F rid rih Niče (1844-1900) u svojoj „Knjizi o filozofu", kao pesnik i filo­zof volje, upućuje nas da filozof isto kao i pesnik nije sasvim po stran i od naroda, poput nekog izuzetka, jer volja i s njim nešto hoće . . . „Njegov univerzalni nagon prisiljava ga na slabašno m išljenje, neizmevan p a t­hos istine, koju proizvodi širina nje­govog stanovišta, prisiljava ga na saopštavanje a ovo, opet, na logi­ku •. . . Š ta to znači? Filozofija bi Trebalo da odražava najviši duhovni tok iz stoleća u stoleće, a time, i večnu plodnost svega što je veliko.

G R A F05 • BEOGRAD

' ч*

BIBLIOTEKA »HORIZONTI

UrednikVITO MARKOVIĆ

FRIDRIH NICE

KNJIGAO

FILOZOFUPreveo

JOVICA ACIN

GRAFOS • BEOGRAD

Naslov originala

Friedrich Nietzsche DAS PHILOSOPHBNBUCH

KNJIGA O FILOZOFU

I

POSLEDNJI FILOZOF. FILOZOF.

RAZMATRANJA O SUKOBU UMETNOSTI I SAZNANJA

(jesen i zima 1872. godine)

1

Na pravoj visini sve se stiče i jedno je — misli filozofa, delà umetnika i valjani činovi.

2

* Trebalo bi pokazati kako sav život jednog na­roda nečisto i zbrkano odražava sliku koju nude njegovi najveći geniji: oni nisu proizvod mase, ali masa pokazuje njihovu reperkusiju.

Ili, kakav je odnos?Postoji nevidljivi most od genija do genija —

to je istinski realna »povest« nekog naroda, sve ostalo je ko zna koja po broju i na senku nalik varijacija u lošoj građi, kopije izvedene neukom rukom.

Etičke se snage naroda takođe pokazuju u nji­hovim genijima.

3

U divnom svetu umetnosti— kako su filozofi­rali? Kada je život ispunjen, prestaje li se onda s filozofiranjem? Ne, tek tada počinje istinsko fi­lozofiranje. Njegovo rasuđivanje o egzistenciji ka-

7

zuje više, jer pred sobom ima relativno ispunjenje, sve velove umetnosti i iluzije.

4

U svetu umetnosti d filozofije čovek gradi na »besmrtnosti intelekta«.

Jedino je volja besmrtna; upoređena s njome, kako jadno izgleda ta besmrtnost intelekta što se postiže obrazovanjem koje pretpostavlja ljudske mozgove: — vidljivo je koja je to tek rupa na svi­rali prirode.

Ali, kako genije može istovremeno biti najviši cilj prirode? Preživljavanje pomoću istorije /Histo­rié/ i preživljavanje pomoću rađanja /Zeugung/.

Ovde platonovsko rađanje u lepom — za rođe­nje genija je, dakle, neophodno premašenje isto­rije, ono mora da zaroni u lepotu i u njoj se ove- koveči.

Protiv ikoničke istoriografije! Ona sadrži bar­bar izuj ući element.

Na njoj je da govori jedino o velikom i jedin­stvenom, o uzoru.

Time je shvaćen zadatak novog filozofskog na­raštaja.

Svi veliki Grci iz doba tragedije nemaju ništa u sebi od istoričara.

5

Nagon saznanja bez odbira sličan je šlepom polnom nagonu — znak prostaštva!

6

Filozof nije sasvim postrance od naroda, po­put nekog izuzetka: Volja i s njim nešto hoće. Na- mera je ista kao u umetnosti — njegovo sopstveno

8

preobraženje i iskupljenje. Volja stremi prema či- stoti i oplemenjenju: od jednog do drugog stupnja.

7Nagoni koji izdvajaju Grke od drugih naroda

dolaze u njihovoj filozofiji do izražaja. Ali, to su upravo njihovi klasični nagoni.

Važan je njihov način bavljenja istorijom.Postupno izopačavanje pojma istoričara u an­

tici— njegovo rast varan je u znatiželjno sveznala- štvo.

8

Zadatak: saznati teleologiju filozofskog genija. Da li je on zapravo samo neki slučajno iskrsli put­nik? U svakom slučaju, ako je autentičan, on ne­ma šta da čini sa slučajnom političkom situacijom nekog naroda, već je u odnosu na svoj narod bez­vremen. No, otuda nije slučajno povezan sa svojim narodom — ono što je specifično u narodu objav­ljuje se ovde kao individuum, i tako se narodni na­gon objašnjava kao svetski nagon i koristi za re­sa van je zagonetki sveta. Kroz separaciju, priroda uspeva da svoje nagone sagleda u čistom stanju. Filozof je sredstvo da se počine u neumornom stru­janju, da se uz prezir prema beskrajnom mnoštvu stekne svest o tipu koji ostaje.

9

Filozof je samoočitovanje onoga što se zbiva u radionici prirode — filozof i umetnik govore o tajnama zanata prirode.

Iznad vreve trenutne povesti, sfera filozofa i umetnika je mimo nužde.

Filozof je poput kočnice na točku vremena.Filozofi se pojavljuju u razdobljima velikih

9

opasnosti — onda kada se točak sve brže okreće— i zajedno sa umetnošću zauzimaju mesto išče- zavajućeg mita. Ali omi posežu daleko napreci, jer im veoma sporo posvećuju savremenici pažnju.

Narod koji postaje svestan svojih opasnosti— proizvodi genija.

10

Posle Sokrata opšte dobro više nije bilo mo­gućno spašavati, pa je na pozornicu stupila indi- vidualizujuća etika koja hoće da spase pojedinca.

Nagon saznanja, bez mere i bez sposobnosti biranja, sa istorijskom pozadinom, znak je da je život ostario: ogromna je opasnost da individue postanu slabe, pa se otuda njihovi interesi prinud­no sputavaju ma bilo kojim predmetom saznanja. Opšti nagoni su se toliko iscrpli da više ne zauzda- vaju individuum.

Germanin je zahvaljujući naukama preobrazio sva svoja ograničenja time što dh je ekscentrirao: odanost, skromnost, uzdržijivost, marljivost, ured­nost, ljubav prema radu, jesu porodične vrline. Ali, to su i bezobličnost, sva beživotnost života, sit- ničavost — njegov neomeđeni nagon saznanja po- sledica je oskudnosti života: bez tog nagona, postao bi on sitničav i zao, a i često je takav uprkos tom nagonu.

Sada nam je dat viši oblik života, pozadina umetnosti — sada je tu i neposredna posledica jed­nog izbirljivijeg nagona saznanja, tj. filozofija.

Užasna opasnost: da se ne stope politiziranje na američki način i nepostojana učenjačka kultura.

11

Lepota ponovo istupa kao moć u slučaju iz­birljivijeg nagona saznanja.

10

Bode oči da Šopenhauer lepo piše! I njegov ži­vot ima više stila nego život univerziteti!ja — ali okolnosti ga ne omogućavaju!

Sada niko ne zna kako izgleda dobra knjiga i mora se uprti prstom u nju. Niko ne razumeva kompoziciju. Pritom novinstvo sve više ruinira ose- ćanje.

Moći sačuvati uzvišeno!

12

Protiv ikoničke istoriografije i protiv prirod­nih nauka potrebne su gorostasne umetničke snage.

Šta filozof mora da čini? Usred mravinjeg gmi- zanja, da istakne problem egzistencije /Dasein/, osobito večne probleme.

Filozof treba da sazna ono što sačinjava nuž­du, a umetnik treba da ga stvara. Filozof treba da najdublje saučestvuje sa opštom boli: kao što sva­ki od starih grčkih filozofa izražava neku nuždu, i tu, u pukotini, postavlja svoj sistem. Gradi svoj svet u toj pukotini.

13

Razjasniti razliku između dejstva filozofije i nauke, kao i razliku u njihovom nastanku.

Nije reč o poništavanju nauke, nego o njenom nadvladavani u. Naime, po svim svojim ciljevima i metodima, ona zavisi u potpunosti od filozofskih pogleda, ali to lako zaboravlja. N.o, vladajuća filo­zofija ima da promisli i problem do kojeg se ste- pena nauka srne razvijati: na filozofiji je da odre­đuje vrednost!

14

Dokaz barbarizujućih učinaka nauka. One se lako gube u službi- »praktičnih interesa«.

11

Vrednost Šopenhauerova, zato što on podseća na naivne opste istine: on se osuđuje da lepo iz- rekne takozvane »trivijalnosti«.

Mi nemamo nikakvu plemenitu popularnu filo­zofiju, jer nemamo plemeniti pojam o peuple* (pu­blicum). Naša popularna filozofija je za peuple*, ne za publiku.

15

Ako bismo ikada morali da izvojujemo neku kulturu, tada su nam (nužne nečuvene -snage umet- nosti da bismo slomili neomeđeni nagon saznanja, da bismo iznova stvorili jedinstvo. Najviše dosto­janstvo filozofa pokazuje se tu gde on koncentriše neomeđeni nagon saznanja, veze ga u jedinstvo.

16

Tako valja razumeti starije grčke filozofe: oni su zagospodarili nagonom saznanja. Kako je došlo do toga da je on, počev od Sokrata, postepeno iz­micao iz njihovih ruku? Najpre, čak i kod Sokrata i njegove škole, vidimo istu tendenciju: ona je bi­vala ograničavana individualnim obziranjem na sre­ću u životu. To je poslednja, najniža faza. U to do­ba reč nije bila o individuama, već o Helenima.

17

Veliki antički filozofi spadaju u opšte ziće hele- nizma: nakon Sokrata, obrazuju se sekte. Filozofi­ja postepeno gubi iz ruku uzde nauke.

U srednjem veku uzde nauke preuzima teologi­ja: tada nastupa opasno doba emancipacije.

* U izvorniku, na francuskom.

12

Opšte dobro ponovo iziskuje sputavanje i ti­me, istovremeno, uzdizanje i koncentraciju.

Laisser-aller* naše nauke, kao u slučaju dzves- nih političko-ekonomskih dogmi: veruje se u jedan bezuslovno spasonosni uspeh.

Kant je, u izvesnom smislu, imao štetan uticaj: jer je bila izgubljena vera u metafiziku. Niko nije mogao da računa na njegovu „stvar po sebi”, kao da je ona bila neki regulatorski princip.

Sada shvatamo čudnovatu Šopenhauerovu po­javu: on sabira sve još valjane elemente za ovlada­vanje naukom. On dopire do najizvornijih problema etike i umetnosti, podstrekava pitanje vrednosti egzistencije.

Čudesno jedinstvo Vagnera i Sopenhauera! Oni potiču iz istoga nagona /Triebe/. Najdublja svojstva germanskog duha pripremaju se ovde za borbu: kao kod Grka.

Vraćanje obazrivosti.

18

Moj zadatak: shvatiti unutrašnju povezanost i nužnost svake istinske kulture. Zaštitno i lekovito sredstvo neke 'kulture, odnos .iste prema narodnom geniju. Posledica svakog velikog sveta umetnosti je jedna kultura: ali često se, zbog neprijateljskih protivtokova, ne dospeva do tog saglasja nekog umetničkog delà.

19

Filozofija bi trebalo da održava najviši duhov­ni tok iz stoleća u stoleće: time i večnu plodnost svega što je veliko.

Za nauku ne postoji ni veliko ni malo — ali za filozofiju! Po tom se načelu meri vrednost nauke.

* U izvorniku,, na francuskom.

13

Očuvanje uzvišenog!Kalkav izvanredan nedostatak, u našem vreme­

nu, knjiga koje zrače herojsku snagu! — Čak se ni Plutarh više ne čita!

20

Kant kaže (u drugom predgovoru Kritici čisto­ga uma): »Morao bih da ukinem znanje da bi vera dobila mes ta, a dogmatizam metafizike, to jest pred­rasuda da se u metafizici može napredovati bez kritike čistoga uma, istinski je izvor svakog neve- rovanja koje se protivstavlja moralnosti* i uvek je već veoma dogmatično.« Veoma važno! Podstakla ga je jedna kulturna potreba!

Osobita antiteza »znanja i verovanja«! Sta bi o njoj mislili Grci! Kant nije ni kadar za drugu antitezu! Ali, mi!

Kanta tera jedna ЈшИпгпа potreba: hoće da jedno područje spase od znanja, područje ju kojem še~koreni sve najviše i najllublje, umetnost i etika ::=^§openhauer.

S druge strane, on sakuplja sve što je za sva vremena dostojno da se zna — narodna i ljudska etička mudrost (stanovište sedam mudraca, grčki narodni filozofi).

On razlučuje elemente toga verovanja i poka­zuje koliko malo upravo hrišćanska vera zadovo­ljava najdublju potrebu: pitanje o vrednosti egzi­stencije /Dasein/!

21

Sukob znanja sa znanjem!Sam Šopenhauer upozorava na to mišljenje i

znanje kojih smo nesvesni.Sputavanje nagona saznanja — da li u korist

neke religije? ili neke umetničke kulture, sada to tek treba pokazati; ja sam na drugoj strani.

14

Tome dodajem problem vređnosti ikoničkog istorijskog saznavanja, kao i vređnosti prirode.

Kod Grka je to sputavanje u korist umetničke kulture (i religije?), sputavanje koje hoće da pre- dupredi potpunu neobuzdanost: hoćemo iznova da vežemo ono što je sasvim odvezano.

22

Filozof tragičkog saznanja. On obuzdava neo­buzdani nagon znanja, ne nekom novom metafizi­kom. On ne uspostavlja nikakvo novo verovanje. On oseća tragički da mu je tlo metafizike izmaknu­to i ne može ipak da se zadovolji šarolikom vrteš- kom nauke. On izgrađuje novi život: iznova restitu- iše svoja prava na umetnost.

Filozof beznadnog saznanja ponesen je zaslep- ljenom naukom: znati po svaku cenu.

Za tragičkog filozofa ispunjava se slika egzist­encije na kojoj se metafizičko pojavljuje samo an- tropomorfno. On nije skeptičar.

Ovde treba stvoriti jedan pojam: jer skepsa nije cilj. Kada dospe do svojih granica, nagon saz­nanja se okreće protiv sebe, da bi tada zakoračio prema kritici znanja. Saznanje u službi najboljeg života. Čak se mora i iluzija hteti — u tome počiva tragičko.

23

Poslednji filozof — to bi mogli biti čitavi na­raštaji. Na njemu je jedino da pomogne življenju. »Poslednji«, to je relativno, razume se. Za naš svet. On dokazuje nužnost iluzije, umetnosti i umetnosti koja vlada životom. Nije nam dato da iznova pro­izvedemo takav niz filozofa kakve je stvorila Grč­ka u doba tragedije. Njihov zadatak sada sasvim sama ispunjava umetnost. Takav sistem je moguć još samo kao umetnost. S današnjeg stanovišta, i

15

ceo period grčke filozofije pripada području njiho­ve umetnosti.

24

Sada se samo još preko umetnosti odigrava o- buzdavanje nauke. Radi se o vrednosnim sudovima o znanju i mnogoznalstvu. Na tom poslu ogroman zadatak i dostojanstvo pripada umetnosti! Ona mo­ra sve iznova da stvori i sasvim sama da na svet ponovo donese život! Grci nam pokazuju za šta je sposobna: kada je ne bismo imali, naša vera bi bila himerična.

Da li se ovde, u vakuumu, može izgraditi neka religija, zavisi od njene snage. Okrenuli smo se kulturi: »nemačko« kao iskupiteljska snaga!

U svakom slučaju bi religija, ona je za to spo­sobna, morala da raspolaže ogromnom snagom lju­bavi, snagom kadrom da razori znanje kao što se ono razara u jeziku umetnosti.

Ali, možda je umetnost moćna čak da sebi stvo­ri jednu religiju, da rodi mit? Kao kod Grka.

25

No, filozofije i teologije, koje su sada unište­ne, još nastavljaju da deluju u naukama: čak i ka­da je koren je izumrlo, život još neko vreme traje u krošnji. Istorijsko /Historische/ osobito se i na­široko razvilo kao reaktivna snaga protiv teološkog mita, ali i protiv filozofije: ovde i u matematičkim prirodnim naukama, apsolutno saznavanje slavi svo­je satumalije; ono najneznatnije što bi ovde dois­ta moglo da bude postignuto vredi više nego sve metafizičke ideje. Ovde je stepen izvesnosti onai koji određuje vrednosti, a ne stepen neophodnosti za čoveka. Stari je to sukob između verovanja ) znanja.

16

26

To su barbarske jednostranosti.Filozofija sada još samo može da istakne re­

lativnost svakog saznanja i njegovu antropomorf- nost kao svuda vladaj uću snagu iluzije. Time ipak ona više ne može da sputa neobuzdani nagon saz­nanja, koji sve više sudi prema stepenu izvesnosti X traga za sve manjim objektima. Dok je svaki čo- vek zadovoljan kada neki dan mine, istoričar zatim rije, kopa i kombinuje za tim danom da bi ga iz­vukao iz zaborava: i ono malo mora da bude več- no, jer je saznatijivo.

Za nas važi samo estetsko merilo: ono veliko ima pravo na istoriju /Histone/, ali ne na ikoničku, već na jednu produktivnu, podsticajnu povesnu sli­ku. Grobove ostavljamo na miru, ali se laćamo večno živog.

Omiljena tema vremena: velika dejstva najma­njeg. Istoričarsko rovarenje ima kao celina, prime- rice,*nešto veličanstveno: ono je poput oskudne ve­getacije koja postepeno mrvi Alpe. Vidimo jedan veliki nagon, ali koji raspolaže veličanstvenim bro­jem malog oruđa.

27Tome bismo mogli protivstaviti: mala dejstva

velikog!. . . naime kada je ono zastupljeno preko pojedinaca. Teško je shvatiti, predaja često odu­mire, mržnja je naprotiv opšta, njena vrednost po­čiva na kvalitetu koji uvek ima malo poštovalaca.

Veliko deluje samo na veliko: tako se Agamem- nonova pošta pomoću baklji prenosi samo s vrš­ke na vršku.

U tome je zadatak jedne kulture, da se ono što je veliko u nekom narodu ne pojavljuje poput sa- motnika niti prognanika.

Stoga želimo da govorimo ono što osećamo: naš posao nije da- čekamo da prigušeni odsjaj ono-

2 Knjiga o filozofu 17

ga što mi izgleda svetio prodre u doline. Konačno, уеНка dejstva najmanjih stvari zapravo su naknad­na dejstva velikih; one su zakotrljale lavinu. Sada imamo muke da je zadržimo.

28

Istorijske i prirodne nauke bile su potrebne protiv srednjeg veka: znanje protiv verovanja. Pro­tiv znanja sada usmeravamo umetnost: povratak životu! Ôbuzdavanje nagona saznanja! Jačanje mo­ralnih i estetskih instinkta /Instinkte/!

Ovo nam izgleda kao spašavanje nemačkog du­ha, pri čemu je on opet, sa svoje strane, spasilac!

Suština ovoga duha prispela nam je s muzikom. Sada razumemo kako su Grci svoju kulturu učinili zavisnom od muzike.

29

Stvaranje neke religije sastojalo bi se u tome da neko probudi veru za svoje mitsko zdanje po­dignuto u vakuumu, tj. da /se odazove na jednu van- rednu potrebu. Posle Kritike čistoga uma, nevero- vatno je da se to ikada ponovo desi. Naprotiv, mo­gu da zamislim sasvim novu vrstu filozofa-umetnika kadrog da u tu šupljinu postavi jedno umetničko delo od estetske vrednosti.

Na koji su se slobodno pesnički način ophodi­li Grci « njihovim bogovima!

Odveć smo zaseli na protivstavljenosti istorij­ske istine i neistine. Komično je verovati da hriš- ćanski mitovi moraju biti posve istorijski.

30Dobrota i samilost su, srećom, nezavisne od

pogubnosti i uspešnosti neke religije. Naprotiv, do­

i s

bro delanje je sasvim određeno religioznim impe­rativima. Daleko najveća masa dobrih, dužnosti sa- glasnih delà nema nikakvu etičku vrednost, već je iznuđena.

Praktička moralnost veoma trpi pri svakom slomu neke religije. Izgleda da je metafizika kazne i nagrade neophodna.

Ako bi se mogli stvoriti moralni običaji, moć­ni moralni običaji! Time bi se obezbedila i moral­nost /Sittlichkeit/.

Moralni običaji, ali obrazovani pređnjačenjem pojedinih moćnih ličnosti.

Ne računam na dobrotu probuđenu u masi po- sednika, ali oni bi se svakako mogli dovesti do mo­ralnih običaja, do dužnosti uprkos tradiciji.

Kada bi čovečanstvo ono što je do sada upo­trebljavalo za gradnju crkava, upotrebilo za obra­zovanje i škole, kada bi ono što je na teologiju sa­da usmerilo na intelekt!

31

Problem kulture retko je bio tačno shvaćen. Njen cilj nije najveća mogućna sreća nekog naro­da niti nesputani razvoj svih njegovih darova, već ona u tačnoj srazmeri sebi pokazuje ta razvića. Njen cilj stremi preko zemne sreće: stvaranje ve­likih delà je njen cilj.

U svim nagonima koji su odlikovali Grke po­kazuje se jedno povezujuće jedinstvo: nazovimo ga helenska volja. Svaki od tih instinkata pokušava da sam postoji do beskraja. Počev od njih, stari filo­zofi pokušavali su da konstmišu svet.

Kultura jednog naroda očituje se u objedinja­va jućem povezivanju nagona toga naroda: filozofi­ja ovladava nagonom saznanja, umetnost nagonom za oblike i ekstazom, agâpe — érosom, itd.

Saznanje izoluje: stariji filozofi predstavljaju izolovano ono što grčka umetnost omogućava da se pojavi zajedno.

2* 19

Sadržaj umetnosti združuje se sa sadržajem stare filozofije, ali kao filozofiju vidimo korišćene izolovane sastojke umetnosti da bi se ovladalo na­gonom saznanja. To se mora i može pokazati i kod Italijana: individualizam u životu i umetnosti.

32

Grci kao otkrivaoci, putnici i kolonizatori. Oni razumevaju učeći: ogromna snaga usvajanja. Na­še doba ne treba da veruje da stoji na tako viso­kom stupnju na kojem je bio njihov nagon zna­nja: samo je kod Grka sve postajalo život! Kod nas to ostaje na saznanju!

Ako je reč o vrednosti saznanja, s druge strane neka lepa varljivost, ako se u nju veruje, ima sa­svim istu vrednost kao i saznanje, zapaža se onda da su. životu potrebne iluzije, tj. neistine držati za is­tine. Životu je potrebno verovanje u istinu, ali se onda zadovoljava iluzijom, tj. »istine« se posvedo- čavaju njihovim dejstvima, dokazima po snazi, ne logičkim dokazima. Istinito i delotvorno važi kao istovetno, i ovde se priklanja pred silom. — Kako onda uopšte dolazi do izvođenja logičke demons­tracije? U sukobu »istine« sa »istinom«, one traže savez s refleksijom. Svako stvarno stremljenje isti­ni na svet dolazi kroz borbu za neko sveto ubeđe- nje: kroz pathos borenja: inače čovek nema nikak­vog interesa za logičko poreklo.

33

Kako se odnosi filozofski genij prema umetno­sti? Iz direktnog odnošenja malo toga ima da se nauči. Moramo da pitamo: šta je u njegovoj filo­zofiji umetnost? Umetničko delo? Šta ostaje ako

20

je njegov sistem poništen kao nauka? Ali, upravo ono što ostaje mora biti ono što obuzdava nagon znanja, dakle ono u čemu je umetničko. Zašto je potrebno takvo obuzdavanje? Jer, posmatrano na­učno, iluzija je, neistina, ona koja obmanjuje na­gon saznanja i zadovoljava ga samo privremeno. Vrednost filozofije u tom zadovoljavanju ne poči­va u sferi saznanja, već u sferi života: volja za eg- zistencijom koristi filozofiju u svrhu jednog višeg oblika egzistencije.

Nemogućno je okrenuti umetnost i filozofiju protiv volje: sam je moral takođe u njenoj službi. Svevladavina volje. Jedan od najistančanijih obli­ka egzistencije, relativna nirvana.

34

Lepota i veličanstvenost jedne konstrukcije sveta {alias filozofije) odlučuje sada o njenoj vred- nosti*— tj. ona se prosuđuje kao umetnost. Njen oblik će se verovatno preinačiti! Strogo matematič­ko formulisanje (kao kod Spinoze), koje je na Ge- tea učinilo toliki utisak spokoj stva, ima neko pra­vo još samo upravo kao estetsko sredstvo izražava­nja.

35

Valja utvrditi stav: mi živimo samo zahvalju­jući iluzijama — naša svest češe se o površinu. Mno­go je toga skriveno pred našim pogledom. Ne tre­ba se plašiti ni da je čovek sebe sasvim spoznao, da_ u svakom trenu prozire sve zakone polužnih snaga, mehanike, sve formule neimarstva, hernije, koje su mu potrebne za život. Pa ipak, mogućno je da shema svega bude spoznata. To ništa ne menja u našem životu. Za njega su to samo formule ap­solutno nesaznatljivih snaga.

21

36

Svakako, zahvaljujući površnosti našeg inte­lekta, mi živimo u neprestanoj iluziji. To će reći da nam je, da ‘bismo živeli, u svakom trenutku potrebna umetnost. Naše oko nas zadržava na ob­licima. Ali, ako smo mi sami oni koji postepeno odgajaju to oko, onda vidimo da u nama samima vlada jedna umetnička snaga. Vidimo, dakle, u sa­moj prirodi mehanizme protiv apsolutnog znanja: filozof saznaje jezik prirode i veli: »potrebna nam je umetnost« i »potreban nam je samo deo znanja«.

37

Svaka vrsta kulture počinje od toga da je iz- vesna količina stvari zastrvena. Napredak čoveka zavisi od te zastrvenosti — život u čistoj i plemeni­toj sferi i isključivanje prostih nadražaja. Borba protiv »čulnosti« pomoću vrline bitno je estetske vrste. Kada velike pojedince uzimamo za zvezde vodilje, tada mnogo toga na njima prepokrivamo velom, skrivamo sve okolnosti i slučajnosti koje či­ne mogućnim njihov nastanak, izolujemo ih od nas da bismo ih poštovali. Svaka religija obuhvata sli­čan element: ljudi pod božjom zaštitom, kao nešto beskrajno važno. Da, svaka etika počinje od toga da pojedinačni individuum uzimamo kao beskraj­no važan — drukčije nego priroda boja postupa su­rovo i kao igrajući se. Ako smo bolji i plemenitiji, to dugujemo izolujućim iluzijama!

Prirodnoj nauci se sada protivstavlja apsolut­no prirodna istina: vrhunska fiziologija shvatiće, dakako, umetničke snage već u našem postajanju, i ne samo u postajanju čoveka, već i životinja. Ona će reći da sa organskim počinje i umetničko.

I hemijske preobražaje u neorganskoj prirodi valja možda nazvati umetničkim procesima, mimič-

22

kim ulogama koje igra izvesna snaga: ali postoji toga mnogo više (!) što оца može da igra.

38

Velika je nedoumica da li je filozofija jedna umetnost ili neika od nauka. Umetnost je po svo­jim ciljevima i produkciji. Ali joj je sredstvo, pred­stavljanje u pojmovima, zajedničko s naukom. Je­dan je oblik pesničke umetnosti. — Ne treba je raz­vrstavati; otuda moramo otkriti i okarakterisati no­vi species.

Prirodopis filozofa. — Filozof saznaje stvara­jući i stvara saznaj ući.

On ne raste, filozofija se, mislim, ne razvija po­put drugih nauka, čak i ako negde poneko područ­je filozofa prelazi postepeno u ruke nauke. Herak- lit nikada neće ostariti. To je pesništvo izvan gra­nica iskustva, nastavak mitskog nagona; i bitno u slikama. Matematičko predstavljanje ne pripada suš­tini filozofije.

Premašenje znanja pomoću mitotvornih sna­ga. Kant je značajan — znanje i verovanje! Naju- nutamjije srodstvo filozofâ i utemeljivacâ religije:

Posebni problem: razglobl javan je filozofskih sistema! To je nečuveno kako za nauku tako i za umetnost! Slično je s religijama: to je značajno i karakteristično.

39

Naš razum je površinska snaga, površinski je. To se naziva i »subjektivan«. On saznaje pomoću pojmova, tj. naše mišljenje je razvrstavanje, ime­novanje. Dakle, nešto što upućuje na čovekovu pro­izvoljnost i ne zahvata samu stvar. Jedino računa-

23

jući i jedino u prostornim oblicima čovek ima ne­ko apsolutno isaznanje, tj. poslednje granice svega saznatijivog jesu kvantiteti. On ne razume nijedan kvalitet, nego samo kvantitet.

Sta može da bude svrha takve površinske sna­ge? Pojmu odgovara najpre -slika; slike su iskonske misli, tj. površine stvari sažete u ogledalu oka.

Slika je jedno, računska operacija -drugo.Slike u ljudskom oku! To vlada celim ljudskim

bićem: stanovište oka! Subjekt! Uho čuje zvuk! Jed­na sasvim druga, čudesna koncepcija istoga sveta.

Umetnost počiva na netačnosti vida.Kod uha takođe nalazimo netačnost, u ritmu,

muzičkoj temperaturi itd. I na tome počiva umet­nost.

40

Izvesna snaga u nama omogućava nam da in­tenzivnije opažamo velike crte na ogledalnoj slici i opet je u pitanju jedna snaga koja ističe isti ri­tam s one strane stvarne netačnosti. To mora da bude umetnička snaga, jer ona stvara. Njeno glavno sredstvo je ispuštanje, previđanje i prečuvenje. Dak­le, antinaučna, jer nema jednako interesovanje za sve opaženo.

Reč sadrži jednu sliku, od koje potiče pojam. Mišljenje računa, dakle, sa umetničkim veličinama.

Svako razvrstavanje je pokušaj da se dopre do slike.

Prema svakom istinskom bivstvovanju odnosi­mo se površinski, govorimo jezik simbola, sli­ke; zatim joj pridodajemo nešto sa umetničkom snagom, pojačavamo glavne, zaboravljamo spored­ne crte.

41

Apologija umetnosti. — Naš javni, državni i društveni život upućuje na ravnotežu egoizama: re-

24

šenje pitanja 'kako se postiže trpeljiva egzistenci­ja, bez ikakve snage ljubavi, naprosto na osnovu razboritosti u pristrasnim egoizmima.

Naše doba mrzi umetnost, kao i religiju. Ono ne želi da se nagodi ni sa upućivanjem na onostra- nost niti sa upućivanjem na prosvetljenost sveta umetnosti. Ono to drži za nekorisnu »poeziju«, za­bavu i si. Naši »pesnici« su prema tom kroju. No, umetnost kao strahotna zbilja! Nova metafizika kao strahotna zbilja! Želimo da za vas svet pretočimo u slike od kojih ćete se naježiti. To je u našim ru­kama! Zapušite li uši, vaše oči će vide ti naš mit. Naše kletve će vas presresti!

Nauka mora sada da pokaže svoju korisnost! Postala je hraniteljica, u službi egoizma: država i društvo uzele su je pod svoje da bi je iskorišćava- le za svoje ciljeve.

Normalno stanje je rat: mir zaključujemo sa­mo na određeno vreme.

42

Potrebno je znati kako su Grci filozofirali u doba svoje umetnosti. Sokratske škole zasedale su usred jednoga mora lepote — koliko je to uticalo na njih? Na umetnost je neizmerno trošeno. Prema tome su se sokratovci ponašali ili neprijateljski ili teorijski.

Kod starijih filozofa, naprotiv, vlada delimično sličan nagon poput onoga koji je stvorio tragediju.

43

Pojam filozofa i njegovi tipovi. — Šta je zajed­ničko za sve?

Ili je proizišao iz svoje kulture ili je neprija­teljski raspoložen prema njoj.

Posmatrač je poput likovnog umetnika, saose- ćajan poput religioznog čoveka, kauzalno logičan

25

poput čoveka nauke: sve tonove sveta pokušava da zglasi u sebi i to saglasje prevede iz sebe u pojmo­ve. Nadiman je do makrokosmosa i praćeno misa­onim posmatranjem — poput glumca ili dramskog pesnika koji se men ja zadržavajući pri tome sves- nost da se projektuje u spoljašnje. Dijalektičko miš­ljenje koje poput tuša prska odozgo.

Uzorni Platon: zanesenjak dijalektike, tj. tak­vog promišljanja.

44

Filozofi. Prirodopis filozofa. Filozof pokraj naučnika i umetnika.

Obuzdavanje nagona saznanja pomoću umetno- sti, religioznog nagona jedinstva pomoću pojma.

Naročito zbližavanje koncepcije i apstrakcije.Šta to znači za kulturu.Metafizika kao vakuum.Filozof budućnosti? On mora da postane vrhov­

ni sud jedne umetničke kulture, kao i služba bez- bednosti od svih prekoračenja.

45

Filozofsko mišljenje treba razotkriti u okrilju svakog naučnog mišljenja: čak i ako je u pitanju samo nagađanje. Ono isprednjačuje na lakim os­loncima: za njim teško dahće razum tražeći bolje oslonce pošto ga mami nagoveštena čarobna slika. Beskrajno brzi prelet velikih prostranstava! Da li je to samo veća brzina? Ne. To je zamah krilate u- obrazilje, tj. skakanje s mogućnosti na mogućnost, koje su privremeno uzete za izvesnosti. Tu i tamo, od mogućnosti do izvesnosti i opet do mogućnosti.

Ali, šta je takva »mogućnost«? Pomisao, na primer, »to bi možda moglo«. No kako dolazi ta pomisao? Ponekad slučajno, spolja: neko poređe-

26

nje, otkriće neke analogije je izaziva. Tada nastu­pa proširivanje. Uobrazilja se sastoji u brzom sa- gledanju sličnosti. Refleksija zatim slaže pojam na pojam i proverava. Sličnost mora da bude za- menjena kauzalnošću.

Da li se onda »naučno« i »filozofsko« mišljenje razlikuje jedino po dozi? Ili možda po područjima?

46

Ne postoji nikakva filozofija postrance, odvo­jena od nauke: i tu d tamo se misli na isti način. Činjenica da neko nedokazivo filozofiranje ima još jednu vrednost više nego obično neka naučna po­stavka zasniva se na estetskoj vrednosti takvog fi­lozofiranja, tj. na njegovoj lepoti i uzvišenosti. Ono je prisutno još kao umetničko delo, čak i ako se ne može pokazati kao naučna građevina. Ali, nije li isto i u slučaju naučnih stvari? — Drugim reci­ma:, ono što odlučuje nije čisti nagon saznanja, ne­go estetski nagon — neznatno dokazana Heraklit- ova filozofija ima veću umetničku vrednost nego sve Aristotelove postavke.

Nagon saznanja je, dakle, obuzdan uobraziljom u kulturi nekog naroda. Pri tome je filozof ispunjen najvišim pathosom istine: vrednost njegovog saz­nanja jamči mu istinu tog saznanja. Sva plodnost i .sva podsticajna snaga povezane su s tim daleko­sežnim pogledima.

47

Uobraziljna proizvodnja može se zapaziti u oku. Sličnost pods tiče ma najodvažnija razvijanja, ali i sasvim drukčiji odnosi podstiču, kontrast upuću­je na kontrast i tako bez prestanka. U tome se vidi izvanredna produktivnost intelekta. To je ži­vot u slikama.

27

48

Misleći moramo već imati ono što se traži, za­hvaljujući uobrazilji — tek onda refleksija može da prosuđuje. Ona to čini usaglašavanjem sa uo­bičajenim i često proveravanim lancima.

Sta je zapravo »logično« u mišljenju i slika­ma?—

Trezvenom čoveku je malo potrebna uobrazi­lja i ima je malo.

U svakom slučaju, nešto od umetničkog je u tom proizvođenju oblikâ s kojima onda nešto pro­dire u sećanje. Sećanje izdvaja taj oblik i time ga pojačava. Misliti, to je izdvajati.

U mozgu je mnogo više nizova slika nego što se prilikom mišljenja koristi: intelekt brzo bira slične slike: izabrana slika opet proizvodi čitavo obilje slika: intelekt pak ponovo bira jednu od njih itd.

Svesno mišljenje je samo biranje među pred­stavama. Dug je put do apstrakcije.

1) Snaga, koja proizvodi obilje slika, 2) snaga, koja bira i naglašava ono slično.

Oni koje trese groznica izjednačavaju zidove i tapiserije; jedino zdravi više vide u tapiserijama.

49

Dvostruka je umetnička snaga: ona koja pro­izvodi slike i ona koja ih bira.

Svet sna dokazuje da je to tačno: čovek tu ne nastavlja do apstrakcije, ili: slike koje mu struje u očima ne vode ga niti ga preobražavaju.

Ako se ta snaga pogleda bliže, onda ni tu ne­ma nikakvog umetničkog, posve slobodnog otkri­vanja: bilo bi to nešto proizvoljno, dakle nemogu- ćno. АИ, kao što se najistančanija zračenja nervnc aktivnosti, viđena na jednoj površi, odnose u obli­

28

ku akustičkih Hladnijevih figura* prema samom zvuku, tako se te slike odnose prema nervnoj ak­tivnosti koja deluje pod njima. Najprefinjenije tre­perenje i podrhtavanje! Umetnički proces je fizi­ološki apsolutno određen i nužan. Svaka misao nam na površini izgleda 'kao proizvoljna, kao da je po našoj ćudi, a ne primećujemo beskonačnu delat- nost.

Misliti umetničko prvenstvo bez mozga snažna je antropopatija: ali tako je i s voljom, moralom itd.

Žudnja je ipak samo jedan viši fiziološki čin koji bi hteo da se rastereti i izvrši pritisak na mo­zak.

50

Rezultat: radi se samo o stupnjevima i kvanti- tetima: svi ljudi su umetnici, filozofi, naučnici itd.

Naše vrednovanje odnosi se na kvantitete, ne na kvalitete. Mi poštujemo ono što je veliko. Sva­kako, to je i ono nenormalno.

Jer, poštovanje prema velikim dejstvima ma­loga samo je izvesna začuđenost pred rezultatom i nesrazmerom najmanjih uzroka. Tek zbrajajući mnogobrojna dejstva i gledajući na njih kao jedin­stvo, imamo utisak veličine, tj. pomoću tog jedin­stva mi proizvodimo veličinu.

Čovečanstvo, pak, razvija se samo zahvaljuju­ći poštovanju prema retkom, velikom. Cak i ono što se samo zamišlja kao retko, veliko, na primer čudo, ima takvo dejstvo. Užasavanje je najbolja strana čovečanstva.

* E. F. F. Ohladiti 1756—-1824, nemački fizičar, poznat osobito po svojim istraživanjima u akustici. Ispitivao je tako talasno kretanje pomoću vibracija metalnog lista po kojem je bio posut neki prah ili sitan pesak. Prilikom vi- briranja lista, pesak bi se skupljao na mestima s najma­njom amplitudom, pa se mogla izmaititi učestalost talasâ. Nastale figure od peska nazivaju se »Hladnijeve figure«.

29

Snivanje kao produžetak izabiranja vizuelnih slika.

U područjima intelekta sve kvalitativno samo je kvantitativno. Ka kvalitetima nas vodi pojam, reč.

51

Čovek možda ne može ništa da zaboravi. Ope­racija gledanja i saznavanja odveć je složena da bi je bilo mogućno iznova potpuno izbrisati; naime, svi oblici koje su jednom proizveli mozak i nerv- ni sistem ponavljaju se od tog trena učestano. Is­ta nervna delatnost reprodukuje istu sliku.

52

Prava građa svakog saznavanja su najkrhkiji osećaji zadovoljstva i nezadovoljstva: prava tajna je na onoj površini na kojoj u zadovoljstvu i boli nervna delatnost ocrtava oblike: ono što je osećaj istovremeno projektuje oblike koji tada iznova pro­izvode nove osećaje.

Suština je osećaja zadovoljstva i nezadovolj­stva da se izražava u adekvatnim pokretima. Time što ovi adekvatni pokreti ponovo izazivaju osećaj u drugim nervima, rađa se osećaj slike.

Darvinizam ima pravo i u mišljenju u slika­ma: jača slika razara slabiju.

Posve je bitno da mišljenje napreduje sa zado­voljstvom ili nezadovoljstvom: onaj kome to pred­stavlja teškoću, manje je pripremljen za to i otu­da ne stiže daleko — on se prisiljava, a u ovom po­dručju to ničemu ne koristi.

30

53

Ponekad se rezultat obogaćen skokovima po­kazuje odmah, sa stanovišta njegovih konsekven- cija, kao istinit i plodan.

Da li je neki genijalni istraživač vođen nekom tačnom slutnjom? Da, on upravo vidi mogućnosti bez dovoljnih oslonaca, ali da to ipak drži za mo­gućno — svedoči o njegovoj genijalnosti. On veoma brzo prelazi preko onoga što je za njega otprilike dokazivo.

Pogrešna upotreba saznanja — u večnom po­navljanju eksperimenata i zbiranja građe, dok se zaključak ispostavlja već na osnovu manjeg bro­ja pokazatelja. Tako je i u filologiji: u mnogim slučajevima je celovitost građe nešto nekorisno.

54

Ni moralno nema drugi izvor sem intelekta, ali sprežući lanac slika deluje drukčije nego kod umetnika i mislioca: on tera na čin. Sasvim sigur­no, osećaj sličnog, identifikovanje, nužna je pret­postavka. Zatim, spomen na sopstveni bol. Biti do­bar značilo bi dakle: veoma lako i veoma brzo i- dentifikovati. Reč je, dakle, o jednom preobražaju, nalik onom kod glumca.

Svaka čestitost i svako pravo potiču, napro­tiv, od ravnoteže egoizama: uzajamno prihva tanje da sebi ne bismo štetili. Dakle, zbog razboritosti. U obliku čvrstih načeja to opet onda izgleda druk­čije: karakterna čvrstina. Protivstavljanja ljubavi i prava: kulminaciona tačka žrtvovanja zbog sveta.

Predviđanje mogućnih osećaj a nezadovoljstva određuje delanje čestitog čoveka: on empirijski poznaje posledice povrede bližnjeg, ali i povrede sa­mog sebe. Naprotiv, hrišćanska etika je suprotna: ona počiva na identifikovanju samog sebe s bliž­njim. Prema njoj je činiti dobro drugima činiti

31

dobro samom sebi, saučestvovati u boli drugih jed­nako je sopstvenoj boli. Ljubav je povezana sa željom za jedinstvom.

55

Čovek traži istinu i sprovodi je u moralnom saobraćaju s ljudima; na tome počiva sav zajednič­ki život. Anticipiramo rđave posledice uzajamnog obmanjivanja. Odatle nastaje dužnost prema isti­ni. Epskom pripovedaču se dozvoljava laž, zato što se tu ne strahuje ni od kakvog štetnog dejstva.— Dakle, laž je dozvoljena tamo gde je prijatna: le- pota i ljupkost laži, uz pretpostavku da ne šteti. Tako sveštenik zamišlja svoje bogove: laž opravda­va njihovu uzvišenost. Izvanredno je teško dočarati sebi kao živo mitsko osećanje slobodne laži. Veli­ki grčki filozofi žive još potpuno u ozračju tog opravdavanja laži.

Laž je dozvoljena tamo gde se ništa istinito ne može znati.

Svaki čovek noću sebi dopušta da se neprekid­no obmanjuje.

Težnju ka istini čovečanstvo je beskrajno spo­ro sticalo. Naše istorijsko osećanje nešto je sasvim novo u svetu. Bilo bi mogućno da ono sasvim po­tisne umetnost.

Izricanje istine po svaku cenu je sokratski.

56

Istina i laž su fiziološke.Istina kao moralni zakon — dva izvora morala. Suština istine prosuđivana prema dejstvima. Dejstva zavode na prihvatanje nedokazanih »is­

tina«.U borbi takvih »istina«, živih zahvaljujući sna­

zi, pokazuje se potreba za drukčijim putem. Bilo

32

obasjavajući sve počev od njega, bilo dosižući ga počev od primera, pojava.

Čudesno otkriće logike.Postepeno pretezanje logičkih snaga i omeđava-

nje onoga što je mogućno od znanja.Neprestana reakcija umetničkih snaga i ogra­

ničavanje na ono što je dostojno da se zna (pro­suđivano prema dejstvu).

57

Borba u filozofu. Njegov univerzalni nagon pri­siljava ga na slabašno mišljenje, neizmeran pathos istine, koju proizvodi širina njegovog stanovišta, prisiljava ga na saopštavanje a ovo, opet na logiku.

S jedne strane se proizvodi optimistička meta­fizika logike — trujući i krivotvoreći postupno sve. Kao jedina gospodarica, logika vodi do laži: jer ona nije jedina gospodarica.

Drukčije osećanje istine potiče iz ljubavi, do­kaz po snazi.

Izricanje blagotvorne istine iz ljubavi: odnosi se na individualno saznanje, koje pojedinac ne mo­ra da saopšti, ali na šta ga obavezuje preobilna blaženost.

58

Biti posve istinoljubiv — divno, herojsko zado­voljstvo čoveka u jednoj lažljivoj prirodi! No, to je samo veoma relativno mogućno! To je tragično! To je tragični Kantov problem! Umetnost sada do­bij a jedno sasvim novo dostojanstvo. Nauke su, naprotiv, degradirane za jedan stepen.

Istinoljubivost umetnosti: jedina je ona sada čestita.

Tako se opet vraćamo, dugim zaobilaznim pu-

3 Knjiga o filozofu 33

tem, na prirodno ponašanje (kod Grka). Pokazalo se nemogućnim izgraditi kulturu na znanju.

59

Koliko je etički snažan bio, stoičar pokazuje u tome da je prekršio svoje načelo u korist slobode volje.

Za teoriju morala: državnik često u politici anticipira potez svog protivnika i preduhitruje ga svojim: »ako ja to ne učinim, učiniće to on«. Neka vrsta nužne odbrane kao političko načelo. Stano­vište rata.

60

Stari Grci bez normativne teologije: svako ima pravo da joj stvarajući dodaje i može da veruje šta god hoće.

Neizmerna masa filozofskog mišljenja kod Gr­ka (s nastavkom kao teologije tokom svih stoleća).

Velike logičke snage pokazuju se, na primer, u redosledu kulturnih sfera u pojedinim gradovima.

Neplastički orfičari u svojim fantazmama, ogra­ničavajući se na alegoriju.

Bogovi stoičara bave se samo onim što je ve­liko, zanemarujući malo i pojedinačno.

61

Sopenhauer osporava delovanje moralne filozo­fije na moralnosti: pa ni umetnik ne stvara prema pojmovima! Istina, svaki čovek je već inteligibilno biće (uslovljeno tokom niza naraštaja!). Ali, snaž­nije podstrekavanje određenih osećaja draži deluje pojmovima ipak tako što jača ove moralne snage. Ne obrazuje se ništa novo, ali stvaralačka energija

34

se koncentriše na jednoj strani. Na primer, katego­rički imperativ veoma je ojačao nepristrasni osećaj za vrlinu.

I ovde vidimo da pojedinačni, izuzetno moral­ni čovek očarava podražavanjem. To je čar koju fi­lozof treba da zagovara. Ono što je zakon za vr­hunski uzorak mora progresivno da važi kao zakon uopšte, ma i kao samo međa za druge.

62Proces svake religije, filozofije i nauke nas­

pram sveta: on započinje s najgrubljim antropo- morfizmima i nikada ne prestaje da se istančava.

Čak i zvezdani sistem posmatra čovek kao neš­to što mu služi ili je s njim u vezi.

U svojoj mitologiji, Grci su ćelu prirodu ras­tvorili u Grke. Prirodu su u neku ruku videli sa­mo kao maskeradu i prerušavanje ljudi-bogova. Po tome su bili suprotnost svih realista. Protivstavlja­nje istine i pojave bilo je duboko u njima. Preo­bražaji su ono što ih specifikuje.

63

^ Da li se intuicija odnosi na pojmove vrste ili nezavršene tipove? Ali, pojam vrste zaostaje uvek daleko iza nekog dobrog primerka, tip savršenstva prebacuje stvarnost.Etički antropomorfizmi. Anaksimandar: pravda.

HeraMit: zakon. Empedokle: ljubav i mrž­nja.

Logički antropomorfizmi. Parmenid: samo bivstvova-nje.Anaksagora: nous. Pitagora? sve je broj.

35

64

Svetska povest je najkraća kada je merimo pre­ma značajnim filozofskim saznanjima i postrani ostavimo razdoblja koja ih nisu podnosila. Kod Grka vidimo bodrost i stvaralačku snagu kakve ne srećemo nigde drugde: oni ispunjavaju najveće raz­doblje, oni su doista proizveli sve tipove.

To su izumitelji logike.Nije li već jezik ukazao na čovekovu sposob­

nost da stvori logiku? Sigurno, to je logička opera­cija i distinkcija dostojna veličanja. No, jezik nije odjednom nastao, nego je logički ishod beskrajno dugih razdoblja. Ovde valja podsetiti na rađanje instinkata: razvijali su se postupno.

Miienijumska duhovna delatnost nataložila se u jeziku.

65

Čovek otkriva tek veoma sporo koliko je bes­krajno složen svet. Najpre ga zamišlja sasvim jed­nostavnim, to će reći površnim kao što je on sâm.

Polazi od sebe, najkasnijeg rezultata prirode, i sebi zamišlja snage, prasnage, onako kako mu dospevaju do svesti. Učinke najsloženijih mehani­zama, mehanizama mozga, uzima kao da su isto­vrsni s učincima prapočetka. Pošto taj složeni me­hanizam za kratko vreme proizvodi nešto razumno, čovek pretpostavlja da svet egzistira tek od nedav­no: tvorca to nije moglo da staje mnogo vremena, misli on.

On veruje da je rečju »instinkt« nešto objas­nio i čak rnesvesna svrsishodna delanja prenosi na praposto janje stvari.

Vreme, prostor i osećaj za kauzalnost izgleda da su bili dati s prvim osećaj em.

Čovek poznaje svet onoliko koliko sebe pozna­je: to jest, njegova dubina mu se raskri va u meri u kojoj se čudi sebi i svojoj složenosti.

36

66

Staviti u osnovu sveta moralne, umetničke, re­ligiozne potrebe isto je toliko racionalno koliko staviti mehaničke, tj. mi ne poznajemo ni udarac ni težinu.(?)

67

Mi ne poznajemo istinsku suštinu ni jedne je­dine kauzalnosti. Apsolutna skepsa: nužnost umet- nosti d iluzije. Težinu možda treba objasniti kreta­njem etera, koji se obrće zajedno s celim sunča­nim sistemom oko nekog ogromnog sazvežđa.

68

Ne može se posvedočiti ni metafizičko ni etič­ko ni estetsko značenje egzistencije.

Poredak sveta, shvaćen kao suština sveta, re­zultat je najmučniji i najsporiji užasnih evoluci­j a — Heraklit!

69

Treba dokazati da su sve konstrukcije sveta antropomorfizmi: da, sve nauke, ako je Kant u pravu. Svakako, postoji ovde krug u zaključivanju: imaju li nauke pravo, tada ne stojimo na Kan tovim načelima, u pravu li je Kant, tada nauke nisu u pravu.

Kantu se onda još uvek može prigovoriti da, prihvate li se i svi njegovi stavovi, ipak još opstaje neoštećena mogućnost da je svet takav kakav nam se pojavljuje. Lično gledano, cela ta pozicija je, uostalom, nekorisna: niko ne može da živi s tom skepsom.

Tu skepsu moramo da premašimo, moramo da je zaboravimo! Koliko toga ne bismo smeli da za-

37

boravimo u ovome svetu! (Umetnost, idealni oblik, temperament.)

•Ne u saznavanju, u stvaranju počiva naš spas! U najvišem prividu, u najplemenitijoj ponesenosti počiva naša veličina. Ako nas se svemir ne tiče, imamo pravo da ga preziremo.

70

Strašna usamljenost poslednjeg filozofa! Priro­da ga okamenjuje, kraguji šestare nad njim. I us­red prirode on vapi: daj zaborava! zaborava! — Ne, on pati kao titan — sve đok mu izmirenje ne bude ponuđeno u vrhunskoj tragičkoj umetnostu

71

Promatrati »duh«, proizvod mozga, kao nat­prirodan! Obogo tvora vati ga čak, kakva budalašti­na!

Među milionima iskvarenih svetova, konačno jedan mogući svet! Pa i on se kvari! Ne bi bio prvi.

72

EDIP

Razgovor poslednjeg filozofa sa sobom.Odlomak iz povesti potonjeg sveta.Poslednji filozof, tako sebe nazivam, jer sam

poslednji čovek. Sem mene, niko ne govori sa mnom, i moj glas dopire do mene kao glas umiru­ćeg! S tobom, voljeni glasu, s tobom, poslednjim dahom spomena na svu ljudsku sreću, još mi sa­mo čas ostavi da razgovaram, kroz tebe men jam svoju samotnost i obmanjujem se da sam s mnoš­

38

tvom i u ljubavi, jer moje srce odbija da poveruje da je ljubav mrtva, ne podnosi jezu najusamljeni­je samotnosti i prisiljava me da govorim kao da sam dvoje.

Čujem li te još, glasu moj? Sapućeš li i pri tom proklinješ? A ipak bi tvoja kletva trebalo drob ovoga sveta da razaspe! No, on još živi i motri me jedino s još više sjaja d hladnoće svojih nemilosrd­nih zvezda, živi, glup i šlep kao oduvek, a samo jedno umire, oovek.

Pa ipak! Još te čujem, voljeni glasu! Još neko, sem mene, poslednjeg čoveka, umire u ovom sve­miru: poslednji uzdah, tvoj uzdah umire sa mnom, neiscrpni jad! jao! uzdahnut iz mene, poslednjeg od nesrećnika, Edipa.

73

Na savremenoj Nemačkoj vidimo da je moguć procvat nauka u barbarizovanoj kulturi; čak ni ko­risnost nema ništa zajedničko s naukama (iako iz­gleda da i, u povlašćivanju hemijskih i prirodo- naučnih zavoda, čisti hemičari mogu da postanu čuveni kao »kapaciteti«).

Ona za sebe -ima sopstveni životni eter. Neka kultura u opadanju (poput aleksandrinske) i jedna nekultura (poput naše) ne čine je nemogućnom. Štaviše, saznavanje je dobra zamena za kulturu.

74

Jesu li doista, npr. u srednjem veku, pomrače­nja periodi zdravlja, kao što su doba spavanja za intelektualni genij čoveka? •

Ili su ta pomračenja rezultati neke više svrhe? Ako knjige imaju svoj fatum, onda se i propast neke knjige može smatrati za fatum koji dugujemo višoj svrsi.

39

Svrhe nas dovode u zabunu.

75

Kod filozofa delatnost se produžava u obliku metafora. Stremljenja ka svejedinstvenoj vladavini. Svaka stvar teži neizmerljivom, individualni ka­rakter je retko ukotvljen u prirodi, nego uvek se­že dalje. Sporost ili brzina, najvećma je ljudsko pi­tanje. Baci li se pogled na stranu beskrajno ma­log, svako razviće je uvek beskrajno brzo.

7.6

Koliko se istina tiče ljudi! Najviši i najčisti­ji moguć život je u veri imati istinu. Vera u istinu je nužna čoveku.

Istina se pojavljuje kao socijalna potreba: preko izvesne matastaze, ona je potom primenjena na sve gde nije nužna.

Sve vrline rađaju se iz nuždi. S društvom za­počinje potreba za istinoljubivošću. Inače čovek živi u večnim prerušavanjima. Državotvorstvo po­buđuje istinoljubivost. —

Nagon ka saznanju ima moralni izvor.

77

Sećanje nema ničeg zajedničkog s nervima, s mozgom. Ono je prasvojstvo. Jer, čovek u sebi nosi sećanje svih ranijih pokolenja. Slika sećanja je ne­što veoma tvoračko i retko.

Isto se tako malo može govoriti o sećanju bez nedostatka koliko i o nekom apsolutno celishod- nom delovanju prirodnih zakona.

40

78

Postoji li nesvesno zaključivanje? Zaključuje li materija? Ona oseća i bori se za svoje individual­no bivstvovanje. »Volja« se najpre pokazuje u pro- meni, tj. postoji neka vrsta slobodne volje koja, zbog zadovoljstva i izbegavajući nezadovoljstvo, preobražava suštinu neke stvari. — Materija ima određeni broj kvaliteta koji su protejski, koje ona — nakon zahvata u nju — naglašava, ojačava, uspo­stavlja radi celine. Kvaliteti izgledaju da su samo određene preobražene delatnosti jedne materije ko­ja se aktivira prema srazmerama mase i broja.

79

Mi poznajemo samo jednu zbilju— misli. Ka­ko? Ako bi to bila suština stvari? Ako bi sećanje i osećaj bili građa stvari?

80

Misao nam daje pojam o nekom sasvim novom obliku zbilje. On je sažet iz osećaja i sećanja.

Čovek bi u svetu sebe doista mogao da shvati kao nekog -ko potiče iz sna i koji sam sebe istovre­meno sanja.

81

Udarac, delovanje jednog na drugi atom, isto tako pretpostavlja osećaj. Nešto strano po sebi ne može da deluje na drugo.

Ne buđenje osećaja nego svesti u svetu jeste ono što izaziva teškoću. Ali, ipak je još objašnjivo ako sve ima osećaj.

Ako sve ima neki osećaj, tada imamo prožima­nje najmanjih, većih i najvećih osećajnih centara.

41

Te bismo veće ili manje komplekse osećaja mogli da nazovemo »volja«.

Mi se teško rastavljamo od kvaliteta.

82

Osećaj, refleksni pokreti, veoma česti i nado- vezujući se munjevito, postupno oživljavajući, pro­izvode operaciju zaključivanja, tj. osećanje kauzal- nosti. Od osećaja za kauzalnost zavise prostor i vreme. Sećanje čuva u sebi učinjene refleksne po­krete.

Svest iskrsava sa osećanjem za kauzalnost, tj. sećanje je starije nego svest. Na primer, kod mi­moze imamo sećanje, ali ne i svest. Sećanje je kod biljke, prirodno, bez slike.

Ali, sećanje onda mora da pripada suštini ose­ćaja, dakle da je prasvojstvo stvari. Pa onda je isti slučaj i s refleksnim pokretom.

Tako neprikosnovenost prirodnih zakona zna­či: osećaj i sećanje su u suštini stvari. Predmet je sećanja i osećaja da se, pri dodiru s drugom, neka materijalna sups tanca odeljuje upravo tako. Ona je to nekad naučila, tj, delatnosti materijalnih sup- stanoi su zakoni u postajan ju. No, odeljivanje mo­ra onda da bude dato posredstvom zadovoljstva i nezadovoljstva.

83

Ali, ako zadovoljstvo, nezadovoljstvo, osećaj, sećanje, refleksni pokret spadaju u suštinu mate­rije, onda saznanje čaveka seže mnogo dublje u suštinu stvari.

Cela se logika u prirodi tada svodi na neki si­stem zadovoljstva i nezadovoljstva. Svako grabi za zadovoljstvom i beži od nezadovoljstva; to su več- ni zakoni prirode.

42

84Sve saznavanje je merenje po nekom merilu.

Bez merila, tj. bez bilo kakvog ograničavanja, sa­znavanje ne postoji. U području intelektualnih ob­lika isto se događa kao ikada pitam o vrednosti saznavanja: moram da zauzmem ma kakvu pozi­ciju koja je viša -ili je, barem, utvrđena da bi mog­la da posluži kao merilo.

85Svedemo li ćeli intelektualni svet na draž ili

osećaj, tada jedva da išta objašnjava ta uboga per­cepcija.

Postavka: sasvim je istinito da ne postoji sa­znanje 'bez onoga koji saznaje, niti subjekt bez ob­jekta i objekt bez subjekta, ali to je naj površni ja trivijalnost.

' 86

Ô stvari po sebi ne možemo ništa reći, jer smo za sobom ostavili stanovište onoga ko saznaje, tj. onoga ko meri. Neki kva'Iitet egzistira za nas, tj. meren je po nama. Odstranimo li meru, šta je onda još kvalitet?

No, šta stvari jesu, može se pokazati jedino pomoću subjekta—merioca postavljenog pored njih. Njihova svojstva po sebi nas se ne tiču, ali utoliko ona deluje na nas.

Sada valja pitati: kako je nastalo takvo biće merilac? I biljka je biće merilac.

Opšti consensus ljudi o stvarima dokazuje pot­punu istorodnost njihovog perceptivnog aparata.

87Za biljku je svet onakav i onakav — za nas je

'takav i takav. Uporedimo li obe perceptivne snage,

43

tada naše shvatanje sveta važi za nas ikao tačnije, tj. kat) ono koje daleko više odgovara istini. No, čovek se razvijao sporo, i saznanje se još razvija, dakle slika sveta postaje sve istinitija i potpunija. Prirodno, to je samo odražavanje, koje biva sve jasnije. Ali, samo ogledalo nije ništa strano i ne- pripadajuće suštini stvari, nego je i ono nastajalo sporo poput suštine stvari. Uočavamo težnju da se ogledalo učini što adekvatnije: nauka nastavlja pri­rodni proces. Tako se stvari odražavaju na sve či­stiji način: postupno oslobađanje od svega što je odveć antropomorfno. Za biljku je ćeli svet biljka, za nas je on čovek.

88

Tok filozofije: najpre se mislilo da su ljudi začetnici svih stvari — stvari su se postupno ob­jašnjavale u analogiji s pojedinim ljudskim svoj­stvima— najzad se dospelo do osećaja. Veliko pi­tanje: da li je osećaj pračinjenica sve materije? Privlačenje ili odbijanje?

89

Nagon za istorijskim saznanjem — njegov cilj je shvatiti čoveka u postaj an ju, i isključiti tu sva­ko čudo. Taj nagon zaklanja izuzetno -snažni nagon za kulturom: saznavanje je čista raskoš, čime sa- vremena kultura ne biva ništa viša.

90

Gledati na filozofiju kao na astrologiju: naime, sudbinu sveta povezati sa sudbinom čoveka, tj. vr­hunsku evoluciju čoveka razmatrati kao vrhunsku evoluciju sveta. Iz tog filozofskog nagona sve na­uke crpe svoju hranu. Čovečanstvo uništava najpre religije, zatim nauku.

44

91

I Kantovu teoriju saznanja čovek je odmah iskoristio za veličanje čoveka: jedino u njemu svet ima realnost. Sa svetom se u ljudskim glavama ig­ra kao s loptom. Zapravo, to znači samo: misli se da postoji jedno umetničko delo i neki glupi čovek da bi ga razmatrao. Svakako, za tog glupaka ono egzistira kao cerebralni fenomen jedino ako je i on sam još umetnik i ustoličava oblike. Srčano bi se moglo tvrditi: izvan moga mozga to umet­ničko delo nema čak ni realnosti.

Oblici intelekta nastali su, postepeno, iz mate­rije. Po sebi je verovatno da su oni strogo adekvat­ni istini. Otkuda bi onda trebalo da potekne apa­rat koji bi otkrio nešto novo?

92

Izgleda mi da je glavna sposobnost opažati oblik, to jest počivati na ogledalu. Prostor i vreme su samo merene, prema nekom ritmu merene stva­ri.

93

iNe treba da bežite u metafiziku, već da se ak­tivno žrtvujete za kulturu u nastanku! Stoga sam bez ostatka protiv sanjalačkog idealizma.

94

Sve znanje nastaje odvajanjem, razgraničava- njem, omeđavanjem; nikakvo apsolutno znanje ne­ke celine!

45

95

Zadovoljstvo i nezadovoljstvo kao univerzalni osjećaji? Ne verujem.

Ali gde nastupaju umetničke snage? Sigurno u kristalu. Obrazovanje oblika; ne treba li ipak tu pretpostaviti neko intuirajuće biće?

96

Muzika kao suplement jezika: mnoge nadra- žaje i cela nadražajna stanja, koja jezik ne može da prikaže, dočarava muzika.

97

Nijedan oblik ne postoji u prirodi, jer ne po­stoji unutrašnje i spoljašnje.

Sva umetnost počiva na ogledalu oka.

98

Sigurno je da ljudsko čulno saznanje traga za lepotom, ono preinačava svet. Za čim žudimo lo­veći drugo? Hoćemo li da prevaziđemo naša čula? Neprestano saznanje vodi do ružnog i mrskog.— Biti zadovoljan sa umetnički intuiiranim svetom!

99

Ćim hoćemo da saznamo stvar po sebi, tada je ona upravo ovaj svet — saznavati je mogućno jedino kao odražavanje i samomerenje prema ne­kom merilu (osećaj).

Mi znamo šta je svet: apsolutno i neuslovljeno saznanje jeste hteti saznavati bez saznanja.

46

100

Takozvane nesvesne zaključke valja svesti na sveočuvajuće sećanje, koje nudi iskustva paralelne vrste i time već spoznaje posledice nekog delanja. To nije anticipacija učinka već osećanje: isti uz­roci, isti učinci, proizvedeni zahvaljujući slici u sećanju.

101

Nesvesni zaključci podstiču moje razmišljanje: biće to onaj prelaz sa slike na sliku; poslednja do­segnuta slika deluje onda kao nadražaj i motiv. Nesvesno mišljenje mora se ispunjavati 'bez pojmo­va: dakle, intuitivnim gestovima.

Ali, to je postupak zaključivanja kontemplativ­nog filozofa i umetnika. On čini isto ono što svako čini u fiziološkim ličnim nagonima, prevodi na bez­lični svet.

Ovo mišljenje u slikama nije unapred strogo logičke prirode, ali je ipak više ili manje logičko. Filozof se onda trudi da na mesto slikovnog posta­vi pojmovno mišljenje. I instinkti izgleda da su tak­vo slikovno mišljenje, koje se, najposle, pretvara u nadražaj i motiv.

102

Odveć lako nam se dešava da Kantovu stvar po sebi zamenimo sa istinskom suštinom stvari ko­ju srećemo kod budista, tj. stvarnost pokazuje sas­vim privid ili je neka pojava sasvim adekvatna isti­ni. Privid kao nebivstvovanje i pojava bivstvujućeg pomešani su jedno s drugim. U vakuumu rastu sve mogućne praznoverice.

103

Filozof uhvaćen u mreže jezika.

47

104

Hoću da ocrtam i osetim ogroman razvitak jednog filozofa, koji hoće saznanje, filozofa čove- čanstva.

Većina ljudi je toliko predana vodstvu nagona da čak ne primećuje šta se događa. Ja hoću da ka­žem i učinim primetn'im ono što se događa.

Jedan filozof ovde je istovetan sa ukupnom težnjom nauke. Jer, sve nauke počivaju -samo na opštoj osnovi filozofa. Treba pokazati ogromno je­dinstvo u svim nagonima saznanja: slomljeni uče­njak.

105

Beskonačnost je prapočetna činjenica: trebalo bi jedino objasniti odakle potiče konačno. Ali sta­novište konačnog je čisto čulno, to jest obmana.

Kako je mogućno odvažiti se da se govori o nekom određenju zemlje!

U beskonačnom vremenu i beskonačnom pro­storu nema ciljeva: ono što je tu, večno je tu, u ma kom obliku bilo. Kakav metafizički svet iz tog proishodi, ne da se čak ni predvideti.

Bez ma kakvog oslonca te vrste oovečanstvo mora biti sposobno da stoji — u tome je ogromni zadatak umetnika!

106

Vreme po sebi je besmisao: vreme postoji sa­mo za neko biće koje oseća. Isto tako i prostor.

Oblik u celini pripada subjektu. To je doku­čiti površine kroz ogledalo. Sve kvalitete moramo izuzeti.

Stvari ne možemo misliti kakve jesu, jer ih upravo ne bismo smeli misliti.

Sve ostaje takvo kakvo jeste, tj. svi kvaliteti odaju neko neodredivo apsolutno stanje stvari.

48

107

Užasna konsekvencija darvinizma, kojeg uosta­lom držim za istinitog. Sve naše poštovanje odnosi se na kvalitete, koje držimo za večne: moralno, umetnički, religiozno itd.

Sa instinktima ne napreduje se ni kora'k da bi se objasnila svrsishodnost. Jer, upravo ti instinkti su već proizvod beskrajno dugo produžavanog pro­cesa.

Volja se ne objektivira adekvatno, kao što ka­že Sopenhauer: tako izgleda ako se polazi od naj- izvedenijih oblika.

I sama ta volja je najsloženiji rezultat u pri­rodi. Nervi koji su pretpostavljeni.

Čak ni sila teže nije jednostavni fenomen, nego opet učinak kretanja sunčevog sistema, etera itd.

I mehanički udarac je takođe nešto složeno.Eter sveta kao pramaterija,,

108

Sve saznavanje je odražavanje u sasvim odre­đenim oblicima, koji ne egzistiraju unapred. Priro­da ne poznaje nijedan oblik, nijednu veličinu, već jedino za onoga ko saznaje nastupaju stvari kao velike i male. Beskonačno u prirodi: ona nema nig- de i nikakvu granicu. Jedino za nas postoji konač­no. Vreme je deljivo do beskonačnog.

109

Objektivna vrednost saznanja — ono ništa ne čini boljim. Ono nema poslednji svetski cilj. Vred­nost istinoljubivosti. — Da, ona čini boljim! Njen cilj je propast. Ona žrtvuje. Naša umetnost je od- slik beznadnog saznanja.

4 Knjiga o filozofu 49

110

Čovečanstvu je sa saznanjem dato lepo sredstvo za propast.

111

Da je čovek postao ovakav a ne drukčiji, dois­ta je ipak njegovo delo: njegovo je biće da je tako zapleten u iluziju (san) i upućen na površinsko (oko). Nije li, konačno, čudesno da i nagoni za isti­nom ipak iznova izbijaju na njegovo osnovno biće?

112

Osećamo se veliki kada čujemo o nekom čove- ku čiji je život bio povezan s nekom laži a koji ipak nije lagao — još više ako neki državnik, radi istinoljubivosti, razara carstvo.

113

Naši običaji postaju vrline zahvaljujući slo­bodnom prevođenju u carstvo dužnosti, tj. time da neprikosnovenost uvodimo u pojmove; naši obi­čaji postaju vrline time što sopstveno dobro drži­mo za manje važno od njihove neprikosnovenosti r - dakle, žrtvovanjem individuuma ili bar nagove- štenom mogućnošću takvog žrtvovanja. — Tamo gde počinje umanjivanje važnosti individuuma, po­činje carstvo vrlina i umetnosti — naš metafizički svet. Naročito čista bila bi dužnost ako u suštini stvari ništa ne bi odgovaralo moralnom.

114

Ne pitam o svrsi saznavanja: ona je nastala slučajno, tj. bez neke umne svrhovite namere. Kao

50

proširenje ili kao utvrđivanje i učvršćivanje nekog načina mišljenja i delanja nužnog u izvesnim slu­čajevima.

115

Čovek nije tu po prirodi radi saznavanja — is- tinoljubivost (i metafora) proizvele su sklonost ka istini. Dakle, jedan moralni fenomen, estetski uop- šten, proizvodi intelektualni nagon.

116

Slično podseća na slično i tako se poredi: to je saznavanje, brzo supsumiranje istorodnog. Jedi­no slično percipira slično: fiziološki proces. Isto ono što je sećanje jeste i percepcija novog. Ne mi­sao na misao —

117

Koliko je svet vredan mora i njegov najmanji đelić da očituje — gledajte čoveka i znaćete šta ima da očekujete od sveta.

118

■U nekim okolnostima, nužde rađa istinoljubi­vost kao «sredstvo egzistencije društva.

Čestim upražnjavanjem nagon ojačava i sada se, zahvaljujući metastazi, neopravdano prenosi. Pretvara se u sklonost prema samom sebi. Upraž- njavanje za određene slučajeve postaje kvalitet.— Sada imamo nagon prema saznanju.

To poopštavanje odigrava se pomoću pojma koji se uključe u niz. S jednim lažnim sudom

4* 5 1

započinje taj kvalitet— biti istinit znači biti uvek istinit. Iz toga se rađa sklonost da se ne živi u la­ži: odstranjivanje svih iluzija.

Ali, on je lovljen od zamke do zamke.

119

Dobri čovek hoće sada takođe da bude istinit i veruje u istinu svih stvari. Ne samo društva već i sveta. Veruje tako i u dokučivost. Jer zbog čega bi svet trebalo da ga obmanjuje?

On prenosi, dakle, svoju sklonost na svet i ve­ruje da i svet prema njemu mora da bude istinit.

120

Smatram da je lažno govoriti o nekom nesves- nom cilju čovečanstva. Ono nije celina poput mra­vinjaka. Možda je mogućno govoriti o nesvesnom cilju jednoga grada, jednoga naroda: ali šta znači to govoriti o nes vesnom cilju svih mravinjaka na zemlji?!

121

Na nemogućem se rasploda va čovečanstvo, to su njegove vrline — kategorički imperativ, poput molitve »dečurlijo, volite se« su takvi zahtevi za ne­mogućnošću.

Tako je čista logika nemogućeg ona na kojoj se održava nauka.

Filozof je ono najređe usred onoga što je ve­liko, pošto je saznavanje do čoveka dopiralo je­dino uzgred a ne kao iskonski dar. Ali je i stoga najviši tip onoga velikog.

52

122

Naša se prirodna nauka kreće ka propasti, ci­lju kojem vodi i saznanje.

Naše istorijsko obrazovanje kreće se ka smrti svake kulture. Boreći se protiv religije, ono usput uništava kulture.

To je neprirodna reakcija protiv strašnog re­ligioznog pritiska — dovodeći sada do ekstrema. Bez ikakve mere.

123

Izuzetno veličajan, jedan poričući moral, zato što je čudesno nemoguć. Sta znači to ako čovek s nesputanom svešću kaže Ne! dok sva njegova ču­la i nervi kazuju Da! i svako vlakno, svaka ćelija se suprotstavlja.

Kada govorim o užasnoj mogućnosti da saz­nanje* vodi u propast, u najmanju ruku sam voljan da napravim kompliment sadašnjem pokolenju: ono u sebi nema ništa od takvih tendencija. Ali kada se pogleda na tok nauke počev od petnaestog stoleća, tada se svakako očituju takva moć i mo­gućnost.

124

Povezani, proosećana draž i pogled na neki po­kret daju kauzalnost najpre kao stav zasnovan na iskustvu: dve stvari, naime određeni osećaj i odre­đena vidljiva slika pojavljuju se uvek zajedno: da je jedna uzrok druge jeste metafora posuđena od volje i čina, zaključivanje po analogiji.

Jedina kauzalnost koje smo svesni jeste izme­đu htenja i činjenja — to je ona koju prenosimo na sve stvari i sebi tumačimo odnos dve uvek sku­pa zahvaćene promene. Namera ili htenje daje no- mina, činjenje — verba.

53

Životinja kao hoteća— to je njena suština.Polazeći od kvaliteta i čina: svojstvo vodi od

nas do delanja: dok je u osnovi tako da mi počev od akcija zaključujemo na svojstva: prihvatamo svojstva jer vidimo akcije određene vrste.

Dakle, na prvom mes tu je akcija i nju pove­zujemo s nekim svojstvom.

JNajpre nastaje reč za akciju, odatle reč za kva- litet. Taj odnos prenesen na sve stvari jeste kau- zalnost.

Najpre »videti«, zatim »vid«. »Onaj koji vidi« važi za uzrok »viđenja«. Između čula i njegove funkcije osećamo zakonomerni odnos: kauzalnost je prenos toga odnosa (od čula na funkciju čula) na sve stvari.

Prafenomen je: dovesti u vezu nadražaj koji se o'setio u oku sa okom, tj. dovesti u vezu pobu­đivanje čula sa čulom. Jedino je nadražaj ono što je po sebi dato: osetiti ga kao akciju oka i nazvati ga »videti« zaključivanje je po kauzalnosti. Osetiti neki nadražaj kao delatnost, nešto pasivno osetiti kao aktivno jeste prvi osećaj kauzalnosti tj. prvi osećaj uspostavlja već taj osećaj kauzalnosti. Unutrašnja sprega draži i delatnosti prenesena na sve stvari. Na draž se oko aktivira, tj. vidi. Prema funkcijama naših čula sebi tumačimo svet, tj. svu­da pretpostavljamo kauzalnost, jer sami nepresta­no doživljavamo takve promene.

125

JVreme. prostor i kauzalnost sagap_.su. metafo- rg-saznanja, s_kojima sebi tumačimo stvari. Draž i delatnost povezane: kako do toga dolazi ne znamo, niti jedinu kauzalnost ne razumemo, ali je nepo­sredno iskušavamo. Svako trpljenje izaziva činje­nje, svako činjenje trpljenje — to najopštije oseća- nje već je metafora. Opaženo mnoštvo pretpostav­lja onda već vreme i prostor, jedno za drugim i

54

jedno pokraj drugog. Jedno—pokraj—drugog u vremenu proizvodi osećaj prostora.

Osećaj* vremena dat sa osećanjem* uzroka i posledice, kao odgovor na pitanje o stepenu brzine pri različitim kauzalnostima.

Osećaj prostora tek metaforički izvesti iz ose­ćaj a vremena — ili obrnuto?

Dve kauzalnosti lokalizovane jedna pokraj dru- ge —

126

Jedini način da savladamo mnoštvo jeste da razvrstavamo, npr. ćelu jednu .skupinu akcionih na­čina nazvati »neustrašivo«. Sebi ih objašnjavamo kada ih stavimo u rubriku »neustrašivo«. Sve ob­jašnjavanje i saznavanje zapravo je samo izvesno rubriciranje. — Sada s neustrašivim skokom: mno­štvo stvari dovedeno je pod jedan šešir ako ih, u neku ruku, posmatramo kao mnogobrojne akcije jednog kvaliteta, npr. kao akcije vode, kao kod Ta- lesa. Ovde imamo prenos: jedna apstrakcija obu­hvata zajedno mnogobrojne akcije i važi kao uz­rok. Koja je apstrakcija (svojstvo) kadra da obu­hvati mnoštvo svih stvari? Kvalitet »vodenast«, »vlažan«. Ćeli svet je vlažan, dakle biti vlažan je ćeli svet. Metonimija. Lažno zaključivanje. Predikat je zamenjen s jednim zbirom predikata (definicija).

127

Logičko mišljenje, jedva upražnjavano kod Jo- nača, razvija se sasvim polako. Lažna zaključivanja

* Valja znati da su u nemačkom jeziku G cfiih l i E m - p f in d u n g semantički mnogo bliže nego što su to o seća n je i o s e ć a j u srpskom. Pa ipak, uprkos mogućnim nesporazu­mima, prevodilac se odlučio na to rešenje da -bi istakao Ničeovu upotrebu d v e reči.

55

shvatićemo tačnije kao metonimije, tj. retorički poetički.

Sve su retoričke figure (tj. suština jezika) po­grešni silogizmi. I time započinje um!

128

Vidimo najpre kako se razvija filozofiranje, kao i kako je nastao jezik, tj. nelogički.

Na to se sada nadovezuje pathos istine i istino­ljubivosti. To najpre nema ničeg zajedničkog s lo­gičkim. Kazuje samo da se nikakva svesna obmana nije potkrala. Ali, te obmane u jeziku i u filozofiji najpre su nesvesne i veoma teško dopiru do svest:. No, sa susretanjem različitih, pomoću istog pathosa ustanovljenih filozofija (ili religioznih sistema) na­stala je naročita borba. Pri susretu neprijateljskih religija svaka je tražila pomoć u tome što je drugu proglašavala za neistinitu: tako je bilo i sa sistemi­ma.

To je nekolicinu dovelo do skepse: istina je na dnu bunara! uzdisali su.

Kod Sokrata istinoljubivost spada u posed lo­gike: ona primećuje beskrajnu teškoću tačnog rub- riciranja.

129

Na tropima, ne na nesvesnim zaključcima, po­čivaju naša čulna opažanja. Slično se identifikuje pomoću 'sličnog — otkriti neku sličnost negde iz­među jedne i druge stvari jeste praproces. Sećanje živi od te delatnosti i bez prestanka radi. Zbrka je prafenomen. — I to pretpostavlja čin viđenja o- blika. Slika u oku je merodavna za naše saznava­nje, kao što je, zatim, ritam za naš sluh. Počev od oka nikada ne bismo došli do predstave vreme­

56

na, od uha — do predstave prostora. Čulu dodira odgovara osećaj kauzalnosti.

S početka, slike u oku vidimo jedino u nama, zvuk čujemo jedino u nama — odatle do prihvata- nja spoljašnjeg sveta veliki je korak. Biljka, na primer, ne oseća spoljašnji svet. Čulo dodira i, istovremeno, vidljiva slika pružaju dva jukstaponi- rana osećaj a, i ovi — budući da se uvek pojavlju­ju zajedno — bude predstavu o jednoj sprezi (po­sredstvom metafore — jer nije sve što se zajedno pojavljuje međusobno povezano).

Apstrakcija je proizvod od naj izuzetni je važno­sti. To je trajni utisak, utvrđen i učvršćen u seća- nju, koji odgovara mnogim i mnogim pojavama i koji je, stoga, naprama svakoj pojedinačnoj odveć neuklopljiv i nedovoljan.

130

Neistinitost čoveka prema sebi i prema drugo­me: pretpostavka nepoznavanje — nužna da bi eg­zistirao (sam — i u društvu). U vacuum se umeće obmana o predstavama. San. Preuzeti pojmovi (ko­ji, uprkos prirodi, vladaju kod staronemačkih sli­kara), različiti u svim vremenima. Metonimije. Na- dražaj, ne potpuno saznanje. Oko nudi oblike. Ve­zani smo za površinsko. Nagnuće ka lepom. Nedo­statak logike, ali metafore. Religije, filozofije. Po­dražavan je.

131

Podražavanje je sredstvo svake kulture, kojim se postupno izgrađuje instinkt. Svako poređenje (pramišljenje) jeste podražavanje. Vrste se obrazu­ju tako što samo slični primerci snažno podražava­ju prve, tj. podražavaju najveće i najjače uzorke. Podražavanjem se vaspitava i usađuje druga priro­da. U rasplođavanju je nesvesna reprodukcija naj-

57

primetnija, a pri tom i vaspitavanje neke druge prirode.

132

Naša čula podražavaju prirodu, pri čemu je uvek još više izoštravaju.

Podražavanje pretpostavlja primanje i onda nastavljeni prenos primljenih slika u hiljade delot- vorn'ih metafora. Ono Analogno. —

133

Koja moć tera na podražavanje? Prisvajanje nekog stranog utiska pomoću metafora. Nadražaj — zapamćena slika, povezano metaforom (zaključi­vanje po analogiji). Rezultat: sličnosti su otkrivene i oživljene. Ponovljeni nadražaj odigrava se još jed­nom povodom zapamćene slike.

Percipirani nadražaj — sada ponovljen u mno­gim metaforama, pri čemu se srodne slike priliva- ju iz različitih rubrika. Sva percepcija pogađa neko mnogostruko podražavanje nadražaj a, ali s prono­som na različita područja.

Osećani nadražaj — prenet na srodne nerve, tu ponovljen u prenosu, itd.

Ono što se dešava je prevođenje jednog na dru­ge čulne utiske: pri određenim zvucima poneku neš­to vidi ili nešto kuša. To je posve opšti fenomen.

134

Podražavanje je pro ti vs tavi j eno saznavanju po tome što saznavanje neće da dopusti da važi upravo nikakav prenos, nego hoće da održi utisak bez meta­fore i bez konsekvencija. U tu svrhu je utisak oka­menjen, zahvaćen je i obeležen pojmovima, zatim

58

usmrćen, presvučen i mumifikovan i konzervisan kao pojam.

No, nema nikakvih »doslovnih« izraza ni do­slovnog saznavanja bez metafore. Ali postoji zava­ravanje o tome, tj. vera u istinu čulnog utiska. Naj­običnije metafore, istrošene, važe sada kao istine i kao mera za najrede. Ovde jedino po sebi vlada razlika između navike i novosti, učestalosti i ret- kosti.

Saznavanje je samo rad na najdopadljivijim metaforama, dakle podražavanje koje se više ne oseća kao podražavanje. Prirodno, dakle, ono ne može da prodre do carstva istine.

Pathos nagona za istinom pretpostavlja uviđa­nje da se različiti metaforički svetovi, razjedinje­ni, međusobno bore, npr. san, laž itd. i običan i is­trošen način sagledavanja. Prvi je redi, drugi češ­ći. Tako se istrošenost bori protiv izuzetka, redo­vito protiv neobičnog. Otuda je štovanje dnevne stvarnosti pre na redu od sveta sna.

JSk), retko i neobično je dražesnije — laž se o- seća kao draž. Poezija.

135

Svi prirodni zakoni samo su relacije nekog х prema y prema z. Prirodne zakone definišemo kao relacije prema nekom x, y, z, pri čemu nam je sva­ko sa svoje strane poznato jedino kao relacije pre­ma nekom drugom x, y, z.

Sasvim strogo uzevši, saznavanje ima jedino oblik tautologije i prazno je. Svako saznanje, koje nas unapređuje, identifikovanje je neistovetnog, sličnog, tj. bitno je nelogičko.

Samo tim putem zadobivamo neki pojam i po­tom činimo kao da bi pojam »čovek« bio nešto či- njenički zasnovano, dok smo ga zapravo mi sami obrazovali ispuštanjem svih individualnih crta. Mi pretpostavljamo da priroda postupa po nekom tak­

59

vom pojmu: ali ovde su, prvo, priroda i, zatim, po­jam antropomorfni. Previđan je individualnog daje nam pojam i time počinje naše saznanje: u rubri- ciranju, u ustanovljavanju rodova. Ali, tome ne od­govara suština stvari: to je proces saznanja koji zahvata suštinu stvari. Mnoge pojedinačne crte od­ređuju nam neku stvar, ne sve: istovetnost ovih cr­ta podstiče nas da mnoge stvari podvedemo pod jedan pojam.

Bića produkujemo kao nosioce svojstava i ap­strakcije kao uzroke tih svojstava. Činjenica da nam se neko jedinstvo, drvo, na primer, pojavljuje kao mnoštvo svojstava, relacija, na dvostruki je na­čin antropomorfno: najpre, to razgraničeno jedin­stvo »drvo« ne postoji— proizvoljno je iskrojiti tako neku stvar (prema oku, prema obliku), svaka relacija, naime, nije istinska apsolutna relacija, ne­go je opet antropomorfno obojena.

136

Filozof ne traži istinu nego metamorfozu sve­ta u čoveku: on se bori za razumevanje sveta sa samosvešću. On se bori za asimilaciju: zadovoljan je ako je negde uspeo nešto da postavi antropo­morfno. Kao što astrolog vidi svet u službi pojedi­načnih individua, tako i filozof vidi svet kao čo- veka.

137

Suština definicije: olovka je duguljasto ltd. te- lo. A je B. To što je duguljasto, ovde je istovreme­no šareno. — Svojstva zadržavaju jedino relacije. Određeno telo je jednako toliko i toliko relacija. Relacije ne mogu nikada biti suština, nego jedino posledica suštine. Sintetički sud opisuje stvar pre­ma njenim posledicama, tj. suština i posledice su identifikovane, to će reći metonimija.

60

U suštini sintetičkog suda leži, dakle, metoni­mija. To znači da je on lažna jednačina. Sintetički načini zaključivanja su nelogički. Kada ih koris­timo, pretpostavljamo popularnu metafiziku, tj. onu koja učinke smatra uzrocima.

Pojam »oloVka« pomešan je sa »stvari« olovka. Ono »jeste« u sintetičkom sudu je lažno, sadrži iz- vestan prenos: dve različite sfere, između kojih nikada ne može doći do jednakosti, postavljene su jedna pored druge.

Živimo i mislimo usred samih učinaka nelo- gičkog, u ne-znanju i lažnom znanju.

138Individue su mostovi na kojima počiva posta-

janje. Svi kvaliteti su izvorno samo jednokratne akcije, zatim češće ponavljane u jednakim sluča­jevima, konačno običaji. U svakoj akciji udeo ima cela suština individuuma, a nekom običaju odgo­vara .specifični preobražaj individuuma. Do najma­nje ćelije sve je u individuumu individualno, to zna­či da sudeluje u svim iskustvima i prošlostima. Otuda mogućnost rasplođavanja.

139

Nekoliki pojmovni nizovi mogu izolovanjem postati toliko žestoki da k sebi privlače snagu dru­gih nagona. Tako, na primer, nagon saznanja.

Određena sve do nivoa ćelije, tako preparirana priroda sada se opet širi i prenosi nasledno, i raz- rasta se dotle dok, najzad, jednostrano orijentisa- na apsorpcija ne razori opštu snagu.

140

Umetnik ne gleda »ideje«: on oseća zadovolj­stvo u brojčanim odnosima.

61

Sve zadovoljstvo počiva na srazmeri, nezado­voljstvo na nesrazmeri.

Pojmovi izgrađeni prema brojevima.Lepi su intuitivni uvidi koji prikazuju dobre

brojčane odnose.Čovek nauke proračunava brojeve koji se ti­

ču prirodnih zakona, umetnik ih gleda: tamo, zako- nomernost, ovde — lepota.

To što umetnik gleda sasvim je površinsko, nikakva »ideja«! Najlakši omotač za lepe brojeve.

141

Umetničko delo se prema prirodi odnosi slič­no kao što se matematički krug odnosi prema pri­rodnom krugu.

BELEŠKE ZA PREDGOVOR

142

Posvećeno Arturu Šopenhaueru besmrtnom.— Predgovor za Šopenhauera — Ulazak u podzemlje — Mnogu sam ti crnu ovcu žrtvovao — zbog čega se ostale ovce opterećuju.

143

U ovoj knjizi se ne osvrćem na savremene znal­ce i time pobuđujem utisak kao da ih računam među ravnodušne stvari. Ali, hoće li se mirno pro­mišljati o ozbiljnim stvarima, tada se ne srne smu- ćivati otužnim prizorima. Sada nerado okrećem svoje oči prema njima da bih im rekao da mi ni­su ravnodušni, ali da bih želeo da mi takvi budu.

62

144

Pravim ogled da bi koristio onima koji zaslu­žuju da pravovremeno i ozbiljno budu uvedeni u izučavanje filozofije. Uspeo ogled ili ne, ipak od­već dobro znam da treba da bude premašen i niš­ta više ne želim, za dobro ove filozofije, nego da bude podražavana i premašena.

Takvima, s dobrim razlozima, valja savetovati da se ne prepuštaju vodstvu ma kakvih akadem­skih filozofa od zanata, nego da čitaju Platona.

Treba da se, pre svega, oduče od svakakvih ko- ještarija i postanu jednostavni i prirodni.

145

Filozofi ovoga vremena pokazali su se nedo­stojni da mene i moju knjigu smeju da računaju među svoje: jedva da je potrebno uveravanje da im i ,u ovom slučaju pružam priliku da se raza- beru hoće li ili »neće nešto da nauče, ali da se ja ne osećam sklon da im ma kako u tome 'iziđem u susret.

Ono što se sada naziva »filologija« i što na- merno označavam jedino neutralno, i ovaj put bi moglo da prenebregne moju knjigu: jer ona je mu­ške prirode i ne vredi za uškopljenike. Njima je, štaviše, bolje da ostanu sedeoi za razbojem i pre­klapaju.

146

Onima, pak, koji hoće da osete jedino učenjči­čku utoljenost, nisam ništa olakšao, jer na njih nisam, najzad, ni računao. Citati nedostaju.

63

147

U doba sedam mudraca nije se tako strogo gledalo na autorsko pravo za mudre izreke, ali je bilo važno ako bi neko prisvojio neku izreku.

148

Pisati posve bezlično i hladno.Napustiti sva »nas« i »mi« i »ja«. Ograničiti

i rečenice sa »da«*. Po mogućstvu izbegavati svaki stručni termin.

Sve treba reći koliko je god moguće određenije i odstraniti svaki termin, čak i »volja«.

149

Hteo bih da raspravim pitanje o vrednosti sa­znanja poput ledenog anđela koji prozire sve trice i kučine. Ne biti zao, ali ne biti ni blag.

UZ PLAN: »POSLEDNJI FILOZOF«

150

Prvobitna svrha filozofije je osujećena.Protiv ikoničke istoriografije.Filozofija, »bez kulture, i nauka.Izmenjeni položaj filozofije nakon Kanta. Me­

tafizika nemogućna. Samokas traci ja.

* Dafi, čisto gramatička sveza koja, u nemačkom jezi­ku, označava atributivne i umetnute rečenice. Bez sadr­žaja, ona ukazuje prvenstveno na sintaksičke odnose.

64

Tragička rezignacija, kraj filozofije. Jedino je umetnost kadra da nas spase.

1. Izlišni filozofi.2. Istina i iluzija.3. Iluzija i kultura.4. Poslednji filozof.

Metoda filozofa, da bismo stigli do konca, sa­stoji se u rubriciranju.

Nelogički nagon.Istinoljubivost i metafora.

Zadatak grčke filozofije: sputavanje. Barbarizujući učinak saznanja.Život u iluziji.

Pbčev od Kanta filozofija mrtva.Sopenhauer pojednostavijivač uklanja shola-

stiku.Nauka i kultura. Suprotnosti.Zadatak umetnosti.Put je vaspitavanje.Na filozofiji je da proizvodi tragičku oskudicu.

Novovekovna filozofija, nenaivna, sholastička, pretrpana obrascima.

Sopenhauer pojednostavljivao.Ne dozvoljavamo više raspevanost u pojmo­

vima. Jedino u umetničkom delu.

Protivotrov za nauku? Gde?Kultura kao protivotrov. Da bi na njega nauka

bila osetljiva, moramo poznavati njene nedostatke. Tragička rezignacija. Bog zna šta će još biti s kul­turom! Ona počinje odostrag.

5 Knjiga o filozofu

FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE

(proleće 1873. godine)

I I

151.

Plan. Sta je filozof?Kakav je odnos filozofa prema kulturi? Naročito prema tragičkoj kulturi?

Priprema. Kada iščezavaju delà? Izvori, a) za život, b) za dogme.Hronologija. Potvrđena sistemima.

Glavni deo. Filozofi u tekstu i ekskursima. Zaključak. Položaj filozofije u odnosu na kul­

turu.

152.

Sta je filozof?1. S one strane nauka: dematerijalizovati.2. S ove strane religija: demistifikovati bogove,

razmađijati.3. Tipovi: kult intelekta.4. Antropomorfni prenosi.Šta je sada na filozofiji da učini?1. Nemogućnost metafizike.2. Mogućnost stvari po sebi. S one strane

nauka.3. Nauka kao spašavanje pred čudom.4. Filozofija protiv dogmatizma nauke.5. Ali samo u službi jedne kulture.6. Sopenhauerovo pojednostavljivanje.

6 6

7. Njegova popularna i umetnički moguća me­tafizika. Rezultati očekivani od filozofije su obrnuti.

8. Protiv opšteg obrazovanja.

153

Filozofija nema ništa opšte: tek je nauka, tek umetnost.

Empedokle i Anaksagora: prvi hoće magiju, drugi prosvetljenje, prvi je protiv posvetovljivanja, drugi za.

Pitagorejci i Demokrit: stroga nauka o prirodi.Sokrat i danas nužni skepticizam.Heraklit: apsolutni ideal, sve je privid i igra.Parmenid: put ka dijalektici i naučni organon.Jedini spokojan jeste Heraklit.Tales želi da dopre do nauke, i Anaksagora,

Demokrit, Permenidov organon, Sokrat. Anaksi- mandar se opet od nje udaljava, kao i Empedokle, Pitagora.

154

1. Suštinsko nesavršenstvo stvari: konsekvencije neke religije, i to bilo opti­mističke bilo pesimističke. konsekvencije kulture,konsekvencije nauka.

2. Egzistencija zaštitnih sredstava koja se iz- vesno vreme bore. K tome pripada filozofi­ja, po sebi apsolutno ne aktuelna. Obojena i ispunjena prema vremenu.

3. Stara grčka filozofija protiv mita a za na­uku, delimično protiv posvetovljenja.

U tragičkom razdoblju: saglasni, Pitagora, Em­pedokle, Anaksimandar; apolonski protivan, Herak­lit; raskidajući sa svakom umetnošću, Parmenid.

5* 67

155

I. Uvod. Sta može da uradi filozof u onome što se tiče kulture njegovog naroda.

On izgleda kaoa) ravnodušni samotnik,b) učitelj sa sto najspiritualnijih i najapstrakt­

nijih glava,c) ili neprijateljski razarač narodne kulture.Pod b) delovanje je samo posredno, ali prisut­

no, kao i kod c).Pod a) dešava se da usled nesvrhovnosti pri­

rode on ostane samotnik. Međutim, njegovo delo ostaje za kasnija vremena. Ipak se zapravo pitamo da li je on bio nužan za svoje vreme.

Ima li on neki nužni odnos s narodom, postoji li teleologija filozofa?

Prilikom odgovaranja mora se znati šta se na­ziva »njegovo vreme«: to može biti neko malo ili neko izuzetno veliko vreme.

Glavni stav: on ne može da stvori nikakvu kul­turu,ali može da je pripremi, da odstrani | uvek okove, ili da je ublaži i tako očuva, } samo ili da je razori. I poričući

Nikada neki filozof, svojim pozitivnim stra­nama nije povukao narod za sobom. Jer on živi u kultu intelekta.

Prema svim pozitivnim stranama neke kulture, religije, njegov stav je raskidajući, razarajući (čak i kada pokušava da zasniva).

On je najkorisniji kada ima mnogo toga za razaranje, u vremenima haosa i izopačenosti.

Svaka kultura u cvatu teži za tim da filozofa učini nepotrebnim (ili da ga potpuno izo'luje). Izo- lovanje ili zakržl javan je može se objasniti na dva načina:

a) nesvrhovnošću prirode (onda ako je potre­ban);

6 8

b) nesvrhovnom predostrožnošću prirode (on­da ako je nepotreban).

II. Njegovi razarački i potkresujući učinci — na šta?

III. Sada — pošto nema kulture, šta on ima da pripremi (razori)?

IV. Napadi na filozofiju.V. Zakržljali filozofi.Oboje je posledica nesvrhovnosti /neprimere-

nosti sredstava cilju/ prirode, koja uništava mnogo­brojne klice, ali je ipak podstakla par velikih: Kant i Š'openhauer.

VI. Kant i Šopenhauer. Od jednog do drugog, korak prema slobodnijoj kulturi.

Sopenhauerova teologija s obzirom na kultu­ru u nastajanju.

Njegova dvostruka pozitivna filozofija (nedo­staje živa središna klica) — sukob samo za one koji nemaju više nade. Kako će nadolazeća kultura nad­mašiti taj sukob.

156

Vrednost filozofije:Čišćenje od svih zbrkanih i praznovernih pred­

stava. Protiv dogmatizma nauka.Dokle je nauka, ona je pročišćavajuća i pro-

svetljujuća, dokle je anti-naučna religiozno je mrač- njačka.

Odstranjivanje učenja o duši i racionalne teo­logije.

Dokazivanje apsolutno antropomorfnog.Protiv čvrstog važenja etičkih pojmova.Protiv mržnje prema telu.Štete od filozofije:Rastakanje instinkata,

kultura, moralnosti.

Specijalni posao filozofije za sadašnje vreme.

69

Nedostatak popularne etike.Nedostatak osećanja važnosti saznavanja i iz­

bora.Površnost u razmatranju crkve, države i dru­

štva.Gnev prema povesti.Govorenje o umetnosti i nedostatak kulture.

157

Sve što je opšte važeće u nekoj nauci postalo je slučajno i potpuno nedostaje.

Izučavanje jezika, bez učenja o stilu i retori­ke.

Indološke studije, bez filozofije.Klasična antika, uči se bez veze s njenim prak­

tičnim pregnućima.Nauka o prirodi, bez one lekovitosti i spokoja

koje je Gete u njoj nalazio.Povest, bez ponesenosti.Ukratko, sve nauke bez njihove praktične pri-

mene: dakle, drukčije upražnjavane nego što su ih upražnjavali istinski ljudi kulture. Nauka uzeta kao zarađivanje kruha!

Filozofiju praktikujete s mladićima bez isku­stva: vaši stari se okreću prema povesti. Nemate čak ni popularnu filozofiju, ali zato naprotiv drži­te sramno jednoobrazna popularna predavanja. Univerziteti daju studentima nagradne zadatke, o Šopenhaueru! Popularna beseda o Šopenhaueru! To je već bez svakog dostojanstva!

Kako je nauka mogla postati ono što je sada, mogućno je objasniti jedino razvojem religije.

158

Ako su nenormalni, imaju Li oni onda išta s narodom? Otuda ne važi: narodu su potrebne ab­normalnosti, čak i ako one nisu zbog njega tu.

70

Umetničko delo nas snabdeva dokazQm za to: stvaralac je onaj koji ga razume i, uprkos tome, ono je jednom stranom okrenuto publici.

Želimo da upoznamo onu stranu filozofa ko­jom se on okreće prema narodu a ne da rasprav­ljamo o njegovoj čudesnoj prirodi (dakle pravi cilj je pitanje zašto?). Gledano iz našeg vremena, ovu stranu je sada teško spoznati: jer ne raspola­žemo takvim narodnim jedinstvom kulture. Stoga, Grci.

159

Filozofija ne za narod, dakle ne osnova kultu­re, već jedino oruđe kulture.

a) Protiv dogmatizma nauka;b) protiv slikovne zbrke mitskih religija u ok­

rilju prirode;c) protiv etičke zbrke izazvane religijama.Tom je njenom cilju primerena njena bit.<a) 1. uverena u prisustvo antropomorfnoga,

skeptična je;2. ima izbora i veličinu;3. preleouoi predstavu o jedinstvu;

b) je zdravo tumačenje i jednostavno prihva- tanje prirode; jeste dokaz;

c) razara verovanje u nesalomivost takvih za­kona.

Njena bespomoćnost bez kulture, oličena u sa­dašnjosti.

160

Filozof kao iscelitelj kulture.Za uvođenje u celinu: opis sedmog stoleća:

pripremanje kulture, protivs tavi janje nagona; is­točnjačko. Centralizacija obrazovanja počev od Ho­mera.

71

Govorim o predplatonovcima, jer s Platonom počinje otvoreno neprijateljstvo protiv kulture, ne­gacija. Ali hoću da znam kako se prema jednoj prisutnoj ili nastajućoj kulturi ponaša filozofija koja nije neprijateljica: tu je filozof trovač kulture.

Filozofija i narod.— Nijedan od velikih grčkih filozofa ne povlači narod za sobom: na tome je najvećma radio Empedokle (zatim Pitagora), ali ne i sa čistom filozofijom, nego s mitskim pogo­nom iste. Drugi su se unapred ograđivali od naro­da (Heraklit). Ostali za publiku imaju jedan sas­vim elitni krug obrazovanih. Kod Sokrata je naj­uočljivija demokratsko-demagoška težnja: posledi- ca toga je ustanovljavanje sekti, dakle jedan pro- tivdokaz. Ono što nisu uspeli da ostvare takvi fi­lozofi, kako će uspeti manji? Utemeljiti narodnu kulturu nije mogućno na filozofiji. U odnosu na neku kulturu, tako, filozofija nikad ne može da ima fundamentalno, nego uvek samo uzgredno značenje. Koje je to značenje?

Sputavanje mitskog: ojačavanje smisla za isti­nu nasuprot slobodnog maštarenje. Vis veritatis ili jačanje čistog saznavanja (Tales, Demokrit, Par- menid).

Sputavanje nagona za znanjem: ili ojačavanje mitsko-mističkog, umetničkog (Heraklit, Empedok­le, Anaksimandar). Zakonitost veličine.

Uništavanje kruto dogmatskog:a) u religiji;b) u moralnosti;c) u nauci.Skeptički tok.Svaka snaga (religija, mit, nagon za znanjem)

ima, kada je prekomerna, barbarizujuće, nemoral­ne i zaglupljujuće učinke, kao što ih ima i stroga dominacija (Sokrat).

Uništavanje slepog posvetovljenja (zamena re­ligije) (Anaksagora, Perikle). Mistički tok.

72

Rezultat: ona ne može da stvori ikakvu kul­turu;ali može da je pripremi; ili da je održava; ili da je umeri.

Za nas: Filozof je, dakle, vrhovni sud škole. Priprema genija: jer nemamo nikakvu kulturu. Iz određenja simptoma vremena kao zadatak za školu proizlazi:

1. Uništavanje posvetovljenja (nedostatak po­pularne filozofije);

2. sputavanje barbarizujućih učinaka nagona za znanjem (uzdržavajući se pri tome od paukoli- kosti same filozofije).

Protiv »ikoničke« povesti.Protiv »marljivih« naučnika.

Kultura može da potekne uvek samo iz obje- dinjujućeg značenja umetnosti ili nekog umetnič- kog delà. I protiv svoje volje, filozofija će pripre­mati pjeno univerzalno razmatranje.

I I I

S AZNA JNOTEORIJ SKI UVOD O ISTINI I LAŽI

U IZVANMORALNOM SMISLU

(leto 1873. godine)

1

U nekom zabačenom uglu vaseljene razasute među mnogobrojnim sjajnim sunčanim sistemima postojala je jednom zvezda na kojoj su dosetljive životinje izumele saznavanje. Bio je to najoholiji i najlažljiviji minut »svetske povesti«, ali bio je to ipak samo jedan minut. Jedva je minulo nekoliko dahova prirode i zvezda je utrnula: dosetljive ži­votinje morale su da uginu. — Takvu je basnu ne­ko mogao da izmisli, ne uspevši ipak da ilustruje koliko je jadan, pun senki i prolazan, koliko je besciljan i proizvoljan ljudski intelekt u okrilju prirode. Postojale su večnosti u kojima ga nije bi­lo; pa ako je opet s njim svršeno — ništa se neće desiti. Jer, za taj intelekt ne postoji neka daleko­sežnija misija koja bi premašivala ljudski život. On je samo ljudski i jedino ga njegov posednik i pro­izvođač uzima tako patetično kao da se stožeri sve­ta okreću u njemu. Ali, ako bismo mogli da se spo- razumevamo s mušicom, zapazili bismo da i ona sa istim pathosom leti kroz vazduh, zamišljajući da u sebi nosi pomično središte ovoga sveta. Nema ni­čeg toliko beznačajnog i neznatnog u prirodi što se ne bi, prožeto malim dahom te snage saznavanja, odmah naduvalo poput mešine; i kao što svaki no­sač želi da ima svog poštovaoca, tako i najponos­niji čovek, filozof, misli da su sa svih strana na njegovo delanje i mišljenje durbinski uperene oči vaseljene.

74

Značajno je da do tog stanja dovodi intelekt, i to on, koji je ipak zapravo bio dat samo kao po­moćno sredstvo najnesrećnijim, najistančanijim, najprolaznijim bićima da bi se makar minut ob- držala, intelekt bez kojeg bi kao oslonac ona ima­la sve razloge da se spašavaju brzo poput Lesingo- vog sina. Ta oholost, vezana za saznavanje i čuv­stvovanje, opsenjujući oblak koji pokriva ljudske oči i čula, obmanjuje ih o vrednosti egzistencije time što u sebi nosi najlaskaviju ocenu o samom saznavanju. Njen najopštiji učinak je iluzija — ali i najposebniji učinci nose u sebi nešto od istog karaktera.

Kao sredstvo održanja individuuma, svoje glav­ne snage intelekt razvija u prerušavanju, jer je to sredstvo pomoću kojeg se održavaju slabiji, manje krepki pojedinci kojima nije dato da borbu za op­stanak vode rogovima ili oštrim čeljustima kao u grabljivih zveri. Kod čoveka je ta umešnost preru- šavanja dovedena do savršenstva: ovde su varlji- vost, .pritvorstvo, laž i obmana, ogovaranje, nadu- vanost, život u lažnom sjaju, maskiranost, prikriva­nje iza konvencija, pozorišna igra pred drugima i pred sobom, ukratko neprestano obmanjivanje zbog jednog taštog plamena, tako pravilo i zakon da gotovo nema ničeg neshvatljivijeg od uskrsnuća među ljudima časnog i čistog nagona za istinom. Oni su duboko uronjeni u iluzije i snovne slike, njihovo oko klizi samo po površini stvari i vidi »forme«, njihov osećaj nigde ne dovodi do istine, nego se jedino zadovoljava da primi draži i, kao svirajući po dirkama, igra na leđima stvari. Sem toga, čovek se noću, čitav život, prepušta varlji- vosti snova, pri čemu njegovo moralno osećanje ni ne pokušava da to spreči: dok bi trebalo da po­stoje ljudi koji su snažnom voljom odstranili to hrkanje. Šta zapravo zna čovek o sebi? Da li je u-opšte sposoban i da samo jednom sebe potpuno sagleda, kao u nekom osvetljenom izlogu? Ne pre- ćutkuje li mu priroda većinu od svega, čak i o

75

njegovom telu, da bi ga zadržala podalje od kri- vudavog spleta njegovih creva, brzog strujanja kr­vi, upredenih drhtaja mišića, i zatočila u gordu op- senarsku svest? Ona je bacila ključ: i jaoj kobnoj znatiželji koja bi jednom htela da kroz neku pukoti­nu pogleda izvan sobe svesti i koja sada naslućuje da na nemilosrdnom, gramzivom, nezasitom, ubilač­kom počiva čovek u ravnodušnosti svoga neznanja, privezan za san kao da je na leđima tigra. Pri tak­vom rasporedu, u ćelom svetu, otkuda bi bilo na­gona za istinom!

Suočen s drugim pojedincima, u meri u kojoj želi da se održi, pojedinac se u prirodnom stanju stvari intelektom najvećma koristi samo za preru- šavanje. Ali, zbog toga što želi, istovremeno iz nuž­de i dosade, da opstoji društveno i u mnoštvu, čo- veku je potrebno da zaključi mir i, u skladu s tim, traži da iz njegovog sveta budu isključeni bar naj­grublji vidovi bellum omnium contra omnes. Ovo zaključivanje mira nosi nešto sa sobom što nali­kuje na prvi korak u primicanju nagonu za isti­nom. Sada je, naime, utvrđeno šta ubuduće treba da bude »istina«, to jest izumljena je jednoobrazno važeća i obavezna oznaka stvari, te zakonomernost jezika nudi i prve zakone istine: jer, ovde se prvi put pojavljuje kontrast istine i laži. Lažljivac se koristi važećim oznakama, recima, da bi ne­stvarno učinio da izgleda kao stvarno. Na primer, on veli »bogat sam« dok bi za njegovo stanje tač- na oznaka bila zapravo »siromašan«. On zloupo­trebljava čvrste konvencije pomoću proizvoljnih zamena ili čak obrtanja imena. Ako on to radi na štetočinski i koristoljubivi način, društvo će mu uskratiti poverenje i isključiti ga iz sebe. Ljude pri tome ne pogađa toliko činjenica da su preva­reni koliko činjenica da su prevarom oštećeni. Na ovom stupnju, u stvari, oni ne mrze varku, nego rđave, mrske posledice izvesne vrste varki. U isto takvom ograničenom smislu čovek želi samo istinu: on žudi za prijatnim, životonosnim posledicama

76

istine. Naprotiv, prema čistom besposledičnom sa­znanju je ravnodušan, čak je neprijateljski raspo­ložen prema možda štetnim i razornim istinama. A osim toga: šta se tada zbiva sa onim konvenci­jama jezika? Da li su one možda svedočanstva sa­znanja, čula istine? Poklapaju li se oznake i stva­ri? Da li je jezik adekvatan izraz svih realiteta?

Samo zahvaljujući svojoj zaboravnosti čovek može ludo poverovati da poseduje neku »istinu« u upravo označenom stepenu. Ako on neće da se zadovolji sa istinom u obliku tautologije, to jest s praznim ljuskama, on će večno uzimati iluzije za istine. Šta je reč? Zvučni prikaz nervnog nadražaja. Ali, zaključivati s nervnog nadražaja na neki uzrok koji nam je spoljašan, to je već rezultat lažne i neopravdane primene načela razloga. Kako bismo smeli, ako bi jedino istina u genezi jezika bila od­lučujuća, i jedino stanovište izvesnosti u oznakama bilo odlučujuće, kako bismo dakle smeli reći: ka­men je tvrd, kao da nam je »tvrdo« poznato i druk­čije a ne samo kao sasvim subjektivan nadražaj! Stvari delimo prema rodu: drvo /der Baum/ označa­vamo kao muško, biljku /die Pflanze/ ‘kao žensko Kakvi proizvoljni prenosi! Kako smo samo nadaleko prele teli kanon izvesnosti! Govorimo o nekoj »zmi­ji«*: oznaka zahvata samo vijuganje* i mogla bi, dakle, da se pripiše i crvu. Kakva proizvoljna razgra­ničenja! Kakva proizvoljna povlašćivanja tek ovog tek onog svojstva neke stvari! Stavljeni jedan kraj drugog, različiti jezici pokazuju da se preko reci ni­kada ne dospeva do istine ni do adekvatnog izra­za, jer inače ne bi ni bilo toliko jezika. »Stvar po sebi« (bila bi to upravo čista besposledična istina), čak i za oblikovaoca jezika, potpuno je nedokuči­va i ne zaslužuje napor koji iziskuje. On označava jedino sprege stvari s ljudima i za njihovo izraža­vanje ispomaže se najsmelijim metaforama. Nerv- ni nadražaj najpre preneti u sliku! Prva metafora. Slika se potom iznova uobličava u glas! Druga me-

* Schlange, Sichwinden.

77

lafora. I svaki put potpuni skok iz jedne, usred ko­je je, u sasvim drugu i novu sferu. Možemo da za­mislimo čoveka koji je sasvim gluv i koji nikada nije čuo neki ton ili muziku: kao što se on, prime- rice, čudi Hladnijevim zvučnim figurama u pesku* dok otkriva da su one prouzročene podrhtavanjem strune, prisežući zatim da zna šta ljudi nazivaju »zvukom«, tako je i sa nama svima kada je u pi­tanju jezik. Verujemo da znamo nešto o samim stvarima govorimo li o drveću, bojama, snegu i cveću, a ipak ne posedujemo ništa sem metafora stvari, koje čak ni ne odgovaraju izvornim sušta- stvima. Kao što je sa zvukom u peščanoj figuri, tako se zagonetno X stvari po sebi jednom uzima kao nervni nadražaj, zatim kao slika, konačno kao glasovna artikulacija. U svakom slučaju, dakle, to se logično ne događa prilikom nastanka jezika, i sva građa — u kojoj i sa kojom radi i gradi čovek istine, istraživač, filozof — ako već ne potiče sa čar­daka ni na nebu ni na zemlji svakako nam ne do­lazi iz biti stvari.

Pomislimo posebno još na obrazovanje pojmo­va. Svaka reč postaje odmah pojam time što ona zapravo ne treba da služi za neponovljivi, sasvim individualizovani pradoživljaj, kojem zahvaljuje svoj nastanak, kao što je slučaj sa sećanjem, nego ie tu istovremeno za mnogobrojne, više ili manje slične doživljaje, to jest, strogo uzeto, nikada isto- vetne, dakle mora da odgovara samo različitim slučaj evima.^Svaki pojam nastaje pois to veći vanj em neistovetnog. Tako je izvesno da neki list nikada nije sasvim isti sa nekim drugim, izvesno je da je pojam list bio obrazovan zahvaljujući slobodnom ispuštanju individualnih razlika, zaboravu specifič­nih obeležja, i kao takav pobuđuje predstavu kao da u prirodi, mimo lišća, postoji »list« poput pra- oblika prema kojem je sve lišće satkano, iscrtano, opsečeno, obojeno, namreškano, naslikano, ali ne­

Videti objašnjenje dato su p r a .

78

ukim rukama tako da nijedan primerak nije ispao tačno i verodostojno po prilici praoblika. Nekog čoveka nazivamo »časnim«; zašto je on danas de- lao časno? — pitamo. Obično odgovaramo: zbog nje­gove časnosti. Čast! To opet znači: list je uzrok lišća. Apsolutno ništa ne znamo o suštinskoj odli­ci koju nazivamo »čast«, ali zato znamo za mnogo­brojne individualizovane, stoga neistovetne postup­ke koje izjednačavamo i sada ih označavamo kao časne postupke; konačno, počev od njih, formuli- šemo jednu quaîitas occulta sa imenom: »čast«. Previd individualnog i stvarnog isporučuje nam po­jam, kao što nam daje i oblik tamo gde priroda, naprotiv, ne zna ni za kakve oblike i pojmove, dak­le ni za vrste, nego jedino za ono nama nepristu­pačno i neodredivo X. Jer i naše protivstavljanje individuuma i vrste također je antropomorfno i ne potiče iz biti stvari, čak i ako se ne usudimo reći da joj ono ne odgovara: bila bi to, naime, dogmat­ska tvrdnja i kao takva, baš kao i njena suprot­nost, nedokaziva.

Šta je, dakle, istina? Pokretno mnoštvo meta­fora, metonimija, antropomorfizama, ukratko zbir ljudskih veza koje su poetski i retorski bile uzne­sene, prenesene, ukrašene, i koje nakon duge upo­trebe, učvršćene, kanonizovane i obavezne, naliku­ju na neki narod: istine su iluzije za koje smo za­boravili šta su, metafore, pohabane i sa izgubljenom čulnom snagom, novčići čiji je otisak istrven i sa­da se mogu jedino promatrati ne više kao novčići nego kao puki metal.

Još uvek ne znamo otkuda potiče nagon za is­tinom: jer, do sada smo slušali jedino o obavezi koju uspostavlja društvo da bi opstajalo — istinski \biti, to znači upotrebljavati islužene metafore. Re­čeno, dakle, jezikom morala: slušali smo jedino o obavezi da se laže prema utvrđenoj konvenciji, da se laže prema društvenim pravilima i u stilu koji je obavezan za sve. Čovek, svakako, čak zaborav­

79

lja da tako stvari stoje s njim; on laže, dakle, ne- svesno na pomenuti način i prema stoletnim običa­jim a— i upravo zahvaljujući toj nesvesnosti, tom zaboravu, dospeva on do osećaja za istinu. Na tom osećaju, koji ga obavezuje da neku stvar označi kao »crvenu«, drugu kao »hladnu«, treću kao »ne- mu«, razrasta se moralna težnja prema istini: na­suprot lažovu, kome niko ne veruje, koga svi is­ključuju, čovek sebi dočarava šta je u istini časno, poverljivo i korisno. Kao »umno« biće, on svoje delovanje sada predaje vladavini apstrakcija i više se ne žali da je obuzet telesnim utiscima, intuici­jama. On poopštava sve te utiske u bezbojne, hlad­ne pojmove da bi za njih vezao tok svoga života i delanja. Sve što razlikuje čoveka od životinje zavi­si od te sposobnosti da se intuitivne metafore pre- metnu u shemu, dakle da se neka slika rastvori u pojmu. U području tih shema moguće je nešto što nikada nije moglo da uspe među prvim intuitiv­nim utiscima: izgraditi piramidalni poredak prema kastama i stupnjevima, stvoriti novi svet zakona, povlastica, podređivanja, razgraničenja, svet koji se od sada protivstavlja drukčijem, intuitivnom sve­tu prvih utisaka, svet koji bi bio čvršći, opštiji, poznatiji, ljudskiji i otuda regulativan i impera­tivan. Dok je svaka metafora iz intuicije individual­na i bez sebi slične, te stoga uvek zna da izmakne svakom rubriciranju, veliko pojmovno zdanje poka­zuje strogu pravilnost nekog rimskog kolumbari- juma i u logiku udahnjuje onu strogost i hladno­ću koja je svojstvena matematici. Ko je prožet o- vom hladnoćom, jedva će poverovati da je i pojam, okoštao i osmougaon poput kocke, i zamenjiv kao ona, preostao tek samo kao talog* neke metafore, te da je iluzija umetničkog prenosa nervnog nadra- žaja u slike, ako ne majka, ipak baba svakog poj­ma. U toj pojmovnoj igri s kockama, »istina« zna­či korišćenje svake kocke prema njenoj oznaci,

* Residuum.

80

tačno brojanje tačaka na njoj, obrazovanje tačnih rubrika i nikada se ne ogrešiti o red kasti i niz i rang klasa. Kao što su Rimljani i Etrurci pode- lili nebo po strogim matematičkim linijama i u ta­ko razgraničen prostor — kao u templum — spremi­li boga, tako svaki narod ima iznad sebe slično, matematički izdeljeno pojmovno nebo i od tada, odzivajući se zahtevima istine, razume da svaki pojmovni bog može da bude tražen samo u njego­voj sferi. Tu se treba doista diviti čoveku kao moć­nom graditeljskom geniju koji je uspeo da na po­mičnim osnovama i na nekoj vrsti tekuće vode po­digne beskrajno složenu katedralu pojma. Svakako, da bi na takvim osnovama našlo oslonac, to zda­nje mora da bude načinjeno kao od paukovih niti, toliko utančano da se prenosi s vala na val, toliko čvrsto da ga ne bi mogao srušiti svaki dašak vet- ra. Po svom graditeljskom geniju, čovek daleko nadmašuje pčelu. Pčela gradi od voska koji sakup­lja u prirodi, čovek pak od daleko lomnije građe pojmova, koju tek mora da isfabrikuje iz sebe. Zbog toga je on čak više nego za divljenje, ali ne zbog njegovog nagona za istinom, za čistim sazna­vanjem. Ako neko sakrije jednu stvar iza grma, traži je i nalazi upravo tamo, zbog tog traženja i nalaženja ipak ne zaslužuje neku posebnu hvalu. Međutim, tako stoji sa traženjem i nalaženjem »is­tine« unutar područja uma. Ako zadam definiciju sisara i onda izjavim, pošto sam promotrio jednu kamilu: »to je sisar«, time sam doduše obeloda- nio jednu istinu, ali sa ograničenom vrednošću, ho­ću da kažem da bi ta istina bila potpuno antropo- morfna i ne bi sadržavala nijednu tačku »istinitu po sebi«, stvarnu i opštevažeću, bez obzira na čo- veka. Tragalac za takvim istinama istražuje, u stva­ri, samo preobražaj sveta u ljudima. On teži za ra- zumevanjem sveta kao čovekolike stvari i, u naj­boljem slučaju, dospeva do osećanja izvesne asi­milacije. Nalik astrologu koji posmatra zvezde u službi čoveka i u vezi s njegovom srećom i tugom,

6 Knjiga o filozofu 81

takav istraživač posmatra ceo svet kao da je vezan za ljude, kao beskrajno izlomljen odjek prvobitnog zvuka, čovekovog, kao umnogostručeni odraz pra- slike, čovekove. Njegov postupak svodi se na uzi­manje čoveka kao mere svih stvari. Ali, pri tome, on polazi od zablude kada veruje da su te stvari neposredno pred njim kao čisti objekti. Zaborav­lja, dakle, izvorne metafore intuicije kao metafore i uzima ih kao same stvari.

Samo zaboravom tog primitivnog sveta meta­fora, samo očvršćavanjem i ukrućivanjem užarene i tečne izvorne mase slika koja izvire iz iskonske sposobnosti ljudske uobrazilje, samo nesavladivom verom da je ovo sunce, ovaj prozor, ovaj sto isti­na po sebi, ukratko samo time što se čovek zabo­ravlja kao subjekt, i to kao umetničko-stvaralački subjekt, živi on s nekim spokojem, sigurnošću i konsekvencijom: ako bi ma i za tren mogao da izi­đe izvan tamničkih zidova te vere, namah bi bilo svršeno s njegovom »samosvešću«. Napora ga već košta da prizna da insekt ili ptica opažaju sasvim drugi svet nego čovek, i da je pitanje koie je od ta dva opažanja sveta tačnije potpuno besmisleno, po­što odgovor pretpostavlja merilo tačnog ovažania, merilo kojeg zapravo nema. Ali, uglavnom mi izgle­da da bi »tačno opažanje« značilo: adekvatan iz­raz nekog obiekta u subjektu, što je opet protiv- nrečna nesuvislost, jer između dve apsolutno razli­čite sfere, kao što su subjekt i objekt, ne posto i i nikakva kauzalnost, tačnost, nikakav izraz, već u najboljem slučaju estetski odnos, hoću reći iedan nagoveštavajući prenos, mucavi prevod u neki sas­vim strani iezik — ali za tako šta bila bi, u svakom slučain, potrebna iedna posreduiuća sfera i snaga, maštalački i otkrivalački slobodna. Reč »pojava« prožeta je mnogim zavodljivostima, i stoga je što mogu više izbegavam: jer neistinito je da s° tina stvari pojavljuje u empirijskom svetu. Slikar kome nedostaju ruke i koji bi pesmom hteo da izrazi sliku koja mu je pred očima sve nepobitni-

82

je će otkrivati, zahvaljujući toj zameni sfera, da empirijski svet ne otkriva suštinu stvari. Čak ni sprega nervnog nadražaja s proizvedenom slikom nije po sebi ništa nužno. Ali, kada je ta ista slika reprodukovana milion puta i nasleđivana kroz mno­ga pokolenja, najzad ako se pojavljuje u ćelom čovečanstvu svaki put istim povodom, tada ona dobij a, konačno, isto značenje za čoveka kao da je jedina, nužna slika i kao da je ta sprega izvor­nog nervnog nadražaja sa proizvedenom slikom strogo kauzalna. To je poput sna koji se večnim ponavljanjem oseća i prosuđuje posve kao zbilja. No, očvršćavanje i ukrućivanje neke metafore ne daje apsolutno nikakvo jamstvo za neminovnost i isključivo povlašćivanje te metafore.

Izvesno je da je svaki čovek, koji se srodio s takvim razmatranjima, osetio duboko nepovere- nje prema idealizmu te vrste svaki put kada mu je bila data prilika da se veoma jasno uveri u več- nu konsekvenciju, svudaprisutnost i izvesnost pri­rodnih zakona. I zaključio je: dokle god prodrli u visinu teleskopskog i dubinu mikroskopskog sve­ta, sve je ovde tako sigurno, izgrađeno, beskrajno, zakonomerno i bez pukotina; nauka će večno ima­ti sa uspehom da kopa u ovim bunarima, i sve što se bude našlo zglašavaće se i neće međusobno pro- tivurečiti. Koliko malo to nalikuje nekom proizvo­du uobrazilje, jer ako bi takvo bilo — negde bi ipak moralo da dopusti odgonetanje privida i nestvar- nosti. Protiv toga valja reći: ako bismo, svaki zr sebe, imali raznovrsnu čulnu senzaciju, mi sami bismo mogli svet da opažamo tek kao ptica, tek kao crv, tek kao biljka, ili ako bi neko među nama video jedan isti nadražaj kao crven, drugi kao plav, a treći ga čuo čak kao zvuk, niko onda ne bi govorio o zakonitosti prirode, nego bi je jedino poimao kao izuzetno subjektivnu tvorevinu. Zatim, šta je uopšte za nas neki prirodni zakon? On nam nije poznat po sebi, nego jedino po svojim učincima, to jest po svojim relacijama s drugim prirodnim

6* 83

zakonima, koji su nam 'opet poznati samo kao zbi­rovi relacija. Sve te relacije, dakle, ukazuju uvek iznova samo jedna na drugu, a po njihovoj sušti­ni ostaju nam posve nerazumljive; jedino nam je stvarno poznato ono što sami u njih unosimo, vre- me, prostor, znači brojčani i odnosi uzastopnosti. Ali, sve što je čudesno i čemu se upravo čudimo u prirodnim zakonima, ono što zahteva naše ob­jašnjenje i moglo bi da podstakne nepoverenje pre­ma idealizmu, počiva upravo i jedino u samoj ma­tematičkoj strogosti i neprikosnovenosti predstava o vremenu i prostoru. Te predstave, pak, proizvo­dimo u nama i iz nas s nužnošću kojom pauk ple­te svoju mrežu; ako smo prisiljeni da sve stvari poimamo samo u tim oblicima, onda više nije čud­no što u svim stvarima poimamo zapravo samo te oblike, jer svi oni moraju u sebi da nose zakone broja, a broj je upravo ono najneobičnije u stva­rima. Sva zakonomernost koja nam toliko impo- nuje u putanji zvezda i hemijskom procesu, u stva­ri se podudara sa onim svojstvima koje sami uno­simo u stvari, te tako zapravo sami sebi imponu- jemo. Iz toga, svakako, ishodi da ono umetničko obrazovanje metafora s kojim u nama započinje svaki osećaj pretpostavlja već te oblike, ispunjava se dakle u njima. Samo počev od očvršćivanja tih praoblika objašnjiva je mogućnost prema kojoj se može opet iz samih metafora konstituisati neko pojmovno zdanje. Ono je, naime, podražavanje vre­menskih, prostornih i brojčanih odnosa na tlu me­tafora.

2

Na pojmovnom zdanju izvorno radi, kao što smo videli, jezik, a kasnije nauka. Kao što pčela istovremeno gradi saće i to saće ispunjava medom, tako i nauka bez zastoja radi na tom velikom ko- lumbarijumu pojmova, grobnici intuicija, i dogra­đuje sve novije i više spratove, podupire, čisti, ob-

84

navija staro saće, osobito se trudeći da svoju gra­đevinu nakrca do čuđovišnosti i u njoj uredno raz- mesti ceo empirijski, to jest antropomorfni svet. Ako već delatni čovek vezuje svoj život za um i nje­gove pojmove, da ne bi bio otplavljen i sebe iz­gubio, onda i istraživač svoju kolibu diže uz samu kulu nauke, da bi mu ona pomogla u njegovim is­traživanjima i pružila mu zaštitu iza njenih bede­ma. A zaštita mu je potrebna, jer postoje strašne moći koje se neprestano na njega okomljuju i ko­je naučnoj »istini« protivstavljaju »istine« sasvim drukčije prirode i s najraznovrsnijim zaštitnim zna­cima.

Nagon da se obrazuju metafore, taj fundamen­talni nagon čovekov koji se nijednog trenutka ne može zanemariti, jer bi se time zanemario sam čo­vek, gradeći za sebe kao utvrđenje od svojih ispar- ljivih proizvoda, pojmova, jedan pravilni, strogi i novi svet, na taj način uistinu nije ukroćen i jed­va da je sputan. On traga za novim područjem svo­ga dçlovanja i drugim rečnim koritom i nalazi ih u mitu, naročito u umetnosti. Uspostavljajući nove prenose, metafore, metonimije, on neprekidno spli­ce rubrike i saće pojmova, neprekidno iskazuje svoju žudnju da sa puno čari i večno iznova obli­kuje prisutni svet budnog čoveka, svet šarolik, ne­pravilan, kauzalno povezan, kao da je svet sna. Po sebi je budnom čoveku samo pomoću čvrste i pra­vilne pojmovne pređe jasno da bdi i stoga veruje da sanja kada umetnost jednom iskida tu pojmov­nu pređu. Paskal je u pravu kada tvrdi da bismo ako svake noći isto sanjamo time bili obuzeti pod­jednako kao što smo obuzeti stvarima koje svako­dnevno gledamo: »ako bi neki zanatlija bio siguran da svake noći, tokom celih dvanaest sati, sania da je kralj, verujem — veli Paskal — da bi on bio is­to toliko srećan poput nekog kralja koji bi svake noći, tokom celih dvanaest sati, sanjao da je za­natlija.« Budni dan nekog mitom ponesenog naroda, na primer starih . Grka, neprekidnim delovanjem

85

čuda, takvim koje je primereno mitu, sličniji je, u stvari, snu nego danu mislioca razočaranog u nauku. Kada jednom svako drvo može da govori kao nimfa ili neki bog prerušen u bika može da otima device, kada se lično boginja Atena može videti kako u društvu s Pizistratom u divnom dvo­pregu prolazi atenskim trgovima — a u to je časni Atenjanin verovao —, onda je u svakom trenutku, kao u snu, sve mogućno, i sva priroda obleće oko čoveka kao da je ona samo maskerada bogova ko­ji se u svakakvim obličjima šaljivo poigravaju va­rajući ljude.

Ali i u samom čoveku je nesavladiva sklonost da dopušta da bude varan i kao začaran je sre­ćom kada mu rapsod pripoveda kao istinite epske bajke ili kada pred njima na pozornici glumac ig­ra kralja kraljevski je nego što je to u samoj zbi­lji. Taj majstor prerušavanja, intelekt je slobodan i rasterećen od svoga ropskoga rada toliko dugo koliko može da obmanjuje bez štete, i tada svet­kuje svoje Saturnalije. Nikada on nije obesniji, bo­gatiji, drskiji, pokretljiviji, nepromišljeniji: u stva­ralačkoj radosti izbrizgava isprepletene metafore i pomera međaše apstrakcija, tako da, primerice, struianie označava kao pokretni put koji čoveka nnsi tamo kuda ол ionako ide. Sada ie on daleko пг1 sebe odbacio beles sluganjstva: inače s tuž­nom revnošću sav predan tome da nekom po­jedincu pokaže sredstva i put do žuđenog op­stanka. pleneći i kradući poput sluge za svoga gospodara, sada je on postao gospodar i srne da sa svoga lica izbriše izraz nemaštine. Sve što on od sada čini nosi u sebi, u poređenju s njegovom ranijom aktivnošću, prerušavanje, baš kao što je njegova prethodna aktivnost nosila u sebi pognu- tost. On kopira ljudski život, ali ga uzima za dob­ru stvar i izgleda mu da je s pravom sa njim zadovoljan. Te čudovišne grede i daske pojmova za koje se grčevito uhvatio nevoljnik da bi se to­kom života spasao, za oslobođeni intelekt samo je

8 6

skela i igračka njegovih najsmelijih umetničkih po­duhvata. I kada je on razbije, smrvi, ponovo je iro­nično sastavlja sparujući naj razlici ti je i razdvajajući najbliskije, i tako pokazuje da mu nije potrebna nikakva nužna pomoć u nemaštini, te da on od sada nije vođen pojmovima nego intuicijom. Iz tih intuicija ne vodi nikakav pravilan put u zemlju utvarnih shema, apstrakcija: za njih nije načinje­na reč, čovek nemi kada ih vidi ili govori pomo­ću zabranjenih metafora i nečuvenih pojmovnih sklopova da bi stvaralački, barem razaranjem i ru­šenjem starih pojmovnih zidina, uzvratio na priti­sak moćne savremene intuicije.

Postojala su razdoblja u kojima su jedan kraj drugog stajali umni i intuitivni čovek, jedan u strahu pred intuicijom, drugi s porugom prema apstrakciji; potonji je isto toliko neuman koliko je drugi neosetljiv na umetnost. Oba žude da ovla­daju životom: ovaj, znajući da naj glavni je potrebe presretne zahvaljujući predostrožnosti, dalekovid­nosti, zakonomernosti, i onaj, poput »odveć veselog junaka«, ne videći bilo kakvu potrebu i uzimajući kao realan samo život prerušen u privid i lepotu. Tamo gde jednom, otprilike kao u staroj Grčkoj, intuitivni čovek rukuje svojim oružjem snažnije i pobedonosnije nego njegov protivnik, moguće je u najpovoljnijem slučaju oblikovati jednu kulturu, utemeljiti vladavinu umetnosti nad životom: to pre- rušavanje, odbijanje nemaštine, taj sjaj metaforič- kih intuicija i uopšte neposrednost varke prati sva ispoljavanja takvog života. Ni kuća ni hod, ni ode- ća ni glineni krčag, ne izdaju da ih je nužda iz­našla: izgledaju tako kao da je u njima trebalo da se iskaže uzvišena sreća i olimpska vedrina, go­tovo igra sa najozbiljnijim. Dok se čovek vođen pojmovima i apstrakcijama samo brani od te ne­sreće, bez mogućnosti da bilo kakvu sreću iznudi iz tih apstrakcija, dok čezne da se najviše što je mogućno oslobodi bolova, dotle intuitivni čovek,

87

smešten usred jedne kulture, žanje već — zahvalju­jući svojim intuicijama — sem odbrane od zla, pro- svetljenje prožeto stalnim strujanjem, ozarenje, is­kupljenje. No, svakako, kada boluje, on boluje si- lovitije: štaviše, on boluje češće, jer ne ume da uči iz iskustva, i svaki put iznova upada u isti ja­rak u koji se već sunovraćivao. I u boli je bez­uman koliko i u sreći, glasno jadikuje i bez utehe je. U okolnostima i'ste zle kobi, koliko se drukčije ponaša stoičar, podučen iskustvom i pojmovima zagospodarivši sobom! On koji inače traži samo iskrenost, istinu, slobodu od iluzija i zaštitu od var­ljivih iznenađenja, postiže sada u nesreći, poput onoga u sreći, remek-delo prerušavanja; njegovo lice je nepomično, naoko bez tragova života, goto­vo maska s dostojanstveno uravnoteženim crtama: on ne jadikuje i zauzdava svoj glas — i kada se neki pravi olujni oblak s tuš ti na njega, on se sa­kriva pod ogrtač i sporim korakom izmiče odatle.

Raspored daljnih delova

3

Opis haotičnog preplitanja u jednom mitskom razdoblju. Istočnjačko. Počeci filozofije kao uređi­vačke kultova, mitova; ona organizuje jedinstvo religije.

4

Počeci jednog ironičnog stava spram religije. Novo pomaljanje filozofije.

8 8

5 itd. Priča.Zaključak: Platonova država kao nađhelenska,

kao ne nemoguća. Filozofija ovde dostiže svoj vrhu­nac, kao državoustanoviteljka jedne metafizički ure­đene države.

NACRTI161

»Istina«1. Istina kao neuslovijena dužnost koja nepri­

jateljski poništava svet.2. Analiza opšteg smisla istine (nekonsekven-

cija).3. Pathos istine.4. Nemoguće kao korektiv čoveka.5. Fundament čoveka lažan, jer je optimistički.6. Telesni svet.7. Individue.8. Oblici.9. Umetnost. Neprijateljstvo spram nje.10. Bez neistine ni društvo ni kultura. Tragič­

ni sukob. Sve što je dobro i lepo zavisi od varke: istina ubija — ubija čak i samu sebe (u meri u kojoj spoznaje da je njen fundament zabluda).

162Šta odgovara askezi u onome što se tiče istine?

— Istinoljubivost, kao fundament svih ugovora i pretpostavka postojanja ljudskog roda, eudemonis- tički je zahtev kojem se suprotstavlja saznanje da najveća dobrobit čoveka počiva u iluzijama: dakle da, prema eudemonističkim načelima, istina i laž moraju da budu korišćene — kao što se i dešava.

Pojam zabranjene istine, to jest takve koja prikriva i maskira eudemonističku laž. Protivstav:

89

zabranjena laž, koja prodire tamu gde je područ­je dozvoljene istine.

Simbol zabranjene istine: fiat veritas, pereat mundus.

Simbol zabranjene laži: fiat mendacium, pere­at mundus.

Prvo čiji raspad izazivaju zabranjene istine jes­te individuum koji ih izriče. Poslednje čiji raspad izazivaju zabranjene laži jeste individuum. U pr­vom slučaju, on sebe žrtvuje skupa sa svetom, u drugom — sebi i svojoj egzistenciji žrtvuje svet.

Kazuistika: da li je dozvoljeno žrtvovati čove- čanstvo istini?

1. Ta to je nemogućno! Ako bi Bog hteo, čo- večanstvo bi moglo da umre zbog istine.

2. Ako bi to bilo mogućno, bila bi to dobra smrt i oslobađanje od života.

3. Niko ne može, bez nekog ludila, tvrdo da veruje da poseduje istinu: skepsa neće izostati.

Pitanje: da li je dozvoljeno žrtvovati čovečan- stvo ludilu, — na to bi se moralo odgovoriti odreč- no. Ali, praktično, to se dešava, jer je ludilo upra­vo verovati u istinu.

Vera u istinu — ili ludilo. Isključivanje svih eudemonističkih sastojaka:

1. kao moja sopstvena vera;2. kao da sam je ja našao;3. kao izvor dobrih namera kod drugih, ugle­

da, voljenosti;4. kao suvereno osećanje zadovoljstva u otpo­

ru.Da li je posle otklanjanja svih tih sastojaka is­

kazivanje istine još mogućno kao čista nužda? Ana­liza verovanja u istinu: jer svako posedovanje isti­ne u osnovi je samo vera da se istina poseduje. Pathos, osećanje nužde, nastaje iz tog verovanja a ne iz tobožnje istine. Vera pretpostavlja kod indi­

90

viduuma ničim uslovljenu saznajnu snagu, te ube- đenje da nijedno saznajno biće nikada dalje od to­ga ne može otići, dakle postoji obaveza koju u svim rasprostiranjima saznajno biće ne može da prekrši. Relacija ukida pathos verovanja, primerice ograni­čenje na ljudsko, skeptičkim prihvatanjem da smo svi možda u zabludi.

Ali, kako je skepsa mogućna? Ona izgleda kao doslovno asketsko stanovište mišljenja. Jer ona ne veruje u verovanje i time razara sve što je vero- vanje blagoslovilo.

No i sama skepsa sadrži u sebi izvesno vero­vanje: verovanje u logiku. Najekstremniji je slu­čaj, dakle, napuštanje logike, ono credo quia absur- dum est, sumnja u um .i njegovo poricanje. Do če­ga dolazi u konsekventnosti askeze. U tome niko ne može ziveti, kao ni u čistoj askezi. Pri tome se pokazuje da je vera u logiku, osobito vera u život, nužna, da je, dakle, područje mišljenja eudemonis- tičko. Ali, tada se ističe zahtevanje laži: život i eu- daimpnia su, naime, onda argument. Skepsa se okreće protiv zabranjenih istina. Onda nedostaje osnova za čistu istinu po sebi, i nagon za njom sa­mo je maskirani eudemonistički nagon.

Svako zbivanje u prirodi u osnovi nam je ne­jasno: jedino možemo da svaki put utvrdimo sce­nografiju u kojoj se prava drama odigrava. Onda govorimo o kauzalnostima, dok u osnovi vidimo samo uzastopnost događaja. Da je ova uzastopnost svakad uključena u neku određenu scenografiju, verovanje je koje je beskrajno puta opovrgavano.

Logika je samo robovanje u okovima jezika. Međutim, jezik sadrži jedan nelogički element, me­tafora itd. Prva snaga izvršava poistovećivanje ne- istovetnog; ona je, dakle, delovanje uobrazilje. Na tome počiva egzistencija pojmova, oblika itd.

»Prirodni zakoni.« Proste međusobne relacije i sa čovekom.

91

Čovek je kao konačan i nepromenljiv postao mera stvari. Zamislimo li ga kao promenljivog i nestalnog, prestala bi strogost prirodnih zakona. Zakon osećaja— kao jezgro prirodnih zakona, me­hanika kretanja. Verovanje u spoljašnji svet i proš­lost, u nauci o prirodi.

'Naj istiniti je u ovom svetu: ljubav, religija i umetnost. Kroz sva prerušavanja i maskerade, pr­vo sagledava jezgro bolnog individuuma i boluje s njim, a poslednje, kao praktička ljubav, blaži bol pričajući o jednom drukčijem poretku sveta i pou­čavajući u prezir prema ovom. To su tri nelogičke moći, prepoznate kao takve.

163

Neuslovijena saglasnost u logičkom i matema­tičkom ne ukazuje na mozak, na rukovodni i ab- normno izmešteni organ — na um? dušu? — To je ono sasvim subjektivno, usled toga što smo mi lju­di. To je nagomilana baština u kojoj svi imamo udeo.

164

Nauka o prirodi je osvešćenost o svemu što se poseduje kao nasleđeno, registrovanje strogih i Čvr­stih zakona osećaja.

165

Ne postoji nagon za saznanjem i istinom, ne­go samo nagon za verovanjem u istinu; čisto saz­nanje je nenagonsko.

92

166

Svi su nagoni povezani sa zadovoljstvom i ne­zadovoljstvom— ne može se imati nagon za isti­nom, to jest za istinom potpuno bez posledica, ci­stom, neafektnctm, jer bi se tada izgubilo zadovolj­stvo d nezadovoljstvo, a nema nijednog nagona čije utoljavanje ne nosi sa sobom neko zadovoljstvo. Za­dovoljstvo u mišljenju ne posvedočava nikakvu žud­nju za istinom. Zadovoljstvo u svim čulnim opaža­njima počiva u tome da su ona okončana zahva­ljujući zaključivanjima. Utoliko čovek uvek pliva u moru zadovoljstva. Ali, u kojoj meri može zaklju­čak, logička operacija, da pripremi zadovoljstvo?

167

Nemoguće u vrlinama.Čovek nije izrastao iz tih vrhunskih nagona,

ćelo -njegovo biće pokazuje laki moral, on preskače svoje biće s najčistijim moralom.

168

Umetnost. Laž iz nužde i besciljna laž. Poto­nja se ipak na kraju svodi na neku nuždu.

Sve laži su laži iz nužde. Zadovoljstvo u ob­manjivanju je umetničko. Inače, jedino istina sadr­ži zadovoljstvo po sebi. Umetničko zadovoljstvo naj­veće je, jer ono kazuje, u obliku laži, istinu na naj- opštiji način.

Pojam ličnosti, pa i pojam iluzija nužnih za moralnu slobodu, tako je ustrojen da čak i naš nagon za istinom počiva na temelju laži.

Istina u sistemu pesimizma. Mišljenje je nešto što bi bolje bilo da ne postoji.

93

169

Kako je jedino umetnost mogućna kao laž!?Zatvoreno, moje oko vidi u sebi mnogobrojne

nestalne slike — one su proizvod uobrazilje i ja znam da one ne odgovaraju stvarnosti. Dakle, ja im verujem samo kao slikama, ne kao stvarnosti­ma.

Površine, oblici.Umetnost sadrži radost da verovanja budi kroz

površine: ali ne varajmo se! Pa onda bi umetnost prestala.

Umetnost se ipak razvija na obmani — ali, nis­mo li se prevarili?

Otkuda zadovoljstvo u kušanju obmane, u pri­vidu koji se uvek prepoznaje kao privid?

Umetnost pretresa, dakle, privid kao privid, dakle upravo neće da obmanjuje, istinita je.

Čisto razmatranje, bez žudnje, mogućno je sa­mo s prividom, prepoznatom kao privid, koji čak ni ne zavodi u verovanje i utoliko ne pogađa ni u našu volju.

Jedino onaj koji bi ceo svet mogao da promat­ra kao privid bio bi u stanju da na njega gleda neopterećen žudnjama i nagonima: umetnik i filo­zof. Tu prestaje nagon.

Dokle god se istina traži u svetu, potčinjeni smo nagonu. Ali, ko hoće zadovoljstvo a ne istinu, hoće verovanje u istinu, dakle učinke zadovoljstva u tom verovanju.

Svet kao privid — svetac, umetnik, filozof.

170

Svi eudemonistički nagoni bude verovanje u is­tinu stvari, sveta — tako je cela nauka usmerena na postajanje, ne да bivstvovanje.

94

Platon je kao ratni zatočenik, izložen na tržni­ci robova — zbog čega bi pa ljudima bili potrebni filozofi? — Trebalo bi odgonetnuti čemu im je potrebna istina.

171

172

I. Istina kao pokretač za neke sasvim druge pokrete i nagone.

IL Pathos istine odnosi se na vercvanje.III. Nagon prema laži, temeljan.IV. Istina je nesaznatljiva. Sve što je saznat-

ljivo je privid. Značenje umetnosti kao značenje istinitog privida.

NAUKA I MUDROST U SUKOBU

(poslednji radovi iz 1875. godine)

I V

173

Nauka i mudrost u sukobu.

Nauka (N. B. pre nego što je običaj i instinkt) nastaje

1. kada se bogovi ne smatraju za dobre. Ve­lika je prednost saznati išta kao postojano;

2. egoizam podstiče pojedinca da, u izvesnim poslovima, npr. moreplovstvo, svoju korist traži pomoću nauke;

3. nešto za plemenite ljude koji dokoličare. Znatiželja;

4. u divljem vrludanju narodnog mnjenja, po­jedinac hoće čvršću osnovu.

Po čemu se ovaj nagon za naukom razlikuje od nagona da se nešto uopšte nauči i prihvati? Jedino po manjem stepenu egoizma ili daljem naprezanji istog. Prvo je izgubiti se u stvarima. Drugo, sebič­nost uvećana preko granica individuuma.

Mudrost se pokazuje1. u nelogičkom uopštavanju i preletanju do

poslednjih ciljeva,2. u odnosu tih rezultata prema životu,3. u bezuslovnoj važnosti koja se pridaje svojoj

duši. Jedna jedina stvar je najpreča.Sokratizam je, prvo, mudrost koja se sastoji

u uzimanju duše ozbiljno.Drugo, nauka kao strah i mržnja pred nelo-

giokim uopštavanjem.

96

Treće, nešto osobito koje se ispostavlja kroz zahtev za svesnim i logički korektnim delanjem. Time se oštećuje nauka, etički život.

Sokrat mi je, da priznam, toliko blizak da sam skoro uvek u sukobu s njim.

174

1. U kojoj se boji pokazuje svet tim starim Grcima?

2. Kako se oni odnose prema nefilozofima?3. Mnogo zavisi od njihovih ličnosti: odgonet­

nuti ihy je smisao moga razmatranja njihovih učenja.4. Kod njih su nauka i mudrost u sukobu.5. Ironička dopuna u zakonu: sve je lažno. Ka­

ko se čovek grčevito kači za neku gredu.Postoji i ironički i zalobni način da se ispriča

ova povest. U svakom slučaju hoću da izbegnem oz­biljno jednoličan ton.

U trenutku kada se istina sebi ponajviše prib­ližava, Sokrat preokreće celinu; to je naročito iro­nično.

Sve se ocrtava na pozadini mita. Na njegovoj bezgraničnoj nesigurnosti i valovitosti. Čezne se za nečim sigurnijim.

Samo tamo kuda pada ozračje mita osvetljava se život Grka; inače je on neproziran. Sada se fi­lozofi lišavaju mita; ali kako se održati u toj nepro­zirnosti?—'

Individuumu koji hoće da počiva na sebi sa­mom— neophodna su poslednja saznanja, filozofi­ja. Drugim ljudima je neophodna sporo razrasta- juća nauka.

I nezavisnost je samo prividna: najzad se sva­ko vezuje za svoje prethodnike. Fantazma za fan­tazmu. Komično je uzimati sve tako ozbiljno. Cela starija filozofija je poput labirinta kroz koji luta um. Treba zasvirati na način sna i bajke.

7 Knjiga o filozofu 97

175

Razvoj grčke muzike i filozofije teče uporedo. Uporediti .ih međusobno, jer obe kazuju o helen­skoj suštini. Muzika nam je, svakako, poznata sa­mo na osnovu onoga što se od nje nataložilo u li­rici.

Empedokle — tragedija Heraklit — Arhiloh Demokrit — Anakreon Pitagora — Pindar Anaksagora — Simonid

Sakralna monodija

Simposijumski Ksenofan(Svako poređenje ličnosti je naopako i glupo.)

176

Toliko toga zavisi od razvoja grčke kulture, te je ćeli naš zapadnjački svet otuda poprimio svoje pogonske snage: sudbina je htela da mlađe i izob­ličeno helenstvo bude ono koje je najvećma poka­zalo istorijsku snagu. Zbog toga je starije helen­stvo uvek pogrešno prosuđivano. Mlađe se mora tačno raspoznati da bi se razlučilo od starijeg. Po­stoje mnoge i mnoge mogućnosti koje još nisu ni otkrivene: jer, Grci ih nisu otkrili. Grci su otkrili druge i kasnije ih opet prikrili.

177

Ti filozofi pokazuju koje je opasnosti grčka kultura u sebi obujmila.

98

Mit kao postelja za lenčarenje mišljenja

Meka udobnost življenja

Svirepost u borbi i zavadi

Laž i varanje

Savitljivost, preterana druže vnost

— nasuprot hladne apstrakcije i stroge nauke. Demokrit.

— nasuprot umerenosti, strogih i asketskih shvatanja kod Pitagore, Empedokla, Anaksimandra.

— nasuprot Empedokla s njegovom reformom žrtvovanja.

— nasuprot ponesenosti istinitim kakva god bila konsekvencija.

— nasuprot Heraklitovoj ponositosti i samotnosti.

Ovi filozofi pokazuju životnu snagu one kultu­re koja proizvodi sopstvene korektive.

Kako izumire to doba? Neprirodno. Gde su onda klice propadanja?

Bekstvo najboljih iz sveta bilo je velika ne­sreća. Počev od Sokrata: odjednom se individuum osetio odveć važnim.

Na to je došla kuga, za Atenu.Zatim se stropoštalo s persijskim ratovima.

Opasnost je bila prevelika i pobeda preizuzetna. Smrt velike muzikalne lirike i filozofije.

178

Starija grčka filozofija je filozofija suštih dr­žavnika. A koliko bede vidimo u našim državnici­ma! To je, uostalom, ono što najvećma razlikuje presokratovce i poslesokratovce.

Kod njih nema »odvratne pretenzije na sreću«, kakvu zatičemo počev od Sokrata. Stanje njihove duše nije, pak, stožer oko kojeg se sve okreće; jer,7* 99

nije bezopasno misliti o tome tako. Kasnije je Apo- lonovo gnothi sauton bilo pogrešno protumačeno.

I oni nisu toliko blebetali i psovački kukumav- čili, i nisu pisali. Oslabljeno helenstvo, romantizo- vano, učinjeno grubljim i dekorativnim, zatim kao dekorativna kultura prihvaćeno od strane oslab­ljenog hrišćanstva kao saveznik, nasilno prošireno među necivilizovane narode— to je povest zapad­njačke kulture. Majstorija je izvedena, i grčko i popovsko je sjedinjeno.

Ja hoću da saberem Sopenhauera, Vagnera i starije helenstvo: to nudi pogled na jednu divnu kulturu.

Poređenje starije filozofije s poslesokratov- skom.

1. Starija je srođena sa umetnošću, njeno od­gonetanje zagonetke sveta više puta se nadahnulo umetnošću.

2. Ona nije negacija drukčijeg života, nego iz­rasta iz njega poput retkog cveta; ona iskazuje tajne toga. (Teorija — praksa.)

3. Ona nije toliko individualno-eudemonološka, nema odvratnu pretenziju na sreću.

4. Ti drevni filozofi sami u svom životu gaje višu mudrost a ne hladnu i proračunatu vrlinu. Njihova slika života je bogatija i složenija, sokra- tovci uprošćavaju i banalizuju.

Tročlana povest ditiramba:1. arionski — iz koga potiče starija tragedija;2. agonalni, ditiramb države — uporedo pripi­

tomljena tragedija;3. mimetički, genij alno-razuzdan.Cesto je kod Grka stariji oblik viši, npr. diti­

ramb i tragedija. Opasnost za Grke je ležala u vir­tuoznosti svake vrste; sa Sokratom su započeli vir­tuozi života, Sokrat, novi ditiramb, nova tragedija, izum retoral Retor je grčki izum! kasnijeg vremena.

100

Oni su izmislili »oblik po sebi« (kao i filozofa pri- merenog tome).

Kako treba razumeti Platonov sukob s retori­kom? On zciviđi njenom uticaju.

Drevno helenstvo očitovalo je svoje snage u ni­zu svojih filozofa. Sa Sokratom je prekinuto to oči­tovanje: on pokušava da proizvede sebe samog i odbaci svu tradiciju.

Moj opšti zadatak: pokazati kako život, filozo­fija i umetnost mogu da stupe međusobno u dub­lju rodbinsku vezu, a da filozofija ne postane po­vršna i život filozofa lažljiv.

Veličanstveno je da su »stari filozofi mogli da žive tako slobodno a da se pri tom ne pretvore u luđake i virtuoze. Sloboda individuuma bila je ne- izmerno velika.

Lažna protivstavljenost vita activa i contem- plativa jeste azijatska. Grci su bolje razumevali stvari.

179

Te drevne filozofe mogućno je prikazati kao one koji grčki vazduh i narav doživljavaju kao stegu i rešetke: dakle, oni sebe oslobađaju (Herak- litova borba protiv Homera i Hezioda, Pitagorina protiv posvetovljivanja, svih protiv mita, naročito Demokrit). U svojoj prirodi imaju neki zev, sup­rotno od grčkog umetnika, pa čak i državnika.

Shvatam ih kao prethodnike grčke reformacije, ali ne prethodnike Sokrata. Ipak, njihova reforma- cija se nije ostvarila, a kod Pitagore je ostala u sektaškom stanju. Grupa pojava nosi sav taj duh reformacije — razvoj tragedije. Empedokle je neus- peli reformator; posle njegovog neuspeha, preostao je još jedino Sokrat. Tako je Aristotelovo nepri­jateljstvo prema Empedoklu sasvim shvatljivo.

Empedokle — republika /Freistaat/ preinače- nje života — narodna reforma — pokušaj uz pomoć velikih helenskih svetkovina—

101

Tragedija je takođe bila sredstvo. Pindar?Oni nisu našli svoje filozofe i reformatore, upo-

redive s Platonom — koji, pak, svoj otklon zahva­ljuju Sokratu. Pokušaj okarakterisavanja Platona bez Sokrata. Tragedija — duboko shvatanje ljubavi — čista priroda — nikakvo fanatično odvraćanje — Grci su očito bili bliže nego ranije da nađu čoveka pojmovno još višeg tipa; no tu, između, preseče- no je makazama. Ostaje se kod tragičkog razdoblja Grka.

1. Slika Helena s obzirom na njihove opasno­sti i poroke.

2. Kopija tragičkih strujanja, u suprotnom smeru. Novo tumačenje mita.

3. Postavke o reformatorima. Pokušaji zado-bijanja slike sveta.

4. Odluka — Sokrat. Platon, onaj u otklonu.

180

Strast kod Mimnerma, mržnja prema starini. Duboka melanholija kod Pindara: jedino ako

neki zrak padne odozgo obasjava ljudski život.Razume vati svet polazeći od patnje jeste ono

tragičko u tragediji.

Tales—onaj nemitski.Anaksimandar — nestajanje i nastajanje u pri­

rodi moralno shvaćenih kao krivica i kazna.Heraklit — zakonomemost i pravednost u sve­

tu.Parmenid — iza ovog drugi svet; ovaj kao pro­

blem.Anaksagora — neimar svetova.Empedokle — šlepa ljubav i šlepa mržnja; ono

duboko neumno u onome što je najumnije u svetu.

102

Demokrit — svet je sasvim bez uma i nagona, snažno zadrman. Svi bogovi i mitovi nekorisni.

Sokrat: — ne ostaje mi ništa sem ja sâm; strah za samog sebe postaje duša filozofije.

Platonov pokušaj, misliti sve do kraja i biti iskupitelj.

Kao što sam opisao Heraklita, treba opisivati ličnosti. U to uplesti ono istorijsko.

U ćelom svetu vlada postupnost; kod Grka sve napreduje brzo, pa se i strašno brzo survava. Ka­da se helenski genije bio iscrpeo u svojim najvi­šim tipovima, Grk se munjevito stropoštao. Bilo je dovoljno da samo jednom dođe do loma, i veli­ki životni oblik nije više mogao da bude ispunjen: namah je sve bilo gotovo, baš kao i u slučaju tra­gedije. Jedan jedini moćni svojeglavac poput Sok­rata— i rez je bio nezaceljiv. U njemu se odigra­lo samorazaranje Grka. Verujem zbog toga što je on bio sin vajara. Ako bi jednom likovne umetno- sti progovorile, izgledale bi nam površne; u Sokra­tu, sinu vajara, ispoljilo se površinsko.

Za vreme srednjeg veka, ljudi su postali du­hoviti j i: za to su sredstva bila računanje prema dve mere, cepidlačenje sa savešću, tumačenje pisma. Taj način izoštravan]a duha pod pritiskom hije­rarhije i teologije nedostajao je antici. Grci su, pak, u okolnostima velike slobode misli bili mno- gobošci i jednostavni: na volju se ostavljalo da li će se ili neće u nešto verovati. Zato su prikraćeni za uživanje u tananom izvrtanju smisla d time za najomiljeniju vrstu duhovitosti u novijim vremeni­ma. Grci jedva da su bili duhoviti; stoga je toliku pažnju privlačila Sokratova ironija. Nalazim da je u tome Platon često pomalo trapav.

Sa Empedoklom i Demokritom, Grci su bili na najboljem putu da tačno procene ljudsku egzi­stenciju, njeno neumlje, njenu patnju; do toga ni­su dospeli, zahvaljujući Sokratu. Svim sokratovci-

103

ma, s groznim abstractama »dobro, pravedno« u glavi, nedostaje nepristrasni pogled na ljude. Čita li se Šopenhauer, pita se zašto je starima nedosta­jao takav duboki i slobodni pogled — dok su neki morali imati? To je ono što ne uviđam. Naprotiv Zbog Sokrata su izgubili bezazlenost. Njihovi mi­tovi i njiihove tragedije daleko su mudrije nego eti­ke Platona i Aristotela; i njihovi stoičari i epiku- rejci siromašni su u uporedbi s njihovim starijim pesnicima i državnicima.

Sokratov uticaj:

1. Razorio je bezazlenost etičkog suda.2. Uništio nauku.3. Nije imao nikakvog smisla za umetnost.4. Izdvojio individuum iz istorijskog spoja.5. Potpomagao dijalektičku brbljivost i blebe­

tanje.

182

Ne verujem više u »prirodomeran razvoj« Gr­ka: bili su odveć obdareni da bi prihvatili postepe- nost tog hoda korak po korak, kakav zatičemo kod kamena i gluposti. Ratovi protiv Persijanaca su nacionalna nesreća: uspeh je bio prevelik, svi rđa- vi nagoni su se ispoljili, tiranska požuda da se za­vlada ćelom Heladom obuzela je pojedince i poje­dine gradove. S vladavinom Atene (na duhovnom području) bilo je potisnuto mnoštvom snaga; nek se pomisli samo kako je dugo vremena Atena bila neproduktivna za filozofiju. Pindar ne bi bio mo­guć kao Atenjanin: to Simonid pokazuje. Ni Empe- doklo ne bi bio, ni Heraklit. Gotovo svi veliki mu­zičari dolaze izvana. Atenska tragedija nije najviši oblik koji bi mogao da se zamisli. Njenim junaci­ma previše nedostaje pindarskog. Opšte rečeno: ko­liko je grozna bila činjenica da je sukob morao da

104

se zapodene upravo između Sparte i Atene — ne- mogućno je čak da bude dovoljno duboko razmot­reno.

Duhovna vladavina Atene bila je prepreka onoj reformaciji. Mislima se mora preneti u vreme ka­da te vladavine još nije bilo: ona nije bila nužna, postala je to tek nakon persijskih ratova, znači tek pošto ju je fizička i politička moć pokazala kao takvu. Milet je bio, na primer, mnogo darovitij i, Agrigent takođe.

Tiranin koji može da čini sve što god mu pri­ja, tj. Grk koji nikakvom silom nije ograničen, bi­će je sasvim bez mere, »krši domovinske običaje, siluje žene i po volji ubija ljude«. Isto je tako ne­obuzdano tiransko slobodoumlje, pred kojim su Grci takođe strahovali. Mržnja prema kraljevima — znak demokratskog raspoloženja. Verujem da bi reformacija bila moguća da je tiranin bio neki Empedoklo. Tražeći da filozof bude na prestolu, Pla­ton je iznosio misao koja je negda bila mogućna: uvideo je potom da je čas za njeno ostvarenje mi­nu o. — Perijandar?

18.V

Bez tiranina Pizistrata Atenjani ne bi ni imali nikakvu tragediju, jer se Solon tome bio protivio. Ali, uživanje u njoj je već bilo probuđeno. Šta je hteo Pizistrat s tim velikim podstrekavanjima tuge?

Solonova odvratnost prema tragediji: setimo se ograničavanja posmrtnih tužbaličkih svečanosti, za­branjivanja posmrtnih jadikovki. U slučaju milet- skih žena pominju se »manikon penthos«.

Prema anegdoti, pretvorstvo je bilo ono što se Solonu nije dopadalo: pokazuje se lažirana prirod­nost Atenjanina.

Klisten, Perijandar i Pizistrat bili su zaštitni­ci tragedije kao razonode za narod, uživanja u ma­nikon penthos. Solon hoće uzdržljivost.

105

U ratovima protiv Pensijanaca nastale su cent- ralizujuće tendencije: dočepali su ih se Sparta i Atena. Naprotiv, od 776. do 560. ničega od toga nema: kultura polisa je evala. Mislim da li bi se bez persijskih ratova ideja o centralizaciji mogla uobličiti u krilu reformacije duha — Pitagora?

Radilo se o jedinstvu svetkovina i kulta: tu bi i počela reforma. Ideja o panhelenskoj tragediji — tu bi se razvila još beskrajno bogatija snaga. Zaš­to do toga nije došlo? Potom bi Korint, Sikion i Atena razvile tu umetnost.

Najveći gubitak koji može da zadesi čovečan- stvo jeste pobačaj najviših tipova života. Tako neš­to se tada dogodilo. Oštra paralela između tog i hrišćanskog ideala. (Iskoristiti Sopenhauerovu na­pomenu: »Izuzetni i plemeniti ljudi brzo usvajaju ono o čemu ih vaspitava sudbina i prilagođavaju se tome gipku i zahvalno; oni uviđaju da se u sve­tu može naći puno toga što poučava, ali ne i sreća, i konačno vele s Petrarkom: »altro diletto, che 'mparar, non provo«. Zbog toga može da, čak, iz­gleda da oni sa svojim željama i težnjama slede donekle samo još privid, kao šaleći se, ali zapravo i duboko u sebi očekuju naprosto pouku; to je ono što im daje onda vidoviti, genijalni, uzvišeni iz­gled.« (Parerga, I, 394.) Uporedite to sa sokratov- cima i njihovim lovom na sreću!)

184

Lepa je istina da za nekog za koga su pobolj­šavanje i saznavanje postali životni ciljevi sve stva­ri služe najboljem. Pa ipak, to je samo donekle istinito: onaj ko hoće da saznaje prisiljen je na najzamorniji rad, onaj kome biva bolje možden je i iscrpljivan bolestima! Sve u svemu bi važilo: navodni predumišljaj sudbine jeste delo pojedinca koji uređuje svoj život i uči iz svega, prikupija-

106

jući saznanje kao pčela med. No, sudbina koja po­gađa neki narod pogađa jednu celinu koja tako ne može da promišlja svoju egzistenciju i upravlja ciljevima; i tako je predumišljaj kod narodâ kai- šarenje koje izvode mudre glave, te ništa nije lak­še nego pokazati nepredumišljaj, na primer u tome da je neko doba, u maj puni j em cvatu, iznenada zah­vaćeno snažnim naletom, i da sve umire. U tome je isto toliko gluposti koliko i u prirodi. Do izve- snog stepena, svaki narod doista, čak i pod najne- povoljmijim okolnostima, sprovodi nešto što je u dosegu njegove obdarenosti. Ali, da bi mogao da ostvari ono najbolje u sebi, potrebno je da ga u tome ne spreče određeni nesrećni slučajevi. Grci nisu ostvarili ono najbolje za šta su bili sposobni. I Atenjani bi postali nešto više bez one političke mahnitosti nakon ratova protiv Persijanaca: po­mislimo na Eshila, koji potiče iz predpersijskog vremena i koji je u svoje vreme bio nezadovoljan sa Atenjanima.

Zbog nepovoljnog stanja u grčkim gradovima posle persijskih ratova mnogi su povoljni uslovi za rađanje i razvitak velikih pojedinaca bili upro- pašćemi: i {ako zaista proizvodnja genija zavisi od sudbine narodâ. Ako su zameci za genije veoma česti, ipak su veoma retki sticaji svih najnužnijih pogodnosti.

Ta reformacija Helena, kako je ja snivam, bi­la bi najčudesnije tlo za proizvodnju genija, kakvo još nikad mije postojalo. Bilo bi to za priču. S njom smo izgubili nešto neizrecivo.

Visoko moralna priroda Helena pokazuje se u njihovom smislu za celovitost i jednostavnost. Time što nam ljude pokazuju pojednostavljeno, ra­duju nas, kao što to čini pogled ma životinje.

Filozofi streme k tome da razumeju ono što njihovi savremenici čine već time što samo žive. Dok sebi tumače svoje postojanje i razume va ju

107

opasnosti koje ih vrebaju, istovremeno svome na­rodu tumače njegovo postojanje.

Filozof hoće da umesto narodne uspostavi novu sliku sveta.

Nauka proniče tok prirode, ali nikada ne mo­že da naređuje ljudima. Naklonost, ljubav, zado­voljstvo, nezadovoljstvo, uzvišavanje, iscrpljivanje — sve to nauka ne poznaje. Ono što živi i doživlja­va, čovek mora to nekako sebi da protumači, i ti­me da proceni. Snaga religija je u tome da su one merilje vrednosti, merila. Viđen u mitu, neki do­gađaj izgleda drukčije. Religijsko tumačenje ima po sebi to da ljudski život meri prema ljudskim idealima.

Eshil je živeo i borio se uzalud: došao je pre­kasno. To je ono što je tragično u grčkoj povesti: najveći, poput Demostena, dolaze suviše kasno da bi uzdigli narod.

Eshil jamči veličinu grčkog duha, koja izumi­re s njim.

Sada se divi jevanđelju kornjače — ah, Grci trče prebrzo! Ne tragam za srećnim vremenima u povesti, već za takvima koja su nudila povoljno tlo za proizvodnju genija. Ta vremena nalazim pre persijskih ratova. Nemoguono ih je dovoljno tač- no upoznati.

Mnogi ljudi žive dramski život, mnogi epski, mnogi jedan neumetnički i zbrkani.

Persijskim ratovima ušao je u grčku povest daemon ex machina.

Poduhvat o narodnoj kulturi.Rasipanje najskupocenijeg grčkog duha i grč­

ke krvi. Pokazati u tome kako ljudi moraju na­

108

učiti da žive mnogo razboritije. Tirani duha su u Grčkoj skoro uvek bili ubijani i imali jedino mr­šavo potomstvo. Druga vremena su svoju snagu po­kazivala u mišljenju do kraja i praćenju jedne ve­like misli u svim njenim mogućnostima: npr. hriš- ćanska vremena. No, tu premoć je bilo, kod Grka, veoma teško domašiti; sve je tu bilo izmešano u neprijateljstvu. Gradska kultura, jedina je koja se do sada dokazala— i sada je još živimo.

Gradska kulturaSvetska kulturaNarodna kultura: kako je slaba kod Grka, po­

stoji zapravo samo atenska gradska kultura, bleda.

1. Filozofi, izolovani svaki za sebe.2. Onda kao svedoci helenskoga (njihove filo­

zofije, senke iz Hada grčke biti).3. Onda kao borci protiv opasnosti od helen­

skoga.4. Onda u toku helenske povesti kao neuspeli

reformatori.5. Onda nasuprot Sokratu i sektama i onom

vita contemplativa, kao pokušaji da se postigne ob­lik života koji još nije postignut.

BELESKA O IZVORNIKU

Prevedeni i u ovoj zbirci čitaocima predočeni tekstovi zapravo su samo tematski uređeni deo iz rukopisne zaostavštine Fridriha Ničea. Međutim, oni ni u kom slučaju nisu presna građa, nego pre rukom majstora—mislioca izvedene studije, ukoli­ko toj reči pridajemo značenje koje ona dma u sli­karskoj praksi i istoriji umetnosti, studije kako pojedinačnih detalja tako i svekolikih mogućnosti kompozicije onoga što je tek u nastajanju, ali što se već nezadrživo probija kroz oko d duh stvara­oca, ukratko studije koje su neophodne za pred­stojeće »celovito« delo i u kojima se ono nazire već s dovoljno oštrine. U njima je, naime, već re­čeno i jasno nagovešteno toliko toga za šta bi dru­gima bila potrebna cela jedna opsežna knjiga, pa čak ni tada ne uspevši da to kažu. Tako je o svom pisanju niz godina docnije govorio i sam Niče. Jer, upravo iz ovakvih »studija« rodio se onaj upečat­ljivi tip pisanja, fragmentaran i af oris tican, iznutra nakrcan i, ipak, prohodan i delotvoran u jezičkom otklonu od tada važećeg filozofskog disertativnog govora, tip koji odlikuje poznija Ničeova delà i po kojem je on danas prepoznatljiv.

Sem donekle okončanog spisa O istini i laži u izvanmoralnom smislu, ostala tri su grupisani za­pisi onako kako su zatečeni u autorovim beležni- cama. Vreme njihovog nastanka, pak, pripada pe­riodu koji je, s jedne strane, omeđen pojavom prve

111

Ničeove knjige, glasovitog Rođenja tragedije, i — s druge — Nesavremenih razmatranja, te radom na knjizi »za slobodne duhove«, Ljudsko, suviše ljud­sko. Reč je, dakle, o prvom periodu Ničeovog fi­lozofiranja, njegovog misaonog i kritičkog razras- tanja, koje dolazi posle takozvane Philologice, mla­dalačkih filoloških istraživanja i publikacija. Ro­đenje tragedije iz duha muzike pojavilo se počet­kom 1872. godine, ali Niče i dalje čita i izučava preplatonovske grčke filozofe, o čemu na naj oči­gledniji način svedoče i ovi tekstovi. U njima je »filozof«, za Ničea, uvek mislilac koga srećemo pre Sokrata i Platona ili, pak, neki budući koji je mo­gućan samo kao nalik presokratovcima, filozof ko­ji bi trebalo da nas izbavi od nagona znanja, filo­zof—umetnik. Prvi tekst se datira baš u 1872. i, eventualno, neki od njegovih delova, na početak 1873. Nesumnjivo je da drugi, Filozof kao iscen- telj kulture, potiče s kraja februara 1873. godine, kada Niče govori o projektu svojih Nesavremenih razmatranja, pa su neki istraživači uvereni da je spomenuti tekst trebalo da bude prvo od tih Raz­matranja »neprimerenih vremenu«. No, do jeseni iste godine Niče završava rad protiv nemačkog fi- listarstva oličenog u Davidu Štrausu, a do kraja godine i O koristi i šteti istorije za život. Oba rada se pojavljuju kao prva dva delà Nesavremenih raz­matranja. Što se tiče spisa O istini i laži. . . , koji se uglavnom uzima kao »završen«, on je započet već polovinom prethodne a u svojoj poslednjoj po­stojećoj verziji ostavljen polovinom 1873. godine. Pošto je 26 septembra 1875. godine završio Riharda Vagner a u Bajrojtu, rad koji će posle Šopenhauera kao vaspitača iz prethodne godine kao trećeg delà biti četvrti deo Nesavremenih razmatranja, Niče do konca meseca otprilike, kako se zaključuje kao najverovatnije, piše četvrti tekst iz naše zbirke, Nauka i mudrost u sukobu. U tom tekstu otkriva­mo u zametku ideje koje će delimično biti varira­

112

ne u sličnim formulacijama i u prvoj svesci Ljud­skog, suviše ljudskog, objavljenoj tek 1878. godine.

No i ne isključivo činjenica da su nastali u is­tom stvaralačkom periodu, da vode, u stvari, po­reklo iz istog duhovnog traga, koji je neizbrisivo ocrtan s Rođenjem tragedije, nego daleko više ne­posredan uvid u njihovu izrazitu teorijsku i te­matsku međusobnu bliskost ukazuje nam na unu­trašnju srodnost sva četiri teksta. Zahvaljujući na­đenim nacrtima, još davno je istaknuta pretpostav­ka prema kojoj je rečena srodnost objašnjiva kao s-rodnost i skrovita povezanost nekoliko rasejanih delova veće ali neostvarene celine. Trebalo je da tekstovi, prema Ernstu Holceru i Augustu Hor- neferu (Holzer, Horneffer), u razvijenijem obliku sačinjavaju teorijski deo jednoga delà posvećenog figuri filozofa kako ju je Niče dalekosežno sagle­dao, Knjige o filozofu, Das Philosophenbuch, pri čemu bi ona sadržavala i određeni istorijski preg­led, naime konačnu verziju rada koji je posthumno objavljen pod autorskim naslovom Filozofija u tra- gičkom razdoblju Grkâ. Doista niz elemenata pot­krepljuje tu pretpostavku o zamišljenoj i neokon- čanoj Das Philosophenbuch. Stavu o umesnosti iz­nesene pretpostavke Holcera i Hornefera, priređi- vacâ X sveska u izdanju Ničeovih radova objavlje­nih pod rukovodstvom Alfreda Bojmlera (Baeum- ler) kod A. Kroner Verlaga (1930—,2 1965), pridru­žuje se, između ostalih, i Karl Šlehta (Schlechta), veliki i zaslužni tekstološki demistifikator slike o Ničeovoj zaostavštini, u mnogo čemu krivotvore­noj zahvaljujući filozofovoj sestri. Pa ipak, nužno je sa svom mogućnom opreznošću uzimati naslov ove zbirke, te tako i sadržaj pripisan eventualnoj Knji­zi o filozofu, prihvatiti takvo rešenje samo uslov- no i više u smislu signala za izvesnu grupu nesum­njivo krajnje srodnih tekstova.

U svakom slučaju, ne upuštajući se, na kraju krajeva, u to neizvesno pitanje o stvarnom ili na­vodnom Ničeovom projektu, proverljiva je činjeni-

8 Knjiga o filozofu 113

ca da ovde sabrani tekstovi koherentno i izotopno izražavaju ideje i stanovišta koje je izuzetni ne- mački mislilac potom ustrajno zastupao tokom ce- log svog misaonog razvoja. Reč je o odnosu filo­zofije prema nauci, kulturi i umetnosti, prvenstve­no razmatran kroz »ogledalo« istine i jezika, čiju nerazlučivu spregu Niče kritički razgrađuje i razot­kriva njeno metafizičko funkcionisanje. Otuda su, recimo, upravo u ovim zapisima i odlomcima prvi put zatečeni i skriveni neki od bitnih i predodre- đujuoih korena kasnijih Ničeovih filozofsko—pesnič- kih uvida. Oni su znakovlje u kojima se najpre, po- !sle Rođenja tragedije, može pratiti rađanje Ničeove filozofske misli.

Prevod je rađen prema »Kronerovom izdanju« (X, s. 109—232), uz osvrt i sravnjenja s najnovi­jim »arheološkim« kritičkim izdanjem Ničeovih sa­branih delà Kolija i Montinarija (prvi i drugi tekst u KGW III 3, treći u III 2, svi s kritičkim apara­tom u III 4, i poslednji u IV 1, s kritičkim apa­ratom u IV 4). Zaslužuje da bude spomenuto i uzorno francusko (dvojezičko) izdanje, Le Livre du Philosophe (Aubier, 1969), po sadržaju istovetno s našim i s veoma dobrim prevodom Anžele K. Marijeti (Angèle K. Manietti), o koje se takođe mog­lo oslanjati.

7. A.

SADRŽAJ

I Poslednji filozof. Filozof. Razmatranja o sukobu umetnasti i saznanja ..................................... 7

II Filozof kao iscelitelj kuDture......................................... 66III Saznajnoteorijslki uvod o istini i laži u izvanmo-

ralnom smislu .................................................. 74IV Nauka i mudrost u sukobu . . 96

B e le šk a o iz v o rn ik u . . . . 111

Fridrih Niče KNJIGA O FILOZOFU

Recenzent VITO MARKOVIĆ

KoriceVOJA MILIĆ

Grafička oprema MILENA MIJAILOVIĆ

KorektorDIVNA KLANČNIK

IzdavačIRO »GRAFOS«

Beograd, Simina 9a

Za izdavačaVIKTOR ŠEĆEROVSKI

ŠtampaRO Štamparija »BUDUĆNOST«

Novi Sad, Šumadijska 12

Štampano u 3 000 piimeraka 1984.

Horizonti