Lija Fleming

BROD HILJADU SNOVA

Naziv originala: Leah Fleming

THE CAPTAINS DAUGHTER

U znak seanja na sve ivote izgubljene 15. aprila 1912. Godine

PRVI DEO 1912-1914.

1

ENGLESKA, APRIL 1912.

Stigli su prerano. Stojei izmeu gomila kofera, putnih torbi i paketa, jednim okom motrei na sat na visokoj kuli od terakote, oslukujui udaljeno brujanje lokomotive i pokuavajui da oseti miris uglja i usijane garei koji je obino najavljivao dolazak londonskog voza u Ulicu Triniti, Mej Smit je posmatrala kako se peron puni putnicima. Neki su nosili akten-tane, a drugi pakete, svi hitajui nekim svojim poslom. Mej pogleda u svog mua koji je nosio skroman eir i svoje najlepe polovno odelo od tvida. U naruju je drao malu Elen, koju su umotali u kaputi i al da bi je zatitili od hladnog vetra to nadire s okolnih pustopoljina i brie preko perona. Devojicine oi nesigurno su gvirile ispod novog eiria, zaueno upijajui udnu vrevu. Oko nje, i svih njih, odjekivalo je toliko novih i neobinih zvukova: angrljanje kolica s nagomilanim kutijama, treskanje vrata na vagonima, zviduci koje je vetar donosio sa suprotnog perona.

Voz e stii uskoro, pomislila je Mej. Bio je to rani voz za poslovne ljude s polucilindrima i otmenim odelima, voz koji dovozi lankairski pamuk u grad. Dolo joj je da poput deteta povie: Pogodite gde idemo! Nikad ne biste poverovali! Ipak je, naravno, obuzdala taj poriv, proeta meavinom uzbuenja i postienosti.

Ti ljudi navikli su da putuju, za razliku od nje koja je nezgrapno stajala na peronu u strukiranom teget mantilu, koji je leprao preko duge suknje od sera, sa revnosno izglancanim izmama i plavom kosom vezanom u urednu punu ispod crnog slamnatog eira sa irokim obodom. Sva odea koju je imala na sebi bila je krajnje praktina, odabrana da uspeno prikrije prljavtinu i odoli izazovima dugog putovanja, bar se ona nadala da hoe.

Na brzinu se presliala da li je ponela sve to im je neophodno za put: limenu kutiju sa sendviima i jabukama, flaicu s mlekom za Elen, neto finih biskvita i tvrdih bombona, za sluaj ako im bude muka, jednu slikovnicu, iste pelene i vlaan pekiri, spakovan u mali putni neseser.

Njihovi papiri i dokumenti bili su na sigurnom, u konoj aktovki koju je Do za uspomenu dobio od kolega iz fabrike. U koferu su nosili dva fina horoks pamuna arava na kojima su bili izvezeni njihovi inicijali, poklon koji su joj poslednjeg dana na poslu uruile devojke iz tkanice. Meu tim aravima nalazili su se briljivo spakovani darovi za Doovog ujaka Dorda, koji je iveo u Ajdahu: novine iz njegovog rodnog grada, portreti iz fotografskog ateljea, ljupka kutija za aj i Biblija s posvetom, koju su dobili na veronauci.

Izgleda da na voz kasni, proaptala je Mej, ali Do je samo prsnuo u smeh.

,,Ne kasni, nego si nas ti naterala da doemo prerano. Pogledaj, signal na koloseku se promenio. Stii e svakog minuta... Do proviri preko ruba perona, to ju je ispunilo nervozom.

Skloni se odatle, rekla je. Elen e se sigurno uplaiti. A tek ja... Mej je oduvek zazirala od lokomotiva jer su joj liile na ogromne crne adaje koje bljuju vatru. Dok se gvozdeno udovite zaustavljalo u stanici, praeno zagluujuom tutnjavom, kripei preko ina i isputajui oblake pare, osetila je kako joj struja uskovitlanog vrelog vazduha zapljuskuje obraze.

Jesu li karte kod tebe?, ponovo je upitala Doa. Uplaena bukom, Elen je briznula u pla. Daj mi je!, uspanieno povika Mej i uzela rasplakanu devojicu u

naruje. Budi mirna, mila. To je samo puf-puf. Jo malo pa emo krenuti na putovanje ka Novom svetu. Hajde, reci papa Boltonu. Pred nama je velika avantura.

Nakon to se Dord uverio da je njihov kofer bezbedno utovaren u prtljani vagon, ugurali su se u kupe druge klase. Elen je nastavila da kmei.

Brzo e se smiriti, mrmljala je Mej, smekajui se putnicima koji su ih ibali ozlojeenim pogledima. Nije imala drugog reenja osim da Eleni u ruicu une jedan biskvit i da se nada najboljem. Trik je upalio i devojica je ubrzo poela zadovoljno da gricka keks.

Mej je ljutito osmotrila lica svojih saputnika. Ona je imala jednako pravo da sedi u tom kupeu kao i oni. Ona i Do moda jesu bili siroad, ali su u Americi imali pokrovitelja koji e im pomoi da zaponu novi ivot. Moda nisu bili bogati, ali imali su jedno drugo i divnu malu ker, blistavu poput tek skovanog novia. Bili su mladi i pred njima je bio itav ivot. Dolo joj je da se utine, kao da nije mogla da poveruje u takav obrt sree, u ansu da okrenu potpuno novi list.

Osmehnula se i uhvatila svoj odraz na prozoru vagona. Moda nije bila neka lepotica, ali imala je rumene obraze i krepko telo pa nije zazirala od napornog rada, a ako je bila dobro obavetena, u Novom svetu su takve devojke odlino prolazile. A povrh svega, imala je svoju malu Elen, koja je nasledila oevu svetlu talasastu kosu i oi plave poput mora, to je bio pravi blagoslov. Doue, Elenine okice jo nikad nisu videle more, ali uskoro e se i to desiti.

Vrata na vagonima odjednom su zatreskala i kroz vazduh se prolomie zviduci koji su najavili da je voz spreman za polazak. Vagon je poskoio i Mej polete napred.

Optimizam joj se nakratko rasprio, ustuknuvi pred panikom. Zato ostavIjamo sve to nam je poznato? ta to radimo? Dolo joj je da zaustavi voz, izleti napolje i vrati se kui, u poznati i uteni svet. Umalo nije skoila sa sedita, ali obuzdala se primetivi da Do zuri kroz prozor sa izrazom nepokolebljive odlunosti. Do je bio veoma ponosan kada su ga roaci iz Amerike pozvali da se prikljui njihovom stolarskom biznisu. Kako da ga izneveri? Ako treba, ii e s njim do kraja sveta.

Dodue, to nipoto nije znailo da im se nije dopadao ivot u Gradu pamuka na severu Engleske. Gradi im je oboma pruio utoite, u siunoj kolibi na rubu vresita. Tu su izuili zanat i poeli da rade, prvo kao posluitelji, a potom i u predionici, u kojoj su se i upoznali. Njih dvoje su jo u ranoj mladosti shvatili da su stvoreni jedno za drugo pa su se venali im je Do zavrio sa egrtovanjem. Ipak, Mej je oduvek znala da je Do za svoju porodicu eleo neto bolje. Izgarao je od elje da se dokae, a ona je zduno podravala njegove ambicije. Zar ne ele svi roditelji da njihova deca odrastaju daleko od fabrikog dima, negde gde e moi da upoznaju ljude iz svih krajeva sveta, ljude koji su, poput njih dvoje, stavili sve na kocku i krenuli u susret novom ivotu? Trebalo je mnogo hrabrosti da ovek sve ostavi za sobom i da se otisne u nepoznato, ali ona nipoto nije bila kukavica. Pa ipak, i dalje ju je izjedala neka strepnja. ta ako stvari krenu naopako? ta ako se ispostavi da je taj ujak Dord neki tiranin? ta ako...

Prestani da cepidlai, prekorila je sebe, podigavi pogled ka koferima za koje su bile prikaene etikete ispisane njenim briljivim rukopisom: gospoa i gospodin Dozef Smit, RMS Titanik, Sautempton. To je bilo njihovo naredno odredite.

2

Brujanje crkvenih zvona razlegalo se nad gradom dok se porodica okupljala pred Zapadnom kapijom katedrale, formirajui pogrebnu povorku. Selestina Parks bila je zahvalna to joj je lice bilo zaklonjeno crnim ipkastim velom koji je prikrivao njenu tugu dok se privijala uz oca i posmatrala kako braa podiu koveg na ramena. Koveg sigurno nije bio teak jer se njena majka Luiza u zavrnom stadijumu bolesti pretvorila u kost i kou.

Selest nije mogla da oprosti sebi to je prekasno stigla, bespovratno izgubivi ansu da majci kae poslednje zbogom. Brod iz Njujorka kasnio je zbog bure, ali njeni najblii odloili su sahranu samo da bi je saekali. Kada je konano kroila u svoj stari porodini dom u Lifildu, bila je okirana prizorom koji je zatekla. Njena majka, nekada prelepa ena, pretvorila se u sparuen i gotovo neprepoznatljiv skelet.

Vetar je ibao Katedralnom portom, podiui lie koje se vrtloilo nad kaldrmom, dok je tuna povorka stajala ispred dekana koji je izaao da ih lino sprovede do odjekujueg crkvenog broda.

Selest je podigla glavu, arajui pogledom preko tri visoke iljate kule Lifildske katedrale Tri Gospe iz Doline, koje su parale vedro martovsko nebo i elegantnih kua od ruiastog peara oko Porte. Kako je samo prisno izgledao taj prizor u rano prolee, s narcisima koji su pomaljali svoje glavice iz trave i otrim vazduhom koji je stizao iz Ritova. Kad god bi se vratila kui u to doba godine, bila bi dirnuta krajolikom, a naroito pogledom na pupoljke i zelenu travu kako se talasa preko parkova i polja. Uskrs u Lifildskoj katedrali oduvek je bio poseban, ali ove godine proee ga teina njihovog gubitka.

Na trenutak je pomislila na vlastiti dom i voljenog sina, koji je ostao tamo daleko, s druge strane okeana. To je natera da se priseti da je eka dugo i iscrpljujue putovanje nazad, ali brzo je potisnula tu misao u zapeak. Morala je da se usredsredi na pree stvari.

Skliznula je prstima preko dugog vunenog kaputa s okovratnikom od lisijeg krzna. Ispod je nosila crni kostim ukraen nenametljivim perlicama, koji je pozajmila iz majinog ormana, zajedno s crnim rukavicama. Bilo je tako uteno osetiti obrise majinih ruku; jo su se ocrtavali na platnu iz koga je izbijao poznati miris lavandine vodice. Njene divlje kestenjaste lokne prikrivao je otmeni filcani eir, privren za kosu ahatnim iglama koje je nekada nosila njena baka. Selest nije imala dovoljno vremena da kupi odeu za pogreb pa je mogla samo da se nada da je napravila dolian izbor. Luiza Forester oduvek je bila olienje elegancije i ker je u trenutku njene smrti elela da joj ukae potovanje ravno ljubavi koju je gajila prema njoj dok je bila iva.

Selest je uvala majina poletna pisma kao najvee blago, sa svim onim vestima o katedrali, svetenstvu i luckastim ispadima starih uenjaka s Teolokog koleda. Ta pisma su za nju bila dragocena spona sa zaviajem. A onda je majin rukopis poeo da se menja, da nezgrapno bludi preko stranice, sve dok njen otac na kraju nije preuzeo tu dunost na sebe, objanjavajui da Luiza vie nije kadra da dri pero, i sugeriui da je kucnuo as da se Selest vrati kui, pre nego to bolest odnese svoj neminovni danak.

Nismo se ak ni oprostile, jecala je Selest svake noi otkako se vratila u zaviaj, ali nadala se da e joj dananja sluba doneti bar malo utehe. Kao biskupova ker, Luiza e biti sahranjena sa svim crkvenim poastima, ispod travnate humke u neposrednoj blizini katedrale.

Ali gde u tugovati za tobom kada se vratim kui? pitala se utueno Selest.

,,Ja sam vaskrsenje i ivot... Svetenikov blagi glas odjekivao je kroz vazduh dok je stiskala oevu aku, jedva potiskujui jecaje.

Zato si nas napustila? Kako da izvrim svoju dunost ako ti ne bude tu da me vodi svojom snagom i ljubavlju?

Kasnije, kada je sve bilo gotovo i kada su se okrepili toplim ajem i hladnom zakuskom u trpezariji Teolokog koleda, Selest se zajedno s braom vratila u Crvenu kuu, u njihov porodini dom u Stritheju, gde im je otac saoptio svoju odluku.

Sada kada smo konano svi na okupu, elim da vas obavestim da neu ostati ovde. Ve me eka mesto u Vikarskoj porti. Hou da budem to blie vaoj majci i to blie gradu kako bih mogao dolino da se posvetim svom pozivu.

,,Ne moemo da ostanemo ovde bez tebe, pobuni se Selvin, koji je bio advokat i svakodnevno putovao do Birmingema.

Naravno da moete. Ti e se jednog dana oeniti i tvoja supruga sigurno nee eleti da se stara o nekom starcu. Bertram je na univerzitetu, ali treba mu mesto gde e boraviti tokom raspusta, a isto vai i za Selest, ako nekom prilikom

uspe da nagovori svog mua i sina da nam dou u posetu, objasni otac, skrenuvi pogled ka fotografiji nasmeenog deaka, njegovog unuka Rodija, koja je zauzimala poasno mesto na polici iznad kamina. Tvoja majka volela je tu fotografiju, tiho je rekao. A onda je, trgnuvi se iz sanjarenja, dodao: Draga moja Selestina, mora da ponese bar neto od njenih stvari kada krene nazad.

Selest nije bila raspoloena da preko noi razori svoj dom i sve svete uspomene. To je trebalo tek kasnije da doe na dnevni red.

Ne primeujui njen nemir, otac je nastavio da pria. Mora da ponese njene stolnjake, rekao je odluno. Tvoja majka umela je tako lepo da veze. Sigurno bi volela da ih ti uzme.

Oiju punih suza, Selest je opipala stolnjak koji je bio prekriven vazama s cveem i izjavama sauea. Hvala ti, promrmljala je. Uzeu ih, ali ne sada.

Kao da je konano proitao njena oseanja, otac joj je stegao aku. ,,Ne brini, majka e zauvek ostati u tvom srcu, rekao je utenim glasom. Ona te nikada nee napustiti. Siguran sam da ete svi nastaviti dalje, ba kao to bi i ona uinila. Ona vas je dobro vaspitala. Osim toga, ti sada ima divnu porodicu, mila. Oni sigurno jedva ekaju da im se vrati.

Tata je bio u pravu. Majka je jeste dobro vaspitala. Selest je znala da je dunost prema drugima imala prednost nad sebinim potrebama. I zato je progutala suze i zagledala se kroz prozor, preko travnjaka koji je bujao od prolene raskoi. Samo kad Lifild ne bi bio tako lep u ovo doba godine... Jo tada je trebalo da kae ono to joj je lealo na dui, ali neto ju je zaustavilo. Sad nije bio pravi as da jednog skruenog starca optereuje svojim problemima. Koliko god oni strani bili.

3

Ve pri prvom pogledu na London i njegova velianstvena zdanja, Mejino srce zadrhtalo je od strahopotovanja. Sa izrazom neskrivene neverice, posmatrala je Big Ben i Londonsku kulu koja se nazirala s mosta. No su proveli u nekom pansionu u blizini Katedrale Svetog Pavla, koji se nije mogao pohvaliti naroitom istoom. Gazdariino lice bilo je tako grubo i trokavo da je Mej odmah po ulasku u sobu poela da prevre dueke, strahujui da vrve od stenica. Ni maloj Elen nije prijalo to udno okruenje pa su sve troje proveli besanu no. Ako se nastavi ovako, utueno je izjavila, bie to vraki dugo putovanje. Dok preu okean, sigurno e poeti da lie na ljudske olupine. Kada je to uo, Do je prasnuo u smeh, zgrabio je u naruje i ushieno je zavrteo po sobi. Nije imala drugog izbora nego da se i sama nasmeje. Njegov entuzijazam bio je prosto zarazan.

Kada je svanulo naredno jutro, unajmili su taksi do stanice Vaterlo. Odatle e uoi polaska poslati razglednice svojim prijateljima iz fabrike. Mej je zaueno piljila u duge kolone putnikih kola, konjskih zaprega i mukaraca koji su gurali runa kolica. Jo nikada nije videla tako ogroman grad, mesto koje

je vrcalo od ivota i uurbanosti pod ranom jutarnjom svetlou. Odakle je doao sav taj narod?

Kad samo pomisli da je njihova sledea stanica takoe veliki grad Njujork!

Kada su konano stigli do stanice Vaterlo, gde je trebalo da se ukrcaju na voz koji e ih prebaciti do pristanita, Mej je bila uverena da jo nikad i nigde nije videla takvu ljudsku gungulu: gomile mukaraca i ena, natovarenih torbama i koferima, i horde maliana koji su kaskali za njima. Oajno se pribila uz Doa i Elen, obuzeta strahom da bi mogli da se izgube meu tom ruljom. Noeni bujicom dima, pare, ai i buke, ugurali su se u jedan od vagona koji ide za Sautempton. Umorna i razbaruena, samo jedna meu stotinama drugih, Mej je ponovo osetila kako je obuzima ponos zbog toga to se njen Do odvaio da za svoju porodicu poeli neto bolje od sporednih ulica zabaene tekstilne varoi.

Ali dok je voz kloparao preko ina, odvlaei ih sve dalje od svega to su do tada poznavali, na nju se ponovo obruio izjedajui nemir. Kako e se snai u potpuno stranoj zemlji? Kakva je tamonja klima? Da li e uspeti da se uklope? ta ako se beba razboli? Upustili su se u ogroman rizik. Dok se voz bliio sautemptonskom pristanitu, ugledala je ogromno sivo more i visok brod i zastavu pomorske kompanije Vajt star, koja se vijorila na jarbolu. Brod je trao visoko iznad kua i drvea. Mejino srce zalupalo je u panici. Vie nisu mogli nazad. Morali su da povere svoje ivote posadi koja e ih povesti preko okeana, u susret novom ivotu.

Stigavi do pristaninog doka i ugledavi udovine razmere Titanika i etiri dimnjaka koja paraju nebo, Meri je osetila kako joj marci struje niz kimu. Dimnjaci su bili ofarbani u be, s crnim prstenovima pri vrhu, postavljeni iznad zida od livenog gvoa visokog trideset metara, koji je podseao na elinu planinu.

Kako, za ime sveta, ovo udo dri na vodi?, prestravljeno je zavapila kada su se pridruili koloni koja se ukrcavala na Palubu C. Bila je tako zaprepaena razmerama broda, koji narednih sedam dana treba da bude njihov dom, da se saplela o suknju ene ispred nje. ena se okrenula i oinula je srditim pogledom.

Imae bolji vidik?, veselo dobaci Do, ali Mej u tome nije videla nita smeno.

Moje noge ne ele da kroe na ovaj brod, proaptala je. ,,Ne priaj svata, odgovori Do itajui joj misli. ak ni sam Gospod ne

bi mogao da potopi ovaj brod! Nadam se da zna ta radimo, Do. Pred nama je dug put. Mej je jo

vre zategla rubove kaputa. ,,Ma hajde, Mej! Pogledaj samo ovu divotu! Voda je dovoljno duboka da se

brod odri na povrini. Osim toga, Titanik je potpuno nov i treba da budemo sreni to emo ploviti ba na njemu. U prospektu pie da je ovde trea klasa ravna prvoj klasi na drugim brodovima. Takoe pie da su na brodu preduzete

sve bezbednosne mere koje je ovek do sada uspeo da smisli. Titanik je nepotopiv, Mej. Nema razloga za brigu.

Nakon provere karata morali su da zastanu ispred mukarca s belim mantilom i naoarima, koji je proveravao da li putnici imaju groznicu ili vake, to je Mej doivela kao neuveno ponienje, mada je znala da, ak i da joj narede da skine sve osim potkoulje, na njenom telu nee pronai nita osim istog lankairskog pamuka.

Potom su u pratnji brodskih posluitelja krenuli za ostatkom kolone ka Palubi C. Dok su se sputali niz lavirint uzanih hodnika, Mej nije mogla da obuzda drhtaje strepnje. Nikada nije volela vodu, pa ak ni vonju amcem na jezeru u Kvins Parku, mada ju je Do pre izvesnog vremena odvukao do rezervoara u Belmontu kako bi je nauio da pliva. Jednog prazninog dana uspela je da polupristojno ovlada prsnim stilom u Plavoj laguni. Trudei se da odri glavu iznad povrine, mlatarala je rukama i bunila se na sav glas, kivna to joj voda ulazi u nos i oi.

Kada su sili u utrobu broda, sproveli su ih do pedantne kabine obloene panelima od borovog drveta, koja se nalazila meu mnotvom drugih kabina naikanih du hodnika s linoleumskim podovima i elinim zidovima irokim poput glavne ulice u nekoj varoi. Hodnik je bio pun bunih porodica i maliana koji su ushieno trkarali tamo-amo, dozivajui se i brbljajui na nerazumljivim jezicima. Vazduh je bio proet udnim mirisima: aromama zaina, duvanskog dima i znoja, koje su se meale sa zadahom svee farbe.

im su uli u kabinu, Mej se spustila na leaj, instinktivno proveravajui da li je dovoljno prostran. Izgleda da smo ovog puta dobili pristojan duek, rekla je. Sve je bilo potpuno novo: aravi, pekiri, podne daske. Ne mogu da diem, rekla je. Dodue, ovde jeste isto, ali... Nije mogla da zamisli da provede sedam noi zatoena u toj drvenoj kutiji koja je, uprkos neospornoj istoi, mirisala na mrtvaki sanduk. Ponovo se stresla od jeze, skrenuvi pogled ka maloj Elen. Ona je ve uveliko puzala preko poda, istraujui novo okruenje. I ona je bila gladna avantura. Morala je nekako da se pribere. Ako nita drugo, bar nee morati da dele kabinu s nekim neznancima.

,,Pa dobro, rekla je pokuavajui da se ohrabri. Hajde da izaemo na palubu. Bie mi bolje kad udahnem sveeg vazduha.

Dok su vijugali kroz lavirint hodnika i stepenita, Mej je zadivljeno posmatrala unutranjost broda, privremeno zaboravivi na svoju strepnju. Kao neki mali grad, uzdahnula je zurei na sve strane. Usput su naili na ogromnu trpezariju s dugakim drvenim stolovima i masivnim stolicama nalik onima u parohijskom domu. Podovi su bili prekriveni linoleumom s elegantnim arama, koji je bio toliko nov da je jo mirisao na lepak. Negde gore nalazila se prostorija za puae, a pred njima se prostirao veliki salon sa udobnim foteljama i klavirom u uglu. Sve je bilo izglancano i sjajno, sa uramljenim slikama na zidovima i velikim saksijama u okovima. Nigde nije mogla da nazre ni trunku praine. Sve je na prvi pogled bilo i vie nego zadovoljavajue, a opet... Nije

mogla da se odupre utisku da je brod previe veliki, a da su njihove kabine previe nisko u odnosu na varljivu vodu.

Do je nosio Elen kroz hodnike i uz stepenice, traei neko otvoreno mesto odakle e moi da posmatraju galebove. Jo malo pa emo isploviti, doviknu. Mej je lako mogla da proita uzbuenje koje mu je zrailo s lica. Osvrnula se ka ostalim putnicima, koji su se grlili i opratali sa svojim roacima, osmotrivi ih pogledom iz koga je izbijalo neto to se graniilo sa zaviu. Ona i Do zajedno uspeli su da napabire jedva jednog krvnog srodnika. Sve njihove nade sada su bile poloene u tog Doovog ujaka, Dorda iz Ajdaha. Mada su oboje bili zadovoljni svojom malom porodicom, sigurno bi bili sreniji kada bi imali oseaj da pripadaju nekoj iroj zajednici.

Bilo je udno pomisliti da moda vie nikada nee videti Englesku i britansku zastavu kako se ponosito vijori na njihovom rodnom tlu, i da vie nikada nee uti one gromke lankairske glasove koji su se dozivali preko plonika. Gde e u Americi moi da svrati na olju pristojnog aja? ula je da se tamo, u Sjedinjenim Dravama, pije samo kafa. Do je maloj Elen pokazivao usidrene brodove, naginjui se preko ograde i radoznalo posmatrajui dizalicu za koju je bio prikaen prelepi crno-zlatni salonski vagon. Gore, u prvoj klasi, nalazili su se apartmani koji su bletali od bogatstva i raskoi, mada je Mej znala da ljudima poput njih nee biti doputeno ni da se priblie uglednim putnicima. Mada e putovati istim brodom, i dalje e boraviti u dva razliita i potpuno odvojena sveta. Meutim, Mej nije marila za to. Bilo joj je vano samo da bezbedno stignu do Njujorka.

Ponovo se okrenula ka Dou, primetivi da su se Elenini obraii zarumeneli od vetra. Kucnuo je as da se vrate unutra. Nije elela da posmatra kako se brod udaljava od njene rodne grude i da gleda tugaljive roake koji su kolebljivo zastajali da upute poslednji pozdrav svojim voljenima. Za njima je bio uasno dug dan. Trebalo je malo bolje da upozna prostor ispod palube. Ako se kojim sluajem izgubi, sigurno e nabasati na nekog stjuarda koji e je uputiti u pravom smeru kada mu kae broj kabine. Ako ih vremenske prilike poslue, tu e provesti samo sedam noi. Tiho je uzdahnula, ponadavi se da e nekako izdrati do srede.

Kasnije te veeri, Do je nestrpljivo marirao po maloj kabini. Zato ami ovde kao pustinjak kada naokolo ima toliko stvari koje treba da istraimo? Pijanista svira u salonu, a putnici pevaju na sav glas. Moemo da skoknemo do tamo, da sluamo muziku i da neto prezalogajimo. Jo nikad nisam video tako bogat jelovnik: toliko vrsta pateta, peciva i salata. Treba da napunimo stomake kad ve imamo priliku, objanjavao je.

,,Ti slobodno idi, odgovorila je Mej brekui na leaju. Moj stomak loe podnosi plovidbu. Nisam raspoloena za etnju i guvu. Ovde nikog ne poznajemo, a otkako smo pokupili onu rulju u erburu, polovina putnika ne ume da zucne ni rei na engleskom. uje li samo kakvu larmu diu?

Sada smo svi u istom amcu, ljubavi, veselo je odgovorio Do. Svi ele da okuaju sreu u Novom svetu. Ne moe da im zamera zbog toga.

Nita im ne zameram. Samo se ovde oseam sigurnije, valjda zato to mogu da drim nae stvari na oku.

,,Ne misli valjda da e neko neto da ti ukrade? Nikad se ne zna. ,,Oh, Mej, ne budi smena. Ve smo izali na puinu. Gde bi taj tvoj lopov

mogao da pobegne? Osim toga, ta nama moe da ukrade? ,,Pa, recimo, one ljupko izvezene arave, odvratila je Mej, mada je bila

svesna da zvui kao neka dangrizava baba. arave s naim inicijalima? Stvarno si aava! Ostali putnici verovatno

imaju mnogo lepe arave od naih. Hajde, izlazi napolje. Elen mora da udahne malo sveeg vazduha pre nego to poemo na spavanje.

Zna, imam neki udan oseaj u stomaku... jo otkako sam videla koliko je ogroman ovaj brod, nastavila je Mej. Nikako ne mogu da se opustim. Ti slobodno idi, a ja u malo da prilegnem.

Sad ve postaje morbidna. To uopte ne lii na tebe, odgovorio je Do. Sve vazduh e ti sigurno prijati.

,,Da, valjda si u pravu. Nita neu promeniti ako ostanem ovde, ali bih ipak volela da manje brinem. Popustivi na Doovo nagovaranje, Mej je navukla vuneni mantil i stavila beretku s kiankom na vrhu, a potom je umotala malu Elen u karirani ogrta.

Tako je ve bolje. Idemo napolje da vidimo zvezde i zamislimo elju. Do ju je ushieno uhvatio za ruku.

Mej se osmehnu muu. Morala je da veruje u Doovu razboritost. On je bio mukarac kog je ivot nemilosrdno ibao, koji nije imao ni roditelje, ni bogatstvo, ni obrazovanje, ali je sada, bez obzira na sve, reio da napravi neto od svog ivota. Zar je bilo mogue ne voleti takvog oveka?

Uprkos svojim sumnjama, Mej je dobro spavala prve noi na puini. Veera u trpezariji bila je izvrsna, to joj je pomoglo da smiri usplahireni eludac. Tako je lepo kada neko sprema za tebe i dvori te. Posle veere su iskoristili priliku da proetaju po palubi, zajedno s malom Elen koja se ushieno gegala izmeu njih. Kada budu pristali na irsku obalu, izmeu njih i krajnjeg odredita vie nee biti niega osim ogromnog, sivog, otvorenog mora. Morala je da se opusti i uiva u iskustvu kakvo se deava samo jednom u ivotu.

Na palubi je bilo hladno, ali im to nije smetalo jer su oboje imali debele kapute. Elen je bila umotana u nekoliko slojeva pletene vune i filcani kaputi. Na glavi je nosila eiri, a na nogama vrste kone izmice koje je dobila od jedne kominice jo pre nego to je prohodala. Bilo joj je tako udno da pomisli kako e njena erkica svoj prvi roendan proslaviti hiljadama milja daleko od mesta gde se rodila.

Zadivljeno je osmotrila zvezde koje su se rasule preko nonog neba. Gde e biti sledee nedelje u ovo vreme? Misli li da radimo pravu stvar?

Do je klimnuo glavom i rairio usne u osmeh koji je rasprio njenu nervozu. Do sada sve ide kao po loju. Mislim da smo u sigurnim rukama. Pokazao je rukom na kapetana, oveka s prepoznatljivom belom bradom, koji je marirao naokolo, nadzirao posadu i arao oima preko puine. ,,On je sigurno najbolji kapetan koga smo mogli da dobijemo, inae mu ne bi bila poverena komanda nad brodom koji je krenuo na prvu plovidbu, zar ne? Uivaj u putovanju, duo, jer ovo je prilika kakva se ukazuje samo jednom u ivotu.

4

Selest je kroz crni ipkasti veo posmatrala brod koji je trebalo da je vrati u Ameriku. Noge su joj bile teke poput olova dok se pela uz stepenite koje je vodilo ka prvoj klasi, hitajui za Selvinom koji je izgarao od elje da ispita svaki kutak dinovskog prekookeanskog broda, od pramca do krme.

ekaj malo!, doviknu mu. Selvin se okrenu ka njoj i vragolasto se osmehnu. Hajde, sporau, hou da

vidim zato su podigli toliku prainu oko ovog Titanika. Osim toga, otac je zahtevao da obavezno pronaemo onu staru gospou... tetku naeg arhiakona.

,,Da, moju pratilju. Stvarno ne shvatam zato kao udata ena ne mogu sama da putujem. Nadam se da gospoa Grant nije onako grozna kao pratilja koju su mi prolog puta dodelili. Ta ena je znala da sam bila sluena od brige zbog mame, ali je svejedno neprestano torokala.

Grover je insistirao da ne putuje bez pratnje, odgovori Selvin, ,,ali mi i dalje nije jasno zato on nije poao s tobom. Toliko smo eleli da upoznamo malog Rodija. Sirota mama. Njoj se vie nikad nee ukazati prilika da ga vidi.

Moj mu je strano zauzet... Pusti te prie! Dola si na majinu sahranu, za ime boje! Trebalo je da

bude uz tebe, naroito u ovakvim okolnostima. Selvin nije imao dlake na jeziku. To je bila jedna od stvari koje je Selestina volela kod njega.

Svi ste bili tako dobri prema meni. Ne brini, sve e biti u redu. Naravno, bilo bi mi drae da sam dola s porodicom, ali Grover kae da mala deca ne treba da prisustvuju sahranama.

Mogao je malo vie da se potrudi, sestrice. Znam, samo... Kako je mogla da mu objasni da Grover nije pokazivao

naroito interesovanje ni za Englesku, ni za njenu porodicu? On je brinuo samo za svoje roditelje, koji su bili blizu njega, i nije doputao da bilo ta poremeti Rodijevu ivotnu rutinu. Selest je sada razmiljala samo o tome da se vrati svom sinu, nazad u onu ustaljenu monotoniju, a da bi to uinila, morala je da se popne na lea ovog udovinog gvozdenog kita koji e je poneti ka zapadu, ka novom domu koji je svila u Akronu u Ohaju.

Selvin ju je otpratio do kabine kako bi se uverio da e joj tamo biti dovoljno udobno i da je niko nee uznemiravati. Nije joj se dobro pisalo ako

more bude uzburkano kao pre pet nedelja. U tom sluaju najvei deo plovidbe opet e morati da provede u kabini.

Zbog rudarskog trajka koji je izazvao kanjenje u isporuci uglja, Selesti je bilo ponueno mesto na Titaniku kao alternativno reenje za povratak u Njujork. Trebalo je da bude uzbuena to se nala meu putnicima koji e prvi zaploviti na brodu koji je izazvao takvu euforiju u Sautemptonu, ali joj se srce stezalo od tuge to je morala da se rastane od svoje porodice. Pitala se kada e ih ponovo sresti i da li e ikada vie videti oca. Tata je nakon majine smrti delovao ba skrhano.

Putnici iz prve klase bili su smeteni na gornjim palubama, gde su se nalazile privatne kabine i luksuzni apartmani povezani hodnicima zastrtim debelim mekim tepisima. Selestina kabina bila je izdano osvetljena elektrinim lampama, a na prostranom krevetu s mesinganim ramom zatekla je meku posteljinu i udoban perjani jorgan. Zidovi su bili prekriveni tapetama, kao u nekoj finoj hotelskoj sobi. Svuda su bile postavljene vaze sa sveim cveem, mada su raskone arome ljiljana, frezija i jasmina iz staklene bate jedva uspevale da prikriju miris svee farbe. Na raspolaganju je imala ak i linu sluavku, koja bi dotrala u kabinu im pritisne dugme na zidu. Kada bi samo mogla da utekne od tog sveprisutnog mirisa farbe i lepka. Bilo joj je muka od toga. Bila je prava teta to je tako loe podnosila plovidbu jer su pomorska putovanja u dananje vreme podrazumevala vrhunski luksuz.

Gospou Grant, vremenu udovicu, sreli su na vrhu grandioznog stepenita, pored prelepo izrezbarenog asovnika. Selvin je zadivljeno posmatrao elegantne zavojite obrise stepenita i velianstvenu staklenu kupolu, kroz koju se prosipala blistava svetlost i razlivala se preko rukohvata od izrezbarene hrastovine. Teko da bih se usudio da ovo upotrebim kao tobogan. ta ti misli, sestrice?, upita je rairivi usne u osmeh. Jo nikad nisam video ovako neto.

Ejda Grant krenula je u posetu svojoj sestri koja ivi u Pensilvaniji, da zajedno provedu predstojee leto. Nisu imale dovoljno vremena ak ni da se propisno upoznaju pre nego to je brodska sirena zapitala, ali Selest je obeala da e kasnije s njom popiti aj.

Kada je kucnuo as da Selvin napusti brod, Selest mu je grevito stegla aku. Suze su joj navrle na oi dok se privijala uz njega. ao mi je to nisam mogla due da ostanem.

Dri se, curo. Mama sad poiva u miru. Kako je samo elela da pusti glas i da mu sve ispria. ,,Da, znam da je tako.

Moram da se vratim kui jer sam potrebna mom malom Rodiju, ali... Ti e lepo brinuti o tati, je li? Osetila je neku muninu u stomaku, svesna da su njen oaloeni otac i braa verovali da je imala sree to se udala za imunog biznismen koji joj je podario prekrasnog sina i lagodan ivot u bogatakoj kui u Americi. Znali su samo ono to im je doputala da znaju. Nije smela da ih optereuje svojim problemima.

Zbogom i neka te prati srea! Selvin je vrsto zagrli. elim ti prijatnu plovidbu i tako to. I gledaj da nam to pre ponovo doe. Rodi e ve poeti da

nosi duge pantalone kad ga konano upoznamo. Tada se okrenuo i odmarirao niz hodnik, naputajui brod.

Selestina se utueno zagledala za njim. Nikada se pre u ivotu nije oseala tako usamljeno.

Morala je da izae na sve vazduh i da baci jo jedan pogled na pristanite. Morala je da se oprosti sa svojom domovinom. Budi prava Britanka i progutaj svoju tugu, opomenula se, setivi se onoga to joj je otac rekao kada ju je sino zatekao kako plae u svojoj sobi. Nije imala srca da mu otkrije ta se stvarno krije iza tih suza.

Ogrnula je svoj novi crni kaput, stavila crni eir s privrenim velom i krenula hodnikom, kroz drvene zidne panele, preko mekog tepiha s dvobojnim plaviastim desenom. inilo joj se da na svakom uglu stoje nasmeeni brodski stjuardi, voljni da je lino sprovedu do promenadne palube.

Brodski motori ve su brujali. elela je da posmatra kako brod isplovljava iz pristanita i okree se ka Sautemptonu, a onda e krenuti ka erburu, sedamdeset milja dalje, s druge strane Lamana, na francuskoj obali. To je bila njihova sledea stanica.

Dok je zvuk brodske sirene odjekivao nad gradom, mnotvo ljudi tiskalo se du pristanine ograde. Drugi su se pentrali na stubove i naginjali kroz prozore, maui sa osmatrakih poloaja naikanih du obale, kliui i bodrei putnike koji su se otisnuli na dugu plovidbu. Kako je samo elela da se ponovo pretvori u onu malu devojicu koja je nekada stajala na keju u Sidmutu i posmatrala visoke jedrenjake kako klize preko vode. Rodiju bi se to sigurno dopalo. Imao je skoro tri godine i brbljao kao navijen. Da bi mogla da mu objasni gde je bila, kupila mu je mnogo knjiga o Londonu, razglednice sa slikama Titanika i mali brod igraku.

Titanik je polako naputao dok; vukli su ga mali tegljai, paljivo manevriui i okreui se nizvodno.

U pristanitu je bilo i drugih velikih putnikih brodova, koji su poskakivali u sidritima poput nemirnih konja u staji. Titanik je u prolazu podigao tako ogroman talas da se jedan od njih otrgao i oslobodio uadi.

Pukli su konopci na Njujorku!, povika mornar koji je stajao iza Selest. Tresnue u nas!, zavrita jedan od putnika. Sto mu gromova! Divnog li poetka prve plovidbe!, doviknu neki

gospodin pomorskom oficiru koji je okirano posmatrao prizor. Svi pogledi bili su prikovani za Njujork, ija se krma pretei pribliavala.

Ipak, neto malo nie niz struju, jedan mali teglja ve je krenuo u spasilaku misiju. Posada je zgrabila pokidano ue i preuzela kontrolu nad zabludelim brodom. Povukli su ga u stranu, a kapetan je s komandnog mosta dovikivao nareenja, preusmeravajui brod i paljivo ga sklanjajui s putanje potencijalnog sudara. Putnicima se inilo kao da se kreu unatrake.

Predstava je zavrena. Za dlaku smo se izvukli! Posmatrai su odahnuli s olakanjem, ali Selesti nisu promakle rei koje je jedan od brodskih posluitelja

progunao sebi u bradu: Ovaj brod mi se ni ranije nije dopadao, a sada mi se dopada jo manje. Jo nije ni isplovio, a ve nas je uvalio u nevolju.

Selest se diskretno osmehnula. Mornari su bili poznati po sujeverju, ali ona nije imala vremena za takve kojetarije. Svako je kova svoje sree, pomislila je. To je valjda bilo jedino u emu se slagala s Groverom. Bilo je besmisleno da razmilja o nesreama koje bi mogle da se dese kada je na svojim pleima ve vukla dovoljno nevolja koje su je ve zadesile. Opasnost su smireno izbegli vetinom i znanjem. To je bilo dobro znamenje.

Ve su bili na putu, sa zakanjenjem od jedva sat vremena. Kucnuo je as da istrai ostatak plutajue palate, ali najpre je morala da popije aj sa svojom pratiljom. Gospoa Grant ekala ju je u Kafeu Parizjen.

Deluje tako moderno, zar ne? Kao otvorena veranda, s pergolama i brljanom i pletenim pruem. Sve je tako realistino. Oigledno su vodili rauna o svakom detalju. Pogledajte samo ovu svetlost i prozranost i panoramu. Sigurna sam da emo se sjajno provesti.

Selest se trudila da deluje jednako oarano, ali mogla je da razmilja samo o Selvinu koji se u tom trenutku vraao kui, i onome to je eka kada stigne u Akron u Ohaju.

Kasnije je izala u etnju po svee ofarbanoj palubi, nad kojom su igrale poznate note koje su dopirale s oblinje otvorene galerije, gde se nalazio brodski orkestar. Videla je putokaze za gimnastiku dvoranu, bazen i tursko kupatilo, pogodnosti koje su bile smetene u potpalublju. Potom je pronala itaonicu i ugnezdila se u mirnom kutku kako bi se posvetila itanju romana Kua veselja od Idit Vorton. Morala je to bolje da iskoristi preostalo vreme. Moda ba tu pronae utoite, izmeu mekih fotelja i pisaih stolova. Odaja je bila opremljena u dordijanskom stilu, sa izlivenim zidnim panelima ofarbanim u belo, jednostavnim nametajem i balkonom okrenutim ka palubi za etanje, odakle je dopirala dodatna svetlost. Mogla je da utone u fotelju i da se bar nakratko izgubi u svetu mate.

Ali dok su ih talasi nosili sve dalje od obale, neto joj se uskomea u utrobi. Moda bi bilo bolje da se povue u kabinu i da se oprui preko onog udobnog masivnog kreveta dok taj oseaj ne proe. Naravno, sav taj luksuz nikome nije mogao da donese sreu, ali bar nesreu moe da uini malo podnoljivijom.

5

Mej je u nedelju ujutru naula da se na nekoj od gornjih paluba odrava verska sluba. Zaustavila je posluitelja i upitala ga gde tano treba da ode.

Sluba je namenjena samo putnicima iz prve i druge klase, gospoo, odgovori on i podozrivo je odmeri.

,,Ja pripadam Engleskoj crkvi i zanima me gde mogu da prisustvujem bogosluenju, odbrusi Mej, ne dopustivi mu da je zaplai bahatim nastupom.

Posluitelj tiho uzdahnu. Dobro, raspitau se. Saekajte ovde.

Poto se navikla na neprestano ljuljanje i poskakivanje, Mej se oseala mnogo bolje. Do joj je tog jutra rekao da e preuzeti brigu o maloj Elen kako bi ona mogla da odvoji malo vremena za sebe. U svojoj najlepoj nedeljnoj odei, izgledala je sasvim pristojno. Zato ne bi prisustvovala verskoj slubi zajedno s otmenim svetom?

Sudei po odjecima uurbanih stopala, njen zahtev podstakao je poprilian mete, ali ju je jedan posluitelj na kraju poveo uz stepenite, otkljuao nekoliko brava na gornjim palubama i pustio je da ue u svetinju nad svetinjama. Bili ste u pravu, gospoo. Sluba je namenjena svim putnicima.

Vazduh je u prvoj klasi bio je sasvim drugaiji. Nije mirisao na paprika, ueglu masnou i ustajali znoj. Umesto toga, Mejine nozdrve pozdravio je miris sveih kala, karanfila i luksuznih cigara, a pod nogama je oseala mekou debelih i bogato ukraenih tepiha. Oseala se pomalo neprijatno u svojoj skromnoj odei, svesna da tri u tom okruenju, ali kao da se putnici na palubi najvie klase uopte nisu obazirali na nju. Brodski posluitelj odseno je nastavio dalje, sve dok nisu stigli do raskone dvorane za ruavanje. Tu je bilo mnotvo poreanih stolica s konim seditima i predikaonica postavljena na udaljenom kraju odaje.

Molim vas da ostanete u zadnjim redovima, gospoo. To su mesta za posetioce. Mej je shvatila da je pod tim podrazumevao putnike s niih paluba, ali joj je ubrzo laknulo jer je primetila da ona nije bila jedina dua koja se odvaila da kroi na tu stranu teritoriju. tavie, bilo je ak nekoliko redova posetilaca, a odmah pored nje sedela je ena koja je nosila vrlo otrcan kaput i neugledan eir. Dvorana se uskoro ispunila otmenim svetom, basnoslovno bogatim i slavnim ljudima, bar po prii njene nove poznanice, koja je bila dovoljno iskrena da prizna da je tu dola samo da bi parila oi i traarila.

Jesi li i ti dola da vidi kako ivi druga polovina oveanstva? Pogledaj samo te eire. Kladim se da svaki od njih kota vie nego to nai muevi zarade za godinu dana. Pa ipak, vredi videti ovako neto. Kau da se na ovom brodu nalaze najvei bogatai na svetu... Astorovi, Gugenhajmovi i ostali. A pravo da ti kaem, sigurna sam da neke od tih nakinurenih dama nisu njihove supruge. Jedna od njih, verovala ili ne, ima psa koji nosi dijamantsku ogrlicu. Potom se upustila u detaljno razglabanje o identitetu tih monika i njihovim meusobnim odnosima, deklamujui imena koja za Mej nisu imala nikakvo znaenje.

Ubrzo je stigao i kapetan, u pratnji nekoliko oficira naoruanih partiturama s verskim himnama, koje su bile razdeljene po redovima. Kapetan je odrao jednostavnu versku slubu koja je bila osmiljena tako da nikoga ne uvredi. Pevanje je bilo utivo i prigueno, ali Mej je volela crkvene pesme, i kada je kucnuo as da zapevaju O, Gospode, zatitnie na od davnina1, njen raskoan sopran razlio se kroz dvoranu, pun verskog ara, tako da su ljudi poeli da se

1 Hrianska himna iz XVIII veka, orig. O God, Our Help in Ages Past, koju je napisao Ajzak

Vots. (Prim. lekt.)

okreu kako bi ustanovili ko stvara tu buku. Mej se zacrvenela od stida i naglo snizila glas.

Ispod oka se zagledala u kapetana Smita. Bio je stariji nego to je oekivala i imao belu kosu i krupan stas. Odmah se setila vernika koji su se u to vreme okupljali u parohijskoj crkvi u Dinu, ali uspaniila se i pri samoj pomisli da ona nije bila meu njima, ve u toj raskonoj dvorani, kao puki stranac meu mnotvom drugih stranaca, na elinom brodu preputenom na milost i nemilost hirovitom moru. Devojke iz fabrike sutra e ponovo posedati za maine i zapoeti novu radnu nedelju, samo to ona nee biti tamo. Da li e ikome nedostajati?

Pa ipak, to joj je bila ansa da zaviri u svet ljudi koji su nosili skupocena krzna, otmene eire, barunaste ogrtae i fine kone izme. Neka razmaena devojica, obuena u svilu i najfiniju vunu, poela je da se joguni pa ju je dadilja tiho izvela napolje. Mej je bilo drago to nije povela Elen, i to ne samo zato to bi njena skromna odea, od domae vune, delovala otrcano u poreenju s garderobom tih malih bogataa. Poto je bila sama, mogla je natenane da upije svaki detalj i da pomno osmotri ljude meu kojima se obrela.

Jo nikad nije videla tako raskono opremljene odaje. Zidni paneli bili su ukraeni prelepim izrezbarenim cvetovima i liem. Do bi sigurno znao da joj objasni kako se to pravi. Visoko gore, iznad njene glave, na tavanici s belim kitnjastim gipsanim ukrasima, visile su blistave elektrine kugle.

Uopte je nije udilo to su brodski posluitelji bili postrojeni ispred svakih vrata da bi se postarali da se siromasi nalik njoj u najkraem moguem roku vrate na svoju palubu. Pred Gospodom su moda svi bili isti, jetko je pomislila, ali je na tom britanskom brodu svako morao da zna gde mu je mesto. Ukazana joj je velika ast to se zatekla u istoj prostoriji s uzvienim svetom, pa makar samo i na nekoliko minuta. Nije joj smetalo to je bila razdvojena od njih. Na kraju krajeva, to je bilo ispravno i dolino. Bogatai su izruili brdo para za svoje karte pa je bilo normalno da budu okrueni takvim luksuzom. Prva klasa predstavljala je sasvim drugaiji svet. Da li i u Americi postoje klasne razlike, ili je to zaista zemlja slobodnih i jednakih?

Selest je prisustvovala jutarnjoj slubi u trpezariji prve klase i radoznalo posmatrala bogate i slavne koji su sedeli u prvom redu: imune amerike gospoe iz Bostona i Filadelfije; Astorove, Gugenhajmove i Vajdnerove, koji su bili sam krem njujorke elite; i Voltera Daglasa, osnivaa fabrike Kveker outs, koji se upravo vraao iz Pariza sa svojom suprugom; njegovo lice bilo joj je poznato sa stranica akronskog Bikon urnala. Na tom brodu nalazili su se neki od najbogatijih ljudi na svetu. Grover bi bio impresioniran to je njegova supruga putovala u takvom drutvu. Misa je pre podseala na bal nego na verski obred. Kapetan se svojski trudio da to bolje upotrebi brodske partiture i da izae u susret irokim oekivanjima okupljenih vernika, ali nju je to samo ispunilo jo veom nostalgijom.

U mislima su joj neprestano izranjali svodovi Lifildske katedrale, brujanje zvona koje se razlegalo kroz jutarnji vazduh, moni basso profondo iz orgulja, povorka mladih horista obuenih u belo-grimizne odore i dekan u raskonoj zlatnoj odedi.

Pa opet, ta brodska sluba bila je savreno prihvatljiva. Ako nita drugo, bar su dopustili da misi prisustvuju i putnici iz niih klasa. ula je kako je jedna mlada ena zapevala iz sveg srca, negde iz zadnjeg reda, savreno skladno i ritmino, mada se naprasno utiala kada je shvatila da nije na natpevavanju u atoru Evangelistikog preporoda, ve na krajnje uzdranoj formi nedeljnog bogosluenja. im se sluba zavrila, posetioci iz zadnjih redova munjevito su sklonjeni s vidika, kao da je njihovo prisustvo iz nekog razloga moglo da povredi senzibilitet putnika iz prve klase. teta, pomislila je Selest, slabano se osmehnuvi. elela je da bolje osmotri onu devojku zlatnog glasa i da joj zahvali to je podigla kvalitet nedeljnog bogosluenja, iako je otpevala samo nekoliko stihova. Delovala joj je kao fina osoba.

Odmah joj je postalo jasno da e na toj dugoj plovidbi moi da se osloni samo na drutvo gospoe Grant, a roman koji je ponela, o borbi jedne mlade devojke da se uklopi u njujorko drutvo na poetku novog veka, nije predstavljao nimalo okrepljujue tivo.

Bilo bi tako lepo da pronae neku srodnu duu s kojom bi mogla da proaska za trpezarijskim stolom, nekog sasvim drugaijeg od uobiajene skupine imunih putnika koji su prepriavali svoje egzotine evropske avanture, ispaljujui imena kao kockice hleba koje su ubacivali u tanjire sa supom; ili bar drugaijeg od Ejde Grant, koja je neprestano brbljala o svojim roacima i njihovoj deci.

Selest se upitala kako se ta devojka ljupkog glasa osea tamo dole, u potpalublju. Bilo joj je drago to je makar nakratko uspela da se provercuje u tu zlatnu auru rezervisanu za razmaene bogatae. ta je ona mislila o svem tom luksuzu i privilegijama koje su Selest ispunjavale tolikom nelagodom? Toga je bilo u izobilju na brodu koji je s punim pravom dobio ime Titanik. Zato nije mogla naprosto da se opusti i da uiva u raskoi i ugaanju? Zato je neprestano obuzima nemir?

,,Pa kako si se provela gore meu bogovima? upita je Do tokom ruka, dok je s uivanjem srkao supu.

,,To je sasvim drugi svet. Sigurna sam da nikad nisi video nita slino. Podovi su zastrti raskonim tepisima koji su tako meki, kao da hoda po vazduhu, a ene su obuene kao lutke iz izloga, presijavaju se od bisera i dragulja. Samo to nemaju blage veze s pevanjem.

Do se veselo iskezi. Kladim se da si im odrala dobru lekciju. Pokuala sam, ali svi su poeli da bulje u mene pa sam se utiala. Pa ipak,

prijalo mi je da vidim kako izgleda ivot na visokoj nozi. im se sluba zavrila,

ispraili su nas napolje, valjda zato da ne bismo klisnuli sa srebrom. Drago mi je to sam ponovo ovde.

Sad mi je lake. Ne bih voleo da se tvoja mata previe razmae. Kad stignemo na zapad, verovatno emo morati da ivimo u obinoj brvnari.

Tamo emo bar svi biti jednaki. Kako neki ljudi mogu da imaju toliko para da spiskaju itavo bogatstvo na brodsku kartu? Sigurna sam da zbog toga nisu nita sreniji od nas. Primetila sam jednu sirotu udovicu u crnini, koja je izgledala kao da e svakog asa briznuti u pla. Mislim da nije nita starija od mene. Ne znam ta bih radila kada bi se tebi neto desilo. Kad stignemo tamo, nee me utnuti zbog neke bogate i otmene Amerikanke, je li?

Do joj stee aku i prasnu u smeh. Pojma nemam odakle ti takve ideje, Mej. Nas dvoje emo zauvek ostati zajedno, kao da smo prilepljeni tutkalom, veruj mi na re. Nita ne moe da nas rastavi, sve dok nam ne kucne sudnji as.

* * *

6

Selesti ta nedelja nije donela nita novo ili zanimljivo. Bilo joj je muka pa je bez apetita prebirala po tanjiru dok se stara gospoa Grant odvano hvatala u kotac s probavnim problemima. Selest se u mislima pripremala za povratak na strogu branu rutinu i dunosti koje je ekaju u Akronu, to ju je ispunjavalo strepnjom. Jedino emu se radovala bio je ponovni susret s Rodijem.

Popodne je provela sluajui brodski orkestar, etajui po palubi i udiui sve vazduh, sve dok nije kucnuo as da se spremi za jo jedno paradiranje kroz trpezariju Titanika.

I dalje je nosila majin dvodelni, crni svileni kostim s kragnom i manetnama s ahatnim perlicama, odeu koja je mirisala na dom i dim iz oeve lule. Zar je neko od ovih ljudi uopte primeivao da svake veeri nosi istu garderobu? Na kraju krajeva, ona je bila dama u crnini, a ne ena koja je pretendovala da bude balska lepotica. Ipak, nervirala ju je sva ta pompa koja je pratila ritual obedovanja; uloila je dovoljno napora da sredi kosu bez pomoi brodske sobarice ili stjuardese. Morala je neto da uradi sa olabavljenim krajevima, koji su se u dodiru s vlanim morskim vazduhom pretvarali u gnezdo zamrenih lokni.

Nije bila gladna, ali je strpljivo sluala ljupke serenade i valcere, muziku koja je trebalo da je ispuni spokojem. ivahnije melodije bile su rezervisane za kasnije, kada doe vreme za ples.

Muzika je uspela da je oraspoloi, ali kada su pred nju izneli kitnjasti brodski jelovnik, hrabrost ju je naprasno izdala. Niko nije mogao da savlada ak deset jela, mada je gospoa Grant opet junaki prihvatila izazov. Selest je napravila grimasu. Sigurno e joj ponovo pozliti, pomislila je. Na kraju se odluila za bistri bujon konsome Olga, poiranog lososa s muslin sosom i pilei

sote, ali nije smela da se suoi s glavnim jelom od jagnjeeg, goveeg ili pajeg mesa. Preskoila je romenski pun, okusila nekoliko zalogaja peenog golubljeg mesa i hladnog preliva sa parglom, ali kada je na red doao pt de foie gras, odnosno pateta od crne digerice, morala je da objavi kapitulaciju. U njenom elucu ostalo je jo samo malo mesta za breskve u artrez eleu. Pila je iskljuivo vodu, odbijajui bogat asortiman probranih vina koja su pratila svako jelo. Jako vino udaralo joj je u glavu i dovodilo u plaljivo raspoloenje.

Grover bi sigurno insistirao da novac koji je izdvojio za kartu bude to bolje iskorien. Ali Grover nije tu, prkosno je pomislila.

Gospoa Grant je ve negde oko deset sati bila u polusnu, a Selest se opijala amorom smeha, brbljanjem i zveckanjem vinskih aa, traei pribeite u veselom romoru pre nego to se nad njom nadvije jo jedna no i ponovo ostane preputena sebi i sve crnjim mislima. Svetlucanje dijamanata pod svetlou upaljenih lampi, miris pariskih parfema, utanje svile i perja... bila je to prava gozba za duu. Svi su delovali oputeno i glamurozno, ali Selest u tome nije mogla da pronae ni trunku zadovoljstva. Srce joj nije bilo u trpezariji prve klase, s tim rajskim izobiljem i zlatnim dekorom u stilu Luja XVI. Ono je i dalje udelo za onim to je ostavilo za sobom.

Ve joj je dojadilo da sedi s gospoom Grant, koja je bila tvrda na uima i uporno pokuavala da je oraspoloi raznim traevima.

Zna, ovo ti je neto kao privatni klub. Svi se oni prvo okupljaju u Parizu, ili u Kairu... gde god stignu. Kapetan Smit je njihov miljenik i zato su se sjatili ovde. Putuju samo s njim i ni sa kim drugim. Poznato je da on jo nikada nije doiveo neku nesreu.

,,A onaj incident dok smo naputali Sautempton? upitala je Selest. Kao to si videla, nita se nije desilo, zahvaljujui srenoj zvezdi kapetana

Smita. Selest je znala da nije bilo svrhe da se raspravlja s njom. Bilo joj je toliko

dosadno da je jedva suzbijala zevanje. Ponovo se nakostreila zbog injenice da ona, ugledna i udata ena, nije smela da sedi sama. elela je da izbegne nepotrebnu panju imunih samaca koji su radoznalo piljili u njen sto. Naravno, ti mukarci bili su okrueni klikom kikotavih ena, ali ih to nije spreavalo da flertuju i s njom, iako je po njenoj odei bilo oigledno da je u alosti. Morae da ih dri na odstojanju jo tri noi.

Kada se vratila u kabinu, jedna od brodskih stjuardesa dola je da joj pomogne da se spremi za poinak. ena je prosto prsnula u smeh kada je Selest zastenjala, drei se za prepun stomak.

Jo niste sve videli, gospoo. Bliimo se avoljem ponoru, podruju ledenih bregova i nemirnog mora.

,,Oh, potedite me tih pria!, odvrati Selest, takoe prasnuvi u smeh. Kako sad da zaspim?

Ah, to sigurno nee biti problem. Nema boljeg recepta za uspavljivanje od bogatog obroka, sveeg vazduha i orkestra gospodina Hartlija.

Selest je zaista uspela da zadrema, ali probudila se negde oko ponoi, kada je eludac poeo da je kanjava zbog prekomerne prodrljivosti. Osetila je neko podrhtavanje i drmusanje, a potom i trzaj koji je bio dovoljno snaan da kristalni bokal s vodom zazvei i da aa sklizne preko stoia od mahagonija. Brodski motor poskoio je poput voza koji se zaustavlja u stanici. Moda jo sanja? Okrenula se na drugu stranu, ozlojeena tim ometanjem, spremna da ponovo zaspi, ali je tada zaula buku iz hodnika. To nije bila larma pripitih putnika koji su se vraali s terevenke, ve uspanieni bat stopala i treskanje vratima koja su se munjevito otvarala i zatvarala. Istog asa se razbudila, slutei nevolju.

ta se deava? povikala je, navlaei japanski svileni kimono preko spavaice i jurei ka vratima. Odmah je pomislila na nagluvu gospou Grant, ija se kabina nalazila malo nie niz hodnik. Da li je ona bila svesna onoga to se deava?

Brod je udario u ledeni breg, doviknu joj neki glas. ,,Ne, nipoto! Molim vas da ne paniite!, povika ista ona stjuardesa koja

joj je pre nekoliko sati pomogla da se raspremi. Nema razloga za uzbunu, ali bi bilo poeljno da, za svaki sluaj, izaete na palubu. Molim vas da se toplo obuete i da ponesete pojaseve za spasavanje. Pomoi u vam ako ne moete da ih dohvatite.

Selest je na brzinu ogrnula crni aket, navukla suknju preko spavaice, pronala debeli kaput i krzneni ogrta i obula izme. Bez trunke razmiljanja, zgrabila je tanu, Rodijevu fotografiju i prstenje koje je dobila od Grovera. Sve drugo moglo je da saeka dok se uzbuna ne okona.

Krenula je za povorkom putnika odevenih u urbi, pitajui se kuda su ih vodili. Nita nije ukazivalo na to da su doiveli brodolom, ali hodnici su odjednom bili prepuni brodskih posluitelja koji su proveravali da li su putnici propisno opremljeni i usmeravali ih ka amcima za spasavanje. ta se, zaboga, deava? Zato su ih usred noi podigli iz postelje? Osetila je kako joj se utroba gri od zebnje. Zar je mogue da se desilo nezamislivo? Da li je ovo samo bezbednosna veba ili neto mnogo ozbiljnije?

7

Mej jo nikada nije provela tako veselo nedeljno vee. Lupkala je stopalima u ritmu muzike koja se razlegala kroz salun, uivala u zvucima harmonike i benda i toptanju drvenih onova i izama o pod, posmatrala parove koji su izvodili neke okretne strane plesove i maliane koji su se razdragano klizali po podu, kao to bi radili i u svim crkvama i dvoranama na svetu, vrzmajui se odraslima oko nogu.

Ona i Do izali su pre odlaska na spavanje u etnju po palubi da bi posmatrali zvezde, ali bilo je previe hladno da bi dugo ostali tamo, naroito ne s bebom koja je spavala na Doovom ramenu.

Pogledaj to more zvezda! Ono tamo je Orionov pojas, rekao je Do, pokazujui ka svetlucavom sazveu. ,,A ono je Severnjaa, po kojoj se orijentiu svi pomorci. Jesi li sad malo oputenija, ljubavi?

Malo, ali mislim da je bolje da se vratimo u kabinu i preguramo jo jednu no, odgovori Mej. Jedva je ekala da se ponovo domogne kopna. Nije imala elju da se ikada vie otisne na puinu.

Hou da zapamtim svaki trenutak plovibe. Ko je mogao da pomisli da emo se nas dvoje otisnuti preko okeana? Ne bih menjao ovo iskustvo ak ni za sav aj koji se uzgaja u Kini.

Nadam se da se neemo pokajati zbog nae odluke, turobno odgovori Mej.

ta to treba da znai? Nisi se valjda predomislila? Naravno da nisam, samo... Nedelju dana na otvorenom moru! To je

stvarno previe. Treba izdrati ovu hladnou i udaljenost od kopna. Bilo je besmisleno da se pretvara da je uspela da potisne nervozu. Najgori deo putovanja tek je sledio. ula je kako putnici iz brodskog bara pominju ledene bregove i talase visoke poput crkvenih zvonika. Mada je znala da je to bilo samo naklapanje pripitih jezika, nije mogla da odagna pomisao da u tim priama postoji i zrnce istine.

Gde ti je avanturistiki duh? Zato uvek mora da me mlati mokrom krpom?

Oprosti, ali ne mogu da potisnem ono to oseam, odgovori Mej na ivici suza. Nije lepo da mi se smeje. To je jednostavno jae od mene.

Znam. I ne volim te nita manje zbog toga to si takvo zakeralo, ree Do, privi je uz sebe i pomazi je po obrazu. ,,Pa ti si se skroz smrzla. Izvini, ljubavi. Idemo nazad u kabinu da te estito zagrejem. Oboje su prsnuli u smeh.

Pripazite na ponaanje, mladiu. Upozoravam vas da sam ja asna i udata ena.

A ja sam oenjen mukarac, to znai da nas nita ne spreava da se malo poigramo.

Mej je spavala dubokim snom, zasiena suprugovom ljubavlju, sveim vazduhom i bogatom hranom, a mala Elen nastavila je vrsto da spava u kolevci ak i kada su Mej probudili udni zvuci iz hodnika. Vrata su treskala na sve strane, a neko je lupao i pred njihovom kabinom. Do je skoio iz kreveta i izjurio u hodnik, zadravi se dovoljno dugo da se Mejina strepnja jo vie raspali.

ta se deava? Jesu li to neki pijanci?, doviknu ona. Teko njima ako mi probude bebu!

,,Ma nije to, odgovori Do. Izgleda da smo nabasali na ledeni breg. Moramo da se obuemo i stavimo pojaseve za spasavanje... za svaki sluaj, uteno je dodao. Hajde, ljubavi, dobro se utopli. Napolju nije ba prijatno.

Koliko je sati? Ja nita nisam osetila, a ti? Mej se teturavo pridie na noge, odjednom svesna da pod nije ravan kao pre. ta to izvode? Zato nas ovako maltretiraju usred noi?

Samo se obuci i postupi po nareenju. Dobro uukaj Elen. Ne bi valjalo da se sada prehladi, zar ne? Mada je Do zvuao pribrano, Mej je mogla da nazre pritajen nemir u njegovom glasu.

Poela je da grabi sve to bi joj palo aka, navlaei demper, jaknu i toplu suknju preko spavaice. Obula je izme, povezala kosu i unula je ispod vunene kape. Nije elela da se njen najbolji slamnati eir pokvasi. Uskoro e se ionako vratiti dole.

Jesi li poneo pare, Do? ,,Ne brini. Sve je u mom novaniku, zajedno s kartama i Dordovom

adresom. Kreni za mnom i ne gubi me iz vida. Ovo je verovatno samo veba. Mada su se trudili da ne probude Elen, devojica je poela da se mekolji i

plae dok su joj navlaili odeu. Mejino srce lupalo je uspanieno. ta ako ovo nije veba? ta ako je uzbuna stvarna?

U hodniku je vladao neopisiv haos. Ljudi su urlali na stranim jezicima, laktajui se i gurajui se. Brod je ponovo posrnuo i svi su zavritali. Da nisu ili u pogrenom pravcu? Mej se na brzinu orijentisala, zakljuivi da je trebalo da krenu na drugu stranu da bi izali na palubu. Pokuala je da se probije u suprotnom smeru, ali trud je bio uzaludan. Rulja ih je povukla za sobom i uskoro su bili postrojeni u jednoj od trpezarija, gde je posada proveravala da li svi imaju pojaseve za spasavanje.

ta se deava?, doviknu Do jednom stjuardu. Nemate razloga za brigu. Oeali smo se o ledeni breg pa je malo vode

ulo u brod. Kapetan je naredio da ene i deca krenu ka amcima za spasavanje, isto predostronosti radi. Treba samo strpljivo da stanete u red i da obuzdate paniku.

Brod je isputao udne kripave zvuke, a svetla su se naizmenino palila i gasila. Neki putnici poeli su da vrite, zahtevajui da se otvore velika vrata od kovanog gvoa, ali stjuardi su ostali vrsti.

,,Za ime boje, pustite prvo ene i decu da izau na palubu!, povika neki stari Irac.

,,Ne mogu to da uradim dok ne dobijem nareenje, doviknu stjuard koji je stajao na suprotnoj strani. Mej je primetila paniku na njegovom licu i istog asa shvatila da se deava ono najgore.

Do, ako budemo ekali na njega, neemo se ivi izvui odavde, proaptala je. Sigurna sam u to. Znala sam da neto nije u redu sa ovim brodom im sam ga ugledala. Hoe li bar sad da mi veruje? Ne smemo vie da ekamo. Ako mislimo da ostanemo ivi, moramo odmah da krenemo.

8

Putnike iz prve klase sproveli su kroz hodnike i okupili na palubi za etnju. Brodski oficiri uurbano su marirali gore-dole, usmeravajui ih ka odgovarajuim poloajima. Zar se to stvarno deava, pitala se Selest. Nigde nije primetila gospou Grant, ali nije imala razloga da sumnja da su je stjuardi na vreme probudili, ba kao i nju. A tada je, na sveopti uas, pred putnike banuo jedan od brodskih loaa, s aavim licem prekrivenim krvlju i opekotinama. Jedna aka bila mu je obogaljena, sa iskidanim prstima. Nije izustio ni rei, samo je mahao pesnicom.

Najblii oficir munjevito je pritrao i odvukao ga u stranu. Skloni se odavde!, dreknuo je, ali se jedan od putnika ve ustremio ka njima.

Jesmo li u opasnosti?, upita povreenog loaa, ispreivi se ispred svoje supruge i sina kako bi ih potedeo stravinog prizora.

Nego ta! U vrakoj opasnosti!, zaurla loa. Tamo dole je pravi pakao! Brod tone!

Selest je osetila kako je preplavljuje talas munine i straha. To se stvarno deava. Oficiri su se munjevito olcrenuli ka uvarima, nareujui im da zauzmu svoje poloaje i da vie nikog ne putaju na palubu. Bilo je ve jedan posle ponoi. Vazduh je bio opako hladan, a zvezde su ledeno sjajile.

Selest je nastavila da trai gospou Grant, ali nje nije bilo na vidiku. ,,Moram da se vratim, rekla je probijajui se ka stepenitu. Tamo je jedna stara dama. Ona ne uje dobro... Meutim, u tren oka su je potisnuli nazad ka palubi, gde su mornari ve razmotavali konopce kojima su amci za spasavanje bili privreni za dizalice.

Nee valjda da nas spakuju u te amce?, prestravljeno upita neka ena. Moram da pronaem gospou Grant, ponavljala je Selest za sebe,

ponovo kreui ka stepenitu. Moda nije ula nareenje. Jedan oficir se isprei pred njom. Nigde vi ne idete, gospoice. Ali ona je stara i gluva kao top! Stjuardi e se pobrinuti za nju, a vi ostanite tu gde ste! ta je drugo mogla da uradi? Stajala je u zbijenoj svetini, okruena enama

koje nisu bile tako propisno utopljene kao ona. Neke su grevito stiskale maliane umotane u ebad.

Sputajte amce!, povika hor glasova. Prvo ene i deca!, doviknu jedan od oficira s mrkim izrazom na licu.

Samo ene i deca! Selest je posmatrala kako muevi i oevi instinktivno uzmiu, posluno

gurajui svoje porodice ka amcima za spasavanje. Neke od ena su se privijale uz mueve, odbijajui da krenu ka amcima koji su se ljuljali u vazduhu.

Hajde, mila, kreni... Ja u se posle ukrcati, zajedno sa ostalim mukarcima. Molim te, misli na decu, govorio je jedan od putnika, prebacujui

usnulo dete u naruje mornara koji je ve bio u amcu, znajui da njegova supruga nee imati drugog izbora nego da krene za svojim edom.

Selest je poela da uzmie zajedno s mukarcima. Nije dolazilo u obzir da se meu prvima ukrca na neki od tih krhkih drvenih amaca. Nee valjda da ostavi onu bespomonu staricu? Tada je jedan mladi, primetivi upranjena mesta, poeo da se probija otpozadi, spreman da uskoi u amac. Brodski oficiri su ga munjevito povukli nazad. Saekaj, sinko! Prvo ene i deca!

Dva amca poela su da se sputaju, nestajui s vidika. Selest je zaprepaeno primetila da je jedan bio skoro prazan. Nije mogla da se pomeri. Oajno je arala oima, nadajui se da e negde meu tom ruljom spaziti gospou Grant.

Kada je trei amac bio polupun, jedan mornar uhvati je za ruku. Vreme je da krenete, gospoo, naredio je.

Selest se ukopala u mestu. ,,Ne mogu! Moete i morate!, odbrusi mornar. Zgrabi je oko struka, povue je

unapred i praktino baci na amac. Selest je bupnula na drveni pod, ali se brzo pribrala i zauzela jedno od mesta. Podigla je pogled, primetivi kako neke od njenih saputnica kolebljivo uzmiu, privijajui se uz mueve i odmahujui glavom, dok se ona sputala ka moru, promiui pored niih paluba. Ljudi su provirivali kroz brodske otvore, oajniki maui rukama i molei za pomo, ali amac se nije zaustavljao da ih primi.

Nije imala snage da pogleda nanie. amac se mahnito ljuljao, a deca su vritala od straha. Drveno korito pljusnu o povrinu i pred njenim oima izronie ledeni bregovi nalik na ogromne plave planine. Jedan je imao dva prelepa vrha, ali oni su delovali jezivo i zlokobno nad mranom, smrznutom vodom. Tek kada je amac poeo da se udaljava, primetila je da je dinovski brod bio nagnut pod neprirodnim uglom, a da su elektrina svetla treperila na svim palubama i iza svih prozora. ula je kako orkestar gospodina Hartlija svira regtajm melodiju. Muzika je lagano uzmicala pred turobnijim zvucima koji ispunie noni vazduh. Odjednom je shvatila da se ona spasla, a da su oni koji su ostali na brodu osueni na propast. I tek tada, dok joj se otar bol razlivao kroz skoni zglob i dok su joj do uiju dopirali poslednji taktovi sablasne muzike, u njen paralizovani um konano se probila spoznaja da to nije san, ve poetak nezamislivog komara.

9

Privijajui malu Elen uz grudi, Do je gurao Mej nazad odakle su doli. Probili su se kroz lavirint brodskih hodnika, proli kroz jedna otkljuana vrata i izali na gornju palubu. Tamo su zatekli kolone postrojenih ljudi, a odnekud iznad njih dopirala je muzika. Meutim, na toj palubi nije bilo amaca za spasavanje.

Neki mukarac u uniformi otvorio je jo jedna vrata prve klase i naredio enama da krenu ka velianstvenom stepenitu koje je vodilo ka narednoj

palubi, ali mukarci su krenuli da se guraju za njima, ne elei da budu razdvojeni od svojih prestravljenih porodica.

inilo im se kao da koraaju kroz neku sablasnu vilinsku zemlju. Lusteri su se njihali, prelepi tepisi pruali su se dokle god je pogled dosezao i nigde nije bilo ni ive due, izuzev brodskih posluitelja koji su trkarali tamo-amo, usmeravajui ih navie. Do je zabezeknuto zurio. To je bio neki sasvim drugi svet. Iza jednih vrata nazreli su grupu mukaraca u veernjim odelima, koji su leerno puili skupocene cigare, uopte se ne obazirui na oajniki stampedo i mahnite povike brodskih posluitelja. Neki su igrali karte, kao da su imali sve vreme ovog sveta, dok je veliki pozlaeni sat iznad kamina otkucavao dva sata posle ponoi.

Mej je osetila kako se brod naginje pod zabrinjavajuim uglom. Skupoceno staklo lomilo se svud oko njih, stone lampe su se preturale, stolice su klizile preko poda dok su se probijali kroz zlatni foaje i Dvoranu palmi. Odozgo je dopirala regtajm melodija. Gde su nestali svi ti ljudi?

Ovo mi se nimalo ne dopada, Do. Samo guraj dalje, ljubavi. Elen je bezbedna kod mene. Najbolje je da

radimo onako kako kau. Siguran sam da je tamo gore sve propisno organizovano.

Tada ih je zapuhnula iznenadna struja hladnog vazduha i narednog trenutka obreli su se na otvorenoj palubi, meu mnotvom uplakanih ljudi koji su se privijali jedni uz druge.

Gde su amci za spasavanje?, upita Do zapanjeno zurei u prazne sohe2. Dobro pitanje, mome, odgovori osoran kotski glas. Svi su ve otili.

Nita nije ostalo za bednike poput nas. Brod se jo vie naherio. Mej se pribila uz Doa, pokuavajui da suzbije

paniku. ta emo sad da radimo? Nije se usuivala da zamisli ono to ih eka.

Bila je prestravljena pomilju da e morati da plivaju kroz ledenu i mranu vodu, ali ako ostanu na brodu i utope se...

,,Na levom boku ima jo amaca, povika neki putnik. Poite za mnom! Svi su poeli da bauljaju preko naherene palube, trudei se da ostanu zajedno. Kada su stigli do levog boka, ustanovili su da ni tamo nije bilo amaca za spasavanje, ve samo nekoliko pomonih amaca s platnenim bokovima, koje je grupa mukaraca bezuspeno pokuavala da sklopi.

Vratite se na desni bok, naredio je jedan mornar. Tamo ima jo pomonih amaca. Tada se iznenaeno okrenu ka Mej i njenoj devojici. ta vi traite ovde? ene i deca su odavno evakuisani!

Do je pokuao da je izvue iz rulje, ali ona je stajala kao ukopana. Ovo ne sluti na dobro... Za nas nita nije ostalo, zar ne? Poela je da vriti od

2 Soha ravasti drveni podupira, leite za amce na brodu. (Prim. prev.)

panike. Koliko je potrebno da se brod prevrne i da ih sve zajedno baci u zaleeno more?

Sigurno ima jo amaca. Ne bi nas valjda izloili ovakvoj opasnosti... pogotovo ene s malom decom!, povika Do smrknutog lica, privijajui vre Elen uz sebe. Jedva odravajui ravnoteu dok se brod sve vie naginjao, odluno se okrenuo svojoj supruzi. Moramo da skoimo, Mej. Elen e biti bezbedna sa mnom. Privrstio sam je za kaput. Moramo odmah da krenemo, dok u blizini jo ima spasilakih amaca koji nas mogu izvui iz vode!

,,Ne idem nikud bez tebe!, prestravljeno zavrita Mej, pogleda prikovanog za more koje se penjalo sve vie.

10

Selest je posmatrala dramu koja se odvijala pred njenim oima, zurei u smrskani brod koji se sve vie naginjao, idui u susret neminovnoj sudbini. Vie nije oseala ak ni studen u vazduhu. Srce joj je divlje lupalo dok je posmatrala mukarce koji su skakali u vodu, pokuavajui da doplivaju do njih.

Moramo da pobegnemo pre nego to stignu do nas, zavrita ena koja je uz grudi privijala pekinezera. Potopie nas ako ponu da se pentraju na amac.

Ali moramo da spasemo te ljude! amac nije pun, pobuni se Selest. Ima dovoljno mesta. Ne moemo tek tako da odveslamo i da ih prepustimo sudbini.

,,Ne elim da putnici iz potpalublja sede pored mene, nastavila je ena s pekinezerom. Nikad se ne zna kakve boletine mogu da nam prenesu.

Selest nije mogla da veruje roenim uima. Ista ta ena je koliko tog jutra sedela pored nje, zurei pobono u partituru s crkvenim himnama. Zajedno su pevale Veni Oe, to spas donosi...3

,,Ne sluajte njene kojetarije, povika Selest. Moramo da pomognemo tim nesrenicima.

Mukarci su jo snanije zaveslali, odluni i nepokolebljivi. Povici putnika osuenih na smrt, vapaji i grmljavina posrnulih motora

postajali su sve glasniji. Gomila plutajuih stvari poskakivala je na talasima; slomljene lealjke, prosut prtljag i drvene daske otrgnute s palube ubogi ostaci nekada velianstvenog broda blokirali su put brodolomcima koji su oajniki pokuavali da se probiju kroz ledenu vodu.

,,Za ime boje, stanite! Preklinjem vas da stanete u ime svega to vam je sveto! Moramo da saekamo te ljude! ta biste uradili da se meu njima nalaze vae supruge, ili deca, ili muevi? Zar ete ih ostavili da umru?, vikala je Selest, nadajui se da e se mornari posramiti i okrenuti amac na drugu stranu.

3 Orig. Eternal Father, strong to save. Prvi stih himne Vilijama Vajtinga (1825-1878), koja se

obino naziva For Those in Peril on the Sea. Prihvaena je kao hrianska himna, ali i kao nezvanina himna britanske i amerike mornarice. (Prim. lekt.)

I zaista, mukarci su utke, jedan za drugim, poeli da diu vesla i zaokreu amac ka nastradalom brodu. Selest je smerno povila glavu, preplavljena olakanjem. Moda e uspeti da spasu jo neki ivot.

11

Mej se sledila od panike, suoena s nemoguim izborom. Dok je more lagano nadiralo, potapajui palubu za palubom, u uima su joj odjekivali povici putnika koji su mahnito pokuavali da se doepaju bezbednosti. Drugi su kleali na palubi, molili se i drali za ruke, uzdajui se u udo koje se nikada nee desiti.

Moramo da skoimo, ljubavi, ree Do i zgrabi je za ruku. ,,Ne mogu! Mej se tresla od straha, ali Do je ostao neumoljiv. Mora! Zbog nae Elen! Moramo da joj pruimo ansu! Uhvati me za

ruku pa emo zajedno skoiti. Sada samo Bog moe da nas izbavi, zagrcnuo se Do. Talasi su kuljali ka brodu, sve vie se podiui.

Zna da ne umem da plivam! Ume. Ja sam te nauio, sea se? Pojas e te odrati na povrini. Mora

da pokua. ,,Ne mogu. Moe, zajedno emo. Nismo valjda prevalili ovoliki put da se na kraju

utopimo kao pacovi. Njegove rei ispunile su je besom. Da umru? Ko je pominjao umiranje? Ne

mogu tako da skonaju, da ih proguta ogromni okean. Videla je ta se desilo s onima koji su ve skoili. More je vrvelo od plutajuih pojaseva za spasavanje koji nikoga nisu uspeli da spasu. A opet, Do je bio u pravu. Moraju da skoe. Na kraju e svi zavriti u moru, na ovaj ili onaj nain.

Uhvati me za ruku i poeli nam sreu. A ako nam srea okrene lea, sreemo se u raju. Tamo vie nita nee moi da nas razdvoji.

Tada se niotkuda podie ogroman talas koji ih potpuno prekri i zbrisa s palube. Ledena voda zapljusnula joj je telo poput kie ledenih bodea, ostavivi je bez daha dok je oajniki pokuavala da izroni na povrinu, arajui pogledom kroz pomrainu sa nadom da e negde spaziti Doa.

Pokuala je da vriti, nezgrapno mlatarajui rukama kako bi se pokrenula. Pojas je nekim udom uspeo da je odri na povrini. Voda joj je tutnjala u uima, priguujui sve raspoznatljive zvuke. Ruke su joj postale kao slomljeni propeleri, a natopljena odea sputavala joj je kretanje dok se udaljavala od broda. Morala je da ih zadri u vidokrugu, ali svud oko nje bio je mrak i bilo je uasno hladno.

Tokom jednog beskrajno usporenog trenutka inilo joj se da je spazila obrise neije glave, ali more je bilo preplavljeno ljudima, koji su plutali poput olupina, s licima okrenutim nadole. Njeni udovi refleksno su pokuali da plivaju, gonjeni raspomamljenom panikom, ali bili su teki poput olovnih tegova, a njeni zamasi previe slabi da bi je pogurali kroz ledenu vodu koja ju je pritiskala

poput gvozdenih stega. Borila se za vazduh, poskakujui na vodi i oajniki traei Doa koji je plutao sve dalje i dalje, van njenog domaaja. Nastavila je mehaniki da mlatara rukama poput maine, koristei poslednje mrve snage. Ponovo je nazrela Doovu glavu i malu Elen, ije je telo plutalo po povrini kao neki dronjavi zaveljaj. Oajniki je pokuavala da ih stigne, ali Elen se ve gubila u daljini, a Doova glava naprasno je iezla s vidika. Morala je da uhvati svoju bebu. ,,Dolazim!, htela je da vikne, ali joj je slana voda nadirala u usta, guei njene vapaje. Svest joj se umrtvila, a telo obamrlo. Nada se gasila i ve je bila na izmaku snaga.

Svud oko sebe videla je samo mrak i smrt, beivotna lica sa oima koje su zurile u okrutne zvezde. Po vodi je plutala gomila buradi, flaa, kofera, kofa za ugalj, saksija, lealjki. Nije mogla da se probije kroz njih. Nije mogla da pronae Doa.

Uzmi me, Gospode, molila se. Neka more i mene proguta zajedno s njima. emu ivot ako oni odu, a ona ostane? Dolazim! Dolazim! Glas joj je postajao sve slabiji, ali pojas ju je uporno odravao na talasima koji su je nosili sve dalje i dalje od mesta gde je poslednji put spazila svoje najmilije. Prsti su joj utrnuli, previe smrznuti da bi mogla da se uhvati za plutajue ostatke. Pojasevi za spasavanje promicali su pored nje, prazni i beskorisni, dok je morska studen isisavala poslednje trake ivota iz njenog tela. Svetlost joj je zgasnula u oima, a glas joj se pretvorio u apat dok se predavala nemilosrdnom moru.

12

Spasilaki amac zavukao se jo dublje meu olupine i neko je podigao baklju, rasterujui pomrainu i tragajui za preivelima.

Evo neke ene! Usne joj se pomeraju. Tako je sitna. Mornar je dohvatio plutajue telo i povukao ga ka amcu, a onda mu je drugi mornar pomogao da utopljenicu izvuku iz vode.

Selest je zaboravila na svoje muke i hladnou dok je sirotici masirala telo, pokuavajui da je vrati u ivot. Devojka je nakratko otvorila oi. Slabano je odmahnula glavom, mrmljajui rei protesta.

,,Ne... ne... moja beba je u vodi... idite po njih... Do... pustite me! Selest ju je brzo pokrila rezervnim ebetom. ,,Ne, aptala je devojka, vratite se... moja beba... pustite me... Do, dolazimo. Pokuala je da se uspravi, ali su joj ake bile toliko smrznute i zgrene da nije mogla da isprui ni prst.

Stavite je u dno s onom pokojnicom. Zar ne vidite u kakvom je stanju? Nee jo dugo izdrati.

,,Ne! Ja u brinuti o njoj, odluno ree Selest. More joj je odnelo bebu. Za ime sveta, stanite da je potraimo.

Hoe li neko da uutka tu bezumnu enu?, doviknu neki glas ispod obmotanog ala.

Nema nam spasa ako ponemo da skupljamo izgubljenu decu i davljenike! Otii emo na dno zajedno s njima!, dangrizala je ena s pekinezerom.

Umukni, kuko sebina! Kako se usuuje da sebe naziva hriankom? Kako moe da bude tako bezduna?, odbrusi Selest s takvom estinom i samouverenou da je iznenadila ak i samu sebe. Ova sirotica je izgubila sve to je imala, a ti sedi tu i zvoca, mislei samo na sebe i to tvoje pseto. Moramo da se vratimo i spasemo jo nekog.

ao mi je, gospoo, ali ne smemo dalje. Kada brod potone, a to e se desiti svakog asa, vrtlog bi mogao da nas povue, doviknu jedan mornar. Spasli smo nekoliko ljudi. Ni sam ne znam kako je ova cura uspela toliko da izdri u ledenoj vodi, ali mi smo uinili sve to smo mogli. Ne smem da rizikujem ivote ostalih putnika. Hajde, na vesla!

Devojka je plakala i drhtala itavim telom dok ju je Selest umotavala u jo jedno ebe. Hajde, glavu gore. Budi hrabra, kao to dolikuje jednoj Britanki. Sada si na bezbednom. U toj stranoj i neprozirnoj tmini, toplina ljudskog dodira bila je sve to je mogla da joj prui. Moramo da ostanemo pribrani.

Dok je teila devojku, primetila je neko komeanje na povrini i neija ruka izroni iz vode, bacivi natopljeno ebence u krilo prestraenog deaka. Uzmite to dete!, povika grubi muki glas. Selesti se uinilo da je pod svetlou fenjera nazrela traak bele brade.

,,To je kapetan... Gospodine! Kapetane Smite! Popnite se u amac!, povika jedan od mornara, pruajui ruku mukarcu u vodi.

Kapetanova ruka se na trenutak zadrala u vazduhu, a potom se povukla. Sreno, momci. Obavite asno svoju dunost.

Usledila je napeta tiina. Dajte dete majci, povika mornar i mali zaveljaj munjevito krenu preko

amca, prelazei iz ruke u ruku, sve dok nije stigao do devojinog naruja. Bebu su odmah umotali u suvu ebad i devojka ju je zahvalno privila uz grudi, naprasno probuena iz mrtvila. U pomraini je opipala bebino lice i smrznute obraie, oslukujui svaki njen udah. Vrisnula je od olakanja kada je beba zaplakala.

Bog ih je u svojoj neizmernoj milosti ponovo sastavio, pomisli Selest. Bio je to tako udesan dogaaj meu svim uasima kojih se te noi nagledala. ta bi ona da se to desilo Rodiju? Hvala bogu to ga nije povela sa sobom. Grover je bar ovog puta bio u pravu to joj je uskratio svoj pristanak. Kako bi mogla da nastavi da ivi da ga je izgubila na puini?

Selest je kiljila kroz tamu, naginjui se preko ivice amca, svesna da je u toj ledenoj vodi bilo jo mnogo izgubljenih beba i oajnih roditelja. Koliko e njih uspeti da preivi tu jezivu no? To niko nije mogao da kae, ali je ona zasigurno znala jednu stvar: nakon tog stranog iskuenja i svega to je videla te noi, njen ivot nikada vie nee biti isti.

13

Mej je grevito drala bebu, stiskajui je kao sam ivot, jo ne uspevajui da poveruje u udo koje ju je zadesilo, ali joj je oseaj neizmernog olakanja polako vraao snagu i utrnulost se povlaila pred peckavim bolom. Okruena ledenom tminom, oseala je da je beba topla i iva, i ula je njeno mirno, usnulo disanje. Kada bi samo mogla da skloni te slojeve platna i da poljubi njen paperjasti obrai. Meutim, nad Atlantikom se nadvijala takva studen da nije smela da pomeri ebad.

Beba je mirisala na more, ulje i so. Mej je podigla pogled ka zvezdama koje su jezdile preko modroplavog neba, zahvalivi Gospodu to je izbavio njenu milu devojicu. Ipak je i na ovom svetu bilo milosti.

Kako je ovako lepa no mogla da donese toliku nesreu?, proaptala je mlada ena koja je sedela pored nje, dama s crnim eirom ispod koga su provirivali pramenovi kestenjaste kose. Zajedno su posmatrale kako se jedan kraj broda izdie u samrtnikoj agoniji, ocrtavajui se na horizontu poput crnog prsta koji je optuivao nebesa za podlu izdaju. Tada se nad morem prolomila nova salva prestravljenih vapaja; i poslednji putnici bacali su se s palube, mlatarajui po vodi i davei se, dozivajui svoje majke, i Boga, i sve svece, preklinjui ih za milost. Mej je znala da e je ti glasovi progoniti do kraja ivota.

Vratite se! Molim vas, vratite se!, zavapile su obe ene. Moj mu je jo uvek u moru, dodala je Mej.

Kao i polovina broda, dreknu jedan od mornara. ,,Mi smo uradili koliko smo mogli. Opasnost je prevelika. Za njih vie nema nade.

Mej se okrenu na drugu stranu. Vie nije mogla da posmatra taj prizor. Nemono je privila bebu uz grudi, pokuavajui da prigui vapaje davljenika.

,,Za ime boje, pomozite im!, povika ena pored nje. Gde e vam dua? Umuknite obe! Ona je dobila svoju bebu, zar ne? Vie ne moemo nikog

da primimo inae emo potonuti! uvajte snagu, gospoo. Pred nama je duga no, naredi neki promukli

glas. ena u crnini utueno obori ramena, tiho drhtei dok su posmatrali kako

dva dimnjaka tog velianstvenog levijatana tonu u more. Brod se raspukao na dva dela; jedna polovina nestala je pod vodom dok se druga izdigla uvis poput ispruenog prsta i potom glatko skliznula u dubine, kao da je to bila najprirodnija stvar na svetu. Mej je ljuljukala svoju devojicu, zahvalna za toplinu i utehu koje je pronala u njoj.

Ako je Elen bila na bezbednom, moda je i Do uspeo da se spase. Srce joj je ivnulo od nade pri toj pomisli. Da poem i dolinom sena smrtnoga, neu se bojati zla, mrmljala je, molei se za sve izgubljene due i verujui da je Do sigurno na nekom drugom amcu. Ponovo je podigla pogled, oslukujui vapaje koji su postajali sve slabiji i udaljeniji, sve dok se nisu rasplinuli u sablasnoj tiini.

Svi su otili, proaptala je mlada ena pored nje. Njihove muke su okonane, a nae tek poinju. Mornari nisu hteli da viu na tebe. Strah nas tera da radimo strane stvari. Hvala bogu da je tvoja beba spasena. Hajde, momci, zaveslajte ka ostalim amcima. Neko je sigurno krenuo u potragu za nama.

Tako je, gospoo. Neko nas sigurno trai i zato moramo da se drimo zajedno, doviknu mornar koji je upravljao njihovim amcem. Fenjer se lagano klatio na pramcu.

Ubrzo su se pridruili neujnoj flotili amaca koji su bili postrojeni poput dejih brodia na vodeninom jazu. No je ve uzmicala pred praskozorjem. Mej jo nikad u ivotu nije iskusila takvu hladnou. Pa ipak, beba je nekim udom i dalje spavala. Sati su promicali, beskrajni sati ispunjeni samo svetlucanjem leda i pljuskanjem vesala. Oseala je kako joj studen umrtvljuje udove. Bilo je tako teko ne utonuti u san. U mislima je i dalje videla kako Do pliva i kako se penje na spasilaki amac, jednako iv kao to je i ona, kako trai svoju porodicu i moli se da uskoro ponovo budu zajedno. Grevito se uhvatila za tu nadu kao davljenik koji se hvata za splav za spasavanje.

,,Ne smete da utonete u san. Ako zaspite, moe se desiti da se vie nikad ne probudite upozoravali su ih mornari. Bilo je teko ne prepustiti se snu, tom blaenom zaboravu, ali Mej je ostala budna, paljivo motrei na svaku promenu u bebinom disanju. Kad god bi joj glava klonula, brzo bi je cimnula navie. A tada su odjednom svi poeli da viu, primetivi svetlost na horizontu. Bila je to prava svetlost, a ne samo varljiva zora. Nedugo zatim, signalna raketa sevnu na nebu.

Dolaze! Pogledajte! Dolazi neki brod! Hajde, budite se! Spaseni smo!

14

Selest je pokuavala da oivi svoje smrznute udove. Tokom nekoliko dragocenih minuta, pridravala je spasenu devojicu dok je njena majka trljala sleene ake, pokuavajui da ih otkravi. Zar je mogue da je beba prespavala celu dramu? Ta devojica sigurno nije bila svesna uda koje ju je zadesilo. Da li je taj ovek koji ju je spasao stvarno bio njihov kapetan? Taj mukarac koji ju je ubacio u amac, uopte ne pokuavi da spase i sebe.

Bilo je krajnje vreme!, povika hrapavi glas stare dame, ije je lice bilo obmotano alom. Dotina dama vie nije pokuavala da prikrije guste ekinje na svojoj bradi. Jo jedan beskimenjak koji je skoio u amac da bi spasao vlastitu kou, zgroeno pomisli Selest. Kako je samo mrzela kukavice poput njega. I bezduna stvorenja poput one ene s pekinezerom, koja se uporno izmicala od sirote mlade majke i njene bebe, kao da se plaila da bi mogle da joj prenesu buve.

Selest je posmatrala ledene gromade koje su plutale po moru, hipnotisana njihovom lepotom. Dok je sunce izlazilo, sante su svetlucale poput dragulja,

tiskajui se oko udovinog ledenog brega koji je uzrokovao katastrofu. Priroda je bila tako surova, a oni tako sitni i beznaajni pred njenom velianstvenou.

More je poelo da se nadima i da ih baca s jedne strane na drugu, kao da je ponovo htelo da osujeti njihovo izbavljenje. Brod se postojano pribliavao. Selest je obmotala poslednje suvo ebe oko Mejine bebe. Kako je ovako neto moglo da se desi?

Jesi li dobro?, proaptala je, nagnuvi se ka Mej. Hoe da malo uzmem bebu?

Hvala, ne treba. Tako ste ljubazni prema meni, a ne znam ak ni kako se zovete.

Zovem se Selestina Parks. Krenula sam kui, u Ameriku. A tvoja malena? Kako se ona zove?, upita dodirnuvi bebinu ruicu.

,,Ona je Elen, a ja sam Mej Smit. Moj mu Do je sigurno na nekom drugom amcu. Krenuli smo na Srednji zapad, kod njegovih roaka. Kod Doa se nalazi adresa i sve ostalo.

Sirota devojka jo nije mogla da pojmi punu teinu situacije, shvatila je Selest. anse da je njen mu uspeo da se doepa nekog amca bile su nitavne. Misli li da ete uspeti da se snaete?

Hoemo, proaptala je Mej Smit ljuljukajui detence na krilu. Sve e biti u redu.

Tek kada se svetlost zore razlila preko neba i obrisi udaljenog broda postali krupniji, Mej je konano opustila ake i prestala da stiska ebence s njenom erkicom. Tako je siuna, pomislila je, kao da se u vodi smanjila. I dalje je spavala kao jagnje. Bolje da joj ne remeti san. Kada se konano sretne s Doom, kakvu e samo priu imati da mu ispria: kako su je izvukli iz vode, vie mrtvu nego ivu, i kako su njihovu bebicu volebno spasli samo pet minuta kasnije. Bila je tako umorna. itavo telo drhtalo joj je od bola i iznurenosti. Ali samo jedan pogled na Elen bie dovoljan da je vrati u ivot.

U amcu obasjanom jutarnjom svetlou, Mej je povukla ebe s bebinog siunog lica, da proveri da li se devojica probudila.

U nju su pogledale svetlucave oi, crne poput dva grumena uglja. Oi koje nikada pre nije videla u ivotu. Elen je imala plave oi. Progutavi vrisak koji joj se otrgao iz grudi, brzo navue ebe nazad preko bebine glave, kao da je time htela da poniti svoje otkrie. Srce joj je prestravljeno bubnjalo. To nije ona, uasnuto je pomislila. To nije moja beba!

15

Niko nije obraao panju na Mej. Svi su klicali na sav glas, pozdravljajui spasilaki brod. Mej je ponovo virnula u ebence, ali ponovo su je doekale one udne oi; piljile su u nju ispod ipkaste kapice i razdirale joj duu. Paljivo je

ispitala bebino lice, da se uveri da ne sanja. Ispod gomile ebadi provirivala je odea drugaija od one koju je njena Elen nosila.

Preplavljena beznaem, dok im se veliki prekookeanski brod pribliavao, Mej je drhtala itavim telom. To nije u redu. Nije trebalo tako da ispadne. Gospod daje i Gospod uzima, ali ne od mene. Da li je ovo Njegov pokuaj da se naali sa mnom, dar ivota iz mora? Da li je to bio poslednji herojski in naeg kapetana, to to mi je u krilo unuo bebu nekih stranaca? Gde je moja beba? Hou da mi se vrati moja beba.

Osvrnula se preko ramena zurei u ono to je ostavila za sobom: u bezduno, prevrtljivo more, koje je zrailo spokojem, a onda se ponovo zagledala u svetlucave rairene okice, koje su piljile u nju kao da pitaju: Ko si ti? Ta beba bila je sve to joj je ostalo, to dete mora, neija ker ili sin.

ta da radim? O, boe, ta sad da radim?

16

Obuzeta rastuim ushienjem, Selest je posmatrala brod koji je punom parom hitao ka njima. Uskoro e doi kraj njihovim mukama, sa olakanjem je pomislila. Pa ipak, ak i da ivi sto godina, nikada nee zaboraviti ono to je te noi videla. Uspela je glatko da utekne s broda. Imala je dovoljno vremena da navue toplu odeu preko spavaice, da izae na palubu i da se ukrca na amac za spasavanje. Putnike prve klase na vreme su upozorili. Stjuardi su im dali pojaseve za spasavanje i pomogli im da napuste brod. Pogled u oima one stjuardese naterao ju je da bez prigovora poslua nareenje. Kada ju je upitala ta se deava, njen iskrivljeni, nesigurni osmeh rekao joj je sve to je trebalo da zna.

Meutim, prizori kojima je te noi prisustvovala bili nabijeni skarednom, neizrecivom patnjom. Bio je to naj vei brod na svetu, koji je krenuo na svoje deviansko putovanje, ali hirovita priroda uspela je u tren oka da ga smrska u komade. Da li je usred svih tih uasa zaista videla kako njihov kapetan vraa bespomonu bebu u majino naruje? Jasno se seala one srebrne brade i sede kose. Da li je to stvarno bio on? Siroti ovek, ko god da je bio. Zar e ikada moi da zaboravi kako je odgurnuo ruke koje su mu nudile spas? I one oprotajne rei?

Hvala bogu to nije povela Rodija! Kako bi samo volela da ga stegne u naruje, ali on je bio daleko, kod kue, uukan u svom krevetu, poveren dadilji Suzan koja uvek deura u susednoj sobi. Grover je verovatno bio u kancelariji, gde obino radi do sitnih sati. Ili je moda negde u gradu, bog zna s kim, turobno je pomislila.

More je ponovo poelo da se nadima bacajui ih tamo-amo. Na trenutak ju je obuzela panika, jer bili su tako blizu, a opet tako daleko od bezbednosti. Da li e ikada vie videti svog malog sina? Okrenula se ka devojci koja je grevito

grlila svoju bebu, promrzla i uplakana, beznadeno dozivajui izgubljenog mua. Lice joj je bilo iskrivljeno od bola.

Ako nita drugo, Selest ih je propisno utoplila svojim novim kaputom, a sada je preko devojinih ramena prebacila i ogrta od lisijeg krzna. Njen novanik nalazio se u postavi kaputa, zajedno s prstenjem i Rodijevim fotografijama koje je ponela u Englesku da pokae ocu. Kako je jalovo sada izgledalo svetovno bogatstvo, pomislila je.

Ponovo se zagledala u tunu povorku amaca za spasavanje. Zato je veina amaca poluprazna? Isprva je mislila da su ostale putnike sproveli do suprotne strane broda, gde su se ukrcali na amce i krenuli za njima, ali tek sada je shvatila koliko je malo ljudi uspelo da preivi katastrofu. Veina je ostala zarobljena na brodu; koliko li je samo putnika iz tree klase, koji su ostavljeni da se snalaze kako znaju i umeju. To nije bilo u tedu.

Mornari iz njenog amca bar su se smilovali da zastanu i spasu troje p