1

Industrijsko društvo i njegova budućnost Teodor Džon Kačinjski

Uvod

1. Industrijska revolucija i njene posledice bile su katastrofalne za ljudsku vr- stu. Znatno su produžile očekivanu dužinu života nas koji živimo u „razvije- nim“ zemljama, ali su destabilizovale društvo, učinile život praznim, izvrgnule ljud- ska bića poniženjima, dovele do sveprisutne psihičke patnje (a u zemljama trećeg sve- ta i do fizičke) i nanele ogromnu štetu prirodi. Nastavljeni razvoj tehnologije pogor- šaće situaciju. Sigurno će izvrgnuti ljudska bića još većim poniženjima i naneti još veću štetu prirodi, verovatno će voditi većem rascepu društva i većoj psihološkoj patnji, a može dovesti i do uvećane fizičke patnje – čak i u „razvijenim“ zemljama.

2. Industrijsko-tehnološki sistem može da preživi ili da propadne. Ako preživi, možda može da u jednom trenutku dostigne stadijum u kojem će proizvoditi nizak nivo psihičke i fizičke patnje, ali tek nakon prolaska kroz dug i mukotrpan period adaptacije, i po cenu permanentnog pretvaranja ljudskih bića i drugih živih organi- zama u veštačke proizvode i tek točkiće u društvenoj mašini. Pritom, ako sistem pre- živi, posledice će biti neizbežne: nema načina reforme ili izmene sistema koji će da ga spreči da uskrati ljudima dostojanstvo i slobodu.

3. Ako se sistem raspadne, posledice će i dalje biti veoma bolne. Ali što sistem više raste, posledice njegovog raspada će biti veće, tako da ako već treba da se raspad- ne, onda bolje ranije nego kasnije.

4. Mi se, stoga, zalažemo za revoluciju protiv industrijskog sistema. Ova revo- lucija može, ali i ne mora, da koristi nasilne metode: može biti iznenadna, ili, pak, re- lativno postepen proces koji će trajati decenijama. Ništa od toga ne možemo pred- videti. Ali možemo u grubim crtama predstaviti mere koje bi oni koji mrze industrijski sistem trebalo da preduzmu da bi utrli put revoluciji protiv takvog oblika društva. Ovo neće biti politička revolucija. Njen cilj neće biti da zbaci vlade, već da razbije tehnološku i ekonomsku osnovu ovog društva.

5. U ovom ćemo članku pažnju posvetiti samo nekim negativnim aspektima razvoja industrijsko-tehnološkog sistema. Druge negativne aspekte ćemo samo ovlaš pomenuti ili u potpunosti zaobići. Ovo ne znači da te druge aspekte smatramo nevaž- nim. Iz praktičnih razloga, moramo da ograničimo našu raspravu na oblasti koje nisu dobile dovoljnu pažnju javnosti, ili na one u kojima imamo nešto novo da kažemo. Na primer, budući da već postoje razvijeni pokreti za zaštitu životne sredine i divljine, pisali smo vrlo malo o unazađivanju životne sredine i uništavanju neukroćene prirode, iako smatramo da su ova pitanja veoma važna.

Psihologija savremenih levičara

6. Skoro svako će se složiti da živimo u duboko izmučenom društvu. Jedan od najraširenijih pojavnih vidova ludosti našeg sveta je levičarstvo, tako da rasprava o psihologiji savremenih levičara može da posluži kao uvod u opštu raspravu o pro- blemima savremenog društva.

7. Šta je levičarstvo? Tokom prve polovine XX veka, levica se mogla u praksi identifikovati sa socijalizmom. Danas je taj pokret rascepkan, i nije jasno koga bismo ispravno mogli nazvati levičarem. Kada u ovom članku govorimo o levičarima, misli- mo pre svega na socijaliste, kolektiviste, politički korektne tipove, feministkinje, akti- viste za prava homoseksualaca i invalida, aktiviste za prava životinja i slične. Ali nije svako od onih ko se povezuje sa ovim pokretima levičar. Ono do čega mi pokušavamo da dopremo u raspravi o levičarstvu nije konkretan pokret ili ideologija kao psihološki

2

tip, već pre skupina povezanih vrsta. Stoga, ono što podrazumevamo pod „leviča- rima“ postaće mnogo jasnije tokom naše rasprave o levičarskoj psihologiji (videti i p. 227–230).

8. Kako bilo, naša koncepcija levičarstva će ostati mnogo manje jasna nego što bismo mi to želeli, ali izgleda da tome nema leka. Ono što mi pokušavamo je da na grub i približan način ukažemo na dve psihološke tendencije koje smatramo pokreta- čkom silom savremenog levičarstva. Mi svakako ne tvrdimo da ćemo kazati potpunu

istinu o levičarskoj psihologiji. Takođe, naša se diskusija odnosi isključivo na savre- mene levičare. Ostavićemo otvorenim pitanje koliko naša rasprava može biti primen- ljiva na levičare XIX i ranog XX veka.

9. Dve psihološke tendencije koje su ugrađene u savremeno levičarstvo nazva- ćemo: „osećanjem niže vrednosti“ i „prevelikom integrisanošću u društvo“ odnosno prevelikom socijalizacijom. Osećanje niže vrednosti je karakteristično za sve savre- mene levičare, dok je prevelika socijalizacija karakteristična samo za jedan deo savre- menog levičarstva, ali taj deo ima veoma veliki uticaj.

Osećanje niže vrednosti 10. Pod osećanjem niže vrednosti ne podrazumevamo samo osećaj inferior-

nosti, već i ceo spektar povezanih osobina: nisko samopoštovanje, osećanje nemoć- nosti, naginjanje ka depresivnosti, defetizam, krivica, mržnja samog sebe itd. Mi tvr- dimo da savremeni levičari naginju ka nekim od ovih osećanja (manje ili više potis- nutim) i da su ova osećanja ključna u određivanju pravca savremenog levičarstva.

11. Kada neko protumači skoro sve što je rečeno o njemu (ili grupama sa kojima se identifikuje) kao uvredljivo, zaključujemo da on ima osećaj niže vrednosti ili nisko samopoštovanje. Ova tendencija je naglašena među aktivistima za prava ma- njinskih zajednica, bez obzira na to da li pripadaju zajednici čija prava brane. Preoset- ljivi su na reči koje se koriste za opisivanje manjina i na bilo šta što se u vezi sa ma- njinama kaže. Izrazi: „crnac“, „istočnjak“, „invalid“ ili „riba“ za osobu afričkog ili azijskog porekla, hendikepiranu osobu ili ženu izvorno nisu imali uvredljivu konota- ciju. „Ženska“ i „riba“ su bili prosto ekvivalenti „lika“, „tipa“ ili „druškana“. Negativ- ne konotacije su ovim terminima dodali sami aktivisti. Neki aktivisti za prava životi- nja su otišli toliko daleko da odbacuju izraz „kućni ljubimac“ i insistiraju na njegovoj zameni sa „životinjskim sadružnikom“. Antropolozi-levičari se silno trude da bi izbe- gli da o primitivnim narodima kažu bilo šta što bi se možda moglo protumačiti kao negativno. Hoće čak da zamene termin „primitivni“ sa „ne-pismeni“. Izgledaju skoro paranoično u vezi sa bilo čim što bi moglo da sugeriše da je ijedna primitivna kultura inferiorna našoj. (Ne želimo da kažemo da su primitivne kulture zaista inferiorne u odnosu na našu. Samo pokazujemo preosetljivost levičarskih antropologa.)

12. Najosetljiviji na „političku nekorektnost“ nisu prosečni crni stanovnici geta, imigranti iz Azije, zlostavljane žene ili invalidi, već manjina aktivista, od kojih većina i ne pripada nijednoj „potlačenoj“ grupaciji već dolazi iz privilegovanih slojeva društva. Politička korektnost ima svoje uporište među univerzitetskim profe- sorima koji imaju siguran posao sa prigodnom platom, i koji su mahom hetero- seksualni beli muškarci iz porodica srednjeg ili višeg srednjeg staleža.

13. Većina levičara se duboko identifikuje sa problemima grupa koje imaju status slabih (žene), poraženih (Indijanci), odbojnih (homoseksualci) ili na bilo koji drugi način inferiornih. Sami levičari osećaju da su ove grupe inferiorne. Oni nikad ne bi priznali sami sebi da imaju ovakva osećanja, ali upravo zato što smatraju te grupa- cije inferiornim oni se sa njima identifikuju. (Ovim ne želimo reći da su žene, Indi- janci i drugi zaista inferiorni; samo izvodimo zaključak o psihologiji levičara).

3

14. Feministkinje se očajnički trude da dokažu da su žene podjednako snažne i sposobne kao i muškarci. Očigledno pritisnute strahom da žene možda i nisu snažne i sposobne kao i muškarci.

15. Levičari naginju ka tome da mrze sve što ima imidž snažnog, dobrog ili uspešnog. Mrze Ameriku, mrze zapadnjačku civilizaciju, mrze bele muškarce, mrze racionalizam. Razlozi koje levičari pružaju za mržnju prema Zapadu itd. očigledno se ne podudaraju sa njihovim stvarnim motivima. Oni kažu da mrze Zapad zato što je ratoboran, imperijalistički, seksistički, etnocentričan i tako dalje, ali kada se te iste mane jave i u socijalističkim zemljama i u primitivnim kulturama, levičari za njih nalaze izgovore, ili u najboljem slučaju, preko volje priznaju da oni postoje; dok će istovremeno oni poletno isticati (i obično strašno preuveličavati) ove greške kada se javljaju u zapadnoj civilizaciji. Jasno je, stoga, da ove mane nisu pravi motivi levičara za mržnju prema Americi i Zapadu. Oni mrze Ameriku i Zapad zato što su uspešni.

16. Reči poput „samopouzdanja“, „oslanjanja na samog sebe“, „inicijative“, „poduhvata“, „optimizma“ i dr. igraju malu ulogu u liberalnom i levičarskom rečniku. Levičar je antiindividualističan i kolektivistički. On želi da društvo reši svačije pro- bleme, zadovolji svačije potrebe, pobrine se za svakoga. On nije vrsta čoveka koji ima unutrašnji osećaj pouzdanja u samog sebe da reši svoje probleme i zadovolji svoje potrebe. Levičar je protivan ideji konkurencije zato što se, duboko u sebi, oseća kao gubitnik.

17. Umetnički oblici koji gode oku savremenih levičara se obično usredsre- đuju na odvratnost, poraz i očaj, ili pak imaju orgijastičke tonove, odbacujući kontrolu razuma kao da nema nade da se bilo šta može postići kroz racionalno promišljanje i da jedino preostaje utonuti u trenutna čulna zadovoljstva.

18. Savremeni levičarski filozofi mahom odbacuju razum, nauku i objektivnu stvarnost i insistiraju da je sve kulturološki relativno. Tačno je da čovek može posta- viti ozbiljna pitanja o osnovama naučnog znanja i o tome kako je, i da li uopšte, moguće definisati koncept objektivne stvarnosti. Ali očigledno je da savremeni levi- čarski filozofi nisu samo logičari hladnih glava koji detaljno analiziraju osnove znanja. Oni su duboko emocionalno angažovani u svom napadu na istinu i stvarnost. Oni napadaju ove koncepte zbog svojih sopstvenih psiholoških potreba. S jedne strane, njihov napad je ventil za agresivnost, i, onoliko koliko je uspešan, zadovoljava nji- hovu potrebu za moći. Ono što je još važnije, levičar mrzi nauku i racionalnost zato što oni određuju neke tvrdnje kao tačne (tj. uspešno, superiorno) i druge kao pogrešne (tj. neuspelo, inferiorno). Levičarsko osećanje inferiornosti je toliko ukorenjeno da on ne može da toleriše bilo kakvu klasifikaciju nekih stvari kao uspešnih ili superiornih a drugih kao neuspelih ili inferiornih). Ovo je takođe uzrok zbog kojeg većina levičara odbacuje koncept mentalne bolesti i korisnost testova inteligencije. Levičari su protiv- ni genetskim objašnjenjima ljudskih sposobnosti zato što ova objašnjenja čine da neki izgledaju superiorniji ili inferiorniji u odnosu na druge. Levičari više vole da hvale ili krive društvo za sposobnosti pojedinca ili za nedostatak tih sposobnosti. Tako da, ako je neko „inferioran“, to nije njegova krivica, već krivica društva, zato što on nije bio dobro odgojen.

19. Levičar obično nije tip čoveka koga bi osećanje niže vrednosti učinilo hvalisavcem, egoistom, siledžijom, laktarošem ili nemilosrdnim takmičarem. Ovaj tip osobe nije sasvim izgubio veru u sebe. On ima nedostatak u osećanju svoje snage i vrednosti, ali i dalje može da zamisli sebe kao osobu koja ima kapacitet da bude snažna, i njegovi pokušaji da osnaži sebe uzrok su njegovog neprijatnog ponašanja.1

1 Ne tvrdimo da svi, ili uopšte većina siledžija i nemilosrdnih takmičara pati od kompleksa niže vrednosti.

4

Ali levičar je za to već otišao predaleko. Njegovo osećanje inferiornosti je toliko ukorenjeno da nije u stanju da sebe zamisli kao individualno snažnog ili vrednog. Otud kolektivizam levičara. Oni se osećaju snažnim samo ako su deo velike organi- zacije ili masovnog pokreta sa kojim se identifikuju.

20. Obratite pažnju na mazohističke tendencije levičarske taktike. Levičari protestuju ležući ispred vozila, namerno provocirajući policiju ili rasiste da ih zlostav- ljaju, i tako dalje. Ove taktike često mogu biti uspešne, ali mnogi levičari ih ne koriste kao sredstvo za dolazak do cilja već zato što više vole mazohističke taktike. Mržnja prema samom sebi je osobina levičara.

21. Levičari mogu da tvrde da su njihova dela podstaknuta saosećanjem ili moralnim principima, i zaista, moralni princip igra ulogu kod levičara koji je previše socijalizovan. Ali saosećanje i moralni principi ne mogu biti glavni motiv za levičar- ski aktivizam. Agresivnost je previše očigledan deo levičarskog obrasca ponašanja; kao i želja za moći. Štaviše, najveći deo levičarskog ponašanja nije racionalno prora- čunat da bude na korist narodu kojem levičari tvrde da žele da pomognu. Na primer, ako neko veruje da je afirmativna akcija dobra za crnce, ima li smisla zahtevati afirmativnu akciju neprijateljskim ili dogmatskim tonovima? Očigledno, bilo bi pro- duktivnije prihvatiti diplomatski i pomirljiv pristup koji bi barem načinio verbalne i simbolične ustupke belcima koji misle da ta afirmativna akcija diskriminiše njih same. Ali levičarski aktivisti ne poduzimaju ovakve korake zato što to ne bi zadovoljilo njihove emocionalne potrebe. Pomaganje crncima nije njihov stvarni cilj. Umesto toga, oni rasne probleme koriste kao izgovor za izražavanje svoje agresivnosti i osuje- ćene potrebe za moći. Na taj način oni zapravo štete crncima, zato što neprijateljski stav aktivista prema belačkoj većini samo raspiruje rasnu mržnju.

22. Da u našem društvu nema nikakvih problema, levičari bi morali da stvore probleme da bi dali sebi izgovor za dizanje buke.

23. Naglašavamo da gorepomenuto ne pokušava da bude tačan opis svih onih koji bi se mogli smatrati levičarima. Ovo je samo gruba crta nekih opštih tendencija levičarstva.

Prevelika socijalizacija

24. Psiholozi koriste termin „socijalizacija“ da opišu proces kojim se deca uče da misle i delaju onako kako to društvo od njih zahteva. Osoba je socijalizovana ako veruje u moralni kodeks svog društva i poštuje ga, i dobro se uklapa kao funkcionalan član tog društva. Može izgledati besmislenim reći da su levičari previše socijalizovani, pošto se levičari smatraju pobunjenicima. Svejedno, ovaj stav se može odbraniti – mnogi levičari nisu toliki pobunjenici kolikim se čine.

25. Moralni kodeks našeg društva je toliko zahtevan da niko ne može misliti, osećati i delati na potpuno moralan način. Na primer, ne bi trebalo nikoga da mrzimo, ali svako u nekom trenutku nekoga mrzi, priznao to sebi ili ne. Neki ljudi su toliko socijalizovani da ih pokušaji da misle, osećaju i delaju moralno silno opterećuju. Da bi izbegli osećanje krivice, oni se moraju konstantno obmanjivati u pogledu svojih motiva i pronalaziti moralna objašnjenja za osećanja i dela koja u suštini nemaju mo- ralno poreklo. Koristimo termin „previše socijalizovani“ da opišemo takve ljude.2

26. Prevelika socijalizovanost može dovesti do niskog samopouzdanja, oseća- nja nemoćnosti, defetizma, krivice, itd. Jedna od najvažnijih mera kojom naše društvo socijalizuje decu je da u njima budi osećanje posramljenosti na ponašanje ili govor

2 U Viktorijanskoj eri mnogi previše socijalizovani ljudi su imali ozbiljne psihološke probleme usled potiskivanja, ili pokušaja potiskivanja svojih seksualnih nagona. Frojd je, očigledno, zasnovao svoju teoriju na ljudima ovog tipa. Danas se žiža socijalizacije premestila sa seksualnosti na agresivnost.

5

koji je protivan očekivanjima društva. Ako se sa ovim pretera, ili ako je neko dete posebno podložno ovakvim osećanjima, čovek će se na kraju će stideti samog sebe. Štaviše, misao i ponašanje previše socijalizovanog čoveka su ograničeniji očekivanji- ma društva nego što je to slučaj kod blago socijalizovanih ljudi. Većina ljudi čini puno nevaljalih stvari. Ljudi lažu, kradu sitnice, prekršavaju saobraćajne zakone, lenčare na poslu, mrze nekog, govore pakosti ili koriste neke tajne metode da nekog u nečemu pobede. Previše socijalizovani ljudi ne mogu to da rade, ili, ako to rade, to u njima prouzrokuje osećanje srama i mržnje prema samom sebi. Previše socijalizovana osoba ne može čak ni da iskusi, bez krivice, misli ili osećanja koji su suprotni prihvaćenoj moralnosti; ne može da misli „nečiste“ misli. A socijalizacija nije samo pitanje moral- nosti; mi smo socijalizovani da se potčinjavamo mnogim normama ponašanja koje ne potpadaju pod moral. Tako je previše socijalizovana osoba držana na psihološkom lancu i provodi život trčeći po šinama koje je društvo za njega postavilo. Kod mnogih previše socijalizovanih ljudi ovo izaziva osećanje ograničenosti i nemoćnosti, što može biti veoma mučno. Smatramo da prevelika socijalizacija spada među najozbilj- nije surovosti koje ljudska bića nanose jedno drugom.

27. Smatramo da je veliki i uticajan deo savremene levice previše socijalizo- van i da njihova prevelika socijalizovanost ima ogromnu važnost u određivanju prav- ca savremenog levičarstva. Previše socijalizovani levičari su mahom intelektualci ili članovi više srednje klase. Obratite pažnju na to da univerzitetski intelektualci3 čine najsocijalizovaniji deo naše populacije, a istovremeno i njen najlevičarskiji deo.

28. Previše socijalizovani levičar pokušava da se putem pobune oslobodi svog psihološkog lanca i tako potvrdi svoju samostalnost. Ali on obično nije dovoljno jak da se pobuni protiv najosnovnijih vrednosti društva. Uopšteno govoreći, ciljevi dana- šnjih levičara nisu u sukobu sa prihvaćenim moralnim vrednostima. Upravo suprotno, levica uzima prihvaćeni moralni princip, uzima ga za svoj, i onda kritikuje glavne tokove društva da krše taj princip. Primeri: rasna jednakost, polna jednakost, poma- ganje siromasima, mir nasuprot ratu, nenasilje uopšte, sloboda govora, dobar odnos prema životinjama. Suštinskije, dužnost pojedinca da služi društvu i dužnost društva da se pobrine za pojedinca. Sve ovo su bile duboko ukorenjene vrednosti našeg dru- štva (ili bar njegovog srednjeg i višeg staleža4) već dugo vremena. Ove vrednosti su eksplicitno ili implicitno izložene ili podrazumevane u većini materijala koji nam serviraju mediji masovne komunikacije i obrazovni sistem. Levičari se, pogotovo oni previše socijalizovani, obično ne bune protiv ovih vrednosti, već opravdavaju svoje neprijateljstvo prema društvu tvrdeći (sa izvesnom dozom istine) da društvo ne po- štuje te principe.

29. Evo ilustracije načina na koji previše socijalizovani levičar pokazuje svoju stvarnu vezanost za konvencionalne stavove našeg društva dok se pretvara da se protiv njega buni. Mnogi se levičari zalažu za afirmativnu akciju, za davanje 3 Ovo ne uključuje obavezno i specijaliste u istraživačkim naukama. 4 Ima puno pojedinaca iz srednjeg i višeg staleža koji se odupiru nekim od ovih vrednosti, ali njihov otpor je obično manje ili više prikriven. Ovaj otpor se u masovnim medijima pojavljuje samo u vrlo ograničenom obliku. Glavni pravac propagande u našem društvu zalaže se za navedene vrednosti. Osnovni razlozi što su ove vrednosti postale, uslovno rečeno, zvanične vrednosti našeg društva leže u njihovoj korisnosti za industrijski sistem. Nasilje se obeshrabruje zato što ometa funkcionisanje sistema. Rasizam se obeshrabruje zato što etnički sukobi takođe remete sistem, a diskriminacija upropašćava talente pripadnika manjinskih grupa koji bi mogli biti korisni sistemu. Siromaštvo mora biti „pobeđeno“ zato što neasimilovana potlačena klasa (lumpenproletarijat, pod-klasa, engleski: underclass) stvara probleme sistemu a kontakt sa njom slabi duh ostalih klasa. Žene se ohrabruju da se odluče za karijeru jer su njihove sposobnosti korisne sistemu, i, što je važnije, zato što se žene kroz stalno zaposlenje bolje integrišu u sistem i vezuju direktno za njega pre nego li za porodicu. Ovo pomaže da se oslabi porodična solidarnost. (Vođe sistema kažu da žele da ojačaju porodicu, ali ono što oni zapravo hoće je da učine porodicu efikasnom mašinerijom za socijalizaciju dece u skladu sa potrebama sistema. U pasusima 51 i 52 govorimo o tome da sistem ne može da priušti da pusti porodicu ili neku drugu malu društvenu grupu da bude snažna ili autonomna.)

6

značajnih, prestižnih radnih mesta crncima, za unapređivanje obrazovanja u crnačkim školama i davanje većih sredstava za te škole; život crnačke „potlačene klase“ oni smatraju društvenom sramotom. Oni hoće da integrišu crnog čoveka u sistem, da od njega načine direktora, advokata, naučnika, poput belih ljudi iz više srednje klase. Levičari će reći da je poslednje što bi oni želeli da pretvore crnog čoveka u kopiju belog; umesto toga, oni žele da očuvaju afro-američku kulturu. Ali, u čemu se sastoji to očuvanje afro-američke kulture? Ono teško može biti nešto više od jedenja crnačke hrane, slušanja crnačke muzike, nošenja crnačkih odela i odlaženja u crnačku crkvu ili džamiju. Drugim rečima, može se ispoljiti samo u površnim stvarima. U svim suštiskim pitanjima previše socijalizovani levičari žele da se crnac povinuje belačkim idealima srednje klase. Oni hoće da on uči tehničke predmete, postane direktor ili naučnik i provede svoj život penjući se uz društvenu lestvicu da bi dokazao da su crnci podjednako dobri kao i belci. Oni žele da učine crnačke očeve „odgovornim“. Oni žele da crnačke bande postanu nenasilne, itd. Ali to su upravo vrednosti industrij- sko-tehnološkog sistema. Sistema se ne tiče kakvu neko muziku sluša, kakvo odelo nosi ili u šta veruje dokle god izučava škole, ima pristojan posao, penje se uz društve- nu lestvicu, „odgovoran“ je kao roditelj, nenasilan itd. U stvari, koliko god on to možda poricao, previše socijalizovani levičar želi da integriše crnog čoveka u sistem i natera ga da prihvati njegove vrednosti (sistema).

30. Mi svakako ne tvrdimo da se levičari, čak ni oni previše socijalizovani, nikad ne bune protiv suštinskih vrednosti sistema. Jasno je da oni to ponekad i rade. Neki previše socijalizovani levičari su otišli toliko daleko da se protiv suštinskih vred- nosti savremenog društva bore fizičkim nasiljem. Prema njihovom svedočenju, nasilje je za njih oblik „oslobođenja.“ Drugim rečima, time što će počiniti nasilje oni razbi- jaju psihološka ograničenja na koja su naučeni. Zato što su previše socijalizovani, ove granice su kod njih snažnije nego kod drugih; otud i njihova potreba da se probiju iz- van njih. Ali oni obično nalaze opravdanje za svoju pobunu u okviru vrednosti glavnih tokova društva.

31. Shvatamo da se može pružiti puno primedbi na gorenavedenu kroki skicu levičarske psihologije. Stvarna situacija je komplikovana, i svaki kompletan opis bi zahtevao nekoliko tomova, čak i da su potrebni podaci dostupni. Mi tvrdimo da samo u grubim crtama ukazujemo na dve najvažnije tendencije u psihologiji savremenih levičara.

32. Problemi levičara su dobar pokazatelj problema društva u celini. Nisko samopouzdanje, depresivne tendencije i defetizam nisu ograničeni na levicu. Iako su posebno primetni kod levičara, oni su sveprisutni u našem društvu. A današnje društvo pokušava da nas socijalizuje u većoj meri nego bilo koje prethodno društvo. Toliko da nam eksperti govore kako da jedemo, kako da vežbamo, kako da vodimo ljubav, kako da podižemo svoju decu, i tako dalje.

Proces moći

33. Ljudska bića imaju potrebu (verovatno biološki zasnovanu) za nečim što mi nazivamo „procesom moći“. On je blisko povezan sa željom za moći (koja je opšte priznata), ali nije sasvim ista stvar. Proces moći ima četiri elementa. Tri najjasnija od njih nazivamo: cilj, napor i dostizanje cilja. (Svako treba da ima ciljeve čije dostizanje zahteva napor, i mora da uspe u dostizanju bar nekih od svojih ciljeva.) Četvrti element je mnogo teži za definisanje, i možda nije obavezan kod svakoga. Mi ga nazivamo autonomijom, i kasnije ćemo govoriti o njemu (p. 42–44).

34. Uzmimo hipotetički slučaj čoveka koji može imati sve što poželi samo kad to poželi. Ovakav čovek ima moć, ali će razviti ozbiljne psihološke probleme. U

7

početku će se odlično zabaviti, ali s vremenom će postati krajnje smoren i demorali- san. U nekom trenutku može postati klinički depresivan. Istorija nam pokazuje da su besposlene aristokrate imale tendenciju da postanu dekadentne. Ovo nije slučaj sa aristokratama koje su se morale boriti da očuvaju svoju moć. Ali sigurne i besposlene aristokrate koje nemaju potrebu da se pomuče oko bilo čega obično se dosađuju i po- stanu hedonistični i demoralisani, iako imaju moć. To pokazuje da moć nije sve. Čovek mora imati ciljeve prema kojima će usmeriti svoju moć.

35. Svako ima ciljeve; ako ništa drugo, da zadobije fizičke potrepštine za život: hranu, vodu i odelo i sklonište kakve zahteva klima. Ali besposleni aristokrata sve te stvari dobija bez napora. Otud njegova dosada i demoralizovanost.

36. Neuspeh u ostvarivanju važnih ciljeva rezultira smrću ako su ti ciljevi fizi- čke potrepštine, ili osujećenošću ako je neuspeh u ostvarivanju ciljeva kompatibilan sa preživljavanjem. Stalni neuspesi u ostvarivanju ciljeva tokom života imaju za posledicu defetizam, nisko samopouzdanje ili depresiju.

37. Dakle, da bismo izbegli ozbiljne psihološke probleme, ljudsko biće treba da ima ciljeve čije ostvarivanje zahteva trud, i mora imati prihvatljivu stopu uspeha u ostvarivanju svojih ciljeva.

Surogatne aktivnosti

38. Ali ne postane svaki od besposlenih aristokrata smoren i demoralisan. Na primer, car Hirohito se, umesto da potone u dekadentni hedonizam, posvetio biologiji mora, polju u kome se i proslavio. Kada ljudi ne moraju da se naprežu da bi zadovo- ljili svoje fizičke potrebe, obično sebi postavljaju veštačke ciljeve. U mnogo slučajeva oni rade na ostvarivanju ovih ciljeva sa istom energijom i emocionalnom angažovano- šću koju bi imali u potrazi za fizičkim potrepštinama. Tako su aristokrate Rimskog carstva imale svoje književne pretenzije, mnoge evropske aristokrate su pre nekoliko vekova trošile ogromne količine vremena i energije na lov, iako im svakako nije bilo potrebno to meso; druge aristokrate su se takmičile za status kroz raskošno prikazi- vanje bogatstva; a neke su se aristokrate, poput Hirohita, okretale nauci.

39. Mi koristimo termin „surogatne aktivnosti“ da opišemo aktivnosti koje su usmerene ka veštačkom cilju samo da bi postojao neki cilj ka kome bi se radilo, ili, recimo, samo radi osećanja „ispunjenosti“ koje se dobija ostvarujući taj cilj. Evo jednog opšteg načina za identifikovanje surogatnih aktivnosti. Ako vidite neku osobu koja posvećuje mnogo vremena i energije ostvarivanju cilja X, zapitajte se: ako bi morao da posveti većinu svog vremena i energije zadovoljavanju bioloških potreba, i ako bi taj trud zahtevao od njega da koristi svoje mentalne i fizičke sposobnosti na raznovrsne i zanimljive načine, da li bi se osećao izrazito uskraćenim ako ne ostvari cilj X? Ako je odgovor ne, onda je težnja za ciljem X surogatna aktivnost. Hirohitove studije iz biologije mora očigledno konstituišu surogatnu aktivnost budući da je prili- čno jasno da se Hirohito, ako bi morao da radi na nezanimljivim nenaučnim zadacima da bi sebi obezbedio osnovne životne potrebe, ne bi osećao uskraćenim ako ne bi znao sve o anatomiji ili životnim ciklusima podvodnog sveta. S druge strane, potraga za seksom i ljubavlju (na primer) nije surogatna aktivnost, zato što bi se većina ljudi, čak i da je njihovo bivstvovanje u svakom drugom pogledu zadovoljavajuće, osećala uskraćenom ako bi provela život bez veze sa pripadnikom suprotnog pola. (Ali po- traga za prekomernim količinama seksa, većim od realnih potreba, može biti surogat- na aktivnost.)

40. U savremenom industrijskom društvu potreban je minimum truda za zado- voljavanje sopstvenih fizičkih potreba. Dovoljno je proći kroz neki program obuke i naučiti neku sitnu tehničku veštinu, i onda dolaziti redovno na posao ispunjavajući

8

minimalan napor koji je potreban da se posao zadrži. Jedini zahtev je umerena koli- čina pameti, i pre svega, jednostavna poslušnost. Ako neko poseduje ove dve osobine, društvo će se pobrinuti za njega od kolevke do groba. (Da, postoji pod-klasa koja ne može da uzme fizičke potrepštine zdravo za gotovo, ali mi ovde govorimo o glavnim tokovima društva.) Stoga ne iznenađuje što je savremeno društvo puno surogatnih aktivnosti. One uključuju naučni rad, sportske uspehe, humanitarni rad, umetničko i književno stvaralaštvo, penjanje uz društvenu lestvicu, sticanje novca i materijalnih dobara do te mere kada oni prestaju da pružaju bilo kakvo dodatno zadovoljenje fizi- čkih potreba, i društveni aktivizam kada se odnosi na pitanja koja se ne tiču lično akti- viste, kao što je slučaj sa belim aktivistima koji rade za prava manjina koje nisu bele rase. Ovo nisu uvek čisto surogatne aktivnosti, zato što mnogi ljudi mogu biti pokre- tani i drugim potrebama, a ne samo potrebom za postojanjem cilja ka kojem će raditi. Naučni rad može biti delom motivisan željom za prestižom, umetničko stvaranje po- trebom da se iskažu osećanja, nasilni društveni aktivizam agresivnošću. Ali za većinu ljudi koji teže ovim ciljevima, ove aktivnosti su dobrim delom surogatne. Na primer, većina naučnika će se možda složiti da je „ispunjenost“ koju dobijaju iz svog rada važnija od prestiža i novca koji zarađuju.

41. Za mnoge ljude, ako ne i za većinu, surogatne aktivnosti pružaju manje zadovoljstva nego težnja za stvarnim ciljevima (to jest, ciljevima koje bi ljudi želeli da ostvare čak i ako bi njihova potreba za procesom moći bila ispunjena). Jedan poka- zatelj ovoga je činjenica da, u mnogim ili u većini slučajeva, ljudi koji se bave suro- gatnim aktivnostima nikad nisu zadovoljni, nikad u miru sa samim sobom. Stoga onaj ko se bogati stalno teži još većem i većem bogatstvu. Naučnik prelazi na drugi pro- blem čim završi sa prvim. Trkač na duge staze tera samog sebe da uvek trči dalje i br- že. Mnogi ljudi koji se bave surogatnim aktivnostima kažu da se osećaju mnogo ispunjenijim zbog ovih aktivnosti nego zbog „svetovnih“ obaveza za zadovoljavanjem svojih bioloških potreba, ali to je tako zato što je u našem društvu količina napora potrebna za zadovoljavanje bioloških potreba svedena na trivijalnost. I, što je još važnije, u našem društvu ljudi ne zadovoljavaju svoje biološke potrebe autonomno, već radeći kao delovi ogromne društvene mašinerije. Nasuprot tome, ljudi obično imaju veliki stepen autonomije u obavljanju surogatnih aktivnosti.

Autonomija

42. Autonomija kao deo procesa moći ne mora biti obavezna kod svakog pojedinca. Ali većina ljudi zahteva određeni stepen autonomije u radu ka svojim ciljevima. Njihovi napori moraju biti preduzeti kroz njihovu ličnu inicijativu, u njiho- vom pravcu i pod njihovom kontrolom. Pa ipak, ljudi ne moraju da preduzimaju ovu incijativu, kontrolu i pravac kao pojedinci. Obično je dovoljno raditi kao član male grupe. Ako, dakle, 5-6 ljudi diskutuju između sebe o nekom cilju, i učine uspešan zajednički napor da do tog cilja dođu, njihova potreba za procesom moći se zadovo- ljava. Ali ako rade pod krutim naređenjima „odozgo“ koja im ne ostavljaju prostora za autonomnu odluku i inicijativu, njihova potreba za procesom moći neće biti zado- voljena. Isto važi i kada se odluke donose kolektivno, ako je grupa koja donosi kolek- tivnu odluku toliko velika da je uloga svakog pojedinca beznačajna.5

43. Tačno je da neki pojedinci izgleda imaju malo potrebe za autonomijom. Ili 5 Moglo bi se reći da većina ljudi ne želi da donosi sopstvene odluke, već želi vođe koji će umesto njih misliti. Ima istine u ovome. Ljudi vole da sami donose odluke u malim stvarima, ali donošenje odluka u vezi sa teškim, suštinskim pitanjima zahteva suočavanje sa psihološkim konfliktom, a većina ljudi mrzi psihološke konflikte. Stoga teže da se oslanjaju na druge prilikom donošenja važnih odluka. Većina ljudi su prirodni sledbenici, ne vođe, ali vole da imaju direktan, lični kontakt sa svojim vođom i u određenoj meri učestvuju u donošenju teških odluka. Autonomija im je potrebna barem u toj meri.

9

je njihova potreba za moći mala, ili se zadovoljavaju identifikacijom sa nekom moćnom organizacijom kojoj pripadaju. A postoje i životinjski tipovi koji ne razmi- šljaju i koji izgleda da su zadovoljni sa čisto fizičkim osećanjem moći (dobar vojnik, koji svoj osećaj moći dobija razvijajući veštine za borbu koje je sasvim voljan da kori- sti kroz slepu poslušnost nadređenima).

44. Ali za većinu ljudi, tek se kroz proces moći – postojanje cilja, poduzimanje autonomnog truda i postizanje cilja – zadobijaju samopoštovanje, samopouzdanje i osećaj moći. Kada neko nema dovoljno prilike da prolazi kroz proces moći, posledice su (u zavisnosti od pojedinca, i od toga na koji je način proces moći osujećen) dosada, demoralisanost, nisko samopoštovanje, osećaj inferiornosti, defetizam, depresija, uznemirenost, krivica, frustracija, agresivnost, zlostavljanje dece ili supružnika, neza- jažljivi hedonizam, nenormalno seksualno ponašanje, problemi sa spavanjem, proble- mi u ishrani itd.6

Izvori društvenih problema

45. Svaki od gore navedenih simptoma može da se dogodi u svakom društvu, ali u savremenom industrijskom društvu oni su poprimili velike razmere. Mi nismo prvi koji napominju da današnji svet izgleda da ludî. Ovo nije normalno za ljudska društva. Postoji dobar razlog da verujemo da je primitivni čovek doživljavao manje stresa i osujećenosti i da je bio zadovoljniji životom nego što je to današnji čovek. Istina je i da nije sve bilo med i mleko u primitivnim društvima. Zlostavljanje žena je bilo običaj među australijskim Aboridžinima, transseksualnost je bila prilično uobiča- jena stvar među nekim indijanskim plemenima. Ali čini se, uopšteno govoreći, da su problemi poput onih koje smo naveli u prethodnom pasusu bili mnogo ređi među

6 Neki od navedenih simptoma slični su onima kod životinja u kavezu. Da objasnimo na koji način ovi simptomi nastaju iz osujećenja, u skladu sa funkcionisanjem procesa moći: zdravorazumsko shvatanje ljudske prirode govori nam da nedostatak ciljeva za čije je ostvarivanje potreban trud vodi dosadi, a ta dosada, ako se dugo nastavlja, obično na kraju vodi u depresiju. Neuspeh u ostvarivanju ciljeva vodi u frustriranost i gubljenje samopoštovanja. Frustracija izaziva bes, a bes agresivnost, često u obliku zlostavljanja supružnika ili deteta. Pokazano je da dugotrajne frustracije često vode u depresiju, a depresija izaziva krivicu, poremećaje u ishrani i poremećaje spavanja, i loše mišljenje o sebi. Oni koji teže depresiji traže zadovoljstva kao protivotrov; otud nezajažljivi hedonizam ili prekomeran seks, sa perverzijama kao ciljem da se pojača stimulacija. Dosada takođe vodi ka prekomernom traganju za uživanjima, jer u nedostatku ciljeva ljudi uzimaju uživanje za cilj. Pogledajte prateći dijagram posle pasusa 44. Gorenavedeno je samo pojednostavljenje. Stvarnost je mnogo komplikovanija, i, naravno, osujećenje procesa moći nije jedini razlog navedenih simptoma. Uzgred, kada govorimo o depresiji, ne mislimo obavezno na ozbiljnu depresiju koju treba lečiti kod psihijatra. Obično su to samo blage forme depresije. A i kada govorimo o ciljevima, ne mislimo obavezno na dugoročne, osmišljene ciljeve. Za mnoge ljude, ili za većinu, tokom većeg dela ljudske istorije, ciljevi prehranjivanja sebe i svoje porodice su bili sasvim dovoljni.

10

primitivnim narodima nego što su u savremenom društvu. 46. Mi pripisujemo društvene i psihološke probleme savremenog društva

činjenici da to društvo zahteva od ljudi da žive na drastično drugačiji način od onoga na koji je ljudska vrsta evoluirala, i da se ponašaju na načine koji su u sukobu sa obra- scima ponašanja koje je ljudska vrsta stvorila dok je živela pod ranijim okolnostima. Iz onoga što smo dosad napisali jasno je da nedostatak prilike da se pravilno iskusi proces moći smatramo najvažnijim od abnormalnih uslova kojima moderno društvo potčinjava ljude. Ali on nije i jedini. Pre nego što se pozabavimo remećenjem procesa moći kao izvorom društvenih problema, govorićemo o nekim drugim izvorima.

47. Među abnormalnim uslovima prisutnim u savremenom industrijskom dru- štvu imamo prenaseljenost, izolovanost čoveka od prirode, preveliku brzinu društve- nih promena kao i razbijanje prirodnih malih zajednica poput šire porodice, sela ili plemena.

48. Dobro je poznato da gužva povećava stres i agresivnost. Stepen prenaselje- nosti kakav postoji danas i izolovanost čoveka od prirode posledica su tehnološkog napretka. Sva predindustrijska društva su bila prevashodno ruralna. Industrijska je revolucija silno uvećala gradove i proporciju stanovništva koja u njima živi, a sa- vremena poljoprivredna revolucija je omogućila Zemlji da opskrbljuje mnogo veću populaciju nego ikad pre. (Takođe, tehnologija pogoršava uticaj prenaseljenosti, zato što daje ljudima u ruke uvećane moći ometanja drugih. Na primer, bezbroj sprava koje prave buku: električne kosilice, radije, motocikle, itd. Ako upotreba ovih stvari nije ograničena, ljudi koji žele mir i tišinu će biti frustrirani bukom. Ako je njihova upo- treba ograničena, ljudi koji ih koriste će biti frustrirani propisima... Ali da ove sprave nisu nikad bile izmišljene ne bi bilo nikakvog sukoba niti frustracije koji one stva- raju.)

49. Za primitivna društva je prirodni svet (koji se obično menja veoma sporo) pružao stabilan delokrug i samim tim sigurnost. U savremenom svetu ljudsko društvo kontroliše prirodu, a ne obrnuto, i moderno se društvo brzo menja zbog tehnoloških promena. Stoga ne postoji stabilan delokrug.

50. Konzervativci su budale: kukaju zbog propasti tradicionalnih vrednosti ali ipak s entuzijazmom podržavaju tehnološki napredak i ekonomski rast. Očigledno im nikad ne padne na pamet da se ne mogu načiniti brze, drastične promene u tehnologiji i ekonomiji jednog društva bez izazivanja brzih promena u svim drugim aspektima društva, i da takve brze promene neminovno razbijaju tradicionalne vrednosti.

51. Raspad tradicionalnih vrednosti na neki način podrazumeva raspad veza koje drže na okupu tradicionalne male društvene grupe. Dezintegracija malih društve- nih zajednica je dodatno podstaknuta činjenicom da savremeni uslovi često traže od pojedinaca da se presele u novo mesto, razdvajajući ih od njihovih zajednica. Osim to- ga, tehnološko društvo mora da oslabi porodične veze i lokalne zajednice ako želi da efikasno funkcioniše. U savremenom društvu, vernost pojedinca mora biti prvo sistemu, a tek na drugom mestu maloj zajednici, jer ako su vernosti unutar malih zajednica snažnije od lojalnosti sistemu, takve će zajednice raditi ka svom napretku nauštrb sistema.

52. Pretpostavimo da javni činovnik ili direktor korporacije postavi svog rođa- ka, prijatelja ili brata po veri na položaj umesto osobe koja je za taj položaj najbolje kvalifikovana. On je dopustio da lična odanost zameni vernost sistemu, i to je „nepo- tizam“ ili „diskriminacija“, a oba su strašni gresi u savremenom društvu. Tobožnja industrijska društva koja su loše sprovela potčinjavanje ličnih ili lokalnih odanosti vernosti sistema obično su vrlo nefunkcionalna. (Pogledajte Latinsku Ameriku.) Stoga napredno industrijsko društvo može da toleriše samo one male zajednice koje su

11

uškopljene, ukroćene i pretvorene u alate sistema.7 53. Prevelika gužva, brze promene i raspad zajednica su opštepriznati kao iz-

vori društvenih problema. Ali mi ne verujemo da je to dovoljno da se objasni obim problema koji postoje danas.

54. Jedan manji broj predindustrijskih gradova jeste bio velik i prenaseljen, pa opet čini se da njihovi stanovnici nisu imali psiholoških problema u onom obimu u kom se oni javljaju kod savremenog čoveka. U Americi danas još uvek ima slabo naseljenih ruralnih područja, i mi u njima vidimo iste probleme kao i u urbanim sredi- nama, mada ovi problemi obično nisu toliko akutni u seoskim oblastima. Prenase- ljenost se, stoga, ne čini odlučujućim faktorom.

55. Na rastućoj američkoj granici tokom XIX veka, mobilnost stanovništva je verovatno razbila šire porodice i male društvene grupe, barem do istog stepena do kog su danas razbijene. Zapravo, mnoge uže porodice su po svom izboru živele u takvoj izolovanosti, sa prvim komšijama tek na nekoliko milja udaljenosti, da nisu pripadale nikakvoj zajednici uopšte, i čini se da se iz toga nisu razvili nikakvi problemi.

56. Dalje, promena u američkom pograničnom društvu je bila veoma brza i duboka. Čovek je mogao biti rođen u brvnari, van dodira sa redom i zakonom i hraniti se mahom divljači, da bi do starosti već mogao biti imati redovan posao i živeti u uređenoj zajednici sa fukncionalnim snagama javnog reda i mira. Ova je promena bila dublja od one koja se tipično događa u životima savremenih pojedinaca, pa opet ne čini se da je ona dovela do psiholoških problema. Štaviše, američko društvo XIX veka je bilo optimistično i samouvereno, za razliku od današnjeg.8

57. Razlika se, smatramo, nalazi u tome što savremeni čovek (u velikoj meri opravdano) oseća da mu je promena nametnuta, dok je graničar iz XIX veka osećao (takođe u velikoj meri opravdano) da je on, svojim izborom, stvorio promenu. Tako bi se naseljenik nastanio na komadu zemlje po svom izboru i kroz svoj trud od njega stvorio farmu. Tih dana je cela ta zemlja imala možda nekoliko stotina stanovnika i bila je mnogo izolovanija i samostalnija nego što je to današnja država. Tako je na- seljenik-farmer kao deo male grupe učestvovao u stvaranju novog, uređenog društva. Čovek se može ozbiljno zapitati da li je stvaranje takvog društva napredak, ali to je u svakom slučaju zadovoljilo naseljenikovu potrebu za procesom moći.

58. Bilo bi moguće dati i druge primere društava u kojima je bilo brzih prome- na i/ili nedostatka dobro povezane zajednice bez masovnih zastranjivanja u ponašanju kakve vidimo u savremenom industrijskom društvu. Tvrdimo da je najvažniji uzrok društvenih i psiholoških problema u savremenom društvu činjenica da ljudi nemaju dovoljno prilike da prođu kroz proces moći na normalan način. Ne želimo da kažemo da je savremeno društvo jedino u kojem je proces moći poremećen. Verovatno je većina civilizovanih društava, ako nisu i sva, u manjem ili većem obimu remetila proces moći. Ali taj je problem postao ozbiljan tek u savremenom industrijskom dru-

7 Delimični izuzetak može biti načinjen od nekolikih pasivnih, introvertnih grupacija, poput Amiša, koje imaju manji uticaj na šire društvo. Osim njih, u današnjoj Americi postoje neke autentične male grupacije. Na primer, omladinske bande i „kultovi“. Svi ih smatraju opasnim, što oni i jesu, zato što su članovi ovih grupa odani prevashodno jedni drugima a ne sistemu, i stoga sistem ne može da ih kontroliše. Ili uzmimo za primer Cigane. Cigani se obično provuku sa krađama i prevarama zato što su njihove odanosti takve da uvek mogu da nađu druge Cigane koji će da posvedoče i „dokažu“ njihovu nevinost. Sistem bi očigledno imao veliki problem kada bi puno ljudi pripadalo ovakvim grupama. Neki od kineskih mislilaca ranog XX veka prepoznali su potrebu za razbijanjem malih društvenih grupa poput porodice: „[Prema Sun Jat-senu] kineskom narodu je potreban nov talas patriotizma, koji bi vodio prenosu odanosti sa porodice na državu... [Prema Li Huangu] tradicionalna vezanost, pogotovo za porodicu, treba da bude napuštena ako će se patriotizam razvijati u Kini.“ (Čester Tan, Kineska politička misao u

dvadesetom veku, str. 125, 297.) 8 Da, znamo da je Amerika XIX veka imala svojih problema, i to ozbiljnih, ali se radi kratkoće izražavamo u pojednostavljenim terminima.

12

štvu. Levičarstvo je, barem u svom skorijem vidu (od sredine do kraja XX veka), deo simptoma uskraćivanja procesa moći.

Remećenje procesa moći u savremenom društvu 59. Ljudske nagone delimo u tri grupe: (1) one koji mogu biti zadovoljeni uz

minimalan trud; (2) one koji mogu biti zadovoljeni, ali samo kroz ozbiljan trud; (3) one koji nikad ne mogu biti dovoljno zadovoljeni, bez obzira koliko se truda uloži u njih. Proces moći je proces za zadovoljavanje nagona druge grupe. Što više nagona u trećoj grupi, to više frustracije, besa i, konačno, defetizma, depresije itd.

60. U savremenom industrijskom društvu ljudski nagoni se obično guraju u prvu i treću grupu, dok se druga grupa sve više sastoji od veštačkih nagona.

61. U primitivnim društvima, fizičke potrebe obično spadaju u drugu grupu: mogu biti zadobijene, ali samo uz ozbiljan napor. A savremeno društvo obično garan- tuje za fizičke potrebe svima9 uz minimalan napor, i stoga su one odgurane u prvu grupu. (Može biti neslaganja oko toga da li je trud potreban za obavljanje posla „mini- malan“; ali obično, u jednostavnim i srednje teškim poslovima bilo koji trud se svodi na poslušnost. Sedite ili stojite gde vam je rečeno da sedite ili stojite, i radite ono što vam je rečeno da radite na način na koji vam je rečeno da to radite. Retko morate da se ozbiljno naprežete, i u svakom slučaju imate jedva malo autonomije u poslu, tako da proces moći nije zadovoljen kako treba.)

62. Društveni nagoni, poput seksa, ljubavi i statusa, u savremenom društvu obično ostaju u drugoj grupi, u zavisnosti od položaja pojedinca.10 Ali, osim ljudi sa posebno jakim nagonom za statusom, potreba da se ostvare društveni nagoni je nedo- voljna da se zadovolji potreba za procesom moći.

63. Stoga su stvorene određene veštačke potrebe koje spadaju u drugu grupu i služe za zadovoljavanje potrebe za procesom moći. Reklamne tehnike su razvijene tako da čine da mnogi ljudi osećaju da im trebaju stvari koje njihovi dedovi nikad nisu želeli ili sanjali o njima. Sticanje dovoljno novca za zadovoljavanje ovih veštačkih po- treba zahteva velike napore, i stoga oni spadaju u drugu grupu. (Ali pogledajte i p. 80–82.) Savremeni čovek mora da zadovolji svoju potrebu za procesom moći mahom kroz ispunjavanje veštačkih potreba koje stvara marketinška industrija11, i kroz surogatne aktivnosti.

64. Izgleda da su za mnoge ljude, ako ne i za većinu, ovi veštački oblici procesa moći nedovoljni. Tema koja se iznova javlja u pisanjima društvenih kritičara druge polovine XX veka je osećanje nesvrsishodnosti koje pogađa mnoge ljude u sa- vremenom društvu. (Nesvrsishodnost se često naziva i drugim imenima, poput „ano- mije“ ili „ispraznosti života srednje klase“.) Naš je stav da je takozvana „kriza identi-

9 Ostavljamo po strani potlačenu klasu, govorimo o glavnim tokovima društva. 10 Neki društvenjaci, edukatori, stručnjaci za „mentalno zdravlje“ i njima slični se trude da i društvene nagone odguraju u prvu grupu, trudeći se da obezbede svima zadovoljavajući društveni život. 11 Da li je poriv za neograničenim sticanjem materijalnog bogatstva stvarno veštačka tvorevina marketinške industrije? Svakako da ne postoji urođena ljudska potreba za sticanjem dobara. Bilo je puno kultura u kojima su ljudi želeli malo materijalnih dobara više od količine potrebne za zadovoljavanje njihovih osnovnih fizičkih potreba (australijski Aboridžini, tradicionalna meksička seoska kultura, neke afričke kulture). Sa druge strane bilo je puno predindustrijskih društava u kojima je sticanje materijalnih dobara igralo važnu ulogu. Stoga ne možemo tvrditi da je današnja kultura koja je okrenuta sticanju isključivo tvorevina marketinške industrije. Ali je takođe jasno da je ona imala veliku ulogu u stvaranju te kulture. Velike koropracije koje troše milione na marketing ne bi trošile toliki novac bez konkretnog dokaza da će taj novac dobiti nazad kroz povećanu prodaju. Jedan član Kluba slobode se pre par godina sreo sa jednim menadžerom prodaje koji je bio dovoljno iskren da mu kaže: „Naš posao je da učinimo da ljudi kupuju stvari koje ne žele i koje im ne trebaju.“ Onda je on opisao kako neuvežbani početnik može da predstavi ljudima činjenice o jednom proizvodu i ne proda ništa, dok uvežban i iskusan profesionalni prodavac može da proda puno istim ljudima. To pokazuje da su ljudi izmanipulisani da kupuju stvari koje u stvari ne žele.

13

teta“ zapravo traganje za osećanjem svrhe u životu, a često zapravo predstavlja traga- nje za odgovarajućom surogatnom aktivnošću. Moguće da je egzistencijalizam do- brim delom odgovor na nesvrsishodnost savremenog života.12 U savremenom društvu, vrlo je rasprostranjena potraga za „ispunjenošću“. Mi smatramo da većini ljudi aktiv- nost čiji je osnovni cilj osećaj ispunjenosti (to jest, surogatna aktivnost) ne donosi pot- puno, zadovoljavajuće ispunjenje. Drugim rečima, ona ne zadovoljava u potpunosti potrebu za procesom moći. (V. p. 41.) Ova se potreba može ispuniti samo kroz aktivnosti koje imaju neki vanjski cilj, poput fizičkih potreba, seksa, ljubavi, statusa, osvete itd.

65. Štaviše, kada se ciljevi ostvaruju kroz bogaćenje, penjanje uz društvenu lestvicu ili funkcionisanje u okviru sistema na neki drugi način, većina ljudi nije u po- ložaju da autonomno ispunjava svoje ciljeve. Većina radnika su nečiji zaposleni i, kao što smo ukazali u 61. pasusu, moraju da provode svoje dane radeći ono što im je rečeno onako kako im je rečeno. Čak i većina ljudi koji su privatnici imaju samo ogra- ničenu autonomiju. Stalna je pritužba malih biznismena i preduzimača da su im ruke vezane preteranim državnim propisima. Neki od ovih propisa su bez sumnje nepotre- bni, ali u većini slučajeva državni propisi su suštinski i neizbežni delovi našeg izrazito složenog društva. Veliki broj današnjih malih preduzetnika radi po sistemu franšiza. Wall Street Journal je pre par godina izvestio da mnoge od kompanija koje ustupaju franšize zahtevaju od kandidata za franšizu da prođu kroz test ličnosti koji je osmi- šljen da odstrani one koji poseduju kreativnost i inicijativu, zato što takve osobe nisu dovoljno pitome da poslušno prate sistem franšiza. Ovo isključuje iz malog biznisa mnoge ljude kojima je najviše potrebna autonomija.

66. Danas ljudi mahom žive na osnovu toga šta sistem može da uradi za njih, a ne na osnovu toga šta oni mogu sami da urade. A i ono što oni čine sami za sebe sve se više i više radi onako kako je sistem odredio. Prilike su mahom one koje pruža sistem, i one moraju biti iskorišćene u skladu sa pravilima i propisima,13 a pritom, da bi bilo neke šanse za uspeh, za to moraju biti korišćeni načini koje propisuju eksperti.

67. Tako je proces moći u našem društvu poremećen kroz nedostatak pravih ciljeva i nedostatak autonomije u njihovom ispunjavanju. Ali je takođe poremećen zbog onih ljudskih nagona koji spadaju u treću kategoriju: nagona koji ne mogu biti adekvatno zadovoljeni bez obzira na uloženi trud. Među njima je i potreba za sigur- nošću. Naši životi zavise od odluka koje donose drugi ljudi; mi nemamo nikakvu kon- trolu nad tim odlukama i obično ni ne znamo ljude koji ih donose. („Živimo u svetu u kome relativno malo ljudi – možda 500 ili 1000 – donose važne odluke.“ Filip B. Hejman sa Harvardske škole prava, citat Entonija Luisa, New York Times, 21. april 1995.) Naši životi zavise od toga da li su standardi bezbednosti u nuklearkama pra-

12 Problem nepostojanja svrhe u životu izgleda da je postao manje ozbiljan tokom poslednjih petnaestak godina, zato što se ljudi danas manje osećaju fizički i ekonomski bezbednim nego što je ranije bio slučaj, i potreba za sigurnošću im pruža cilj. Ali nesvrhovitost je zamenjena frustracijom zbog teškoće za zadobijanjem bezbednosti. Naglašavamo problem nesvrhovitosti zato što liberali i levičari žele da reše naše društvene probleme tako što će učiniti da država svima garantuje bezbednost; ali ako bi to i bilo moguće učiniti, to bi samo vratilo nazad problem nesvrhovitosti. Pravi problem nije u tome da li se društvo dobro ili loše brine za bezbednost ljudi; problem je što su ljudi zavisni od sistema za svoju bezbednost, umesto da je drže u svojim rukama. Ovo je, uzgred, jedan od razloga što se ljudi uzbuđuju oko prava da se nosi oružje; posedovanje pištolja stavlja taj aspekt bezbednosti u ruke pojedinaca. 13 Napori konzervativaca da smanje količinu državne regulacije od male su koristi prosečnom čoveku. S jedne strane, samo delić propisa može da bude uklonjen jer je većina potrebna. S druge strane, većina ukidanja ograničenja utiče na biznis pre nego na prosečnog pojedinca, tako da je njen glavni efekat oduzimanje moći od države i njen prelazak u ruke privatnih korporacija. Za prosečnog čoveka, to znači da je uplitanje vlasti u njegov život zamenjeno sa uplitanjem od strane velikih koropracija, koje mogu da dopuste, na primer, da se ispusti više hemikalija u njegove zalihe vode i da on dobije rak. Konzervativci smatraju prosečnog čoveka naivčinom, eksploatišući njegovu ozlojeđenost velikom državom da bi potpomogli moć velikog biznisa.

14

vilno održavani; koliko pesticida može ući u našu hranu i koliko zagađenja u naš vazduh; od toga koliko je (ne)vešt naš doktor; možemo dobiti ili izgubiti posao na osnovu odluka državnih ekonomista ili direktora korporacija, i tako dalje. Većina po- jedinaca nije u položaju da se osigura protiv ovih pretnji, osim u vrlo maloj meri. Potraga pojedinca za bezbednošću je stoga osujećena, što dovodi do osećaja nesvrsi- shodnosti.

68. Može se primetiti da je primitivni čovek fizički bio mnogo manje bezbe- dan nego savremeni čovek, što se vidi i po očekivanoj dužini života; stoga bi trebalo da se savremeni čovek suočava sa manje patnje, i sa količinom nesigurnosti koja je normalna za ljudska bića. Ali psihološka sigurnost nije sasvim isto što i fizička bez- bednost. Ono što čini da se mi osećamo sigurnim nije naša objektivna bezbednost već osećaj sigurnosti u našu sposobnost da se brinemo sami za sebe. Primitivni čovek, u opasnosti od divljih životinja ili od gladi može da se bori u samoodbrani ili da putuje u potrazi za hranom. On nema sigurnost uspeha u ovim naporima, ali ni u kom slučaju nije bespomoćan protiv onoga što mu preti. S druge strane, savremenom čoveku prete mnoge stvari protiv koji on ne može ništa: nuklearne nesreće, karcinogeni u hrani, za- gađenje životne sredine, rat, rastući porezi, zadiranja u privatnost od strane velikih organizacija, društvene ili ekonomske pojave na državnom nivou koje mogu da pore- mete njegov način života.

69. Tačno je da je primitivni čovek nemoćan protiv nekih stvari koje mu prete: bolesti, na primer. Ali on može stoički da prihvati rizik od bolesti. To je deo prirode stvari, nije ničija krivica, osim ako je krivica nekog zamišljenog, bezličnog demona. Dok su pretnje savremenom pojedincu mahom stvorili sami ljudi. Oni nisu posledice slučaja već su mu ih nametnuli drugi ljudi na čije odluke on, kao pojedinac, ne može da utiče. On se stalno oseća frustriranim, poniženim i besnim.

70. Tako primitivni čovek u većini slučajeva drži svoju bezbednost u svojim rukama (bilo kao individua, bilo kao član male grupe) dok je sigurnost savremenog čoveka u rukama ljudi ili organizacija koje su previše udaljene od njega ili prevelike da bi on mogao lično da utiče na njih. Zato nagon za sigurnošću savremenog čoveka obično odlazi u prvu i treću grupu; u nekim je aspektima (hrana, sklonište, itd.) njego- va sigurnost zagarantovana uz trivijalan napor, dok u drugim aspektima on ne može

zadobiti sigurnost. (Gore navedeno u mnogome pojednostavljuje realnu situaciju, ali u grubim crtama ukazuje na to kako se položaj savremenog čoveka razlikuje od polo- žaja primitivnog čoveka.)

71. Ljudi mogu imati i prelazne nagone ili impulse koji u savremenom životu sigurno budu osujećeni, i zato oni dolaze u treću grupu. Čovek može postati i agre- sivan ali savremeno društvo ne može da dozvoli tuču. U mnogim situacijama ne do- pušta čak ni verbalnu agresivnost. Kada negde putuje, čovek može biti u žurbi, ili raspoložen da putuje lagano, ali obično nema mnogo izbora osim da se kreće u skladu sa tokom saobraćaja i poštuje saobraćajnu signalizaciju. Neko bi želeo da radi svoj posao na drugačiji način, ali obično može da radi samo u skladu sa pravilima koje mu je postavio poslodavac. Savremeni čovek je na mnogo drugih načina, takođe, ogra- ničen mrežom pravila i propisa (eksplicitnih i implicitnih) koji osujećuju mnoge od njegovih nagona i tako se mešaju u proces moći. Većina ovih pravila ne može biti odbačena zato što su ona potrebna za funkcionisanje industrijskog društva.

72. Savremeno je društvo u nekim aspektima krajnje popustljivo. U stvarima koje se ne tiču funkcionisanja sistema mi obično možemo da radimo šta nam je volja. Možemo da verujemo u bilo koju religiju (dogod ona ne ohrabruje poašanje koje je opasno po sistem). Možemo da idemo u krevet sa kim god želimo (dogod smo za „bezbedan seks“). Možemo da radimo šta nam je volja dogod je to beznačajno. Ali u

15

svim značajnim pitanjima, sistem je sklon povećanom regulisanju našeg ponašanja. 73. Ponašanje se ne reguliše isključivo kroz eksplicitna pravila i ne samo od

strane vlasti. Kontrola se obično vrši kroz indirektnu prinudu ili kroz psihološki priti- sak ili manipulacije, od strane organizacija koje nisu deo vlasti ili sistema u celini. Većina velikih organizacija koristi neki vid propagande14 da manipuliše stavovima ili ponašanjem javnog mnjenja. Propaganda nije ograničena na „reklame“ i oglase, a ponekad čak nije namerno osmišljana kao propaganda od strane ljudi koji je stvaraju. Na primer, sadržaj zabavnih programa je moćan oblik propagande. Primer indirektne prisile: ne postoji zakon koji kaže da moramo svaki dan da idemo na posao i slušamo naredbe poslodavca. Zakonski ne postoji ništa što nas sprečava da odemo da živimo u divljini poput primitivnih ljudi, ili da započnemo svoj biznis. Ali u praksi postoji jako malo divljine u koju bi se moglo otići, a u ekonomiji ima prostora za ograničen broj malih preduzetnika. Stoga većina nas može da preživi samo kao nečiji radnik.

74. Pretpostavljamo da je opsednutost savremenog čoveka dugovečnošću, i očuvanjem fizičke snage i seksualne privlačnosti i u starijem dobu simptom neispunje- nosti koji je posledica uskraćenosti u procesu moći. „Kriza srednjih godina“ je takođe takav simptom. Tako je i sa ljudima koji nisu zainteresovani da imaju decu – pojava relativno česta u savremenom društvu ali skoro sasvim nezamisliva u primitivnim društvima.

75. U primitivnom društvu, život je neprekidni niz stadijuma. Kada su potrebe i svrhe jednog stadijuma ispunjene, nema neke posebne nevoljnosti da se pređe u sledeći stadijum. Mladić prolazi kroz proces moći tako što postaje lovac, loveći ne radi razonode ili ispunjenja već da bi dobio meso koje je potrebno za ishranu. (Kod devojaka je proces složeniji, sa većim naglaskom na moći unutar zajednice; nećemo govoriti o tome ovde.) Kada je ova faza uspešno završena, mladić se ne protivi da preuzme odgovornosti podizanja porodice. (Nasuprot tome, ima savremenih ljudi koji žele da što kasnije dobiju decu, i to odlažu na neodređeno vreme, zato što su previše zauzeti traganjem za nekakvim „ispunjenjem“. Pretpostavljamo da je ispunjenje koje im je potrebno zadovoljavajuće iskustvo procesa moći – sa pravim ciljevima umesto surogatnih aktivnosti.) Onda, kada je uspešno odgajio svoju decu, prolazeći kroz proces moći tako što će im obezbediti fizičke potrebe, primitivni čovek oseća da je završio svoj posao i spreman je da prihvati starost (ako preživi toliko dugo) i smrt. Mnogi savremeni ljudi su, sa druge strane, uznemireni smrću, što se vidi kroz količinu truda koju ulažu u pokušaje da očuvaju svoju fizičku snagu, izgled i zdravlje. Smatramo da je to tako zbog neispunjenja koje nastaje zbog činjenice da oni nikad nisu imali neku primenu za svoje fizičke snage, nikad nisu prošli kroz proces moći koristeći svoja tela na ozbiljan način. Nije primitivni čovek koji svakodnevno koristi svoje telo za praktične svrhe taj koji strahuje od slabljenja koje ide s godinama, već je to savremeni čovek koji nikad nije imao praktičnu upotrebu za svoje telo osim hodanja od kola do kuće. Čovek čija je potreba za procesom moći za života zadovoljena najspremniji je da prihvati kraj tog života.

76. Neko može da kao odgovor na argumente iz ovog odeljka kaže: „Društvo mora naći načina da dâ ljudima priliku da prođu kroz proces moći.“ U tom slučaju, vrednost prilike je uništena samom činjenicom da je pruža društvo. Ono što ljudima treba je da sami pronađu ili stvore svoje prilike. Dogod im sistem pruža prilike, on ih i dalje drži na lancu. Da bi zadobili autonomiju, oni moraju da zbace okove.

14 Kada neko opravdava svrhu za koju je propaganda u datom slučaju korišćena, on to onda obično naziva „edukacijom“ ili koristi neki sličan eufemizam. Ali propaganda je propaganda bez obzira na svrhu u koju se koristi.

16

Kako se neki ljudi prilagođavaju

77. Ne pate svi u industrijsko-tehnološkm društvu od psiholoških problema. Neki ljudi čak priznaju da su sasvim zadovoljni društvom kao takvim. Sada ćemo po- smatrati neke od razloga zašto se ljudi toliko razlikuju u svojim reakcijama na savre- meno društvo.

78. Prvo, nesumnjivo postoje razlike u snazi nagona za moći. Pojedinci sa sla- bim nagonom za moći imaju relativno malo potrebe da prolaze kroz proces moći, ili barem relativno malo potrebe za autonomijom u procesu moći. To su oni poslušni tipovi koji bi bili srećni na položaju crnaca sa plantaža Starog Juga. (Ne želimo da se izrugujemo crncima sa plantaža Starog Juga. Njima na čast, većina robova nije bila zadovoljna svojim ropstvom. Mi se izrugujemo ljudima koji su zadovoljni ropstvom.)

79. Neki ljudi mogu imati posebno snažne nagone čijim ispunjavanjem zado- voljavaju svoju potrebu za procesom moći. Na primer, oni koji imaju izuzetno jak na- gon za penjanjem uz društvenu lestvicu mogu da provedu ceo život penjući se uz nju a da im ta igra nikad ne dosadi.

80. Ljudi se razlikuju u svojoj podložnosti reklamama i marketinškim trikovi- ma. Neki ljudi su im toliko podložni da neće zadovoljiti svoje nagone za sjajnim novim igračkama kojima marketinška industrija maše ispred njihovih noseva čak i ako im za to bude trebalo veoma mnogo novca. Stoga oni uvek osećaju da imaju nedovolj- no novca čak i ako su im prihodi veliki, i njihove žudnje ostaju osujećene.

81. Neki ljudi su slabo podložni reklamama i marketinškim trikovima. To su ljudi koje ne interesuje novac. Sticanje materijalnih dobara ne zadovoljava njihovu potrebu za procesom moći.

82. Ljudi koji imaju srednju podložnost reklamama i marketinškim trikovima obično su u stanju da zarade dovoljno novca da zadovolje svoje žudnje za stvarima i uslugama, ali samo uz ozbiljan napor (dodatne radne sate, uzimanje drugog posla, za- rađivanje povišica itd.) Stoga sticanje materijalnih dobara zadovoljava njihovu potre- bu za procesom moći. Ali to ne znači da je njihova potreba obavezno u potpunosti zadovoljena. Oni mogu imati manjak autonomije u procesu moći (njihov rad se može sastojati samo od slušanja naređenja) i neki od njihovih nagona i dalje mogu biti osu- jećeni (npr. sigurnost, agresivnost.) (Krivi smo za pojednostavljivanje u p. 80–82 zato što smo pošli od pretpostavke da je želja za sticanjem materijalnih dobara u potpu- nosti tvorevina marketinške industrije. Naravno da nije tako jednostavno.)

83. Neki ljudi delimično zadovoljavaju svoju potrebu za moći kroz identifika- ciju sa nekom moćnom organizacijom ili masovnim pokretom. Pojedinac bez ciljeva ili moći se pridružuje pokretu ili organizaciji, prihvata njene ciljeve za svoje i radi na ostvarenju tih ciljeva. Kada su neki od tih ciljeva ispunjeni, pojedinac, iako je njegov lični trud igrao samo beznačajnu ulogu u dostizanju ciljeva, oseća (kroz identifikaciju sa pokretom ili organizacijom) da je prošao kroz proces moći. Ovaj fenomen su isko- ristili fašisti, nacisti i komunisti. Naše društvo ga takođe koristi, ali bolje prerađenog. Na primer, Manuel Norijega je bio trn u oku SAD. (Cilj: kazniti Norijegu.) SAD su napale Panamu (trud) i kaznile Norijegu (dostizanje cilja). SAD su prošle kroz proces moći, i mnogi su Amerikanci, zato što se identifikuju sa SAD, kroz tu zamenu osetili proces moći. Otud široka javna podrška invaziji na Panamu; dala je ljudima osećaj moći.15 Isti fenomen nalazimo u vojskama, korporacijama, političkim partijama, hu- manitarnim organizacijama, i religijskim ili ideološkim pokretima. Levičarski pokreti posebno privlače ljude kojima je potrebno da zadovolje svoju potrebu za moći. Ali, za većinu ljudi identifikacija sa velikom organizacijom ili masovnim pokretom ne za-

15 Ne iskazujemo slaganje ili neslaganje sa invazijom na Panamu. Koristimo je samo kao ilustraciju primera.

17

dovoljava u potpunosti potrebu za moći. 84. Drugi način na koji ljudi zadovoljavaju svoju potrebu za procesom moći je

kroz surogatne aktivnosti. Kao što smo objasnili u pasusima 38–40, surogatna aktiv- nost je ona koja je usmerena ka veštačkom cilju kojeg pojedinac želi da ostvari zarad „ispunjenja“ koje dobija radeći na ostvarenju cilja, a ne zbog toga što mu je potrebno da ostvari sâm cilj. Na primer, ne postoji nijedan praktičan motiv za nabacivanje ogromnih mišića, ubacivanje male loptice u rupu ili nabavljanje kompletne serije po- štanskih markica. Pa ipak mnogi se ljudi u našem društvu sa strašću posvećuju bodi bildingu, golfu ili sakupljanju markica. Neki ljudi su više orijentisani na „druge“, i stoga će spremnije pripisati važnost surogatnoj aktivnosti samo zato što je ljudi oko njih smatraju važnom ili zato što im društvo kaže da je važna. Zato su neki ljudi veoma ozbiljni oko suštinski trivijalnih stvari poput sporta, bridža, šaha ili misterioz- nih učenjačkih istraživanja, dok drugi, koji jasnije vide, shvataju da ove stvari nisu ništa više od surogatnih aktivnosti i stoga im nikad ne pridaju dovoljno značaja da bi kroz njih zadovoljili svoju potrebu za procesom moći. Ostaje samo da se ukaže na to da je u mnogo slučajeva i način zarađivanja za život surogatna aktivnost. Ne čista surogatna aktivnost, budući da je deo motiva za tu aktivnost zadovoljavanje fizičkih potreba, društvenog položaja (za neke) i luksuznim dobrima koja ljudi žele zbog uti- caja marketinga. Ovaj dodatni napor, zajedno sa emocionalnom angažovanošću koji ga prati, jedna je od najjačih snaga koje potpomažu razvoj i usavršavanje sistema, sa negativnim posledicama po slobodu pojedinca (videti p. 131). Posebno je za većinu kreativnih naučnika i inženjera posao mahom surogatna aktivnost. Ova stavka je tako važna da zaslužuje posebnu pažnju, koju ćemo joj uskoro dati (p. 87–92).

85. U ovom smo delu objasnili kako mnogi ljudi u savremenom društvu u manjoj ili većoj meri zadovoljavaju svoje potrebe za procesom moći. Ali mi mislimo da za većinu ljudi potreba za procesom moći nije potpuno zadovoljena. Pre svega, oni koji imaju nezajažljivu želju za statusom, ili oni koji se svim silama uhvate za neku surogatnu aktivnost ili se snažno identifikuju sa pokretom ili organizacijom da bi na taj način zadovoljili svoju potrebu za moći, su posebne ličnosti. Drugi nisu u potpuno- sti zadovoljni surogatnim aktivnostima ili identifikacijom sa organizacijom (videti p. 41, 64). Na drugom mestu, sistem nameće preveliku kontrolu preko eksplicitnih pro- pisa ili socijalizacije, koji za posledicu imaju manjak autonomije, i preko frustracije usled nemogućnosti da se određeni ciljevi ostvare i potrebe da se toliki impulsi obu- zdaju.

86. Ali čak i da je većina ljudi u industrijsko-tehnološkom društvu zadovoljena, mi (Klub slobode) bismo i dalje bili protiv takvog društva, zato što (između ostalog) smatramo poniženjem da se nečija potreba za procesom moći ispunjava kroz surogat- ne aktivnosti ili kroz identifikaciju sa organizacijom radije nego kroz stvarne ciljeve.

Motivi naučnika 87. Nauka i tehnologija daju najbolji primer surogatne aktivnosti. Neki nauč-

nici tvrde da su motivisani „radoznalošću“, ali ta je tvrdnja naprosto apsurdna. Većina naučnika radi na usko specijalizovanim problemima koji nisu predmet bilo koje normalne radoznalosti. Na primer, da li su astronom, matematičar ili entomolog zain- teresovani za osobine izopropiltrimetilmetana? Naravno da nisu. Samo hemičara zani- ma tako nešto, i on je radoznao jer je hemija njegova surogatna aktivnost. Da li je he- mičar zainteresovan za pravilnu klasifikaciju nove vrste buba? Ne. To je pitanje koje interesuje samo entomologa, a on je zainteresovan samo zato što je entomologija nje- gova surogatna aktivnost. Ako bi se hemičar i entomolog morali ozbiljno potruditi da se obezbede za život, i ako bi taj trud iskorišćavao njihove sposobnosti na zanimljiv

18

ali nenaučan način, ne bi ih se uopšte ticali izopropiltrimetilmetan i klasifikacija buba. Pretpostavimo da je nedostatak novca za postdiplomske studije odveo hemičara da postane broker na tržištu osiguranja a ne hemičar. U tom slučaju, on bi bio veoma zainteresovan za pitanja osiguranja ali bi ga bolelo ćoše za izopropiltrimetilmetan. U svakom slučaju, nije normalno na količinu vremena i truda koju naučnici ulažu u svoj rad staviti etiketu radoznalosti. Objašnjenje motiva naučnika preko „radoznalo- sti“ prosto ne stoji.

88. Objašnjenje da je to za „dobrobit čovečanstva“ nije ništa bolje. Neki nau- čni radovi nemaju nikakav zamisliv odnos sa dobrobiti za ljudsku vrstu – većina arhe- ologije ili komparativne lingvistike, na primer. Neke druge naučne oblasti pružaju očigledno opasne mogućnosti. Pa ipak naučnici u tim oblastima su podjednako zagre- jani za svoj posao koliko i oni koji prave vakcine ili istražuju zagađenje vazduha. Uzmite u obzir slučaj dr Edvarda Telera, koji je očigledno bio emocionalno angažo- van na promovisanju nuklearnih elektrana. Da li je ova upletenost potekla iz želje da se pomogne ljudskom rodu? Ako je tako, zašto onda dr Teler nije postao emocionalan oko drugih „humanitarnih“ ciljeva? Ako je bio toliki humanitarac, zašto je pomogao u stvaranju hidrogenske bombe? Kao i sa mnogim drugim naučnim dostignućima, ostaje otvoreno pitanje da li nuklearne elektrane zaista koriste čovečanstvu. Da li je jeftina struja vrednija od nagomilavanja otpada i rizika od nesreće? Dr Teler je video samo jednu stranu problema. Jasno je da njegova emocionalna angažnovanost nije nastala iz želje da se „pomogne čovečanstvu“ već iz ličnog osećanja ispunjenosti koje je on do- bijao iz svog posla i što je mogao da vidi da se ono primenjuje u praksi.

89. Isto važi i za naučnike uopšte. Uz moguće retke izuzetke, njihov motiv nije radoznalost niti želja da se pomogne čovečanstvu već potreba da se prođe kroz proces moći: imati cilj (naučni problem za rešavanje), učiniti napor (istraživanje) i ostvariti cilj (rešenje problema). Nauka je surogatna aktivnost zato što se ljudi njome mahom bave radi ispunjenja koje dobijaju od samog posla.

90. Naravno, to nije tako jednostavno. Drugi motivi igraju važnu ulogu kod mnogih naučnika. Neki naučnici mogu biti od one vrste koja ima nezajažljivu potrebu za statusom (videti p. 79) i to može da pruži dobar deo motivacije za njihov posao. Bez sumnje je većina naučnika, kao i većina stanovništva, manje ili više podložna reklamama i marketinškim trikovima i želi novac da zadovolji svoje potrebe za dobri- ma i uslugama. Stoga ni nauka nije čisto surogatna aktivnost. Ali velikim delom jeste.

91. Takođe, nauka i tehnologija čine masovni pokret za zadobijanje moći, i mnogi naučnici zadovoljavaju potrebu za moći kroz identifikaciju sa ovim masovnim pokretom (videti p. 83).

92. Tako nauka slepo maršira unapred, bez obraćanja pažnje na stvarnu dobro- bit ljudske vrste ili bilo koje drugo merilo, poslušna jedino psihološkim potrebama na- učnika, i državnih službenika i direktora korporacija koji daju sredstva za istraživanja.

Priroda slobode

93. Raspravljaćemo o tome da industrijsko-tehnološko društvo ne može biti reformisano na takav način koji će ga sprečiti da progresivno sužava područje ljudske slobode. Ali, budući da je „sloboda“ reč koja se može tumačiti na mnogo načina, mo- ramo prvo da razjasnimo o kojoj slobodi je reč.

94. Pod „slobodom“ mislimo na mogućnost da se prođe kroz proces moći, sa pravim ciljevima, a ne veštačkim ciljevima ili surogatnim aktivnostima, i bez uplitanja, manipulacije ili nadgledanja od strane bilo koga, pogotovo neke velike organizacije. Sloboda podrazumeva vlast (bilo kao pojedinac bilo kao član male grupe) nad ključ- nim pitanjima sopstvene egzistencije: hranom, odećom, skloništem i odbranom protiv

19

bilo koje pretnje koja može postojati u životnoj sredini. Sloboda znači imati moć; ne moć da se kontrolišu drugi ljudi, već moć da se kontrolišu okolnosti sopstvenog života. Čovek nema slobodu ako neko drugi (pogotovo velika organizacija) ima vlast nad njim, bez obzira kako tolerantno, milosrdno i popustljivo ta moć bila sprovođena. Važno je da se sloboda ne meša sa popustljivošću (v. pasus 72).

95. Smatra se da živimo u slobodnom društvu zato što imamo određeni broj ustavno zagarantovanih prava. Ali ovo nije tako važno kao što se čini. Stepen lične slobode koji postoji u društvu određen je pre ekonomskom i tehnološkom strukturom društva nego njegovim zakonima i vlasti.16 Većina indijanskih nacija Nove Engleske bile su monarhije, a većinu gradova italijanske renesanse kontrolisali su diktatori. Ali kada čitamo o ovim društvima, stičemo utisak da su one dopuštale daleko više ličnih sloboda nego što to čini naše društvo. Delom i zbog toga što oni nisu imali efikasne mehanizme za sprovođenje vladareve volje: nije bilo moderne, organizovane policije, brze komunikacije na velike udaljenosti, kamera za prismotru, ni dosijea sa podacima o životu prosečnih građana. Stoga je bilo relativno lako izbeći kontrolu.

96. Što se tiče naših ustavnih prava, uzmite u obzir slobodu štampe. Mi sigur- no ne želimo da kritikujemo to pravo: ono je vrlo važan alat za ograničavanje koncen- tracije političke moći i za obuzdavanje ljudi koji imaju političku moć obelodanjiva- njem bilo kakvog rđavog ponašanja sa njihove strane. Ali sloboda štampe je od veoma male koristi prosečnom građaninu kao pojedincu. Masovni mediji su obično pod kon- trolom velikih organizacija koje su integrisane u sistem. Svako ko ima nešto novaca može da odštampa bilo šta, ili da ga distribuira preko interneta ili na neki sličan način, ali ono što on ima da kaže biće preplavljeno ogromnom količinom materijala koji postavljaju mediji i neće imati praktičnog efekta. Rečima zadiviti društvo je stoga skoro nemoguće za većinu pojedinaca i malih grupa. Uzmite nas (Klub slobode) za primer. Da nismo nikada učinili ništa nasilno i samo predali ovaj tekst izdavaču, on bi verovatno bio odbijen. Da su ga prihvatili i odštampali, on verovatno ne bi privukao puno čitalaca zato što je zabavnije odgledati zabavni program koji pružaju mediji nego pročitati trezven esej. Čak i ako bi ovaj tekst imao puno čitalaca, većina čitalaca bi uskoro zaboravila šta je pročitala zato što su njihovi umovi preplavljeni masom

16 Kada su američke kolonije bile pod britanskom vlašću, bilo je manje zakonskih garancija slobode, i one su bile manje efikasne, nego nakon usvajanja američkog ustava, ali opet je u predindustrijskoj Americi bilo više ličnih sloboda, i pre i posle ratova za nezavisnost, nego nakon što je industrijska revolucija zahvatila ovu zemlju. Citiramo iz: Nasilje u Americi, istorijska i komparativna perspektiva, ur. Hju Dejvis i Ted Robert Gur, poglavlje 12, autor Rodžer Lejn, strane 476-478: „Progresivno povećanje imovinskih standarda i povećano oslanjanje na zvanične organe reda i zakona (u Americi XIX veka) [...] bilo je uobičajeno u celom društvu [...] Promena u društvenom ponašanju je toliko dugoročna i raširena što sugeriše povezanost sa najsuštinskijim od savremenih društvenih procesa – samom industrijskom urbanizacijom. [...] Masačusets je 1835. godine imao oko 660,940 stanovnika, od kojih je 81% živelo na selu, pretežno predindustrijski, i svi su bili rođeni u Masačusetsu. Tamošnji građani su bili naviknuti na zavidan nivo ličnih sloboda. Bilo da su kočijaši, farmeri ili umetnici, bili su naviknuti da sami određuju svoj raspored, i priroda njihovog posla ih je učinila prirodno fizički međuzavisnim [...] a individualni problemi, gresi pa čak i zločini, obično nisu bili razlog za širu društvenu zabrinutost [...] Ali uticaj dvostrukog pokreta stanovništva ka gradu i ka fabrici, koji su 1835. upravo uzimali maha, imali su sve veći uticaj na ponašanje pojedinaca kroz ceo XIX vek i tokom XX veka. Fabrika je zahtevala uređenost ponašanja, život kojim upravlja poštovanje ritma časovnika i kalendara, i koji zahteva nadzornika i poslovođe. U gradu ili u palanki, zahtev za životom u gusto naseljenim četvrtima sprečio je mnoge radnje na koje do tada niko nije imao primedbi. I radnici i činovnici u velikim ustanovama bili su zavisni od svojih drugova. Kako se posao jednog radnika uklapao u posao drugog, tako i njegov posao više nije bio samo njegov. Posledice nove organizacije života i rada bile su očigledne do 1900. godine, kada je nekih 76% od 2,805,346 stanovnika Masačusetsa bilo klasifikovano kao građani. Mnogo nasilnog ili nepravilnog ponašanja koje je bilo tolerisano u opuštenom, nezavisnom društvu više nije bilo prihvatljivo u formalizovanijoj, kooperativnoj atmosferi kasnijeg perioda [...] Pokret ka gradovima je, ukratko, stvorio pokorniju, socijalizovaniju, ‘civilizovaniju’ generaciju od njenih prethodnika.“

20

materijala kojom ih zasipaju mediji. Da bismo izneli našu poruku javnosti sa nekom šansom da ostavimo trajan utisak, morali smo da ubijamo ljude. (*)

97. Ustavna prava su korisna do određene tačke, ali ne služe ni za šta mnogo više nego da garantuju nešto što bismo mogli nazvati buržoaskim konceptom slobode. Prema buržoaskom konceptu, „slobodan“ čovek je u suštini element društvene maši- nerije i ima samo jedan deo propisanih i ograničenih sloboda, sloboda koje su naprav- ljene da služe potrebama društvene mašinerije a ne potrebama pojedinca. Buržoaski „slobodan“ čovek ima ekonomsku slobodu zato što to potpomaže rast i napredak; ima slobodu štampe zato što javna kritika ograničava rđavo ponašanje političkih vođa; ima pravo na pošteno suđenje zato što bi utamničenje zbog hira nekog moćnika bilo loše po sistem. Ovo je očigledno bio stav Simona Bolivara. Po njemu, ljudi su zasluživali slobodu samo ako su je koristili za potpomaganje napretka (napretka kako ga vide buržuji). Drugi buržujski mislioci su imali slično viđenje lične slobode kao sredstva za kolektivni cilj. Čester Tan u „Kineskoj političkoj misli dvadesetog veka“, str. 202, objašnjava filozofiju nacionalističkog vođe Hu Han-mina: „Pojedincu je dozvoljena sloboda zato što je član društva i njegov društveni život zahteva takva prava. A pod društvom je Hu podrazumevao celo društvo u državi.“ A na str. 259. Tan kaže da je, prema Karsunu Džangu (Džang Đin-mai, vođa Državne socijalističke partije u Kini), sloboda morala biti upotrebljena u korist države i naroda u celini. Ali kakvu vrstu slobode neko ima ako je može koristiti samo onako kako ju je neko drugi propisao? Koncept slobode Kluba slobode nije poput Bolivarovog, Huovog, Džangovog ili drugih buržujskih teoretičara. Problem kod takvih teoretičara je što su oni od razvija- nja i primene društvenih teorija načinili svoju surogatnu aktivnost. Sledstveno tome, te teorije su osmišljene da služe potrebama teoretičara pre nego li potrebama naroda koji može imati tu nesreću da živi u društvu u kome se te teorije nameću.

98. Još jedno moramo da naglasimo u ovom odeljku: ne treba pretpostaviti da čovek ima dovoljno slobode samo zato što on kaže da mu je dovoljno. Sloboda je sa jedne strane ograničena i psihološkom kontrolom koje su ljudi nesvesni, i štaviše, mnoge od ideja o tome šta čini slobodu su pre vođene društvenim konvencijama nego stvarnim potrebama. Na primer, verovatno je da će mnogi previše socijalizovani levi- čari reći da je većina ljudi, uključujući njih same, premalo a ne previše socijalizovana, pa opet previše socijalizovani levičari plaćaju veliku psihološku cenu za svoj visok nivo socijalizovanosti.

Neki principi istorije

99. Posmatrajte istoriju kao zbir dva činioca: nestalnog činioca koji se sastoji od neočekivanih događaja koji ne prate nikakav primetan obrazac, i stabilnog činioca koji se sastoji od dugoročnih istorijskih kretanja. Mi smo zainteresovani samo za du- goročna istorijska kretanja.

Prvi princip

100. Ako mala promena utiče na dugoročno kretanje istorije, onda je efekat te promene skoro uvek kratkorajan – kretanje će se ubrzo vratiti u svoje prvobitno stanje. (Primer: reformski pokret sa ciljem da se iskoreni politička korupcija u društvu retko ima više od kratkoročnog efekta; pre ili kasnije reformatori se opuste i korupcija se uvuče nazad. Nivo političke korupcije u zemlji ima tendenciju da ostane konstantan, ili da se sporo menja tokom evolucije društva. Naravno, politička čistka će biti trajna samo ako je praćena dubokim društvenim promenama; mala promena u društvu neće biti dovoljna.) Ako se mala promena u istorijskom kretanju pokaže trajnom, to je samo zato što se promena izvršila u pravcu u kom je kretanje već bilo usmereno, tako

21

da sâmo kretanje nije izmenjeno već je samo pogurano napred. 101. Prvi princip je skoro uvek tautologija. Ako neko kretanje nije otporno na

male promene, ono će nasumično lutati umesto da prati određeni smer; drugim rečima, ono uopšte i nije bilo dugoročno kretanje.

Drugi princip

102. Ako je učinjena promena dovoljno velika da trajno promeni dugoročno istorijsko kretanje, onda će ona izmeniti društvo u celini. Drugim rečima, društvo je sistem u kom su svi delovi povezani, i ne možete trajno promeniti bilo koji njegov važan deo a da ne promenite i druge.

Treći princip 103. Ako je učinjena dovoljno velika promena da se trajno izmeni dugoročno

kretanje, onda posledice po celo društvo ne mogu biti unapred predviđene. (Osim ako različita druga društva nisu već prošla kroz istu promenu i sva iskusila iste posledice, u kom slučaju možemo na empirijskoj osnovi pretpostaviti da će društvo koje prolazi kroz takve promene vrlo verovatno iskusiti slične posledice.)

Četvrti princip 104. Novo društvo ne može biti osmišljeno na papiru. To jest, ne možete plani-

rati novo društvo unapred, a onda ga uspostaviti i očekivati da će funkcionisati onako kako ste zamislili.

105. Treći i četvrti princip slede iz složenosti ljudskog društva. Promena u ljudskom ponašanju će uticati na ekonomiju društva i njegovo fizičko okruženje; eko- nomija će uticati na okruženje i obrnuto, a promene u ekonomiji i okruženju će uticati na ljudsko društvo na složen, neočekivan način; i tako dalje. Mreža uzroka i posledica je previše složena da bi se mogla razmrsiti i razumeti.

Peti princip

106. Ljudi ne biraju oblik svog društva racionalno i svesno. Društva se raz- vijaju kroz procese društvene evolucije koji nisu pod racionalnom ljudskom kontro- lom.

107. Peti princip je posledica prethodna četiri. 108. Da ilustrujemo: u skladu sa prvim principom, uopšteno govoreći, pokušaj

društvene reforme ili radi u pravcu u kom se društvo već razvija (tako da samo ubrza- va promenu koja bi se u svakom slučaju dogodila) ili ima samo kratkoročni uticaj, tako da se društvo ubrzo vrati nazad na svoj stari kolosek. Da bi se učinila trajna pro- mena u razvoju bilo kojeg važnog aspekta društva, reforma je nedovoljna – potrebna je revolucija. (Revolucija ne podrazumeva obavezno oružani ustanak ili zbacivanje vlade.) U skladu sa drugim principom, revolucija nikad ne menja samo jedan aspekt društva; a zbog trećeg principa, promene koje se dogode nikad nisu one koje revoluci- onari očekuju ili žele. I, u skladu sa četvrtim principom, kada revolucionari ili utopisti uspostave novu vrstu društva, ono nikad ne funkcioniše kako je planirano.

109. Američka revolucija nije suprotan primer. Američka „revolucija“ nije bila revolucija u današnjem smislu reči, već rat za nezavisnost praćen dosta dalekosežnim političkim reformama. Osnivači nacije nisu promenili pravac razvoja američkog dru- štva, niti su to želeli da urade. Oni su samo oslobodili razvoj američkog društva od usporavajućeg uticaja britanske vlasti. Njihova politička reforma nije promenila nije- dan suštinski smer kretanja, već je samo gurnula američku političku kulturu napred u prirodnom pravcu njegovog razvoja. Britansko društvo, čiji je izdanak bilo američko

22

društvo, se već dugo vremena kretalo u pravcu zastupničke demokratije. I pre Rata za nezavisnost Amerikanci su već dugo vremena uveliko primenjivali zastupničku de- mokratiju na kolonijalnim skupštinama. Politički sistem koji je uspostavio Ustav modeliran je na britanskom sistemu i kolonijalnim skupštinama. Sa velikom izmenom, svakako – nema sumnje da su Osnivači nacije preduzeli veoma važan korak. Ali to je bio korak dalje na putu kojim je narod engleskog govornog područja već išao. Dokaz tome je da su Britanija i sve njene kolonije sa stanovništvom pretežno engleskog pore- kla završile sa sistemom zastupničke demokratije suštinski sličnim onom u Sjedinje- nim Državama. Da su se Osnivači nacije iznervirali i odbili da potpišu Deklaraciju nezavisnosti, naš način života danas ne bi se mnogo razlikovao. Možda bismo imali tešnje veze sa Britanijom, i parlament i premijera umesto kongresa i predsednika. Ništa strašno. Stoga Američka revolucija ne daje suprotan primer naših principa već ih dobro ilustruje.

110. Pa ipak, treba koristiti zdrav razum u primeni ovih principa. Oni su izneti nepreciznim jezikom koji dozvoljavaju širinu interpretacije, i za njih se mogu pronaći izuzeci. Stoga mi pružamo ove principe ne kao neprikosnovene zakone već kao opšta pravila, ili smernice za razmišljanje, koji mogu pružiti delimičan protivotrov za naiv- ne ideje o budućnosti društva. Ove principe bi trebalo stalno imati na umu, i kada god neko dođe do zaključka koji je u sukobu sa nekim od njih, neka pažljivo preispita svo- je razmišljanje i zadrži svoj zaključak samo ako za to ima dobre, solidne razloge.

Industrijsko-tehnološko društvo se ne može reformisati

111. Gorenavedeni principi služe da pokažu koliko bi bilo beznadežno teško reformisati industrijski sistem da bi ga se sprečilo da postupno sužava naša područja slobode. Postojala je stalna tendencija, barem još od vremena industrijske revolucije, da tehnologija osnažuje sistem po cenu individualnih sloboda i lokalne autonomije. Stoga bi svaka promena sa ciljem da se sloboda zaštiti od tehnologije bila suprotna osnovnim pravcima razvoja našeg društva. Sledstveno tome, takva bi promena bila ili kratkoročna – i brzo preplavljena plimom istorije – ili bi, ako je dovoljno velika, pro- menila prirodu našeg celog društva. Ovo je u skladu sa prvim i drugim principom. Štaviše, pošto bi društvo bilo promenjeno na način koji ne bi mogao unapred biti predviđen (treći princip) došlo bi do velike opasnosti. Promene dovoljno velike da učine trajnu razliku u korist slobode ne bi ni bile pokrenute, zato što bi se shvatilo da one mogu ozbiljno poremetiti sistem. Stoga bi svaki pokušaj reforme bio previše boja- žljiv da bi bio uspešan. Čak i ako bi bile započete promene dovoljno velike da učine trajnu razliku, one bi bile povučene kada bi njihovi rušilački efekti postali očigledni. Stoga, trajne razlike u korist slobode bi mogli da donesu samo ljudi spremni da pri- hvate korenite, opasne i nepredvidljive promene celog sistema. Drugim rečima, revo- lucinoari, ne reformisti.

112. Ljudi koji su željni da spasavaju slobodu bez žrtvovanja pretpostavljenih dobrobiti tehnologije predložiće neki naivan plan za neko novo društvo koje bi pomi- rilo slobodu sa naukom. Osim činjenice da ljudi koji predlažu teorije retko predlažu neka praktična sredstva putem kojih bi novo društvo uopšte bilo uspostavljeno, iz četvrtog principa sledi da čak i da novi oblik društva bude uspostavljen, ono bi se ili raspalo ili dalo rezultate veoma različite od očekivanih.

113. Tako da čak i u najopštijim crtama izgleda malo verovatno da bi bilo koji način promene društva mogao da pomiri slobodu sa savremenom tehnologijom. U sle- dećih nekoliko odeljaka daćemo konkretnije razloge za zaključak da su sloboda i tehnološki progres nekompatibilni.

23

Ograničenje slobode je neizbežno u industrijskom društvu

114. Kao što je objašnjeno u pasusima 65–67 i 70–73 savremeni čovek je ograničen mrežom pravila i propisa, i njegova sudbina zavisi od ljudi koji su od njega udaljeni i na čije odluke on ne može da utiče. Ovo nije slučajno, niti je proizvod arbi- trarnosti arogantnih birokrata. To je potrebno i neizbežno u bilo kom tehnološki na- prednom društvu. Sistem mora da pažljivo reguliše ljudsko ponašanje da bi funkci- onisao. Na poslu, ljudi moraju da rade ono što im je rečeno da rade, jer će se u suprot- nom proizvodnja pretvoriti u haos. Birokratija mora da bude vođena krutim pravilima. Dozvoljavanje zavidne lične diskrecije birokratama na nižem nivou bi ometalo sistem i vodilo optužbama za nepravičnost zbog razlika na koje individualne birokrate koriste svoju diskreciju. Istina je da neka ograničenja našoj slobodi mogu da budu uklonjena, ali uopšteno govoreći za funkcionisanje industrijsko-tehnološkog društva je potrebno da velike organizacije uređuju naše živote. Posledica je osećaj nemoćnosti prosečnog čoveka. Može biti, međutim, da će formalni propisi u budućnosti sve više biti zame- njivani psihološkim metodama koje nas teraju da radimo ono što sistem od nas zahte- va. (Propaganda, obrazovne metode, programi „mentalnog zdravlja“ itd.)

115. Sistem mora da natera ljude da se ponašaju na načine koji su sve udalje- niji od prirodnih obrazaca ljudskog ponašanja. Na primer, sistemu su potrebni nauč- nici, matematičari i inženjeri. Ne može da funkcioniše bez njih. Zato se vrši veliki pritisak na decu da briljiraju u tim poljima. Nije prirodno za mladu osobu da provede najveći deo svog vremena sedeći za stolom i učeći. Normalna mlada osoba želi da provede svoje vreme u aktivnom kontaktu sa stvarnim svetom. Među primitivnim na- rodima stvari koje uče decu su u prirodnoj harmoniji sa prirodnim ljudskim impulsi- ma. Među američkim Indijancima, na primer, dečaci su uvežbavani za aktivnu potragu na otvorenom – upravo ono što dečaci vole. Ali u našem su društvu deca naterana da uče tehničke predmete, što većina radi preko volje.

116. Zbog stalnog pritiska što ga sistem vrši da bi promenio ljudsko ponašanje postoji postepeno povećanje broja ljudi koji ne žele ili ne mogu da se uklope u zahte- ve društva: ljudi koji žive na račun socijalne pomoći, članovi omladinskih bandi, sektaši, anti-državni pobunjenici, radikalni enviromentalisti saboteri, ljudi koji napu- ste školovanje i kontraši raznih vrsta.

117. U svakom tehnološki naprednom društvu sudbina pojedinca mora da zavisi od odluka na koje on ne može u većoj meri uticati. Tehnološko društvo ne može biti razbijeno u male, autonomne zajednice, zato što proizvodnja zavisi od saradnje velikog broja ljudi i mašina. Takvo društvo mora biti visoko organizovano i moraju se donositi odluke koje utiču na veliki broj ljudi. Kada odluka utiče na, recimo, milion ljudi, svaki od pojedinaca na koga se ona odnosi u proseku ima milioniti deo udela u donošenju odluke. U praksi se obično dešava da odluku donose javni činovnici ili direktori korporacija, ili tehnički specijalisti, ali čak i kada je glasanje za odluku javno, broj glasača je obično preveliki da bi pojedinačni glas bio važan.17 Stoga većina poje- dinaca nije u mogućnosti da značajno utiče na velike odluke koje se tiču njihovih živote. Nema nijednog zamislivog načina da se to popravi u tehnološki naprednom društvu. Sistem pokušava da „reši“ problem preko propagande koja čini da ljudi žele odluke koje su za njih donete, ali čak i da je ovo „rešenje“ u potpunosti delotvorno i čini da se ljudi osećaju bolje, bilo bi ponižavajuće.

118. Konzervativci i neki drugi se zalažu za više „lokalne autonomije“. Lokal- ne zajednice su nekada imale autonomiju, ali takva je autonomija sve manje i manje moguća pošto se male zajednice sve više mešaju sa velikim sistemima poput javnih 17 Apologete sistema vole da daju primere slučajeva u kojima je na izborima odlučivao jedan ili dva glasa, ali takvi slučajevi su retki.

24

komunalnih usluga, kompjuterskih mreža, sistema auto-puteva, medija masovne ko- munikacije, savremenog sistema medicinske zaštite, i postaju zavisniji od njih. Protiv autonomije je i činjenica da tehnologija primenjena na jednom mestu često utiče na ljude na udaljenim mestima. Tako pesticidi i hemikalije upotrebljeni pored potoka mo- gu da zagade vodu stotinama milja nizvodno, a efekat staklene bašte utiče na ceo svet.

119. Sistem ne zadovoljava sve ljudske potrebe, niti je u stanju to da čini. Umesto toga, ljudsko ponašanje mora biti izmenjeno da paše potrebama sistema. Ali to nema nikakve veze sa političkom ili društvenom ideologijom koja se može pretva- rati da vodi tehnološki sistem. Krivica je tehnologije, zato što sistem nije rukovođen ideologijom već tehničkom potrebom.18 Sistem, naravno, zadovoljava mnoge ljudske potrebe, ali on to, uopšteno gledano, radi samo u granicama u kojima je to dobro za njega samog. Najvažnije su potrebe sistema, a ne potrebe ljudskog bića. Na primer, sistem pruža ljudima hranu zato što ne bi funkcionisao da svi gladuju; ugađa ljudskim psihološkim potrebama kad god to može da uradi povoljno, zato što ne bi funkcio- nisao ako bi previše ljudi bilo depresivno ili pobunjenički raspoloženo. Ali sistem, zbog dobrih, čvrstih, praktičnih razloga mora stalno da vrši pritisak na ljude da bi oblikovao njihovo ponašanje u skladu sa svojim potrebama. Previše otpada se naku- pilo? Vlada, mediji, obrazovni sistem, enviromentalisti, svi će nas bombardovati go- milom propagande o recikliranju. Potrebno je više tehničkog osoblja? Hor glasova na- govara decu da uče prirodne nauke. Niko se ne pita da li je možda nehumano terati mlade ljude da troše najveći deo svog vremena na učenje predmeta koje većinom mrze. Kada napredak tehnologije izazove gubitak posla kvalifikovanih radnika, oni moraju da prođu kroz „ponovnu obuku“ a da se niko ne zapita da li je takvo deranži- ranje za njih ponižavajuće. Prosto se uzima zdravo za gotovo da svi moraju da se povinuju tehničkoj potrebi, i to iz dobrog razloga: kad bi se ljudske potrebe stavile ispred tehničke potrebe, nastali bi ekonomski problemi, nezaposlenost, nestašice ili nešto još gore. Koncept „mentalnog zdravlja“ u našem društvu se definiše uglavnom preko opsega u kom se pojedinac ponaša u skladu sa potrebama sistema i to čini bez pokazivanja znakova stresa.

120. Napori da se osećaju svrhe i autonomiji ostavi prostora unutar sistema nisu ništa bolji od vica. Na primer, jedna kompanija je, umesto da traži da svaki od njenih zaposlenih sastavlja samo jedan deo iz kataloga, zahtevala od svakog da sasta- vlja ceo katalog, što je trebalo da im pruži osećaj svrhe i postignuća. Neke su kompa- nije pokušavale da daju svojim zaposlenima više autonomije, ali to iz praktičnih razlo- ga može biti učinjeno samo do određene granice, i zaposleni u svakom slučaju nikad nemaju autonomiju konačnog cilja – njihovi „autonomni“ napori nikad ne mogu biti upravljeni prema ciljevima koje su sami izabrali, već isključivo prema ciljevima nji- hovih poslodavaca, kao što su opstanak i rast kompanije. Svaka kompanija bi brzo propala kada bi dopustila zaposlenima da se ponašaju drugačije. Slično tome, u bilo kom preduzeću iz socijalističkog sistema, radnici moraju da usmere svoje napore ka ciljevima preduzeća, jer preduzeće u suprotnom neće služiti svrsi kao deo sistema. Opet, iz čisto tehničkih razloga, za većinu pojedinaca i malih grupa nije moguće da imaju veliku autonomiju u industrijskom društvu. Čak i mali preduzetnik obično ima samo ograničenu autonomiju. Osim potrebe za regulacijom od strane vlasti, on je

18 „Danas, u tehnološki naprednim zemljama, ljudi žive veoma sličnim životima bez obzira na geografske, verske ili političke razlike. Svakodnevni život hrišćanskog bankarskog činovnika u Čikagu, budističkog bankarskog činovnika u Tokiju i komunističkog bankarskog činovnika u Moskvi mnogo su sličniji nego što bi život bilo koga od njih podsećao na život bilo kojeg čoveka od pre hiljadu godina. Ove su sličnosti rezultat zajedničke tehnologije.“ (Lion Sprag DeKamp, Drevni inženjeri, izdanje Balantajna, str. 17.) Životi trojice bankarskih činovnika nisu identični. Ideologija ima nekakvog uticaja. Ali sva tehnološka društva, da bi preživela, moraju da evoluiraju po približno istoj putanji.

25

ograničen činjenicom da mora da se uklopi u ekonomski sistem i prilagodi njegovim zahtevima. Na primer, kada neko razvije novu tehnologiju, mali preduzetnik, hteo ne hteo, mora da koristi tu tehnologiju da bi ostao konkurentan.

„Loše“ strane tehnologije se ne mogu odvojiti od njenih „dobrih“ strana

121. Sledeći razlog što industrijsko društvo ne može biti reformisano u korist slobode leži u tome što je savremena tehnologija jedinstveni sistem u kome su svi delovi zavisni jedan od drugoga. Ne možete se otarasiti „loših“ delova tehnologije a zadržati samo „dobre“. Uzmite za primer savremenu medicinu. Napredak u medicin- skoj nauci zavisi od napretka hemije, fizike, biologije, kompjuterske tehnologije i dru- gih oblasti. Napredna lečenja zahtevaju visoko-tehnološku opremu koja može biti do- stupna samo zahvaljujući tehnološki naprednom, ekonomski bogatom društvu. Jasno je da ne može biti mnogo napretka u medicini bez celog tehnološkog sistema i svega što uz njega ide.

122. Čak i da se medicinski napredak može održati bez ostatka tehnološkog sistema, on bi sam po sebi već doneo određena zla. Pretpostavimo da se otkrije lek za dijabetes. Ljudi sa genetskom tendencijom ka dijabetesu će biti u stanju da prežive i da imaju decu kao i svi drugi. Prirodna selekcija protiv gena dijabetesa će prestati, i takvi geni će se širiti među stanovništvom. (Ovo se možda već u izvesnoj meri i deša- va, pošto dijabetes, mada nije izlečiv, može da se kontroliše insulinom.) Ovo će se do- goditi i sa osetljivošću na mnoge druge bolesti, na šta će uticati genetska degradacija stanovništva. Jedino rešenje bi bio neki vid programa eugenije ili obimnog genetskog inženjeringa ljudskih bića, tako da čovek u budućnosti ne bude tvorevina prirode, ili Boga (u zavisnosti od vaših religijskih ili filozofskih pogleda), već izrađen proizvod.

123. Ako mislite da se velika vlada sada previše meša u vaš život, samo sače- kajte dok vlada počne da reguliše genetski sastav vaše dece. Ovakva regulacija će neizbežno pratiti uvođenje genetskog inženjeringa ljudskih bića zato što bi posledice neregulisanog genetskog inženjeringa bile katastrofalne.19

124. Uobičajeni odgovor na ovakve brige je govor o „medicinskoj etici“. Ali etički kodeks u sukobu sa medicinskim napretkom ne bi služio zaštiti slobode; samo bi pogoršao stvari. Etički kodeks koji bi bio primenljiv na genetski inženjering u praksi bi bio sredstvo za regulisanje genetskog sastava ljudskih bića. Neko će (najve- rovatnije mahom viša srednja klasa) odlučiti da je takva i takva primena primena ge- netskog inženjeringa „etička“ a da druge nisu, i na taj će način nametnuti svoje vred- nosti na genetski sastav većine stanovništva.20 Čak i kada bi etički kodeks bio donet na čisto demokratskoj osnovi, većina bi nametala svoje vrednosti bilo kojoj manjini koja bi mogla imati drugačiji mišljenje o tome šta čini „etičku“ upotrebu genetskog inženjeringa. Jedini etički kodeks koji bi istinski zaštitio slobodu, bio bi onaj koji za- branjuje bilo koji vid genetskog inženjeringa ljudskih bića, a možete biti sigurni da nijedan takav kodeks neće biti donet u tehnološkom društvu. Nijedan kodeks koji bi smanjio važnost genetskog inženjeringa do nivoa sporedne uloge ne bi dugo trajao, zato što bi iskušenje koje predstavlja neizmerna moć biotehnologije bilo neodoljivo, pogotovo zato što će za mnoge ljude većina njenih primena izgledati očigledno i ne- dvosmisleno dobrom (uklanjanje fizičkih i psihičkih bolesti, pružanje ljudima onih sposobnosti koje su im potrebne da se snađu u današnjem svetu). Neizbežno je da će genetski inženjering biti u širokoj upotrebi, ali samo na načine koji su usklađeni sa

19 Pomislite samo – neodgovoran genetičar bi mogao da stvori puno terorista. 20 Kao dalji primer nepoželjnih posledica medicinskog napretka, pretpostavimo da bude otkriven pouzdan lek za rak. Čak i da tretman bude toliko skup da bude dostupan samo eliti, to će u velikoj meri umanjiti njihovu podršku za zaustavljanje ispuštanja karcinogenih supstanci u životnu sredinu.

26

potrebama sistema. Tehnologija je mnogo snažnija pokretačka sila društva nego što je to

težnja za slobodom

125. Nije moguće napraviti trajan kompromis između tehnologije i slobode, zato što je tehnologija daleko snažnija pokretačka sila društva koja stalno nasrće na slobodu kroz ponovljene kompromise. Zamislite slučaj dvojice komšija, svaki od ko- jih u početku poseduje istu količinu zemlje, ali je jedan od njih moćniji. Moćni zahte- va deo zemlje onog drugog. Slabi odbija. Moćni kaže: „OK, hajde da napravimo kom- promis. Daj mi polovinu od onoga što sam tražio.“ Slabi ima malo mogućnosti osim da popusti. Malo kasnije, moćni sused ponovo zahteva jedan deo zemlje, ponovo do- lazi do kompromisa, i tako dalje. Namećući niz kompromisa na slabijeg, moćni u jed- nom trenutku zadobije svu zemlju. Isto važi i za sukob tehnologije i slobode.

126. Hajde da objasnimo zašto je tehnologija snažnija pokretačka sila društva od težnje za slobodom.

127. Tehnološki napredak koji na prvi pogled ne ugrožava slobodu često će je kasnije ozbiljno ugroziti. Na primer, uzmite u obzir motorizovani transport. Pešak je nekada mogao ići kuda je hteo, svojom brzinom, i bez obraćanja pažnje na bilo kakve saobraćajne propise, i bio je nezavisan od tehnoloških sistema podrške. Kada su se po- javila motorna vozila, izgledalo je da povećavaju čovekovu slobodu. Nisu oduzimala nikakve slobode od pešaka, niko nije morao da ima automobil ako to nije želeo, a svako ko bi se odlučio da kupi automobil mogao je putovati znatno brže od pešaka. Ali pojava motorizovanog transporta je ubrzo promenila društvo na takav način da je umnogome ograničila čovekovu slobodu kretanja. Kada su se automobili namnožili, postalo je neophodno da se detaljno reguliše njihova upotreba. U kolima, pogotovo u gusto naseljenim područjima, čovek ne može da ide kuda želi svojom brzinom – nje- govim kretanjem upravljaju tok saobraćaja i raznovrsni saobraćajni zakoni. Čovek je pritegnut raznim obavezama: zahtevima za vozačkom dozvolom, testovima vožnje, obnavljanjem registracije, osiguranjem, održavanjem koje je obavezno bezbednosti radi, te mesečnim ratama za otplatu ili nabavnom cenom. Pritom, upotreba motornih prevoznih sredstava više nije izborna. Uređenje naših gradova se tako promenilo od uvođenja motorizovanog transporta da većina ljudi više ne može da peške stigne do svog radnog mesta, prodavnica i mogućnosti za razonodu, tako da mora da zavisi od automobila za prevoz. Ili ljudi moraju da koriste javni prevoz, u kom slučaju imaju još manje kontrole nad svojim kretanjima nego kad voze kola. Čak je i sloboda kretanja pešaka sada umnogome ograničena. On u gradu stalno mora da se zaustavlja i čeka na semaforima koji su obično napravljeni tako da služe automobilskom saobraćaju. Na selu, motorizovani saobraćaj čini kretanje duž auto-puta opasnim i neprijatnim. (Pri- metite važnu stavku koju smo ilustrovali slučajem sa motorizovanim transportom: kada je novi proizvod tehnologije uveden kao mogućnost koju pojedinac može i ne mora da koristi, on neće obavezno ostati izbornim. U mnogo slučajeva nova tehnolo- gija će izmeniti društvo na taj način da će ljudi u jednom trenutku postati primorani da je koriste.)

128. Dok tehnološki napredak u celini nastavlja da sužava naše područje slo- bode, svaki se novi napredak tehnologije, posmatran zasebno, čini poželjnim. Struja, vodovod i kanalizacija, brza komunikacija na velike udaljenosti... kako bi neko mogao da govori protiv bilo koje od ovih stvari, ili protiv bilo kog drugog od bezbroj tehno- loških napredaka koji su stvorili savremeno društvo? Bilo bi apsurdno odupirati se uvođenju telefona, na primer. On je doneo mnogo prednosti i nijednu smetnju. Ali kao što smo objasnili u pasusima 59–67, svi ovi tehnološki pomaci zajedno su stvorili svet

27

u kome sudbina pojedinačnog čoveka više nije u njegovim rukama ili u rukama nje- govih komšija i prijatelja, već političara, direktora korporacija i udaljenih, nepoznatih tehničara i birokrata na koje on kao pojedinac nema moć da utiče.21 Isti proces će se nastaviti u budućnosti. Uzmite za primer genetski inženjering. Malo će se ljudi odu- preti uvođenju genetskog inženjeringa koji uklanja nasledne bolesti. Ne čini nikakvu očiglednu štetu i sprečava mnogo patnje. Ali veliki broj genetskih poboljšanja zajedno će pretvoriti ljudsko biće u veštački proizvod umesto da ono bude slobodna tvorevina slučajnosti (ili Boga, ili bilo čega drugog, u zavisnosti od vaših verskih uverenja).

129. Drugi razlog zbog kojeg je tehnologija toliko snažna pokretačka sila društva leži u tome da, u kontekstu datog društva, tehnološki napredak ide u samo jednom smeru; ne može biti preokrenut. Kada je tehnološka novina uvedena, ljudi obično postanu zavisni od nje, ali, nakon toga, sistem u celini postaje zavisan od nje. (Zamislite šta bi se dogodilo sistemu danas da kompjuteri, na primer, budu uklonjeni.) Stoga sistem može da se kreće samo u jednom pravcu, ka većoj tehnologizaciji. Teh- nologija stalno tera slobodu da se povlači za korak nazad, osim u slučaju zbacivanja celog tehnološkog sistema.

130. Tehnologija napreduje velikom brzinom i ugrožava slobodu na više stra- na istovremeno (prenaseljenost, pravila i propisi, povećana zavisnost pojedinaca od velikih organizacija, propagande i drugih psiholoških tehnika, genetski inženjering, zadiranje u privatnost putem uređaja za prismotru i kompjutera, itd.) Zauzdati bilo

koju od pretnji slobodi zahtevalo bi dugu i tešku društvenu borbu. Ljudi koji žele da zaštite slobodu budu pregaženi samim mnoštvom novih napada i brzinom kojom se oni razvijaju, tako da oni postaju patetični i prestaju da se bune. Boriti se sa bilo ko- jom od ovih pretnji pojedinačno bilo bi uzaludno. Uspehu se možemo nadati samo bo- reći se protiv tehnološkog sistema u celini; ali to je revolucija, ne reforma.

131. Tehničari (koristimo ovaj termin u širem smislu da opišemo sve one koji obavljaju specijalizovane zadatke koji iziskuju obuku) teže ka tome da se toliko an- gažuju u svoj posao (svoju surogatnu aktivnost) da će se, kada se pojavi konflikt izme- đu njihovog tehničkog posla i slobode, oni skoro uvek odlučiti u korist svog posla. Ovo je očigledno u slučaju naučnika, ali se pojavljuje i drugde: edukatori, humanitar- ne organizacije, organizacije za očuvanje nečega se ne libe da koriste propagandu ili druge psihološke tehnike koje će im pomoći da ostvare svoje hvale vredne ciljeve. Korporacije i državne agencije neće, kada je to za njih korisno, oklevati da sakupljaju podatke o pojedincima bez obzira prema njihovoj privatnosti. Službe javnog reda i mira su često u nezgodnom položaju zbog ustavnih prava osumnjičenih i često potpu- no nevinih osoba da će učiniti šta god mogu da bi legalno (ili ponekad ilegalno) ogra- ničili ili zaobišli ta prava. Većina ovih edukatora, državnih činovnika ili organa vlasti veruju u slobodu, privatnost ili ustavna prava, ali kada se to sukobljava sa njihovim poslom oni obično osećaju da je njihov posao važniji.

132. Dobro je poznato da ljudi obično rade bolje i upornije kada se bore za nagradu nego kad pokušavaju da izbegnu kaznu ili loš ishod. Naučnici i drugi tehniča- ri su obično motivisani nagradom koju dobijaju kroz svoj rad. Ali oni koji se protive tehnološkom narušavanju slobode rade da bi izbegli loš ishod, i, prirodno, malo je

21 Pošto većina ljudi može smatrati paradoksalnom ideju da velika količina dobrih stvari zajedno može da čini jednu lošu, ilustrujmo to analogijom. Pretpostavimo da g. A igra šah sa g. B. G. C, velemajstor, gleda preko ramena g. A. G. A svakako želi da pobedi, tako da će mu g. C, ako ukaže na dobar potez, učiniti uslugu. Ali pretpostavite da g. C govori g. A kako da načini sve svoje poteze. U svakom pojedinačnom trenutku, on čini g. A uslugu pokazujući mu najbolji potez, ali vukući umesto njega sve poteze, on upropaštava igru, jer nema nikakve svrhe da g. A uopšte igra ako će neko drugi vući poteze. Položaj savremenog čoveka je analogan položaju g. A. Sistem olakšava život pojedincu na nebrojeno mnogo načina, ali mu, čineći to, oduzima kontrolu nad sopstvenim životom.

28

onih koji vredno i dobro rade na ovom obeshrabrujućem zadatku. Ako bi reformisti ikad postigli neku primetnu pobedu koja bi izgledala kao da postavlja izdržljivu pre- preku protiv daljeg osipanja slobode kroz sito tehnološkog napretka, većina njih bi se opustila i posvetila pažnju težnjama koje su prijatnije. Ali naučnici bi ostali zaokuplje- ni u svojim laboratorijama, i tehnologija bi tokom svog napretka, uprkos svim prepre- kama, pronašla način da sve više i više preuzima kontrolu nad pojedincima i čini ih sve zavisnijim o sistemu.

133. Nijedan društveni ugovor, bilo da su to zakoni, institucije, običaji ili etički kodeks, ne može da pruži trajnu zaštitu protiv tehnologije. Istorija pokazuje da su svi društveni ugovori prolazni; svi se menjaju ili u jednom trenutku propadaju. Ali tehnološki napredak je trajan u kontekstu date civilizacije. Pretpostavimo, na primer, da je moguće da se dođe do nekog društvenog ugovora koji bi sprečio da se genetski inženjering primenjuje na ljude, ili bi ga sprečio da se primenjuje na bilo koji način koji bi ugrožavao slobodu i dostojanstvo. Pa opet, tehnologija bi čekala. Pre ili kasnije, društveni ugovor bi propao. Verovatno pre, uzev u obzir brzinu promena u našem društvu. Onda bi genetski inženjering počeo da zalazi u naša područja slobode, i ovo zadiranje u slobodu bi bilo neopozivo (osim u slučaju sloma tehnološke civilizacije kao takve). Sve iluzije o postizanju bilo čega trajnog kroz društvene ugovore trebalo bi da budu raspršene onim što se danas događa sa zakonima na polju očuvanja životne sredine. Pre nekoliko godina, izgledalo je da postoje sigurne zakonske barijere koje sprečavaju bar neke od najgorih oblika uništavanja životne sredine. Bila je dovoljna samo promena pravca političkog vetra, i ove su se barijere počele urušavati.

134. Zbog svih gorenavedenih razloga, tehnologija je mnogo snažnija pokre- tačka sila društva nego težnja za slobodom. Ali ova izjava zahteva jedno važno ogra- ničenje. Čini se da će tokom sledećih nekoliko decenija industrijsko-tehnološki sistem podnositi ozbiljne potrese zbog problema ekonomije i životne sredine, a pogotovo usled problema ljudskog ponašanja (otuđenje, pobuna, agresivnost, razne vrste dru- štvenih i psiholoških poteškoća). Nadamo se da će potresi kroz koje će sistem najve- rovatnije prolaziti uticati na njegov raspad, ili ga barem dovoljno oslabiti da omoguće da se dogodi revolucija i da bude uspešna, i onda će se u tom konkretnom trenutku težnja za slobodom pokazati jačom od tehnologije.

135. U pasusu 125 koristili smo analogiju slabog komšije koji ostaje u bedi zbog snažnog komšije koji mu otima zemlju terajući ga da načini niz kompromisa. Ali pretpostavimo sada da se moćni komšija razboli, i zbog toga nije u stanju da se brani. Slabi komšija ga može naterati da mu vrati zemlju, ili ga može ubiti. Ako pusti snaž- nog da preživi i samo ga natera da mu vrati zemlju, lud je, jer kada se snažni oporavi on će opet uzeti svu zemlju za sebe. Jedina razumna mogućnost je da slabiji ubije jačeg kada za to ima priliku. Na isti način, moramo uništiti industrijski sistem dok je bolestan. Ako mu napravimo ustupak i pustimo ga da se oporavi, u jednom trenutku će zbrisati sve naše slobode.

Manji društveni problemi su se pokazali tvrdoglavim

136. Ako neko još zamišlja da bi bilo moguće reformisati sistem tako da se sloboda zaštiti od tehnologije, neka razmisli o tome kako se nespretno, i obično neu- spešno, naše društvo nosilo sa drugim društvenim problemima koji su mnogo jedno- stavniji i jasniji. Između ostalog, sistem nije uspeo da zaustavi propadanje životne sredine, političku korupciju, krijumčarenje droge ili nasilje u kući.

137. Uzmimo za primer pitanja životne sredine. Ovde je sukob vrednosti jasan: ekonomska korist sada protiv očuvanja jednog dela naše životne sredine za naše unu-

29

ke.22 Ali na ovu temu od ljudi koji imaju moć čujemo samo blebetanje i mistifikaciju, a ništa poput jasnog, doslednog pravca delanja, te samo nastavljamo sa nagomilava- njem problema sa kojima će naši unuci morati da žive. Pokušaji da se razreše pro- blemi životne sredine sastoje se od sukoba i ustupaka između različtih grupacija, od kojih su jednom jedne uspešne, a drugi put neke druge. Pravac borbe se menja sa promenom mišljenja javnog mnjenja. Ovo nije racionalan proces, niti je to proces koji će po svoj prilici da dovede do trajnog i uspešnog rešenja problema. Veliki društveni problemi, ako uopšte i budu „rešeni“, retko ili nikad ne budu rešeni putem racionalnog, sveobuhvatnog plana. Oni se obično sami reše kroz proces u kome različite suprot- stavljene grupe koje se bore za dostizanje svojih (obično jednoročnih) ličnih interesa23 (obično srećom) dođu do nekog manje ili više stabilnog načina življenja. Zapravo, principi formulisani u pasusima 100–106 dovode u sumnju pitanje da li racionalno, dugoročno društveno planiranje ikada može da uspe.

138. Stoga je jasno da ljudska vrsta u najboljem slučaju ima vrlo ograničenu mogućnost da reši čak i relativno jednostavne društvene probleme. Kako će onda rešiti znatno teži i suptilniji problem pomirenja slobode i tehnologije? Tehnologija pruža očigledne materijalne prednosti, dok je sloboda apstraktan pojam koji znači različite stvari različitim ljudima, i čiji gubitak lako bude zamotan u oblande i za- maskiran propagandom.

139. Obratite pažnju i na ovu važnu razliku: zamislivo je da (na primer) prob- lemi životne sredine mogu jednog dana biti rešeni putem racionalnog, sveobuhvatnog plana, ali ako se ovo desi, biće tako samo zato što je dugoročni interes sistema da te probleme reši. Ali u interesu sistema nije da očuva slobodu ili autonomiju malih gru- pa. Nasuprot tome, u interesu sistema je da u najvećoj mogućoj meri kontroliše ljud- sko ponašanje.24 Stoga, mada praktična razmatranja mogu u jednom trenutku naterati sistem da primeni racionalan, smotren pristup problemima životne sredine, podjedna- ko praktična razmatranja će naterati sistem da još čvršće reguliše ljudsko ponašanje (po mogućstvu indirektnim merama koje će zamaskirati zadiranje u slobodu.) Ovo nije samo naše mišljenje. Priznati društveni naučnici (poput Džejmsa K. Vilsona) na- glašavaju važnost uspešnijeg „socijalizovanja“ ljudi.

Revolucija je lakša od reforme 140. Nadamo se da smo ubedili čitaoca da sistem ne može biti reformisan na

takav način da pomiri slobodu i tehnologiju. Jedini je način otarasiti se industrijsko- -tehnološkog sistema u celini. Ovo podrazumeva revoluciju, ne obavezno oružani u- stanak, već svakako suštinsku promenu u prirodi društva.

141. Ljudi teže pretpostavci da je revoluciju teže izvesti zato što ona iziskuje više promena nego reforma. Zapravo, pod određenim okolostima, revolucija je jedno- stavnija od reforme. Razlog je u tome što revolucija, za razliku od reforme, može da inspiriše snažnu predanost. Reformski pokret samo nudi pokušaj rešenja određenog društvenog problema. Revolucionarni pokret nudi da reši sve probleme jednim udar- cem i stvori potpuno novi svet; on pruža onu vrstu ideala za koji će ljudi preduzeti velike rizike i podneti velike žrtve. Iz ovog razloga bilo bi mnogo lakše zbaciti ceo

22 Ovde govorimo samo o sukobu vrednosti u glavnim tokovima društva. Zarad jednostavnosti izostavljamo iz slike vrednosti „autsajdera“, poput ideje da je priroda važnija od ekonomskog blagostanja. 23 Lični interes nije obavezno materijalni lični interes. Može se sastojati od ispunjenja neke psihološke potrebe, poput potpomaganja svoje ideologije ili religije, na primer. 24 Jedno ograničenje: u interesu je sistema da dozvoli određenu propisanu količinu slobode u nekim oblastima. Na primer, ekonomska sloboda (sa odgovarajućim ograničenjima i zabranama) se pokazala uspešnom u pokretanju ekonomskog rasta. Ali samo planirana, prepisana, ograničena sloboda je u interesu sistema. Pojedinac uvek mora biti na lancu, čak i ako je taj lanac ponekad dugačak (v. p. 94, 97).

30

tehnološki sistem nego postaviti delotvorna, trajna ograničenja na razvoj ili primenu bilo kog aspekta tehnologije, poput genetskog inženjeringa, na primer. Neće se mnogo ljudi snažno posvetiti isključivo postavljanju i održavanju ograničenja genetskom inženjeringu, ali, pod odgovarajućim okolnostima, veliki broj ljudi bi se mogao stra- stveno posvetiti revoluciji protiv industrijsko-tehnološkog sistema. Kao što smo na- veli u pasusu 132, težnja reformista za ograničenjem određenih aspekta tehnologije bio bi trud da se izbegne loš ishod. Ali revolucionari rade na zadobijanju moćne na- grade – ispunjenja njihove revolucionarne vizije – i stoga rade vrednije i upornije nego reformisti.

142. Reforma je uvek ograničena strahom od bolnih posledica koje bi usledile ako promene odu predaleko. Ali kada revolucionarna groznica zahvati društvo, ljudi su voljni da istrpe neograničene muke zarad svoje revolucije. Ovo je jasno pokazano tokom Francuske i Oktobarske revolucije. Može biti da je u tim slučajevima samo ma- njina stanovništva zaista posvećena revoluciji, ali ova je manjina bila dovoljno velika i aktivna da je mogla postati nadmoćna sila u društvu. Više ćemo reći o revoluciji u pasusima 180–205.

Kontrolisanje ljudskog ponašanja

143. Od početka civilizacije, organizovana društva su morala da vrše pritisak na ljudska bića zarad funkcionisanja društvenog organizma. Vrste pritisaka se znatno razlikuju u različitim društvima. Neki od pritisaka su fizički (slaba ishrana, preteran fizički rad, zagađenje vazduha), a neki psihološki (buka, prenaseljenost, oblikovanje ljudskog ponašanja prema kalupima koje društvo zahteva). U prošlosti, ljudska priro- da je bila približno konstantna, ili je barem varirala samo unutar određenih granica. Stoga su društva mogla da idu samo do određene granice. Kada bi bila pređena grani- ca izdržljivosti, nastajali bi problemi: pobune, zločini, korupcija, izbegavanje rada, depresija i drugi psihički problemi, povećana smrtnost, smanjena stopa rađanja ili nešto drugo, tako da se društvo raspadne ili njegovo funkcionisanje postane previše neefikasno tako da ono bude (brzo ili postepeno, kroz osvajanje, slabljenje ili evoluci- ju) zamenjeno nekim delotvornijim oblikom društva.25

144. Tako je u prošlosti ljudska priroda postavljala određena ograničenja raz- voju društava. Ljudima se moglo upravljati do određene granice i ni korak dalje. Ali to se danas možda menja, zato što savremena tehnologija razvija načine da izmeni ljudska bića.

145. Zamislite društvo koje potčini ljude okolnostima koji ih čine strašno nesrećnim, a onda im dâ lekove kojima će otkloniti njihovu nesrećnost. Naučna fanta- stika? To se u određenoj meri već dešava u našem društvu. Dobro je poznato da se stopa kliničke depresije brzo povećavala tokom prethodnih decenija. Verujemo da je to tako usled poremećaja u procesu moći, kao što smo objasnili u pasusima 59–76. Ali čak i da nismo u pravu, povećana stopa depresije je sigurno posledica nekih okolnosti koje postoje u današnjem društvu. Umesto otklanjanja okolnosti koje čine ljude depre- sivnim, savremeno društvo im daje antidepresive. Antidepresivi su, u praksi, način da se izmeni unutrašnje stanje pojedinca na takav način koji će im omogućiti da istrpe društvene okolnosti koje bi u suprotnom smatrali neizdrživim. (Da, znamo da depre- sija često ima čisto genetsko poreklo. Ovde govorimo o slučajevima u kojima okruže-

25 Ne želimo da nagovestimo da je efikasnost društva ili njegov potencijal za preživljavanje uvek bio obrnuto proporcionalan količini pritisaka ili neudobnosti kojima društvo izlaže ljude. To sigurno nije slučaj. Postoji dobar razlog da se veruje da su mnoga primitivna društva vršila manji pritisak na pojedince nego što je to činilo evropsko društvo, ali se evropsko društvo pokazalo znatno delotvornijim od bilo kojeg primitivnog društva i uvek pobeđivalo u sukobima sa bilo kojim od njih zbog prednosti koje pruža tehnologija.

31

nje igra glavnu ulogu.) 146. Lekovi koji utiču na mozak su samo jedan od primera kontrolisanja ljud-

skog ponašanja koje savremeno društvo razvija. Pogledajmo neke druge metode. 147. Za početak, tu su metode prismotre. Skrivene video kamere se danas ko-

riste u većini radnji i na mnogim drugim mestima, a kompjuteri se koriste da sakuplja- ju i obrađuju ogromne količine podataka o pojedincima. Tako prikupljeni podaci znatno povećavaju delotvornost fizičke prisile (organa javnog reda i mira, na pri- mer).26 Onda su tu i metode propagande, kojima masovni mediji pružaju delotvorne načine širenja. Delotvorne tehnike su razvijene za dobijanje izbora, prodaju proizvoda, uticanje na javno mnjenje. Zabavna industrija je važan psihloški alat sistema, možda i onda kada izbacuje velike količine seksa i nasilja. Zabava savremenom čoveku pruža suštinski način bežanja od stvarnosti. Kada je uvučen u televiziju, video i druge stvari on može da zaboravi na stres, uznemirenost, osujećenost, nezadovoljstvo. Mnogi pri- mitivni narodi su, kada nemaju šta da rade, sasvim zadovoljni da sede satima ne ra- deći ništa, zato što su u miru sami sa sobom i sa svojim svetom. Ali većina savre- menih ljudi mora stalno da budu zabavljena ili zauzeta, jer će ljudima u suprotnom „biti dosadno“ tj. biće nervozni, nemirni, razdražljivi.

148. Druge tehnike napadaju dublje nego prethodne. Obrazovanje više nije jednostavno udaranje deteta po zadnjici kada ne zna lekciju ili tapšanje po glavi kada je zna. Kontrolisanje dečijeg razvoja je postala naučna metoda. Silvan centri za učenje su, na primer, imali veliki uspeh u motivisanju dece za učenje, a psihološke metode se takođe sa manjim ili većim uspehom koriste u mnogim konvencionalnim školama. Veštine „roditeljstva“ koje roditelji uče imaju za cilj da učine da deca prihvate suštin- ske vrednosti društva i ponašaju se na načine koje društvo smatra prihvatljivim. Programi „mentalnog zdravlja“, tehnike „intervencije“, psihoterapija, i tako dalje, su navodno napravljene da koriste pojedincima, ali u praksi oni su samo metode za uvo- đenje pojedinaca u ponašanje i razmišljanje koje odgovara sistemu. (Ovde nema kontradikcije: pojedinac koga stavovi ili ponašanje dovode u sukob sa sistemom, je u sukobu sa silom previše moćnom da bi joj se mogao odupreti ili pobeći od nje, i stoga će on verovatno patiti od stresa, osujećenosti, poraženosti. Njegov će put biti mnogo lakši ako razmišlja i dela onako kako sistem zahteva. U tom smislu sistem radi u ko- rist pojedinca kada mu ispre mozak da bi ga uskladio sa pravilima.) Nasilje nad decom u svom prostom i očiglednom obliku se obeshrabruje u većini kultura, ako ne i u svim. Mučenje dece zbog sitnice ili bez razloga je nešto nad čim se svi zgražavaju. Ali mnogi psiholozi znatno šire tumače koncept zlostavljanja. Da li je fizčiko kažnja- vanje, kada se koristi kao deo racionalnog i doslednog sistema disciplinovanja, vid zlostavljanja? To pitanje će biti odlučeno time da li fizičko kažnjavanje stvara po- našanje koje čini da se ljudi dobro uklope u postojeći društveni sistem ili ne. U praksi, termin „zlostavljanje“ se često tumači tako da obuhvata sve metode podizanja dece koje stvaraju ponašanje koje ne odgovara sistemu. Stoga, kada idu dalje od spre- čavanja očigledne, nerazumne surovosti, programi za sprečavanje „zlostavljanja de- ce“ su usmereni ka kontrolisanju ljudskog ponašanja od strane sistema.

26 Ako mislite da su delotvorniji organi javnog reda i mira nedvosmisleni dobra zato što suzbijaju zločin, onda se setite da zločin kako ga definiše sistem nije obavezno ono što biste vi smatrali zločinom. Danas je pušenje marihuane „zločin“, a u nekim mestima u SAD posedovanje bilo kakvog vatrenog oružja, registrovanog ili ne, se može smatrati zločinom; isto se može desiti sa neodobrenim metodama uzgajanja dece, poput fizičkog kažnjavanja. U nekim zemljama, izražavanje disidentskih političkih stavova je zločin, a nema nikakve sigurnosti da to neće biti slučaj i u SAD, budući da nijedan ustav ili politički sistem ne traje večno. Ako je društvu potrebna velika i moćna ustanova za javni red i mir onda to društvo ima neki ozbiljan problem; sigurno vrši ozbiljne pritiske na ljude što čini da mnogi odbijaju da poštuju pravila, ili ih poštuju samo zato što su naterani. Mnoga društva u prošlosti su uspevala da prođu sa malo zvaničnih organa javnog reda i mira ili uopšte bez njih.

32

149. Istraživanja će, verovatno, nastaviti da povećavaju delotvornost psiholo- ških metoda za kontrolisanje ljudskog ponašanja. Ali mi mislimo da je malo verovatno da će samo psihološke metode biti dovoljne da prilagode ljudsko ponašanje na vrstu društva koje stvara tehnologija. Verovatno će morati da se koriste i biološke metode. Već smo spomenuli upotrebu lekova u te svrhe. Neurologija može pružiti druge pute- ve za izmenu ljudskog uma. Genetski inženjering ljudskih bića već počinje da se javlja u obliku „genske terapije“, i nema razloga da pretpostavimo da takve metode u jednom trenutku neće biti korišćene da se izmene oni aspekti tela koji utiču na psihi- čke funkcije.

150. Kao što smo spomenuli u pasusu 139, industrijsko društvo će verovatno ući u period ozbiljnih potresa, delom zbog problema ljudskog ponašanja, delom zbog problema ekonomije i životne sredine. A znatan deo problema ekonomije i životne sredine je posledica načina na koji se ljudi ponašaju. Otuđenje, nisko samopoštovanje, depresija, agresivnost, pobune; deca koja ne žele da uče, omladinske bande, ilegalna upotreba lekova, silovanje, zlostavljanje dece, drugi zločini, nebezbedan seks, malo- letnička trudnoća, rast stanovništva, politička korupcija, rasna mržnja, međurasno i nacionalno nadmetanje, oštri ideološki sukobi (npr. za abortus ili protiv njega), politi- čki ekstremizam, terorizam, sabotaže, grupacije koje se bore protiv establišmenta, grupe koje promovišu mržnju. Sve ovo preti opstanku sistema. Sistem će biti primo-

ran da koristi sve moguće mere za kontrolu ljudskog ponašanja. 151. Društveni poremećaji koje danas vidimo svakako nisu posledica slučaj-

nosti. Oni mogu biti samo posledica okolnosti koje sistem nameće ljudima. (Izjasnili smo se da poremećaj u procesu moći smatramo najvećim od tih problema.) Ako sistem uspe u nametanju dovoljne kontrole nad ljudskim ponašanjem da bi obezbedio svoj opstanak, biće pređena nova granica u ljudskoj istoriji. Nekad su granice ljudske izdržljivosti nametale granice razvoju društava (kao što smo objasnili u pasusima 143, 144), a industrijsko-tehnološko društvo će moći da pređe te granice menjanjem ljud- skih bića, bilo psihološkim bilo biološkim metodama, ili obema metodama zajedno. U budućnosti, društveni sistemi neće biti prilagođeni potrebama ljudskih bića. Naprotiv, ljudska će bića biti prilagođena potrebama sistema.27

152. Uopšteno govoreći, tehnološka kontrola ljudskog ponašanja verovatno neće biti uvedena sa totalitarističkim namerama ili uopšte kroz svesnu želju da se ograniči ljudska sloboda.28 Svaki novi korak u dokazivanju kontrole nad ljudskim umom će biti prihvaćen kao racionalan odgovor za problem sa kojim se društvo suo- čava, poput lečenja alkoholizma, smanjivanja stope zločina ili podisticanja mladih ljudi da izučavaju prirodne nauke ili građevinu. U mnogo slučajeva, postojaće huma- nitarno opravdanje. Na primer, kada psihijatar prepiše antidepresive depresivnom pacijentu, on to jasno čini kao uslugu pojedincu. Bilo bi nehumano uskratiti lek ne- kom kome je potreban. Kada roditelji pošalju decu u Silvan centre za učenje da bi ih izmanipulisali i zainteresovali za učenje, oni to čine iz brige za dobrobit deteta. Može biti da neki roditelji ne bi želeli da njihovo dete mora da prođe kroz specijalizovanu obuku da bi se kasnije moglo imati posao, ili da njihovom detetu ne bude ispran mozak da postane zaluđenik za kompjutere. Ali šta oni tu mogu? Ne mogu da izmene društvo, a njihovo dete može da bude nepogodno za zapošljavanje ako ne poseduje određene veštine. I stoga ga šalju u Silvan.

27 Nesumnjivo, prošla društva su imala svoje metode za uticanje na ponašanje, ali su one bile primitivne i slabo delotvorne kada se uporede sa tehnološkim metodama koje se sada razvijaju. 28 Međutim, neki su psiholozi javno izrazili stavove koji naglašavaju njihov prezir prema ljudskoj slobodi. A u Omniju (avgust 1984) je citirana izjava matematičara Kloda Šenona: „Zamišljam vreme kada ćemo mi biti robotima ono što su psi ljudima, i ja navijam za mašine.“

33

153. Tako se kontrola ljudskog ponašanja ne uvodi kroz promišljenu odluku vlasti, već kroz proces društvene evolucije (brze evolucije, doduše). Procesu će se biti nemoguće odupreti zato što će se svaki napredak, posmatran zasebno, činiti korisnim, ili će barem zlo koje usledi kao deo napretka izgledati manje od zla koje bi se dogodilo da da se taj napredak ne postigne (v. p. 127). Propaganda se, na primer, kori- sti u mnoge dobre svrhe, poput sprečavanja zlostavljanja dece ili rasne mržnje. Seksu- alno vaspitanje je očigledno korisno, pa opet je njegova svrha (u onoj meri u kojoj je uspešno) da oblikovanje seksualnog ponašanja izvede van uticaja porodice i stavi u ruke države koju predstavlja sistem obaveznog školovanja.

154. Pretpostavimo da se otkrije neka biološka karakteristika koja povećava verovatnoću da će dete izrasti u kriminalca, i pretpostavimo da se nađe neka genska terapija koja može da odstrani tu karakteristiku.29 Naravno da će većina roditelja čija deca imaju tu crtu sigurno dati decu da prođu kroz ovu terapiju. Bilo bi nehumano od njih da to ne učine, zato što bi dete verovatno imalo bedan život ako bi izraslo u kriminalca. Ali mnoga primitivna društva, ili većina njih, imaju vrlo nisku stopu zlo- čina u poređenju sa našim društvom, iako nemaju ni visokotehnološke metode gajenja dece ni strog sistem kažnjavanja. Pošto nema razloga da pretpostavimo da savremeni čovek ima više urođenih predatorskih sklonosti nego primitivni čovek, visoka stopa zločina u našem društvu mora da potiče iz pritisaka koje moderne okolnosti vrše na ljude, i na koje većina ne može ili neće da se prilagodi. Stoga je lečenje koje je osmi- šljeno da ukloni moguće zločinačke sklonosti barem delimično način ponovnog obli- kovanja ljudi tako da odgovaraju potrebama sistema.

155. Naše društvo često svaki način razmišljanja ili ponašanja koji ne odgo- vara sistemu smatra „bolešću“, i to je verodostojno zato što neprilagođenost sistemu ozleđuje pojedinca i stvara problem sistemu. Stoga se manipulacija koja će pojedinca prilagoditi sistemu smatra „lekom“ za „bolest“ i samim tim je dobra.

156. U pasusu 127 naglasili smo da ako je upotreba nove tehnologije u počet-

ku izborna, ona neće obavezno ostati izborna, zato što nove tehnologije obično menja- ju društvo na takav način da postaje teško ili nemoguće za pojedinca da funkcioniše bez korišćenja te tehnologije. Ovo važi i za tehnologiju koja ima veze sa ljudskim ponašanjem. U svetu u kome većina dece prolazi kroz program koji će ih zaintereso- vati za učenje, roditelji će praktično biti primorani da svoje dete propuste kroz takav program, zato što će, ako to ne učine, ono odrasti da bude, u poređenju s drugima, ne- znalica i stoga osoba nepodobna za posao. Ili pretpostavimo da se otkrije biološki tret- man koji će, bez neželjenih nuspojava, umnogome umanjiti psihološki stres od kojeg toliki ljudi u našem društvu pate. Ako veliki broj ljudi odluči da prođe kroz taj tretman, onda će opšti nivo stresa u društvu biti umanjen, tako da će sistem moći da poveća količinu pritisaka koji izazivaju stres. Zapravo, čini se da se ovako nešto već dogodilo sa jednim od najvažnijih psiholoških alata našeg društva koji omogućuje ljudima da umanje stres (ili barem privremeno pobegnu od njega), naime, sa masovnom zabavom (v. p. 147). Konzumiranje masovne zabave je „izborno“: nijedan nas zakon ne primo- rava da gledamo televiziju, slušamo radio, čitamo časopise. Pa opet masovna zabava je način izbegavanja i umanjivanja stresa, a od toga smo postali zavisni. Svako se žali

29 Ovo nije naučna fantastika! Posle pisanja pasusa 154, videli smo članak u Scientific Americanu u kome piše da naučnici aktivno razvijaju metode za prepoznavanje mogućih budućih kriminalaca i metode za njihovo lečenje kombinacijom bioloških i psiholoških mera. Neki naučnici zagovaraju obaveznu primenu ovog lečenja, koje u bliskoj budućnosti može biti dostupno. (Videti „Potraga za zločinačkim elementom“, od V. Vajta Gibsa, Scientific American, mart 1995.) Možda mislite da je ovo OK zato što bi lečenje moglo biti primenjeno na one koji bi mogli postati pijani vozači (jer i oni su opasnost po ljudski život), možda i na ljude koji će tući decu, zatim na aktiviste za životnu sredinu koji sabotiraju opremu za sečenje šuma, i u nekom trenutku na sve one čije ponašanje ne odgovara sistemu.

34

na nizak kvalitet televizijskih programa, ali ih opet skoro svako gleda. Neki su se od- vikli od televizije, ali retke su osobe koje bi mogle da funkcionišu bez nekog oblika masovne zabave. (Ali do nedavno u ljudskoj istoriji ljudi su se sasvim dobro snalazili samo sa zabavom koju je lokalna zajednica stvarala sama za sebe.) Bez zabavne industrije sistem verovatno ne bi mogao da se izvuče sa proizvođenjem tolikog stresa u onoj meri u kojoj ga danas proizvodi.

157. Pretpostavljajući da će industrijsko društvo preživeti, verovatno je da će tehnologija eventualno razviti nešto što bi se približilo potpunoj kontroli ljudskog po- našanja. Ustanovljeno je van svake razumne sumnje da ljudsko ponašanje i mišljenje ima uglavnom biološku osnovu. Kao što su eksperimentatori pokazali, osećanja poput gladi, zadovoljstva, besa i straha se mogu uključiti i isključiti električnom simulaci- jom odgovarajućih delova mozga. Sećanja mogu biti uništena oštećivanjem delova mozga ili se mogu vratiti na površinu električnom stimulacijom. Halucinacije mogu biti izazvane a raspoloženja izmenjena lekovima. Nematerijalna ljudska duša možda postoji a možda i ne, ali ako je ima, ona je očigledno slabija od bioloških mehanizama ljudskog ponašanja. Jer da to nije slučaj istraživači ne bi bili u stanju da tako lako upravljaju ljudskim osećanjima i ponašanjem pomoću lekova i električne struje.

158. Verovatno bi bilo nepraktično da se svim ljudima prikače elektrode na glave da bi vlasti mogle da ih kontrolišu. Ali činjenica da su ljudske misli i osećanja otvorene za biološku intervenciju pokazuje da je problem kontrole ljudskog ponašanja prevashodno tehnički problem; problem neurona, hormona i složenih molekula; vrsta problema koja je osetljiva na naučni napad. Uzev u obzir izuzetan rezultat koji naše društvo ima u rešavanju tehničkih problema, vrlo je verovatno da će veliki napredak biti učinjen u kontroli ljudskog ponašanja.

159. Da li će javni otpor sprečiti uvođenje tehnološke kontrole ljudskog pona- šanja? Sigurno, ako bi se pokušalo da se ta kontrola u potpunosti uvede odjednom. Ali pošto će tehnološka kontrola biti uvedena kroz dugi niz malih napredaka, neće biti nikakvog racionalnog i uspešnog javnog otpora. (V. p. 127, 132 i 153.)

160. Onima koji misle da sve ovo liči na naučnu fantastiku naglašavamo da je jučerašnja naučna fantastika današnja činjenica. Industrijska revolucija je iz osnova izmenila čovekovo okruženje i način života, i može se samo očekivati da će, pošto se tehnologija u sve većoj meri primenjuje na ljudski um i telo, sâm čovek biti iz osnova izmenjen kao što su i njegovo okruženje i način života izmenjeni.

Ljudska vrsta na raskršću

161. Ali otišli smo predaleko u našoj priči. Jedno je razviti u laboratoriji niz psiholoških i bioloških metoda za upravljanje ljudskim ponašanjem a sasvim drugo ove metode integrisati u funkcionalan društveni sistem. Drugi problem je mnogo teži. Na primer, dok metode obrazovne psihologije bez sumnje sasvim dobro rade u „eks- perimentalnim školama“ gde su i razvijene, nije podjednako lako u stvarnosti ih pri- meniti kroz ceo obrazovni sistem. Svi dobro znamo na šta liči većina naših škola. Učitelji su previše zauzeti oduzimanjem noževa i pištolja od dece da bi mogli da ih podvrgnu najnovijim metodama koje će ih pretvoriti u zaluđenike za kompjutere. Sto- ga, nasuprot svim svojim tehničkim uspesima u pogledu kontrolisanja ljudskih bića, sistem do danas nije bio zadivljujuće uspešan u kontrolisanju ljudskih bića. Ljudi čije je ponašanje prilično dobro pod kontrolom sistema pripadaju onom tipu koji bismo nazvali „buržujskim“. Ali sve je veći broj ljudi koji se na ovaj ili onaj način bune protiv sistema: ljudi koji žive na račun socijalne pomoći, omladinske bande, sektaši, nacisti, satanisti, radikalni aktivisti za životnu sredinu, narodne vojske, i drugi.

162. Sistem je trenutno zauzet očajničkom borbom da prevaziđe određene pro-

35

bleme koji prete njegovom opstanku, od kojih je problem ljudskog ponašanja najvaž- niji. Ako sistem uspe da dovoljno brzo zadobije dovoljnu kontrolu nad ljudskim pona- šanjem, verovatno će preživeti. U suprotnom će se raspasti. Mislimo da će se ovaj problem verovatno rešiti tokom nekoliko sledećih decenija, recimo četrdeset do sto godina.

163. Pretpostavimo da sistem preživi krizu narednih decenija. Do tog trenutka bi trebalo da je već rešio, ili barem stavio pod kontrolu, ključni problem sa kojim se suočava, konkretno problem „socijalizacije“ ljudskih bića; tj. učinio ljude dovoljno poslušnim da njihovo ponašanje više ne preti sistemu. Kada to bude postignuto, čini se da neće biti nikakve druge prepreke razvoju tehnologije, i to bi verovatno vodilo ka svom logičkom zaključku, a to je potpuna kontrola nad svim stvarima na Zemlji, u- ključujući ljudska bića i druge važne organizme. Sistem može postati jedinstvena, monolitna organizacija, ili može biti manje ili više fragmentaran i sastojati se od or- ganizacija koje istovremeno postoje u odnosu koji uključuje elemente saradnje i me- đusobnog takmičenja, kao što danas vlade, korporacije i druge velike organizacije istovremeno i sarađuju i takmiče se jedna s drugom. Ljudska će sloboda većinom ne- stati zato što će pojedinci i male grupe biti nemoćne naspram velikih organizacija na- oružanih vrhunskom tehnologijom i arsenalom naprednih psiholoških i bioloških metoda za manipulaciju nad ljudskim bićima, uz uređaje za prismotru i fizičku prisilu. Samo mali broj ljudi će imati ikakvu stvarnu moć, a čak će i oni verovatno imati samo vrlo ograničenu slobodu, zato što će njihovo ponašanje biti previše regulisano; kao što i danas političari i direktori korporacija mogu da zadrže svoje pozicije na vlasti samo ako njihovo ponašanje ostane unutar određenih prilično uskih granica.

164. Nemojte misliti da će sistem prestati sa razvijanjem daljih tehnika za kontrolu nad ljudskim bićima i prirodom kada kriza tokom sledećih nekoliko decenija prođe i povećana kontrola nad ljudima više ne bude neophodna za opstanak sistema. Upravo suprotno, kada prođu crni dani, sistem će još brže povećati kontrolu nad ljudi- ma i prirodom zato što više neće biti opterećen teškoćama s kakvim je trenutno suo- čen. Opstanak nije glavni motiv za proširivanje kontrole. Kao što smo objasnili u pa- susima 87–90, tehničari i naučnici se bave svojim poslom prevashodno kao suro- gatnom aktivnošću; to jest, oni zadovoljavaju svoju potrebu za moći rešavanjem teh- ničkih problema. Oni će to nastaviti da čine sa nesmanjenim entuzijazmom, a među najzanimljivijim i najizazovnijim problemima će im biti pitanja razumevanja ljudskog uma i tela i uticaja na njihov razvoj. Za „dobro čovečanstva“, naravno.

165. Ali pretpostavimo sa druge strane da će potresi dolazećih decenija biti previše za sistem. Ako se sistem raspadne, može uslediti period haosa, „teških vre- mena“ poput onih koje je istorija u prošlosti zabeležila u raznim epohama. Nemoguće je predvideti šta će se izroditi iz takvih teških vremena, ali u svakom slučaju, čove- čanstvu će biti pružena nova šansa. Najveća je opasnost da će industrijsko društvo možda početi da se ponovo izgrađuje unutar prvih nekoliko godina posle sloma. Sigurno će biti mnogo ljudi (pogotovo onih koji su željni moći) kojima će se žuriti da ponovo pokrenu fabrike.

166. Postoje dakle dva zadatka sa kojima će biti suočeni oni koji mrze ropstvo na koje industrijski sistem svodi ljudski rod. Prvo, moramo raditi na tome da se dru- štveni potresi unutar sistema povećaju, da bi smo povećali verovatnoću da će se raspa- sti ili dovolno oslabiti da bi revolucija protiv njega postala moguća. Drugo, potrebno je razviti i promovisati ideologiju koja se protivi tehnologiji i industrijskom društvu ako i kada sistem postane dovoljno oslabljen. A takva ideologija će pomoći da se osigura da će, ako i kada se industrijski sistem raspadne, njegovi ostaci biti do kraja razbijeni i sistem neće moći ponovo da se izgradi. Fabrike treba da budu uništene,

36

tehničke knjige spaljene, itd. Ljudska patnja

167. Industrijski sistem se neće raspasti samo usled revolucionarne akcije. Biće otporan na revolucionarne napade osim ako ga njegovi unutrašnji problemi raz- voja ne dovedu u vrlo ozbiljne poteškoće. Tako da, ako se sistem raspadne, to će biti ili spontano, ili kroz proces koji je delimično spontan, ali mu pomažu revolucionari. Ako prekid bude iznenadan, mnogo ljudi će umreti, budući da je stanovništvo sveta toliko prekomerno uvećano da više ne može ni da se prehranjuje bez napredne tehno- logije. Čak i da slom bude postepen tako da se smanjenje populacije može smanjiti kroz nižu stopu rađanja a ne višu stopu umiranja, proces deindustrijalizacije će vero- vatno biti haotičan i uključivati mnogo patnje. Naivno je misliti da tehnologija može biti postepeno ugašena na lagan i uredan način, pogotovo što će tehnofili na svakom koraku tvrdoglavo pružati otpor. Da li je stoga surovo boriti se protiv sistema? Možda, a možda i ne. Na prvom mestu, revolucionari neće moći da slome sistem ako on već nije u dubokim problemima, a tada bi postojala dobra verovatnoća da bi se on i sam eventualno slomio; a što je sistem veći, razornije će biti posledice njegovog raspada; tako da može isto tako biti i da će revolucionari, ubrzavajući nastup sloma, umanjiti obim katastrofe.

168. S druge strane, treba pažljivo odmeriti između borbe i smrti i gubitka slobode i dostojanstva. Za mnoge od nas, sloboda i dostojanstvo su mnogo važniji od dugog života ili izbegavanja fizičkog bola. Osim toga, svi ćemo jednom umreti, a možda je bolje umreti u borbi za opstanak, ili cilj, nego živeti dug ali prazan i besmislen život.

169. S treće strane, nije uopšte sigurno da će opstanak sistema izazvati manje patnje nego što bi proizveo njegov krah. Sistem je već izazvao, i nastavlja da izaziva, ogromnu patnju širom sveta. Drevne kulture, koje su stotinama godina pružale ljudi- ma zadovoljavajući odnos među sobom i sa prirodom, uništene su u kontaktu sa indu- strijskim društvom, a rezultat je dugačak spisak ekonomskih, društvenih i psiholoških problema, i problema životne sredine. Jedna od posledica uplitanja industrijskog dru- štva je to što je širom sveta tradicionalna kontrola rasta stanovništva izbačena iz rav- noteže. Otud nagli porast stanovništva, sa svim svojim posledicama. Zatim tu je i psihološka patnja koja je sveprisutna u svim navodno srećnim zemljama Zapada (v. p. 44, 45). Niko ne zna šta će se desiti usled nestajanja ozona, efekta staklene bašte i dru- gih problema životne sredine koji još uvek ne mogu biti predviđeni. A kao što je rastu- će posedovanje nuklearnog naoružanja pokazalo, nova tehnologija ne može ostati van domašaja diktatora i neodgovornih nacija Trećeg sveta. Da li biste voleli da razmislite šta bi Irak i Severna Koreja učinili sa genetskim inženjeringom? (*)

170. „O!“ kažu tehnofili, „Nauka će sve to popraviti! Savladaćemo glad, uklo- niti psihološku patnju i učiniti da svi budu zdravi i srećni!“ Da, baš. To su rekli i pre dvesta godina. Industrijska revolucija je trebalo da iskoreni siromaštvo, učini sve ljude srećnim, itd. Stvarni rezultat je bio dosta drugačiji. Tehnofili su beznadežno naivni (ili se samoobmanjuju) u svom razumevanju društvenih problema. Nisu svesni (ili namer- no previđaju) činjenicu da kada se velike promene, čak i one koje su na prvi pogled korisne, uvedu u društvo, one vode ka dugom nizu drugih promena, od kojih je ve- ćinu nemoguće predvideti (pasus 103). Posledica je poremećaj u društvu. Stoga je vrlo verovatno da će tehnofili, u svom pokušaju da iskorene siromaštvo i bolesti i da stvore poslušne, srećne ličnosti i slično, stvoriti društvene sisteme sa teškim problemima, čak i većim od onih u kojim se sadašnji sistem nalazi. Na primer, naučnici se hvale da će iskoreniti glad stvaranjem novih, genetski stvorenih jestivih biljaka. Ali ovo će

37

dozvoliti da se stanovništvo neograničeno uvećava, a dobro je poznato da pre- naseljenost vodi povećanom stresu i agresivnosti. To je samo jedan primer predvidlji-

vih problema koji će se pojaviti. Stoga će biti potreban dug i mučan period probi i grešaka dok tehnofili isprave kvarove svog vrlog novog sveta (ako to ikad uspeju). U međuvremenu, biće velike patnje. Stoga uopšte nije jasno da li će opstanak industrij- skog sistema proizvesti manje patnje nego njegov slom. Tehnologija je saterala čove- čanstvo u ćošak iz kog teško da će biti moguće pobeći.

Budućnost

171. Ali pretpostavimo sada da industrijsko društvo preživi narednih nekoliko decenija i kvarovi se u jednom trenutku otklone iz sistema tako da on može glatko da funkcioniše. Kakav bi to sistem bio? Razmotrićemo nekoliko mogućnosti.

172. Pretpostavimo prvo da kompjuterski stručnjaci uspeju da stvore inteligen- tne mašine koje sve mogu da rade bolje od ljudi. U tom će slučaju, verovatno, sav rad vršiti ogroman, visoko organizovan sistem mašina i nikakav ljudski trud neće biti ne- ophodan. Nešto od ova dva bi se desilo: mašinama bi bilo dozvoljeno da donose svoje odluke bez ljudskog nadzora, ili bi ljudska kontrola nad mašinama bila zadržana.

173. Ako se mašinama dozvoli da same donose svoje odluke, ne možemo dati nikakvu prognozu posledica, zato što je nemoguće predvideti kako će se neke mašine ponašati. Samo ukazujemo na to da bi ljudski rod bio na milost i nemilost mašina. Mogli bismo reći da ljudski rod nikad ne bi bio toliko glup da preda svu moć u ruke mašina. Ali mi ne želimo da kažemo da će ljudi voljno predati moć mašinama, niti da će mašine svojevoljno preoteti moć. Kažemo da bi ljudsko društvo lako moglo sebi dopustiti da se dovede u stanje tolike zavisnosti od mašina, da praktično i nema dru- gog izbora do da prihvati sve odluke mašinâ. Kako društvo i problemi sa kojima se ono suočava budu postajali složeniji a mašine sve inteligentnije, ljudi će puštati mašine da donose odluke umesto njih iz prostog razloga što će odluke mašina donositi bolje rezultate nego ljudske odluke. U jednom trenutku može biti dostignut nivo na kojem će odluke neophodne za funkcionisanje sistema biti toliko složene da ljudska bića neće biti u stanju da ih razumski donose. Od tog će trenutka mašine praktično biti na vlasti. Ljudi neće moći da prosto isključe mašine, zato što će toliko zavisiti od njih da bi njihovo isključivanje bilo ravno samoubistvu.

174. S druge strane, moguće je da ljudska kontrola nad mašinama bude zadr- žana. U tom slučaju, prosečni čovek će možda imati nekoliko svojih ličnih mašina, poput svojih kola ili kompjutera, ali će kontrola nad velikim sistemom mašina biti u rukama male elite – kao što je i danas slučaj, ali sa dve razlike. Usled poboljšanja teh- nike, elita će imati bolju kontrolu nad masama; a zato što ljudski rad više neće biti potreban, mase će biti suvišni, beskorisni teret sistemu. Ako elita bude nemilosrdna, može prosto odlučiti da pobije većinu čovečanstva. Ako budu humani, mogu koristiti propagandu ili druge psihološke ili biološke metode da smanje stopu rađanja dok ve- ćina čovečanstva ne izumre, ostavljajući svet eliti. Ili, ako se elita bude sastojala od saosećajnih liberala, mogu odlučiti da igraju ulogu dobrog pastira celom ljudskom rodu. Potrudiće se da svačije fizičke potrebe budu zadovoljene, da sva budu deca ga- jena pod psihološki higijenskim okolnostima, da svako ima bezopasan i koristan hobi koji će ga zaokupiti, i da svako ko postane nezadovoljan može da prođe kroz „le- čenje“ koje će da izleči njegov „problem“. Naravno, život će biti toliko besmislen da će ljudi morati da budu biološki ili psihološki izmenjeni da bi se uklonila njihova potreba za procesom moći ili da bi „sublimirali“ svoju želju za moći u neki bezopasan hobi. Ova modifikovana ljudska bića mogu biti srećna u takvom društvu, ali sasvim sigurno neće biti slobodna. Biće svedena na položaj kućnih ljubimaca.

38

175. Ali pretpostavimo sad da kompjuterski stručnjaci ne uspeju da razviju veštačku inteligenciju, tako da ljudski rad ostane neophodan. Čak i u tom slučaju, mašine će se starati za sve više i više jednostavnih zadataka, tako da će doći do rastu- ćeg viška ljudske radne snage za poslove niske stručne spreme. (Vidimo da se ovo već sad događa. Ima puno ljudi kojima je teško ili nemoguće da nađu posao, pošto zbog intelektualnih ili psiholoških razloga ne mogu da dostignu nivo obučenosti neophodan da bi oni bili korisni sadašnjem sistemu.) Sve veći zahtevi će biti postavljani zapo- slenima; biće im potrebno sve više i više obuke, više i više sposobnosti, i moraće da budu još pouzdaniji, prilagodljiviji i poslušniji, zato što će sve više biti nalik ćelijama ogromnog organizma. Njihovi zadaci će biti sve uže specijalizovaniji tako da će nji- hov posao biti na neki način bez dodira sa stvarnim svetom, usredsređen samo na jedan delić stvarnosti. Sistem će morati da koristi sve moguće mere, bilo psihološke bilo biološke, da učini da ljudi budu poslušni, da poseduju sposobnosti koje sistem zahteva i da „sublimiraju“ svoj nagon za moći u neki uskospecijalizovani zadatak. Doduše stav da će ljudi u takvom društvu morati da budu poslušni može da zahteva ograničenje. Društvo može smatrati konkurenciju korisnom, ako se nađe način da se takmičarski duh usmeri u pravcu koji služi potrebama sistema. Možemo zamisliti bu- duće društvo u kome postoji neograničena trka za položajima prestiža i moći. Ali ne više od šačice ljudi ikada dostiže vrh gde je jedina prava moć (v. kraj pasusa 163). Društvo u kome čovek može da zadovolji svoj potrebu za moći samo kroz odguriva- nje velikog broja ljudi u stranu, i uskraćivanje njihove prilike za ostvarivanje moći je zaista odvratno.

176. Možemo zamisliti scenarije u kojima je kombinovano više mogućnosti. Na primer, može se desiti da mašine preuzmu najveći deo poslova stvarne, praktične vrednosti, a da ljudska bića budu zaokupljena nekim relativno nevažnim poslovima. Nagoveštava se, na primer, da veliki razvoj sektora usluga može pružiti posao ljud- skim bićima. Tako će ljudi trošiti svoje vreme glancajući jedni drugima cipele, vozeći jedni druge u taksijima, praveći rukotvorine jedni za druge, uslužujući jedni druge za stolovima, itd. Ovo nama izgleda kao krajnje odvratan izlaz za ljudski rod, i sumnja- mo da će ljudi pronaći ispunjenje u ovakvom besmislenom zaokupljanju. Ljudi mogu potražiti druge, opasnije oduške (drogu, kriminal, „sekte“, grupe koje promovišu mržnju prema drugim ljudima ili zajednicama) osim ako ne budu biološki ili psiho- loški prilagođeni da prihvate ovakav način života.

177. Nepotrebno je reći da opisani scenariji ne iscrpljuju sve mogućnosti. Oni samo ukazuju na ishode koji su najverovatniji. Mi ne možemo da zamislimo nijedan drugi verodostojan scenario koji bi bio nešto tačniji od onih koje smo upravo opisali. Ogromna je verovatnoća da će industrijsko-tehnološki sistem, ako preživi narednih četrdeset do sto godina, do tog vremena razviti određene opšte crte: pojedinci (barem oni „buržoaskog“ tipa, koji su integrisani u sistem i pokreću ga, i koji stoga drže svu moć u svojim rukama) će biti sve zavisniji od velikih organizacija, biće „so- cijalizovaniji“ nego ikad a njihove psihičke i fizičke osobine će u znatnoj meri (možda čak u izrazito velikoj meri) biti one koje su u njih ugrađene a ne one koje su posledica slučajnosti (ili božanske promisli, ili čega god); a šta god preostane od divljine biće svedeno na rezervate za naučna istraživanja i držano pod nadzorom i upravom nauč- nika (i stoga neće zaista biti divljina). Na duge staze, (recimo, nekoliko vekova od da- nas) verovatno je da ni ljudska rasa ni drugi važni organizmi neće postojati u onom obliku u kom ih danas poznajemo, jer kad jednom počnete da menjate organizme pu- tem genetskog inženjeringa, nema razloga da u određenom trenutku stanete, tako da će se promene nastaviti verovatno dok čovek i drugi organizmi ne budu skroz izme- njeni.

39

178. Šta god bude po sredi, jasno je da tehnologija stvara ljudskim bićima no- vu fizičku i društvenu sredinu suštinski različitu od izbora okruženja na koje je evolu- cija fizički i psihološki prilagodila ljudsku vrstu. Ako se čovek ne prilagodi novom okruženju putem veštačkog preoblikovanja, onda će na to biti naviknut kroz dug i bo- lan proces prirodne selekcije. A prvo rešenje je mnogo verovatnije od drugog.

179. Bolje bi bilo otarasiti se celog smrdljivog sistema i suočiti se sa posledi- cama.

Strategija

180. Tehnofili nas vode na potpuno neopreznu vožnju u nepoznato. Mnogi lju- di razumeju ponešto od onoga što nam tehnološki napredak čini ali zauzimaju pasivan stav prema tome zato što misle da je to neizbežno. Ali mi, Klub slobode, ne mislimo da je to neizbežno. Mi mislimo da to može biti zaustavljeno, i ovde ćemo dati neke predloge šta raditi da bi se to zaustavilo.

181. Kao što smo rekli u pasusu 166, dva glavna zadatka za sadašnjost su potpomaganje društvenih problema i nestabilnosti u industrijskom društvu, i razvoj i propagiranje ideologije koja se protivi tehnologiji i industrijskom sistemu. Kada sis- tem postane dovoljno napregnut i nestabilan, revolucija protiv tehnologije može biti izvodljiva. Ova šema bi bila slična Francuskoj ili Oktobarskoj revoluciji. Francusko i rusko društvo je, nekoliko decenija pre svojih revolucija, pokazivalo povećane znake napregnutosti i slabosti. U međuvremenu su razvijane ideologije koje su nudile novi pogled na svet koji je bio veoma različit od starog. U ruskom slučaju, revolucionari su aktivno radili na podrivanju starog poretka. I onda, kada je stari sistem bio pod dovo- ljnim dodatnim pritiskom (zbog finansijske krize u Francuskoj odnosno vojnog poraza u Rusiji) bio je počišćen revolucijom. Mi preporučujemo nešto u ovom stilu.

182. Može se dati primedba da su Francuska i Oktobarska revolucija propale. Ali većina revolucija ima dva cilja. Jedan je da se uništi stari oblik društva, a drugi je da se postavi novi oblik društva koji su zamislili revolucionari. Francuska i Okto- barska revolucija nisu (srećom!*) uspele da stvore novu vrstu društva o kojoj su sa- njale, ali su bile vrlo uspešne u uništavanju postojećeg oblika društva.

183. Ideologija, da bi zadobila snažnu podršku, mora da ima i pozitivan i negativan ideal: ona mora biti za nešto, a i protiv nečega. Pozitivni ideal za koji se mi zalažemo je Priroda. To jest divlja priroda, oni aspekti funkcionisanja Zemlje i živih bića koji su nezavisni od ljudskog upravljanja i slobodni od ljudskog uplitanja i kontrolisanja. U divlju prirodu uključujemo i ljudsku prirodu, pod kojom podrazume- vamo one aspekte funkcionisanja ljudskih jedinki koji nisu potčinjeni pravilima orga- nizovanog društva, već su proizvod slučajnosti, slobodne volje, ili Boga (u zavisnosti od vaših religijskih ili filozofskih stavova).

184. Priroda čini savršenu protivtežu tehnologiji iz više razloga. Priroda (koja je izvan moći sistema) je suprotna tehnologiji (koja teži da neograničeno proširi moć sistema). Većina ljudi će se složiti da je priroda prelepa; i svakako je za mnoge veoma privlačna. Radikalni enviromentalisti već podržavaju ideologiju koja uzvisuje prirodu i protivi se tehnologiji.30 Nije potrebno zarad prirode stvoriti neku veštačku utopiju ili

30 Sledeća prednost prirode kao protivteže tehnologiji leži u tome što, za većinu ljudi, priroda podstiče onu vrstu poštovanja koja se povezuje sa religijom, tako da priroda možda može biti idealizovana na religijskoj osnovi. Istina je da je u mnogim društvima religija služila kao podrška i opravdanje za uspostavljeni poredak, ali je takođe istina da je religija često pružala osnov za pobunu. Stoga može biti korisno da se unese element religije u pobunu protiv tehnologije, još i više zbog toga što današnje zapadno društvo nema jaku religijsku osnovu. Religija je danas korišćena ili kao jeftina i providna podrška za uskogrudu, kratkovidu sebičnost (kako je neki konzervativci koriste), ili čak cinički iskorišćavana za lako dolaženje do novca (od strane mnogih evangelista), ili se izrodila u primitivni iracionalizam (fundamentalističke protestantske crkve, „sekte“), ili naprosto stagnira

40

neki novi vid društvenog uređenja. Priroda se sama stara za sebe: to je samosvojna tvorevina koja je postojala dugo pre bilo kojeg ljudskog društva, i stolećima su mnoge različite vrste ljudskih društava postojale zajedno sa prirodom ne nanoseći joj preveliku štetu. Tek je sa industrijskom revolucijom uticaj ljudskog društva na prirodu postao razoran. Da bi se uklonio pritisak sa prirode, nije potrebno stvoriti neku posebnu vrstu društvenog sistema, potrebno je samo otarasiti se industrijskog društva. Naravno, ovo neće rešiti sve probleme. Industrijsko društvo je već nanelo ogromnu štetu prirodi, i biće potrebno veoma dugo vreme da ti ožiljci zarastu. Osim toga, čak i predindustrijska društva mogu da nanesu znatnu štetu prirodi. Bez obzira na to, najviše će se postići ako se ukloni industrijski sistem. To će otkloniti najgori deo pri- tiska sa prirode tako da ožiljci mogu da počnu da zarastaju. To će ukloniti sposobnost organizovanog društva da i dalje povećava kontrolu nad prirodom (uključujući i ljudsku prirodu). Kakvo god društvo bude nastalo nakon propasti industrijskog sis- tema, jasno je da će većina ljudi živeti u bliskoj vezi prirodom, zato što, u nedostatku tehnologije, neće biti drugog načina na koji će moći da žive. Da bi se prehranili, moraće da budu zemljoradnici, stočari, ribolovci, lovci itd. I, uopšteno govoreći, lo- kalna autonomija će se povećati zato što će nedostatak napredne tehnologije i metoda brze komunikacije ograničiti sposobnost vlada i drugih velikih organizacija da kontro- lišu lokalne zajednice.

185. Što se tiče negativnih posledica rušenja industrijskog sistema – pa, ne možete imati i jare i pare. Da biste zadobili jednu stvar, morate da žrtvujete drugu.

186. Večina ljudi mrzi psihološki sukob. Iz ovog razloga, oni izbegavaju da na bilo koji način ozbiljno misle o teškim društvenim pitanjima, i vole da im se takva pitanja predstavljaju na jednostavan, crno-beli način: ovo je dobro a ono je loše. Re- volucionarna ideologija stoga mora da se razvija na dva nivoa.

187. Na profinjenijem nivou, ideologija mora da se obraća inteligentnim, misaonim i racionalnim ljudima. Cilj bi bio da se stvori jezgro ljudi koji će se na razu- man, dobro osmišljen način protiviti industrijskom sistemu, sa punim uvidom u pro- bleme i nejasnoće koji su u pitanju, i cenu koja mora biti plaćena da bi sistem bio uklonjen. Posebno je važno privući ovakve ljude zato što su sposobni i što će imati ključnu ulogu u uticaju na druge ljude. Ovim ljudima se treba obraćati na najracional- niji mogući način. Činjenice ne smeju namerno biti iskrivljene a neodmeren govor bi trebalo da bude izbegnut. Ovo ne znači da se ne može pozivati i na emocije, ali u tom slučaju treba paziti da se istina ne protumači pogrešno ili da se učini nešto što bi uni- štilo intelektualni ugled ideologije.

188. Na drugom nivou, ideologija mora biti promovisana na pojednostavljen način koji će omogućiti većini, koja ne razmišlja, da u nedvosmislenim terminima vidi sukob prirode i tehnologije. Ali čak i na ovom drugom nivou ideologija ne sme biti saopštena jeftinim, neodmerenim i iracionalnim rečnikom koji otuđuje racionalne i misaone ljude. Jeftina, neodmerena propaganda ponekad postiže impresivne kratko- ročne uspehe, ali na duge staze je mnogo korisnije očuvati vernost male grupe inte- ligentnih, posvećenih ljudi nego podstrekivati strasti hirovite rulje koja ne razmišlja i

(katoličanstvo, glavne protestantske crkve). Najbliže snažnoj, rasprostranjenoj, dinamičnoj religiji što je Zapad video u poslednje vreme je kvazi-ideologija levičarstva, ali levičarstvo je danas izdeljeno i nema jasan, ujedinjujući i nadahnjujući cilj. Otud u našem društvu postoji religijski vakuum koji bi se možda mogao ispuniti religijom koja se usredsređuje na prirodu nasuprot tehnologiji. Ali bila bi greška veštački sklepati religiju koja će igrati ovu ulogu. Takva izmišljena religija bi verovatno bila propast. Uzmite nove paganske religije kao primer. Da li njihovi sledbenici zaista veruju u to ili samo igraju uloge? Ako samo igraju uloge, njihova religija će na kraju biti neuspešna. Možda je najbolje ne uvoditi religiju u sukob prirode i tehnologije osim ako zaista i sami ne verujete u tu religiju i nalazite da ona izaziva duboka, snažna i iskrena osećanja u drugim ljudima.

41

koja će promeniti stranu čim neko naiđe sa boljom propagandnom smicalicom. Kako god, propaganda i podizanje prašine mogu biti neophodni kada se sistem bliži tački urušavanja, i kada je u toku završna borba sukobljenih ideologija da se odluči koja će postati dominantna kada stari pogled na svet nestane s lica zemlje.

189. Pre završne borbe, revolucionari ne mogu očekivati da imaju većinu ljudi na svojoj strani. Istoriju stvara aktivna, odlučna manjina, a ne većina, koja retko ima jasnu i doslednu viziju o tome šta zaista želi. Dok ne dođe vreme da se pokrene revolucija31, zadatak revolucionara nije toliko da pridobiju plitku podršku većine, već da izgrade malo jezgro duboko posvećenih ljudi. Što se većine tiče, biće dovoljno da ih se učini svesnim nove ideologije, i da ih se često podseća na nju; s tim što bi, naravno, bilo poželjno zadobiti većinsku podršku u onoj meri u kojoj je to moguće bez osipanja jezgra ozbiljno posvećenih ljudi.

190. Bilo koja vrsta društvenog sukoba pomaže da se sistem destabilizuje, ali treba biti ozbiljan glede sukoba koji se ohrabruju. Linija sukoba mora biti povučena između narodnih masa i elite na vlasti u industrijskom društvu (političari, naučnici, direktori korporacija, državni činovnici i drugi). Ne sme biti povučena između revo- lucionara i narodnih masa. Na primer, bila bi loša strategija za revolucionare da osude Amerikance zbog njihovih potrošačkih navika. Umesto toga, prosečni bi Amerikanac trebalo da bude predstavljen kao žrtva marketinške industrije, koja ga je obmanula da kupuje gomilu smeća koje mu ne treba i da je to vrlo slaba nadoknada za njegovu izgubljenu slobodu. Oba pristupa su u skladu sa činjenicama. Samo je pitanje stava da li ćete kriviti marketinšku industriju što manipuliše ljudima ili ćete kriviti ljude što do- puštaju da budu izmanipulisani. Što se strategije tiče, trebalo bi izbeći bacanje krivice na ljude.

191. Treba dvaput razmisliti pre ohrabrivanja nekog društvenog sukoba izme- đu elite na vlasti (koja ima tehnologiju) i običnog sveta (nad kojim tehnologija pri- menjuje svoju moć). S jedne strane, drugi sukobi obično skreću pažnju sa važnih su- koba (između elite na vlasti i običnog sveta, između prirode i tehnologije); s druge strane, drugi sukobi mogu ohrabriti dalju tehnologizaciju, zato što svaka strana u tak- vom sukobu želi da koristi tehnološku silu da stekne prednost nad svojim protivnikom. Ovo se jasno vidi iz sukoba među narodima. Na primer, mnoge crne vođe u Americi žude da zadobiju moć za Afro-amerikance tako što će postavljati crnce unutar tehno- loške elite koja je na vlasti. Oni žele da vide puno crnih državnih činovnika, naučnika, direktora korporacija, i tako dalje, ali oni na ovaj način pomažu da tehnološki sistem upije u sebe afro-američku supkulturu. Uopšteno govoreći, trebalo bi podsticati samo one društvene sukobe koji se mogu uklopiti u okvir sukoba elite na vlasti i običnog čoveka, tehnologije i prirode.

192. Ali način da se umanje etnički sukobi nije zalaganje za manjinska prava nasilnim putem (v. p. 21, 29). Umesto toga, revolucionari bi trebalo da naglase da, iako su manjine u manje ili više nepogodnom položaju, ta nepogodnost nije od su- štinske važnosti. Naš pravi neprijatelj je industrijsko-tehnološki sistem, a u borbi protiv sistema etničke razlike ne igraju nikakvu ulogu.

193. Vrsta revolucije koju imamo na umu ne podrazumeva obavezno oružani ustanak protiv bilo koje vlade. On može i ne mora obuhvatati fizičko nasilje, ali neće biti politička revolucija. Njeno žarište će biti tehnologija i ekonomija, ne politika.32 31 Pod pretpostavkom da do konačnog obračuna dođe. Zamislivo je i da se industrijski sistem ukloni na postepen i fragmentaran način (v. p. 4, 167, i napomenu 4). 32 Čak je, izdaleka, zamislivo i da bi se revolucija mogla sastojati samo od ogromne promene u stavu prema tehnologiji, što bi za posledicu imalo relativno postepeno i bezbolno razgrađivanje industrijskog sistema. Ali ako se ovo desi, zaista ćemo imati sreće. Mnogo je verovatnije da će prelaz u netehnološko društvo biti veoma težak, i pun sukoba i nesreća.

42

194. Verovatno bi revolucionari čak trebalo da izbegavaju preuzimanje politi- čke moći, zakonitim ili nezakonitim putem, dok industrijski sistem ne bude ozbiljno poremećen, i dokaže se kao greška u očima većine. Pretpostavimo, na primer, da neka „zelena“ partija na izborima dobije kontrolu nad Kongresom SAD. Da bi izbegli izdaju i razvodnjavanje svoje ideologije, morali bi da preuzmu ozbiljne mere da ekonomski rast pretvore u ekonomsko opadanje. Prosečnom bi čoveku ovi rezultati izgledali užasno: svuda bi bilo nezaposlenosti, nedostatka robe itd. Čak i ako bi se očigledne loše posledice kroz nadljudski vešto upravljanje mogle izbeći, ljudi bi i da- lje morali da počnu da se odriču luksuza od kojeg su postali zavisni. Nezadovoljstvo bi raslo, „zelena“ partija bi izgubila izbore i revolucionari bi doživeli ozbiljan nazadak. Iz ovog razloga, revolucionari ne bi trebalo da pokušavaju da zadobiju političku moć dok sistem ne dođe u stanje takvog haosa da se sve tegobe zaista vide kao greške sa- mog sistema a ne kao posledica revolucionarne politike. Revolucija protiv tehnologije će verovatno morati da bude revolucija autsajdera, revolucija odozdo a ne odozgo.

195. Revolucija mora biti međunarodna i svetskih razmera. Ne može biti spro- vedena pojedinačno od države do države. Kad god se predloži da bi SAD, na primer, trebalo da uspore sa tehnološkim napretkom ili ekonomskim rastom, ljudi počnu da histerišu i da vrište da će nas Japanci preteći ako zaostanemo u razvoju tehnologije. Aman zaman! Svet će se srušiti ako Japanci ikad prodaju više kola nego mi! (Nacio- nalizam je odličan pokretač razvoja tehnologije.) Razumnije posmatrano, smatra se da ako relativno demokratske države zaostanu u tehnologiji, a zloćudne, diktatorske zemlje poput Kine, Vijetnama ili Severne Koreje nastave da se razvijaju, diktatori mo- gu da zavladaju svetom. Zato industrijski sistem mora istovremeno biti napadnut u svim državama istovremeno, u onoj meri u kojoj je to moguće. Istina, nema garancija da industrijski sistem može u približno isto vreme biti uništen širom sveta, a zamislivo je i da bi pokušaj zbacivanja sistema umesto toga vodio prevlasti diktatora. To je rizik sa kojim se mora računati. I vredi ga preduzeti, zato što je razlika između „demokrat- skog“ industrijskog sistema i sistema kojeg kontrolišu diktatori mala kad se uporedi sa razlikom između industrijskog i neindustrijskog sistema.33 Moglo bi se čak reći da bi industrijski sistem koji kontrolišu diktatori bio poželjan, zato što su takvi sistemi obično bivali nedelotvorni, i stoga je veća verovatnoća da će se slomiti.

196. Revolucionari bi mogli razmisle i daju prednost merama koje teže da po- vežu svetsku ekonomiju u jedinstvenu celinu. Sporazumi o slobodnoj trgovini poput NAFTA-e (Severnoameričke zone slobodne trgovine) i GATT-a (Opšteg dogovora o carinama i trgovini) su, na kratke staze, verovatno štetni po prirodu, ali se na duge sta- ze možda mogu pokazati kao prednost zato što podstiču ekonomsku međuzavisnost država. Biće lakše uništiti industrijski sistem na međunarodnom nivou ako je svetska ekonomija dovoljno ujedinjena da će slom jedne velike države voditi slomu svih indu- strijskih država.

197. Neki ljudi zauzimaju stav da savremeni čovek ima previše moći, previše kontrole nad prirodom; oni se zauzimaju za pasivnije ponašanje ljudi. Ovi se ljudi u najboljem slučaju nejasno izražavaju, zato što ne uspevaju da naprave razliku izme- đu moći velikih organizacija i moći pojedinaca i malih grupa. Pogrešno je zalagati se za nemoćnost i pasivnost, zato što ljudima treba moć. Savremeni čovek kao kolektiv- no biće – to jest, industrijski sistem – ima ogromnu moć nad prirodom, i mi, Klub slobode, to smatramo zlom. Ali savremeni pojedinci i male grupe pojedinaca imaju mnogo manje moći nego što je primitivni čovek ikada imao. Uopšteno govoreći, o- gromna moć „savremenog čoveka“ nad prirodom nije u rukama pojedinca ili malih 33 Po pitanju kvaliteta života prosečnog čoveka, ekonomska i tehnološka struktura društva je mnogo važnija od političke (v. p. 95, 119 i napomene 16 i 18).

43

grupa, već je pod kontrolom velikih organizacija. U tolikoj meri da ako pojedinac i može da rukuje nekom tehnološkom moći, to mu je dozvoljeno samo unutar suženih granica i samo pod nadzorom i kontrolom sistema. (Za sve vam je potrebna dozvola, a sa dozvolom dolaze pravila i propisi.) Pojedinac ima samo one tehnološke moći koje sistem odlučuje da mu pruži. Njegova lična moć nad prirodom je neznatna.

198. Primitivni pojedinci i male grupe su zapravo imali znatnu moć nad priro- dom; ili bi možda bilo bolje reći, moć unutar prirode. Kada je primitivnom čoveku bila potrebna hrana, znao je kako da pronađe i spremi jestivo korenje, kako da prati divljač i uhvati je oružjem koje je sam napravio. Znao je kako da se zaštiti od vrućine, hladnoće, kiše, opasnih životinja, itd. Ali primitivni čovek je nanosio relativno malo štete prirodi budući da je kolektivna moć primitivnog društva bila zanemarljiva kada se uporedi sa kolektivnom moći industrijskog društva.

199. Umesto zalaganja za nemoćnost i pasivnost, trebalo bi se zalagati za sla- manje moći industrijskog sistema, što bi znatno uvećalo moć i slobodu pojedinaca i malih grupa.

200. Dok se industrijski sistem dubinski ne razori, uništenje tog sistema mora biti jedini cilj revolucionara. Drugi bi ciljevi skrenuli pažnju i energiju sa glavnog cilja. Ono što je još važnije, ako revolucionari dozvole sebi da imaju bilo koji drugi cilj osim uništenja tehnologije, biće u iskušenju da koriste tehnologiju kao način za dostizanje tog drugog cilja. Ako ne odole tom iskušenju, pašće nazad u tehnološku zamku, zato što je savremena tehnologija jedinstven, čvrsto organizovan sistem, tako da bi se neko, da bi očuvao nešto tehnologije, našao prinuđenim da zadrži većinu tehnologije, te bi na kraju žrtvovao samo simboličnu količinu tehnologije.

201. Pretpostavimo na primer da revolucionari za cilj uzmu „socijalnu prav- du“. Budući da su ljudi takvi kakvi su, socijalna pravda neće doći sama od sebe; mo- rala bi biti nametnuta. Da bi bila uvedena, revolucionari bi morali da zadrže određenu organizaciju i kontrolu. Za to bi im bio potreban brz transport na velike udaljenosti i komunikacija a samim tim i tehnologija potrebna za održavanje transportnog i komu- nikacionog sistema. Da bi prehranili i obukli sirotinju, morali bi da koriste poljopriv- redne i proizvodne tehnologije. I tako dalje. Tako bi ih pokušaj za obezbeđivanje so- cijalne pravde naterao da zadrže najveći deo tehnološkog sistema. Ne da mi imamo nešto protiv socijalne pravde, ali ne sme se dozvoliti da se ona umeša u napore za uklanjanje tehnološkog sistema.

202. Bilo bi beznadežno da revolucionari pokušaju da napadnu sistem bez korišćenja određene količine savremene tehnologije. Ako ništa drugo, moraju da kori- ste medije za komunikaciju da bi raširili svoju poruku. Ali oni moraju koristiti savre- menu tehnologiju sa samo jednim ciljem: da napadnu tehnološki sistem.

203. Zamislite alkoholičara koji sedi sa buretom vina ispred sebe. Pretpostavi- te da će početi da govori samom sebi: „Vino nije loše ako se koristi umereno. Eto, ka- žu da su male količine vina i dobre za čoveka! Neće da mi škodi ako samo malo gucnem...“ Dobro znate šta će se dogoditi. Ne zaboravite da je tehnologija ljudskoj vrsti isto što i bure vina alkoholičaru.

204. Revolucionari bi trebalo da imaju što više dece. Postoje jasni naučni do- kazi da se stavovi o društvu u velikoj meri nasleđuju. Niko ne želi da kaže da je stav prema društvu direktni ishod genetskog sklopa pojedinca, ali čini se da crte ličnosti, unutar konteksta našeg društva, obično stvaraju veću verovatnoću da će osoba imati ovakav ili onakav stav prema društvu. Davane su primedbe na ove zaključke, ali one su slabe i, izgleda, ideološki motivisane. U svakom slučaju, niko ne poriče da su dečiji stavovi prema društvu obično slični stavovima njihovih roditelja. S naše tačke gle- dišta nije uopšte toliko bitno da li se stavovi prenose genetski ili putem kućnog vaspi-

44

tanja. U svakom slučaju, prenose se. 205. Problem je u tome što je većina ljudi koji bi se bunili protiv industrij-

skog sistema takođe zabrinuta za probleme stanovništva, i stoga su skloni da imaju malo dece ili da ih uopšte nemaju. Na ovaj način može ispasti da predajemo svet vrsti ljudi koja podržava ili bar prihvata industrijski sistem. Da bismo osigurali snagu sledećeg pokoljenja revolucionara, sadašnja generacija mora imati puno potomaka. Oni će na taj način samo neznatno pogoršati problem stanovništva. A najvažniji pro- blem je otarasiti se industrijskog sistema, zato što se će se stanovništvo sveta oba- vezno smanjiti kada nestane industrijskog sistema (v. p. 167); dok će industrijski sis- tem, u slučaju da preživi, nastaviti sa razvijanjem novih metoda proizvodnje hrane koja će omogućiti da se svetsko stanovništvo skoro neograničeno uvećava.

206. Što se tiče revolucionarne strategije, jedina stavka na kojoj moramo bez- uslovno da insistiramo je da jedini, vrhovni cilj mora biti uklanjanje savremene tehno- logije, i nijednom cilju ne sme biti dozvoljeno da se nadmeće sa ovim. Za sve ostalo, revolucionari bi trebalo da primene empirijski pristup. Ako iskustvo pokaže da neke od preporuka datih u prethodnim pasusima neće dati dobre rezultate, onda te prepo- ruke treba odbaciti.

Dve vrste tehnologije

207. Argument koji se može suprotstaviti našoj predloženoj revoluciji je da je ona osuđena na propast, zato što je (tvrde oni) tehnologija uvek napredovala, a nikad nazadovala, i stoga je njeno nazadovanje nemoguće. Ali ova tvrdnja je netačna.

208. Mi pravimo razliku između dveju vrsta tehnologije: one koju zovemo tehnologijom malih razmera, i tehnologije koja zavisi od organizacije. Tehnologija malih razmera je ona tehnologija koju male zajednice mogu koristiti bez pomoći spo- lja. Tehnologija koja zavisi od organizacije je ona koja zavisi od velikih društvenih organizacija. Nije nam poznat nijedan značajan primer nazadovanja u tehnologiji malih razmera. Ali tehnologija koja zavisi od organizacije nazaduje kada se društvena organizacija od koje ona zavisi raspadne. Na primer: kad se Rimsko carstvo raspalo, rimska tehnologija malih razmera je preživela zato što je svaki pametan seoski zanat- lija mogao da izgradi, na primer, vodeničko kolo, bilo koji vešt kovač da kuje čelik na rimski način, i tako dalje. Ali rimska tehnologija koja zavisi od organizacije je zaista nazadovala. Njihovi akvadukti su zapušteni i nikad nisu ponovo izgrađeni. Tehnika izgradnje puteva je izgubljena. Rimski sistem gradskog vodovoda je zaboravljen, i tek se u relativno skorije vreme higijena evropskih gradova izjednačila sa onom u drev- nom Rimu.

209. Razlog zbog kojeg se činilo da tehnologija uvek napreduje je u tome što je, do vek ili dva pre industrijske revolucije, većinska tehnologija bila tehnologija malih razmera. Ali većina tehnologije koja se razvila nakon industrijske revolucije je tehnologija koja zavisi od organizacije. Uzmite za primer frižider. Bez fabričkih de- lova ili uređaja postindustrijske radionice bilo bi praktično nemoguće za šačicu lokal- nih majstora da sagrade frižider. Ako bi nekim čudom i uspeli da ga naprave, bio bi im beskoristan bez pouzdanog izvora električne struje. Onda bi morali da pregrade potok i naprave generator. Generatori zahtevaju veliku količinu bakrene žice. Zamislite po- kušaj proizvodnje žice bez savremene mašinerije. A gde bi našli gas koji je pogodan za zamrzavanje? Bilo bi mnogo lakše sazidati ledaru, ili čuvati hranu sušenjem ili kiseljenjem, kao što je rađeno pre pojave frižidera.

210. Jasno je stoga da bi, ako industrijski sistem jednom bude potpuno slo- mljen, tehnika zamrzavanja brzo bila izgubljena. Isto važi i za druge tehnologije koje zavise od organizacije. A kad ova tehnologija jednom bude izgubljena za pokoljenje

45

ili dva, bili bi potrebni vekovi da se ponovo stvori, kao što je za to i prvi put bilo potrebno nekoliko vekova. Preostale tehničke knjige bi bile retke i raštrkane po svetu. Industrijsko društvo, ako se gradi od nule, mora da se gradi kroz niz stadijuma: tre- baju vam alati da napravite alate kojima ćete napraviti alate za pravljenje alata... Po- treban je dugačak proces ekonomskog razvoja i napretka u društvenoj organizaciji. A čak i u nedostatku ideologije protivne tehnologiji, nema razloga da verujemo da bi iko bio zainteresovan da ponovo gradi industrijsko društvo. Entuzijazam za „napret- kom“ je fenomen specifičan za savremeno društvo, i čini se da nije postojao pre XVII veka ili već tu negde.

211. U kasnom srednjem veku, postojale su četiri glavne civilizacije koje su bile na približno istom nivou „napretka“: Evropa, islamski svet, Indija i Daleki istok (Kina, Koreja, Japan). Tri civilizacije su ostale manje ili više stabilne, a samo je Evro- pa postala dinamična. Niko ne zna zašto je Evropa u tom periodu postala dinamična; istoričari imaju svoje teorije, ali one su samo pretpostavke. U svakom slučaju, jasno je da se brz razvoj prema tehnološkom obliku društva javlja samo pod posebnim okol- nostima. Stoga nema razloga da pretpostavimo da dugoročno nazadovanje tehnologije ne može biti izazvano.

212. Da li će društvo u jednom trenutku ponovo početi da se razvija ka nekom industrijsko-tehnološkom obliku? Možda, ali o tome se ne treba brinuti, zato što ne možemo da predvidimo ili kontrolišemo događaje koji bi se desili za petsto ili hiljadu godina. Ove probleme će morati da rešavaju ljudi koji u to vreme budu živeli.

Opasnost od levičara

213. Zbog svoje potrebe za pobunom i članstvom u pokretu, levičari ili ljudi sličnog psihološkog tipa često budu privučeni ka pobunjeničkim ili aktivističkim po- kretima čiji ciljevi i članstvo u početku nisu levičarski. Rezultat upliva levičara lako može preokrenuti ne-levičarski pokret u levičarski, tako da levičarski ciljevi zamene ili iskrive prvobitne ciljeve pokreta.

214. Da bismo ovo izbegli, pokret koji uzvisuje prirodu a protivi se tehnologiji mora da zauzme oštar anti-levičarski stav i mora da izbegne svu saradnju sa levičari- ma. Levičarstvo je na duge staze nespojivo sa neukroćenom prirodom, ljudskom slo- bodom i uklanjanjem savremene tehnologije. Levičarstvo je kolektivističko; ono želi da poveže ceo svet (i prirodu i ljude) u jedinstvenu celinu. Ali ovo podrazumeva upravljanje nad prirodom i nad ljudskim životom putem organizovanog društva, a to zahteva naprednu tehnologiju. Ne možete imati jedinstven svet bez brzog transporta i komunikacija, ne možete učiniti da svi ljudi vole jedni druge bez prefinjenih psiho- loških metoda, ne možete imati „planirano društvo“ bez obavezne tehnološke osnove. Iznad svega, levičarstvom upravlja želja za moći, a levičar traži moć na kolektivnoj osnovi, kroz izjednačavanje sa masovnim pokretom ili organizacijom. Levičarstvo se verovatno nikad neće odreći tehnologije, zato što je tehnika previše vredna kao izvor kolektivne moći.

215. Anarhista34 takođe traži moć, ali on je traži za pojedinca ili male grupe; on želi da pojedinci i male grupe budu u stanju da kontrolišu okolnosti pod kojima žive. On se protivi tehnologiji zato što ona čini male grupe zavisnim od velikih orga- nizacija.

216. I neki se levičari na prvi pogled protive tehnologiji, ali oni joj se protive

34 Ova se stavka odnosi na našu posebnu vrstu anarhizma. Širok spektar društvenih pokreta je nazivan „anarhisti- čkim“, i može biti da se većina ljudi koji se smatraju anarhistima ne bi složila sa našim stavom u pasusu 215. Uzgred, treba primetiti da postoje nenasilni anarhistički pokreti čiji članovi verovatno ne bi prihvatili da je Klub slobode anarhistički, i sigurno ne bi odobravali nasilne metode Kluba slobode.

46

dokle god su oni sami autsajderi a tehnološki sistem kontrolišu ne-levičari. Ako levi- čarstvo ikad postane dominantno u društvu, tako da tehnološki sistem postane alat u rukama levičara, oni će ga s elanom koristiti i potpomagati njegov razvoj. Na taj će način oni ponavljati obrazac koji je levičarstvo stalno ispoljavalo u prošlosti. Kada su boljševici u Rusiji bili autsajderi, žustro su se protivili cenzuri i tajnoj policiji, za- lagali su se za pravo samoopredeljenja nacionalnih manjina, i tako dalje; ali čim su oni sami došli na vlast, nametnuli su još strožu cenzuru, stvorili su još suroviju tajnu policiju nego što je ikad postojala u vreme careva, i tlačili su nacionalne manjine ba- rem isto onoliko koliko su to činili carevi. U Sjedinjenim Državama, kada su pre par decenija levičari bili manjina na našim univerzitetima, levičarski profesori su se snažno zalagali za više akademskih sloboda, a danas, na univerzitetima na kojima su levičari postali dominantni, oni su pokazali spremnost da oduzmu akademsku slobodu svim drugima. (To vam je „politička korektnost“.) Isto će se desiti sa levičarima i teh- nologijom: ako je se ikad dokopaju koristiće je da tlače sve ostale.

217. U ranijim revolucijama, levičari koji su bili najželjniji moći su, u više navrata, prvo sarađivali sa ne-levičarskim revolucionarima, kao i sa levičarima libe- ralnije orijentacije, koje su kasnije prevarili da bi ugrabili moć za sebe. Robespjer je to uradio u Francuskoj revoluciji, boljševici u Oktobarskoj revoluciji, komunisti u Španiji 1938. godine i Kastro i njegovi sledbenici na Kubi. Uzev u obzir prethodnu istoriju levičarstva, bilo bi krajnje glupo da današnji ne-levičarski revolucionari sara- đuju sa levičarima.

218. Različiti mislioci su isticali da je levičarstvo vrsta religije. Levičarstvo nije religija u strogom smislu, zato što levičarska doktrina ne pretpostavlja postojanje bilo kakvog natprirodnog bića. Ali za levičara, levičarstvo igra psihološku ulogu sli- čnu onoj koju religija igra drugim ljudima. Levičar mora da veruje u levicu; to igra ključnu ulogu u njegovoj psihološkoj ekonomiji. Njegova se verovanja ne menjaju lako logikom ili činjenicama. On je duboko ubeđen da je levičarstvo moralno Isprav- no, sa velikim I, i da on ima ne samo pravo nego i dužnost da nameće levičarski moral svima ostalima. (Međutim, mnogi od ljudi koje nazivamo „levičarima“ ne misle o sebi kao levičarima i o svom sistemu verovanja kao levičarskom. Koristimo termin „levi- čarstvo“ zato što nemamo bolju reč da obuhvatimo spektar povezanih verovanja koje uključuje pokrete feminista, za prava homoseksualaca, političku korektnost, itd; a i zato što ovi pokreti imaju jak afinitet prema staroj levici. Videti pasuse 227–230.)

219. Levičarstvo je totalitarna sila. Kada god je levičarstvo na vlasti, ono obično zadire u svaki lični kutak i tera svaku misao u levičarski kalup. Delimično i zbog kvazi-religijskog karaktera levičarstva; sve suprotno levičarskim verovanjima predstavlja greh. Što je još važnije, levičarstvo je totalitarna sila zbog levičarske želje za moći. Levičar traži da zadovolji svoju potrebu za moći kroz identifikaciju sa dru- štvenim pokretom i pokušava da prođe kroz proces moći pomažući u ostvarivanju ci- ljeva pokreta (v. p. 83). Ali bez obzira koliko je daleko pokret odmakao u dostizanju svojih ciljeva, levičar nikada nije zadovoljan, zato što je njegov aktivizam surogatna aktivnost (v. p. 41). To jest, pravi motivi levičara ne leže u dostizanju tobožnjih cilje- va levičarstva; njega u stvarnosti pokreće osećaj moći koji dobija kroz borbu i dosti- zanje cilja.35 Zbog toga levičar nikad nije zadovoljan ciljevima koje je već dostigao; njegova potreba za procesom moći ga uvek vodi ka potrazi za nekim novim ciljem. Levičar želi jednaka prava manjina. Kada su ona dostignuta, on insistira na statističkoj jednakosti njihovih ostvarenja. I dokle god bilo ko u nekom delu mozga gaji negati- van stav prema nekoj manjini, levičar mora da ga prevaspita. A nacionalne manjine 35 Mnoge levičare takođe pokreće agresivnost, ali ova agresivnost verovatno delimično potiče od osujećene potrebe za moći.

47

nisu dovoljne; nikome ne sme biti dozvoljeno da ima negativan stav prema homo- seksualcima, invalidima, debelima, starima, ružnima i tako dalje i tako dalje. Nije do- voljno da javnost bude obaveštena o opasnostima pušenja, upozorenje mora da bude odštampano na svakoj pakli cigara. Onda reklamiranje cigara mora biti ograničeno ili zabranjeno. Aktivisti nikad neće biti zadovoljni dok se duvan ne stavi van zakona; onda će to biti alkohol, pa brza hrana, itd. Aktivisti su se borili protiv grubog zlo- stavljanja dece, što je razumljivo. Ali sada žele da zaustave sve fizičko kažnjavanje. Kada učine što žele, poželeće da zabrane nešto drugo što im se čini odvratnim, zatim nešto drugo, pa nešto treće. Nikad neće biti zadovoljni dok ne ostvare potpunu kontrolu nad svim metodama gajenja dece. A onda će preći na sledeći cilj.

220. Pretpostavimo da zatražite od levičara da naprave spisak svih stvari koje su pogrešne u društvu, a zatim sprovedete sve društvene promene koje su zahtevali. Bezbedno je reći da će za par godina većina levičara naći nešto novo na šta mogu da se žale, neko novo društveno „zlo“ za ispravljanje, zato što levičarstvo ne pokreće toliko zabrinutost nad bolestima društva koliko želja da se zadovolji sopstveni nagon za moći tako što će nametnuti društvu svoja rešenja.

221. Zbog ograničenja koje njihovim mislima i delima nameće njihov visok nivo socijalizacije, mnogi previše socijalizovani levičari ne mogu da ostvaruju moć onako kako to drugi čine. Njihov nagon za moći ima samo jedan moralno prihvatljiv ventil, a to je borba da se njihov moral nametne svima drugima.

222. Levičari, posebno oni previše socijalizovani, su pravi vernici, u kontek- stu knjige Erika Hofera, „Pravi vernik“. Ali nisu svi pravi vernici istog tipa kojeg su levičari. Može se pretpostaviti da je pravi verujući nacista, na primer, psihološki vrlo različit od pravog verujućeg levičara. Zbog svoje sposobnosti za bezuslovnu posve- ćenost cilju, pravi vernici su koristan, možda čak i obavezan sastojak svakog revolu- cionarog sistema. Ovo predstavlja problem sa kojim, priznajemo, ne znamo kako se treba suočiti. Nismo sigurni kako da se energija pravog vernika ukroti i usmeri u pravcu revolucije protiv tehnologije. Trenutno možemo samo reći da nijedan pravi vernik neće biti pouzdan regrut revolucije, osim ako njegova posvećenost nije isklju- čivo ka uništenju tehnologije. Ako je istovremeno posvećen još nekom idealu, mogao bi poželeti da koristi tehnologiju kao alat za dostizanje tog drugog ideala (v. p. 220, 221).

223. Neki čitaoci bi mogli da kažu: „Ovo o levičarima je gomila gluposti. Znam Jovana i Jovanu koji su levičari i nemaju te totalitarističke tendencije.“ Sasvim je tačno da su mnogi levičari, možda čak i značajna većina, pošteni ljudi koji iskreno veruju u tolerisanje vrednosti drugih ljudi (do određene granice) i ne bi koristili bahate metode za dostizanje svojih ciljeva. Naše primedbe o levičarstvu nisu namenjene da ukažu na svakog pojedinačnog levičara već da opišu opštu crtu levičarstva kao pokre- ta. A opšta crta pokreta nije obavezno određena brojčanom proporcijom različitih vrsta ljudi uključenih u pokret.

224. Ljudi koji se uzdignu do vlasti u levičarskim pokretima su obično levičari sa najvećom željom za moći, zato što su ljudi željni moći upravo oni koji se najviše bore da dođu na vlast. Kada ljudi željni moći preuzmu kontrolu nad pokretom, bude puno umerenijih levičara koji se u sebi ne slažu sa mnogim postupcima svojih vođa ali ne mogu da se nateraju da im se suprotstave. Njima je potrebna vera u pokret, i zato što ne mogu da odustanu od te vere oni nastavljaju da prate vođe. Istina, neki levičari imaju hrabrosti da se suprotstave totalitarističkim tendencijama koje se pojave, ali oni obično gube zato što su ljudi željni moći bolje organizovani, mnogo okrutniji i beskrupulozniji, i pobrinuli su se da iza sebe imaju snažnu bazu moći.

225. Ovi fenomeni su se jasno pokazali u Rusiji i drugim zemljama koje su

48

preuzeli levičari. Slično tome, pre propasti komunizma u SSSR-u, levičari na Zapadu su retko kritikovali tu zemlju. Ako bi i bili naterani, priznali bi da je SSSR učinio mnogo pogrešnih stvari, ali bi onda počeli da pronalaze izgovore za komuniste, i poč- nu da govore o greškama Zapada. Uvek su se bunili protiv zapadnjačkog vojnog od- govora na komunističku agresiju. Levičari širom sveta su se žustro bunili protiv vojne akcije SAD u Vijetnamu, ali ništa nisu učinili kada je SSSR upao u Avganistan. Nije da su se oni slagali sa sovjetskim potezima, nego zbog svoje levičarske vere prosto nisu mogli da podnesu da budu protiv komunista. Danas, na onim našim univerzite- tima na kojima je prevladala „politička korektnost“, sigurno ima puno levičara koji se u sebi ne slažu sa potiskivanjem akademskih sloboda, ali ipak ne čine ništa povodom toga.

226. Stoga činjenica da su mnogi levičari lično blagi, umereni, i prilično tole- rantni ljudi ni na koji način ne sprečava levičarstvo u celini da ima totalitarističke ten- dencije.

227. Naša rasprava o levičarstvu ima jednu ozbiljnu slabost. Još uvek je dale- ko od jasnog šta mi podrazumevamo pod „levičarskim“. Izgleda da ne možemo puno da uradimo po tom pitanju. Danas je levičarstvo izdeljeno na ceo dijapazon aktivisti- čkih pokreta. Pa opet, nisu svi aktivistički pokreti levičarski, a neki aktivistički pokreti (poput radikalnih enviromentalista) izgleda da uključuju i ličnosti levičarskog i lično- sti izrazito ne-levičarskog tipa, koji ne bi trebalo da budu toliko glupi da sarađuju sa levičarima. Mnogi levičari postepeno prelaze u ne-levičare, i mi sami bismo često bili u velikoj dilemi da odlučimo da li je određeni pojedinac levičar ili ne. Ako levičarstvo uopšte i može da se definiše, naša koncepcija je data kroz raspravu u ovom članku, i možemo samo da savetujemo čitaocima da koriste svoj sud da bi odlučili ko jeste le- vičar.

228. Ali biće korisno ako se daju neki kriterijumi za dijagnozu levičarstva. Ovi kriterijumi ne mogu biti primenjeni bez rezervi. Neki pojedinci mogu odgovarati od- ređenim kriterijumima a da nisu levičari, a neki levičari možda ne odgovaraju nijed- nom kriterijumu. Opet, morate sami doneti svoj sud.

229. Levičar je usmeren ka kolektivizmu velikih razmera. On naglašava duž- nost pojedinca da služi društvu i dužnost društva da se pobrine za pojedinca. Ima negativan stav prema individualizmu. Često govori moralizatorskim tonom. Obično se zalaže za kontrolu ličnog naoružanja, seksualno vaspitanje i druge psihološki „pro- svetljene“ obrazovne metode, za planiranje, za afirmativnu akciju, za multikulturali- zam. Obično se identifikuje sa žrtvama. Obično je protiv nadmetanja i protiv nasilja, ali često nalazi izgovore za one levičare koji vrše nasilje. Voli da koristi uobičajene uzrečice kao što su „rasizam“, „seksizam“, „homofobija“, „kapitalizam“, „imperijali- zam“, „neokolonijalizam“, „genocid“, „socijalne promene“. Možda je najbolja crta za dijagnozu levičara tendencija da saosećaju sa sledećim pokretima: feminizmom, pra- vima homoseksualaca, pravima nacionalnih manjina, pravima ljudi sa invaliditetom, pravima životinja, političkom korektnošću. A svako ko se snažno saoseća sa svim od ovih pokreta je skoro sigurno levičar.36

230. Opasniji levičari, to jest oni najviše željni moći, su obično nadmeni i ima- ju dogmatski pristup ideologiji. Pa ipak, najopasniji od svih levičara su oni previše socijalizovani pojedinci koji izbegavaju iritantno ispoljavanje agresivnosti i uzdrža-

36 Važno je razumeti da mi mislimo na ljude koji saosećaju sa ovim pokretima u njihovom današnjem obliku. Onaj ko veruje da žene, homoseksualci i drugi treba da imaju ista prava nije obavezno levičar. Feministički pokreti, pokreti za prava homoseksualaca i drugi pokreti koji postoje u našem društvu imaju taj poseban ideološki ton koji je karakterističan za levičarstvo, a ako neko veruje, na primer, da žene treba da imaju jednaka prava, to ne znači obavezno da se mora saosećati sa feminističkim pokretom koji danas postoji.

49

vaju se od javnog prikazivanja svog levičarstva, ali tiho i neupadljivo rade na promo- visanju kolektivističkih vrednosti, „prosvećenih“ psiholoških metoda za socijalizova- nje dece, zavisnosti pojedinca od sistema, i tako dalje. Ovi kripto-levičari (kako ih mi zovemo) su bliski određenim buržujskim tipovima što se tiče načina praktičnog delanja, ali se od njih razlikuju po psihologiji, ideologiji i motivaciji. Obični buržuj pokušava da dovede ljude pod kontrolu sistema da bi zaštitio svoj način života, ili to prosto čini zato što su njegovi stavovi konvencionalni. Kripto-levičar pokušava da podvede ljude pod kontrolu sistema zato što je pravi vernik kolektivističke ideologije. Kripto-levičar se razlikuje od prosečnog previše socijalizovanog levičara po tome što je njegov pobunjenički nagon slabiji i što je on bezbednije socijalizovan. On se raz- likuje od običnog dobro-socijalizovanog buržuja činjenicom da u njemu postoji neki dubok nedostatak koji ga tera da se posveti nekom cilju i utone u kolektivizam. A mo- žda je njegov (dobro sublimirani) nagon za moći jači od nagona prosečnog buržuja.

Završna napomena

231. Mi smo kroz ovaj članak davali neprecizne izjave i izjave kojima bi tre- balo dodati razne vrste ograničenja i uslovljavanja; a neki od naših stavova mogu biti prosto netačni. Nedostatak dovoljne količine podataka i potreba za kratkoćom učinili su nemogućim da se naši dokazi preciznije formulišu ili da im se daju sva potrebna ograničenja. I, naravno, u raspravi ove vrste čovek se mora snažno oslanjati na intui- tivan sud, koji ponekad može da pogreši. Mi ne tvrdimo da ovaj članak sadrži nešto više od grube aproksimacije istine.

233. Kako bilo, mi smo prilično sigurni da su opšte crte slike koju smo na- slikali približno tačne. Opisali smo levičarstvo u njegovom savremenom obliku, kao fenomen koji je poseban za naše vreme usled poremećaja u procesu moći. Ali možda i grešimo u tome. Previše socijalizovani ljudi koji pokušavaju da zadovolje svoj nagon za moći nametanjem svog morala svima drugima su svakako već dugo vremena tu oko nas. Ali mi mislimo da je odlučujuća uloga koju igraju osećanja niže vrednosti, niskog samopouzdanja, nemoćnosti, identifikovanja sa žrtvama od strane ljudi koji sami nisu žrtve, specifičnost savremenog levičarstva. Identifikacija sa žrtvama od strane onih koji sami nisu žrtve se donekle može prepoznati i u devetnaestovekovnom levičarskom pokretu a i ranom hrišćanstvu, ali prema onome što mi vidimo, simptomi niskog samopouzdanja i drugi nisu očigledni u ovim pokretima, ili bilo kojim drugim pokretima, kao što su u levičarstvu. Ali mi nismo u položaju da sa sigurnošću tvrdimo da takvi pokreti nisu postojali pre savremenog levičarstva. Ovo je važno pitanje na koje bi istoričari trebalo da obrate pažnju.

Prevod: Anarkoala, 2009. ☺