., стр.138 – 162.7 Драгановић К., Масовни пријелази католика на православље, Мостар 1991., стр. 28 – 33. и 72.8 Јачов М., Le Missioni cattoliche nei Balcani durante la guerra da Candia, vol.I, Citta del Vaticano,1992., паг.265.9 Дабовић Ђ., Племе Шестани, Бар, 2006., стр. 97 – 102.

115су се у већем или мањем интензитету отварала као организациони проблеми у дјеловању ове духовне институције. Тако у споменутом извјештају наилазимо на одређене чињенице које упућују на став да је унутар барске надбискупије постојала јасна етничка диференцијација између католика словенског (црногорског) и албанског поријекла, што је имало за посљедицу обавезног богослужења локалног клера на живом (народном) језику неке жупе. Зато надбискуп Владањи упозорава Конгрегацију да барској дијецези недостаје католички клер словенског поријекла, апострофирајући жупе Спич и Зупце. Умјесто аутохтноног словенског католичког клера дешавало се да у барској дијецези повремено дјелује по неки албански свештеник који није разумио словенски језик нити познавао словенско богослужење, па по казивању надбискупа Владањија „ Зупци се таквоме не би обрадовали “. И у ранијем периоду било је обраћања Риму да уважава етничко – језичке посебности барских вјерника, што видимо из писма (1657.) спичанског жупника Доната Јелића, у коме предлаже да се за новог барског надбискупа не именује Италијан или Албанац, већ неко коме је матерњи језик словенски.10

У објашњењу ове проблематике треба се вратити готово један миленијум уназад, у 1089.годину, дакле, на оснивачки акт - булу папе Клемента III, гдје се барским надбискупима даје управа над словенским бенедиктинским самостанима у Дукљанској краљевини.11 И многи други извори и трагови материјалне културе потврђују примарни словенски идентитет барске надбискупије, од неизоставног историјско–књижевног списа (Краљевство Словена) Попа Дукљанина,12 преко значајног учешћа Барана у утемељењу словенске црквене братовштине С.Гиоргио дегли Сциавони у Венецији,13 па до употребе словенског као једног од официјелних литургијских језика барске надбискупије.14 Међутим, негативан слијед историјских догађања условио је да се словенски католички живаљ са црногорског простора константно исељавао, почев од краја XV па до прве половине XVIII вијека. Уз овај, како је већ наведено, упоредо је текао процес

конверзије, с обзиром да је дио католика прешао у православље, а други прихватио ислам. Оба споменута процеса била су иницирана турским притиском на физички интегритет и материјална добра клера и вјерника барске надбискупије. Узмемо ли у обзир још и честе погроме турских власти над клером и вјерницима барске дијецезе више је него јасно због чега је словенски католички елемент опстао само у неколико жупа барске надбискупије. У осталим жупама барске дијецезе (подручје Шестана) стољећима је био присутан билингвализам, гдје се локално становништво свакодневно користило „ нашким и арбанашким “. Католичка црква је респектовала језичке особености тих жупа, па је црквена служба била повјерена свештенству и словенског и албанског поријекла. Ипак, током времена већина вјерника на ширем простору барске надбискупије била је албанског поријекла што је био повод Светој Столици да у једном дужем периоду, тј. од средине XVIII па до средине XIX вијека, именује за барске надбискупе искључиво Албанце, углавном Скадране, који су потицали из угледних породица. Међутим, предуслов за њихово именовање било је познавање словенског језика. Као што је један број Албанаца обављао надбискупску службу у Бару, тако је већи број католичких прелата словенског поријекла постављан за бискупе сјевероалбанских градова.15

На основу извјештаја Лазара Владањија из 1759.године можемо закључити да за скоро деценију свог понтификата није успио реализовати један од, по његовој замисли, приоритетних пројеката – стварање дистанце спрам вјерника и клера православне цркве. У том циљу, он је пред црквом Св.Николе у Зупцима 1750.године сазвао локални црквени синод, на коме је донесена одлука да се убудуће спријече мијешовити бракови католика с православним и онемогући католицима похађање православних цркава под пријетњом изопштења. Такав акт, инициран од надбискупа Владањија, морао је пореметити међуцрквени склад, због чега он у извјештају констатује да је омражен од православног живља. Међутим, из презентираног извјештаја произилази да су одлуке

10 Јачов М., ибид, паг.588-9.11 Ротковић Р., Краљевина Војислављевића XI и XII вијек, Подгорица,1999., стр.294 – 297.12 Перичић Е., Sclavorum regnum Гргура Барског, Загреб, 1991.13 Чоралић Л., Барски исељеници – посједници на млетачкој терраферми, „ Матица “ (часопис за друштвена питања, науку и културу), бр.21., год.VI, Цетиње – Подгорица, 2005., стр.333.14 Бошковић Ђ., ибид, стр.270.15 Farlati D. – Colletti J., Illyrici sacri, tomus septimus, Venetiis, MDCCCXVII., pag.X – XII.

116црквеног синода у одређеној мјери имале конкретну примјену у пракси, мада се, и даље, локално католичко становништво придржавало устаљених црквених церемонијала, онако како је то раније практиковано, са браћом у Христу – православцима. У разматрању црквено-политичких прилика треба нагласити да у XVIII вијеку долази до промјене политичке орјентације црногорских владика, који се у свом дјеловању све више ослањају на помоћ Русије, док барски надбискупи углавном остају експоненти млетачких интереса на црногорском простору. У тој чињеници можемо тражити разлоге за залађење односа међу клером хришћанских цркава, с обзиром да су се и Барска надбискупија и Црногорска православна црква, у том периоду, налазиле у интересној сфери страних сила, што се свакако морало рефлектовати на локалне прилике. Ову чињеницу примјећујемо и у самом извјештају Лазара Владањија, јер барски надбискуп свјесно избјегава сусрет с владиком Василијем Петровићем, након његовог повратка из Москве, у намјери да личним присуством црквено – народној свечаности одржаној пред православним манастиром Св.Богородице, не би изазвао додатно подозрење млетачких власти. Надбискуп Владањи је знао да су руске донације јачале вјерско – политички ауторитет црногорских владика код народа, што закључујемо из његовог претходног извјештаја (1757.), гдје резигнирано констатује „ да он не добија поклоне из Рима, као што је то случај са цетињским епископом, који добија помоћ и поклоне из Москве“.16

Такође, млетачким властима није било по вољи да католичком црквом у Будви и Паштровићима управља барски надбискуп који је формално био турски држављанин. Из извјештаја сазнајемо да наведени барски надбискуп ни након деценије понтификата није добио млетачко држављанство што је био предуслов за обављање потпуне јурисдикције над католичким црквама на млетачкој територији. Какав је статус уистину имала барска надбискупија на млетачкој територији најбоље свједочи чињеница саопштена у овом извјештају „да свјетовна власт овдје одлучује о уласцима у цркву и брине о њеним потребама без уплитања црквених људи “.∗ И на другим мјестима у извјештају наилазимо на податке који указују на податке који указују да су млетачке власти промјениле однос према барској надбискупији и њеним вјерницима, не би ли на тај начин избјегле потенцијалне сукобе са Турцима. Тако, на примјер, надбискуп Владањи информише Конгрегацију да

самостално није извршио канонску визитацију, јер му је привремено забрањен улаз на турску територију с обзиром да је активно судјеловао у пребацивању избјеглица са подручја некадашње провинције Млетачке Албаније у папску државу, па је то разлог што је овај извјештај написан у Будви, умјесто у Бару. За разлику од његових претходника који су у сарадњи са млетачким властима католички живаљ са црногорског простора пребацивали и насељавали у опустјеле крајеве Далмације, политичке прилике за понтификата надбискупа Владањија су се толико измјениле да млетачке власти не само да нијесу дозвољавале пријевоз избјеглица са своје територије, већ су их на захтјев турских власти депортовали назад у Турску. Извјештаји надбискупа Ђорђа Бјанкија (1637. и 1639.) познати су науци, али фрагментарно. Изводи из споменутих извјештаја налазе се у књигама Ј.Радонића и М. Јачова, а италијански изворник овог извјештаја објавио је историчар И. Зампути, упоредо са албанским пријеводом. Недавно су наведени извјештаји били предмет истраживања, па је њихов већи дио објавио Ђ. Дабовић у историјско-етнолошкој студији „ Племе Шестани “, користећи се албанским пријеводом који се налази у књизи Ђок Дабаја. Извјештај Лазара Владањија из 1759. године је досад необјављен, а његова фотокопија, која се чува Државном архиву у Бару, била је подлога за израду овог рада. Рукопис садржи 14 страница писаних италијанским језиком. У тексту има један број латинских израза, углавном теолошког карактера. Овај извјештај је атипичан с обзиром да добрим дијелом није написан на основу директних запажања надбискупа Владањија, коме су турске власти привремено биле забраниле улаз у барску дијецезу, већ на основу списа генералног викара Филипа Дебеље, због чега на појединим мјестима у тексту има одређених нејасноћа. Међутим, оне су таквог карактера да немају већег значаја за разумијевање садржине текста овог документа. Пријеводом на црногорски језик и осталих извјештаја барских надбискупа, који су похрањени у архиви Конгрегације за ширење вјере у Риму, комплетирали би у добром дијелу слику о Барској надбискупији. На тај начин би боље схватили сусрете и сукобе народа и религија који се циклично одигравају на овом простору.

16 Јачов М., Списи Тајног ватиканског архива XVI – XVIII века, Београд 1983., стр.299.∗ Прилком прве канонске визитације 1750. године надбискуп Владањи није посјетио Будву, јер није имао дозволу млетачких власти. Иако је надбискуп Владањи преко папског нунција у Венецији још 1756. године тражио да му се допусти вршење духовне функције у Будви видимо да до септембра 1759. године није позитивно одговорено на тај захтјев. (Радонић Ј., ибид., стр.580.)