Историја уметности 19. века

Покрети и правци се мењају, без оштрих временских и стилских разлика и граница: Неокласицизам, романтизам, реализам и

инпресионизам.

НЕОКЛАСИЦИЗАМПоновно оживљавање антике

Неокласицизам је правац који се јавља половином 18. века као реакција на барок и рококо, на њихову претерану орнаметику и фриволност. Долази до интересовања за античке градове на југу Италије(откриће Херанкулеје 1783. године и Помпеје 1758. године у близини Напуља.) такође и ископавања у Риму. Око 1780. Године у Рим долазе уметници са свих страна и тада Рим постаје престоница европске културе али је у Француској овај правац имао највише услова за развој. Неокласицизам је први интернационални правац у уметности, заједнички за Европу и Америку. Врхунац неокласицизма у европским државама: Француска- stil Empire, Енглеска- Regency, Немачка- Бидермајер. Претеривању барока и китнњастим украсима рококоа, неокласицизам се супротставља идејом класичности. Неокласицизам наставља ренесансну естетику у свему изузев у представи простора који је у неокласицизму ограничен, често одмах иза фигура у првом плану затворен зидом или драперијом. Одлике неокласицизма су: лепота мере, симетрије, равнотеже, реда и јасноће.Античка уметност се узима као узор али је наново обрађена на основу нових начела рационалности, мере, симетрије, реда и чистоте. Покретач је разум.

Жак Луј Давид (1748 - 1825 г.) – најталентованији сликар неокласицизма, званични сликар револуције и касније Наполеоновог царства.Највише је ценио и сликао античке и савремене композиције. Његове слике су моралана порука револуционарикма, како да се за идеју бори и умире.Одлике његовог сликарства су: јасноћа простора, дифузно осветљење и финоћа контуре. Његов рад се одликује моралном строгошћу, трезвеношћу и хладном озбиљношћу. Дела:

__________________________ ____________________________ __________________________

_____________________ ______________________________ _________________________

_______________ ________________ _______________ ________________

Доминик Енгр(1780 - 1867 г.) „Ако је једна слика добро нацртана самим тим је и добро обојена“ Радио је у Давидовом атељеу у Паризу. Био је најценњенији и најутицајнији француски сликар. Његови рани радови садрже све неоклацистичке елементе: јасноћа форме, једнострана елеганција и надахњивање узорима из прошлости- Рафаелом. Он је био прусеновац, разапет између неокласицизма и романтизма. Увек је смтарао да је цртање извор сликања, али његова „Одалиска“ ипак открива изванредно осећање за боју. У каснијим делима која представљају спој неокласицизма и романтизма изражаца своју префињену осећајност, снажну чулост и изузетну психолошку дубину. Чистоту форме развија кроз понешто артифицијелну финоћу пропорције тела. То је тзв. „романтични(осећања) неокласицизам(разум)“.Дела:

____________________ ________________________ _____________________________________

_______________ ________________ __________________ ________________ ___________________________ ________________ __________________ ________________ ____________СкулптураАнтонио Канова(1757 - 1822 г.) био је највећи вајар а и познати сликар. Урадио је портрете свих чланова Бонапартове породице. Његове статуе имају све стилске одлике неокласицизма: јасноћу и племенитост контуре, строгост компоновања, натуралистичко приказивање детаља. Његово најчувеније дело је статуа Паулине Боргезе, коју је приказао као античку Венеру.

____________ _____________________ __________ _____________________________

____________ _____________________ __________ _____________________________

Архитектура са почетком 19. века угледа се на античку архитектуру. У Паризу је изграђен Партенон, по узору на истоимени антички храм у Риму, затим црква Мадлен према Зевсовом храму у

Атини, а граде се и триумфални луци налик на римске славолуке. Интернационализација неокласицизма огледа се на згради Капитола у Вашингтону, као и на Исакијевском сабору у Петровграду.

БидермајерУ првој половини 19. века носиоци уметности у Србији су били искључиво Срби који су живели преко Саве и Дунава. Укључени у токове просветитељског доба, чији идејни врхунац представља дело Доситеја Обрадовића, српски сликари постепено напуштају византијско-барокну традицију и прихватају класицизам, тачније његову бечку варијанту : бидермајер.

Бидермајер који се развијао у средњеевропским земљама највише је уметнички изражен у намештају, али веома много и у сликама.. Слике немају јаносћу и строгост облика којима се одликује неокласицизам ни узвишене херојске теме као Давид и Енгр.

Српски сликари уносе у своја дела декоративне елементе као што су драперије и накит, идеализују ликове и отварају позадину фантастичним пределима и архитектуром. На њиховим сликама живи један тихи, сентиментални свет грађанског ентеријера, понеки детаљ из природе, а највише портрети угледних грађана.

Најистакнутији представници српког неокласицизма су Арсен Тодоровић, Павел Ђуркович, Грегорије Бакаловић, Контантин Данил (портрет супруге Софије), Јован Поповић, Катарина Ивановић (аутопортрет...) и Димитрије Аврамовић.

Сликали су иконостасе, понеку мртву природу и, највише портрете: Кнез Милош, Вук и Мина Караџић, епископ Кирил Живковић, Јоаким Вујућ, само су неки од портретираних људи.