НА РЕЧШИ "И

КОИ

РЛ

АЦИ" У С ЦИИ

НА РЕЧШИ "И

КОИ

РЛ

АЦИ" У С ЦИИНА РЕЧШИ "

ИКО

ИР

ЛАЦИ" У С ЦИ

ИНА РЕЧШИ "

ИКО

ИР

ЛАЦИ" У С ЦИ

ИПочнимо од насловне, прве од укупно шест странаколико је имао. Насловна страна доносила је препознатљив наслов часописа, уводник и песничкерадове ученика који су били повезани са темомуводника. Друга страна листа била је својеврснафото галерија и низ текстова у форми новинскогизвештаја.Трећа страна подсећала нас је на биографије знаменитих Милошевчана а четврта је билапосвећена прозном и поетском стваралаштву ученика школе. Наслов „Вуковци нам пишу бившиученици се јављају“ био је у заглављу пете странеа на последњој, шестој страни, о значају спортасведочила је рубрика „У здравом телу здрав дух“.

Изградњом нове зграде 1975. године, дошло једо спајања две школе. Школа добија име „МилошПопов“. Те године објављен је четврти број листа„Кораци“ који те, и барем наредне две годинеизлази у раније описаној форми. Од 2004. године школа је добила садашње име - „Др ЂорђеЈоановић“ по сећању на угледног научника, лекара, једног од оснивача Медицинског факултета у Београду, Др Ђорђа Јоановића, који води порекло из Беодре, данас саставног делаНовог Милошева. Тих година, па све до 2009. године спорадично се објављује лист учениканаше школе чији је наслов „Кораци“ готово једина спона са „Корацима“ из осамдесетих.

Овај број, његов изглед и садржај, наведена година излажења показатељ је жеље ученикаи наставника ове школе да подсети на значај некадашњих „Корака“ и да вредности тог листаунесе у ово и будуће време.

Уредништво

-

-

-

-

"КОРАЦИ" - лист ученика ОШ "Др Ђорђе Јоановић"

Главни и одговорни уредник: Душко Терзин.Редакција: Сања Бербаков, Владимир Голушин, Весна Шкара, Силвија Тот и

Бранислав Цуцић.

Страна 2.Страна 11.

Ове године на завршној приредби ученика осмог разредау свечаној атмосфери и препуном холу школе опростили смо се од ученика 1994. генера-ције која наставља да се усавршава у средњим школама. Додељене су Вукове и специјалнедипломе, а Драгана Попов је проглашена за ученика генерације. По завршеном официјелномпрограму, ученици су уз музику и добро расположење провели вече и опростили се од нашешколе.

Хол школе је место разноврсних догађања. У њему дочекујемо песнике, правимо изложбе ипоказујемо шта ми знамо. Петком увече исти хол се претвара у ђачки диско у коме се деси ипонека прва љубав. Надамо се да ћемо део наших активности у будућности моћи да пока-жемо у новом Дому културе.

УВОДНА РЕЧ... или запис о прошлом времену,

о две школе и једном школском часопису.

Некада два села у Банату Беодра и Карловоа данас једно Ново Милошево. Два села суимала и две школе. Прве школе се помињу уовим местима од 1774. године и то у Карлову.Карловачка школа је била смештена у више

зграда учионице су биле у једној згради,радионица у другој, сала за физичко у трећој,зборница, канцеларија директора и секретара

у четвртој. Школа је имала по 4-5 одељењаједног разреда са око 30 ученика а деца су

ужину доносила од куће. Школа је у Беодритакође била смештена у више зграда, али уједној згради су били сви ученици једног

разреда. У одељењима је било по 20 ученика.Касније се школа сели у Каштиљ бивши

дворац породице Карачоњи. Школа је тада већбила осмогодишња, смештена у предивном

окружењу прелеп парк и спортски терени супружали могућности за разна спортска окуп

љања ученика и наставника по чему је овашкола била надалеко позната. Учионице су

биле смештене у дворским салама, великим,светлим, богато опремљеним. У одељењима

је било и до 40 ученика. У школи је постојалакухиња. Између беодранске и карловачке

школе је постојало традиционално ривалствокоје се огледало у надметању ученика у разнимобластима. После светског рата се спајају два

села и добијају јединствено име Ново Милошево.У једној од њих, ОШ „Милош Попов“, настаје1972. године ђачки лист „Кораци“. По учесталости објављивања, барем у наредних неколикогодина, био је то годишњак са датумом изласка3. октобра, када се обележавао Дан ослобођењаместа и Дан школе „Милош Попов“.Уређиван иликовно опремљен од стране наставника школе,

штампан у штампарији НГП „Пролетер“ у Бечеју,писао је о ...

( Наставак на следећој страни...)

...

-

II

-

List u~enika Osnovne {kole "Dr \or|e Joanovi}"

godina XXXVIII www.osnmilosevo.znanje.info E-mail: osnmilosevo@gmail.com 023/781-013

О РЕЦИ, РЕЦИ

О реци ми, реци,

ко си ти

што од леда ватру правиш.

Кад ме у мисли своје ставиш,

ти ватру ледиш.

О реци ми, реци

ко си ти

што ме окицама гледиш,

ватро ледена,

слатка, медена.

Ледена ватрице,

загреј ме малкице.

Жељко Будишин, VII 1

НА РЕЧШИ "И

КО

И

РЛ

АЦИ" У С ЦИИ

НА РЕЧШИ "И

КО

И

РЛ

АЦИ" У С ЦИИНА РЕЧШИ "

ИКО

И

РЛ

АЦИ" У С ЦИИ

НА РЕЧШИ "И

КО

И

РЛ

АЦИ" У С ЦИИ

Почнимо од насловне, прве од укупно шест странаколико је имао. Насловна страна доносила је препознатљив наслов часописа, уводник и песничкерадове ученика који су били повезани са темомуводника. Друга страна листа била је својеврснафото галерија и низ текстова у форми новинскогизвештаја.Трећа страна подсећала нас је на биографије знаменитих Милошевчана а четврта је билапосвећена прозном и поетском стваралаштву ученика школе. Наслов „Вуковци нам пишу бившиученици се јављају“ био је у заглављу пете странеа на последњој, шестој страни, о значају спортасведочила је рубрика „У здравом телу здрав дух“.

Изградњом нове зграде 1975. године, дошло једо спајања две школе. Школа добија име „МилошПопов“. Те године објављен је четврти број листа„Кораци“ који те, и барем наредне две годинеизлази у раније описаној форми. Од 2004. године школа је добила садашње име - „Др ЂорђеЈоановић“ по сећању на угледног научника, лекара, једног од оснивача Медицинског факултета у Београду, Др Ђорђа Јоановића, који води порекло из Беодре, данас саставног делаНовог Милошева. Тих година, па све до 2009. године спорадично се објављује лист учениканаше школе чији је наслов „Кораци“ готово једина спона са „Корацима“ из осамдесетих.

Овај број, његов изглед и садржај, наведена година излажења показатељ је жеље ученикаи наставника ове школе да подсети на значај некадашњих „Корака“ и да вредности тог листаунесе у ово и будуће време.

Уредништво

-

-

-

-

"КОРАЦИ" - лист ученика ОШ "Др Ђорђе Јоановић"

Главни и одговорни уредник: Душко Терзин.

Редакција: Сања Бербаков, Владимир Голушин, Весна Шкара, Силвија Тот иБранислав Цуцић.

Страна 2.

Страна 11.

Ове године на завршној приредби ученика осмог разредау свечаној атмосфери и препуном холу школе опростили смо се од ученика 1994. генера-

ције која наставља да се усавршава у средњим школама. Додељене су Вукове и специјалнедипломе, а Драгана Попов је проглашена за ученика генерације. По завршеном официјелномпрограму, ученици су уз музику и добро расположење провели вече и опростили се од нашешколе.

Хол школе је место разноврсних догађања. У њему дочекујемо песнике, правимо изложбе ипоказујемо шта ми знамо. Петком увече исти хол се претвара у ђачки диско у коме се деси ипонека прва љубав. Надамо се да ћемо део наших активности у будућности моћи да пока-

жемо у новом Дому културе.

Страна 3.

ЗНАМЕНИТИ МИЛОШЕВЧАНИ

Др Ђорђе Јоановић 1871 - 1932

Оснивач Медицинског факултета у Београду Ђорђе Јоановић родио се 16. јуна 1871. године у Бечу у адвокатској породици. Његов отац води порекло из села Беодра - данас Ново Милошево у општини Нови Бечеј. Основну школу и гимназију др Ђорђе Јоановић је завршио у родноме Бечу где је учио и завршио Медицински факултет. Био је асистент познатог патолога, светског гласа Палтауфа од 1895. године а касније и редовни професор на Медицинском факултету у Бечу. У Бечу је био познати лекар, истакнути научник, сјајни педагог и хуманиста.

После завршетка Првог светског рата и након стварања Краљевине Југославије прихватио је позив да свој рад настави у Београду и да помогне у оснивању Медицинског факултета. Одбио је предлоге да након смрти професора Палтауфа преузме катедру за патологију на Бечком Медицинском факултету. Хтео је да помогне својој земљи која се тек опорављала од свеколиког разарања и страдања током Првог светског рата. Професор Ђорђе Јоановић је иза себе оставио велики број научних радова углавном из области патологије и онкологије. На Београдском Универзитету где је отпочео са радом 1920. године био је једини професор који је три пута био биран за декана Медицинског факултета. Био је посебно цењен као члан Српске Академије наука. Професор Јоановић био је омиљен и међу студентима као велики демократа штитетећи њихова права а посебно аутономију Универзитета. Доктор Јоановић је живео у годинама које су означене као време диктатуре генерала Петра Живковића и краља Александра који су предводили тадашњи ненародни режим власти. Године 1929. краљ је донео такозвану „Oбзнану”. Биле су то године превирања, борбе власти против напредних људи, године демонстрација, штрајкова и затварања неисто-мишљеника. Почетком 1932. године, 28. јануара, после једног упада жандармерије на Медицински факултет у трагању и хапшењу студената десио се и један инцидент. Никада није тачно утврђено шта се тачно догодило тога дана само је полиција објавила да је живот професора Јоановића окончан насилним путем. Његов рођени брат Симеон никада није успео да сазна праву истину о трагичној смрти свога брата.Тако се у 61. години завршио живот професора др Ђорђа Јоановића. Ђорђе Јоановић је уз велике државне почасти сахрањен у селу Беодра на гробљу његових предака. Испраћају покојног професора у Београду је присуствовало много света предвођени научном елитом, студентима и многима који су га ценили и поштовали. На гробљу у Беодри од рано преминулог професора опростили су се његови сарадници, студенти и мештани Беодре и околине. Године 1956., 23. септембра у организацији подружнице Српког Лекарског Друштва у Зрењанину, у Беодри одржана је велика коомеморација професору Јоановићу. Тада је на његовом гробу постављена спомен плоча а на средини између два села Беодре и Драгутинова, сада Ново Милошево постављено је попрсје са натписом: др Ђорђе Јоановић оснивач и професор Медицинског факултета у Београду и члан Академије наука. Исте године одлучено је да градска болница у Зрењанину носи његово име. Године 2004. наша основна школа 16. јуна, на дан рођења признатог научника, име Ђорђа Јоановића промовише као име школе. Линк: http://www.bastovanov.info/files/Djordje Joanovic.htm

Dr.Gyorgye Joánovity 1871 – 1932

A belgrádi Orvostudományi Kar megalapitója

Gyorgye Joánovity 1871.június 16-án született Bécsben.Édesapja származása Beodra faluhoz vezethetı vissza, a mai Novo Milosevóra, amely Törökbecse községhez tartozik. Az általános is- kolát és egyetemi tanulmányait szülıvárosában, Bécsben, fejezte. Segédje volt a hires boncolónak, Paltaufának, 1895-tıl,késıbb pedig állandó tanára lett a bécsi Orvostudományi Karnak. Bécsben elismert orvos, kiemelt tudós, kitőnı pedagógus és humanista volt.

Az elsı világháború és a Jugoszláv Királyság megalakulása után elfogadta a meghivást, hogy munkáját Belgrádban folytassa és segitsen az Orvostudományi Kar megalapitásában.Elutasi-totta azt a javaslatot, miszerint Bécsben maradt volna Paltauf halálát követıen, hogy átvegye a patológiai tanszéket Bécsben.Segiteni akart saját országának, amely akkor lábadozott a sok kártól és rombolástól amit az I. világháború okozott.

Gyorgye Joánovity professzor hátrahagyott sok tudományos munkát,fıleg a boncolás és a rák- kutatás terén.

A Belgrádi Egyetemen,ahol 1920-ban kezdett dolgozni ı volt az egyedüli professzor akit há- romszor választottak meg az Orvoskar dékánává. Külön tisztelték mint a Szerb Tudományos Egyetem tagját.Az egyetemisták is szerették, mert tiszteletben tartotta jogaikat és küzdött az Egyetem autonómiájáért.

Joánovity doktor azokban az években élt, amikor Petar Zsivkovity tábornok és Alekszandar király gyakorolták a népellenes

hatalmukat. A király 1929-ben úgynevezett „Obznana” határozatot hozott .Ezek az évek a tüntetések évei voltak amikor a haladó szellemő embereket üldözték és be is záratták ıket.

Amikor a rendırség az Orvoskaron egyetemistákat keresett és tartóztatott le,1932.január 28-án, egy incidensre került sor. Azóta sem derült ki pontosan, hogy mi történt azon a napon.Csak azt tudjuk, amit a rendırség nyilvánosságra hozott miszerint Joánovity professzor erıszakosság ál dozata lett. Testvére, Simeon, soha sem tudta meg a teljes igazságot a tragikus halálról.Igy fejezı-dött be dr.Gyorgye Joánovity élete, 61 éves korában.

Beodrán temették el,ott ahol elıdeit is.Belgrádból utolsó útjára sokan elkisérték, akik tisztelték és szerették .Beodrán a temetıben elbúcsúztak tıle volt munkatársai,egyetemi hallgatói és a beodrai lakosság nagy része is.

Zrenjaninban a Szerb Orvosok Egyesülete szervezetének nevében 1956. szeptember 23-án megemlékeztek róla és a két falu Beodra és Dragutinovo határán , a mai Novo Milosevo faluban, sitemléket emeltek tiszteletére.Ebben az évben elhatározták,hogy a zrenjanini városi kórház az ı nevét fogja viselni.

A mi iskolánkat is 2004. június 16-án felavattuk nevével, és azóta a Dr.Gyorgye Joánovity Általános Iskola nevet viseli. Elérhetıségünk: http :// www.bastovanov.info/files/Djordje Joanovic.htm

ЗНАМЕНИТО ИЗ НОВОГ МИЛОШЕВА

Страна 4.

Новомилошевачки Завичајни музеј „Котарка“ Идеја о оснивању Завичајног музеја Новог Милошева потекла је још

давне 1930. године. Покренуо ју је трговац Акош Бауер, који почиње да сакупља експонате и фотографије везане за Ново Милошево. Реализација идеје је започета конкретно тек 1994. године када је почето прикупљање експоната за манифестацију „Дани Милошева у Новом Саду.“ Следеће године урађен је пројекат реконструкције објекта „Котарке“ у склопу машинског парка, који је ЗЗ „Милошево“ уступила на коришћење.

Објекат „Котарка“ је изграђен 1834. године као економски објекат у склопу имања грофовске породице Карачоњи. Крајем XIX века део котарке је преправљен у канцеларијски простор, док се део и даље користио за смештај кукуруза.

После 1918. године зграду купује породица Хајм у чијем је власништву до половине XX века. Од тада је у власништву задруге у Новом Милошеву.

Зграда је зидана у стилу класицизма. Стилски је уједначена са свим осталим објектима у склопу комплекса и својим димензијама и колонадом стубова представља јединствено архитектонско решење на тлу Војводине и Србије.

Адаптације и реконструкција зграде је започета 2001. године и радови теку у фазама. До данас је обновљен западни део, реконструисана је северна фасада, урађене су прилазне стазе и плато испред објекта. У

реконструисаном делу смештен је део завичајне збирке, који са фотографијама и прикупљеним предметима садржи преко 2 500 експоната.

Садашња поставка садржи историјски део, део посвећен градитељском наслеђу, део посвећен свим црквеним парохијама, занатству, трговини, пољопривреди, ватрогасном друштву, Теодору Павловићу и доктору Ђорђу Јоановићу. Посебан простор је опремљен текстилним рукотворинама, док је једна просторија уређена као етно-соба.

У наредном периоду предстоји уређење уличног зида, северне фасаде, централног дела и остатка котарке. Интензивно се наставља прилупљање експоната и грађе везане за Ново Милошево.

Остатак изложбеног простора биће уређен сходно прикупљеном материјалу и расположивим средствима. Корисни линк: http://www.novomilosevo.org.rs/nm20090407.html

Музеј трактора у Новом Милошеву Мештанима Новог Милошева сигурно је познато да се у аутосервису Чедомира Жеравице у улици Попов Аркадија 56 налази музеј, многи су га и посетили изненађујући се током његовог разгледања богатством, очуваношћу и функционалношћу експоната али мало је позната прича о његовом настанку.

Трагање за почетком приче доводи нас до Милорада Жеравице, деде садашњег власника аутосервиса и до времена с почетка прошлог века када је Милорад, бавећи се земљорадњом у инвентар својих радила уврстио механичку ветрењачу, електричну централу, парни струг, треш и чак два трактора.Нажалост, ову приврженост раду и техници прекинуо је рат – одводећи га у заробљеништво а и поратни период који га је довео до губитка имовине.

Милорадов син Миливој 1947. године завршава машинбраварски занат у Кикинди и одлучује се да обнови очеву радионицу.Купује косачицу а до 1960. године набавља и треш и трактор.Године 1971. у Сивцу проналази и откупљује трактор Фордсон који његовој породици одузет после рата.Ту се у њему зачиње идеја о прикупљању старих машина, те вођен таквом замисли за њима трага, откупљује их поправља до употребљивости и – чува.За потребе оправке појединих машина доводи мајсторе из других места, често су то људи у поодмаклим годинама као, на пример, осамдесетседмогодишњи мајстор из Сенте који је поправио трактор Кејс са погоном на дису гас.Наредне године су године неслућеног проширења ове несвакидашње

музејске збирке па је 1996. године Миливој изградио халу за излагање трактора, парњача, трешева и једноклипних мотора а 1999. године ту халу проширује.

2003. година у хроници породице Жеравица биће забележена као година када се у подухват очувања старих машина укључује и Миливојев син Чедомир, проширујући збирку моторциклима и аутомобилима.Последњих година он своје колекционарске активности усмерава ка старим и готово замрлим занатима као што су ковачки, берберски и други а у плановима му је поновно проширење музејског простора.

Овај музеј представља јединствено сведочанство о прошлим технологијама и, свакако, незаобилазно место на мапи образовања, науке и туризма Новог Милошева.

Корисни линк: http://www.zeravicabosch.co.rs/

Страна 5.

Ја сам Александра Мирков. Тренирам карате већ 3 године тачније од тренутка настанка Карате клуба ,,Младост“. Као клуб имамо добре резултате. Често путујемо и освојамо многе медаље. На Светском првенству у Словенији освојила сам треће место и сада имам укупно 20 медаља. Моји другови из клуба и ја ово постижемо захваљујући нашем тренеру Јовици Вукеља.

Велики поздрав! Зовем се Маријана Цуцић а моја

клупска

другарица се зове Јасенка Арсенов. Нас две смо чланице Женског рукометног клуба ,,Кикинда“. Ове године смо првакиње Србије у конкуренцији млађих пионирки '95 . Са клубом смо обишле скоро целу Србију и освајале разне турнире. Путовале смо у Чешку где смо на турниру у граду Тренчину освојиле друго место, а на турниру у граду Ходонину

треће. У плану је било путовање у Немачку на међународни турнир у граду Еигену али је одложено. Ми се надамо да ћемо опет у августу опет посетити Чешку. Тренер нам је Дејан Карановић коме дугујемо захвалност за добру организацију наше игре.

Здраво! Ја сам Бобан Лабанац и члан сам Риболовачког клуба ,,Караш“ из Новог Милошева. Са пецањем сам почео да се бавим када сам имао седам година. Наше друштво је основано 1974. године и председник друштва је Радивој Србулов. Редовно идем на састанке и имамо велики проблем са мрежарима. Сва риба је скоро истребљена. Надам се да ће једног дана мрежарење престати и да ће се наше рибље богатство обновити. Тада ће спортски риболов бити уживање.

Ја сам Милорад Цуцић и члан Добровољног ватрогасног друштва ,,Сава Будишин“. Ово

ватрогасно друштво је основано 1889. године. Члан сам две године и наставићу да се бавим тиме јер

волим да помажем људима. На последњем такмичењу у Куману освојили смо друго место.

Méhész is vagyok A méhészettel foglalkoztak már a középkorban.A mi családunk is e családokhoz tartozik. A szakma generációról- generációra tér át. Méhészetünkön a munkálatok március közepén kezdıdnek.Április közepén kezd virágozni a repce, május elején az akác, júniusban a hárs és utána a napraforgó. Ezekre a lagalıkre szállit- juk a méheket.A rajzást úgy akadályozzuk meg,hogy új anyákat adunk a családnak.Pergetéskor a rámákat kés és villa segitségével felnyitjuk és a pergetıkre rakjuk,amely segitségével kiperget- jük.A rámákból kifolyik az aranysárga méz. A szakma nagyon szép és sok munkát igényel.A méheket szeretni kell.Ha felnövök én is méhész leszek mint az elıdeim.

И пчелар сам Пчеларством су се људи бавили још у средњем веку.Наша породица такође пчелари још од давних дана.Ова професија се преноси са колена на колено. На пчелињаку радови почињу средином марта. Средином априла почиње да цвета репица,маја цвета багрем,око 15.јуна цвета липа,а након тога сунцокрет.На ове паше селимо пчеле.Када врцамо онда затворене рамове отклопимо помоћу ножа и виљушке. Рамове изврцамо помоћу врцаљке.Из рамова исцури златножути мед. Овај занат је јако леп и пуно рада изискује. Пчеле треба волети. Када порастем и ја ћу бити пчелар као и моји преци.

Баркоци Вилмош, VI-2

ЈА НИСАМ САМО ЂАК

Страна 6.

НИСАМ ШТРЕБЕРКА

Да разјасним неке ствари неко зато баш не мари, али мене стегла брига

што сви мисле то је књига?

Књигу волим, не поричем, ал' ничег се не одричем. Игру волим, к'о сва деца и ја се на бојим кеца.

Али нисам ни штреберка што не иде из кућерка, што напамет све набуба па испусти као труба.

Брзо памтим, мало учим, уопште се не намучим, и времена много имам

с друговима да се цимам.

одликаши када уче тад вијуге све укључе, а кад изађу на друм

Ископчају ум!

Милана Јовић V-3

ЈА ВЕЧИТО ЛУТАМ И ТРАЖИМ

Крајем петнаестог и у шеснаестом веку епохи великих географских открића, упуштајући се у неизвесна путовања кренуло је и открило неколико бића.

Фернандо Магелан, Кристофер Колумбо

и ништа мање познат Васко де Гама као и грчки научник Ерастотен, много тога открили су нама.

Погледом кроз телескоп, нарочито ноћу

види се много васионских тела, у такозваном свемиру или космосу

налази се васиона цела.

Васиону чине – галаксије, планете звезде и комете, планетоиди,

сателити и метеориди.

Први човек, Јуриј Гагарин полетео у свемир да види шта има, космонаут Валентина Тепјешкова, затим су многи кренули за њима.

Ја вечито лутам и тражим

мислићете у свемиру сам била, ја сам само географију из петог

баш добро НАУЧИЛА!

Милана Јовић V-3

МОЈА ВЕЧИТА ТАЈНА Чувам то као тајну, јер би се смејао да знаш. Претворим се у звезду сјану када крај мене прошеташ. Ти си моја љубав највећа и нова, предмет мојих жеља, јунак мојих снова. Освајач мога срца, стрела која не бира мету, ти си разлог због ког сам на овом свету. Не знаш да си постао сунце у кишовитом дану, и моје си сунце када сунца нема. Константно покушавам да ти пронађем ману. Знам – то је немогуће, јер блисташ чак и када је напољу ружно, тмурно и непогода се спрема. Не знаш да си постао мисао, мисао која не напушта главу. Можда ова песма губи смисао, али ја знам да сам у праву.

Не знаш да си постао потреба, али моја потреба јеси. Свакога дана шетам до твоје куће с надом да ћу те срести. Не појавиш се- питам се где си. Као лоша навика си, зависим од тебе, али, то ми доноси срећу јер од тебе немам потребу већу. Ти си моја нада, предмет мојих жеља, јунак мојих снова, освајач мога срца које само због тебе и за тебе куца... Знам, рекла сам да нећу одати тајну, али, не занима ме, смеј се! Ја ћу и даље волети тебе, моју звезду сјајну моју једину и вечиту тајну...

Исидора Јанкелин, VI3

(Победничка песма конкурса Банатског културног центра

поводом ,,Пролећа Симе Цуцића“)

Страна 7

Рад је победио на општинском конкурсу под називом : КАКО ЗАМИШЉАМ СВОЈЕ СЕЛО ЗА 30

ГОДИНА СЛОГАН: НОВО МИЛОШЕВО- ОВДЕ

УСПЕВАЈУ ЛАЛЕ! За тридесет година замишљам да се у

мом селу развије неколико установа културе, да има бар три базена, више лепих, уређених паркова где се људи одмарају забављају, опремљене амбуланте, стазе за бициклисте и уређена шеталишта за шетње са драгим особама.

Село где живим требало би да је чистије и уређеније. Улице треба боље осветлети, а посебно оне кроз које тече густ саобраћај. Псе луталице треба уклонити са улице како би људи ноћу могли слободно ходати. Проблем који се у следећих тридесет година мора решити јесу и стазе за пешаке које се у мом селу ретко користе јер не постоје испред многих кућа па се сви одлучују да иду путем што је врло опасно. Исто важи и за бициклистичке стазе.

Неопходно је да биоскоп или било какав културни центар проради у нашем селу да би се деца одвојила од ТВ-а и комјутера који су постала једина забава. Због деце и чистијег села треба поставити још канти за смеће, клупа у парку.

Само село би се више развијало када би више људи долазило у њега а то се може посјтићи отварањем бање у старом дворцу, развијањем ловног и сеоског туризма.

Упорношћу и трудом можемо успети да све ово спроведемо у дело.

Марина Радовић VII2

Имам идеју да променим Србију

Ученик сам осмог разреда и мислим да имам мало потребног искуства за тако сложен задатак. Међутим, покушаћу да изнесем своје виђење данашње Србије. С обзиром на своје године путовао сам доста по Србији, а и ван ње. Куд год да кренем овом нашом лепом, а неизмерно напаћеном земљом, свако место има своју причу. Путовао сам Мачвом, кроз Чокешину, Тршић, Лазаревац, низ Колубару, Шумадијом, обишао Крагујевац, Ужице, Дрвенград, био на Тари…О родној Војводини да не говорим. Шта да вам причам о нашој храни: о сиру, кајмаку, пршути, лесковачком роштиљу и воћњацима у околини Смедерева. Могу вам рећи- Србија је неизмерно лепа. Мислите да Европска унија има бољи кајмак него што је ужички? Не, нема! Бољу воду за пиће? Нема! Ми имамо много и на дохват руке само треба знати, открити, искористити, заволети, поново се заљубити. Па шта је то онда што заправо треба мењати? Променити свој поглед на Србију. Члан сам репрезентације Србије у каратеу. До сада сам четири пута носио грб и борио се за нашу земљу. Како је лепо када слушамо и ми и наши противници српску химну. Како је добро причати са људима као што је Емир Кустурица. Свој, а а свуда добродошао. Светски путник, а заљубљеник у своју земљу.

Проблем је то што смо предуго били под нечијом капом: Отоманском или Аустро-угарском. Нико овде није долазио да донесе нешто добро. Доносили су зло а односили оно што је било најбоље. Историја нас је учила да будемо опрезни, неповерљиви, помало дивљи, верни својим обичајима, традицији. То нас је вековима чувало. Данас смо на корак да постанемо део Европске заједнице. Географија је неумољива- ми смо ту. Жеља је јасна- уклопити се у ширу слику без губитка онога што јесмо. Што више размишљам, схватам да ја у Србији не бих мењао ништа осим свести овог напаћеног народа. Како те промене извести? Нормално, почети од самог себе. Поносан сам што сам Србин!

Душан Вукеља VIII - 2

ЈА ВЕЧИТО ЛУТАМ И ТРАЖИМ

Живот је као мрачан тунел, пун загонетки, авантура, мрачних тајни, неправде... Не постоји нико надлежан да невоље реши, нити да судбину промени. Све је у рукама човека, сам човек кроји своју судбину или живи онако како је записано у књизи судбине, где, иако неко кроји свој живот, на крају се увек враћа на причу која је записана... Као и сви, тражим светлост на крају тунела, а када је нађем узимам је за руку и иако је не познајем, крећем за њом у путовање будућности. Изгледам јако, али не могу нигде да стигнем без ње. Када имам проблем покушавам да летим у мислима, да у слободи заборавим тугу, али без крила се осећам беспомоћно и мало. У сновима видим решење свега, а кад покушам да се уживим у то, све изгледа тако стварно. Треба ми неки други пут, неки без препрека, где се ослобађам туге. У мом сумраку, нема облака, нема сунца. Кад се сунце вине изнад облака, врати ми се осмех на лицу. Али олуја је већа него икад, потребно ми је склониште од свега. Бежим од свега, али ноге ме зауставлјају, тражим срећу, јер је у томе смисао живота, а између тога је црна рупа туге. Прича мог живота је о тражењу оног правог, истинитог смисла живота, извињење моје душе је све што желим... Идем из почетка, тражим, тражим одговор... Знам да сви знају моје право лице, све изнутра, срећу. Не могу више овако, не могу да имам лажан разлог за живот. Не желим никог да повредим, самопоуздање ми се враћа у живот. Осећа се у ваздуху да сам спремна за нови почетак. Крећем, коначно схватам да је битно заборавити тугу и бес, треба живети пуним плућима! Још сам млада, али знам понешто о животу. Следи ми опуштен живот, без стреса, пун среће, песама, плеса и самопоуздања. Хватам корак ове игре, овог новог почетка, веома добро ми иде... Моје расположење више није наоблачно, мој сумрак је нестао у бујици среће. Победила је добра страна живота, ипак је зло у мањини. Вредело је лутати и тражити оно право. Живот је пун препрека, зато никад не треба посустати и увек треба гледати са ведрије стране и ходати уздигнуте главе.

Татјана Варњу VII-2

Страна 8.

Логоровање на Тиси

Већ годинама уназад, ученици наше школе дочекују лето на обали Тисе заједно са другарима из Мола. Седам дана крајем јуна ђаци седмoг разреда основних школа ,,Новак Радоњић'' из Мола и ,,Др Ђорђе Јоановић'' друже се и забављају у логору који носи назив реке уз коју се налази а коју ми, Милошевчани, често заборављамо.

Иако смо на неколико километара од Тисе, немамо навику да је посећујемо а наше комшије са бачке стране готово живе на њој. Сву лепоту тог речног живота имамо прилике да осетимо док проводимо време у нестварно чистој природи, док нас надлећу разне чапље, мале беле, велике сиве, обичне и какве не још, а ми их посматрамо из хлада старих ораха.

Недалеко од кампа налази се и природни раритет- храстова шума, заостала пресецањем Тисе. Она је станиште многих птица и представља благо које нестаје јер недостатак воде доводи до њеног лаганог сушења. Недалеко од шуме можете прошетати и самим критом реке, додуше оне такозване ,,мртве Тисе''. Делује нестварно док силазите кроз густе биљке низ

косину, а неколико тренутака касније откривате да је то била обала. То сазнајете јер се пред вашим очима шири видик са јасним обрисима нестале реке, али од воде ни трага. Трска и шаш су сада ту где је некада Тиса ваљала свој тешки муљ...

И ове године 16. јуна испраћамо коначаре. Ученици ће имати прилике да осете нешто од онога што многе генерације пре њих не могу да забораве. Да ли ће то бити купање у Ади, спавање под шаторима, дружење крај логорске ватре или нешто четврто, морате питати њих.

Страна 9.

Ишли смо на ексурзије, а тамо... најзанимиљивије, најлепше, најпоучније.

Ученици првог разреда посетили су Зобнатицу, Суботицу и Палић. Најзанимљивији је било у „Зоо-врту“. Зоолошки врт је смештен у оквиру шеталишта на Палићком језеру. Основан је далеке 1949. године. У објектима и на релативно слободном простору налази се преко 100 животињских врста из различитих делова света и преко 800 биљних врста. То је велики комплекс који захвата двадесет хектара, богат је украсним и другим биљкама, сав у зеленилу и шаренилу цвећа - он је истовремено и ботаничка башта. Зоолошки врт је веома лепо уређен. На улазу је велики паун али не прави, већ саздан од разнобојног цвећа. Кроз цео врт води стазица на којој је нацртано стопало које нам показује смер кретања. Најзанимљивији су били бели медведи и фоке које су изводиле свој шоу зарањајући у воду и израњајући из ње, очекујући награду за успешно изведен програм. Ово је један од ретких вртова у којима су уклањене челичне ограде. Обилазак зоо врта нас је одушевио. Ученици другог разреда обишли су Катаи салаш и Фантаст. „Нисмо дуго путовали до Малог Иђоша где смо доручковали и видели Музеј пекарства. Када смо то завршили кренули смо ка вештачком језеру. Тамо смо се играли на лепом игралишту. Вратили смо се у аутобус и упутили се ка Катаи салашу. Одмах смо отишли да се возимо кочијама. После тога смо јахали коња а након њега и магарца. Свратили смо да се играмо на веома великом и изузето лепом игралишту. Спуштали смо да се жичаром која се многима највише допала. Наставили смо шетњу по Катаи салашу и посетили живинско двориште у којем смо видели све домаће животиње. Кроз шетњу сам видела нешто веома чудно. Видела сам кућу која је копана и прављена од земље. Та кућа се зове земуница. Видела сам како су пре изгледале играчке. Вратили смо се на игралиште где смо ужинали, појели своје грицкалице и још мало играли. Дошло је време да напустимо Катаи салаш и вратимо се кући. Мени се ова екскурзија много допала јер сам свашта видела и научила.“ Грлица Голушин, ученица II- 3 разреда Ученици трећег разреда обишли су Вршац, посетили Вршачки брег и манастир Месић. С десне стране пута Вршац – село Месић, у подножју Вршачких планина, у живописној долини Месић потока, налази се манастир Месић. Према легенди манастир су у XIII веку основали ученици Саве Немањића. Међутим, сачувани документи

указују на XV век. У оквиру манастира су црква, манастирски конак, саграђен 1841. године али и старији конак из времена градње манастира. У цркви су видљиве фреске из XVIII века а испод њих

је старији слој фресака које потичу из XVI века. У манастиру се чува збирка потрета некадашњих игумана, библиотека Јована Јовановића Шакабенте и део манастирске архиве. Предео у којем се налази манастир одише тишином и топлином. Ученици четвртог разреда ишли су пут Новог Сада, Петроварадина и Каменице. Најзанимњивија им је била посета „Природњачком музеју“ који се налази у Радничкој улици. Стална поставка под називом „Природа Војводине“ постављена је 1998. године. Занимљив је приказ природе у Војводини јер је природа представљена на један специфичан начин. Наиме, поставком је представљено

седам фрагмената екосистема Војводине и то: шумска састојина Фрушке горе, ритска шума, барско – мочварна заједница, слатина, степа, агробиоценозе и Делиблатска пешчара. Ту се налазе разне збирке, предмети и фосилни остаци, ботаничке врсте, збирке инсеката, риба, гмизаваца и водоземаца, птица и сисара. Највреднији експонат у музеју јесте лобања рунастог мамута која је 1947. године пронађена у алувијалним наслагама Тисе код Новог Бечеја. Пети разред је ишао у Сомбор. „А у тем Сомбору...“ Градска кућа, зграда бившег магистрата града, саграђена 1842. године и говори о политичкој и културној величини и прошлости Сомбора. У њој се налази највећа слика у нашој земљи – „Битка код Сенте“. Галерија „Милан Коњовић“ путем сталних поставки презентује дело маестра Милана Коњовића (цртежи, уља акварели, пастели, таписерије). Основана је 1964. године а отворена 1966. године. Настала је легатом 500 сликарских дела Милана Коњовића која је он поклонио свом граду. Збирка је смештена у једноспратној згради са краја XVIII века. Шести разред се нашао на Фрушкој гори у обиласку фрушкогорских манастира. На Фрушкој гори има више манастира а најинтересантнији нам је био манастир Крушедол. Основали су га чланови куће Бранковића, владика Максим (ранији деспот Ђорђе) и његова мајка Ангелина у периоду 1509 – 1514. године. Главна црква посвећена је Благовештењу. Високи звоник подигнут је 1726. године а данашњи трем у барокном стилу дозидан је 1745. године. Услед рушења, паљења, обнављања и преправки храм није сачувао аутентичност првобитног облика. Овај манастир ипак преставља најбогатију ризницу сликарских радова Војводине из периода од XV до XVIII века и примере фреско – сликарства средњовековне Србије и нових европских струјања. Посебну пажњу поред фигура светих ратника и Срба светитеља побуђују композиције Павлов пут у Дамаск и Каменовања св. Стефана, Ваведење, Покољ деце у Витлејему и смрт Богородичина (Успење). Осмаке је одушевио Опленац. На прилазу Тополи путнику прво падају у очи јасни обриси брда Опленац, на чијем врху бљешти бела мермерна црква а на сунцу се пресијавају позлаћена кубета. Брдо као да израња из пејзажа Шумадије. Црква Светог Ђорђа на врху Опленца је задужбина и Маузолеј династије Карађорђевић. Основа цркве је у облику крста а цела црква стоји на високом соклу од белог мермера којим је обложена и читава њена фасада. Улаз у цркву је са западне стране. Дужина цркве је 30 метара. Унутрашњост је украшена копијама најлепших фресака нашег сликарства средњег века донешеним из старих манастира. Репродукције су урађене мозаик техником великог квалитета, што је цркву, по лепоти, уврстило уз оне у Риму, Цариграду, Равени и Венецији.

Користан линк: www.osnmilosevo.znanje.info

Страна 10.

ИЗ ЛЕТОПИСА ШКОЛЕ УСПЕСИ НАШИХ УЧЕНИКА НА ТАКМИЧЕЊИМА

Ученици наше школе су учествовали ове школске године на готово свим такмичењима која су

организована од стране Министарства просвете Републике Србије. На општинском нивоу укупно је у појединачним такмичењима учествовало 58 ученика а у екипним такмичењима школу је представљало 10 екипа.

Најуспешнији – 19 освајачи прва три места су следећи ученици: Брежанчић Владимир : математика – 1 место, Баштованов Немања: математика – 3. место, Јовић Милана: српски језик – 3. место, Јоргин Николина: српски језик – 3. место и историја – 2. место, Терзин Никола: физика – 3. место, Грујић Никола: физика – 2. место, Јанкелин Исидора: српски језик – 2. место и математика – 2. место, Баштованов Дејан: историја – 3. место, Штетин Мирјана: математика – 3. место, Радовић Николина: математика – 1. место и хемија – 2. место, српски језик – 1. место,

Владимир Брежанчић

Николина Радовић

Ивана Грујић Бербаков Тамара: српски језик – 3. место, Фелбаб Филип: историја – 3. место, Арсенов Јасенка: математика – 3. место, Грујић Ивана: физика – 1. место, Вукеља Душан: историја – 1. место и математика – 1. место, Ковачевић Јована: хемија – 3. место, Шугић Јасмина: српски језик – 2. место, Костић Бранислава: географија – 3. место и хемија – 2. место.

Душан Вукеља

Катарина Баштованов

Бранислава Костић

У екипној конкуренцији од 10 екипа које су се такмичиле у различитим спортским дисциплинама, 7

екипа се пласирало на једно од прва три места: у рукомету девојчице су освојиле 1. место , у одбојци девојчице су освојиле 2. а дечаци 3. место, у атлетици девојчице су освојиле 2. а дечаци 3. место, у кошарци девојчице су освојиле 3. и дечаци 1. место. У појединачној конкуренцији из атлетике пласман је следећи: 100м: Мирков Александра – 3., 300 м: Штетин Невена – 1. и Терзин Ђорђе – 3., 600м: Бабић Бојана – 2., 800 м: Тороман Вања – 1., кугла: Ђикичин Данијела – 1. и Раказов Никола – 2., скок увис: Влаховић Невена – 3. и Докић Дејан – 3. и штафета: девојчице 2. место.

На регионалним такмичењима се укупно такмичило 10 ученика. Запажен је био и наступ хора наше школе и то на такмичењу без конкуренције али похвале које су

хористи добили од селектора су пријале. Такмичара је било и из неких области која су организована од стране других организација и институција:

на такмичењу рецитатора, на такмичењу „Шта знаш о здрављу“, у манифестацији „Песничка штафета“, у манифестацији „Читалачка значка“...

НА РЕЧШИ "И

КОИ

РЛ

АЦИ" У С ЦИИ

НА РЕЧШИ "И

КОИ

РЛ

АЦИ" У С ЦИИ

Страна 11.

Ове године на завршној приредби ученика осмог разредау свечаној атмосфери и препуном холу школе опростили смо се од ученика 1994. генера-ције која наставља да се усавршава у средњим школама. Додељене су Вукове и специјалнедипломе, а Драгана Попов је проглашена за ученика генерације. По завршеном официјелномпрограму, ученици су уз музику и добро расположење провели вече и опростили се од нашешколе.

Хол школе је место разноврсних догађања. У њему дочекујемо песнике, правимо изложбе ипоказујемо шта ми знамо. Петком увече исти хол се претвара у ђачки диско у коме се деси ипонека прва љубав. Надамо се да ћемо део наших активности у будућности моћи да пока-жемо у новом Дому културе.

УК О

В

Р АК

С А Р Е М ЕН

МО

УК О

В

Р АК

С А Р Е М ЕН

МО

На овој шареној страни где једна слика говори вишеод хиљаде речи упознајмо се са данашњим тренуткомнаше школе. Савремени трендови чине да је данасобразовање нераскидиво везано са новим технологи-јама. У нашој школи, већ читаву деценију, ученицистичу знања из информатике и рачунарства, већ двегодине постоји школски сајт путем кога се сви заинте-ресовани могу упознати са свим актуелним збива-њима у школи. Зимус смо опремили и други кабинети сада се поставља питање: "Како и куда даље". Поаутору овог текста треба учинити додатне напоре наоспособљавању ученика да сами раде своје презента-ције. Овакав креативан рад подстиче ученика на истра-живање (а не, морам да научим и ову лекцију), доносизадовољство успехом а његово презентовање помаже идругим ученицима у стицању нових сазнања.

До сада су презентације правили само ученицизавршних разреда (неке од слајдова можете видетипри дну стране), међутим све говори у прилог томеда се у овакав вид стицања знања могу укључити иученици млађих узраста.

Па помозимо им у томе!