Izvod iz knjige “Sport, kapitalizam, destrukcija”, Ljubodrag Simonović, “Lorka”, Beograd, 1995. E-mail: comrade@sezampro.rs

KRITIKA GRAĐANSKE KRITIKE SPORTA

Među prvima koji su nakon Drugog svetskog rata ozbiljnije "načeli" sport, a samim tim i građansku teoriju koja je u sportu videla sredstvo za afirmaciju osnovnih principa građansko-kapitalističkog društva u "čistom" obliku, bili su Helmut Plesner i Jirgen Habermas.

Plesner

Plesner je, početkom pedesetih, objavio tekst pod naslovom "Sociologija sporta", a zatim "Igra i sport" - spise koji su bili skromni po obimu, ali značajni po kritičkom prostoru koji su otvorili i reakcijama koje su izazvali. Plesner je došao do dve osnovne teze: "svet sporta je odslika industrijskog sveta", odnosno, sport je oblast u kojoj čovek nastoji da pronađe "kompenzaciju" za lišavanja kojima je izložen u "svetu specijalizovanog rada". Nezadovoljstvo položajem u procesu rada je osnovni motiv čoveku da se angažuje u sportu. Kod vodećih grupa radnika, nameštenika i intelektualaca širi se osećanje da su postali "točkići u pogonskom stroju" o čijoj celini jedva da imaju predstavu. Anonimne, delimične i promenljive funkcije koje preuzimaju na sebe zahtevaju visoko-specijalizovani učinak, ali zapostavljaju njihovu ličnost. Ova "osuda na anonimnost" u industrijskom radu budi i hrani "kompenzacione potrebe" da se čovek još negde iskaže,bude viđen, ali i da pronađe zadovoljstvo, da bude zadivljen, ali i da zadivi. Sport je to pretpostavljeno polje koje nudi ostvarivanje onih potreba koje se ne mogu ostvariti u svetu rada. Uzroke za to treba tražiti u tome što se od društva stvorenoj potrebi za poštovanje razlika na osnovu učinka suprodstavljaju dve strukturalne tendencije visoko specijalizovanog društva: nerazumljivost upravo visoko specijalizovanog rada za ljude koji pripadaju različitim životnim sferama i povezanost ovog visoko specijalizovanog znanja sa takvim oblicima razvoja obrazovanja koji postaju sve duži i komplikovaniji, koji su podložni stalnim promenama i kojima je pristup praktično ograničen. Pod ovim strukturalnim pritiskom probuđenih i istovremeno, u njihovom zadovoljavanju, sputanih i potisnutih želja za društvenom potvrdom i za premašivanjem drugih, sport se pojavljuje kao ona oblast koja potisnutim agresivnim potrebama obećava kompenzaciono ispunjenje, mada je fatalni princip učinka ovde prebačen u oblast nerada, igre. (1) Polazeći od Lindeovih istraživanja, Krokov postavlja Plesneru pitanje kako je moguće da su upravo oni koji su najviše izloženi dejstvu monotonog radnog procesa (nekvalifikovani i polukvalifikovani industrijski radnici) manje zastupljeni u sportu nego drugi zaposleni? (2) Krokov je mogao da ide dalje i da postavi pitanje kako to da su na stadionima najagresivniji upravo oni koji ne rade (bilo da nisu stasali za rad ili ne mogu da se zaposle) - što pokazuju analize o "huliganskom ponašanju" na utakmicama - i koji nemaju ni jedan od navedenih, Plesnerovih i Habermasovih, motiva za "kompenzaciono" ponašanje u sportu? Plesner je, poput Lindea, sveo radnika na predmet "sociološke analize" koju zanima samo ono što može da se uklopi i opravda koncepciju koja je samo teorijski oblik konkretnog političkog opredelenja. Da je njegova koncepcija usmerena na istraživanje društvenih uzroka nezadovoljstva radnika i u tom kontekstu postavlja pitanje sporta kao "kompenzacione" aktivnosti, radnik bi shvaćen kao društveno biće, što znači u celokupnosti njegove egzistencije. A to znači da bi uzroci za njegovo nezadovoljstvo bili i oni koji se mogu otkloniti političkom (klasnom) borbom čime bi se bitno promenio i njegov odnos prema sportu. Što se tiče odgovora na Krokovljevo pitanje, treba praviti razliku između želja i mogućnosti. Pre svega,

nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici su izloženi najvećim telesnim naprezanjima, što znači da im je potreban adekvatan odmor; njihova primanja su po pravilu najniža, što bitno ograničava učestvovanje u sportu koje traži i određena materijalna ulaganja; u vezi s tim, mnogi nastoje da iskoriste ne-radno vreme da bi dodatno zaradili još neki dinar itd. Sve su to detalji koji pružaju mogućnost da se stekne celovit uvid i da se da pravi odgovor na pitanje o prirodi preokupacije sportom kod radničke populacije.

Jedna od najproblematičnijih Plesnerovih teza je da je "takmičarska struktura industrijskog društva" - "odgovorna za povećanu duhovnu agresivnost ljudi". (3) Ovom tezom Plesner nam je ukazao na politički značaj ideologije takmičenja. Sve bespoštedniju borbu za egzistenciju, koja se odvija po principu "borba svih protiv svih", Plesner naziva "takmičenjem" nastojeći da joj na taj način pribavi legitimitet "sportskog nadmetanja" koje podrazumeva "jednakost na startu", "lično dostignuće", "neka pobedi bolji", "fair-play" i sve ono drugo što pruža ideologija takmičenja. Umesto konkretnog čoveka, koji potiče iz određenog socijalnog miljea, pripada određenoj klasi, polu, manjinskoj ili većinskoj nacionalnoj grupi, Plesner konstruiše apstraktnog "građanina" da bi ga postavio na start "jednakih" koji se "takmiče" za zadobijanje (što boljeg) društvenog položaja. Vlasnik kapitala i dete iz sirotinjs kog getoa stavljeni su u istu "takmičarsku" ravan. Plesner ne kaže da je "takmičarska struktura" društva uslovljena "tržišnom utakmicom", odnosno, borbom između kapitalističkih grupacija za opstanak i da je njenom "uspešnom" funkcionisanju podređena kako institucionalna, tako i normativna sfera tzv. "industrijskog" društva. "Takmičenje" postaje ideološka maska sa kojom se prikriva vladavina kapitala nad čovekom. Iz "takmičenja" je odstranjen i klasni sukob,što znači borba za prevazilaženje kapitalističkog društva, kao i borba žene za ostvarivanje svojih ljudskih prava. Slobodarski agon izbačen je iz Plesnerovog "industrijskog društva".

Izvorište potrebe čoveka da se bavi sportom Plesner vidi u težnji čoveka da pronađe svoju "izgubljenu prirodnost". Sport postaje jedno od "umetničkih sredstava" sa kojom čovek pokušava do nje da dopre, odnosno, dobija ulogu "ventila" koji pruža čoveku mogućnost da izrazi i zadovolji svoje autentične prirodne i ljudske potrebe: "umetničku prirodnost" (künstlicher Natürlichkeit) (4). Od izuzetne važnosti za razumevanje Plesnerove koncepcije je to što on ne govori o slobodnom telesnom aktivizmu, već o sportu u kome se do "kvaliteta" dolazi nastojanjem da se drugi pobede postizanjem većeg rezultata (rekorda), dakle, posredstvom mehanizama kvantitativnog posredovanja koji uništavaju mogućnost individualno-ljudskog, a to znači kulturnog izraza. Pored toga, sama priroda telesnog pokreta u sportu usmerena je ka "disciplinovanju tela", što znači ka obračunu s izvornim prirodnim potrebama čoveka, što neposredno utiče na sputavanje spontanosti, mašte, kreativnosti bez kojih nema ni istinske duhovnosti. Sportski pokret se temelji na principu efikasnosti i na tehničkoj racionalnosti. Ideal "sportskog tela" se svodi na industrijski stroj koji "savršeno radi". Plesner previđa i to da "mehanizirani", "monotoni" i "jednostrani" rad, od koga on polazi, proizvodi i mehanizovano i jednostrano telo sa ograničenim senzo-motoričkim osobenostima - što neposredno utiče kako na odnos čoveka prema sportu, tako i na prirodu njegove sportske aktivnosti. Da bi sport mogao da postane "kompenzaciona" aktivnost u kojoj čovek može da realizuje svoje potisnute prirodne i duhovne potrebe (znači kulturna delatnost), potrebno je da čovek prevaziđe svoju telesnu ograničenost, da stekne sportsku (u suštini igračku) veštinu koja pruža mogućnost za artikulaciju njegovih potreba i želja, i da savlada određene obrasce ponašanja koje podrazumeva sportska aktivnost. Bez toga će sport postati novi izvor nezadovoljstva zbog nemoći čoveka da izrazi svoju "prirodnost" na takav način da u tome doživi svoju ljudsku (kulturnu) samopotvrdu. Baš zato što je čovek u sportu sveden na telesno (bez mogućnosti "saradnje" sa mašinom i oslanjanje na intelekt, znanje i iskustvo na način kako se to dešava u radu), čovek se u njemu daleko dramatičnije sučeljava sa svojim ograničenim mogućnostima i sposobnostima da realizuje svoje potisnute potrebe. Međutim, sve je to nužni, ali ne i dovoljni uslov da čovek u sportu pronađe kompenzaciju za

lišavanja kojima je izložen u radu. Kriterijum "uspešnosti" u sportu jeste pobeda i to postizanjem većeg rezultata (rekorda). Bekstvo iz "anonimnosti", putem sporta, moguće je jedino pobedama, "boljim" rezultatima a ne samim učestvovanjem u sportu. Ono o čemu Plesner ne govori je da je čovek u "anonimnom" radu poražen kao čovek, da ne predstavlja ličnost vrednu ljudskog poštovanja. Dajući mu sport kao mogućnost kompenzacije, Plesner mu daje ustvari šansu da bude "neko" posredstvom kriterijuma vrednovanja koji su u sportu uspostavljeni. Prema tome, samo pobeda nad drugima pruža čoveku (naravno prividnu) mogućnost da doživi samo-ljudsku potvrdu. U protivnom, sport može da postane veći izvor frustracije (osećanja obezvređenosti) nego sam rad - upravo zato što čovek u njega ulazi dobrovoljno i sa očekivanjem da će u njemu iskazati svoju ljudsku vrednost. Može se reći da je sport, u krajnjem, zamka za radnika:u radnim procesima se neprestano reprodukuje telesna jednostranost i, kako se čovek iscrpljuje i stari, sve se više smanjuje mogućnost za "kompenzacionim" aktivizmom. Istovremeno, nezadovoljstvo radnika svojim položajem, frustracija zbog anonimnosti, monotonije usmerava se, putem sporta, protiv drugog radnika ("suparništvo"kao oblik razbijanja klasne svesti), odnosno, ka beznadežnom nastojanju da se kroz sportski aktivizam realizuje autentična prirodnost.Sport postaje sredstvo za kanalisanje radničkog nezadovoljstva, oblik sterilizacije njegove kritičke svesti i način usmeravanja njegovog potencijalno menjalačkog aktivizma sa polja političke (klasne) borbe za promenu svog društvenog položaja, što znači pravih uzroka nezadovoljstva, na sportsko polje. Logika sučeljavanja između atomiziranih individua, pri čemu je osnov određivanja njihovog "uspeha" kvantitativno sravnjivanje, neprikosnoveni je put za "realizaciju" (u radu) potisnute ljudskosti. Čovek, kroz svoju aktivnost u "slobodnom vremenu", može da se (kritički) odnosi prema industrijskom radu, ali ne i prema principima na kojima se zasniva građansko-kapitalističko društvo. Sport, kao "kompenzaciona" aktivnost, postaje sredstvo za integraciju radnika u vladajući poredak.

Habermas

Habermas je, svodeći industrijski rad, a samim tim i sport kao njegovu "odsliku", na "instrumentalnu" delatnost, bitno osiromašio pristup sportu, a samim tim i mogućnost za kompleksno sagledavanje položaja čoveka u njemu. Industrijski rad i sport postaju apstraktne pojave između kojih su uspostavljene apstraktne veze. Govoreći, u svom radu "Sociološke zabeleške o odnosu rada i slobodnog vremana", o sportu i igri kao obliku kompenzacionog ponašanja u slobodnom vremenu, Habermas tvrdi da se "moć profesionalne sfere u konačnom obliku utoliko jasnije pokazuje, ukoliko ona više pokušava da pobegne u svoju prividnu suprotnost". Nastojeći da izbegne da pojavama pravo ime, što znači da ukaže na njihovu uslovljenost mehanizmom kapitalističke reprodukcije, Habermas pribegava verbalnom žongliranju: "moć profesionalne sfere" postaje zaseban entitet, dok "profesionalna sfera" dobija status begunca koji "pokušava da pobegne u svoju prividnu suprotnost". Istovremeno, Habermas tvrdi da je sport "odavno postao oblast racionalizacije koja je karakteristična za rad". U prilog te teze on navodi primer "najnovijeg intervalnog treninga, koji je uvela sportska medicina" u kome dolazi do određivanja pauza između pojedinih vežbi "u principu na isti način kao što to čini Refa-metod koji preporučuje psihologija rada", na osnovu čega dolazi do jedne od svojih najznačajnijih teza da "sport pod prividom igre i slobodnog razvoja moći udvostručuje svet rada", a "individue pod njegovom rukom postaju supstrati masovnog jedinstva". Nanovo je sport, koji je proizvod kapitalističkog društva, postao samostalna sila koja "udvostručuje svet rada" i određuje da individue "postaju supstrati masovnog jedinstva". Što se tiče "sportske medicine", ona je stvorena od strane političkog establišmenta i kapitala da bi se "pospešio razvoj sporta", pri čemu je intervalni trening samo jedan od metoda koji se primenjuje. U sportu se primenjuju i drugi metodi, o kojima Habermas naravno ne govori, a koji nikada nisu primenjeni u industrijskom radu. Nije reč samo o

dopingu, već i o sredstvima za manipulaciju i uništavanje ljudskog organizma, počevši od hormonalnih terapija pa do genetskog inžinjeringa. Postajanjem sporta oruđem za ostvarivanje političkih i materijalnih interesa i ograničene mogućnosti ljudskog organizma, doveli su ne samo do primene postojećih, već i do stvaranja posebnih metoda da bi se došlo do novih "vrhunskih rezultata", a to znači i do stvaranja posebne medicinske grane,u kojoj rade moderni Mengelei, koja se bavi proizvodnjom "rekordera". Habermas konstatuje da trenažni proces vrhunskih sportista "počinje kao proizvodni proces u istraživačkoj laboratoriji", kao i da "lekari imaju odlučujuću ulogu u postizanju olimpijskih pobeda kao što inžinjeri imaju u ostvarivanju proizvodnog plana", ali ne shvata da je čovek u "vrhunskom sportu", i to od najmlađeg uzrasta, sveden na sirovinu (predmet obrade) i oruđe sa kojim se treba postići "vrhunski rezultati". Čovek ne samo da prodaje svoju radnu snagu, kao što je to slučaj sa radnikom, već prodaje svoje telo, odnosno, sebe - budući da stvaranje tela "rekordera" podrazumeva i stvaranje fanatizovanog mazohističko-(samo) destruktivnog karaktera. Procesi, koje Habermas tačno opisuje, pretpostavljaju postojanje takvog poretka odnosa i vrednosti, odnosno, postojanje otuđenih centara društvene moći koji su u stanju, radi ostvarivanje svojih (u suštini anti-ljudskih) ciljeva, da svedu čoveka na dehumanizovano i denaturalizovano oruđe za postizanje "vrhunskih rezultata". Drugim rečima, industrijski rad jeste nužan, ali ne i dovoljan uslov da bi se njegovi metodi primenili u sportu i to na način koji vodi uništavanju čoveka.

Da je Habermas ostao na fenomenološkom nivou pokazuje i njegovo shvatanje sportske igre: "U onoj meri u kojoj trener dopušta svojim igračima pojedinačne akcije "proigravanja", u toj meri sport uopšte ima veze sa igrom. Ono zažta se tvrdi da je igra,u stvarnosti je profesionalni show na jednoj a konzumenti na drugoj strani". Uporno se držeći svog redukcionističkog pristupa, Habermas nije u stanju da shvati da su treneri samo učesnici u formiranju stila igre čija je promena uslovljena "duhom vremena" i zahtevima vlasnika sportskog show-businessa. Treneri su moderni goniči robova koji su i sami pod udarom biča kapitala kome mora da se pokoravaju ako žele da ostanu "u igri". Oni su produžena ruka vlasnika klubova koji neprestano menjanju pravila igre da bi zadržala atraktivnost i punila hale (stadione), što znači obezbedila TV prenose i reklamne poslove. Trenerov izgled, klovnovsko ponašanje, tretman igrača - sve je podređeno zahtevima show-business-a. Radi se o modernom cirkusu čiji program režiraju njegovi vlasnici i u kome trener, kao i igrači, ima svoju ulogu. U tom smislu i "proigravanje", koje Habermas poistovećuje sa(slobodnom)igrom,je samo deo "dobro obavljenog posla" profesionalnog igrača (zabavljača). Istinska igra pretpostavlja slobodu, spontanost, maštovitost, kreativnost, sve ono što je suprotnost dobro režiranom sportskom "spektaklu". I upravo je to od izuzetnog značaja: "spektakl"je oblik u kome se sport pojavljuje pred gledaocem. Njegova priroda, životna dramatičnost koju mora da reprodukuje, blještava svetlost reflektora i šarenilo dešavanja - sve to predstavlja mamac koji treba da izvuče čoveka iz sivila svakodnevne egzistencije i omogući mu da doživi da učestvuje u nečem "velikom", "istorijskom", "nezaboravnom". Režiranje spektakla postaje vrhunski oblik manipulacije ljudima od strane politike i kapitala upotrebom najsavršenijih tehničkih sredstava i naučnih metoda. Da je Habermas hteo da dođe do celovitih odgovora, on bi uočio da se ne samo u sportu, već da se u čitavom sportskom show-business-u (industriji zabave) primenjuju naučni i tehnički metodi koji se pojavljuju u sferi industrijskog rada, odnosno, u sferi kapitalističkog načina industrijske proizvodnje. Tipičan primer je stvaranje "spektakla", pri čemu se primenjuju (i izmišljaju novi) metodi koji su prisutni u reklamnom arsenalu kapitalizma. "Spektakl", kao standardizovani mehanizam "navlačenja" publike, postaje reklamno pakovanje sportske (zabavljačke) robe. Sport je izvanredan primer na kome se može videti kako su nauka i tehnika (metodi industrijskog rada) postali sredstvo za potčinjavanje radnika i za obezbeđivanje strateških interesa kapitalističkog poretka. Sport, prema tome, nije neki neutralni prostor koji se,kao "udvajanje sveta rada", pojavljuje pred čovekom, već prostor koji se, posredstvom obrazovanja,javnih medija nameće čoveku kao prostor "slobode". Kako je radnik uspevao, svojom borbom,da skrati radni dan i zadobije vreme koje će moći da iskoristi za svoje lično

uzdizanje, jačanje klasne svesti i borbu za oslobađanje okova kapitalizma, tako je sport dobijao na značaju kao "ideološka policijska snaga" (Hoč) koja je trebalo da uništi njegovu kritičko-menjalačku svest i integriše ga u kapitalistički poredak. Nije slučajno što je sport, od svog institucionalnog uobličenja, bio i ostao oruđe u rukama najkonzervativnijih snaga sveta koje "brinu" za očuvanje strateških interesa poretka koji se zasniva na potčinjavanju radnika.

Ovde treba dodati i to da ako je sport "odslika" ili "udvajanje" sveta rada teško da sam "privid igre i slobodnog razvoja moći" može da obezbedi takvu privlačnost sporta. Sudeći po onome što se dešava na sportskim terenima, "kompenzacioni" karakter sporta daleko prevazilazi izvore frustracije koje su zadali Plesner i Habermas. To je, u stvari, i osnov za objašnjenje kako to da uporedo sa skraćivanjem radnog dana i humanizovanjem radnih uslova (tzv. "post-industrijsko društvo"), što bi shodno Plesnerovoj i Habermasovoj koncepciji trebalo da vodi ka smanjivanju interesovanja za sport kao "kompenzacione" oblasti, dolazi do povećavanja interesovanja za sport.Sve krvaviji i destruktiv- niji sportski "spektakli", o čijoj prirodi će kasnije biti više reči,predstavljaju glavnu "duhovnu hranu" za sve obezvređenijeg i nezadovoljnijeg čoveka. Pored toga,predstava o sportu kao "udvajanje sveta rada" isključuje iz sporta dramatiku borbe za pobedu i opstanak na stazi koja simbolizuje borbu čoveka za preživljavanje u uspostavljenom svetu. Za razliku od radnika koji je bezimeni točkić u industrijskoj mašineriji, sportista je božansko otelotvorenje najviših vrednosti kapitalističkog društva. Novi "neverovatni rezultati" su dokaz "progresivnosti" i postojanosti kapitalizma. Sve ovo govori u prilog tezi da sport nije prosta "odslika" sveta rada, već kondenzovani ideološki izraz principa na kojima počiva kapitalističko društvo.(5)

Očigledno je da se Habermasov pojam "Fremdbestimmung"-a bitno sužava polje Marksovog pojma "otuđenja"("Entfremdung"), što ima značajne praktične (političke) konsekvence. Umesto borbe za ukidanje (prevazilaženje) kapitalističkog društva, kritičko-menjalački angažman radništva svodi se na podržavanje uspostavljenog "progresa", koji se svodi na razvoj nauke i tehnike, i na ublažavanje negativnih posledica industrijskog rada. Kada je reč o sportu, Habermasova (kao i Plesnerova) koncepcija zadržava kritičku misao na onom nivou sa kojeg nije moguće razotkriti društvene uzroke koji dovode do degeneracije sporta bez čega nema adekvatnog političkog angažmana. O tome će biti više reči u kritici Rigauera.

Linde versus Plesner / Habermas

Linde je (zajedno sa Hajnemanom) sproveo ispitivanje radničke populacije sa ciljem da proveri ispravnost Plesnerovih i Habermasovih tvrdnji.Rezimirajući svoja istraživanja, Linde je došao do zaključka da aktivni sportisti, kao ni stalni posetioci sportskih priredbi "nemaju negativan stav prema mogućnostima napredovanja na poslu, niti su nezadovoljni poslom", pogotovu "nemaju negativne predstave o društvenom ugledu radništva" već, naprotiv, imaju "pozitivniji stav o političkim pitanjima i o ekonomskom položaju radnika nego nesportisti i oni koji ne prisustvuju sportskim priredbama". "Imajući baš u vidu sportski angažman verovali smo", nastavlja Linde, "da možemo da pokažemo da on ne proističe iz potrebe da se kompenzuju zahtevi rada, nego da on predstavlja ili upućuje na jednu komponentu strukture ličnosti koja će biti potpomognuta konkurencijom na osnovu učinka našeg industrijskog društva funkcionalno u jednoj statistički utvrđenoj meri,kako to potvrđuje manji interes za sport od strane onih koji imaju nejnekvalifikovanija i najneizdiferenciranija mesta u industriji. Ukoliko zamenimo Plesnerovu kompenzacionu teoriju sa prethodno uvedenom selekcionom hipotezom, ne ostaje nerasvetljena očigledna paralela između napretka u industrijskom razvoju i proširivanja interesovanja za sport. Ovo diferenciranje i institucionaliziranje sportskog pogona kao jednog novog kulturnog obrasca koji ima sve veću popularnost upućuje na to, da sama

socijalna dinamika progresivnog industrijskog sistema u povećanoj meri oslobađa pre svega ove od ekonomije okupirane vitalne nagone, kao i blokirane subjektivne potrebe i interese radnih ljudi, i isto tako daje prostora njihovom strukturiranju i slobodnom ispoljavanju, kao što im ustupa vreme i materijalna sredstva". U vezi s tim, Linde ističe dominirajući uticaj "biografskog" faktora koji ne može da bude interpretiran kao "zahtev rada", budući da je "individualni sportski angažman ipak već pre (pod.H.L.) ulaska u svet rada razvijen i prihvaćen". "Nasuprot Plesnerovim shvatanjima, koji u povećanom sportskom angažmanu vidi kompenzaciju za lišavanja koja se doživljavaju u radu, možemo istaći", zaključuje Linde, "da se sportski angažman po pravilu razvija i postaje navika već pre ulaska u svet rada i da kod dejstva,proveravanja i izražavanja ove tendencije ključnu ulogu ima orijentacija škole ka slobodnoj,igračkoj i ka učinku usmerenoj telesnoj vežbi". S tim u vezi Linde se suprotstavlja Plesnerovom shvatanju sporta kao "nekonformističkoj" delatnosti, posebno mladih. On tvrdi da su oni koji se bave sportom daleko veći konformisti nego oni koji nisu angažovani u sportu. (6)

Plesnerova reakcija je bila umerena, ali odlučna: "U još većoj meri nego za gospodina Habermasa, i kod mene je bila prisutna metodološka nepripremljenost kada sam, pre jedne ipo decenije, zabeležio nekoliko ideja za sociologiju sporta kojima bi, inače, uzimanje u obzir odnosa u slobodnom vremenu koji nemaju sportski karakter bez sumnje dobro došlo. Sa zahvalnošću pozdravljam to što su one bile povod da se moje teze empirijski provere. Sumnjam da do toga može da dođe na temelju ispitivanja osoba. Gospodin Linde je hteo da protiv "nadzora socijalno istorijske osnove" moje argumentacije za svoju skiciranu "selekcionu hipotezu" osigura "očevidnost biografskog aspekta". Po mom shvatanju tu se pojavljuje teškoća da se moje teze uporede sa njegovim nalazima. Upoznao sam vrednost ispitivanja osoba sopstvenim angažovanjem u toku našeg istraživanja za sociologiju predavača na visokoj školi i ne potcenjujem odgovarajuće metode. Pitam se samo, da li se iz tolikih potočića može dobiti predstava o glavnom toku modernog društva kao i oblici reagovanja na njega". Plesner dalje ističe da ga ne čudi da ispitanici Lindeovog istraživanja "ne obraćaju pažnju na frustraciju, agresiju, anonimnost i kompenzacione želje. Establišment industrijskog društva brine već za konformitet, i od početka individualno psihološku reakciju na celu situaciju, u kojoj se nalazi industrijalizovani čovek, sasvim razumljivo zamračuje i prekriva sa ličnim mogućnostima (pod.H.P.) koje upravo ova situacija nudi". Plesner na kraju konstatuje da se u ovoj tački "očevidno nalazi u punoj saglasnosti "sa Habermasovim shvatanjima. (7)

Linde će odbaciti ovaj Plesnerov "ironični zaključak" dokazujući da je u toku ispitivanja došao do izražaja negativan stav ispitanika u mnogim pitanjima (ekonomski i socijalni položaj radnika, mogućnost napredovanja na poslu, političkom angažovanju,opšte nezadovoljstvo poslom itd.). U vezi s tim, Linde zaključuje: "Imajući u vidu Plesnerove teze relevantan je samo (pod.H.L.) naš zaključak, da ovi i drugi negativni iskazi ne stoje ni u kakvoj značajnoj vezi sa sportskim angažmanom i sportskim interesom. Ili, na drugi način rečeno: agresivni stavovi se u krugovima onih koji su zainteresovani za sport ne pojavljuju češće nego kod onih koji nisu zainteresovani za sport." (8) Slično Plesneru, i Habermas pravi sebi "odstupnicu", konstatujući da je bez neke posebne metodološke pripreme zapisao određene misli koje ne bi ponovio u takvom obliku, ali ne napušta svoju osnovnu orijentaciju. On smatra prihvatljivim da se određene kategorije aktivnosti slobodnog vremena interpretiraju, povezano sa socijalno-psihološkom teorijom,kao kompenzacija za lišavanja u profesionalnoj sferi. U tom kontekstu Habermas sumnja da rezultati empirijskih istraživanja, na koje se Lindeovi zaključci oslanjaju, pružaju mogućnost za proveravanje pretpostavki o "dubokim socijalno-psihološkim međuzavisnostima". (9)

U svom odgovoru Habermasu, sa kojim je njihovo sučeljavanje okončano, Linde revoltirano

konstatuje da nikome ne pada na pamet da metode istraživanja koje je primenio uzme kao zadovoljavajuće polazište za razjašnjenje "duboke socijalno-psihološke međuzavisnosti" o kojoj govori Habermas, istovremeno zamerajući Habermasu da je odbacio sopstveno polazište koje pruža mogućnost za uobličavanje "pomirljive hipotetičke alternative". (10) Lindeova koncepcija ima neskriveni propagandi karakter: "Kada jedno društvo - kao što je naše (misli se na Z.Nemačku, prim.aut.) - sebe shvata kao ka učinku orijentisano takmičarsko društvo u kome su na snazi ideal slobodnog izbora poziva pri jednakim startnim mogućnostima (i) princip slobodnog razvoja za svakog sposobnog, i u kojem se u krajnjem svaki drugi mehanizam selekcije bezuslovno uklanja,onda je jednoj takvoj zajednici za ostvarivanje njenih principa potrebna škola koja je i sama visoko selektivna i čiji je rad (bez obzira na njene obrazovne ciljeve koji ovde nisu predmet rasprave) iz ovih razloga organizovan kao jedan krajnje suptilan i regulisan ritual za odmeravanje, dokazivanje i poštovanje razlika na osnovu učinka. Mi znamo da naše društvo odavno ima takvu školu, koja kroz poštovanje razlika u uspehu, koje je sama uspostavila, daje svakom svom učeniku odlučujuća usmerenja za njegov pristup društvenim pozicijama različitog ranga i sa svojom dokumentacijom o školskom uspehu ili neuspehu neposredno, kao što je to Šelski (Schelsky) formulisao, raspodeljuje socijalne šanse." (11)

Bilo bi interesantno čuti šta misle milioni mladih nezaposlenih Nemaca koji sa fakultetskim diplomama obijaju pragove "poslodavaca" od kojih mnogi jedva da imaju elementarno obrazovanje. Koliko mladih talentovanih stručnjaka mora da obavlja najteže telesne poslove da bi preživelo, istovremeno dok su njihovi "drugovi iz klupe" koji dolaze iz "uglednih porodica", bez obzira kakav uspeh postigli, predodređeni da budu vlasnici fabrika, banaka, rudnika i da odlučuju kako o sudbini hiljada vrhunskih stručnjaka, njihovih "najamnika", tako i o sudbini društva? Šta tek reći o deci iz sirotinjskih četvrti koja još od malih nogu mora da se "snađu" i obezbede egzsitenciju i koja mogu samo da sanjaju o fakultetskoj diplomi? Linde "zaboravlja" da u "raspodeli socijalnih šansi" izvanredno značajnu ulogu igra i politička opredeljenost. Šta to znači najbolje znaju oni koji bez obzira na svoj uspeh u školovanju ne mogu da dobiju posao u državnoj službi jer pipadaju nekoj od (inače legalnih) komunističkih partija u (Zapadnoj) Nemačkoj (tzv. "Berufsverbot"). Insistirajući na "biografskoj" koncepciji Linde je nastojao da u školi pronađe institucionalno utemeljenje za sport (telesnu kulturu) u kojem su sačuvani osnovni principi kapitalističkog društva u "čistom" obliku. U pitanju je odbranaški potez: Linde se povlači sa stadiona i iz hala i utvrđuje se u školi koja postaje (poslednji) bastion gde se brane vrednosti "pravog" sporta. Časovi telesnog vaspitanja koje Linde, poput Kubertena, svodi na sportsko vaspitanje, postaju izvorište i pedagoški (vrednosni) putokaz za kasniji odnos mladih prema sportu, a to znači prema principima na kojima se zasniva kapitalističko društvo. Zato sport ne može da bude "kompenzaciona" aktivnost. On je način sticanja afirmacije (posredstvom vladajućih kriterijuma vrednovanja) i kao takav način integracije mladih u uspostavljeni poredak, dakle, konformistički aktivizam a ne bekstvo iz postojećeg sveta ili sučeljavanje sa njim. Pravi smisao "ambicije", o kojoj govori Linde,je volja da se uspe u životu poštovanjem zadatih pravila igre. To je skrivena suština "navike" ("biografski" faktor) sa kojom se vrednosni orijentir iz škole prenosi u budući život. Sport je prostor na kome se potvrđuje volja čoveka za uspehom u uspostavljenom svetu - oslobođena od prinude rada i svakodnevnih obaveza. On nije "odslika sveta rada", već prostor na kome se realizuje ljudska sloboda. Insistiranjem na "biografskom" faktoru Linde nastoji da ukaže na primat i postojanost svesti koja ima pozitivni (lojalni)odnos prema vladajućem (kapitalističkom) poretku.

Nastojeći da sačuva školski sport od uspostavljenog sporta, Linde svodi "dobrog sportistu" na učenika koji ima dobru ocenu kako iz predmeta "telesno vaspitanje", tako i dobre ocene iz drugih predmeta. Ovo je od izuzetne važnosti jer Linde neprestano nastoji da dokaže da je sport sredstvo za razvoj svih onih kvaliteta ("ambicija" da se pobedi i postigne veći učinak) koji odlikuju "uzornog"

građanina, znači ne može da bude kompenzacija za neuspeh u drugim predmetima. Otuda i zaključak da su loši učenici istovremeno i loši sportisti, koji u potpunosti protivureči stanju stvari u sportu, ali to Lindea, imajući u vidu celinu njegove koncepcije i njen smisao, uopšte ne obavezuje. Problem je u tome što on, insistirajući na značaju (školskog) sporta, nastoji da afirmiše princip kompeticije i princip učinka. Pobeda postizanjem većeg rezultata (rekorda) osnov je za određivanje "uspešnosti" čoveka u sportu. U tom smislu, vrednost sportskog angažmana u školi procenjuje se na osnovu "dostignuća" u vanškolskom sportu. Tzv."vrhunski sport" je, u stvari, vrednosni orijentir na osnovu kojeg se određuje i meri učinak u svim "nižim" sferama sporta, uključujući i školski sport. A u njemu dominiraju upravo "loši učenici" koji, po Lindeu, ne mogu da budu "dobri sportisti".

Linde je odlučni kritičar profesionalizma. On smatra da od lekara odlučene olimpijske pobede, postignute od strane "kvazi profesionalnih amatera", kao ni show koji izvode "profesionalni izvođači",nemaju ništa sa sportom kao aktivnošću slobodnog vremena. Linde odbacuje Habermasovu tezu da sport "pod prividom igre i slobodnog razvoja snaga" - "udvostručuje svet rada", konstatujući da taj sport spada u "svet posla i rada izvođača i njihovih mahera". "Privlačnost sportske ponude za njegove konzumente nedvosmisleno pripada nečem drugom:zajedno sa radiom, bioskopom, pozorištem, štampom i tome slično, ona spada u sredstva moderne industrije kulture u slobodnom vremenu", zaključuje Linde. (12) Ne ulazeći, na ovom mestu, u raspravu o tome da li profesionalni (zabavljački) sport spada u kulturu, moglo bi da se primeti da je Linde, odbacivanjem profesionalnog sporta, samo prividno rešio problem. Pravo pitanje je kako je sport postao profesija, odnosno, kako je došlo do komercijalizacije, a to znači do degeneracije sporta. "Maheri" koji drže sport u svojim rukama, i koji čine vladajući establišment kapitalističkog društva, upravo su "ambiciozni momci" iz Lindeovih školskih dvorana, zadojeni "pravim" sportskim vrednostima, koji su od sporta stvorili sredstvo za reprodukciju kapitala i za manipulaciju "masama". "Vrhunski sportisti" su, kao izraz "najviših društvenih vrednosti", postali "nacionalni heroji" i kao takvi su nametnuti mladima,putem javnih medija, kao njihovi " idoli". Profesionalni sport je kruna razvoja modernog sporta i to upravo kao otelotvorenje egzistencijalne logike na kojoj počiva kapitalističko društvo. Na fakultetima za fizičko vaspitanje, koji stvaraju nastavnički kadar, ne razvija se kritički, nego idolopoklonički odnos prema "vrhunskom" (profesionalnom) sportu. Shodno tome, školski sport se, i pored svih Lindeovih zaklinjanja u suprotno, uklapa u normativni model etabliranog sporta i jedan je od osnova za njegovo reprodukovanje. Lindeovo beznadežno nastojanje da sačuva "pravi sport" (a to znači izvorne vrednosti kapitalističkog društva kao najviši pedagoški izazov za mlade) od realnosti kapitalističkog društva (tendencija njegovog razvoja) završava u rezigniranom i besplodnom moralisanju.

Kada je reč o Lindeovoj kritici Plesnera i Habermasa treba reći da je Linde prihvatio njihov redukcionistički pristup po kome je izvor svih nevolja radnika njegov položaj u procesu industrijskog rada. Nema ni reči o tome da se radi o kapitalističkom načinu industrijske proizvodnje, a to znači o položaju čoveka kao najamne radne snage čija egzistencija zavisi od samovolje kapitala, kao ni o položaju čoveka u kapitalističkom društvu, a koji je pre svega uslovljen njegovim odnosom prema sredstvima za proizvodnju. Tvrdnja da je sport "odslika industrijskog sveta" nije kritika kapitalizma, pogotovu ne poziv za njegovo ukidanje, već je ukazivanje na fatalnu uslovljenost sporta industrijskim radom. Kao što kapitalistički poredak nije odgovoran za društveni položaj radnika,već je to sam čovek ("građanin") koji je dobio "jednake šanse na startu", tako nije odgovoran ni za postajanje sporta "odslikom industrijskog sveta".

Rigauer

Bero Rigauer je svoje razmatranje o sportu usmerio na odnos između (industrijskog)rada i sporta. Po Hopfu, "Rigauerov rad se ne može posmatrati jednostavno kao otelotvorenje Habermasovih misli, jer se ova dva autora razlikuju u metodama. Dok Habermas polazi od analize rada i izvodi određene zaključke o ponašanju u slobodnom vremenu, Rigauer pokušava da dokaže postojanje veze između rada i sporta - da u oba radna sistema..."pojam vrednosti učinka zauzima visok društveni rang". Rigauer obrađuje princip učinka kao deo sistema vrednosti (po Parsonsu), dakle, sociokulturno." I pored razlika, Rigauer sledi Habermasov pristup društvu i " sport smatra "instrumentalnom radnjom", jer potpuno odvaja pojam instrumentalne radnje Marksovog pojma rada i rad označava kao "ciljnoracionalnu radnju" (po M.Veberu)", "čime je omogućeno da se "društveni sistemi razlikuju po tome da li u njima prevladava ciljnoracionalna radnja ili interakcija". Ovde Hopf, u fusnosti, dodaje da je "razlikovanje rada i uzajamnog odnosa i Habermasove koncepcije da je emnacipacija moguća samo u oblasti uzajamnog odnosa, mnogo uticalo na diskusije o emancipaciji u sportu. Ditrih (kao i Hauptman, Bernsdorf) je eksplicitno pokušao da razlaganjem sporta na instrumentalnu i komunikativnu radnju (interakciju) pronađe sastavne delove sporta koji nisu interakcija, preko kojih je moguća emancipacija (kod Rigauera nalazimo slične pokušaje, npr.u "Sport i rad")". Hopf smatra da "Habermasovu predstavu emancipacije treba odbaciti", budući da on emancipaciju "vidi ograničenu u oblasti interakcije, ne-rada", čime je "oblast rada, u kojoj se samo, po Marksu, može ostvariti emancipacija, ostavljena u stanju prinuda."(13)

Po Rigaueru, "prvi stepen (u nastanku) metoda treninga i obuke u modernom sportu učinka blizak je zanatskom stupnju proizvodnje". Rigauer se poziva na "istorijski primer": "Još 1896.godine je mogao bacač kugle i trkač Garet da pobedi u bacanju diska, iako je u Atini prvi put imao priliku da vidi disk." (14) Kao posledica sve intenzivnijeg "rasparčavanja rada" (ovde se Rigauer poziva na Fridmana), sport "preuzima analogne metode treninga i obuke - u svakom slučaju sa izvesnom vremenskom distancom".Sa genetskog aspekta gledano,zaključuje Rigauer,"sport učinka se očigledno nalazi u kauzalnoj istorijsko-društvenoj vezi sa industrijskim razvojem racionalnog organizovanja ljudskog rada." (15) Ako pođemo od ovih Rigauerovih stavova, neminovno se nameće pitanje kako je moguće da se krajem XIX veka, u vreme kada se industrijski razvoj na Zapadu nalazio u fazi najintenzivnijeg razvoja, u osnovi sportskog treninga i obuke našla zanatska proizvodnja? Ako je suditi po Marksu, manufakturna proizvodnja je još sredinom XVI veka počela da istiskuje zanatsku proizvodnju da bi dosegla svoj najviši stupanj razvoja sredinom XVIII veka: "Proširenje svetskog tržišta i kolonijalni sistem, koji spadaju u krug opštih uslova za postojanje manufakture, pružaju manufakturnom periodu bogat materijal za podelu rada u društvu. Nije ovde mesto da dublje zalazimo u dokazivanje kako ona pored ekonomske zahvata i svaku drugu oblast društvenog života i svugda udara temelj onom izgrađivanju stručnosti, specijalizaciji i rasparčavanju čoveka koje je još učitelju A.Smitha, A.Fergusonu, izmamilo usklik: "Mi smo nacija helota i nema više slobodnih građana među nama"." (16)

Pretvaranje radnika u "nakazu" (17), od strane manufakture, dovodi do kraja krupna industrija koja "tehnički ukida manufakturnu podelu rada i njeno doživotno vezivanje čitavog čoveka za jednu delimičnu operaciju, a da u isto vreme kapitalistički oblik krupne industrije još strahovitije reprodukuje tu podelu rada:u pravoj fabrici pretvarajući radnika u svestan pribor kakve delimične mašine, a svugde inače, bilo mestimičnom upotrebom mašina i mašinskog rada, bilo uvođenjem ženskog,dečjeg i nekvalifikovanog rada kao nove osnovice podele rada. Protivrečnost između manufakturne podele rada i suštine krupne industrije probija se silom. Ona se između ostalog ispoljava u strahovitoj činjenici da se veliki deo dece, zaposlene u modernim fabrikama i manufaktu rama, i koja su od svojih najnežnijih godina prikovana za najjednostavnije manipulacije, godinama eksploatiše a da ne nauči nikakav rad koji bi ih osposobio da bi se kasnije mogla upotrebiti bar u

istoj manufakturi ili fabrici." (18) Što se "duhovnih snaga" tiče, o tome Marks piše sledeće: "Odvajanje duhovnih snaga procesa proizvodnje od ručnog rada i njihovo pretvaranje u sile kapitala nad radom završava se, kao što smo već ranije nagovestili, u krupnoj industriji, podignutoj na temelju mašina. Delimična umešnost individualnog,opustošenog mašinskog radnika iščezava kao sporedna sitnica pred naukom, pred ogromnim prirodnim silama i masovnim društvenim radom, koji su oličeni u mašinskom sistemu i koji s njime čine moć "gazde" (master-a).(...) Tehničko potčinjavanje radnika jednoličnom hodu sredstava za rad i naročiti sastav radnog tela od lica oba pola i najrazličitijih godina starosti stvaraju kasarnsku disciplinu koja se izgrađuje u savršen fabrički režim i potpuno razvija već ranije pomenuti rad vrhovnog nadzora, ujedno, dakle, i podelu radnika na ručne radnike i nadzornike, na industrijske redove i industrijske podoficire."(19)

U vreme kad je Garet bacao disk, kuglu i trčao, "industrijsko društvo" je imalo za sobom desetine godina najintenzivnijeg razvoja i to ne na temelju zanatskog,već industrijskog rada. Štaviše, o pravom prodoru metoda industrijskog rada u sport možemo govoriti tek nakon Drugog svetskog rata, u vreme kada je sport postao prvorazredno političko oruđe u međublokovskom obračunu. Da stvar bude "čudnija", prvi koji su od sporta stvorili industrijski pogon za proizvodnju rekorda (rekordera) bile su zemlje "realnog socijalizma" koje su bile na daleko nižem stupnju industrijskog razvoja nego razvijeni kapitalistički svet. I danas je "plansko" postizanje rekorda od strane bivšeg DDR-a ostao izazov na koji je teško odgovoriti. Međutim, čak 1952. godine, na Olimpijskim igrama u Helsinkiju, znači više od pola veka nakon Gareta, češki trkač Emil Zatopek postiže novi svetski rekord na 10.000 metara, osvaja prvo mesto na 5.000 metara i pobeđuje u maratonu - a da nikada ranije nije ni pretrčao tu distancu. Pretrčavši nešto više od polovine staze, Zatopek se obratio glavnom favoritu trke, Englezu Džemsu Petersu: "Izvinite, nisam trčao maraton ranije, ali zar ne mislite da bi trebalo da trčimo malo brže?" Nakon toga, Zatopek je ubrzao tempo i završio sa više od dva minuta prednosti pred svojim rivalima. (20) Sve ovo ne smeta Rigaueru da današnji sport suprotstavi sportu sa kraja XIX veka u kome je industrijsko društvo doživelo svoj puni procvat i u kome je davno bila prevaziđena ne samo zanatska osnova rada, već i oblici društvene svesti koji su se na osnovu njega formirali. "Izvesna vremenska distanca" praktično iznosi više od pola veka pa se logično nameće pitanje kako je zanatski rad, u razvijenom industrijskom društvu, mogao da bude osnov za sportsku delatnost, odnosno, šta je to trebalo da se desi pa da metodi racionalizacije, koji dominiraju u industrijskom radu, postanu dominirajući i u sportu? Interesantno je i to da Rigauer ništa ne govori o drugim metodi ma koji se primenjuju u sportu (od dopinga preko hormonalnih terapija do genetskog inžinjeringa), a koji nemaju veze sa industrijskim radom, što samo upućuje na činjenicu da su metodi industrijskog rada samo jedano od sredstava koje se primenjuje u sportu da bi se omogućio dalji "progres" na temelju apsolutizovanog principa učinka. U vezi s tim i pitanje kada je došlo do razvoja novih metoda i intenziviranje njihove primene što je dovelo do toga da sportisti,još od detinjeg uzrasta, i bukvalno postanu objekti najmonstruoznijih "naučnih tretmana" koji po svojoj destruktivnoj prirodi prevazilaze sve što je viđeno u industrijskoj proizvodnji? Zbog čega je to bitno?

Rigauer sve vreme nastoji da dokaže neposrednu uslovljenost sporta industrijskim radom. On je glavni krivac što sport nije slobodna aktivnost slobodnih ljudi,već radni pogon koji se bavi proizvod njom rekorda - po njegovom uzoru. Otuda ta nategnuta kauzalnost koja sa lakoćom preskače čitave istorijske periode da bi se našla u prostoru u kome su metodi industrijskog rada postali samo jedan od načina u sve stravičnijem uništavanju čoveka. Hopfov odgovor Ajhbergu, da Rigauerovo delo "ništa ne gubi ako se neke paralelnosti ne poklapaju", treba prihvatiti sa rezervom budući da je "nasilno dokazivanje kauzalne veze" (Ajhberg), (21) posledica Rigauerovog redukcionističkog pristupa industrijskom radu i sportu koji sledi iz ograničavajućeg teorijskog koncepta koji se nalazi u poleđini njego ve analize (i uspostavlja određene političke okvire) - koji on nije želeo da dovede u pitanje. Neposredna posledica ovakvog pristupa je usmeravanje kritičko-menjalačkog uma iz

društvenog prostora i sa polja političke borbe na polje besplodnih fenomenoloških analiza.

Rigauer je principu učinka dao centralno mesto u analizi paralelnosti i uslovljenosti sporta industrijskim radom. Problem je u tome što on ne pravi bitnu razliku između industrijskog i predhodnih oblika rada, odnosno, što ne shvata da se radi o kapitalističkom načinu industrijske proizvodnje, bez čega nema modernog pojma učinka. Ovde treba potsetiti i na Marksov stav da se "svugde mora praviti razlika između veće proizvodnosti koja je plod razvitka društvenog procesa proizvodnje, i veće proizvodnosti koja je plod kapitalističke eksploatacije procesa proizvodnje". (22) Rigauer je iz rada, a to znači iz odnosa rada i sporta, eliminisao čitav posrednički mehanizam kapitalističke reprodukcije koji nameće specifični istorijski oblik kvantitativnog posredovanja kojim se određuje učinak:ne upotrebna, već prometna vrednost proizvoda (robe) postaje mera vrednovanja učinka.

To što je Garet bacao disk kojeg nije prethodno ni video govori kako o nerazvijenosti sporta (relativno niskog nivoa učinka), tako i o činjenici da je odnos prema sportu još bio posredovan "čistim" duhom kompeticije u sučeljavanju sa kojim se, pogotovu u "pedagoškoj" ravni, razvija princip učinka. Sport, kao transparentna afirmacija "principa jednakosti na startu", "lične inicijative", "borilačke volje", "ličnog dostignuća" (Lašova "autonomija kulturne tradicije"), dakle izvornih vrednosti "pravog" kapitalizma, pružao je (prvo u normativnoj a kasnije u propagandističkoj ravni) "prirodni" otpor tendenciji da bude integrisan u sistem kapitalističke reprodukcije, pogotovu da postane industrijski pogon za proizvodnju rekorda. To je jedan od glavnih razloga za uspostavljanje "vremenske distance" između nastanka modernog sporta i primene metoda inustrijskog rada u njemu. Garetov odnos prema sportu nije se temeljio na preživelim ostacima zanatskog rada, već na duhu liberalizma koji je u "izvornoj spontanosti" ljudske borbe i savladavanja napora(postizanja učinka) tražio spas od monopolističkog kapitalizma koji neumoljivo,posredstvom tehnike i nauke, od "slobodne individue" stvarao podanika sve moćnijih kapitalističkih koncerna. Međutim,upravo je progresistički karakter liberalizma (citius, altius, fortius), posredstvom mehanizma "slobodne konkurencije" (tržište), doveo do toga da se, umesto "ličnog učinka (dostignuća)", kao oblika spontanog ljudskog samoprevazilaženja, uspostavi dominacija (kapitalističkog) principa učinka izraženog u "rekordomaniji". Posredstvom kvantitativnog sravnjivanja učinak postaje od čoveka otuđena vrednost i kao takva "objektivni kriterijum" za određivanje "ličnog dostignuća". Kada Rigauer govori o Garetu on ima u vidu činjenicu da još nije bila izvršena specijalizacija koja je karakteristična za industrijski rad,a ne o karakteru njegove sportske aktivnosti u kontekstu prirode (modernog) kapitalističkog učinka. Isti oni mehanizmi koji su od proizvoda stvorili robu, stvorili su od ljudskog rezultata - rekord. Apsolutizacija rekorda je stvorila uslove da se čovek takmiči sa "objektiviziranim" i depersona lizovanim rezultatom (rekordom), što znači da "pravi" protivnik postane izlišan. Pošto je (apstraktni) "rekord" postao mera vrednovanja "dostignuća", odnosno, "pobede", neposredni smisao sporta postaje postizanje rekorda, što znači potpuno podređivanje čoveka svim onim metodima i sredstvima sa kojima on može da se postigne. Rigauer nije shvatio da pojavljivanje racionalizacije u sportu,koja je karakteristična za industrijski rad, pretpostavlja racionalizaciju pristupa sportu koja podrazumeva njegovu instrumentalizaciju. Industrijski rad jeste bio nužan, ali ne i dovoljan uslov da bi sport postao oblast u kojoj će se reprodukovati metodi primenjeni u industrijskom radu. Kapitalistička eksploatacija industrijskog rada, odnosno, postajanje sporta pogonom kapitalističke reprodukcije i (političkim) sredstvom za zaštitu strateških interesa kapitalističkog poretka je ona karika koja uspostavlja vezu između rada i sporta kao konkretnih društvenih pojava.

Izbacujući proizvodne odnose iz industrijskog rada, Rigauer je izgubio iz vida da priroda primene metoda industrijskog rada u sportu uslovljavaju i uspostavljanje meljuljudskih odnosa u kojima se

reprodukuju odnosi vladanja (potčinjavanja) i eksploatacije, odnosno, hijerarhija moći koja je karakteristična za kapitalistički proizvodni (industrijski) pogon. Tome ide na ruku priroda sporta kao otelotvorenje principa kompeticije (borilački individualizam koji se temelji na agresivnom egoizmu) i "individualnog dostignuća" (učinka). To je,između ostalog,ono što razlikuje radni od sportskog pogona a do čega Rigauer, svodeći odnose između ljudi na formalizovana ponašanja,nije mogao da dođe. Uzmimo za primer položaj sportiste. Rigauer: "Sama uloga sportiste koji je usmeren ka učinku biće utvrđena - slično ulozi koju imaju radnici i nameštenici - na osnovu individualnog proizvođenja posebnog učinka. Od njega se očekuje ponašanje koje je usmereno ka učinku: trening (rad), marljivost, tačnost, ispunjavanje zadataka na treningu (radni plan) i tome slično.U ugovoru (trening ili radni-ugovor, na primer trening-obaveza kod veslača, licencni igrački ugovor u fudbalu), koji je obavazujući za ugovorne strane, se utvrđuju sva očekivana ponašanja u okviru određene uloge". (23) Rigauer rad sportiste svodi na trening.Iz njegove analize sledi da klub kupuje igrača da "uredno" trenira, a ne da igra utakmice. U stvari, pravi rad sportiste je igranje utakmica, osvajanje bodova, dovođenje publike, omogućavanje televizijskih prenosa, reklama, što znači - proizvođenje profita za vlasnike kluba. U širem smislu i trening spada u rad, ali kao priprema za glavni show koji proizvodi efekte zbog kojih se i organizuju sportske predstave. Rigauer polazi od principa učinka, ali zaboravlja da nije učinak na treningu taj po kojem se vrednuje rad igrača, već je to učinak na utakmicama. Shodno tome opstanak igrača u klubu zavisi pre svega od toga da li je "pružio očekivanu igru" koja se, opet, ne procenjuje na osnovu Rigauerovih formalizovanih zahteva,već na osnovu rezultata koji klub postiže. Uspeh u takmičenju, što znači borba za opstanak u sportskom show-business-u, predstavlja onu silu koja relativizuje učinak na utakmici, a time i učinak na treningu i određuje ko će se naći na klupskoj "crnoj listi". Ugovorom ne samo da se ne utvrđuju "sva očekivana ponašanja", u okviru uloge koju igrač treba da ima, već nema ni reči o osnovnom ponašanju igrača od kojeg mu zavisi egzistencija i afirmacija - o igračkoj delatnosti. Potpisujući ugovor sa klubom igrač prodaje svoju radnu snagu (igračku sposobnost) i obavezuje se da će ispunjavati "sve obaveze prema klubu" i da će bespogovorno prihvatiti "klupska pravila". Za uzvrat, dobija određenu materijalnu nadoknadu za potpis ugovora, koji je uvek na određeno vreme, reguliše mesečna i druga primanja itd. Ono što mu klub ne garantuje je mesto u timu, odnosno, elementarno radno pravo - da igra. Garantovanje prava na igru (rad) razrušilo bi osnove samog profesionalnog sporta, uništilo osnovni pokretački mehanizam koji reprodukuje samovolju koja treba da natera čoveka da uništi svoje "protivnike" i sebe da bi se nastavila ludačka trka za profitom. Egzistencijalna ucena je najjednostavniji i naefikasniji način da se ubije ljudsko u čoveku i od njega stvori zver, kamikaza, gladijator, cirkuzaner, stroj za davanje golova i postizanje "neverovatnih rezultata". U sportskoj ekipi dominira princip "borba svih protiv svih" u ogoljenom obliku. Pravilo je da svaki igrač ima jednu ili više "zamena". Trening je otvorena borba između suigrača za mesto u timu. Jer, biti u timu znači igrati, odnosno, obezbediti novi ugovor, pobeći iz sirotinjskog getoa, povećati šansu za opstanak. Borba za mesto u timu je onaj mehanizam koji sistematski i podmuklo razara međuljudske odnose u ekipi i omogućava vlasnicima i treneru da obezbede bezgraničnu vlast nad igračima.Potpisivanjem profesionalnog ugovora igrač, u stvari, postaje svojina kluba, objekt samovolje vlasnika i trenera, jedan u klupskoj "ergeli" koji neprestano mora da se grčevito bori da bi se uvek iznova "dokazao" i "zaslužio" mesto u timu. Istovremeno, igrač je primoran da se u potpunosti povinuje vladajućoj samovolji, da uvek iznova dokazuje lojalnost vlasnicima kluba i treneru, da bude "poslušan momak" koji "ne zavlači nos tamo gde ne treba" i koji predano izvršava ono što se od njega zahteva (bilo da je reč o nanošenju teških telesnih povreda "protivniku" ili upotreba dopinga i drugih "stimulativnih" sredstava). Kada se tome doda pravo kluba na "obeštećenje", što znači da sportista nije "slobodna "radna snaga , poput radnika, već je predmet kupo-prodaje, svojevrsno roblje vlasnika show-business-a, jasno je da se u sportu ne radi o (apstraktnoj) birokratizaciji odnosa na osnovama podele rada, kako to prikazuje Rigauer, već o reprodukovanju odnosa kapitalističke vlasti i eksploatacije i to u ogoljenom obliku. Rigauer je

pokušao da putem "radnog ugovora" pribavi formalno (pravno) pokriće bezočnoj manipulaciji ljudima u sportu: "profesionalni ugovor" postaje juristička maska za diktaturu kapitala nad sportistom-najamnikom i način da joj se pribavi "civilizacijski" legitimitet.

Imajući u vidu Rigauerovo shvatanje položaja sportiste-najamnika, može se reći da on uopšte nije shvatio specifičnu prirodu sporta. Rigauer, naime, polazi od toga da je sportista, poput radnika, najamna radna snaga, "previđajući" očiglednu činjenicu da je on pre svega,kao telesnost, predmet rada (obrade) i oruđe za rad. U sportu se, dakle, ne reprodukuje samo odnos kapitala prema radnoj snazi,već i odnos kapitala prema mašini i prirodi kao predmetu rada(sirovini).Iskorišćavanje radne snage sportista pretpostavlja pretvaranje njegovog tela u oruđe za postizanje rekorda (robotizacija) i njegovo iskorištavanje (uništavanje) kao energetskog izvora i sirovine. Potpisujući ugovor sportista prodaje sebe "u paketu" budući da izgradnja ubilačke i (samo)destruktivne telesnosti pretpostavlja uništavanje ljudske i razvoj ubilačko- (samo) destruktivne svesti.Iza "radnog ugovora" sportiste i njegovih formalizovanih uloga kriju se, u stvari, moderni robovlasnički odnosi. Kada se imaju u vidu prihodi najvećih "zvezda" sportskog show-business-a, njihovo ponašanje i tretman u javnosti položaj sportiste ni najmanje ne izgleda tragično. Stvari izgledaju sasvim drugačije kada se zna da na hiljade dece nestane u sve dubljoj močvari današnjeg sporta - da bi jedan mogao da uspe. Istovremeno, svaki novi rekord odnosi sve veći broj ljudskih života. Senke smrti ukrštaju se sa blještavim sjajem reflektora.

Kod Rigauera se radi o redukovanom paralelizmu. On ne nastoji da analizira sport kao kompleksnu i specifičnu društvenu pojavu, na osnovu čega se jedino i može doći do pravih i plodotvornih analogija između rada i sporta, već ostaje na površini pojava konstruišući formalizovane karakteristike i veze koje pre mistifikuju, nego što upućuju na pravu prirodu sporta. Osnovna Rigauerova metodološka pogreška je u tome što razvoj sporta nije sagledao u kontekstu razvoja kapitalističkog društva, već u kontekstu razvoja industrijskog rada koji, nekritički sledeći Habermasa, svodi na "instrumentalnu" delatnost. Na taj način je rad izgubio društveni, a zadržao isključivo tehnički karakter. Polazeći od sličnosti između tako određenog industrijskog rada i sporta, Rigauer svodi sport na delatnost koja odgovara radu kao instrumentalnoj delatnosti. Redukcionistički odnos prema radu postaje polazište za redukcionistički odnos prema sportu:sport nije posebna društvena pojava, nego poseban oblik ljudskog ponašanja koji je analogan industrijs kom radu u kome (instrumentalni) karakter radnih uloga određuje prirodu međuljudskih odnosa. Čak i da prihvatimo da je osnovni smisao Rigaurovih razmatranja bio da prikaže sličnosti između industrijskog rada i sporta, treba reći da se one mogu razumeti na pravi način samo ukoliko su date u odnosu prema osobenom karakteru sporta kao kompleksne i specifične društvene pojave. Sputan ograničenim mogućnostima svog metodološkog koncepta, Rigauer nije bio u stanju da izvrši uporednu analizu razvoja kapitalizma i razvoja sporta, odnosno, uslovljenosti razvoja sporta razvojem kapitalizma, što bi otvorilo mogućnost za plodotvorne analize i zaključke. Sudbinski vezan za redukovani model industrijskog rada, na osnovu kojeg konstruiše redukovani model sporta, Rigauer teško može da pruži zadovoljavajuće odgovore ne pitanja koje postavlja kapitalizam u tzv. "post-industrijskoj" fazi svoga razvoja. Radi se, naime, o postajanju sporta show-business-om čija priroda je neposredno uslovljena destruktivnim karakterom današnjeg kapitalističkog društva a pravila igre diktirana od strane vlasnika kapitala.

I pored toga što je svoju analizu odnosa između industrijskog rada i sporta stavio u ograničeni istraživački kontekst, metodološka ograničenost njegovog redukovanog paralelizma ne pojavljuje se kao ograničenje za definisanje odnosa prema sportu kao realnoj društvenoj pojavi, odnosno, prema kapitalističkom društvu. Iako konstatuje da je novo samorazumevanje sporta moguće samo u okviru opštih društvenih promena, područje rada (kapitalističke reprodukcije), shodno njegovoj koncepciji,

ostaje van domašaja kritičko-menjalačke prakse. Kad je reč o sportu, Rigauer prvo ukazuje na svojevrsnu fatalnu uslovljenost sporta industrijskim radom, da bi se, na kraju svog razmatranja, založio "za jedno novo razumevanje sporta" koje će da se distancira od učinka koji "kopira ciljno-racionalni model koji odgovara radu" i koje će svoje delatno otelotvorenje pronaći u "sportskom pokretu" (Sportbewegung) (24) koji je širi pojam od sportskog učinka i kojem "neprestano preti opasnost da prihvati modele mišljenja koji su bliski radu, koji su povezani sa autoritetom i koji su apolitični". Na taj način Rigauer uvodi u problematiku sporta "sportski pokret" koji ne samo da nastaje u "industrijskom društvu" a istovremeno je (za razliku od sporta) nezavistan od njega, već postaje samostalna menjalačka snaga koja je u stanju da oslobodi etablirani sport pogubnog uticaja industrijskog rada i omogući da sport "dođe do novog pojma o sebi". Radi se o tome da se u sportu "ukinu delatne strukture koje odgovaraju radu", odnosno, da se "razgrade represivne racionalne mere i razobliči fatišizam učinka". U tom pravcu su, po Rigaueru, već učinjeni pokušaji u "današnjoj sportskoj praksi" i to posredstvom pokreta "Drugi put"("Zweiten Weg") Sportskog saveza (Zapadne) Nemačke. Rigauer se, dalje, zalaže da se "ukinu shvatanja i delatnosti koje su vezane sa autoritet", što znači da "sportski pokret" treba da omogući da se u sportu ukinu pravila,propisi, birokratsko odlučiva nje, poslušnost i da se na osnovu samostalnog opredeljivanja kvantitativno i kvalitativno proširi individualni delatni prostor. Rigauer takođe smatra da treba da se izvrši "politizacija" sporta u tom smislu da oni koji se bave sportom treba da "ustanu protiv politički zloupotrebljene moći", a to znači protiv povezivanja sporta sa državnom vlasti (ovde Rigauer ima pre svega u vidu sportiste u tzv."realnom socijalizmu"). Na kraju, u okviru zahteva za "deideologizacijom sportskog pokreta", Rigauer se zalaže za takvo shvatanje sporta koje se neće temeljiti na "fiktivnim predstavama naših želja", nego na "empirijskim osnovama" i "prosvetiteljskim principima" na čemu može da se utemelji takav koncept, koji "otvara sport za nešablonizovane procese učenja". (25)

Ako pođemo od Rigoarovog osnovnog stava da sport nije pojava sui generis i da je uslovljen industrijskim radom, postavlja se pitanje kako je uopšte moguć sport koji ne samo da nije "udvajanje sveta rada", već je njegova suprotnost? Ovo pitanje je tim pre opravdano jer promene u sportu treba da izvede "sportski pokret" čiju kičmu predstavlja institucionalizovani vrh etabliranog sporta koji je upravo predmet Rigauerovog kritičkog razmatranja. Šta se to bitno desilo što je dovelo do formiranja "sportskog pokreta" i usmerilo ga ka "prevratničkoj" praksi? Kako to da su nosioci sporta iznenada napustili svoje formalizovane uloge, koje im je nametnuo industrijski rad, i okrenuli se protiv sile koja je, od nastanka sporta, neposredno uslovljavala njegovu prirodu? Rigauer pokušava da pruži odgovor na ovo pitanje koji samo ukazuje da se čitava njegova (predhodna) koncepcija prećutno zasniva ne na instrumentalnoj, nego normativnoj sferi, tačnije, da je svesni odnos ljudi prema sportskoj delatnosti od presudnog značaja za njen razvoj. Odlučujuća promena koja je uslovila uspostavljanje kritičko-menjalačkog odnosa prema sportu nastala je u oblasti proizvodnje: "...kako današnje konzumersko društvo proizvodi kvantitativno više nego što mu je potrebno za obezbeđivanje njegove egzistencije,tako i sport učinka ponekad proizvodi rekordne rezultate koji jedva mogu da posluže održanju ili popravljanju telesnih funkcija". (26) Vrhunski sportista je izložen takvim psiho-fizičkim naporima "koji od njega neretko stvaraju invalida, a u pojedinim slučajevima dovode do smrti". Imajući u vidu da je Rigauer i rad i sport sveo na instrumentalnu dimenziju i da je odnos prema čoveku postavlja u okvire uloga koje uslovljavaju i uokviruju njihovo ponašanje, njegovo pozivanje na zdravlje, odnosno, pokušaj da se postavi pitanje o smislu sporta kao ljudske aktivnosti, ozbiljno je odstupanje od njegovog osnovnog opredelenja.Interesantno je i to da Rigauer uspostavlja analogiju između kvantiteta robne proizvodnje i dostignutih rezultata u sportu, ali prema njima ima različiti pristup: činjenica da "konzumersko društvo proizvodi kvantitativno više nego što mu je potrebno" nema onaj anti-egzistencijalni (anti-zdravstveni) karakter kao što to ima sport. Umesto da se sučelji sa destruktivnom prirodom konzumerskog društva, Rigauer ostaje na nivou "kvantiteta", iz čega slede tako suzdržani komentari sve dramatičnijeg zbivanja u sportu u kome je

uništavanje čoveka postalo zakonitost,a ne slučajnost. Štaviše, čak i kao nesporni uzročnik onoga što se dešava u sportu, "konzumersko društvo" ostaje van domašaja kritike, pogotovu menjalačke prakse.

Protivurečnost Rigauerove koncepcije još je očiglednija u njegovom razmatranju položaja "vrhunskog sportiste": kako je moguće da se u sportu, koji je samo "udvajanje sveta rada", sve više povećavaju psiho-fizička naprezanja koja od sportiste stvaraju invalide i vode ih u smrt, istovremeno dok dolazi do radikalnog skraćivanja radnog dana i do smanjivanja telesnih naprezanja radnika? Zbog čega humanizacija "sveta rada" nije dovela do humanizacije sveta sporta? Može se, isto tako, postaviti pitanje kako to da u procesima rada sve više dolaze do izražaja intelektualne sposobnosti čoveka, dok je u sportu čovek sve više sveden na telesnost, a "sportsko takmičenje" na krvave gladijatorske borbe i samoubilačke poduhvate? Očigledno je da je u sportu došlo do obračuna s emancipatorskim mogućnostima industrijskog rada, pogotovu s emancipatorskim mogućnostima novih oblika rada u kojima dominira inovativni (potencijalno stvaralački) um. Uzmimo za primer ženu. Nema modernog oblika radne aktivnosti u kojem žena nije ravnopravni učesnik. Istovremeno, u sportu žena je (i dalje) degradirana na biće "drugog reda" - zbog telesne "inferiornosti" u odnosu prema muškarcu. Rigauer nije shvatio da je sport otelotvorenje "progresivnog" duha kapitalizma, što znači da ima simboličan karakter. Apsolutizovanje principa učinka u sportu je nametnuta ulogom koju sport ima kao sredstvo za dokazivanje "razvojne snage" kapitalizma, što znači kao oruđe za zaštitu njegovih strateških interesa. Današnji rekordi, koji se mere desetim, stotim a uskoro i hiljaditim delovima sekunde, koji za gledaoca imaju sve više samo apstraktnu vrednost, nemaju drugi smisao već da pokažu da je kapitalizam u stanju "da ide napred". Metodi industrijskog rada su samo jedno od sredstava koja su primenjena u "razvoju sporta" i to kao oruđe kapitala i otuđene političke moći (pogotovu u "real-socijalizmu") za potčinjavanje i uništavanje čoveka. Na to upućuje Marks konstatujući da mašina "sama po sebi znači pobedu čovekovu nad prirodnim silima,dok kapitalistički primenjena znači pođarmljivanje čoveka pomoću prirodnih sila". (27) Rigauerov obračun s "apsolutizovanim principom učinka" svodi se na obračun sa instrumentalizovanim industrijskim radom, a ne sa kapitalističkim oblikom (eksploatacijom) industrijskog rada. Ovde bi Rigaueru mogla da se uputi slična zamerka koju je Marks uputio "buržaskom ekonomisti", da on "natura svom protivniku glupost da se ne bori protiv kapitalističke primene mašina,već protiv samih mašina".(28) sportu se pojavljuju od kapitala zloupotrebljeni metodi koji se pojavljuju u industrijskom radu što je sastavni deo eksploatacije industrijskog,kao društvenog, rada od strane kapitala radi postizanja određenih ekonomskih i političkih efekata u drugim društvenim oblastima. "Racionalizam", o kojem govori Rigauer,potiče iz kapitalističkog načina industrijskog rada, dakle, proizvodnje koja je orijentisana ka profitu,a ne ka zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba. Njegova priroda je, u krajnjem, uslovljena iracionalnim (tržišnim) procesima, što znači da se radi o prividu racionalizma. "Racionalizam", "planiranje" su oblici u kojima se pojavljuju destruktivni procesi kapitalističke reprodukcije, odnosno, načini na koji im se pribavlja "civilizacijski" legitimitet. Na temelju uspostavljenog tehnološkog i naučnog razvoja moguće je stvoriti istinsko demokratsko društvo, a moguć je (ukoliko se ne stane na put kapitalizmu koji je postao totalitarni destruktivni poredak) "novi" totalitarizam koji će, upravo se koristeći dostignućima nauke i tehnike, prevazići sve oblike varvarizma koji su se pojavili u prošlosti; moguće je uspostaviti široki društveni pokret u kome će dominirati slobodni telesni aktivizam usmeren ka igri, pri čemu će naučna i tehnička dostignuća poslužiti za razvoj bogate stvaralačke individualnosti i međuljudskih odnosa (društveni karakter rada, solidarnost, tolerancija, emancipacija žene), a moguć je dalji razvoj uspostavljenih procesa. Sport je izvanredan primer na kome može da se vidi kako su emancipatorske mogućnosti industrijskog rada otuđene od čoveka postajući oruđe u rukama kapitala za porobljavanje čoveka i sprečavanje društvenog razvoja.

Ovde treba podsetiti da se kritički racionalizam, koji je stvoren u vreme prosvetiteljstva, razvijao, u okviru slobodarske misli i prakse, ne samo uporedo, nego u sučeljavanju s "racionalizmom" koji je kapitalistički način proizvodnje uneo i u sport. Rigauerovo pozivanje na "prosvetiteljske principe", kao osnove za kritiku uspostavljenog "vrhunskog sporta" i izgradnju "Drugog puta" u razvoju sporta, je nelegitimno budući da su oni od nastanka sporta bili jedno od izvorišta za razvoj kritike sporta kao institucije, a to znači principa kompeticije i učinka koje Rigauer, u obliku "sportskog pokreta", nastoji da sačuva. Rigauerova kritika sporta ostaje u okvirima "standardnih" zahteva građanske teorije: negativne posledice razvoja "industrijskog društva" mogu se eliminisati uz pomoć kritičko-menjalačke prakse a da se ne dovedu u pitanje osnove na kojima počiva kapitalističko društvo. Rigauer ne pravi samo digresiju time što odstupa, iz praktično-političkih razloga, od sporta kao nedodirljive sfere rada ("instrumentalna delatnost"), već što nastoji da eliminiše "loše" posledice uspostavljenog razvoja ne dirajući uzroke iz kojih one proističu. Zbog toga je Rigaueru potreban apstraktni "sportski pokret" (iza kojeg stoji apstraktno "društvo") koji je samo drugo ime za one koji su i do sada sport držali u svojim rukama. Vladajući establišment kapitalističkog društva putem "sportskog pokreta" treba da pokaže da je u stanju da "izađe na kraj sa negativnostima u sportu" da bi sprečio da sve bespoštednije uništavanje čoveka od strane kapitala i politike, kojima je tehnika i nauka samo sredstvo za postizanje ekonomskih i političkih ciljeva, bude od strane "radikalnih elemenata" iskorišćeno za obračun sa uzrocima "degradacije sporta" (Laš), a to znači sa kapitalističkim poretkom. Tzv. "Drugi put" u razvoju sporta samo je iznuđen potez koji je započeo i završio u ideološkoj, odnosno, čisto propagandističkoj sferi poput svih onih "pokreta" koji su (zvanično) težili "čistom sportu" - bez sučeljavanja sa uzrocima "negativnosti" i svim onim strukturama koji sport koriste kao sredstvo za sticanje dobiti, kao reklamni pano i kao sredstvo za manipulaciju "masama" i zaštitu strateških interesa kapitalističkog sistema. Jer, kakve su šanse "sportskog pokreta" da se izbori za humanizaciju sporta ukoliko iza njega stoji Rigauerovo apstraktno "društvo", a ne organizovani politički pokret? Očigledno, Rigauerovo odvajanje "sportskog pokreta" od političkog pokreta, koji je usmeren na iskorenjivanje uzroka degradacije sporta, a to znači na ukidanje kapitalističkog poretka, samo odgovara njegovom odvajanju kritike sporta od kritike kapitalističkog društva.

I Rigauerova koncepcija se, u krajnjem, svodi na nastojanje da se dokaže da je vladajući poredak u stanju da ponudi novum i na taj način obesnaži glavni argument radikalnih kritičara - da na temelju i u okviru kapitalističkog poretka nije moguće stvoriti alternativu uspostavljenom razvoju. Umesto kritike sporta kao ideologije kapitalističkog društva, nudi se još jedna koncepcija koja u obliku "kritike vrhunskog sporta" nastoji da sačuva sport kao instituciju i udahne mu,putem "sportskog pokreta" (institucionalizovanog u obliku "Drugog puta"), "novi" život. Poput Kubertena, Dima, Baje-Latura i drugih "idealista" koji su nastojali da sačuvaju sport, kao "oazu sreće" (Fink), od razornog dejstva kapitalizma fanatičnim moralizmom i pozivima na rigorozno kažnjavanje sportista (u čemu je prednjačio olimpijski "čistunac" Everi Brendidž), i Rugauer predlaže razvoj "sportskog pokreta" koji će se pozivati na "prosvetiteljske principe" i istovremeno se razvijati u odnosu prema "lošoj" realnosti kao njegova "drugost". Praktično, sport postaje paralelni svet u kome čovek treba da pronađe kompenzaciju za uskraćenu ljudskost u "svetu brige". U "Pogovoru" drugom izdanju svoje knjige "Sport i rad", iz 1979. godine, Rigauer je značajno korigovao neke svoje stavove. On je, doduše, i dalje kod "određenog tipa društvenog rada", ali ovog puta govori o "kapitalističkoj industrijskoj proizvodnji" koja ima "razorno dejstvo na život", kao i o tome da ovaj "loš" model "vrši odgovarajuće normativno dejstvo na druge društvene oblasti, kao i na sport". Otuda "i sportu preti opasnost da postane životno razarajući model ljudskog ponašanja". U "vrhunskom sportu" se, zaključuje Rigauer, ova tendencija "sve očiglednije ispoljava". (29) I pored novih tonova, Rigauer do kraja ostaje dosledan branilac sporta, tako da ni u njegovom predlogu za budućnost nema sučeljavanja sa sportom sa aspekta slobodarskog telesnog aktivizma, odnosno, igre.

Krokov

U svom najvažnijem delu "Sport i industrijsko društvo" Kristian fon Krokov je dao sebi nezahvalan zadatak: da odbrani sport kao otelotvorenje najviših vrednosti kapitalizma - od samog kapitalizma: "Sažeto rečeno: sa industrijskim društvom, sa kojim se sinhrono razvija, sport povezuje uslovljavajući sklop principa učinka, konkurencije i jednakosti. Ali princip distanciranja od sveta, oslobođenje od brige za budućnost,od nasilja,borbe za moć, od vlasti i potčinjavanja, istovremeno odvaja sport od društva kome pripada. Sportsko takmičenje oslobađa osećanja i strasti, omogućava čoveku da upozna svoje moći i da doživi samopotrvdu, zajemčuje sreću u sadašnjosti. Sa svim tim, sport se u industrijskom društvu pojavljuje gotovo kao utopijski projekt: kao obećanje onoga što bi uopšte trebalo biti, a nije. I u tome leži možda poslednji, još jedva svesni uzrok fascinirajuće snage sa kojom sport pridobija ljude." (40) Imajući u vidu sportsku stvarnost i tendencije njegovog razvoja, ove nadahnute Krokovljeve reči pre bi mogle da se shvate kao posmrtno slovo sportu,nego kao ozbiljno teorijsko promišljanje sporta. Krokov, u stvari, samo sledi Huizingu i druge građanske teoretičare koji sve mračnijoj stvarnosti kapitalizma suprodstavljaju sve blještaviji svet iluzija,koji je božansko otelotvorenje temeljnih vrednosti kapitalističkog društva. Putem idealizovane slike sporta osnovni egzistencijalni principi kapitalizma sele se iz realnosti u sferu mita da bi bili sačuvani u svojoj izvornoj čistoći. Ne uverljivost argumenata, već sve stravičnija realnost kapitalizma treba da pruži sve veću uverljivost i privlačnost iluziji koja treba da postane duhovno pribežište čoveku koje će mu, uvek iznova, povratiti veru u "večne" vrednosti kapitalizma. Zato Krokova, kao uostalom ni Huizingu, ne treba "hvatati za reč":ono što je za Huizingu srednji vek , to je za Krokova sport - projektovani svet iluzija. Radi se o obračunu s kritičkim racionalizmom, koji otvorio duhovne prostore modernog doba, i o uspostavlja nju mitske svesti. Zadatak uma nije da se sučeljava sa postojećim svetom i traži nove mogućnosti razvoja (slobode), već da stvara kaveze,u vidu novih "rajskih vrtova", u koje će namamiti i zauvek zatvoriti ljudski duh. Zbog toga Krokov ne oseća potrebu da objasni otkud to da u sportu caruje sve krvavije nasilje, da su stadioni postali bojna poprišta. Najdalje dokle ide je suprotstavljanje "korumpiranju i zloupotrebi igre i sporta", kao i bilo kojoj njihovoj upotrebi od strane "sveta brige", bilo da se radi o očuvanju zdravlja, vaspitanju, vojnoj obuci ili o "pobedi socijalizma". "Suvišnost igre i sporta" u odnosu prema zahtevima nužnoga,to je okvir u koji Krokov stavlja sport nastojeći da ljudi u sportu vide samo ono što stvara idealizovanu predstavu o principima na kojima počiva kapitalističko društvo. Istovremeno, Krokov se bespoštedno obračunava sa "pomodarskom kritikom" sporta svodeći na "nacionalizam i rasizam" svaki pokušaj da se prevaziđe sport (princip kompeticije i učinka) i napravi iskorak ka novim oblicima slobodnog telesnog aktivizma.

Praktične konsekvence Krokovljeve koncepcije postaju jasnije kada se ima u vidu da je za njega uspostavljeni "svet brige" nepopravljiv, odnosno, da čovek može da traži "slobodu" i "sreću" jedino u svetu iluzija koji mu on nudi. Osnovna pretpostavka za "sreću" je bespogovorno trpljenje nesreće. Da se ne bi borio protiv zla kojem je svakodnevno izložen, Krokov nudi čoveku bekstvo u " svet sreće" u kojem će pronaći kompenzaciju za patnju kojoj je u "svetu brige" izložen. Igra (sport) nije "zamena" postojećem svetu, već je moguća jedino u sučeljavanju s njim: "Bio bi to rđav nesporazum kada bi se na osnovu rečenog zaključilo da se radi o antropologiji homo ludens-a (pod.K.K.) - tako da je čovek samo tamo potpuno čovek gde se igra, ili kao da čak treba napraviti utopijski nacrt "sveta igre". "Igra "dobija svoje konture,svoju draž i uzbudljivost prvenstveno u suprotnosti prema svetu onakvom kakav jeste". Otuda bi" ostvarena utopija mogla da bude bezbojna, tako nepodnošljivo dosadna kao i svako ostvarenje utopije." (41) Opsednut nastojanjem da spreči svako kritičko

sučeljavanje s "svetom nesreće" koje bi moglo da vodi njegovoj promeni, Krokov svakodnevna ponižavanja kojima je "običan" čovek izložen, neizvesnost egzistencije, sve stravičnija stradanja onih koji su najmanje zaštićeni - proglašava dobrodošlom osnovom u odnosu prema kojoj "igra" dobija "svoju draž i uzbudljivost". Krokovljev "svet sreće" crpi svoju snagu iz "sveta nesreće": što je veća nesreća u svakodnevnom životu, to je bogatiji "svet sreće". Da je Krokov bliži hrišćanskoj doktrini nego emancipatorskom nasleđu građanskog društva govori i njegov spis "Značaj sporta za moderno društvo", koji završava Platonovom mišlju da je "čovek zato stvoren,da bude igračka bogova,i to je uistinu ono najbolje kod njega". (42) Poput Huizinginog, ni Krokovljev homo ludens nije čovek-igrač, što znači stvaralac svog sveta, već čovek-igračka, znači oruđe u rukama "nad-ljudskih" sila. Svodeći težnju čoveka za srećom na sport (igru), i isključujući (stvaralački) rad, muziku, slikarstvo, poeziju, međuljudske odnose, praktično, čitav ljudski život kao moguću oblast ljudske slobode i sreće, Krokov je završio svoje posmrtno slovo kapitalizmu s pitanjem: "Ali, šta je uistinu naša civilizacija,pored sportskih igara i takmičenja, stvarno u stanju da ponudi mladima - a da to nije droga ili nasilje?" (43)

Lenk

I Hans Lenk spada u krug građanskih mislilaca koji su nastojali da odbrane sport od kritika koje su, posebno nakon studentskog pokreta iz 1968. godine, dobile u oštrini. Lenk je svoju "filozofsku analizu sporta i motivacije za učinkom" usmerio na pitanje "da li sport može delotvorno da doprinese uvežbavanju, širenju i uobličavanju motivacije za učinkom - i to ne manipulativno, nego pedagoški?" (44) Lenk na to pitanje odgovara potvrdno zalažući se za igradnju takve filozofije sporta koja će biti povezana sa filozofijom učinka imajući u vidu značaj motivacije za učinkom "za budućnost čovečanstva u veku tehnike". Neomarksistička kritika principa učinka je, po Lenku, možda bila delimično zbog toga uspešna,jer ne postoji nikakva "diferencirana filozofija učinka". (45) "Buduća filozofija učinka" bi imala zadatak da "određenije i sa više kritičnosti ispita razlike, kao i zajedničke strukturne crte svega onoga što se još i danas neizdiferencirano podvodi pod izraze "princip učinka" i "idelogija učinka": tada više ne bi bilo moguće "grubo izjednačavanje ekonomske prinudne konkurencije sa motivacijom za slobodnim samostalnim učinkom." "Jednostrano obezvređivanje svake motivacije za učinkom je nepedagoško", stoga je, zaključuje Lenk, "neodložni zadatak kritičko-racionalne filozofije, koja je orijentisana prema budućnosti, da koncipira i proširi diferenciranu filozofiju učinka". (46) Sport dobija zadatak da postane "škola motivacije za učinkom". Čak ni u "perfektnom sistemu priprema" sportski učinak se "ne može postići lukavstvom": uslovi mogu da budu poboljšani, ali "sam učinak mora da postigne pojedinac". Sport postaje prostor "javnog simboličkog samoprikazivanja" u sučeljavanju s naporom, oblast "samosaznavanja i samouobličavanja".(47) Pored pedagoške, Lenk poverava sportu i kompenzacionu ulogu. Poredeći sport, po njegovim avanturističkim izazovima,sa letom u vasionu, Lenk konstatuje da je sport postao polje "aktivnog dokazivanja mladog čoveka u inače rutiniziranom i prefabrikovanom bivstovanju" (Dasein). Ovu stranu sporta, smatra dalje Lenk, "ne treba zanemariti", jer "gde još mladi čovek može da doživi učinak kao sopstvenu realizaciju"; da "u toj meri rizikuje da ne uspe"; da "doživi izazov pojavljivanja pred javnošću" i da se "izloži javnom vrednovanju" a da njegova profesionalna i društvena egzsitencija ne budu dovedeni u pitanje? Gde još može pojedinac, "koji je željan akcije", tako "beskompromisno" da se izbori za to da čitavu svoju psiho-fizičku snagu skoncentriše u nekoliko minuta i da svoje rezerve energije do kraja mobiliše? (48)

Uokvirujući svoju "diferenciranu filozofiju učinka" - "budućnošću" koja se svodi na dolazeći "vek tehnike", Lenk je iz sporta, a to za njega znači najvišeg oblika ljudske samopotvrde, izbacio

sponatnost, maštu, čulnost, kreativnost, kao i međuljudske odnose. Čovek je sveden na mehanizovanu telesnost koja, gonjena fanatizovanom voljom i uz pomoć nauke i tehnike, treba da ostvari željeni učinak. Sport nije slobodna telesna aktivnost slobodnog čoveka, nego svrsishodna delatnost koja ima za cilj stvaranje lojalnog i upotrebljivog građanina koji je u stanju da "odgovori" na izazove koje pred njega postavlja današnje kapitalističko društvo.U tom smislu sport, kao "škola motivacije za učinkom", ima zadatak da vaspita čoveka da bespogovorno prihvati ideologiju učinka kao osnovni način sopstvenog ljudskog samoprepoznavanja i vrednovanja."Samorealizacija" čoveka svodi se na dominaciju tehničkog uma, kao oruđa kapitala, nad čovekom.Lenk je blizak Kubertenovom principu "većeg napora" čiji cilj nije postizanje određenog (zadatog) rezultata (rekorda), već izgradnja karaktera uzornog buržuja. Razlika je u tome što Kuberten insistira na razvoju borilačke motivacije, dok Lenk insistira na razvoju motivacije za učinkom.Govoreći o "teroru kapitalističkog principa", odnosno, o "permanentnoj konkurenciji na osnovu učinka između atomiziranih individua" koja je, u "konkurentskom kapitalizmu", dovela do neophodnog razvoja proizvodnih snaga, Gerhard Vine zaključuje da "pod organizovanim kapitalizmom, u kome je mogućnost za automatizaciju industrijskog rada i široko ukidanje otuđenog rada postala realna utopija,apsolutizovani princip učinka gubi svaki smisao". Utoliko ga se, konstatuje Vine na kraju, "profesori telesnog vaspitanja zagriženije pridržavaju".(49)

Lenkova "diferencirana filozofija učinka" nije polazište za kritički odnos prema društvu u kome je čovek podređen apsolutizovanom principu učinka (profitu), već pokušaj stvaranje kritičke distance prema ekstremnim oblicima uništavanja čoveka u "vrhunskom sportu" koji devalviraju vrednost principa učinka i omogućavaju razvoj (levičarske) kritike za koju kritika principa (ideologije) učinka postaje kritika kapitalističkog društva. Nastojeći da po svaku cenu odbrani uspostavljeni razvoj kapitalizma, Lenk ne preza ni od toga da stravične razmere gladi u svetu iskoristi za dokazivanje opravdanosti svoje koncepcije i za obračun sa njenim kritičarima. Svrstavajući Markuzeovu tezu "da je tehnika već u toj meri razvijena da čini princip učinka suvišnim" u "utopijsko-romantičnu" i "idealističko-akademsku idilu", Lenk optužuje Markuzea da je, "odbacivanjem spremnosti na učinak", zapravo protiv stvaranja "zadovoljavajućih tehnologija za proizvodnju hrane namenjenu eksplozivno rastućem stanovništvu". Navodeći da "trećina sveta gladuje", Lenk konstatuje da se "tehnički i naučni razvoj (koji bi bez motivacije za učinkom bio nemoguć) ne može jednostavno zamrznuti: posledica bi uskoro bila fatalno nazadovanje". "Budući svetski problemi će biti rešeni samo onda, kada se spremnost i volja za učinkom prošire po celom svetu, kada u vaspitanju motivacija za učinkom bude probuđena i nagrađena" - zaključuje Lenk. (50)

Pre svega, cinično je prebacivati odgovornost za glad u svetu upravo na one koji gladuju, kada se zna da su narodi u zemljama "trećeg sveta" stotinama godina bili izloženi bespoštednoj pljački i ugnjetavanju, pri čemu su se kolonijalni osvajači surovo obračunavali sa pokušajima da se izmeni njihov robovski status i da steknu sposobnosti za uspešni samostalni razvoj. Istovremeno, Zapad je od nerazvijenih zemalja oduvek nastojao da stvori svoje tržište, što znači da spreči ekonomski razvoj koji bi ugrozio njegove interese. Kako je povećavao prinose na poljima i stvarao viškove koji nisu mogli da budu plasirani na unutrašnjem tržištu, Zapad je, ekonomskim i drugim merama, sistematski uništavao proizvodnju hrane u nerazvijenim zemljama da bi plasirao svoju robu. Najrazvijenije kapitalističke zemlje primoravaju nerazvijene zemlje da od njih uzimaju skupe kredite, gurajući ih u sve dublje dužničko ropstvo, koje će umesto u sopstvenu proizvodnju hrane koristiti za kupovanje njihovih viškova hrane - po uslovima koji oni diktiraju.Jaz između bogatih i siromašnih svakodnevno se produbljuje. Sve je veći broj ljudi koji gladuju. Preko 40 000 hiljada dece u nerazvijenim zemljama dnevno umre od gladi. Za to vreme se u Zapadnoj Evropi i SAD svake godine troše desetine miliona dolara na spaljivanje brda putera, mesa, viškova žitarica. Desetine milijardi dolara se svake godine ulažu u "potkupljivanje" farmera da ne obrađuju svoja polja da bi se

smanjila proizvodnja hrane. I to je suština Markuzeove kritike ideologije učinka: razvoj tehnike, što znači uspostavljeni razvoj kapitalizma, ne doprinosi boljitku ljudi, već dovodi do sve veće bede i nesreće. Nauka i tehnika su već toliko razvijeni da se uz njihovu pomoć, ukoliko se učini da budu dostupni čitavom svetu, mogu rešiti osnovni egzistencijalni problemi čovečanstva. To, naravno, ne znači da se treba boriti protiv razvoja nauke i tehnike, već za takav njihov razvoj koji će služiti zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba umesto što služi uvećavanju profita. Glavna meta kritike ideologije učinka nije nauka i tehnika, već (destruktivni) kapitalizam koji je od nauke i tehnike stvorio sredstvo za uništavanje životne sredine i potčinjavanje čoveka.

Laš

Kristofer Laš, jedan od vodećih sociologa u Sjedinjenim Američkim Državama, je pokušao, na tragu liberalizma, da odbrani izvorni duh modernog sporta u kome on vidi ideal igre kojoj treba težiti. Suprotstavljajući se, u svojoj kritičkoj studiji o američkom društvu -"Kultura narcizma", "radikalnim kritičarima" sporta, koji u sportu vide odsliku temeljnih društvenih odnosa, Laš ističe značaj "autonomije kulturne tradicije" za očuvanje samosvojnosti sporta: "U sportu ove tradicije prelaze sa jedne generacije na drugu, i uprkos tome što se u sportu odražavaju društvene vrednosti, one ne mogu nikada da ga u potpunosti asimiluju. U stvari, sport se mnogo uspešnije opire asimilaciji nego mnoge druge aktivnosti, budući da na utakmici mladi stiču samopouzdanje i podsticaj da budu lojalni samoj igri pre nego programima koje ideologija nastoji da nametne." (51) Sport, dakle, nije istorijska pojava, što znači da nije nastala u određenom vremenu, već putem osamostaljene "autonomije kulturne tradicije", koja se neposredno prenosi sa generacije na generaciju, postaje pojava sui generis. Govoreći o profesionalizaciji sporta na univerzitetima, Laš pokazuje da nije dosledan svojim polaznim tezama. On, naime, trvrdi da je profesionalizam "potkopao stari "školski duh" i doveo među sportistima do razvoja sasvim poslov nog odnosa prema njihovoj veštini". Sportisti se sada "sa šeretskim cinizmom" odnose prema pozivima sa kojim "staromodni treneri" nastoje da ih motivišu, a ne prihvataju rado ni autoritarnu disciplinu. Sportista kao "profesionalni zabavljač" - "iznad svega nastoji da zaštiti svoje sopstvene interese i spremno proda svoje usluge onome ko najviše ponudi", konstatuje Laš. (52) Šta je tu ostalo od "autonomije kulturne tradicije"? Pored toga, sam Laš dolazi do toga da je odnos između generacija , kao i između sportista i sporta, posredovan profesionalizacijom i komercijalizacijom sporta,što znači podređivanjem sporta logici profita. Upravo njegova analiza pokazuje da sportisti, kao "profesionalni zabavljači", nisu lojalni igri, već novcu, odnosno, normativima zabavljačke industrije i njegovim vlasnicima.

Ostajući u fenomenološkim vodama, Laš meša uzroke sa posledicama. On objašnjava nastojanje koledža i univerziteta da izgrade mamutske hale potrebom da se "zadovolje rastuće horde gledalaca". Iz istog razloga dolazi do stvaranja kampova u kojima vlada "dril, disciplina, timski rad"; do uspostavljanja "naučnog menadžmenta" i do naglog porasta broja menadžera; do toga da u mnogim sportovima treneri, lekari i oni koji su zaduženi za opštenje s javnošću prevaziđu po broju igrački kadar; da merena i vrednovana statističkim pokazateljima igra sve više postaje rutina. Što se drugih (uzgrednih) uzroka tiče, Laš dodaje da je zidanje sportskih objekata "ponekad" bilo "potpomognuto interesima lokalnog biznisa". (53) Lašu ne pada na pamet da postavi pitanje kako to da u svetu u kome "svako ima pođednake šanse" nastaju "horde gledalaca", kao ni to zbog čega sportski mečevi, na kojima vlada "autonomija kulturne tradicije", ne podstiču ljude na kulturno, nego na divljačko ponašanje. Nema reči ni o tome da vladajući establišment kapitalističkog društva svim silama nastoji da dovede što više ljudi na stadione i u hale, odnosno, da se sportska zabavljačka roba nameće "masama", putem javnih medija,kao glavna "duhovna hrana". Armija novinara-plaćenika danonoćno radi na tome da se što više uveća krug gledalaca. Istovremeno, vlasnici sportskog show-business-a

čine sve da bi povećali atraktivnost sportskih događaja. Stvaranje i borba za gledaoca postaje osnovna pretpostavka uspešnog funkcionisanja sportske industrije zabave. "Spektakl", bez kojeg se ne može zamisliti savremena sportska priredba, je mamac za "običnog" čoveka koji mu nudi prividno bekstvo iz sivila svakodnevnog života i kompenzaciju za anonimnost. Laš optužuje "novu vrstu novinarstva", predvođenu Herstom i Pulicerom, koje je "prodavalo senzacije umesto da saopštava vesti", da je dovelo do profesionalizacije sporta i stvorilo od njega veliku industriju, zaboravljajući da se radi o borbi kapitala za tržište, koja će do svog najvišeg izraza doći u pretvaranju sporta u reklamni prostor najmoćnijih kapitalističkih koncerna. Laš reaguje na sličan način i kada je reč o trenerima: "Kult pobede, proklamovan od takvih ragbi trenera kao što su Vinsent Lombardi i Džordž Alen, napravio je od igrača divljake, a od njihovih sledbenika zaslepljene šoviniste". (54)

Kritikujući komercijalizaciju sporta i njegovu političku (zlo) upotrebu kao pedagoškog sredstva, Laš insistira na sportskoj igri kao oblasti koja je iznad ideologija i kojoj se ne mogu ostvarivati utilitarni ciljevi. Normativni (vrednosni) kalup sportske igre nije proizvod određenog vremena (modernog doba), već je otelotvorenje mističnog nadistorijskog ljudskog stremljenja koje se, putem "autonomije kulturne tradicije", neposredno prenosi sa jedne generacije na drugu. Prividno nastojeći da spreči zloupotrebu sporta od strane politike, Laš od sporta stvara neprikosnoveno sredstvo za odbranu osnovnih vrednosti kapitalizma. Laš je u ovome blizak Kubertenu: sport je sredstvo za zaštitu strateških interesa kapitalističkog poretka i zato treba sprečiti da bude iskorišćen za vođenje svakodnevne politike, kao i za sticanje dobiti. Insistirajući na "autonomiji kulturne tradicije" Laš hoće da kaže da je sport, i pored "degradacije", uspeo da sačuva svoju izvornu bit: "Uprkos tome što se u sportu odražavaju društvene vrednosti, one nikada ne mogu u potpunosti da ga asimiluju" - tvrdi Laš. (55) Laš izbegava da objasni prirodu "kulturne tradicije" sporta, kao ni na čemu se ona temelji da bi mogla da se suprotstavi "društvenim vrednostima" koje nastoje da ga "asimiluju". Imajući u vidu bliskost Laša sa Huizingom, može se pretpostaviti da je priroda homo ludens-a ta koja usmerava čoveka da u "riziku, smelosti i neizvesnosti" uvek iznova traži svoju samopotvrdu. Budući da ove "bitne komponente igre" više "nemaju mesta u industriji ili u delatnostima u koje su se uvukli industrijski standardi", (56) sport postaje praktično jedina preostala oblast gde čovek može da se susretne sa "kulturnom tradicijom", što znači da realizuje svoju igračku prirodu. Laš se ovde poziva na Huizingino shvatanje da "onda kada igrački sadržaj nestane iz prava, državništva i drugih kulturnih oblika, ljudi se okreću igri ne da bi posvedočili dramatično vaspostavljanje njihovog zajedničkog života, već da pronađu razonodu i uzbuđenje". Laš se ne slaže sa Huizinginom konstatacijom da je sport postao "preozbiljan" (što za Huizingu znači da nema ona svojstva "iluzije" koja pružaju čoveku mogućnost bekstva iz ne-igračkog sveta) i tvrdi da je sport postao "beskorisna stvar". Poredeći sudbinu sporta sa sudbinom moderne umetnosti, Laš zaključuje da je "pokušaj da se stvori posebno carstvo čiste igre, potpuno izolovano od rada" dovelo do kritičkih reakcija po kojima "sport nije posebna i iz života izdvojena pojava, svojevrsna "zemlja čudesa" gde je sve čisto i sveto i van domašaja kritike", već posao koji je, kao i svaki drugi, podređen istim standardima i podložan istim proverama". "Ono što je započelo kao pokušaj da se sportu podari religiozni značaj", okončalo se, zaključuje Laš, "demistifikacijom sporta,postajanjem sporta show-business-om". (57) Interesantno je da Laš ne vidi bilo kakvu vezu između profesionalizacije (komercijalizacije) i trivijalizacije sporta: "Nisu profesionalizam i kompeticija ti koji korumpiraju sportsku,kao i bilo koju drugu, igru, već rušenje pravila koja obuhvataju igru. To je ono što ritual, dramu i sport sve zajedno degeneriše u spektakl. Huizingina analiza laicizacije sporta pomaže da se to shvati. U onoj meri u kojoj sportski događaji gube svojstvo rituala i javne proslave oni se, po Huizingi, svode na "banalnu rekreaciju i sirovi senzacionalizam"." (58) Suprotstavljajući se Huizingom shvatanju da je "preterana ozbiljnost" osnovni razlog banalizacije sporta, Laš konstatuje da je upravo "trivijalizacija" ta koja je

dovela do degradacije sporta. (59) Laš ovde previđa ono što Huizinga pravilno shvata: postajanje sporta radnom obavezom igra gubi spontanost i pretvara se u rutinsko obavljanje posla. To je shvatio i Kuberten koji je profesionalne sportiste proglasio "cirkuskim gladijatorima".

Slično Plesneru i Habermasu, Laš u sportu vidi kompenzaciju za ono zašta je čovek lišen u procesima rada: "Budući da je moderna industrija svela većinu poslova na rutinu,igre dobijaju dodatno značenje u našem društvu. Čovek traži u igri teškoće i izazove - i intelektualne i telesne - koje više ne može da pronađe u radu. Možda nije monotonija i rutina po sebi ono što lišava rad zadovoljstva, jer bilo koji posao koji zavređuje da bude obavljen iziskuje izvesno mučenje, nego posebni uslovi koji preovlađuju u velikim birokratizovanim organizacijama i koji se isto tako umnožavaju u savremenim fabrikama. Kada rad izgubi svoj stvarni, opipljivi kvalitet, izgubi svojstvo da preoblikuje materiju putem ljudske oštroumnosti,on postaje potpuno apstraktan i interpersonalan. Snažna subjektivnost modernog rada, koja se još jasnije ogleda u kancelariji nego u fabrici,dovodi do toga da muškarac i žena sumnjaju u realnost spoljašnjeg sveta i da se zatvore (...) u ljušturu zaštitničke ironije. Rad sada zadržava tako malo od igre, a dnevna rutina nudi tako malo mogućnosti za bekstvo iz ironične samosvesti koja je i sama poprimila svojstva rutine,da ljudi traže samozaborav u igri sa više nego uobičajenim intenzitetom." (60) Za razliku od Habermasa i Plesnera, koji u sportu vide "odsliku" i "udvajanje sveta rada",odnosno, "privid igre i slobodnog razvoja moći", Laš u igri (sportu) vidi "najčistiji oblik bekstva" koji, za razliku od seksa, droge i pića koji "brišu svest o svakodnevnoj realnosti" tako da "zamračuju svest" - daje svesti "novu snagu koncentracije". Štaviše, igre nemaju "sporedne efekte" ni "emocionalne komplikacije". One istovremeno zadovoljavaju "potrebu za slobodnom fantazijom i težnju ka dobrovoljnom naporu;one sjedinjuju detinju maštovitost sa promišljeno stvorenim zapletima". Leš se poziva na Rože Kajou po kojem uspostavljajući uslove jednakosti između igrača, igre nastoje da ponude idealnu zamenu za "uobičajenu konfuziju svakodnevnog života". One "nanovo stvaraju slobodu, zaboravljeno savršenstvo detinjstva" istovreme no uspostavljajući veštačke granice koje ih izdvajaju iz svakodnevnog života u okviru kojih jedina ograničenja čine "pravila kojima se igrači dobrovoljno podređuju". Igre uključuju "veštinu i inteligenciju" kao i druge kvalitete koji ne spadaju u borbu čoveka protiv prirode, ne doprinose blagostanju ili dobrobiti zajednice, ili njenom fizičkom opstanku, odnosno, koji nemaju utilitarni karakter. (61) "Nekorisnost igara iritira društvene reformatore, one koji nastoje da poboljšaju javni moral, ili funkcionalističke kritičare društva poput Veblena koji je u beskorisnosti (futility) sporta više klase video anahronično preživljavanje militarizma i junaštva. Ali upravo "uzaludnost" igre objašnjava njenu privlačnost - njenu neuslovljenost, proizvoljne teškoće koje postavlja bez druge namere do da izazove igrače da ih savladaju, odsustvo svakog utilitarnog ili ka usavršavanju usmerenog cilja.Igre brzo gube svoju draž kada su primorane da služe obrazovanju, stvaranju karaktera, ili društvenom razvoju." (62)

Interesantno je da Laš, istovremeno dok se odlučno suprodstavlja bilo kakvoj (zlo) upotrebi sporta (igre), upravo insistira na ulozi sporta kao "najčistijeg oblika bekstva" iz života. Usmeravanje ljudi ka bekstvu iz života u kojem su lišeni mogućnosti da ispolje i ostvare svoju ljudskost,da se ne bi borili za takav svet u kome će, kao ljudi, biti "kod kuće" i shodno tome neće imati potrebu za bekstvom iz njega - očigledno prevazilazi (političke) okvire u kojima se postavlja pitanje "uzaludnosti" sporta (igre). Nastojeći da sačuva sport od politike Laš od sporta stvara "čisto" političko sredstvo u kome su otelotvorene osnovne vrednosti "izvornog" kapitalizma - koje ni na koji način, u svakodnevnom životu, ne mogu biti dovedene u pitanje. Laš: "Bezrezervno se podređujući pravilima i formama igre, igrači (kao i gledaoci) sarađuju u stvaranju iluzije o realnosti. Na taj način utakmica postaje predstavljanje života, a i igra poprima karakter glume. U našem vremenu, igre - sport posebno - ubrzano gube kvalitet iluzije. Osećajući se neprijatno u prisustvu fantazije i iluzije, naše doba se izgleda odlučilo da uništi bezazleni nadomestak radovanja koji je nekada nudio lepotu i

utehu. (63) (...) Igra se uvek, po samoj svojoj prirodi, izdvajala iz sveta rada; ipak, ona je ostala u organskoj vezi sa životom zajednice zahvaljujući svojoj sposobnosti da dramatizuje stvarnost i da ponudi uverljivo predstavljanje vrednosti zajednice. Drevna povezanost između igara, rituala i javnih proslava upućuje na to da su igre, uprkos tome što su se održavale u okviru zadatih granica, ipak bile duboko utemeljene u opšte prihvaćenim tradicijama kojima su davale objektivni izraz. Igre i sportske borbe pre nude dramatičan komentar o stvarnosti nego bekstvo iz nje - uzvišeno vaspostavljanje zajedničkih tradicija, a ne odustajanje od njih. Samo onda kada se igre i sport vrednuju isključivo kao oblik bekstva oni gube sposobnost da obezbede to bekstvo." (64)

Laš je ovde upao u sopstvenu zamku. Budući da je igra samo "dramatičan komentar stvarnosti" i da je "u organskoj vezi sa životom zajednice" - a ne i sučeljavanje sa stvarnošću koje teži njenom prevazilaženju, organizatori današnjih sportskih priredbi upravo slede zahteve koje im je postavio Laš. Njihov osnovni zadatak se sastoji u tome da od sportskih susreta stvore takav "viši oblik egzistencije" u kome će se u što vernijem obliku reprodukovati dramatika svakodnevnog življenja. Sam Laš navodi rezultate istraživanja koja su vršena među studentima iz kojih se jasno vidi da za njih više nije važna pobeda,već smrtonosni i destruktivni način na koji je ona postignuta. Naivno je verovati da u današnjem svetu u kome dominira destruktivna moć kapitala izazov za obezvređene i ugnjetene može da bude nasmejani momak koji trčkara po stazi. Zbivanja na stadionima i u halama pokazuju da današnjem gledaocu ne treba više uteha koju mu,u vidu romantizovane predstave osnovnih vrednosti liberalnog kapitalizma, nudi Laš, već nešto "jače", treba mu krv, stradanje, razaranje, patnja, smrt i uništenje, a sve to kao kompenzacija za sve veću patnju i stradanje kojem je svakodnevno izložen. Biti u "organskoj vezi" sa životom današnje zajednice ne znači biti blizak izvornom duhu kompeticije, već duhu dominacije i destrukcije. Interesantna je i Lašova teza da "degradacija sporta izvire iz degradacije rada,koja stvara kako potrebu tako i povoljne uslove za komercijalizovanu "rekreaciju"". (65) Laš ima u vidu procese indus- trijalizacije koji je postao vladajući oblik rada daleko pre nego što je sport uopšte uobličen kao institucija, odnosno, kada su radnici izborili za "slobodno vreme" u kome su mogli da se opredele za rekreativne oblike delatnosti. Komercijalizacija sporta (rekreacije), kao što istorijske činjenice govore, razvija se uporedo sa povećavanjem kvantuma "slobodnog vremena" radništva, odnosno, kao izraz nastojanja vladajuće klase da uspostave kontrolu nad "radnim masama" i u neradnom vremenu. Kapitalistička priroda manipulacije radnicima ogleda se u tome što je kapital sport,kao političko sredstvo za zaštitu strateških interesa kapitalizma, uključio u procese kapitalističke reprodukcije stvarajući od njega sastavni deo sve ekspanzivnije industrije zabave. Što se tiče "autonomije kulturne tradicije" u sportu,treba reći da je sport radikalni obračun sa nacionalnim kulturama,a pogotovu sa duhovnim tradicijama zapadne kulture.Glorifikujući sport kao igru Laš "zaboravlja" da u sportu dominiraju princip kompeticije i princip učinka,što znači da je odnos čoveka prema sebi i drugima posredovan kvantitativnim merilima u kojima se otuđuje kako kulturni,tako i individualno-ljudski izraz. Proglašavajući "rizik, smelost i neizvesnost" glavnim odlikama igre Laš je samo uobličio izazove koje upravo realnost kapitalističkog društva postavlja pred čoveka - da bi mogao da opstane. U sportu se čovek "slobodo voljno" opredeljuje za vrednosti koje predstavljaju egzistencijalni imperativ i osnovni način integracije u kapitalističko društvo. Lašova "igra" samo prividno nudi bekstvo iz realnosti:u njoj se vladajući odnosi i vrednosti uspostavljenog sveta pojavljuju u formi "igre", znači neobaveznosti i spontanosti. Pored toga, kakva je to "sloboda" koja se temelji na privremenom bekstvu iz života? Nije li Lašova igra samo vapaj sužnja, beznadežno iživljavanje neslobode koje čoveka gura u još veće duhovno ropstvo?

Laš je značajno osiromašio predstavu o igri svodeći je na "rizik, smelost i neizvesnost", pridodajući joj "maštovitost". Iz pojma igre su izbačene one vrednosti koje izražavaju humanističke tekovine modernog doba: stvaralaštvo, individualnost, kooperativnost, tolerancija... Slepo se držeći Hobsovih

i Huizinginih antropoloških polazišta, Laš je odbacio društveni karakter igre i sveo igru na borbu između atomiziranih egoističnih individua koja se odvija po pravilima koje diktira kapitalistički poredak. Poput Huizinge, Laš uspostavlja kulturni karakter igre na nivou represivne normativnosti: "Prekršiti pravila znači uništiti čar." (66) I u Lašovoj igri dominira olimpijski, odnosno, anti-prometejski agon. Dvoboj, rat, krvave borbe u ringu - najviši su izazovi i za Lašovu igru. Slobodarska borba, i u njenom kontekstu rizik, smelost i neizvesnost, uklonjeni su iz Lašove istorije. Lašova teorija je radikalni obračun sa (modernom) idejom progresa.On nije stvaralac novog,već zadrti branilac prevaziđenih oblika društvenog života. Beznadežno okrenut ka prošlosti, Laš stavlja antičku ritualnu borbu za pobedu u istu ravan sa modernim sportom. U nastojanju da izgradi što uverljiviju iluziju sporta kao otelotvorenje izvornog duha borilačkog individualizma ("pravog" kapitalizma), Laš je iz sporta izbacio ideju "ličnog dostignuća", odnosno,težnju ka pobedi postizanjem "najboljeg rezultata" (rekorda) - bez čega ne samo da nema modernog sporta, već nema ni modernog društva. Opsednut nastojanjem da po svaku cenu sačuva uspostavljeni poredak, Laš nije u stanju ni da pretpostavi da ljudska mašta, na koju se poziva,može da zamisli i takvu igru koja se ne temelji na kompeticiji. Laš se obrušava na one kritičare takmičenja koji nastoje da svedu sport na "zdrave telesne vežbe", optužujući ih da se "plaše da će nesvesni impulsi i fantazija da nas nadvladaju ako im dozvolimo da se pojave" (67) - kao da je sterilizovani telesni dril, koji je samo jedan od proizvoda kapitalističkog društva, jedina alternativa uspostavljenom sportu.

Osnovno protivurečje Lašove koncepcije je u tome, što on kritikuje "degradaciju sporta" istovremeno nastojeći da sačuva društvene odnose i vrednosti koji je uzrokuju. Laš "previđa" da su sve agresivnije "horde gledalaca", senzacionalističko novinarstvo, treneri kao goniči robova, profesio nalizacija i komercijalizacija, znači, "degradacija sporta" - upravo rezultat razvoja kapitalizma. Sport je oduvek samo sledio "sudbinu" kapitalističkog društva i na to nas, uprkos njegovom nastojanju da sport posredstvom "autonomije kulturne tradicije" svede na pojavu sui generis, upućuju same Lašove analize. Lašova koncepcija označava početak kraja liberalističke teorije sporta, ideološke kičme sportskog pokreta (modernog doba). Liberalistička misao se od teorije sporta transformiše u (neo-liberalističku) kritiku postojeg (pre svega profesionalnog) sporta: idealizovana slika (nekadašnjeg) "pravog" sporta sučeljava se sa "degenerisanim" sportom naših dana. "Izvorne vrednosti" kapitalizma sele se iz sportske realnosti u sferu mita. Umesto da otvara prostore budućnosti, liberalistička misao postaje čuvar prošlosti; umesto delatno-optimističkog, uspostavlja se dominacija rezignirano-ciničnog duha.

Rezime Osnovni "kvalitet" građanske misli je njena sterilnost, odnosno, nesposobnost da stvori novum. Budući da svoj smisao postojanja vidi u borbi za očuvanje kapitalističkog poretka, njena pozicija je, sa razvojem egzistencijalne krize u koju kapitalizam gura čovečanstvo, sve problematičnija. Zalaganje za "opšte-ljudske"ciljeve i vrednosti sve teže se može spojiti sa procesima globalne destrukcije. Apologete sporta gura u defanzivu i to što je sport, od izraza razvojnog duha kapitalizma (sport kao sredstvo za stvaranje karaktera buržuja, tzv. "pedagoška" uloga sporta), postao sredstvo za očuvanje kapitalizma (tzv."zabavljački" sport, odn. sport kao uništenje /kritičkog/ uma). Građanska teorija se sve uočljivije ograđuje od tzv."vrhunskog sporta". Osnovni razlog za taj zaokret nije etičke,već ideološke prirode. Građanski teoretičari beznadežno nastoje da sačuvaju sport kao oblast u kojoj se osnovni principi kapitalističkog društva pojavljuju u "devičanskom" obliku. Budući da je, profesionalizacijom i komercijalizacijom, "vrhunski sport" postao banalna cirkusko-gladijatorska predstava, građanski ideolozi nastoje da sačuvaju od banalizacije izvorne principe građansko-kapitalističkog društva tako što će ih, u idealizovanom obliku, suprotstaviti sportu koji je sveden na show-business. Tzv. "negativne pojave u sportu" nisu posledica razvoja osnovnih principa

na kojima počiva sport, nego su izraz njihovog "nepoštovanja". Radi se, stoga, uvek iznova o potrebi da se sport "preobrazi" na "starim temeljima", a ne o potrebi da se iskorene uzroci koji su doveli do degeneracije sporta. "Negativne pojave u sportu" se mogu napadati,ali samo zato da bi se sačuvala izvorna čistota njegovih osnova. Suština sporta odvaja se od uspostavljenih odnosa u sportu: izvorni i večni principi sporta (kapitalističkog društva) nemaju ništa sa "negativnim pojavama" koje "dolaze sa strane" u sport. Nije zato neobično što je jedna od osnovnih teza "humanističke" građanske kritike "negativnih pojava u sportu" da "treba eliminisati politiku iz sporta". I ovde dolazimo do prividnog paradoksa: isti oni koji "odlučno brane sport od politike" koriste sport kao prvorazredno političko sredstvo za odbranu uspostavljenog (kapitalističkog) poretka. Njihova "nepristrasnost" se temelji na shvatanju da je kapitalističko društvo krajnji i najviši oblik razvoja društva, poredak u kome je ljudska sloboda u potpunosti ostvarena. Sloboda se ne pojavljuje kao izvorna ljudska potreba, nego kao nametnuti šablon ponašanja.Iskoračiti iz njega znači nanovo zakoračiti u neslobodu. Otuda nastojanje da se dovedu u pitanje osnove na kojima počiva kapitalističko društvo ne može biti ništa drugo nego poziv na "divljašto", "varvarizam", "totalitarizam"... Nema, niti može biti budućnosti čovečanstva izvan granica kapitalističkog poretka. Lutajući od liberalnog kapitalizma do antike u beznadežnom nastojanju da pronađu tačke oslonca za uspostavljanje "kritičke distance" prema sve stravičnijoj realnosti današnjeg sporta (društva), a da pri tom ne dovedu u pitanje osnove na kojima počiva kapitalistički poredak, građanski ideolozi ne samo da nisu u stanju da ponude pravu alternativu uspostavljenom sportu, već čine sve da spreče razvoj emancipatorske misli koja je usmerena ka stvaranju istinskih oblika slobodnog telesnog aktivizma (igre). Njihova panična reakcija na sve radikalniju kritiku sporta proističe iz toga što je sport ostao jedna od poslednjih oblasti u kojoj se brane mitovi o "pravom" kapitalizmu("jednakost na startu", "neka pobedi bolji", "individualno dostugnuće" i dr.). "Prazni hod" ideologije liberalnog kapitalizma, koji se nastoji očuvati na sportskim terenima, potstiče žal za "starim dobrim vremenima" koji se pojavljuje u obliku nostalgičnog vapaja za takvim kapitalizmom koji je imao snage da ide napred. I kao što su u helenskom svetu mitovi o "herojskoj" prošlosti bili sredstvo za očuvanje tradicionalnih društvenih vrednosti, tako mit o "čistom" sportu treba da očuva veru u nenadmašivu i neprolaznu vrednost izvornih principa kapitalističkog društva. Kvantifikovanom i operacionalizovanom umu dodaje se iracionalni um. Čovek treba sve čvršće da veruje u boga što je više u vlasti đavola koji je samo pokorni izvršilac božije volje.

Iv Pjer Bulonj, bivši ataše za kulturu Francuske u Beogradu i strastveni propagator i branilac Pjera de Kubertena, objavio je, sredinom marta 1995. u "Le Monde" (prenela "Politika" od 19.marta), tekst pod naslovom "Nezahvalna domovina Kubertena" (u podnaslovu:"Stanje morala u sportu, u društvenom kontekstu Francuske 1995.godine, bez svake sumnje je odraz i posledica opšteg gubljenja smisla i vrednosti jednog demokratskog društva"), koji na izvanredno upečatljiv način ilustruje kako realnost današnjeg kapitalističkog društva, tako i beznađe u kojoj se našla "humanistička" građanska misao koja, putem sporta, nastoji da obnovi "pokretačke" impulse kapitalizma.Bulonj: "Dransi, Marsej, Bordo.. lista još nije zaključena. Svakog vikenda, igrači, navijači, sportski funkcioneri međusobno se grde, vređaju, nasrću jedni na druge. Automobili gore, vitrine prašte. Drži se međuministarska konferencija, odgovorni ljudi sporta dodaju joj svoju gorčinu i uznemirenost kao dodatni teg. Poneki glas govori o mučnom životu u predgrađima,neki novinari tragaju za društvenim uzrocima nevolja i drame, proglašen je minut ćutanja, takmičenja otkazana, zahtevan pojačan nadzor na stadionima. Događaji se ređaju. I šta onda? Sadašnja situacija nije posledica samo tehnoloških promena. Lep izgovor! Kao da, u svakom prelom nom trenutku ranijih epoha,civilizacije nisu morale da se prilagode novim otkrićima. Danas je u pitanju nešto mnogo teže. Stanje morala u sportu, u društvenom kontekstu Francuske 1995, bez sumnje je odraz i posledica opšteg gubljenja smisla i vrednosti jednog demokratskog društva. U našem slučaju, odgovornost najviših sportskih rukovodilaca Francuske je prevelika da bi se mogla gumicom izbrisati lepim

principijelnim izjavama.

Sasvim je izvesno da francuski sport ne može izbeći snažan uticaj jednog liberalnog društva, stidljivo nazvanog potrošačkim. Nametnuti estetski kanoni: luksuz, elegancija, snaga, lepota, nedostižni su skoro čitavoj našoj omladini. (...) Poluplaćeni nosioci univerzitetskih diploma, praktično isključeni iz društva, nađu se tako, veoma često, licem prema svojoj nemoći i ništavilu. Kako onda da ne budu razjareni? Sadašnje drame sportskih terena razotkrivaju tu psiho-socijalnu moru koja uvek vodi sukobima a ponekad i zločinu. Već pedeset godina,francuski sportski pokret, izuzimajući neke saveze i neke pojedince, utopiste, ubrzo progutane, krenuo je ukorak sa vladajućim ekonomskim modelom i zasnovao svoju strategiju na produktivnosti i tehničkom savršenstvu. Različiti ministri sporta i omladine, ponekad sa bolnim mentalnim ograničenjima, pomagali su saveze sportova "u ranom otkrivanju talenata" i u postizanju sportskih rezultata. To je dovelo do zapaljivog političkog i administrativnog uticaja na čuveni problem medalja. Mediji su to pratili tako što je za njih bilo važnije Papenovo koleno nego teškoće sportskih klubova bez slave koji nikada neće napraviti "jedinicu" u listu "Sport dimanche". I ne samo to! Već pedeset godina - uprkos nastojanjima jednog sporta koji je svima poslužio kao alibi - nikakvo sportsko obrazovanje, ni školsko ni narodno, nije ozbiljno razmatrano. Šta je bilo sa sjajnim elanom pionira koji su, već 1944, rekonstruisali direkciju sportova u ulici Šatoden? Šta je ostalo od divljenja dostojne akcije pedesetih i šezdesetih "narod i kultura u korist olimpizma", koja nije naišla na oficijelnu i materijalnu podršku? Naša zemlja, kolevka neoolimpizma, nezahvalna domovina Kubertena, ističe se po odsustvu vaspitanja naše omladine za sportsku odgovornost."

Ni ovog puta (kao ni u svojoj knjizi "Olimpijski duh Pjera de Kubertena" i drugim spisima) Iv Pjer Bulonj nije smogao snage da pređe Rubikon i ukaže na prave uzroke krize francuskog (zapadnog) sporta i društva. Sve morbidnija realnost "zapadne demokratije" uporno se sučeljava sa romantičnim slikama prošlosti - bez ikakve vizije budućnosti. Praktični rezultat ovakvih žalopojki jeste "rezignirano" skretanje pogleda sa svakodnevnog života i njegovo usmeravanje ka idealizovanoj prošlosti koja postaje projekcija željenog sveta. Deleći sudbinu onoga što je stvoreno u građanskom društvu, građanska misao postaje i sama žrta poretka, kojeg po svaku cenu nastoji da sačuva,koji bespoštedno uništava njene emancipatorske impulse i svodi je na prirepak industrije zabave. Poput obezličenog i drogiranog sportiste, građanski teoretičari predano saučestvuju u uništavanju svega onoga što čini conditio sine qua non umnosti, a samim tim i teorijskog uma. Boriti se za kulturu i istovremeno nastojati da se sačuvaju odnosi koji proizvode masovni idiotizam nije samo jalov, već i poguban posao. On se svodi na nastojanje,koje dominira u industriji zabave, da se "prevaziđe" postojeći svet,u kome je život sve nepodnošljiviji, tako što će se stvoriti "novi" svet, koji je paralelan sa postojećim,i koji je ustvari samo surogat postojećeg sveta. Stvarni svet postaje nužno zlo i kao takav usputno prebivalište,a "pravi" život se odvija u svetu koji je proizvod kapitalističke industrije zabave. To je "svet sreće", "raj na zemlji", svojevrsni "Diznilend" u kome su čoveku pružene mogućnosti da(prividno) pronađe kompenzaciju za svoje potisnute i degenerisane potrebe. Građanski teoretičari su na putu da postanu sastavljači reklamnih poruka za sportski show-business, dakle, savremeni vašarski dobošari. I kapitalizam "jede" svoju (duhovnu) "decu".

Građanska (akademska) misao se postarala da odnos prema sportu razbije na određene discipline da bi se "bolje objasnila" priroda sporta. Naravno, to je postalo moguće tek kada se sport razvio u kompleksnu i posebnu društvenu pojavu.Tako, na primer, razvijena "teorija sporta" postaje moguća postajanjem sporta oblašću u kojoj su se principi takmičenja(borbe)i učinka (rekordomanija) ustoličili u svom "čistom" obliku, odnosno, kada je uobličen njegov institucionalni (normativni, organizacioni, funkcionalni) skelet. "Sociologija sporta" se razvija kao pozitivistička disciplina,

oslobođena "vrednosnih predrasuda" (u skladu s tezom da "sport nema veze sa politikom"), koja se bavi "istraživanjem društvenih činjenica". "Istorija sporta" postaje linearni, neistorijski način prikazivanja "istorijskog razvoja sporta". Nastanak i razvoj sporta se ne sagledava u okviru konkretnog istorijskog totaliteta (određene društveno-ekonomske formacije), već u kontekstu apstraktnog "razvoja sporta", kao pojave sui generis, koji se svodi na opisivanje određenih ("sportskih") fenomena koje susrećemo u prošlosti. Na taj način se dolazi do "činjenice" da se razvoj sporta odvijao u linearnom kontinuitetu, pri čemu "viši" oblici sporta neposredno proističu iz "nižih" (ranijih) oblika (otuda ne iznenađuje redovna upotreba izraza kao što je "obnavljanje antičkih olimpijskih igara" i t.sl.). Izvođenjem sporta iz istorije dolazi do "objektivizacije" i mitologizacije osnovnih kategorija sporta sa kojima građanska teorija manipuliše u nastojanju da principu takmičenja (borbe) i principu učinka pribavi karakter univerzalnosti i večnosti. "Filozofija sporta" postaje filozofsko utemeljenje navedenih principa na kojima se zasniva kapitalističko društvo. Od Platonovog i Finkovog kosmosa do Hobsovih i Huizinginih antropoloških razmatranja - sve je podređeno dokazivanju nepromenljivosti i večnosti građansko-kapitalističkog društva.

Pored pomenutih, dolazi do stvaranja novih disciplina čija se delatnost pre svega svodi na dalje usitnjavanje "polja istraživanja", uz obavezno formiranje sopstvenog "metoda istraživanja" (da bi se pribavila legitmnost "naučnog"), što vodi ka daljem razgrađivanju sporta kao kompleksne i celovite pojave. Parcijalizacija je u službi funkcionalizma. U strukturalističkoj varijanti, sport se svodi na "subsistem društva" (Ginter Lišen, Kurt Vajs) (68), dok se čovek svodi na "sportistu", što znači da dobija još jednu društvenu ulogu koja je uslovljena i uokvirena uspostavljenim poretkom. Ponašanje, međuljudski odnosi su zauvek zadati strukturom i funkcionalnom logikom vladajućeg poretka. Otuda je osnovna pretpostavka za "zajedničko" življenje poštovanje uspostavljenih (zadatih) pravila, a ne poštovanje čoveka. Budući da je građanska teorija svela čoveka i društvo na "predmet istraživanja", jasno je da ovakav pristup samo dograđivanje lavirinta u kome treba da se izgubi svako nastojanje da se dopre do slobodarske i stvaralačke biti čoveka na kojoj se temelji mogućnost (kritičko-menjalačkog) odnosa čoveka prema uspostavljenom svetu, odnosno, potreba da stvara svoj (ljudski) svet.

U građanskoj teoriji se sport ne shvata kao autentična stvaralačka(igračka)aktivnost čoveka,i u tom smislu kao međuljudski odnos, već kao institucija. U svom izvornom smislu sport ne može biti oblik neposrednog stvaranja bratske zajednice slobodnih i jednakih ljudi, dakle realizacija ideala Francuske građanske revolucije, već je dizanje ograda između ljudi koje se ne smeju prekoračiti. "Bratstvo je za anđele", kaže Kuberten, svodeći čoveka na model "građanina" koji najviše odgovara dresiranoj zveri. Građanska misao je otišla tako daleko u svom "humanističkom" nadahnuću da je krvavi masakr na ringovima proglasila "plemenitom veštinom", što znači najvišim ljudskim izazovom. Pokušaji građanskih teoretičara da sve stravičnije masakre na sportskim terenima opravdaju statističkim podacima o smrtnosti u drugim društvenim oblastima, samo pokazuje da sport nije prostor "slobode i sreće", kako to oni tvrde, već sastavni deo surove svakodnevnice. Ako se ima u vidu da je osnovni cilj ideologa kapitalizma da sport sačuvaju kao sredstvo za zaštitu uspostavljenog poretka,onda postaje jasnije zbog čega i dalje veličaju sport: sve veće nasilje i sve veći rizik smrti u sportu "pružaju mogućnost" da se čovek "privikne" na sve veće nasilje i smrt koje vlada u društvu, odnosno, sve krvaviji i riskantniji sport je kompenzacija čoveku za sve krvaviji i riskantniji život u svetu u kojem je sve podređeno profitu. Gledano s aspekta onoga što se dešava u društvu i sportu, jasno je da je građanska kritika sporta,kao i njeni predlozi za promene, samo "zahvatanje vode rešetom" čiji krajnji cilj nije obračun sa "negativnostima" u sportu, nego sa kritičkom mišlju koja nastoji da se uhvati u koštac sa uzrocima koji dovode do manipulacije i uništavanja čoveka, a to znači zaštita uspostavljenog poretka. Ukratko,

ona je postala saučesnik u uništavanju sveta.

x x x Fusnote

1)Uporedi:Helmuth Plessner,"Soziologie des Sports","Deutsche Universitäts Zeitung", Nr.22/1952, 9-11.s,Nr.23/24/1952,12-14.s.Prerađeni tekst objavljen u decembru 1956.u "Wissenschaft und Weltbild" pod naslovom "Die Funktion des Sports in der industriellen Gesellschaft"; Helmuth Plessner,"Spiel und Sport",u: H.Plessner/H.E.Bock/O.Grupe(Hrsg.),Sport und Leibeserziehung, Piper, München,1967. 2)Uporedi:Christian Graf von Krockow,Sport und Industriegesellschaft,11.s, Piper, München,1972. 3)Plesner,"Spiel und Sport",Sport und Leibeserziehung,25.s. 4)H.Plessner,Die Stufen des Organischen und der Mensch,309.s, Berlin/Leipzig, 1928.u:Christian Graf von Krockow,Sport und Industriegesellschaft,11.s. 5)Uporedi:Jurgen Habermas,"Soziologische Notizen zum Verhaltnis von Arbeit und Freizeit", u: H.Plessner/H.E.Bock/O.Grupe(Hrsg.),Sport und Leibeserziehung,28-46.s. 6)Uporedi:H.Linde/K.Heinemann, Leistungsengagement und Sportinteresse, Sonderdruck des Deutschen Fussbal-Bundes, Karl Hofmann, Schorndorf bei Stuttgart,1968. 7)Vidi:”Nachwort von Plessner”,Sport und Leibeserziehung,121,122.s. 8)Vidi:Linde,isto,106.s.fus. 9)Vidi:”Nachwort von Jürgen Habermas”,Sport und Leibeserziehung,121.s. 10)Vidi:Linde,isto,106.s.fus. 11)Linde,isto,26,27.s. 12)Isto,22.s. 13)Uporedi:Vilhelm Hopf,"Učinak,rad,rekord","Polja",278/1982,175.s. 14)Bero Rigauer,Sport und Arbeit,29,30.s,LIT Verlag,Münster,1979. 15)Isto,37,38.s. 16)Karl Marks, Kapital, K.Marx,F.Engels, Dela, 1.knj.21t,301,316.s,Prosveta, Beograd,1977. 17)Isto,321.s. 18)Isto,428,429.s. 19)Isto,372-375.s. 20)Kod:Allen Guttmann,The Games Must Go On,158.s,Columbia University Press,New York,1984. 21)"Polja",isto,173.s. 22)Marks,isto,374.s. 23)Rigauer,isto,45.s. 24)Isto,85.s. 25)Uporedi:isto,85,86.s. 26)Isto,74.s. 27)Marks,isto,391.s. 28)Isto,391.s. 29)Vidi: Rigauer,isto,“Nachwort“,88.s. 30)Krockow,Sport und Industriegesellschaft,102.s. 31)Christian Graf von Krockow,Eine Soziologie und Philosophie des Leistungsprinzips,165,166.s, Hoffmann und Campe,Hamburg,1974. 32)Christian Graf von Krockow,"Die Bedeutung des Sports fur die moderne Gesellschaft",u: Sport und Leibeserziehung,95.s. 33)Krockow,Eine Soziologie..,165.s. 34)Hans Lenk,"Bemerkungen zur Notwendigkeit einer phylosophischen Analyse des Sports und der Leistungsmotivation",u:Hans Lenk/Simon Moser/Erich Beyer (Hrsg.),Philosophie des Sports,14.s,

Karl Hofman,Schorndorf bei Stuttgart,1973. 35)Isto,12.s. 36)Isto,13.s. 37)Isto,16.s. 38)Isto,17.s. 39)Gerhard Vinnai,"Leibeserziehung als Ideologie",u:Sport in der Klassengesellschaft, 20.s,Fischer Taschenbuch Verlag,Frankfurt a.M,1972. 40)Lenk,isto,12,13.s. 41)Christopher Lasch,The Culture of Narcissism,204,205.s,Warner Books,New York,1979. 42)Isto,210.s. 43)Isto,212,213.s. 44)Isto,186.s. 45)Isto,204.s. 46)Isto,185.s. 47)Isto,218.s. 48)Isto,194,195.s. 49)Isto,195.s. 50)Isto,184.s. 51)Uporedi,181,182.s. 52)Isto,182.s. 53)Isto,195,196.s. 54)Isto,64.s. 55)Isto,217.s. 56)Isto,197.s. 57)Isto,194.s. 58)Gunter Lüschen/Kurt Weis,"Standort und Aufgaben einer Soziologie des Sports",u:Die Soziologie des Sports,13.s,Soziologische Texte(99), Luchterhand, Darmstadt,1976.

x x x