VANJSKA POLITIKA JUGOSLOVENSKE DRŽAVE 1918-1941

 

B.KRIZMAN, VANJSKA POLITIKA JUGOSLOVENSKE DRŽAVE 1918-1941

 

 

     Krizmanova knjiga je podeljena na tematske celine po poglavljima, poredjanim  po hronološkom redu, sa zadatkom rasvetljavanja spoljnopolitičkog položaja YU u medjuratnom periodu.Opisani su usponi i padovi u razvoju diplomatskih odnosa sa pojedinim državama, kao i uticaj pojedinih država na taj razvoj. Autor je utvrdio dominantnu ulogu kralja Aleksandra u kreiranju spljne politike i davanju inicijativa za diplomatske akcije. Sve to važi i za kneza Pavla od marsejskog atentata do 25.marta 1941. tako je i knjiga u suštini podeljena na dva dela, koje deli 1934. godina. Ona sliži i da bi se naglasila vidljiva promena u spoljnopolitičkoj orijentaciji YU pod namesništvom, kada je došlo do napuštanja tradicionalnog oslonca na zapadne sile. Knjiga obiluje izvorima diplomatskog karaktera ( dipl.prepiske, memorandumi, beleške i dnevnici pojedinih diplomata ).

 

Ipitno pitanje: Stvaranje SHS, unutrašnja situacija, medjunarodni položaj;

 

  UVOD →

     Stvaranje YU države 1914-1918. uopšte nije ulazilo u planove sila Atante do pred kraj rata. Ni jedna od velikih saveznica nije htela YU ( VB, Fr, SAD, It. ). Svi tajni sporazumi ( Londonski ugovor 1915. ) išli su na račun AU monarhije, računali su smanjenje, ali nisu dovodili u pitanje njen opstanak. Naročito je Italija branila očuvanje smanjene monarhije, jer nije htela velikog suseda i konkurenciju na Jadranu. Trebalo je poštovati ugovor, što je značilo Veliku Srbiju i Veliku CG ( državu oca italijanske kraljice Jelene - Nikole I ), kao i pripajanje Italiji nejvećeg dela teritorija uz istočnu obalu Jadrana.

     Srpska vlada je u vreme rata imala dva rešenja ''veliko'' - YU i uništenje AU i ''malo'' - Velika Srbija na račun AU. Niška deklaracija 7.dec.1914. i Krfska deklaracija 20.jula 1917. su isticale kao ratni cilj Srbije oslobodjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je Pašič uvek kao alternativu predvidjao ''mali'' program. JO sa Trumbićem na čelu vršio je pritisak na Pašića da se odlučnije zauzme za Jugoslovene iz AU. Pašić je sve više dolazio u sukob sa JO, koji je tražio da bude priznat za legitimnog predstavnika yu.naroda u Monarhiji. Medjutim, saveznici još nisu bili spremni na rušenje Monarhije, pa je tim odbadala mogućnost da Jugoslovene u AU predstavlja bilo ko ( ni srpska vlada ni JO ). Ali poč. 1918. Monarhija je ulazila u pol. anarhiju ( naročito je bila opasna pobuna mornara u Boki ). U Yu zemlajma AU, iz nužde, počela je da se javlja ideja ''narodnog jedinstva''. U Ljubljani se osniva Narodni svet - pretenduje poziciji vrhovnog pol.tela Slovenaca, a u Zg se priprema osnivanje Narodnog vijeća za sve yu.zemlje Monarhije, u čemu vidnu ulogu imaju gradjanski političari iz HPSS Stjepana Radića i Hr-Srpske Koalicije - Pribićevića. Proces ubrzavaju savezničke pobede na

zapadnom i Solunskom frontu. Sept.1918. srpska vojska probija front i u naletu napreduje ka severu, prisiljavajući Bugarsku na kapitulaciju u Solunu 29.sept.1918, a uz sve to se ubrzava proces raspadanja AU. Oktobra 1918. se formira u Zg Narodno vijeće Sl, Hr i Srba, a hrvatski Sabor krajem istog meseca raskida sve državno-pravne veze sa carskom i ugarskom kraljevskom krunom. NV je trebalo da bude pol.telo koje će objediniti sve stranke i grupe i tako steći legitimitet u borbi za interese yu.naroda bivše Monarhije. Tražili su i medjunarodno priznanje kod sila Atante i proglasili Državu SHS, ali nisu uspeli. Predsednik NV Anton Korošec  se u ženevi sastao sa Pašićem, Trumbićem i predstavnicima srpske opozicije. Pašić se našao usamnjen i sklopio je sporazum koji nije odgovarao srpskoj vladi i monarhiji. Dogovoreno je stvaranje zajedničke Države SHS, kojoj je poveren niz zajedničkih poslova uz zadržavanje dve vlade : vlade Srbije i vlade NV SHS. Al to nije mogao da dozvoli, smenio je Pašića i postavio Protića, a time je poništi vrednost ženevskog sporazuma. Znao je da jedino on poseduje realnu snagu, pobedničku vojsku i pol.legitimitet. Uz to su 25.nov.1918. Velika NS Vojvodine i VNS CG proglasile ujedinjenje sa Srbijom...delegacija, Naputci...delegacija NV nije bila u poziciji da uslovljava, tako je Al prihvatio zahtev za ujedinjenjem i proglasio je Kr.SHS, a kao oblik vladavine jasno je naglašeno kraljevstvo. To je tzv. Prvodecembarski akt....

     Italija je na spoljnom planu bila glavni protivnik nove države.

     našavši se u teško uzdrmanoj posleratnoj Evropi, okružena sa 7 suseda, od kojih je sa 6 imala spor oko granica, suočena sa posebnim interesima Sveznika ( VB, Fr ), koje su imale vlastite interese na Balkanu i u Podunavlju, sa velikim socijalnim problemima, Kr. SHS gotovo nije izlazila iz krize. Predstojala je Konferencija mira.

 

PRVI DEO : 1918-1934.

 

KONFERENCIJA MIRA U PARIZU I MIROVNI UGOVORI

 

     Na čelu yu.delegacije je bio Pašić, delegati su bili trumbić, Vesnić, veći broj stručnjaka i savetnika, a i vojna misija na čelu sa generalom Pšićem.

     Na I plenarnom zasedanju delegacija Kr. SHS je pozdravljena kao delegacija Kraljevine Srbije, dakle uskraćeno je formalno priznanje nove države, iako je delegacijama Poljske i ČSR priznat status državnih delegacija.

     Od početka je svim delegacijama malih država bilo jasno da će Veće četvorice odlučivati o svemu, Vilson, Lojd Dzordz, Klemanso i delimično Orlando. Oni su raspravljali, a ostali su slišali.

     Pitanje priznanja:  Posle rata subjekte medjunarodnog prava su predstavljale Srbija i CG, a prvodecembarski akt nije automatski za sobom vukao medjunarodno priznanje nove države. Kraljevinu SHS je prva prihvatila Norveška. Velike sile su bile nepoverljive prema projektu nove države, ali je 7.feb.1919. američki državni sekretar uz odobrenje Vilsona, pozdravio

ujedinjenje. To je bio ključni momenat, SAD su priznale SHS. Usledila su priznanja Grčke, Švajcarske, ČSR i uspostavljanje diplomatskih predstavništava. Fr i VB su iz obzira prema Italiji, odbijale da učine isto. Kako se bližilo vreme potpisivanja formalnog ugovora sa Nemačkom, postavilo se pitanje koje će se države naći sa druge strane, a Srbija zbog koje je i rat formalno poveden, nije mogla da izostane. Tako su pred potpisivanje Versajskog ugovora 28.06.1919. VB 1. a Fr 6.juna priznale SHS. Nakon potpisivanja Versajskog ugovora na kome se našlo ime nove države, pitanje priznanja je rešeno i priznanja drugih država su počela da pristižu.

     Ugovor sa Austrijim :   Po etničkom principu, Celovec, Maribor, Radigora, treba da pripadnu SHS. SAD je predlagala da te teritorije pripadnu Austriji, pozivajući se na ekonomsku celinu teritorije. VB je kao slovenske teritorije videla Maribor, Medjumurje, Prekomurje. Fr je u svemu podržavala zahteve YU. Obrazovana je komisija za razgraničenje prema Austriji. Vlada u Bg je odlučila da konferenciju stavi pred svršen čin i 6.maja je počela ofanzivu na sporne teritorije Koruške. General Krsto Smiljanić, kdt dravske divizijske oblasti je zauzeo Celovec i čitavu spornu oblast. Ali doneta je odluka da se u Koruškoj sprovede plebicist, vlada je naterana na delimično povlačenje vojske. Veći deo je pripao zoni ''A'' u kojoj je ostala srpska vojska, a manji zoni ''B'' u koju se vratila austrijska. Ugovor o miru sa Austrijom je potpisan sept.1919. - tp je ugovor u Sen Žermenu. Plebicist u zoni ''A'' nije bio povoljan.

Ugovor sa Bugarskom :   Ista komisija je razmatrala i granicu sa Bug. Pašić je tražio teritoriju do reke Strume sa Petričom, a na severu Vidinsku oblast. Dobijene su varoš Strumica, Bosiljgrad, Caribrod, osim Italije, ostale sile su bile na strani ovog razgraničenja. Ugovor sa Bug. je potpisan 5.dec.

Pitanje Banata :   I rumunska i delegacija SHS pretendovale su na ceo Banat*. Komisija je odredila da Vršac, Bela Crkva i Velika Kikinda, treba da pripadnu Srbiji. Srpska vojska se krajem jula 1919. povukla iza te linije - konačni ugovor je potpisan tek maja 1924.

Ugovor sa Madjarskom :    Delegati SHS više su pažnje poklanjali razgraničenju sa Rumunijom, koja je imala dobre pozicije s obzirom da je bila na savezničkoj strani. Ugovor je potpisan juna 1920, mnoge teritorije koje je YU zahtevala ostale su Madjarskoj ( Mohač, Pečuj, Baja, Segedin ) ali su Bačka, Baranja, Medjumurje, Prekomurje pripali SHS, uključujući teritorije koje su smatrane neospornim : Srem, Banat, Slavonija, Hrvatska.

     Sve sporove oko granica SHS vodila je jedna komisija, koja je davala izveštaje Većima.

 

JADRANSKO PITANJE DO RAPALSKOG UGOVORA

 

     Razgraničenje Italije i SHS na jadranu je prvih meseci Konferencije ostajalo po strani, jer je velikim silama na prvom mestu bio ugovor sa glavnim neprijateljem Nemačkom.

     Iako su VB i Fr upozorile Pašića i Trumbića da će podržati zahteve Italije po Londonskom ugovoru 1915, delegati SHS ustrajali su na svom zahtevu, dopuštajući arbitražu za Trst i

zapadnu obalu Istre. Italija je tajnim Londonskim ugovorom tražila i Rijeku u koju su ušle italijanske trupe.

     Jadransko pitanje je od marta 1919. razmatrano u vrhu Konferencije - Veću četvorice, u kom nije bilo članova delegacije SHS. Orlando je tu izlagao potrebu za Rijekom, ali nije naišao na razumevanje Vilsona, koji je predlagao da se proglasi slobodnim gradom. Zatim su Vilson, Klemanso i Lojd Dzordz saslušali izlaganje Trumbića. Orlando nije uspeo da slomi Vilsonovu opozicuju, tako da je spor iz it-yu prerastao u američko-italijanski. Vilson nije davao Rijeku i pomerao je liniju Londonskog ugovora na Istok. Objavio je Manifest da Rijeka ne može pripasti Italiji, to je izazvalo senzaciju, Orlando je aprila 1919. demonstrativno napustio Konferenciju, koja je zapala u krizu.

    Bez dogovora su prošli i direktni it-yu pregovori. na it.izborima vlada je poražena, Orlanda je zamenio Niti. Dok je Konferencija raspravljala u Italiji se širilo nezadovoljstvo. Italijani su ušli u Rijeku.

     YU je u 1920. ušla sa velikim spoljno-pol. brigama. Upadi iz Bug i Alabanije su pogoršali odnose, Madjarska nije bila zadovoljna potpisanim ugovorom, pitanja sa Italijom su bila otvorena. Jedino je granica sa Grčkom bila mirna.

     YU delegacija je na Konferenciji prihvatila Vilsonovu liniju i odrekla se maksimalnih zahteva. Ali brojne smene što srpskih što vlada u Italiji nisu donodile promenu stava ni sa jedne strane. Jula 1920. došlo je do velikih incidenata i krvavih sukoba u Rijeci i Splitu, kada je ubijen kdt. jednog italijanskog broda, usled čega je usledilo čišćenje jugoslovena iz Trsta, Istre, Rijeke, Zadra. rat je bio na korak. Ipak pregovori su nastavljeni u Rapalu. Pod pritiskom Fr i VB ( Vilson je prtrpeo izborni poraz, poziciju SHS opteretio je ishod plebicista u zoni ''A'' Koruške, iznad svega težak unutrašnji položaj), a nespremna za sukob sa Italijom, Kr. SHS je potpisala Rapalski ugovor nov.1920. Italija je postigla više nego što je tražila u završnim pregovorima. Dobila je celu Istru, Zadar, Cres, Lošinj, Lastovo, oko 500 000 Slovenaca i Hrvata se našlo van SHS. Rijeka je proglašena nezavisnom državom. Ugovor su potpisali MSP Trumbić i Sforca.

 

OSNIVANJE MALE ATANTE

 

     MA je bila vezana za francusku politiku očuvanja versajskog sistema, mada ne od samog početka. Savez država od Baltika do Egeja ( Poljska, ČRS, Rumunija, SHS, Grčka ) radi očuvanja poretka, kao sanitarni kordon pred novim nemačkim imperijalizmom. Uža kombinacija je bila ČRS, Rum, SHS protiv Madjarskog revizionizma.

     Pri svim kombinacijama Rumunija je htela da se osigura od SSSR, koja se nije mirila sa gubitkom Besarabije, i Bugarske zbog Dobrudze.

    MIP ČRS je u Bg avg.1920. sa SHS potpisao dvogodišnji Ugovor o uzajamnoj pomoći i savezu ukoliko dodje do Madjarskog napada.

     MA je u početku bila lanac bilateralnih ugovora koji povezuju tri države. Na samom početku ona nije nastala kao instrument fr. politike u Podunavlju, što je kasnije postala.

 

POKUŠAJI PRIBLIŽAVANJA ITALIJI

 

     U nastojanju da sprovede u život odredbe Rapalskog ugovora, Italija se susrela sa velikim otporom nacionalista i fašista u usponu. Sam D'Anuncio nije priznao Rapalski ugovor, a njegovi legionari su zaposeli Krk i Rab ( dodeljeni SHS ). It.vlada je zato oglasila blokadu Rijeke početkom dec.1920. a krajem dec. je blago bombardovala grad.

     Aleksandar i Pašić su iznad svega želeli dobre odnose sa Italijom. Kako bi se što pre povukle it.trupe iz Dalmacije i hrvatskog primorja ( treće zone ), bili su spremni na ustupke. pašić je prihvatio posredovanje VB i Fr, nakon kraćih pregovora potpisane su Santamargaretske konvencije u Rimu, okt.1922. One su se odnosile na razgraničenje u zaledju Zadra, evakuaciju it.trupa, železničku vezu Rijke i Zaledja SHS, razgraničenje Rijeke i SHS.

     Ali u Italiji su se nastavili nemiri, 1922. koalicionu vladu je sastavio Benito Musolini. On je izjavio da će njegovi odnosi sa Srbijom biti prijateljski, a sa Yu dobri i odao je priznanje srpskoj vojsci. Musolini je javno tražio ispunjenje Rapalskog ugovora, a težio je istovremeno da anketira Rijeku. Stvorena je Paritetna ( it-yu ) komisija za sprovodjenje S.margaretske konvencije i za dalje pregovore. Ali već avg.1923. Duče je izjavio da su pregovori jalovi, a u Rijeci je postavio vojnog guvernera sa punom vlašću. Aleksandar i MIP Ničić su bili skloni nagodbi u cilju zbliženja, povedeni su direktni pregovori u Bg. U Rimu su 1924. potpisani Rimski ugovori ( Pašić, Ničić - Musolini ). Osim ekonomskih i verskih, regulisano je i pitanje Rijeke, koja je pripala Italiji ( yu. manjini u njoj, kao i Italijanima u Dalmaciji garantovana su sva prava ).

 

 

YU - FRANCUSKI UGOVOR O PRIJATELJSTVU

 

     Bezbednost države je počivala na Rimskim ugovorima, ugovorima sa ČRS i Rumunijom protiv Madjarske, i Rumunijom protiv Bugarske, kao i na tradicionalnom savezništvu sa Fr.

     Italija se sve više udaljavala od Fr. A Fr je zahtevala od SHS da potpiše Pakt o prijateljstvu, a Musolini je stavio do znanja da će se njegova politika prema SHS radikalno promeniti, ukoliko do toga dodje. Ničić je nerealno težio da potpiše trrojni pakt ( SHS-Fr-It ).

     1926. u Parizu je ugovoren Fr-Yu Pakt o bezbednosti i prijateljstvu, koji je trebalo da svečano potpiše kralj Aleksandar. To je bio signal za Musolinija. Krenula je ofanzivna diplomatija prema srednjoj i jugoistočnoj Evropi. U Budimpeštu i Sofiju upućeni su diplomate da učvrste prijateljstvo, a ono što je Aleksandra najviše plašilo bio je Prvi tiranski pakt krajem

1926, izmedju Italije i Albanije o bezbednosti i saradnji, kojim je Albanija došla pod protektorat Italije. Italija je pokazala neprijateljstvo, Makedonija je bila ugrožena. Ničić je podneo ostavku, zamenio ga je Vojislav Marinković koji je sa Fr potpisao Ugovor o Prijateljstvu, tj. o očuvanju versajskog poretka - 1927. Musolini je odmah zaključio Drugi tiranski pakt o odbrambenom savezu.

 

ITALIJANSKO - YU ODNOSI 1928-1933.

 

     Aleksandar je pokušao da održi koncepciju prijateljstva sa Italijom. Rok trajanja Ugovora o Prijateljstvu je isticao 1929. Medjusobni odnosi dve zemlje 1928. bili su čak dobri čak loši, to je pratila štampa. Javnost SHS je bila obaveštena o italijanskoj nameri zaokruživanja zemlje. Duče je otvoreno izjavio da se Ugovor o Prijateljstvu neće obnoviti, pa je on 1929. prestao da važi.

     Ni tada Aleksandar nije odustajao od akcije zbližavanja sa It, iako je ona doživela krah. Tada započinju dve akcije, jednu vodi sam kralj, a drugu ministar Marinković, u tajnosti. 1930. dva MIP ( Grandi i Marinković ) sreli su se u Ženevi, gde je Grandi otvoreno rekao da YU mora da se odluči izmedju It i Fr, takodje mu je stavio do znanja da It podržava hrvatske i crnogorske separatiste i albanske, bugarske i madjarske revizioniste i da će to nastaviti ako YU ostane francuska marioneta. Na sledećem sastanku Marinkovič je rekao da YU ne bi mogla ostati neutralna ako It napadne Fr, ali bi se YU i It mogle obavezati na neutralnost, ako bi neka treća sila napala Fr ili Yu. Namera je očigledna jer niko ne bi napao YU bez italijanske pomoći. Albanija je bila glavno pitanje, jer Aleksandar nije dozvoljavao nikakvo slanje vojske u Albaniju, smatrao je da ona treba da ostane nezavisna, i ako udje it.vojska u Albaniju ući će i yu.vojska, a to bi izazvalo rat.

     Tajni pregovori Al sa Rimom : Nije samo Marinković dugo pregovarao sa Grandijem, već je kralj uspostavio i svoje kontakte, preko jednog italijanskog dekoratera koji je došao da uredi dvor na Dedinju, a bio je Musolinijev čovek. Sve što je kralj govorio njemu, govorio je Musoliniju, a isticao je potrebu nagodbe i dobrih odnosa. Smatrao je da je štetno da budu jedni drugom neprijatelji, da to škodi ekonomiji, dovodi do rata, koji može prerasti u svetski. Smatrao je da treba da potraže ekonomsku i privrednu saradnju koja će koristiti obema zemljama. Preko dekoratera su oni razmenjivali poruke i pravili Nacrt Ugovora o prijateljstvu i ugovarali su direktan susret. Ni do jednog ni do drugog nije došlo.Italija je nastavila da podržava sve antiyu snage ( 1932. upad ustaške grupe pod Velebit koji je trebalo da izazove ustanak ). Albanija je ostala najosetljivije pitanje, jer Al nije dopuštala da ona postane mostobran za prodor It na Balkan. I kad su to pregovori pokazali, došlo je do velebitskog ustanka i Orebovog pokušaja atentata na kralja Aleksandra 1933. u Zg.

 

REORGANIZACIJA MALE ATANTE

 

     1932. MA je postala zvanična organizacija, savez tri države, jer je donesen Statut MA. Politika MA se poklapala sa politikom Fr u srednjoj Evropi. Tako je MA bila protiv Carinske unije Austrije i Nemačke, kao i protiv stvaranja Podunavske konfederacije.

     1933. potpisan je u Ženevi Pakt o organizaciji MA, upravni organ saveza čine MIP država članica ili posebno imenovanih delegata. On se sastaje minimum 3x godišnje. Predsednik je iz države u kojoj se održava zasedanje, a one s emenjaju po redu. Odluke se donose jednoglasno. Pakte je predvidjao i privredni savet. Savez se mora rukovoditi odlukama Društva Naroda.

     Kada je Fr 1933. počela da menja stav prema SSSR, zbog oživljavanja revizionizma u Nemačkoj, ČRS i Rumunija su priznali SSSR i uspostavili dipl. odnose sa njom, dok je yu vlada to odbila.

 

BALKANSKI SPORAZUM 1934.

 

     Dugo se raspravljalo o stvaranju ''Balkanskog saveza'', a prvi korak je bila I Balkanska konferencija u Atini 1930, II u Carigradu i Ankari 1931, III u Bukureštu 1932, IV i poslednja u Solunu 1933. Dogovoreno je stavarnje Balkanskog pakta. Al se zalagao i da kralj Boris i Bugarska udju u pakt, što se nije desilo.

     Pakt balkanskog sporazuma potpisali su 1934. u Bg predstavnici YU, Rum, Grčke i Turske, u želji da se učvrsti teritorijalni Status quo. Musolini je na taj pakt kao i Pakt o organizaciji MA pre toga odgovorio zaključenjem tzv Rimskih protokola marta 1934. sa Austrijom i Madjarskom radi usaglašavanja politike.

 

PITANJE PRIZNANJA SSSR

 

     Kral Al i posle knez Pavle bili su antikomunisti i mnogi belogardejci su našli utočište u Yu. I kada je VB počela da hvata ekonomske veze sa stvarnom vlašću u Rusiji, Aleksandar je to odbijao.

     Za Sovjetsku Rusiju je ekonomski prodor u Evropu bila Ekonomska konferencija u Djenovi koju je sazvao Lojd Dzordz. Ničić se vrati sa zaključkom da je konferencija sazvana radi obnove ruske privrede i da ona zapravo znači priznanje nove države i da bi to trebalo da učini i Yu. 1924. SSSR su priznale VB, It, Fr, a posle njih  niz država.

     Dok je sovjetska vlada priznavala integritet SHS, Kominterna je na svom V kongresu saopštila da treba uništiti tu ''veštačku tvorevinu imperijalizma i versajskog poretka''.

     Za vreme monarhodiktature nije se menjao stav prema SSSR. U vreme posle Oktroisanog ustava nazirala s emogućnost promene zbog okreta francuske politike, posle dolaska Hitlera za kancelaara 1933. Fr se okrenula tradicionalnom traženju savezništva sa Rusijom zbog

nemačke opasnosti. i SSSr je za to bila zainteresovana, izjavljujući da neće dozvoliti da se Nemačka i Italija obruše na zemlje MA. U skladu sa tim članice MA su potpisale medjunarodni akt sa SSSR, to je bilo prvi put da je jedan takav akt zaključen sa državom koja nije bila priznata od potpisnica akta - presedan u medjunarodnoj diplomatskoj istoriji, to je bilo indiriektno priznanje SSSR.

 

II DEO      1934-1941

 

NEMAČKI PRODOR NA BALKAN

 

     Posle ubistva kralja Al, vlast je pripala knezu Pavlu - graditelj novog spoljno političkog pravca YU : postepeno napuštanje tadašnjih pozicija i prelaska na neutralnost. Ubrzo je istaknuta ličnost postao predsednik vlade i MSP M.Stojadinović, koji je sastavio vladavinsku kombinaciju radikala, slovenačkih klerikalaca i bosanskih muslimana. Za njega su postojala dva spolj.politička pravca : ''već danas'' se približiti Berlinu, a zatim ''sutra'' popraviti odnose sa Rimom.

     I kralj Al je u poslednjoj godini života pokazao interesovanje za zbližavanjem sa Nemačkom, antikomunističkom silom u usponu i zemljom sa kompatibilnom privredom sa YU. Najveći razlog je bio traženje oslonca protiv Italije, jer je Fr od dolaska Hitlera radila na zbližavanju sa Italijom. Zaključivanje Rimskih protokola 1934. ( It, Madjarska, Austrija ) samo je doprinosila yu-nemačkom zbližavanju. Još je 1933. Al išao u Nemčku na razgovore sa Geringom koji je bio zadužen za YU. Al je verovatno više voleo Austriju pod nemačkim nego pod italijanskim protektoratom. 1934. potpisan je nem-yu Trgovinski ugovor, to potvrdjuje boje odnose.

     Ovakom politikom nemačke pogodjena je italijanska politika podržavanja separatističkih i revizionističkih antiyu ideja. Nemački kapital je Trgovinskim ugovorom postao dominantan u YU, jer je ekonomska zavisnost vodila i ka političkoj.

 Spoljni koncept kneza Pavla :    On je bio poznati anglofil, a pošto je VB bila daleko za ostvarivanje bilo kakvog ekonomskog i političkog dogovora i zaštite protiv Italije, a Fr je gubila kredibilitet, Pavle je počeo da uobličava politiku neutralnosti, koja je iz ek-političkih razloga odgovarala Nemačkoj. Ubrzo je ocenio Stojadinovića ( ministra finansija ) kao pravog čoveka za vodjenje njegove politike. Stojadinović je takodje važio za anglofila. Kao radikal, član najveće srpske stranke, bio je idealana za predsednika vlade i MSP 1935., pogotovo posle preporuke britanskog ambasadora u Bg. Treba imati u vidu da tada britanski opredeljen nije istovremeno značilo antinemački opredeljen. Nemačka je toplo pozdeavila dolazak nove vlade.

     Pavle je bio tvorac nove politike neutralnosti, a to je značilo : 1) izrazit antikomunizam 2) brit-nemačko zbližavanje sa usmeravanjem nemačke ekspanzije prema SSSR 3) očuvanje dobre ekonomske nem-yu saradnje 4) očuvanje integriteta države uspostavljanjem dobrosusedstva 5) približavanje Italiji posredstvom Berlina.

     Na tajnom sastanku Hitlera i Pavla, Nemačka je garantovala YU integritet, a za to je bilo dovoljno da YU u eventualnom ratu ostane neutralna. Tada je versajski sistem bio u dubokoj krizi. Prelaz na političku neutralnost je sprovodio Stojadinović i to vrlo oprezno, nije izašao sa otvorenim kidanjem obaveza prema MA i Balkanskom savezu, ali je uveravao Nemačku da yu politika u ovim savezima ima da bude u skladu sa nemačkim interesima. Medjutim kriza se razvijala opasno po YU, jer su nem-it odnosi bili sve prisniji, i Italijani su dobili odrešene ruke na Sredozemlju. Austrija je prestala da bude razlog razdora i Italija je pristala na Anšlus. U Bg se sve više osećalo da Nemačka neće biti zaštitnik protiv italijanskih ambicija u YU.

     YU se odlučila na zbližavanje sa VB i Nemačkom na račun Fr i MA. Razbijajući MA Hitler je hvalio YU i njen stav, trudio se da zadrži korektne odnose sa Rumunijom, težio je da oslabi ČRS kako bi postala lak plen, tako se ona našla usamljena - to je kraj MA. Stojadinović, tj. Pavle je odbio da MA sklopi savez sa Fr, VB je to odbijanje odobravala, a sam Stojadinović je sticao veliko poverenje Nemačke. Hitler je tražio od Musolinija blaži stav prema Bg, da se ne bi uticaj VB učvrstio u ovoj zemlji, tražio je zbliženje It i Yu, što je bio i Pavlov cilj, koji je medjutim još verovao u britansko-nem saradnju.

 

PRIBLIŽAVANJE YU I ITALIJE

 

     Posle Al ubistva, odnosi ove dve zemlje su bili na najnižoj tački. Na nagovor Fr YU nije tužila Italiju, već samo Madjarsku DN. Fr je težila zbližavanju sa Italijom 1934/35. zarad okruživanja Nemačke. S tim u vezi Fr je insistirala da Stojadinović poboljša odnose sa Italijom, 1935. Stojadinović je potpisao Trgovinsku ugovor sa Italijom. I Hitler je upućivao na tu saradnju, goovreći da YU treba dati povlastice, kako bi se otrgla Fr uticaju i kako bi priznala novi evropski poredak. Duče je simbolično označio novi stav govorom u Milanu 1936. a Stojadinović je pozdravio taj govor. Predloženi su razgovori na najvišem nivou, Pavle je to želeo, ali gledao je da VB bude o svemu obaveštena. MSP VB Idn je odobrio pregovore. Stojadinović je na pregovorima postavio pitanja o Albaniji, separatistima, garancijama granica, zabrana svake antiyu delatnosti. Na taj način je Stojadinović rešavao i unutrašnje i spoljašnje pitanje. 1937. Ćano i Stojadinović su potpisali Beogradske ugovore. Oročeni na 5 g, a tajno će se potvrdjivati svake godine. Usmeno je garantovana nezavisnost Albanije ( dakle nije bila u ugovoru ).

Stojadinovićev pad :   Stojadinović je 1937. u Parizu obnovio Ugovor o prijateljstvu, takodje je bio u Londonu. U povratku je u Rimu razgovarao sa Musolinijem, gde je izjavio da se YU nikad neće naći u antiitalijanskom taboru. 1938. sastao se sa Hitlerom u Berlinu, izjavio je da YU neće prići ni jednom antinemačkom bloku, a Hitler je potvrdio da južno od Austrije nema teritorijalnih pretenzija.

     Stojadinivoć je rekao da u predstojećoj krizi ČRS neće da je podrži, tražio je samo da Madjarska ne bude pokretač napada, jer će onda morati da ispuni svoje obaveze prema MA. Stojadinović je svim silama nastojao da zadrži YU van svetskog sukoba. Stojadinović je predvideo sledeći potez Nemačke prema Poljskoj, a takodje i nemačko okretanje Jadranu.

     Stojadinović je raspisao izbore za 1938. uveren u uspeh, a knez Pavle je otišao u London da se posavetuje sa premijerom Čembrlenom. Posle Anšlusa 1938. brit-nem odnosi su se

pogoršali. Poput Nemačke i VB je nastojala da se poveže sa državama ji. Evrope ( Fr, It, Yu, Rumunija, Poljska, SSSR ) radi okruživanja Nemačke. Stojadinović je 1935. sastavo vladu po volji VB, sa tačno odredjenim spoljno-pol. programom. Do Anšlusa se držao tog programa, a posle toga se potpuno naslonio na Nemačku. Normalno je predpostaviti da se Pavle sa takvim stanjem neće pomiriti, ali Stojadinović to nije predpostavljao. On je svu energiju uložio u izbore, a JRZ je gradio vrlo slično fašističkoj stranci. Stojadinovićeve dalje planove u unutrašnjoj i spoljnoj politici prekinup je Pavle, povici ''Vodja, vodja'' su ga uznemiravali, da se ne bi našao u situaciji italijanskog kralja. Pavle je smislio zaveru. Nekoliko članova Stojadinovićevog kabineta je podnelo ostavku, što je izazvalo krizu vlade, a Pavle ga je 1939. otvoreno pozvao da podnese ostavku. Stojadinović je izjavio da mu je knez zabio nož u ledja. Novu vladu je sastavio nesposobni i  bez ugleda Dragiša Cvetković.

 

YU PRED RAT 1939.

 

     MSP u Cvetkovićevoj vladi je postao dotadašnji ambasador u Berlinu A.Cincar Marković. Pri odlasku iz Nemačke rekao je da je kriza u Yu unutrašnjeg karaktera i da neće uticati na spoljnu politiku.

     Hitler je 1939. likvidirao ČRS, ovaj potez je zabrinuo i sam Rim, i sada je Italija pokazivala najveći interes za očuvanje statusa quo sa YU. Ćano je tražio sporazum sa Mačekom i predlagao nezavisnu Hravtsku u uniji sa Italijom. Musolini nije želeo da zaostaje za Hitlerom pa je 1939. nenadano okupirao Albaniju. YU nije uložila protest.

     Prilikom priprema napada na Poljsku, Hitler je poslao poruku Musoliniju da prepušta YU interesnoj sferi Italije, ali da sile Osovine moraju zajednički delovati prema YU, tj. da YU u predstojećem ratu mora da zauzme neutralan stav. Bolje milom- zbog ekonomskih razloga nego silom, ali ako zatreba i silom. Gering je tvrdio da ekonomski interesi Nemačke prema YU nisu sukobljeni sa italijanskim političkim interesima prema Yu. Musolini se složio.

     Politika stroge neutralnosti YU više nije dolazila u obzir, jer je svet 1.sept.1939. ušao u rat, a zbog strateškog položaja i ekonomskog potencijala Yu, svi su je želeli na svojoj strani. Nemci su bili spremni da je privuku sebi mirnim putem, zbog ekonomske eksploatacije, a VB je želela YU u ratu sa Osovinom ( žrtvovanje druge zemlje za svoj interes nije bilo ništa novo u politici VB ). Cincar-Marković je rekao Ćanu da će Yu zauzeti stav naklonjene neutralnosti ( ekonomska pomoć Nemačkoj i Italiji ). U osnovi su bili zadovoljni, Pavle je 1939. posetio Rim i Berlin, gde je dočekan kraljevski - priredjena mu je velika vojna parada.

Hitler predlaže Musoliniju obračun sa YU :

     It i Nemačka su 1939. sklopile Čelični pakt. VB je Poljskoj, Rumuniji, Grčkoj i Turskoj garantovala vojnu pomoć ako ih neko ugrozi. Nemačka je mislila da VB i Fr nemaju vojnu snagu da bi učle u rat, a SAD je bila sklona izolacionizmu. Ribentrop je predlagao Ćanu da iskoristi poljsku krizu i vojno okonča sa YU, da reši hrvetsko i dalmatinsko pitanje u korist Italije, jer je Pavle bio u londonu i pokazivao je znake neprijateljstva prema osovini - što nije bilo tačno. I Hitler je Ćanu ponovio da Italija treba da okupira Hr i Dalmaciju. Musolini tada nije bio voljan da stupi u akciju, a YU je to donelo još malo vremena mira.

 

RAZDOBLJE ''NAKLONJENE NEUTRALNOSTI''

 

     2.sept. 1939. YU je žurila da objavi neutralnost, što je u neplaniranim uslovima ( rat sa Fr i VB ) odgovaralo Nemačkoj. Musolini se iako neutralan u tom trenutku, nije odrekao ideje dizanja ustanka u hrvatskoj i razbijanju YU. U prvo vreme ( do pada Fr) i VB je odgovarala neutralnost YU, jer je sprečavala put Nemaca prema Sredozemlju. Nemačkoj je odgovarao mir na Balkanu i zbog nabavke sirovina, zbog britanske pomorske blokade.

     Ćano se 1940. sastao sa Pavelićem u Rimu, planirana je separacije Hr. Musolini je koristio nered u Evropi, smatrao je da niko neće reagovati na italijansku okupaciju Hr, jer su i saveznici težili da pridobiju Italiju.

     Zbog teške situacije u koju je zapala YU je malo ublažila politiku prema SSSR i 1940. su uspostavljeni diplomatski odnosi.

     Posle kapitulacije Fr, Hitler je savetovao Musoliniju da odloži napad na YU zbog moguće intervencije SSSR. Ćano je pisao da je Duče bio opsednut tom idejom, ali u tom trenutku Hitleru je odgovaralo da Grčka i YU ostanu van sukoba.

     Sept.1940. Nem, Italija i Japan su potpisali Trojni pakt. musolini nije mogao više da izdrži i okt.1940. je napao Grčku, neobavestivši Hitlera. Grčka se dobro branila i Italiji je pretio potpuni poraz i napuštanje Albanije. Hitler je bio besan, a Musolini je bio prinudjen da mu traži pomoć. Hitlera je ohrabrilo Pavlovo drtžanje, tako da je sam Hitler predložio da se YU daju garancije za integritet i po padu Grčke obeća i Solun. Time je smatrao da će sigurno zadobiti Yu ( plan ''Marita'' prema Grčkoj, u cilju istiskivanja VB sa Sredozemlja ).

     Hitler je krajem 1940. pozvao Cincar-Markoviča u Nemačku i garantovao je položaj YU u novoj Evropi, ako sklope pakt o neneapadanju, dobiće i Solun. Vlada je bila spreman na to, ali Hitler je odma povisio cenu - YU treba da pristupi trojnom paktu. Položaj YU se zaskomplikovao jer joj ni jedna strana nije davala neutralnost.

 

 

ZAPADNE DEMOKRATIJE PREMA YU

 

     Posle kapitulacije Fr, i objave rata od strane Italije 10.juna 1940. VB je ostala usamnjena. SAD su shvatile da je od velikog interesa da VB opstane, a ni SSSR nije odgovarala apsolutna moć Nemačke u Evropi. Staljin je po padu Fr poslao ultimatum Rumuniji da vrati Besarabiju i Bukovinu. Nemačka je bila iznenadjena jer je tajnim ugovorom bila dogovorena samo Besarabija. Uspeh SSSR je ubrzao Hitlerovu odluku za što skorijim napadom na SSSR, odlučeno je da to bude na proleće 1941. Morao je da osigura pozicije na ji i počeo je da gomila vojnike u svim pravcima prema SSSR.

 

PRISTUP YU TROJNOM PAKTU

 

     Za proleče 1941. Hitler je isplanirao operaciju ''Maritu'', napad na Grčki iz Bugarske. Da bi se to izvelo stav YU je morao biti potpuno jasan. Cvetković i Cincar - marković su se feb.1941. sastali sa Hitlerom, istakli su da bi Yu mogla da pridje savezu uz garancije teritorija i dobitak Soluna. Hitler je rekao da je hitna izjava solidarnosti i pristup Trojnom paktu poslednja prilika Yu. Time bi se VB i Grčka demoralisale, Turska uplašila.

     Pavle anglofil se nalazio u teškom položaju, želeo je pobedu VB, ali je verovao da će Nemačka biti konačan pobednik. zato se konačno odlučio za pristup Osovini. 4.marta 1941. je otišao na sastanak sa Hitlerom, izjavivši da mu teško padaju njegovi zahtevi i da je njegova želja neutralnost. istakao je da je njegova supruga Olga grčkog porekla, da je anglofil i da ne simpatiše Italiju. rekao je da Duče stoji iza Al ubistva i da podržava i šalje ustaše, te da mu je teško da njemu pruži ruku. Bilo mu je teško da donese brzu odluku, ali Hitleru je zbog operacije Margarita i kasnije Barbarosa trebala jasna situacija na Balkanu. Knez je kupio vreme rekavši da mu je neophodna odluka sa vladom, tako je odluka opet odložena. U Bg se vratio pun strepnji za zemlju, odmah po dolasku je sazvao Krunski savet. Posle izveštaja vojnog ministra i realnih mogućnosti da Yu udje u rat, većina je izglasala pistupanje Trojnom paktu.

      Ruzvelt i Čerčil su slali poslanike i obaveštajce, vršeći pritisak. Veliki diplomatski i obaveštajni rat oko yu odluke je počeo na tlu zemlje. Vršio se pritisak na Yu, a Čerčil je kovao zaveru protiv kneza. Yu generalštab je bio obavešten o nemogućnosti VB da vojskom pomogne Yu, tako da je Krunski savet 20.marta jednoglasno odlučio o priključenju Trojnom paktu. Samo trojca ministara u vladi su se suprodstavila i napustila vladu. U bečkom dvorcu Belverdeu 25.marta Cvetković i Cincar-Marković su potpisali pristup Yu Trojnom paktu. Yu vladi su upućene tri tajne note, kako se ne bi izazvala ogorčenost drugih članica Osovine, zbog ustupaka Yu : 1) obavezuju se da će proširiti suverenitet YU na Solun i okolnu Egejsku obalu 2) suverenitet i teritorijalni integritet Yu, članice su se obavezala da će za prevoz trupa tražiti dozvolu yu vlade 3) garantovali su da neće tražiti nikakvu vojnu pomoć.

 

 

SPOLJNO-POLITIČKI POTEZI SIMOVIĆEVE VLADE

I NEMAČKI NAPAD NA YU

 

     Hitlera je brzo čekalo iznenadjenje, jer je oficirski puč generala Simovića izveden u zoru 27.marta. Sledi navodna proklamacija Petra II i demonstracije u Bg i u drugim srpskim gradovima. MSP Ninčić je odmah javio Nemcima da je po sredi unutrašnja stvar i da smena vlade neće uticati na spoljnu politiku.

     Prevrat u Bg je pre svega bio odraz nezadovoljstva vojske politikom približavanja Nemcima. Hitler je to znao i odmah je optužio ceo srpski narod. Gestapo je obaveštavao o puču, Hitler je trenutno posle prvih informacija odlučio da se Yu raskomada. Musolini se odmah, 28.marta sastao sa Pavelićem. Osim unutrašnjeg dejstva Hrvata, nem i it vojske, računalo se i na revizionistička dejstva Madjarske i Bugarske. Odluka je donesena odmah, pa su Simovićeva pisma da je puč upravljen protiv ne popularnog kneza bila beznačajna. Simović je uzalud isticao da je uvek bio naklonjen Nemačkoj i da je prijatelj Geringa. Hitlerova odluka je bila neopoziva. Istovremeno je nem.konzul u Zg javio da su knez i Maček konfinirani, i da u čitavoj Hr postoji neraspoloženje protiv Bg. Mačeku je poslata poruka da će biti uspostavljena nezavisna Hrvatska , da on ne ulazi u vladu, da se negde sakrije i čeka dogadjaje. Ali Maček je ušao u vladu, zanoseći se da će tako bolje služiti Rajhu i da će tako vladu prisiliti da poštuje dogovor sa Nemačkom.

 

ZAKLJUČAK

 

I DEO 1918-1934.

Položaj nove države Kr SHS nakon proglašenja ujedinjenja 1.dec.1918. u Bg nije bio povoljan. Bila je okružena sa 7 suseda, a sa 6 je imala granični spor. Nepovoljno za SHS je bilo i potpisivanja Ugovora o primirju 3.nov.1918. sa Austrijom, po kom su Saveznici prepustili da u njihovo ime, Italija zauzme područja na Jadranu kao garant za teritorijalno razgraničenje koje će se prevno potvrditi na Konferenciji mira. još za vreme Konferencije mira bilo je jasno da će SHS biti najveći suparnik Italija, koja je za vreme Konferencije počela da radi protiv svakog interesa SHS i da okuplja sve njene protivnike, kako spoljne tako i unutrašnje.

     U Parizu sa SAD, VB i Fr ubrzo uzeli stvari u svoje ruke. Veće četvorice je o svemu odlučivalo. Sa predstavnicima malih države se nije ni raspravljalo. Naša delegacija je loše stajala jer ni jedna velesila nije bila zainteresovana za razgraničanje SHS, osim Italije koja je bila protiv nas.

     Pitanje medjunarodnog prava se odmah postavilo, jer nova država još uvek nije bila proglašena subjektom medjunarodnog prava. Tu je diplomatija SAD učinila proboj, za njom i druge zemlje, ali Fr i VB nisu do juna 1919. zbog obzira prema Italiji. Kolektivno priznanje je dobijeno prilikom potpisivanja Versajskog ugovora 28.juna 1919. sa Nemačkom, a nakon toga su usledila i pojedinačna priznanja.

     Delegacija je imala problema sa pitanjem razgraničenja i formalizovanja mirovnih ugovora sa Austrijom, Madjarskom i Bugarskom kao i rešavanja drugih problema ( Kontribucija, deoba brodovlja bivše austrijske flote... ). Najveća muka je bilo ''Jadransko pitanje''. To pitanje je na kraju prepušteno direktnim it-yu dogovorima, koji su započeti u Rapalu 1920. i donose više Italiji nego što je ranije tražila ( Istru, Zadar, Cres, Lošinj, Lastovo... ). to je zato što je Yu bila u teškom položaju, jer je dotadašnji zaštitnik Vilson izgubio izbore, a Fr i VB su vršile pritisak da se što pre nadje nagodba sa Italijom. Osim toga negativan je iskod plebicista u zoni ''A'' Koruške i još uvek otvoreno pitanje CG, ali najviše unutrašnja politika. Sve je to išlo u prilog popuštanja Italiji.

     Zaplašene mogućnošću revizionizma Habzburgovaca, ČRS, Rumunija i SHS su se zbližile na zadatku očuvanja statusa quo u srednjoj Evropi. Ugovori su prvenstveno upereni protiv Madjarske. Govorilo se čak o Podunavskoj federaciji. Uzroci nastanka MA poklapaju se sa francuskom politikom u Podunavlju u prvim posleratnim godinama.

     Država Rijeka je od Rapalskog ugovora bila razlog razdora It i SHS. Vladajućem vrhu, a pre svega Al bilo je važno da uspostavi dobre odnose sa It, kao glavnom brigom diplomatije SHS. U tom cilju potpisani su Santamargaretske konvencije 1922. Rimski ugovori27.jan.1924. su obuhvatili Sporazum o Rijeci i Ugovor o Prijateljstvu. Italija je dobila Rijeku, a SHS obećanje dobrosusedskih odnosa. Al zarad Italije nije želeo da napusti dobre odnose sa Fr, ali nije žele da napusti ni koncept dobrih odnosa sa italijom. Musolini je pritisak na Al izvršio I tiranskim ugovorom, time se mešao u balkansku politiku. Zato Al započinje dve diplomatske akcije, jednu vodi tajno sam a drugu preko MSP Marinkovića. svi pregovori su se razbili na albanskom pitanju. Iako u svemu popustljiva prema It, SHS se zbog Albanije suočila sa Musolinijevom indirektnom agresijom : Velebitski ustanak ustaških terorista 1932. i neuspeli atentat Oreba na Al 1933. u Zg i konačno atentat 1934. u Marseju, gde se Duće poslužio ustašama i VMRO.

     Feb.1934. Rum, Yu, Turska i Grčka su u Bg potpisale Pakt balkanskog sporazuma, u cilju očuvanja mira i poretka, tj. teritorijalnog integriteta balkanskih država - statusa quo na Balkanu. Garancije su utvrdjene samo u slučaju da neka balkanska država ( uglavnom je usmereno na Bugarsku ) ugrozi postojeće granice.

      Kr SHS pa YU je bila jedna od retkih evropskih država koja nije priznala SSSR sve do 1940, iako je Sovjetska Rusija ( 1922-SSSR ) još 1920. tražila uspostavljanje diplomatskih odnosa. YU je primila brojne belogardejce i izbeglice.

 

II DEO 1934-1941.

Skretanje ka neutralnoj politici i zbližavanju sa Nemačkom ose4tilo se još u Al poslednjoj godini života. Spoljno-pol program kneza Pavla se može sažeti u 4 tačke : 1) izraziti antikomunizam 2) podržavanje britansko.nemačkog zbližavanja sa usmeravanjem nemačke ekspanzije ka SSSR, i u tom okviru proširenje ekonomske saradnje sa Nemačkom 3) očuvanje integritet države i dobrosusedski odnosi, uključujući približavanje Rimu, sa Nemačkom kao garantu. Nemačka je garantovala integritet samo ukoliko Yu ostane neutralana usled eventualnog rata. Tako je Yu krenula putem naklonjene neutralnosti - to je vodilo dezintegraciji MA.

     Posle pada Stojadinovića. iako je nastavlejna ista politika, Nemačka niej toliko verovala ni jednom Yu političaru. Yu je još 2sept.1939. objavila neutralnost, što je u datim okolnostima odgovaralo Hitleru. tih dana Yu diplomatija je bila aktivna u oba tabora, a i SSSR je u nuždi ubrzo priznat.

     VB je od nem-britanskog rata morala da stvori svetski, jer se našla usamljena, morala je da pomogne grčku. Otvaranjem balkanskog ratišta Yu se našla u teškom položaju, jer više niko nije želeo njenu neutralnost. Morala je da se donese odluka. Hitler je planirao da uvuče Yu mirnim putem, a Čerčil je težio da je uvuče u rat po svaku cenu. nYu je 25.marta potpisala pristup trojnom paktu u dvorcu Belverde, dobijajući bitne povlastice, ali 27.marta u srbiji

izbio puč - Hitler je odmah doneo odluku, i o tome obavestio Musolinija. Yu je napadnuta i rasparčana bez objave rata ili ultimatuma Simović i MSP Ninčić su dali sve od sebe da razuvere Hitlera  o puču. Tako se završio period medjunarodne politike Yu.