1. Uloga i značaj informacionih tehnologija i informacionih sistema u upravljanju. 2. Razjasnite značenje izraza podatak.. 3. Razjasnite značenje izraza informacija. 4. Razjasnite značenje izraza znanje. 5. Šta se podrazumeva pod upravljanjem informacionim resursima organizacije i u čemu se ogleda strategijski značaj informacionih resursa? 6. Šta se podrazumeva pod upravljanjem znanjem u organizaciji i koja je svrha izgrađivanja sistema za upravljanje znanjem? 7. Kako biste definisali informacioni sistem, obrazložite shvatanje i strukturu UIS i navedite osnovne komponente i aktivnosti informacionih sistema. 8. Koji su osnovni resursi informacionih sistema? 9. Navedite osnovne vrste informacionih sistema. 10. Objasnite koncept ”Integralnog informacionog sistema”. 11. Objasnite koncept ”Fabrike korporativnih informacija”. 12. Predmet etičkih razmatranja razvoja i korišćenja informatičkih tehnologija. 13. Etička stanovišta sa kojih se procenjuje moralno vladanje. 14. Moralna zrelost i moralno vladanje osobe. 15. Privatnost i sigurnost. 16. Računarski kriminal-vrste, zaštita i kontrola. 17. Značenje i značaj infrastrukture informacione tehnologije. 18. Razvoj infrastrukture informacione tehnologije. 19. Tehnološke promene i razvoj infrastrukture informacionih tehnologija. 20. Komponente infrastrukture informacionih tehnologija. 21. Razvojna usmerenja u platformi računarskih sistema. 22. Razvojna usmerenja u platformi sistemskog softvera. 23. Definišite pojam računarskog sistema i logiku rada. 24. Struktura tipične konfiguracije računarskog sistema. 25. Način predstavljanja podataka u računarskom sistemu. 26. Koje kodne sisteme poznajete. 27. Uloga binarnog sistema brojeva u radu računarskog sistema. 28. Objasnite princip rada računara. 29. Vreme i neke relevantne veličine računarskog sistema.30. Upravljačko kontrolna jedinica. 31. Aritmetičko - logička jedinica. 32. RISC i MMC procesori. 33. Multi procesori.34. Brzina rada i performanse procesora. 35. Funkcije i način rada glavne memorije.

1

1. Uloga i značaj IT i IS u upravljanju

Prvo je bitno spomenuti odnos između organizacije i IS. Između organizacije i IS se formiraju veoma složeni odnosi. IS i organizacija imaju uzajamni uticaj, te mnoštvo relacija tj. veza putem različitih faktora koji uzrokuju promene kako u organizaciji tako i u njenom IS. Naime, mnogi faktori utiču na odluke menadžementa organizacije, a te odluke se tiču toga kakav IS treba izgraditi, šta on sve treba da radi, kako ga implementirati tj. sprovesti i slično. IS treba biti usklađan sa organizacijom jer on treba da je opskrbljuje različitim informacijama, a sa druge strane organizacija treba da bude otvorena tj. da omogući delovanje IS na nju i da prihvati sve prednosti koje joj donosi nova IT. Znači, kao što IS utiče na organizaciju, tako i organizacija utiče na IS. Promene IT utiču na promene u organizacionoj strukturi, klimi organizacije, menadžmentu organizacije, odlučivanju i slično. A promene u organizaciji utiču na promene IS u smislu da se moraju razviti nove IT u skladu sa potrebama i zahtevima menadžmenta i zaposlenih u organizaciji, te da se te nove IT implementiraju.Naime, sam uticaj IS na organizaciju se zasniva na rezultatima većeg broja istraživanja i nekih teorija. Teorije su zasnovane na ekonomskom i bihejviorističkom pristupu.EKONOMSKE TEORIJE – predlažu nekoliko modela koji opisuju uticaj informatičkih tehnologija na organizaciju, a to su:

Mikroekonomski model – on informatičke tehnologije tretira kao faktor produktivnosti koji u principu supstituiše kapital i rad, jer cene IT kontinuirano opadaju, a troškovi rada rastu. Primena IT u proizvodnoj funkciji zahteva manje kapitala i rada za određeni iznos autputa.

Model transakcionih troškova – ovaj model podržava gledište da IS mogu značajno doprineti efikasnosti organizacije tako što će smanjiti transakcione troškove, troškove internih i eksternih komunikacija, doprineće bržem, jeftinijem i jednostavnijem ugovaranju nabavke i prodaje, plaćanja, smanjiće se broj menadžera, administrativnih radnika i slično.

Model agencije – ovaj model se zasniva na tome da se zapošljavaju agenti za rešavanje nekih značajnih poslova u ime firme tj. vlasnici firme angažuju stručnjake kao podršku menadžmentu firme u procesu donošenja odluka, a sve u cilju zaštite interesa vlasnika, a ne agenata. IS doprinosi smanjivanju ukupnih troškova menadžmenta i omogućava povećanje prihoda.

BIHEJVIORISTIČKE TEORIJE – baziraju se na psihologiji, sociologiji, političkim naukama, i više su usmerene na tumačenje individualnog ponašanja članova organizacije, za razliku od ekonomskih teorija. Jedno od gledišta ovih teorija se iskazuje kroz teoriju odlučivanja i sam proces odlučivanja u uslovima neizvesnosti, rizika i ograničene racionalnosti. U ovim okolnostima menadžeri u principu nikad ne raspolažu potpunim informacijama. Međutim, organizacije su piramidno struktuirane, tako da autoritet i odgovornost članova organizacije raste proporcionalno rastu hijerarhije. Obezbeđivanjem dirktnog kontakta između menadžmenta i operativnih jedinica mendažment može doći do potrebnih informacija za pravilo donošenje odluka.Takođe je bitno spomenuti uticaj IS na kulturu i klimu organizacije. Naime, kultura i klima organizacije se koriste za opisivanje značajnih osobina organizacije. Pod kulturom organizacije se podrazumeva skup vrednosti, verovanja i shvatanja koja dele članovi organizacije. Organizaciona kultura se ogleda u tome kako članovi organizacije vide sami sebe, potom kako vide svoje odnose sa drugima tj. sa okruženje, kako vide aktivnosti i postignuća i slično. A pod klimom organizacije se podrazumeva skup svojstava jedne organizacije po kojima se ona razlikuje od drugih organizacija. Reč je o takvim svojstvima kao što su: stil rukovođenja u organizaciji, veličina organizacije, organizaciona struktura, priroda rada u organizaciji i slično. Zaključak je da će svaka promena u IS organizacije, tj. izgradnja i implementacija novog IS koji je zasnovan na razvoju savremenih IT, uticati na kulturu i klimu organizacije.Jedna od osnovnih funkcija IS je da menadžerima obezbedi potrebne informacije za efikasno, efektivno i delotvorno odlučivanje. Te informacije treba da su:

o RELEVANTNE (tj. da li su te informacije koje omogućava IS značajne za donošenje odluka i rešavanje različitih zadataka)

o U ODGOVARAJUĆOJ FORMI (tj. da li IS omogućava da korisnik dobija informacije u pravoj formi)

2

o PRAVOVREMENE (tj. da li IS omogućava da korisnik pravovremeno dobija informacije)o PRIMERENE POTREBAMA KORISNIKA (odnosi se na to da li je količina informacija primerena

potrebama korisnika)o POUZDANE I TAČNE (tj. da li IS upućuje prave informacije na prava mesta)o DOSTUPNE (odnosi se na to da li IS omogućava dostupnost informacija od strane korisnika kada su

mu potrebne)UPRAVLJANJE organizacijom uključuje četiri osnovne funkcije:

1. planiranje2. organizovanje3. usmeravanje4. kontrolisanje.

Pod PLANIRANJEM se podrazumeva racionalno odabiranje i postavljanje ciljeva organizacije, kao i odabiranje strategije, politike, programa, projekata i akcija za njihovo postizanje, pri čemu je cilj shvaćen kao neko željeno buduće stanje koje organizacija nastoji da postigne.Razlikujem tri nivoa planiranja:

1. strategijsko planiranje2. taktičko planiranje i3. operativno planiranje.

Na osnovu toga, razlikuju se:1. strategijski ciljevi,2. taktički ciljevi i 3. operativni ciljevi.

Ciljevi se razvijaju i konkretizuju putem planova. Strategijski ciljevi putem strategijskih planova, funkcionalni ciljevi kroz funkcionalne planove delova preduzeća, a operativni ciljevi kroz programe i zadatke odeljenja, grupa i pojedinaca unutar same organizacije.Strategijsko planiranje započinje navođenjem misije organizacije i njenih strategijskih ciljeva. A strategijski ciljevi su shvaćeni kao skup iskaza o nekim željenim svojstvima , oblicima ponašanja i postignućima organizacije u budućnosti. Naime, strategijsko planiranje je dugoročno i postavlja se na period od oko 5 godina.Taktičkim planiranjem se u principu pomaže izvršavanje strategijskih planova. Njime se određuje šta organizacione jedinice treba da čine da bi se postigli taktički ciljevi i ostvario taj opšti strategijski plan. Taktičko planiranje je srednjoročno, odnosi se na vremenski period od 1 do 5 godina.Operativnim planiranjem se postavljaju operativni ciljevi, a oni predstavljaju specifične rezultate koje bi trebalo da postignu odeljenja, grupe i pojedinci unutar organizacije. Operativni planovi su kratkoročni i odnose se na period do 1 godine.ORGANIZOVANJE predstavlja identifikovanje aktivnosti koje u organizaciji treba obaviti, te izabiranje osoblja koje ima sposobnosti, znanja i veštine da bi obavljalo te aktivnosti. Pored toga, organizovanje uključuje i donošenje odluke o tome ko će kome biti nadređen, a ko podređen, odnosno svrha organizovanja je određivanje ko šta treba da čini i ko kome odgovara za to.RUKOVOĐENJE se shvata kao proces obezbeđivanja da drugi prihvate ciljeve i zadatke koji će voditi postizanju ciljeva organizacije.KONTROLISANJE podrazumeva procenjivanje postignuća organizacije u skladu sa planovima radi postizanja ciljeva organizacije. Na taj način se stiču informacije o odstupanjima od plana, o trenutnim postignućima i slično.Za uspešno upravljanje organizacijom i donošenje adekvatnih odluka potrebne su pravovremene informacije koje treba da obezbedi informacioni sistem koji je izgrađen savremenim IT. Za menadžere je karakteristično da imaju različite uloge u organizaciji, kao što su:

o interpersonalna uloga (predstavljanje organizacije okruženju, održavanje kontakata sa pojedincima i grupama u okruženju, vođenje, motivisanje radnika, nadzor i slično)

o informaciona uloga (prikupljanje informacija izvan i unutar organizacije, upućivanje informacija članovima organizacije i okruženju)

o uloga donosilaca odluka (reševanje problema, uvođenje inovacija i različitih promena u organizaciju, razni pregovori i stvaranje povoljnijih uslova za rad i slično).

3

Menadžeri odlučuju u skladu sa nivoom upravljanja, tako da razlikujemo sledeće nivoe upravljanja: strategijski, srednji i operativni nivo upravljanja. Za nivo strategijskog upravljanja neophodne su informacije širokog raspona, kao o organizaciji tako i o njenom okruženju. Srednjem nivou upravljanja neophodne su informacije pretežno internog karaktera, koje su istorijske i omogućavaju neka predviđanja. A za nivo operativnog upravljanja su potrebne specifične informacije, u vidu sirovih aktuelnih podataka, vrlo precizne i tačne.ODLUČIVANJE se označava kao proces izbora jedne od niza alternativnih akcija koje su usmerene ka ostvarivanju nekog cilja. Proces odlučivanja obuhvata sledeće faze:

postavljanje cilja, identifikovanje zadataka i problema, pronalaženje i ocenjivanje alternativnih akcija, izbor jedne od alternativnih akcija, sprovođenje izabrane akcije, te ocenjivanje postignutog rezultata.

Odlučivanje može biti: 1. strukturisano,2. nestrukturisano,3. polustrukturisano.

STRUKTURISANO – ponavlja se po istim ili sličnim uslovima, a pravila odlučivanja su unapred determinisana. Uglavnom se odlučuje u uslovima izvesnosti, odnosno, kada se za svaku od alternativnih akcija zna da vode ka nekom ishodu.NESTRUKTURISANO – retko se ponavlja i ne mogu se unapred odrediti pravila odlučivanja. Odlučuje se u uslovima neizvesnosti, odnosno, kada je verovatnoća ishoda nepoznata ili su čak sami ishodi nepoznati.POLUSTRUKTURISANO – odlučivanje na prelazu prethodna dva modela odlučivanja. Odvija se u uslovima rizika, odnosno, kada se svaka od alternativnih akcija vodi ka nekom mogućem ishodu ali sa različitim verovatnoćama ishoda.

2. Razjasnite značenje izraza podatak?

Postoji mnoštvo definicija tog izraza. Podaci su sirove, neanalizovane činjenice, brojke i događaji iz kojih se mogu razviti informacije (Stoner). Podaci su u stvari činjenice i brojke, neobrađene informacije. Podatak je iskaz prirodnog ili veštačkog jezika o nekom stanju stvari kojim se:

tvrdi ili poriče postojanje ili prisutnost nekog objekta, procesa, pojave, stanja… pripisuje ili odriče neko svojstvo objektu tvrde, poriču ili upoređuju vrednosti svojstva objekta.

Podatak je vest koja primaoca ne upućuje na akciju, dok je informacija vest koja primaoca upućuje na akciju. Bitno je spomenuti odnos između podatka i činjenice. Činjenice se upotrebljavaju dvojako: da iskažu relativno istinit iskaz o nekom stvarnom stanju i da označi samo to stanje stvari. Dok se izrazom podatak ne označava samo to stanje stvari. Podaci se mogu razvrstati na osnovu sledećih kriterijuma:1. prema izvoru (primarne i sekundarne)2. prema prirodi (kvalitativne i kvantitativne)3. prema formi (verbalne i neverbalne)4. prema vremenu na koji se odnose (aktuelne i istorijske)5. prema mestu nastanka (interne-nastale unutar organizacije i eksterne-nastale izvan organizacije).Primarni podaci su oni koji su stečeni sa svrhom rešavanja određenog problema, dok su sekundarni oni koji nisu stečeni sa istom svrhom, ali za tu svrhu mogu da budu upotrebljeni. Svojstva podataka su: pouzdanost, verodostojnost, tačnost i značajnost.

3. Razjasnite značenje izraza informacija?

4

Pod informacijom podrazumevamo podatke koji su oblikovani u neku misaonu formu koja je upotrebljiva za ljudska bića. Da bi se nešto smatralo informacijom neophodno je da ta informacija:

o kazuje primaocu nešto što je prethodno za njega bilo nepoznatoo da govori o nečemu što je prethodno bilo manje nesumnjivo za primaocao da utiče na količinu znanja primaocao da bude upotrebljena od strane primaoca za neko odlučivanjeo da proizvodi neke akcije koje mogu biti zamišljene, razmatrane ili preduzete od strane primaocao da u primaocu stvara neku vrstu neizvesnostio da primaocu pomogne shvatiti kontekst reči u rečenicio da isključuje neke od alternativnih stanja stvari io da menja verovanja primaoca.

4. Razjasnite značenje izraza znanje?

O izrazu znanje ima nekoliko različitih teorija, pa je izraz znanje višeznačan. Sve do početka 60-ih godina prošlog veka preovladavalo je klasično shvatanje da je znanje opravdano, istinito verovanje. Znanje je istinito ako osoba P zna S, i samo ako:

1. P je istinito2. osoba S veruje da P postoji tj. da je istinito i 3. osoba S ima opravdanje, svedočanstvo da P postoji.

Prema ovom shvatanju svako znanje je verovanje, ali nije svako verovanje znanje. Da bi neko verovanje bilo proglašeno za znanje neophodno je da to verovanje bude istinito. Stoga se postavljen uslov da verovanje bude opravdano:

1. od osobe S se zahteva da zna razloge na osnovu kojih veruje u P2. od osobe S se zahteva da zna ili da opravdano veruje da ti razlozi opravdavaju verovanje.

Navedeni uslovi se smatraju dovoljnim da bi se P proglasilo znanjem.

Postoji mnoštvo klasifikacija tj. vrsta znanja: deklarativna i proceduralna (ova klasifikacija odgovara podeli znanja na «znanje da» i «znanje

kako da») subjektivna i objektivna (subjektivno znanje je nedokučivo znanje ili teško dostupno drugim

osobama, vezano je za ličnost, dok je objektivno znanje bez subjekta znanja) središnja ili ekspicitna i periferijska ili implicitna javno znanje, ekspertsko znanje, privatno znanje

5. Šta se podrazumeva pod upravljenjem informacionim resursima organizacije i u čemu se ogleda strategijski značaj informacionih resursa?

Informacije su shvaćene kao jedan od resursa organizacije, koji je vredan kao i drugi resursi u organizaciji, kao što su ljudski resursi, resursi materijala, energetski resursi, finansijski resursi… Smatra se da su informacioni resursi veoma važni jer oni u stvari predstavljaju ostale resurse. Ako se informacije shvataju kao resurs organizacije, to podrazumeva da se njima može upravljati kao i drugim resursima organizacije. Međutim, smatra se da je vrednost tog resursa teško merljiva. I jedan od najboljih načina za upravljanje tim resursima jesu ljudi koji ih kontrolišu. Informacije mogu biti shvaćene i kao strategijski resurs organizacije. S obzirom da svaka organizacija ima svoje relevantno okruženje «organizacioni domen» koji uključuje mnoštvo sektora (izvore radne snage, izvore materijala, finansijske izvore, sektor tehnologije, i sl). Radi uspešnog funkcionisanja svake organizacije i njenog permanentnog razvoja neophodno je sticati informacije putem komunikacije sa svim sektorima. Da bi neka organizacija postigla vodeću ulogu u odnosu na druge konkurentske organzacije neophodno je da uspostavi odgovarajuće informacione tokove sa svim sektorima svog domena. Porter i Milar su uveli potrebu organizacije da ugradi vrednosti u sve svoje operacije koje u stvari obuhvataju odnose s potrošačima, dobavljačima i drugim sektorima domena, te je predložen postupak

5

«analize lanca vrednosti». A on podrazumeva podelu poslova u organizaciji na tehnološke i ekonomske aktivnosti koje su klasifikovane u dve kategorije: primarne i sekundarne. Primarne ili osnovne aktivnosti uključuju kreiranje i distribuciju proizvoda i usluga, a sekundarne ili potporne aktivnosti uključuju inpute i infrastrukturu za osnovne aktivnosti. Osnovne aktivnosti su povezane u vidu lanaca i svaka dodaje vrednost proizvodu ili usluzi. Analizom tog lanca vrednosti može se otkriti način kako steći konkurentski položaj u odnosu na ostale organizacije.

6. Šta se podrazumeva pod upravljanjem znanjem u organizaciji i koja je svrha izgrađivanja sistema za upravljanje znanjem?

Znanje je najvrednija imovina koju poseduje neka organizacija. Mnoge organizacije izgrađuju sisteme upravljanja znanjem. Upravljanje znanjem se može shvatiti kao proces koji ima svrhu proizvodnje, održavanja i obogaćivanja baze znanja neke organizacije, sve u cilju korišćenja tih znanja u procesu upravljanja organizacijom, odnosno omogućavanju njenog uspešnog funkcionisanja. Do nedavno je pristup upravljanju znanjem bio pretežno usmeren ka tehnologiji i to je nazvano «prva generacija upravljanja znanjem». Za razliku od prve generacije, «druga generacija upravljanja znanjem« znatno više uključuje ljude, procese. Prema stanovištu koje zastupa prva generacija upravljanja znanjem praksa upravljanja znanjem započinje tek kada je znanje proizvedeno, pa je stoga svrha upravljanja znanjem bila korišćenje znanja u praksi, a ne njegova dodatna proizvodnja, za razliku od druge generacije upravljanja znanjem koja podrazumeva da je znanje nešto što se proizvodi j ljudskim socijalnim sistemima.

7. Definišite informacioni sistem, obrazložite shvatanje i strukturu UIS, te navedite osnovne komponente i aktivnosti informacionih sistema?

Informacioni sistem se definiše kao skup ljudi, mašina, opreme i metoda kojima se prikupljaju, obrađuju i prezentuju informacije korisnicima. Znači, informacioni sistemi obezbeđuju informacije korisnicima, koje su neophodne za donošenje odluka i rešavanje problema. Te informacije mogu biti interne (potiču unutar organizacije) ili eksterne (potiču izvan organizacije). Prvo su računari bili korišćeni za elektronsku obradu podataka (EOP), a kada je shvaćeno da su mogućnosti računara daleko veće nastali su i novi vidovi informacionih sistema kao što su:

MIS – upravljački informacioni sistemi, DSS – sistemi podrške odlučivanju, OA – automatizovana kancelarija, ES – ekspertni sistemi.

Svih pet čine jedan celovit sistem koji se naziva CBIS – informacioni sistem zasnovan na računaru. Ovi IS nastaju, rastu, sazrevaju i nestaju i taj proces se naziva «životni ciklus sistema». Životni ciklus IS obuhvata nekoliko faza: planiranje sistema, analiza sistema, dizajn sistema, implementacija sistema, te na kraju održavanje sistema. Dugo su trajale nedoumice o značenju izraza Upravljački informacioni sistem – MIS. Postoje tri shvatanja o odnosu UIS-a sa drugim informacionim sistemima, i to:

shvatanje da je DSS zamena za MIS, da MIS uključuje sve računarske aplikacije, da je MIS resurs organizacije.

Prema prvom shvatanju nastojao se izgraditi jedinstveni IS koji bi mogao da zadovolji sve informacione potrebe članova organizacije koji se bave menadžmentom. Pošto MIS nije mogao da ispuni ta očekivanja postojalo je gledište da je DSS zamena za MIS. Neki autori počinju prigovarati da MIS nije namenjen odlučivanju, međutim to shvatanje je pobijeno samom definicijom MIS-a kojom se tvrdi da MIS obezbeđuje informacije za donošenje odluka.Prema drugom shvatanju DSS nije zamena za MIS, MIS ne bi trebalo napuštati, nego mu samo pripisati novu ulogu. Prema ovom stanovištu MIS obuhvata: automatsku obradu podataka, sisteme podrške odlučivanju, automatizovanu kancelariju i ekspertne sisteme.Prema trećem shvatanju MIS je samo jedna od pet ravnopravnih računarskih aplikacija koje se nalaze na istom hijerarhijskom nivou. A te aplikacije su: MIS, DP, DSS, OA i ES. I one skupa čine informacioni

6

sistem zasnovan na računaru – CBIS. U ovom slučaju MIS i DSS nisu suprotstavljeni, nego komplementarni. Mogu koristiti isti hardver, isti softver, te mogu crpiti iste podatke i informacije iz iste baze podataka. Glavna razlika između njih je u principu u tome ko upotrebljava sistem i kako se informacije primenjuju. Ako je sistem oblikovan da pomaže velikoj grupi menadžera u celoj organizaciji da reše neki problem obezbeđujući im potrebne informacije, onda je reč o MIS-u. A ako je sistem oblikovan da pomaže nekom pojedinačnom menadžeru ili maloj grupi menadžera u organizaciji da reše neki problem obezbeđujući im potrebne informacije, onda je reč o DSS.Organizacije je u stvari jedan otvoreni sistem, prema shvatanju nekih teoretičara, koju sačinjava nekoliko podsistema koji su neophodni za njen opstanak i razvoj, a ti sistemi su:

podsistem proizvodnje, podsistem podržavanja (obezbeđuje neophodne sirovine za proizvodni podsistem i distribuciju

proizvoda i usluga), podsistem održavanja (održava i štiti celovitost i karakter organizacije), podsistem prilagođavanja (odgovoran je za prilagođavanje organizacije promenama na bazi

informacija), podsistem upravljanja (koordinira, kontroliše i usmerava ostale podsisteme).

Resurse svakog IS čini sledećih pet grupa resursa:1. ljudi,2. hardver,3. softver,4. podaci i5. računarske mreže.

Ljudski resurs obuhvata specijaliste i korisnike informacione tehnologije, hardverski resurs obuhvata računarske uređaje i medije, softverski resurs obuhvata skup programa i procedura, resurs podataka obuhvata bazu podataka i znanje, te resurs mreže obuhvata komunikacione medije i računarske mreže. Resurs podataka se transformiše putem aktivnosti procesiranja u različite informacione proizvodne koji se upućuju krajnjim korisnicima. Procesiranje informacija obuhvata sledeće aktivnosti:

ulaz, obradu, izlaz, memorisanje i kontrola.

Ulaz je aktivnost koja podatke o nastalim poslovnim transakcijama obuhvata, priprema i unosi u sistem, odnosno bazu podataka. Uneti podaci se prenose na mašinski čitljive medije kao što su magnetni diskovi, upisuju se u bazu, a potom čuvaju, održavaju i koriste u procesu obrade.Obrada podataka u informacije je aktivnost procesiranja-koja te podatke izračunava, upoređuje, sortira i sl. Odnosno, u okviru ove aktivnosti podaci se čitaju sa elektromagnetnih medija, organizuju, analiziraju te se njima manipuliše, na taj način što se konvertuju u informacije koje su potrebne korisnicima.Izlaz informacionih proizvoda je aktivnost čiji je cilj zadovoljiti informacione potrebe korisnika. U informacione proizvode spadaju razni izveštaji, dokumenta, poruke.Memorisanje podataka je ključna aktivnost informacionog sistema, jer podaci i informacije ostaju zapisani na elektromagnetnim medijima, organizovani su i poželjnog kvaliteta. U savremenim IS organizovani su kao baze podataka.Kontrola se odnosi na kontrolu svih aktivnosti IS-ulaza, obrade, izlaza i memorisanja podataka, odnosno informacija i to putem povratne sprege o stanju, procesima i kvalitetu tih aktivnosti IS.

8. Koji su osnovni resursi informacionih sistema?

Resursi informacionog sistema su:1. ljudski resursi,2. hardverski resursi,3. softverski resursi,

7

4. resursi podataka i 5. resursi računarskih mreža.

Ljudski resursi su neophodni sa funkcionisanje IS. Čine ih specijalisti i korisnici informacionih sistema. Specijalisti IT su ljudi koji razvijaju, implementiraju, ocenjuju i održavaju IS. Oni su organizovani u «Informacionom centru», a to mogu biti: projektanti IS, sistemski analitičari, programeri, administratori BP, softver inženjeri, specijalisti za hardver i mreže… A krajnji korisnici su ljudi koji koriste informacioni sistem i njegove produkte u svakodnevnom radu. To mogu biti: menadžeri, analitičari, komercijalisti, računovođe, tehničko osoblje… Većina zaposlenih u organizaciji su krajnji korisnici IS.U hardverske resurse spadaju celokupni računarski sistemi koji u stvari tehnički podržavaju rad informacionog sistema. U računarske sisteme spadaju: serveri baza podataka (veliki računari i računari opšte namene), serveri aplikacija (mini računari), radne stanice (mikro računari), periferne jedinice (štampači, monitori, tastature), elektromagnetni mediji koji služe za smeštaj podatka (diskovi, diskete, optički diskovi, magnetne trake).Softverski resursi uključuju sve vrste programskih instrukcija i procedura (operativni sistemi, programi prevodioci, sistemi za upravljanje bazama podataka…).Resursi podataka su važan resurs kao i informacije i znanje. Podaci se često organizuju u bazama podataka, bazama znanja i slično.Resursi računarskih mreža (lokalnih i globalnih) uključuju komunikacione medije (koakcijalni kablovi, satelitski sistemi, mikrotalasni sistemi), mrežnu opremu (modemi, habovi), te komunikacioni kontrolni softver. To je veoma bitan resurs, jer su telekomunikacione mreže kao što su Internet, Intranet i Ekstranet postale okosnica uspešnog funkcionisanja organizacije.

9. Vrste informacionih sistema?

IS se dele na: operativne (OIS) i menadžerske (MIS).U operativne IS spadaju:

OLTP – on-line sistemi transakcione obrade podataka. PCS – sistemi kontrole procesa, OAS – sistemi automatizacije kancelarije, KWS – sistemi potpore kreiranju znanja.

U menadžerske IS spadaju: MIS - upravljački informacioni sistemi, DSS - sistemi podrške odlučivanju, EIS - izvršni informacioni sistemi, KBS – sistem zasnovan na znanju, DW – Dana Warehouse

Operativni IS su informacioni sistemi koji su namenjeni za obradu podataka koji nastaju u poslovnim transakcijama. Kao što su: obrada narudžbi, fakturisanje, knjiženje i slično.OLTP sistemi su sistemi koji trenutno obrađuju na milione poslovnih transakcija i automatski ažuriraju bazu podataka. Pretpostavka su dalje izgradnje IS. Koriste ih operativni radnici, menadžeri i tehničko osoblje, koji su i njihovi krajnji korisnici.Menadžerski IS su informacioni sistemi koji služe menadžerima kao podrška prilikom donošenja poslovnih odluka.MIS je klasičan upravljaki IS koji se javlja kao potreba da se menadžmentu obezbede neophodne informacije za donošenje poslovnih odluka. Iz OLTP-a crpe informacije za menadžere. Proizvode mnogo različitih izveštaja koji su unapred definisani od strane menadžmenta. DSS su na računarima zasnovani IS koji koriste različite modele analize podataka i mogu sažimati ogromne količine podataka u formu koju menadžeri mogu lako tumačiti i razumeti, a sve sa ciljem da se podrži odlučivanje menadžera. Omogućava menadžerima analitičko modelovanje, simuliranje i slično. EIS predstavlja podskup DSS-a. Namenjeni su za podršku odlučivanju vrhovnom menadžmentu. KBS je IS zasnovan na veštačkoj inteligenciji. Predstavnik takvih sistema su ekspertni sistemi – ES. ES su računarski sistemi, tj. programi koji oponašaju čoveka – eksperta. Oni poseduju znanje eksperta o nekom domenu, rešavaju zadatke simboličke prirode, rešavaju teške probleme u uslovima neizvesnosti i slično.

8

DW jedno veliko, integrisano, jedinstveno spremište podataka za korisnika. Podaci su lako dostupni kako za analiziranje tako i za manipulisanje. Gradnjom DW organizacija sakuplja sve svoje podatke i sakuplja ih u jedno veliko skladište, gde su ti podaci organizovani na takav način koji obezbeđuje laku i brzu dostupnost tih podatka, manipulisanje njima i analiziranje.

10. Objasni koncept «INTEGRALNOG IS»

Svaki informacioni sistem neke organizacije treba da bude integralan, odnosno, da integriše sve funkcije, procese i sve vrste informacionih sistema u organizaciji. Ta integracija se postiže kroz kompozitni sistem, koji u principu daje potporu svim funkcijama, procesima, aktivnostima, podržava odlučivanje svih nivoa menadžmenta, te ima integrisane informacione resurse koje koriste sve aplikacije i svi korisnici. Prema nekim shvatanjima, sve vrste IS i oblasti primene IT predstavljaju jedan celovit sistem odnosno CBIS. CBIS u tom slučaju predstavlja jedan kišobran koji predstavlja sve vrste informacionih sistema koji su podržani informatičkim tehnologijama. Za to se koristi termin «informacioni sistem organizacije - ISO».OLTP je u principu najznačajniji izvor podataka za druge sisteme. DW, MIS i EIS su glavni primaoci podataka. DW je u stvari centralno spremište podataka. Podaci se potom razmenjuju između pojedinih vrsta IS i koriste se za određene namene. Prilikom tog postupka integracije najvažnije je postići efikasan i efektivan tok podataka i informacija između IS.

11. Objasni koncept «FABRIKE KORPORATIVNIH INFORMACIJA - CIF»

Početkom 80-tih godina razvijena je koncepcija «fabrike korporativnih informacija-CIF». CIF označava jednu logičku arhitekturu koja obezbeđuje moć poslovnoj inteligenciji i upravljanju poslovanjem na osnovu podataka koji su nastali u poslovnim operacijama. Smisao ove arhitekture se može shvatiti uz pomoć tokova podataka koji ulaze u fabriku korporativnih informacija i tokova informacija koji iz nje izlaze. Podaci koji ulaze u CIF su u stvari sirovi podaci koji su prikupljeni aplikacijama iz transakcija preduzeća, sa Interneta, te eksterni podaci. Ti podaci potom teku u jedan sloj programa koji te podatke integriše i transformiše u korporativne podatke. Potom se ti podaci smeštaju u analitičku bazu podataka – Data warehouse - DW i operativno skladište podataka – ODS. ODS je jedna integrisana, ka subjektu orijentisana i detaljna zbirka podatka koja pruža organizaciji potrebne informacije. Dok je DW integrisana, takođe ka subjektu orijentisana, te sumarna i detaljna zbirka podataka koju organizacija koristi za podržavanje procesa strategijskog odlučivanja. Znači, ODS i DW su slični po tome što su ka subjektu orijentisana i integrisana zbirka podataka. Međutim, uočene su i neke razlike, a tiču se toga što DW sadrži velike količine istorijskih podataka, dok ODS sadrži dnevne, nedeljne podatke koji brzo zastarevaju. Potom, što DW sadrži i detaljne i sumarne podatke, a ODS samo detaljne podatke. Za upravljanje podacima unutar i između ODS i DW odgovorno je Upravljanje podacima koje uključuje: arhiviranje, particionisanje podataka, obezbeđivanje kvaliteta podataka i slično. Znači, posle prolazka podataka kroz DW podaci su ocenjeni, analizirani i preobraženi u informacije koje će se potom koristiti za različite svrhe. Nakon toga sledi dostavljanje podataka okruženju i to u vidu marta podataka. Mart podataka je jedan vid analitičke baze podataka. Mart podataka sadrži podatke iz DW koji su podešeni da podrže neke zahteve određene poslovne jedinice ili funkcije. Proces izgrađivanja marta podataka obuhvata: filterisanje, formatiranje i dostavljanje. Filterisanjem se otklanjaju svi podaci koji nisu potrebni za proces marta podataka. Formatiranjem se podaci pripajaju shemi neke DSS aplikacije. A u ODS se formiraju posebne komponente koje npr. sačinjava mnoštvo aplikacija DSS (Sistema za podršku odlučivanju). Dostavljenjem se informacije šalju korisniku. Znači, u «fabrici korporativnih informacija-ODS» se formiraju različite komponente koje stvaraju osnovu za dostavljanje informacija i donošenje odluka.

12. Predmet etičkih razmatranja razvoja i korišćenja informatičkih tehnologija

9

Postignuća u oblasti informacionih tehnologija omogućavaju lako i brzo kreiranje, prenošenje, skladištenje i analiziranje velikih količina podataka koji služe prilikom procesa upravljanja organizacijom. Tim se postignućima može koristiti na moralno ispravan ili moralno neispravan način. Izrazom moralnost se podrazumeva skup konvencija, odnosno nekih sporazume o dobrom i lošem ponašanju, odnosno vladanju ljudi. Moralom se isključivo bavi etika, koje u principu i predstavlja nauku o moralu. Tu je bitno spomenuti i jednu vrstu nemoralnog ponašanja, koja se odnosi na zloupotrebu informatičkih tehnologija tj. kriminal u području IT, a to se odnosi na sledeće:

kriminal na Internetu (npr. neovlašćeni pristup elektronskoj pošti od strane druge osobe) krađa novca posredstvom računarskih sistema i mreža neovlašćeno korišćenje računarskih sistema i mreža krađa podataka firmi i njihovo neovlašćeno modifikovanje krađa softverskih proizvoda – «piraterija» hakerstvo (neovlašćeni pristup u informacioni sistem) razaranje podataka i softvera putem različitih vrsta virusa i dr vrste kriminala u području

informacionih tehnologija.

13. Etička stanovišta sa kojih se procenjuje moralno vladanje

U etici postoje tri opšte oblasti: METAETIKA, NORMATIVNA ETIKA I PRIMENJENA ETIKA.Metaetika se bavi poreklom i smislom etičkih vrednosti, etičkih principa, ulogom razume u etičkom prosuđivanju, te nastankom i značenjem etičkih termina.Normativna etika ispituje neke moralne vrednosti nezavisno od oblasti primene, za razliku od primenjene etike, te nastoji da dođe do nekih moralnih standarda, držeći se pretpostavke da postoji samo jedan konačni kriterijum moralnog vladanja. Na pitanje koji je to kriterijum daju se različiti odgovori, te postoji mnoštvo stanovišta:

1. stanovište teorije vrlina – najstarije stanovište2. dentološko stanovište3. teološko ili konsekvencijalističko stanovište

- Zastupnici stanovišta teorije vrlina verovali su da se moralnost sastoji u sleđenju nekih pravila vladanja, koja su jasno određena, npr. ne kradi.

- Dentološko ili nekonsekvencijalističko stanovište zasniva moralnost na posebnim načelima dužnosti, odnosno obaveza, pri čemu je dužnost shvaćena kao postupak tj. kao moralna obaveza koju jedna osoba ima prema drugima npr. vraćanje duga poveriocu. Međutim, u okviru dentološkog stanovišta postoji još nekoliko gledišta. Prema jednom, popis vrlina je shvaćen kao popis obaveza i dužnosti koje su značajnije od prava koje ljudi imaju. Prema drugom, postoje prava koja svi ljudi prirodno imaju i koja drugi ljudi moraju poštivati. I prema trećem gledištu, kojeg je zastupao Kant, on govori da postoji temeljni princip koji obuhvata posebne dužnosti.

- Teološke ili konsekvencijalističke normativne teorije podrazumevaju da proishod nekog postupka ili akcije određuje moralnu ispravnost, a ta ispravnost moralnog vladanja se procenjuje na osnovu posledica moralnog postupka, pri čemu je postupak dobar ako su posledice više povoljne nego nepovoljne.

Sam konsekvencijalizam uključuje nekoliko teorijskih stanovišta koja se međusobno razlikuju:1. stanovište etičkog egoizma2. altruističko stanovište3. utilitarističko stanovište

Sa stanovišta etičkog egoizma neki postupak se smatra moralno dobrim ako su njegove posledice pretežnije povoljnije nego nepovoljnije jedino po samog delatnika. Prema stanovištu altruizma postupak je moralno dobar ako su njegove posledice pretežno povoljnije nego nepovoljnije po druge osobe. Prema utilitarističkom stanovištu, neki postupak je moralno dobar ako su njegove posledice pretežno povoljne nego nepovoljne za sve. Može se razlikovati utilitarizam postupaka i utilitarizam pravila. Utilitarizam postupaka podrazumeva da se moralnost bilo kojeg postupka određuje u odnosu na povoljne ili nepovoljne posledice postupka. Dok utilitarizam pravila podrazumeva da je pravilo moralno ispravno ako su posledice usvajanja tog pravila više povoljne nego nepovoljne za svakog.

10

Primenjena etika je oblast etike koja se bavi ispitivanjem moralnih vrednosti i primenom moralnog kriterijuma u nekoj specifičnoj oblasti (medicini, ekologiji, poslovanju i dr), usled čega se razlikuju medicinska etika, ekološka etika, poslovna etika i sl. pri čemu se služi pojmovnim sredstvima metaetike i normativne etike. Tako se poslovna etika bavi ispitivanjem moralnih vrednosti i primenom moralnih kriterijuma u svetu poslovanja, služeći se pri tom pojmovnim sredstvima metaetike i normativne etike.

14. Moralna zrelost i moralno vladanje osobe

Prema Kantovom uverenju moralne akcije su motivisane razumom i u tom uverenju su ga sledili i mnogi drugi mislioci. Prema Kolbergovom shvatanju moralni razvoj osobe se odvija kroz tri nivoa:

- predkonvencioni nivo- konvencioni nivo- postkonvencioni nivo

Na predkonvencionom nivou ispravnim vladanjem se smatra: slepo pokoravanje pravilima ili autoritetu, izbegavanje kazne, pridržavanje pravila i delovanje radi zadovoljenja svojih interesa i potreba i slično. Na konvencionalnom nivou ispravnim vladanjem se smatra: preuzimanje uloge dobre osobe, voditi računa i brige o drugima, ispunjavanje sopstvenih dužnosti u društvu i slično. Ma postkonvencionalnom nivou ispravnim vladanjem se smatra: podržavanje vrednosti, prava i društvenih ugovora i kada su oni i u neskladu sa normama i pravilima neke grupe ili organizacije, zasnivanje ponašanja na univerzalnim moralnim načelima koja važe za sve ljude (pravda, jednakost ljudskih prava, te dostojanstvo).Gilden smatra da postoje dva načina na koji osoba tumači neku situaciju kao moralnu:

na osnovu pravde i na osnovu brige i odgovornosti

Moralnost na osnovu pravde se zasniva na poštovanju prava, a moralnost brige uključuje brigu, odgovornost, saosećajnost.

15. Privatnost i sigurnost

Privatnost:Pod privatnošću se podrazumeva pravo osobe da bude pošteđena od neželjenog ulaska drugih u njen privatni život, da bude ostavljena na miru kada to želi, da ima kontrolu nad ličnim posedom i da ne bude posmatrana bez sopstvenog odobrenja. Narušavanje privatnosti je jedan od problema i u oblasti IT. Jedna od oblasti narušavanja privatnosti osobe jeste i njena elektronska pošta. Narušavanje privatnosti osobe se kreće od puke radoznalosti do kriminalnih poduhvata. Jedna od oblasti elektronskog poslovanja gde je privatnost često narušena je i sistem elektronskog upravljanja odnosa s kupcima/korisnicima proizvoda ili usluga organizacije. Postoji nekoliko vidova narušavanja privatnosti kada je reč o odnosima s kupcima. Jedan od njih je «clickstream tj. klikstrim analiza» gde se prate informacije o sajtovima koje je osoba posetila, dužina njenog zadržavanjana tim sajtovima, šta je razgledala, šta je kupila i sl. Sigurnost:Mnogobrojni su vidovi ugroženosti informacionih resursa organizacije. Izvori ugroženosti mogu biti interni i eksterni. Interni ili unutrašnji potiču od saradnika unutar organizacije, a eksterni ili spoljašnji mogu da potiču od konkurencije i drugih uljeza u sistem. Ogranizacije pri tom treba da uspostave određene vrste opštih kontrola i kontrola aplikacija. Opšte kontrole uključuju kontrolu hardvera, softvera, računarskih operacija, sigurnosti podataka, kontrolu nad procesima implementacije sistema i sl. A kontrola aplikacija se tiče specifičnih aplikacija, a odnosi se na kotnrolu i tačnost inputa, obrade i autputa. Naročite mere kontrole i bezbednosti su potrebne u oblasti elektronskog poslovanja. Stoga se postavljaju zaštitna sredstva (firewall hardver/softver) između mreža u organizaciji i spoljašnih mreža radi sprečavanja neovlašćenog pristupa. Također, u zaštiti se koriste i različiti softveri protiv virusa i slično.

16. Računarski kriminal (vrste, zaštita, kontrola)

11

Računarski kriminal je vid kriminala u čijem izvršenju računari imaju veliki udeo. Počinitelj se može koristiti računarom kao sredstvom (dečija pornografija, trgovina drogom, ucenjivanje, reketiranje, širenje poruka mržnje) ili je njegov kriminalistički čin upućen protiv računara, gde su računari meta kriminalista. U oblike računarskog kriminala spadaju:

računarski virusi i crvi napadi DOS unakažavanje web sajta trojanski konj fraudulentno ponašanje i sl.

Računarski virusi i crvi - Računarski virusi su softverski programi koji sami sebe prilažu drugim softverskim programima ili određenim fajlovima u kojima se nalaze podaci, iz zle namere u cilju da im nanese štetu. Virusi se obično rasprostranjuju s računara na računar kada korisnik preuzme neku akciju kao što je npr. slanje elektronske pošte s prilogom ili kopiranje fajla koji je zaražen virusom. Međutim, razlikujemo dobroćudne i zloćudne viruse. Dobroćudni virusi ne razaraju informacije u računaru, niti nanose štetu računarskom sistemu, već samo predočavaju neke poruke ili usporavaju rad računara. Za razliku od dobroćudnih, zloćudni virusi razaraju ceo računarski sistem. U klasu zloćudnih virusa spadaju i virusi makroa. Virusi makroa se šire umotavajući se u softverske proizvode kao što su Word i Excel, a kada dospeju u računar rasprostranjuju se iz fajla u fajl, menjaju ga ili razaraju.Crv je samostalni, nezavisni računarski programi koji se sami kopiraju sa računara na računar i ne zavise od korisnika, mogu da obustave rad računarske mreže i da razore podatke i programe.Napad odbijanjem servisa (DoS) - Tu je reč o tome da se korisnik koji je legitiman sprečava da pristupi sistemu ili mreži. Kombinacija crv/DoS napad - Kombinacija tipa crv/DoS napada servere sa specifičnim tipom sistemskog softvera, rasprostranjivao se koristeći e-mail adresar i mogao je dnevno inficirati oko pola miliona servera.Obmana o napadu virusa - Tu je reč o upozoravanju ljudi elektronskom poštom na nepostojeću pretnju nekog opasnog virusa, koju ljudi shvataju ozbiljno i obustavljaju rad na računaru.Izobličavanje web sajta - Reč je o tome da uljezi koji dospeju u računarski sistem mogu da izobliče i unakaze web sajt, da imene i izopače njegov sadržaj proizvodeći time ozbiljne posledice.Fraudulentno ponašanje - Pod pojmom fraudulentno ponašanje se podrazumeva takvo ponašanje kada nečiji postupci prouzrokuju nekom drugom gubitak. Primer takvog ponašanja je manipulisanje sistemima u bankarstvu radi neovlašćenog transfera novca.

17. Značenje i značaj infrastrukture informacione tehnologije

Pod infrastrukturom se podrazumeva skup međusobno povezanih strukturalnih elemenata kojima se podržava čitava struktura. A pod infrastrukturom IT se podrazumevaju tehnološki resursi koji čine platformu (osnovu) za aplikacije informacionog sistema neke organizacije. Infrastruktura IT uključuje računarski hardver, softver, tehnologije skladištenje, mreže i servise koji omogućavaju da se resursi IT dele širom cele organizacije. Osnovne komponente infrastrukture informacione tehnologije su:

1. hardverske platforme,2. platforme operativnih sistema,3. softverske platforme,4. platforme računarskih mreža i telekomunikacije,5. softver za upravljanje bazama podataka,6. Internet platforme i sl.

Razlikujemo tri nivoa infrastrukture informacione tehnologije: nivo javne infrastrukture, nivo infrastrukture celovite organizacije, te nivo infrastrukture poslovne jedinice. Svaki od ova tri nivoa uključuje skup nekih servisa informacione tehnologije. Nivo javne infrastrukture čini: Internet, Javna telefonska mreža, te ostalo (kablovski sistemi i slično). Nivo infrastrukture celovite organizacije čini: E-mail, centralni Web sajt organizacije, Intraneti širom organizacije, te softverske aplikacije širom organizacije. Nivo infrastrukture poslovne jedinice čini: Produkcioni sistemi, Transakcioni sistemi, Podaci o korisnicima/kupcima, Podaci o dobavljačima.

12

18. Razvoj infrastrukture informacione tehnologije

Identifikovano je pet stupnjeva u evoluciji infrastrukture IT:1. Era automatskih mašina specijalne namene (1930-1950)2. Era mejnfrejmova opšte namene i miniračunara (1959. do danas)3. Era personalnih računara (1983. do danas)4. Era klijent/servera (1983. do danas)5. Era interneta i kompjutacije preduzeća (1992. do danas).

U najranijem stupnju u evoluciji infrastruktura IT uključuje specijalizovane elektronske računarske mašine. U eri mejnfrejmova infrastrukturu je činio meijnfrejm koji je obavljao centralizovanu obradu i mogao je biti umrežen sa velikim brojem terminala ili miniračunarima. U eri personalnih računara infrastrukturu je činilo rasprostranjeno korišćenje personalnih računara, koji su 90-tih godina putem operativnog sistemskog softvera mogli da se povezuju u mreže. U eri klijent/server infrastruktura se sastojala od desktop ili laptop klijenta koji je bio umrežen sa snažnim server računarima sa kojih je crpio potrebne podatke i informacije. U eri interneta i kompjutacije preduzeća infrastrukturu IT je činio veliki broj pc-a povezanih u lokalne mreže u cilju razmene informacija kroz celu organizaciju.

19. Tehnološke promene i razvoj infrastrukture informacione tehnologije

Na razvojne promene infrastrukture IT snažno utiču razvojne promene u:1. tehnologiji poluprovodnika,2. skladištenju informacija,3. umrežavanju hardvera i softvera,4. telekomunikacijama i sl.

Sve ove promene omogućile su nove aplikacije, smanjenje troškova i naglu primenu informacionih tehnologija. 1) razvojne promene i unapređenje performansi integrisanih kola uslovile su veliki napredak informacionih tehnologija. Tome svedoči i «Mooreov zakon» kojeg je uveo Gordon Moore, koji govori o tome da se performansa uvećava s brojem tranzistora po čipu, a cena čipova ostaje fiksna. Čipovima su i dodate nove moći pa se koriste u mikroelektromehaničkim sistemima kao što su glave hard disk drajva, hemijski senzori i slično.2) razvojne promene u vezi skladištenja informacija uslovile su povećanjem kapaciteta hard diska iz godine u godinu.3) razvojne promene u umrežavanju hardvera i softvera uslovile su rast računarskih mreža, na taj način što se računari organizacija povezuju u mreže kako lokalne tako i globalne. Organizacije se sve više koriste sistemima za mreže zasnovanim na Internetu. Na taj način je stvorena mogućnost povezivanja i razmene informacija, te se vrednost informacionih tehnologija naglo uvećava.

20. Komponente infrastrukture informacionih tehnologija

Osnovne komponente infrastrukture informacione tehnologije su:1. platforma računarskih sistema,2. platforma operativnih sistema,3. platforma aplikativnog softvera preduzeća.4. platforma računarskih mreža i telekomunikacija,5. Internet platforma,6. konsultantske platforme i integracijske i sl.

Platforma računarskih sistema (hardverske i softverske platforme) – hardverske platforme predstavljaju skup hardverskih komponenti koje uključuju: klijent mašine (desktop personalne računare, mobilna sredstva kompjutacije kao što je PDA, laptop računare) i server mašine.

13

Platforma operativnih sistema – bitno je reći je je operativni sistem – OS jedan softverski program koji upravlja svim hardverskim i softverskim resursima računara. Najčešće se koriste neki od oblika Microsoft Windows operativnih sistema, kao što su Windows 2000, Windows XP, Windows CE.Platforma aplikativnog softvera preduzeća – svaka organizacija treba da funkcioniše skladno, a neophodan uslov za to je integrisanost njenih funkcija, procesa i operacija. Toj integraciji znatno doprinosi softver preduzeća. Taj softver je zasnovan na skupu integrisanih softverskih modula koji uključuje zajedničku bazu podataka koja prima podatke te ih dostavlja mnoštvu aplikacija koje podržavaju sve interne aktivnosti organizacije. Platforma računarskih mreža i telekomunikacija – računarske mreže predstavljaju značajnu infrastrukturu elektronskog poslovanja. Jednostavna računarska mreža povezuje dva ili više računara, a u osnovne komponente mreže spadaju:

računari, interfejsi mreže, medijum konekcije (telefonski kabl, koaksijalni kabl, radio signal…) operativni sistem mreže (upravlja komunikacijama u mreži, te koordinira resurse mreže).

Na oblikovanje savremenih mreža veliki uticaj su imali:1. klijent/server kompjutacija (model kompjutacije koji procesiranje deli između klijenta i servera u

mreži, te dodeljuje funkcije i resurse onoj mašini koja ima najveću moć)2. tehnologija koja rasparčava poruke u male pakete podataka i upućuje ih kroz komunikacione kanale

na odgovarajuće odredište, a potom ih okuplja i objedinjuje u prvobitnu poruku3. usvajanje TCP/IP protokola kao univerzalog standarda za povezivanje različitih mreža i računara,

koji sadrži skup pravila koji omogućavaju komunikacije između različitih komponenti u mreži.Internet platforma – Internet je postao osnovna infrastruktura savremenog elektronskog poslovanja. Internet je u stvari internacionalna mreža koja se sastoji od skupa javnih i privatnih mreža. Ima mnoštvo servisa tj. povezanih softverskih komponenti koje međusobno razmenjuju informacije koristeći se jezicima i standardima web komunikacija. Neki od tih servisa su: WWW (World Wide Web), elektronska pošta, Usenet (forumi u kojima ljudi izlažu informacije i ideje o definisanim temama), Telnet (alat mreže koji omogućava da se neko loguje na jedan računarski sistem dok radi na drugom) i sl.Konsultantske usluge i usluge integracije sistema – savremene organizacije ma koliko bile moćne, usled nedostatka znanja, veštine i iskustva nisu u stanju da implementiraju odgovarajuće infrastrukture IT. Stoga su im potrebne konsultantske usluge i usluge integracije sistema. Integracija sistema se odnosi na obezbeđivanje da nova infrastruktura IT skladno funkcioniše sa postojećom.

21. Razvojna usmerenja u platformi računarskih sistema

Savremena razvojna usmerenja u platformi računarskih sistema su usmerena ka: smanjivanju troškova infrastrukture IT integrisanju informacija raznih platformi i postizanju većeg stepena fleksibilnosti i usluga drugim organizacijama i kupcima tj.

korisnicima njihovih proizvoda i usluga. Bitno je spomenuti integraciju kompjutacije i telekomunikacionih platformi, a tu spada:

1. kompjutacija u rešetki i 2. kompjutacija na zahtev.

Kompjutacija u rešetki – to je vid distribuirane kompjutacije koja uključuje povezivanje geografski udaljenih računara u jednu mrežu, s ciljem stvaranja kompjutacione rešetke koja zapravo združuje moći svih povezanih računara, radi rešavanja određenih problema. Nije ju opravdano poistovećivati sa kompjutacijom u klasteru, jer klaster predstavlja skup računara smeštanih na jednoj lokaciji. Kompjutacija u rešetki se koristi resursima mnogih računara u mreži i na taj način rešava mnogobrojne probleme.Kompjutacija na zahtev (ODC) – je model kompjutacije u kojem organizacije plaćaju samo za resurse informacionih tehnologija kojima se koriste tokom određenog vremenskog perioda. Reč je o kompjutaciji koja omogućava pružanje poslovnih usluga i stvara osnovu za autonomnu kompjutaciju, koja omogućava brzo reagovanje na različite promene u okruženju organizacije koje utiču na njene poslovne procese, za oporavljanje od spoljašnjih ugrožavanja virusima, crvima, upadima i sl. Savremene organizacije su

14

prinuđene da ulažu ogromne resurse da bi se obezbedile od padanja sistema. Da bi se prevazišle teškoće nastale usled rasta složenosti računarskih sistema i da bi se omogućili njihov dalji rast i razvoj, teži se razvoju samoupravljajućih računarskih sistema, da se sami mogu štititi od raznih vrsta ugrožavanja, te da se sami oporave posle kraha. Autonomna kompjutacija jeste jedan od elemenata kompjutacije na zahtev (ODC). Osnovna četiri aspekta autonomne kompjutacije su:

1) Samokonfigurisanje (podarazumeva automatsko konfigurisanje komponenti)2) Samooptimizovanje (podrazumeva da sistem automatski monitoriše i kontroliše resurse kako bi

se obezbedilo optimalno funkcionisanje s obzirom na definisane zahteve)3) Samoozdravljenje (podrazumeva da sistem automatski otkriva, dijagnostikuje i otklanja

softverske i hardverske probleme)4) Samozaštita (podrazumeva automatsko identifikovanje i zaštitu od bilo kakvih napada).

22. Razvojna usmerenja u platformi sistemskog softvera

Savremena razvojna usmerenja u platformi sistemskog softvera su usmerena ka: smanjivanju troškova infrastrukture IT, integrisanju informacija raznih platformi i postizanju većeg stepena fleksibilnosti i usluga drugim organizacijama i kupcima tj. korisnicima

njihovih proizvoda i usluga.Uzlet Open-source softvera i LinuxaIzrazom Open-source softver označan je računarski softver koji je proizveden od strane zajednice ogromnog broja programera širom sveta. On obezbeđuje slobodan i besplatan pristup svom programskom kodu i na taj način dopušta korisniku da proučava i modifikuje njegov programski kod, da otklanja greške i da ga unapređuje. Znači, ovaj softver dopušta svakom da napravi novu verziju softvera, da ga postavi na novu hardversku tehnologiju ili novi operativni sistem.Open-source softver se razvija sa svrhom da bude lako razumljiv, te podložan lakom modifikovanju. Pretpostavka je da će biti daleko nadmoćniji i pouzdaniji od komercijalnog softvera, jer ga ne proizvode i unapređuju mali timovi jedne softverske firme, već ogroman broj programera iz celog sveta. Stoga, nastanak i uzlet Open-source softvera proizveo je značajne posledice za softverske platforme organizacije:

veću pouzdanost i fleksibilnost, integrisanost (jer rade na raznim hardverskim platformama) kao i smanjene troškove.

Linux operativni sistem je prvi put postavljen na Internet početkom 90-tih godina, a danas je operativni sistem za klijente i server s najbržim rastom.Java Java je objektno-orijentisan, nezavisan od operativnog sistema i procesora, programski jezik. Java je razvijan tako da se koristi metodologijom objektno orijentisanog programiranja, da bude lak za upotrebu, te da koristi delove starijih objektno orijentisanih jezika kao što je C++. Java se koristi za programiranje na webu zasnovanih aplikacija u formi apleta (malih aplikacionih programa). Do rasprostranjenog korišćenja Jave došlo je sredinom 90-tih usled rasta broja korisnika www i Interneta. Danas se koristi za složene aplikacije elektronskog poslovanja koje podrazumeva komunikaciju sa sistemima obrade transakcija.Softver za integraciju preduzećaKljučni faktor uspešnosti mnogih organizacija u različitim oblastima poslovanja postala je integracija postojećih softverskih aplikacija sa novijim, na webu zasnovanim aplikacijama u jedan jedinstven sistem, koji će omogućiti da odgovarajuće informacije budu raspoložive u odgovarajućem obliku, odgovarajućim korisnicima, na odgovarajućim lokacijama i u odgovarajuće vreme. Mnoge organizacije su prelazile sa postojećih (na mejnfrejmu zasnovanih aplikacija) na klijent-server aplikacije što je uključivalo instaliranje:

Sistema planiranja resursa preduzeća (ERP) – oni integrišu ključne poslovne procese celovite organizacije u jedan softverski sistem koji omogućava da informacije teku kroz organizaciju.

Sistemi upravljanja lancem snabdevanja (SCM) – oni obezbeđuju automatski tok informacija između članova lanca snabdevanja. A softver za upravljanje lancem snabdevanja uključuje:

15

Softver za planiraje lanca snabdevanja (njega organiazcija koristi za predviđanje potražnje za proizvodima i uslugama) Softver za izvršavanje lanca snabdevanja (njime se organizacije koriste u upravljanju

tokovima proizvoda do završnih faza proizvodnje) Sistemi upravljanja odnosima s kupcima (CRM) – oni integrišu mnoge procese kao što su

marketing, prodaja… i uspostavljaju komunikacije kojima organizacija obezbeđuje interakciju sa svojim korisnicima, obezbeđuje nuđenje novih i boljih proizvoda i usluga, time i poboljšanje imidža organizacije, uvećanje prodaje i zadovoljstva postojećih korisnika, kao i sticanje novih korisnika.

Sistemi upravljanja znanjem (KMS) – oni omogućuju organizaciji da optimizuje kreiranje, distribuiranje i korišćenje znanja potrebnog za unapređenje odlučivanja i svih poslovnih procesa u organizaciji.

Neki vidovi integracije postojećih softverskih aplikacija sa novim mogu da se obave stavaranjem interfejsa ili mosta između dva različita sistema korišćenjem specijalnog softvera «middleware» i na taj način se omogućava povezivanje dveju aplikacija, njihova interakcija i razmena podataka.Web servisi i servisno orijentisana arhitektura SOAIzrazom servisno orijentisana arhitetkura označena je zbirka web servisa koji su upotrebljeni za oblikovanje i izgradnju arhitekture inforamcionog sistema organizacije.Izrazom web servis označen je zapravo standardizovani način integrisanja aplikacija zasnovanih na web-u korišćenjem XML, SOAP, WSDL i UDDI. Web servisi komuniciraju posredstvom XML poruka prema standardnim web protokolima. XML omogućava računarima da automatski tumače podatke i manipulišu njima bez intervencije čoveka. SOAP je protokol za razmenu poruka zasnovanih na XML računarskoj mreži i koj sadrži skup pravila za strukturisanje poruka koji omogućava aplikacijama da prosleđuju jedna drugoj informacije i instrukcije. Javni interfejs ka web servisu je opisan jezikom opisa web servisa WSDL. To je zajednički okvir za opisivanje zadataka koje obavlja web servis, komandi i podataka koje će prihvatiti, tako da ga druge aplikacije mogu upotrebiti. Protokol univerzalni opis, otkriće i integracija UDDI se koristi za publikovanje informacija o web servisu i omogućava da web servisi budu popisani u direktorijumu web servisa i tako da budu lako pronađeni. Korišćenjem navedenih protokola softverske aplikacije mogu lako da se povezuju s drugim aplikacijama jer se svi koriste istim standardima. Servisno orijentisana arhitektura – SOA se shvata kao skup servisa koji komuniciraju međusobno da bi kreirali radne softverske aplikacije ili kao odnos servisa i konzumenta servisa. Poslovni zadaci se obavljaju izvršavanjem niza takvih servisa. Osobe koje razvijaju aplikacije mogu ponovo upotrebiti te servise u drugim kombinacijama gradeći neku drugu aplikaciju. Među osnovne koristi SOA-e spadaju:

ponovna upotrebljivost servisa uvećana mogućnost da klijenti i servisi međusobno komuniciraju nezavisno od platforme na

kojoj su mogućnost korišćenja većem broju korisnika uvećana fleksibilnost i dr.

Servisno orijentisana arhitetkura je obično zasnovana na standardima web servisa, koji su stekli široku prihvaćenost i koji obezbeđuju veliku interoperatibilnost, odnosno mogućnost da klijenti i servisi komuniciraju i razumeju nezavisno od platforme na kojoj su. A u standarde web servisa koji su značajni za servisno orijentisanu arhitekturu su: HTTP, XML, SOAP (protokol koji se koristi za razmenu poruka zasnovanih na XML, u računarskoj mreži, koristeći HTTP), WSDL (na XML zasnovan servis za opis javnog interfejsa), te UDDI (na XML zasnovan registar za publikovanje opisa servisa i omogućavanja njihovog otkrivanja).

23. Definišite pojam računarskog sistema i logiku rada

Računarski sistem je elektronski uređaj koji deluje pod kontrolom programskih instrukcija koje se nalaze u operativnoj memoriji. On prihvata ulazne podatke, izvršava aritmetičke i logičke operacije, proizvodi izlazne rezultate, te memoriše rezultate obrade podataka za neke buduće potrebe.

16

Komunikaciona sredstva

Ulazne jedinice

Procesor

Izlazne jedinice

Eksterne memorije

Aritmetičko-logička jedinica

Kontrolna jedinica

Registri

Operativna memorija

Računarski sistemi izvršavaju četiri osnovne funkcije: 1. Unošenje,2. Obradu,3. Memorisanje i4. Prezentovanje podataka.

Suvremeni računari vrše obradu podataka ovim logičkim koracima:1. podaci i instrukcije se moraju pre unošenja u sistem obuhvatiti na odgovarajući način,2. potom sledi unošenje podataka i instrukcija u računarski sistem pomoću ulaznih uređaja, te se čuvaju

u glavnoj memoriji dok ne zatrebaju,3. pristupa se instrukcijama, one se tumače i izvršavaju pod kontrolom upravljačko-kontrolne jedinice,4. potom se prenose podaci iz glavne memorije prenose u aritmetičko-logičku jedinicu, gde se pod

kontrolom upravljačko-kontrolne jedinice obavljaju numeričke i logičke operacije,5. rezultati obrade se potom skladište u glavnoj memoriji i tamo se čuvaju za kasniju obradu ili se pod

kontrolom upravljačko-kontrolne jedinice predaju izlaznim jedinicama,6. zatim se po nalogu centralnog procesora informacije iz glavne memorije posredstvom izlaznih

jedinica prenose na mesta korišćenja.

24. Struktura tipične konfiguracije računarskog sistema

Suvremeni računarski sistemi su sastavljeni od više funkcionalnih komponenti koje zovemo jedinicama računarskog sistema. Tipična konfiguracija računara se sastoji od sledećih delova:

ulaznih jedinica, operativne ili glavne memorije, procesora, izlaznih jedinica, kanala, eksterne ili sekundarne memorije.

Ulazne jedinice očitavaju podatke sa nosilaca i pod kontrolom centralog procesora prenose ih u operativnu memoriju. Operativna ili glavna memorija služi za smeštaj podataka i programa obrade. Procesor ili centralna jedinica – CPU vrši obradu podataka i kontrolno-upravljačkih funkcija čitavog sistema. Ima dve jedinice: kontrolno-upravljačku i aritmetičko-logičku. Izlazne jedinice prihvataju od CPU obrađene podatke i prenose ih u odgovarajuće medije, odnosno saopštavaju rezultate korisniku. Kanali su putevi kojima se podaci mogu slati. Pomoće ili sekundarne memorije su magnetni diskovi, magnetne trake… koriste se za čuvanje podataka.

25. Način predstavljanja podataka u računarskom sistemu

17

Programske instrukcije i podaci se iskazuju kroz tri vrste znakova: alfabetski, numerički i specijalni. Tako iskazani podaci se u računarskom sistemu prezentuju u binarnoj formi, odnosno, svaki od ovih znakova se pojavljuje u memorijskoj lokaciji kao jedan bajt (koji predstavlja kombinaciju od 8 bitova). Oni se potom zapisuju na elektromagnetne medije. Njihovo prezentovanje i manipulisanje se vrši putem binarne azbuke i svakom od dva moguća stanja pridružuje se znak Ø ili znak L binarne azbuke. Obrada podataka računarskim sistemom znači kodiranje pri unosu i dekodiranje pri završetku obrade, odnosno koršćenja binarnog i drugih sistema brojeva.

26. Koje kodne sisteme poznajete?

Što se tiče sistema za kodiranje, bitno je reći da je svrha kodiranja transformacija znakova napisanih u alfabetu - A u znakove alfabeta – B, gde se znakovi izvornog alfabeta transformišu u signalni sistem primaoca ili recipijenta. Kodiranje se preduzima ako kanal za prenos podataka i sistem znakova recipijenta zahtevaju da se znakovi primarnog alfabeta transformišu. Alfabet Bm mora da ima više od dva znaka, što znači da m mora biti veći ili jednak 2. Svaki sistem za kodiranje treba da zadovolji dva zahteva:

1. da je jednoznačan (kod kojem su sve reči različite),2. da je ekonomičan (kod koji za prijenos neke informacije koristi najmanji broj znakova).

Kod je jednoznačan kada su sve reči u kodu različite, u suprotnom je višeznačan. A ukoliko su u nekom kodu sve reči jednake dužine, od n slova, tada se za taj kod kaže da je ravnomeran. Poznati su sledeći sistemi za kodiranje:

1. BCD kod,2. standardni BCD kod, te3. EBCDI kod.

EBCDI kod je zapravo prošireni standardni BCD kod, koji je sastavljen od 8 bitova, što omogućuje građenje 256 različitih kombinacija. Broj kombinacija koje znaci nekog sistema za kodiranje mogu da imaju određuje se pomoću obrasca: k = mn. m – baza koda (broj znakova alfabeta B)n – broj znakova u kodnoj reči.1 bajt = 8 bitova. Desna polovina bajta (4 bita) predstavlja numeričke bitove, a leva polovina bajta predstavlja zonske bitove, koji zajedno sa numeričkim bitovima predstavljaju alfanumeričke i specijalne znakove.EBCDI kod se koristi u dva formata:

1. u zonskom formatu (kada se jedan bajt upotrebljava za prezentovanje jednog znaka)2. u pakovanom formatu (kada se numerički deo bajta koristi za prezentovanje jedne, a zonski za

prezentovanje druge cifre dekadnog sistema brojeva. Na taj način se ekonomično koristi glavna memorija, i EBCDI kod dobija značajnu prednost).

27. Uloga binarnog sistema brojeva u radu računarskog sistema

Razlikujemo sledeće sisteme brojeva: decimalni (dekadni) sistem brojeva – reč je o sistemu brojeva sa bazom 10, odnosno brojevi od

0 – 9. binarni (dualni) sistem brojeva – najjednostavniji sistem brojeva, ima dve cifre 0 i 1, a baza mu

je 2. heksadecimalni sistem brojeva – sa osnovom 16.

Suvremeni računarski sistemi računali su i računaju pomoću najjednostavnijeg brojevnog sistema, a to je binarni ili dualni sistem brojeva. Razlog je u tome što se elektronske i magnetske komponente računarskog sistema mogu nalaziti samo u dva različita stanja, a sam naziv binarni potiče od latinske reči «bis» što znači dva puta. Binarni sistem brojeva ima bazu 2 i ima samo dve cifre, a to su 0 i 1. Ako uzmemo proces upravljanja informacijama i uporedimo ga sa strujom koja teče kroz električno kolo, struja kroz električno kolo ili prolazi ili ne prolazi. Tako je i feritni prsten u memoriji računarskog sistema pozitino ili negativno namagnetisan. Znači, imamo dva stanja.

18

28. Objasnite princip rada računara

Svi računari rade po istom principu. Koristeći binarne signale 0 i 1, po nalogu instrukcija koje se nalaze na računaru, nastaju određene aktivnosti. U zavisnosti od napona signala koji se upućuje taj signal ima vrednost 0 ili 1. Najčešći je napon signala kod računara 3,3 Volti i tada on nosi vrednost 1, a ukoliko je napon signala 0 Volti on nosi vrednost 0. Računar reaguje na osnovu niza tih signala koji imaju vrednost 0 ili 1, preuzimaju se određene akcije koje se potom zasnivaju na odlukama. Odluke se potom procesiraju u logičkim sklopovima koji se zovu logička kola. Za svako logičko kolo zadužen je 1 tranzistor. Današnji procesori sadrže na milione tranzistora, što ukazuje na složenost funkcija koje realizuje procesor. Funkcija logičkih sklopova se zasniva na Bulovoj algebri. Osnovni Bulovi operatori su: I, ILI, NE. Moguće su njihove kombinacije, pri čemu nastaju složeni logički sklopovi.Osnovni logički sklopovi imaju sledeće rezultate:

kod logičkog sklopa I rezultat je 1 ako su svi ulazni signali 1, kod logičkog sklopa ILI rezultat je 1 ako je makar jedan ulazni signal 1, kod logičkog sklopa NE rezultat je suprotan vrednosti ulaznog signala.

Znači, u procesoru se nalaze pored osnovnih i složena logička kola, koja se grade od osnovnih logičkih kola.

29. Vreme i neke relevantne veličine računarskog sistema

Bitno je spomenuti neke ključne nivoe vremena i veličine koje opisuju brzinu i sposobnost računarskih sistema. Pokazatelji koji se koriste za merenje brzine rada računarskih sistema, odnosno mašinskog vremenskog ciklusa su:

1. milisekunde – hiljaditi deo sekunde (ovaj pokazatelj su imali veoma spori i stari računari),2. mikrosekunda – milioniti deo sekunde (ovaj pokazatelj su koristile moćnije mašine),3. pikosekunda – trilioniti deo sekunde (kod veoma moćnih računara).

Bitno je reći da se memorijski kapacitet računara meri u bajtovima. 1 bajt je niz od 8 bitova. Pokazatelji kojima se meri memorijski kapacitet računara (kapacitet glavne i sekundarne memorije) su:

1. kilobajt (ima hiljadu bajtova, odnosno 1024 memorijska mesta)2. megabajt (ima približno oko milion bajtova) 3. gigabajt (ima oko milijardu bajtova), a 4. terabajt (ima trilion bajtova).

Taktna brzina mikroprocesora određuje ili determiniše brzinu rada računara:1. herc (Hz) – predstavlja jedan ciklus obrade podataka u sekundi2. kiloherc (KHz) – hiljadu ciklusa u sekundi3. megaherc (MHz) – milion ciklusa u sekundi – jedinica za meru snage procesora4. gigaherc (GHz) – milijardu ciklusa u sekundi.

Brzina izvršenja naredbi se meri:1. MIPS – predstavlja izvršenje milion instrukcija u sekundi.2. FLOPS – koristi se kada se želi izraziti broj računarskih operacija sa pokretnim zarezom koje

računar može da izvrši u jednoj sekundi3. MEGAFLOPS – milion FLOPS4. GIGAFLOPS – milijarda FLOPS5. TERAFLOPS – trilion FLOPS – brzina velikih servera se meri teraflopsima.

30. PROCESOR – Upravljačko kontrolna jedinica

Procesor ili centralna procesna jedinica – CPU je glavni producent obrade podataka. Korišćenjem osnovnih računskih operacija, CPU preko operativnog sistema upravlja radom računara i izvršava programe. Brzina procesora određuje brzinu rada računara. Brzina procesora se meri u MHz. Prvi IBM-ov personalni računar

19

iz 1981. godine imao je brzinu procesora 4.77 MHz. Današnji procesori imaju brzinu i preko 2000 MHz tj. 2 GHz. Najvažniji delovi procesora su upravljačko-kontrolna jedinica, registri i aritmetičko-logička jedinica. Kontrolna jedinica upravlja radom svih ostalih delova procesora. Aritmetičko-logička jedinica izvršava naredbe iz programa i sva zahtevana izračunavanja. A registri (od njih je građena upravljako-logička jedinica) predstavljaju memoriju koja se nalazi u procesoru i služi za privremeno smeštanje podataka prilikom izvršavanja nekih operacija. Znači, procesor se sastoji se iz dve jedinice: 1) upravljačko kontrolne i 2) aritmetičko logičke jedinice.Upravljačko-kontrolna jedinica je najsloženiji i najvažniji deo centralnog procesora. Upravljačka jedinica upravlja i kontroliše rad ne samo centralnog procesora već i periferije tj. ulaznih i izlaznih jedinica. Upravljačka jedinice određuje kad treba nešto činiti, kad treba i šta treba pamtiti, šta treba izračunati i kada donositi logičke odluke. Zadatak upravljačke jedinice je da upravlja, koordinira rad svih funkcija i organa računarskog sistema, a u osnovne funkcije upravljačke jedinice su:

1. kontroliše i koordinira izvršenje ulazno/izlaznih operacija,2. uvodi i opoziva podatke i programske instrukcije iz operativne memorije,3. kontroliše i upravlja transferom podataka između aritmetičko-logičke jedinice i operativne

memorije, te4. kontroliše izvršenje aritmetičkih operacija i donosi logičke zaključke i odluke.

Sve ove funkcije upravljačka jedinica vrši na osnovu upravljačkih informacjia koje zovemo instrukcijama. One su zadate od strane čoveka i nalaze se u obliku mašinskog programa u operativnoj memoriji.Instrukcije se sastoje od tri dela:

1. operacionog koda,2. indikatora broja karaktera,3. adresa lokacija operativne memorije (gde su smešteni podaci koji će biti predmet obrade).

Krug potreban upravljačko-kontrolnoj jedinici da jednu programsku instrukciju realizuje (znači da primi, protumači i izvrši) naziva se ciklus instrukcije, a vreme koje je potrebno da se ta instrukcija realizuje nazivamo vremenom izvršenja instrukcije. Izvršenje svake instrukcije sastoji se od dve faze:

1. faze pripreme2. faze izvršenja.

Upravljačko-kontrolna jedinica da bi mogla izvršavati svoje kompleksne zadatke, građena je od većeg broja registara opšte i posebne namene. Registri su male i brze memorije, sposobne da prime, drže i po potrebi prenose podatke, a to mogu biti: akumulatori, indeksni registri, adresni registri, registri instrukcija, registri memorije i dr.

31. Aritmetičko-logička jedinica

Aritmetičko-logička jedinica sprovodi računanje kao osnovnu funkciju. Računarski sistem sabira, oduzima, množi, deli, stepenuje, korenuje i slično, kombinujući jednostavne logičke operacije. Elementi kojima se obavljaju računarske operacije su razni registri među koje spadaju:

1. akumulator2. opšti registar3. sabirač4. upoređivač.

Redosled računskih operacija u aritmetičko-logičkoj jedinici je sledeći: pod rukovodstvom kontrolne jedinice «prvi operand» se iz glavne memorije prenosi u akumulator (gde će privremeno biti uskladišten), dok se «drugi operand» prenosi u opšti registar (koji može da ga primi i privremeno memoriše). Binarni sabirač (ADDER) koji obavlja funkciju sabiranja, sabira cifre i rezultat isporučuje akumulatoru. Taj rezultat koji je smešten u akumulatoru poslužiće ili kao operand za daljnje operacije ili će se na osnovu instrukcija vratiti u glavnu memoriju. Sabiranje je stoga osnovna računarska operacija koju obavlja aritmetičko-logička jedinica. Kada oduzima, množi, deli ili obavlja bilo koju drugu aritmetičku operaciju ona to obavlja sabiranjem. S obzirom na to, sabirač vrši najvažnije funkcije aritmetičko-logičke jedinice. On prima podatke

20

iz dva ili više izvora, vrši nad njima aritmetičke operacije, te vraća rezultat u registar. Upoređivač vrši logičko upoređivanje sadržaja opšteg registra i akumulatora. Tipične aktivnosti upoređivanja su: "manje nego", "jednako je", "veće nego". Procesor koji se koristi na personalnom računaru često se naziva mikroprocesor. Stoga je osnovna komponenta svakog mikroračunara mikroprocesor. Njegova uloga je da na osnovu programskih instrukcija (koje su smeštene u glavnoj memoriji računara) upravlja i kontroliše izvršenje funkcija računara. Mikroprocesor se sastoji od sledećih delova:

1. bloka registra2. aritmetičko-logičke jedinice3. upravljačko-kontrolne jedinice.

Registre čine: programski brojač, registar instrukcija, indeksni registar i akumulatori. Osnovna uloga registra je da privremeno memorišu binarne podatke koji su u obradi. Aritmetičko-logička jedinica obavlja aritmetičke i logičke operacije nad binarnim podacima. Upravljačka jedinica je najvažniji deo mikroprocesora sa zadatkom da upravlja svim procesima koji se dešavaju u okviru određenog zadatka. Rad ove jedinice se bazira na instrukcijama koje su smeštene u operativnoj memoriji RAM. Izvršenje instrukcije se sastoji od dve faze: priprme i izvršenja – ciklus instrukcije. Svaki deo ciklusa instrukcije u kojem je jasno definisana aktivnost mikroprocesora naziva se stanjem mikroprocesora.Osnovna stanja u kojima se može naći mikroprocesor su:

pribavljanje instrukcije (instrukcija se unosi u registar instrukcija) čitanje memorije (ako neka instrukcija zahteva rad sa operandima koji su u memoriji,

neophodno je izvršiti njihovo učitavanje iz memorije u akumulator ili neki drugi registar) upisivanje u memoriju ulaz/izlaz prekid zadrška stop.

Svaki mikroprocesor se sastoji od mnoštva integrisanih kola ili čipova. Postoje tri osnovna tipa logičkih kola: AND, OR i NOT. Kolo procesira ulazne signale da bi proizvelo izlazni signal. Integracijom osnovnih logičkih kola nastaju čipovi.

32. RISC i MMX procesori

Mikroprocesori mogu biti brži korišćenjem tehnologije RISC. RISC računari poseduju u sebi najčešće korišćene instrukcije. RISC računari su najprikladniji za rešavanje naučnih problema. MMX mikroprocesori su prilagođeni za multimediju i grafiku, razvijeni su sa dodatnim instrukcijama u cilju povoljšanja performansi mnogih aplikacija koje karakteriše slika i zvuk.

33. Multiprocesori

U rešavanju kompleksnih problema koriste se računarski sistemi koji u svom sastavu sadrže više procesora, pa se takvi računarski sistemi nazivaju multiprocesorskim sistemima. Ovi sistemi se izgrađuju sa ciljem da se obezbedi veća pouzdanost i produktivnost računarskih sistema. Veća produktivnost se postiže na taj način što se jedan problem koji se rešava deli na više podproblema i svaki podproblem rešava ua to određen procesor.U praksi se pod multiprocesorskim sistemima podrazumevaju:

sistem sa dva ili više procesora, oni gde više procesora koriste istu glavnu memoriju, oni gde se više procesora sprežu na U/I uređaje, sistem koji je upravljan od strane zajedničkog operativnog sistema koji se može izvršavati u

detaljima ili celini i to samo na nekim ili na svim procesorima u sistemu.

34. Brzina rada i performanse procesora

21

Izvršenje neke instrukcije poznato je još i kao mašinski ciklus. Vreme mašinskog ciklusa se kod modernih računara meri u delićima sekunde i to nanosekundama (bilioniti deo sekunde) i pikosekundama (trilioniti deo sekunde). Svaka CPU proizvodi seriju elektronskih otkucaja koji se zovu clock speed, koji utiče na brzinu mašinskog ciklusa. Kontrolna jedinica CPU upravlja različitim fazama mašinskog ciklusa poznatiji kao mikrokod. Ona izvršava instrukcije mikrokoda na osnovu pusla CPU clock-a. Što je interval između otkucaja kraći, povećava se brzina izvršenja mikrokod instrukcije. Clock speed se meri u megahercima, te na osnovu svega toga možemo zaključiti da: više megaherca, veći broj pulseva u sekundi, kraći interval između pulseva znači brže izvršenje mašinskog ciklusa. Podaci se kroz računarski sistem prenose u obliku grupe bitova. Broj bitova se naziva dužina reči CPU. Podaci se iz CPU prenose u druge komponente sistema preko magistrale, tj. fizičkih linija koje povezuju jedinice računarskog sistema. Broj bitova koje magistrala može preneti u nekoj jedinici vremena naziva se širina magistrale.Na moć procesora utiču tri faktora:

1. broj bitova u jednoj reči koju računar može da obradi u jednom mašinskom ciklusu i možemo govoriti o 8, 16, 32, 64-bitnim procesorima. Na primer, 64-bitni procesori mogu obraditi 64 bita ili 8 bajtova u jednom mašinskom ciklusu.

2. brzina ciklusa merena u megahercima.3. širina magistrale podataka koja može biti 8, 16, 32 i 64-bitna magistrala.

Zaključak je ako želimo veću moć računara neophodno je povećati dužinu reči procesora, širinu magistrale, te brzinu ciklusa ili sva tri faktora istovremeno.

35. Glavna memorija (funkcije i način rada)

Glavna memorija se još naziva i operativna memorija, primarna, RAM memorija ili memorija sa direktnim pristupom. Ona pamti ili memoriše aplikativne programe, , programe operativnog sistema kojim upravljaju radom računara, kao i podatke koje koriste različiti programi. Glavna memorija se naziva RAM ili memorija sa direktnim pristupom jer se može direktno pristupiti bilo kojoj izabranoj lokaciji za isto vreme. Glavna memorija je podeljena na memorijske lokacije koje se zovu bajtovi. Bajt je skup od 8 bitova na svakoj lokaciji. Sa jednim bajtom se prikazuje jedan znak (to može biti slovo, broj, specijalni znak) koristeći EBCDI ili ASCII kod. Svaki bajt je na jedinstvenoj adresi u glavnoj memoriji. A većina podatala koje koriste računarske aplikacije su pohranjeni na sekundarnoj memoriji kao što su diskovi, trake, CD-ovi, i oni su smešteni van područja glavne memorije. Da bi računar mogao da radi sa podacima koji se nalaze na sekundarnoj memoriji, on ih prvo mora sukcesivno preneti u glavnu memoriju radi obrade.Memorija ima pet različitih područja:

1) područje u kome se nalazi operativni sistem koji posredstvom upravljačko-kontrolne jedinice, a koristeći programe upravlja radom sistema u celini

2) područje u kojem su smeštene instrukcije onih programa koji se izvršavaju3) ulazno područje koje prihvata i memoriše podatke učitane sa eksternih memorija4) izlazno područje koje prihvata i memoriše rezultate obrade5) te radno područje u kome su međurezultati ili finalni rezultati obrade.

22

Upravljačko kontrolna jedinica

Operativna memorija

Aritmetičko logička jedinica

Područje operativnog sistema

Područje programa

Radno područje

Ulazno područje

Izlazno područje

IZLAZ

ULAZ

36. Vrste memorije. 37. Način građenja, organizacija i kapacitet memorije. 38. Memorijska hijerarhija. 39. Personalni računari i radne stanice. 40. Mini i veliki računarski sistemi. 41. Super računari i paralelno procesiranje. 42. Klijent-server koncept, mrežni i lap top računari. 43. PDA.44. Magnetna traka. 45. Magnetni disk. 46. Optički memorijski mediji. 47. Flash disk. 48. Savremeni trendovi skladištenja podataka. 49. Ulazno - izlazni uređaji. 50. Način računarske obrade podataka. 51. Očekivani trendovi razvoja informacione tehnologije. 52. Pojam i podela računarskog softvera. 53. Objasnite šta je multiprogramiranje, time shearing, virtuelna memorija i multiprocesiranje. 54. Objasnite funkcije i vrste operativnih sistema. 55. Program prevodioci – funkcija i vrste. 56. Uslužni programi i transakcioni jezici. 57. Klasifikacija i odlike programskih jezika.58. Drugi softverski proizvodi i alati. 59. Aplikativni softver. 60. Pokretljivost softvera ka sistemima korisničkog interfejsa. 61. Izbor softvera i programskih jezika. 62. Telekomunikacije - uloga i primena. 63. Model telekomunikacione mreže. 64. Telekomunikacioni mediji. 65. Mrežne arhitekture i protokoli. 66. Računarske mreže-prema topologiji. 67. PBX, LAN. 68. WAN, MAN. 69. Internet, Extranet. 70. Virtualne privatne mreže, Klijent – server mreže i Peer-to-peer mreže. 71. Korišćenje telekomunikacionih mreža i komparativne prednosti organizacije.

23

72. Telekomunikacioni trendovi. 73. Navedite i objasnite hijerarhiju podataka 74. Objasnite pristupe upravljanja resursima podataka 75. Objasnite operacije sa podacima u bazi podataka

36.Vrste memorije

Operativne memorije se u savremenim računarskim sistemima izgrađuju od poluprovodnika. A poluprovodnici su integrisana kola koja su napravljena utiskivanjem na hiljade sićušnih tranzistora na male silicijumske čipove. Postoji nekoliko vrsta poluprovodničkih memorija koje se koriste kao glavna memorija, a to su:

RAM – je glavna radna memorija računara. Kada uključivamo računar operativni sistem se sa diska učita u RAM. RAM dozvoljava i pisanje i čitanje podataka.RAM se koristi za kratkoročna skladištenja podataka ili programskih instrukcija. Veoma je važno to što su podaci u RAM-u samo privremeni, i da će se izgubiti kada isključimo računar. Veličina RAM memorije bitno utiče na brzinu rada računara. Što je veći RAM računar je brži. Veličina RAM-a se meri u MB. Današnji računari imaju najmenje 128 MB RAM-a.

ROM – je vrsta memorije koja sadrži podatke koji mogu biti samo čitani, što znači da se u nju ne mogu upisivati niti pohranjivati podaci. Primer je ROM-BIOS koji sadrži program za startovanje računara. ROM-BIOS je jedno integrisano kolo (čip) i smešten je na matičnoj ploči, te sadrži softver koji nakon uključenja računara proverava ispravnost računara i onda učitava operativni sistem u RAM memoriju računara. Takođe, tu spadaju i mrežne ili video kartice koje mogu da sadrže ROM.

Bitno je spomenuti i cache ili keš memoriju koje je veoma brza memorija, i služi za privremeno smeštanje podataka koje procesor često koristi. Korišćenje ove memorije doprinosi brzini rada računara. Keš memorija može da bude smeštena u samom procesoru (primarni keš) ili u posebnom integrisanom kolu na matičnoj ploči (sekundarni keš).

37.Način građenja, organizacija i kapacitet memorije

Tokom razvoja računarske tehnologije menjao se materijal i način građenja memorijskih elemenata. Prvi memorijski elementi bili su vakum cevi, potom dolazi tehnologija magnetnih jezgara. A danas su aktuelne memorije monolitnih integrisanih elektronskih kola ili semikondakter memorije, kao jedan od najboljih element za građenje memorije, bilo glavne ili sekundarne. Ova tehnologija ima neke prednosti:

u ekonomskom pogledu (troškovi memorisanja jednog bajta niži od feritnih memorija) ova memorija zauzima manje prostora, te je veća brzina opercija.

Monoliti su poluprovodnici, što znači da nisu načinjeni od materijala koji dobro provodi struju niti od materijala koji struju uopšte ne provodi, već od tvari koje u datim uslovima provode, a u drugim ne provode struju. Osnovna materija je silicijum. Naime, veoma osetljivom tehnologijom se proizvode monokristalni štapovi od silicijuma, koji su promera oko 60 mm. Ti štapovi se seku u tanke poločice na koje se nanose elektronska kola koja su mikroskopskih dimenzija. Potom se te pločice seku na nekoliko stotina tankih kvadratnih monolita. Četiri takva monolita se potom montiraju na keramičku pločicu kvadratnog oblika. Zajedno sa provodnicima za spajanje i zaštitnom kapom od lima to čini tzv. modul memorije. Postoje dva oblika organizovanja operativne ili glavne memorije:

reči fiksne dužine i 24

reči varjabilne dužine.Mašinske reči fiksne dužine zapravo ukazuju na adrese memorije sa lokacijama sastavljenih od stalnog broja bitova, koje se zovu reč. Mašinske reči varjabilne dužine ukazuju na adrese memorije sa promenjivom dužinom i one su bajtovski orijentisane – dužine od po 7 ili 9 bitova. Prve su memorije rečno adresirane, a druge karakter adresirane. Znači, svaka lokacija fiksne dužine reči identifikovana je jednom adresom. A sistemi sa varjabilnom dužinom reči adresirani su tako što svaka memorijska lokacija (set od po 7 ili 9 bitova) ima svoju adresu. Memorije sa rečima varjabilne dužine su efikasnije u pogledu korišćenja kapaciteta memorije, dok su memorije sa fiksnom dužinom reči brže u vršenju računarskih operacija.Organizacija memorije: kada procesor obradi podatke, oni se smeštaju prvo u registre, pa u keš memoriju, a zatim u radnu memoriju (RAM), pa tek onda na hard disk, disketu i sl. Naime, sposobnost memorije je određena vremenom pristupa i kapacitetom memorije. Ukupan broj adresibilnih ili adresiranih mesta određuje njenu skladišnu mogućnost ili kapacitet memorije. Kapacitet memorije se u većini slučajeva meri u bajtovima. Bajt je jednak osmobitnoj reči. Kilobajt označava približno hiljadu bajtova, tačnije 1 KB = 1024 bajta. Megabajt je često korišćena mera za iskazivanje kapaciteta memorije, i približno je ekvivalentan milionu. Za razliku od megabajta, gigabajtom se iskazuje kapacitet sekundarne memorije, i ekvivalentan je milijardi, npr. ako se kaže da je kapacitet magnetnog diska 20 GB, to znači da se na njega može smestiti preko 20 milijardi bajtova (znakova).

38.Memorijska hijerarhija

Upravljački informacioni sistemi koriste složene strukture organizacije relacionih i objektivno orijentisanih baza podataka. Pristup i komunikacija sa ovim bazama podataka je povezana nizom problema koji su pre svega posledica ograničene propusne moći U/I kanala. Ovaj problem je rešavan hardverskim inovacijama i strategijom sistemskog upravljanja memorijom koja se bazira na korišćenju poluprovodničke memorije što bliže centralnom procesoru, te za smeštaj i čuvanje podataka spremljenih za obradu. Ovakva strategija je značajno uticala na promene organizacije i hijerarhije memorije, kako bi se zadovoljilo višenamensko korišćenje iste, sa svrhom smanjenja broja i vremena izlaznih operacija, povećanja raspoloživosti podataka korišćenih od više procesora i dr.

"Cache" memorija je veoma brza memorija, i služi za privremeno smeštanje podataka koje procesor često koristi. Korišćenje ove memorije doprinosi brzini rada računara. Keš memorija može da bude smeštena u samom procesoru (primarni keš) ili u posebnom integrisanom kolu na matičnoj ploči (sekundarni keš). Ovi podaci su spremni za obradu odmah po izvršenju tekućeg posla procesora. Kada procesor obradi podatke, oni se smeštaju prvo u registre, pa u keš memoriju, a zatim u radnu memoriju (RAM), pa tek onda na hard disk, disketu i sl. U memorijskoj hijerarhiji je najbrža.

Operativna memorija je starosedelac svih generacija računara, naziva se i glavna memorija ili RAM. Proširena memorija je inovacija i poseban tip memorije kojom se proširuje operativna memorija i

racionalizuje vreme U/I operacija. Koristi se za smeštaj podataka koji se učestalo koriste. "Cache" memorija kontrolera diskova je međubafer zone između diskova i ulazno/izlaznih kanala.

Kanali imaju veće performanse u odnosu na diskove, znatno su brži, pa se međubaferskim memorisanjem podataka postiže bolje iskorišćavanje kanala i značajno brži transfer podataka. Podaci se prethodno smeštaju u ove memorije, zatim se većim kanalskim brzinama prenose u operativnu memoriju i obrnuto.

Magnetni diskovi.

39.Personalni računari i radne stanice

Imamo tri osnovne klase računara:1. mikro računari - personalni računari i radne stanice 2. mini računari3. veliki računari – serveri4. super računari.

Osnova za ovakvu podelu su sledeći kriterijumi: funkcionalne mogućnosti procesora,

25

osobine operativne memorije, brzina izvršenja naredbi, efikasnost ulazno/izlaznih jedinica, pouzdanost sistema, raspoloživost softvera i naravno cena računara.

MIKRO RAČUNARI - Čip je osnovni element mikroračunara. Proizvodi se kao univerzalan, te se njegova namena (računari, roboti, automobili) programiranjem naknadno određuje. Mikro računari su namenjeni za rešavanje samo jedne klase problema. A takođe jedno od ograničenja je i mali broj priključaka na mikro modulima. Karakterišu ih skromnije performanse i funkcionalne mogućnosti, što iziskuje i nižu cenu mikro računara. U ceni mikro računara u najvećem procentu učestvuju periferni uređaji, tako da ne može da dođe do izražaja niska cena mikroprocesora. U mikro računare spada danas najrasprostranjenija klasa personalnih računara (PC). Ovi računari se zovu i DESKTOP ili stoni računari, koji se zbog dimenzija smeštaju na radni sto, zbog čega su i dobili ime stoni. IBM je 1981. godine razvio prvi PC. PC su znatno jeftiniji od superračunara i mainframe računara, te su mnogo jednostavniji za korišćenje. Personalni računari mogu da se koriste za poslovne shvrhe, ali i za zabavu, učenje, gledanje filmova, slušanje muzike i slično. Hardver personalnih računara (PC) čine:

kućište tastatura miš monitor.

Kućište računara sadrži sledeće delove: osnovna ploča, napajanje, dodatne kartice, te diskove. Osnovna ploča sadrži centralnu procesorsku jedinicu, glavnu memoriju i ostale procesore koji obezbeđuju funkcionalnost računara. Tastatura je element računarskog sistema preko kog se ostvaruje fizički kontakt korisnika sa računarskim sistemom. Miš je obavezan ulazni uređaj koji je neophodan u radu, a naročito u radu sa grafičkim softverima koji danas sve više dominiraju. Monitor je uređaj preko koga korisnik ostvaruje vizuelni kontakt sa računarskim sistemom, te se oni dele prema boji i rezoluciji ekrana.U mikro računare spadaju i RADNE STANICE koje se takođe mogu smestiti na radni sto, ali za razliku od PC-a imaju moćnije matematičke i grafičke sposobnosti obrade, te mogu obavljati komplikovanije zadatke nego PC za isto vreme. Radne stanice se uglavnom koriste za naučne, tehničke i projektantske poslove koji zahtevaju moćnije grafičke i računarske performanse računara. Na tržištu se mogu susresti sledeći proizvođači personalnih računara (PC) kao što su: IBM, SONY, HP i drugi.

40. Mini i veliki računarski sistemi

MINI RAČUNARI se javljaju kao potreba za računarima koji neće imati snažne performanse, ali će biti u mogućnosti da uz nižu cenu rešavaju određene specifične probleme. Mini računari se koriste u onim oblastima koje ne karakteriše masivnost podataka i velika složenost problema, kao što su:

poslovna obrada podataka u manjim preduzećima, računari u sistemu za upravljanje bazama podataka, telekomunikaconi koncentratori, periferni i telekomunikacioni računari velikih računara, interaktivni sistemi sa vremenskom podelom.

VELIKI RAČUNARSKI SISTEMI ili makro računarski sistemi (enterprise serveri, main frame računari) predstavljaju integraciju najsnažnijih performansi računarske tehnike i tehnologije. Imaju primenu u onim oblastima gde je potrebno obraditi veliki obim podataka. Oblasti u kojima se ovi računari koriste su upavljanje poslovnim sistemima i naučno-tehnička istraživanja, zbog toga se makro računari i dele na:

makro računare za poslovnu obradu podataka i makro računari za naučno-tehnička istraživanja.

Makro računari su snažni računarski sistemi velike brzine obrade podataka i memorijskog kapaciteta. Ovakvi računari obično poseduju telekomunikacioni sistem, video radne stanice, štampače, plotere i drugu prateću opremu koja obezbeđuje efikasno rešavanje probleme obrade podataka. Mnoge kompanije koriste ove računare za aplikacije sa velikim brojem transakcija, zbog toga što obezbeđuju veću pouzdanost i moć

26

obrade podataka. Danas su najčešće u ulozi Web servera koji podržavaju elektronsku trgovinu i elektronsko plaćanje.

41.Super računari i paralelno procesiranje

SUPER RAČUNARI su visoko razvijene i moćne vrste računara veoma velike brzine i snage. Ranije su se ovi računari uglavno koristili u vojne svrhe. Dnas mnoge naučne institucije koriste ove računare u različite svrhe (meteorologija, simulacija složenih procesa i sl). Super računari su izuzetno skupi, jedan od super računara je i Deep Blue koji se koristi za igranje šaha. Super računari obavljaju stotinu milijardi kalukacija u sekundi – mnogo su brži od najvećih servera. Super računari ne izvršavaju jednu po jednu instrukciju (poznatije kao sekvencionalna obrada podataka), gde je svaki zadatak dodeljen jednoj centralnoj procesnoj jedinici. Oni se oslanjaju na paralelnu obradu podataka, odnosno PARALELNO PROCESIRANJE, gde višestruke centralne procesne jedinice razbijaju problem na manje delove i rade na njima istovremeno. Tu postoji specijalni softver koji deli probleme na najbolji mogući način između različitih procesora čime se postiže velika efikasnost u postupku rešavanja konkretnog problema. Tu je bito spomenuti još jednu vrstu računara – mainframe računare. Mainframe su veliki, brzi i skupi računari. Koriste se u slučajevima kada jedan računar mora da obavlja veliki broj zadataka istovremeno (u velikim firmama i organizacijama, bankama, osiguravajućim društvima…). Može da obradi ogroman broj podataka za kratko vreme, stoga je puno brži od PC-a. Može da bude povezan sa velikim brojem PC-a preko računarske mreže.

42.Klijent-server koncept, mrežni i lap top računari

Upotreba više računara povezanih komunikacionim mrežama se naziva distribuirana obrada. Za razliku od centralizovane obrade podataka u kojoj se sve obrade ostvaruju jednim velikim računarom, distribuirana obrada raspodeljuje obradu između međusobno povezanih računara. Jedan široko raširen oblik distribuirane obrade je i klijent/server obrada. Klijent/server obrada deli posao obrade između klijenta i servera koji su umreženi. Klijent je računar koji može biti desktop računar, radna stanica ili lap top računar koji je povezan na mrežu i crpi potrebne podatke sa servera. A server pruža usluge klijentu i može biti super računar ili enterprise server. Serveri pohranjuju i obrađuju podatke i obavljaju back-end funkcije koje nisu vidljive za korisnika, kao što je upravljanje mrežnim aktivnostima. Sledeće vrste aplikacija mogu biti raspoređene između klijenta i servera:

interfejs komponenta (daje rešenje kako se aplikacija vizualno prikazuje korisniku) aplikativna logička komponenta (sastoji se od procesne logike, koja je oblikovana poslovnim

pravilima organizacije, kao što je na primer obračun zarada zaposlenih) komponenta upavljanja podacima (koje koristi aplikacija).

U jednom obliku klijent/server obrade, klijent je veoma mali zbog toga što se najveći deo računarskih obrada događa na serveru, taj klijent se naziva «sićušni klijent».Mrežni računari (NCs) su manje, jednostavnije i jeftinije verzije tradicionalnih personalnih računara sa manjim memorijskim sposobnostima i sposobnostima obrade. Pojednostavljeni mrežni računari ne memorišu softverske programe trajno. Mrežni računari se mogu sastojati od stripped-down (ogoljen tj. samo sa matičnom pločom na kojoj se nalazi procesor i glavna memorija) personalnih računara, monitora, tastature i mrežne veze. Laptop tehnologija se razvija vrtoglavom brzinom. Sve vrste laptop-a uključuju najnoviju tehnologiju, najbrže procesore, najoštrije ekrane, najveće hard diskove. Sve više kompanija nabavlja ove računare kada njihovi zaposleni idu na putovanja. Međutim, ukupni troškovi održavanja laptop računara su čak 60% veći od troškova održavanja PC-a.

43. PDA

PDA je personalni digitalni asistent. PDA ima sledeće karakteristike:

1. malih je dimenzija tako da stane na dlan jedne ruke,

27

2. težina je 200g za razliku od standardnog mobilnog telefona koji je 100g,3. ima mogućnost konekcije na Internet,4. pored USB-a koji ga povezuje sa nekim drugim uređajem poseduje i bluetooth, infrared i WiFi,5. mobilna telefonija sa svim servisima i funkcijama,6. ima kameru sa 2 mega pixela,7. poseduje plejer koji omogućava slušanje zvučnih zapisa,8. ima veliku memoriju,9. omogućuje rad sa tabelama i razna istraživanja,10. podaci se u njega unose na dodir, posebnom olovkom, ali postoje i PDA sa tastaturom,11. baterija omogućava dug i nesmetan rad,12. omogućava korisniku mnoge funkcije:

listu obaveza, dnevnik, tel. imenik, kalkulator, finansijski softver, alarm, vremenske zone, gramatiku, povezivanje sa štampačem i sl.

PDA uglavnom koriste poslovni ljudi koji su stalno u pokretu. U izboru između PDA i lap topa poslovni ljudi uglavnom biraju PDA, jer je lakši, manjih dimenzija i praktičniji. Cena mu se kreće od 100 do 1000$.

44. Magnetna traka

Eksterne ili sekundarne memorije memorišu i čuvaju programe i podatke koji će biti obrađivani i upotrebljavani po potrebi. Razlikujemo sledeće eksterne memorije:

magnetna traka, magnetni disk, optički memorijski mediji.

Magnetna traka je skladišna tehnologija koja se upotrebljava za memorisanje velikih količina podataka. Koristi se u režimu paketne obrade podataka i za arhiviranje podataka. PC i neki mini računari koriste male tape catrige, koji su slični kućnim audio kasetama za skladištenje informacija. Organizacije uglavnom napuštaju korišćenje starih dvokalemnih magnetnih traka i umesto njih koriste masovna skladišta tape catrige (ketridža), na kojima može da se smesti i do 35 GB podataka. Postoji mogućnost grupisanja nekoliko stotina ketridža (tzv. banka ketridža) u sistem kojim se upravlja visoko razvijenom robotičkom tehnologijom. Suvremeni sistemi magnetnih traka se zovu near-line, koji mogu locirati i pristupiti zapisu pohranjenom unutar banke ketridža za oko 20 sec. Jedan ketridž ima kapacitet od 20 GB. Ovi sistemi se koriste u mnogim industrijama, a naročito u oblastima bankarstva, zdravstvu i sl. Magnetne trake su jeftine, relativno trajne, te mogu skladištiti velike količine podataka i koriste se mnogo puta.

45. Magnetni disk

Najraširenije korišćena vrsta sekundarne memorije su magnetni diskovi. Postoje dve vrste magnetnih diskova:

1. flopi diskovi i 2. hard diskovi.

Hard disk je sastavni deo gotovo svakog personalnog računara. To je zapravo tanki čelični disk obložen oksidom gvožđa. U većini slučajeva nekoliko hard diskova su postavljeni jedan na drugi na jednu vertikalnu osnovu i to čini disk set. Hard disk je ploča koja se sastoji iz nekoliko delova, a to su:

supstrata magnetnog materijala i zaštitnog sloja.

28

Supstrat je osnova ploče i izgrađuje se najčešće od aluminijuma. Na taj supstrat se nanosi tanak sloj magnetnog materijala koji ima tu mogućnost da memoriše podatke. A svaka ta ploča je presvučena vrlo tankim slojem, koji štiti ploču od oštećenja, zato ga i zovu zaštitni sloj. Ploča se sastoji od koncentričnih staza i cilindara, te je svojim središnjim delom fiksirana na osovinu koju pokreće motor. Na stazama se pohranjuju podaci. Staze se sastoje od sektora u koji se može smestiti 512 bajtova podataka. Sektor zapravo predstavlja najmanju fizičku celinu na hard disku kojoj može da se pristupi. Skup od dva ili više sektora na jednoj stazi naziva se klaster. Čitanje i upis podataka na ploču izvode specijalne glave za čitanje i pisanje, koje zapravo pokreće uređaj koji se zove aktuator. Glava za čitanje i pisanje se pomera horizontalno iznad diskova koji se vrte na bilo koju od 200 pozicija zvanih cilidri, te može čitati i upisivati informacije na bilo koji od koncentričnih krugova tj. staza na površini diska. Da bi se podaci upisali na disk on se mora prethodno formatirati. Formatiranje je proces stvaranja mape puteva koja obezbeđuje skladištenje i brzo čitanje podataka. Pri formatiranju diska formira se specijalna tabela rasporeda podataka – FAT, u kojoj operativni sistem čuva informacije o tome u kojim klasterima se nalaze koji podaci odnosno datoteke. Podaci se na ploči smeštaju organizovani kao datoteke. A jedna datoteka može da bude smeštena u stotine klastera rasutim po različitim stazama diska. Celokupan disk paket se smešta na disk drajv. Performanse disk drajva bi se mogle poboljšati korišćenjen disk tehnologije zvane RAID. Razlika između običnog disk drajva i RAID-a je u tome što obični disk drajveri isporučuju podatke sa disk drajva duž samo jedne staze, dok RAID isporučuje podatke putem više staza istovremeno. Magnetni disk i na velikim i na malim kompjuterima dozvoljava direktan pristup pojedinačnim zapisima. Svakom zapisu je dodeljena fizička adresa, koja se sastoji od broja cilindra, broja površine za zapisivanje i broja zapisa u koji su smešteni podaci. Te adrese su smeštene u FAT tabeli. Tako da se pre izvršenja operacije čitanja ili pisanja glava za čitanje i pisanje pozicionira na FAT tabelu da bi operativni sistem pročitao gde se nalazi traženi podatak ili gde ima slobodnih mesta za upis novih podataka. Tako da glava za čitanje i pisanje može na osnovu adrese direktno pristupiti određenoj informaciji. Disk skladište se često naziva i «skladišni uređaj sa direktnim pristupom – DASD».Flopi disk je ravni 3,5-inčni disk od poliesterskog filma sa magnetnim zaštitnim slojem. Ovi diskovi imaju skladišnu mogućnost od 360 KB do 2,8 MB i sporiju brzinu pristupa. Flopi diskovi koriste sektor metodu pristupa (kao i ketridži), gde je svakom sektoru dodeljen jedinstven broj i broj pojedinačnog zapisa podataka. Flopi diskovi se danas sve manje koriste. Najezda hard diskova velikog kapaciteta i pristupačne cene, te fleš memorija uticalo je da se flopi gotovo zaborave.

46. Optički memorijski mediji

Najvažniji optički mediji za skladištenje podataka su: CD-ROM diskovi, CD-R diskovi, CD-RW diskovi i DVD diskovi.

Optički diskovi se nazivaju još i komapkt diskovi ili laserski optički diskovi, koji pohranjuju podatke daleko većom gustinom neko magnetni diskovi. Upotrebljavaju ih PC i veliki računari. Podaci se zapisuju na takav način kada laserski uređaj sagori mikroskopska udubljenja u reflektivnom sloju spiralne staze. Optički diskovi mogu skladištiti velike količine podataka, ne samo tekst,već i slike, zvuk, video i slično. A optički disk se čita na taj način kada laserski zraci koji su male snage skeniraju disk. CD-ROM – je 4,75-inčni kompakt disk koji koriste personalni računari, te može da memoriše do 660 MB podataka, čak 300 puta više nego flopi disk velike gustine. CD_ROM je manje osetljiv za razliku od flopi diska na magnetizam, prljavštinu i grubo rukovanje. CD-ROM je only-read skladište, što znači da se sa njega mogu podaci samo čitati, a nijedan novi podatak ne može biti upisan na njega. CD-ROM se sastoji od tri sloja: polikarbonatnog stakla, sloja aluminijuma, te zaštitnog laka koji štiti disk od oštećenja.CD-R - ova tehnologija je nastala kao izraz potrebe korisnika računara za diskovima na koje će moći sami upisivati podatke, a potom ih čitati, za razliku od CD-ROM diskova. Ovi diskovi omogućavaju korisnicima da snimaju podatke na ovaj optički disk samo jednom. Jednom snimljeni podaci ne mogu biti brisani, ali mogu biti čitani neograničeni broj puta.

29

CD-RW – ova tehnologija omogućava korisnicima nove mogućnosti, a one se odnose na to da će podatke na ovim optičkim diskovima moći ponovno zapisivati, i čitati neograničeni broj puta. Zato ovaj optički disk ima različite jačine lasera. Postoji jačina za snimanje, koja je najjača jačina, potom jačina za brisanje, srednja jačina, te jačina za čitanje, koja je najmanja jačina, i služi samo za čitanje podataka sa diska.DVD – to je digitalni višenamenski disk, koji ima pet različitih kategorija:

DVD-ROM (služi za smeštaj podataka) DVD-VIDEO (memorijski medijum za filmove) DVD-AUDIO (memorijski medijum za zvuk) DVD-R (memorijski medijum za jednostruko zapisivanje i višestruko čitanje) DVD-RAM (memorijski medijum za višestruko i čitanje i zapisivanje).

Na prvi pogled DVD se gotovo ne razlikuje od CD-a, oba koriste lasersku svetlost za čitanje podataka. Međutim, DVD za razliku od CD-a ima spiralne staze bliže jedna drugoj, čime se povećava memorijski kapacitet ovog medija. Za hard disk i za optički disk je karakteristično da se zapisi tj. podaci beleže dvodimenzionalno – samo po površini diska tj. medija.

47. Flash disk

Flash disk je suvremen i praktičan medij za privremen smeštaj i prenos podataka. Malih je dimenzija, dovoljnog kapaciteta i veće brzine od diskete ili CD-a. Pogodan je za prenos podataka i programa sa jednog računara na drugi. Za manji obim podataka služi i kao medij za back up tj. skladištenje podataka. Priključuje se na USB port. Kapacitet memorije zavisi od cene i kreće se od 128 MB pa naviše. Smatra se jednim od najvažnijih i najpraktičnijih sekundarnih medija.

48. Savremeni trendovi skladištenja podataka

Eru digitalne ekonomije i elektronskog poslovanja karakteriše veliki broj podataka, te se javlja potreba za memorisanjem i pouzdanim čuvanjem te ogromne količine podataka, o kojima zavisi poslovanje gotovo svake organizacije. Takođe, javlja se težnja da se sa dvodimenzionalnog zapisa pređe na trodimenzionalni zapis podataka, koji je poznat kao holografski zapis. Upotrebom ove tehnologije povećava se memorijska mogućnost medija. Velike kompanije ulažu mnogo truda i značajna finansijska sredstva kako bi svoje poslovne podatke zaštitile od eventualnog gubitka. Danas postoje kompanije koje nude usluge bezbednog čuvanja poslovnih podataka. Jedna od tih kompanija je i IRON MOUNTAIN, koja je osnovana daleke 1951. godine. Zakupila je jedan napušteni rudnik, gde je u vreme hladnog rata bila smeštana sva važna državna i poslovna dokumentacija, kao i drugi vredni predmeti. Prelaskom na digitalno skladištenje podataka, ova kompanija je preuredila ovaj rudnik, te se sada u njemu nalaze veoma snažni serveri sa snažnim uređajima za back up tj. skladištenje podataka čak do 24 terabajta. Sistem skladištenja je tako organizovan da sve podatke koji treba da se skladište prihvata centar u Bostonu, gde je sedište ove firme. Odatle se podaci posebnim linkovima šalju ka serverima u podzemnom centru. Podaci se prvo snimaju na diskove, a potom skidaju na trake koje su dobro obezbeđene od upada hakera. Kod nas državni organi i neke privredne organizacije primenjuju jednostavniju tehniku. Dokumenta skeniraju, prenose na DVD-R medije koja se potom odlažu na bezbedna mesta kao što su atomska skloništa.

49. Ulazno-izlazni uređaji

Ljudi ostvaruju komunikaciju sa računarskim sistemom putem ulazno/izlaznih uređaja koji se često zovu i periferni uređaji. Ulazno/izlazni uređaji omogućavaju unos podataka u računar i istovremeno prikazivanje podataka u nekom drugom obliku koji je korisniku razumljiviji. Tipičan primer U/I uređaja su:

Touch Screen monitori, modem i sl.

30

Touch screen monitori omogućavaju da se podaci prikazuju na ekranu i istovremeno da se unose dodirom prsta na odgovarajuće mesto na ekranu. Modem je U/I uređaj koji omogućava slanje podataka i njihov prijem, npr. prilikom rada sa internetom. Ulazni uređaji su uređaji koji omogućavaju da se zadaju određene komande računaru i da se unose podaci u računar. U ulazne uređaje spadaju:

tastatura, miš, skener, joystick, mikrofon, web kamera, digitalne kamere i slično.

Tastatura je element računarskog sistema preko kog se ostvaruje fizički kontakt korisnika sa računarskim sistemom. Miš je obavezan ulazni uređaj koji je neophodan u radu, a naročito u radu sa grafičkim softverima koji danas sve više dominiraju. Skener je ulazni uređaj koji omogućava da se štampani materijal i fotografije prenesu na računar, te kasnije obrade u nekoj aplikaciji. Postoje i programi koji mogu da prepoznaju tekst, tako da sadržaj nekog dokumenta možete da menjate. Joystick se najčešće koristi u igrama. Mikrofon je ulazni uređaj koji omogućava da se glas korisnika snimi, zapamti, a potom obradi. Izlazni uređaji su uređaji koji omogućavaju da se podaci sa računara prikažu u nekom drugom obliku koji je za korisnika razumljiviji. U izlazne uređaje spadaju:

monitor, štampač, projektor, ploteri, zvučnici i sl.

Monitor je uređaj koji podatke sa računara prikazuje u obliku koji je razumljiv za ljude. Glavne karakteristike monitora su: dimenzije ekrana (mere se u inčima i odnosi se na dužinu dijagonale ekrana, a standardne dimenzije monitora su 14, 15, 17, 19 inča), broj boja koje monitor može da prikaže (rezolucija ekrana – broj tačaka koje monitor može da prikaže, kreću se od 640x480 pa nadalje, frekvencija osvežavanja slike na ekranu – meri se u hercima, što je veća frekvencija to je slika bolja). Pored klasičnih monitora danas su u upotrebi i TFT i LCD monitori. TFT monitori se koriste za notebook računare i ovaj monitor ima veliki broj tranzistora. LCD monitor se takođe koristi za notebook računare i TFT je jedna vrsta LCD monitora. Da bi se formirala slika na monitoru treba da postoji video kartica, koja na osnovu naredbi CPU formira sliku na monitoru. Postoje VGA, Super VGA i XGA standardi koje video kartice treba da zadovolje. VGA je standard uveden 1987. godine i video kartice čije karakteristike zadovoljavaju ovaj standard imaju mogućnost prikazivanja 256 boja i prikazivanje slika dimenzija 640x480 pixel-a. Noviji standardi Super VGA i XGA zahtevaju još veću rezoluciju i veći broj boja. Štampač ili printer je izlazni uređaj koji daje rezultate obrade u trajnoj i za čoveka prihavatljivoj formi. Uređaj kojim se vrši štampanje naziva se štampač. Medijum za štampanje je papir koji može imati različite formate. Postoje različite vrste štampača: laserski, kolor-laserski, ink-jet, termalni, matrični. Ploter je uređaj sličan štampaču i može da štampa daleko veće formate. Najčešće se koristi u naučno-tehničkim obradama, gde pored rezultata obrade treba neke rezultate i grafički prikazati. Ploter može da nacrta i najkomplikovanije grafikone, crteže, dijagrama i skice visokog kvaliteta. Zvučnici su uređaj koji omogućava prenos zvuka sa računara.Bitno je spomenuti i uređaje koji automatski prikupljaju podatke kao što su:

optički čitaoci (OCR) uređaji za čitanje magnetnih znakova (MICR) uređaji za prepoznavanje rukopisa uređaji za unos glasa biometrički sistem.

OCR je uređaj koji prevodi specijalno namenjene oznake, karaktere i kodove u digitalnu formu. Najčešće korišćen kod je bar kod, koji se koristi u supermarketima i dr. prodajnim objektima.

31

MICR je uređaj za čitanje magnetnih znakova, najčešće se koristi kod obrade čekova. Donji deo čeka sadrži karaktere koji identifikuju banku izdavaoca čeka, broj čekovnog računa i broj čeka koji su odštampani korišćenjem magnetnog mastila. MICR čitač prevodi karaktere u digitalu formu. Uređaj za prepoznavanje rukopisa omogućava prepoznavanje rukopisa od strane računara, obično se sastoje do ravnog displej ekrana i pokazivača u obliku olovke. Uređaj za unos glasa pretvara izgovorene reči u digitalnu formu pogodnu za računarsku obradu. Biometrički sistem je ulazni uređaj koji vrši identifikaciju osobe putem otiska prsta.

50. Način računarske obrade podataka

Načina na koji se podaci unose u računar utiče na način na koji se podaci mogu obrađivati. Informacioni sistemi prikupljaju i obrađuju podatke na jedan od dva načina:

1. PAKETNOM OBRADOM2. ON-LINE OBRADOM.

U paketnoj obradi poslovi se prikupljaju tj. akumuliraju i pohranjuju u grupi ili paketu do određenog vremena kada ih bude potrebno obraditi. On-line obradom korisnik unosi transakcije u uređaj koji je direktno povezan sa računarskim sistemom, te se poslovi obično odrađuju trenutno. Zahtevi poslovanja zapravo i determinišu način obrade. Ako korisniku trebaju periodični ili povremeni izveštaji kao što su platni spiskovi, godišnji izveštaji paketna obrada je najpogodnija. Međutim, ako korisniku trebaju neke trenutne informacije, kao što je slučaj kod rezervacije avionskih karata, tada bi sistem trebao da koristi on-line obradu.

51. Očekivani trendovi razvoja informacione tehnologije

Svake decenije troškovi obrade podataka se smanjuju 10 puta, dok se kapacitet povećava za najmanje 100 puta. Prema Moorov-om zakonu (kojeg je definisao 1965. godine Gordon Moore, jedan od osnivača kompanije Intel), centralne jedinice (CPU) će udvostručiti svoje performanse svakih 18 do 24 meseca. Ovaj zakon je potvrdio i sam Intel. Sve ovo je moguće kroz upotrebu multimedije, superčipova, mikrominijaturizacije i socijalno orijentisanih interfejsa. Multimedija je definisana kao tehnologija koja olakšava itegraciju dva ili više medija kao što su tekst, grafika, zvuk, glas i sl. Multimedija postaje osnova za nove proizvode i usluge za korisnike, kao što su elektronske knjige i novine, video konferencije, glasovna i govorna pošta i slično. Jednostavni multimedija sistemi sastoje se od personalnog računara (koji ima 32-bitni procesor), monitora sa visokom rezolucijom, hard diska velikog kapaciteta, CD-ROM disk drajva i dr. Mnogi Web sajtovi koriste multimediju. Web stranice pune grafike, animacija i pokretnih videa učinila su multimediju popularnom na Internetu. Na primer, posetioci Web sajta CNN-a mogu gledati vesti sa CNN-a. Također, multimedija Web sajtovi se koriste za prodaju različitih digitalnih proizvoda, kao što su muzički klipovi. Tako da posetioci takvih web sajtova mogu kupovati i učitavati MP3 muzičke klipove putem Interneta i preslušavati ih na svom računaru. Tehnologija mikroprocesora je dala sve veći podstrek ka mikrominijaturizaciji – povećavanju broja računara koji su toliko mali, brzi i jeftini da su postali svuda prisutni. Budućnost će doneti sve više inteligentne uređaje sa sposobnostima obrade koje nalikuju mainframe računarima ili super računarima veličine džepa ili sveske. Jedan od problema koji se javlja kod prenosivnih računara (laptop i PDA) je i napajanje energijom. Oni poseduju baterije koje se naravno moraju puniti, a rešenje tog problema se javlja u vidu mašina koje proizvode električnu energiju i koja je veličine dugmeta. Ova mašina sadrži mikroturbinu koja se okreće brzinom od milion obrtaja u minuti i bila bi sposobna za napajanje energijom mobilnog telefona ili PDA. Takođe, bitno je još spomenuti i VeriChip koji je veličine zrna pirinča koji se ugrađuje pod kožu i služi za identifikaciju osoba. Očitavanje sa čipa se vrši pomoću skenera, na taj način kada osoba prođe pored skenera on očitava sve podatke o toj osobi. Ova vrsta čipova danas ima primenu u obezbeđenju objekata, radi kontrole ulaza i izlaza. Tu su bitne i pametne kartice, to su kartice veličine kreditne kartice, koje sadrže određenu memoriju i sićušni procesor. U nju ugrađeni čip može nositi informacije kao što su zdravstveni podaci, identifikacioni podaci i sl. Može služiti i kao elektronski novac umesto gotovine.Danas se u praksi sreću dve vrste pametnih kartica:

32

Mikroprocesorske (čip) kartice – one pored prostrane memorije sadrže i procesor tako da se na kartici može vršiti obrada podataka. Na ovu karticu se mogu upisivati i novi podaci. Memorija je od 64 KB do 80 MB.

Memorijske kartice - sadrže memoriju veličine od 4 do 8 KB. Nemaju procesor pa čitanje podataka mora da vrši čitač kartice ili računar. Podaci koji se nalaze na kartici ne mogu da se brišu već samo čitaju. Pogodne su za čuvanje ličnih podataka kao što su zdravstveni kartoni.

Bitno je spomenuti i socijali interfejs, koji se razvijaju kao model interakcije između ljudi i računara simulacijom koja je bliska ponašanju ljudi.

52. Pojam i podela računarskog softvera

Za razliku od hardvera koji označava fizičke komponente svakog računara kao što su miš, tastatura, monitor i slično, softver je nematerijalna komponenta svakog računara, odnosno skup instrukcija koje omogućavaju funkcionisanje svakog računarskog sistema. U svaki računar treba instalirati softver, sve u zavisnosti od potreba korisnika, ali obično prilikom kupovine računar u sebi ima instaliranu osnovnu konfiguraciju softvera koja omogućava pokretanje računara, kontrolu rada, te izvršavanje određenih programa i aplikacija. Softver se na osnovu funkcija koje izvršava može podeliti na: SISTEMSKI i APLIKATIVNI softver.Sistemski softver ili bazični softver je klasa programa, odnosno posebna vrsta programa koja obezbeđuje efikasno funkcionisanje računarskog sistema, te upravlja radom hardvera u skladu sa zehtevom aplikativnog softvera. Uloga sistemskog softvera se može predstaviti kao veza između hardvera i aplikativnog softvera.Softverska podrška računarima ima hijerarhijsku strukturu koja je podeljena na četiri nivoa. Prva tri nivoa pripadaju sistemskom, a četvrti aplikativnom softveru.

Prvi nivo – obuhvata programe za upravljanje resursima računarskog sistema, Drugi nivo – obuhvata programe koji obezbeđuju transfer podataka sa perifernih jedinica u

glavnu memoriju. Treći nivo – obuhvata specifične programe koji imaju funkciju da obezbeđuju prevođenje

programa sa viših programskih jezika a mašinski jezik. Četvrti nivo – čini klasa aplikativnih programa za rešavanje konkretnih problema korisnika.

Aplikativni softver predstavlja sve programe koji su namenjeni za rešavanje konkretnih problema korisnika računarskog sistema. To su programi opšte i specifične namene: programi za upravljanje proizvodnjom, vođenje knjigovodstva, obračun zarada, vođenje studentskih evidencija i slično. Ovi progami se mogu u vidu softverskih paketa nabaviti na tržištu softvera ili ih sam korisnik može razviti u zavisnosti od svog znanja i umeća.

53. Šta je multiprogramiranje, time shearing, virtualna memorija i multiprocesiranje?

Kada se u memoriji računara nalazi samo jedan program, govorimo o monoprogramskom radu računara koji utiče na pojavu praznog hoda ili neiskorišćenosti vremena, zbog neusklađenosti rada vrlo brzog procesora i spoljnih perifernih jedinica. Efikasnije iskorišćenje procesora i oprativne memorije je obezbeđeno razvojem sistema koji omogućavaju da se u operativnu memoriju računara smesti više programa, kako bi se obezbedila istovremena obrada više programa. Sistem koji obezbeđuje paralelnu obradu većeg broja programa naziva se multiprogramski ili višekorisnički sistem. Realizacija navedenog pristupa zahteva podelu memorije na delove koji se zovu particije, gde svaka particija sadrži po jedan program. Procesor nakon izvršavanja instrukcija jedne particije prelazi na drugu i tako redom. Karakteristika multiprogramskog rada je da operativni sistem prelazi sa particije na particiju obezbeđujući sukcesivnu realizaciju programa uz optimalno korišćenje računarskih resursa. U monoprogramskoj obradi za vreme dok ulazno-izlazna jedinica obavlja transfer podataka sa diska u memoriju, procesor se nalazi u fazi čekanja. Međutim, kod monoprogramske obrade procesor je bolje iskorišćen, jer se za vreme dok ulazno-izlazna jedinica obavlja transfer podataka u okviru jednog programa, procesor se angažuje na drugom programu. Multiprogramski operativni sistemi obuhvataju sledeće modalitete:

Multiprogramiranje bez vremenskog prekida

33

Multiprogramiranje sa vremenskim prekidom Multiprogramiranje sa vremenksim prekidima i progarmskim prioritetima na osnovu podele

vremena (time sharing) kada više korisnika istovremeno pristupa računaru.Za multiprogramski rad je značajan i pojam virtualna memorija ili prividna memorija, kojom se rešava problem alokacije memorijskog prostora. Programi mogu zahtevati veći prostor od raspoloživog kapaciteta operativne memorije i taj problem se može rešiti na taj način što će se efikasnost memorije povećati ako se ceo program smesti na disk, a u memoriju se uvode samo naredbe tj. instrukcije koje procesor trenutno rešava. Na ovaj način se u memoriji može naći više programa, a procesor bolje iskoristiti. Virtualna memorija omogućuje da memorija iste fizičke veličine obavlja više poslova u kraćem vremenskom periodu. Treba imati na umu da pored multiprogramskog postoji i multiprocesorski način obrade. Multiprocesorski režim rada koristi više od jednog procesora u toku obrade podataka, a pojedini super računari koriste i preko 1000 procesora.

54. Objasni funkcije i vrste operativnih sistema?

Operativni sistem je skup programa i programskih instrukcija koje obezbeđuju funkcionisanje računara uz optimalno korišćenje njegovih resursa. Jedan od osnovnih zadataka operativnog sistema je da obezbedi maksimalnu produktivnost računarskog sistema i operativnost na najefikasniji način. Pruža pomoć aplikativnim programima u izvršavanju zajedničkih operacija: pristupanje mreži, unošenje podataka, čuvanje i pretraživanje datoteka i štampanje ili ekranski prikazi. Operativni sistem se najčešće smešta na magnetni disk. Kad se sistem pokrene operativni sistem se sa diska prebacuje u operativnu memoriju računara, nakon učitavanja u memoriju operativni sistem uspostavlja kontrolu nad elementima računarskog sistema obezbeđujući njegovu funkcionalnu spremnost. Tek tada korisnik pokreće aplikativni program. Operativni sistemi vrše više funkcija koje se mogu analizirati sa dva stanovišta:

1. sa stanovišta vršenja pojedinačnih poslova – operativni sistem čita upravljačke naredbe za kontrolu obrade, raspoređuje ulazno-izlazne jedinice, uvodi programe obrade i daje inicijativu za njihovo izvršavanje.

2. sa stanovišta funkcionisanja sistema kao celine – dodeljivanje centralnog procesora programima obrade, čitanja programa za izvršenje, dodeljivanje U/I jedinica programima obrade…

Operativni sistemi izvršavaju PET BAZIČNIH FUNKCIJA:1) obezbeđivanje korisničkog interfejsa2) upravljanje resursima3) upravljanje zadatkom4) upravljanje podacima i datotekama, te5) korisnički servisi za podršku.

Korisnički interfejs. Predstavlja deo operativnog sistema koji dozvoljava korisniku komunikaciju sa operativnim sistemom. Poznata su tri tipa korisničkog interfejsa: preko komandi, menija ili grafički korisnički interfejs.Upravljanje resursima. Operativni sistem koristi različite programe upravljanja resursima koji obezbeđuju uprvljanje hardverom i mrežnim resursima računarskog sistema, uključujući njegov CPU, memoriju, sekundarne memorijske uređaje, telekomunikacione procesore i ulazno/izlazne uređaje.Upravljanje datotekom. Operativni sistem sadrži programe za upravljanje datotekom, te oni kontrolišu kreiranje, brisanje i pristup datotekama podataka i programima. Vodi računa o fizičkim lokacijama datoteka na magnetnom disku i drugim sekundarnim memorijama.Upravljanje zadatkom. Programi za upravljanje zadatkom obezbeđuju logičku spregu između hardverskih resursa i dela operativnog sistema koji preuzima odgovornost za dodeljivanje procesora i prekidanje operacija CPU, operativne memorije i drugih resursa zadatku koji se izvršava. Upravljanje zadatkom može da uključi i multiprogramiranje, kada se više zadataka izvršava istovremeno. A broj programa koji se istovremeno izvršavaju zavisi od veličine raspoložive memorije.Servisi podrške. Ovi servisi se nazivaju i uslužni programi, njih daje operativni sistem, kako bi korisnik mogao da obavlja potrebne poslove uz minimalne troškove npr. kopiranje datoteka, sortiranje, spajanje…Postoje dve VRSTE OPERATIVNIH SISTEMA:

1. monokorisnički

34

2. višekorisnički.Kada se govori o personalnim računarima, kod njih se ulgavnom koriste monokorisnički operativni sistemi, iako određeni tipovi mogu da izvršavaju i više programa kao npr. Windows. U vreme pojave PC-a, najpopularniji je bio MS-DOS i njemu sličan PC-DOS. MS-DOS i PC-DOS su vremenom prošli kroz nekoliko modifikacija, tako da su u opticaju različite verzije ovih softvera. Nakon 15-ak godina korišćenja koncept DOS-a je prevaziđen, a njegovo mesto je zamenio novi operativni sistem – WINDOWS koji podržava i DOS. Prva verzija Windowsa pojavila se 90-tih godina, a nekoliko godina kasnije pojvaljuju se i nove verzije Windowsa kao što je Windows 95, 98, 2000, XP i danas predstavljaju standard za personalne računare. Ovaj operativni sistem omogućava neke prednosti u odnosu na DOS:

pojednostavljeno korišćenje računara, maksimalna eksploatacija hardverskih mogućnosti, grafički korisnički interfejs, brži pristup podacima, podržava multiprocesiranje (dok jedan program radi npr. štampanje, korisnik može da radi na

drugom).Pored monokorisničkih operativnih sistema, prisutni su na tržištu i višekorisnički operativni sistemi poput UNIX-a. Unix je višekorisnički operativni sistem koji radi u režimu podele vremena. Unix ima neke karakteristike: laka prenosivnost sa jednog sistema na drugi, fleksibilnost u nadgradnji novih modela i snaga. Unix se koristi za sve vrste računarskih sistema od personalnih računara do mainframe.

55. Programi prevodioci (funkcija i vrste)

Svaki računarski program se piše na nekom od programskih jezika višeg nivoa, koji su za čoveka programera lako razumljivi. Računar, program napisan u višem programskom jeziku ne razume pa ga je potrebno prevesti u formu koja je razumljiva za računar i koju on može da izvrši. Kada se program prevede s izvornog na mašinski jezik on dobija formu objektnog koda. Program u mašinskom jeziku je u binarnoj formi. Ta funkcija prevođenja izvornog u mašinski jezik obavljaju programi prevodioci. Programi prevodioci mogu biti: ASEMBLER, KOMPAJLER, INTERPRETER.Asembler je program prevodilac koji prevodi izvorni, asemblerski ili simbolički kod u mašinski. S obzirom da su asemblerski jezici bliži računaru nego čoveku progameru, asembliranjem se brže prevodi program na mašinski jezik od svih drugih tipova prevođenja. Kompajler je program prevodilac koji prevodi izvorni program prvo na asemblerski jezik, a potom na mašinski. Proces prevođenja programa kompajlerom obuhvata nekoliko faza:

1. leksička analiza (ispitivanje ispravnosti znakova i simbola)2. sintaksička analiza (provera ispravnosti rečenica)3. sematička analiza (tumači rečenice)4. optimizacija objektnog koda (traži se optimalni objektni kod za brže izvršavanje i smeštanje u

memoriju)5. dodeljivanje memorijskog prostora (svakoj promenjivoj iz programa dodeljuje se memorijski prostor

i adresa)6. generisanje predmetnog koda (formiranje koda za svaku operaciju)7. asembliranje i auptut (prevodi program na mašinski jezik).

Interpreter je program prevodilac koji sukcesivno prevodi izvorni program na mašinski jezik. Znači, svaku instrukciju izvornog koda prvo prevodi u objektni kod, zatim ga izvrši, odbaci i preuzme sledeći. Npr. Basic koristi interpreter.

56. Uslužni programi i transakcioni jezici

Za uspostavljanje komunikacije korisnika sa računarom koriste se posebni programski jezici zvani transakcioni jezici. U transakcione jezike spadaju:

komandni jezici (gde se komunikacija korisnika sa operativnim sistemom uspostavlja preko komandi)

upitni jezici (gde korisnik postavlja upit i brzo dobija odgovor, koristeći sintakse iz engleskog jezika)

35

jezici za upravljanje poslovimaUslužni programi (utillity) su deo sistemskog softvera. To su programi koje daje operativni sistem i preko njih korisnik lako, jednostavno i uz minimalne troškove dobija određene poslove i zadatke npr. kopiranje datoteka, sortiranje… U uslužne programe spadaju: LOADER, SORT/MERGE, LINKAGE EDITOR. LOADER je program punilac koji može da poveže više korisničkih programa i da ih smesti u memoriju računara. SORT/MERGE su programi koji obezbeđuju automatsko sortiranje. LINKAGE EDITOR je program čija je osnovna funkcija da obezbedi automatsko prevođenje i povezivanje relativne adrese u programu sa apsolutnom adresom u memoriji.

57. Klasifikacija i odlike programskih jezika

Jezik predstavlja sistem znakova koji služi kao sredstvo komunikacije između dva ili više učesnika u komunikacionom procesu. Jezik računara se sastoji od samo dva znaka, dok je prirodni jezik čoveka složenija kategorija koja se sastoji od većeg broja znakova poredanih u govorni niz. Direktna komunikacija između čoveka i računara nije moguća, zbog toga je bilo potrebno stvoriti jezik razumljiv za čoveka koji će transformacijom biti prepoznatljiv za računar, to su tzv. programski jezici. Celokupan softver računarskog sistema sastoji se od niza instrukcija koji su napisani u nekom programskom jeziku.

Klasifikacija programskih jezika:1. mašinski orijentisani jezici (mašinski i asemblerski jezici)2. viši programski jezici3. jezici četvrte generacije (4GL)4. objektno orijentisani jezici5. jezici veštačke inteligencije i prirodni jezici

MAŠINSKI ORIJENTISANI JEZICI - Mašinski jezik je najbliži računaru i predstavlja najniži nivo programiranja. Računar može direktno da izvršava programe napisane u mašinskom jeziku. Instrukcije ovog jezika sadrže samo kombinacije 0 i 1, odnosno ovaj jezik se zasniva na binarnoj formi. Instrukcije napisane u ovom jeziku sastoje se od operacionog koda i operanda. Operacioni kod služi za definisanje aktivnosti koje računar treba da izvrši, dok operand sadrži lokaciju podataka u memoriji. Asemblerski jezici tzv. asembleri pripadaju drugoj generaciji programskih jezika, a nazivaju se i simboličkim jezicima. Da bi se izvršio program napisan u ovom jeziku asembler mora prvo prevesti svaku instrukciju na mašinski jezik.VIŠI PROGRAMSKI JEZICI - Viši programski jezici pripadaju trećoj generaciji programskih jezika. Uglavnom otklanjaju nedostatke mašinskih i asemblerskih jezika. Lakši su za programiranje jer su zasnovani na engleskom jeziku. Moraju se prvo prevesti u mašinski jezik, a potom izvršiti. U ove jezike spadaju: COBOL, FORTRAN, ALGOL. PL/1, PASCAL, C jezik. COBOL je namenjen za rešavanje problema iz domena upravljanja poslovnim sistemima. FORTRAN je najstariji viši programski jezik, koji je projektovan za prevođenje formula, rešavanje numeričkih algoritama. Imomo potpuni fortran i osnovni fortran IV. ALGOL je takođe programski jezik treće generacije, najpoznatija verzija je algol-60. Za razliku od Fortrana koji je razvijen odozdo na gore, Algol je razvijen odozgo na dole. Namenjen je rešavanju naučno-tehničkih problema. PL/1 je nastao kao pokušaj da se jednim programskim jezikom pokriju sva područja na kojima su se koristili Cobol, Fortran i Algol. PASCAL je jezik koji podržava proces strukturnog programiranja. C jezik je jezik visokog nivoa namenjen sistemskom programiranju, njemu su prethodili BCPL i B jezici.JEZICI ČETVRTE GENERACIJE - Ovi jezici su prilagođeni za razvoj progama uz manje utrošenog vremena za razliku od viših programskih jezika. Oni obezbeđuju jednostavnije procese progamiranja. To su: POWER, BUILDER, MICROSOFT ACCESS idr.OBJEKTNO ORIJENTISANI JEZICI - Ovi jezici obezbeđuju bolje koncepte i alate za modelovanje i prezentaciju realnog sveta, obuhvatajući objektne tehničke, programske jezike, baze podataka i korisnički interfejs. Objektno orijentisani jezici su: SIMULA, C++, OBJECT PASCAL, TURBO PASCAL, VISUAL BASIC, HTML i JAVA.

36

JEZICI VEŠTAČKE INTELIGENCIJE - Sistemi veštačke inteligencije su sistemi zasnovani na znanju. Oni simuliraju način mišljenja čoveka. Najpoznatiji i najčešće korišćeni jezici veštačke inteligencije su LISP i PROLOG. LISP se svrstava u klasu programskih jezika koji se zasnivaju na simbolima. Pogodni su za izgradnju ekspertnih sistema, jer daje priličnu slobodu u postupku programiranja. PROLOG se naziva još i deklarativnim programskim jezikom veštačke inteligencije koji je kreiran za automatizovano traženje rešenja. Težište je na opisu problema, a ne na opisu načina rešavanja tog problema.PRIRODNI JEZICI - Prirodni jezici se nazivaju i jezici pete generacije i još uvek se nalaze u fazi istraživanja. Ovaj jezik nudi mogućnost komuniciranja računara i čoveka na prirodnom engleskom jeziku.

58. Drugi softverski proizvodi i alati

U ovu grupu softvera spadaju:1. Sistemi za upravljanje bazama podataka2. Telekomunikacioni monitori3. Programi za softversku podršku4. Case alati

Sistemi za upravljanje bazama podataka. Postoji specijalni softver za upravljanje bazama podataka – DBMS. Ovaj softver omogućava korisnicima da bez većih teškoća formiraju baze podataka, da efikasno ažuriraju podatke i rešavaju svoje zadatke preko informacija.Telekomunikacioni monitori. Suvremeni IS se oslanjaju na telekomunikacione mreže koje obezbeđuju elektronske komunikacione veze između radnih stanica i krajnjih korisnika, drugih kompjutera i baza podataka organizacija. Skup navedenih zahteva sistemskog softvera se naziva telekomunikacionim monitorima.Programi za softversku podršku. Ovi programi obezbeđuju podršku korisnicima računarskog sistema.Case alati. To su sistemi čiji su ciljevi da definišu, integrišu i automatizuju što više faza u razvoju softvera. Case alati se dele na gornje i na donje. Gornji Case alati podržavaju prve faze u razvoju softvera (analiza i projektovanje). Donji Case alati pokrivaju programiranje i testiranje. Case alati su: POSE, EXCELERATOR idr.

58. Aplikativni softver

Aplikativni softver obuhvata klasu programa preko kojih organizacije i samostalni korisnici rešavaju konkretne probleme i zadatke.Aplikativni softver se obezbeđuje na dva načina:

1) softver izrađuje sam korisnik2) softver korisnik kupuje na tržištu softvera kao softverski paket.

Neki od aplikativnih softvera opšte namene su: RAČUNOVODSTVENI PAKETI – obezbeđuju realizaciju određenih poslova iz oblasti

računovodstva kao što je vođenje poslovnih knjiga putem računara koje je brže, efikasnije od ručnog, kao i sve radnje vezane za to.

INDUSTRIJSKI PAKETI – služe za upravljanje procesima u industrijskom poslovanju kao što je: upravljanje proizvodnjom, priprema proizvodnje, odvijanje proizvodnje…

STATISTIČKI PAKETI – izgrađuju se za sve nivoe računarskih sistema. PAKETI ZA OBRADU TEKSTA – obezbeđuju komunikaciju korisnika sa računarom za

formiranje i obradu tekstova ili dokumenata. Npr. Word 2000 je primer programa za obradu teksta. GENERATORI EL. TABELA – to je klasa softvera namenjenih za unos i obradu podataka u

elektronskim tabelama, rad sa bazom podataka i grafički prikazi na osnovu tabela. Jedan od najpoznatijih je Microsoft Excel.

GRAFIČKI PAKETI – najpopularniji grafički softver je Microsoft Windows. Služi za prikaz slika, izradu crteža, šema… npr. Paint, Corel Draw, Photoshop…

60. Pokretljivost softvera ka sistemima korisničkog interfejsa

37

Glavni cilj evolucije računarske tehnike, posebno softverskih proizvoda, predstavlja migraciju ka korisniku, odnosno, izvršavanje zadataka na što jednostavniji način. Za realizaciju ovog cilja važnu ulogu ima korisnički interfejs. Korisnički interfejs je deo operativnog sistema koji dozvoljava korisniku komunikaciju sa operativnim sistemom. Postoje tri tipa korisničkog interfejsa, odnosno načina interakcije korisnika sa računarom:

1. preko komandi2. preko menija3. grafički korisnički interfejs.

Meniji se mogu definisati kao organizovane liste komandi, raspoloživih u okviru aplikacija, koje se mogu izabrati. Izborom neke komande, u okviru jednog menija mogu se pojaviti i drugi meniji. Pored toga što postoji glavni meni, uglavnom su na raspolaganju i:

komandni meniji (liste komandi koje se otvaraju selekcijom, nakon čega se bira komanda) meniji objekata (sistem međusobno povezanih objekata, sa komandama koje mogu da se

upotrebe uz objekte) kontrolni meniji (obuhvataju operacije za rad s prozorima).

Kada se ekran razdeli na nekoliko nezavisnih delova, svaki od tih nezavisnih delova se naziva prozor. U tom slučaju, veći broj aplikacija može biti istovremeno prikazan u okviru različitih prozora. Korisnik može da prelazi sa jedne na drugu aplikaciju ili da vrši podelu podataka između aplikacija. Svakom tom prozoru na ekranu može se promeniti veličina, položaj na ekranu ili zatvoriti se.

61. Izbor softvera i programskih jezika

Činioci koje treba uzeti u obzir prilikom odlučivanja su: prikladnost softverskih proizvoda (odnosi na to da se odabir softvera vrši u skladu sa vrstom i

načinom posla, za određenu namenu) usavršenost (odnosi se na to da se softver nakon kupovine može usavršavati tj. nadograđivati) organizaciono prosuđivanje (ono će uticati na optimalan izbor softvera) podrška softverskih komponenti (takođe bitan činioc prilikom izbora softvera) efektivnost (predstavlja pravi izbor).

62. Telekomunikacije (uloga i primena)

Pod telekomunikacijama se podrazumeva daljinsko komuniciranje elektronskim sredstvima. Oni između pošiljaoca i primaoca prenose glas, tekst, grafiku i video informacije. Telekomunikacije i računarske mreže obuhvataju:

globalnu mrežu – Internet mrežu unutar preduzeća – Intranet mrežu između preduzeća i poslovnih partnera – Extranet te ostale tipove mreža.

Računarske mreže se koriste u sledećim oblastima: oblast saradnje u preduzeću – obuhvata telefonske mreže za komunikaciju između članova

poslovnog tima unutar preduzeća oblast elektronske trgovine i elektronskog plaćanja – podržava kupovinu i prodaju proizvoda putem

Interneta, kao i elektronsko plaćanje oblast unutrašnjeg informisanja – podrazumeva razmenu informacija unutar preduzeća.

63. Model telekomunikacione mreže

Razumevanje telekomunikacionih mreža zahteva najpre upoznavanje sa njenim komponentama. Telekomunikacioni sistem je skup sledećih hardverskih i softversih komponenti:

1. računara38

2. telekomunikacioni procesora3. telekomunikacionih medija4. ulazno-izlaznih uređaja5. telekomunikacionog softvera

Računari. Telekomunikaciona mreža može u svom sastavu da ima različite vrste računara. To su: serveri, telekomunikacioni primarni procesori i klijent računari.

Serveri su glavni računari u mreži. Predstavljaju centralne računare u organizaciji i imaju snažne performanse. Na njima se nalaze programi i centralna baza podataka. Organizacija može imati veći broj servera.

Klijenti su računari povezani sa mrežom i koriste resurse koji se nalaze na serveru. Njihova je funkcija znači da proslede zahteve za podacima prema serveru i da upućene podatke od strane servera prihvate i prikažu korisnicima. Povezuju se sa serverima putem bežičnih mreža.

Telekomunikacioni procesori. U telekomunikacione procesore spadaju: modem, koncentratori, kontroleri i multipleksori. Modem je uređaj koji podatke u vidu analognih signala prenosi sa jednog na drugi geografski udaljen

računar. Nalazi se na oba kraja komunikacione linije i razlikuju se po brzini prenosa podataka i arhitekturi.

Koncentrator je uređaj koji povezuje više terminala sa sporim radom u jednu brzu liniju. A povezivanje terminala sa brzim linijama se vrši na dva načina: asinhrono i sinkrono. Sinkroni način povezivanja omogućuje mnogo veće brzine jer su znakovi skupljeni u blokove i u blokovima se prenose. Asinhroni način povezivanja prenosi podatke znak po znak.

Multipleksori su uređaji koji izuzetno brzo povezuju veći broj terminala sa udaljenim glavnim računarom. Omogućava obostran protok informacija između računara i terminala.

Kontroleri su uređaji koji nadgledaju komunikacione tokove između glavnog računara i periferija.Telekomunikacioni mediji. Danas su aktuelni sledeći telekomunikacioni mediji: obične telefonske žice, koaksijalni kabel (koristi se za kablovsku televiziju), optički kabel (to je moderan komunikacioni medij gde se podaci prenose uz pomoć laserskih mehanizama koji ih transformišu u svetlosne impulse koji se velikom brzinom kreću i omogućavaju veći i brži prenos podataka), mikrotalasi (prenose visokofrekventne radio signale kroz atmosferu, kreću se pravolinijski te stoga ne prate zakrivljenost zemlje), sateliti (spadaju u najmodernije komunikacione medije) i dr.Ulazno-izlazni uređaji. Služe za dvostruku ulogu: putem njih se obuhvaćaju i upućuju podaci i nama upućeni podaci prihvataju. Nejčešći uređaj je terminal tj. radna stanica.Telekomunikacioni softver. To je softver koji upravlja, nadgleda i kontroliše komunikacije u mreži.

64. Telekomunikacioni mediji

Prvo je bitno spomenuti tipove signala kroz prenosne medije. Signali koji prenose inforamcije kroz prenosne medije mogu biti:

analogni i digitalni

Analogni signal je neprkidni signal, odnosno talas koji se proteže preko određenog niza frekvencija. Služi za prenos glasa, pa se stoga koristi u telefoniji. Digitalni signal prenosi informacije posredstvom dv diskretna stanja 0 i 1 koji se šalju kao jedna serija impulsa. Digitalni signal je tačniji nego analogni, pa ih danas koriste mnoge telefonske kompanije i računarske mreže. Ako se računari međusobno povezuju putem analognih (telefonskih) linija, svi izlazni signali iz računara koji su digitalni, moraju se pre prenosa transformisati u analogni. Informacija u obliku analognog signala putuje kroz analognu telefonsku liniju, a kada dođe do odredišta on se potom opet transformiše u digitalni signal, i kao takav ulazi u računar kojem je informacija upućena. Ovaj proces transformacije signala sprovodi modem. Način digitalnog prenosa može biti:

asinhrom (prenosi podatke znak po znak) sinhron (omogućuje veću brzinu prenosa, jer su znakovi sakupljeni u blokove i u blokovima se

prenose)Prenos signala kroz prenosne medje može biti:

39

jednostruki, poludvostruki i dvostruki.

Kod jednostrukog prenosa podaci kroz prenosni medij teku u svakom trenutku u samo jednom smeru. Kod poludvostrukog prenosa podaci teku kroz isti prenosni medij u oba smera, ali u različitim vremenima. Kod dvostrukog prenosa podaci kroz prenosni medij teku u oba smera u isto vreme.Danas su aktuelni sledeći telekomunikacioni mediji:

obične telefonske žice koaksijalni kabel (koristi se za kablovsku televiziju) optički kabel (to je moderan komunikacioni medij gde se podaci prenose uz pomoć laserskih

mehanizama koji ih transformišu u svetlosne impulse koji se velikom brzinom kreću i omogućavaju veći i brži prenos podataka)

mikrotalasi (prenose visokofrekventne radio signale kroz atmosferu, kreću se pravolinijski te stoga ne prate zakrivljenost zemlje)

sateliti (spadaju u najmodernije komunikacione medije) idr.

65. Mrežne arhitekture i protokoli

Mrežne arhitekture omogućuju povezivanje računara obezbeđujući im razmenu informacija, deljenje resursa, pristup udaljenim uređajima posredstvom komunikacionih puteva. Mrežne arhitekture se zasnivaju na hijerarhijskim slojnim modelima koji definišu funkcije mreže, dozvoljene topologije, mrežne interfejse i komunikacione protokole. Razlozi za slojnu strukturu su:

1. Nezavisnost između slojeva – sloj iznad ne zna kako je izveden sloj ispod. To je koncept modularnog softvera.

2. Fleksibilnost – izmene u jednom sloju ne utiču na druge slojeve.3. Fizičko odvajanje slojeva – slojevi se mogu izvesti koristeći najpogodniju tehnologiju.4. Prosta izvedba i održavanje5. Razvoj standardizacije slojeva.

Protokoli su pravila i tehničke procedure pomoću kojih se upravlja komunikacionim tokovima u mreži računara. Protokoli se koriste:

da bi se podaci koje šalje polazni računar podelili u pakete da bi se svakom paketu dodelila adresa da bi se paket pripremio za prijenos da bi se paketi preuzeli iz komunikacionog medija da bi se paketi kopirali iz paketa i složili u celinu te da bi se složeni podaci predali računaru prijemniku.

Kod računara pošiljaoca protokol: rastavlja podatke na manje delove, odnosno pakete kojima protokol može lakše da upravlja, paketima potom dodeljuje adresu računara koji treba da primi te podatke, priprema podatke za prenos kroz mrežni adapter i komunikacioni medij.Kod računara primaoca protokol: uzima paket podataka iz komunikacionog medija, dovodi paket u računar kroz mrežni adaper, oslobađa podatke iz paketa, kopira podatke u posebnu memoriju «bafer» gde se formira logička celina podataka, te predaje podatke aplikaciji u upotrebljivom obliku.Za relizaciju prethodno navedenih procedura koriste se različiti protokoli, a skup tih protokola se naziva stek protokola. Da bi se uspešno realizovao rad protokola oni se realizuju kroz slojeve ili nivoe:

1. Aplikativni nivo (inicira zahtev ili ga prihvata)2. Prezentacioni nivo (dodaje paketu informacije o formatizovanju i šifriranju)3. Nivo sesije (dodaje paketu podatke o kontroli protoka saobraćaja)4. Transportni nivo (dodaje informacije za ispravku greške)5. Mrežni nivo (paketu dodaje informacije o redosledu i adresi)6. Nivo veze (paketu dodaje informacije o proveri greške)7. Fizički nivo (paket se šalje kao niz bitova).

40

Najčešće korišćeni protokoli su: TCP/IP. OSI paket protokola, DEC net, APPLE TALK idr. Transmission Control Protocol/Internet Protocol (TCP/IP) je široko prihvaćen mrežni standard razvijen od strane američkog ministarstva odbrane sa ciljem da se pomogne naučnicima da povežu različite računare. Poznat je po tome što je pogodan za rad u Internet okruženju koji povezuje više lokalnih mreža u jednu internacionalnu mrežu. TCP/IP omogućava komunikaciju između različitih računara koji su udaljeni. On deli komunikacioni prijenos u pet slojeva. TCP/IP se koriste u LAN i WAN okruženjima.TCP/IP je postao opšte prihvaćen standard i podržavaju ga skoro sve računarske mreže. Takođe je bitno spomenuti i neke od komunikacionih tehnologija: ISDN je moderni standard koji omogućava da se posredstvom jednog kabla istovremeno prenosi više

audio i video sadržaja. DSL tehnologija omogućava brži prenos sadržaja od obične telefonske žice i do 8Mbs , međutim, veći je

trošak, te postoje ograničenja po pitanju geografske pokrivenosti. ATM je protokol koji nosi zbuk, sliku i podatke tako što informacije deli na jednoobrazne ćelije. Svaka

ćelija ima 53 grupa od po 8 bajtova. ATM zahteva optički kabel koji obezbeđuje brzinu i stotine megabajta u sekundi.

ADSL je tehnologija za prijenos digitalnih podataka velikom brzinom preko postojećih telefonskih linija. ADSL je podvrsta DSL tehnologije koja se najčešće koristi. U Evropi se nudi ADSL brzine 1,5 Mbs (mega bita u sekudi) što je 30 puta brže od klasičnog modema. Znači, pogodan je za korisnike koji više sa mreže uzimaju nego što na nju šalju. Što je veća udaljenost korisnika od centrale brzina je manja. Podnošljiva udaljenost ne može biti manja od 5,5 km. Preko ADSL-a korisnik je u neprekidnoj vezi sa Internetom, ali telefonska linija nije zauzeta i može se koristiti za komunikaciju u toku upotrebe Interneta. Internet saobaćaj nema veze sa telefonskim impulsima, tako da se za rad na Internetu impulsi ne troše. Na računaru korisnika kada se koristi ADSL treba da postoji USB priključak ili mrežna kartica.

66. Računarske mreže (po topologiji)

Prema topologiji računarske mreže se dele na: linijske prstenaste zvezdaste

LINIJSKE MREŽE – su najjednostavniji oblik. Svi računari su povezani pravolinijski u mrežu putem jednog komunikacionog kabla. Ovaj oblik mreže ne mora, ali može da ima glavni računar (server). Linijske mreže su spore. Kad se pošalje poruka linija je zauzeta sve vreme dok poruka ne stigne do odredišta. Zbog toga se na ovu mrežu postavlja «terminator» koji apsorbuje lutajući signal i oslobađa mrežu.PRSTENASTE MREŽE - ove mreže kružno povezuju računare posredstvom komunikacionog kabla. Poslata poruka prolazi u jednom smeru kroz svaki računar i zadržava se kod računara kojem je poruka upućena.ZVEZDASTE MREŽE – to je najčešći oblik umrežavanja. U njemu je glavni računar povezan sa nekoliko manjih računara ili terminala. Centralni računar je povezan sa habom, a hab sa ostalim uređajima u mreži.

67. PBX, LAN

PBX predstavlja sistem telefonskih veza jedne ili više zgrada i privatno su vlasništvo jedne firme. Komunikacija se odvija posredstvom specijalnog računara koji pored toga što povezuje telefone obezbeđujući im glasovnu komunikaciju , može da ostvari i lokalnu mrežu. Glavni nedostatak je što ne može da radi sa velikom masom podataka.LAN je lokalna računarska mreža koja povezuje kancelarije jedne ili više zgrada prečnika do 100m. od usluga LAN-a mogu se koristiti elektronska pošta, prenos podataka itd. Posredstvom LAN-a ostvaruje se veza sa globalnom računarskom mrežom WAN.

68. WAN, MAN

41

LAN je u početku nastajanja povezivala računare jedne, dve ili više zgrada na prostoru do 100m. Razvojem telekomunikacionih komponenti LAN se izgrađuje na širem prostoru, povezujući računare čitavog grada. Takva mreža zove se MAN. MAN uglavnom poseduju svetske metropole. Razlike između LAN-a i MAN-a:

1. Prema prostoru koji pokriva MAN se nalazi između LAN-a i WAN-a. MAN najčešće pokriva područje između 5 i 50 km, za razliku od LAN-a koji pokriva udaljenost do 100m.

2. MAN-om kao i WAN-om ne upravlja samo jedna organizacija3. MAN je mreža velike brzine prenosa podataka.

WAN je mreža sa mnogo komunikacionih kanala za prenos podataka. Njome upravlja privatna firma, vršeći usluge prenosa podataka za druge firme i klijente za određenu cenu. Ova mreža se zasniva na običnim telefonskim ili satelitskim linijama.

69. Internet, Extranet

INTERNET je najveća svetska globalna mreža koja povezuje sve kontinente i na milione računara iz čitavog sveta. Internet je nastao kao izraz potrebe da se povežu LAN-ovi naučnih institucija. Korisnik računara ostvaruje vezu sa Internetom posredsvom ovog lokalnog provajdera koji je u vezi sa nadređenim provajderima. Za korišćenje Interneta se koristi poseban program tzv. Internet Browser. Najčešće korišćen je Microsoft Internet Explorer.Fizička veza se može ostvariti na tri načina:

1. posredstvom telefonske linije2. kablovskom vezom3. bežičnom vezom.

EXTRANET je novi oblik računarske mreže koja povezuje isključivo preduzeća sa njihovim poslovnim partnerima. Izgrađuje se kada poslovni partneri imaju svakodnevne potrebe za intenzivnom komunikacijom i razmenom poslovnih podataka. Ovaj oblik mreže je pogodan za elektronsku trgovinu.

70. Virtualne privatne mreže, Klijent-server mreže i Peer-to-peer mreže

Kada kompanija želi da poveže više svojih LAN mreža koje su geografski distribuirane ili da kvalitetnije obezbedi EXTRANET mrežu može se odlučiti da izgradi «VIRTUALNU PRIVATNU MREŽU». Klijent-server mreže su dominantne u više organizacija. U takvoj mreži krajnji korisnici su klijenti koji su povezani sa serverom preko lokalne mreže.PEER-TO-PEER MREŽA se organizuje na dva načina:

1. Arhitektura peer-to-peer mreže sa adresom svih korisnika na centralnom serveru. Kada klijent u okviru organizacije zatraži potreban fajl, server pretražuje adresar i prepoznaje druge klijente koji na svom računaru poseduju traženi fajl. Treba samo kliknuti na jednog od ponuđenih klijenata i nakon toga se uspostavlja on-line veza i vrši se prenos fajla.

2. Arhitektura čiste peer-to-peer mreže, koja nema centralni adresar, a ni server. Klijenti direktno uspostavljaju on-line komunikaciju i razmenjuju podatke.

71. Korišćenje telekomunikacionih mreža i komparativne prednosti organizac.

Telekomunikacije su vid savremene tehnologije koje su postale prioritet za organizacije čija se delatnost obavlja u različitim geografskim regionima, a priroda posla zahteva usku koordinaciju između delova organizacije. Računarske mreže transformišu i same Univerzitete, na taj način što studenti ne moraju fizički prisustvovati predavanjima već slušaju predavanja putem Web sajta. Studenti mogu da rešavaju mnoge zadatke ne napuštajući svoje sobe. Dolazi do računarskog umrežavanja univerziteta i taj novi koncept univerziteta se naziva «virtuelni univerzitet». Reč je znači o univerzitetu bez fizičkog prisustva profesora i studenata u zgradi univerziteta. Proces studiranja se ostvaruje putem računarskih mreža i univerzitetskih Web sajtova koji pokrivaju sve potrebne domene studiranja: nastavu, biblioteku, razne vrste literatura, ispite, konsultacije, razna istraživanja i slično. Danas je takođe mnogo organizacija koje posluju i na

42

domaćem i na internacionalnom tržištu. Mnoge su kompanije koje imaju sedište na jednom kontinentu, proizvodnju odvijaju na drugom, a prodaju širom cele planete. Odvijanje svih poslovnih aktivnosti (obrada narudžbenica, praćenje isporuke, investiranje i sl) jedino je moguće uz efikasan i funkcionalan telekomunikacioni sistem. Međutim, kreiranje takvog sistema preko nacionalnih granica stvara određene probleme. Neki su tehničke prirode, neki pravne i političke, a postoje i problemi različitih kultura. Problemi tehničke prirode se odnose na činjenicu da svaka zemlja ima vlastite telekomunikacione standarde. U najvećem broju zemalja telekomunikacionim sistemima upravljanju vladine agencije koje diktiraju nabavku domaće komunikacione opreme, tako televizor kupljen u SAD neće funkcionisati u Evropi. Međutim, rešenje se vidi u satelitskim komunikacijama, ali su one za zemlje u razvoju prilično skupe. Postoje i problemi pravne i političke sadržine, oni se uglavnom odnose na to da neke države smatraju da se za prijenos informacija van granice dotične zemlje mora platiti poseban porez, jer ti podaci imaju određenu vrednost. Takođe, bitno je navesti i problem različitih kultura, nauka i tradicija, a to se odnosi na to da je u nekim zemljama vrlo teško obezbediti kvalifikovanu radnu snagu za podršku računarskih mreža, jer postoje zemlje u kojima je neprihvatljivo da u stručnim timovima, u kojima su muškarci, rukovode žene. Računarske mreže se koriste i za realizaciju novih oblika poslovanja, kao što je elektronski komerc i elektronski biznis.

72. Telekomunikacioni trendovi

U razvoju informacione tehnologije, kada govorimo o telekomunikacijama, možemo uočiti sledeće trendove:

Sve veća upotreba mreža i dominacija video zapisa Napredak digitalne bežične komunikacije (spuštanje satelita u niže slojeve atmosfere proizvešće to

da će se moći komunicirati sa bilo koje tačke zemljine kugle) Povećana mogućnost timskog rada (odnosi se na to da će timovi naučnika i stručnjaka moći

sarađivati, razmenjivati podatke i informacije, iako se nalaze na različitim lokacijama) Povećana mogućnost obrade prirodnog jezika (mogućnost da ljudi iz različitih govornih područja

slobodno komuniciraju i bez poznavanja stranog jezika) Izgradnja sistema za bezbedniju komunikaciju posebno u domenu elektronskog poslovanja (odnosi

se na bezbednost poslovnih transakcija od elektronskog kriminala) Sve veća upotreba internih mreža (Intranet).

21. vek u domenu komunikacija obeležiće bežične komunikacije. Bežične mreže omogućiće ljudima da komuniciraju, jeftino, lako i u pokretu. Bežična tehnologija obuhvata: mikrotalase i satelitski prenos, mobilnu telefoniju, personalne komunikacione servise i satelitske mreže. Mobilne mreže za prenos podataka su bežične mreže pomoću kojih se podaci prenose sa glavnog računara ka ručnom, koji je na terenu i obrnuto. Preteče mobilnih telefona bili su pejdžeri. Oni su se koristili za kratke slovne poruke. Mobilni telefoni funkcionišu preko radio talasa i komuniciraju preko antena. Mobilni telefon se prvenstveno koristi za prenos glasa. CDPD je standard koji se može u prenosu glasa koristiti da pošalje pakete podataka. Nova vrsta digitalnih mreža PCS (personalna komunikaciona služba) je slična mobilnoj telefoniji, sa razlikom što PCS koristi manju snagu i visoke frekvencije radio talasa. Da bi se jedan grad pokrio mobilnom telefonijom potrebno je nekoliko antenskih stanica. Međutim, PCS sistemi mogu imati na stotine stanica tako da se telefoni mogu koristiti i u tunelima, liftovima, vozovima… Najmodernija bežična mreža je satelitska mreža. Ona koristi satelite koji kruže oko zemlje na nižim visinama tako da mogu primati signale od slabijih prenosača. Razvoj telekomunikacione tehnologije pružiće snažnu podršku elektronskom poslovanju koje obuhvata sledeće sisteme: elektronska trgovina, elektronsko plaćanje, marketing na internetu itd.

73. Navedite i objasnite hijerarhiju podataka Podaci su značajan resurs organizacije. Stoga je te podatke neophodno organizovati. Organizovanje podataka se postiže projektovanjem baza podataka. Iza svakog savremenog IS stoji baza podatka, jer je ona glavni podsistem informacionog sistema. Organizacijom podataka i njihovim upravljanjem postiže se lako i efikasno izvođenje operacija sa podacima.

43

Sa stanovišta upravljanja resursima bitni su sledeći pojmovi: Entitet Obeležje Podatak i stavka podatka.

Entitet je jedinica posmatranja, odnosno nešto što se može jednoznačno identifikovati. To je termin koji se odnosi na neki objekt u realnom svetu. To mogu biti materijlni objekti (ljudi, predmeti, fabrike, naselja i slično). Znači, objekte o kojima prikupljamo, organizujemo i memorišemo podatke da bismo iz njih crpili korisne informacije nazivamo entitetima. Entiteti mogu imati različita svojstva, obeležja ili atribute. Tako na primer entitet Radnik može da ima sledeća svojstva: ime, prezime, datum rođenja, zanimanje i slično. To svojstvo ima dve dimenzije: obeležje i vrednost obeležja (podatak). Na primer, ako je obeležje ime, tada vrednost obeležja može biti Ana. Obeležja mogu biti elementarna i grupna ili složena. Obeležje koje se ne može dalje dekomponovati nazivamo elementarnim obeležjem, kao što je na primer pol. Skup više elementarnih obeležja čini jedno grupno ili agregatno obeležje. Tako na primer, dan rođenja, mesec i godina rođenja čine obeležje «datum rođenja», to je tipičan primer grupnog obeležja. Skupovi sličnih entiteta se nazivaju i klasama entiteta. Entiteti koji pripadaju nekoj klasi imaju bar jednu zajedničku osobinu, a te osobine se nazivaju obeležja ili atributi.Svakom obeležju odgovara skup mogućih vrednosti koje on može da ima. Taj skup vrednosti se naziva domen obeležja. Jedan domen se može pridružiti većem broju različitih atributa ili obeležja. Na primer, za obeležje BOJA AUTOMOBILA može imati neke od ovih vrednosti: bela, crna, žuta... Konkretna vrednost nekog obeležja se naziva podatak. Stavka podatka ili element podatka je najmanja jedinica podatka. Ona se razlikuje prema tipu podataka, tako da razlikujemo: NUMERIČKE, ALFANUMERIČKE i ALFABETSKE stavke podatka. Numeričke stavke podatka imaju numerički sadržaj i koriste se za numeričke operacije. Alfanumeričke stavke podataka sadržavaju kontinuirani niz simbola nekog konačnog alfanumeričkog alfabeta. Alfabetske stavke podataka sadržavaju kontinuirani niz simbola nekog konačnog alfaberta.

74. Objasnite pristupe upravljanja resursima podataka

Organizovanje podataka je moguće na dva načina:1. konvencionalan (klasičan) način – kao sistem pojedinačnih datoteka,2. moderan način – kao velika zbirka integrisanih podataka u baze podataka.

U prvom načinu formiranja struktura podataka, pristup i manipulisanje podacima se realizuje pomoću pisanih programa u nekim od programskih jezika opšte namene (Cobol, 4GL). Pristup podacima u bazi podataka, te manipulisanje tim podacima se ostvaruje pomoću posebnog softvera za upravljanje bazama podataka (DBMS).Automatska obrada podataka kod koje su pojedine aplikacije jednog IS međusobno nezavisne i kod koje se za svaku aplikaciju kreiraju posebne datoteke sa svim podacima naziva se klasičnom ili konvencionalnom organizacijom datoteka. Osnovna prednost klasičnog pristupa je jednostavnost projektovanja i realizacije. A tri osnovna nedostatka klasične organizacije datoteka su:

nepovezanost aplikacija redudantnost podataka te čvrsta povezanost programa i podataka.

Osnovni razlog za nepovezanost aplikacija je svakako nekonzistentnost podataka, a to proizilazi iz činjenice da ista obeležja za iste entitete imaju različite vrednosti u datotekama različtih aplikacija. Razlog tome leži u nezavisnom razvoju pojedinih aplikacija i vremenski neusaglašenom ažuriranju različitih datoteka istim podacima. Znači, tu se javlja problem kod ažuriranja podataka, tako da se promene nekih podataka, recimo o kupcu, moraju sprovesti u svim datotekama u kojim se nalaze podaci o tom kupcu. Uzrok ove pojave je svakako i redudantnost podataka ili preopširnost podataka tj. da se pojavljuju isti podaci u različitim datotekama. Ozbiljan nedostatak klasične organizacije datoteka je i čvrsta povezanost programa i podataka. Naime, svaki program sadrži opis i fizičke i logičke strukture podataka datoteke koju koristi. Istu datoteku može koristiti više programa u jednoj aplikaciji. Ako istu datoteku koristi više

44

programa i ako se zbog potreba jednog od njih izmeni fizička ili logička struktura te datoteke, moraju se menjati i svi drugi programi, bez obzira da li su te izmene bitne za svaki od programa. Negativna iskustva klasične organizacije i pokušaja da se do integralnog IS dođe povezivanjem aplikacija dovele je do novog pristupa. Taj novi pristup zasnovan je na ideji da treba integrisati podatke, a ne aplikacije. Rezultat integrisanja datoteka različitih aplikacija nazvan je bazom podataka, kao nov pristup upravljanju podacima. Osnovne postavke koncepcije BP su: da se svi podaci jednog IS integrišu u jednu fizičku strukturu-bazu podataka, a svi programi pri obradi koriste se softverom za upravljanje bazom podataka SUBP. U ovom slučaju se nad skupom obležja tipova entiteta datoteka fomrira šema. Šema predstavlja apstraktni model realnog sveta i njegove BP. Cilj šeme je da se svako obeležje nađe u samo jednon tipu entiteta kako bi se izbegla redudantnost podataka. Svaki program poznaje samo šemu i na osnovu nje putem SUBP koristi i menja samu BP. Međutim, šema se pokazala vrlo kompleksnom, jer svaka promena u šemi zahtevala je i promene u svim programima. Tu se pokazala potreba za uvođenjem dva nivoa nezavinosti: nivoa fizičke i nivoa logičke nezavisnosti. Logička nezavisnost znači da izmene šeme ne smeju uticati na izmene programa. Ta logička nezavisnost se postigla uvođenjem pojma podšeme, koja zapravo predstavlja onaj deo šeme BP koji je dovoljan za realizaciju zadataka jednog ili grupe programa. Prema ovome, svaki program koristi bazu podataka putem svoje podšeme. Znači, fizička nezavisnost se odnosi na činjenicu da izmene u fizičkoj strukturi baze podataka, ne smeju uticati na izmene šeme, podšeme i programa. Dok logička nezavisnost znači da izmene šeme ne smeju ticati na izmene podšeme i programa.Ciljevi koji se postižu i prednosti baze podataka nad klasičnom koncepcijom datoteka možemo podeliti na: primarne i sekundarne.Primarni ciljevi organizacije baze podataka su:

podaci se mogu višestruko upotrebljavati trajnost podataka (sprečen je neovlašćen pristup podacima) zaštita od gubitka i uništenja podataka dostupnost (podaci su brzo dostupni korisnicima, u onom momentu kada su im i potrebni).

Sekundarni ciljevi pomažu dostizanje primarnih ciljeva, a najčešće se navode ovi: fizička nezavisnost podataka logička nezavisnost podataka kontrolisana redudanca brz pristup podacima mogućnost brzog pretraživanja lakoća upotrebe itd.

75. Objasnite operacije sa podacima u bazi podataka

formiraje baze podataka ažuriranje obrada podataka traženje i pretraživanje podataka

FORMIRANJE BAZA PODATAKA podrazumeva dodeljivanje pojedinih organizacionih jedinica podataka tj. slogova određenom memorijskom području. U ovim operacijama se dodeljuje adresa slogu tj. određenoj tabeli, omogućuje se pristup odgovarajućem području u memoriji, te se vrši zapisivanje logičkog sloga. AŽURIRANJE se odnosi na modifikaciju podataka u sastavu nekog sloga, upisivanje novih slogova, odnosno brisanje postojećih slogova u bazi podataka. Postupak modifikovanja postojećeg sloga se sastoji od sledećih koraka:

slog u kojem se vrši izmena se pomoću adrese ili ključa pronalazi u memoriji, slog se iz eksterne memorije prenosi u operativnu memoriju, vrši se izmena sadržaja datih polja sloga, slog se ponovo vraća i zapisuje u eksterne memorije.

Postupak brisanja postojećeg sloga je jednostavan i ne predstavlja naročit problem. Međutim, upisivanje novih slogova u bazu podataka zahteva potreban memorijski prostor.

45

OBRADA PODATAKA transformiše podatke u slogovima i formiraju nove slogove, specijalne izveštaje i slično. TRAŽENJE PODATAKA podrazumeva traženje nekog konkretnog sloga podataka. Ono se obavlja pomoću primarnog ključa, koji služi za identifikaciju sloga. Traženje je uspešno ako je vrednost ključa sloga u memoriji identična vrednosti ključa u upitu traženja. PRETRAŽIVANJE je složenije od traženja, a upit za pretraživanje je dat nekim logičkim iskazom. Sastavlja se lista nekih zahtevanih svojstava određenih slogova, i naravno pretraživanje se vrši pod nekim određenim kriterijumima. Kao rezultat pretraživanja iz baze se izdvajaju svi oni podaci ili slogovi koji odgovaraju zahtevima upita. Bitno je reći da se pretraživanje vrši na osnovu sekundarnog ključa.

76. Šta predstavlja slog podatka? 77. Šta je funkcija ključa? 78. Koje vrste baza podataka poznajete? 79. Navedite i objasnite modele baza podataka 80. Šta su sistemi za upravljanje bazama podataka (DBMS) 81. Šta je E-O-M i koje su njegove odlike? 82. Evolucija Interneta. 83. Internet arhitektura i adresiranje. 84. Internet servisi.85. Intranet. 86. Internet i poslovne vrednosti. 87. Šta je promenio Internet i budućnost Interneta. 88. Wireless tehnologije, mediji i sredstva i Wireless standardi za Web pristup. 89. Wireless računarske mreže i Internet pristup. 90. M-trgovina i mobilna kompjutacija. 91. Wireless poslovne aplikacije. 92. Poslovne vrednosti i Wireless mreža.93. Komunikacioni protokoli za E-poslovanje. 94. Sigurnost i E-poslovanje. 95. Digitalni novac. 96. Digitalno plaćanje. 97. Kriptografija. 98. Novi poslovni modeli. 99. Elektronsko poslovanje – koncepti i definicije. 100. Objasnite platforme za IT poslovanje.

46

101. Funkcionalne aplikacije elektronskog poslovanja. 102. Elektronska trgovina i procesi EC. 103. Navedite osnovne aplikativne kategorije elektronske trgovine. 104. Aplikacija tipa potrošač-organizacija. 105. Aplikacija tipa organizacija-organizacija.

76. Šta predstavlja slog podataka?

Slog podataka sadrži stavke, odnosno grupe stavki podataka. Stavkama se određuje skup obeležja i vrednost obeležja neke pojave tipa entiteta. Kao na primer entitet Student i sva njegova obeležja, brodos, ime, prezime, godina studija, datum rođenja, i sl. Slog podataka sadrži stavke o nekom tipu entiteta, odnosno grupe stavki. Svim stavkama se utvrđuje skup obeležja i vrednost obeležja neke pojave tipa entiteta. Slogu se dodeljuje simbolički naziv. Razlikuju se dva tipa slogova: logički i fizički. Logički slog je struktura uređenog niza obeležja nekog entiteta, kako ga vidi aplikacioni programer ili korisnik. Fizički slog ili fizička struktura je određena načinom zapisivanja i memorisanja podataka na eksternom memorijskom uređaju.

Baza podataka - personalne datoteke- datoteke zaliha- datoteke partnera

Datoteka partnera

Šif_par Ime_pre_par Dat_rodj100 Marko Marković 22.04.1959.101 Ana Jović 17.02.1962.

Slog podataka

100 Marko Marković 22.04.1959.

Stavka podatka (polje)

47

Marko Marković

77. Šta je funkcija ključa?

Identifikacija nekog sloga u memoriji je česta operacija, pa sistemu treba omogućiti da slogove jednostavno i brzo identifikuje. Zbog toga najmanje jedno obeležje iz sloga treba da vrši funkciju identifikatora ili ključnog obeležja tj. ključa. Imamo primarni i sekundarni ključ. Primarni ključ je obeležje na osnovu kojeg se entitet jednoznačno identifikuje npr. broj indeksa za studente. Sekundarni ključ je obeležje na osnovu kojeg se generišu (izdvajaju) svi oni entiteti koji zadovoljavaju vrednost sekundarnog ključa. Npr. ako je upit da se izdvoje svi studenti sa ekonomskog fakulteta koji su na drugoj godini studija, u tom slučaju je godina studija sekundarni ključ.

78. Koje vrste baza podataka poznajete?

Razlikujemo sledeće vrste baza podataka: operacionalne, analitičke, distribuirane, Data Warehouse, baze krajnjih korisnika, eksterne, te Hypermedia baze podataka. OPERACIONALNE BAZE PODATAKA - U organizaciji se odvijaju mnogi procesi, aktivnosti,

događaji, te transakcije koje generišu podatke i smeštaju ih u operacionalne baze podataka. Ove baze memorišu detaljne podatke, granulice koje nastaju kao posledica hiljade transakcija i koji podržavaju izvršenje mnogih procesa i aktivnosti u organizaciji. Nose naziv i transakcione baze podataka, produkcione baze.. ANALITIČKE BAZE PODATAKA – mnogi podaci iz različitih izvora se smaštaju u posebne baze

podataka radi sprovođenja odgovarajućih istraživačkih postupaka za potrebe menadžera i eksperata. DISTRIBUIRANE BAZE PODATAKA – složene organizacije koje su teritorijalno distribuirane i

rasprostranjene distribuiraju kopije svojih baza podataka ili delove baza na svoje mrežne servere u različitim organizacionim delovima, odnosno gradovima i mestima. Ove baze se raspoređuju na mrežne servere na WWW, Intranet, Ekstranet i druge mrežne servere u organizaciji. Distribucija baza podataka se čini sa svrhom zaštite podataka i bolje performantnosti baza. DATA WAREHOUSE – se može definisati kao jedinstveno, integrisano spremište podataka koje je

osnova razvoja softverskih aplikacija u organizacijama. BAZE PODATAKA KRAJNJIH KORISNIKA – krajnji korisnici za svoje lične potrebe razvijaju

male i specifične aplikacije i formiraju personalne baze podataka, koje su smeštene u njihovim radnim stanicama. EKSTERNE BAZE PODATAKA – u svetu postoje hiljade eksternih baza podataka koje sadrže

bogatstvo podataka, informacija i znanja, koje se nalazi na WWW sajtovima i koje je uz relativno nisku dažbinu raspoloživo milionima korisnika. HYPERMEDIA BAZE PODATAKA – broj hypermedija dokumenata koji se pojavljuju na Web

sajtovima rapidno raste. Web sajt memoriše, čuva i čini lako dostupne takve dokumente u ovim bazama podataka.

79. Navedite i obajasnite modele baza podataka?

Svaka baza podataka i svaki sistem za upravljanje bazom podataka je zasnovan na nekom modelu podataka – matematičkoj apstrakciji koja se koristi za projektovanje baza podataka.Postoje tri modela baza podataka koja se koriste za prikazivanje odnosa između podataka:

1. hijerarhijski model baze podataka, 2. mrežni model baze podataka i 3. relacioni model baze podataka.

Sva tri modela su zavisna od softvera za upravljanje bazama podataka – DBMS. Hijerarhijski model podatakaHijerarhijska struktura, ili kako se često zove struktura stabla ima oblik linearnog grafa. Elementi ove strukture su hijerarhijski raspoređeni po različitim nivoima. Elementi mogu da budu povezani samo sa jednim elementom višeg nivoa, ali sa proizvoljnim brojem elemenata nižeg nivoa hijerarhije. Elementi koji

48

nisu povezani ni sa jednim elementom na nižem nivou zovemo listovima strukture. Osnovna operacija u hijerarhijskoj strukturi je pretraživanje stabla. Dati upit pretražuje hijerarhijsku strukturu i čvor koji zadovolji uslove upita će se oglasiti. Čvorovi u ovom slučaju predstavljaju slogove koji su međusobno povezani vezama/linijama. Svaka promena podrazumeva brisanje prethodne verzije i umesto njega umetanje nove verzije. Ovaj proces se lako sprovodi zahvaljujući pokazivačima, koji obavezno sadrže adresu bloka baze podataka, te vrednost ključa za traženi slog. Mrežni model podatakaMrežna struktura je slična hijerarhijskoj. Elementi ili čvorovi su takođe raspoređeni po hijerarhijskim nivoima, ali za razliku od hijerarhijske strukture, oni mogu biti povezani sa više elemenata višeg i sa više elemenata nižeg nivoa. Znači, broj relacija između elemenata nije ograničen. Sredstvo kojim se prezentira ovaj model baze podataka poznat je pod nazivom shema, odnosno subshema. Shema prikazuje logički pogled na bazu podataka kao celine, dok subshema prikazuje deo baze podataka, koji je potreban jednom ili većem broju aplikativnih programa. Relacioni model podatakaRelacioni model baze podataka ima osnovu na relacionog algebri. Suština modela je da se podaci projektuju i prikažu onako kako faktički i postoje u realnosti. Relacioni model podataka je danas osnovni model podataka koji se koristi u projektovanju baza podataka. Osnovni ciljevi koji su postavljeni pri razvoju relacionog modela podataka su:

uvođenje jasne granice između logičkih i fizičkih aspekata baza podataka strukturalna jednostavnost deklarativni jezik za definisanje i korišćenje baze podataka.

Uvođenje jasne granice između fizičkih i logičkih aspekata baze podataka naziva se nezavisnost podataka. U svaki program su do tada bile ugrađene informacije o fizičkoj strukturi podataka tj. gde su podaci memorisani u bazi podataka. Ukoliko bi se menjala fizička struktura podataka morali bi se menjati i programi na koje ta izmena utiče. Nezavisnost podataka se postiže radvajanjem oblika u kom se podaci prezentuju korisniku ili programu (logički aspekt) od oblika u kom se ti podaci memorišu u bazi podataka (fizički aspekt). Modeli podataka koji su se koristili pre relacionog modela, kao što su hijerarhijski i mrežnim imali su kompleksniju strukturu podataka. U mrežnom modelu, odnosi između podataka su se predstavljali putem slogova povezanih pokazivačima. A strukturalna jednostavnost relacionog modela podataka proizilazi iz toga što se odnos između podataka tj. relacije prikazuju kao dvodimenzionalne tabele. U zaglavlju tabele navodi se obeležja relacija, a u vrstama torke.

80. Šta su sistemi za upravljanje bazama podataka (DBMS)?

Bazom podataka upravlja posebni softverski sistemi poznati pod nazivom sistemi za upravljanje bazama podataka – DBMS. Sistem za upravljanje bazama podataka je kolekcija programa koji omogućavaju efikasno skladištenje, upotrebu i modifikaciju informacija koje se nalaze u bazi podataka. Svaki SUBP zasnovan na nekom modelu podataka – najčešće na relacionom. Takvih softverskih proizvoda ima mnogo, a najpoznatiji su: ORACLE, SQ SERVER, INFORMIX i dr. Svaki DBMS je izgrađen od sledećih podsistema:

Podsistem za definisanje podataka Podsistem za manipulisanje podacima Podsistem za generisanje aplikacija Podsistem za administriranje

Podsistem za definisanje podataka (DDS) – je deo DBMS koji omogućava specijalistima za projektovanje i izgradnju baza podataka da oforme i održavaju rečnik podataka i definišu sturkture podataka u bazi, kada se pristupi izgradnji baze podataka. A jezik za opis podataka DDL je poseban jezik za opis logičke strukture podataka (shema), odnosno određenih podataka iz baze podataka za jedan ili više aplikacionih programa (podshema). Funkcije ovog jezika DDL su:

Opis imena i tipa svakog polja Označavanje primarnog i sekundarnog ključa

49

Opis imena svakog sloga Prezentovanje odnosa između slogova Čuvanje logičke i fizičke nezavisnosti podataka Opis shema i podshema Specifikacija metoda zaštite podataka.

Opisom baze podataka i njene strukture, odnsono relacija, opisom slogova odnosno polja, omogućavaju se drugi procesi sa bazom podataka.Podsistem manipulisanja podacima – softverski alati ovog podsistema omogućuju dodavanje, menjanje, brisanje te obrađivanje podataka u bazi. Jezik za manipulisanje podacima - DML opisuje tehnike koje se koriste za rad sa bazama.Funkcije ovog jezika su:

Opis tehnika za traženje, premeštanje, umetanje i brisanje slogova Opis upotrebe ključa i veza podataka Mogućnost korisnika da održava strukture baza podataka Nezavisnost programskih jezika Mogućnost korisnika da specificira metode pristupa i Mogućnost korisnika da obrađuje podatke.

U svim DBMS postoje različita sredstva za mogućnostima manipulisanja podacima, a to su: pogledi, SQL, generator izveštaja. Pogledi pružaju mogućnosti korisniku da vidi sadržaj tabela u relacionoj bazi podataka, praveći promenu po svojoj želji i izvršavajući sortiranja i upite za pronalaženje različitih informacija.SQL je upitni jezik za relacione baze podataka. SQL se sastoji od tri klauzule: select, from i where. Klauzula select sadrži sve atribute koji se žele uvrstiti u tabelu koju će formirati izvršenje definisanog upita. From klauzulom se definišu relacije tj. tabele koje su izvor atributa naznačenih u upitu klauzule select. Where je uslov koji treba biti zadovoljen da bi se izvršio upit. Rezultat SQL upita je takođe relacija tj. tabela, koja će sadržavati kolone navedene u iskazu select.Generator izveštaja daje podršku korisnicima da brzo definišu forme izveštaja i koja informacije žele da vide u tim izveštajima. Vrši se selekcija polja tj. podataka koje želimo da vidimo u izveštaju, uređuje se izveštaj, definišu se kriterijumi za sortiranje i izveštaj se generiše.Podsistem generisanja aplikacija – namenjen je za podršku razvoja intenzivnih aplikacija po pitanju dizajna.Podsistem za administriranje podataka – je deo DBMS, a njegove funkcionalnosti se tiču backup-a baza jer je svakodnevni backup baze jedna neminovna i zaštitna aktivnost, zatim mogućnost oporavljanja baze od nekih mogućih oštećenja je vredno zlata, zatim određivanje ko, kada i šta može da radi sa podacima je vrsta kontrole rada sa bazom, optimalizacije upita i sl.Postoje tri nivoa arhitekture sistema za upravljanje bazama podataka: interni, eksterni i konceptualni. Interni ili fizički nivo je zadužen za fizičko skladištenje podataka. Eksterni ili logički nivo se bavi individualnim korisnicima i svakom od njih pruža odgovarajući pogled na sistem. Pojedinačni korisnik, tipično, nije zainteresovan za celu bazu podataka, već samo a jedan njen deo. Sa druge strane, konceptualni nivo sadrži kompletnu sliku cele baze podataka.

81. Šta je E-O-M i koje su njegove odlike?

E-O-M (entitet-odnos-model) se može korisno upotrebiti za projektovanje i izgradnju relacionog modela podataka. On koristi dijagram za predstavljanje logičke strukture podataka i lako je razumljiv za korisnike. Zasniva se na tri ključne kategorije:

1. Entitet ili objekat2. Odnos3. Atribut

Entitet je jedinica posmatranja, odnosno nešto što se može jednoznačno identifikovati. To je termin koji se odnosi na neki objekt u realnom svetu. To mogu biti materijlni objekti (ljudi, predmeti, fabrike, naselja i slično). Znači, objekte o kojima prikupljamo, organizujemo i memorišemo podatke da bismo iz njih crpili korisne informacije nazivamo entitetima. Ako na univerzitetu na primer postoji 20 instituta, onda je to 20

50

pojava tipa entieta. Odnosi su prisutni u modelima podataka i pokazuju vrstu veze između tipova entiteta. Na primer, entitet radnik može biti povezan sa entitetom radno mesto posredstvom veze (odnosa) radi.Entiteti mogu imati različita svojstva, obeležja ili atribute. Tako na primer entitet Radnik može da ima sledeća svojstva: ime, prezime, datum rođenja, zanimanje i slično. To svojstvo ima dve dimenzije: obeležje i vrednost obeležja (podatak). Na primer, ako je obeležje ime, tada vrednost obeležja može biti Ana. Obeležja mogu biti elementarna i grupna ili složena. Obeležje koje se ne može dalje dekomponovati nazivamo elementarnim obeležjem, kao što je na primer pol. Skup više elementarnih obeležja čini jedno grupno ili agregatno obeležje. Tako na primer, dan rođenja, mesec i godina rođenja čine obeležje «datum rođenja», to je tipičan primer grupnog obeležja. Skupovi sličnih entiteta se nazivaju i klasama entiteta. Entiteti koji pripadaju nekoj klasi imaju bar jednu zajedničku osobinu, a te osobine se nazivaju obeležja ili atributi.za svaki tip entiteta i tip veze potrebno je utvrditi identifikator koji će jednoznačno prepoznavati pojave entiteta i odnsoa. Jedan ili više atributa se koristi u funkciji identifikatora. Atributi identifikatori koji jednoznačno identifikuju svaku pojavu tipa entiteta nazivamo ključem. Jedan od njih je primarni, ostali su sekundarni. Tipovi entiteta se predstavljaju pravougaonicima, tipovi odnosa rombovima, a atributi pravougaonicima čije su ivice zaobljene. Tipovi entiteta, odnosa i obeležja ili atributa se imenuju.

82. Evolucija interneta

Ni jedna tehnologija do sada nije u tako kratkom vremenu stekla brži razvoj i snažniju primenu od Interneta. Internet je tehnologija koja je najradikalnije promenila svet. Može se govoriti o «eksploziji Interneta». Internet se smatra nosiocem novog talasa digitalne revolucije i ogroman kapital je usmeren na razvoj Interneta. Internet povezuje na milione računara koji su rasuti po celom svetu, obezbeđujući njihovim korisnicima pouzdanu i efikasnu razmenu podataka, informacija, ideja i znanja. Prethodnik Interneta je ARPANET. To je bila računarska mreža koja je povezivala računare vojnih laboratorija, univerziteta i vladinih institucija sa ciljem da se što efikasnije realizuju projekti koji su bili od interesa za vojsku SAD-a. Shvativši izuzetan značaj računarskih mreža razvijaju se i druge mreže. Tako je IBM 1979. godine osnovao BITNET, mrežu koja je povezivala univerzitete SAD-a, Evrope i drugih krajeva sveta. Povezivanjem naconalnih mreža najpre SAD-a i Evrope u zajedničku internaconalnu mrežu oblikovana je i struktura današnjeg Interneta. Internacionalno povezivanje je nastalo zahvaljujući TCP/IP protokolu koji je usvojen kao standard.

83. Internet arhitektura i adresiranje

Internet kao globalna računarska mreža ima tačno definisanu arhitekturu i protokole (pravila) po kojima ona funkcioniše. Korisnik Interneta je svojim računarom i mrežom povezan sa lokalnim provajderom. Lokalni provajder je mali Internet posrednik koji svojim klijentima, najčešće na teritoriji jednog grada, pruža dial-up pristup Internetu. Ovaj provajder je svojim računarima i komunikacionim linijama povezan sa provajderima višeg nivoa, to može biti nacionalni provajder. A on ostvaruje vezu sa provajderima van nacionalnih granice. A na samom vrhu nalaze se veliki Internet posrednici (provajderi) poznatiji kao «BIG SIX», ili velika šestorka koja kontroliše interkontinentalne veze. Internet posrednik mora da ima opremu odgovarajućih performansi kako bi mogao pružati usluge svojim klijentima. Klijenti koriste različite Internet servise: www, e-mail i druge. Za svaki od ovih servisa Internet provajder bi trebao imati posebne servere koji opslužuju korisnike.Da bi se konekcija sa Internetom mogla obavljati potrebni su protokoli, odnosno pravila koja računari u međusobnoj komunikaciji moraju da poštuju. Postoje različiti protokoli koji se koriste kod Interneta:

Modemski protokoli, koji definišu pravila međusobnog povezivanja modema Protokoli za komunikaciju između računara, korisnika i njegovog provajdera. TCP/IP je protokol koji obezbeđuje komunikaciju računara na Internet mreži i sl.

Važan preduslov uspešnog funkcionisanja Interneta su i Internet adrese: IP adrese Simboličke adrese

51

URL adresa E-mail adresa

IP adrese – to su četvoro cifrene brojčane adrese koje se dodeljuju svakom računaru u čvorištu. Veličina ove adrese je 32 bita ili 4 bajta. Svaka cifra je odvojena tačkom. Prve dve cifre označavaju zonu i državu, a druge dve se odnose na instituciju i računar u LAN mreži te institucije. Da bi se definisala pripadnost skupine računara jednoj lokalnoj mreži uveden je pojam računarske maske. Postoji lokalna mreža najnižeg nivoa (firme ili ustanove) i ona pripada klasi C. njoj se zadaje maska : 225.225.225.0 Klasi B se zadaje maska 225.225.0.0 i ona se dodeljuje Internet provajderima. Maska 225.0.0.0 pripada klasi A i ima posebnu namenu.Simboličke adrese – su razumljivije nego brojčane i sastoje se iz više delova. Podela se vrši na sledeći način: ime_servisa. ime_servera. ime_domena. ime_root domena

Ime servisa – odnosi se na skraćenicu servisa koji treba da se izvrši npr. www je skraćenica za web servisIme servera – može biti bilo koje ime i određuje ga adimistrator mrežeIme domena – predstavlja ime firme ili ustanove, često je u pitanju neka skraćenicaIme root domena – je fiksno i dodeljuje se na osnovu delatnosti firme i zakupljuje se pravo korišćenja na jednu godinu. Npr. može biti: .com – za komercijalne prezentacije, .edu – za prezentacije obrazovnih institucija, .gov – za prezentacije država, .org- za prezentacije neprofitnih organizacija,.mil – za prezentacije vojnih institucija i dr.

Međutim, root domen se može proširiti i sa državom pa stoga može glasiti:

.com.de – kompanija iz Nemačke

.edu.uk – obrazovna institucija iz Engleske

.co.yu – komercijalna prezentacija na prostoru Jugoslavije

.ac.yu – prezentacija akademskog profila u Jugoslaviji

Svaki deo adrese se obavezno odvaja tačkom. Tako adresa Ekonomskog fakulteta Subotica ima sledeće značenje:www.eccf.su.ac.yu www- naziv servisaeccf – ime servera Fakultetasu – oznaka lokacije, gradaac.yu – podomen akademske mreže

URL adresa – ona zapravo određuje bližu poziciju nekog određenog dokumenta na nekoj Internet adresi. URL adresa se sastoji od:

adrese računara porta imena direktorijuma imena datoteke koju tražimo

npr. tačna adresa gde se nalaze ispitna pitanja iz IT: http:/www.eccf.su.ac.yu/obaveštenja/inftehpitanja.htm

E-mail adresa – to je adresa koja omogućava komuniciranje na Internetu posredstvom elektronske pošte. Ona se odnosi na osobu i Internet posrednika. Npr. lj_vuckovic@eccf.su.ac.yuLj_vuckovic – je ime vlasnika elektronskog sandučeta@ - to je oznaka za «et»eccf.su.ac.yu – adresa servera na kojem se nalazi elektronsko sanduče osobe lj_vuckovic

52

Za razumevanje Interneta potrebno je spomenuti i portove. Svaki Internet protokol ima i svoj port. Npr. port za HTTP protokol je 80 i slično.

84. Internet servisi

Internet servisi su zapravo svi sadržaji i usluge koje Internet nudi. Svi Internet servisi rade po klijent-server konceptu. Suština tog koncepta je da se pomoću programa koji se nalazi na računaru korisnika mreže (klijenta) pristupa željenim podacima koji su smešteni na serveru. Servisi Interneta se dele na:

1. Osnovne (postoje na svakom računaru koji je na mreži npr. e-mail)2. Javne (instaliraju se na značajnije servere na mreži obezbeđujući lak pristup podacima npr. WWW)3. Posebne (namenjeni su zadovoljavanju specifičnih želja korisnika npr. servisi za pretraživanje,

sigurnosni servisi i servisi namenjeni administratorima servera i mreža).WWW – to je najpopularniji servis. Nastao je 1989. godine. To je sistem sa univerzalno prihvaćenim standardima koji omogućava da se tekst, slike, zvuk, video snimci i sl. prikažu na našem računaru korišćenjem web browsera (Microsoft Internet Explorer, Opera…). Sve web stranice se zasnivaju na HTML jeziku koji formatira dokumente. Kada u browseru upišemo adresu npr. www.eccf.su.ac.yu tada on šalje HTTP zahtev serveru Ekonomskog faktulteta tražeći home page tj. naslovnu stranicu sajta ovog fakulteta. HTTP je komunikaconi protokol koji omogućava saobraćaj web stranica u mreži. Kompletna putanja do određene web stranice se naziva URL. Npr. http:/www.eccf.su.ac.yu/nastava/raspored_ispitaZa realizaciju www servisa važan je Web server. Reč je o softveru za lociranje i skladištenje Web stranica. On locira Web stranice koje korisnik zahteva i dostavlja ih. Pronalaženje neke konkretne inforamcija na Web-u nije ni malo lak zadatak. Međutim, posao donekle olakšavaju web pretraživači, kojima se zadaju neke ključne reči za pretragu. Softver traži web stranice koje sadrže zadate ključne reči, a zatim se saopštava lista ponuđenih lokacija. Ta lista ponekad može da sadrži i preko milion adresa. Najpopularniji alati za pretraživanje su Google, Yahoo, MSN Search i Alta Vista.E-mail, chat, instant poruke i elektronske diskusije – ovako, e-mail omogućava razmenu poruka između korisnika računara. E-mail softver ima mnoge mogućnosti, kao što je slanje poruka većem broju primalaca, prosleđivanje poruka, pridruživanje dokumenata elektronskoj poruci i sl. Chat ili čet omogućava da dvoje ili više ljudi istovremeno na Internetu uspostavlja međusobnu trenutnu komunikaciju. Elektronske diskusije su široko rasprostranjene. Pomoću ovih diskusija ljudi razmenjuju na Internetu informacije, stavove i pitanja o nekoj unapred zadanoj temi. Postoji na hiljade tema i na stotine hiljada diskutanata. Gropware, teamware i elektronske konferencije – rad na nekim zajedničkim projektima zahteva grupni tj. timski rad. Međutim, mnogi stručnjaci, radne grupe i timovi se zbog dislociranosti kompanija, često nalaze u različitim gradovima, državama ili kontinentima. Oni imaju potrebu da razmenjuju informacije i to im omogućuju softveri koji podržavaju timski rad zvani Groupware. Teamware je softver sličan Groupware, ali je razlika u toma što ovi koriste jednostavnije Internet alate za podršku timskog rada pa su samim tim lakši za implementaciju. Održavanje sastanaka tako da učesnici ne napuštaju svoja radna mesta omogućuju softveri koji se zasnivaju na Web tehnologiji. Reč je o elektronskoj konferenciji koja omogućava održavanje virtualnih sastanaka, bez prisustva učesnika.Internet telefonija i VPN – Internet pored niza usluga koje pruža korisnicima je u mogućnosti i da podrži telefonsku komunikaciju, odnosno prenos glasa. Komunikacija se odvija preko desk top računara koji je opremljen mikrofonom i slušalicama. A organizacije u nameri da smanje troškove komunikacije kreiraju virtualne privatne mreže – VPN, kao zamena za privatnim WAN mrežama. VPN se koristi za bezbedniji prenos podataka kroz javnu Internet mrežu. Podaci koji se šalju se najpre šifriraju, a zatim smeštaju u IP pakete i tako bezbedno putuju javnom Internet mrežom.

85. Intranet

INTRANET je mreža unutar jedne organizacije koja koristi Internet tehnologiju sa ciljem da obezbedi kvalitetnu komunikaciju, raspodelu različitih poslovnih informacija, raspodelu resursa organizacije i

53

podrušku poslovnim procesima. Intranet je zaštićen bezbedonosnim merama kao što je pasvord korisnika, kodiranje, firewall. U intranet jedne organizacije mogu da uđu i poslovni partneri i to putem Extranet linkova. Intranet može da poboljša komunikaciju same organizacije i saradnju korišćenje različitih servisa: e-mail, chat rooms, audio i video konferencija i sl. Razni materijali kao što su bilteni, katalozi proizvoda mogu da budu dostupni korisnicima unutar organizacije posredstvom Intraneta, međutim, posredstvom Extranet linkova mogu ti materijali biti dostupni i potrošačima, dobavljačima i drugim poslovnim partnerima.Intranet se može koristiti i kao platforma za razvijanje poslovnih aplikacija koje podržavaju poslovne procese i donošenje poslovnih odluka. Te aplikacije mogu biti obrada narudžbi, inventarne kontrole, menadžment prodajom i sl. Ove aplikacije se koriste od strane zaposlenih u organizaciji ili poslovnih partnera.

86. Internet i poslovne vrednosti

Korišćenje interneta u poslovne svrhe se proteže od elektronske razmene podataka i informacija pa sve do stategijskog odlučivanja. Činjenica je da se Internet u poslovne svrhe ipak najviše koristi u domenu elektronske trgovine, u cilju interakcija poslovnih partera, za podršku potrošačima i prodavcima. Mnoge ga organizacije koriste za marketing putem interneta, za istraživanje tržišta i u mnoge druge svrhe. Stoga je bitno zaključiti da su poslovne primene Interneta brojne.Internet većini organizacija donosi sledeće poslovne vrednosti:

stvaraju novu vrstu prihoda putem on-line prodaje smanjuju se troškovi on-line prodajom privlače se novi potrošači reklamiranjem putem Web marketinga povećava se lojalnost postojećih potrošača preko poboljšane Web usluge razvijaju se nova, na Webu zasnovana tržišta i distribucioni kanali za postojeće proizvode te se razvijaju novi proizvodi

Virtuelna ekonomija na InternetuPrimena Interneta u savremenoj ekonomija često se naziva i virtuelna ekonomija. Virtualne prodavnice su realnost, koje zahtevaju značajna ulaganja. Tu se nameće pitanje kako vlasnik virtualne radnje, s obzirom na značajna ulaganja, može biti siguran da će ovaj način prodaje biti profitabilan, da će zapasti za oko potencijalnom kupcu, da će sajt biti često posećivan. Odgovor je sličan klasičnom obliku prodaje. Moraju se preduzeti odgovarajuće marketing aktivnosti, ali ovaj put putem Interneta. Prvo je potrebno definisati cilj, odnosno misiju marketinških aktivnosti. To može biti stvaranje novog imidža firme ili povećanje obima prodaje. Web prezentacije su najatraktivniji sadržaj Interneta, posebno zanimljiv za poslovni svet. Putem Web prezentacija poslovni subjekti sprovode aktivnost promocije kako svog proizvodnog programa tako i svoje firme. Te Web prezentacije su kreirane po najsavremenijim kriterijumima multimedijalnog dizajna. Međutim, najvažnije pitanje je sledeće – kako privući pažnju korisnika Interneta da svrati i pogleda prezentaciju našeg preduzeća. Najvažnija stvar je da se preduzeće ili organizacija registruje na serverima za pretraživanja, ali pod uslovom da se adresa sajta nalazi do 50-tog mesta, jer iskustva pokazuju da pretraživači adresa reaguju uglavnom na prvih 50 adresa. Takođe, privlačenje korisnika da poseti Web prezentaciju preduzeća se postiže i putem banera i slanjem cirkularnog elektronskog pisma u kojem stoji poziv za posetu Web prezentacije. Za ove usluge servisi naplaćuju 15 centi po pismu. Uslov je da najmanji broj pisama bude 2500. Ali i postavljanje banera na aktivnom sajtu ima svoju cenu. Za 2500 posetilaca ona iznosi 1900$.Marketing na InternetuUticaj Interneta na marketnig je opravdano analizirati s aspekta «lanca vrednosti». Lanac vrednosti je niz procesa koje preduzeće preuzima da bi svoje proizvode ili usluge izvelo na tržište. Da bi se proizvod ili usluga izvelo na tržište preduzeće treba da istražuje tršite, da se informiše o namerama i akcijama konkurencije, da razvija i plasira svoje proizvode i da pruža podršku nakon prodaje. Svaka od ovih faza može se sprovoditi kontinuirano uz pomoć virtualnog sveta Interneta, i to:

učešćem u diskusionim grupama može se doznati zahtevi kupaca i njihove potrebe službenici preduzeća mogu da posete Web lokacije konkurencije i na taj način da se upoznaju sa

karakteristikama njihove ponude, sagledaju njihovu strategiju

54

na osovu tih informacija odsek za razvoj proizvoda u preduzeću razvija novi proizvod ili modifikuje postojeći

nakon toga, odsek za marketing uvodi i plasira ponudu novog proizvoda ili modifikovanog proizvoda na tržište i to putem Web lokacije preduzeća…

Primena Interneta može dovesti do isključenja posrednika u procesu prodaje (distributera i maloprodaje) i stvaranja direktnog kontakta sa neposrednim kupcem. Kada je reč o marketingu usluga putem Interneta moguća su dva modela plasmana. Prvi po kojem proizvođač usluga direktno komunicira sa kupcima i drugi gde agencije imaju ulogu maloprodaje. Primer takve agencije je PC Travel , koja je povezana sa više od 500 avio kompanija i na zahtev kupca usluge, pronalazi najpovoljniji putni pravac uz prateće informacije: vreme poletanja i sletanja, karakteristike letova, cena karte. Karte se dostavljaju besplatno, a usluge ove agencije su dostupne 24 časa dnevno.Istraživanje tržišta putem InternetaInternet je obimna baza znanja koja se može koristiti za istraživanje tržišta i prikupljanje primanih i sekundarnih podataka. Za prikupljanje primarnih podataka na Internetu moguće je koristiti sledeće metode:

slanje upita diskusionim grupama slanje anketnog lista na svoju web lokaciju slanje strateških upita na svoju web lokaciju i sl.

Na taj način se mogu dobiti sledeće informacije kada se uputi upit diskusionim grupama: različite kritike marketing strategije ako ih ima kritiku strategije marketinga na Internetu kritiku marketinške kompanije ideje o novim marketinškim pristupima ideje o novim poslovnim mogućnostima.

Da bi na ovaj način došli do vrednih podataka i informacija potrebno je motivisati korisnike Interneta da se uključe u to istraživanje i diskutovanje. Najčešći motivator je novac.Sekundarni podaci na tržištu su podaci koji su prikupljeni kroz različita ranija istraživanja koja su sprovele druge organizacije ili vladine agencije.Proaktivne marketinške strategije na InternetuOne obuhvataju sve aktivnosti na Internetu kojima se preduzeća približavaju potrošačima, nasuprot pasivnog pristupa gde se čeka da potrošač sam dodje do preduzeća. Na osnovu ovih strategija stvaraju se uslovi za partnerstvo sa potrošačima, za razliku od očekivanja da jednog dana potrošač svratina našu Web lokaciju i pregleda našu ponudu. Taj pasivni marketinški pristup čine i Web prezetnacije. Proaktivne marketinške tj. elektronske strategije obuhvataju sledeće akcije:

korišćenje biltena koji se korisnicima dostavlja preko elektronske pošte registrovanje Web prezentacija na mašinama za pretraživanje usmeravanje marketing aktivnosti na proizvođače Internet medija oglašavanje na elektronskim oglasnim tablama distribucija elektronskih medija kao što su CD-ROM-ovi

87. Šta je promenio Internet i budućnost interneta?

Neke od promena koje je uslovio nastanak Interneta su: troškovi komuniciranja putem Interneta su daleko niži u odnosu na klasične svi oblici kontakata su na globalnom, svetskom nivou viši stepen efikasnosti, produktivnosti i kreativnosti u kolektivnom radu mogućnost pristupa bazama podataka koje se nalaze na čitavoj zemaljskoj kugli mogućnost elektronskog pristupa svetskom tržištu pristup informacijama o rezultatima naučnih istraživanja pojava novih oblika obrazovanja na daljinu i sl.

Digitalna revolucija dovela je do korenitih izmena u načinu proizvodnje, prodaje i marektinga. Novi modeli prodaje kao što su šerver, friver, pay-as-zou-use, neposredni su rezultat primene Interneta. Pojavljuju se i nove marketiniške forme kao što je oglašavanje na Web-u, povezano oglašavanje, direktni marketing i sl. Omogućava se rad kod kuće, kupovina putem Interneta iz svog stana. Izabira se jedan tržni centar, pregleda

55

se ponuda robe, upozna se sa njenim karakteristikama, cenom, uslovima plaćanja, kupuje se roba uz dostavu na kućnu adresu, a plaćanje se vrši elektronskim putem. Dolazi do izmene načina obrazovanja, putem «virtuelnih univerziteta». Međutim, Internetu se zamera sledeće:

nedovoljna bezbednost transakcija i informacija ugrožavanje privatnosti neotporan na hakere i razne vrsta kriminala stvara mogućnost svim onima koji žele da ugrožavaju javni moral širenjem rasne mržnje i

slično.U budućnosti Internet će karakterisati:

sve veći broj korisnika sve veći obim poslovanja preko Interneta niža cena korišćenja Interneta povećanje sigurnosti i sl.

88. Wireless tehnologije, mediji i sredstva i Wireless standardi za Web pristup

Wireless tehnologijeSvet je uveliko zahvatila bežična revolucija. Pokretač te revolucije je mobilni telefon, danas neizostavno sredstvo moderne komunikacije. U SAD-u preko 60% stanovništva ima mobilne telefone, a Zapadna Evropa čak 90%. Kina se smatra mobilnim gigantom. Industrija mobilne telefonije je profitno atraktivna. Prva generacija mobilnih mreža (1G) je nastala 80-tih godina, i bila je analogna. Podržavala je komunikaciju glasom, a prenos teksta je bio moguć dobrim modemom. Druga generacija mobilnih mreža (2G) se pojavljuje desetak godina kasnije i koristila je digitalne mreže. Prijenos glasa je bio kvalitetniji, te je podržan prijenos jednostavnih podataka kao što su SMS poruke. Treća generacija mobilnih mreža (3G) se bazira na tehnici prenosa podataka u nizu paketa. Ova tehnologija obezbeđuje veću efikasnot i brzinu prenosa. Ta brzina je dovoljna za Internet konekciju i upotrebu raspoloživih Internet servisa kao što je e-mail, Web itd. Mobilni telefoni imaju danas mnogo širu primenu od glasovne komunikacije. Oni postaju nove platforme za transfer i obradu podataka, poput računara. Poseduju snažne procesore, te minijaturizaciju komponenti koje se ugrađuju u mobilne telefone. Već se uspešno koriste za mnoge mobilne aplikacije: prijenos slike, zvuka, video zapisa, igrica, prisup Internetu. Sve više korisnika koriste mobitel i u poslovne svrhe: mobilna trgovina, mobilno bankarstvo i sl. a uređaj koji to podržava je PDA ili personalni digitalni asistent.Wireless mediji i sredstvaU bežičnoj komunikaciji koriste se različiti Wireless mediji. Bežične komunikacije se odvijaju kroz vazduh u prostoru i u toj komunikaciji ne posreduju fizičke linije ili kablovi. Svi bežični mediji oslanjaju se na razne delove elektromagnetnog spektra. Mikrotalasi ili infracrveni talasi zauzimaju specifičan spektar dometa frekvencija. Svaki uređaj ili medij zauzima različiti domet frekvencija, meren u megahercima, na elektromagnetnom spektrumu. Za prijenos obimnih podataka na veliku udaljenost pogodne su satelitske komunikacije. Za bežičnu komunikaciju mogu se koristiti brojna sredstva: mobilni telefoni, PDA i sl. Danas i PC koriste bežičnu tehnologiju za povezivanje sa svojim perifernim uređajima (miš, tastatura, štampač), a tu je reč o bluetooth tehnologiji.Wireless standardi za Web pristupMobilni servisi koriste različite konkurentske standarde koji im omogućavaju komunikaciju. Uglavnom se koristi GSM standard koji dominira u svetu. Za pristup mobilnih telefona i PDA Internetu koristi se WAP standard. Ovaj standard omogućava bežičnim uređajima da imaju male ekrane i skromnu memoriju da bi mogli pristupiti Web informacijama.

89. Wireless računarske mreže i Internet pristup

Postoji čitava hijerarhija standarda za bežične kompjuterske mreže: bluetooth Wi-Fi

56

WiMaxBluetooth je moderan način bežičnog povezivanja računara sa periferijama, laptop-om, PDA, digitalnom kamerom, ali na udaljenosti do 10m. Wi-Fi je skup standarda za bežični LAN. Tu imaju tri standarda: 802. 11a, 802. 11b, 802. 11g. Ova tri standarda imaju različitu performantnost kada se odnosi na udaljenost između uređaja i brzinu prenosa podataka. Bežični LAN može da pokrije područje do 50m. Wi-Fi se može primenjivati u hotelima, bibliotekama, univerzitetima.WiMax se koristi kao standard za bežični prijenos na većim udaljenostima. Ovaj standard pokriva područje do 31 mije (1 mija je približno oko 1609m). WiMax se realizuje putem antena koje se postavljaju na krovovima zgrada i pokriva na taj način jedno gradsko područje.

90. M-trgovina i mobilna kompjutacija

Za razliku od Wi-Fi gde korisnik može da pristupi Internetu samo ako se nalazi u krugu dometa bežične mreže, mobilni kompjuting omogućava mobilnim telefonima, PDA, te drugim mobilnim uređajima da pristupe Internetu sa bilo koje lokacije. Stoga će mobilni kompjuting omogućiti realizaciju koncepta mobilne trgovine (M-trgovina).M-trgovina omogućava sledeće:

1. usluge informisanja (pomoću mobilnog telefona, PDA ili slično, može se doći do različitog tipa informacija, bilo o bioskopima, restoranima...)

2. usluge transakcija (omogućava različite tipove kupovine: koncertnih karata, kupovina određenih proizvoda putem Web-a, kupovina akcija…)

3. personalizovane usluge (usmeravanje na najbliže restorane).Mobilni kompjuting omogućava da se u svakom momentu može odrediti lokacija aktivnog korisnika mobilnog uređaja i na bazi toga obezbeđuju mu se potrebne informacije: o gustini saobraćaja, putnim pravcima, blizini restorana i sl. Neki marketi su izgradili sistem koji se atraktivnom porukom obraća potrošaču kada se on nađe u blizini njihove lokacije. Može se stoga desiti da primalac poruke navrati i nešto kupi. Mobilna trgovna ima široku primenu i za plaćanje komunalnih računa, za plaćanje usluga parkiranja, te se uspešno koristi i u bankarstvu. Mnoge organizacije projektuju Web sajt za m-trgovinu. One prikazuju Web stranice sa vrlo malo grafike i sa dovoljno informacija koje odgovaraju malim mobilnim ekranima. Tu se mogu videti najsvežije vesti, sportske vesti, izveštaji o lokalnom saobraćaju, izveštaji sa berza i sl.

91. Wireless poslovne aplikacije

U cilju unapređenja mobilnog poslovanja, za podršku prodaje na terenu, menadžeri koriste posebne poslovne aplikacije:

CRM SCM RFID

Menadžeri terenske prodaje i radnici terenskih usluga imaju veliku korist od upotrebe bežičnog CRM. Ova poslovna aplikacija omogućava menadžerima prodaje na terenu pristup važnim podacima o potrošačima, koji se nalaze na serverima u sedištu kompanije, dok sa njima pregovaraju u vezi poslovanja. CRM je koristan i za terensko pružanje usluga. Bežični CRM omogućava tehničarima kada izvrše određene popravke, da posredstvom PDA unesu sve podatke o izvršenoj usluzi. Sistem funkcionisanja bežičnog CRM: Kada klijent pozove terensku službu kompanije sa zahtevom da se izvrši servisiranje određene npr. mašine, CRM softver vrši identifikaciju urađaja kog treba popraviti, automatski bira nekog od radnika terenske službe koga upućuje na lokaciju kijenta, šaljući zahtev na PDA tehničara koji će izvršiti popravku. Tehničar potom vrši sa svog PDA prijem narudžbe. Poruka sa tehničarevog PDA se upućuje na antenski bežični gateways (kao ulazna točka kompjuterske mreže) koja prevodi podatke u XML format i upućuje ih preko mreže do kompjuterskog centra na čijem serveru se nalazi CRM softver koji evidentira podatke, pruža tehničaru sve potrebne podatke i sl.

57

Suvremen sistem upravljanja lancem snabdevanja SCM je domen poslovanja za mobilnu bežičnu tehnologiju. SCM nudi brojne mogućnosti pružanja informacija o potražnji, ponudi, proizvodnji, cenama i drugim informacijama vezanim za promet robe. Npr. firma koja treba da vrši otpremu robe kože da koristi softver SCM da napravi otpremnicu i da je ponudi špediteru na dalje procesiranje. Špediter može da priđe ponudi preko mobilnog uređaja, da je prihvati ili ne. Ako špediter odbije ponudu ili ne odgovori u predviđenom roku SCM aktivnira alarm na mobilnom uređaju menadžera koji započinje potom traganje za novim špediterom.Za kretanje robe kroz lanac snabdevanja koristi se tehnologija identifikacije radio frekvencija RFID. RFID koristi minijaturne etikete (tagove) sa ugrađenim mikročipovima koji sadrže podatke o proizvodu. Tag se sastoji od memorije gde se skladište ti podaci i antene koja emituje radio talase. Kada RFID dođe u domet čitača, tag se emituje i emituje podatke o proizvodu. Čitač ih prihvata, dekodira i šalje kroz žičanu ili bežičnu mrežu do centralnog računara na dalju obradu. RFID tagovi mogu biti :

1. Aktivni (imaju svoju bateriju koja služi kao izvor energije, većih su dimenzija, duži opseg očitavanja i vek trajanja do 10 godina)

2. Pasivni (nemaju izvor energije pa energiju dobijaju od RFID čitača, lakši su, manji, manji opseg čitanja, neograničen vek trajanja, sa njih se podaci mogu samo čitati (read-only).

RFID tagovi su skuplji od bar kodova stoga se bar kodovi češće koriste za identifikaciju proizvoda.Wireless se koristi i u medicini, a koristi se ogledaju u sledećem:

Dobijanje elektronskih medicinskih dokumanata Bežične beleške u bolesničke liste (lekari i sestre mogu vršiti upisivanje podataka u bolesničke

liste elektronski putem PDA, laptopa i sl) Dobijanje rezultata laboratorijskih analiza (lekari mogu odmah dobiti podatke o rezultatima lab.

analiza sa bežičnog PDA, laptopa..) Evidencija recepata (medicinsko osoblje može da pošalje recept apoteci putem PDA) Medicinske baze podataka

92. Poslovne vrednosti i Wireless mreža

Bežična komunikacija pomaže preduzećima da lakše ostanu u kontaktu sa potrošačima, dobavljačima i zaposlenima. Bežične komunikacije povećavaju produktivnost i efikasnost poslovanja uz znatno niže troškove poslovanja. Bežična tehnologija je takođe postala izvor za nove proizvode, usluge i prodajne lance u različitim industrijama. Proizvođači automobila nude telematiku kao dodatnu vrednost tehnologiji kod svojih luksuznih kola. Ona ima sposobnosti da prati ukradena vozila, pomoć prilikom nesreće, informativne usluge kao što su vesti, stanje lokalnog saobraćaja, izveštavnje o stanju na putevima, koristeći GPS da prati tačnu lokaciju vozila na putu. Inovacije u oblasti bežičnih tehnologija razvile su oblast bežičnih senzorskih mreža WSNs (Wireless Sensor Network) koje imaju posebnu namenu u oblasti izgradnj sistema monitoringa i zaštite. Ovi sistemi se zasnivaju na uređajima sa ugrađenim procesiranjem, skladištenjem, radiofrekventnim senzorima i antenama. Uređaji su povezani u mrežu i podaci se preko čvorišta upućuju u centralni računar na obradu. Senzori niskog nivoa prate događaje kao što su otvaranje i zatvaranje vrata i prozora, razbijanje vrata i prozora, praćenje i snimanje pokreta u prostoru. Svi podaci se slivaju u centralni računar gde se memorišu, obrađuju ili iniciraju aktivnosti policije, vatrogasaca i sl. Pri implementaciji bežične tehnologije imaju i neki nedostatci. Dva su razloga:

1. narušavanje privatnosti2. štetne su po zdravlje čoveka zbog velikog zračenja.

Mobilni telefoni stvaraju elektromagnetno polje koje može biti štetno za zdravlje čoveka.

93. Komunikacioni protokoli za E-poslovanje

Protokol se može definisati kao skup standardnih pravila i procedura za kontrolu komunikacije u mreži. Cilj mrežne arhitekture je da obezbedi otvorenu, jednostavnu, fleksibilnu i efikasnu telekomunikacionu sredinu u kojoj su protokoli usaglašeni ili kompatibilni.

58

OSIMeđunarodna organizacija za standarde (ISO) razvila je OSI model koji je trebao poslužiti kao standardni model za mrežne arhitekture. OSI deli funkcije komunikacije podataka u sedam posebnih slojeva (layer-a):

1) Aplikacioni sloj (omogućava komunikacione usluge za aplikacije krajnjeg korisnika)2) Prezentacioni sloj (obezbeđuje odgovarajuće formate i kodove za prijenos podataka)3) Sesioni sloj (podržava izvršavanje telekomunikacionih sesija tj. sednica)4) Transportni sloj (podržava transport podataka između čvorova u mreži)5) Mrežni sloj (obezbeđuje odgovarajuću putanju kretanja podataka konekcijom među mrežnim

vezama)6) Fizički sloj (obezbeđuje fizički prijenos podataka na telekomunikacionim medijima u mreži)

Internet protokoliShvatanje funkcionisanja Interneta podrazumeva razumevanje TCP/IP protokola. TCP/IP prednos podataka realizuje kroz četiri sloja:

1) Aplikacioni sloj2) Host-to-host transportni sloj (TCP)3) Internet protokol (IP)4) Fizički sloj

Aplikacioni sloj – sastoji se od alata i servisa za korisnika. Tipične Internet aplikcije su: e-mail, www itd. Ukoliko aplikcija nema bezbedonosni sistem otvorena su vrata hakerima koji pišu svoje programe i napadaju.Transportni sloj – zadužen je da skupinu podataka (e-mail, dokument) podeli u pakete i obezbedi konekciju na mrežu. Kontorlni protokol transporta (TCP) uglavnom se koristi da podrži ove funkcije. TCP šalje paket podataka do željene mašine u mreži i prihvata dolazne podatke, te ih prosleđuje aplikaciji (e-mail, www…). TCP ima zadatak da kontroliše da svi paketi stignu da odredište. Internet sloj – on rukovodi konekcijama preko različitih računara u mreži. Obebeđuje da se svaki paket tretira nezavisno od drugih i svaki paket ima svoj put od pošiljaoca do primaoca. Ovaj standard podržava Windows XP.Fizički sloj – je zadužen da fizički prenese bitove podataka između dva računara. Ovaj sloj je u direktnoj vezi sa hardverom.

94. Sigurnost i E-poslovanje

Bezbednost na Internetu je glavna i vrlo značajna tema današnjice. Zbog toga organizacije treba da posvete odgovarajuću pažnju tom problemu i da izgrade sisteme bezbednosti. Od E-poslovanja se očekuje da ispuni sledeća tri zahteva:

1) Tajnost - to znači da svi podaci koj se koriste tokom procesiranja moraju da budu zaštićeni od svakog mogućeg napada i presretanja na mreži.

2) Integritet – svim podacima se mora garantovati integritet i tajnost.3) Efikasna dostupnost – podrazumeva efikasan i brz pristup sajtu organizacije koja je u sistemu e-

biznisa.Security ili bezbedonosne pretnje Internet i web prostor kao i e-poslovanje izloženi su brojnim bezbedonosnim pretnjama. Čest je slučaj da hakeri nastoje da pronađu i najmanji propust u sistemu zaštite organizacije koje se bave e-trgovinom. Tada su posledice katastrofalne: uništavaju web stranice, izmenjuju podatke, unose lažne podatke. Dešava se da hakeri uđu u katalog cena, smanje cene, a potom kupuju određene proizvode po znatno nižim cenama. Takođe, virusi su jedan od učestalih bezbedonosnih pretnji. Mesečno se pojavljuje na stotine novih verzija virusa čiji je cilj da inficiraju sisteme e-poslovanja i time ugroze njihovo funkcionisanje. Jedinstvenog rešenja protiv virusa nema, te korisnicima računara ostaje samo da na svojim računarima obezbede antivirusne softvere koje je potrebno redovno apdejtovati, tj. instalirati novije verzije. Razvoj politike zaštiteZaštita web sajtova obuhvata dve kategorije:

1) Administrativna bezbednost

59

2) Mrežna bezbednostAdministrativna bezbednost - uključuje mere kao što su: definisanje politike bezbednosti, definisanje resursa i tehnike bezbednosti, sprovođenje trening aktivnosti i definisanje principa odgovornosti. Propisivanje tih mera treba da realizuje bezbedonosni tim stručnjaka različitih stručnjaka.Mrežna bezbednost – oblik zaštite računarske mreže zavisi od arhitekture mreže. Ukoliko u sistemu centralno mesto zauzima moćni mainframe računar onda je sistem bezbednosti vrlo jak. Međutim, ako se sistem sastoji od više servera između kojih se obavaljaju finansijske transakcije bezbedonosni sistem je ranjiv. Problem kod bezbednosti se javlja na relaciji administrator i zaštita. Administratori mreža sve komunikacije prema serveru iz okruženja upućuje preko požarnih zidova (firewall) uz obavezno korišćenja šifara. Šifre treba da su kompleksne kako bi se teško provalile. Treba da se sastoji od 12 karaktera. U cilju podizanja zaštite također treba da su prostorije u kojima se nalaze serveri obezbeđene. Pristup ovim prostorijama treba da je dozvoljen samo administratorima uz striktnu evidenciju ulaza i izlaza. Umesto klasičnih ključeva preporučuje se smatr kartice ili biometrički testovi – skeniranje prsta ili zenice oka. Zaštita od virusaKompjuterski virus je najčešće mali program napravljen od strane čoveka sa ciljem da se ubaci u računar, kako bi napao operativni sistem, aplikacije i dokumente. Štete od virusa mogu biti od bezazlenih poruka koje se pojavljuju na ekranu do vrlo teških šteta kao što je brisanje dokumenata ili bitnih podataka koji zauvek nestaju sa hard diska. Prvi virus koji je šokirao javnost bio je MORRIS koji je inficirao mrežu Ministrarstva odbrane SAD i uzrokovao veliku štetu. Morris je inicirao mnoge hakere da se utrkuju u sličnim poduhvatima. U svetu računarima preti preko 50,000 virusa. Virusi se klasifikuju u sledeće kategorije:

Virusi koji inficiraju programske fajlove – to znači da kreatori virusa gađaju fajlove koji se startuju prilikom podizanja sistema, i kada se sistem startuje virus se munjevitom brzinom proširi pre nego što se startuje zaštita.

Virusi koji se nalaze na disketi ili CD-u – učitavanjem ovih medija učitava se i virus koji može da uzrokuje brojne probleme od blokiranja rada hard diska pa do brisanja podataka.

Makro virusi – najčešći i vrlo opasni. Aplikacije kao što su MS Word i Excel podržavaju makro jezike koji se koriste kao sredstvo za transport virusa.

Makro e-mail – to su virusi koji se prenose elektronskom poštom. Crv – vrsta virusa koji se razmnožava.

Menadžment organizacije mora stalno da brine o nekim alternativama ako se desi razaranje sistema bezbednosti od strane hakera. Neke od tih alternativa su: Backup i Recovery.Backup je procedura koja podrazumeva kopiranje podataka i njihovo odlaganje u arhivu. On omogućava da se podaci kopiraju ako dođe do razaranja sistema zaštite ili u slučaju velikih katastrofa, zaštite ili bilo kojeg drugog načina uništavanja podataka. Backup bi trebao da se obavlja periodično, može to biti dnevno, mesečno. Backup-om se podaci sa servera arhiviraju na bezbednim mestima kao što su CD-ovi, trake i slično ili se koriste usluge specijalnih institucija koje se bave uslugama skladištenja podataka na serverima koji se nalaze pod zamljom ili u kosmosu. U slučaju kada se podaci sa servera delimično ili u potpunosti unište sprovodi se procedura obnavljanja podataka ili recovery. Kao zaštita od pretnji koje dolaze iz okruženja koriste se Firewall i Proxy serveri. Firewall ili požarni zid predstavlja set programa koji su postavljani na ulazu u mrežu organizacije sa ciljem da je štiti od nelegalnog upada iz okruženja. Sa firewall-om organizacija kontroliše pristup resursima u mreži i kontroliše kojim resursima radnici organizacije mogu da pristupe u okruženju. Proxy serveri se lociraju između radne stanice korisnika i Interneta. Oni presreću zahteve korisnika i pokušavaju ih uspešno rešavati. Ukoliko u tome ne uspevaju te zahteve prosleđuju serveru. Proxy serveri poboljšavaju performantnost ako rade kao keš serveri. U tom slučaju oni jedno vreme čuvaju rezultate prethodnih zahteva. Povremeno je potrebno izvršiti reviziju sistema zaštite. U postupku revizije vrši se identifikacija dobrih i loših strana sistema zaštite i procenjuje se kakva je spremnost organizacije na napad hakera. Revizija ima neke koristi: revizijom se otkrivaju slabosti, podiže se nivo bezbednosti, klijenti imaju više poverenja, a menadžeri više samopouzdanja.

95. Digitalni novac

60

Digitalni (elektronski) novac je vrednost koja se memoriše kao niz cifara na nekom medijumu, umesto da je smeštena na papir ili kovanicu. Digitalni novac omogućuje osobi da plati robu ili uslugu prenoseći određene brojeve elektronski sa jednog na drugi račun banke, bez pristustva gotovog novca. Digitalni novac se može koristi za on-line kupovinu, na taj način što kupac izabere robu koju želi da kupi preko računara, unese u računar broj svog bankovnog računa i time daje nalog banci da sa njegovog računa izvrši elektronsko plaćanje kupljene robe. Najčešće korišćen model digitalnog novca je u vidu kartica sa ugrađenim mikročipom. Sistem digitalnog novca bi trebao da poseduje sledeće elemente:

1) Sigurnost (održavanje visokog nivoa sigurnosti transakcija)2) Anonimnost (ključno svojstvo)3) Prenosivost (mogućnost plaćanja digitalnim novcem bez obzira gde se nalazili)4) Dvosmernost (mogućnost da se digitalni novac prenosi na druge korisnike)5) Deljivost (mogućnost da se određenom kvotom digitalnog novca može platiti više manjih računa)6) Neograničeno trajanje (digitalni novac ima neograničen vek trajanja)7) Široka prihvaćenost 8) Jednostavnost upotrebe

I digitalni novac može da bude meta kriminalaca, za pranje novca i napadom na finansijske transakcije kako bi se saznao broj bankovnog računa korisnika.

96. Digitalno plaćanje

Tradicionalni sistem plaćanja obuhvata: kovani novac, papirni novac, čekovi, akreditivi i sl. Za razliku od klasičnog sistema plaćanja, digitalno plaćanje obuhvata sledeće sisteme: bankomate, kreditne kartice i on-line plaćanje.Bankomat je automatski uređaj koji služi za prijem depozita, isplatu gotovog novca sa računa korisnika, dobijanje informacija o stanju korisnikovog računa, za menjačke poslove i sl. Kreditne kartice su se pojavile 60-ih godina. Danas su jako rasprostranjene širom sveta i uglavnom služe za plaćanje na malo prilikom kupovine određenih roba i usluga. On-line plaćanje podrzumeva korišćenje kreditnih kartica. Danas se na Internetu nude brojni Web sajtovi na kojime se može pregledati različite vrste roba i izvršiti njen izbor. Plaćanje robe se vrši tako da se u određeno polje unese broj kreditne kartice i na taj način se vrši plaćanje.Banke su sve više zainteresovane za Internet bankarstvo iz više razloga:

1) Najveći broj klijenata koji ima prihode veće od prosečnih koristi se Internetom2) Internet je jeftin i efikasan distribucioni kanal3) Internet bankarstvo je na usluzi klijentima/kupcima 24 časa dnevno4) Bankarske transakcije se mogu obavljati sa bilo koje tačke zamljine kugle gde postoji Internet veza

Internet bankarstvo se može koristiti za prezentaciju informacija banke kijentima o proizvodima banke i stanju računa, te za finansijske transakcije, razne vrste plaćanja, transakcije sa vrednosnim papirima, podnošenje zahteva za kredit i slično.Razvoj bežične tehnologije i potreba da se u pokretu obavljaju bankarske transakcije stvorili su prostor za nove usluge koje se nazivaju mobilno bankarstvo. Mobilno bankarstvo omogućuje svojim klijentima da mobilnim aparatom (mobilni telefon, PDA) obave sledeće poslove:

uvid u stanje računa sticanje informacija o promenama na računu plaćanje računa konsalting usluge (savetovanje) praćenje vesti praćenje vrednosti akcije i sl.

97. Kriptografija

Razni su sadržaji kriminala na Internetu. Najučestaliji su: prevare, obmane, lažne prezentacije, finansijske pljačke. Kada se odlučimo da kupujemo putem Interneta i kupljenu robu želimo da platimo kreditnom

61

karticom moramo uneti broj računa koji će se elektronskim putem proslediti prodavcu. Taj broj putuje od servera do servera i niko nije siguran da neki kriminalac neće saznati broj našeg računa i zloupotrijebiti za u neka svoja plaćanje. Prostor za ovakvu vrstu kriminala stvara TCP/IP protokol koji ne poseduje mogućnost zaštite informacija u Internet saobraćaju. Traženje rešenja za bezbedno, sigurno i pouzdano poslovanje vodi ka kriptografiji. Kriptovanje je proces transformcije informacija u takve šifrovane sadržaje koji su razumljivi isključivo za primaoca informacija. Šifriranje poruka se vrši u dve faze:

1) enkripcija – proces šifriranja sa ključem za enkripciju2) dekripcija – proces dešifrovanja sa ključem za dekripciju.

Kriptovanje se izvodi tako što pošiljalac šifrira poruku pomoću kodnog sistema koji je sadržan u tzv. javnom ključu. Kroz Internet mrežu putuje kriptovana poruka. Kada primalac primi šifrovanu poruku dešifruje je pomoću sistema za dekodiranje koji je sadržan u tzv. privatnom ključu, koji je isključivo poznat primaocu i koji se menja sa svakom novom poslovnom transakcijom.

98. Novi poslovni modeli

Poslovni modeli zasnovani na Internetu su: virtuelna prodavnica – direktna prodaja proizvoda kupcima preko Interneta npr. Amazon.com partnerski ili udruženi marketing – gde prodavac upućuje zahtev ili molbu partneru da postavi na

svoj sajt logo ili baner prodavca. A ukoliko posetilac klikne na logo da bi posetio sajt prodavca, te ako nešto u kom slučaju kupi, prodavac plaća proviziju partneru.

Informacioni posrednik (broker) – broker ostvaruje prihod reklamiranjem ili direktnim povezivanjem kupca i prodavca.

Transakcioni broker – ova vrsta brokera ostvaruje prihod ili zaradu pri svakoj realizaciji neke transakcije.

Online tržište – predstavlja digitalno okruženje gde se sreću kupci i prodavci. Kupci u potrazi za proizvodima, a prodavci daju svoje ponude kupcima. Tu se omogućava online aukcije gde kupci daju svoje ponude prodavcima, s ciljem da se dobije povoljnija cena i da se pregovara.

Provajder digitalnih sadržaja – preko web-a obezbeđuje novosti, muzičke sadržaje, video zapise i sl. prihod se ostvaruje tako što kupac plaća pristup izabranim sadržajima.

Provajder online usluga – namenjen pojedincima i organizacijama, a prihod ostvaruje pretplatom ili po transakciji reklamiranjem ili sakupljanjem informacija sa tržišta za korisnika.

Virtuelna zajednica – mesto za online susrete gde ljudi sličnih interesovanja komuniciraju i razumenju korisne informacije.

Portali – obezbeđuju inicijalne tačne ulaska, odnosno pristupa preko Web-a do specijalizovanih sadržaja i drugih usluga.

Većina ovih poslovnih modela koji se primenjuju u određenom broju organizacija nazivaju se čistim ili nepomešanim, jer su potpuno zasnovani na Internetu, nasuprot tzv. hibridnom modelu koji podrazumeva kombinaciju tradicionalnog i Internet poslovanja.

99. Elektronsko poslovanje (koncepti i definicije)

Elektronsko poslovanje se može odrediti kao bilo koji proces koji organizacija realizuje putem računarske mreže. Po Turbanu elektronsko poslovanje se obuhvatnije definiše od elektronske trgovine, jer uključuje prodaju i kupovinu proizvoda i usluga, a takođe i pružanje servisa kupcima, saradnju sa poslovnim partnerima, primenu elektronskog učenja i transakcijau okviru preduzeća.Glavni procesi organizacije koji se realizuju putem e-poslovanja uključuju: proizvodnju, kupce i interne ili upravljačko fokusirane poslovne procese.

Proizvodnja – procesi orijentisani na proizvodnju uključuju nabavku, narudžbe, obnavljanje zaliha, procese plaćanja i druge elektronske komunikacije sa dobavljačima, isto tako i kontrolu proizvodnje i sve procese koji su direktno povezani sa procesom proizvodnje.

Kupci – procesi koji su usmereni na kupce obuhvataju marketing, elektronsku prodaju, obradu narudžbi, isplata, te podrška u odnosu s kupcima.

62

Interni ili upravljačko fokusirani procesi – uključuju usluge zaposlenima, obuke, video konferencije, regrutaciju kadra.

Elektronska trgovina predstavlja bilo koju transakciju preko računarske mreže, koja uključuje prijenos vlasništva ili prava za korišćenje robe ili usluge. Transakcija može, a i ne mora da bude novčano izražena, npr. besplatni softver. Neki od primera transakcija e-trgovine su:

Individualna kupovina knjiga na Internetu Rezervacija hotelske sobe putem Interneta Kupovina kancelarijske opreme organizacije preko online prodaje Naručivanje nekog proizvoda putem Interneta i sl.

100. Objasnite platforme za IT poslovanje

Infrastruktura IT se može shvatiti kao skup tehnologija ili kao platforma servisa. Infrastruktura zapravo predstavlja skup zejedničkih tehnoloških resursa koji omogućavaju da se kreira platforma za aplikacije e-poslovanja. U infrastrukturu se podrzumevaju hardverske komponente, softver (sistemski i aplikativni), telekomunikacione mreže, podrška servisa kako bi svi u organizaciji imali pristup potrebnim resursima, te ljudski resursi koji učestvuju u e-poslovanju i trgovini.Infrastruktura servisa e-poslovaja može da se izgradi na sledeći način:

Hardverska platforma – računari, ruteri, konektivni elementi i druge hardverske komponente Platforma telekomunikacija – sateliti, provodnici, optički, komunikacioni i mrežni kanali Platforma softvera – sistemski i aplikativni softver Platforma servisa – servisi podrške, npr. web sajtovi, elektronsko plaćanje i sl. Ljudski resursi – programeri i sl. Platforma računarskih mreža – Internet, Intranet i Extranet i Internet platforma – elektronska razmena podataka (EDI) i telekomunikacione mreže.

101. Funkcionalne aplikacije elektronskog poslovanja

Organizacije sve češće primenjuju elektronsko upravljanje procesima, tako da je razvijen veći broj aplikacija ua upravljanje i to:

1) Finansije i računovodstvo – Internet tehnologije omogućavaju integrisanje finansijskih podataka iz internih i eksternih izvora. Sama primena elektronskih dokumenata, umesto papirnih, doprinosi efikasnosti računovodstvenih zadataka.

2) Ljudski resursi – ljudski faktor čini nezaobilazan i ključni uslov uspešne primene bilo kojeg softverskog alata i mrežnog okruženja. Intranet obezbeđuje prednost u domenu ljudskih resursa, povećavajući efikasnost i samnjujući troškove u komunikaciji i obučavanju ili održavanju grupnih kurseva.

3) Prodaja i marketing – web tehnologije su unele značajne promene i pogodnosti razvojem novih kanala za prodaju i ponudom novih digitalnih proizvoda i usluga. Značajan procent finansijskih proizvoda i usluga, knjiga, računara, turističkih usluga, rezervacija karata se mogu obezbediti i kupiti na web-u.

4) Proizvodnja - Internet tehnologije kreiraju zajedničku platformu za komunikaciju i razmenu podataka, obezbeđujući integraciju podataka iz različitih sistema u okviru same organizacije, i koordinaciju procesa proizvodnje i produkcije sa dobavljačima i distributerima.

102. Elektronska trgovina i procesi EC

U literaturi se često elektronska trgovina definiše kao realizacija nekog posla ili poslovne aktivnosti na Internetu. Elektronsko poslovanje je nešto širi pojam od e-trgovine. E-trgovina funkcioniše u okviru e-poslovanja.

63

Elektronska trgovina može da se definiše kao proces kupovine, prodaje, transfera ili razmene proizvoda, usluga ili informacija preko računarske mreže, uključujući Internet.E-trgovina se fokusira na izvršavanje transakcija i obuhvatanje podataka. Obuhvatanje podataka podrazumeva prikupljanje ili sticanje podataka kroz organizacione operativne zadatke i njihovo skladištenje u okviru računarskog sistema. Pošto je u svakoj organizaciji prisutno povećanje obima transakcija, potrebno je na što efikasniji način obuhvatiti odgovarajuće podatke i pohraniti ih u računar. U ove svhe se primenjuju četiri bazična metoda:

1) Point of sale (POS) – to je mesto gde se registruje prodaja, odnosno predstavlja terminal računara koji prosleđuje sve podatke do centralnog računara. U praksi se primenjuje nekoliko uređaja za registrovanje podataka, kao što je skeniranje putem bar koda.

2) Procesna kontrola – sa proizvodne linije roboti i odgovarajuća proizvodna oprema mogu da prikupljaju različite podatke kao što su: merenje kontrole kvaliteta i prosleđuju te podatke u centralni računar.

3) Elektronska razmena podataka – to je koncept koji predstavlja automatizovanu formu unosa podataka koji podržava operacije transfera dokumenata između organizacije i okruženja, posebno sa kupcima i prodavcima, elektronskim putem. Npr. automatizovano slanje narudžbe dobavljaču. Za realizaciju transfera koriste se dva metoda: direktno slanje podataka sa jednog na drugi računar, te slanje podataka preko treće strane (provajdera) koji konsoliduje podatke i šalje ih na odgovarajuću lokaciju.

4) E-commerce website – predstavlja web sajt trgovine koji omogućava da kupac bira proizvod i direktno unosi podatke na sajtu. Omogućava podršku kupcima 24 sata dnevno.

Procesi koji se direktno odražavaju na e-trgovinu su: KONTROLA PRISTUPA I ZAŠTITA – podrazumeva ustanovljavanje uzajamnog poverenja i

zaštitu pristupa između učesnika u transakciji preko različitih vrsta zaštite: autentifikacije tj. potvrde korisnika, autorizovanog pristupa, preko korisničkog imena i lozinke, ključa za enkripciju i sl.

PROFILISANJE I PERSONALIZACIJA – u cilju obezbeđenja kvalitetnih usluga korisniku, nakon njegovog pristupa sajtu e-trgovine prikupljaju se podaci o interesovanjima kupaca i gradi se profil o karakteristikama i preferencijama kupaca. Proces profilisanja se koristi kao pomoć u autentifikaciji korisnika. A jedno od pitanja personalizacije je i pitanje etičnosti ovih aktivnosti (privatnost podataka)-

UPRAVLJANJE TRAŽENJEM – web sajt e-trgovine pomaže kupcu da pronađe specifičan proizvod ili uslugu koju želi da kupi, što utiče na povećanje efikasnosti u procesu traženja.

UPRAVLJANJE SADRŽAJEM – to predstavlja softver koji pomaže organizacijama da razviju, ažuriraju, arhiviraju tekst i multimedijalne informacije na web sajtovima. Stoga sadržaj e-trgovine često ima formu multimedijskog kataloga sa informacijama o proizvodima.

WORKFLOW – upravljanje tokovima podataka – ovaj softver podržava procese u aplikacijama e-trgovine.

SARADNJA I TRGOVINA – predstavlja vrlo važnu kategoriju u okviru procesa e-trgovine jer podržava sporazume o saradnji i servise trgovine, potrebne prodavcima, kupcima i drugim učesnicima za kompletiranje neke transakcije.

103. Navedite osnovne aplikativne kategorije elektronske trgovine

Osnovne aplikativne kategorije elektronske trgovine su: 1) usmerenost organizacije tj. njenog poslovanja prema potrošaču2) poslovanje usmereno na eksterno poslovno okruženje (poslovni partneri)3) potrošač usmeren na potrošača

Ovim se želi reći da se određeni oblici aktivnosti elektronske trgovine ne odvijaju samo između poslovnih partnera već i u okviru same organizacije. To podrazumeva odnose između zaposlenih i same organizacije.

104. Aplikacija tipa potrošač-organizacija

64

Poslovanje usmereno ka potrošaču predstavlja kategoriju koja predstavlja razvoj elektronskog tržišta, koje se sposobno da predstavi i proda proizvode i usluge namenjene kupcima. Organizacije nude svoje proizvode i usluge te traže nove modele marketinškog pristupa da bi na taj način privukli kupce. Uspeh i opstanak sa stanovišta organizacije podrazumeva da posetioci postanu kupci koji će biti zainteresovani da se vrate na istu lokaciju. Dostizanje glavnog cilja svake organizacije (konkurentnost na tržištu) se postiže optimizacijom ključnih faktora:

Performanse i servisi – sajt mora biti dizajniran tako da omogući lak pristup potencijalnim kupcima, kupovinu i plaćenje, te da se marketing, porudžbine i dr. usluge zasnivaju na ljubaznosti.

Personalnost – podrazumeva da svako pozitivno iskustvo u kupovini podstiče potrošača na novu posetu našem sajtu. Na mnogim sajtovima se formira registar ili lista profila kupaca tako da se prilikom svake nove posete potrošač pozdravlja.

Socijalizacija – potrošači sličnih interesovanja imaju mogućnost da preko elektronske aplikacije komuniciraju (prostor za ćaskanje, konferencije) te da razmenjuju komentare i informacije o postojećim ili novim proizvodima ili uslugama, te da ih prenose proizvođaču.

Prezentacija i ponuda – na web sajtovima se mogu izgrađivati vrlo atraktivni virtuelni prostori, za kupovinu uz audio, pokretnu i efektnu grafiku, kako bi se privukli i zadržali kupci.

Bezbednost i pouzdanost – bitno je da se kupac prilikom kupovine oseća bezbedno, što podrazumeva zaštitu njegove kreditne kartice, ličnih podataka i podataka o izvršenoj transakciji od neovlašćenog korišćenja.

105. Aplikacija tipa organizacija-organizacija

Poslovne aplikacije elektronske trgovine koje su usmerene na okruženje podrazumevaju direktne tržišne veze između organizacija. Tu je bitan EDI koncept koji omogućava elektronsku razmenu podataka, preko Interneta ili Ekstraneta, sa jednog računara na drugi, a to mogu biti različiti dokumenti u vezi poslovnih transakcija kao što su fakture, tovarni listovi, narudžbe… Znači, sve se prenosi sa jednog računara tj. IS na drugi preko mreže, tako da nema potrebe za štampom i rukovanjem papirnim dokumentima. Međusobni odnos sa drugim organizacijama je neophodan da bi se napravio i prodao proizvod, i to u stvari stvara mrežu poslovnih odnosa koji se zove lanac nabavke.

65