13. mart 2019. godine

Izvoz Gorenja za deset godina 654 miliona evra

Tri fabrike Gorenja u Srbiji ostvarile su ukupni neto izvoz od 654 miliona evra za period od 2008. do 2017.

godine, pokazuje istraživanje „100 Najvećih – 100 najboljih u Srbiji" u izdanju Business Info Grupe.

Tri fabrike bele tehnike u ovom periodu izvezle

su robu u vrednosti 1,2 milijarde evra, a uvezle

za 654 miliona evra.

Tako je fabrika Gorenje Valjevo ostvarila neto

izvoz od 507 miliona evra, Gorenje Stara

Pazova 99 miliona evra, dok je Gorenje

Zaječar dostiglo iznos od 48 miliona evra.

Ovakav rezulatat postavio je Gorenje na desetu

poziciju najvećih srpskih izvoznika za period

od 2008. do 2017, odnosno petnaestu poziciju kada je reč samo o 2017. godini.

Prema oceni autora „100 najvećih -100 najboljih u Srbiji", jedan od glavnih razloga za ovakav rezultat jeste

dolazak Gorenja među prvima na srpsko tržište, kao i jaka državna podrška kroz subvencije. Takođe, niska

cena radne snage, ali i mogućnosti izvoza na rusko tržište značajno je uticalo na ovakav rezultat.

Ukupna neto dobit sve tri kompanije za deset godina iznosila je 6,4 milijardi evra, pri čemu je najveću dobit

ostvarila fabrika u Zaječaru 3,4 milijarde evra. Fabrika u Gorenju je u periodu 2008-2017 zabeležila neto

dobit od 1,7 milijardi evra, a Gorenje u Novoj Pazovi 1,3 milijarde evra.

Prema podacima iz 2017. godine ove fabrike zapošljavale su ukupno 2000 radnika, od toga 1.333 ljudi

angažovano je u Valjevu, 505 u Staroj Pazovi i 162 u Zaječaru.

Kako je nedavno i najavljeno iz slovenačke kompanije, fabrika Gorenje Valjevo bi od 1. aprila trebalo da

postane evropski centar za rashladnu tehniku Hisense Grupe, koja je od prošle godine u većinskom

kineskom vlasništvu. Iz Gorenja navode da će ova investicija uposliti oko 1000 novih radnika, koji će

godišnje proizvoditi 750.000 rashldnih uređaja.

Dodatno, očekuje se i preseljenje kompletne proizvodnje rashldnih uređaja iz Velenja u Valjevo, kao i

izgradnja proizvodne hale na prostoru nekadašnje fabrike Elind, koje je Gorenje kupilo pre pet godina.

Danas online/RTS

Srpske plate: Zlatno doba 1979. godina

U odnosu na centralnu Evropu, sada smo tamo gde smo bili krajem 19. veka. Zlatno doba srpskog standarda

bila je 1979. godina.

Da je Čedomilj Mijatović, ministar finansija Kraljevine

Srbije s kraja 19. veka, tada poput Dušana Vujovića

sada, izjavio kako naša zemlja ni za vek i po neće stići

evropski standard – bio bi u pravu. Jer sada smo

praktično u odnosu na razvijene zemlje i u odnosu na

zemlje centralne Evrope opet tamo gde smo bili krajem

19. veka, kaže Milojko Arsić, profesor Ekonomskog

fakulteta.

„Zemlje zapadne Evrope su oko tri puta razvijenije od Srbije, a zemlje centralne Evrope su skoro duplo

razvijenije od Srbije. Što znači za ovih prethodnih 130 do 140 godina relativnu razliku nismo uspeli da

otklonimo“, zaključuje Arsić.

U autorskom tekstu za nedeljnik NIN, bivši ministar finansija napisao je da bi, na osnovu stopa rasta

ostvarenih od početka globalne krize, Srbiji trebalo čitavih 185 godina da po realnoj kupovnoj moći stigne

15 starih članica Evropske unije.

Ekatarina Vostroknutova je kao glavni ekonomista Svetske banke za Zapadni Balkan radila slične

kalkulacije. Kaže da je na Kopaonik biznis forumu razgovarala sa bivšim ministrom finanija Dušanom

Vujovićem. To zavisi od pretpostavke od koje se u računici pošlo, objašnjava.

„Da, to je moguće. Ali, on je računao koliko će vremena Srbiji trebati da dostigne veoma bogate evropske

zemlje. To nije nešto na šta Srbija treba da se ugleda u ovom trenutku. I da Srbija treba da se upoređuje sa

evropskim prosekom, a ne sa Nemačkom“, smatra Vostroknutova.

Merna jedinica Vujovićeve ljutnje

Privredna stagnacija posebno odlikuje periode velikih katastrofa. U dvadesetom veku, zemlja je prošla kroz

dva balkanska i dva svetska rata, hiperinflaciju i bombardovanje. Ako se istorija ponavlja, da li je danas

Dušan Vujović u pravu? Ili je, što bi zlobnici rekli, ova računica samo merna jedinica Vujovićeve ljutnje.

Profesor Milojko Arsić kaže da imamo šansu da taj period znatno skratimo.

„Ako bi izostale reforme, ako ne bismo uspostavili dobar privredni sistem, moguće je i to da se dogodi. Jer

to se već jednom dogodilo u poslednjih 140 godina“, kaže Arsić.

Osim što je Srbiju upoređivao sa najbogatijim evropskim zemljama, Vujović je računao da će naša privreda

narednih vek i po rasti po prosečnoj stopi od 0,6 odsto. Kao u vreme globalne ekonomske krize i tokom

perioda fiskalne konsolidacije. Što je u najgorem ekonomskom scenariju moguće, ali malo verovatno.

Istoričar Predrag Marković primetio je da se te naočare promene kad je čovek na vlasti ili kad nije. „Ko bi

ga znao, trebalo bi naći neku njegovu izjavu kad je bio na vlasti“, sugeriše Marković.

Pre tačno dve godine Vujović je srednjoročne prognoze bazirao na 3,5 do četiri odsto.

„To nije plafon, već minimum koji projektujemo“, govorio je Vujović dok je bio na vlasti.

A tim minimumom, na koji je računao dok je bio ministar, Srbiji bi trebalo najmanje četiri decenije da se po

standardu približi Evropi.

„To bi podrazumevalo da u tom periodu rastemo brže od Nemačke i Austrije za tri procentna poena. Da mi

rastemo po stopi od oko pet, a oni oko dva odsto. Tako bismo svake godine smanjivali tu razliku. Znači,

toliko nam treba i da stignemo otprilike i zemlje CE. Zato što će oni u tom periodu rasti po stopi od oko 3,5

odsto do četiri odsto. Znači najkraći neki period od 40 godina. Teško možemo u nekom kraćem periodu“,

napominje Milojko Arsić.

Nemačkih dva odsto veće od naših pet

Sličnu prognozu izneli su i analitičari Svetske banke u izveštaju „Oživljavanje privredne mašine Zapadnog

Balkana“. Ekatarina Vostroknutova izračunala je da, sa aktuelnom stopama rasta, to može da se dogodi za

40 godina.

„Takođe, pretpostavljamo da će se to dogoditi ukoliko Evropa bude imala niske stope rasta. Ako Evropa

bude rasla brže od Srbije, to može i da znači da Srbija nikada neće stići evropski standard. Jer da bi se

približila Evropi, Srbija mora da raste brže“, smatra Vostroknutova.

Prevedeno u pare, rast od pet odsto za prosečnog Srbina znači povećanje plata od oko 20 evra. Dok za

Nemca rast od samo dva odsto znači povećanje plata za oko 50 evra.

To znači da bismo za petnaestak godina mogli po platama da stignemo Sloveniju, u kojoj su plate 1.000

evra.

Ima ekonomista koji uopšte ne žele da izvode ovakve računice, jer smatraju da su destimulativne. I bilo da je

za njihovo ostvarenje neophodno 15, 40 ili 185 godina, neko može da pomisli da je bolje da ne radi ništa ako

će morati da čeka ceo svoj život da bi živeo kao prosečan Evropljanin.

„Nerad se nikad ne isplati. Ako Srbija ne bude radila ništa, onda nikada neće stići Evropu. Ni za 200 godina.

Zato što druge zemlje neće čekati na vas. Ako želite da stignete bilo koga, neophodno je da rastete brže“,

ubeđena je Vostroknutova.

Nagli ekonomski preokret Srbija je već doživela. Ali u 19. veku. Od Marićevića jaruge do tadašnje moderne

evropske države. Pošli smo 1804. godine bukvalno iz jaruge, kaže istoričar Predrag Marković.

„Početak naše države je jaruga kod Orašca, bez gradova, bez ikakvih institucija. I krajem 19. veka mi smo

evropska zemlja, koja je privukla najviše doseljenika u Evropi. Srbija po broju useljenika jedino može da se

meri sa Amerikom, Australijom“, ističe naš sagovornik.

Varljivo leto 1979. godine

Krajem 19. veka, Srbija je u odnosu na tadašnje teritorije Habzburškog carstva bila dvostruko manje

razvijena. Tokom 20. veka, sve do kraja sedamdesetih godina prošlog veka ta razlika se smanjuje.

„Tad smo bili po nivou razvijenosti na nivou proseka Poljske, Čehoslovačke i Mađarske. Imali smo najmanji

zaostatak u odnosu na evropske zemlje u novijoj ekonomskoj istoriji“, podseća Milojko Arsić.

Ekonomisti se slažu da je kraj sedamdesetih bio zlatno doba u našoj ekonomskoj istoriji. Slavne 1979.

godine prosečan Srbin imao je dohodak kao prosečan Nemac ili Francuz, samo 23, odnosno 24 godine

ranije. Učiteljica iz Beograda imala je tada veću kupovnu moć od svoje koleginice u Madridu ili Atini. Ali

varljivo leto 1979. godine kratko je trajalo.

„Imali smo nesreću da nas je oborila velika dužnička kriza početkom osamdesetih godina. Velika dužnička

kriza koja je oborila neke latinoameričke zemlje je najgore udarila dve najliberalnije socijalističke privrede.

To su Poljska i Jugoslavija. Nije slučajno da su nemiri izbili u Poljskoj zbog mera štednje. Solidarnost i pad

komunizma počeo je sa stezanjem kaiša i sa pogoršanjem standarda poljske radničke klase krajem

osamdesetih godina“, podseća Marković.

To je bio poslednji period snažnog rasta u periodu socijalizma, dodaje Milojko Arsić. A osamdesetih godina

kriza je zahvatila i nas i druge socijalističke zemlje.

„Pa smo ih mi sustizali zato što smo u tom periodu imali vrlo spor rast, a oni su imali još sporiji, a mnogi i

pad. Poput Poljske ili Mađarske, u kojoj su već bili unutrašnji politički problemi“, kaže Arsić.

Bravar, ipak, nije bio bolji

Jugoslovenski ekonomski model bio je jednako neracionalan kao i u ostalim socijalističkim zemljama, a

građani Jugoslavije nisu živeli bolje od ostalih zemalja istočne Evrope, tvrdi ekonomista Goran Nikolić.

U svojoj knjizi „Razbijanje ekonomskih mitova“, Nikolić navodi da je u periodu od 1951. do 1990. godine

prosečan rast jugoslovenske privrede iznosio 4,5 odsto. A po tom pokazatelju, Jugoslavija je bila bolja samo

od Mađarske, što je Nikolića navelo na zaključak da „bravar, ipak, nije bio bolji“.

To je kao subjektivno osećanje hladnoće, primećuje istoričar Predrag Marković. Meteorolozi kažu nije

hladno, a vi se smrzavate.

„Tako da, kad Goran Nikolić pokaže te brojeve, to ispade tako. Ali većina ljudi pamti to kao zlatno vreme

zbog niza razloga. Titovo vreme se poklopilo sa globalnim zlatnim dobom, sa globalizacijom,

industrijalizacijom u celom svetu. A kod nas je standard bio znatno viši od okolnih zemalja, kao što su

Mađarska, Rumunija. O Albaniji i da ne govorimo“, ističe Marković.

Devedestih se privreda Srbije u periodu od samo tri godine praktično prepolovila. Bruto domaći proizvod,

odnosno sve ono što građani i privreda stvore za godinu dana, pao je za 50 odsto u odnosu na nivo iz 1989.

godine. Kapital privrede se istopio, čime su trajno smanjene sposobnosti za rast. Ako se tranzicioni učinak

naše privrede meri od kraja devedesetih do danas, nekog napretka ipak ima.

Ekatarina Vostroknutova kaže da Izveštaj o tranziciji Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) pokazuje

da je „Srbija ostvarila veliki napredak kada je o reformama reč“. U ovom izveštaju ocene idu od jedan do

četiri. Srbija je od kraja devedesetih do 2014. godine povećala svoju ocenu sa jedan na tri. To je skoro kraj

tranzicije, ali znači da neke reforme još nisu završene, primećuje ona.

Ne postoji ništa što manje razvijenim zemljama garantuje da će samo sa protekom vremena sustići razvijene

zemlje, zaključuje Milojko Arsić.

„To sustizanje će se dogoditi samo ako budemo primenjivali određenu vrstu politika. Ako uspostavimo

privredni sistem kakav postoji u zapadnoevropskim zemljama, vladavinu prava, organizujemo efikasan i

kvalitetan obrazovni sistem, dobru infrastrukturu. Ništa ne garantuje da će neka relativno manje razvijena

zemlja automatski sa protekom vremena sustići razvijene zemlje“, navodi Arsić.

Da se sa protekom vremena neke stvari ne menjaju, govori i lista zemalja koje su već decenijama na

evropskom dnu. Tu gotovo da nema promena.

Nažalost, izgleda da je zlatna 1979. godina, kada smo za Zapadom zaostajali 23 godine, bila samo slučajna

stanica. Brzi vozovi evropskog standarda nisu se više zaustavljali na srpskom peronu.

Непоштовање прописа: С Бироа избрисано

13.570 незапослених

Само током прошлог месеца с евиденције Националне службе за запошљавање Србије избрисана су

26.253 незапослена лица.

Од тог броја 11.066 је засновало радни однос по

разним основама, док их је 1.112 испунило услов

за пензионисање. С евиденције се током

фебруара, по подацима из Статистичког билтетна

НСЗ-а, ођавило 382 незапослена лица.

У фебруару је чак 13.570 незапослених брисано с

евиденције НСЗ-а због тога што се нису

придржавали законских одредби о обавезама

незапосленог лица.

Од тог броја 11.678 неоправдано се није јавило или одазвало позиву НСЗ-а, због чега су избрисани из

евиденције на одређени рок, 1.634 није се одазвало на индивидуални разговор са саветником у НСЗ-

у, њих 45 се није јавило послодавцу којем га је НСЗ упутио за запослење, 11 је добило додатно

образовање и обуку, а 92 је одбило да прихвати понуђено учешће у програму активних мера за

запошљавање.

Veća plata i besplatna obuka zadržavaće vozače u

Srbiji

Zaposleni u drumskom saobraćaju u našoj zemlji zarade od 40.000 do 65.000 dinara, dok njihove kolege iz

Evropske unije mesečni buđelar popune sa oko 1.200 evra

Vozač je i dalje jedno od najtraženijih zanimanja u

Srbiji. Kao u regionu, i kod nas su glavni razlozi za

nedostatak ovog kadra ekonomske migracije,

uverava Zoran Đorđević, ministar za rad. Odliv ove

izuzetno tražene radne snage se, smatra on, može

ublažiti reformom obrazovanja i usklađivanjem

školstva sa potrebama privrede, ali i boljim

uslovima za poslovanje i otvaranjem novih radnih

mesta. I prevoznici i predstavnici udruženja

drumskog saobraćaja, koji već izvesno vreme

skreću pažnju javnosti na to da Srbiji nedostaje oko

6.000 vozača, ističu da profesionalne vozače iz zemlje odvlače znatno veća primanja u inostranstvu. Jer, dok

zaposleni u drumskom saobraćaju Srbije mesečno zarade od 40.000 do 65.000 dinara, kolege iz Evropske

unije svoj mesečni buđelar sedeći za volanom popune sa prosečno 1.200 evra, a u Nemačkoj i sa 2.500 evra.

U Gradskom saobraćajnom preduzeću „Beograd”, koje je prošle godine napustilo 433 zaposlena, od čega

247 vozača koji su sami dali otkaz, bore se na sve načine da zadrže kadar. Goran Vesić, zamenik

gradonačelnika Beograda, nedavno je podsetio da je plata vozača u GSP-u u februaru prošle godine iznosila

52.000 dinara, a da je u 2019. povećana 25 odsto, tako da sada iznosi 65.000 dinara. To samo govori u prilog

činjenici, istakao je Vesić, da se Beograd trudi da ulaže u GSP i pokušava da ga stavi na noge. Uveren je da

će u toj nameri uspeti, a prvi korak biće kupovina autobusa. Na tržištu ipak nedostaju vozači De kategorije, a

i sve je slabiji odziv na oglase za posao koje objavljuje gradsko saobraćajno preduzeće. Na osnovu programa

poslovanja za 2019. planirano je da se tokom ove godine primi 347 novih vozača, između ostalog, i kroz

dokvalifikaciju vozača De kategorije. Pojedine procene pokazuju da je Srbiji godišnje potrebno školovanje i

obučavanje oko 2.000 profesionalnih vozača da bi se odgovorilo na potrebe domaćih i međunarodnih

prevoznika. Neki od njih su već organizovali besplatne obuke za vozače, čime planiraju da smanje trend

odlaska iz Srbije.

Da je zapošljavanje jedini način borbe sa odlivom vozačkog kadra iz Srbije potvrđuju i u Saobraćajnom

preduzeću „Lasta”, u kojem trenutno radi oko 930 vozača autobusa. Kao i u drugim preduzećima, koja se

bave putničkim saobraćajem, tako je i kod njih svaki novi vozač dobrodošao. Konkurs za prijem novih

radnika je stalno otvoren, a za proširenje obima saobraćaja „Lasti” je neophodan dodatni broj voznog

osoblja.

– Na teritorijama različitih gradova i opština imamo mogućnost da stalno preraspodeljujemo vozno osoblje

iz jedne poslovne celine u drugu. Tako trenutno rešavamo problem nedovoljnog broja voznog osoblja –

otkrivaju u „Lasti”.

U Nacionalnoj službi za zapošljavanje potvrđuju da su u toku januara poslodavci najčešće tražili vozače

autobusa, kamiona, šlepera ili teretnjaka, vozače drumskih vozila, putničkih automobila, u međunarodnom

transportu… Na birou rada krajem februara obrelo se oko 9.200 vozača različitog profila i tehničkog

osoblja, dok je u toku 2018. godine posao preko NSZ-a dobila 5.871 takva osoba.

Zatraženo da se zakonom definišu kriterijumi za

otvaranje apoteka

Predstavnici više od 1.500 zdravstvenih ustanova, apoteka u privatnom i državnom vlasništvu i apoteka

privatnih praksi okupljenih u nekoliko udruženja apelovali su danas na Vladu i Skupštinu Srbije da prilikom

usvajanja novog zakona o apotekarskoj delatnosti uvrste izostavljenu odredbu o demografsko-geografskim

kriterijumima za otvaranje apoteka, jer je u suprotnom, kako su ocenili, njihov opstanak i kvalitet

zdravstvene zaštite doveden je u pitanje.

Podršku tom zahtevu dali su i Farmaceutski fakultet Srbije i

Savez apotekarskih udruženja Srbije.

„Apotekarska delatnost je trebalo da bude uređena posebnim

zakonom o apotekarskoj delatnosti o kome se raspravljalo i

koji je prošao javnu raspravu pre više od dve godine. U

Predlogu zakona je postojao član kojim bi se na izvestan

način ograničilo nasumično otvaranje apoteka uz pomoć

demografsko-geografskih kriterijuma i na taj način

uspostavila Mreža apoteka”, ističe se u saopštenju

predstavnika apoteka.

Kako je navedeno, usvojen je predlog da se apoteke mogu

otvoriti na 300 metara razdaljine i da je kriterijum da 4.000

stanovnika gravitira ka jednoj apoteci, ali da je u prošlogodišnjem zakonskom predlogu geografski

kriterijum smanjen na 200 metara.

Takva odredba, kako je objašnjeno, predložena je po ugledu na druge evropske zemlje kako bi se sačuvala

održivost i kvalitet rada apoteka koje posluju u strogo regulisanim uslovima, kao što su od države propisane

cene lekova i marže.

„U većini evropskih zemalja uređen je broj apoteka preko demografsko/geografskih kriterijuma i prosek je

4.200 stanovnika po apoteci, a prosečna razdaljina se kreće od 250 do 500 metara. I u našem okruženju u

Makedoniji, Hrvatskoj i BiH postoje ove odredbe prilikom otvaranja novih apoteka”, navodi se u saopštenju.

Međutim, kako je istaknuto, član o demografsko-geografskim kriterijuma koji se odnosio na sve apoteke

„nestao” je iznenada iz teksta Predloga zakona koji se našao u skupštinskoj proceduri, i zamenjen je članom

koji se odnosi samo na apotekarske ustanove u javnoj svojini (državne apoteke).

Predstavnici apoteka su ukazali da je prema standardima koji se primenjuju u zemljama EU optimalan broj

apoteka u Srbiji oko 1.800, a da se procenjuje da ih trenutno radi oko 3.900 i da je samo u poslednje dve

godine otvoreno 900 novih apoteka.

„Ovako veliki broj apoteka ugrožava njihovu ekonomsku stabilnost a samim tim ugrožen je i kvalitet

zdravstvene zaštite. U toj bespoštednoj borbi za opstanak obaranjem cena apoteke često urušavaju kvalitet

svoje osnovne delatnosti: gube neophodna sredstva za ulaganje u tehničko-tehnološku opremljenost,

upravljanje kvalitetom, edukacije, adekvatne kadrove...”, navodi se u saopštenju, prenosi Beta.

Upozoreno je i da, uprkos tome što prema sadašnjoj zakonskoj regulativi apoteke u svakoj smeni moraju da

imaju zaposlenog farmaceuta, to vrlo često nije slučaj „upravo zbog brutalne tržišne borbe”, i da će ti

problemi biti sve izraženiji sa porastom broja, ali padom likvidnosti apoteka.

Danas: Babić i dalje direktor Koridora Srbije, iako

je podneo ostavku

Iako je pre više od mesec i po dana vršilac dužnosti direktora Koridora Srbije Zoran Babić podneo ostavku,

to još uvek nije zvanično evidentirano, piše list Danas u izdanju od srede.

I na sajtu Agencije za privredne registre i na portalu preduzeće je navedeno da funkciju v. d. direktora on još

uvek obavlja, a kada će se sa tog mesta povući ne zna se.

Prema nezvaničnim saznanjima tog lista, pitanje njegove ostavke "prošlo je Skupštinu preduzeća", koju

inače čini pet državnih predstavnika koje je imenovala Vlada.

List nije iz kabineta premijerke, kao ni iz preduzeća Koridori Srbije, dobio odgovor zašto još uvek nije

imenovan novi vršilac dužnosti i kada će.

Babić je 1. februara, nekoliko dana posle stravične saobraćajne nesreće u kojoj je poginula jedna žena, a

izazvao je automobil u kome se on vozio, najavio da odnosi ostavku na funkciju direktora, podseća Danas.

Džabe nam subvencije kad nemamo stočni fond

Srbija je od marta prošle godine, kada je krenuo izvoz, u Tursku plasirala 5.000 tona junećeg

mesa, a plan je bio da se ove godine količina duplira. Pitanje je samo da li i koliko prostora za

izvoz ima zemlja u kojoj se uzgaja 12.000 junadi i godišnje proizvede 70.000 tona junetine.

Cena junećeg buta bez kostiju je 800 dinara za kilogram, što je isto kao i prošle godine.

To što juneće meso nije poskupelo ne znači da cena nije visoka. Najbolja mera skupoće jeste prodaja koja,

kako kažu trgovci, ide uobičajeno, što se tiče junetine - uobičajeno slabo. Nešto jeftinije od buta su juneće

grudi i rebra koja koštaju 570 dinara za kilogram, dok je teleći but bez kostiju oko 1.300 dinara.

Teleće meso se mnogo manje kupuje od svinjskog i pilećeg mesa, čija je cena niža i za nekoliko puta.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, građani Srbije u proseku godišnje pojedu 13,9 kilograma

goveđeg mesa. Prema anketi o potrošnji domaćinstava u 2017. godini u beogradskom regionu potrošnja

govedine bila je nekih 20,8 kilograma po stanovniku, duplo manje od ove vrste mesa jelo se te godine u

Vojvodini, dok je prosek na jugu Srbije tek 8,5 kilograma po stanovniku.

U isto vreme u Srbiji svaki stanovnik u proseku pojede godišnje 45,4 kilograma svinjskog i čak 50

kilograma pilećeg mesa.

Jovica Jakšić, iz Nezavisne asocijacije poljoprivrednika, kaže da je naš problem to što imamo mali stočni

fond.

"Mi imamo subvencije od ove godine od 15.000 dinara po biku, ali nemamo teladi, a nemamo ih jer

nemamo krave. To je ono što nam treba i o tome država treba da razmišlja. Džabe nam subvencije kad

nemamo stočni fond", kaže on.

Branislav Gulan, agroekonomski analitičar, kaže da je stanje u srpskom stočarstvu katastrofalno.

"U Srbiji je prema podacima RZS prošle godine bilo 878.000 goveda, što je istorijski minimum. Za 2,3

odsto manje nego 2017. godine. Imali smo prošle godine 12.000 junadi u tovu ali je zbog izvoza sve

poklano", kaže Gulan.

https://insajder.net/sr/sajt/tema/13730/%C4%8Cetiri-godine-od-pada-vojnog-helikoptera-%E2%80%93-

pitanja-bez-odgovora.htm

Četiri godine od pada vojnog helikoptera – pitanja

bez odgovora

Sedam osoba poginulo je 13. marta 2015. godine prilikom pada helikoptera Vojske Srbije u akciji

spašavanja životno ugrožene bebe iz Novog Pazara. Za četiri godine niti je pokrenuta istraga, niti je javnost

upoznata sa svim činjenicama. Više tužilaštvo je 15 meseci nakon pada helikoptera saopštilo samo da neće

biti pokrenut postupak protiv osoba koje su učestvovale u pripremi i izvršenju zadatka jer nije utvrđeno da je

neko s umišljajem ili iz nehata preduzeo radnje koje bi predstavljale krivično delo. Iako niko nije dovodio u

pitanje dobru nameru, nije jasno zbog čega su u slučaju vojnog leta humanitarnog karaktera prekršene vojne

procedure. Dodatna pitanja otvara činjenica da odluku o tome da se ne pokreće istraga nije potpisala

postupajuća tužiteljka, već njena nadređena i to u formi službene beleške, koju Više tužilaštvo odbija da

dostavi novinarima Insajdera.

U padu vojnog helikoptera pre

četiri godine poginuli su pilot

major Omer Mehić, pilot kapetan

Milovan Đukarić, zastavnik

Nebojša Trajić, mehaničar letač

Ivan Miladinović, lekar Dževad

Ljajić, anesteziolog Miroslav

Veselinović i beba iz porodice

Ademović.

Do nesreće je došlo kada su

medicinski radnici pokušali da

životno ugroženu bebu iz Novog Pazara prevezu u Kraljevo, ali je sanitet zbog odrona ostao zaglavljen na

putu kod Raške. Tada je doneta odluka da se transport izvrši vojnim helikopterom.

Medicinski transport bebe inicirao je ministar zdravlja Zlatibor Lončar, a vojnu akciju tadašnji ministar

odbrane Bratislav Gašić.

Suprotno pokušajima zamene teza pojedinih predstavnika vlasti, nije se dovodilo u pitanje da su svi u lancu

imali istu nameru - da spasu život deteta. Činjenica je, međutim, da je reč o vojnom letu koji je morao da

ima svoja pravila, strogo propisan lanac komande i organizacije. Do danas nisu otklonjene sumnje da su

pravila prekršena.

Više tužilaštvo je u saopštenju o rezultatima predistražnog postupka navelo da Komisija za osnovno

ispitivanje udesa i Komisija za ispitivanje vanrednog događaja nisu utvrdile da je ovo delo izvedeno iz

nehata ili sa umišljajem.

U predistražnom postupku ustanovljeno je i da je u lancu komandovanja bilo propusta, ali da oni nemaju

krivično pravnu težinu, već eventualno disciplinsku.

Umesto postupajućeg tužioca, obustavu postupka potpisala njena nadređena

Predistražni postupak u slučaju pada vojnog helikoptera vodila je zamenica višeg javnog tužioca Gordana

Jovanović. Ona, međutim, nije potpisala odluku o tome da nema osnova za pokretanje postupka. Tu odluku

je u formi beleške, kako nam je potvrđeno iz tužilaštva, potpisala njena nadređena Nataša Krivokapić.

Insajder je pitanja tužilaštvu o tome ko je doneo odluku uputio nakon što je Gordana Jovanović u listu Blic

navela da je ona u ovom slučaju postupala od marta do oktobra 2015.

Ova izjava pokrenula je pitanje šta se desilo, imajući u vidu da je zvanična odluka o nepokretanju postupka

saopštena osam meseci kasnije, u junu 2016.

Prema zakonu, bilo je moguće da tužiteljka Krivokapić, ujedno šefica Višeg tužilaštva u Beogradu, izda

obavezujuće uputstvo postupajućoj zamenici, ali je ipak odlučila da sama donese odluku u formi službene

beleške.

Kako nam je objašnjeno iz Višeg tužilaštva, tužiteljka Krivokapić je na sebe preuzela odgovornost odluke,

što “nije neobično” kada je reč o komplikovanim predmetima, za koje postoji veliko interesovanje javnosti.

Gordana Jovanović, koja danas radi kao notar, nije želela za Insajder da odgovori zbog čega ona nije

potpisala odluku o nepokretanju postupka.

Više javno tužilaštvo nije dostavilo belešku novinarima Insajdera ni nakon Rešenja Poverenika za

informacije od javnog značaja da nam belešku dostave, iako su prema zakonu rešenja Poverenika konačna i

izvršna.

Umesto toga, Više javno tužilaštvo pokrenulo je upravni spor protiv rešenja Poverenika. Međutim, pošto

samo sud može da odloži izvršenje, to znači da je po zakonu Tužilaštvo moralo da dostavi dokument

Insajderu.

Pošto Tužilaštvo nije postupilo po njegovom rešenju, Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub

Šabić naložio je Vladi Srbije da, u skladu sa zakonom, prinudom obezbedi da Više tužilaštvo dostavi

novinarima službenu belešku. Ni Vlada nije postupila po nalogu Poverenika.

Javnost je tako ostala bez odgovora na brojna pitanja.

Prema istraživanju Insajdera, službena beleška u slučaju pada vojnog helikoptera mogla bi da otkrije šta se

sve dešavalo u predistražnom postupku i zašto odluku da neće biti pokrenuta istraga nije potpisala

postupajuća tužiteljka u ovom postupku već njena nadređena.

Meteorološki uslovi ispod minimuma za poletanje

Neka od pitanja koja su ostala bez jasnog odgovora između ostalog su i zbog čega je helikopter, uprkos

složenim meteorološkim uslovima, pokušao sletanje na beogradski civilni aerodrom, a ne na vojni aerodrom

u Batajnici ili heliodrom kod Vojnomedicinske akademije na Banjici, ko je odlučio da se leti za Beograd, a

ne za Kragujevac, Niš ili Kraljevo.

Činjenica je da tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić nije pozvao i obavestio kabinet načelnika

Generalštaba, kako nalaže stroga vojna procedura, na šta je i upozoren, već direktno brigadnog generala,

komandanta 204. Vazduhoplovne brigade Predraga Bandića, koji je zatim pozvao pilota.

Prva procena Vojske je bila da su meteorološki uslovi loši, pa čak i ispod minimuma za poletanje. Posle

razgovora Bandića s pilotom Omerom Mehićem i generalom Rankom Živakom, a na “izričito naređenje

ministra odbrane”, zaključeno je da postoje tehnički uslovi za izvršenje zadatka.

Živak i Bandić su u drugostepenom disciplinskom postupku pred Vojnim sudom ukazali na niz propusta u

istrazi i na nerazjašnjen nestanak pojedinih dokaza, pre svega audio-zapisa i transkripata razgovora posade i

njihovih pretpostavljenih.

Bandić je za Insajder.net rekao, međutim, i da je uveren da je cela akcija bila “ljudski pokušaj da se spase

život”.

Dodatnu polemiku u javnosti je izazvala vest koju je objavila agencija Beta, a koja je izazvala sumnju da je

postojala namera da se akcija iskoristi i za političku promociju. Vest da je helikopter bezbedno sleteo, da ga

je sačekao ministar zdravlja, a da su celu akciju organizovali on i ministar odbrane prvobitno je objavila

Beta, potom su preneli brojni portali, koji su ubrzo obrisali ovu vest. Međutim, pojedini listovi nisu uspeli da

reaguju i u izdanjima od sledećeg dana našla se i objava o uspešnoj akciji. I Gašić i Lončar su negirali

nameru da akciju spasavanja bebe iskoriste i za medijsku promociju.

Kamatica/Vec ernje novosti

Nemci mnogo manje plaćaju stranim državljanima

Iako imaju iste kvalifikaciju i rade isti posao, stranci u Nemačkoj po pravilu imaju

manju platu od Nemaca. Iako imaju iste kvalifikaciju i rade isti posao, stranci u

Nemačkoj po pravilu imaju manju platu od Nemaca.

I to važi za sva zanimanja. Razlika prosečne

plate iznosi čak 22 procenta.

Prema analizi nemačke Savezne agencije za rad,

o kojoj pišu berlinske dnevne novine "Velt",

prosečna bruto plata u Nemačkoj za osobe koje

rade puno radno vreme i plaćaju sve socijalne

doprinose, krajem 2017. iznosila je 3.209 evra mesečno. Bruto plata je plata pre odbijanja socijalnih

doprinosa i poreza.

Zaposleni koji imaju nemačko državljanstvo zarađivali su prosečno 3.294 evra, dok su stranci prosečno

zarađivali 2.463 evra. Razlika je, dakle, 22 odsto. Ali, i između stranaca postoje razlike. Najlošije su plaćeni

zaposleni iz zemalja iz kojih poslednjih godina dolazi najviše potražilaca azila (Sirija, Avganistan, Irak,

Nigerija, Eritreja, Iran, Pakistan i Somalija). Oni prosečno zarađuju 1.839 evra mesečno bruto. I te razlike

važe za sve nivoe zanimanja – pomoćne radnike, kvalifikovane radnike, specijaliste i stručnjake.

Prema analizi Savezne agencije za rad, i stranci koji imaju iste kvalifikacije i rade isti posao zarađuju

delimično znatno manje. Kao pomoćni radnici Nemci zarađuju prosečno 2.313 evra bruto, stranci kao

pomoći radnici zarađuju prosečno 1.918 evra bruto, dok stranci iz osam zemalja iz kojih dolazi najviše

potražilaca azila kao pomoćni radnici zarađuju prosečno 1.647 evra bruto.

Sličan jaz se vidi i kod stručnjaka (akademski obrazovanih i drugih visoko kvalifikovanih osoba): Nemci

zarađuju prosečno mjesečno 5.333 evra bruto, stranci 4.960 evra bruto, a stranci iz osam zemalja s najvećim

brojem potražilaca azila 4.394 evra bruto. Razlike se uočavaju i kad Nemci i stranci s istom kvalifikacijom

obavljaju isti posao.

Najmanja razlika između Nemaca i stranaca je na poslovima koji su ionako najlošije plaćeni. Kod čistača i

čistačica Nemci recimo zarađuju 1.765 evra bruto, stranci 1.761 evro bruto, a stranci iz osam zemalja s

najvećim brojem potražilaca azila 1.655 evra bruto.

Analiza Savezne agencije za rad pokazuje takođe da u Nemačkoj ne nedostaje radne snage generalno. Jer, u

prošloj godini je bilo prosečno 796.000 nepopunjenih radnih mesta, dok je nezaposlenih bilo prosečno

2.300.000, dakle tri puta više. Pritom su kao nezaposlene vođene samo one osobe koje su odmah mogle da

preuzmu posao, dakle nisu bile bolesne ili na nekoj prekvalifikaciji. Ukupno je posao u 2018. u Nemačkoj

tražilo prosečno 4.400.000 osoba.