KNJIGA O MILUTINU I deo

Danko Popovi

Lasno je ubiti princa i jednu enu

Sinove, nisam ja ranije bio ovako priljiv. Ovde mi je govor omilio, ovde, u zatvoru. Ranije poslovi, brige, ne daju glavu podii pa zaboravlja ta je jue bilo, a sad, ceo ivot ko na dlanu. Seam se svega. Seam se ko da je jue bilo zvoni sa svih strana, a ljudi, dabome, znaju da se tako ne dozivlje na molitve i na pokajanja, nego da se u rat poziva.

Izaem pred talu, sednem na mericu, a ono jutro, milina jedna. Treba da se odmori, baldisao si od kopanje, konje i drugi poslovi jeka je rada, a ovo sad, jeka od zvonjave.

ujes li ti ovo, Milutine? prie mi majka. Kvri prste i vata se za reklu, guva je. Znam kako je njoj kad uje zvonjavu, dva su joj sina da kaem, moja dva brata poginula u prolim ratovima, u turskom i bugarskom, a otac nam je to bi se reklo, njen ovek poginuo u Bugarskoj, na Slivnici.

ujem, bre velim joj nisam gluv. Pa ta eka, vidi da ljudi odlaze koli. Ja ustado, dado joj onu mericu, pa na sokak iz oni stopa. Ona, moja majka, stoji sa mericom u rukama pred talom. E, tu sam sliku zapamtio. Moja majka, sa mericom u rukama, stoji ispred tale i gleda za mnom, a goveda zarikala, da l od one zvonjave, da l stoka togod predosea ne znam. Znam da mi bee teko. Teko, bre, sinove kako koji rat, a tebi iz tale ode par volova. A to nije igraka. Volovi su volovi, zna se ta je seljaku par volova. Taman podigne volove i ukoskas, a ono, uzme drava, treba da vuku, topove, da vuku komoru, provijant. Ama treba, bre, volovi i da oru, i da vuku ito, i seno, i drva, treba da i proda, da uzme koju paru, a ne ovako, da idu dabe. Kaem ti, nije ni lako ni zbog volova, ovo je trei par volova iz moje tale za tri godine, a oni koje su mi mobilisali mesec dana ranije, zna kaki su bili ko upisani. Al dobro

Odo ja koli, a tamo ta da kaem. Uionica puna svriti ljudi, iskupili se, dabome, da nam uitelj kae ta se ovo dogaa, zato opet moramo u rat. I kako ne otvorite vrata, poguiete se velim ja. Prigrijalo sunce, letnji dan, bazde opanci i teina, znoj; osea se na talu i obore. A uitelj dri tapi i pokazuje Sarajevo, na karti. isto se raduje. I fali Mladobosance. Oni su uinili svoje, uzleteli se u nebo kao muenici. Bacili bombe, kae, ubili vapskog princa i njegovu enu.

Vasilije sedi i gleda me iskosa, ko veli: uje li ti uu kako prezvonjava. Lasno je ubiti jednog princa i jednu enu, ama rat se ne dobija ubijanjem prineva i ena mislim se. Interesuje mene ta e sad da bude misle li ostali Bosanci za tim mladim Bosancima, oe li dii kaku bunu i ustanak? Nije nama do njinoga uzletanja u nebo, ni dosad se u muenicima nije oskudevalo. Nama, bogati, pomo treba. Oe li oni uz nas protiv vaba? Odmanem ja vako glavom. Nisu mi tu ista posla. Ne volim da se Bosanci naprazno junae, da ubijaju prineve i ene, a posle, guzicu u stranu pa naa seljaija danak da plaa. Pa je l tako? Ako si i Srbin i seljak, nisi stoka, ne voli da te neko pravi ludim.

Polakote, uo, polako, nemoj tako sve iz jednog vitilja, nismo mi deca veli Pavle i namiguje na me. A uitelj tera svoje. Tamo, veli, po Bosni i po drugim krajevima de ive naa braa Juni Sloveni, ustanak samo to nije planuo.

Iz tvoji usta u boije ui, uo izaem ja napolje, ne verujem ni u kake Slovene, a neu ni da se kvaim sa uiteljom pred narodom. Idem kui i sve gredom mislim o tim Slovenima. I da l e da bude ko to uitelj ree. Teko ti, bre, da te u rat uvlae kad kome prasne ef. Uvuku te u neto to ne razume. Bogami. Sluo sam ja i otpre mnoge one kolce. Dou prekoleta na ferije pa se raspriaju o osloboavanju svi krajeva de ive naa braa uje, naa braa, a moja braa izginula zbog neke nae brae. Kaem ti, raspriaju se pred optinom, pred kolom ili pred crkvom, kako-kad, pa sve ko da e neko da im pokloni ono to bi oni mogli da itu. Seam se jednom o Velikoj Gospojini, pred optinom raspriao se Velibor Rovi. Onako dugaak, pripo se na jedan kamen pa veze li veze. Oslobodili smo, kae, Makedoniju. I staru Srbiju, pobedili smo na Kumanovu i na Bregalnici, sad emo da se okrenemo naoj brai u Bosni, Ercegovini i u Dalmaciji. Sve tako Velibor, ko da mi samo treba da se okrenemo, pa da se tako i ostvari ono to je on zaumio.

Dobro, Velibore, a koliko e to da kota? javi se edoljub Petrovi, bio onda jo iv. Oe li nam eljad biti brojnija i veselija? edoljub star, al ume da misli. Koju smo mi vajdu imali od dojakonji ratova? veli. E ne radi se o vaim ambarima i koevima, talama i torovima, o ujedinjenju se radi drzak, bogati Velibor, drzak, a nema ga aka jada, dugaak ko pritka. I bolestan. Turbekuloza samo to ga nije naisto pojela, al eto, oe i on da odreuje sudbinu zemlje i naroda.

Kaem ti, nije ua nama prvi tako govorio. Nije. Sluali smo mi o tome podosta i ranije. Al dobro, da se vratimo.

Odem kui, a nije mi lake. Mui sumnja, sikiracija. isto smeno, seljak si, a mui te sumnja zbog neki Slovena i neki ustanaka. Al opet, o ratu je re, o koi se radi, o glavudi. Tumaram podrumom, pijem, ne krijem. I psujem, to da ne psujem. I kralja i vladu. I Gavrila Principa.

Ne grei duu, Milutine moja majka Gvozdenija ide za mnom, krsti se, misli, valjda, da je i taj Gavrilo neki velikomuenik i svetac. Spremi mi belu torbu kaem eni dvoje lanene gae, dvoje arape, ko i dosad kad sam polazio u ratove. A ao mi ene ni sa njom nisam sredio. Bolesna je. Deca se u njoj ne primaju. Troje je rodila, a ni jedno se nije odralo.

Majka mi pevca ispekla, po obiaju, ko da u na svadbu, a tri dana sam kosio na siretu i na perju belog luka al, ajd, kad je taki obiaj da Srbin dobro jede kad u rat i u smrt polazi. Obuem nove akire, suknene, a ao mi. Poslednje su dvoje sam u prolim ratovima pocepao. Gunj neu da oblaim, nov je, i jedini crkveni, stajai, zato da ga satirem o rovovima. A ena ko ena, ne ali ga, kae: Milutine, moe se desiti, ne daj boe, da pogine, pa neka se vidi da si bio domain ovek. Ba zato ga i ne bi nosio, zato to mogu da poginem, kaem eni. Raunam, ako poginem neko e joj za taj gunj kositi i ito vezivati al njoj ne vredi govoriti, naumila se pa ne da. Oblai me ko da u u narodnu pesmaricu sve novo i najlepe rpa na me. Nemoj, eno, preterivati kaem joj samo dvoje gae i dvoje vunene arape stavi u torbu, to je oveku ratniku dovoljno. Ako nema sree, ne mogu mi ni kone akire pomoi. Sinove, da ti sebi ne naudi to se drui sa mnom, zna kako je. E pa dobro, dobro, ako je ko to veli, idemo dalje

Rukujem se sa majkom i enom. Udarim sokakom u selo.

Na sve strane odlee dernjava. Kad se pre izopijae toliki ljudi? Zato pevaju i plae golubove, to se sad junae, rano je? Uroeva kafana prepuna. Pije se s nogu. Sve plaaju Uroevii. Oni piju i najglasnije pevaju, oni najvie i psuju i pesmama prete vabi nije im teko, oni su oduvek najvie pesama i znali i pevali, a mnoge su i sami sroili; ve su i o Apisu i drugima pevali, i o Gavrilu Principu oni e da pevaju, drugi e da ginu.

Ajde, Milutine, da pijemo i da pevamo, Pero Uroevi, uzo au i naliva mi rakiju zeman je zemlja da se brani.

Ajte vi Uroevii sa mnom da ratujemo. Meni je ovo trei rat, a tebi, Pero, i tvom bratu Jefti nije ni prvi kaem. Zna to i on dobro, nego nee Uroevii belu torbu da prte. Dva meseca oni pod orujem paradiraju okieni znakama ko komite, al nee tamo de se gae krvave nego pevanjem i dernjavom pokazuju vlastima kako vole kralja i Srbiju. Taki su bili i u prolim ratovima. Njini su sinovi i sad po komandama u pozadini, a tuu decu napijaju da se pijana dernjaju kad bi trebalo da plau. A da se mi o Turke ne ogreismo

U eti mi bee student Mladen Jerini, sin najboljeg gazde u naem kraju, Marka Jerinia. Doo Mladen iz Bea, dobrovoljno, oe i on da brani Srbiju. Fala mu. Srbija mora da se brani. ta e sa nama biti do posletka? Pitam Mladena, a on me, dua naa, vako zagrli. Oiju mi, kolac, u Beu kole uio, al zagrli Milutina. Meni milo, to da krijem, milo mi, zagrli me student, mene, obinog seljaka. Pun je vere i lepote. Srbija je, kae, izvrila najveu mogucu mobilizaciju koju je ikad jedna zemlja izvrila u svojoj istoriji. I sve on tako, a ja ga gledam, pa mi ga isto ao. Nekako mi nije za vojnika. Slabaak je i suvonjav, nije, da kaem, neka koska. Nita se ti, Milutine veli mi Mladen ne sekiraj. Gavrilo Princip je pucnjem u Sarajevu otvorio vrata novoj istoriji. Nisu u Sarajevu poginuli samo jedan princ i jedna ena, veli, Austrija je tamo pala; videe kad ustanu esi i Slovaci, pa naa braa Slovenci i Hrvati, Slavonci i Dalmatinci i Bosanci. Kad se to digne, ode Austrija bogu na istinu.

Dobro, Mladene kaem mu dobro ako e i Slovenci, i Slavonci, i Dalmatinci, i Bosanci. U redu, ako je tako dogovoreno.

A Mladen doliva: Austrija ti je, veli, Milutine, njima ko nama to je bila Turska, moraju je ruiti, ta e drugo Vidim da i on veruje u te ustanke. Poverujem i ja. Valjda e svako svoju Tursku da rui. Obodri me Mladen.

E pa dobro, idemo dalje.

Dobismo ti mi bitku na Ceru, osvojismo poloaje po Mavi. Nastupamo u one krajeve iz koji smo bili odstupili.

Da bog sauva. U Krivajici tridesetak ena i dece vabe povezale i poklale. Tako u Zavlaci i po drugim mestima, na sve strane, po Mavi i Jadru. Fotografi zalacaju aparatima, slikaju mrtve ene i decu. Treba, kau, za arhivu dravnu i za novine po svetu, da se vidi i zna kaka se zverstva ine nad srpskom nejai. Zaustavismo se na jednom ermu. Tu je i jedna baba. Deli vojnicima jabuke.

Je li, baba pita Vasilije jesu li opasne vabe?

Nisu sve vabe opasne, sinko rei e ona baba opasan je vaba koji govori naki. Vasilije se trudi da zapodene razgovor sa mnom, zapitkuje: Koji su to ljudi otud to govore ko i mi, Milutine, da l su to oni Juni Sloveni o kojima nam priaju oficiri? Da je sree, Vasilije, ti bi meni o naim kuama priao, ti bi o naim sokacima, o vinogradima, kukuruzima i votnjacima govorio. Onolike nae otave po livadama, onaka naa stoka, a ti mi o Junim Slovenima. Otkud ja to mogu da znam? Valjda za to ima ljudi razboritiji od mene, ljudi na poloajima, valjda se zna ko je zata nadlean. Sa mnom razgovaraj o oranju i o setvi i o rogatoj stoci. Sve nekako gledam da se sklonim od Vasilija, ali on trapulja za mnom i ljuti se. Sanim, to mi nastupamo? Da ne nastupamo, ne bismo, kae, gledali ovu grozotu pokazuje mi na kue spaljene, na zgarita na nekadanje kotare. I na jednu kapiju. Lepa kapija. Zidani stubovi, ali koja joj je vajda od lepote. U kapiji ovek, bie domain, ko da je izaao da doeka goste, vako, lepo obuen starac visi, obeen, da bog prosti isto smean. E pa, mi moramo da nastupamo, Vasilije; mi nastupamo kroz svoju zemlju, ne nastupamo kroz tuu okreem ja glavu da ne gledam one jade, eljad pobijenu i poveanu oko spaljeni kua. Svud si to mogao videti po Mavi. A Vasilije me tek dovati za ruku i vako trgne da ga u oi pogledam. Vidi li ti, Milutine, da ovi ni kalemljeno voe ne potuju; vidi li veaju i o pitome kruke i jabuke. Iskrljetio se Vasilije, gurka me da gledam u dvorita pored koji prolazimo, ko da je, boe me oprosti, vano da l veaju o pitomo il o divlje drvee. Gledaj, Vasilije, preda se, ne osvri se, lake e ti biti; ne gledaj okolo, vrdaj malo pogledom, nije bog oveku dao oi da gleda sve to se moe videti ne znam ta bi drugo da mu kaem, nije meni lake nego njemu, al raunam: ako gledam preda se, manje u nesree nae videti. Je li, bre, Milutine povue me opet Vasilije za rukav i zaustavi, i u oi mi se zagleda da se mi o Turke ne ogreismo?

Ja ga gledam, da nije enuo kako mi moemo o Turke, nae stare zlotvore, da se ogreimo. A on, vako, trlja bradu. Mi smo, kae, protiv Turaka grdno ratovali al, ruku na srce, vakog jada i srama od nji ne videsmo pokazuje na jedno detence ubijeno, ensko, zagolieno, da bog oprosti, na jednoj mu noici arapa, debela, od vunena seljaka pletiva, puna krvi, a roj muva zukti oko njega. Dete bazdi, boju ti majku, dete ubili, muve ga napale, a ono zagolieno i bazdi, ej bazdi. A dete ensko i zagolieno. A podalje, nema ni desetak koraaja, visi ena mlada, vitice joj niz grudi, a grudi raskopane i vidi se da je osramoena, na jednoj joj se nozi, da prostis, gae zadrale, da bog oprosti, a ja se mislim: mora da je ova ena majka one devojice, slie jedna drugoj ko jaje jajetu. Pa se mislim: da l se u ovaj zloin umeae oni to govore naim jezikom, boiju ti majku?! Vasilije ide za mnom gurka me i opet priupitkuje: Da l smo se mi o Turke ogreili?

Moe biti da smo se o Turke ogreili, Vasilije, al to nije naom namerom. Kako smo mi nekad mogli znati koje nas nesree ekaju; ko je mogao znati da emo i protiv vaki ljudi ratovati, ko je znao da i vaki ljudi ima na belom svetu.

Perorez

Ne znam kako se ono mesto zvae, znam samo da je bilo u nedelju, ulo se crkveno zvono u daljini. A mi se oko vapskog barjaka otimamo. Da bog sauva. Majku jedni drugima psujemo na istom jeziku. Stenjemo. Cepamo jedni drugima utrobe. Ne znam to li nam je vapski barjak toliko ustrebao, zato zbog jedne krpe da izginu toliki ljudi.

A meni ba zapade da otmem onaj barjak.

Porunik Garaanin me pofaljuje pred strojem. To die ugled svima nama umadincima kae.

Bog i dua, voleo bi da smo mi umadinci ugledni po emu smo i bili, po debelim svinjama i bikovima, po suvoj ljivi i rakiji.

Tu je poginuo i Aksentije, familijaz nae kole. Jurnuo na bajonet. Proburazili ga zbog arene carske krpe. Zakopali smo ga. Dok sam ga zatrpavao, prolazilo mi je kroz glavu kako je Aksentije sluao uitelja dok je ovaj priao deci kako su se nai stari junaili, za go no vatali i oko barjaka se otimali. Pa eto, i na Aksentije tako, ko nai stari iz pria za decu. A ta ja da kaem njegovoj deci ako se kad vratim kui pa i sretnem?! Tu je Vojislav Dikinac grdni rana dopao. Krnut bajonetom. I on vidi ta je i kako je. apue mi ne moe da govori da uzmem onaj perorez i da odnesem njegovim ukuanima. A taj perorez jue mu dao prestolonaslednik, kad je obilazio poloaje, pa Vojislav sav srean bee. Falio mi se da e perorez odneti kui, da se Dikinci njim ponose. I da ga uvaju. Velika je to stvar. Poklon od budueg kralja. Koja kua ima taki perorez? Ja traim onaj perorez, ne mogu da ga naem. Prevrem depove, torbu nema ga. Traim ga po slami, nema ga, a Vojislav mi ga u amanet daje da ga nosim i predam njegovim ukuanima. ta da kaem Vojislavu, on umire, a peroreza nema. Valjda mu ispo negde dok se krdumo po vojitu ili dok su ga ranjenog ovamo nosili. Ne verujem da mu ga je kogod ukro.

ao mi Vojislava i krivo mi na prestolonaslednika, to je dao perorez jednom mueniku, Dikincu. Da mu nije dao, moe biti da bi se Vojislav manje junaio i, moe biti, ne bi poginuo. Vojislav je umro pred nama, i lepo smo ga zakopali.

Ti dana mnogi nam se predadoe. Zarobismo i oficira. Pa sedimo, tako, i priamo. Jedan iz Zagreba, Srbin, raspriao se: nije Srbima u Austriji nita lake i lepe nego Srbima u Srbiji. I tamo Srbe proganjaju. Apse. Nasru na kue i imovinu. Lupaju izloge, rasturaju radnje zanatlijama i trgovcima, Srbima.

Zato, bre? pitam ja pred svima.

Kako, zato? Pa zbog princa Ferdinanda.

Dobro, je l to vabe tako postupaju sa srpskim ivljem? pitam.

Ama, kake vabe, radievci i frankovci. U Bosni, ujem, jo crnje, Srbe raseljavaju, u logore trpaju, imovinu i kue otimaju A, to li je, mislim se.

Mi smo narod suvozeman

Poterali su nas preko Save, u Srem.

A sa im, brajko, s kojom vojskom da preem Savu? Nema pontone, a ima seljake koji ne znaju da plivaju.

Ljudi se potkoili, ne ide im se preko vode. I stoka se uznemirila, predosea vodu. Volovi iskreu vratove, gledaju u nas, a mi ne smemo stoci u oi pogledati. Sude nebeski, kako li e nama naa komanda u oi pogledati! Kloparaju tokovi ispod topova i kara, topti konjica. ljuka peadija. Ama nije to kao kad se mi po Srbiji kreemo. Priem uz obalu, strah mi se u kosti zavlai zar smo mi vojska koja moe da pree preko tolike reke.

to li nas ovako natovarie? vajka se Pavle.

Pridravajte se za volove savetujem ja volovi nam mogu na vodi znaiti vie nego na oranju. Jedino nam oni mogu pomoi. A most se ljulja.

Oficiri viu da se uri i da se otaljava. Drim se Pavla i Vasilija, da se ne razdvojimo u pomrini i guvi. De smo ovo? pita Pavle.

to e ti to da zna; sve drugo zna, samo ti to fali idem ja za komandom. Na dobrom nismo, niti smo mu se uputili; podavie se i oni koji od nas bolje plivaju veli Vasilije.

A Pavle nikako ne prestaje da zapitkuje. Stalo mu je da zna de je i kud je krenuo.

Tamo emo, preko, u Maarsku, da osvajamo Austriju, da oslobaamo nau brau; tamo ive nai ljudi, tamo su nai manastiri i kosti nai vladara sve tako Vasilije, pa se, tek, okrete meni: Dobro, Milutine, ti si vien ovek bio si najbolji ak; uitelj Zarija, bog da mu duu prosti, tebe je cenio i uvaavao mimo nas ostali, ajde ti, brajko, sad nama reci kud nas vode.

Ja utim. Gazim oprezno, staram se da ne izgubim njega i Pavla. ekam da nas sa te strane de su nai manastiri braa doekaju vrelim olovom. I trebalo bi. Ko nas je zvao da i oslobaamo? Da je njima do osloboenja, oslobodili bi se i oni sami. Dokopasmo se mi nekako obale. Zagazimo u itku zemlju. Jedva izvlaimo noge iz blata. ao mi stoke kud je vodimo, ovolike nae volove i konje. Ako smo reili svoje glave da pogubimo, zar moramo i stoku da upropastimo. Zato ovoliku imovinu da erdamo, u tuoj zemlji? Nismo je na kocku zaimali.

Mislim ja tako i gledam onu ravnicu, kad li Pavle Kezun podviknu: Lezi, Milutine, niko te, veli, nije na rabo uzeo!

Da l ree il ne ree, zasu nas vatra iz topova. Prti zemlja, svira rapnel. Vasilije psuje poganu vapsku majku. Pavle ludu srpsku majku. I brau. I oslobaanje. I manastire. I ivote kraljeva i velikaa. Zar zbog mrtvaki sanduka i kraljevski kodanja da izginemo! Osue i mitraljezi. Tuku sve vie i crnje. Na ravnici si, ko na dlanu. Ojadie. A kako da bei, umoran od peaenja po mekim njivama, u opancima raspadnutim. Jednom pred vee, otud od sela za koje rekoe da su ainci, napade nas i peadija. A mi, suljaj, odstupaj.

Konjica! povikae odnekud i osue vatru, da nam ne bi zala za lea. Prekini paljbu! povikae opet. Nije konjica nego artiljerijska zaprega i nije neprijateljska, nego naa.

Gedo! Psuju nam i srpsku majku, tuku i jure. Gedo, kud e sad kad ne zna da pliva? Eto, oni znaju da mi ne umemo da plivamo, a nai to nisu znali. Boe, to nam bar ne posla neprijatelja koji ne zna na jezik!

ta nam je ovo trebalo, Milutine gledam onaj jad i propast nau.

Posle nam oficiri objanjavaju kako smo u Srem krenuli da pomognemo nae saveznike, da vabe i Maare veemo za sebe. Mlogo je to korisno za saveznike, govore. Da mi nismo udarili na vabe i Maare, oni bi na Ruse udarili jo vie. Mi smo se, kau, oduili svojoj slovenskoj brai. Ko e ako Srbi nee. E ba dobro to smo opet stradali za neku slovensku brau mislim se, al utim. Stalno nas s nekim bratime, pa na se prtimo to nismo kadri poneti. Zar smo mi neka sila, mi treba jednom da

pogledamo sami sebe i da se izmerimo pa da znamo koliki smo. I udi me da smo tako veliku slavu ako je verovati da ona o Srbima krui po svetu olako utopili u beslovesnu vodurinu. Zar kruna i vlada nisu znale kaku vojsku imaju? to su se stidele pred saveznicima, zar nisu mogle rei da je njin narod suvozeman i da ne ume da pliva?! Mui to, sinove. Pita se ko si i ta si ti toj tvojoj dravi, ko su joj i ta su joj noliki ljudi sto izgiboe i u beslovesnoj vodurini se podavie.

Uvrebam priliku da priem Mladenu nasamo i sve mu skinem sa srca, a on me rezili: Ne moe se, veli, o tome suditi iz seljakog opanka. To su krupna pitanja istorije i politike, tvoji su, veli, vidici skueni, Milutine. Ti, veli, govori ko da ti je Srem tua zemlja. Srem je, veli, naa zemlja, u Sremu ive najbolji Srbi. Koliko je samo nai iz umadije u Srem i druge krajeve Vojvodine prebeglo od Turaka. Zna li ti, Milutine, koliki su sremski Srbi stradali samo ovog rata zbog toga to su Srbi? Oni su nas pomagali i za vreme Ustanka i pomau nas i sad.

Ja se pomeo. Nemam ja nita protiv Sremaca, znam ja za Sremce, ali se pitam koju su vajdu oni imali od naeg ludog stradanja.

To su, Milutine, krupna pitanja za tebe, to mogu da razumeju ljudi kolovani ljutka se Mladen.

Dobro, mislim se, teraj dalje

Nisam dozvolio da mi Raka Trocki soli pamet

Dobismo mi bitku na Strmovu. Mrtvaci na sve strane. Ja i merkam. Reio sam ou da se obujem, nema tu ta da se krije. Merkam neke izme ili cokule, moram nekog mrtvaca da izujem. I ne pomiljam ta bi mi ivana, i ta bi mi majka rekla, nema se sad za to vremena. Zapade mi za oko jedan sa fesom na glavi. Uini mi se da je mrtvac moga rasta i moje snage i da je nogat ko i ja. to da ga ne izujem, neka i mene izuju ako poginem. Nisam u rat poao da se obuvam i odevam, al kad sam te sree, obuu se, neu vie vodu i blato da trpim u opancima. Jevrem mi za leima bogorada: Nemoj, Milutine, sa mrtvaca neprijateljskog da skida obuu, stii e te nesrea, veli, skini je sa naeg mrtvaca, ima i pokazuje mi rukama na strmovake poloaje.

Kako sa naeg, mislim se, mi smo bosi il nam se obua raspala, da se ne laemo. Priem ja drugom neprijatelju, on podoficir. Krupan ovek i krakat. Mojeg rasta. I njemu fes na glavi. To mi odgovara. Lake mi je njega da izujem nego nekog pravog vabu. vabe bi me bilo stid, ovoga nije, ovo je poturica, nekad je bio Srbin pa se poturio i sad, evo, na Srbina kidie.

Skinem ja jednu izmu dobra izma. Vuem drugu, a mrtvac tek pomeri nogu. Prestravi se ja, potego za no.

Ne, brate, ja sam Bosanac! pridie se mrtvac, isprui vako ruke prema meni. Moli. I pokazuje mi da ima fes na glavi.

Jevrem se zaceri: Ostade ti, Milutine, bez izme, veli, nee izma na tvoju nogu. Dobro, bre, Bosanac pitam ga jesi li ti dosad znao da si Bosanac i da si mi brat, ili si to doznao tek ovde, na Strmovu? Od koga sam se ja dosad branio i od koga ja moram da beim sa svoje zemlje ne dozvoljavam da me pravi budalom. Znam ja ko je meni brat. Tome ne treba da me ue ni kralj ni vlada. Pa je l tako? Kako to da je meni Bosanac brat, je l ja nisam brat Bosancu! Zavrljaim onu izmu, setim se naeg uitelja i stanem ga psovati za sve to nam je o Mladobosancima priao: da e svu Bosnu da dignu i sa nama da se svrstaju. Raka Trocki brani zarobljenika. Ne diraj oveka, Milutine, veli, nije on kriv za klanja i veanja dece, ena po Mavi, ovo nije rat naroda, ovo je, kae, rat careva. Pravi se vaan Raka opanar, to je video nekog Trockog u Beogradu, ako mu je verovati, i to je iao na te prvomajske izlete.

Kakav rat careva, Rako! dernem se, ne dozvoljavam da mi Raka Trocki soli pamet. Svi carevi sveta da su se skupili i preko Drine i Save da su u Srbiju upali zajedno ne bi onoliko ena i dece poklali, niti bi mogli onolike kue popaliti i onoliku stoku odvesti. Nije nam Pai doneo vake Samo to Srbiju povratismo, kad udari tifus. Ara li, ara. A mi se brani belim lukom i rakijom. Tu pomree Radovan iz Dragolja, Veselin iz Jelovika, Stania iz Stojnika, ne znam kako se zvae Trta iz Jagnjila i mnogi jo. Da bog sauva. Pavle i ja odosmo do bolnice da obiemo Milovana iz Misae. A Milovan, vidim ja, umire. Ne moe da nas prepozna. Zove nas, kao u kuu. Ajte, ljudi, evo sedi mi otac i eka vas, uzvario rakiju sa medom.

Tvoja kua i tvoj otac, ekaju te, to je tano, al ti nee doi, mislim se, tebe e u kreanu, a moda i nas za koji dan.

One ponude to smo mu poneli mi vratismo, pa sednemo i pojedemo. I priamo ta je i kako je sa Milovanom i straujemo od tifusa, a Mladen nas umiruje. Sve je to cena slobode otadbine, veli, moramo da je plaamo, odgovorni smo. Kaka cena, sunce ti, mi smo svoje oduili, stradali smo od olova i bajoneta, bila nas artiljerija, bila kia i no, gutalo nas blato; mi smo odgovorni za nae planine i reke i polja, a ko je odgovoran za tifus ?! planem ja.

E pa, nije nama Pai doneo vake, vake su nae, seljake, nisu Paieve posmeva se Vasilije, izaziva, a Mladen vidi, pametan ovek, pa okrete razgovor na drugu stranu. Koja je to raunica?!

Stalno se govorilo da emo u Solun. Mlogi se od nas nadali da emo vozom. I da nas tamo ekaju saveznici. A mi, na Kosovo. Pa odatle u arnautske planine i bespua. ta je ovo pitam Mladena onako nasamo, u poverenju. A on mi, dua naa, objanjava. Bugari su nam presekli odstupnicu niz vardarsku dolinu i nabacili nas na Albaniju, drugog puta nemamo. Dobro, Mladene pitam ga zato su nas Bugari napali, s lea? Mi smo sa njima zajedno Jedrene osvajali, tamo mi je brat poginuo. A Mladen mi objanjava, dabome, u poverenju: Bugari su nas napali zato to je Pai pogazio sporazum sa njima i trinaeste im uzeo Makedoniju levo od Vardara.

Dobro, Mladene, da nije bilo rata trinaeste i Bregalnice, da nije Pai to uinio zbog Makedonije, da l bi nas sad Bugari napali? pitam ga. A on, vako, slee ramenima: moda i ne bi, veli.

Pa dobro pitam ga koliko e sad da nas kota levo od Vardara? Mladen outa. Ja stanem, pa se mislim: uzesmo Makedoniju levo od Vardara, a sad izgubismo Srbiju. I tolike ljude. A koliko li e nas jos ostati po ovim planinama i jarugama, pomiljam, koja je to raunica. ta je i kako je iza planine

Gledam kako guramo i bacamo topove u surdume.

Podalje tamo eksplozije potresaju zemlju nai spaljuju municiju.

Mladene priem mu ja opet koja je ovo raunica? Da l bi za nas, Srbe bilo bolje da smo se nekako odavde vratili kuama, da ne satremo sve to nam je ostalo. Vidi li ti na ta mi liimo, mi smo svi naisto zanemogali, zar vaki ljudi mogu preko tue zemlje, po vakim gudurama, na ovakvom vremenu, gladni.

Vidi, Milutine, vaka je stvar kae mi Mladen ti, veli, vidi ta je i kako je, a ta e da bude, ti to ne vidi. I ne vredi da ti objanjavam. Ti, Milutine pokaza mi on na jednu planinu, ne znam kako se zove vidi samo do one planine, a ne vidi ta je i kako je iza planine.

Mene secnu, da bee ko drugi mesto njega, bi mi se dlan otkaio, al znam Mladena, duu nau, nije on teo Milutina da uvredi. Samo, poteno da kaem, krivo mi. Primetio sam ja da nas seljake nai kolovani ljudi mnogo potcenjuju. I to ovi nai, seljaki sinovi, oni to su jue opanke izuli. Bogami, kaem ti oni sve ko da mi seljaci grokemo ili riemo, ko da zdrave pameti ne moemo imati ni kad se o naoj koi radi. Eto i ti, sinove, stalno se neto mrti, krivo ti to ja ovako govorim. I ti zamilja da bi ja mogo samo o oranju, kopanju i o stoci da ti kazujem. A ja, eto, o tome ne govorim. I ti misli da ja pametujem, a ja ti ba govorim ono to me pee i to mi je sudbinu odredilo. Ne znam, sinove, je l tako i u drugi naroda prema seljacima? I ne znam ime smo to mi srpski seljaci zasluili. Ne znam da l su drugde seljaci podneli i uinili za svoj

narod neto vie nego mi. Pa zar nam najvei ljudi nisu bili seljaci? Ko nam je ustanke i bune dizo i vodio, ko je dravu stvaro, uvo i spasavo, ajde, ruku na srce. A Mladen meni opet: Ne vidi, Milutine, preko planine. Oe rei: ne vidi ti dalje od koare, tora i obora, ne vidi dalje od praga i ognjita. A ne pomilja da je to manje opasno, nego kad se zablene preko planine i gleda u nebesa, ne vidi svoga praga i ljemena i ne vidi da ti odak ne dimi i da su ti se u vatritu zmije zalegle.

E pa, u redu kaem ja Mladenu ako ja ne vidim, neka vide oni koji treba i mora da vide; prei e se i preko planine pa e se videti ko je dokle mogo da vidi. Sveti oci

Idemo mi tako, bolje rei, teturamo preko Albanije, iz ledare u ledaru, iz vuare u vuaru. Kad vako po strani, u jednoj zaravni, deca. Nisam i brojo, al bee i tridesetak.

I pukovnik Ivovi, odnekud, meu onom decom. Darka vatru i pria im, a deca ga sluaju i cvokou, dabome, prozebla deca, nije ovaki put za decu, nije ni za odrasle. E da je otadbina zemlja otaca, mislim se, ne bi sa nama bila deca, sami bi mi zavrili ovaj piljivi posao.

Milutine veli mi Pavle zna li koji je dan? Danas su sveti oci.

Koji, bre, oci, sunce ti neu da kaem. To je nekad bilo, dok su se oci deci poklonima dreili, sad je drugo, sad su oci decu vezali i u ledare i vuare zavukli, zarad otadbine. Naopako. Ne znam samo kud su se dele majke i babe, to dozvolie vaku propas, kako one ne odbranie i ne zatitie svoju decu.

Milutine veli mi Pavle ne znam ni ja ko pokupi i povede ovu decu u ovu nesreu, a voleo bi znati. I voleo bi znati, veli, de su ovoj deci bili dedovi, i kako su smeli unuke zarad otadbine da porinu u ove straote. ta e im otadbina bez unuka! Stra me, veli, da i moj otac nije poludio pa i on moju decu za mnom amo poslo. Zebem, veli, Milutine, sa dve strane. Ako mi deca u ovom ledenom paklu skapavaju od studeni i gladi, zato ja trebam da se borim za koju otadbinu, za onu to mi je decu satrla! Pa ja u, bre, da je ruim, neu da je branim, post ti tvoj! Ako bi tako bilo, njoj goreg neprijatelja od mene ne treba. I ta je to otadbina! sike on. Teko mu, dabome, okrenuo mu se svet naopake, ko i meni, nismo mi deca, nismo ni stoka. Nismo ni oficiri, ni popovi. Ne ivimo od slave.

Pitaj pukovnika Ivovia pokaem Pavlu u pravcu vatre. A tamo pukovnik Ivovi sedi sa decom. Pria im ta e biti kada stignemo do mora. Lae decu da na moru ima voa koliko ti dua eli, i aja zaslaenog. Nee da kae da je more vodurina i bezdan. E, na ta je saspeo pukovnik Ivovi, da lae decu, popiam mu se na epolete. Da l ima koji zalogaj? pita me Pavle i gleda onu decu.

Imam jedan krompir.

Daj ga deci. Oci su danas, red je, ja da imam togod dao bi im.

Pa neu ni ja krompirom svoju guzicu da spaavam kad su deca u pitanju. Ponesem onaj krompir, a suze mi na oi, ou da se zagrcnem. Pruim onaj krompir deca me gledaju, grlo mi se steglo, ni jedne rei u meni. to plae, vojnie? pita me dete, a ja se zarosi i plai. Al, opet, kaem sebi: Milutine, pomisli kako je onima koje su njina deca stigla u ovom paklu Radoa stigao sin, dete se razbolelo i umrlo od groznice, a on mora dalje. A zato? I protiv koga? Jesu li njemu vei krivci Nemci il ovi nai to su izmislili ovu deiju strategiju? Nije narod ko i trava

Ne mogu posigurno rei de stigosmo vrhovnu komandu i vladu, al bee jedna zaravan i tu vatre naloene i konji osamareni, pod golemim teretom atorskim krilima pokriveni. ujemo, tu su kosti neki nai vladara davni.

Koji to vladara kosti nosite pitam jednog redova zar mi nemamo togod vanije za noenje? Pravim se ja malo onako, a onaj redov se nasmeja, neto bi reko, a sve pogleda u oficire da ne uju. Oficiri su ljudi plateni, ne smeju da hule na sudbinu, a seljaci su drugo, seljaci, mislim, redovi.

Pravo da ti kaem veli mi onaj redov da se ja pitam, ja ne bi nosio ove kosti, to da i krpamo, ta e oni vabi, a ne znam ni mi ta emo sa njima. Pametan ovek, sinove, kae: Ako i nosimo zbog nekog amaneta, nije nam potrebno, ta e nama amaneta kad smo mi u Srbiji ostavili svoje kue, eljad i stoku. ta ti kae? priem Mladenu. Mi nemamo ime da naranimo ovu decu to i kroz ovaj ledeni pakao vodimo. Saranjujemo svoju uzdanicu i budunost, a nosimo kodanje. ta misle kruna i vlada o nama, misle li one da smo mi akoni i bogomoljci, pa su nam kodanje kraljevske pree od nasi kua, eljadi i stoke. Milutine veli mi Mladen narod mora brinuti o kostima svoji predaka, od kostiju predaka nema sigurnijeg oslonca, barem za nas, Srbe.

A ta bi sa onom naom slovenskom braom? darnem ga. Njemu ne bi pravo, pa poe da pria o velikoj dravi buduoj, samo veze. Boe, ta li je ovim naim kolovanim ljudima, mislim se i sluam ga. Njemu dua u nosu. Gladan, bolestan, jedva noge vue. Sneg uvitlio, noge mu promrzle, ruke mu se skoanjile, glava mu se smanjila al on, o velikoj dravi sniva.

Zna li ti, Milutine pita me ta je to srpsko vojvodstvo?

Ja se pravim da ne znam sleem ramenima.

E, pa, Milutine, veli, i srpsko vojvodstvo e biti Srbija. A zna li ti ta to znai kad se nama zemljica ukrasi gradovima ko to su Novi Sad, Osek, Vukovar i drugi.

Dobro uutim ja, ne smem se praviti pametniji od celog naroda da stradamo za srpsko vojvodstvo, valjda i tamo ive Srbi.

E, Milutine, da se mi nismo za ovo opredelili i voliko rtvovali, nikad ne bi dolo do ujedinjenja Juni Slovena. Ako smo, veli, izgubili zemlju, vojsku emo imati. A onda e saveznici, kad doe do diplomatski dogovora, morati da udovolje naim zahtevima. Onda e, veli, saveznici da nam daju sve krajeve u kojima ive Juni Sloveni, onda su Dalmacija i Slovenija spasene. Kad tako ne bi bilo, Talijani bi, veli, uzeli Dalmaciju i jo neke krajeve.

Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku raunicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju. Dobro pitam ga, ovek je kole u Beu uio bee li na svetu jo kojeg naroda da je satro decu zbog drave i neki krajeva i, ako bee takoga naroda, ta bi s njim, usrei li se? Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne moe biti jasno, to su neka via znanja.

Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod! mislim se. Pa je l tako, sinove? ta ti znai da dobije rat a da satre narod? Posle sam vido tu raunicu, al dockan. Doe vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni vie nego ikad, al de su, nema nji, ostali u snenim vejavicama. Pojela i Albanija. Pa je l tako? Ne niu ljudi ko peurke. Lau oni koji kau da je narod ko i trava kosi ga, a on se podmlauje. E pa ti vidi da l sam ja u pravu, il nisam

Al dobro, idemo dalje.

Ruku na srce

Taman se dan od noi oprata, kad, u jednoj uvali, pored puta, pobijeni, ena i deca. Srbi, izbeglice. Bila tu i jedna devojica, dete od pet-est godina, ranjena i svuena. I u snegu ostavljena. Tu i umrla.

Da l e ovi Arnauti uvek misliti da sa Srbima mogu kako im prasne ef pita me Pavle da l e, veli, uvek raunati da smo mi slabotinja kako nas sad vide. U neko doba sustigoe nas nae izbeglice, goli ljudi. Svueni, samo u gaama i kouljama. Priaju napali ih Arnauti, oteli im kljuse, a njih poskidali. Cvokou ljudi i pokazuju vako u pristranak, na neke kue, tri etiri kilometra udaljene. Treba, kau, da se vratimo, da pobijemo

Arnaute u tim kuama, oni su pobili nae deake, razmrskali im glave uicama sekira, nisu ni metkove teli da troe, pobili deake i poskidali. Ne mogu da budem pametan: zato ubijaju i one koji ve umiru? Valjda su prokljuvili da imamo po koju srebrnu crkavicu i po koji uak pokazali im Srbi kad su kupovali seno za volove i konje.

Nemoj da se ljuti, sinove! Ja ti svoju sudbinu kazujem. Ou jednom, evo, da je sastavim celu. Ranije mi se nije dalo. Ranije, kua, njiva, stoka, ratovanje, pa nikako sebe da vidi celoga. Sad je drugo, sad mogu. U zatvoru sam, ima se vremena.

Arnauti ubijaju nau decu Raka Trocki drobi o bratstvu sa njima. Umire se od gladi i studeni, a nai kolovani ljudi melju o slovenstvu. Ne smemo vatru da zaloimo, obua nam se raspala, a porunik Garaanin objanjava nau sudbinu. Da smo se mi vratili naim kuama, a vlada i kruna da su potpisale kapitulaciju, kae, Talijani bi uzeli deo teritorije nai Juni Slovena i Dalmaciju; ovako, kae, mi emo sauvati neto vojske, krunu i vladu, pa emo imati dravu kako dolikuje Junim Slovenima. Drava e nam biti velika ak do Soe. A de ti je ta Soa i ta je Soa? pitam ga. Soa je, kae, naa reka u Austriji, tamo ive naa braa. Slabo ja znam o rekama, a za ovu prvi put ujem. A ne smem rei: e, moj porunie, i nesrenie, zar si se kolovao da bi omalovaavao svoj narod; zar smo mi i to zasluili, da nas moe pozvati da umiremo i za reke po Austriji.

Ajde, vala, da umremo i za tu Sou namignem Vasiliju to da ne umiremo i za Sou, ovde, u Albaniji. Ko e ako mi Srbi neemo spade mi kamen sa srca. A porunik Garaanin se ljuti: ta se egai, Milutine! Ja ga samo gledam. Ne smem rei mnogo je za jedan narod, pogotovu ovako mali kao to smo mi, ako ga budu nagonili da umire za svaku reku. Valjda svaka reka ima svoj narod koji treba da umire za nju.

Ruku na srce, vojska je vojska, al ta e sa narodom da bude, to te dere, sinove. Sve vie je uplakani i prestraeni ena i dece, teturaju izgubljeni ili u povorkama bez kraja.

Nabasa na nas patrola Dunavske divizije, trae neku decu, grupu aka iz Beograda, izgubila se u snenim vejavicama i gudurama.

Pored oni staza smrznuti leevi aka i vojnika. I smrzle trupine konja. Spaavaj volove

Ne mogu tano rei u kom ono mestu bee, tek dodelie naem vodu volove. Skupilo se, bogami, sedamdeset volova koje od artiljerije, koje od komore.

A nama milo seljacima rogata stoka mnogo znai, zna i sam. Idu nai volovi, bogami, sve ko da znaju da treba stii nae kolone, a ja pogledam koliko je suncu do zalaska. Kad, zviznu olovo. Sa oni uka oeknue puke. Zasue nas i bombama i kamenjem.

Stenje stoka, riu volovi. Padaju niz litice u provalije. Mi u zaklone, a Arnauti zovu na predaju. E pa, nita nam ne vredi, ovima se ne smemo ni predati, mislim se, ne smemo im ni goveda predati. Da je bog teo da se predamo, on bi nam odredio neprijatelja kome se smemo predati, ne bi nam odredio Arnaute. Pucam i ja, pourujem volove i mislim se: ne bi ni prema Nemcima bilo lepo da se predamo ovima. ta bi o nama Nemci mislili i zar bi nas cenili da se ovima predamo. Pa je l tako? Imali smo mi i jai i uljudniji neprijatelja od Arnauta, pa se nismo predavali. Kako sad ovima zarobljenici da budemo, na te grane da spadnemo; ja neka junaina nisam, al opet, stid bi me bilo da se ovima predam. Vala bogu, mislim se, ta li oni o nama misle kad nas zovu da se njima predamo. I to li e njima roblje? I roblju treba krov nad glavom i postelja. I roblju mora dati leba i uz leba.

Smeno, dabome. Al guraj dalje! Spasavaj volove. Pucaju oni, pucamo i mi. Stoka se poplaila od onog kamenja, ranjavaju je i ubijaju kamenjem i bombama. Padaju volovi u surdumu, niz litice. Al, opet, iskobeljasmo se.

Jaoj, da li e ovo unuci i praunuci nai i praunuci praunuka nai smeti da zaborave, da l e ovo biti opisano! odhukuje Tanasko Stragarac, a sve gleda ka onom mestu i onom paklu de nam volove izranjavae i pobie.

Zaboravie se, jata e, mislim se ko e da opisuje ove nesrenike to pore konjske leeve i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko e da opie ove zbegove to se vuku za vojskom koja je munija i slabija od nji! Ko e da pie o onoj eti aka to je zalutala u snenim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to moe da opie? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu itljivijem. I narodu manje zaboravnom nego to smo mi. I sve tako, izmiemo mi, a stoka posluna, idu nai mravi volovi ko da znaju u kakvoj su opasnosti i ko napada.

Da l vredi uriti, Milutine? zastajkuje Tanasko Stragarac moemo se, veli, sresti sa drugim Arnautima.

Sresti se neemo, al e nas napasti sa strane ili s lea mislim se i sve pourujem: Ajte, brao, da umaknemo ovima. Znate li, velim, koliko su nas iskotali ovi volovi i oni to nam propadoe, znate da nam Arnauti nisu seno prodavali za pare artijane, nego za zveee. Koliko je, velim, samo amajlija dato za seno, koliko prstenja i koliko zlatni satova oficiri poskidae i dadoe za seno.

Izgubismo mi tries volova, ta e, ao ljudima, ao i meni. Posle sustigosmo komoru, tako se zove, a kaka je to komora koja nema da ti prui kai slanine, il aku brana, al dobro.

Poruniku Garaaninu ao volova. Pria on ta je i kako je bilo, a jedan major, intendant, ta li je, tei porunika i nas: Proli smo bolje nego oni to su provodili ergelu iz Ljubieva, oni su, kae, pogubili rasne konje, a mi obine volove. Volove emo lako zaimati, a rasne konje potee, nji je Srbija skupljala i gajila jo od knjaza Mijaila. Stade onaj major nama priati koliko je knjaz Mijailo truda uloio da Srbija doe do rasni konja, pa sad i to propade. Ovde ti se steglo, al ta e. Guraj dalje! Medaljoni

Iza jedne okuke i povee stene izbie Arnauti, nji estorica. Ugledae nas pa se malo i pometoe nauilo to da prepada ene i decu pa se od nas kao malo i uplaie. Tek, pue jedna puka. Jedan je njin podigao bio na Vasilija, al vo spase naeg Vasa, te mi udri. Oni se potkoili, vide da su se sreli sa mrtvacima, a mrtvaci se niega ne boje. I dok dlanom o dlan, troica nji padoe, jedan osta u mestu, uplaio se i zbunio, a dvojica pobegoe, vako, niz put. Vasilije zatee puku, pogodi, bogami, jednoga, rani ga.

Pavle oe na no. Oe, veli, srce da mu izvadi, ako ga ima. Kivan Pavle zbog volova. Ne dam ja, neemo nikog da koljemo: uzmem Arnautu puku, izvadim zatvarac i zavrljaim u surdumu. ernem u njinog mrtvaca i vidim, viri mu marama iz depa. Ja preturam po depovima, pa ponem vaditi minue, lanice, prstenje, sat elezniki, nekoliko zlatni zuba i dva medaljona, u njima vojnike slike, nosile i neveste il sestre. Poturim to pod nos onom Arnautinu, a on cepti ko prut. Pavle i njemu zavue ruke u depove i kod njega ko i kod oni mrtvaca, puni depovi opljakani stvari. Pavle ustuknu korak, pa potee iz puke, onaj drepi o ledinu. A Raka Trocki se uzmuvao, krivo mu na Pavla. Brani Arnaute. Oni su, kae, ljudi neduni, oni su narod siromaan, mlogo izrabljivan. Srbi su se grdno ogreili o ovaj narod. O tome je knjigu napisao jedan na prvak. U toj knjizi, veli Raka, grdno se osuuje srpska vojska to je guila arnautsku pobunu. Pie da su vojnici grdno postupali, da su topovima tukli pobunjene Arnaute i njina sela.

Raspriao se Raka Trocki, opet nam pamet prodaje, a mene zignu ovde. Ja se u knjige ne razumem i o tome neu da govorim, ali znam ono to sam oima svojim gledo i na svojoj koi osetio.

Je li, bre, Rako pitam ga je l ti to pria da smo se mi ogreili kad ono Arnauti na nas zajedno sa austrijskim oficirima udarie i nau umadijsku diviziju poklae.

Raka se malo lecnu, a Pavle ga, vako, epa za grudi. I opsova mu mater, tom to je pisao knjigu o Srbiji i Arnautima. uo sam ja za tu kuknjavu na tuem groblju drke Pavle, psuje

pisca te knjige, psuje njegove pristalice. Ta stranka je, veli Pavle, glasala protiv naeg ratnog budeta i onda kada su Nemci nadirali prema Kraljevu.

ek, bre! umeam se ja. Uvatim Pavla za ruku. Ne dam da doe do nesree, raunam, nije lepo da se mi meu sobom za gue i noeve vatamo dok nam Arnauti ubijaju iznemogle vojnike i decu.

Uzmi se u pamet

Sve smiljamo kako emo do nekog koa da dopadnemo da togod kukuruza uzvarimo za se i za onu dvojicu, za Mladena i porunika, da neko jajce ukuvamo, njima je to potrebno, oni su ljudi kolovani, mekani, a mi smo seljaci, zna i sam, za nas je lasnije.

Ne bi bilo prijatno da priam kako smo ja i Pavle u tu ko i kokoar upadali, tek napunili mi torbe, vraamo se i krijemo taj kukuruz i ona jajca, jer znamo da Mladen i porunik, kad bi doznali, ne bi to okusili, isto smeno; domain si ovek, stidi se to krade, a boji se onih radi ijeg spasenja krade. Vratimo se mi, pa ona jajca u jednu porciju i na vatru.

Milutine javi se Pavle de je nama Mladen?

Kako de je? pogledam, stvarno, nema Mladena.

Mladene, Mladene! nema ga.

Viemo, ne oziva se. Glas nam se vraa iz gudura. Da se vratimo, nije on daleko, zasto je. Naki ne bee Pavle se povrati, a nas nekoliko za njim.

Eno ga! Vasilije prvi ugleda Mladena. U snegu. U stidnom stavu, nad skramom krvavog izmeta.

Mladene, sunac ti! pritrim. Ne daj se, blago Milutinu! podiem ga, al vidim u emu je stvar, zar sam jednog mrtvaca podigo.

E, pa sad, sinove, uzmi se u pamet i razmisli malo o Mladenu. Dabome, Mladenovu je sudbinu doivelo mnogo aka i kolovani ljudi. Ja jesam seljak, al nisam cepanica, znam koliko bi nam naki ljudi uzvredeli.

Onomad mi ovde u zatvoru prie Pavle. Dobro, Milutine veli mi kako se neko ne zauzme za nas, mi smo, bre, u zatvoru na pravdi boga!

A ti ko da ne zna da smo mi pogubili ljude seti se ja Mladena i oni kolaca sad ispatamo, nas sad slabo ko poznaje, nema nai ljudi, ko e da se zauzme za nas Al dobro, da se vratimo Albaniji!

On je lep ko upisan, a nai opanci poderani

I porunik Garaanin se razbole. Sve se junaio, junaio, al vidi i on ta je sa nama, pa mu popustili ivci, a ni stomak njegov nije bio kako treba.

Ovaj nee stii do Soe veli Vasilije. Ne laj, Vasilije, ako smo onemoali, nismo duu izgubili i neemo! ne dam mu da se posmeva.

Ne daj se, sinove! priem poruniku, pomilujem ga po glavi, a glava mu gori, vidim ja koji je vakat. A kako da mu pomogne? Ovde nema bolnice, sad je on u naim rukama i na naem obrazu.

Uzmi cigaru, Milutine ape mi porunik Garaanin. Smei se i rukom pipa dep. Lazar Seniki skide kouk, navue ga poruniku na lea. Ja pridignem porunika i stavim ga u krilo Lazaru, a on ga dri ko dete i nadnosi mu noge nad vatru.

Spavaj, porunie kaem mu. On se promekolji, zavue ruku u nedra, izvadi medaljon, bogorodicu, poljubi je, pa je skide i prui mi zajedno s lancem. Moli me da odnesem tu bogorodicu njegovoj majci u Aranelovac. Ja uzmem bogorodicu, okrenem se, odvojim se od vatre i pomolim se. Pomozi sad, bogorodice, ako e ikad! Porunik Garaanin se nasmei. uo me. Fala ti, Milutine, veli, al ne vredi. Pomoi e, blago meni, pomoi e, ko e, ako ona nee. I kome e, ako tebi nee. Zasluio si pomo i kapom i akom. Dao je, bre, sinove, prsten i amajliju da kupimo volovima seno. Nikad nije zatajio, ruku na srce. Jes me muio, al ni sebe nije tedeo. Sluaj, dete, nemoj da se ali, ne daj se! skinem pokrovac s vola, uvijem porunika, pa za komandom. Nadletae nas i eroplani. Mi ekamo bombe, a ono artija, odozgo vijori. Poee ljudi da skupljaju letke. I da itaju. Pozivaju nas da se vratimo i da ostanemo kod svoji kua, ba kako su uinili naa braa Crnogorci. LJudi ono bacaju. I psuju Crnogorce. Toliko su se nadali u Crnogorce a oni odoe kuama. Porunik Garaanin trai da mu se donese letak, a kad ga pogleda samo izusti: Crnogorci! Bee mu, valjda, ao, manu glavom.

Kamo nae sree da smo uinili to i Crnogorci, drugo bi nam bilo brojno stanje, mislim se. Pade no, a mraz ei. Prsti se kvre i koe. Mi jo jedno ebe bacamo na porunika. Pa ajde, pa ajde, pa ajde, do xvitanja. A u svitanje je najljue. Porunie, je li ti zima? pitam, a on nita, uti. Vasilije na drugom kraju nosila zatee. ekaj kae i stade da vidimo da li je iv. Pridie Vasilije ebad sa porunikove glave, pipa ga, mae glavom. Porunie, boju ti majku! priem, pipnem ga. Skinem kapu i prekrstim se. Boja volja, deae! Krste se i ostali. I plau ljudi. Umro bez rei. Oficirina. Vojniina. Srbenda. Jes mi krivo to nemadosmo ljudi koji bi se mogli zaloiti da se ne vuemo kroz ovu studen ama mi se srce stee od alosti i od ponosa zbog ovakvog oficira.

Skidosmo ga sa nosila i poloismo u sneg.

Nigde zemlje, kako da ga saranimo. Samo bela, snena, ladna planina i surduma. I lice porunikovo ladno, a rumen, boe me prosti, ko za inat smrti i ladnoi. A oi, otvorene i usta otvorena ko da e sad da podvikne komandu, kao nekad, tamo u Srbiji. Maknimo se, ljudi veli Vasilije i pokazuje vako rukom na njegovo lice. Ono tik uz nae opanke poderane. Eto, lice mu bee uz nae opanke. On lep ko upisan, a nai opanci poderani. Srce da ti prsne, nisi od elika. Za ovoga rata, seo sam se ja esto porunika naeg. Koliko bi nam vredio. Ne bi mi ni u aprilskom ratu nako zanemogli, a ne bi nam ni kasnije koje kake trilae pamet solile i krvi pile: drukije bi nama koka pevala. A seo sam se i drugi, pogotovu dece, onolike dece koja bi sad bila u najboljoj snazi, zreli ljudi a ti, sinove, misli to misli. Moe ti, sinove, da se ljuti koliko god oe, i ja sam se ljutio. I ostali. Koliko puta smo ja i moji roaci i prijatelji, vako, na slavama i preslavama, o gozbama i daama razgovarali i seali se one dece. Ba na Vidovdan, pred ovaj rat, otili mi do kosturnice na sveanost i veliki pomen. Popovi pevaju i itaju ono njino, redno, a mi po strani, izdvojili stare ratnike, Vidovdan je. Pa i kraljev izaslanik, eneral doo, u uniformi. A Pavle, onako, uzdane glasno, pa veli: E, da budale ne satree noliku nau decu, i nae ljude, i Srbi bi mogli biti prilian narod. eneral se nae pogoen, poe da melje i velia nau pobedu. A Pavle ni pet ni est: enerale, veli, nismo mi deca, znamo mi ta govorimo daj boe da i vi u Beogradu ne saznate to jednog dana. Ako vam budu ustrebali ljudi da branite ovu kalakurnicu od drave, znajte da i nee biti, nema vie oni Srba iz proli ratova, pojela ih naa velika pobeda. I tako, sinove, da ti ne duljim, zna i sam; da nije tako, zar bi ja sad bio ovde, u zatvoru, na pravdi boga.

Al ta je tu je, od sudbine ne pobee.

Bacaju nas ribama, neopevane

Stigosmo mi Srbi i do mora i videsmo svoju sreu. Cedi se studen iz kostiju. Plonici se pune naim mrtvacima, a saveznike lae ne stiu. Posle sam ito trista devedeset hiljada mrtvi Srba ostalo je na obali mora od Skadra i Draa do Valone. Nisu Nemci, vabe i Maari, ni Bugari morali da nas ubijaju mogli su nas, komotno, prijateljima i saveznicima prepustiti, lasnije bismo od prijateljske pomoi stradali nego od sveg oruja neprijateljskog.

Eto tako, na moru si i lebdi nad ponorom. Isputen, neprivaen: tuu milos eka, a nje nema. Vue se gomila bolesnika i mrtvaca, niko nji ne uraunava i ne ceni. I to bi, misli se, nisu nas cenili ni oni koje smo mi svojom seljakom mukom plaali, to su se jue iz nai seljaki gunjeva iskotili to bi nas cenila engleska i francuska gospoda.

Stevo Tuleanac se uplaio, vidi zlo oima, al bodri sanim, nismo mi zatureni i zaboravljeni, nai saveznici su hriani, a i mi smo neki hriani. Nada se nekom izbavljenju, al koga sad da izbavljaju kad smo pomrli, neopevani.

Vasilije, ko to ga je dao bog. Ne da, veli, evropska gospotina svoje lepe lae da i one rede gegule; pogledajte se, veli, pa e vam biti jasno: nisu saveznici pravili svoje lae da na njima skapavaju valjivi Srbi, briga je nji to su Srbi zbog lude glave bolesni i usrani. Vidite, veli, na ta liimo: mi smo rulja kostura i ivi mrtvaca. Eto nam, veli, vazda smo se trudili da liimo na svoje stare, sad smo ko i oni, mrtvi.

Pa kad pogleda tako ti i doe. alu na stranu, tako je i bilo. Oneredismo mi lae, ba kad se silazilo na Krf. Ja sam bio meu poslednjima, straota pogledati ta su kosturi izbljuvali. Malo ko je na nogama, sinove. Lei u bolnici. U tuim si gaama, na tuem lebu. A mrtvace, na gomile. Bolniari samo iznose. I za mene doli. De, bre, to mene! uplai se ja, a oni bolniari se nasmejae: doktor im, kau, rekao da sam mrtav. Koji doktor, bre, valjda ja znam bolje od njega, bi mi krivo, vidim na koje sam grane spao.

Stevo Tuleanac se prepo. Zna li ti, Milutine, da za nas nema kovega, bacaju nas, veli, ribama, neopevane.

Nema, ta moemo, nema ni za oficire teim ga.

E da je kaki dasaka da se za bilo kaki sanduk sklepa, pa da ga sarane u zemlju, kae. Teko mu se i pomisliti da e ga ribe pojesti. Mi seljaci, kae, nikad dosad nismo videli more. Sad nam se ukazala prilika, a mi moramo da umremo. I ribe da ranimo svojim telesima. Nisi u ivotu okusio morsku ribu, a sudbina ti odredila da te morske ribe pojedu.

E pa, take smo mi sree. Al ne vredi nam kukati, nego da gledamo kako da se preivi. Malo po malo, nanoismo se mi koji smo preiveli.

Poesmo i da obilazimo jedni druge. I da izlazimo iz atora, ko guteri na prvo sunce. Gleda okolinu, gleda more. Misli, dabome, na Srbiju. I kako e da se vrati. Seam se, ko sad da gledam iznee na nosilima nekog Branka, mislim da se prezivao Jovanovi ili Jankovi, ne mogu ba posigurno rei, znam da je bio iz Kragujevca. Izneli ga vojnici, on traio, oe da gleda svet, mlad ovek, kolovan. Pridie se on, i sede na ona nosila. I on gleda more.

Vidi li, dobro, kako se ovo more smirilo i umirilo, najelo se srpskog mesa, veli mi, pa otealo i isto pridremalo, ko ubojnica. Ja nemam njegovo oko i ne poznajem more, prvi put ga vidim, al mi teko doe. Pogledam ga kivno, a on pridodaje: Vako e da bude i posle rata ako se kogod od nas u Srbiju vrati, sve e, veli, da se smiri i zaboravi, ko da nita nije bilo, ko da smo, veli, tapovima udarali po vodi.

Bolje bi za tebe bilo da te mi odnesemo u krevet, tebi ovo sunce kodi, kaem mu. Vidim da je bled i na peate modar, bolesniku je i sunce neprijatelj, mloge je i ono dokusurilo. On nee, oe da eka da vidi zalazak sunca deklamuje neto o suncu i puini. Izjutra njega odnee, dabome, ribama. Ja posle opet gledam ono more i mislim na Branka, seam se ta mi je ko jue reko, pa i sam primeujem da je more otealo i da je pridremalo i da na njemu nema ni jedne rupice ni take tamo gde su Branka bacili, nita se ne poznaje. Pevaju i plau Vidi ti, sinove, mene. Kad me pogleda u ovom zatvorskom odelu i vakog kaki sam sad, orav i opeen ti ne bi mogao poverovati da sam ja i u Africi bio. A jesam. Premetae me, ko i druge, sa ostrva na ostrvo. U tuim prnjama, na tuim laama, po tuim morima, pa u Afriku. Tamo sam upoznao majora, doktora Ristia. Mogo bi ti ja ovo kazivati i krae, al nije red zbog doktora Ristia. Sve nas je savetovao. Izae tako s nama u etnju, pa kae: uvajte se, brao Srbi, tako nas je zvao, bogami, a ovek major, lekar ovo je, veli, Afrika, ovde ima zmija u svako doba godine, ne bi valjalo da i od afriki zmija stradamo. Pa savetuje da se ne iuavamo i da ne zavirujemo da se mlogo ne zagledamo u ono to je pred nama. Moe se, veli, videti i da se mlogo ne zaviruje stra ga, valjda, da se mi ne obrukamo u Africi, al de moe Srbin da ne zaviruje, sve mu udno, ni stoka im nije ko naa, a rastinje pogotovu.

I sve nas doktor Risti ui kako treba da se druimo kad na ulice izaemo. Nemojte biti smeni i zbunjeni, ispravite se i gledajte otvoreno, vi ste vojska, bili ste vojska, to se sad postiujete,

niste vi nikom ni krivi ni duni, niste vi ovde nikom nabili ognjite, vi ste zasluili ovaj tain to vam saveznici daju; vi ste, veli, imali svoje kue i svoju stoku, bili ste domaini u Srbiji. Ja vas gledam, veli, pa mi ao i krivo. Kad ko umre, vi se isto razvedrite ko da ste se nekom razduili. To je opasno, veli, to moe da bude prenosno, sa kolena na koleno, kao kaka bolest dabome, doktor uen ovek, sve zna. Sve je inio za nas taj doktor Risti. Trudio se da nas zaposli. Da radimo na zemlji i oko stoke. Zna ta Srbina najlake moe okrepiti. Dabome, eleo ovek da ne liimo na gomilu muenika i beskunika koji se stide i sveta i sebe sami, u tuini. Sanja li togod, Milutine? pita me jednom major, doktor Risti. Od snevanja, veli, zdravlje mnogo zavisi.

Ne sanjam slaga ga, ne smedo rei: sanjam groblje bez krstaa. Ima li dece, Milutine? pita me jednom, ne mogu rei kad bee. Nemam, gosn majore.

Pa to si toliko tuan? pita me, dobar ovek. Valjda zato to smo ak dovde stigli, gosn majore, to je Srbija propala, a mi po svetu bazamo. Jes, lepo su nas Francuzi privatili, svaka im as, podignem ja vako ajkau ama, ta e s nama biti do posletka.

On se uvati za bradu, zabrinu se, vidim ja nisam budala, ne moe to biti samo zbog Milutina, to je zbog nae srpske sudbine. Stoji tako, gleda me gleda, pa veli: Nemoj da se odvaja i osamljuje, Milutine, nije tebi tee nego drugima; araj i ti uturice ko i drugi, pravi neke svirale, vidi kako ljudi svata rade, napravi neko kresivo za cigare, da pripaljuje. to manje seanja, Milutine! Seanja nas mogu dokrajiti, mogu nas obrati ko slana papriku. Fala, gosn majore to drugo da mu kaem, al mislim se: da je sree ne bi mi arali uturice i ne bi bili ovde, ak u Africi, na tuim odelima, u tuoj postelji i na tuem lebu. Svoj bi mi lebac jeli, svoji se brda i planina drali.

Te uturice arene i te svirale koje mi ovde pravimo i aramo, to je moda jedino to e srpski vojnik stei i poneti ako se iz ovog pakla kadgod vrati svojoj kui tako mi ree doktor Risti, oiju mi. Znai tako, mislim se, u arenim uturicama nam je spas, u sviralama koje pravimo u tuem svetu manem glavom. A koliko e ovi svirala zasvirati u umadiji i koliko e se utura napuniti naom rakijom, koliko li e uturica stii za buklije? Doktor Risti me pomilova po glavi, pa ode druge da tei lepota od oveka: sin mu jedinac strado preko Albanije, ubili ga Arnauti, a on osto da lei tuu decu.

Pred povratak iz Afrike, doktor Risti nas povede na nae groblje, da se oprostimo od nai mrtvaca.

Ovo smo sad mi na grobovima nai drugova i vie nikad, veli doktor Risti posle e o dravnim praznicima diplomate da im dolaze, al teko grobovima nad kojima diplomate suze liju.

Na lai kad bee, on sa nama. Neko zapeva: Jeam ela Gruanka devojka. Zapeva i doktor Risti. Sude nebeski, kako li mu je srce, jedinca sina ostavio u arnautskim gudurama, al peva, pusti Srbin. I plae. I doktor Risti peva zbog drugi ljudi, pametniji je on od nas, zna on da smo mi narod satrven, da nam nije trebalo po sinjim morima da skitamo, na tuim laama i na tuem lebu, al eto, peva, ta e. Dobro, doktore pitam ga ja jednom, iskoristim priliku, nasamo ko je taj Trumbi? Mnogo je u to vreme priano o Trumbiu. ta e ti to da zna? pogleda me on, isto sumnjiavo. Moda je ovek pomislio da me je neko poturio da ga pijuniram trgo se ja, bi mi krivo. Oprosti mi, gosn majore zamolim ga, poem da odem, ali on me zaustavi. Milutine veli mi ako mi budemo stradali do kraja, nee za to biti kriv Trumbi, nije nas on doveo ovamo.

Bespua pod oblacima A kad bi ono pred Kajmakalan, pukovnik Ivovi me pozva u svoju zemunicu mi smo ispisnici, moda sam ti reko: kad je on poo u Kragujevac, na kolovanje, ja sam ga pratio i torbu mu nosio do jasenike uprije. Vidi, Milutine pokazuje mi pukovnik vako ovo ti je, veli, Kajmakalan, visok je iljadu i osam stotina metara. Nikad niko od naroda evropski nije ratovao na ovim visinama, nikom putevi za spas otadbine i drave nisu prelazili preko ovoliki visina. Nai putevi, veli, vode kroz ova crna bespua pod oblacima. Da l je mogue da emo i mi Srbi i preko nji prei, mislim se. Zar mi ovako oslabili i omalili, pa sad preko tolike planine. Kamenjem da nas tuku u teme, pobie nas. Ne verujem, sinove, a nisam ni onda verovao da na tim visinama ima bilo kakve sree za ikoga osim za orlove. Dok je bilo sree, ne smedo rei, nisam ni znao da postoji Kajmakalan. ta moemo, pukovnie, nismo mi gradili Kajmakalan, neemo ga ni meriti pravim se lud, sinove, znam kako se sa oficirima razgovara valjda bog zna ta radi kad je Srbima odredio da ratuju na najveim visinama, valjda je reio da pokae ta ljudi mogu, pa je izabrao Srbe. Pruim mu duvankesu da savije cigaru, pa velim: Moda je bog teo Srbe i na ovaj nain da isproba, to ne bi i na visinama kad je isprobavo i na moru.

Sinove, zbunio se pukovnik Ivovi, nije mu jasno da l ja to neki otrov prosipam, ili se moda posmevam naoj sudbini.

Kaem ti, gleda me pukovnik, a gledam i ja njega. to da ga ne gledam. On je od mene blii onima koji su odreivali sudbinu naroda pa da se gledamo. Moja je savest ista, a on neka vidi za svoju.

Ajde, bre, Milutine, sva e ova naa stradanja, muke i patnje nae u itanke da uu; deca e, veli, unuci i praunuci nai da ue o nama i da se nad naim pobedama snae. Nad naim grobljima ispravljam ga.

Pa, dobro, nad naim grobljima pljeska me on po ramenu.

to me pljeska, mislim se, nisam ja budala da bi ivot svoj dao zbog itanke, a pogotovu ne bi narod satro da bi ga uveo u itanke, al dobro -de. Zauzesmo mi Kajmakalan, sinove, Prekrismo ga leevima. Samo konja ta je ostalo da se raspada na onim padinama.

Kad bi pred ovaj drugi rat, siem ja u ariju, sretnem Marka Draevia. I bog zna kako. Nismo se dugo videli, a on mi i roak doe, moja majka i njegova baba sestre od roeni strieva. ta emo, kud emo, ajde u Moravdijinu kafanu. I sve redno: rakija, kafa, razgovor. Pitam ja kako su njegovi kod kue sa zdravljem, uo sam bio da mi sestra, njegova majka, neto pobolela. Raspitujem se ja i za letinu, jesu li sredili, kako je godina ponela, kad on meni, ni pet ni es: Ujae, jesi li ti bio na Kajmakalanu? Meni milo, sinove. Dobro je, mislim se, da se neko sea tog Kajmakalana, da to sve nije zaraslo ko meki dupe, il, ko to onaj pokojni Branko kad je gledo more sa ostrva smrti ree da e sve da se izravna i da nee ostati ni belega nai stradanja. Jesam, velim, kako da nisam, bio sam na Kajmakalanu. I zategnem ja da priam iz jednog vitilja. I kad je artiljerijska vatra bila, i kako smo krenuli, kaki su poloaji nai bili, nemogui, pa nas Bugari i Nemci tuku u tome, i kako su za nama ostajali nai mrtvi. I kako smo ljubili zemlju kad smo preli preko Kajmakalana. E to je bila pogreka, prekide me Marko to je bila velika pogreka. A smije se.

Dobro, mislim se, pogreka, sigurno da je bila pogreka, znam ja da mi iz pogreki ne izlazimo otkako smo svoju zemlju napustili; seti se ja oni nai kostura i leeva preko Albanije i sinjeg mora i koji li sve ostrva, pa i Afrike.

U redu, blago ujaku, greka, al koja, u emu smo to pogreili? ou ja da razaberem i vidim ta on misli.

Pa to to ste toliko ginuli i to se pogibijom jednako ponosite, to je pogreka. Kajmakalan nije srpska zemlja. Ne vai se ono to je bilo za vreme Duana Silnog.

Sude svevinji, zato je on kole uio i po Beogradu bazo mislim se, al se savlaujem. Dobro, blago ujaku, a to mi onda ljubismo zemlju? Zato mi onda otimasmo tu zemlju od Turaka dvanaeste? Mislim se, sinove: imadosmo li mi neka druga posla, nego da po Makedoniji ginemo? Jesu li, blago ujaku, velim, jesu li ti ija je zemlja znali ranije da je njina? Ako jesu, to je ne osvajae i ne oslobaae, kako se tek sad setie ija je? Eto, ne vredi vam se vajkati, tako je to sa nama Srbima, mi prvo izginemo pa se posle razmilja da li je to tako trebalo da bude. Drugi su drukiji, oni prvo razmiljaju, pa onda ako ikako mogu, ne ginu smeje mi se u brk.

Dobro, blago ujaku, ima li jo Srba koji misle kao ti? pitam ga, a pod grudima poe da me stee. Zaletee se u me one slike i prilike; seti se pukovnika Ivovia, i onog razgovora u njegovoj zemunici, seti se pogibije Milia iz Kalanjevaca i Manojla iz Gurievaca al, dobro, trpim, ou da vidim ta je i kako je.

Ima, zar ne uje i ne ita da vas Kajmakalance nazivaju kajmakalanskim avetima. Ja gledam, a ovde me priteglo, uskovitlo se Kajmakalan oko mene, al se uzdravam, ne dam rukama na volju, roak mi je. Dobro, blago ujaku sve ja tako njemu lepo, a dlan oe da mi se otkai dobro, a ko to tamo po Beogradu tako nas kajmakalanskim avetima naziva, koji su to Srbi tamo? Raunam, kolac je, student je, drui se sa ljudima, ita knjige i novine apsili su ga, zbog toga je i kolu zabatalio. Da je sree, on bi odavno sudija bio, al eto, bavi se nekom politikom. Dede, blago ujaku, reci ti meni ko su ti ljudi to su sad naknadno tako pametni?

On ree, ne mogado sve upamtiti, znam da pomenu nekog Ristia i jo neke spisatelje. Svi oni sad piu i govore da smo mi oteli Makedoniju kad smo preli preko Kajmakalana. A ja, sinove, vidim nas kako ljubimo zemlju kad smo preli na ovu stranu Kajmakalana pa mi krivo. to je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakalana pa da se Makedonci ljute na nas i da sad, kako ujem, govore da smo mi njih okupirali osamnaeste. to mi nismo nji pustili da se oni sami oslobaaju i stvaraju svoju dravu Makedoniju, ako bi im dali Bugari? to da Makedonija za nas bude tri puta grobnica, pa da nas sad i nai kolovani ljudi kajmakalanskim avetima nazivaju i da nas podrugljivo zovu Soluncima, ko da je to lako biti Solunac. Zato se zaboravlja da je i od one ake jada to je sa Halkidika pola kao desetkovana srpska vojska do kraja izginulo vie od polovine Zato da ispadnemo smeni na kraju?

Lepa sela i varoi

Da kaemo, pade Bugarska. Odoe Bugari svojim kuama. Nama komanda ne dade da odemo u Bugarsku. I bolje, kaka je srea biti nekome okupator, barem mi znamo ta je okupator, pribogu, zar je srea za oveka da pri babe i ubija tuu decu. Fala naoj komandi te tako

isposlova to sa Bugarima, pa se mi njima ne svetismo za Surdulicu, Toplicu, Jablanicu i druga njina zverstva, to da budemo ko oni.

Dadosmo se mi za Nemcima. A oni, ljudi, dabome, bee svojim kuama, ne moe i stii. Vasilije se, seam se, egai: Blago Nemcima, veli, oni ljudi idu svojim kuama, a mi ko da svoji kua nemamo, protutnjasmo pored svoji sela ko pored turskog groblja. I drugima teko, bili bi radi da svrate, da vide ta je i kako je sa rodbinom, ali oficiri ni da uju: nije sad vakat da se Srbin sa rodbinom cmae, nego da se ide preko Save i Dunava, da zauzimamo zemlje u kojima ive Juni Sloveni. Sad se ostvaruju ratni ciljevi Srbije.

Da bog sauva. Ne daju ti odmora. Dre nas ko ake. Ue nas o Junim Slovenima. Teraju nas da pevamo o bratstvu i jednorodnosti. Ne sme rei: neka te pesmice pevaju Juni Sloveni, dosta je od nas, mi smo svoje oduili.

Pa bogami, sinove, teko mi je uiti. ta u moju glavu moe da stane kad je prepuna crni uspomena. Ali ko te pita. Samo napred. Pospadasmo s nogu po onim krajevima to su dotad bili austrijski.

Neu da greim duu lepa sela i varoi. I narod lepo obuen, nigde opanka, niko pocepan. Domazluci ureeni, nikom crep nije falio, ni na svinjcu. A nai, onako traljavi i tabanisani, zaviruju kroz kapije, pogledaju u dvorita, gledaju tale, obore. eljni ljudi domazluka, trapuljaju i gledaju. ude se kako je sve ouvano i uredno. A kapetanu Topolcu, vidim, nije pravo, postiuje se. Nije se ovde ratovalo, ni sad ni ranije, nije se ni ustaniilo objanjava nam, vidim, stra ga da se ne obrukamo, ao mu, valjda, nai ljudi. Nisu, veli, ovde ljudi ni bune dizali, nije njima bilo kao nama, oni su se sa svojim dumanima dogovarali i nagaali. Koje smo mi sudbine mae glavom Stevo Tuleanac boiju ti majku i naoj sudbini i naoj Srbiji, koliko nas je kotala; kako se, veli, meu nama ne nae kogod za kake pregovore i nagodbe sa neprijateljima.

E pa, ne vredi nam se vajkati, svak ima svoju pamet i svoju duu koje mu sudbinu odreuju kezi se Vasilije.

Veliko Velikovi, narednik iz druge ete, priio in, posto narednik, odelo prepravio, zategao se, uustrio se, ini mi se da se bio i namirisao, taki je ovek bio, valjda mu to i od imena i prezimena dolazilo, sve je bio eljan neke veliine i izgleda, voleo da se dipli i glanca, pa se vako zaustavi pred jednom kapijom, a tu stoje dve devojke. Razgovaraju neto, vidi se lepo da jedna ispraa onu drugu, a Veliko Velikovi mlad ovek, oe neto da upita, neto poe za crkvu da pripituje, a one devojke se samo pogledae pa nastavie svoj razgovor, ali vidim ja, ure one da se pozdrave, ne gledaju nas ko smrdljivi sir.

On zna francuski, reko ja za Velika, ou da ga uinim malo vienijim. On, veselnik, stvarno bio nauio neto francuski, tamo po francuskim bolnicama po Africi i po Solunu, mnogo je voleo da se drui sa Francuzima.

One devojke se pogledae i rastadoe, odoe bez rei, vidim, ne veruju da Veliko zna francuski; vidim, bre, da im ni najuredniji i najliitiji meu nama nita ne znae. I priam ja posle to kapetanu Topolcu. Voleo bi da mogu i onom uitelju iz naeg sela i poruniku Garaaninu, i Mladenu Markovom, a najvie bi voleo da mogu kralju i Paiu. Kapetanu Topolcu, dabome, nije pravo. LJutka se na one devojke. One, veli, ne znaju ta je vojska, nikad svoje vojske ovde nisu ni imali, one misle da smo ajduci. Upiulje, veli, misle da su ispred nas, da su civilizovana Evropa. A ta civilizovana vojska u kojoj su njini sluili vesala je po Srbiji i po Sremu srpsku decu i ene. Dabome, ta vojska je vesala, nije srpska, srpska se vojska nikom nije svetila, ni jedino dete nije od njeni ruku stradalo. Mogli ste im to, veli, rei. Ama to je to meni potrebno da se ja sa devojkama pregonim i da dokazujem ko je ko. Da je sree, mislim se, ja bi poodavno bio u svojoj kui i sa svojom pravom rodbinom. Metani nas, sinove, posmatraju ko da nismo pobednici. ude se ljudi da smo mi ovako malobrojni, uz to i tabanisani, pobedili vojsku koju su oni s divljenjem gledali na paradama.

Jovan Venanac, pao na kaldrmu, bacaka se, a metani gledaju. Ne daj se, Jovo apuem mu, ne znam kako da mu pomognem ovi ljudi nas ne poznaju, pomislie da smo mi ove boljke od kue poneli, da su nam uroene, ne znaju oni da smo mi te bolesti u ratu stekli, otkud oni mogu znati da ivi ljudski stvor s naeg puta nije mogo itav da se vrati, nisu ni konji nai mogli da opstanu.

ene okreu glavu, ne mogu da nas gledaju: pobednici udaraju temenom o kaldrmu, pena im na usta izbija.

Seti se ja opet uitelja iz naeg sela, i Mladena Markovog se seti, i porunika Garaanina, i mog ispisnika pukovnika Ivovia. On mi je, veselnik, govorio da se u neku veliku knjigu upisujemo, a mi, eto

I oni meu nama koji su se dugo kinurili da bi liili na pobednike splasnue, ue da nas ovde, u krajevima koje smo oslobodili, nazivaju srbijanskim gedama, gegulama, geacima, pa i ciganima.

Pa kad ve pomenu te gede, onda i ovo da ti kaem. Bila je zima. I sneg napadao. A mi po selu, a selo nije ko nae, njino selo veliko, vee od nai varoica. A po sokaku guske. Imaju gusaka i pataka, boe sauvaj. Gede, gede! viu deca, rue nas, viknu pa smugnu iza kapije. Pa opet: Gede! A mi ko popiani.

Ama koje gede! skide puku Stevo Venanac, pa zatee i opali po onim guskama. I drugi skidoe puke, pa na guske. Prti perje, gau guske. ta bi, sunac ti! Prestanine, ljudi! viem, nisu guske nama nita krive. Po dvoritima, iza kapija, nasta dozivanje i kuknjava, za guskama.

Bei, Stanko! povuem ga. Ovo na dobro ispasti nee, uje da se za guskama kuka vie nego to se u Mavi kukalo za decom i enama. Udarismo sokakom i zalutasmo. Jedva se bivaka domogosmo.

Sutradan, doli civili da se ale zbog gusaka. Nas postrojie.

Kapetan Topolac izae ljutit, vidi se, namie ajkau na oi. Civili za njim. Sve obueni ljudi crni eiri, crni kaputi, rukavice im na rukama, lako je njima na mrazu.

A mene ba kopka. Da l e kapetan Topolac sad da pusti ove da se etaju pored stroja i prstima pokazuju u nas ko u lopove. Samo bi trebalo jo i andare vapske da dovedu da apse nas koji smo njinu carevinu sruili, samo bi to jo nebesa mogla da nam prirede.

Vojnici, vi znate da vam ja ne mogu i nesmem rei da ste se osramotili i zato, kae, ja uzimam vau bruku na se, jer sam se dosta okitio vaom slavom.

Vojska zaurla. Bacaju kape uvis. Meni milo. Teo bi da viknem: fala ti kapetane, to nas jednom uze u zatitu i s nama podeli bruku i sramotu.

Dobar bee kapetan Topolac, al i on strada. U ludnici. teta to ga nemadosmo za ovog poslednjeg rata i okupacije.

Al, dobro, idemo dalje.

Izlazimo samo u grupama, ko ovce u stadu, pokunjeni i ko da smo nekom neto krivi, pa i pred sobom se smejuljimo ko da smo u krai povatani. Ajde, Milutine, sa mnom pozva me kapetan Topolac idemo da popijemo koju.

Meni milo, neu da krijem, skoro emo se valjda i rastati, pa da popijemo. Ja za njim, u kafanu, a on, oficir, bre, al zanianio astal u oku, najdalje, ko da nije oficir i onako liit, ko da se od nekog krije ili zbog neeg postiuje. Dok smo ginuli, mlogo smo verovali ree kapetan i zaveza, ni jedne vie da proslovi, a pije, jedna aa drugu stie. Kako li e ovaj ustati, mislim se, da l e se pred ovim svetom obrukati. Vidim ta ga mori, pa se mislim: dockan, gospodo oficiri, dockan.

to se ti ljuti, sinove, govorim ti kako je bilo.

Teraju nas da marujemo. U stroju. Treba, govori se, da pokaemo koja smo mi vojska, to trai od nas neki odbor Juni Slovena, nisam mu nikad ime zapamtio. Mnogo je ovde, kau, oni koji nisu voleli esarsku vojsku i vlas, pa treba da se vidi da smo i mi regularna vojska. Pa zar nije od nas dovoljno to smo sruili tu esarsku vojsku i vlas, mislim se, nego treba sad da se ustrimo i da lupamo izranjavljenim nogama i raspadnutom obuom po austrijskoj kaldrmi al ta moe, stvara se velika drava.

Marujemo, a nema onog reskog zvuka u koraku naem nije na korak ko to je bio; ama, ni zastave nae nisu za paradu izreetane su i okrvavljene, isuvie.

Ni pesma nam nije da se moemo njome ponositi nisu to vie one pesme koje smo pevali kad je Srbija polazila da se brani.

Otpevasmo svoje dobacuje Stevo Tuleanac, vidi on da se nikom ne peva i da nema ta da se peva.

Nema ni oni devojaka o kojima se prialo dok smo amo dolazili, egai se Kosmajac. Ne videsmo ni decu da pred nas cvee bacaju ko to se oekivalo, niko krag vode da iznese da nas edne napoji. Nikako mu, veli, ne ide u glavu zato tabanisemo, kome aprezdivan pravimo. Ovi to nas posmatraju vake, mogu pomisliti da smo mi pobedili sluajno, il nekom grdnom pogrekom.

Ne sprdam se, sinove, ne ja, bogami, sudbina se sprda. Od sudbine se ne bei

Jednog dana gledam ja, voz ode prema Beogradu. U furgonima vojska. Naa, dabome. Odlaze ljudi u Srbiju. Oduili bogu boije, caru carevo, pa odoe svojim kuama. Uskoro emo i mi, raunam. Govori se da ve pristiu i regruti. Mi pevamo Vojska stara ide da odmara, al nije tako uistinu sinove. Pozvae nas u stroj. Opet neka guva govori se da idemo da presretnemo Talijane. To je istina, kae kapetan Topolac, Talijani oe neka mesta, al mi ne idemo tamo, tamo e drugi, a mi idemo da zavedemo red. Izbila neka guva kae, seljaci, aci napali nekog bogataa, mi idemo da mirimo, a da pucamo smemo samo u vazduh, samo da zaplaujemo. Nikako u meso. Za to e da se robija. Milutine, post ti tvoj, ta je ovo sad, koja ti je ovo slava i muzika, jebem ti piljivu sudbinu, zar da zavri rat kao pandur, a moe biti i ko robija; e pa nee, kapetane, vrdnem sanim da piam, pa ispraznim tandaru; neu ja pukom sa Kajmakalana i Dobrog Polja deurliju da plaim, nisam zasluio da od mene prave strailo. Neu, bre, da mi se omakne pa da opoganim duu i zaglavim na robiju.

Kapetan Topolac nas pouruje, a sam ne izmie iako je na konju, vidi i on ta je i kako je. Nije ni njemu milo da se posle toliki nai bojeva sa narodom pregonimo, nije se za to ratovalo.

Da l zna za ovo na kralj, ia Pera, razmiljam, to on ne uzme u zatitu svoju vojsku.

I drugi se vajkaju. Nije pravo ljudima. E pa da smo znali za ovo kad smo se slegli na Kosovu guna Stevo Tuleanac vido bi Putnik sa kim bi krenuo preko Albanije. Da l nas Pai nasamari? Il moda onaj Trumbic? pita Tanasko Stragarac. E da sad pred nama jae vojvoda Stepa, bila bi potpuna parada zajebava se Vasilije.

A tamo kod jednog dvorca guva. Psuju nas oni, aci li su, seljaci, ili radnici. I rue, bre. I poteu. A mi znamo ta nam je reeno. uva se da ne zaglavi robiju sad na kraju; zar posle est godina rata da na robiji zavri.

Bogami prasne i po neka puka. Prosvira zrno.

Da l ovde ima i oni koji su na nas pucali na Ceru i Kolubari, mislim se.

Stao ja, sinove, pored jedne zgrade, sklonio se od dumbusa, kad mene bridnu oko zasuktae svetlaci. Nema ta oko. Zviznuo kurum u zid pored mene, prsnuo malter, odbio se kamiak, ta li, pa u oko. Uh, boiju ti majku i piljivu sudbinu, Milutine, kaem sebi, zar sad da strada, zar da ispadne smean zar sad oko da izgubi, i od koga!

Mijailo Akinac obigrava oko mene, tei me: Bolje oko nego ruka, ta je seljak bez ruke, moe samo ovce da uva, ovako e opet moi da ore. Stie i bolniar, vian je ovek ranama pa zagleda i kae: Nije rana velika, nije ni opasna, kamen ga, kae, potkaio, al oko mu je stradalo. Stavlja on meni zavoj, pritee i omotava, jedva ja i na ovo drugo oko vidim, suio mi se svet. A Vasilije se ceri: Je li, bre, Milutine, kaka ti je to rana, sad u slobodi, kako emo da te svetimo? Jedino da nov rat zapodenemo. Vasilije, ti bi barem sad mogo da uti, nije svaka prilika tebi za sprdainu. Taka je, kaem, moja sudbina, da izgubim oko od onih kojima se ne mogu svetiti. A od sudbine se ne moe pobei. Milutine, ta bi? po glasu poznado kapetana Topolca, al ga ne vidim.

Ne znam ta bi, kapetane, to sam ja tebe teo da pitam.

Posle, traili moji onoga koji je pucao pa udario u zid, odbio malter i meni oko izbio, al de to moe da se nae. Pa i da su nali, koja vajda? Svako ko puca moe da ti izbije oko, al da ga opravi ne moe.

U bolnici bio jedan rezervni porunik, Radovi, u civilstvu bio student. Lep ovek, crnomanjas, lepe oi, kosa talasava, ali mnogo izranjavljen; slabosti ga saletele pa bledi i vene, al ita novine, redovno. Jednom me pozva pa veli: Vidi li ti, junae sa Cera, Kolubare i Makovog

Kamena, sa Kajmakalana i Krive Reke rea sve najvee bitke nae vidi li ti ovo? I stane mi itati. Cimaju mu se one novine u rukama, glas mu podrktava. Vidi li ti ovo, junae! Napunili novine prianjima i falama novoj dravi, kralju i vladi. Malo-malo, pa piu da smo se borili za kralja.

Dobro, gosn Radoviu pitam ga ita li novine kralj? Zna li on ta se pie? Zato kralj ne zabrani to pisanje, to ne kazni novine koje omalovaavaju njegov narod?

Ne vredi se nama boriti samo se trese porunik Radovi mi isterasmo Turke, a nae nam age i begovi zasednu za vrat. Pobedismo i vabe, i Nemce i Bugare, a nae nam ulizice slobodu opogane. Nita nama ne vredi, kad mi sami dumane raamo ne treba nam neprijatelj sa strane, lakeji e, veli, sve upropastiti i opoganiti. Porunik Radovi ubledio, grake znoja mu izbivaju po elu. Dobro de, gospodine Radoviu, nemoj se sikirati, bie kolovani ljudi koji vole svoj narod pa nee prezati od ti ulizica i druge pogani. Moe i ovaj na narod da odkoluje ljude kaki su mu potrebni i kake, napaen, zasluuje. Kad smo tolike ljude hrabre i estite imali na ljutim bojitima, to bi mi u miru oskudevali u estitim ljudima. Jesi li ti lud ili si naivan! ljutnu se on, a ja neu da mu kaem da nisam ni jedno ni drugo, neka ga nek misli ta misli; al vidim ja da je on ovek sa kojim moe da se razgovara pa ga pitam za ono to me titi, godinama, jo od kada su nas, aku srpskog jada, u Srem zavodili da pomaemo golemoj Rusiji i drugoj slovenskoj brai. Dobro, kaem, gospodine Radoviu, oe li sad oni koji su nas kroz ovaj rat vodili da sednu degod pa da se sraunaju i vide ko je de greio. Ima li ovaj guravi narod kaki skuptina i poslanika, kaki komisija koje e to da ispitaju, barem zbog oni nai grobova od Save i Drine pa preko Albanije i sinjeg mora do Afrike i natrag preko krvavog Kajmakalana i Krive Reke. Je li to ija god dunos u ovom narodu, ili samo narod ima svoju dunos, koju je oduio i prepolovio se.

Ti si, Milutine, lud! ne moe da izdri porunik Radovi, sav cepti, a ja utim i mislim: govori ti ta oe i koliko oe; da sam lud zar bi te ja za ovo pito; da si ti ovek sa vie ivaca, ti bi po pitanju mome razumeo da ja nisam ni lud ni naivan.

Oe li kogod pitam ga pred svima nama da odgovara za onu decu to se satree po albanskim vrletima?

Milutine, nesrenie veli Radovi nema te skuptine, nema te komisije, nema i nee biti, upamti, ne odgovara se za srpsku seljaiju. A oe li neko dobrovoljno da poloi raune, da se ispovedi? Niko se ne ispoveda i ne priznaje grehe dok je na vlasti, upamti, Milutine, samo se ide dalje. Evo, vidi ta rade liisahani po ovim glupim novinama, kako baljezgaju o naim velianstvenim pobedama, a ne pomiljaju da jedan narod koji je izgubio polovinu svog

ukupnog mukog ivlja, da ne raunamo ene, ne moe dobiti rat, taj narod je izgubio mlogo vie nego to je jedan rat. ta moe da opravda noliku pogibelj preko Albanije? Zar ova vaka drava, ovo vrzino kolo?

Prio je on meni i o Apisu. I kako su ga ubili. Kako je Aleksandar svrio poso, pa sad moe kako oe. Dobro, gosn Radoviu pitam ga da mi ne ispadnemo smeni? Ba tako zaradova se on ba tako, Milutine: ispadosmo smeni.

A oficiri, zar nai srpski oficiri koji su sa nama kroz tri rata

Oficiri su, Milutine, najsmeniji. Jednog su Aleksandra bacili kroz prozor, a drugog su uveli na mala vrata pa sad pred njim ene i liu sahane i ine se manji od makova zrna. Nadimaju se, prse i epure, samo, veli, po balovima izigravaju dine Srbe. LJube ruke belosvetskim upiuljama, a milion i dvesta iljada Srba pojele mace, ribe i crvi, zato?

Sinove, nemoj me reziliti, ne drim ja tebi slovo iz istorije, samo ti svoje misli kazujem, ono to mi je na dui.

Eto kue, eto umadije Sinove, siem ja sa tacije. Jo je mrak. Al ta mari. Znaju noge put. Izbijem na uti Oglavak, zora se zabele. A meni srce samo igra eto kue, eto umadije. Udarim preko Petrovia aira, gledam, jo nigde odak u selu nije zadimio. Niotkuda da se oglasi pseto, da rikne govee, ovca da zableji. Koga li sve nema koga li su u selu ubili Austrijanci, Maari i Nemci? Srea je samo, to ovde kod nas u umadiji nisu bili i Bugari.

Moja kua i zgrade se smanjile. I druge kue i zgrade po selu. I sokak se smanjio. Nadrle vrzine i korov. isto mi smeno, mi proirismo i uveasmo dravu, a sve nae, od ega asne i zadovoljstvo imadosmo smanjilo se.

Moje pred kuom, majka i ena, podranile. Dobro je, ive su i bele su im marame. Ja ne izdra zovnem.

Milutine, jesi li ti? potra mi ivana bogazom. Jesam, ivana kaem, a ona stade preda me, pa ko da mi ne veruje.

Rekla bi po glasu, kae, al eto ne lii mi na se.

Ostado bez oka, ivana vrdam ja glavom ustranu.

Ako, kae, niko te nee manisati, nemoj da se sikira, samo kad si se vratio iv. Moja majka Gvozdenija se potkoila, ne veruje da sam ja na meni odelo francusko, teleak austrijski.

oro moj, oro! stade majka da kuka, da me cmae i da me grli. I, eto, ona me prozva oro, pa tako osta za sve, osim u crkvenim, vojnim i poreskim knjigama. Dobro je, poe i majka da se pribira dobro je veli, to je oko, to nije ruka. I ona zna ta je oveku seljaku potrebnije. ta je seljak bez ruke. Moe samo da obanuje, a mi u umadiji nismo obani, nama treba da se ore i ito da se vezuje. Moja ivana se nasmeja milo joj, zadovoljna malom nesreom. Zadovoljan i ja, bogami; drugi su ljudi drukiji, ljute se na mali dobitak, hule na boga kad im i na velikom dobitku malo zakine, a mi, eto, zadovoljni i gubitkom, presreni to nesrea nije vea. Boe, mislim se, da l su Pai i Putnik poznavali nae majke i ene, da l su raunali da smo mi taki kad su nas nako upotrebljavali.

Milutine, pozva me majka, vako ustranu dobro je, veli, to sam te doekala da ti ovo mogu rei: nas dve smo ovde ivele ko dve kaluerice, ovo nije bila kua nego prazan manastir, ranile smo se svojim rukama, a otimali su nam vie nego to su mogli mnogo jai da zarade, prele smo i tkale, i to su nam otimali, ali obraz smo sauvale, i svoj i tvoj, a to nije bilo lako, pogotovu ivani. Zaklanjala sam je da ne ide optini, da ne ide andarmeriji, da ne ide sama sa stokom i u njivu.

ekaj, bre pitam je to da ne ide sama sa stokom i u njivu, nisu valjda i tamo bile vabe? Nisu vabe, nego nai, a zar su oni bolji od vaba; vie su, veli, nae lopurde i jajare otele i silovale nego vabe i Maari. Svakoj bagri dalo se da se ini silom. Doznae ti sve to, Milutine, a ovo ti sad govorim, da ne bi cvelio ivanu. Nemoj ko drugi. Nije meni ovo sevte da gledam vojsku kako se iz rata vraa, nikad ne dolaze oni ljudi koji su otili, drukiji dolaze, preobraeni, surovi prema svojoj eljadi. Nemoj sluajno i ti ko Dragoljub. Dragoljub bije Perku, uo da je silovana. Ej, bre, Milutine, silovali je zlikovci, a njen ovek je bije. Kako e ona ovaj rat da zaboravi! I ta e Perki vaa pobeda. I ta bi nama tvoja pobeda i tvoj povratak znaili ako mira ne bi imale. uvaj kuu, spasavaj duu, dosad si spasavao dravu i glavu, sad spasavaj kuu i duu; ako te, veli, kua i ena ne izvidaju, nee te isceliti nikake medicine to ti je, veli, od mene.

Sinove, moram da ti priam malo prostranije, a i to bi ti kratko kad je govor uivanje jedno, jedino koje mi u zatvoru moemo imati, vako, nedeljom pred podne.

Odem u Uroevia meanu ou da se raspitam i ujem od ljudi ta je i kako je. A meana, ta da ti kaem, puna. Cijue emane. Drkte daire. Moji ratni drugovi pevaju. Neki i plau. Nije ni pevaljki lako s njima. Nije sve ni u parama. I pevaljka ima duu.

Napolje! prodere se neko iza mojih lea. Poznado ja glas Pera Uroevia. Izbacuje Manojla Dikinca, gura ga iz kafane. Piknu ga sa vrata na sokak, a ja se setio Vojislava, brata Manojlovog. Tedo rei: ne, Pero, Vojislav je od prestolonaslednika dobio perorez, to znam mi koji smo mu sveu upalili i koji smo ga zakopali. Al reko: Nemoj, Pero, Manojlo je ranjavan, ovek je bolestan, i stoka je skapavala na putevima nae sudbine. Kaem ti, ao mi Manojla, onemoo u ratu, a Pero se podgojio i ojao, nisu ga jele ni studen, ni nesanica. to ga brenuje, Milutine, skoi Lazar arapi, dovati Pera za guu, a ruka mu na drci noa on se, veli za Pera, bogatio dok smo mi ginuli, on je vabama nae ene poturao, sa vapskim andarima nae kue pljakao, njemu nije dlaka s glave falila. ekaj, bre, Lazare! ne dam ja, stra me potegnue onaj no, a sve u Pera pogledam, da se ne uskopisti pa da plati glavom ko jagnje urevdansko. Al Pero zna kad kako treba da se vlada pa se usukutrio, ne mrda i uti ko zaliven, vidi da je omaio. ta ekate podviknu Lazar arapi na ostale to ga ne jaete? LJudi skoie, zaurlae, pa oas Pera pred kafanu izagnae, vezae mu ruke na lea. Zaviliie ga pa jai. Prvo Manojlo, pa onda svi ostali. Jedan za drugim. Kroz selo, sokakom prema naim kuama i dole prema optini. Gungula i orgijanje. Ja bi da se nekako Pero oslobodi, al ne smem nita da preduzmem, napraviu gore. Idem i mislim: nee ovo Pero zaboraviti, doi e njegovo vreme. Mloge on menice i priznanice dri u svojoj fijoci, a mnogi e doi da se od njega jote zaduuju.

Skloni se ja, pa kui. U sebi kaem: podalje od meane, Milutine, nema nikakve potrebe da ti nekoga jae i da ispravlja krivu Drinu, ti ima svoja posla, svoju kuu i stoku. Domainu i estitu oveku za jahanje je potreban konj, nije komija. Pa je l tako! to da jaem jednog meandiju, takorei jednog prostaka. Ako ne bude vee asne od mog ratovanja, neka je i meandiji bogom prosto.

Junice

Udarim u zemlju i oko zgrada. Bastavan sam bio. Prepokrivam, sreujem venanice, kaldrmiem obor, pravim nove jasle. De koje drvo zameraim, odsecam: za tulac, naplatak, ojite, svraine, doekau, jarmenicu, dralicu, ipilo, kleku za sve to je oveku domainu potrebno.

ekaj, sinove, to da urim? I kud? U zatvoru sam, a danas je nedelja Ako ti se uri, ti idi, ja tebe razumem, ti si inovnik. Pravo da ti kaem, ja se pomalo i udim to ti oe sa mnom ovako da sedi i da me slua.

Pa eto, raunam, ti si ovde inovnik, mogo bi imati neprilika, zna kako je, sedi i razgovara sa zatvorenikom

E, pa, dobro, dobro, ako je tako idemo dalje!

Proe godina dve, a ja nabavim krmau, pa godina dve, a ja zapatio etiri ovce i kupio telad. Radim, stiem, boljiram, a ivanu od doktora do doktora, od manastira do manastira, pa kuvamo trave, pa vradbine i fala je bogu. Zatrudnila moja ivana, a ja joj ne dam ni na kaki poso. Ako treba vode iz bunara, ja je vadim; ako treba da se kopa i pregre kukuruz, ja ga sreujem, ni u vinograd joj ne dam, sve sam. I, fala bogu, ona donese naeg Radoja. Ja se bogu molim i zafaljujem mu na daru. Iako sam mator, ja srean koliko sam teak, pa udarim u zemlju sve ee. Nemoj ti misliti da ja nisam zasluio da me komije, roaci i prijatelji obiu. Po ovome to mene niko ne obilazi ovde u zatvoru ti moe misliti da ja to nisam zasluio. Da sam bio osobenjak il neki samoivac i da se nisu ljudi oslanjali na me il ja na nji. Boe sauvaj i sakloni! Ne radi se o tome. Drugo je neto u pitanju.

E pa kad oe da zna ja sam ivani piso da me niko ne obilazi. Rauno sam: ljudi imaju decu i unuke svoje, ne bi bilo dobro da oni mene obilaze pa da ispataju i njina eljad. Znam ja kako se u naem kraju gleda na one koji obilaze ljude koje je sadanja vlas poapsila. E ba tako!

Ne znam da l Radoju mom bee pet ili est meseci, kad, banue poreski izvritelji. Okreni, obrni, ne valja. Nisam, kau, izvrio poresku obavezu. Oe da vode dve junice iz moje tale, a ja i tek jedvito pribavio. Zna kako je, sinove kad sam se posle naeg velikog rata vratio, u mojoj tali ne zateko ni jednog roga, sve odvele vabe i Maari. I sve to ja lepo i na tenane kazujem onim izvriocima, a oni ni da uju: rat je rat, kau, a porez je porez. Tamo na breu u potoku zagrakta gavran, a mene neto cimnu. Al velim, neka grake i neka preskazuje to mu je volja, ja junice da branim moram, ta je seljak ovek bez rogate stoke, goloigro, stoka i sam, luk i proja, da se ne laemo, nema zata pseto da ga ujede.

Polakote, ljudi, znam ja i ta je rat i ta je porez, ama nisam ja svoju talu ispraznio, nisam ja stoku propio ni prokockao, nije u nju ap udario, nego rat i okupacija. eknite dok se Milutin zaima, pa e biti i dravi i Milutinu kaem, a izvrioci ni da uju. Zakon ti, Milutine, izgoni junice, kau, drava trai svoje.

ena moja, ivana, zgrila dete u naruje i obilazi okolo, moli me da se smirim. Moranje je moranje. Milutine, kae, pusti im junice, imamo dete, imau mleka da ga dojim dok se druge junice ne otele, nemoj praviti nesreu, ne mogu oni da na