ISSN 1800 - 5039

ЗА ВАСКРС 2010.

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 35Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА “ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250 Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Нико Ј. Мартиновић, Зоран Станојевић, Мато Беговић (коректор) и Дарко Ђуровић (техничка припрема). Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: lucindancpc@gmail.com (маил адреса Лучиндана), cpc@t-com.me. Веб адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12. 1998. године. Као вјерско гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 30.000 примјерака.

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

САДРЖАЈ:Митрополит Михаило: ХРИСТОС ВАСКРСЕ (ПОСЛАНИ-ЦА)..........................................................................................2Редакција Лучиндана: ВАСКРСОМ ГОСПОДА ИСУСАХРИСТА НЕБО ЈЕ ОТВОРЕНО ЉУДИМА.........................3Мирко Драговић: ГОЛГОТА ХРИСТОВА............................5Драгиша Боричић: ЧЕКАМО ХРИСТА................................6Борислав Цимеша: УСКРШЊИ АСПЕКТИ.........................6Никола Берђајев: ХРИСТОС, НЕРАСКИДИВА ВЕЗА БОГА И ЧОВЈЕКА..............................................................................9Нико Мартиновић: ДРАГЕ ЦРНОГОРКЕ, ДРАГИ ЦРНО-ГОРЦИ................................................................................13Г. Ст. Пашев: ИСУС ХРИСТОС, УЧИТЕЉ УЗВИШЕНОГ МОРАЛА.................................................................................13Редакција Лучиндана: О ЦРКВЕНОМ ОКТОИХУ.............15Мирко Драговић: ОВАПЛОЋЕЊЕ И ВАСКРСЕЊЕ...........17Епископ Модест: СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН................18Чедомир Љешевић: ВРАТИТИ ВЈЕРСКЕ СЛОБОДЕ ЦПЦ...19ДЕКЛАРАЦИЈА.....................................................................20Новак Аџић: ПОНОВНО ПРЕЖИВЉАВАЊЕ ПРОШЛО-СТИ.....................................,................................22Љубо Мудреша: БЕЗ СВОЈЕ ЦРКВЕ НЕМА ЦРНЕ ГОРЕ...24Јован Стефановић Баљевић: О ШИРЕЊУ РЕЛИГИЈЕ......27Жарко Л. Ђуровић: „КАНОНСКА“ И „НЕКАНОНСКА“ ЦРКВА У ЦРНОЈ ГОРИ........................................................31Василије Лукић: ЗОГРАФ ВАСИЛИЈЕ ЂИНОВСКИ.........36СИМО МАРТИНОВИЋ........................................................39Андрија Јовићевић: МАНАСТИР ГОРЊИ БРЧЕЛИ.........40Симо Мартиновић: ВРИЈЕДНОСТ МУДРОСТИ ЈЕ ВЕЋА НЕГО ДРАГО КАМЕЊЕ.......................................................43Никола Белада: ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НОВИ УСТАВ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ...........................45Борислав Цимеша: ТРАГАЊЕ ЗА ВРЛИНОМ....................47Булат Булатовић: БИЋЕШ ВЈЕЧНА.....................................49

Зоран Радуловић: УВОДНА БЕĆЕДА.................................50Божо Ђ. Михаиловић: УСТАНОВЕ КОЈЕ ИШЧЕЗА-ВАЈУ........................................................................................50Горан Секуловић: ПОЗОР У СВИЈЕ(С)Т.............................51Милан Вујачић: АРСЕНИЈЕ ГАГОВИЋ АРХИМАНДРИТ МАНАСТИРА ПИВЕ.............................................................53А. Јовићевић: МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ..........55Бранко Никач: „КНЕЗ“ СОФРОНИЈЕ ЈУГОВИЋ И СВ. ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ.............................................................61Чедомир Љешевић: ИГРЕ БЕЗ ГРАНИЦА..........................64Милан Вујачић: СУКОБ ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА СА КАРЛОВАЧКИМ МИТРОПОЛИТОМ СПЦ ПАВЛОМ НЕ-НАДОВИЋЕМ......................................................................66Јеврем Брковић: ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ ЈЕ ОТРОВАН...72Милан Радовић: ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ ЈЕ ТРОВАН И ОТРОВАН..............................................................................78ЧИНОВИ У СВЈЕШТЕНСТВУ.............................................79НОВА ДОКУМЕНТА О ИМЕНОВАЊУ И АУТОКЕФАЛНО-СТИ ЦПЦ...............................................................................80ПРАВОСЛАВНИ СВЈЕШТЕНИК........................................86УНУТРАШЊОСТ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ......................87Сретен Зековић: ЦРНОГОРСКИ МЕДИЈИ.........................88Нико Мартиновић: КУЛА ЂУРИШИЋА.............................94Јанко Вујисић: С ВЛАДИКОМ У ОБЛАКЕ........................95Љубо Мудреша: ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР........................95ФОРМИРАНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЦПЦ У НОВОМ САЗИВУ...............................................................................98ФОРМИРАНА ЦРКВЕНА ОМЛАДИНА ЦПЦ.................99ФОТОДОКУМЕНТАЦИЈА О АКТИВНОСТИМА ЦПЦ...102Интервју са Данилом Радојевићем: КРИВОТВОРЕЊЕ И-СТОРИЈЕ............................................................................106Миљенко Јерговић: БИЛО БИ ДОБРО ДОЗНАТИ ШТО О ЈЕЛИСЕЈУ МИСЛЕ.............................................................108

2

М И Х А И Л ОПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски Црногорске Православне Цркве, свему свјештенству и свим синовима и шћерима

наше Свете цркве, Благодат и мир од Бога Исуса Христа и Духа Светога, благослов и

поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ!Драга моја духовна ђецо,

драги Црногорци и Црногорке, Пред нама и са нама је Христос, Спаситељ Свијета! Његово Васкрсење већ двадесет вјекова представља потврду самог живота, и људског трајања! Мучеништво на Голготи је потврда преданости и љубави кроз коју све Јесте и кроз коју све опстаје и живи. И данас се морамо питати како је Христос увјерио ученике своје у Васкрсење? Дотакли су се Рана Његових симбола, Божанске боли у име Постања и самог Живота! „Идите и проповиједајте свијету да је Христос Васкрсао“ и да живи у срцима и душама оних који носе Име Његово! „Једите и пијте, ово је тијело моје и крв моја Новога Завјета!“ Учитељ нам поручује, ко умије да зна: Кроз мене имате живот Вјечни и на Небу и на Земљи. Васкрсење Христово је побиједило два највиша непријатеља људског рода: Гријех и Смрт. „Од данас ћу те поменути у Царству Мом“. Само Васкрсење је доказ Вјечног Живота и трајања Божанском Вољом, јер Он је страдао на крсту ради нас и нашег Спасења. Зато не отуђијте од себе оно чиме смо се потврдили у људе и народе, јер све што постоји постоји Вољом Његовом. Кроз њу нам је подарио право да будемо искра у Васељени, која увијек другачије свијетли, свјетлошћу Његовог Бића; исконски начин да то искажемо својим говором, говором љубави и будемо препознатљиви кроз вјекове, међу земљама и народима, чувајући за потомство оно што смо од предака часно наслиједили. Васкршња порука је у својој универзалности иста за све: Поручујемо у љубави Хирстовој свима да се врате својим коријенима и живе са својим светињама, чувају властито достојанство, како би знали сачувати и достојанство ближњега својега. Молимо се, без гњева и срџбе, Васкрслом Господу да исправи неправду и насиље у Црној Гори, како би се мир и праведност вратили за добробит наше сабраће у цијелом свијету. Молимо се и за оне који су скренули са Хирстовог Пута. Нека их Васкршња Свјетлост врати међу људе и подари Благост и Доброту! Наш Богом изабрани црногорски народ поздравља Васкрсење Господа Исуса Христа, славећи Вољу Његову! Наше миленијумско трајање потврђује Моћ Бога Живога, коју људска злоба не може зауставити на њеном племенитом путу! Нека је слава и хвала Тројици Једнобитној и Нераздјељивој сада и увијек кроз сва времена и сву вјечност! Поздрављам вас најузвишенијим хришћанским поздравом Христос Воскресе-Ваистину Воскресе

БУДИТЕ БЛАГОСЛОВЕНИ,АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ C М и х а и л о

C

3

ВАСКРСОМ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТАНЕБО ЈЕ ОТВОРЕНО ЉУДИМА

„И пошто прође субота, Марија Магдалeна и Марија Јаковљева и Саломија купише мириса да дођу и да помажу Исуса. И врло рано у први дан неђеље дођоше на гроб око сунчанога рођаја. И говораху међу собом: ко ће нам одвалити камен од врата гробнијех? И погледавши, виђеше да камен бијаше одваљен, јер бјеше врло велики. И ушавши у гроб, виђеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране, и уплашише се. А он им рече: Не плашите се. Исуса Назарећанина распетога није овдје, уста, ево мјесто гдје га метнуше. Него идите кажите ученицима његовијем и Петру да пред њима отиде у Галилеју, тамо ће га виђети, као што вам рече“. (Мар. 16,1-7). С овим ријечима св. јеванђеље описује нам најважнији догађај у историји свијета, догађај који је постао темељем храшћанске религије. Велико бјеше разочарење свештеника и старјешина јеврејскијех, јер Христос васкрсе трећи дан, као што је и прорекао. С тога поткупише стражу неби ли довели у сумњу васкрсење. А ученици Христови од страха сакрише се. Немојмо бити строги судије и осудити ученике. Јер, на позив Господа, они оставише своје породице, куће, чамце, мреже и ишли су с Њим три године. Бјеху свједоци Његове науке и чуда. Очекиваху дванаест столица око пријестоља, и мјесто пријестоља налазе крст, мјесто весеља жалост, мјесто славе смрт. Све њихове наде бјеху угашене у гробу Христовоме. Васкрсењем Учитеља страх ученика Његових претвара се у храброст, они излазе одмах из својих скровишта, неустрашиво проповиједају науку Христову и за њу полажу своје животе. Васкрс Исусов јасно је показао да је Он обећани Месија, да је син Божји. Бјеше окупио око себе народ, рекао му да Га је послао Отац, проповиједао је нову науку – науку љубави, научио је људе узвишеном моралу, свим жаром свога пламеног срца револтовао се противу зла, праштао гријехе покајним грјешницима, тјешио све који у животу ношаху тешки крст болова и страдања.Јевреји, којима бјеше највећи добротвор, добро су му вратили злом. Тужише га суду, свезаше, тукоше, пљуваху га, ругаху му се, на главу му ставише трнов вијенац, осудише на смрт, распеше на Голготи. Али

послије три дана Исус славно васкресе из мртвих, Његов гроб је празан. Дакле, благи Учитељ из Назарета Галилејскога побиједио је смрт и својим васкрсом потврдио своју науку. Он је син Божји, Богочовјек. Апостоли, који су послије Његовог васкрсења више пута с њим разговарали и јели, које је и тада поучавао, ширењем Христове науке и својом смрћу за њу потврдише своју чврсту вјеру у васкрсење Господа свога. Да је живот Христов био завршен Голготом и гробом, као што су жељели Његови непријатеље, тим би било завршено и Његово дјело. Међутим, уза све напоре тадашњих и свих других Његових непријатеља у току вјекова до данас, Његова је наука побиједила, донијевши свијету нову еру љубави, правде и истине. Од Христовог васкрса св. апостол Павле прелази на будући наш васкрс, којега је Господа Исуса васкрс узрок и залога. „У један пут у тренућу ока у пошљедњој труби, јер ће затрубити и мртви ће устати нераспадљиви, и ми ћемо се претворити. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.“ ( I Кор. 15,52 – 53). У својој првој посланици Јеврејима ово је описао овим ријечима: „Јер ће сам Господ са заповијешћу, с гласом арханђеловијем и с трубом Божјом сићи с неба, и мртви у Христу васкрснуће најприје. А по том ми живи који смо остали заједно с њима бићемо узети у облаке на сусрет Господу на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити.“ (I Сол. 4,16-17). Са васкрсом Господа Исуса Христа небо је отворено људима, основано је царство небеско. Оно је припремљено и понуђено свима људима, и стоји до њихове слободне воље хоће ли заслужити вјечно блажнство или вјечне муке. Као што је познато, два су пута у животу. Један тежак и мучан, који кроз многе потешкоће води пут врлине; други лак и удобан, често цвијећем посут, који води на ниже у понор и провалију – пут гријеха. На људе, који иду путем врлине, могу се примијенити дивне ријечи писца Псалама: „Блажен човјек који не живи по савјету безбожничком, и на путу грјешничком не сједе. Већ му омиље закон Господњи, и законом се његовим бави дан и ноћ. Па ће бити као дрво засађено уз потоке многоводне,

4које даје свој род у своје доба, и чије лишће никада не вене, а све што предузме, срећно ће му успјети.“ (Псал. I, 1-3). А на људе, који иду путем гријеха, односе се ријечи истога писца: „Није тако безбожницима, него су као пљева коју вјетар развијава. Због тога неће опстати безбожници на суду, нити грјешници на збору праведних, у пропаст ће отићи пут безбожнички.“ (Псал. I, 4-6). И данас када прослављамо свијетло Васкрсење Христово, испитајмо своју савјест којим путем ми идемо у животу своме, дали путем врлине, дали путем гријеха. Ах, срце се испуња јадом и чемером, душа плаче када се помисли како је већ више година један дио нашега народа, нарочито омладина и мушка и женска отишла путем гријеха. Немогуће је у неколико ријечи истаћи који су узроци томе. Неколико опсежних штампаних књига једва би могло потпуно расвијетлити тај проблем. Истина је да су стари Грци имали мудру ријеч: профилакса т.ј. предохрана. Паметније је болест спријечити, избјећи, него разбољети се, често својом кривицом, а често кривицом других, па се лијечити. Свако је лијечење скупо, доста пута споро и тешко, а некада немогуће. Грјехови људски ишту лијечење. Нашу цркву боли такво стање. Она је била увијек и сада црногорска црква. Она је дијелила и дијели са својим народом и добро и муку и њене мајчинске груди испуњене су жалошћу због мука и страдања њених и грјехова љуцких па заблуђелу ђецу позива да се покају и врате Господу Богу и њој у њено свето материнско крило. „Један Бог и Отац свих“. (Еф. 4, 5). На другом мјесту апостол Павле је рекао: „Који се владају по духу Божјем, они су синови Божи“. (Рим. 8, 14). Као што се заблуђели син из приче Христове покајао и вратио оцу своме, тако и грјешници треба да се искрено покају, и да сваки од њих рече у души својој: „О Боже, ти си Бог мој, ја те иштем у зору, жедна је тебе душа моја, за тобом чезне тијело моје у земљи сухој, жедној и безводној.“ (Пс. 63.). Као што су старјешине јеврејске распеле Исуса Христа на Голготи, тако несавјесни и неспособни распињу душу народну на крст страдања. А као што је Господ Христос својом божанском снагом побиједио смрт и васкрсао тако и праведни, способни и савјесни људи својим пожртвованим радом спасавају душу народа. „Праведник ће од вјере своје жив бити“. (Прор.Авак. 2,4). Једном је питао апостол Петар драгога Учитеља својега:

„Господе коме да идемо? Ти имаш ријечи вјечнога живота“. (Јов. 6,68). Да, Господ Исус Христос има ријечи вјечнога живота, и он нам показује пут којим треба да идемо. Он је рекао: „Ја сам васкрсење и живот, који вјерује мене ако и умре живјеће“. (Јов. 11,25). А св. апостол Павле рече: „Христос уста из мртвих и би новина онима који умријеше.“ (I Кор. 15,20). Христос је истина, живот и пут. Истина је божанска свјетлост јер у Светом Писму пише: „Бог је виђело и таме у њему нема никакве.“ (I Јов. 1,5). Господ је рекао: „Будите синови виђела“. (Јов. 12,36). Није сва тежина у томе што сви гријешимо, неко више а неко мање, него у томе што обично нећемо да признамо своје гријехе, да се за њих кајемо и извршимо добра дјела достојна покајања. Исто као што нема оздрављења, док болесник или грјешник не призна да је болестан, док он отиде способном љекару, док не слуша његове савјете и не узимље љекове који му се дају и грјешнику нема поправке без признања, покајања, св. исповијести светог причешћа и добрих дјела. И као што се лакше лијечи болест, док је у почетку него кад је захватила цијели организам, тако се и гријеха лакше ослобађамо у почетку док не освоји сву душу нашу. Птица, када стане ногама на смолу, може лепршати крилима и ослободити се, али ако јој смола захвати и крила, заробиће је, а то је духовно ропство, а хришћани не смију бити робови гријеха, јер воле духовну слободу као најосновнију потребу своје душе, у њој остварују и дају достојанство човјека што је и неопходан услов духовне љепоте и хармоније. Душама сахрањеним у гробу грјехова, а искрено покајаним Господ опростиће гријехе и васкрснути их. „Кроз човјека би смрт и васкрсење мртвих.“ (I Кор. 15,21). Потрудимо се „да примимо усиновљење“ (Галат. 4.5). а који су убице, на њих се односе ријечи које Господ Исус Христос рекао апостолу Петру: „Врати нож свој на мјесто његово јер они који се маше за нож од ножа ће изгинути.“ (Мат. 26,52). Спаситељу наш, Ти, који се удовичину сину у Каину рекао „Устани!“ (Лука 7,11) и устао је из мртвих; Ти, који си Лазар васкрсао из гроба (Јов. 11,43), услиши молитве наше, и данас, када славимо свијетло Воскрсење Твоје, васкрсни и нас из гроба грјехова наших!.

Редакција Лучиндана

5

ВЕЛИКИ ПЕТАК На уздигнутом мјесту, под плавим балдахином, окружен Рипидама, крстом, зеленилом и свијећама, у мирису тамјана и звуку побожних пјесама које Њега величају – лежи Он, скрштених руку и затворених очију. На његовим изблијеђелим уснама види се потоњи мученички осмијех. Из руку и ногу циједи му се крв на бијелу плаштаницу. Свијеће горе! Блага треперава свјетлост њежно Га милује. Па и ово велико сунце хита да Га види и да му се поклони. Његови блистави зраци улазе кроз црвена прозорска стакла, косо и оштро падајући на

ријечи исписане на балдахину „Осана до Вишњих“ и по Његовом челу и укоченим ногама. Стари свјештеници у дугим, црним одеждама, озбиљни и блиједи, пјевају Статије. Њихов глас подрхтава као и Свјетлост на гробу Господњем. Пун је искреног бола. Уплакана жена неутјешно гледа са великог иконостаса. Причиња се у овој полутами, као да ће са Њега саћи и да ће цјеливати Га, спуштањем мајчиног пољупца на склопљене очи својега мученика, Сина..................

Божо Милиновић

ГОЛГОТА ХРИСТОВА

Када се Христос, прије толико вјекова, са трновим вијенцем савио био под тежином крста, праћен са смијехом и увредама од стране свјетине, - ишао на Голготу, мјесто своје казне, - он је ишао да умре за исти ту свјетину а у лицу те окупљене свјетине – и за читаво човјечанство. Јер, човјечанство у лицу својих бољих представника у то вријеме, заборавило је било свој животни задатак; људи су заборавили били да су они божанског поријекла, да су они синови Божји и својим животом свим силама они се стараху да униште у себи оно што их је узидало над свијетом. Стубови правде и добра били су пољуљани и човјечанству је пријетила, осим тјелесне смрти, још и смрт душевна – страшна и вјечна. И тада је Христос, Син Божји, примао на Себе гријехе цијелог Човјечанства и умро као злочинац свијета – за злочине свијета, јер да није умро Христос – морало би умријети човјечанство. Кротак и мирољубив, великодушан у Својем савршенству Он је Себе жртвовао за свијет који је Његов крсни трновити пут, умјесто цвијећа, посипао увредама, иронијом и подсмијехом. Јер, гријешни свијет није знао и није предвиђао оно што је звао и предвиђао Божанствени учитељ, страдалац. И када су се на врху Голготе чули потоњи ударци чекића, и када се земља тресла и одјекивала страшни еха, када се Сунце помрачило, звјездани систем пореметио, када је на земљи наступила била тама, када су громови и муње извјештавали Васиону о злочину

над Сином Божјим, и када је свјетина, а Његош би додао „пучина је стока једна грдан“, викала ужасно: „Распни Га, распни! – Он смирено мољаше Свога Оца: „Господе, опрости им, јер не знају што чине“. – Христос је жртвован. Свршио се страшни, нечувен у историји човјечанства, ужасни злочин. Али правда Божја, била је задовољена. Христос је страдао, али синови љуцки опет су постали синови Божји. Човјечанска смрт била је побијеђена Христовом смрћу и Васкрсењем. Прошли су часови голготских патњи. Христос је својом страшном смрћу уништио дубоко царство пакла, гдје је на челу својих сљедбеника светковао своју побједу над свијетом. Али, јако се леди срце и стеже ум, када се помисли како се ново и спашено човјечанство – својим животом и и дјелима – стара да уништи спасоносно и божанско дјело Христово. Крсни завјет Христов још бруји у овом свијету човјечанства, а оно га свакодневно распиње. Свијет стење од мора суза и патњи, крв се лије по готово читавоме лицу земље – то човјечанство иде својој сопственој Голготи, јер се овога пута свршава Голгота Христа, а идућа је Голгота човјечанства. И у ове покајничке и свечане дане посвећен Голготи Христа нека сваки од нас, нека цијели хиршћански свијет добро промисли у себи о себи и својим дјелима, о своме животу, куда га она све воде и својој будућој Голготи или будућем Васкрсењу.

Мирко Драговић

6ВЈЕЧНО АКТУЕЛНЕ ХРИШЋАНСКЕ ТЕМЕ

ЧЕКАМО ХРИСТА

Путеви савременог свијета су тужни, а живот људски несталан и веома тежак, па и често безнадежан. Земља је постала уска. Спуштила су се небеса. Простор је изгубио своје ширине и дубине. Одвратило се око од неба. И од простора. Гледа у дубине своје душе. И тамо је пусто и празно. Зато одјекује вапај, Гдје си Спаситељу, да удахнеш вјеру једном покољењу свијета, да оćетимо твој благи корак и видимо твој осмијех и да топло речеш: „Мир Вам, људи, на земљи“. Јавио си се давно. Вјекови су прошли од тада. Тихи заборав пада на твој негдашњи долазак. Завијани су путеви твојих корака. Нема мира на земљи. Букте пожари мржње, шкргућу зуби, ничу освете, народи се кољу. Твоја вјера остала је једна и једина оних који желе живот на земљи, Христе Спаситељу! Чекају колибе и села, предјели и државе. Континенти и свјетови. Чекају на планини, на њиви, на водама и у гори. Човјек немирно корача овом земљом, грубом и црном и вапи и тужи за оним пристаништем мира, који нам ти прорица кад дође у ову долину плача и мучења, Христе Спаситељу! Живот је постао бесциљан и залудан. Нема обећаног мира у свијету. Нема, што је још страшније, мира у људској души. Извиру зла и рушење свијета помаља се са сваким сванућем дана. Удахни Спаситељу, дах вјере у боље ćутра,

напој очи наше љепотом слика мира и нека наше ухо чује шум хода онога великога дана, ради којега си долазио међу људе. Да чујемо тихо долажење спокојства на узнемирене душе. Врати нам вјеру да је добар брат, друг, пријатељ, суćед. Да се може ослонити човјек на човјека, сапутник да нам не мисли о злу, и да нам неће вратити злом добро које другима чинимо. Врати нам вјеру да се добра дјела награђују, а зла казне. Уклони она страшна раскршћа на којима су данас животи, душе, раскршћа одакле не умије поћи ни појединац, ни група путем утјехе и мира. Спаситељу дођи. Жудни и жељни смо мира. Ми, једно тужно покољење никло у мукама, у покољу око нас, истрзаних живаца и преморене душе крвљу – и сад снуждено као преплашено стадо, и убијено новим страхом од пакла и покоља који припремају једни другима на овој планети. Христе дођи. Вјерно те чекају они који су намучени. Празна нам је душа. Рањена нам је вјера у добро свијета. Дођи Христе, чекају те многи раширених руку. Реци свијету. Мир вам људи на земљи. Долазим и носим вам царство мира. Христе, дођи чекамо те.

Драгиша Н. Боричић

УСКРШЊИ АСПЕКТИ

Својим Рођењем, Страдањем пролазећи кроз искушења и патње примајући трнов вијенац и откупљајући гријехе човјечанства, које плива у грјеховима, пороцима и злу, својом мученичком Смрћу за Човјечанство и својим Васкрснућем, Богочовјек Исус Христос је донио међу људе човјечност и доброту, закуцао на тврде капије срца љуцких, да их отвори једне другима, да их оплемени и облогороди. Он је први проповиједао да се љубављу, њом и кроз њу, човјек најбоље приближава Господу и губавцу. Крај својих проблема, несрећа, мреже и зала човјек и човјечанство могу наћи и налазе тако животворно на вјеки вјекова у узвишеним принципима и садржају Спаситељеве науке и њеном бескрајном

савршенству и Божанској природи. Свијетли празници Христова васкрснућа долазе нам у божанственој љепоти, која прожима и одуховљава свијет. У сјају и радости прољећа, долази и добрима, и злима, и онима који имају вјере у побједу добра, и онима који су малодушни – долази свима нама , да очисти наше душе и да наше мисли, осјећања и жеље отргне од неваљалства и упути их на правце узоритог моралног живота. Долази да у људским душама пробуди и васкрсне узвишена осјећања Љубави, Правде и Истине. Празник Христова васкрснућа дочекујемо са радошћу и весељем, јер је то слављење успомене на страдања, смрт и васкрснуће за хришћане највећег Учитеља свијета. Успомена на појаву Онога који

7је, прошавши кроз сва искушења и патње, примио трнов вијенац и искупио гријехе човјечанства, које плива у пороцима, злу и неваљаству, изазива у нама усхићење. Славимо Онога који је претрпио најтеже муке да би највећа Истина, коју је Он проповиједао, ускрснула и разагнала црне облаке зла. Усхићујемо се Њиме зато што је међу људе донио човјечност и доброту и што је први закуцао на тврде капије срца људских, да их отвори једне другима, да их разњежи и оплемени. Он је био сушта доброта и највећи проповједник Истине и Правде, те је, прогоњен мржњом оних који Га нијесу усљед личне покварености разумијевали, много страдао ради Љубави, тога основног принципа Његове узвишене и свете науке. Отворивши Своје велико срце пред тврдим и затвореним срцима других људи, Он је први проповиједао да се Љубављу, њом и кроз њу, човјек најбоље може приближити ногама Господовим и срцу у губавца. Протекло је много времена од онога дана када је људска мржња распела Спаситеља свијета, али свјетлост Његове науке све јаче и јаче свијетли, обасјава и загријава људе, уздижући их из нискости и неморала на чисте и зрачне висине врлине. Зато наше душе треба да буду испуњене изразима неизмјерног богопоштовања, смјерности, срдачности, племенитости, честитости, човјечности, да у животу остваримо узвишену науку Богочовјека Исуса Христа, који је за хришћане највећа Љубав, највећа Правда и највећа Истина. Окупани у источнику препорођајне божанствене чистоте, ми се данас сјећамо оних времена када су неправда, самовоља и тиранија господариле свијетом и, у знак пијетета, упућујемо своје мисли, жеље и осјећања Ономе који је положио најдрагоцјенију личну жртву да ослободи род људски и да људске међусобне односе постави на најисправнију основицу правичности, искрености, човјечности и доброте. Његова наука је садржана у начелима која јасно формулишу како човјеков однос према Богу тако и човјеков однос према другим људима, према својим ближњима. У основи свега, прије свега и изнад свега је Љубав, основни принцип узвишене хришћанске науке. То је најјача унутрашња веза која спаја људе једне с другима и која спаја њихове душе с највишим Бићем. Љубав је осјећање, у њој нема материјалнога, она је слободна, она поштује и једино омогућује слободу других људи. И поред грдних неједнакости међу људима и у животу, Љубав је једина божанска моћ која пружа могућност и заснива платформу на којој се постиже унутрашње душевно изједначење људи. Љубављу и кроз њу људи најбоље увиђају да су и

њихови ближњи као и они, да осјећају, мисле, да се веселе, да су тужни, да се узносе, да малаксавају, да се боре, да клону, да се дижу, да падају, да су живи, да осјећају. Љубављу људи виде у другима саме себе и волећи себе и друге настоје да своје односе према ближњима уреде онако како желе да и њихови ближњи поступају с њима. Љубав онемогућава тиранију, самовољу, притисак, она људе не сматра као предмете, те с њима не поступа по укоченим механичким системима. Зато је Спаситељ свијета, у својој божанској љубави према људима, сматрао све људе као браћу, као синове једнога Оца небеснога, осуђујући све пороке, који сметају да се међу њима зацари Љубав, Доброта, Правда и Истина. Живот и дјелање Спаситеља нашега треба да нам послужи као најузвишенији примјер према коме ћемо удешавати свој живот и свој рад, да бисмо постигли највеће савршенство и блаженство, које нам обећава Његова божанска наука. Принципи хришћанске науке треба да одређују живот и поступке свију нас, свих појединаца, свих чланова друштва, свих народа, свих држава. Данас је више него икад прије потребно да се човјечанство, које је застранило са стазе моралнога живота, врати Његовој науци, да на њеном источнику прими божански врутак, који ће оживотворити, просвијетлити, узвисити, оплеменити његова стремљења у животу. Мржња, злоба, завист, подвале, подозрења, сумњичења, пријетње – што све данас господари свијетом – нестаће само онда када народи буду на Љубави засновали своје међусобне односе. И национализам, чији су напони достигли кулминацију, и економска криза, и социјално питање, и политичке пертурбације нашли би свој крај само у Спаситељевој науци. Ратних опасности, оружаних акција, убијања људи, злостављање људи, свега тога не би постојало кад би се друштва и државе организовале на основи хришћанске науке. Из мрачних дубина моралне нечистоће, покварености, изопачености, трулежи, задаха, из једног очајног душевног хаоса који господари свијетом,човјечанство треба да изађе на свјетлост Истине, Љубави и Правде. Прожет Његовом животвореном снагом, Његовим примјером, Његовим животом, Његовим радом, Његовим страдањем, Његовим искупитељством, данашњи свијет треба да се кроз Христа препороди у један бољи, љепши, узвишенији свијет. У један свијет који неће знати за лаж, за подлост, за преваре, за отимачине, за мржњу, за злостављање другога; у један свијет који ће омогућити свима људима живот

8достојан човјека, пружајући им максимум услова да се на једној моралној и религиозној основи успињу у све области напретка душе, духа и тијела. Христом, кроз Христа, помоћу Христа људи би једино могли да побиједе зла која господаре, и да на трон живота поставе идеју савршенства и моралне чистоће. Иначе, ако се удуху хришћанске науке не преуреди људски индивидуални и друштвени живот, катаклизма је неминовна било прије било послије. И зато, да би се избјегло све оно што је штетно и некорисно по душевни и општи живот људски, потребно је да се пође стопама великог Учитеља, Исуса. И данас, светкујући празник успомене на васкрснуће Исуса Христа, настојмо да у себи васкрснемо, да га испољимо и да њему саобразимо наш живот у друштву, држави и човјечанству – настојмо,дакле, да оживотворимо Спаситељево узвишено начело: „Љуби ближњега свога као самога себе и не учини другоме оно што нијеси рад да ти други учини“. Али ове узвишене поруке или друге од двије највише Божје заповијести непрекидно крше они који се вербално толико позивају на Христа, уздижући себе до готово највећих хришћана на планети и дајући својем народу атрибут небеског народа. Први грађанин Црној Гори суćедне Србије никако да буде оно чиме се титулише – демократа. Васкрс Божјег сина који славимо као и други хришћански народи он је Црногорцима честитао њиховом негацијом. Поновио је стари став из Радионице Groserbenthuma, Црногорци и Срби су један народ, при чему су Црногорци Срби. Из тога произилази, како он тврди, да је Црна Гора српска држава коју су стварали Срби. Крајњи циљ ових порука није „љуби ближњега свога“ него „уби ближњега свога“, за сада ријечима а послије како се буде могло. Његов колега, први човјек српске дипломатије на Светосавској академији у Бијелом Пољу отворено пријети Црној Гори – ближњем своме, увјерен да је пријетња љубав према другоме као према самоме себи. И то, у часу када је повукао својег амбасадора из Црне Горе и готово прекинуо официјелне односе са својим ближњим, у овом случају Црном Гором. Драги његов колега, Мркоњић жели Луку Бар. Не смета њему што је изнад Румије лимена црквена караула, а за њега одавно већ економска питања су политичка. Лука Бар, вели он, није за Србију економско него политичко питање. Наставља он тамо гдје је Гарашанин стао. И то по оној старој, гдје ја стадох, ти продужи, само за обојицу важи исто што и за српског преćедника

(љ)уби ближњега свога! Ту се не завршавају српски дарови за Ускрс Црној Гори припремљени. Србија тражи од ЕУ да успори Црну Гору и њен пријем у евроатланске Интеграције. Чему брзо Црна Гора да напредује, кад може споро. И треба споро, јер тако је Србији боље. Кад већ Србија не може у ЕУ, бар у догледно вријеме, зашто да онда тамо испред ње иде и првачи Црна Гора. И тај захтјев је постављен по српској рецепцији Христове жртве, васкрсења и Хришћанског наука само мало превертирано и гласи (љ)уби ближњега свега. Односно да будемо прецизнији „уби ближњега свога“, зашто би га љубио. А да је тако најбоље свједочи и то, што официјелна Србија још није официјелно признала Црну Гору. Посебни тумач поруке „љуби ближњега свога“ је СПЦ у Црној Гори. Девастацију Румије подизањем гвоздене карауле на Румији којом су разбили тровјерски култ ове свете планине и Св. Владимира Дукљанског и тај својеврсни sacrum интеррелигијског екуменизма, у древном Antibariumu, она тумачи као величанствено дјело, а критичаре овог својег конфесиоцида етикетира као мучитеље вјере Христове. Јер, она је једини тумач Христа. И не само то. Она је изнад свих и сваког, па и изнад самог Христа. Њен нови поглавар умјесто да љуби ближњега свога прогласи ЦПЦ неозбиљном дружином и оклевета још једном црногорску светињу. И док он умјесто Хришћанске љубави шири њен сурогат – мржњу, његов поп Виловски, крадљивац црквеног новца и блага из епископије на Косову бјежи на Свету Гору заборављајући да је вриједност хришћанског васпитања и мудрости већа од драгог камења. Заборавио је и он као и његови налогодавци „да од корала и бисера нема спомена, јер је вриједност мудрости већа него драго камење“ (Јов. 28,15-18.). А један свјештеник, монах Антоније Давидовић који се већ 7 година самоизоловао од српског клира животом у шуми мало је да буде савјест СПЦ, савјест Христових и Божјих службеника и мисионара. Никакав узвишени гест клира СПЦ неможе освијетлити морални лик њихов оптерећен симонијом, етнофилетизмом, Јудиним гријехом. У праву су сви они киоји тврде или ће устврдити, да СПЦ не служи Бога и Господа нашег Исуса Христа него своје управљаче, свој синод, своју црквено-државну националну политику, мржњу према ближњему своме и Другоме, своје гријехе и пороке, земљу, а не небо. И најзад најновији изум нама ближњих и „виших“ духом. У операцији „Балкански ратник“, Црна Гора је Каин по њиховом србоцентричном тумачењу стварности, а Србија је само Авељ, иако

9су улоге Адамових синова потпуно супротне од ових српскорежисерских додјела. Да би још једном СПЦ и Србија доказала своју приврженост Божјој заповијести „Љуби ближњега свога“, позива и организује просрпску и антидржавну опозицију Црне Горе у њој самој да се удружи, помаже и освоји на локалним изборима оних 12 општина како би кривотворила пописну вољу грађана Црне Горе у предстојећем попису становништва и тако доказала не само да Црногорци нијесу већина већ су Срби и српска мањина. По овом изуму треба репетирати 15. март 2003.године али на још убједљивији начин у корист Српства и српске „љубави“ према ближњима, претапањем Црногораца у Србе. Потоњи ускршњи дар који СПЦ у Црној Гори доноси јој на дар је њен наум да мијења име. Да избрише испред ријечи православна, префикс српска у називу. Владика Василије би на то рекао а Св. Петар Цетињски додао има нечесова политическа причина Тому“. Ко се својег имена стиди, он се Богу неискрено моли. Он обмањује и себе и другога. Са њим нијесу чиста посла. Тај не љуби ни себе, па одакле може „љубити ближњега свога“, када и себе мрзи. Али ако у таквоме нечему

нема љубави ни за себе ни за друге, лаковјернима има порука: „Вук длаку мијења, а ћуд никад“. Значи ли то да прво име треба укрити и даље му и идеологији одбаченог имена служити као и досад. Значи тако, већ никако. Тражити добро за себе чинећи зло другоме без потребе најдубља је негација Божје заповијести „љуби ближњега свога“. Умјесто ове Божје заповијести „љуби ближњега свога као самога себе“, они су је девалвирали и редуковали на само њен завршни дио „љуби самога себе“. Иако то раде у име Спаситељеве науке управо они који су се о њу најдубље огријешили ми и њима и свима Хришћанима поручујемо да ће нам свима бити боље, ако васкрснемо у себи Спаситељево начело и другу највишу Божњу заповијест: „Љуби ближњега свога као самога себе“. Нека узвишена Христова наука обасја и оплемени љуцке душе и нека их изведе из лавиринта савремених порока и грјехова на свијетле стазе моралног и узоритог живота.

Борислав Цимеша

ХРИСТОС, НЕРАСКИДИВА ВЕЗА БОГА И ЧОВЈЕКАБогочовјек Исус Христ, Син Божји и Син Човјечји стоји у средишту небеске и

земаљске историје. Изван њега је несхватљива веза Бога и свијета, између Једног и мноштва, између стварности апсолутне и свијета стварности

Земаљска судбина условљена је небеском судбином

У природи Бога, у дубини Његовој налази се неки праисконски тамни бездан, у чијим се дубинама свршава теогонски процес или процес Богорођења. Тај је процес већ други процес по упоређењу с првобитном неоснованошћу, која се не може ничим изразити, која је апсолутна, ирационална и која се не може мјерити никаквим категоријама. Постоји неки праизвор, неки кључ бића из којег бије вјечити поток. У тај вјечити извор вјечито се уноси Божанска свјетлост и у њему се свршава акт Богорођења. Признати такву израционалну, тамну праоснову, значи имати пут за откриће и схватање тајне могућности динамике у дубинама Божанског живота. Развијање трагедије страсти у Божанском животу, гдје је центар страдања самог Бога, Божјег Сина ради искупљења и избављања свијета, једино се може објаснити тако, да дубоки извор трагичног сукоба,

трагичне динамике и трагичних страсти постоји у дубинама самог Божанског живота. А то је оно што одриче свака углађена рационалистичка теорија о Божанству, што одричу сва очешљана учења која се тако плаше да пренесу трагичну динамику на Божански живот, јер говоре само о Божанству које је лишено свих унутрашњих супротности и свих унутрашњих сукоба, то јест говоре о Божанству до краја логизираном и рационализованом. То највеће откриће које су извршили немачки министичари, иако не први пут, најснажније је изражено у њиховим творевинама. Оно је у великој мјери условило судбину све немачке филозофије јер се, уистину, у свој немачкој филозофији открива чињеница да у праоснови бића стоји неко ирационално вољно начели да се сав смисао и сва суштина свјетског процеса садржи у расвјетљавању тамног ирационалног начела

10и у космогонији и у теогонији. Из тога се може извести закључак који ће и бити претпоставка моје метафизике историје: земаљска судбина условљена је небеском судбином, у небеском животу се свршава трагедија расветљавања и избављања кроз Божанске страсти, трагедија која условљава процес расветљавања у историји свијета. Такво схватање Апсолутног, карактери-стично за немачку мистику и, дјелимично, за њемачку филозофију, нарочито филозофију Шелинга и још више Бадера, подудара се и с дубљим схватањем хришћанства. Све нас то нагони да прије него што даље почнемо да развијамо нашу метафизику историје, откријемо прамистерију која се извршила удубини бића, првобитну драму бића. У чему је она?

Бог и човјек

Ова драма је драма односа између Бога и човјека. Како ми схватамо ту првобитну драму? Мислим да је ова драма или мистерија хришћанства – мистерија рођења Бога у Човјеку и Човјека у Богу. Уистину, у основи хришћанства се налази тајна рођења Бога у човјеку и рођења човјека у Богу. У већем или мањем степену, у разним периодима хришћанства откривала се једна или друга страна те тајне. У историјској судбини јаче се открива тајна рођења Бога у човјеку. Како је рођење Бога у човјеку средишна тачка свјетске судбине, човјечје судбине, земаљске судбине овог свијета, то је тако исто дубока и она тајна која се у исто вријеме свршава и у дубинама Божанског живота: тајна рођења човјека у Богу. Јер, када је туга човјечја за Богом и одговор на ту тугу откривење Бога у Човјеку и рођење Бога у човјечјем духу, онда је и туга Божја за човјеком и рођење у Богу човјека – туга за љубљеним и љубљеним у слободи, а одговор на ту тугу – рођење човјека у Богу. Свршава се тајна антропогонског процеса. То је одговор – динамика за динамику Божју. Јер када постоји Божја динамика у којој се рађа Бог, онда постоји одговор – динамика у којој се рађа човјек и открива човјек. То је прамистерија духа, првобитна мистерија бића, која је уједно с тим и средишна мистерија хришћанства. Зато се у средишној тачки хришћанства, у лицу Христа – Сина Божјег спајају двије тајне. Уистину, у лицу Христа извршило се рођење Бога у Човјеку и рођењу човјека у Богу; у тој тајни остварила се слободна љубав између Бога и човјека и не само да се у савршенству открио Бог, већ се и у савршенству открио човјек, открио се

Богу први савршени човјек, као одговор на позив Божји. То је унутрашњи скривени процес у самој Божанској стварности, то је најдубља Божанска историја, која се одсликава у свој спољашњој историји човјечанства. Уистину, историја је не само откривење Бога, већ и одговор – откривење човјека у Богу. Сва сложеност историјског процеса је у узајамном утицају и у унутрашњем утицају два откривења, јер историја није само план откривења Божјег, већ и одговор - откривење самога човјека, зато историја и јесте тако страшна и тако сложена трагедија. Када би историја била само откривење Бога и поступно примање тог откривења, онда она не би била тако трагична.

Слобода као основ односа Бога и Човјека

Трагедија, драма историје, условљена самим Божанским животом, одређена је тим што је тајна историје тајна слободе. Тајна слободе је не само тајни факт да се врши откривење Божје већ и факт да се врши адекватно откривење човјечје воље, откривљење човјеково, очекивано од Бога у самим дубинама Божанског живота. Свијет је зато настао што је Бог испочетка зажелио слободу. Када Он не би желио и не би очекивао слободу, онда свјетског процеса не би било. Умјесто свјетског процеса постојало би непокретно, одувијек савршено царство Божје, као нужна условљена хармонија. Само зато је свјетски процес страшна трагедија, само зато у центру историје стоји распеће, крст на којем је распет Син Божји, само зато у центру стоји страдање Бога, јер је уистину Бог зажелио слободу, што представља прамистерију свијета и првобитну драму свијета. Мистерију и драму слободе у односима између Бога и Његовог Другог, онога кога Бог љуби и од кога хоће љубав, јер је у слободи смисао ове љубави. Та првобитна, рационална несхватљива, у своме праизвору савршено ирационална, ни на шта несводљива слобода и јесте одгонетка трагедије свјетске историје. У тој слободи не врши се само откривење Божје човјеку, већ и адекватно откривење човјека Богу, зато што је слобода извор појаве динамике, процеса, унутрашњег сукоба и унутрашње иживљене противрјечности. Зато се веза између слободе и метафизичке историје не може раскинути. У слободи се налази одгонетка на схватање Божанског живота као трагичне судбине и живота свијета, живота човјечјег, као трагичне судбине историје.

11

Без слободе нема историје.Откривење историје схватљиво је за човјека

само кроз Христа

Када не би било слободе, онда не би било ни историје. Слобода је метафизичка праоснова историје. Откривење историје схватљиво је за нас, за човјечји дух, само кроз Христа као савршеног човјека и савршеног Бога, као савршено спајање, као рођење Бога у човјеку и човјека у Богу, као откривење Божанства човјеку и адекватно откривење човјека Богу. Апсолутни човјек, Христос, Син Божји и Син Човјечји, стоји у средишту и небеске и земаљске историје. Оне је унутрашња духовна веза ове двије судбине. Изван Њега је несхватљива веза између свијета и Бога, између мноштва и једнога, између свијета стварности, стварности човјечје и стварности апсолутне. Историја само зато и постоји што у њеној сржи постоји Христос. Христос је најдубља мистичка и метафизичка основа и извор историје, драмске и трагичне њене судбине. Њему иде и од њега полази Божанска страдалничка динамика и свјетска човјечанска страдалничка динамика. Без Христа она не би постојала и она не би била схватљива. Зато је и постојала у јеврејском народу историја, јер је у њему постојало мистичко предосјећање, у којем се зачела веза између небеске и земаљске историје. Кроз Христа, уистину, метафизичко и историјско престају бити раздијељени и постају спојени и поистовјећени. Само метафизичко постаје историјско и само историјско постаје метафизичко; небеска историја постаје земаљском историјом, а земаљска историја се схвата као моменат небеске историје. Схватање прамистерије и првобитне драме бића, као драме слободне љубави, као тога да је Бог зажелио слободу – обратна је страна тога, што је Бог зажелио човјека, затужио за човјеком, ако говоримо о томе у терминима и изразима митологеме, а не апстрактне филозофеме. А то, што је Бог зажелио човјека, значи да је Он зажелио слободну љубав његову. На томе се основала и на томе се одиграла тема свјетске историје, свјетске историјске судбине.

Слобода и нужност

Зато се, уистину, у слободној љубави садржи не само тема свјетске историје већ је у њој дато и рјешење те теме, али не кроз нужност, већ кроз слободу. Та тема даје свјетској историји страшан и крвави карактер, који многе нагони да

посумњају у то да постоји Божја промисао и нагони их на мисао да је сва историја искључење Његовог постојања. Непомирљиви изгледају: тријумф вјечитог злог начела над добрим и постојање Божје промисли. Али када схватимо само Божје биће и прамистерију живота као мистерију слободне љубави, онда овај приговор не само да није тачан, већ је обратно, трагична страдалничка и мученичка судбина све свјетске историје баш манифестације те унутрашње мистије љубави, излив факта, да је судбина свијета задатака у недокучивој тајни слободе, која је проузроковала све муке свјетског и човјечјег живота, које би могле бити прекраћене нужношћу, које би могле бити прекраћене Божјом принудом. Али то би противречило вољи Божјој о свршавању човјечје судбине у слободној љубави. Зато се све тежње свјетске историје за стварањем хармоније и побједом над тамним начелом боре с непокорном слободом, да је замијене принудом и нужношћу у добру и означавају само изведену ознаку једне прамистерије Божанске слободе. Оне су карактеристичне и у свјетлости хришћанске свијести морају се открити као саблазан која увијек прати човјекову судбину.

Начело и тајна блаженства као помирење слободе и нужности

Највећа тајна хришћанства која је узидана у темеље хришћанске цркве – тајна блаженства – и није ништа друго до хришћанству познато помирење и савлађивање кобног сукоба између слободе и нужности. То је савлађивање и „кобне“ слободе и „кобне“ нужности. Ријеч“кобни“ овђе значи несавршену слику и неадекватну унутрашњем бићу самим реалности, која рефлектује несавршенству наших ријечи и нашег језика. Слобода садржи у себи тамно ирационално начело које не даје никакве унутрашње гаранције да ће свјетлост побиједити таму, да ће Божански задата тема бити ријешена, да ће се одговорити на тему о слободној љубави, на тему коју је Бог задао. Слобода може бити „кобна“, она може поћи путем побједе над тамом, путем који води истрјебљењу бића. Такав кобни карактер слободе већ је начело нужности. Када би се свјетска историја условила само једном, ничим нерасвијетљеном слободом, или ничим неограниченом и са слободом везаном нужношћу, фатумом – онда свјетски процес не би имао унутрашњег излаза; он не би нашао себи излаз у слободној љубави, објављеној од Христа у сржи свијета, од Христа као савршеног Бога и савршеног Човјека. Ни слобода ничим неосвијетљена, ни

12нужност не дају гаранције, не могу да обезбиједе такво рјешење свјетске драме слободне љубави. Зато и постоји блаженство које значи рјешење сукоба између слободе и нужности у неком тајанственом помирењу слободе и Божанског фатума. Блаженство не противрјечи слободи, блаженство је у унутрашњости истовјетно са слободом, блаженство побјеђује ирационалну таму слободе и води је слободној љубави. Зато је главна тајна хришћанства везана с блаженством, то јест са савлађивањем сукоба између коби слободе и коби нужности у слободној љубави. Наиме у блаженству се реализују односи између Бога и човјека и рјешава постављена тема Божанске драме. Зато у свјетској историји, у судбини свијета и судбини човјека, дјелују не само слобода човјечја и природна нужност, већ дјелује и Божанском блаженство без кога ова судбина не би била остварена, а мистерија се не би могла извршити. То је једна од главних момената сваке хришћанске филозофије историје, која се бави открићем човјека у историји.

Међусобни однос блаженства, слободе и нужности

У историји се врши врло сложен узајамни утицај три начела: начела нужности, начела слободе и начела блаженства. Међусобни однос та три начела условљава сву сложеност човјечје судбине и у њима треба гледати првобитне метафизичке силе, које дјелују у историји. Тако, у судбини хуманизма, који ће заузети средиште моје пажње, јасно ће се открити узајамни однос између блаженства, слободе и нужности. Сав свјетски процес стоји у занаку човјека, Човјека писаног великим а не малим словом, а у сржи његовој стоји судбина Човјека, која се условила првобитном Божанском драмом. Само мит о човјеку, као средишту ове свјетске судбине и моменту у самој Божанској судбини, даје одгонетку на основни проблем

метафизике историје и условљава главне духовне силе које овдје дјелују. Само веза између процеса теогонских, космогонских и антропогонских објашњава историју као начело метафизички унутрашње и духовно, а не противметафизичко, а не супротно унутрашњој духовној стварности; ова веза не дијели већ спаја у неко унутрашње јединство, које нам је дато у нашем духовном искуству. Ја тврдим да човјечје духовно искуство, када је стварно продубљено, открива везу између метафизичког и историјског, између небеске стварности која је продубљена духовна стварност и стварности земаљске; оно одгонета човјечју судбину, која има коријен у судбини самога Божанства, рјешава загонетку историје, не само као историје свјетске, човјечанске, већ и као историјске небеске.

(Наслов, поднаслов и међунаслови су редакцијски – прим.ред.)

Николај Берђајев

13

ДРАГЕ ЦРНОГОРКЕ, ДРАГИ ЦРНОГОРЦИ, СВИ ВИЉУДИ ДОБРЕ ВОЉЕ!

Честитам вам Бадње вече, у име Бајица – Мартиновића и Бориловића – који и ове године доносе и налажу Бадњак Црногорски да се на његовом пламену огријемо и заједно испишемо још једну страницу у другом љетопису борбе за Црну Гору и њене светиње.

Нека искре са овог светог олтара полете небу као свијеће освјештане за душе витезова Божићног устанка...душе ће им се ноћас од радости над Цетињем узвијати......

И нека просвијетле душе онима који и данас разапињу Црну Гору на крст – којима закон лежи у топузу, и онима који и данас Јудиним сребрњацима мјере и цијене Црну Гору, Црногорску Цркву и Црногорске светиње.

Уз Бадњак вам доносимо поруке МИРА, ЉУБАВИ, СЛОГЕ, БРАТСКОГ ПОМИРЕЊА И БРАТСКОГ ПРАШТАЊА, али и поруку да за нас нема веће Светиње од Црне Горе и да за нас од Црне Горе нема ништа прече.

Честитам вам Божић поздравом којим је Земља за вјечност од Неба поздрављена – МИР БОЖЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ! Нека у ваша срца утрли љубав, мир и спокоја здравље и срећу у ваше домове

Живјели !!!Бадње Вече на Цетињу Ипо ђакон ЦПЦ

НИКО Ј. МАРТИНОВИЋ

ИСУС ХРИСТОС, УЧИТЕЉ УЗВИШЕНОГ МОРАЛА

Прво схватање личности Исуса Христа, које отскаче од осталих, састоји се усљедећем: Исус Христос је заиста историјска личност. Богочовјек, који је био обдарен високим духом, великим природним умом и истанчаним моралним осјећањем. Он је живио онако као што је друге учио да живе, остао је до краја вјеран своме високом моралном идеалу и ради тога је у свом животу постигао потпуну хармонију, јер је смрћу запечатио своју вјерност идеалу, као што је, с друге стране, изразио изванредно велико саучешће и љубав према онима који страдају. Тако је била величанствена и очаравајућа Његова личност и Његово дјело. Према томе, Исус Христос се јавља као учитељ једнога узвишеног морала, који, уствари, и сачињава суштину Његовог учења. Све друго што је легенда уплела у историју и живот Исуса Христа као чудесно и натприродно, треба одбацити. Као историјска личност Исус Христос је предао једно уистини изузетно учење, коме нема равнога, али је ипак цијело то учење једна историјска појава, којом је геније могао да открије и покаже универзалне основе. У томе је „суштина“ хришћанства и његов огромни историјски значај.

Заблуда Харнаковог рационализма – Христос није обична историјска појава, нити се може

као и све свести на емпиричку основу

Својим општим ознакама то схватање припада Харанкиу и читавој групи осталих рационалиста и, као бајаги, нерационалиста. Ово је, очигледно, општа појава код научне и критичке мисли новога времена, која је против натприродног и чудесног и која покушава да све сведе на његову емпиричку основу. Помоћу једне огромне критике они који су се придржавали горњега мишљења, старали су се да докажу, да Исус Христос и само хришћанство имају свога чврстога основа у јасним и научним објашњењима природних и историјских појава и узрока. Али већ сама околност, да су требали да признају историјску вјеродостојност личности Исуса Христа и Његових дјела, као и вјеродостојног (макар и без чудесних елемената) извора из којих могу да се црпе обавјештења о Христу, Његовом животу и Његовој науци – само та околност минира им цијелу осталу грађевину.

14За хришћане, Христос је Бог, Син Божји,

Бого-човјек., Спаситељ свијета, Благи учитељ, Небеско пристаниште...

Као историјски факт, хришћанство се показује у својој најтипичнијој појави још од самога почетка. Оно се креће и надахњава јасно израженом вјером у Исуса Христа као сина Божјег, као Месију,који се оваплотио да спасе људе од гријеха, да их очисти и препороди, да их освети и уздигне до Бога – њиховог Оца. И само је том својом страном хришћанство потчињавало срца и душе људи. За Исуса Христа, који је био распет и који је васкрснуо, умираху гоњени хришћани... За њих је Он био Бог, Син Божји, Спаситељ свијета, Благи учитељ, Небесно пристаниште... И та вјера одушевљаваше апостоле, прве и најближе ученике Христове. Она је та која је обузимала својом стихијском творачком силом и оне, који нијесу виђели Христа „во плоти“, али које је озарила Његова љубав и благост. Све ове појаве не могу бити објашњене схватањима рационалистичке критике Харанкове, његових претходника и сљедбеника, који би хтјели да од Исуса, као обичног човјека, изведу цијело хришћанство. Најтеже ће објаснити силу, ону

препородилачку и спасоносну силу, коју излива Христов лик и која се непрестано излива већ двадесет вјекова и која обузима људску душу у толикој мјери, да је претапа и да је чини новом, очишћеном и узвишеном! Што се тиче моралног учења Исуса Христа, како су га претставили рационалисти, наиме, само у својим природним историјско-кристичким основама, оно би, заиста, и да остане ненадмашно пред свима осталим моралним учењима, било лишено оне силе, која га чини божанским и ненадмашним. Идеја спасења од гријеха, сила која искорењује зло и гријех, која препорођава, чисти и обожује – та сила слаби и ишчезава, када би се то учење претворило у једну обичну историјску појаву.

Г.Ст.Пашев

Биљешка о аутору:Г.Ст.Пашев, професор теологије, један је од најпознатијих бугарских теолога 20. вијека. Поред осталих, знаменито је његово теолошко дјело „Морално учење Исуса Христа“. Између два свјетска рата преведено је и објављено у више издања код јужнословенских народа.

15

О ЦРКВЕНОМ ОКТОИХУ

Октоих (грчки Окто ихос, а словенски, тј. црквенословенски Октоих или Осмогласник) је темељни богослужбени појачки зборник који садржи различите пјесме посвећене Христовом Васкрсењу у оквиру неђељних, васкрсних служби. Пјевају се суботом на малој и великој вечери и неђељом на јутрење и литурђији. Пјесме су у Октоиху, као темељном зборнику православне традиције тј.насљеђа и свакодневице у православним црквама, разврстане према систему од осам црквених гласова. Структура тих осам гласова је: четири аутентична и четири плагална према грчком обиљжавању, односно осам гласова по словенском. У студији о Октоиху, руски епископ Модест говори да у то вријеме апостолско богослужење није било кодификовано и позива се на прву Посланицу Ап, Павла Коринћанина, гл. 14, стих 26, који у преводу гласи: „А кад се сабирате, свако од вас има псалам, има казивање... Јер можете пророковати сви, један по један, да сви уче и да се сви тјешење“. Важно је указати да аутор молитве и пјесме помиње као равноправне садржаје богослужења. Наравно, поезија је била инспирисана вјером и у служби вјере. Међутим, догма преображена у пјесму зрачи љепотом, плијени музиком и намеће се људској свијести и духу да је усвоје. Литургичка литература информише да богослужење хришћанске цркве првих вјекова није обухватало све догмате вјере, већ је то остварено тек Октоихом, крајем осмог вијека. Међу творцима Октоиха помињу се Јован Дамаскин, Теодор Студит, цар Лав Премудри, Константин Порфирогенит, Теофан никејски, Јефрем Сириван, Теодор Ласкар, Јосиф пјесмопјевац, и др. – људи разних времена, друштвеног статуса, националности, али заједничко им је било што су били даровити пјесници. Зато епископ Модест „Октоих назива „првом пјесничком књигом хришћанске цркве“. Дамаскину се приписују стихире на „Господи вазвах“ и „Хвалите Господа“. Октоих садржи готово цијелу амплитуду хришћанске умјетности ријечи. Теме поетских састава Октоиха – антифона, ирмоса, кондака, стихира, тропора условљене су хришћанском догматиком и апологетиком. Углавном фигурирају библијски мотиви: купина која гори и не сагоријева; Аронов

штап који је процвјетао; Дажд на Гедеоновом гумну; Изгубљена и нађена драхма; Исајино пророштво о рођењу Месије; Благовијест Марији Ђевојци; Чудотворно рођење Исусово; Пилатово суђење Христу; Распеће, тродневно гробовање Христово; Васкрсење и јављање апостолима. Главни субјекти пјесама су Христос, Богородица и Свети Дух. Христу је посвећено 234 строфе, Богоридици 36, а Светом Духу23. Адам и Ева, Мојсије, пророци Исаија и Јован Претеча, цареви Језекија и Давид, анђео Гаврило, Разбојник са крста, апостоли Петар, Андреј и Јаков, Марија Магдалена и жене мироносице помињу се узгредно. Међутим, у циклусу пјесама о Христу доминира мотив васкрсења, који постаје лајтмотив Октоиха. Са текстовима пјесама ређају, се евокације јеврејске историје. Блаженства и Христове Беседе на гори, јеванђелске сентенце. Све ове интерполације претежно су пјесничке слике, састави реторичког и ритмичког својства. Када се са аспекта поетике анализира Октоих, прије свега видимо како се догме преображавају у пјесме. Суштина догмата о Светој Тројици је да су Бог Отац, Бог Син и Дух Свети три ипостасије јединог Божјег бића. Ову служену мисао пјесник је изразио овако: „Од Светог Духа је наука о Богу: јединица је три пута света. Јер Отац је без почетка, од њега се роди Син без времена; и Дух Свети је истог обличја, на истом пријестолу...“ /Антифон 3 Осмог гласа/. Текстови Октоиха нијесу комуникација с паством већ с Богом. Октоих или Осмогласник је један од веома важних црквених богослужбених књига, која се стално у цркви употребљава од неђеље Свих светих т.ј. прве неђеље по Духовима до уочи суботе неђеље месопусне. Ова књига се најдуже преко године употребљава за пијевницом што значи да је намијењена искључиво појцима. Стално је преко седмице у употреби, изузев дана када се светкују неки Господњи, Богородични и празници светих. За сваки дан у седмици од суботе до идуће суботе садржи разне врсте литургијских пјесама промјенљиве садржине и напјева. Као што му и сам назив казује у току једне седмице од суботе до сљедећег петка поје се одређени глас, а има их осам гласова различитих мелодија. Круг од осам седмица са осам гласова назива се столп (стуб)

16и у току богослужбене године највише их може да буде осам. Октоих се издаје у двије књиге са по четири гласа (1-4 и 5-8). Данашњи Октоих редиговао је св. Јован Дамаскин, али не потпуно него добријем дијелом. И прије и послије њега постојали су редактори ове књиге и аутори разних пјесама које се у њој налазе. И прије знаменитог дјела Дамаскиновог у погледу израде осмогласног мелодијског система, написао и највише у његовим службама, првенствено за неђељне службе. Треба одмах истаћи да је Октоих књига у којој се прославља Христово Васкрсење сваког дана у седмици. Литургијска служба Васкрса у Октоиху се не налази него у посебној књизи, Цвјетном триоду и тамо је уписана дивна Дамаскинова служба Пасхални (васкрсни) канон познат у химнографији као Златни канон. Најзначајније пјесничко дјело је његово труд и плод које је постигао пишући све врсте пјесама у Октоиху које величају Ускрс као празник над празницима. Ту и у поменутом Златном канону очигледна је сва пуноћа и раскош мисли и осјећања. Први познати редактор једног зборника литургијских пјесама, које су се пјевале на осам гласова спомиње се антиохијски патријарх Севир (Север), управљао и из емиграције, који је морао да напусти Антиохију и да се склони у Александрију због монофизитске јереси, која је дуго пустошила по Истоку. Спомиње се од 512 – 538.г. Како је припадао монофизитима, његови списи временом су изгубљени, иако је као прогнаник у егзилу лијепо примљен. У тзв. октоиху патријарха Севира налазе се прве службе архиђакону Стефану, апостолима Петру и Павлу и осталим апостолима. По мишљењу неких савремених истраживача у октоиху сачували су се рудименти многих Севирових пјесама. Њему припада и најстарија молитва Богоридици, која се данас налази у православном часослову у чину вечерње и чита се у току Великог поста и гласи: „Под Твоје милосрђе прибјегавамо, Богородице, не презри наше молитве у невољама него нас од биједа избави једина чиста, једина благословена“. Постојало је и тада осмогласно литургијско пјевање особито током VI в., али није било редиговано као што је постигао Дамаскин, захваљујући његовом високом музичком образовању и пјесничком таленту. Северов биограф пише да кад је увидио патријарх да народ воли и зна да пјева на разне напјеве, то је он „као отац који воли своју ђецу“, учествује „с њима у забавама, уводи у цркве дужност нарочите појце зване псалте, сам пише химне и предаје их појцима да их уче с народом. Он је уносио у свој Октоих напјеве Антиохијске

цркве који се јављају током IV и V в. Његов Октоих сачуван је само на сиријском језику“. Интервал од патријарха Севера до појаве Јована Дамаскина изгледа да није имао неког значајног представника у редакцији Октоиха. Први је Дамаскин у своме времену. Он је „оставио за собом велики пјеснички опус. У формирању Октоиха његова је одлука одлучујућа“. Он је редактор овог зборника најважнијих црквених пјесама, а уз то и редактор канона као пјесничке форме. Ипак Јован је био само реформатор, а не и први састављач Окториха“. Његово дјело наставио је и допунио Јосиф Химнограф, најплоднији и најзнаменитији међу осталим писцима и редакторима Октоиха. Структура Октоиха огледа се у редосљеду више свештених радњи, које су међу собом независне, а повезује их духовни мистички ланац литургијског назначења. Оне су као саће у кошници, које су ипак текстуално самосталне. Заиста Октоих дјелује као својеврсна кошница мисаоно-емотивних химни и све се сједињују литургијским особинама ове црквене умјетности, као и догматског смјера. Тај поредак почиње увече вечерњом уочи сјутрашњег дана; неђеље а завршава се сјутрадан послије подне. Видјели смо да је Октоих таква богослужбена књига, која је посвећена празновању неђеље као успомене Васкрса, зато ћемо излагати, због ограниченог простора, структуру ових богослужбених чинова, који су томе празнику и посвећени. Тако велика вечерња почиње читањем 103. псалма у којем се врло сликовито приказује стварање свијета и Божије старање о створеном, одржавање творевине, пад првог човјека, Христов долазак и Његово дјело спасења. Затим се читају катизме. То су одабрани псалми који имају своју симболику. Псалтир је подијељен у двадесет катизама, а свака катизма има три подођељка. Пјевају се стихире на стихове из псалма 129. и 141. Стихире су за неђељну вечерњу прво Дамаскинове, затим Анатолијеве и Павла Аморејског. На крају стихира долази свечано пјевање догматика, у којем се велича Богородично дјевичанство и слави Христов долазак међу људе у божанској и човјечанској природи. Вечерње се завршава пјевањем тропара по гласу. Разликујемо велико и мало повечерје. На малом повечерју, које се служи сваког дана, поред псалма и разних молитава, чита се канон Богородици. Јутарња богослужења почињу полуноћницом. Постаје недељна, суботна и посведневна разноликог садржаја псалама и молитава.

17 Јутрење разликујемо васкрсно, празнично и свакидашње. И овђе износимо поредак васкрсног јутрења у духу поруке Октоиха. У јутрењи имамо богат репертоар духовно-богословских спјевова о Христу и Његовом спаситељском дјелу. Пошто свештеник прочита молитве пред иконостасом и појац прочита шест одређених псалама, почиње пјевање тропара. Затим читање сједална, кратких пјесама уз које се читају и катизме. Потом долази пјевање 134. и 135. псалма хвалитног и величање догађаја неког празника или светитеља. Онда низ од шест васкрсних пјесама у којима се приказују анђели и жене мироносице на Христовом отвореном гробу. Послије читања еванђеља недељног (има их 11 одређених одјељака које описују Васкрс) долази пјевање канона по ирмосима. Ирмос је „једна строфа од неколико стихова и служи за углед осталима и по ирмосу се равна мелодија канона“. А канон је збир од девет односно осам пјесама. То су библијске пјесме које имају симболични значај, а односе се на долазак Христов. При крају канона пјева се величање Богородици састављено од Богородичне захвалне молитве Богу што је удостојио да роди Спаситеља свијета, чији се текст налази у Лукином еванђељу (Лк. 1, 46 – 59) са припјевом „Часнију од керувима и славнију од серафима, која је без губљења

невиности Бога Ријеч родила, истиниту Богородицу величамо“. Мисли се да је ову молитвену пјесму написао Козма, еписког мајумски. Ексапостилар долази одмах послије канона и означава одашиљање апостола на проповијед. На крају долазе хвалитне стихире на стихове псалама у којима се велича име Божије (пс. 150-151). На крају ових хвалитних псалама и стихира долази еванђелска стихира у којој се опјевају васкрсни догађаји у одјељцима васкрсних јеванђеља, којих има 11, исто као егзапостилара и еванђелских стихира јер приказују исте догађаје. Затим се пјева дивна пјесма Велико славосоовље у којем се слави тројични Бог. На крају један од два васкрсна тропора по гласу који се сваке неђеље смјењује. У св. Литургији удио Октоиха је присутан у пјевању стихира по наредном гласу на стихове из Христове бесједе на Гори (Мт. 5, 1 – 12).

Редакција Лучиндана

Литература:Филарет, архиепископ черниговски: „О пјесмопјевима и пјесмопјевањима Источне Цркве“, Чернигов 1864. Модест, епископ лубиаски: „О црквеном Октоиху“, Кијев 1885.г. М. Драговић: О Октоиху (рукопис).б.г.н.

ОВАПЛОЋЕЊЕ И ВАСКРСЕЊЕ

Двије основне догматске истине на којима почива читаво учење Цркве, прожимају све текстове Октоиха. Као неко драгоцјено ткање, сав корпус Октоиха прожимају ове мисли о Оваплоћењу и Васкрењу. Дамаскин као богословски систематичар на темељу највеће истине под Сунцем да се Бог јави људима посредништвом Ђевојке, која је била и остала Дјева, изводи закључак на основу јеванђелске истине о овој тајни. За људски разум то је недокучиво, јер прелази границе сазнања. У појави Богочовјека сажета је сва наука благовијести, у чију суштину човјек не може разумом ући. И јеванђелист Јован, који је удостојен највећих виђења, овај чин описно приказује: „У почетку бјеше Логос и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде што је постало. И Логос постаде тијело и настани се међу нама и виђесмо славу Његову“ (Јов. 1,13 – 14). Како је ово настало велики теолог и пјесник каже: „И

гдје хоће Бог, побјеђује се природни чин (Догматик 7. гласа) у центру његове пажње је Богородица која је безгрешно зачела и родила Богочовјека Христа. Заједничарство Бога и човјека се огледа у овом догађају из кога сви други израстају и уводе нас у тајну страдања и васкрсења Богочовјека. Као што је чудесно Христово Оваплоћење тако је и Његово страдање, Крсна смрт, силазак у Ад и васкрсење. Безбројни су лирски преливи пјесничког израза који славе Васкрсење као побједу над смрћу и ослобођење човјека за вјечну заједницу с Богом. Тако се у тропару осмог гласа чита: „С висине се сишао милосрдни, три дана си провео у гробу погребен, да нас ослободиш грјехова, животе и васкрсење наш, Господе слава Теби“. Или „Сабеспочна Ријечи Оцу и Духу, благоизволио си тијелом узаћи на крст и смрт претрпјети и васкрснути умрле Својим славним Васкрсењем“. Врло је импресиван садржај васкрног тропара другог гласа: „Када си сишао у смрт, животе

18бесмртни, тада си умртвио Ад блистањем Свога божанства, када си и мртве од провалије смртне васкрсао, све силе небеске пјеваху Животодавче Христе Боже наш, слави Теби“.

Мирко Драговић

Биљешка о аутору:Мирко Драговић (1891-1944), познати црногорски теолог и свјештеник аутокефалне ЦПЦ. Учесник

Божићњег устанка 1919.г. Писац више теолошких студија и књига, међу којима и научне монографије и студије „Свети Сава није спаљен“. Трагично је страдао од енглеске авионске бомбе приликом савезничког бомбардовања њемачких трупа на тлу Црне Горе.

САРАДНИЦИ СВ. ЈОВАНА ДАМАСКИНА НА ПИСАЊУ ЦРКВЕНОГ „ОКТОИХА“ И ЊИХОВ РАД

И СТВАРАЊЕ

СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН

Јован Дамаскин је син угледне хришћанско-арапске породице, која је била врло богата и властелинска. Рођен је у Дамаску око 650.г. и био је веома образован у световним и богословским наукама. Помагао је оцу у вршењу врло повјерљиве дужности министра финансија на калифовом двору. Када је крајем седмог в. почело прогањање хришћана, Јован напушта државну службу, ослобађа своје робове и богато имање дијели сиротињи. Повлачи се сасвим из Дамаска и одлази у ман. Св. Саве Освећеног близу Јерусалима, гдје се окупио велик број учених монаха. Јерусалимски епископ га је рукоположио у чин свештеника и поставио у граду за проповједника, јер се истицао знањем и великим даром говорништва. Ускоро напушта ову дужност и предаје се испосничком животу и писању књига. Дамаскин је оставио значајне теолошке расправе и био први богослов-систематичар на Истоку. Особито је врло значајан његов рад на Октоиху. Он је не само редактор новог издања Октоиха, него и реформатор

византијске богослужбене музике, коју је коначно формирао на осам гласова. Доста је писао у црквеној литургијској поезији. Послије св. Андреја Критског, који је почео да пише каноне, Дамаскин је и поред тога, још много написао. Његови су канони на Васкрс и све Господње и Богородичне празнике; догматике и стрихире на малој и великој вечерњи, као и на јутрењи. Његове су пјесничко – теолошке преокупације Оваплођење (јављање Бога у тијелу и Христов Васкрс). Поред мисли ап. Павла о јављању Бога у тијелу (I Тим. 3,16; јевр. 1,2; 2,14) Дамаскин директно пише „Оваплођење је једина новост под Сунцем“, алудирајући на Соломонову песимистичку изјаву „Ништа ново под Сунцем“. Поред низа још и других литургијских творевина писао је дивне бесједе у славу Богородице и у заштиту икона. Упокојио се у Господу прије 753.г. (Фрагмент из студије „О црквеном Октоиху“)

Епископ Модест

У реду сарадника на изради Октоиха било је више писаца, углавном византијских монаха. Њихов рад се одвијао током осмог и деветог вијека. Велик број њих потиче из манастира св. Саве Освећеног, па су добили заједничко име саваити, иако сви они нису учествовали у формирању ове књиге. Дајемо њихове кратке биографије и упућујемо заинтересоване на литературу у којој су опширно приказани.

Анатолије, монах Студитског манастира у Цариграду и ученик знаменитог настојатеља овог манастира Теодора допуњавао је стихире Дамаскинове на вечерњи на Господи возвах и на јутрењи хвалитне стихире. Живио је у IX в. Козма, епископа Мајума, града код Газе у Палестини. Родом је био из Јерусалима и рано остао сироче. На пијаци робља у Сицилији откупио га је Дамаскинов отац и усинио. Тако је

19постао адаптирани брат Дамаскинов. С њим је учио све богословске и свјетовне науке код једног врло образованог монаха Грка из Калабрије. У манастиру гдје су дуго живјели као монаси помагао је Дамаскину на редакцији Октоиха. Умро послије њега. Писао је каноне. Митрополит Смирне Митрофан (+880) спјевао је тројичне каноне. Митроплит никејски Теофан (845) саставио је каноне на седмичне јутрење. Митрофан је писао каноне: анђелима (понеђељак), апостолима (четвртак) и умрлима (субота). Јосиф Химнограф (+883). Родио се у Сицилији, а по смрти родитеља дошао у Солун и замонашио се. Ту је рукоположен у чин свештеника. Чувени Григорије Декаполит поведе га собом у свој манастир у Цариграду. Повераване су му деликатне црквене мисије. Јосиф је био врло плодан пјесник. Написао је четрдесет и осам канона за седмичне дане у Октоиху. Тако је писао: канон покајни (понеђељак), Претечи (уторак),

Крсту и Богородици (сриједа и петак), св. Николи (четвртак) и свима светима (субота). Византијски цар Лав Мудри (+911) написао је једанаест еванђелских стихира у којима се опјевају они јеванђелски догађаји којима се говори. Византиски цар Константин Порфирогенит (+959), син Лава Мудрог, написао је једанаест егзапостилара у којима се казује о одласку Христових ученика на проповијед. Никејски цар Теодор Дука Ласкар написао је Канон Богородици у покајничком тону, који се налази на крају Октоиха. Литература: Филарет, архиепископ черниговски: „О пјесмопјевима и пјесмопојањима Источне цркве“ Чернигов 1864. Модест, епископ лублински: „О црковном Октоиху“, Кијев 1885.

Архиепископ ФиларетЕпископ Модест

ВРАТИТИ ВЈЕРСКЕ СЛОБОДЕЦПЦ И ЦРНОГОРЦИМА

Његовој Светости Архиепископу Цетињском и Митрополиту Црногорском господину МИХАИЛУ

Поштована и Уважена Светости

Посљедњи вељесрпски политички јуриши на Црну Гору и Црногорце и колонијалистичко-асимилаторско понижавање и поништавање Црногорског народа – Црногорске нације, те антихришћанско и проклетничко духовништво новог српског патријарха наспрам Свете Црногорске православне цркве, и Ваше Светости, нијесу само тешке увреде упућене Држави Црној Гори и Црногорској православној цркви већ и холокаустичке поруке свим национално исказаним Црногорцима.

Тиме су се, дефинитивно, показала узалудним, па чак и самопонижавајућим, свеколика мишљења и настојања да ће се Црногорци и Црна Гора ослободити вељесрпског клеро-фашизма и асимилаторства на миран и негаторски начин, без ширег и смисленијег државног дјеловања, без поништења злочиначких и окупаторских одлука „подгоричке скупштине“ и династије Карађорђевића од 1918. до 1945. и вељесрпских

насионал-социјалистичких и клеро-фашистичких потирања свега што је црногорско од 1989. до 2006.године. Данас се државни темељи тек успостављене назависности и међународног кредибилитета Црне Горе поткопавају прецизним техникама уласка у сваку кућу, у свако обданиште, у сваку школу, у грађанске структуре, у научне, просвјетне, културне, медицинске и друге јавне установе и институције, као и у јавне и комерцијалне медије.

Од суверенитета Државе Црне Горе смо још исувише далеко – све док се Црној Гори и Црногорској православној цркви из београдских власничких књига не врати више од двије хиљаде културно-сакралних здања, које је Црногорски народ својим трудом и малом градио више од 12 стољећа, и док се из Србије не врати више десетина хиљада покретних црквених и умјетничких добара, Црногорци ће бити Народ и Нација без коријена, без своје историје и културе. Актуелне власти Црне

20Горе својим чињењем и нечињењем угрожавају све оно са чиме су Црну Гору освијестили и удостојили, као да нијесу скопне да уз незавиност и међународно признање Црној Гори подаре и суверенитет. А, без суверенитета ни у Европску Унију се не улази, јер је тамо суверенитет темељ и државне и националне препознатљивости.

Поштована и Уважена Светости,

Обраћамо Вам се јер сам згрожен самопонижавајућим понашањем и званичне и грађанске, посебно интелектуалне, културне и научне јавности Црне Горе – боље рећи њиховим муком на несношљиве и вулгарне атаке званичне Србије и новоустоличеног поглавара тамошње Српске православне цркве, и јер мислим да се више не смију толерисати клеро-фашистички, шовинистички, холокаустички и асимилаторски удари на све што носи црногорско име и презиме. Мислим да је дошло вријеме:

да се црногорско национално и вјерско негирање од стране Републике Србије и њених институција, од стране Српске православне цркве МОРА ХИТНО ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗОВАТИ, јер су до крајњих граница угрожена људска права и слободе Црногорског народа и вјерника Црногорске православне цркве.У том циљу је неопходно би било:прво, јавно и без одлагања од Скупштине и Владе Црне Горе тражити да се пониште свеколике одлуке „подгоричке скупштине“, српских окупационих власти, династије Карађорђевић и цивилним декретом формиране Српске православне цркве од 1918. до 1945.

године (ако треба поново скупљати потписе али овај пут више десетина хиљада грађана Црне Горе и дијаспоре),друго, обавијестити и анимирати међународну званичну и цивилну јавност да су Црногорском народу-националним Црногорцима званичном политиком Србије и њене Српске православне цркве, непризната и угрожена и људска права и вјерске слободе, јер су им свеколики црквена добра, па и културно-сакрална непокретна и покретна имовина одузети, окупирани и преведени у власничке књиге државе Србије, те тако одузето право на вјероисповиједање у својим црквама,треће, од Скупштине и Владе Црне Горе тражити да се права Црногорског народа и националних Црногораца озаконе као што се озакоњују права других народа и етничких група, јер је правни нонсенс да сви осим Црногораца имају озакоњена национална и грађанска права, и,четврто, инсистирати да се формира репрезентативно државно тијело које би координирало свеколике цивилне активности и на домаћој и на међународној сцени. Тиме би се Вашој Светости, архијерејима и свештенству створио простор за несметано и плодоносно обнављање Црногорске православне цркве, и за њено ширење у народу, чиме би се вратило достојанство Црногорској православној цркви.

С поштовањем и уважавањем, Ваш и Ваше породице вишедеценијски Пријатељ

Чедомир Љешевић, новинар и публицистаЧлан Митрополијског савјета

Подгорица, 14.02.2010.године

Д Е К Л А Р А Ц И Ј А

Ми сакупљени на протестном скупу у Подгорици свјесни уколико се великосрпски национализам који је преплавио Црну Гору не запријечи у зачетку неминовно ће довести до нарочито тешких посљедица и увећати цијену каснијег обрачуна са том појавом. Вјера да је могућа коегзистенција са агресивним националистима који свој смисао виде у порицању других и другачијих представља непознавање светосавља као погледа

на свијет и његових метода исказивања. Њихове методе су подређене циљу. А циљ им је поништење црногорског државног суверенитета, анексија у корист Србије и поништење свих црногорских грађана који се исказују другачије у црквеном, вјерском, културном и националном смислу. Светосавље није у стању да егзистира са било ким који је другачији из простог разлога што је утемељено на мржњи и агресији и поништавању

21права на постојање свих којих су другачији. Упозоравамо црногорску јавност и државну администрацију да дјелови државне администрације, опозиције и неке највише државне адресе понижавају нашу земљу, њену слободарску традицију, руше њен суверенитет и вријеђају национално достојанство и понос. Таква политика презира према држави и државном суверенитету коју показују одговорне адресе којима је у опису посла заштита највиших вриједности нашега народа и земље добила је озбиљне размјере које се свакодневно исказују и морају се санкционисати. Па позивамо државног тужиоца да против таквих покрене кривични поступак за кривична дјела подривања уставног поретка у корист страних сила, распиривања вјерске и националне мржње, увреде симбола и земље у цјелини и противуставне дјелатности. Позивамо грађане Црне Горе да се као достојни насљедници славних предака уједињени у одбрани највећих вриједности – части и слободе нашега народа и независности наше земље уједињени одупремо свим насртајима такве врсте ма с које адресе долазили. Питање различитих становишта о политичком и економском уређењу земље не смије бити препрека за заједничку одбрану најсветијих тековина које су нам преци крвљу бранили и одбранили. Зато упозоравамо да нико не умишља да ће неколика политичара чије је смисао политике борбе огољена власт у сарадњи са великосрпским политичким организацијама у случају конституисање државне власти одбранити земљу од мноштва подржаног из Србије које сања обнову Душановог царства у средњовјековним границама које подразумијевају и Црну Гору. Уколико би се остварио овај апокалиптички сценарио Црна Гора би коначно потонула за сва времена и то дубље него у вријеме турске империје. А сва наша деведесетогодишња борба за државну независност и националну слободу била би узалудна. Историја то неби опростила ни њима ни нама. Увјерени да је у лицу пресједника Филипа Вујановића концентирсан суверенитет и дигнитет наше земље и увјерени да господин Вујановић подрива и крши Устав покрећемо иницијативу да сагласно члану 149 тачка 4 Скупштина Црне Горе поред Уставним Судом покрене поступак за утврђивање да ли је предсједник Црне Горе господин Филип Вујановић повриједио Устав и сагласно њему на темељу члана 98 одлучи.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

Господин Вујановић више пута је јавно демонстрирао непоштовање симбола, грба и заставе земље чији је суверен дозвољавајући да се у неким општинама током његове посјете не свира цијела химна или се не истиче застава. На тај начин је повриједио члан 4 Устава. Посљедњом изјавом датој првом програму РТВЦГ којом је фаворизовао Српску Цркву као цркву стране државе и дисквалификовао Црногорску Православну Цркву позивајући се на изјаве страних суверена и духовних лица дубоко је увиједио црногорско национално и државно биће и наш народни понос. Сматрамо да је такав акт непримјерен предсједнику земље и захтијева најтежу санкцију. Јер је предсједник повриједио члан 7 Устава који забрањује било какво изазивање и подстицање мржње и нетрпељивости по било ком основу. А он је овом изјавом подстакао мржњу између припадника два народа и двије цркве. Предсједник је овом изјавом повриједио и члан 8 којим је забрањена свака посредна и непосредна дискриминација дискриминишући Црногорску Православну Цркву у духовним питањима у Црној Гори иако предсједник зна да је цетињска филијала београдске патријаршије на трон Светога Петра Цетињскога дошла 1918. године силом српског оружја. Предсједник је повриједио и члан 14 Устава којим се гарантује равноправност вјерских заједница и њихова одвојеност од државе. А он је управо одрекао равноправност Црногорској Православној Цркви и умијешао се у црквена питања за која није компетентан а и Уставом му је такво мијешање забрањено.

Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски

Михаило

Дукљанска Академија ПЕНПредсједник ПредсједникДр Божо Николић Младен Ломпар

Фондација „Свети Петар Цетињски“ Предсједник Драго Рашовић Црногорско друштво независних књижевника Предсједник Милорад ПоповићНВО „Ловћенска Вила“ Предсједник Стево Вучинић

22Протесни скуп у Подгорици (14.2.2010)

ПОНОВНО ПРЕЖИВЉАВАЊЕ ПРОШЛОСТИНико у Црној Гори не негира Србију и СПЦ, али зато Срби и СПЦ негирају

Црногорце и Црногорску цркву. Досљедна примјена хришћанског начела „Поштуј, да би био поштован“ је услов будуће мирне коегзистенције између негатора и негираних

Ваше Високо преосвештенство, уважени пријатељи и саборци, даме и господо!

INFANDUM ME IUBES REGINA RENOVARE DOLOREM - говорити о немилој прошлости значи скоро наново је преживљавати. То је усуд изгледа у Црној Гори. Историја нам се понавља, први пут као трагедија, други пут као фарса. Наш национални идентитет и државотворни интегритет поново је у опасности од пошасти великосрпског клерикално-политичког, културно-пропагандног и територијално-економског империјализма. Иако смо независна и међународно призната држава, владајући српски државни и црквени центри моћи не одричу се својим претензија према Црној Гори. Само се мијењају фигуре и потези на шаховској табли, мутирају средства и начини, али актери великосрпске завјере, комплота против Црне Горе не посустају, не јењавају.

Суочени смо поново с покушајем стиска њихове анаконде и са отровним угризом њихове црне мамбе, која жели да подрије темеље државности Црне Горе, да нам отме историју, културу, традицију, садашњост и будућност, да нас асимилира и апсорбује. Међутим, наш отпор је ту. Испољавају га државнотворно и национално самосвјесни Црногорци и њихове институције, о чему говори и наше данашње зборовање. Једно је да предсједник Скупштине Црне Горе и предсједник Владе Црне Горе стоје на бранику државног и националног достојанства Црне Горе, али поједини јавни иступи и чињење предсједника Црне Горе су у многоме другачији, и нијесу на томе правоме путу. Допустите ми да поводом тога кажем сљедеће: Мишљења сам да треба, напокон, достојно сахранити Ивана Црнојевића на Цетињу и обезбиједити му перјаничку стражу, а монахе и свјештенике окупаторске СПЦ, који у Цетињском манастиру држе под кључевима Светог Петра Цетињског и на Ћипуру, такође држе утамничене краља Николу и краљицу Милену, упослити да

у Његошевој улици чувају свога заштитника, „арбитра“, „канонисту“, који им супротно овлашћењима устава Црне Горе пружа бесплатну правну заштиту и политичко-идеолошко подршку.

За експликацију и елаборацрију црногорско-српских односа неопходно је направити конкретну и коректну аналитичку повијесну ретроспективу. Борхес је говорио: „Само једна ствар на свијету не постоји, а то је заборав“. Ми, Црногорци имамо право, и то је и етички и хришћански и рационално-политичко прагматички, тражимо извињење и пружамо да опрост гријехова почињених према нашој домовини и нацији, али немамо право на заборав, због предака и потомака. Историјске чињенице су неумитне, а писати историју значи, да цитирам професора прашког Карловог Универзитета др Карела Косика, значи „Говорити уистину онако како је било“, а било је, summa sumarum, овако: доминантно српске политичке елите, од Стефана Немање, преко Обреновића, Карађорђевића, српских влада Илије Гарашанина, Николе Пашића, Стојана Протића, Миленка Веснића, Љубе Давидовића, Милана Стојадиновића; преко политике коју је промовисала Влада Душана Симовића, Слободана Јовановића и преко вође равногорског српског четничког покрета Драже Михајловића и најзад Слободана Милошевића, Војислава Коштунице и добрим дијелом експонената политике предсједника Бориса Тадића, демонстрирали су и манифестују према Црној Гори освајачко-асимилаторски однос. Он се у првом реду састоји у покушајима урушавања црногорске државности и негирања националне посебности Црногораца. Нарочито, у том погледу, експонирана је Српска Православна Црква, о чему свједочи политички став према Црној Гори и Црногорцима који је имао некадашњи патријарх Гаврило Дожић, епископ Николај Велимировић, као и данашњи митрополит Амфилохије и новоизабрани патријарх Иринеј. Да

23је Црна Гора била жртва великосрпске окупације и анексије најбоље свједочи њена трагична судбина у раздобљу од 1918-1941. Примјерице, тада је српска војска и жандармерија у Црној Гори убила 9.000 Црногораца, запалила 6.000 црногорских домова, утамничила у разним затворима око 5.000 црногорских грађана, прогнала преко 4.000 Црногораца и политички егзил. И разумљиво је да српска владајућа елита, како политичка тако и црквена, требала би да се извини Црној Гори и њеним грађанима за сво зло које је Црногорцима и грађанима Црне Горе нанијето у периоду инвазије и експанзије великосрпског централизма, унитаризма и хегемонизма, посебно у 20-том вијеку. Зар није, најблаже речено, симптоматично, да, како раније Влада Војислава Коштунице тако и Влада Бориса Тадића, никада званично није признала постојање црногорске нације? Волио бих да могу прочитати документ којим је Српска Православна Црква признала постојање црногорске нације, али на жалост, такав документ не постоји. Подсјетимо се само на Амфилохијеву књигу „Враћање душе у чистоту“, у којој он говори да је „црногорска нација измишљена у Титовој и Ђиласовој лабораторији“ и да је „црногорска нација копиле Милована Ђиласа“. Толико о томе.

Најбољи начин дефинисања црногорско-српских односа је реципрочни принцип поштовања и уважавања који значи, одсуство хегемонистичких, територијалних, економско-политичких претензија, поштовања посебног црногорског историјског, културног и националног идентитета, уважавање чињенице постојања црногорског језика и Црногорске Православне Цркве. Не постоји нико у Црној Гори ко негира српску државу, нацију, културу и цркву, али за разлику од тога постоје у Србији кључне државне и националне институције које оспоравају или желе подрити темеље црногорске државе и нације. Црна Гора има право, с обзиром да је међународно призната независна држава, да води рачуна о својим животним интересима, и то није ништа лоше. Глас слободне Црне Горе ослушкује и артикулише демократску вољу својих грађана

коју су исказали на референдуму из маја 2006., без патренализма или смјерница са Теразија и Дедиња. Свиђело се то неком или не, али не могу црногорски Срби орати црногорску њиву и бацати сјеме у њу а Бога Молити да киша пада на Дедиње или Теразије. И на крају хоћу да кажем да оно што је виталан интерес Црне Горе није усмјерено ни против кога, па ни против свог сусједа, Србије и српског народа. Званична Србија суверено одлучује о себи, својим интересима и стратешким приоритетима, а Црна Гора има право, а то и чини, да самостално одлучује о свом развојном путу.

ХВАЛА

НОВАК АЏИЋ

24

ЛИМЕНА ГРАЂЕВИНА ИЗНАД БАРА

Када ће се уклонити гвоздена караула у облику цркве са свете Румије?

ПРЕПИСАНО ИЗ ЖИВОТА

БЕЗ СВОЈЕ ЦРКВЕ – НЕМА ГОРЕ ЦРНЕ

1.

28. фебруара ове године у Синдикалном дому у Никшићу и неколико дана раније у хотелу „Подгорица“ у Подгорици – чуле су се оштре ријечи критике, упућене од стране већег броја; научника, професора, новинара, књижевника, интелектуалаца, млађег свијета и вјерника Црногорске Православне Цркве (ЦПЦ) на адресу негатора црногорског националног индетитета. Поновљене су историјске чињенице из миленијумског трајања државе Црне Горе а кад је ријеч о историјској вертикали ЦПЦ саопштене су, по ко зна који пут, познате чињенице, да је његова аутокефалност фундирана

у „Устав Светог Синода у Књажевини Црној Гори“ из 1903.године те у „Уставу Књажевине Црне Горе“ из 1905.године и много времена прије тога – признања о Аутокефалности ЦПЦ, од стране Руске, Васељенске и других православних Цркава. Речено је и то да је одлукама такозване Подгоричке скупштине Црна Гора остала без Државе, Имена, Круне, Цркве, Војске, Нације, Културе... Такође, поновљене су бројна унутрашња преправљања постојећих цркава и манастира у Црној Гори од стране Српске Православне Цркве и изградње нових богомоље која одударају од историјске традиционалне препознатљивости

25црногорског простора, све у циљу затирања њихове исконске аутентичности. Истакнута је чињеница, да титулар над црквеном имовином је Београдска патријаршија. У незапамћеном атаковању у негирању свега што носи предзнак црногорско – речено је, да предњаче српски црквени великодостојници, државници Србије, њене институције као рецимо САНУ, медији и други а у аргатовању на тој работи обилато им помажу про-српске партије у Црној Гори, држави која им је дом и која, узгред речено, не шкртари кад је ријеч о редовној и сигурној апанажи. Угледници, паметари и вјерници ЦПЦ говорили су – да је црногорски народ данас један од најугроженијих у Европи и истакли да (они) не могу се Богу молити у цркве и манастира, који су градили њихови преци, јер су их запосјели свјештеници СПЦ који не признају ни њих, као националне православне Црногорце а већина њих ни, државу у којој живе и раде.

2. Непрекидно се, од стране неких институција, медија, књижевника, политичара и оних у Србији и Црној Гори; негира, својата или омаловажава црногорска киултура. Отуда, упућене су оштре ријечи на адресу ресорних државних органа и асоцијација, који би заједно, по природи посла, морали чињенички контрирати и ускратити обилато кредитирање импулсивне културне продукције, што се контира на рачун оних који покушавају „прекрстити“ Црногорце у Србе а нарочито сада када, идуће године се очекује попис становништва. Црногорска књижевничка продукција добија мрвице а на прсте се могу избројити пројекти у којима се приказује и валоризује национална култура насупрот фаворизовања туђе фестивалске продукције „свега и свачега“. Истакнут је поражавајући материјални, смјештајни, медијски третман и државни однос према највећим националним институцијама, као што је рецимо; ДАНУ, ПЕН – ЦЕНТАР, ДЦНК и други који су, уз речено и подстанари. Ни један писац и други стваралац, из ових институција или асоцијација, не може да гостује у Србији, дочим „њиховима“ се у Црној Гори дијеле велике паре и дају медијски публицитет. Речено је, да челни људи Србије – гостујући (не)позвано у Црној Гори отворено се мијешају у унутражње прилике у Црној Гори и држе лекције како су „Црногорци и Срби један те исти народ“ и како су „Србин – угрожени“.

3. Два, до сада одржана скупа црногорских; академика, научника, професора, књижевника, угледника и поштоваоца и вјерника ЦПЦ у Подгорици и Никшићу изазвала су оштре критике неких не-владиних асоцијација и(ли) удружења, новинара и политичара. Њихова теза је да таласање јавности о „тобожњој угрожености црногорског индетитета и о патриотизму јесу, од стране власти, наручене теме“ како би се „скренула пажња од опште пошасти „организованог криминала и његове спрега са властима“. „Превазиђени и циркусни патриотизам треба супроставити грађански патриотизам у чијем центру су грађани и њихова слобода“ – рекоше извјесне персоне, једном медију. Пљуштале су и друге дакако теже оцјене у том правцу. Рекли би демократе, ништа нарочито јер у лепези грађанских права и слобода, свако има право на слободу мисли, говора и писма. Међутим, кад је (баш) ријеч о људским слободама и грађанским правима православним Црногорцима су она итекако угрожена. Рекли смо да умјесто богослужења у црногорским богомољама свјештенство и вјерници ЦПЦ то чине на улице и тргове. Отуда и питање; има ли иђе на свијету да један конститутивни државотворни народ, се Богу моли на трговима или улицама јер у његовим богомољама то му није дозвоље (?!). Њихов национални индетитет под сталном пресијом је негатора црногорске нације, културе, језика и државе. А, баш без тих индивидуалитета црногорског народа нема ни фундамента државе Црне Горе. Ово тим прије јер у времену када Црна Гора тежила уласку у породици евро-атланских држава и народа, без тих индивидуалних препознатљивости – немогуће је избјећи утапање и нестанак једног од настаријих народа на балканским просторима у процеу опште глобализације.

4. Ко онда, критикује подгоричко-никшићка окупљања и ко се позива на институт грађанских права и слобода? Поради чега се жестоко напада теза о угрожености црногорског индетитета и све се релетивизују у „превазиђени патриотизам“ и онако, успут, саопштава поента „да је то индивидуална ствар појединаца“ те да оштрицу критике ваљало је уперити против „организованог криминала и њихове спрега са врхом државе“. Није ли то онда, превођење црногорских националних институција у актуелну политичку халабуку о „све општој борби против криминала“ или простије речено мијешање

26у послове државних институција задужене за ту работу. Има ли иђе у свијету примјера да се високо-образоване, научне, књижевничко-интелектуалне институције и асоцијације баве криминалом? Биће да су то рекле неке персоне, из оног народа, који би вољели да Црну Гору смјесте у неке недо-сањане велико државне пројекте или пак они који вјековима покушавају да својатају све што је ође црногорско а успут би „покрштавањем“ Црногораца их избрисали са географске мапе овог простора или пак, коначно, они који би политизацијом ових окупљања – придобили који глас више, на предстојећим локалним изборима. Додуше, потискивањем и(ли)

негирањем националног индетитета Црногораца, сада и ође и није нека новина. Наиме, најприје се то чинило замјеном тезе да су православци уствари Срби, па затим, да Црногорци треба да теже идеју јачања југословенства, космополитизма, комунизма те да је националност индивидуална ствар.Све је то дакле, прохујало овим црногорским просторима а највише се то чинило уочи државних пописа, који између осталог дају, суштински два одговора на питања о(п)станка Црне Горе и Црногораца.

ЉУБО МУДРЕША

27

О ШИРЕЊУ РЕЛИГИЈЕ

Теолошке теме

Начин поштовања и љубав према Богу што називамо религијом треба почивати на слободном избору и толеранцији. Нико нема власт над туђом религијом. Није држава установљена због религије нити религија државе раде, јер религија претходи држави и своје поријекло изводи из вишег узрока него што је то грађанска власт. Држава посједује свијест да је у њој нужна и религија и црква. Легитимна је одбрана религије и своје цркве од сваког насиља над њима свима, па и милитантним средствима што је кроз вјекове потврђивала и афирмисала слободарска црногорска историја под слоганом.

„За крст часни и слободу златну“

Корисност теме

Ако ишта заслужује да се цијелом мишљу жели, онда је то истинска религија и њено законито ширење. Јер људима ништа не може пружити већег задовољства нити изврсније користити него истински начин поштовања Бога, који зовемо религијом. Толике су добити које отуда проистичу да нико коме је дато да истински ужива у њеним плодовима не би могао порећи да она далеко за собом оставља сва друга задовољства, нити би пожелио да је замијени за ма које друго добро, колико год оно било. Љубав према другим људима, коју је природна свјетлост усадила у нас, налаже нам да исто ово задовољство које сами налазимо у религији не само молимо и за друге него и да им, колико је у нашој моћи, показујемо и пружамо помоћ и средства да до њега дођу. Да је, опет, у једном тако озбиљном и тешком послу потребна највећа предострожност и опрез, то неће довести у сумњу нико ко је ваљано промислио о свој озбиљности његовој. Треба, дакле, ваљано разлучити законита од незаконитих средстава и ову разлику досљедно поштовати. Ако се о овоме не буде водило рачуна, тада ће они за чије се добро заузимамо мислити о нама да им чинимо највећу штету, па ће умјесто осјећања задовољства у религији наступити највећа додијалост и мржња на оне који настоје да нам учине добро дјело. Сматрали смо да о овоме ваља изнијети неколико претходних напомена да

би тим јасније дошли до изражаја сва озбиљност и корисност теме коју претресамо. Полазећи од филозофских начелa, доказаћемо да је ширење религије милитантним средствима нешто што ваља одбацити. За другу расправу остављамо излагање о нарочитим ратовима који су вођени у сврху ширења религије; када та расправа буде упоређена с овом, јасно ће се показати који су ратови били законити а који незаконити.

Што је религија, на чему се темељи

Религијом зовемо начин поштовања Бога, док се поштоваоцима Бога зову они који се свесрдно труде око узношења славе божје и поштовања закона које је он прописао, били они природни или откривени. Како начин поштовања Бога може да варира с обзиром на различите појмове о Богу, то ће и религије моћи да буду различите, а из искуства знамо да се оне доиста великој мјери разликују. Како, међутим, само један појам о Богу и његовим савршенствима може бити онај прави – појам на који треба свести све оно што може да егзистира с бесконачним савршенством, док би сви појмови супротни овом били нужно лажни – то је и међу начинима поштовања Бога само један начин истински, па је, тако, само једна религија истинска. Све оно, наиме, што је у различитим религијама истинско требало би да буде обухваћено у овој једној религији, премда здрав разум захтијева од нас такво поштовање Бога какво може опстати међу људима. А ова религија, уколико се или темељи на принципима који потичу из природног сазнања, или је установљена каквим откровењем, назива се или природном, или откривеном.

Навели смо општи појам религије, који истовремено обухвата и све лажне религије, јер је то и у складу с језичком праксом, по којој религијом зовемо чак и онај начин поштовања Бога какав је уобичајен код удаљених заједница за које држимо да су далеко од истинске религије, без обзира на то да ли је у овом појму сачувана или не сврха религије – а то је узношење славе божје; а и за наш предмет овај је појам био прикладан и достатан. У нашој је расправи, наиме, ријеч не само о милитантном ширењу истинске већ и било које лажне религије коју њени сљедбеници држе за истинску.

28

Спољашња и унутрашња религија

Поштовање Бога обавља се или унутрашњим радњама, или се служимо и спољашњим радњама као знамењима унутрашњих, па отуда настаје разлика између унутрашње и спољашње религије. Природно и сигурно знамење нужно треба да се слаже с оним што је њиме знаменовано, ако знамен и његова употреба треба да буду истински. Нужно је, дакле, да спољашње радње којима настојимо да поштујемо Бога у цјелости одговарају унутрашњим; у сваком случају, спољашње радње не смију се обављати никако другачије до ли тако да не противрјече унутрашњем поштовању Бога. Одатле закључујемо да спољашњу религију треба уредити тако да буде саобразна унутрашњој, изузев ако спољашње поштовање Бога не би требало лишити сваке примјене. Спољашњих се радњи, наиме, прихватамо тако да други отуда могу да просуде какав је наш став о религији. Дакле, с промјеном спољашње религије без промјене унутрашње не долази ни до какве истинске промјене религије.

Није сада наше да овђе понављамо исте оне поставке које су већ претресане у врло опсежним и изврсно написаним религијским расправама многих учених људи. Оно што је досад речено довољно је за нашу тезу, а у осталим питањима упућујемо читаоце на списе у којима ће наћи специјалан опис карактеристика истинске религије; најбољи међу њима свакоме су такав добро знани да цијенимо да би посебно препоручивање овога или онога било сувишно.

Саобразна је представи о Богу

Будући да Бога треба поштовати религијом – а да му, опет, као предмету овог поштовања, не може бити приђенуто ништа што је супротно његовим атрибутима, дакле ништа што побјеђује гнушање – то религију ваља утемељити сагласно божанским атрибутима, дакле сходно оној представи коју имамо о њима. Како се, доиста, представе и појмови које људи себи образују о врховном Божанству и божанским стварима у великој мјери разликују, није чудо што, уз толика размимоилажења у мњењима, постоји тако много разлика међу религијама. Нико, доиста, неће сматрати лажном своју сопствену представу о Богу, јер иначе, кад би увидио њену лажност, не би више ни хтио да пристаје уз њу. Јер ми не слиједимо ништа шта је лажно, нити било шта примјењујемо као мјерило за дјеловање изузев под видом истине. Сваки вјерник, дакле, сматра своју

религију истинском све дотле док остаје при истом мњењу о божанским стварима. Како се, међутим, наша представа може промијенити уколико дубље проникнемо у саму ствар, то можемо увиђети лажност сопствене а истинитост туђе религије, па ће бити нужно да сопствену одбацимо, а ову другу да прихватимо. Дакле, људима исте религије зову се они који због истих појмова слиједе различит начин поштовања Бога, није, отуда, никакво чудо што присталице лажне религије бране своју вјеру једнако тврдокорно као и они који с највећим поуздањем слиједе ону истинску.

Ми сад не узимамо на себе да се боримо за истинити тост неке одређене религије, јер је за нашу сврху довољно ако укажемо на оно што је заједничко свим религијама, биле оне истинске или лажне; из текста који слиједи, наиме, свакоме ће бити јасно да се оно што намјеравамо да претресамо о ширењу религије може и мора примијенити на све религије. Ко жели доказ о истинитости хришћанске религије, моћи ће да отвори многе сјајне списе о овоме предмету.

Нико нема власт над туђом религијом

Из онога што је речено у претходном параграфу слиједи правилан закључак да свачијој савјести треба оставити на вољу да се опредијели коју религију хоће да слиједи а коју да напусти. Она ће, дакако, изабрати ону коју буде држала за истинску, а за истинску држи ону која се слаже с појмом о Богу какав изгледа да јој је самој урођен. Одатле ће се у исти мах јасно виђети што треба закључити кад је ријеч о власти коју би владари и други могли да имају над религијом. У држави грађани не могу своју вољу у погледу религије подредити вољи највиших господара, ако је већ на основу природног закона јасно да никоме не смије бити признато право својине над савјестима. Није држава установљена због религије, нити религија државе ради, јер религија своје поријекло изводи од вишег узрока него што је то грађанска власт, а послушност коју је свако обавезан да исказује Богу према сопственој представи о њему мора се претпоставити свим осталим дужностима. Једино чега се ваља чувати, то је да религији – при утврђивању онога што је неопходно за њено конституисање – не прибрајамо и оно што тамо не спада, и да у потпуности одстранимо све споредне елементе, будући да нијесу непосредно подређени савјести као таквој.

Из реченога у исти мах јасно слиједи да се не смијемо сагластити с принципима

29Макијавелија, који у својим списима сасвим јасно указује на то да религију и њена учења треба прилагодити интересима државе и, посебно, владара. Циљ који смо себи поставили не допушта нам да се подробније позабавимо питањем савјести. Што се осталога тиче, довољно је оно што се зна из практичне филозофије, у првом реду шта би ваљало закључити кад је ријеч о савјести која је на кривом путу или је неодлучна. Одричући владарима власт над религијом, ми не желимо да се религија брка с црквом. Управу и јурисдикцију над овом другом ми им не оспоравамо, али није наше да одређујемо шта им доликује а шта не већ то препуштамо теолозима, док филозоф расправља о самом поштовању Бога уколико оно стоји у вези с представом о Богу. А у том смислу поричемо ону ноторну изреку: Чија је земља, његова је и религија.

Религија је нужна у држави

Иако смо у претходном ођељку, како нам се чини, исправно рекли да религија није установљена државе ради, ипак нијесмо жељели да порекнемо да је она надасве нужна у држави. Религија је постојала и прије држава, али тешко да је могло бити држава без религије. Никаквим другим начином, наиме, не би се могао пук без страха божјег одржати у ред, натјерати на послушност према надређенима и обвезати заклетвом (која тада не би била најсветија спона која нас везује), нити би се у спорном случају могла истражити истина. Још би се много мање могла очекивати било каква правда у међусобним односима различитих држава. Када, наиме, страх божји и поштовање божанских закона не би подстицали народе који нијесу потчињени једни другима на правду и правичност, тада не би било те узде којом би се могла зауставити самовоља и неправда над другим народима, осим ако се право не би непрестано бранило оружјем. С правом, дакле, и ми, заједно с Платоном, зовемо религију бастионом власти и спонама закона и часне дисциплине, па се ваља сагласити с оним царевима који су сматрали да је религија, кад је примијешају својим законима, кадра да се понесе са сваком неправдом.

Из историје нећемо моћи да наведемо ни један једини примјер народа гдје није било бар неког привида религије, о чему свједочи већина старих филозофа тврдећи да код свих народа постоји закон да се богови поштују. Из овог параграфа избија у пуном сјају особита изврсност религије.

Што значи промијенити религију, када је промјена законита

Каже се да религију мијењамо ако напуштамо ону коју смо досад слиједили и прихватамо другу, различиту од сопствене. Мотиви су они који умно биће наводе на дјелање. Како, дакле, слободно биће ништа не дјела изузев ако нема разлоге зашто тако дјела, или, кад је ријеч о етичким питањима, ако нешто не признаје за добро, то без мотива нико неће промијенити религију. Како се, опет, у једној по себи и под иначе једнаким околностима законитој ствари каква је промјена религије (IV) све своди на мотиве, то и промјена религије излази законита или незаконита већ према томе да ли су мотиви законити или незаконити. Посебно се могу навести двије врсте мотива који нас опредјељују за промјену религије. То се, наиме, догађа или због савршене убијеђености у лажност сопствене а истинитост туђе религије, или због других спољашњих добара која би се отуда могла очекивати. Ако је прво по сриједи, онда је ова промјена законита и прихватљива, јер наша представа о Богу садржи разлог начина поштовања Бога (IV). Ако је по сриједи само оно друго , онда је ова промјена у сваком погледу незаконита, јер се религија не смије прилагођавати спољашњим приликама већ оне религији. Ова спољашња добра која би се могла очекивати јесту или само побољшање спољашњих прилика или ослобађање од патњи и мука којима смо изложени због религије. Незаконито је и једно и друго (осим ако се у исти мах не би придружио и први разлог, који је једини довољан да се приступи промјени), па ипак изгледа као да оно друго има нешто више оправдања него прво. Одатле се у исти мах може закључити и да ли се, по овоме праву, цио један народ може сагласити с промјеном религије која је владајућа у некој области не би ли, тако, избјегао вјерски рат који му пријети – што се с правом пориче.

У првом мотиву, који смо прихватили, претпоставили смо савршену убијеђеност и у лажност сопствене и у истинитост туђе религије. Како, међутим, између двије супротне религије само једна може бити истинска, друга је нужно лажна (II). Па и кад би се ко увјерио да су обје религије истинске и да, према томе, нема значаја коју ће слиједити, ипак ће у једном тако узвишеном и тешком питању закључак бити тај да се на промјену религије не одлучујемо олако, и да сопствену религију не напуштамо без најпрече нужде.

30Што је то ширење религије и у колико се видова испољава

Шириоцем религије зове се онај који друге увјерава да промијене своју религију, односно да напусте ону коју су дотад слиједили и прихвате ону коју увјеравајући држи за истиниту. Постоји, дакле, онолико различитих начина ширења религије колико смо показали да има врста мотива који нас наводе да је промијенимо (VII). Ми, наиме, увјеравамо другога у нешто тиме што пред њега износимо мотиве за чињење тога. Увјеравање се, дакле, врши или аргументима који доказују лажност религије којој увјеравани већ припада а истинитост оне коју му препоручујемо – или стављањем у изглед

спољашњих добара, или патњи и мука које ће му бити нанијете, у шта спада и рат који се започиње против једног народа због религије. Овај посљедњи начин увјеравања некога да промијени религију – примјеном спољашње силе – зовемо ширењем религије милитантним средствима. Одмах ће бити јасно што треба мислити о сваком од поменутих начина ширења религије. Држимо да је први начин Законит и достојан хвале, док потоњи доиста заслужују да буду одбачени и анатемисани. Ваља разликовати, милитантно ширење од милитантне одбране религије. Ова потоња је у начелу оправдана а ми ћемо показати у ком случају јој је допуштено прибјећи.

Јован Стефановић Баљевић

ДОКТОР БАЉЕВИЋ КАО ТЕОРЕТИЧАРРЕЛИГИЈЕ И ТЕОЛОГИЈЕ ИЗ 18. ВИЈЕКА

Баљевић код религија тражи оно што им је заједничко. Оно што их повезује и чини цјелином. Да пронађе оно опште и утврди принципе на којима опште постоји и опстаје. Расправљајући о религији овај наш познати теолог из 18. вијека покушава да одговори на битна етичка питања. Као што је оно о највишем добру. Његов однос према религији није апологетски. Анализирајћи дефиницију религије, Никола Рацковић, наш познати савремени философски писац и лексикограф истиче да Баљевић дефинишући религију отвара питање, како се с поштовањем односи према Богу ако се предмет поштовања (Апсолут) рационално не објашњава. За однос према религији проф.др. Вуко Павићевић вели да чињеница да се постојање Бога рационално не може доказати не даје за право да се вјеровање у Бога депресира. У вези распрострањености религије Баљевић вели да је религија универзална. Она је свуда присутна. Из историје се не може навести ни један примјер народа ђе није било барем неког привида религија, односно облика религија. Сви су народи религиозни. О томе ćедочи већина старих философа тврдећи да код старих народа постоји закон о поштовању Бога. Међутим, Баљевић је апстраховао елемент атеизма у људској заједници. Нарочито је то битно навести, јер је и сам припадао епоси просвјетитељства (Дидро, Холбах, Волтер, Монтескје). У својој расправи он спомиње

француског просвјетитеља Пјера Бела (1647-1706) који говори о неспојивости религије и знања, вјере и философије, вјере и науке итд. Бел је сматрао да и атеисти могу попут вјерника испуњавати грађанске и моралне обавезе и дужности у друштву што овај дио учења и П.Бела и Ј.Баљевића чини актуелним. Непостојање невјерника сужава простор за Баљевићеву концепцију ширења религије. Баљевић искључује принуду као средство ширења религије. По њему религија је нужна за одржавање реда и поретка. Нужност подразумијева принуду. Баљевић је примјеном ненасилног метода ширења религије био утемељен дубоко у бит хришћанства и христологије. Одбраном властите религије од спољашњих агресивних религијско-вјерских атака и рата афирмисање црногорско борбено одбрамбено хришћанство и црногорско православље задирући у бит црногорског поимања и практиковања хришћанске религије. Могло би се закључити, с правом да је он, у ствари, овом својом научном радњом реафирмисао и уздигао на теоријски валидан начин систем црногорског поимања, ширења и одбраном постигнуте доктрине ширења своје религије што припада контексту учвршћења властитог вјерског – религијског, а преко њега и национално-државног идентитета народа и нације. Тим прије што се црногорски историјски примјер у повјесници јавља као одбрана властите и шире европско-хришћанске религије од агресије њој супротне религије која посеже у

31својем ширењу и наметању перманентним ратом и насиљем. Величина Баљевићевог приступа теми ширења религије је, како истиче академик Р. Ротковић у његовој доктрини да нико нема власт над туђом религијом. То истовремено значи да владари не могу имати власт над религијом, јер никоме није признато право својине над савјестима. То Баљевићево схватање религије је по Ротковићу врло савремено и изузетно актуелно. При писању дисертације Баљевић је консултовао обимну литературу која је постојала у његово доба. Излагање му је концизно, систематично и прегледно. Његова приповједачки и проповједни ток је згуснут и логички повезан. Мисао му је јасна а стил течан. Његова дисертација није обимна. У њеној изради он је приступио и руководио се древним начелом својственим црногорској духовности – laconica brevitas. Најтеже је писати, како је то радио Баљевић, сажето, јасно, а не опширно и екстензивно.

Поред ове веома значајне студије – дисертације, Баљевић је написао и „Географско-историјски опис Црне Горе“ објављиван на Цетињу 1884. и у Титограду 1963. Такође је аутор књиге која је под насловом „Кратак и објективан опис садашњег стања Црне Горе“ објављивана 1997. и 1998.године. За овај Баљевићев спис је црногорски историчар Марко Драговић, који га је крајем 19. вијека пронашао и превео и тијем обнанио на Црногорски језик истакао да је кратак, интересантан и важан. Оба Баљевићева списа уз његову дисертацију објављена су поново 2002. г. а његова дисертација и 2001.године. Баљевић је био полиглота. Његов теоријски и теолошки рад и дисертација су пионирски црногорски пројекат у тој сфери у току 18. вијека и доба просвјетитељства. Отуда је његов допринос теологији и теми ширења религије за црногорску теолошку, али и философску мисао још више интересантан и значајан.

Редакција Лучиндана

„КАНОНСКА“ И „НЕКАНОНСКА“ ЦРКВАУ ЦРНОЈ ГОРИ

„Свјетлост истинита, која обасјава свакојег човјека који долази на овај свијет. На свијету бјеше, и свијет кроз њега поста, и свијет га не позна. Својима је дошао, и његови га не примише. А свијема који га примише даде моћ да постану ђеца Божја, онијема што вјерују у име његово“ (Јеванђеље по Јовану, 1, 9-12).

Да бих скратио причу и поједноставио објашњења која овијем текстом желим дати, послужио сам се ријечима Јована апостола, ученика „којега је Исус Христос особито љубио“ (Јеванђеље по Јовану, 21, 24). Ето, тај Јован ćедочи да је хришћанство суштински религија љубави: „Бог је љубав“, тврди апостол Јован, „и ко гођ остаје у љубави, Бог остаје у њему“. Сувише бих био амбициозан и претенциозан ако бих у овом исказу било што мијењао. Зато ријечи јевенђелисте и апостола Јована, за разлику од многих лажних хришћана и и свјештеника са највишим чиновима, прихватам као непромјенљиву истину. Тако схватам и Христову цркву, њену улогу и мисију, без обзира на то на којем простору она постоји и дјелује. Али, пошто живим у Црној Гори, јединој и безрезервној домовини, која је за мене појам светиње, морам

указати на неке парадоксе, тешко схватљиве и објашњиве. Без илузија видим како се у њој има што мијењати и додавати, али и оваква каква је – она је моја. Зар је онда чудно што волим све њено - моје: име, државу, народ, химну, грб, људе, па и њену, то јест моју Цркву?

Као што нијесам имао дилему око тога која је моја држава, фала Богу, добро знам и која је моја црква. Некако ми је логично да то буде она која се зове Црногорска православна црква. Прије скоро пола стољећа, у трећем разреду основне школе, код добре старе учитељице, научио сам да је ријеч црногорски (црногорска, црногорско) присвојни придјев. А особина присвојних придјева је да означавају припадање именичком појму, тј. њима се јасно каже чије је што. Другијем ријечима, присвојни придјеви одређују бића, предмете и све на кугли земаљској по припадности. Тако сам, некако наивно, стекао непромјенљиво увјерење да је Црногорска црква, а не нека друга, црква Црногораца, што значи и моја. Додуше, многи су покушавали да ме убиједе како је моја црква Српска православна, која је државну територију Црне Горе издијелила на четири епархије. Као да

32су некад давно прескочили лекцију о присвојним придјевима и присвојним замјеницама. А ја сам научио да Милешевска, Захумско-Херцеговачка или било која друга епархија означава неку другу припадност, али црногорску никако. У тим епархијама ја и многи моји истомишљеници не препознајемо ништа црногорско, што ће рећи наше. Ни име, ни свјештенике, ни црногорску државну и националну посебност, а тешко и хришћанство. Али има доста онијех, међу којима и врхунских интелектуалаца, политичара, а дијелом и представника власти који тврдокорно истрајавају на погрјешном становишту да су четири епархије на државној територији Црне Горе црногорске, упркос чињеници да им је ćедиште у Београду и да у својем имену имају придјеве: милешевска,, захумска, херцеговачка.

Проблем је много озбиљнији него што изгледа на први поглед. Српска православна црква је својим идеолошко-политичким програмом одавно осудила на нестанак цногорски народ, његову цркву и државу као највеће „јереси“ (а свака јерес по Јустину Поповићу је „духовна смрт“). Црногорска држава насилно је укинута 1918. године и укључена у државно ткиво Србије. По истом принципу и Црногорска православна црква неканонски и насилно је укинута 1920. године и укључена у састав Српске православне цркве, у чијим оквирима наставља мисију као епархија.

Колико смо само пута досад упозоравали да Срспка православна црква свој ретроградни програм темељи на произвољним тврдњама да је Црна Гора српска држава а да је црногорску нацију измислила Коминтерна, Броз, Ђилас и комунисти како би разбили српско национално биће и велики српски државни простор. Уумјесто да пруже отпор притиску национализма и вјерске нетолеранције што долазе из Српске православне цркве, неки наши политичари залажу се да одузму кредибилитет аутокефалној Црногорској православној цркви и „деканонизацијом“ настоје да обесмисле њену досадашњу хришћанску и патриотску мисију. Намјерно занемарују основну чињеницу да се у називу Српска православна црква, којој неоправдано дају „канонску предност“, налази етничко име које ćедочи да је то црква православнијех Срба у етничкоме и географском смислу. Пошто су Црногорци и Срби два посве засебна народа, аутентични представник духовнога бића православнијех Црногораца не може бити Српска православна црква, чак ни онда

када се крије иза имена Црногорско-приморске митрополије, духовне институције којој је матица држава Србија а не Црна Гора. Давањем атрибута „црногорско-приморска“ желе се довести у заблуду црногорски вјерници да је то њихова аутентична црква. Међутијем, та митрополија не може бити духовни стожер црногорскога народа из простога разлога што га она не признаје. За њу је црногорски народ само дио великога српског националнога организма. Уз то, исти политичари праве се да не знају да Црногорско-приморска митрополија нема јурисдикцију на цјелокупној територији државе Црне Горе. Непоклапање духовне јурисдикције Црногорско-приморске митрополије са државнијем границама Црне Горе такође ćедочи да је она само епархија, то јест огранак Српске православне цркве, која је цјелокупну државну територију Црне Горе укључила у четири своје епархије: Црногорско-приморску, Будимљанско-Никшићку, Милешевску и Захумско-Херцеговачку. Овијем чином цијепања територијалне цјеловитости Црне Горе Српска православна црква је самовољно обавила идентификацију „српког“ духовнога подручја у које је апсорбовала међународно признату црногорску државу. Због истине на коју нас обавезује Господ Бог наш, покушаћу да нашим читаоцима објасним разлику између „канонске“ и „неканонске“ православне цркве у Црној Гори. У ту сврху цитирам карактеристичне изјаве врховних духовнијех поглавара „канонске“ цркве, која слиједи и поштује духовне програме Јустина Поповића и Николаја Велимировића: „Бити Србин значи бити обавезно православац... Србин не може бити атеиста...Србин некрштен не бива“ (Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд, 1998). „Срби не могу да живе с Хрватима ни у каквој држави. Ни у каквој Хрватској (Писмо лорду Карингтону, август 1991). „Косово нам је друго име за највиша начела, за истину и правду, за поредак и право, а Косовски завет нам је примењени Нови Завет Порука у „Православљу“, 15. март 2007. године). Уочи проглашења за митрополита црногорско-приморског Српске православне цркве, изјава „Побједи“ једног црквеног великодостојника потврдила је његов политички а не вјерски ангажман у Црној Гори:

„Црногорци су Срби православне вјере, а Ловћен кров српства којем треба вратити стару капу!“

33Црногорски дневни лист „Побједа“

30.12.1990. године објавила је интервју са истијем црквеним великодостојником Српске православне цркве у Црној Гори (имена намјерно не наводим јер сматрам да је оно што црквени поглавари кажу став вјерске институције коју представљају, а не лични), који је у цјелини открио намјеру те цркве да сву територију Црне Горе прекрије крилом своје светосавске духовности: Новинар „Побједе“: „Неки тврде да је Ловћен с капелом, кров цјелокупног српства“. Одговор митрополита: „Па јесте! Косово је темељ те грађевине на Ловћену, а Ловћен је кров те зграде. Није ли мудри владика Николај рекао 1925. године: „Ево нас на крову српске државе. На колена, Ваше величанство!“ Слика о „канонској“ цркви у Црној Гори остала би непотпуна и необјективна ако би се заборавила нека њена „универзална хришћанска начела“, посебно она која се односе на (не)постојање црногорскога народа и нације. Са тијем начелима и „истинама“ њен митрополит је у марту 1988. године посредством камера ТВ Београд упознао тадашњу југословенску јавност: ТВ Београд: „ Има теорија о Црногорцима, по којима су они били Срби, па онда престали то да буду...“ Интервјуисани митрополит: „То је најбоље формулисао један Брозов генерал, одмах послије рата. Причао ми је покојни пјесник Радован Бећировић, да је питао генерала: Откад ти, чоче, постаде Црногорац по нацији?“ Генерал му је дословно одговорио: „Моја партија ми је наредила да будем Црногорац а не Србин, и ја сам Црногорац!“ Е, од тада су Црногорци постали посебна нација. Кажу ми, а изгледа да је то и тачно, како је Милован Ђилас добио наређење да историјски образложи и документује постојање црногорске нације, и да је то он урадио на основу Марксовог учења. Међутим, тај исти Ђилас се 1954. године одрекао тог свог „копилета“ и сад се пише и осјећа Србином. Али, то зло је остало. То је једно од несрећних насљеђа овог система, који је хтио да нас збратими на мајмунском поријеклу.“ Дакле, јасан је став интервјуисанога српскога митрополита о (не)постојању црногорке нације, а још је јасније на кога се односе ријечи: „копиле“, „зло“, „несрећно насљеђе“ и „мајмунско поријекло“. Исте године, у октобру, исти митрополит ће поново изнијети свој став и став своје Српске

православне цркве о (не)постојању црногорске нације и црногорске државе. Овога пута преко „Младине“: „Црна Гора је српска земља, која има своју историјску бит, своје историјске токове...“ На питање новинара исти митрополит Српске православне цркве изрекао је њен став о (не)постојању црногорскога народа: „Став комунистичке партије (и то по директивама Коминтерне прије рата) био је да Балкан и у срцу Балкана српски народ треба да се ослаби... На темељу тога створени су нови народи који у историји нијесу никада ни постојали, као рецимо Црногорци. Они су најочигледнији примјер“. Исти митрополит је још једном својом изјавом показао и доказао како се чува српство од сваке нечистоће: „Говеда су а не људи оне особе које нијесу крштене од стране свете светосавске српске цркве. Да, нијесу људи но православна говеда сва она чељад која се придружују секти распопа Мираша Дедеића и другим смутљавинама које срамоте српску вјеру православну“ (Новак Килибарда, Епилог црногорске хронике, Јеванђеље по Амфилохију, ЦИД, Подгорица, 2007, стр. 239.) Као и својевремено анатемисање припадника црногорске нације, тако и овај исказ високопреосвјештенога митрополита ćедочи о његовијем хришћанским врлинама., „племенитијем тежњама и циљевима“. Зашто се сада „перу“ биографије српских митрополита, патријарха и њихове православне цркве свакоме је јасно. Одговор намјерно нећу написати јер је он добро познат сваком Црногорцу. Није никаква тајна да Српска православна црква себе и данас доживљава као стуб грађевине зване Душаново царство. То српско царство би, по њиховоме пројекту, требало изградити на територијама балканских држава које нијесу у саставу и границама данашње Србије.

На основу цјелокупне дјелатности Српске православне цркве јасно је да она и данас упорно наставља стару причу у новим историјским приликама и околностима остајући вјерна својим ранијим политичким увјерењима, позицијама, схватањима и пројекту антицрногорске државности. Потврду за то дао нам је лично новоизабрани патријарх у једној од првих својих изјава на овој дужности. У већини српских новина његова изјава је објављена под насловом: „ЦРНОГОРЦИ И СРБИ СУ ИСТИ НАРОД“. У поднаслову се

34могло прочитати: „Патријарх Иринеј не схвата Црногорце који не признају Српство као своју матицу“. У интервјуу за „Франкфуртске вијести“ још је изјавио: „Подела која се догодила између Црне Горе и Србије је безумна и неразумна, јер смо ми исти народ са истим коренима! И ми се овде у Србији делимо на Шумадинце, Босанце, Војвођане, али наша матица, наши корени су у једноме народу, српском народу“, објаснио је патријарх став „канонске“ цркве на чијем је челу. Оправдано се питамо: да ли је његова изјава израз поштовања или омаловажавања црногорске државе и црногорскога народа? Нека о томе пресуде сами читаоци! Треба ли овом приликом подćећати како су проглашење независности Црне Горе 2006. године сва звона са цркава које су у поćеду српских епархија и свјештеника пропратила непријатељским муком? Треба ли се враћати на изјаве и поруке митрополита, који је био кандидат за српског патријарха, као што је она изречена на прослави православне нове 2002. године у Подгорици: „Нека би Бог подарио да буде што мање оних који се клањају паганском цару Дукљанину и нека паганског цара Дукљанина сваки Црногорац прикује чекићем за Везиров мост“.

Црногорској православној цркви приоритет је вршење хришћанске мисије. Она нема никаквих амбиција да на било који начин пропагира политику, али мора обавјештавати јавност о томе које су „духовне“ силе екстремно нетолерантне према црногорској православној цркви, црногорској државној независности и црногорском националном бићу. У ту сврху наша црква користи могућност непрестаног подćећања јавности да Српска православна црква самосталност Црне Горе нереално доживљава као велику националну трагедију у којој је Србија изгубила дио својег националног организма. Црногорска православна црква, њени свјештеници, вјерници и велики број поштовалаца прозире намјере наметања духовног ропства преображајем црногорске националне свијести од стране Српске православне цркве. Зато Црногорска православна црква никад неће везати своју судбину за оне снаге које негирају постојање црногорске државе, духовности, културе, историје и Црногораца као самобитног, аутохтоног народа. И никад неће подржати оне политичаре који испољавају наклоност према агресивним калуђерско-политичким вождовима из Србије, чији је религиозно-политички задатак да оживе средњовјековне митове и обнове

Душаново цартство на штету других народа, националних мањина и припадника различитих вјероисповијести.

Нама, обичним слугама Божјим, који смо усвојили наук Јована апостола и јеванђелиста, да је хришћанство суштински религија љубави, тешко је разумјети, схватити и прихватити да је све изговорено и урађено од стране Српске православне цркве израз хришћанске љубави, без обзира што долази из уста и умова свјештеника са највишим чиновима. Истина је само једна, стална и непромјенљива. А истина је да смо у наведенијем цитатима препознали проповиједање немањићко, светосавско, нехришћанско и натхришћанско. Препознали смо проповиједање „јеванђеља“ светосавско-православног фундаментализма који је озбиљна пријетња свијема који нијесу Срби. То је „јевађеље“ које умјесто царства Божјега нуди „свето“ Царство Душаново – Небеску Србију. Проповједници овога „јеванђеља“ никад се не одричу територијалних и асимилаторских претензија, односно никад неће престати да вјерује у могућност окупљања под једну капу „свих Срба различитих вјерозакона“.

Из богате архивске грађе која ćедочи о улози Српске православне цркве у протекле двије деценије издвојили смо и сљедеће. Због ангажовања и предњачења у политичким и ратним збивањима „најутицајнијега српског митрополита“, као и критике на рачун вођења националне политике у Београду и Подгорици, тадашњи пријеćедник Црне Горе господин Момир Булатовић, крајем августа 1995. године, упутио је ријечи пријекора главном експоненту моћи Српске православне цркве која се наметањем својих ставова отоворено мијешала у државне послове: „Заиста, наш митрополит предњачи у тим жестоким оцјенама, и ја се начудити не могу да човјек који сједи на трону светог Петра Цетињског не осјећа било и пулс овог народа, не осјећа његове потребе и жели му наметнути нешто што овај народ не прихвата“.

Сва тежина и значај ових ријечи могу се тачно измјерити ако подćетимо да је то било вријеме велике љубави и спреге Српске православне цркве и тадашње црногорско-српске политичке елите.

Чак и црногорски пријеćедник, који данас покушава да забашури истину о политичкој искључивости Српске православне цркве и њенога поглавара у Црној Гори, замјерио је томе митрополиту, као и тадашњем премијеру Србије господину Војиславу Коштуници, да

35„злоупотребљавају своје функције држећи страну противницима независности Црне Горе“. Српској православној цркви такође је замијерао да не поштује уставну обавезу о одвојености цркве од државе, а њен „владика Амфилохије Радовић у Црној Гори се нелегитимно мијеша у политику“ (цитат из дневних новина). Господин пријеćедник је тада сматрао да је погубно за Српску православну цркву то што подржава све скупове који промовишу непостојање црногорске нације и што су њени првосвјештеници стали на страну Покрета за очување заједнице Србије и Црне Горе.

Због оваквог става државни врх Црне Горе био је пао у велику немилост Српске православне цркве, те га је њен митрополит у Црној Гори оптужио „да устоличује и промовише безбожне свештенике“. Стога је право чудо да поједини представници државнога врха Црне Горе данас доживљавају Српску православну цркву као једину аутентичну духовну институцију црногорскога народа, што правдају „канонским“ положајем СПЦ). У њој препознају „настављача аутентичне црногорске традиције“, па зато мисле да је њена улога изузетно значајна у интегративним европским процесима црногорскога народа, државе и друштва у цјелини. Таквим залагањем помажу Српској православној цркви да оствари свој циљ: да промијени исход референдума, спријечи афирмацију црногорске културе и духовности, настаие вјерску и националну дискриминацију црногорскијех грађана који не припадају српском етникуму. И сада, након свега овога, Црногорска православна црква неће коментарисати ставове српских црквених великодостојника и црногорских политичара који их упркос томе виде као темељни стуб будућности Црне Горе. Црногорска православна црква их подćећа да се међусобно повјерење и јединство може градити само истином. Признање истине је увод у покајање, и то је оно што раде сви вјерници који су спознали величину и значај хришћанске вјере. Ко мисли да се мостови пријатељства, слоге, љубави и мира граде преправљањем прошлости, грдно се вара. Европа зна истину ко је био за рат и злочине, а ко против њих. Црногорска православна црква, њени поглавари, свјештеници, вјерници и поштоваоци свакако нијесу. Као што се никад ниједан поглавар, свјештеник, вјерник и поштовалац Црногорске православне цркве, коју пријеćедник Црне Горе третира као „неканонску“, није борио против

своје државе. Та „неканонска“(Црногорска православна) црква, за разлику од „канонске“, Српске православне цркве, чије је ćедиште у другој држави, одвајкада је истицала у својем програму да жели и хоће дијалог и добре међуцрквене и међунационалне односе. Наша интернационалност је усмјерена екуменизму (а не „светосављу“) којег нема без суживота и коегзистенције цркава. Темељи дијалога морају бити у равноправности, међусобном признању, поиштовању и уважавању, немијешању у унутрашње ствари, очувању (а не девастацији) културне баштине и црквеног фундуса и прихватању нове реалности на Балкану и у Европи.

Онима који се труде да „оперу” биографије свих који су у протекле двије деценије отворено испољавали антицрногорско расположење и борили се против црногорске културне, духовне, етничке и државне еманципације порука за крај: „Оно што нас чини сличним Богу, то је љубав према истини, правди и човјеку”. У својим дјелима, пред којима нема пристрасности нити заборава, можемо наћи нашу људску препознатљивост чињења правде и неправде, добра и зла. Дужност је свих људи који воде државе и народе да своје личне интересе подреде интересу својега народа и своје државе. Црногорци су бројчано мали народ, али њихова хиљадугодишња историја тражи од политичких лидера да се јасно одреде и јавно кажу ко је уљез а ко домаћин у сувереној држави Црној Гори. Црногорски премијер Мило Ђукановић 28. априла 2005. године јавно је изјавио: “Српска православна црква води рат против Црне Горе”. У заблуди живи свако ко мисли да је Српска православна црква промијенила свој став према Црној Гори након референдума о независности.

Напомена аутора уваженим читаоцима: Извините што сам текст оптеретио присвојним придјевима и присвојним замјеницама. Нијесам имао никакву злу намјеру осим те да појасним оно што свако добро зна, а то је да њихова (Српска православна) црква никад не може бити ни преча, ни боља, ни добронамјернија, ни „канонскија“ од наше (Црногорске православне) цркве. Њихова штити интересе српске државе и српскога народа којем је матична црква, а наша је стуб црногорске државности и народности.

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

36

ПОРТРЕТИ СТАРИХ ИКОНОГРАФА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ЗОГРАФ ВАСИЛИЈЕ ЂИНОВСКИ

НАЈПРИЈЕ СУ ТУ дошли они, три брата – Василије, Теофил и Алекса, а биће не с намјером да се ту и стално настане. Но након неколике године, у мјесто да се врате у Врање, гдје су имали кући, имање, породицу, дошле су им и жене и дјеца, сјећа се стара – Теофилова ћерка. Она је тада могла имати десетак година. Дуго путовање на коњима, у каруцама, с мало ствари. Памти коферчић са златницима, па осушене рибе у којима је такође било сакривено злато. Браћа су већ овђе била стекла пријатеље, познанике. Дочекали су их у Дољанима. -Свако бјеше као својта. У старим документима стоји да је тај Василије Ђиновски, зограф из Галичника у Македонији, изучио сликарску вјештину у Русију, а по повратку радио иконстасе по Македонији, Србији, Босни и Далмацији. У Црну Гору је дошао на позив владике Илариона, а биће, како каже стара (чувало се то у кући као тајна), и због страха од турске освете. Тај Василије, док је живио у Македонији, тешко је ранио Турчина, но успио је да се откупи с неколико кеса злата, па је ваљда и због тога, бојећи се освете, одлучио да остане у Подгорици и доведе породицу међу црногорски живаљ. А они, браћа Теофил и Алекса, остали са њима да не би био сам, без свога. У Врању је остао најстарији брат, Панајот, с оцем и мајком. Живјели су најприје у Џехер-махали њих тројица, а када је породица стигла, дата им је привремено и просторија читаонице која је била до куће у којој су они становали. А потом су се из старог дијела града преселили у нови, који се тек почео подизати. Имали су два реда кућа с једне и друге стране некадашње Балшића улице и Морачке риве. Једна од тих грађевина била је задуго хотел „Балкан“ па је затим ту била Општина. У другој се припремао „Глас Црне Горе“, мало даље, у једној просторији, студенти су имали свој дом. Онда рат... Сада су збрисани трагови тих кућа. Одавно су ту подигнута нова здања, расте парковско дрвеће. Много бљеска, злата. Порцеланско суђе са њиховим иницијалима и хаљине за чељад из Париза набављене. И клавир у кући, и

конверзација на француском и руском. Ородили се и окумили с многим кућама у граду и по селима, гдје су мјесецима остајали радећи иконостасе и украшавајући цркве. Прилагодили се брзо и обичајима мјеста. Жене им по доласку престале носити димије, јелеке, златом оперважене, фесове са назовима дуката, турску ношњу. Тај Василије, кажу, држао много до себе, а биће и због тога што је доста путовао, видио свијета, био школован. Женској чељади је забрањивао да по ондашњем обичају љуби владици и војводама руке кад би им дошли у кућу послије цркве не службе. Ту у кући имали су и радионицу и алат. Много боја, бакра, дубореза; ту су и муштерије примали. Било је много оних у граду који су жељели да се с њима ороде, опријатеље. Сјећа се стара просидбе: -Три сина имам. Најстарији је најбогатији, средњи најљепши, најмлађи је млад. Бирај којега ћеш. Тај Василије, према списку који је сам сачинио, на тражење Цетињске архиепископије

ВАСИЛИЈЕ ЂИНОВСКИ

37

поводом јубилеја 1910.године, каже да је од 1872.године, када је ту и дошао, до 1910, тј. за 37 година рада, израдио 95 иконостаса у црквама по Црној Гори. Даље слиједи списак цркава и светаца чије је ликове радио. И датуми уз то. До 1894. радила су са њим, како се види из докумената, и његова два брата Теофил и Алекса, а послије њихове смрти са њим је радио његов средњи син Миливоје. Тако до 1910. А онда – рат са Турском, па Аустријом. Сина Миливоја донесоше обољелог из рата. Пет година узалудног лијечења по швајцарским санаторијумима, повратак кући и смрт. Рачуна се да је Василије израдио више од 150 иконостаса старих манастира, не рачунајући цркве и манастирске ћелије. У вријеме које означава посљедњу фазу наше зографске умјетности. Сјећање искидано, мутно, несигурно. Прича стара. Родно мјесто Галичник. Код тог стрица Панајота завршила је неколико разреда основне школе. Шетња по селу Јанчу у Македонији, зелене ливаде, ријека Радика. У кући увијек много гостију. Долазио руски конзул Јастребов, па турске паше. Ове друге примали милом, а било им силом. Заптије најављивале претходно њихов долазак. Спремали богате гозбе. КУНДИСАЛ ХАЈРУДИН-ПАША КУНДИСАЛ С ПРЕД ГАЛИЧНИК. НАВРТЕЛ СИЛНИ ТОПОВИ

ДА ГА ИЗГОРИ ГАЛИЧНИК. ТУМА СЕ ДЕСИ МУСАЈ-БЕГ. МУСАЈ-БЕГ ПАШИ ГОВОРИ: ХАЈРУДИН-ПАШО, ХАЈРУДИН НЕМОЈ ИЗГОРЕТ ГАЛИЧНИК. ГАЛИЧНИК НЕМА КАБАЈЕТ, ГАЛИЧНИК СЕЛО ГОЛЕМО, ГАЛИЧНИК РАЈА ХРИШЋАНСКА, ХАЈРУДИН-ПАШО, ХАЈРУДИН... ОВО ЈЕ ЈЕДНА ОД ПЈЕСАМА КОЈЕ СУ ЗАПАМТИЛИ ОД СТРИЦА Панајота. Панајот Крстевић Ђиновски био је најстарији Василијев, Теофилов и Алексин брат, зограф из Галичника, о коме је некад пиксао познати научник Павле Ровински. Преписивао је много са руског. Радио је и на сакупљању народних пјесама, пословица, прича, загонетака, биљежио народне обичаје. Овај умјетник, како изгледа, према неким написима из старе штампе, преписао је и „Стематографију“ Кристифора Жефаровића, коју је овај израдио према познатим „Хроникама“ Павла-Ритера Витезовића, нашег првог полихостора и бакроресца. Ова „Стематографија“ је упутство за израду фресака, грбова и другог, а штампана је у Бечу 1741. у врло малом броју примјерака; посвећена је Арсенију IV, архиепископу пећком. Панајот је, као што смо рекли, остао у Врању и умро августа

ФАКСИМИЛ РУКОПИСА В. ЂИНОВСКОГ

381886.године. Неке забиљешке о њему нађене су и у заоставштини професора Риста Огњановића. Из њих се види да је породица имала, поред осталог, и један Панајотов рјечник, који је намјеравао да штампа предсједник Српске академије наука Александар Белић. Ово се види из писма доктора Харалампија Поленаковића, професора Скопског

филозофског факултета, који се обраћа породици Ђиновских у Титограду, а који припрема студију о овој породици – Панајоту, Василију, Теофилу и Алекси. Студија ће се штампати у Паризу у издању Париског универзитета.

Василије Лукић

ЦПЦ СЛУЖИЛА У БАЈИЦАМА КОД ЦЕТИЊА

ПОМЕН УЧЕСНИЦИМА БОЖИЋНОГ УСТАНКА

Цетиње – Митрополит Црногорске православне цркве Михаило са свештенством ЦПЦ служио је у четвртак 7. јануара помен учесницима Божићног устанка 1919.године. Служба је одржана крај споменика Устаницима у Бајицама крај Цетиња. -Вјерујем да смо на прагу тих наших великана који су нам оставили поруку да сачувамо Црну Гору и ЦПЦ. И Црна Гора и Европа знају да су устаници из Божићног устанка 1919.године били људи који су устали да бране своју државу од онога ко је хтио да је окупирао – рекао је митрополит Михаило. Митрополит ЦПЦ подсјетио је да је одлука о подизању оружаног устанка против српске „окупације и анексије Црне Горе“ донијета на Бокову код Цетиња, након чега су услиједили први окршаји са српским и бјелашким снагама 6. и 7. јануара. Побуна је убрзо угушена, али су црногорски комити наставили вишегодишњу герилску борбу под паролом „За право, част и слободу Црне Горе“.

Споменик учесницима Божићног устанка 1919. свечано је открио примјер црне Горе Мило Ђукановић 25. маја 2009.године. Побједа, 9.1.2010.г.

39

МАРКО ПЛАМЕНАЦ(Бољевићи, Црмница, Барска област)

ЦРНОГОРСКИ СВЈЕШТЕНИЦИ У БОЖИЋЊЕМ УСТАНКУ 1919.Г.

СИМО МАРТИНОВИЋ(1884 – 9.2.1961.Г.)

Међу часним црногорским борцима „За право, част и слободу Црне Горе“ посебно мјесто заузима поп Симо Мартиновић. Он је 1919.године пошао у Божићњи устанак у циљу одбране црногорске националне и државне части и достојанства. И прије и послије овог догађаја вршио је дужност Цетињског пароха. Након пада Црне Горе и неуспјеха устанка те присаједињења ЦПЦ Српској цркви своју мисију води кроз политичку борбу за обнову црногорске државности. Био је истакнути члан црногорске Федералистичке странке а уочи II-Свјетског рата вијећник пријестонице цетињске општине. Капитулацијом бивше југословенске краљевине 1941.г., априла мјесеца постаје члан одбора а затим црногорског комитета за обнову црногорске државе. Постаје и члан шесточланог Савјетодавног вијећан- Консулте и један од организатора и учесника Петровданског сабора. Након неуспјеха сабора чију је одлуку

о обнови независне Црне Горе оборио свијех историјских догађаја заузима видно и једно од челних мјеста у Црногорском националном покрету Крста Поповића. Био је као представник ЦНП члан Среског националног одбора. Након II Свјетског рата био је врло активан у сређивању односа између државе и цркве потврђујући се као велики црногорски патриота. У новој Народној републици Црној Гори као федералној јединици (Републици) ФНРЈ био је друштвено активан а добио је и високо звање архијерејског замјеника. Упокојио се у Господу у четвртак 9.2.1961.г. у 77-ој г. живота а би сахрањен уз највише почасти у суботу 11.2.1961.г.

Извор:Побједа 12.2.1961, стр.15.Побједа 12.3.1961. стр. 19.

Глас Црногорца 1941 (комплет).

Свјештеник, црногорски устаник, патриота и борац за слободну и незаисну Црну Гору 1919-1921.г. Након слома Божићњег устанка ухапшен је и утамничен у подгорички затвор“ Јусовача“ ђе је робијао 2 године. Из „Јусоваче“ су 44 политичка затвореника 14. Октобра 1920.г. упутили писмо у којем наводе да се држе на бесправан начин, да прекидају сваку даљу сарадњу са судом који им суди, јер га сматрају незаконитим и ненадлежним.

Нападају као ништавну одлуку Подгоричке скупштине из новембра 1919.године и истичу да су лојални правном поретку суверене Црне Горе која је још међународно призната. Један од аутора и потписника те изјаве је свјештеник Марко Пламенац.

Новак Аџић„Борци за независну Црну Гору 1918-1941“ стр. 487.

Саопштење за јавност

ЗА ДВОСТРУКОСТ НИ МИСЛИТ НЕ ТРЕБА

На ćеверу Црне Горе који се касније интегрисао у слободну, суверену и међународно признату државу, нарочито је раширено самом себи противурјечно мишљење, да сваки Црногорац је самим тим примарно Србин. Из Српства

произилази Црногорство, па отуда национални, језички, црквени, духовни, вјерски и културни идентитет Црногораца да потичу од Срба. По овом, распрострањеном, проепском, ненаучном и неистином мишљењу односно облику свијести,

40треба бити истовремено Црногорац у регионалном и Србин у етничком смислу. Када то двоје у неком добу дођу у колизију црногорски човјек у себи треба да се одрекне тога што јесте Црногорац и остане Србин. Или, самоубијеством треба да „убије“ у себи Црногорца да би остао Србин. А све то у оквиру овог мишљења које као ни народно не прихвата насиље никога над неким. И даље, ако би Црногорац у себи искључио или „убио“ Црногорца такав поступак није насиље, а обрнути јесте. Заблуда овог мишљења гласи: Не може се истовремено бити етнички Црногорац и Србин, бити атеиста и уједно већи хришћански вјерник од хришћанских вјерника. Мора се прихватити научно

сазнање да истина сваког појединца је само лична, властита истина, а истина је у ствари објективна категорија која не зависи од воље појединца или цјелине или било чијег погледа на нацију, државу, језик, цркву, вјеру, културу. Слобода, слога, равноправност и међусобно поштовање могући су само на пуној објективној, у којој су и правда, љепота, добро и љубав, а не на личној истини. Свима који у властитим црногорским заблудама двоструко мисле о Црногорцима уводећи систем двојних аршина и двоструког мишљења, Његош је одавно одговорио: „За двострукост ни мислит не’ треба!“

Из канцеларије ЦПЦ

СПОМЕНИЦИ НАШЕ СТАРЕ ЦРНОГОРСКЕ СЛАВЕ И ВЕЛИЧИНЕ

МАНАСТИР ГОРЊИ БРЧЕЛИПише Андрија Јовићевић

У Брчелима су два манастира: горњи и доњи. Горњи манастир се налази у селу Горњим Брчелима и име села дало је име и манастиру. Манастир је подигнут међу сеоским кућама и од осталих кућа га одвајају узане сеоске улице. Такав положај у многоме умањава важност његову. Одавде је широк видик на Горњу Црмницу, на Грађане и многобројна брда на страни Ријечке нахије. Зима је овђе блага, а и љети је живот овђе пријатан, јер врућину расхлађује повјетарац који струји од језера уз долину ријеке Ораховице. Изнад манастира се уздиже планина Расоватац, која овом мјесту даје лијеп колорит. Терен је сув и оцједит, а вода за пиће врло здрава. До близу села је прокрчен колски пут од Вира, који је пројектован за Петровац на мору и преко Љуботиња за Цетиње. Манастир је подигао митрополит Данило Петровић, па зато мјештани овај манастир, за разлику од доњег манастира, називају „манастир Петровића“. Незна се година постанка, нити је то ма гдје забиљежено, а подигао га је овђе, без сумње, у намјери да му овђе буде зимска резиденција и да овђе проводи зиму. Он је нарочито хтио да извјесно вријеме проводи међу Црмничанима, који су били на граници према Турцима и који су с те стране били изложени нападима. Данило је овамо долазио често пута, а тако и његови насљедници. Кад је Данило хтио да гради манастир, тада му је неки Кнежевић који је био богат али без ђеце, поклонио своје имање да

се на њему гради, и Данило је подигао манастир на том имању. Кнежевић је послије добио сина и Данило му је онда повратио један дио имања. Манастирска црква је малих размјера; њена унутрашњост је дуга 7 а широка 4 м. Посвећена је Покрову Св. Богородице. Стари иконостас, који је био прилично пропао, а који је био веома лијепе израде, замијењен је 1928.г. новим иконостасом. Црква је, иако мала, грађена солидно и наизмјенично од бијелог и мрког камена. Грађена је у виду лађе и нема звоника ни кубета, а пaтосана је лијепо отесаним четвртастим и правилним плочама. Код манастирске капије подигнут је звоник на преслицу за једно звоно, а до њега је ниски звоник од дрвета с једним звоном. Манастир је имао четири-пет кућа, а најглавнија је била кућа испред цркве. Ту су три велика сведена окна, на којима је „дос“ за шетњу, излазак и сједник. Унутра су волтови, а над овима се дижу два спрата, од којих је су двије куће, и обије су без крова. Сав манастир опасан је високим зидом. И црква и манастирске куће биле су у жалосном стању све до прије десетак година, и тада је вриједни настојатељ овог манастира јероманах Пахомије Ивановић пошао по народу Црне Горе и скупљао прилоге и од тих прилога је направио нов иконостас, довео у ред двије горње куће и набавио једно звоно, те данас овај манастир даје лијепу слику. Манастир Горњи Брчели имају само једно

41

рало земље и то уз сами манастир. Раније је имао више земље и то одмах с друге стране манастира, али је ту земљу продао митрополит Иларион Рогановић 1875.г., кад и земљу доњег манастира. Приходи са оволико имања су незнатни да се може и помишљати да манастир о томе може опстати. Манастир нема никаквих старина или књига из доба владике Данила или његових насљедника, а сиромашан је и у тварима. У овом манастиру је живио само по један калуђер и издржавао се од прилога, које су давали Црмничани. Код манастира се не одржавају сабори, а народ највише посјећива цркву о Божићу, Ускрсу, Тројичину – дне и Малој Госпођи. Године 1863 овђе је отворена прва школа, а 1868 г. пренесена је у доњи манастир. Међу првим учитељима били су поп Јован Гвозденовић, поп Илија Јовановић и др. За доба књаза Данила манастиром је управљао поп Лука Поповић и њега и његова

сина. Попа Ђура књаз је из политичких разлога дао објестити на Виру. Говори се да је код попа Луке било много старих писама, која су, можда, била манастирска, и његова породица, чувши за његову смрт, запалила их је, јер се плашила да ту има нечега што може све компромитовати. Овђе је био у једно вријеме управитељ манастира архиђакон Сава Пламенац, и његов се гроб налази одмах уз јужни зид цркве, а ту је и гроб владике Арсенија Пламенца. На манастирском земљишту постоји једно орахово дрво, старо коју стотину година, и чудне је природе; оно почиње листавати тек почетком јуна и до тада, међу лиснатим дрвећем, изгледа као потпуно суво; плод му је врло велик и лако се ломи, а сазријева у исто вријеме кад и остали ораси.

Манастир Горњи Брчели

42

СТАРА ПИСМАИЗ ДОБА ВЛАДИКА САВЕ И ВАСИЛИЈА

Из дијела сачуваног архивског фонда црногорског теолога и свјештеника ЦПЦ Мирка Драговића (1891-1944) објављујемо неколико писама које припадају епохи црногорских владика Саве и Василија. Ова документа су драгоцјена јер свједоче о прилозима вјерника Црногорске православне цркве као приложника својој цркви, а такође и продајама личног земљишта Црногорској православној цркви. Тијем се негирају конструкције да су добра и земљишни посједи ЦПЦ у Црној Гори тобож својина Српске православне цркве.

Ђикац Ников залаже земљу Митрополиту Василију на 27 јануар 1751

На 1751, ђенара 27 у Котор.Да се сазна и да је вјеровано пред судом, пред ким изиде сије писаније како је Ђикац Ников дужан сам господину владици Василију девет цекинах у злато, вељу нумером 9. И поради овијех аспри подлага му у подлог ливаду на Дворишта, алити у продано име, и ако се не мога на ону ливаду наплатити, да се има наплатити на баштину под Заграбље. И ту бише сједоци Вукота Вукосавов и Вуко Марков Шпадијер. И писах ја поп Михаил, парок от церкве Светога Апостола и Еванђелистеа Луке, својом руком, по ријечи виске реченога Ђикаца.

__________

Сћепац Јовов продаје баштину Митрополиту Сави 1 јула 1751

Воимија Христа, амин. На 1751, јулија 1 ден на Стањевиће.Да јесте веденије всакому чловеку, пред ким изиде сије писаније, како дођох ја Сћепац Јовов с мојијема синовима Станком и Иваном, дођосмо господу у владики Сави и продамо му нешто мало баштине до ливаде црковне и до потока до гробља и уз гору до гувна и гувно. Куфини баштини от свукуд црковна и то продасмо од наше добре воље, а за наше потребе и стимадуре не водисмо, но је ми уцијенисмо четири цекина. И бисмо подмирени за све на исти данашњи дан.И тому сједоци: Сћепац Почек и Ђуко Лукетин.И писах ја калуђер Руфим по ријечи више реченога Сћепца и његовијех синовах.

___________________

Прилог Јова Радовановића 8 фебруара 1752

Да се зна како ја Јово Радованов с мојијема синовцима дођох у манастир господину Владици Василији и писах оне два комата земље, што је под Грудом, ниже оне црковне баштине у два сарандара за моју и Иванову душу. И јошт на врх Бостаништа они бријег, што је до црковнога и Мочалине све до продоли, што је с Томашевића и Међугрудице. Од тога је моје и мојијех синовацах ђакона и Жутка трећи дио. И то писасмо за душу нашијех старијех, а за здравље живијех.И ту би свједок Вуко Радов и Вуксан Шпадијер и Хоташ Вуков и Вуко Марков с Копита и Вуко Шпадијер и Станоје Радов.

Фебруара 8 ден , 1752.

_____________

43Ђикан Вукосавов продаје земљу Митрополиту Сави 16 фебруара 1752

Воимја Христа, амин. На 1752 мјесеца фебруара 16. На Стањев(иће). Да јесте веденије всјакоме человјеку, пред ким изиде ово писмо, како дођох ја Ђикан Вукосавов господину владики Сави на Стањевиће и владики Василији и продах им баштину Дионицу, што је била Медовића и Дворишта за 12 цекинах, да је церковна у вијек. И тому свједоци: Тодор Вучетин с Његушах и Иван Франета из Лапчићах. И писах ја калуђер Руфим по ријечи истога Ђикана Вукосавова. И јошт пред истијема свједоцима исти Ђикан продаде његов дио од Дионице у Дворишта за Вељи Крш; половина његова, а половина Вукотина; Ђикан његову половину даде за четири цекина, а тада иђаху цекини по 6 гроша и кварат, а у грош по 40 динара.

__________

Прилог Живка ШпадијераМанастиру Цетињском1 марта 1752

Во име Христа Бога и ПресветеБогородице

На 1752, мјесеца марта 1 у Манастир на Цетиње

Да јесте веденије всјакому человјеку, пред ким изиде сије писаније, како дође владики Сави и Василију у Манастир Живко Шпадијер из Боровинах и моли их да га старац прифате (и) до смрти прехране. И господин Владика Сава и Василије са всеми братијами Живка прифатише, а Живко приложи све своје Светој Госпођи Богородици у Монастир Цет... ово кућу своју либеру и зграду под кућом и три коматића под кућом Радовановића и под ба(и)цки пут један комат земље, а други под село, под кућом и код друма от Почеках узглавница и под друм више Иван... коматом земље, пак коматић земље под другом и код Улице коматић земље и на Сјенокоше два коматића и у Добрлин До и рупа у Огорјели До и около ње метех; пак у Доње Поље у Двориште њихва от друма до краја и под Клачином гон земље и под Лавицом више моста коматић земље и на Трново коматић земље и под Ђиново Брдо коматић земље. О свега овога половина је моја, а половина мога синовца Станише Радова, а кућа моја либера. И тако учинисмо, да црква с мојијем синовцем измијене баштину за баштину, да церква пушти Станиши а Станиша цркви и да раздијеле све наполи, како ће остат мој дио земље и горе и воде церковно у вијек. И тко би овому малому мојему прилогу био пакостник, тога да порази крепка рука Божија и Пресвета Богородица и да је проклет от Бога и от всех светих. И сему сједоци Вуко Марков Шпадијер и Вуко Остојић и Савић Иванов Почек. А писах ја владика Василији Петровић по ријечи и наредби истога старца Живка Шпадијера.

Из архифског фонда Мирка И. Драговића

ВРИЈЕДНОСТ МУДРОСТИ ЈЕ ВЕЋА НЕГОДРАГО КАМЕЊЕ

Сувише су уска и скучена наша схватања о васпитању. Нама је потребита виша свјетлост и виши циљ. Право васпитање је више него једна дубока и савјесна студија. Оно је више него једна припрема за овоземаљски живот. Васпитање тражи хармонично развијање: тијела, разума и духа.

Само је такав човјек у стању носити дио терета овоземаљског живота, који га припрема за један љепши, бољи и идеалнији свијет. Извор овога васпитања налазимо у књизи над књигама – Светом писму. Свијет је имао и има генијалне људе, који

44су познати као вође и добротвори народа. Откуда њима та даровитост? Свјетлост планета нашег суначног система није самобитна, него је добијају од сунца; на исти начин наши велики мислиоци су преносиоци сваке свјетлости од централне самобитне свјетлости истине и доброте – Исуса Христа. Данданас људи говоре о бити правог васпитања. Право високо васпитање долази од Оца свјетлости. У Њега је мудрост и снага“. „Спознање и разум“. Истинито развијање и право разумијевање духовног живота, као и познавање гријеха долазе из Божијег откровења. Само тада када се човјечји разум повеже са Божим, смртно са бесмртним, видљиво са невидљивим, можемо се очистити и ослободити наше грешне природе. Резултат таквог стања: тијела, душе и духа, јест неоцјењив. Овако хармонично развијање одговара високом позиву васпитања. „Сложи се с њим и помири се с њим и тако ће бити добро.“ Јов. 22:21. То је човјечанству вијест са неба. Непослушност у коју се човјек заплете и гријех у који упаде, проузрокова да су његове врлине постојале све тамније. Тјелесна снага је све више и више слабила, снага разума се смањивала, а духовни појмови постојаху све блеђи. Тако они потпадоше под власт смрти која захвати потомство. Неизмјерна љубав и милост Божја пронађе излаз за спасење човјечанства. Само путем који је од Бога показан требамо ићи; јер он нас повраћа савршенству! То треба да буде наша животна задаћа, т.ј. велики циљ васпитања. Љубав која је темељ створења и спасења, иста је и темељ правог васпитања. Правила која је Бог дао су тако свијетла и чиста за вођење савршеног живота. Основна заповијест гласи: „Љуби Господа Бога својега својим срцем свим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом“. Лука 10:27. Друга заповијест има слично значење: „Љуби ближњега свога као самога себе.“ Мат. 22:39. Закон љубави тражи: тијело, срце и дух да служе Богу и ближњима. Алтруизам је темељ сваког правог васпитања. Несебична служба приводи наше способности да би добили Божји карактер. На тај начин добијамо прикладност на Небо да би оно дошло у наше срце. Бог је извор сваког правог васпитања. Наши прародитељи су добили спознање Његових дјела кроз директну везу са Њиме. Све ствари на себи носе отисак Божјих мисли и актежанске мудрости. Али престут икона који је вјечан као

и сам Бог проузроковао је да нијесу могли више подржавати везу са Богом. Гријехом утрљана земља није више могла дати прави отсјај Створитеља. Само још кроз неке могућности правог учења са сваке странице књиге природе, могу се виђети трагови створитељеве руке. Природа још свједочи о своме створитељу. Она даје једну несавршену слику Свога Творца. Нама је потребитно једно потпуније откровењеније налазимо у написаној ријечи –Светоме писму. Васпитање треба бити више него једна духовна дисциплина, више него образовање! Јаки карактери су истинитом правичношћу без егоистичкних жеља и тврдичлука са јаким и духом који имају храбрости грије назвати гријехом. У тој борби је боље пролити боцу мастила него потоке крви гледајући на савршенства Божјег карактера у нама се повраћа Христов лик Земља засијана мржњом и натопљена крвљу не може дати цвијеће братства и љубави. Постоји ли више васпитање него што је ово? „Не може се дати чисто злато за њу, нити се сребро измјерити у промјену за њу. Не може се цијенити златом Офираним... Не може се изједначити са њом ни злато ни кристал... Од корала и бисера нема спомена, јер је вриједност мудрости већа него драго камење „Јов. 28:15-18. Идеал за народ код који хоће да се налази под Божјим покриљем јесте изнад највећих људских мисли. Пред нама лежи путања непрестаног истраживања. Ако су наша дијела онаква, као Онај чије име носимо тада је све у реду. У противном Он се нас одриче, јер смо ми њега одрекли чим смо правац промијенили вратили се натраг док није доцкан, вратимо се извору живота и раздеримо срце своје а не хаљине. Ко стоји на том идеалном становишту што и води омладину до висине спознаје Божанског каракте, ко разазнаје Болжанског карактера? Ко развија смисао одговорности и тим чини своју дужност да се дође до циља? Једино Хришћанство има непресушне изворе, који могу водити човјечанство да се постигне циљ Хришћанства: „Будите савршени као што је Отац небески савршен“. Само из земље гдје се сије сјеме Јеванђеља може се очекивати цвијеће браства и хришћанске љубави.

Симо МартиновићСвјештеник раније ЦПЦ

45Нова издања

ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НОВИУСТАВ

ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Усвојен на ćедници Савјета Митрополије а на приједлог Светога Архијерејскога Синода Црногорске православне цркве, на Лучиндан, 31.10.2009.године, мјесеца јануара 2010.године је објављен нови Устав Црногорске православне цркве. Нови Устав је поновљено издање јер је претходно објављено децембра 1909.године. Издавач Устава је Свети Архијерејски синод ЦПЦ.

Чланом 1. Основних уредби новог Устава се нормира и утврђује: Црногорска православна Црква је помјесна аутокефална црква Црне Горе, која као дио Једне Свете Саборне и Апостолске цркве одржава канонско и догматско јединство са свим помјесним православним црквама. Црногорска Православна Црква своје вјерско учење и богослужење исповиједа и врши јавно, и самостално управља и уређује црквеновјерске послове. Црногорска Православна Црква је једна и недјељива и има достојанство Митрополије. Црногорска Православна Црква је насљедник Аутокефалне Црногорске Цркве која је укинута актом Александра Карађорђевића наćљедника пријестола Краљевине СХС, 14 јула 1920.године. Црногорска Православна Црква ни једном одлуком и ни једним актом не може изгубити своју аутокефалност. Под јурисдидцијом Црногорске Православне Цркве налазе се сви њени вјерници ма ђе да живе у држави Црној Гори или у дијаспори, на територији других држава.

Члан 2. предвиђа. Црногорска Православна Црква поштује Устав и законе државе Црне Горе и своју дјелатност остварује на основу: 1.Светога Писма и Светога Предања према учењу Свете Православне Цркве; 2.Канона и Правила Светих Апостола, Васељенских и Помјесних

сабора и Светих Отаца; 3.На основу закона, одлука, прописа, статута, уредби, правилника, указа, одредби и других аката које донесу надлежне црквене власти на основу овог Устава.

Члан 3. утврђује: Црногорска Православна Црква је правно лице, регистровано у складу са законима државе Црне Горе.

Дјелови Црногорске православне цркве на територијама других држава региструју се у складу са законима тих држава.

46Члан 4. нормира: Црногорска православна црква је устројена на принципу хијерархијске структуре управљања.

Највиши орган црквене власти је Свети Архијерејски Синод на челу са Митрополитом Црногорским.

Судску власт у Црногорској Православној Цркви остварују црквени судови.

У Црногорској Православној Цркви дјелују сљедећа тијела: Црквено јерархијска: а) -Митрополит, -Свети Архијерејски Синод, -Велики Црквени Суд, б) -Епископ, -Црквени Суд Епископије, в) -Намјесник, г) -Парохијски свјештеник д) -Манастирска управа

Остала: а) -Савјет Митрополије, -Управа Савјета Митрополије, б) -Савјет Епископије, -Управа Савјета Епископије, в) -Одбор православне црквене општине, -Црквени одбор.

Члан 5. утврђује: У Црногорској Православној Цркви службени језик је црногорски и ћирилично писмо. Богослужбени језици су црквенословенски и црногорски, али се богослужења и црквена администрација могу обављати и на другим језицима на начин који одреди Свети Архијерејски Синод.

Члан 6. дефинише: Црногорска Православна Црква има грб. Основни грб је штит раздијељен дијагонално златним двоструким крстом с лијеве банде (хералдички: с десне) и златним архијерејским жезлом с десне банде (хералдички: с

лијеве). Крст и жезло дијеле штити на четири поља. Горње и доње поље су црвене, а лијево и десно поље плаве боје. Штит је оивичен златом.

Двоструким крстом и архијерејским жезлом раздвојени су духовност (плава поља штита) и свјетовност (црвена поља штита). Средњи грб је основни грб са златном архијерејском митром изнад штита.

Велики грб је средњи грб на црквеноме плашту. Плашт израња из црквене књажевске круне и оивичен је златнима ресама. Конопи који вежу драперију су златни.

Члан 7. одређује: Црногорска православна црква има заставу. Застава је црвене боје, у сразмјери 2:1 дужине према ширини.

По средини заставе је основни грб Црногорске Православне Цркве.

Након основних одредби закључених описом службеног језика, грба и заставе ЦПЦ, Устав садржи уставне категорије: Митрополит Црногорски (чл. 8-14); Свети Архијерејски Симод (чл.15-20); Одредбе за спољње послове ЦПЦ (чл.21); Савјет Митрополије (чл. 22-23); Управа Савјета Митрополије (чл.24); Синодска надлештва (чл. 25 и 26.); Епископије (чл.27.); Епископ (чл.28-31.); Савјет епископије (чл.32.); Управа савјета епископије (чл.33.); Православне црквене општине (чл.34.); Црквени одбор (чл.35.); Намјесништво (чл.36.); Парохија (чл.37.); Парохијски свјештеник (чл.38.); Ђакони (чл.39.); Манастирска управа (чл.40.); Црквено судство Велики духовни црквени суд (чл.41-50.); Црквени духовни суд епископије (чл.51-59.); Црквене установе у иностранству (чл.60.); Право из рада Пензијско-инвалидско осигурање (чл.61.); Печати и штамбиљи (чл.62 и 63.); Остало (чл.64.); Прелазне и завршне одредбе – Усвајање статута (чл.65.); Тумачење Устава (чл.66.); Измјене и допуне (чл.67.); Примјена (чл.68.). Овај Устав представља израз потребе да се у новој, независној и међународно признатој држави Црној Гори уставно дефинише и утврди ЦПЦ и тако утемељи на уставан начин њен рад и мисија. Нови Устав је израз уједно и свих тековина из рада и мисије ЦПЦ од њене обнове и темељ будућих стремљења и мисионарске усмјерености

47њеног организма. У односу на стари Устав ЦПЦ из 1999.г. донесен 31.10.1999.г. са њевоих 200 чланова, нови Устав је универзални, сажети и основни уставно-црквени текст највишег значања за црквени живот ЦПЦ и Црне Горе и огроман корак напријед у даљем животу и мисији црквеног организма Црногорске Православне Цркве. Као такав биће темељити акт даљег ширења Божје и људске мисије Црногорске Православне Цркве у јачању њених ингеренција и њене свете функције.

Уредник издања Устава је Сретен Вујовић, коректор Мато Беговић а техничку припрему је извршио Медиапринт Милениум. Чињеница да се за само мјесец дана појавило поновљено издање говори о значају овог највишег црквеног документа и интересовању вјерника и лаичке јавност за овај темељни акт црквеног достојанства ЦПЦ.

Никола Белададипл. правник

ТРАГАЊЕ ЗА ВРЛИНОМ„Праведник ће од вјере своје жив бити“ (Прор.Авак. 2.4.)

Прије много година један пролазник је на периферији града видио малишана који сједи на прагу омање куће и плаче. Могао је имати тринаест година. А, ако не толико, свакако, више од десет, а мање од петнаест. На нози је носио рану из које је текла свјежа и топла крв. Пролазник се сажалио на дијете и пришао му је да га утјеши. Сазнао је да нема родитеља. Једино што је овај знао рећи о себи, било је то, да не зна своје име и презиме. О својем поријеклу недовољно је знао. То му је рекао човјек који га је неколико година одгајао и прије више од дванаест мјесеци оставио на друму. Пролазник је био дубоко потресен овом исповјешћу. Повезао му је руку и малишан му је нестао из вида. Често је размишљао што се са њим десило и како су га родитељи могли препуштити самом себи у раном дјетињству. Други су говорили да су родитељи малог усамљеника одавно умрли, одмах по његовом рођењу. Тридесет година касније непознати ће из новина сазнати неке детаље из живота овог тринаестогодишњака. Неки човјек четрдесетих година са чудним нагласком у говору, дошао је из другог града. Његови живци били су сломљени и имао је нападе плача. Прогнали су га из једног града у други јер није имао личне документе. Зове се............ (не наводи се име). Можда се зове другачије, тако бар кажу, они који мисле да то знају. Увијек се тако мислило. Никада није имао никакав лични опис. До десете године о њему се бринуо некакав торбар и прије него што га је овај малољетник напуштио, уручио му је цедуљу на којој је писало „рођен 12.01.1880.године у сиротишту Светог Рока.“ Податке је требало провјерити.

Могао је он бити и неко други. Могао је бити толико људи и толико имена. Али био је то што је. Безимени. И само то. Матични градски уред јавио је комесаријату да не постоји никакав безимени. Полиција тог часа почиње да сумња. Да ли тај човјек лаже или је безимен да би прикрио прави идентитет. Свим управама и уредима у држави упућени су брзојави, али никада нико није чуо за њега. Испитивање његове прошлости било је врло тешко и замарајуће. Његове успомене из дјетињства биле су веома оскудне. Ништа није знао о својем оцу и мајци. Сјећао се само групе својих вршњака с којима се играо. Али и то је била магловита успомена. Лутао је успоменама. И ниђе правог трага. Када је поодрастао служио је својим господарима, лутајућим трговцима и тада му нијесу били потребни никакви документи, јер су газде којима је служио увијек гарантовали за њега. Као и за своју имовину. У њему се ипак нешто стално бунило. Није хтио да га изједначавају са туђом имовином, са мртвим стварима. Године 7409 од рођења Христа, или хиљаду деветсто и десете мање девет по Григоријанском календару рачунања времена, са напуњеном двадесет првом годином живота, по закону праотаца желио је да постане војник. Рекли су му, међутијем, да су му за то потребне исправе. Није могао похађати ниједну школу. Био је неписмен до своје тридесете године живота. И бесмртан до четрдесете јер није имао свијест о смрти. Писмености га је научио један од толико господара. Никада није могао становати у хотелу. Нити посједовати путнину за пут у иностранство.

48Није се могао оженити, имати своју породицу. Није могао бити примљен у војску ни добити сталан посао зато што по закону људском није никада био рођен. Био је сјенка која пролази свијетом којем не припада. Свуда је био непожељан. Желио је да започне нов живот али није имао толико битна документа. Личио је на бјелину коју поноћ претвара у сјен. Бијело не одлази међу дуге зиме. Остајао је само као напуштена ријеч, изгубљена нада, непостојећа љубав, затомљена и пригушена вјера. Дошао је и први рат у његовом животу. Са њим и велика искушења. Сваки час га је неко могао зауставити, тражити идентитет и тада би сигурно био изгубљен. Држали би га за обавјештајца. Проживљавао је тешке часове све док нијесу дошли савезници. Тада се његов положај поправио. Могао се изговорити да је његово друго ја остало тамо неђе, далеко, далеко, у некој ратној зони. Нашао је тада и прво запошљење у својем животу. Преносио је неке рањенике савезничких трупа до завршетка рата. Био је то, он, толико присутан у животу неких и истовремено изгубљен. У Свијету. Загубљен у космосу. Губитник међу људима, ријечима, законима. Безимени јунак у лавиринту људских тајни и форми лишених вјере и духа. Он, рањене душе у улози љекара љуцких душа. Иза овог рата када су се својим кућама враћали многи заробљеници и изгнаници вратио се кући без куће. Улици, градском рубу, подземљу, потопном времену, безимен и за њега безименом космосу. Предат забораву, неповјерењу, сумњи, прогону. Мирно је са једном групом успио да отпутује преко границе. Након краћег боравка у туђини, а свака је туђина туђина, а за њега је нова туђина само нова, стара туга, поново се вратио на почетак. У завичај без завичаја. У завичај без идентитета, имена, без никога својега. У град који није његов. У свијет који му не допушта да има име, макар и лажно. У свијет без свијета, без наде и слутње, још увијек. У вјечно лутање и непрекидно страдање. На граници је задржан и утамничен. Требало је да прође пуних пола године одакле је отпутовао онамо са својег почетка у потрази за обежаном земљом, за изгубљеним рајем. Опет га је зауставила полиција. Доспио је у нови затвор. Са робије су га касније превезли у град. Када се установило да ту није рођен одвезли су га у други. Лутао је од града до града, јер није имао мјесто својег рођења. Говорили су сви, да он никада није рођен. У мах је мислио да ће полуђети. Истражитељи су настојали за сво то вријеме, да

нешто дознају о њему. На стотине људи је испитано. Енгиматичари су настојали да утврде да ли је заиста он безимен? Да ли је пред њима човјек који носи тајно име читавог живота иза којег се крије? Старац из једног града изјавио је да је прије тридесет година у улици града на крајњем југу државе срео дјечака који је крварио из ноге у коју је ударио коњ. Безименог су саслушавали у вези са тим. Одговор је био потврдан. Крунски свједок му је био ожиљак на нози и рана коју је превио неки човјек. Био је то, дакле, онај малишан који је плакао на прагу куће поред пута и којему је пружио помоћ први пролазник. Садржај писма честитог старца и безименог су се усагласили. Отварала су се врата невиђеног лавиринта. Ријечи су пронашле душу у бездушнима. Осмјехивао му се излазак из круга зачаране магије. И када је требао да коначно закорачи на свијетло из свих тама из невидљивог подземног свијета биједе, самоће и очаја призвао га је Бог рата Марс. Јерихонске трубе су поново пуштале свој глас да испробају снагу вјетра. Губио се у њиховом еху. Нада је овог пута била јача од безнађа, осаме и смрти. Корачао је форсираним маршем ка малој земљи коју стари хуманисти назваше Цатена мунди. Знао је њен језик, а кроз праменове магле у мутном сјећању јачала је његова нада вођена вјером да се ближи исход његовом изласку из Лавиринта. Водили су га тамо ђе је корачао прије њега безимени великан праотечке земље, неки брањага и персона игнота. Корачао је као Пандион проћеран из Атине у Мегару одакле се више никада није вратио. Атински престо је освојио тек његов син Ајгеј који је, опет, протојерао отуда неког од Метионових синова. Но, задржимо се још мало на синовима краља Пандиона, јер бисмо тако могли ући у траг безименом човјеку који корача стопама Сшћепана Тисца и корацима четвртог Пиндионовог сина Лика. Лик је једини од браће био посвећен у мистерије великих богиња Деметре и Персефоне и у мистерије Атиде у Анданији. Био је чувен видар и исцјелитељ, али и поуздан пророк. Прорекао је да ће Месењани, ако извјесну ствар буду добро чували, моћи једног дана да поврате своју очевину, али ако то не учине – изгубиће је заувијек!...“ По једној верзији мита та света ствар су биле тајне великих богиња урезане на танкој, калајној плочи и ту плочу су Месењани ставили у бронзану урну и закопали између тисовог и миртиног жбуна на врху планине Итоне“. Неко чак мисли да су ове мистерије великих

49богиња везане за – ускрснуће мртвих!? Да ли је то баш тако или је у питању неко преносно значење, не знам. У сваком случају, у нашој традицији се сматра да преци не умиру све док их се потомци сјећају, па би то „ускрснуће“ о коме Лик говори у своме пророчанству могло да се односи на „историјску амнезију“ балканских народа и поновно откривање стварних митолошких простора. Лик је учествовао у неколике завјере против Ајгеја. Еубоја би могла да буде област продомовине Безименог. Трагови о томе воде и до митолошког града Пила у којем је становао Легендарни Нестор. Безименог су водили према светом врху на којем је његов безимени претходник наредио да се подигне седам кула у знак седам великих бојева с потомцима Мilcligarta. Водили су га к врху Атланта којем је раније одао почаст великим безимени претходник Тисац, симболизујући кулама седам Атлантових кћери Плејада. Сваким кораком безименом је јача вјера. Вјеровао је у своје васкрснуће из коже живог мртваца. У свој васкрс из гроба грјехова љуцких. Покуцаће на тврда срца људи против којих га воде против његове воље. Покуца ће да тражи човјека у човјеку у прапостојбини Монигрена увјерен у крај свих својих лутања и одисеја. Нипошто се није хтио лишити увјерења да вјерује у будући живот. Очекивао је да ће на то наићи и на другој страни. Носила га је мисао да је живот без вјеровања живот без циља. Смрт без наде. Мора вјеровати да би

могао и даље живјети. Без вјере био би самом себи још већа загонетка. Чинило му се у тим часовима да му је лакше замислити град у ваздуху него себе без вјере. И баш у треновима испуњеним дубоком вјером, надом и увјерењем, да све што ради себи ради, заустави његове маштарије громки узвик из засједа. Стој! Биле су ријечи које је некад давно чуо у неком свом претходном животу. Биле су му тако блиске и драге јер су долазиле из дубине неког њему сад већ појамног бића. Уведоше га у просторију. Лица људи су му била блиска. Одговарао је на постављена питања језиком мајке и својих предака. Људи су били зачуђени његовом жалосном исповјешћу када високи свјештеник Црногорске православне цркве стаде пред њим претварати његове снове у јаву: И данас кад прослављамо свијетли Христов Васкрс испитали смо свијест којим путем ми идемо у животу своме. Ти си ишао путем вјере. Никада је нијеси губио. Вјера твоја помаже ти, настави проповједник. Данас си и ти васкрсао из таме. Из нељуцке патње из ништавила којим си био заробљен. Твоје је право име Крсто. Носи га с правом као свој крст васцијелог својег живота. Са својим именом добио си нови живот. И нове родитеље. Твој нови отац и мајка су Црна Гора и Црногорска црква. Владао си се по духу Божјем и постао син Божји.

Борислав Цимеша

Зоран П. Радуловић Бићеш вјечна

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ Шеста по реду књига познатог црногорског писца Зоран. П. Радуловића „Бићеш вјечна“ је искључиво родољубива лирика. Нова књига, нови садржај, нови импулси већ познатог црногорског писца, публиковани у комбинацији поетског надахнућа и повијесног документарца. Ова књига поезије писана је у комотнијем амбијенту како за писатеља, тако и читалачку јавност. Дакле у независној Црној Гори. Још једна новина у најновијој књизи, осим у стилу писања, и још јачим и дубљим метафорама, јесте у документарним печатима Свете Црногорске Православне Цркве које су незаобилазан оквир Црногорског националног бића.

Књига „Бићеш вјечна“ писана на аутентичном црногорском језику, подстиче писатеља да као вјерник поштовалац Црногорске Православне Цркве посвети неколико страница повијесном, канонском, уставном животу наше аутокефалне цркве. Зоран П. Радуловић жели указати на живот као и велике препреке које Црногорска Православна Црква налази у својем екуменистичком дјелању, од обнављања 1993.године, њезиној Хришћанској мисији у Васељени. Аутор прави осврт на живот у обичаје старих Црногораца, њихову ослободилачку борбу, љубав и бригу према вјековјечној Црној Гори.

50 У најтежим условима и окупацијама које су задесиле Црну Гору, Црногорци су имали одговор; Потоњи онај најболнији кроз часни зеленашки покрет о којем пјесник с поштовањем и сензибилитетом говори. У другом дијелу књиге аутор говори о свакодневници, непрестаном протоку времена, и све већој усамљености, и наметнутој апатији. Срдачно препоручујем на читање књигу поезије „Бићеш вјечна“ од аутора који је познат црногорској и широј јавности.

ИпођаконЦрногорске православне цркве

Булат Б. Булатовић

УВОДНА БЕĆЕДА

Сву љепоту Црне Горе коју сам задржао у свом срцу, желим да вам испољим поезијом. Углавном, сва моја осјећања, и мој живот су јој привржени. Волим Црну Гору највише на свијету, па хоћу да је и ви волите, да је мало боље упознате кроз моје стихове. Збирку „Бићеш вјечна“ сам подијелио у два циклуса:Отаџбини Црној Гори и Времену живота. У првом циклусу сам приказао, љубав и

вјеру према Црној Гори, Црногорској Православној цркви, као и њену мученичку и славну повијест. У другом сам описао неправду, патње и биједу Црногорског народа. Колико сам успио, најмјеродавнију оцјену ће дати моји читаоци.

Зоран П. Радуловић

МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ У ЦРНОЈ ГОРИ ИЗМЕЂУ ДВА СВЈЕТСКА РАТА

УСТАНОВЕ КОЈЕ ИШЧЕЗАВАЈУУ Црној Гори између два свјетска рата након асимилације и нестанка ЦПЦ анексионим припајањем Српској цркви дошле су у кризу многе форме организације вјерског живота. Једна од њих били су и

манастири и њихови монаси. Драстично је опало интересовање народа за монашки живот и позив. Из написа једног од црногорских свјештеника види се дубина кризе и интересовања за монашки позив.

Текст има актуелност и ширу универзалну поруку због чега га овом пригодом реактуелизујемо.

Када се макар и летимично погледа историја наших манастира и учини упоређење између прошлости и садашњости, долази се до болне констатације да манастири преживљавају, сада такву кризу, какву можда ни једна од других

установа у нашем народу. Некадашњи културни центри, буктиње религиозно – моралног васпитања, жаришта националне мисли и моћни азили – уточишта биједних и невољних данас једва животаре.

51 Многи су узроци томе, али од свих најболније дјејствује равнодушност, да тако најблаже назовемо оно располућење, које се опажа код већине према свим уопште религиозно-моралним институцијама. Тежину тога гријеха садашњице тешко је измјерити, погашено кад се узму у обзир огромне услуге и заслуге које је у најтежим данима учинила црква, а првјенствено манастири нашем народу. Још више потенцира тежину тога гријеха и ракат, да религија као извор најдрагоцјенијег квалитета људског духа, од свих других чиниоца, игра најјачу улогу у изградњи правог и истинског морала код човјека чије је помањкање данас основни узрок свих постојећих криза и чијом би рестаурацијом једино могућно било успоставити правилне односе и жељено стање како међу појединима, тако и међу народима. Модерни, материјални, и други погледи на свијет и живот, а нарочито вјерски индиферентизам и остали антирелигиозни правци чија модерност ласка младим нараштајима продали су међу најшире народне слојеве те отуда и она одбојност и одвратност према монашком животу. Данас је феномен ако се закалуђери квалификован и материјално обезбијеђен човјек с намјером да живи у манастиру и да се посвети његовој служби, онај који нема никакве личне претензије. Чак што више ријеткост је да тамо пође и један отреситији и бистрији основљак. Зато наш монашки кадар пада из дана у дан на све нижи ниво и у његовим редовима све је мање оних, којима се, са сигурношћу, може повјерити чување тако знатних установа и историјских споменика, као што су наши манастири. На чело наших манастира некада су стојали Арсеније Гаговић, Мојсије Зечевић, Михаило Дожић, Димитрије Радојевић, Јосиф Павићевић и други, који су били понос својих манастира, цркве и нације. Заиста времена се мијењају и ми са њима, како су то још примијетили стари Римљани, али

оваква промјена мора забринути сваког озбиљног пријатеља цркве. За бољи просперитет и повраћај угледа наших манастира, а с обзиром на прилике и околности и менталитет садашњице, намеће се низ тешких и актуелних питања од којих, без сумње, на прво мјесто заузима питање монашког клира. Наши манастири скоро су опушћели. Узмимо нпр. Пиву у којој је недавно било до 20 калуђера, а сада 1934.г. има их свега два. Тај манастир Лавра пивска и „Митрополија херцеговачка“ има све природне услове за успјешан развитак, само да има довољан број активног особља, тог најважнијег услова за обнову манастирског живота. Стога би требало највећу пажњу посветити монашком подмлатку, радећи свемогућим, разумије се дозвољеним средствима на томе да се приволи почин манастир што већи број бистријих и за тај позив природно диспонираних људи. Ни највјештији педагог од неспособног не може направити корисног радника и дјелатника. Констатујући ово, ипак далеко стојимо од тога да не треба поклањат пажњу онима са најскромнијим природним способностима, само кад код дотичног постоји искрена воља. А то лијепо илуструје једна латинска изрека: Ultra posse nemo obligatur (Изнад својих могућности нико не може бити обавезан). Нарочито треба истаћи важност социјалне услоге манастира. Познато је како су некада манастири, поред социјалне улоге и главне своје мисије и намјене – духовног усавршавања, развили били своју дјелатност у разним другим правцима а нарочито хуманитарним. Дакле, та њихова практична дјелатност створила им је и даје онакав углед јер се празним теоретисањима ништа не може постићи. Манастири могу бити оно што су некада били само својом практичном дјелатношћу.

Божо Ђ. Михаиловић

Други пишу

ПОЗОР У СВИЈЕ(С)ТГоран Секуловић

Д(Ј)ЕЛА

Епископи Српске православне цркве, чије епархије покривају подручје Црне Горе, ових дана су са сједнице свог савјета затражили да

се Митрополија црногорско-приморска и друге епархије са овог канонског подручја СПЦ убудуће називају само – Православна црква у Црној Гори.

52Одлука гласи: „Православну цркву у Црној Гори сачињавају епархије Српске православне цркве: Митрополија црногорско-приморска и епархије Будимљанско-никшићка, Захумско-херцеговачка и Милешевска“. Шта ће сада рећи они који су „аргументовано“ доказивали да православну цркву у Црној Гори не треба доживљавати као Српску православну цркву, већ као „Митрополију црногорско-приморску“? Како са становишта једне суверене и међународно признате државе објаснити да један дио њене територије (ако се Митрополија црногорско-приморска третира као епархија СПЦ, као што и пише у претходно цитираној одлуци и што јесте факат, онда је у питању читава Црна Гора), потпада под јурисдикцију вјерских организација чије је сједиште ван ње? Ријеч је о Захумско-херцеговачкој и Милешевској епархији Српске православне цркве из Босне и Херцеговине и Србије. Примјећује се да Српска православна црква у Црној Гори континуирано спроводи „реформе“ када је ријеч о њеном организационом устројству. Једно вријеме се инсистирало на Милотрополији црногорско-приморској, касније се она „попунила“ са неколико епархија, а већ од почетка „допунила“ (а то значи и државна територија Црне Горе ван јурисдикције Митрополије) са епархијама чије је сједиште изван наше земље. Али, никако да „Православна црква у Црној Гори“ обухвати читаву државну црногорску територију – без помоћи са стране, тј. из центара ван ње – онако како је било у оквиру аутокефалне Црногорске Православне Цркве. У члану 1 „Устав Светога Синода у Књажевини Црној Гори“ из 1903.године је наведено: „Автокефална православна Митрополија у Књажевини Црној Гори, као члан једине, свете, католичанске и апостолске цркве, којој је пастироначелник и глава Господ и Бог наш Исус Христос, чува и одржава јединство у догматима и каноничким установама са свима другима православним, автокефалним црквама, и ово ће јединство она чувати и одржавати до вијека.“ Толико што се тиче канона! О аутокефалности Црногорске Православне Цркве говоре и чланови 2 и 15 поменутог Устава. У „Уставу за Књажевину Црну Гору“ 1905.г. у члану 40 пише: „Државна вјера је у Црној Гори источно православна. Црногорска је

црква аутокефална. Она не зависи ни од које стране Цркве, али одржава јединство у догмама с источном православном Васељенском црквом. Све остало признате вјероисповијести слободне су у Црној Гори.“ Одлуком Светог Архијерејског Синода Васељенске патријаршије бр. 1056 од 19. марта 1920.г. се „признаје проглашено уједињење Цркава Српске, Црногорске и Карловачке, као и двије далматинских епархија“. Поводом проглашења тадашњег митрополита Србије Димитрија Павловића патријархом Српске патријаршије, у „Гласнику“, Службеном листу Српске православне патријаршије бр. 1, г. I, од 1/14. октобра 1920.г. на страни 102 пише: „Слично томе поступало се и код оснивања националниха утокефалних области у свима православним државама. Тако су уздигнуте катедре на ступањ аутокефалне архиепископије у престоним градовима Атини за цркву у Краљевини Грчкој, у Београду за цркву и Краљевини Србији, на Цетињу за цркву у Црној Гори, у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугарску, а у Русији дигнут је архијерејски престо друге престонице у Москви на ступањ патријаршије.“ Цариградска патријаршија је 19. фебруара 1922.г. издала томос у којем се „признаје проглашено јединство аутокефалних цркава: Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија.“ На оптужбе и сумње да полако припремају „сецесију“ од „мајке цркве“, челници СПЦ у Црној Гори то енергично демантују. Из „матице“ им, међутим, поручују: „То су, ипак, само ставови – речи које остају записане – а дела су та која дају коначан одговор.“ Д(ј)ела су преточена у чињенице које смо овђе изнијели. Крајем друге и почетком треће деценије двадесетог вијека, нестале су аутокефална Црногорска Православна Црква и суверена црногорска држава, а покушало се затријети име црногорског народа. Показало се да је судбина Црногорске Православне Цркве неодвојива од обнове њене црногорске државе и њеног црногорског народа. Коначан одговор већ је дат.

Побједа, 8.3.2010. стр. 4.

53Милан Вујачић

АРСЕНИЈЕ ГАГОВИЋ АРХИМАНДРИТМАНАСТИРА ПИВЕ

АРСЕНИЈЕ ГАГОВИЋ је живио и радио у најбурнијем периоду наше раније историје крајем 18. и почетком 19. вијека. То је иначе доба европске политичке буре коју је започела велика Француска револуција (1789.г.) а настављена наполеонским ратовима све до 1815.године – до Бечког конгреса. С једне стране ти догађаји, а са друге стране тешко стање под Турцима и вјечита тежња за слободом учинили су да су се почели кројити планови од стране истакнутих да се поведе борба за ослобођење. Немоћни да својим слабим снагама остваре тај свој вјечити сан, па и поред тога што је њихов тлачитељ Турска царевина знатно ослабила и што према великим силама Европе не представља неку озбиљнију снагу, она је према својој раји – хришћанима још увијек земља велике моћи. Зато је један од предуслова њиховог ослобођења било – наћи помоћ и ослонац у некој великој сили. Таква сила могла је бити једино Русија, која је једновјерна и једноплемена земља и у коју су се наши преци једино могли поуздати да их неће у датом моменту оставити на милост и немилост непријатељу.

РУСКИ ПЛАНОВИ НА БАЛКАНУ

У то вријеме Русија је, којом влада царица Катарина II (1762-1796.г.) као моћна сила, заузимала једну од водећих улога у међународним политичким односима Европе. Осамдесетих година царица Катарина заносила се великим плановима о проширењу утицаја Русије преко Босфора и Дарданела на Средоземно море и да се ту супротстави трговини и политичком утицају на Истоку својим ривалима Енглеској и Француској. У том циљу изградила је чувени у историји „Грчки пројекат“, тј. оснивање двије нове државе – Дакију у данашњој Румунији и велику Грчку државу по угледу на средњовјековну Византију са центром у Цариграду, а на челу које ће бити њен унук Константин. У том случају судбина остала би у рукама Аустрије, такође руског ривала на Балкану. Тиме је царица Катарина хтјела да задовољи Аустрију, како јој не би правила сметњу за остварење „Грчког пројекта“. У циљу реализовања ових планова Русија

и Аустрија склопе савез и зарате са Турском. У том рату узели су учешћа Црна Гора, херцеговачка племена, дигао се устанак у Шумадији под Кочом Анђелковићем и добровољци из Србије узели су учешћа у фрајкору Михаљевићевом у Војводини, међу којима је био и Карађорђе. Циљ није постигнут и закључени су мировни уговори између Аустрије и Турске у Свиштову 1791, а између Русије и Турске у Јажу 1792. Стање наших народа остало је као и прије овог рата, јер су их савезници заобишли мировним уговорима. С обзиром на слабост Турске и моћ Русије, наши преци су сматрали да су зреле прилике за један већи ослободилачки покрет. Зато се код њих тада јавила идеја да Русија прихвати план да мјесто што је хтјела да оснује Грочко царство, оснује српску слободну државу, чији јој је народ близак по вјери и поријеклу, а на челу њеном да буде руски принц, те да је то велика користи и за Русију и за балканске хришћане. Ту концепцију заступало је тада више истакнутих људи. Арсеније Гаговић је ишао у Русију три пута, у вези с помоћи за цркве и остварање манастирских школа.

ДРУГА МИСИЈА АРСЕНИЈА ГАГОВИЋА У РУСИЈИ

Други пут је ишао у Петроград (Лењинград) 1803.године, када је био примљен од цара Александра I врло љубазно. Том приликом Гаговић је поднио цару план о ослобођењу дијела нашег народа испод турског ропства и да на чело нове државе дође један од руских принчева. План је поткријепио овим аргументима: Да народ у Херцеговини, а исто тако и сви хришћани који пате под игом турским, мисле да је најзад дошао тренутак њихова ослобођења, да отоманска Порта у тадашњем свом растројеном стању нема више снаге да задржи њихову општу тежњу и да ће бити принуђена пристати на њихову жељу да се они од ње отцијепе; да је мисао и ослобођење раширена по цијелој области и да народ живи у јако узбуђењу. Поред ове политичке мисије, Гаговић је тражио помоћ од руског цара за манастир у Пиви и обнављање попаљених цркава

54и оснивање нових, као и оснивање манастирских школа. Концепцију о обнављању „старе словенске (илирске)“ државе и покрету за устанак заступао је и црногорски митрополит Петар I. То се види из његова писма дечанском игуману Хаџи-Данилу од 10. јануара 1810.године, у коме стоји, између осталог, сљедеће: „Имамо намјеру ми Црногорци и Срби с београдске стране скочити на оружје противу наших непријатеља Турака, ако можемо и вас да избавимо... и надамо се да ће и славна Русија помоћи свим хришћанима да се ослободе турскога ига“... Такође карловачки митрополит Стефан Стратимировић заступао је Гаговићеву концепцију и он је 1. јуна 1804.године упутио руском цару свој меморандум у којем тражи руску помоћ за ослобођење српскога народа. – Гаговићева политичка мисија код руског цара није успјела, нити је добио тражену економску помоћ. Русија је тих дана чинила велике дипломатске напоред да придобије Турску и приволи је на мир, који је за њу био нарочито важан због рата с Наполеоном који је такође тежио да прошири свој утицај над Турском. И Русија је успјела да закључи мир с Турском 1804.године.

Утолико је избио и први српски устанак под Карађорђем, који је створио нову платформу за ослободилачку борбу српскога народа. Наиме, устанак није био затворен и ограничен само на Србију, већ је по мишљењу устаничких вођа требао да се прошири и на Босну и на Херцеговину пошто је Црна Гора тада била једина слободна држава од Турака на Балкану.

САРАДЊА АРХИМАНДРИТА АРСЕНИЈА СА ПЕТРОМ ПРВИМ

ПЕТРОВИЋЕМ ЊЕГОШЕМ И ДРУГИМ ИСТОРИЈСКИМ

ЛИЧНОСТИМА СВОЈЕ ЕПОХЕ

Гаговић је својом политичком активношћу у раду на ослобођењу свога народа испод турскога ропства стекао велики углед и постао најутицајнија личност у Херцеговини тога доба. Као такав био је познат у свим областим,а па му се зато обраћају све водеће личности тог доба као владика Петар I, Крађорђе са којим се лично познавао, затим представници Русије акредитовани у Црној Гори и Дубровнику и др.

ГАГОВИЋ ЈЕ СА ОДУШЕВЉЕЊЕМПРИХВАТАО И ШИРИО ИДЕЈЕ О

ОСЛОБОЂЕЊУ

Међутим, Русија послије закључења мира (1804), није хтјела да се замјера Турској и била је против тога да се ма гдје код хришћана под турском влашћу јавља ослободилачки покрет и сузбијала је сваку тежњу за дизање устанка. Зато је руски представник у мисији у Црној Гори генерал и гроф Марко Ивелић, из Рисна у руској служби, писао више пута Арсенију Гаговићу да утиче на народ да остане „миран међу собом и господи турској повинан и послушан...“, пошто је његов цар у савезу са турским. Нарочито је гроф Марко Ивелић настојао да умањи дјејство Карађорђеве прокламације. У вези с тим, пошто му је Гаговић одговорио да Дробњак хоће да се диже на устанак, јер га „... муте поп Милутин Церовић (отац Новичин – М.В.) и Мијо Годијељ“. Ивелић пише Гаговићу 4. авг. 1805.г. да „... поп Милутин и Мијо Годијељ су људи незнајушчне политике и дружби која је сада между царијами и краљевима и сви заедно оће ударит на францеза... Дробњаци ће луди изгубити свое и своеи браће главе и имиче...“

Сично Ивеличу, обраћају се Гаговићу ФРЕСКА ИЗ МАНАСТИРА ПИВЕ

55Стефан Санковски, руски статски савјетник у Црно Гори 1. дец. 1805. и заказује му састанак у Дубровнику, па и руски консул у Дубровнику Карло Фонтони. Ова преписка руских дипломата са Гаговићем потврђује велики његов углед и утицај који је он имао међу херцеговачким племенима. И владика Петар I користио је више пута Гаговићев велики утицај у тим крајевима и путем писама тражио његову сарадњу са спровођењу политике међуплеменског мира и слоге у тактици вођења ослободилачке борбе. Они су се слагали у основним ставовима према Турцима. Петар И увијек је савјетовао племена која су под турском влашћу да не „задијевају“ Турке и не излажу себе опасностима због одмазде турских власти, да тако не дају узалудне жртве, кад нема никаквог изгледа на успјех. Зато треба да користе прилику кад је Русија у рату с Турском да скоче сви заједно: Црногорци, племена Брда и херцеговачка племена да напану угњетача. Или да су готови увијек на одбрану кад их напану Турци. Гаговић је имао истовјетно гледиште, зато се жалио владици Петру И на ускоке што иду по разним крајевима те нападају Турке и плијене их. Тиме изазивају Турке на одмазду против совга народа и дају се непотребне жртве и онемогућује се народу кретање за основне потребе, док је став ускока био да бију Турке свуда и у свако вријеме, примјеном тактике хајдука. Владика Петар I љутио се што се међу херцеговачким племенима појављују неки људи под видом руских официра и врше пропаганду у народу за дизање устанка. Зато пише Гаговић 6. нов. 1804.године да такве људе „који бушкају“ протјерају.

ГАГОВИЋА МИСИЈА У БУКУРЕШТУ ИТРЕЋА АЛИ ОВОГ ПУТА УСПЈЕШНА

ПОСЈЕТА РУСИЈИ

Гаговић је у мају 1812.г. пошао у Букурешт код главно-командујућег руске војске генерала Павла Чичадова и грофа Марка Ивелића који се тада налазио тамо, да се с њима савјетује о помоћи за заједничку акцију против Турака. Они су од њега затражили да позове Гаврила Шибалију из Дробњака, понатог јунака „харамбашу“, и од сваке херцеговачке нахзије по једног представника да се савјетују по питању помоћи и организацији њиховог устанка. Дошло је десет људи са Гаговићем у Тополу код Карађорђа, а одатле оде у Букурешт сам Шибалија с којим дође гроф Ивелић у Тополу и саопшти херцеговачким главарима да је у међувремену Русија закључила мир с Турском у Букурешту и да се у том тренутку не може предузимати никаква акција за ослобођење пошто се над Русију надвила опасност од Наполеона, већ напротив, треба одржавати мир с Турцима. Арсеније Гаговић је 1813.године пошао у Русију по трећи пут да тражи помоћ, како је то и прије чинио. Овом приликом имао је успјеха. Руски цар Александар издао је 27. окт. 1816.год. грамату којом се манастиру Пиви одређује редовна годишња помоћ од 35 рубаља. Ова помоћ и заоставштина од 1735. до 1815.г. ишла је раније манастиру Милешеву, па је тада пренесена на манастир Пиву.

(Одломак из ширег рада)

Биљешка о аутору:Милан Вујачић (1899-1981), Професор Цетињске гимназије и Више педагошке школе на Цетињу. Аутор је више запажених историјских расправа.

МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Манастир је подигнут са лијеве стране ријеке Лима, у Лимској долини, на пола сата даљине од Берана, а налази се у подножју великих брда, обраслих густом шумом. Брдашце изнад манастира зове се Рисовац. Ту је пространа равница, на којој се диже ова лијепа грађевина. Манастир је заклоњен само са запада, а на осталим странама је видик отворен и широк. Испод манастира избија снажан извор, Врело, на чијем току је манастирска

воденица. До манастира води добар колски пут од Берана. Љепоту манастира увећава пространо поље с обје стране Лима, па околина богата стоком, воћњацима и изворским водама. Црква је једнобродно; несразмјерно дужа него шира. Дуга је споља 27-28 м, а ширина јој је неједнака, од 6-9 м. Има три дијела: цркву са олтаром, средњу и предњу припату. Са стране има по четири дубоке апсиде. Средња припрата је

56

МАНАСТИР ЂУРЂЕВИ СТУПОВИуздигнута над црквом на једну, а предња припата над средњом за двије степенице. Средња припрата била је оцијељена од цркве зидом, али је тај доцније уклоњен. Над амвоном се уздиже осмоугаоно кубе са 8 невеликих прозора, а на своду средње припрате назидан је четворострани звоник са 4 двојна, лијепо нарођена прозора. Звоник надвисује кубе. С обје стране звоника подигнуте су куле са отворима за одбрану. По овим кулама манастир је и добио име. Испод звоника црква се сужава, јер куле улазе нешто унутра; куле и споља налазе изван скоро са 1 1⁄2 м. Из цркве се улази кроз уска врата у јужну кулу и звоник, а одавде и у сјеверну кулу. Приземље сјеверне куле служило је за скривницу.

У цркви је уз десни зид архијерејски сто и до њега при зиду гроб оснивача овог светог храма, жупана Првослава. Гроб покрива велика плоча, оивичена у разним шарама у камену. Унутрашњост цркве је била живописна, али због влаге, којој је црква, усљед запуштености, била изложена, фреске су пропале и сва је унутрашњост премазана кречом, а само су задржани остаци старог живописа на олтарској апсиди, неке шаре изнад гроба са оштећеним натписом изнад вијенца између цркве и средње припрате на унутрашњој страни, на уском појасу на своду и фасадама средње припрате и на западној страни колоне, која држи звоник. По овим остацима може се претпостављати,

57да су фреске биле лијепе и пластичне. Црква је саграђена од уских појасева сиге и камена наизмјенично, око цркве је уски коридор, који спречава поткишивање цркве. Осим главних западних врата црква има мало сјеверна врата одмах до олтара. Зид изнад западних врата, као и западни и јужни зидови од цркве и спољашњи зидови кула уздижу се над дотичним крововима скоро за 1 м. и личи онима у манастиру Студеници. Ова форма зидова даје цркви лијепу слику. Манастир је основао жупан Првослав, син великог жупана Тихомира, који се претставио око 1220 год. и сахрањен је у цркви у гробу, који је подигао још за живота. Изнад гроба на малтеру постоји натпис, који потврђује то. Првослав је имао двор на десној страни Лима, на једном кршевитом хумку, који се данас зове Градац и на коме се познају трагови града. По свему изгледа, да је првобитна црква Првослава захватала данашњу праву цркву са кубетом и гробом оснивача; стражња припрата са звоником и кулама по изради много личини на цркву и на први поглед даје се закључити, да су оба дијела из једног времена и дјело једних руку, али се даје уочити, да је овај дио надодат доцније, а да се у изради имитовао рад старе

цркве. За предњу припрату је јасно, да је из доцнијег доба. Овај дио су саградили Кучи и Васојевићи у славу неке побједе на планини Јелици, близу Чачка коју су под управом војводе Радоње Дрекаловића и као савезници аустријски, извојевали над Турцима око 1737.године. Негдје врло давно манастир је јако настрадао од Турака. Том приликом Турци су не само опљачкали, него и некоје дјелове порушили и манастир је остао пуст за много година. За ово дуго вријеме црква је покишљавала и најстарије фреске су потпуно пропале, јер од влаге и кише сав је малтер опао. Кад су Васојевићи стали прелазити из Лијеве Ријеке и насељавати данашњу васојевићку област око ријеке Лима, онда су манастир опровили и покрили. Можда је то било баш приликом побједе на Јелици, кад су предњу припрату дозидали. Овај је манастир био видан и приступачан Турцима. Кад су се Васојевића намножили и завладали горњом долином Лима, Турцима је било отежано управљање овим крајевима, јер су се

ПРОТО ЈОСИФ БОЈОВИЋ ПОП МАКСИМ ПОПОВИЋ

58Васојевићи под управом својих првака одупирали шурским прохтјевима. Манастир је био зборно мјесто првака васојевићких и овдје се вијећало и договарало и свима предузећима, који су водили слободи народној. Зато су Турци нападали на манастир као на легло акције против њих и у најскорије вријеме га напали четири пута: 1862, 1875, 1898 и 1912.год. Иза сваке похоре манастир је био обнављан одмах, а иза похаре 1912.г. остао је пуст све до 1927., када је обновљена црква, а двије велике куће стоје и данас неоправљене. У једној од ових кућа био је стан старешине, а у другој, већој, школа. Послије похоре 1912.год. Турска је на захтјев Црногорске владе, дала за опоравку манастира преко двије хиљаде златних турских лира, и ова је сума предата Црногорској влади. Од ове је суме тек 1927. год. влада дала 110.000 динара за оправку манастира. Раније је манастир имао много кућа. Темељи некојих се познају, али већина је зарасла у трави и не познају се. Испред цркве данас постоји једна скромна кућа, која служи за стан старешине, и зидине двију великих кућа, изгорелих 1912 год. Манастир нема средстава да их обнови, а са остатком суме коју је дала Турска могла би се довести у првобитно стање. Тврди се да је овде била смјештена прва епископска столица Будимске епархије. Будимље, по коме се у оно доба звала Будимска жупа, налази се с десне стране ријеке Лима, близу двора жупана Првослава, на сат пута од Ђурђевих Ступова. Будимље је данас у рушевинама и познају се трагови кућа и цркве. Будимље је порушено, а можда и Ђурђеви Ступови похарани и попаљени око 1848 год., када су Турци убили Будимског епископа Пајсија, који је предводио хришћанску акцију противу Турака. Биће да је будимска епорхија од тада престала и да су иза тога Ђурђеви Ступови остали пусти за дуго. Манастир је вршио видну културно-просвјетно-националну улогу у народу. Уз манастир постоји школа одавно. Кад су из долине Лима протјерали Клименте и стали се усељавати Васојевићи, основана је прва школа средином 18 вијека. Тада су овамо дошла два невесињска калуђера и отворили прву школу и у њој су се младићи учили словенском читању и писању. Доцније се програм постепено проширивао и ђаци су у овој школи добијали најпотребније основно знање из читања, писања, рачуна, историје и земљописа. Сви старији виђенији Васојевићи учили су школу у Ђурђевим Ступовима. Тим својим радом читаве генерације Васојевића васпитале су

се у народном духу, а то је имало утицаја на сав њихов рад и одјека у свим витешким подвизима овог великог и јуначког племена. Од старина у правом смислу нема ништа. Све што је манастир имао пропало је за доба харања и паљења. Има једно мало звоно, које је приложила књегиња Даринка Данилова 1860 год. и један велики крст филигранске израде са утиснутим дрветом, на коме су необично вјешто изрезане малене слике које претстављају разне сцене из Христова и Богородична живота. Манастир је имао старешине који су били и вође народне. Најзнаменитији је био игуман Мојсије Зечевић, Васојевић. Он је ишао у Русију и са добивеном помоћи обновио манастир. Као вођа народа био је уважен и поштован и био је првак племена. Васојевићи су га слушали и бојали га се; он је обуздавао самовољу Васојевића и за кривца је био неумитан и без милости. Одржавао је везе са Петром I и Петром II и радио на ослобођењу и уједињењу грађанских племена са Црном Гором. Он је умро 1852 године. Иза њега је дошао Никодим Зечевић, али у то доба налази на позорницу војвода Миљан Вуковић, који узима народно крмило у своје руке и духовна власт преноси се на световно лице. Никодим, љут, на овакву промјену, напустио је манастир и пошао у Студеницу гдје је и умро. Много је добра чинио народу и архимандрит Данило Радуловић из Бјелопавлића. Он је купио много земаља и опстанак манастира обезбиједио. Игуман Јосиф Лекић, Васојевић, дугогодишњи калуђер и старешина манастира приложио је цркви данашњи иконостас 1927 године. Манастир има добро имање, али од свега тога слаби су приходи. Људи који држе манастирску земљу, раније манастирски чипчије, неће да даду манастиру његов дио. Зато је манастир у биједи и нема довољно средстава за издржавање. Народ посјећује манастир добро. Беране, недалеко од манастира, немају друге цркве, па долазе овамо да се окријепе молитвом у овом светом храму. Највећи се сабори одржавају о Великој Госпођи, Цвијетима и Ђурђеву дану, коме је црква посвећена.

________________

Лимска долина се битно разликује од долине ријеке Таре. Док Тара пролази кроз клисуре између високих и стрмених гора и на већем је дијелу непроходно, долина Лима је широка и пространа,

59брегови су благи и стране разведене и обрасле шумом. Зато је долина Лима густо насељена, врло плодна, са пуно воде и пуна природних љепота и богатстава.а Није претјерана народна прича, да је у Лимској долини било преко 40 манастира и цркава. Од манастира у Црној Гори, који још постоје и причају о сјају, слави и величини за доба стара, јесу Ђурђеви Ступови код Берана. Од разрушених познају се темељи манастира:

Св. Ђорђа изнад Бање, с лијеве стране Лима у Ораховици, данашњим Мажићима, гдје је била прва Дабарска епископска столица, Павловица испод планине Јадовника, па манастиришта: код Дубракова Давидовица задужбина Дмитра (монаха Давида, по коме је и добио име) код Бродарева, Св. Петра и Павла, која је била претворена у џамију у Бијелом Пољу, Мајсторовина изнад Бијелог Поља, Шудикова у Будимљу и други. У Давидовици је гробница Вратка, Манастир Св. Петра и Павла

Игуман Мојсије Зечевић, рад сликара Саве Лабана

60подигао је Мирослав, велики хумски кнез. Њега су Бугари 1258 год. опљачкали и опустошили. Турци су га у 17 вијеку претворили у џамију. Шудиково су нагорели и разруђили Турци 1738 г. у освету Аустријанцима у борби против Турака. У Шудикову су написане многе књиге. Зна се да с ту написане књиге минеја 1573, псалтир 1592, молбеник 1602 год. итд. У Шудикову је прије 1712 г. била школа у којој је свештеник села Бачине Дамјан учио школу код свога стрица јеромонаха Герасима.

(Из рукописа А. Јовићевића).

СТАРЈЕШИНЕ МАНАСТИРА ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

ДО 1941.ГОДИНЕ

Послије потоњег будимљанског епископа који је живио, у овом храму резидирали су калуђери као управитељи. Мисли се да је посљедњи митрополит који је овдје имао своју катедру био Пајсије. Послије саобра у манастиру Морачи 1648 год., на коме је учествовао, њега нестаје. Претпоставља се да је митрополит Пајсије добио улогу да у Рим однесе одлуку морачког сабора да ће се они прикључити Млечићима у борби противу Турака и да од Папе потражи помоћ. Вјероватно да су Турци прије Пајсијева одласка у Рим сазнали за одлуку, ухватили га, убили и тако му спријечили да изврши намијењену му дужност. Предање говори тек од овог времена о калуђерима – старјешинама манастира. До скоро они су били истинити пријатељи народа и вјерни чувари вјере и морала. До недавно припадали су оној плејади црногорских свјештеника и калуђера који су силом околности у једној руци носили мач а у другој крст. Са народом су дијелили зло и добро а више пута би на своја леђа понијели за њега сву одговорност. Први калуђер, о коме се зна по предању, био је Јанићије Пивљак (ваљда родом из Пиве, мјесто на граници Црне Горе и Херцеговине). Кажу да је са собом имао неког друга по чијој је смрти пошао у манастир Дечане. Послије њега овом светом задужбином управљали су калуђери из Дечана и свештеници из села Лушца, које се налази близу Ђурђевић Ступова. Негдје око 1792 године дошао је калуђер Руфим из Братоножића (племе у Црној Гори) и Сава, монах родом из Краља (мјесто у Васојевићима). Послије ових око 1802 године закалуђерио се Пајсије, родом из Куча, и до 1820 био управитељ манастира када је пошао у Србију.

На мјесто њега управитељем манастира када је пошао у Србију. На мјесто њега управитељем манастира постао је Мојсије Зечевић, који се био замонашио 1810 године. Рођен је у Виницкој, селу среза андријевичког. Ово је један од најпознатијих духовника и највреднијих људи одавде. Био је велики пријатељ Св. Петра I и лични савјетник владике Рада – Петра II. Више пута био је код њих и повјеровали су му дипломатску мисију код кнеза Милоша Обреновића. Када се 1842 год. вратио из Скадра, гдје је био доведен по наредби Ћехај паше, сигурно да одговара за поштени рад посвећен за корист Црне Горе и Црногорства и хришћанства, замонашио је Никодима и Јанићија, који су послије смрти игумана Мојсија (умро око 1852) управљали манастиром до кобне 1862 год. Ове су године побјегли од Турака у манастир Морачу. Као што смо и раније напоменули, архимандрит Никодим је из Мораче прешао у Србију, а јеромонах Јанићије се по угашеној ватри у Ђурђеве Ступове враћа да манастир обнови и уреди. Јанићије је предао Богу душу 1885 год. На мјесто његово исте године дође Јосиф Лекић, који је 1886 год. пошао у Црну Гору; мјесто њега остаде у манастиру скоро замонашени Герасим Зечевић, који је умро 1896 године. Интересантно је да се послије имена Јанићијева у списку старјешина манастира налази име „Раб Божи капетан Иван Делевић, од 1895 – 1897 године“. Ово је био познати човјек овдје који је можда у отсуству црквених лица поменутих година водио надзор над манастиром. Како у нашој цркви постоји обичај да са црквеним лицима узимају учешћа честитији световњаци у црквеном животу, врло је могуће да тај случај био и са капетаном пок. Иваном Делевићем. Од марта 1887 до јуна исте године старјешина је био игуман Гедеон Марић из Пљеваља, а од тада па до новембра јеромонах Прокопије Милићевић из истог мјеста. Овако је по именику, међутим по другим подацима 7 јуна дошао је јеромонах Прокопије и био до новембра 1896 год., када је дошао игуман Гедеон. Године 1897 дошао је из Дечана заслужни архимандрит Данило Радуловић, који је од свога новца исте године сазидао конаке и купио велику земљу за манастир, и са њим игуман Исаија. Први је умро 1912, а други 1916.године. У међувремену, од доласка Радуловића па до њихове смрти као старјешине манастира помиње се: протојереј Станоје Рашић од 1902-1904 год. и јереј Максим Поповић од 1904-1907 год.

61 Са Радуловићима био је сабрат протосинђел Прокопије Вековић, који је умро 1919 год., до када је имао управу над манастиром. Од ове године па до 1922 био је старјешина протојереј Јосиф Бојовић. Наслиједио га је игуман Јосиф Лекић од 1922 - 1931 г.(† 1931). Од тада па до 1934 манастир је пазио протојереј Радоје Кастратовић (умро 1938), када је за старешину постављен игуман Рафаило

Ђуровић. Игуман Ђуровић је остао до 1937 год. када је манастир по одлуци Црквеног суда на Цетињу предат на чување протојереју г.Александру Бојовићу, овдашњем архијерејском намјеснику. Он је дужност предао 1938 год игуману Мелхиседеку Ђуровићу, који управља овом светом задужбином до 1941.г. (Из архивског фонда Мирка Драговића)

Из наше прошлости

„КНЕЗ“ СОФРОНИЈЕ ЈУГОВИЋ И СВЕТИ ПЕТАРЦЕТИЊСКИ

ЦРНА ГОРА ЈЕ у доба Петра I Петровића Његоша преживљавала бурне године, испуњене и ратовима са непријатељем и унутрашњим трзавицама. У том поглављу црногорске историје ступају на сцену и разне свјетске варалице, пробисвијети и авантуристи који су, ношени жарком жељом да се у овој земљи домогне власти, долазили са многих страна и стварали разне сплетке и неприлике. Неки су, као Стјепан Зановић, који је себи присвојио титулу конта, па Димитрија Вујић, који се свугђе потписивао као „граф“, и Софранијe Марковић – Југовић, и поред тога што су нанијеле доста штете и незгода, остале узалудне. У махинацијама ових авантуриста често су налазили ослонца и неки црногорски главари. А није ни чудо што су ови самозванци хтјели да се докопају владавине било гдје. Сви су они били инспирисани, крстарећи и тумарајући бијелим свијетом, сјајним одајама многих тадашњих европских дворова гдје се у борби за пријесто нијесу бирала средства. Такав је био и Софроније Марковић – Југовић. О њему нема много историјских података као, рецимо, о Димитрију Вујићу или Стјепану Зановићу, о којима је „Побједа“ раније писала. Али и оно чиме се располаже довољно је да се види какву је улогу одиграо у једном бурном времену у Црној Гори.

„ПОТОМАК“ БРАЋЕ ЈУГОВИЋА

ЂЕ ЈЕ РОЂЕН СОФРОНИЈЕ и ко су били његови преци – то се не може сазнати из историјских података којима се располаже. Нешто касније то ће се видјети дјелимично из неких његових изјава, али је томе, пошто је он био варалица, веома тешко повјеровати. Но, било како било, види се

да је Софроније носио презиме Марковић, а уз то и Југовић. Ово друго, како показују неки подаци, узео је да би себе приказао у што сјајнијем руху, да, наиме, потиче из породице чувених девет брата Југовића. Немирна природа Софронијева одводила га је у разне пустоловине широм Европе и Азије, да би га послије извјесног времена навела да се нађе и у Црној Гори. У доба Петра I он је овдје боравио пуне три године, и за то вријеме успио је да упозна тадашње прилике и несугласице у земљи, да би их доцније итекако користио. Затим је опет лутао по разним земљама, да би на крају дошао до руског двора, којим је тада владала Катарина II, и постао агент кнеза Потемкина, једног од многобројних царичиних миљеника. Отуда је, одржавајући везе са неким црногорским главарима, ковао своје планове да поново дође у Црну Гору и постане њена „прва личност“.

ПРИЛИКЕ У ЦРНОЈ ГОРИ(Владика Сава именује за митрополита и

насљедника Арсенија Пламенца)

ДА БИ СТВАРИ биле јасније, ваља виђети какве су прилике биле тада у Црној Гори. Послије смрти митрополита Саве (1735-1781) Иван Радоњић, коме није ишло на руку да митрополитску столицу наслиједе поново Петровићи, јер је он желио да преузме „свјетску“ власт, радио је на све начине да то осујети. У „Цетињским новинама“ од 1917.године Марко Драговић о томе пише, између осталог: „Губернатор Иван Радоњић знао је врло добро да се митрополити Петровићи користе у Црној Гори великим ауторитетом, те док они сједе на митрополитску столицу, да ће тешко успјети извршити своју намјеру да он постане свјетовни

62господар у Црној Гори, па је преузео такве доровић, него које друго дустпке да послије смрти митрополита Саве никако не дође за митрополита свјетовно лице из другога братства. И у томе је у почетку постигао неки успјех, те је патријарх Василије Бркић, који се тада бавио у Црној Гори, посветио за архијереја архимандрита Арсенија Пламенца, који је уз митрополита Саву постављен као његов помоћник с намјером да послије смрти првога заузме митрополитско достојанство. И доиста послије Савине смрти Арсеније се назива митрополитом и као такав се и потписује. Таквим начином Петар Петровић који је тада био архимандрит и који је насљедник митрополита Саве морао преузети управу митрополије у своје руке и прије посвећења за архијереја, био је острањен и од свјетовне и од духовне власти у Црној Гори“. Иван Радоњић био је задовољан што је оваквим потезом успио у ономе што је сковао, али је нешто касније увидио да се преварио. Митрополит Сава наиме, умире 1781.године. Управу је преузео Арсеније Пламенац, који је већ у дубокој старости „и већином је живио у Светом Никољском манастиру у Брчелима, у Црмници“. Не потраја дуго, па и он умре 15. маја 1784.године. Тиме је – како пише Душан Вуксан у својој

књизи „Петар I Петровић Његош и његово доба“ – „митрополитска столица остала упражњена. Архимандрит Петар, који је до тада вршио дужност архијерејског замјеника пође у Беч и замоли ћесара за дозволу, да га завладичи карловачки патријарх. Ћесар одобри молбу и патријарх Мојсије Путник 13. октобра 1784., хиротонише архимандрита Петра за владику“. Овај догађај био је трн у оку гувернатору Радоњићу. Зато он смјера нове планове. Управо, њему је било врло добро познато да се Петар, пошто је постао владика, спрема за пут у Русију „по примјеру својих предака“, па је унапријед предузео све што је могао да то осујети. У „Гласнику српског ученог друштва“, књига 72, Марко Драговић у свом раду под насловном „Русија и Црна Гора у вријеме влада владике Петра I“ пише: „Губернатор Радоњић видио је добро да својим ауторитетом не може ништа учинити, па је почео радити ауторитетом Русије. Да би у Русији имао више уплива, он је најприје преузео све што је могао те да оцрни Петра Петровића пред руском владом. А да би он замаскирао своје дјело и да би доказао да он не ради за свој интерес, него за срећу народа, он је истакао у Петрограду некаквога Софронија Марковића који се прозвао Југовић, па је почео доказивати како

63овај Југовић произилази од старе српске породице Југовића. Губернатор је радио преко овога Југовића против Петра Петровића, а обећавао је Југовићу да ће га довести на црногорски престо. Иван Радоњић, види се, био је скројио доста вјешт план; јербо је он мислио, ако му изађе за руком – удаљити Петровића, довести Југовића којега је њему лако било бацити у провалију, па послије узети власт у своје руке. Овдје је Радоњић био доста далеко доћерао.“

СОФРОНИЈЕВА ПИСМА РУСКОЈ ВЛАДИ

НО, ДА ВИДИМО шта је Радоњић, у заједници са Југовићем, већ био подметнуо владици Петру још прије него је он стигао у Петроград да се поклони владарки и да је замоли за помоћ црногорскоме народу. О томе постоји један извјештај који је руској влади, управо кнезу Потемкину, написао сам Софроније Југовић. Писмо гласи: „Кад сам назад три године био у Црну Гору архимандрит Петар Петровић посвадио се с владиком Арсенијем Пламенцом и узевши многе црквене ствари и драгоцјености отишао је у Цесарову државу с намјером, да постане архијереј црногорски противу Арсенија Пламенца, којега је Црна Гора давно изабрала и признала за архијереја преко патријарха Цариградског који је постављао и све прве архијереје црногорске. Петровић није смио поћи у Цариград, јер је знао да је патријарху познато, да је Арсеније Пламенац још жив. Он је молио Ћесара, да допусти да се у његову земљу рукоположи за архијереја; али Ћесар за дуго времена није хтио испунити ову његову молбу; а међу тим су губернатор Радоњић и архијереј Пламенац у име своје и свега народа црногорског послали Ћесару молбу, да се не допушти да Петровић буде рукоположен за архијереја, јер је он варалица“.

МИСИЈА ВЛАДИКЕ ПЕТРА ПРВОГ У РУСИЈИ

Петог новембра 1785.године владика Петар је стигао у Петроград, а већ 8. је протјеран из Русије. Како се догодио тај скандал види се из владичина писма које је на повратку у отаџбину писао из Минска 6. децембра Државној колегији иностраних дјела. У том писму пише, између осталог: „Будући су архијереји црногорски почињући од 1711. године долазити у Русију, да засвједоче своје пријатељство с руском државом,

то сам и ја поставио себи у дужност да учиним то исто, и то тим прије што је поменути митрополит Пламенац већ умро и ја, по праву насљедства, морам заступати његово мјесто. Трећи дан послије мога доласка у Петроград, према ријешењу кнеза Потемкина наређено ми је полициски, да до четири сата послије поноћи морам напустити Петроград. Но, пошто је моја савјест била чиста ријешио сам да не идем из Петрограда, док се не докаже моја кривица и разлози зашто се са мном тако поступа. Ја сам заклињао шефа полиције да каже кнезу Потемкину, да ја тражим да се моја ствар испита, да се докаже мој преступ и да ми се допушти да правдам моју невиност. Но кнез, не трпећи правицу, није ни допуштио да се браним, но је наредио да се полициски протјерам. Тако сам ја насилничким путем кренуо из Петрограда гоњен и дан и ноћ без часа починка преко Полцка, Могиљева и Толчина и био пребачен преко границе без пасоша. Као Христа од Ирода и Пилата, тако је и мене звијер звијеру предавала на трзање за већу моју увреду и поругање.“ Иако је, можда, било још неких дубљих разлога због којих је владика протјеран из Русије, и ово писмо Југовића на то је, свакако много утицало.

НОВЕ СПЛЕТКЕ

ТАКО СЕ Петар I, послије протјеривања из Русије, пуне четири године задржава у Бечу и тамо „живи од милостиње“. Тек у прољеће 1786. враћа се у Црну Гору. Гувернатор Радоњић никако није мировао. Потшо су му сви ранији покушаји да Петар не буде поглавар пропали, он поново изводи на сцену Софронија Југовића. Њега он титулише ништа мање него књазом и тако га ословљава у више писама која пише руској царици Катарини II, опет у намјери да оствари свој циљ. Пошто се Југовић, као што смо раније рекли, налазио при руском двору, Радоњић у једном од тих писама, поред осталог, пише: Аугустјеша монархиња, премилостива царице од све Русије Акатерина Алексијевна! Са толиким граматама и манифестима, који су нам послати преко виших официра, ми смо били задовољни; онај за кога смо се и пријед молили за тога и сад молимо и сви га једнодушно желимо имати међу нама, а то је наш књаз Софроније Југовић, који се сада налази тамо при вашему двору. Он може овамо у ове наше стране учинити велика

64дјела за ваше царско величанство. Осим тога ми добро знамо, да је он врло разуман и поштен, а ми га много љубимо поради његове високе фамилије. За то сви ми Срби Црногорци припадамо вашему величанству и молимо царску милост, пошаљите к нама Софронија Југовића, па ћете виђети како ћемо ми овамо дјело с њим учинити противу моћнога непријатеља и тиранина христријанскога, који је разорио наше блаженство и отачаство. Нећемо жалити пролити крв нашу ради високословнога двора рускога“.

А ЂЕ ЈЕ СОФРОНИЈЕ!

СОФРОНИЈЕ се на двору царице Катарине II лијепо сналазио. Тамо се представља као врло учен човјек, тако да је године 1785. кнезу Потемкину дао и неки свој опширни пројекат о реформама које би требало да се спроведу у Русији „ради побољшања народног благостања“. „Ја потписани, урођенац Словенско-српске нације, грчке вјероисповиједи још из младости осјећао сам велику љубав према Русији, и од велике радости нијесам могао чекати тај радосни час, кад ћу моћи доћи да очима видим православну Русију. Пошто сам свршио науке, ја сам путовао по Ћерманији, Италији, по разнијема турскијема

мјестима; по Далмацији, Босни, Црној Гори, Арбанији, Леванту, Анадолији, Смирни, Ћипру, Родосу, и по другијема тамошњијема мјестима. Приликом мога путовања примијетио сам многе предивне твари, које заслужују особиту пажњу, те сам се ријешио поднијети о њима моје примједбе у корист високославнога рускога двора, из чистога мога усрђа прама Русији, због чега сам и дошао овамо.“ У свом пројекту Софроније даље говори о подизању разних фабрика у Русији, како да се гаје разне врсте пољопривредних култура, како се справљају нека пића, како претворити пустиње у плодно тло, како унаприједити руску флоту и доста још тога. Софроније се као што се види, представљао као зналац за све. Софроније није више долазио у Црну Гору. Раније је вјероватно имао намјеру да то учини и домогне се власти, али послије дефинитивног сиједања Петра I на митрополитску столицу, то не би имало сврхе. Тако су засвагда пали у воду и његови и Радоњићеви планови. Али да је до смрти остао на руском двору, или је и одлутао у нове пустоловине и у њима нашао кров то се за сада не зна.

Бранко Ђ. Никач

Црногорска страдија

ИГРЕ БЕЗ ГРАНИЦАЧедомир Љешевић

Црногорска осамстогодишња страдија, боље рећи голгота, није ни близу људског смираја, још је предалеко од самоудостојења Црногорског народа. Црногорци су се морално, сојски, чојски и јуначки подијелили на „три половице“: једни су Црногорци, други су мање Срби а више посрбице, а трећи су платежне придворице (овдје није ријеч о мањинском ентитетима). Под лупом су ове „три друге половине“ јер су себе „задужиле“ да, под сваку цијену, борбу против актуелне власти претворе у ратиште против тек наново рођене државе Црне Горе, да омаловаже њен ход до слободе и међународног признања, и да успоре пут у евро-атлантске и европске за њу никад сигурније и моћније границе.

Наравно, те „три друге половине“ потпуно исправно „свој накан“ подастиру владајућим „самоопростивим“ гријесима: прљаво-капиталистичким хајдучијама, економским

сиромаштвом три петине становника Црне Горе, „заборавом“ да су и сами били у првим редовима великосрпског национал-шовинизма, и покушајима да сакрију људске и цивилизацијске срамоте учињене од 1989. до 2006.године. Више него неисправно је што те „три друге половине“ мисле да је прекратко памћење овог народа о њиховој прошлости, поготово када они правдају своје неморално, нелојалистичко и антиуставни дјеловање. Поткопавати државне темеље борбом против власти неопростиви је гријех у свеколиком демократском свијету. Толико су заслијепљени да више не виде разлику између добра и зла, између поштења и грабежи, између свесрпског неповрата и одлуке грађана Црне Горе да живе у независној држави, између етичке вертикале Црногораца и двокапићко-трокапићких нимало фолклорних „играрија“.

Зато и није за чудити што нема дана када

65се из „опозиционих клупа“ посрбичких странака (јер аутохтоних Срба има више међу владајућим него ли међу опозиционим посланицима) не чују антицногорске тираде, када политикантски миноруми којима бирачи све више окрећу леђа не потурају „стране“ интересе, када из рестлова четничко-светосавског хегемонизма не шаљу поруке шовинизма и клеро-хегемонизма, или када се из српских државних, научних, културних, правних, полицијских и економских стожера не пласирају неке нове заумности, или када се из не дозирају понижавајући антицрногорски пасјалуци.

Истини за вољу, мимо и најмањег знака пријатељства, „на руку“ им иде и то што се и из београдских медијских и „интелектуалних“ центара свакодневно пласирају бројне „историјске“ лажавине о „поријеклу и братству“, или црквене о „вјечитој љубави“ под чизмом Немањића, жандарским бичем Карађорђевића, или сада нераскидивости „једног народа“ Тадића. Њихова кључна потпора долази са врха светосавске и анатемисане српске цркве, посебно штаба њене „пуковније“ смјештене на Цетињу – у највећој и свјетовној и духовној светињи Црногораца, одакле се и тајно и јавно некажњено удара у темеље државе Црне Горе, у живо месо и дух националних Црногораца.

Од хитлеровског антисемитизма до данашњих дана не памти се суптилнији и дрскији пропагандни начин борбе против једног Народа и једне Државе.

Наравно, овдашњи моћници и умници осокољени недовољно утемељеним државним суверенитетом, па и они надојени страхом какав не познаје храбри Црногорски народ, рећи ће да не треба „таласати“, да треба бити „паметнији“, да треба „миром“ и „разумом“ до циља стизати. А, циљ и јесте суверенитет, који је на крхким ногама, и коме многи подмећу и ноге и ћускије. Да нема драстичних искустава из стољетне прошлости на штету и Црне Горе и националних Црногораца можда би и томе, и много чему другом, требало прогледати кроз прсте. Овако????????????????!!!!

Да не идемо у даљу прошлост, треба се потсјетити: прво, на владајући „комодитет“ приликом пописа становништва 2003.године, који су српски клеро-фашисти, са Српском православном црквом као главним позадинским штабом, искористили за статистичко посрбљавање Црне Горе, и, дуго, на и сада важећи немар да се и данас, уочи пописа становништва, који слиједи почетком идуће године, „остаје слијеп“ и не види да је све ово ударање по Црној Гори добро испланирано, синхронизовано, и у претпописну

политичку, црквену, медијску и културну хајку претворено.

Очито је да се на досадашњи начин не може бранити ни Црна Гора ни Црногорски народ, осим ако не постоји некакав „државни план“ да се у Црној Гори поново и „статистички“ стигне до „апсолутног доказа“ да је Црна Гора и „стварно и правно српска држава“, да су Црногорци „шачица јада“.

А, ево, како се из Србије гледа на данашњу Црну Гору и Црногорце: „Дукља је прва српска држава“; Црна Гора „је српска држава“; Свети Владимир је „први српски светац“; Немањићи „нијесу разорили“ Зету – „већ су је ослободили“; „Црногорци су Срби“; Црногорско црквено насљедство „није црногорско но српско“ (уписано је у власничке књиге државе Србије); црногорске властеле и краљеви: Војислављевићи, Балшићи, Црнојевићи и Петровићи „нијесу црногорске већ српске“; „Црногорски језик је измишљотина“; „Срби нијесу окупирали Црну Гору 1918.године – „ослободили су је“, име јој забранили, поубијали 4-5 хиљада Црногораца и запалили више од 6.000 кућа; „нијесу“ Карађорђевићи Црној Гори „дали име Зетска бановина“, „нијесу је ни преполовили“ 1939.године уговором Цветковић-Мачек; или, данас, „Црна Гора је центар свјетске нарко-мафије“; „Црна Гора земља дуванократије“; „Црна Гора је земља корупције и корумпиране власти“; „у Црној Гори су најугроженији Срби“; „Црногорци су издали српске интересе на Косову“; „Црна Гора је приватна држава“; „Црну Гору треба зауставити на европском путу“, и тако до изнемоглости – до овог актуелног српског кокаинства.

Зар не би било невиђено понижење да црногорске власти још једном, по четврти пут у посљедњих сто година, Црногорском народу приреде доживљаје потирања као и послије 1918.године. Српској православној цркви у Црној Гори то је идеална прилика за дефинитивно посрбљивање Црне Горе. Опозиционе странке већ припремају терен за још једну 1918.годину.

Тако треба и да буде АКО НЕМА ЦРНОГОРАЦА И ЦРНОЈ ГОРИ ЛОЈАЛНИХ ВЛАСТИ, АКО НЕМА ДРЖАВИ ЛОЈАЛНИХ КУЛТУРНИХ И ПРОСВЈЕТНИХ ИНСТИТУЦИЈА, АКО НЕМА НАЦИОНАЛНЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ ЕЛИТЕ, АКО ЈЕ ЦРНА ГОРА БЕЗ ЛОЈАЛНИХ МЕДИЈА, АКО СЕ ЦРНА ГОРА И ЦРНОГОРЦИ СЛИКАЈУ САМО ЦРНИМ БОЈАМА.

(Аутор је новинар и публициста)

66

ТРОВАЊЕ ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША ОД СТРАНЕ МИТРОПОЛИТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Милан М. Вујачић

СУКОБ ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША СА КАРЛОВАЧКИМ МИТРОПОЛИТОМ

СПЦ ПАВЛОМ НЕНАДОВИЋЕМ

ТРОВАЊЕ ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА

Владика Василије (1709-1766) је знаменита личност историје Црне Горе. Познат је по својим црногорским ставовима којима се потврдио као један од кључних афирматора црногорске националне свијести. Млетачком принцу слови 1757.г. да Црну Гору признају Русија и Аустрија, а „Ви наш национ зовете Шћавуни“ (робови). У писму руском грофу Шувалову себе ословљава „као смирени пастир отечества народа црногорскога“. У наставку вели да ће „друга Црногорска браћа, Албанези, Македоњани, Бошњаци, Срби и Бугари, гледајући на заштиту Русије, остати у својој вјери, а ако Црна Гора пропадне и они ће изгубити наду и примити мухамеданску вјеру“. У својој „Историји о Црној Гори“ указује на дукљанске коријене Црне Горе, затијем да Црногорци нијесу учествовали у Боју на Косову“, да мало ђе Србији битку добише без Црногораца“, да „Црногорци од својијех савезника Срба,

турскијех поданика, бјеху остављени, а поред тога Турцима заједно на Црногорце пођоше у рат Херцеговци, којима Турци никада не дозвољавају да носе оружје, осим кад иду у рат против Црне Горе.“ Истиче да се „Срби без основа називају Црногорцима и Шљахтичами (Племићима)“. Даље наводи, да су „Црногорци слободни људи“, да се „слободан народ не може уступити без његовога пристанка“ и да „Црногорци не признају Порту и не дају јој никаквог данка“. Познат је по свом црногорствовању и по чувеној изјави као одговору Турцима: „Нека наша земља нашу крв попије“. Због свега овога као и због огромних тековина за Црну Гору и Црногорце био је мета тровања. О његовим тровањима и коначној трагичној судбини свједоче прилози историчара Милана Вујачића, познатог нашег књижевника Јеврема Брковића и пјесника и књижевног критичара Миодрага Радовића.

Владика Василије заузима важно мјесто у историји Црне Горе. Одликујући се бистрином и предузимљивошћу, његов живот је пун акција за решавање народних питања. Свјестан заосталости економске и просвјетно-културне и тешког политичког положаја своје земље, која се налазила под непрестаном опасношћу од спољнег непријатеља, а које му, тако малена и слаба, није могла одолијевати, стварао је врло смјеле планове пуне маштовитости за њен слободан живот и напредак. Рођен 1709.г. у селу Његушима од оца војводе Радула и мајке Владице. Пошто је одрастао, његов стриц владика Данило (1697-1735) узео га је код себе у Цетињски Манастир, припремао га за

свештенички чин, а касније Василије је произведен за архимандрита. Послије смрти владике Данила, за владику и господара Црне Горе дошао је његов синовац Сава син Ивана Петровића Његоша. Без довољно смисла и залагања за народне послове и живећи повученим манастирским животом, владика Сава није могао одговорити својим дужностима према народу, па ни стећи потребан углед код Црногораца. То свакако није ни било лако наследнику једног врсног владике и управљача земљом, у тако тешким условима, какав је био владика Данило. Василије је био по темпераменту сушта противност свог стрица Саве. Динамичан, са великим интересовањем за

67друштвено-политички развитак свога народа, он је узимао учешћа и сарађивао са стрицем Савом у решавању народних питања, како унутрашњих тако и спољашњих. Познато је да се нијесу слагали у концепцији за вођење спољне политике: Сава је тежио пријатељству са Млетачком Републиком и хтио ослонац на њу, док је Василије био одлучан да Црна Гора може једино рачунати на пријатељство Русије са којом има заједничко словенско поријекло и једну православну вјеру; да ће имати на њу сигуран ослонац и добијати од ње потребну помоћ за народне потребе. Црногорци су изгубили повјерење у Млетачку Републику још од 1692., кад је она предала Цетиње Сулејман-паши Бушатлији без отпора, минирала Цетињски Манастир и напустила га. Зато је сматрана неисгурним ослонцем у одлучним моментима, каквих је Црна Гора иначе доживљавала. Мјесто да је растао Савин углед у народу је све више растао Василијев, нарочито кад га је Сава оставио за свог замјеника (1742-1744) приликом свога одласка у Русију да тражи помоћ за Црну Гору. Василије је и послије тога имао утицаја на решавање појединих питања, док наскоро није и коначно преузео управу земље у своје руке. Тадашњи патријарх српске православне цркве Атанасије II Гавриловић походио је Манастире Морачу и Цетињски Манастир. Приликом бављења на Цетињу код владике Саве упознао је архимандрита Василија. Допадне му се његова бистрина и нарав и затражио од Саве да му га пошаље у Пећ у Патријаршију... Овај то учини и Василије остане у Патријаршији 1749-1751.године. То вријеме означа важну прекретницу у животу Василија Петровића Његоша. Након једне године бављења у Патријаршији, патријарх Атанасије II са београдским митрополитом Вићентијем Стефановићем и рашким митрополитом Гаврилом Георгијевићем хиротонисали су архимандрита Василија за владику (22. августа 1750.г.).Патријарх је изјавио да је Василија завладичио због тога што га је „његов народ љубио и по необходности желио дома имати“ – био је импресиониран што је добио неколико писама од Црногораца у коме траже да им врати Василија, јер је народу потребан. Без сумње да је патријарх био незадовољан повученошћу и неактивношћу владике Саве, па је требало припремити Василија за владику. За вријеме Василијевог бављења у Патријаршији повјерио

му је патријарх једну важну мисију. Ишао је у Сремске Карловце да од тамошњег митрополита узме црквене ствари и утвари које су својина Патријаршијске Цркве у Пећи, а које је, због њихове велике вриједности и као ријетке, понио за вријеме рата 1737.г. патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, приликом бјекства испред Турака да их спаси од уништења и пљачке. Већи дио тих ствари предао је спаковане у сандуке на привремено чување Карловачкој Митрополији, а остале предао је на чување у Арад и Карансебеш. Владика Василије ишао је у Карловце због повраћаја тих ствари три пута: 1749, 1750. и 1751.године. Тада се на челу Карловачке Митрополије налази митрополит Павле Ненадовић (1749-1768), познат као просвјетно-културни радник и по старању за добробит своје пастве. Српски народ у Угарској налазио се тада у тешком стању. Осим тога што је живио под теретом који му је наметао тадашњи феудални поредак, имао је да савлада и друге тешкоће. Стање Срба у Угарској отежало је још и то што је царица Марија Терезија (1740-1780) наредила да се укине Војна Граница у областима око ријеке Тисе и у Моришу. Та Војна граница била је насељена Србима да чувају границу од непријатеља, а за то су имали посебне повластице, које у феудалном поретку сељаци нијесу могли имати: економску, вјерску и личну слободу, заштићени су од режимског притиска, ослобођени плаћања дажбина и др. Пожунски сабор (Братислава) донио је и формалну одлуку 1741.г. о укидању те Војне границе, али пошто се Аустрија налазила пред ратом са Турском око права наслеђа, потребно јој је било ко 20.000 српских пушака из прве борбене линије и још толико њих резерве. Царица је наредила да се одложи примјена те одлуке Пожунског сабора. Она је ступила на снагу тек послије завршеног рата 1750.године. Срби у тој Војној граници били су тиме јако погођени и оштро су реаговали на ту царичну одлуку са паролом: „Нећемо у паоре“, јер су ти људи изгубили слободу и постали сељаци – кметови и морали су радити спахиску земљу. Због тога револтирани напусте те области и 22.000 породица исели се у Банат, који је припадао под администрацију Аустрије – а не Мађарске, још од мира са Турском у Пожаревцу 1718.г. Овај је случај узбудио све Србе у Угарској и у тој ситуацији нашли су да је за њих једини спас да се иселе у Русију.

68 Тада се јавила жива пропаганда међу њима за ту сеобу, а јавили су се и руски агенти са обећањима о добру које их чека у једноплеменој и једновјерној земљи. И дошло је до масовног исељавања. Прва група под вођством пуковника Јована Хорвата пошла је 1751.г., а друга под вођством пуковника Јована Шевића 1752.године. Бечка влада је покушала да спријечи исељавање Срба у Русију, поготово што се налазила пред тзв. седмогодишњим ратом (1756-1763) и донијела је патент о забрани сељења и агитацији за њу. Затим је наредила Мађарској да ублажи став према Србима, да им олакша порез и др. али сељења у мањим групама настављена су под разним изговорима и то је трајало све до 1759.године. Митрополит карловачки грчевито се борио против сеобе својих вереника у Русију. Развио је противпропаганду увјеравајући их да нема потребе за напуштање својег огњишта, јер ће под Аустријом њихово стање бити побољшано. Ударао је и на њихову осјетљивост да не остављају гробове својих предака и др. У тако насталој – мутној ситуацији дошао је црногорски владика Василије међу Србе у Угарској – доцнијој Војводини. Митрополит карловачки нешто због тешког стања народа, а без сумње и није био сагласан да врати тако драгоцјене ствари и утвари, дочекао је владику Василија – изасланика патријарховог хладно, без уобичајене срдачности. Ипак, он је пристао да пред Василију ствари које се налазе ту у Митрополији, а за оне ствари што су у Араду и Карансебешу обећао је да ће их „својим и скорим временом дати“. Василије је носио собом и патријархов печат за евентуалне потребе и написао је молбу М. Ненадовићу да му дадне писмену потврду да може купити милостињу за „Њихову браћу у Турској. Овај му је дао одобрење. Незадовољан што није добио све црквене ствари и утвари – и оне што су у Араду и Карансебешу, владика Василије пође у Беч да од царице М. Терезије тражи наређење на митрополита у Карловце да му се врате све ствари. Царица га је примила 8. јан. 1751.г. Том приликом Василије јој је изнио везе Црне Горе и Аустрије и подсјетио је да су Црногорци ратовали за заштиту Аустрије и да је патријарх Арсеније III Чарнојевић Црногорац који је превео масу Срба у њену земљу. Затим је поднио жалбу на М. Ненадовића да му није вратио црквене ствари које су својина Патријаршијске Цркве у Пећи. Уз то молио је царицу да му дадне одобрење да може купити милостињу међу

православнима. Обећао је да ће и убудуће Црна Гора сваком приликом „последнеи капли крови единодушно на непријатеља еја императерскога величества ратоборствоват станет“. И владика Сава је раније приликом повратка из Русије свратио у Беч и рекао царици: „Да ће се у свако добра и свуда с оружјем радо ставити на расположење и у службу њеног царског величанства“. Послије аудијенције Василију је саопштено, да иде у Карловце и тамо ће му рећи карловачки митрополит, резултат разговора са царицом а да му царица није дала потврду да купи милостињу кроз њену државу. На путу за Карловце Василије се задржао подуже. Тамо је стигао половином марта и није се могао уздржати да нешто не уради на своју руку. Свраћао је у Арад и друга мјеста и купио је милостињу за цркву, могуће да је као изразити пријатељ Русије подгријевао у народу сеобу која је иначе била у јеку и др. Приликом овога сусрета два митрополита – Ненадовића и Петровића дошло је до оштрог сукоба. Ненадовић је испољио сав ијед на Василија који је одавно тињао у његовој души, овај му је узвраћао својим ватреним темпераментом равном мјером. Владика Василије се нарочито замјерио карловачком митрополиту и аустриским властима чак до царице, што је сваком приликом кад је ишао у Беч чинио посјете руским посланицима у Бечу Михаилу Петровићу Бестушеву Рујмину и његовом следбенику грофу Карлу Кајзерлингу. Они су били главни ослонац Србина за сеобу у Русију, због тога је посланик Бестушев и премјештен из Беча у Дрезден – на захтјев бечке владе. Тим посјетама Василије је јасно испољио своје расположење према сеоби Срба, зато је овим он био трн у оку, како ће се виђети из даљег излагања. Ненадовић предузме оштре мјере против њега. Сазове Синод који донесе закључак: да се владици Василију Петровићу одузме патријархов печат, такође да му се одузме митрополитова дозвола за купљење милостиње по народу; да му се одузму ствари и утвари које су биле у Карловачкој Митрополији, а које су му биле дате за повраћај Патријаршиској цркви и да се владика Василије конфинира у Манастир Крушедол (Фрушка Гора), док стигне одговор од патријарха из Пећи шта треба урадити са црквеним стварима. Том приликом владика Василије је реаговао на понашање Ненадовића и Синода и дошло је међу њима до оштрих ријечи, али је морао отићи у затвор у Крушедол. О свему овоме Ненадовић

69је извјестио царицу М. Терезију и она је 8. јуна 1751.г. одобрила овај поступак Синода. Затим је извијестио патријарха Атанасија II о свему што је радио владика Василије. Патријарх је иначе био зачуђен зашто се Василије тако дуго задржао у Карловцима и већ је био упутио писмо да пита шта је с њим. Одговорио је Ненадовићу да све ствари и утвари преда лично њему – Василију. Овај је то учинио и владика Василије, послије тромјесечног затвора издржаног у Крушедолу, пуштен је на слободу и примивши све ствари и утвари за Патријаршиску Цркву напустио је Сремске Карловце. Мало касније он ће покренути спор о злостављању и увредама које му је нанио митрополит П. Ненадовић. Ту се и завршава фаза бављења владике Василија у Пећкој Патријаршији. Он прелази коначно на Цетиње и преузима све народне послове Црне Горе како унутрашње, тако и спољне у своје руке, а владика Сава остаје на митрополитској столици у Манастиру Стањевићима да се бави економијом манастира. Владика Василије стојећи на челу управе у Црној Гори са дубоком забринутошћу је осјећао сву заосталост свога народа и тежину положаја у коме се тада налазила његова земља. Зато није сједио скрштених руку, већ је чинио покушаје да јој помогне и да је извуче из тога тешкога стања. У том циљу ковао је планове и предузимао смјеле политичке захвате од којих су неки били неостварљиви. За остварење његових замисли једина нада била му је Русија. Он је вјеровао у њену моћ и њено пријатељство, поготову што се њена наклност према Црној Гори осјетила још од цара Петра Великог, када су успостављене и прве везе међу Црном Гором и Русијом. Посјете владике Данила (1715.г.) и владике Саве царици Јелисавети (1742.г.) освједочиле су ту наклоност. Владика Василије сматрао је да везе између Црне Горе и Русије треба да буду још чвршће и да за то има услова. Зато је за вријеме своје 15-годишње управе у Црној Гори ишао у Русију три пута. Он је у својим широким плановима имао: да Русија створи једну словенску државу од Јадрана до Дунава и да је узме под своје покровитељство; да од Аустрије узме сењску луку за своје бродове и ту да држи ратну флоту која ће пружати помоћ Црној Гори; да учини савез са напуљским краљем да би давао и превозио жито за Црну Гору; да Црногорцима који се селе у Русију дадне војне чинове; да дванаест младића које Василије води

собом прими у шљахтовски корпус, гдје ће изучити војне науке и стране језике, да их врати у Црну Гору, а по завршеној школи да прими нових дванаест младића и да му се одреди 50.000 дуката годишње за унутрашњу изградњу земље – школе и др. У замјену за то Василије обећаје да ће за Русију образовати једну регименту од хиљаду Црногораца. Овђе је важно напоменути да је владика Василије био свјестан геополитичког значаја Црне Горе и да је Јадранско море било привлачно за Русију. Због тога се Млетачка Република као јадранска земља и плашила јачих веза Црне Горе са Русијом и у русофилству владике Василија гледала опасност за себе, па зато је и кројила план да га отрује. По доласку из Патријаршије на Цетиње владика Василије пошао је у Русију (1752.г.) да од царице Јелисавете (1740-1760) тражи помоћ за Црну Гору и да је упозна са тешким стањем свога народа. Он није могао да заборави на увреде које му је нанио Карловачки митрополит Ненадовић, па је користио ову прилику и поднио је тужбу против њега Колегији иностраних дјела у Петрограду. Износећи у тужби његово противруско држање истакао је: да је М. Ненадовић на све оне Србе који су се иселили у Русију или то намјеравају бацио проклетство цркве; да о Русији шири лажне вијести; да подстиче своје вјернике да издају властима руске емисаре; да забрањује да се у црквама моле за цара Петра и царицу Јелисавету; да настоји да се прекине свака веза Срба и Руса и забрани улаз трговцима са књигама и иконама из Русије итд. По повратку из Русије (1755.г.) владика Василије се задржао у Бечу и ту је предао лично царици Марији Терезији тужбу против митрополита Ненадовића у којој је изнио да му је овај „без икаквог повода, а по уређеној му злоћи“ нанио тешке увреде. Затим изнио је читав случај који се збио с њим (1751.г.): да су му на силу одузета одличја и личне исправе; да му је пријетио митрополит П. Ненадовић зато што је био у аудијенцији код царице и на чију је препоруку примљен код ње, пошто он то није одобрио и да га је на његову иницијативу Синод послао у затвор у Манастир Крушедол, где је остао три мјесеца као затвореник. Даље се наводи у тужби да је он одговорио Ненадовићу писмено да црногорски митрополити имају слободу да „са повјереним им од бога народом, хришћанској царици служе, тако да им

70се не смије забранити слободан приступ царици“. На крају моли царицу М. Терезију да нареди да му, због учињене неправде и претрпљене срамоте, митрополит Ненадовић даде такву задовољштину да „за њу сазна народ у Црној Гори, како би се кроз то подстрекао и да на даље пресвијетлом аустриском двору у свим приликама вољно и радо послужи, као што је и прије чинио“. О предаји тужбе аустријској царици на М. Ненадовића владика Василије извјестио је руског вицеканцелара Михаила Илариновића Воронцова, а сем тога један примјерак тужбе послао је, ради обавјештења, колегији иностраних дјела у Петрограду. Царица је послала тужбу Илирској дворској депутацији која је позвала карловачког митрополита да се по њој изјасни, а нагласила је у напомени да хоће да се о ствари информише – због Русије, иначе сматра „безобразан“ захтјев владике Василија. Митрополит Ненадовић, одговарајући на тужбу цетињског митрополита (14. сеп. 1754.г.) изразио је своје чуђење због те тужбе, па је навео све шта је Василије урадио: његово одлажење у Русију и везу са руским послаником у Бечу; да је вршио недозвољену агитацију по Угарској – свакако мисли на сеобу Срба у Русију; да је присвајао нека права архијепископа која му не припадају – једног грчког калуђера у Трсту произвео је за архимандрита и замолио је да се владика Василије изагна из Аустрије и њених земаља. Илирска дворска депутација усвојила је Ненадовићеву изјаву и Василијеву тужбу огласила за неосновану и донијела предлог да се митрополиту Василију не вјерује ништа, да с протјера из Аустрије и Угарске, ако се сам не уклони, и да му се забрани да више не може преко Аустрије ићи у Русију. Царица тај предлог уступи дворској државној депутацији, о чему јој канцелар гроф Кауниц поднесе извјештај (13. нов. 1754.године) у коме се изражава слагање са предлогом Илирске дворске депутације, јер, да је и њему лично позната веза владике црногорског са руским послаником Кајзерлингом „но баш због везе с њим – наставља да се „сва мржња тога посла на неунитског митрополита Ненадовића као једновјерника руске цркве свали“. Зато треба, да М. Ненадовић написмено искаже у чему се Василије огријешио о црквена наређења и да је био кажњен због тога (тромјесечни затвор у Манастиру Крушедол) и да то достави руском двору и тамошњем народу“ (у Црној Гори – МВ).

Шта је царица аустријска даље по овоме учинила није познато. Углавном ту се завршава ова авантура владике Василија. Познато је да је он и даље у два маха ишао у Русију преко Аустрије (1758 и 1766), што значи да забрана није постојала. Митрополит карловачки П. Ненадовић је учинио још један покушај против владике Василија. Радило се о прелазу преко аустријског земљишта Црногораца који се исељавају у Русију. Владика Василије настојао је да користи сваку прилику да се у нечему помогне немоћној Црној Гори, пратио је како се кретало питање сеобе Срба из Угарске у Русију. Затим, приликом првог бављења у Русији упознао се како су ти исељеници примљени и насељени и кад је о томе добио позитиван утисак, он се ријеши да пресели један број Црногораца у те крајеве, под истим условима као остали исељеници. Поднесе молбу царици Јелисавети да одобри прихватање неколике хиљаде исељених Црногораца. Ова то одобри и преко своје владе нареди посланику у Бечу грофу Кајзерлингу да код владе у Бечу изради слободан прелаз преко Аустрије за исељене Црногорце. Аустриска влада се због овога питања нашла у неугодном положају: ако одбије замјериће се Русији главном савезнику у вријеме опасности од Фридриха II Великог, пруског краља тада главног непријатеља Аустрије, а ако одобри пролаз Црногорцима, замјериће се Турској Царевини, јер сматра се да је Црна Гора под њеном влашћу и према томе су Црногорски њени грађани и тиме би изазвала са њом компликације. Због тога гроф Кауниц је одговорио Кајзерлингу мирним дипломатским тоном да Црногорци могу прећи преко Аустрије у Русију, али поставља се питање да ли су они слободни „по вјероватним вијестима они плаћају Турцима неки данак, стога би пролаз Црногораца могао довести до заплета са Турском, што би непријатељи обије савезне државе (Аустрије и Русије – МВ) одмах искористили“. Гроф Кајзерлинг је на то, по налогу своје владе, одговорио бечкој влади да су Црногорци слободни људи, који, не само да не признају врховну власт турску и не плаћају јој данак, него с Турцима стално ратују. То што је Млетачка Република договорно уступила Црногорце Порти нема значаја, јер се „слободан народ не може уступити другоме без његова сагласија“. Поново наређује влади из Петрограда да Кајзерлинг ствар са бечком владом удеси, пошто се договори са црногорским Митрополитом, који се управо враћа из Русије у Црну Гору.

71 У ово питање прелазе исељеника из Црне Горе у Русију, умијешао се и карловачки митрополит Павле Ненадовић. Он пише (1755) цару Францу I (муж царице Марије Терезије) да је митрополит Василије Петровић обећао руској царици Јелисавети да ће преселити у Русију толико Црногораца, од којих ће се моћи образовати један хусарски пук и да ће „одавде преселити стотину црногорских породица, пребјеглих у ћесарију“. Даље истиче своје страховање, да би „њихов пролаз кроз Славонију и Банат поново оживио жељу овога народа за поновну сеобу, која се иначе стишала зато предлаже да им се забрани пролаз тим правцем за Русију „неко нека иду кроз Моравску“. У другом писму Францу I М. Ненадовић, пошто је сазнао да је Црногорцима коначно одобрен пролаз преко аустриског земљишта, напомиње да с њима иде неки Теофило Тешан из Земуна, који има руске исправе, и сматрајући га за руског агента, у њему види опасност за покретање народа из ових крајева на сеобу у Русију. Све то није имало утицаја, влада у Бечу је одобрила владици Василију да са осталим Црногорцима може прећи преко њене територије. Овим сукобом двојице православних митрополита: карловачког П. Ненадовића и цетињског В. Петровића Његоша бавило се више историчара ранијег доба. Д.(имитрије) Руварац у својој расправи „О Василију Петровићу владици Црногорском“ (Споменик САНУ XXXIII, други разред, 1898; додатак стр. 24) осврће се критички на писање Симе Милутиновића Сарајлије („Историја Црне Горе од искона до новијега времена“, Београд, 1835) да је М. Ненадовић овом приликом покушао да отрује владику Василија па наводи став о томе: „Особито паметодостојно је у животу овога владике Василија да с првог ступања у јавна дјејства обишча и јавна отровом гоњен био. По налогу патријархову дошавши код митрополита Ненадовића у Краловце за ствари пећке цркве, које су у ратно вријеме на аманет остављене биле, пак му они нешћеше их дати те се ту посвађао око њих. Василије послије интервенције царице из Беча добије све ствари лијепо и мирно и учини му час трпезом ђе га г. Ненадовић при свој љубави и пријатељству отровом напоји, те замало не умрије ту, да му сами бог јаком природом не помаже, ема је довијека свога утробом понеколико боловао“, па додаје, да је „Василију пријетила опасност од тровања и од Млетачке Републике и ватиканске пропаганде, али га је то постигло гдје се најмање надао“. Д.

Руварац побија тврђење С. Милутиновића, јер се „не позива на извор тога тврђења“. Истиче да се тужба владике Василија на М. Ненадовића налази у Колегији иностраних дјела у Петрограду, па тужба код царице у Бечу те да би се кроз те тужбе та ствар могла лако расвијетлити. Затим Руварац наводи писање руског писца А. Александрова о бављењу владике Василије у Карловцима и путовања у Беч и Петроград. Ту се каже да је Василију једном приликом код М. Ненадовића за вријеме ручка позлило и да му се јако повражало, чак и да је повраћао крв. Да је на М. Ненадовића то дјеловало врло непријатно, па да је сјутрадан изразио Василију жаљење што му се то десило, због тога поклонио му је вишу пажњу – служили су црквену службу заједно, ишли заједно фијакером кроз Нови Сад и били на заједничком ручку. Истиче се чињеница да је Василије од тога случаја стално поболијевао и да је окончао живот 10. марта 1766.год. у Петрограду за вријеме свога трећега путовања у Русију.

ЛИТЕРАТУРА1. Марко Драговић: Материјали за историју

Црне Горе, Споменик СКАН (Српска краљевска академија наука) XXV, Београд, 1895.године.

2. Димитрије Руварац: О Василију Петровићу владици црногорскоме, Споменик СКАН XXXIII, Београд, 1898.г.

3. Јован Томић: Црногорски митрополит Василије Петровић у Црној Гори по првом повратку из Русије (1754-1756), Споменик СКАН XXV, Београд 1911.г. (Приказано на скупу Академије друштвених наука).

4. Јован Томић: Митрополит Василије Петровић и мисија пуковника Пучкова у Црној Гори 1759.г., Глас СКАН XCIV, Београд, 1914.г.

5. Јован Томић: О историји Црне Горе црногорског митрополита Василија Петровића, Годишњица Николе Чупића, XXIII, Београд, 1904.г.

6. Др Мита Костић: Српска насеља у Русији – Нова Србија и Славенсрбија, Етнографски зборник СКАН XXVI, Београд, 1923.године.

72ТРОВАЊЕ ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА

ЈЕВРЕМ БРКОВИЋ: ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ ЈЕ ОТРОВАН

У својем познатом дјелу „Скотна вучица“ овај наш истакнути књижевник и академик описује тровање Владике Василија и његову смрт као посљедицу тровања у лаври Аелксандра Невског

ОТРОВ У ТАМНИМ БОЧИЦАМАОД МУРАНО СТАКЛА

(Одломак)

-И, господо, отров је у девет флашица, а флашице су од затамњеног муранског стакла; недавно је појачан, одавно није кориштен. Из специјалних каса Републике отров је већ кренуо к нама: прво ће га добити надпровидур Далмације, конте Гримани, он ће га, уз специјалну пратњу венецијанских инквизитора, момака за опасне послове Републике, прослиједити которском провидуру, племенитом Ћустину балду; племенити Ћустин ће отров прослиједити мени, а уз сва могућа упутства о предострожности ја вама, а ви, у даљем поступку морате сами пронаћи најкраћи и најсигурнији пут до њега. Име му ни пред ким не спомињати, ни пред преосвештеним митрополитом, поготово не пред игуманом Теодосијем. Његово је име за све нас, тако је у Венецији одлучило Вијеће Десеторице, па и за вас „Принћипе Исток!“ -Надам се, господо, да смо се разумјели? – обрати им се на крају, опет некако свечано, пуковник Бубић узе флашу неког пића, и по гргољењу чух да свима наточи. То пиће сигурно није било вино, вино се не чује кад се сипа у чаше. -А те тамне флашице и појачани отров, господине пуковниче? – обрати му се Блажо Кажанегра. -Флашице већ морем к нама плове – каза пуковник, подиже чашу, цукнуше се и он наздрави „За велики посао, господо“. -Рогоје, устави коња да сјашем! – нареди владика Василије. -Ово је Теутино почивало, овдје најчешће почивају Његушице кад иду на Цетиње: и што, кад мало пошуте, овдје пожеле све име се обистини – Рогоје исприча све што зна о Теутином почивалу. -Знам – каза Василије, хитро сјаха, сједе на велики камен на почивалу, објема се рукама ухвати за главу и зашута. -Владико, ако сте нешто замислили

и пожељели на овом почивалу, то не важи за мушкарце – упозори га Рогоје. Василије усправи главу, погледа Рогоја и тихо га упита: -Какав отров, Рогоје, какве флашице, какво Вијеће Десеторице, каква Венеција, какав непријатељ Млечића и нашег митрополита, каква књига „О историји Црне Горе“, каква Русија и наше, односно которско море, каква писма против стрица Саве, какав рат с Турцима?! О чему су то они говорили, Рогоје? – збуњен и упаничен Василије, као никад у животу. -Владико, говорили су, како се мени чини, о некаквом Принћипу Истоку и отрову у тамним флашицама. Тога Принćипа Истока, како сам ја појмио, треба да отрују она двојица паштровских разбојника. Њима је Митрополит забранио да улазе у Црну Гору и у Манастир, али када с пуковником Бубићем дођоше не мога их ни игуман Теодосије врнути – исприча Рогоје. -Зна ли игуман Теодосије за све што си те ноћи на тавану манастира у Мајинама чуо? -Све сам му испричао баш онако како сам на петру чуо? -Како је све то примио игуман Теодосије? -Неколико пута се прекрстио и опсовао пуковника Бубића и оне разбојнике. Погладио је браду, намрштио се и строго ми рекао: „Слушај, Рогоје, за ово не смије ни митрополит да зна. Сазна ли, оде ти глава, Рогоје!“ -И зна ли митрополит ишта од свега што си те ноћи чуо? -Не зна, владико, не знате ви оца Теодосија: не одржиш ли ријеч, не одржа ни главу на рамену – каза Рогоје и затражи од Василија дозволу да цигар дувана савије и запуши. -Пуши, Рогоје, савиј и мени, ама подебљи, ако ти дуван ишта ваља, ако није каква ђузина. -Ви не пушите, владико? – зачуди се

73

Владика Василије Петровић (1709-1766)

Рогоје. -Данас би и чемерику запалио – каза Василије, загледан у бијело-модре облаке изнад подловћенске камене пучине. -Дуван ми је из Херцеговине, кад дуже путујемо и митрополит од мога дувана запуши – похвали се Рогоје. Василије прве димове повуче као жедни прве гутљаје воде. Пуши, увлачи дим и споро га испушта, гледајући како се испред његових очију одмотавају бијели праменови. Не проговара,

загледан у дувански дим и ваздух у који се дим утапа, изједначава и нестаје. Рогоје раширених очију гледа како владика пуши и чудно му: такво нервозно и похлепно пушење и дубоко увлачење дима никад није видио. Ни код младића који се, кад пропуше, такмиче у пушењу и димљењу, увлачењу дима и прављења дуванских кругова. -Рогоје, ево ти пет дуката, да се можеш оженити, да ми, кад имаш такво памћење, испричаш што се о мени у Мајинама и Стањевићима прича, што у Цетињском манастиру, што по конацима и

74почивалима, на светковинама и зборовима – унесе се Рогоју у лице, прексти га и додаде: -Рогоје, кунем те овим крстом на мојим прсима, а ти знаш ко га је носио, да ми све испричаш. Кад имаш такво запамћење, не смије ништа остати прешутано: што се прешути то је мртво. Тешко ми је, Рогоје: зазиру од мене ђе год се нађем, ђе год се појавим, па и они моји дома. Ни Ђуро и Којача ме јутрос не испратише како се брат, ђевер и владика прати. Зазиру и разилазе се с пушта чим наиђем: ђе год се кренем преда мном је пуст и празан пут! Као да сам губавац, Рогоје. Усамљен сам и неправедно опадан, натоварен сам бременом лажи и интрига! Тешко је то бреме, Рогоје. Нема плећи која се под таквим бременом не савију! Знам, а не зна ђе су извори ове окужености што се око мене шири, што ме узима у своје црне мреже, што ми врата неких цркава и пријатељских кућа затвара, чим ме на пушкомет опазе. Не поступа се тако с рукоположеним владиком и коађутором митрополита Саве! Ђе је легло мржње, подвала, интрига, опадања, лажи: у народу, главарима, црквама и манастирима, поповима, игуманима, јеромонасима, архиђаконима, јерођаконима, манастирским ђацима или у прсима, глави и мантији мога стрица, преосвјештеног митрополита Саве, владике црногорског и узгред господара? Је ли могуће, Рогоје, да га је Венеција толико опчинила, натјерала га да зажмури док му се за синовца, владику и коађутора припремају нове бочице од муранског стакла пуне појачаног отрова? Те бочице већ морем к нама плове!

(Ј. Брковић, Скотна вучица,Подгорица 2009.г. стр.34-47, фрагмент).

ИЗ ВЕНЕЦИЈЕ ЈЕ У БУДВУ ДОСПЈЕЛО ДЕВЕТ, А НЕ

ДВАНАЕСТ МУРАНО БОЧИЦА С ПОЈАЧАНИМ ОТРОВОМ

Владика Сава је за радикално измијењен однос Венеције према њему, а и према синовцу и коађутору Василију, тек у Котору сазнао. И он и надпровидур Болица се тешко схватали како је то Венеција од јучерашњег осуђеника на тровање, и то појачаном дозом отрова из тамних флашица од муранског стакла, прибавила себи пријатеља, који се тек има доказати, жртвујући и те како доказаног савезника, чак поданика! На крају би се сва таква умовања завршавала већ познатом констатацијом:

Венеција је Венеција! Сава је био увјерен, а и његов пријатељ Николо Болица, да је сво то венецијанско тијесто замијесио игуман Теодосије Мркојевић! ЗА САВУ ПЕТРОВИЋА ЈЕ ИГУМАН ТЕОДОСИЈЕ ОДАВНО БИО ЛИЧНОСТ У КОЈУ СЕ НЕ МОЖЕ ИМАТИ ПОВЈЕРЕЊА, ИЗУЗЕВ КАДА ПЕТРОВИЋЕ ТРЕБА ОСПОРАВАТИ. Сава и надпровидур су мислили, у тој су мисли и једну читаву ноћ у Котору остали будни, да Теодосије Мркојевић поништава Саву дајући предност Василију, да би, потом, првом прикладном згодом уклонио и владику Василија! Остало је нејасно, те ноћ у Котору, како ће и с ким Теодосије Мркојевић порадити на коначном уклањању владике Василија Петровића. Догађаји који ће услиједити објелоданиће да Теодосије Мркојевић није имао амбиције да постане Митрополит, а ни црквени и свјетовни господар. Његова је мисао, а и рађење по тој мисли, било окренуто скидању владичанске мантије с Црне Горе, затим истјеривање земље из калуђерског његушког сјеменишта Куће Петровића“ каквог ли типично венецијанског апсурда! Теодосије Мркојевић, баш у Венецији, бива наименован за првог команданта Народне гвардије, у оснивању, која се и успоставља да би чувала Кућу Петровића и Куће одане тој Кући – да их чува и контролише“...........

.....Надпровидур Болица се уздржао да владици Сави не каже све што зна о двије посјете његовог синовца Венецији. Прешутао је два изузетна детаља: Послије успјешних разговора и договора, давања почасних звања, годишњих новчаних потпора и приједлога за оснивање Народне гарде, владика Василије је десеточланом вијећу Републике Венеције, маниром искусног племића, државника и преговарача, човјека упућеног и у такве тајне послове као што је заштита државних интереса свим средствима, па и тровањем специјалним отровом из тамних бочица од муранског стакла, прешутао све оне непријатне детаље о тамним бочицама њему намијењеним! Он је, уз строго поштовање свих процедуралних манира, када су, при крају разговора, у Биљурној Сали Републике, остали сами, елегантно, и као сасвим споредно, ставио до знања предсједнику Павонеу да зна како је, прије шест година, од Вијећа, као опасан за Републику, био препуштен тровачима. Није се устручавао да каже како зна да су дванаест или девет тамних бочица од муранског стакла, допремљене у Будву, да их је командант Будве, пуковник Бубић, уручио двојици тровача, Паштровића. Павоне се

75по венецијански осмијехнуо и, ни мало изненађен, казао: „Вијеће је било донијело такву деликатну мјеру, али ју је Вијеће и опозвало послије вашег другог боравка у Петерсбургу. Што се Вијећа за заштиту Републике тиче, према вама ће се убудуће предузимати искључиво пријатељске мјере. Оних малих бочица мурана било је само девет. Не знам откуда вам број дванаест! Та се цифра мурана користи само за дворове и војне генералне штабове. Морам вам рећи: тровачи из ваше земље спадају међу најнеспособније и најнеспретније мурано стручњаке у Средоземљу. Лошији су и од Далматинаца, а најсличнији Апенинцима, оним најудаљенијим од Венеције. Ако у вашем Монтенегру будете имали потребе за сличним услугама, обратите се нашем апотекару у Котору. Буде ли се радило о хитној интервенцији апотекар Анђело зна да припреми три врсте ефикасних мурана капљица: оне хумане које за секунд обаве посао: без грчења лица, јаука, болова и гестовних трзаја; полухумане муранице жртви омогућују краће мучење; од тотално нехуманих мураница издише се у најстрашнијим мукама, може да потраје и цијелих шест сати!“...

(Исто, стр. 153-164.)

ТРОВАЧИ ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА НЕ МИРУЈУ

-Све сам, владико, испријека гледао: и кад ви је дао некакву кутијицу, уз велику причу о њој – прекиде га поп Маркиша. -Опраштајући се, прота Јоаким завуче руку у мантију, извади малу, металну, кутијицу и , држећи је у руци, каза: „Владико, ми у Карловцима знамо да ви већ подуже патите од мигренозне главобоље, најчешће се јавља петком, поподне, и држи вас све до понедеоника изјутра. Митрополит Ненадовић вам је, као доказ своје искрене привржености, послао ову кутијицу најбољих антимигренозних таблетица, из љекарне новосадског апотекара, племенитог Андријана Курјачког, чији је још деда био апотекар овде у Бечу. Таблетице узимати чим осетите да долази напад мигрене, иначе, као што знате, мигрена је болест мисаоних и просвећених људи. Може и две таблетице одједном.“ -Владико, дајте ми ту кутијицу с главоболним таблетама. Ја на овом путу одговарам за ваш живот – изненади поп Маркиша владику и тоном и ониме што му први пут каза, као да владика то није знао.

-Сумњаш ли то, попе Маркиша? – зачуђено упита владика, извади кутијицу из прслука и даде му је. -Не од јуче, господаре. -Ти већ знаш да је и на прошлим путовањима било сумњивих случајности, а могуће и несумњивих – погледа га владика. -Све знам, владико: отров је био у бочицама од муранског стакла, допремљеним из Венеције – откри му поп Маркиша оно што је он већ знао, што му је Рогоје Очинић први открио. -Било је наручено да ме у Тријешћу, у Белведеру, хотелу Квекића, намаме на пиће и ноћну сједељку, да ми у пиће успу ту капљу из бочице од муранског стакла. -Претече их умни, хладнокрвни и храбри Теодосије Мркојевић, украде им бочицу и те капи усу у пиће неких двојице Стојковића из Тријешћа, што су се свуноћ клели у Црну Гору, словенство и српство. -Виђи, виђи, попа Маркише! – запрепасти се владика Василије. -Све знам, господаре, али никако да укабулим да ти то што знам и кажем – тихо изусти поп Маркиша. -Теодосије ти је све рекао? – закључи владика. -Ништа ми Теодосије није рекао. Он је рекао ономе који је све мени рекао, све, владико, све! С оба путовања. Те муранске бочице су вас пратиле од Котора до Петерсбурга, на оба путовања, владико. Само Бог, мудри Теодосије Мркојевић и двојица његових момака су на вријеме и у Тријешћу, и у Бечу, и у Петерсбургу, и у Хотелу Европскаја, препознали наручене троваче: оне су двојицу Стојковића у Тријешћу, рођаке власника „Печатарнице Андрије Стојковића“, натјерали да попију оно што сте ви, владико, требали да попијете. Изнијели су их ноћу, на стражњи излаз за послугу, и бацили у некакав канал. Убрзо су двије тријешћанске газете писале да је то обрачун јужнословенске мафије и талијанских криминалаца. У Бечу су, владико, у овом истом хотелу, сасвим случајно открили тровача у конобару оберу Ивану Матијевићу: Био је пренападан у жељи да вас он лично послужује. Теодосију би пресумњиво толико насртање младог обера Матијевића да вам се за вријеме обједа приближи. Намигне игуман Теодосије своме момку Стјепану Миклошу да обера Матијевића одведе у његов апартман, да га тамо притегне и, устреба ли, изногета, све док не сазна откуд оберу Матијевићу толика жеља да

76послужује црногорског владику. Није га добри Стијепо Милош ни двапут у слабину шинуо, а обер Матијевић као пиле у гнијезду зазијева и све признаде. -Што је признао, попе Маркиша? – ишчуђава се владика Василије. -Бочицу с отровом му је тутнуо у џеп од оберске блузе неки босански трговац, Сарајлија, ефендија Мирсад Кајтан. Добро му је платио, уз приде обећање: Успије ли у јуху усут само кап из те бочице, црногорског владике више неће бити, а он ће сјутрадан усред Беча имати малу гостионицу, акшиницу, на своје име, ђе ће вазда бити босанских смита, ћевапа, пилава и долми. -И Турци, значи? – уздахну владика – О тој тровачкој линији ни Рогоје Очинић ништа не зна – додаде. -И Турци, Сарајлије, а по наређењу скадарског везира Сулејмана Татарина. Тај трговац, Сарајлија, тај Мирсад Кајтан, имао је своју трговину и у Скадру. Несретњи обер Матијевић је завршио на буњишту иза Сточне баждарине на периферији Беча. Није ми речено да је освануо у бечким газетама. У Бечу се, изгледа, не хаје за такве смрти – заустави се поп Маркиша да пине мало од своје кајсијеваче. -Док сам био у палати Шенбрун с великом царицом и њеним савјетницима, нијеси се бојао да се и тамо не нађе она муранска бочица? -Нијесам, владико, речено ми је да се такве приказе никад не дешавају на званичном примању и званичном ручку код државника на дворовима. -Попе Маркиша, дошао је ред на оно најважније, морам те упитати ко ти је све то открио, ко ти је дао задатак да ме чуваш, као што је на два прошла путовања чувао игуман Теодосије Мркојевић? Он би и данас био овдје уз нас двојицу да се у њему нешто не преломи, можда и прије пута. Биће га у Пули или Фијуми сачекала нечија порука да ме напушти и иде у Истрију да тражи поскитане Црногорце. То не може бити било чија порука, попе Маркиша. Таква је порука могла доћи само из Котора, Венеције, Скадра или, што је највјероватније, из Манастира Мајине, од оних што су око владике Саве. Сада око њега има свакаквих прота и протува, има будванског милитара, а и паштровићких тровача. Не вјерујем да је тај глас, та порука учињена са знањем владике Саве, иако смо у незбору. Кад смо се поздрављали, игуман Теодосије ме, по обичају, не загрли. Стискосмо руке, загледасмо се један удругога, пошутасмо. Потраја то. „Морам, владико, више ти ја не требам. Маркиша је ту.“ Стегох му руку и дошапнух: Нека

те Бог благослови, Теодосије. Њега је вјероватно зачудило зашто га не питах за објашњење, зашто не инсистирах да ми такав његов поступак објасни. То не би ничему водило. Знам ја добро Теодосија Мркојевића и све његове ћуди. Окрену се он, окренух се и ја. У толико ти наиђе. Дуго си гледао у леђа Теодосија Мркојевића како одлази у ону авенију палми. Нијеси могао да схватиш. Окрену се мени и забринуто ме упита: „Што би Теодосију, владико, да га нијесте за нешто избручили?“ Рекох ти да нијесам. „Он нас остави, владико?“ Остави, попе Маркиша, остави, рекох ти. Док смо се онако растајали, дође ми пред очи наш улазак у вапор под Котором. Приђе ми Теодосије и рече: „Не знам, Василије, оћу ли овај пут издржати. Не иде ми се, а хтио бих да сам уз тебе.“ У то бану которски провидур Болица да ме испрати на вапор. Оне ноћи на вапору Теодосије је неуобичајено много пио венецијски војни коњак „Гардини“. Ти се с момцима играо карте и комендијао. Нијесам му правио друштво у пићу. Остало све знаш – заврши Василије причу о растанку с игуманом Теодосијем.

(Исто, 266-269.)

МОНАХИЊА РОМАНА ТРОВАЧИЦА У ЛАВРИ

АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ

Одмах је схватио што се дешава: неко је у Конаку, могуће и већ пијани старац Кузма, наредио да се придошли црногорски свјештеници послуже чајем. У вратима је, с дрвеним подносом у рукама и на њему с повећим сребрним самоваром и шољом, стајал осмијехнута средовјечна монахиња Романа, ваљда настојница монахиња у Лаври Александра Невског. Смјерно се обратила владици, казала је да чај за његово преузвишено митрополитско свјештенство шаље игуман Демјан Дирик, старјешина Конака у Лаври Александра Невског. Уз њу је стајала монахиња Јевдокија, и она са самоваром на дрвеном подносу. То је био чај за пратњу преузвишеног црногорског митрополита, како је монахињама казао игуман Демјан Кирик. Владика позва монахињу Роману да уђе и постави дрвени поднос са самоваром на сто. Попу Маркиши и Франу је објаснио да је млада монахиња Јевдокија њима донијела чај. Монахиња Романа пометну поднос на сто и унатрашке изађе из собе. Василија приђе самовару и обгрли га рукама да би се загријао. Кад му се руке отоплише он дрвени поднос са саморавом и шољом

77премјести на ноћни сточић уз креветско узглавље. Прије уласка у кревет владика се, по обичају, три пута прекрсти уз тихо говорење молитве Оче Наш. Још једном руке загрија на самовару, потом додирну лице и чело рукама, а онда поново самовар. Прије него уђе у кревет наточи шољу чаја, који се још димио. Осјетио је и мирис чаја: учини му се да то није мирис класичног руског чаја, да је то нешто опорији и омамљивији мирис. Знао је да се у конацима руских цркава и манастира, поготово у лаврама, прије неколико ријетких врста чејва: најчешће су то чајеви од сибирских трава, брезове коре или, што је права ријеткост и привилегија високих свјештеничких личности, чај од смоле стогодишњих кавкаских „орловки“, што значи високих разгранатих борова на које, уморни од дугог лета, сури орлови слијећу и опорављају се. Чуо је за такав чај, али га није пио, није било прилике да буде кавкаском „орловком“ послужен, како се тај чај у конацима назива. Доби жељу да гледа у благо испаравање насутог чаја, да постави длан над шољом и осјети благи додир чајне топлоте. Да се превише не омлачи, владика дохвати шољу, нагну се к ноћном сточићу и поче да сркуће, а затим да срче топли чај чудесно опојног мириса. Послије неколико гутљаја учини му се да је тај чај већ негдје пио. Кад испи, би му жао оставити празну шољу на ноћном сточићу. Поусправи горњи дио тијела и насу још чаја. У устима и грлу осјети накнадну слаткост и опојност, чак жеђ да чај наискап попије. Урадио је то халапљиво, не познајући до тада код себе такву жудњу за чајем, мирисом и бојом чаја, за коју још није знао каква је. Воштаница је уз кревет и даље горјела: принио је шољу да би према благој свјетлости видио какве је боје чај, који га је толико омамио. Не успје да види, клону главом на јастук, опијен и успаван испијеним чајем! ВЛАДИКА ЈЕ ПОКУШАО ДА УСТАНЕ ИЗ КРЕВЕТА:Опирао се на кољена и руке, мучио се да подигне главу, да закорачи из постеље и на ноге се опре! Пробудио га је подмукао и веома снажан бол у стомаку, који се одазивао испод ребара, све до кичме. Осјетио је нагон за повраћање, али није могао да поврати. Није му било јасно колико је спавао и да ли је уопште заспивао. Болови у стомаку су нагло почели, постојали све јачи и неподношљивији. Чинило му се да би му само повраћање помогло. Покушавао је да поврати: наднесен над невеликом овчјом кожом поред кревета, стављајући прсте десне руке у грло не би ли изазвао повраћање и олакшао мучнину, која га

је у стомаку раздирала. Неколико пута је покушао да из кревета искорачи: једина мисао му је била да се на кољенима и рукама домогне врата своје собе, отвори их и оптуже до собе попа Маркише и Франа Гурдића, пробуди их ударањем шаком о врата и у помоћ позове! Успио је да, прво лијевом ногом, искорачи на овчју кожу, а онда се крајњим напором тијела свалио с кревета. Неколико пута је покушао да се уз ноћни сточић и узглавље кревета усправи. У трећем и четвртом покушају му је и успјело. Уз страховите болове у стомаку, ослањајући се на зид собе, дошао је до врата. Једном руком и дијелом тијела ослонио се на зид, а другом је откључао врата. Изашао је на ходник, спустио се на кољена и пузећи дошао до врата Маркишине и Франове собе. Подигао се на кољена и неколико пута ударио шаком десне руке о врата. Смогао је снаге и да крикне, да зове у помоћ: „Маркиша, отвори, умирем, Маркиша!“ Поп Маркиша је скочио из сна: помислио је да сања, а онда је сасвим јасно чуо владичине јауке и зазивање у помоћ. Пробудио је Франа и завикао: „Устај, Франо, нешто се с владиком дешава!“ Маркиша је скочио с кревета, отворио врата собе и видио ужасавајући призор пред вратима: Владика је изгубио свијест и пао главом на праг собе. Тијело се још трзало и давало знаке живота. Поп Маркиша је, као да је на Грахову, закукао: Франо га је опоменуо да то не чини, треба спасавати владику, за кукање има времена!....... Усправи ме, Франо, подигни ми главу, лакше се и брже умире с подигнутим прсима и главом! Франо уради како му владика заповиједи. Василије још једном погледа попа Маркишу, и Франа изнад себе, како му придржава главу. Заштуца, једном, двапут, трећи пут недоштуца: клони и глава и тијело! -Франо, ја ћу му склопити очи – приђе Маркиша и склопи владици очи. Франо, као дијете над оцем, зарида. Маркиша, по црногорски, над мртвим владиком залелека, али потихо да нико не чује. Није то било лелекање, но болно мушко јецање и говорење лелека. -Куку тебе Црна Горо јутрос. Никад нећеш знати ни кога си имала ни кога си изгубила. Ово је твоје најцрње јутро откад те има. Црње и од онога јутра кад је владика Данило очи склопио! Леле у далекој Русији, без иђе икога. Леле, владико за тобом. И за мном и за малим Франом леле! ЛЕЛЕ! ПОП МАРКИША И ФРАНО ПОЛОЖИШЕ ВЛАДИКУ НА КРЕВЕТ ДА ГА ОБУКУ. У

78владичином бауну је била и свечана владичанска одежда и велика црна камилавка. Понио ју је да буде у њој, ако га руска императорка Катарина Друга прими. Пред царицом Маријом Терезијом се није појавио у свечаној одежди и са жезлом у руци. Чуо је да она, чим види те бљештеће свилено-златно-сребрне поповске одежде и жезло, окреће главу од њих и онога који их носи. Знала је да каже да је тоге свјештеника ортодокса подсјећају на легла гриње и мољаца! Владика Василије је иначе ријетко облачио свечану одежду и ријетко је носио жезло, које уз одежду обавезно иде. Ни на овом путу жезло није понио, а свечану владичанску одежду јесте, да је обуче само ако се сусретне с великом руском царицом, императорком Катарином Другом............ ДОК СЕ ФРАНО ОБЛАЧИО, ПОП МАРКИША ЈЕ КЛЕКНУО УЗ КРЕВЕТ, ЗАРИДАО И С МРТВИМ ВЛАДИКОМ РАЗГОВАРАО. Почео је молбом за опрост, што се онога часа када је владика испустио душу, није шакама у прси убио, као што је ред да човјек за човјеком уради. Није то урадио, правдао се владици, да непрестраши оно которско дијете, што је први пут виђело и облачило мртвог човјека. Поп Маркиша се наднесе над владиком, зајаука као вук у граховској Бијелој гори и неколико пута се жестоко у прси уби. Кад се „уби“ шакама у прси, обрати се мртвом владици и каза му да нијесу ђе су, он би се и по лицу изгребао, као што је ред да се човјек за човјеком изгребе. Посаже се, ослони се руком на кревет, да се с мртвим владиком изразговара док се Франо облачи. -Владико, мене нема повратка у Црну Гору. Што ће рећи народ, што ће рећи Петровићи, што ће рећи владика Сава и јерођакон Петар Марков? Сви ће рећи: Добро ли сачува владику, Маркиша Туров! Не сачувах те, мој Василије: стиже не отров усред Петерсбурга, у конаку велике и славне Лавре Александра Невског! Владико, док сам око тебе мртвог радио, док сам те с оним ђететом которским обуковао, мислио сам само једну мисао: Одакле је отров стигао? Нема окле до из проклете Печарске лавре. Митрополит Платон, или онај лукави и ситнооки архиепископ Стахије, што ти је на вечери с десне стране сједио. Отров је дата монаху Григорију, он кочијашима, биће ономе Кирилу, шутљивији је и грђи од Тараса. Можда и обојици, кочијаши су свуда лако поткупљиви, па и у Русији ђе их највише има. Кад смо дошли у Лавру Александра Невског, кочијаши су отров тутнули пјаном монаху Кузми, док су пили у кафаници „Витлејемске јасле“, што је испред Лавре! Пјани Кузма је отров дао монахињама у кужини, можда баш оној Романи и Јевдокији, што

нам чај донесоше. Ко је отров послао и дао наредбу за тровање? То нијесу урадили ни Венецијани, ни Турци. Ово није био венецијански отров. Од венецијанског се отрова брзо умире. Не мучи се оволико. Није ово био ни турски, скадарски, отров. Турци и немају отрова нигдје до у Стамболу, ђе су султани и велики везири, њихови хареми и многобројни синови! Ту се увелико трује: чуо сам то од Нуманпаше Колбучака, а он зна што се у Стамболу ради. Василије Петровићу, можда је оно људско чудовиште, Иван Подгорица, све ово учинио по заповијести из Карловаца. Отров је можда руски, али је наредба за тровање карловачка. И ово је дјело митрополита карловачког Павла Ненадовића и онога Јоакима Антића што нас је у Бечу оптао и пратио, распитивао се што ћемо у Петерсбург....... Тровање је из Карловаца наручено!.... Отров је био посигур руски, и у то бих се заклео! Њихови су отрови азијски и манастирски, дају се само уз чајеве. Од њих се ни лако ни брзо не умире. Руси су вјешти тровању.......... Игуман Демјан Кирик је обавијестио да ће се велика Литургија за упокојење владике Црногорскога одржати у свечаној дворани Лавре у подне, а сахрана у четвртак у четрнаест сати испред Лавре Александр Невског........

(Исто, 323-335.)

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ ЈЕ ТРОВАН И ОТРОВАН

Чести покушаји да се управља изван Црном Гором као што су били сулуди покушаји у режији Карловачке митрополије и Пчарске лавре која је у ту сврху дала отровати црногорског владику Василија, писца једне недовршене историје црногорског народа и никад до краја расвијетљене судбине рукописа обавијеног велом мистерије, рукописа који је покренуо оне којима се та историја ни на који начин није допала не само због факата који су унутра, а који не морају бити уперени противу њихових циљева, већ због самог назива тога дјела које је „тој подловћенској стијешњеној земљи“ требао дати либром дигнитет повјесне чињенице, која се не би дала тек тако гусларски депласирано стољећима доцније негирати, јер та „истинита историја“ Црне Горе требала је у другом покушају бити печатана у Русији, како би се знало ко су и дакле су Црногорци. Хисторија која је рукопису нестала, врхунска је Брковићева

79мистификација, као што то бива и њен аутор који је канио да је објави без цензуре и прилагођавања политици „великих братских народа“ по којима једна таква повијест нипошто није смјела угледати свјетлост дана, тако да је на том несретном путу од Цетиња до Русије делегација Црногораца на челу са владиком Василијем покрадена у Печарској лаври, гдје је нестала књига у рукопису и сабља која је била дар Марије Терезије црногорском владици, а доцније зликовцима није ни то било доста но су Василија Петровића у Кијевској Лаври отровали ортодоксни руски фанатици који су се истрајно борили противу царице руске Катарине у циљу посве имагинарног повратка лудог и подложног манипулацијама клера Петра Трећег који је већ био мртав, али то цркву није пријечило да пронађе некога тко ће се представљати за руског цара, а

гдје би то најбезболније прошло но у несретној и крвавој Црној Гори у којој се више пуцало но што се зборило, те је и то био и мотив руском клеру за скидање Катарине Вторе и довођење каквог пробисвјета најприје на црногорски пријесто, а онда су сулуде поповске главе карловачке и печарске умислиле скидати с трона Катарину Велику и то преко Црне Горе, којој су хтјели наметнути господара који је требао изграти улогу некаквог бијелог мага или травара који вида ране и болести, те су се те мантијашке усијане главе преиграле хотећи се укључити изравно у црногорске прилике, које су им додуше ишле на руку тиме што су и у самој Црној Гори.

Миодраг Радовић(Ј.Брковић, Скотна вучица, стр. 584-585.)

80Из архива

НОВА ДОКУМЕНТА О ИМЕНОВАЊУ И АУТОКЕФАЛНОСТИ ЦПЦ

81

82

83

84

85

На ова документа нам је указао господин Лука Милуновић, познати научни радник, историограф и архивски истраживач. Документа припадају фонду Државног Архива Црне Горе- ЦетињеМф и Грађ. (1911) - Ф - 445.

86

ПРАВОСЛАВНИСВЈЕШТЕНИК

а) СТИХАРb) ЕПИТРАХИЉc) НАРУКВИЦЕd) ПОЈАС (ПАС)е) ФЕЛОНf) НАПРСНИ КРСТg) КАМИЛАВКА

87

УНУТРАШЊОСТ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ1. ИКОНОСТАС (Иконостасна програда између вјерника и олтара која је

украшена иконама – Светим сликама)2. ĆЈЕВЕРНЕ ДВЈЕРИ (Ђаконске)3. ЈУЖНЕ ДВЈЕРИ (Ђаконске)4. ЦАРСКЕ ДВЈЕРИ (Кроз ове двјери смије проћи само свјештеник у орнату,

владика без орната и краљ без сабље)5. ПОЛИЈЕЛЕЈ (Свијећњак)6. СТО ЗА ЦЈЕЛИВАЈУЋУ ИКОНУ7. СВИЈЕЋЊАК ЗА ПАЉЕЊЕ СВИЈЕЋА8. АМВОН9. ЂАКОН ЗА ВРИЈЕМЕ СЛУЖЕЊА10. ДЕСНА И ЛИЈЕВА ПИЈЕВНИЦА11. ВЛАДИЧАНСКИ (Архијерски трон)12. ВЛАДАРСКИ (Краљевски трон)13. СТОЛОВИ ЗА ВЈЕРНИКЕ14. ВЈЕРНИК ЗА ВРИЈЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА15. ЦРКВЕНИ ПОЈЦИ КОЈИ ПЈЕВАЈУ ЗА ВРИЈЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА

88

ЦРНОГОРСКИ МЕДИЈИ ПОМЕЂУ СЛОБОДЕ И АНАРХИЈЕ (АНТИДРЖАВНОСТИ)

-Саопштење на скупу ”Слобода медија у Црној Гор” 23.1.2010. на Цетињу у организацији Црногорских независних новинара-

У црногорском, готово, посебитом случају, унутрашње идеолошко-политичке и црковне (по)двој(е)ности по државнао-националном питању, основни проблем слободе медија је на врло оćетљивој клацкалици: између непоистовјећивања и критичкога разликовања власти и државе, на једном, а недовођења у питање и непорицања државно-нациопналних интереса, на другом краку. Суштина питања је: како афирмисати слободу штампе, а да не буде (злоупотријебљена) антидржавна. Излаз из крозе елиминацију криминла виде да Мило престане ”да се дрчи црногорчењем”, да би се српске коловође дрчиле (по)србичењем.

Тему Црногорски медији помеђу слободе и анарахије (антидржаваности) мотрими из једног, али по мом мнијењу, битнога аспекта, који се у Црној Гори јавља као историјска, политичка, идеолошка, пропагандна, па и медијска константа за једно дуже и за Црну Гору узбуркано и ”судбоносно” раздобље. Стари је филозофски и општенаучни проблем однос слободе и нужности, који се рзвијао у двије крјности, одосно антиномије: детерминизма и индетерминизма, и њихове синтезе дијалектичког детерминизма по којем је ”слобода спозната нужност”, односно слобода у оквиру законитости. По детерминизму је све одређено (предодређено) и искљључује могућност људске слободе, те запада у разне врсте фатализма. По индетерминизму ћовјек није ничим одређен, но је апсолутно слободан, а слобода је ”слободна воља”, те и самовољност, произвољност, а на политиколошком нивоу се имен(т)ује као анархија или безвлашће, без одговорности, и оцјењује као најгори облик злоупотребе демократије, па се збори да је од њега боља и било чесова власт, па и изричита (непосредна) диктатура. Међутијем, анархија се у одређенијем условима само причински (на површини друштва и у свакодневној емпирјској свијести) испољава као бзвлашће, самовољност, произвољност, да свако ради што (х)оће и како му је воља, а сушт(аствен)о је самовлашће, самовољство, произвољност и слободна воља одређенијех парцијалних друштвенијех структура, ”привилегија”

појединачних, групнијех, клановских, партијских институционалних интереса, наравно, прије и сврху свега, у борби за утицај, својину (профит), моћ и власт. Ти уски интереси се незаконито, политички, идеолошки, медијски и на други начин надређују општејавном интересу и настоје представити као грађанска критичка јавност, наводно, у име самога добра за друштво и државу. Није само и одлучујуће ријеч о новинарству као ”посебној роби” и ”медијском тржишту”, дакле, као (об)лику капитл-односа, што га још може чињенти идеолошко-политички имуним и необазривим, али исто тако и према истини, па само по себи губи обиљежје ”друге истине”. Много је опасније када се и идеолошко-политички опредијељено и предодређено испољава као апсолутна слобода, произвољност, самовољност, односно анархија за једне, а као терор, насиље и пошаст за друге. То је тзв. двојна демократија, код нас историјски и актуелно оćедочена, просочена и проказана као све(то)српска (национална) деморкатија и њезино грађанско (опозиционо) повлађивање, која је у битију антицрногорски усмјерена и предодређена на негацију црногорске националности и државанога суверенитета, односно државно-националних интереса, вазда под прозирним плаштом либерално-демократских идеја, прогреса и социјалне демагогије. Као таква вјешто се и данас скрива и таји под европско-демократским опозиционим приговором, односно изговором да се критика власти и општенито власт не може поистовјетити са државом и државно-националним интересом, иако је битно и програмски

89баш на њега наумљена и нациљана. Ово и поред тога што је тај општејавни, државно-национални интерес на Западу и шире не само недодирљиви постулат, без обзира које су политичке снаге на власти, но се оспоравање државно-националног интереса кривично и морално каштигава као вељеиздаја, док се код нас то ради мисионарски супериорно, без ичесова зазора и зебње, уз пуни политичко-правни и еклезиастички легалитет и легитимитет, а идеолошки мелеми нечесовим апстрактним, посве магловитим и неодређеним, готово метафизичким све(то)српством као вељесрпством (тзв. ”одбраном и за спас српства”, српскога југословенства протв вишенационалног југословенств, ”националних интереса Срба у Црној Гори”). Међутим, у црногорском, готово, посебитом случају унутрашње идеолошко-политичке и црковне (по)двој(е)ности по државно-националном питању, која се огледа у укупном двојењу друштва, основни проблем и овдашње слободе медија се јавља на врло оćетљивој клацкалици: између непоистовјећивања и критичкога разликовања власти и државе, на једном, и неупитности, недовођења у питање и непорицања државно-нациопналних интереса, на другом краку. У њиховој укрсној тачци и добронамјернија, а не само злоумна, опозициона јавна критика не само да претеже на другом (државно-националном) краку, но се у њему и објективно сажима и у њему фокусира као антидржавна, нарочито с обзиром на (међусобни) однос опозиционих, прије свега, српских и просрпских снага. Црна Гора у томе има дуже историјско искуство и константу, навлаштито од Начертанија (1844), т(р)ајнога спољнополитичког државнога нацрта Велике Србије, односно обнове Душановога царства и његове патријаршије, преко злијех бјелашко-зеленашкијех одношаја, кроз све три Југославије у рату и крви зидане и разуране, до историјске подјеле ДПС-а, епохалнога првог демократскога референдума за суверену и независну државу Црну Гору, који је коначно приправио услове да се наша будућност не понавља као промашена прошлост, те и све до данас. Добро је зна(ве)но да су 1918. влада и краљ Никола нечасно, бјелашком издајом, обмнама, преварама, лажама и клеветама срушени, а са њима и преко њих обурдана и држава Црна Гора под маском либерално-демократских идеја, прогреса и социјалном демагогијом. Под истијем видом јачала и ширила се мрежа (све)српске агентурне службе у Црну Гору, навлаштито злогласна Црна рука,

која се укрива иза разнијех, тобоже, демократских организација, посебно иза Уједињене омладине. Упадљив је парадокс, односно демагошка и дволична супротивност да се под велом и причином либерално-демокркатских и антимонархистичких, противапсолутистичких стајалишта обурдава црного рска Краљевина и династија зарад друге, јабанске диктаторске династије Карађорђевића и Краљевине СХС и трополемене Југославије у којој се истребљује име црногорско и саме Црне Горе.

Под копреном истих и веома наличних начела и начина ствара се СРЈ, пружају отпори демократско-реформистичком крилу ДПС, шири кастигање, калијежање и наказна, антицрногорска пропаганда против свих који нагињу аутентичним црногорским интересима, против суверенистичкога покрета, референдума за суверену црногорску државу, свакога самоослобађајућег и самосталнога крока Црне Горе, њезиних сопствених интереса, искрочаја, покушаја и напора за излазак из кризе, при чему су контантно, од опредјељења за аутентични самостални политички курс, напасно и пошасно на удару водеће, занаго, већ и историјске личности такве побједничке политике и идеологије у ослободи лачкој црногорској повијесници. У томе се карактеристично и навјише просочио посланик Српске народне странке Горан Даниловић на ИН ТВ у емисији Жива истина, који је непрестано, без ичесовога конкретног доказа, доводио у везу кримринал у Црној Гори са актуелним Премијером, на питање водитеља Дарка Шуковића: што јасно и конкретно предлажете светосавски је ускликнуо ш љубављу”: да се Мило не дрћи црногорчењем. То је њихова ”болна (црна) тачка”, а не криминал, јер рушењем власти треба створилти услове да се кловође српскијех партија на стар(инск)и начин дрће посрбичењем.

ПРИМЈЕРИ ”ДВОЈНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ”

Речена тзв. двојна демократија најнепосредније и најмаркантније се испољава у двојности самих црногорских медија, а најизразитије и готово несуминуто се очитује на национално, државном (државно-националном), црковном и језичком питању.

По(д)ćетимо се ”антибирократске социјалне демагогије” у служби реафирмирања 1. децембарскога система вриједности заођенутог ускликом ”модерна федерација или рат”; ратн(ичк)е фанфаре и коевитезања под сажимном паролом ”одбране и за спас свесрпства”, ратн(ичк)ога референдума за стварање треће Југославије,

90односно Савезне Републике Југославије1 у којој је Црна Гора минорна ”федерална” јединица (као некада Бановина) под покличом ”Југославија без алтернативе” који је готово идентичан оној црнорукашкој2 уцјени из 1918. ”Ујед(и)њење или смрт”, па поново друготована у ујед(и)њеном антиреферендумском покрету против независности Црне Горе. Ова темељна концепцијско-методолошка подвојеност унапријед предодређује и медијско приступиште и препознавање готово свијех ранијих и актуелних друштвено-економских, идеолошко-политичких и културолошких тема и проблема.

Нарочито је наглашена двојни демократија однос: најгоре и најпримитивније сатанизације према Црногорској православној цркви, на једном, и једноумне, искључиве и монополистичке глорификације Српске православне цркве у Црној Гори, као једине легалне православне цркве, са истим статусом од 1918, а која је, занаго, озваниченно вељецрковље као узора српскога вељедржавња и свесрптва општенито, остварено бјелаштво у црквено-”духовној” области, а светосавље његова великонационална религија, свесрпска (великодржавна) вјера.

НАШИ ЦРКОВНО-ВЈЕРСКИ, ПОЛИТИЧКИ И МЕДИЈСКИ ПАРАДОКСИ И

АНТИНОМИЈЕ У црногорској, српској и широј јавности присутан је један неиспитани демократско-културоло[ки, посебно медијски феномен, односно парадокс, у ствари противрјечност у себи, сушт(асвен)о недовољство, недоćљеwдност и ”двојна демократија”, када се збори о изворној Црногорској православној цркви и вјери Црногораца.

И демократи зебу од питања о ЦПЦ Наиме , са појавом плуралистичке деморкатије, готово преко ноћи, сви се заклињу у људска и грађанска праваи плуралистичку демократију. Међути(је)м, све се то из темеља уздрма и заказује када се то (х)оће доćљедовати на аутокефалну Црногорску православну цркву иизворну вјеру Црногораца. Тада, и код најжеженеијих заговорнрика људских права и демократије, инхибира потребита доćљедност и жилаво преовлађује ”инерција” (а више бојазан

и интерес) ”традиционалнога” тоталитаризма,једноумљаа, монополизма и унитаризма, односно тортуре, зулума и терора званичнога влашћа из све четири (бивше) Југославије, које су Српску православну цркву у Црнрој Гори тоталитаристички држале за ”једину званично признату православну цркву”, упрокос томе што је она била ”духовни стожер” (”вертикала”) и озваничени узор српскога вељецрковља и вељедржавља, унитаризма и јавног геноцида над свијема нацијама у раму ње кроз једнонационалну ”српску (државну) вјеру”, ”српско православаље” илити ”православно српство” (”православно јеврејство”), ”националну религију” – светосавље.

Кључно искушавање тоталитаризма и (де)нацификације

И поред данашње, знатно омекшане, ситуације, у приликама политичкога и иног плурализма, суштаствено јетакво стање остало све до данас, јер је питање стварнога рјешавања статуса аутокефалности Црногорске православне цркве, а навлаштито рестаурације њезине материјалне и духовне имовине, и даље најоетљивија тема, највеће и кључно искушавање снага тоталитаристичкога унитаризма, у црного рском и српском друштву и ”националне (свесрпске) демократије”. Днашњи покушаји мијњања таквога империјалнога, тоталитарнаог и унитарнога статуса Српксе православне цркве у Црној Гори су недоволвјствени и у битију, још увијек, немоћни, а нарочито су на то имуни и ”индиферентни” медији, као да се ради о небитном, за далеко вријеме одлаганом или приватном питању. И данас ”све(то)српски демократи” ”шљубављу ускликују” да ”признају ”само једну, једину, државну, званичну Српску православну цркву у Црној Гори”, ”један једини, државни, до скоро званични (нднационални, административни) српски језик, академију” и сл. Тек са детабуизацијом (и) ове теме у ствари суштаствено и започиње процес денацификације светосавскога вељесрпства и фундаментализма. Тај процес чека, прије свега, да га започну црногорски медији.

Сукоб самоослобађајуће и империјалне тенденције

Црпска православна црква и ”свесрпска демократија” не признају Црногорска православну

1 ”Мале (мини) Југославије”, ”православне Југославије”, ”Србославије” и сл.2 Бјелашко-петоколонашко-квислиншкој, издајничком.

91цркву ни као израз људскијех и грађанских права и слобода црногорскијех вјерника, нити само политичког и иног грађанскога плурализма и демократије, а још мање као израз вишевјековнога историјског права на своје настављање и праведну реституцију њезине (материјалне и духовне) својине од 1918-20.. У битију није овђе ријеч ни о етничком (народносно-националном) двојству Црногораца (аутохтоних Црногораца и Србо-Црногораца), па ни њихових удвојених цркава, језика, медија и другог, но о сукобу двије супротивне општените тенденције: самоослобађајуће, изворно држав(отвор)но-национално црногорске (нововјеке, модерне и постмодерне), реформистичко-демократске,на једном, и импријалне, средњовјековно-царкске, вељесрпске и вељецрковне), на другом боку.

ПОМИРЕРЊЕ И РАЗОТУЂЕЊЕ ЦРНОГОРАЦА У СВЕТОСАВЉУ

У овогодишњој (2010) божићној поруци пред Манастиром цетињским митрополит Амфилохије је на уобичајени начин позивао Црногорце на помирење у светосављу и призивао оне који су се (п)отуђили од Српске православне цркве у Црној Гори да се врну ујед(и)њени светосавској Цркви, светосавском (православном српском) народу. Поново се помирење у Христу користи за денационализацију Црногораца, њихово расцрногорчење, односно посрбичење посредством Српске православне цркве у Црној Гори и њезинога светосавља, а да нико у Црнорј Гори, ни један медиј, није на то негодовао. То је сушта(ствена) усмјереност, с обзиром да је званични став (националне) Српске православне цркве да не постоји црногорски народ и нација (које су измаштарили, тобоже, коминтерна, титоисти, Ватикан, ЦИА као ђеличак завјере против свесрпства или како је великодостојник Амфилохије светогрђем зборио да су Црногорци ”подброзице”, ”комунистичка копилад”, ”пита од гована” и сл. које треба маљем приковати на Везиров мост). Црногорци су наводно помјесна одредница у раму српства (27-изборна јединица Србије, ”епархија”), као и сама Црногорска митрополија. За Српску православну цркву је то разлог да не може постојати Црногорска православна црква (бфудући да су у православлвју оне националне), већ да ”јединственом свесрпском, светосавском народу” одговара и једнинствена српска национална црква. остварено бјелаштво у црквено-”духовној”

области, а светосавље његова великонационална религија, свесрпска (великодржавна) вјера.

Ради тога није чудно када таква Црква и вјера индоктринирају обичнога Србина који и не оćећа да врши геноцид над Црногроцима када ”широкогрудо” јавно истиче да су Црногорци и Срби један исти, православни, светосавски народ у оквиру све(то)српства. којега не треба раздвајати и дијелиети. Тога ради национално неотуђени и аутокфални Црногорци са зазором, зебњом, сумњом и невјерицом мотре на Српску СПЦ у ЦГ. Неоćећају је као своју! Постају према њој равнодушни и одбојни. Отуђују се од својих богомоља, под њезином управом и својином. Доживљавају је као извањску, туђу и душманску, народносно истребителејску. Студени су спрам ње и вјери коју проповиједа. У сукобу и нсклади су са собом и у сопственом су распећу и црквено-вјерској двојности. Имају своје, црногорске славне богомоље, своју душу- Цркву, а којом влада туђа Црква, из јабанске државе. Стварно јест њихова, а организационо им не припада и својински је отуђена. Црногорскијем светињама располаже Црква извањске државе. (Х)оће да иду у њу, као своју, а не да им се. Стално су распети и у двојству: и јест и није њихова Црква. Оćећају је као присуство одсутности, као нешто што јест њихово, а ипак није; нешто што им се отуђило, отело, окупирано, а ту је код њих, међу њима, и у њима, као њихова душа; као нешто што воле и обожавају као своје биће, светињу, која је била, јест и биће њихова, али им је стално (п)отуђују, отимају, лупежају и сотонски их настоје сатријети, истријебити национално и именом. Дуго прећутно, а сада изричито и категорично, је осмишљавају у будућности као своју, као истински аутокефалну ЦПЦ. Таква Црква им проповиједа ”(све)српску (вељедржавну) вјеру”, ”српско православље”, односно ”православно српство”, ”вјеронауку” (идеологију) друге нације и државе, тзв. светосавље или православно српско ”јеврејство” по којем је Св. Сава ”српски Месија”, а туђе свечеве као своје, а не аутентичне, ослободилачке црногорске и петрославље. Насупрот нападном одрођавању, прије и сврху свега, преко СПЦ, сановито су остали оно што стварно јесу – Црногорци. Зато не хоће да иду у Цркву која их национално геноцидно по(за)тире. Зато своју дубоку унутрашњу приврженост цркви и вјери ишту да упражњавају у својој, самосталној

92ЦПЦ за коју ”и послије Исуса, првачи Христос”, а не светосавље. СПЦ им то ”свим расположивим средствима” онемогућава.

Због тога је интересантно што се на горе наведену изјаву митрополита Амфилохија Радовића није критички осврнуо врсни и слободоумни

социолог религије Мирко Ђорђевић у његовом богосло всксом осврту на Амфилохијеву божићну синтагму ”радосна туга”.

Сретен ЗЕКОВИЋ

КУЛА ЂУРИШИЋА (ФОТО ПРИЛОГ)

93

94

КУЛА ЂУРИШИЋА – ОД ЕПОПЕЈЕ ДО РАЗВАЛИНЕ !

... Има их широм Црне Горе… споменика препуштених зубу времена и ничим оправданом забораву и небризи.

Кула Ђуришића у Забесу, засеоку Црмничког села Бољевићи, дијели невеселу судбину многих сличних здања, чекајући нека боља времена и однос људи који се, најчешће из егзистенцијалних разлога ме могу загледати у будућност, а камоли у прошлост .

А ако И за трен уронимо у прошлост. И пођемо трагом историјских факата. И миљеа тог времена виђећемо сву необчност куле Малише Никова Ђуришића; па држећи се наслова ове приче-кренути од епопеје.

Кула Ђуришића је и велика историја и велика поезија – и архитектура –додао би иоле добар познавалац типа посебног, Црмничког стила градње. Подигнута на стрмом узвишењу, складно уклопљена у амбијент, прави је видиковац са кога поглед далеко сеже и мирује на плаветнилу Црмничких винограда и зеленилу језера-па се оштри на суром камену, све до даљином засјенчених Ловћенских висова.

22 априла 1847 г. Кула је била поприште крвавог сукоба Црногораца и Турака, сукоба који има своју предисторију , драму и трагику. Изниклу из тешких и сушних година када је глад немилице поклопила Црну Гору, а Скадарски везир Осман –паша Скопљак – желећи да посије раздор у Црној Гори чинио све да је одвоји од Владике Рада.

Искористио је погодан моменат Његошевог одсуства, када је септембра 1846 г. отпутовао у Беч, да би се вратио тек крајем марта 1847. г.

Тај моменат користио је свако на свој начин и Црногорци- навикли на старе појмове слобода и интереса и Осман –паша, који се изгледа добро разумио у психологију Црногораца у специфичним условима. Искористио је прилику, изгледа и Перо Томов да у одсуству владичином сведе и неке своје рачуне, чија жртва је био и Маркиша Пламенац, перјаник и племенски капетан, један од најбољих Црногораца свога времена и један од најоданијих Његошевих људи.

Нека Црногорска племена се побуне и одметну , а побуна узме највише маха у Црмници. На чело одметника се ставио управо Маркиша Пламенац. С једном групом одметника отишао је у Скадар и вратио се у Црмницу с војском коју је Осман паша одредио за напад на Црну Гору. Његошев брат Перо, послао је Црмничанима који су остали вјерни Црној Гори у помоћ војску из Катунске и Ријечке нахије, под командом Ђорђија Петровића и сердара Мила Мартиновића. Послије крваве борбе Црногорци одбију Турски напад и проћерају их из Црмнице. Једно од епизода овог боја је и одбрана куле Ђуришића.

Ово су историјска факта. Епски набој и драматику догађаја даје и

Његошева подужа пјесма –Кула Ђуришића- коју је написао непосредно по повратку из Беча, на основу казивања и чињеница што пјесми даје карактер вјеродостојности. Штампао је, занимљивости ради, у штампарији Јерменскога манастира Мехитариста у Бечу , код истих штампара који су „печатали“ и његов „Горски вијенац“

Пјеснички и драматурски свјесно, кулиминацију препушта актерима двију сукобљених страна капетану Маркиши Пламенцу и барјактару Ђуру Прелову Мартиновићу.

Дојучерашњи пријатељи и саборци, Његошеви најоданији и најпоузданији перјаници-по хроникама и записима „наљепши Црногорци“ код куле Ђуришића бију бој за своја начела, идеале и етику.

Очито је да се Његош пјеснички свети свом бившем перјанику Маркиши Пламенцу, кроз ријечи Ђура Прелова. Дијалог је на ивици сјечива са кога просто врцају искре; и разоран је и драматичан у највећој могућој мјери.

Кула је одбрањена, Црмница је одбрањена-одбрањена је и Црна Гора. Ране су залијечене, погинули оплакани и пјесмом и гуслама од заборава сачувани.

Вратимо се другом дјелу наслова.Данас је од куле остала развалина. Опервазили

95

ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИРНемоћан стојим испред тебе светињои дрхти ми тијело,у јутрокада се небонад Ловћеном; отвара и плаћеи када стара звона ударају, све јачеи јаче.

Стојим на мјесто ђе Бог прашта и опомињеу јутру када се богати одричу сиротиње.Стојим на мјесту страже Ивана и Петра.Ђе оловна словамилују;Грб, Печат, Круну и КамиловскуСтару и Нову.

Стојим на мјесто,ђе је Наш Пријестои Гувнокамено,озидано,од старихи новихслова.

Све је ође,Наше,запретано у Ловћену,озиданоу Улишта повијеноу каменуостављено.

ЉУБОМИР МУДРЕША

С ВЛАДИКОМ У ОБЛАКЕВазда кад се Небо намрштило,Све сам чеко Из њега, Владико,Да ћеш синут’ Или загрмјети,Да се гласнеш С Твога белведера,Па да брекнеш И љуто подвикнеш,Да се стресе Твоја црногора,Што се доље Чине аветлуци.

Ниђе није Земље на свијету,А да има Толико „ловћена“,Без једино Наша Гора Черна.Ти си Први Ловћен ујагмио,Сад се можеш Јецкати свакоме,Дан ’ода ТиНема примицања.Па зато си Ти горе Владико,Преселио Да јечат претргнеш.

Из истоимене књиге „С ВЛАДИКОМ У ОБЛАКЕ“II издање, Цетиње, 2010.године. Јанко ВУЈИСИЋ

су је подивљали шипкови и драча бранећи је од знатижељника. Некадашња љепотица губи перлу по перлу свог некада раскошног накита. Опстаје видиковац са кога се пружа исти поглед као некада;

само што мисао прекине оштар звиждук „воза за Бар“ или бука кола кола која одмичу ка Суторману. НИКО Ј. МАРТИНОВИЋ

96Медијске слободе и демократски поредак

НЕЗАВИСНОСТ И СЛОБОДА – НОВИНАРСКЕ ЗАБЛУДЕ

Чедомир Љешевић

Историја савремених и демократских друштава још није записала да је у некој земљи забиљежено стање посебне новинарско-медијске независности или слободе. И у најразвијенијим друштвима – у државама демократије – постаје и моралне норме и правне регуле које лимитирају, боље рећи сублимирају, јавну ријеч и њен садржај. У њима нема разлика између грађанских, посланичких, интелектуалних или медијских слобода – све су оне и независне и слободне у оној мјери колико су условљене јавним и владајућим интересом и омеђене људским и грађанским правима. Сасвим је свеједно ко је издавач-власник, ко је уредник-новинар, ко је политички, национални, вјерски или неки други патрон, или „позадински“ диригент. Сви су дужни да се лојално односе према својој држави, према њеним институцијама и народу. Строго се морају држати уставних начела, грађанима обезбиједити истиниту, провјерљиву и коректну информацију, не смију прекорачити праг заштићене приватности и угрозити јавни морал.

Црногорско новинарско-медијско стање, сви су изгледи, и поред тих и таквих сазнања, не обећава скори искорак из пустопољине пропагандизма, политикантства, идолопоклонства, нарцисоидности, монополизма, националне и вјерске наметнутости, сиромаштва духа, провинцијализма и некомпетентности. Нажалост, у Црној Гори нема црногорских медија, а оно што има може се пребројити прстима једне руке. Овђе, као нигђе друго у Европи, медији су пуни вјерског, националног и владајућег антицрногорства, нападног хегемонизма и, одскора, на незнавен начин казаног евроцентризма и милитаратлантизма. И, у свему се: (1) заборавља на колонијалистичку обесправљеност и сиромаштво које нам је оставила владавина Карађорђевића од 1918. до 1945.године, (2) у криво огледало рефлектују невиђени материјални, просвјетни и социјални успони од 1945. до 1989.године, и (3) сакрива разур свега што је ваљало до 1989.године. У

суштини – није тешко закључити, по садржајима медија, да је независна и међународно призната ДРЖАВА ЦРНЕ ГОРЕ препала не само њен противнике већ и многе који су гласали за њу рачунајући да могу и даље лагодно да пливају низ ријеку власти.

Такву слику медијско-политичког стања, нажалост, не могу промијенити ни набрајања више од стотину домаћих и неколико стотина српских медија, нити бројке од близу двије хиљаде исказаних новинара.

Зато, скоро свакодневне стручне и још више политички острашћене расправе о медијским слободама и независном новинарству, без обзира од кога и са којим циљем намећане, директно ударају у постреферендумске темеље Црне Горе. Као по нечијој команди нестала је подјела на суверенистичке и антицрногорске, односно на демократско-европејске и српско-хегемонистичке медије. Испариле су и задње капљице лојалистичке росе према црногорском суверенитету, независности и међународном кредибилитету. Испало је да су скоро сви очекивали да ће референдумски побједници добровољно демисионирати – власт предати губитницима или самозаљубљеним и у народу неутемељеним цивилистима – који ни ријеч не заложише за СЛОБОДНУ ДРЖАВУ ЦРНУ ГОРУ.

Е, пошто се такве жеље нијесу испуниле ни на два изборна циклуса за три године, сада је стање кулминирало до друштва без морала, до државе без општепризнатих националних обиљежја, до вјерских „слобода“ без црногорског црквеног олтара, до културе и просвјете без државних стратегија и програма, до медија и новинарства у чију ријеч се ријетко вјерује, до посланика који у црногорском парламенту јавно негирају државност Црне Горе, не признају националне Црногорце, фалсификују њихову историју и културу и протежирају српски клеро-фашизам и антицрногорски нацоноал-шовинизам, који „своју“ државу широм свијета и јавно и тајно денунцирају, који оптужују власти и за оно што су сами радили и урадили. Дошли смо

97до повлаштених „цивилних и НВО“ центара моћи, којима се у траг не може ући – ко их финансира, за кога раде, које су то силе које им дају медијску снагу да се несметано и мимо закона баве „ексклузивном политиком“ ударајући по властима и држави, а никад против великосрпског наци-хегемонизма, против отворених атака на државне и грађанске интересе – против угрожавања људских права и слобода националних Црногораца. Стигли смо и до типичне медијске анархије у којој се не поштују личне, породичне, вјерске, националне, културне и друге вриједности, у којој царује власничко-уредничка охолост, затварају очи пред налете микрофашизма, филтрира слобода говора, упражњава језик мржње, посланицима и партитократама даје медијски простор и када они својим говором унижавају грађанску вољу већине, када угрожавају уставни поредак и када примитизују јавни морал.

Наравно, за такво стање одговорни су они које је народ својим гласањем овластио да га заступају, да воде државу, да реализују строго прописане уставне принципе и на њима засноване законе. Зато су и незаобилазна питања:

ко то спречава црногорске власти да се оглушују о Устав Црне Горе; да не спроводе законе које су усвојиле; да не спроводе међународне регуле против ширења профашистичких, клерикалистичко-политичких и других крајње десничарских идеја и покрета са којима се комада територија Црне Горе и нарушава међунационални и међувјерски склад; да се неким „невладиним“ центрима моћи који се, мимо и домаћих и међународних регула, баве дневном политиком; да се не санкционише антидржавна и антиуставна дјелатност ма ко је упражњавао јер њих на дозвољава ни једна евроунијска или друга демократска земља и да изврше реституцију од 1918.године.

И, на крају који није крај, треба рећи да Црна Гора није толико ружна нити неодговорна, да није толико сиромашна и осиромашена колико се и партитократски и „цивилистички“ приказује, иако има од свега тога довољно да боде очи и пара уши. Да није тако не би европски и евроатлантски центри моћи подржавали црногорски ход из балканске каљуге, из свијета залудности и цивилизацијске опструкције.

98

ФОРМИРАНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У НОВОМ САЗИВУ

У Владичанском Дому на Цетињу, 11.03. о. г. одржан је прелиминарни састанак за формирање Црквене Општине ЦПЦ у новом сазиву.

Присутне је поздравио Његово Блаженство Митрополит Михаило и пожелио успјешан рад, напомињући да је видећи персонални састав присутних увјерен у напредак Црногорске Православне Цркве.

Митрополит Михаило је дао ријеч Секретару Светог Синода Црногорске православне цркве, ђакону Сретену Вујовићу, који је присутне извијестио о бројним најновијим, активностима међу којима је и идеја обнове Учитељско - богосовске школе на Цетињу, према пројекту чија је израда у току, као и идеји оснивања Црквене радио станице „Глас Црногорске Православне Цркве“ за коју је већ обезбијеђена оппрема.

Присутни су Подржали приједлог да овај прелиминарни састанак буде оснивачка скупштина Црквене Општине ЦПЦ.

Оснивање Црквене општине, ужег тијела, је усаглашено са новим Уставом ЦПЦ, који је ступио на снагу у децембру 2009. године.

Црквену општину чине:• Ужи састав: представници ужег градског дијела Цетиња;• Проширени састав: Укључује представнике мјесних Црквених одбора са територије

Општине Цетиње;Сједници су присуствовали: Члан Црквене Општине Цетиње, по функцији поглавара Цркве,

Митрополит Михаило, који уједно предсједава проширеним саставом Црквене општине Цетиња, свјештеник Милутин Цвијић, сарадник за вјерска питања, Пеђа Вушуровић-економиста, Марко Врбица-инижињер, Зоран Станојевић-књижевник, Пајо Кадић-графичар, Лазар Челебић-историчар, Жељко Челебић-културолог, Зоран Петричечвић-правник, Вјера Радоман-приватни предузетник , Ђуро Бановић-архитекта, Крсто Радоњић-инжињер, Нико Мартиновић-туристички аналитичар и Секретар Светог Синода Црногорске Православне Цркве, књижевник и ђакон,Сретен Вујовић. Раде Дапчевић и Бања Калуђеровић су били одсутни из оправданих разлога.

Након подуже дискусије која је протекла у конструктивном тону са низом корисних приједлога за наредне активности донесена је сљедећа

ОДЛУКА

Оснива се Црквена Општина ЦПЦ Цетиње у новом сазиву.Управу Црквене општине Црногорске Православне Цркве Цетиње чине: предсједник, два

потпредсједника и секретар. На ове функције једногласно су изабрани:1. Пеђа Вушуровић, предсједник;2. Марко Врбица, потпредсједник;3. Жељко Челебић, потпредсједник;4. Зоран Петричевић, секретар.

Митрополит је честитао новоизабраној Управи Црквене Општине ЦПЦ Цетиња, присутнима, благословио будући рад, након чега је уже тијело Црквене општине ЦПЦ Цетиње наставило са радом, подијелило персонална задужења у вези са наредним бројним активностима, за које су већ урађени комплетни пројекти, са пропратним материјалом.

Прецизирани су приоритетним задаци међу којима су: да се у што скорије вријеме сазове проширени састав Црквене Општине Цетиња, као и то да се ради на стварању просторних и других услова за рад Црквене Општине Црногорске Православне Цркве Цетиње.

Прихваћен је једногласно и приједлог да се чланови досадашње Црквене општине позову на сарадњу и својим искуством допринесу просперитету Цркве, као и то да се имају у виду досадашњи сарадници који су се једнодушно понудили да помогну у раду Црквене Општине Цетиња, али због бројних обавеза нијесу у прилици да се укључе у активни састав рада овог тијела.

Црквена Општина ЦПЦ Цетиње ће своје састанке и скупове за почетак имати у Салону Владичанског Дома, гдје ће се у складу са могућностима обезбиједити одговарајући услови за рад.

99

ФОРМИРАНА ЦРКВЕНА ОМЛАДИНАЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Са благословом Његовог Високопреосвјештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског, господина Михаила у недјељу, 21.03.2010.године, након Свете Архијерејске литургије у Владичанском дому на Цетињу формирана је Црквена омладина Црногорске православне цркве. У складу са Пројектом, чија је израда у току, отварање Учитељско-богословске школе, која би требала наставити позитивну традицију, некадашње, укинуте институције, из времена када је вољом асимилаторских црвених и државних моћника Црна Гора изгубила своје историјску Цркву, име и достојанство изграђивано цијели миленијум, указала се потреба за организовањем младих људи преко Црквене омладине Црногорске православне цркве. Она ће имати за задатак да у складу са хршћанским начелима, а преко организовања културних, спортских, забавних манифестација, ходочанствених излета, хуманитраних дјелатности, едукативних радионица и сл. отвара нове перспективе црногорској омладини, анимирајући их на тај начин да изграђују властити пут, на коме ће се са једне стране трудити да заслуже оно што су наслиједили од својих предака, али исто тако да то насљедство, неокрњено и обогаћено предају својим потомцима. Овакво организовање црногорске омладине је добар основ, осим већ поменутог, да млади људи и у обновљеној Учитељско-богословској школи препознају и своју личну перспективу и будућност, јачајући уједно и темеље државе Црне Горе, која би на тај начин имала могућност да гарантује иста права и другим народима у нашој држави. У сврху доброг функционисања и планирања, одржавају се редовни контакти са КУД „Његош“ Цетиње ( и сл. удружењима) које се увијек показало расположивим у свким активностима Црногорске православне Цркве. Оснивачком скупу Црквене омладине Црногорске православне цркве одржаном уз присуство бројних чланова ове новостворене институције, предсједништва Иницијативног одбора и њеног сазива, као и чланова новог Општинског одбора ЦПЦ за Цетиње обратили су се својим беćедама Митрополит Михаило и секретар Светог Синода ЦПЦ, књижевник Сретен Вујовић, ђакон Црногорске православне цркве. Том приликом је апострофирана сарадња са хуманитарним организацијама Цетиња и Црне Горе, богослужбени излети на Скадарско језеро и Иванова користа, као и низ каритативних, хуманитарних, милосрдних и конструктивних иницијатива на опште добро младих црногорске пријестонице и државе. За преćедника Црквене омладине изабран је Благота Ђукановић, потпреćедници су Милош Радоман и Тамара Мартиновић, док ће дужност секретара обављати Јован Радусиновић.

Редакција Лучиндана

У ЛОВЋЕНЦУ НАЛОЖЕН ЦРНОГОРСКИ БАДЊАК

Централна манифестација налагања црногорског Бадњака у дијаспори одржана је у Ловћенцу, у парку Цетиње, од 17 сати, уз присуство великог броја Црногораца пристиглих из Војводине, али и из Србије, Хрватске и Црне Горе.

Бадњак су благословили свјештеници Црногорске православне цркве, које је предводио протојереј ставрофор Бојан Бојовић.

Бадњак су традиционално донијели представници Бајица из братстава Мартиновића и Бориловића.

Бадњак су такође донијели и наложили представници Ријечке, Црмничке и Љешанске нахије као представници племена Катунске нахије: из Цуца, Чева, Његуша, Пјешиваца и Ћеклића. Бадњак су донијели и представници Васојевића и представници фамилија са Дурмитора који живе у Врбасу.. Приморски бадњак су заједнички донијели

представници Грбљана и Брајића који живе у Фекетићу.

Испред Бајица, Мартиновића и Бориловића захвалио се Миљан Мартиновић.

У културно умјетничком програму учествовали су: дјечја рецитаторска секција „Крсташ“-а, (Тања Челебић, Божидар Капа и Максим Стевовић)

Програм су водиле Милена Вукотић и Наташа Вучинић.

Налагању Бадњака су поред осталих присуствовали и представници покрајинске и општинске власти и функционери Црногорске партије.

Налагање Бадњака су организовали Црквени одбор ЦПЦ Ловћенац и Удружење Црногораца „Крсташ“ које је присутној дјеци подијелило божићне поклон пакетиће.

БОЖИЋНА ЛИТУРГИЈА У ЛОВЋЕНЦУНа Божић, 7 јануара 2010 године, служена је прва света литургија Црногорске православне цркве

у Србији. Литургија је служена у Ловћенцу, на плацу Удружења Црногораца „Крсташ“, гдје је 2008 године

положен камен темељац и гдје ће бити изграђена црква Светог Ивана Црнојевића.Уз присуство стотинак вјерника свету литургију служио је протојереј ставрофор Бојан Бојовић уз

саслужење свјештеника Горана Савића.

Ловћенац, на Божић, 07. јануара 2010. Пресс служба „Крсташ“-а

100

101

ИЗ КАЛЕНДАРА АКТИВНОСТИ ЦПЦКрајем прошле и почетком ове године ЦПЦ је имала бројне активности које је свакодневно

потврђују као живу цркву. Истовремено, реафирмирају је као уваженог и достојанственог фактора нашег вјерског, али и свеукупног друштвеног и државног живота. Њена Божја, хришћанска, вјерска и хумана мисија наилази на високу пажњу и поштовање највиших адреса у нашој држави као и код међународних институција и субјеката, а нарочито код страних амбасада и амбасадора акредитованих у нашој земљи. Све је то потврда високог и узвишеног дигнитета, угледа и достојанства које ЦПЦ ужива у матици, али и дијаспори. Из богатог календара и препуне хронике ЦПЦ наводимо оне најзначајније: Присуство Његовог Високопреосвјештенства Митрополита Михаила прослави дана Румуније на позив Екселенције господина Флоровића, на концерту Филхармоније из Лећеа (Италија), на додјели Његошеве награде, на прославама Дана Пријестонице и Дана главног града, на свечаности и додјели награда Филантропије, на јубилеју 10.-годишњице ДАНУ, на изложби под покровитељством Њене Екселенције госпође Сусаренко, амбасадорке Украјине у Црној Гори, на новогодишњем пријему код министра спољних послова Црне Горе, господина Роћена, на бројним културним и друштвеним манифестацијама. Митрополит Михаило је организовао пријем у Владичанском дому делегацији Малтешких витезова, реда Светог Јована и амбасадора Републике Аустрије у Црној Гори. ЦПЦ је обиљежила прославу Бадњег дана и Божића са црногорском дијаспором у Ловћенцу, обавила помен устаницима Божићњег устанка у Бајицама и организовала постхумну додјелу медаље ЦПЦ фамилији Божидара-Боба Богдановића. Митрополит Михаило је присуствовао годишњој скупштини огранка Матице црногорске у Котору. Прије тога, заједно са ДАНУ и црногорским институцијама, Митрополит Михаило, секретар Светог Синода ЦПЦ Сретен Вујовић и ЦПЦ организују трибине о црногорском идентитету одржане у Подгорици, Бару, Никшићу и Котору. О свим овим активностима објављујемо избор фотоса из фототеке ЦПЦ и секретара њеног Светог Синода, господина Сретена Вујовића на наредним страницама овог броја часописа. Редакција Лучиндана

103

Ловћенац - прослава Божића 2010. године

106

ДРУГИ ПИШУ

КРИВОТВОРЕЊЕ ИСТОРИЈЕ ДЕШАВА СЕ И ПРЕД НАШИМ ОЧИМА

разговор: академик Данило Радојевић

Од првог рада Енцикопедијске недосљедности, написаног 1966. године, (као реакција на шутњу црногорских научника, политичара и интелектуалаца који нијесу опажали, или нијесу хтјели опазити, или им није сметала чињеница да у ондашњим издањима Лексикографског завода Југославије не постоји одредница Црногорци), па до данас др Данило Радојевић трага за одговорима о фазама самосвијети црногорског народа, о отпорима, о континуираним потирањима и асимилатроској пракси. Бавећи се кривотворењима црногорске историје и њеним кривотворитељима, маглама и легендама којима се прикривају и скривају чињенице, Радојевић демистификује митоманство, приказујући ствари и догађаје у свјетлу у коме су се десили, изворно и аргументовано. Пола вијека већ стваран у континуитету, његов умјетничко литерарни рад и ангажман, резултирао је, поред литерарних, бројним историјско-културлошко-социолошко-религијским студијама, полемичким текстовима, храбрим интелектуланим и грађанским иступањима и реаговањима. Од бројних дјела, која је Радојевић написао, за црногорску културу посебно су значајна: Студије о Његошу, Црногорска литература и традиција, Дукљански хоризонти, Црногорци на лимесу, Из повијести хришћанских цркава у Црној Гори. Приредио је, уз критичке коментаре, Горски вијенац П.П. Његоша, Тужбалице, критичко издање рукописа, из 1868. године, антологије Вука Врчевића. Балкански сукоби 1905- 1941 др Секуле Дрљевића, Вук Поповић: Писма Вуку Караџићу, Др Секула Дрљевић; Политичка мисао, избор текстова и документарних прилога, Три забрањене књиге Савића Марковића Штедимлије и књига Опет црногорске теме, недавно објављена у издању ДАНУ, чији је члан. Др Данило Радојевић је члан Црогорског П.Е.Н. центра, Матице црногорске и Црногорског друштва независних књижевника.

Ми смо риједак народ у свијету који себе држи под знаком питања. Шта је то учинило да не изградимо критичку свијест о себи?

- Након враћања државног суверенитета, то се Ваше питање прије свега може односити на

онај дио црногорског народа који је још заробљен митовима и идеологијом српског четништва. Њима у ушима одзвања програмски глас Илије Гарашанина да Србија мора пијемонтски положај \”за свагда осигурати\”. До тога лутања свијести о себи дошло је у 19. вијеку, у вријеме и након романтизма. Црногорци су кроз историју потврђивали своју објективну народну посебност, али у Црној Гори није на вријеме створен образовани кадар и основане институције које би валоризовале насљеђе. Умјесто тога, на Цетиње су долазили извањци који су дјеловали у складу са туђим империјалним плановима, мијењајући свијест Црногораца о себи. Посљедице су биле велике јер је тако олакшано реализирање српске анексије Црне Горе, 1918, када је већ било довољно потуђених Црногораца да, уз помоћ окупационе војске, докрајче своју државу. Тежак је пут опоравка Црногораца од пакла бијелог терора. Први корак је учињен у току Другог свјетског рата. Међутим, кад је у питању етногенеза, историја, језик, црква - дуго се остајало на почетку. \”Државни\” историчар Д. Вујовић писао је, 1979, да није потребна у Енциклопедији Југославије јединица Црногорци,

академик Данило Радојевић

107већ да је \”научно оправдано\” да постоји само одредница Црна Гора.

Црногорци на лимесу (Ваша синтагма), усуд или привилегија!?

- Остваривање црногорског народа на линији аспирација и судара освајачких држава и цркава, изазивало је сталну нестабилност. Али нужда да се опстане произвела је и специфичне облике међувјерске и међуетничке толеранције, што је позитивни ефекат живљења на Лимесу. На црногорско тло продирале су разне идеологије, а најнегативније су се одражавали туђи асимилаторски програми. Када је Вук Караџић, у чланку \”Срби сви и свуда\”, преузимајући став Доситеја, писао да на јужнославенским просторима живи само један, \”српски\” народ, тај радикални став није могао бити прихваћен. О учинку тога текста говори у једном писму Вук Поповић, да је изазвао отпор код дијела становништва у Боки које се традиционално изјашњавало као словенско и свој језик називало словенским. Свједоци смо, такође, ненаучног инсистирања на црквености, као пресудном конституенсу народа, па неки научни кругови у Хрватској покушавају да својатају највећи дио културне баштине Боке Которске. На томе дијелу црногорског лимеса, сударале су се српска и хрватска пропаганда. Аутори, као што су С. Новаковић, М. Павић, проглашавали су \”српским\” то исто културно насљеђе.

Црногорска историја је кривотворена, то се наставља и данас. Ви сте откривали те фалсификате. То је тежак посао, с обзиром на то да се кривотворење протеже на читаве вјекове. Историју су нам писали углавном извањци и странци, онако како је њима одговарало.

- Слојеви фалсификата црногорске историје могу се пратити кроз више епоха, а нови настају и пред нашијем очима. Њиховом анализом долазимо до сазнања како су подешавани да буду у складу са одређеним политичким програмима. Да би се сачувала кривотворења од научне ревизије, њихови творци су претварани у недодирљиве ауторитете. Репрезентативан примјер мистификација је стварање идеалне слике о феудалној Рашкој, што је чињено од почетка 18. вијека у Карловачкој митрополији. Та се идеализација јавила у књижевној и историографској форми. У то вријеме је Марија Терезија издала акт о укидању мноштва празника и наредила да цркве изаберу по једног патрона, па је Карловачка митрополија издвојила Саву Немањића. Од тада тај култ постаје доминантан. Црногорски владари нијесу провјеравали намјере прибјеглица, као што је био Никанор Ивановић који се лажно представио да је поријеклом Петровић-Његош, па је постао и митрополит црногорски. Тај је Никанор

увео, 1856, прослављање у црногорским школама култа светог Саве, који је и у Србију пренијет из Војводине, декретом српског кнеза, само 15 година раније. Данас Српска црква у Црној Гори ствара лажну представу као да Црногорци још од 13. вијека славе тај култ. Такође, у кругу Карловачке митрополије радило се и на популаризирању култа Милоша Обилића. Пјесници су уздизали српску самосвијест, као што Мушицки пјева: \”Ја сам Сербин, сербски читам, пишем\”. Тај културни круг, посебно преко Сарајлије који је циљно дошао у Црну Гору и одмах написао драму Милош Обилић, утицао је на нашега Његоша. Кривотворењу црногорске историје, након Првог свјетског рата, отпор су пружили и неки Црногорци који су срушили црногорску државу. У Београду су основали, 1933, Друштво за проучавање историје Црне Горе. Расписали су конкурс за анализу недостатака црногорске историје у уџбеницима. Тада је Трифун Ђукић утврдио да је црногорска историја приказана \”несигурно и наопачке\”.

Изучавали сте Црногорску цркву. И ту су тренутно, а и дуже вријеме, константно присутни спорови, дилеме. Има ли је или нема? Је ли била аутокефална или није? Предсједник црногорске државе, Вујановић, у једном недавном телевизијском интервјуу, рече да су му рекли руски и други патријарси да је Црногорска црква неканонска, те да он поштује канонску, тј. Српску цркву у Црној Гори. Шта кажу чињенице?

- Негирање аутокефалности Црногорске митрополије, до њеног неканонског укидања декретом регента Александра, данас се чини и стварањем терминолошке конфузије. Српски историчари између два свјетска рата признавали су ту повијесну чињеницу. Послије 1945, када је црногорски народ добио дио суверенитета и шансу да афирмише националне посебности, дошло је до заокрета па су неки аутори измијенили свој ранији став. Када је, 1984, штампан трећи том другог издања Енциклопедије Југославије, у који је ушла јединица \”Црногорско-приморска митрополија\”, чији сам аутор, услиједили су дуготрајни напади у којима је коришћен и софизам Љ. Дурковића, да Црногорска митрополија није од \”мајке-цркве\” тражила аутокефалију па је није ни добила. Међутим, обновљена Пећка патријаршија (1557) била је турска слушкиња, а 1766. је \”умрла\”, па Црногорска митрополија није могла тражити аутокефалију од \”слушкиње мајке\”, а још мање од \”мртве мајке\”. За ту тезу Дурковић је нашао ослонац у брошури Суштина и фактори аутокефалије (1933) Сергија Троицког, руског избјеглице, који је одбацио историски приступ по коме је неспорно да је за формирање самосталне

108цркве важан предуслов државно осамостаљење и свео \”суштину\” аутокефалије на мистику хиротоније која представља ланац власти до Христа. Троицки упоређује хиротонију са рођењем насљедника у некој династији! Тим тумачењем он је унио збрку у значење појма аутокефалија, у намјери да помогне учвршћивање положаја СПЦ јер су се јавили гласови противу унитаризације, од 1920, у православној цркви. С. Прибићевић је написао да је уништена црквена аутономија и одузета \”стољетна права која су Срби пречани уживали на територију Угарске и Хрватске\”. Тада је дошло до сукоба између Прибићевића и краља, па је Прибићевић прогнан у Брус. Од Дурковића до патријарха Иринеја препричавају се фалсификати и одбацује благослов цариградског патријарха Антима В, по чијем је одобрењу штампана (1855) Синтагма, у коју је унијета Црногорска митрополија међу свега десет аутокефалних православних цркава. То се чини и зато да би СПЦ задржала огромна материјална и културна добра која су отета црногорском народу.

Читав Ваш досадашњи животни и радни ангажман, научни и литерарни, у служби је Црне Горе и црногорске културе. У нормалном свијету и нормалним приликама, то је нешто сасвим нормално. У нашим приликама, због таквог Вашег односа, имали сте разне неприлике. То што сте Ви радили, према својој земљи и њеној култури, третирано је као \”јерес\”.

- Што сам се дубље бавио црногорском проблематиком, све сам више увиђао многолики негативни однос према црногорској култури, историји, етносу. Сваки даљи корак у истраживању изазивао је супротстављање, у времену догматског приступа научним питањима. Зато су они који су писали о кључним проблемима који се тичу критичког сагледавања идентитета црногорског народа, излагани осуди идеолошке комисије Централног комитета СКЦГ, па је формирана Бијела књига, по којој је четворици из прве групе,

нама који смо заступали црногорски идентитет, било онемогућено објављивање и јавно иступање.

Фалсификовање у уџбеницима- Фалсификовање црногорске историје

је несметано продужено и послије 1945, јер су носиоци власти били задовољни стеченим позицијама па су мислили да Црногорцима није потребна афирмација културне баштине, црногорског језика, аутокефалне митрополије. Дио те власти чинили су и унионисти, као што је Саво Фатић који је на подгоричкој скупштини изјавио: До сада смо били Црногорци, од сада смо Срби. У школама се није могло чути за Љетопис Попа Дукљанина, који третира црногорску историју средњег вијека. Умјесто тога Црногорци су учили фалсификат-лекције да је Дукља \”прва српска држава\”.

Острог је чудотворан за буџет - Лист \”Време\” писао је, 1925, о Острогу,

да је то добра \”индустрија\”, јер је краљу Николи тај манастир био чудотворан за његов буџет којим је \”поткусуривао\” потребе за пет министарстава и његових \”шест фантазија\”. Није се могло очекивати од Иринеја да не понови \”кантилену\” оспоравања ЦПЦ, као и да се не бави \”стручно\” етногенезом црногорског народа јер не би био изабран да се није потврдио као борац за великосрпску \”доктрину\”. Онај који са црногорске државне позиције упорно помиње каноне да би помогао негирање Црногорцима права да имају своју аутокефалну цркву, заобилази важне историјске чињенице: Црква у Рашкој није \”канонски\” одвојена од \”мајке-цркве\”, Охридске архиепископије, већ је откупљена од друге цркве (никејске), без добијања потврде - томоса; Синод ЦПЦ није имао уставно право да укида сопствену аутокефалност, па је његов акт неважећи; СПЦ је од 1920. дио српске окупационе машинерије, итд.

Мираш МАРТИНОВИЋ Побједа, 20.03.2010. додатак АРТ 6

Дисконт игуман и усташки васкрс

БИЛО БИ ДОБРО ДОЗНАТИ ШТО О ЈЕЛИСЕЈУ МИСЛЕ КАРАМАРКО И ШИМОНОВИЋ

Тко је то игуман Јелисеј? Прецизно говорећи, он вам је дисконтни рент-а-поп, с посљедњим боравиштем у лијепоме црногорском граду Никшићу, који се неки дан, на позив роја задарских усташа, почео представљати као духовни и вјерски ауторитет хрватских православаца. Наравно, излишне би биле ријечи за Јелисеја, не бисмо његове наручитеље називали усташама,

нити бисмо о свему томе у овај прољетни уторак уопће и размишљали, да борбени Никшићанин, кандидирајући се за хрватскога патријарха, није рекао: “На отпоре смо спремни, епископи и политичари већ су упућивали протестна писма Влади, али добили смо одговор да нема запрека да се у Хрватској обнови Хрватска православна црква. Још горе нападе очекујемо од српских политичара

109у Хрватској, но људи требају схватити да живе у Хрватској и да су ту добродошли, а тко жели другу вјеру и идеологију, нека иде из Хрватске.”

Осим чињенице да је Хрватска православна црква прошли пут настајала као међуфаза у усташкоме геноциду над Србима, проблем с таквом вјерском институцијом састоји се у томе што данас, у прољеће рецесијске године Господње, не постоје Хрвати православне вјероисповијести. Чак ни она двојица задарских ентузијаста, који су Јелисеја зовнули да им се прикључи, нису учинили оно што би у вјерском, али и у техничком смислу, требало бити основном претпоставком оснивања црквене заједнице до које им је толико стало: нису конвенирали на православље, или да се послужимо свима разумљивим језиком, нису се кренули крстити с три прста. Схватљиво је да нису, јер би у том случају Иво Матановић и Какосеонозове Радовић морали самима себи одвалити барем пар дисциплинских шамара, у складу с домољубљем и идеологијом коју заступају.

Хрвате православне вјероисповијести могуће је на почетку двадесет првога стољећа произвести на два начина: или да се љути поскок-десничари још једном жртвују, па да, скупа с оним својим пјевачем, прихвате православље, пљуну и презру римскога папу, или да се, како је то предлагао и доглавник из школске лектире министра Радована Фуцхса, трећина преосталих хрватских Срба побије, трећина их се протјера у Србију, а трећини се понуди Јелисеја за патријарха. У посљедњему стољећу није изумљен трећи начин производње Хрвата православаца. Уосталом, и самом је игуману то било савршено јасно када је својој српскоправославној субраћи по обреду поручио: “тко жели другу вјеру и идеологију, нека иде из Хрватске”.

На тај начин је јасно и недвосмислено декларирао што су, заправо, крајњи циљеви његових политичких покровитеља и који је једини разлог због којега би се формирала Хрватска православна црква. Рекао је оно што је Иво Матановић покушавао изрећи на неки други, католичком уху прихватљивији, да не кажемо лицемјернији начин.

Игуман Јелисеј вели да су добили одговор “да нема запрека да се у Хрватској обнови Хрватска православна црква”. Не прецизира од кога је добивен такав одговор, али авај, изговара то у истој реченици у којој је споменуо и хрватску Владу, па нас наводи да закључимо како се одговарањем бавила нека служба која је блиска овој високој националној институцији. Било би занимљиво знати о којој се служби ради и што предсједница Владе

Јадранка Косор, фришко ободрена благословом Бенедикта Шеснаестог, мисли о оснивању Цркве у коју би ваљало утјерати оно наших православаца што их је још остало, е да умјесто тога не би, као ономад 1941, били утјеривани у благо прегријану глинску цркву.

Али прије него што се госпођа премијерка не састави са својим мишљењем око дотичнога проблема, још би занимљивије било знати што о њему мисле министри Карамарко и Шимоновић, те надлежне судске и полицијске службе. Наиме, игуман Јелисеј је, како смо у новинама прилично недвосмислено могли прочитати, Србима и вјерницима Српске православне цркве у Хрватској рекао да могу ићи из Хрватске. Учинио је то, формално и церемонијално гледајући, с поприлично високог мјеста, позивајући се на ауторитет Господина Бога, те хрватскога народа и државе. Није ли тиме починио казнено дјело? Министар Шимоновић лако би се могао досјетити које. Поготову ако га нетко из Бруxеллеса о томе нешто приупита, а хоће, ако Бог да.

Извјесно је да се након одласка Иве Санадера у Хрватској догађа идеолошка ретардација унутар владајуће структуре. Оно што је претходни премијер ауторитативно и симболички отклонио, наредивши рушење споменика Јури Францетићу, враћа нам се од првих дана госпођине владавине, када је расположење домаће и иноземне јавности тестирано дипломатском нотом упућеном Швицарској, због одбијања визе Марку Перковићу. Питање је само је ли то посљедица идеолошке смушености, или је Јелисеј Никшићки наш човјек на терену.

Миљенко Јерговић Јутарњи лист, сриједа, 17.03.2010.

Миљенко Јерговић

110

111

112

О Б А В Ј Е Ш Т Е Њ Е Обавјештавамо све вјернике Црногорске Православне Цркве, да контакт са нама можете остварити преко е-mail адресе цркве cpc@t-com.me. Такође вас обавјештавамо да су у току радови на обнављању нашег веб сајта на адресама:

www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne.

Све сараднике часописа “Лучиндан” обавјештавамо да прилоге можете слати на е-mail адресу: lucindancpc@gmail.com, која искључиво служи за потребе нашег црквеног листа.

Редакција Лучиндана