GENNGLE

K ao što se veoma često dešava u poetskom tek-stu naše kulture, tako se i u Odiseji nailazi na trenutkesamopredstavljanja bez dna, trenutke kada pesma po-kušava da zauzme mesto u dve različite i međusobno is-ključive sfere, kada klizi između toga da predstavlja ne-što, i toga da bude nešto predstavljeno. Jedan takav tre-nutak, u Prvom pevanju, podudara se s prvim nepo-srednim predstavljanjem Penelope. U stvari, Penelopastupa na pozornicu pripovedanja da bi to pripovedanjeprekinula. U odlomku o kom govorim, Telemah i pro-sci okupljeni su ispred palate gde slušaju "čuvenog pe-vača... (koji) o povratku pevaše tužnom / što ga Ahej-cem iz Troje Palada zada Atena".1 Penelopa, koja "gorena katu njegovu ču božanstvenu pesmu", spušta se nizstepenice i sva u suzama moli pevača da odabere nekudrugu pesmu. Na ovome mestu, Telemah uzima reč,prebacuje majci što se meša, i veli joj:

A sad u sobu idi i tu se za poslove svojestaraj, za preslicu i stan i dvorkinjama naredineka idu za poslom; muškarci treba da zboresvi, a najviše ja, jer vlast je u kući moja.

(I, 356-360)

Mnogo kasnije u ovoj epopeji, u odsudnom trenutku ukom se priprema Odisejev napad na prosce, Telemahponovo otprema majku iz odaje, koristeći se skoroistim rečima, ali uz jednu značajnu razliku. Umestopesme ili razgovora, sad Telemah naređuje majci da umuškim rukama ostavi jedno oruđe sile – čuveni Odi-sejev luk.

PENELOPA NA DELU

Al' za Odisejem čeznem i srce mi topi se za njim.Prosci me gone da s' udam, a ja im izmišljamvarke.

Odiseja

PEGI KAMUF

Sa engleskog prevela Jelena Stakić

1 Prevod M. Đurić, (Matica Srpska, Novi Sad, 1985), 326-327.

A sad u sobu idi i tu se za poslove svojestaraj, za preslicu i stan i dvorkinjama naredineka idu za poslom; muškarci treba da zboresvi, a najviše ja, jer vlast je u kući moja!"Tome se zadivi mati i pođe u odaje svoje.

(XXI, 350-354)

Ovim ponavljanjem u epopeji se uspostavljaveza između umeća pripovedanja i primenesile. I jedno i drugo spada u sinovljeve pre-rogative da vrši vlast u sopstvenoj kući, vlastda šalje žene napolje iz sobe. Ako ovde ipakima podele vlasti i polova, ona se odnosi naoznačavanje ženskog rada kao "stana (tkalač-kog stana, razboja, prev.) i preslice", oruđatkanja i predenja. Oba posla daju pesnikubeskrajne metaforičke mogućnosti u ovojpripovesti o muškarcima čija je sudbina, naprimer, "u čas opredena onaj u koji ih rodi-la majka" (VII, 198), gde pripovedač možeda raspreda valjanu pripovest, i gde veštinaistkiva zamisli i varke. Tako je, na način kojismo naučili da prepoznajemo,2 isključenjerazboja iz muških razgovora nužno nepotpu-no, pošto je Penelopin rad istaknut kao nekavrsta materijalne podrške metaforičkom po-lju s kog epopeja crpi prepredene zamisli ivarljive priče. Ali retoričko ponavljanje nijeovde jedino što muti razliku koju je Telemahželeo da povuče. Žensko umeće poremetiloje vlast u kući na sasvim drugi način.

Primoravana od strane ukućana da odaberenovoga muža, Penelopa izbegava da doneseodluku. Umesto toga, zadala je sebi mukotr-pan zadatak da noću para ono što je izatkalapreko dana. To nije neka strašno domišljatasmicalica, ni nalik onome kad je KiklopuPolifemu rečeno "Niko", premda njeno pa-ranje možda znači baš to. U svakom slučaju,to je priprostiji način opiranja na stešnje-nom prostoru, i taj način dejstvuje čak i kadsu njeni prosci, za razliku od Odisejevog Po-lifema, kadri da savršeno vide tkanje njenihlaži. Ona ih, poput pauka, posmatra kakouleću u mrežu koju je razapela preko ulaza usobu u kojoj sedi i tka. U istu tu sobu ulaziona noću, kad ostali misle da je u postelji.Tu se, dakle, nalazi velika Penelopina tajna,nešto što nijedan muškarac ne može da vidi,pošto je nijedan muškarac ne zamišlja dru-gde do u krevetu. Upravo taj tajni prelazak izspavaće sobe i omogućuje Penelopi da obe-ćava svoju postelju, a da ipak neprestano od-laže ispunjenje obećanja. Nikakva domišljataigra rečima, nego prostorno i vremenskopremeštanje između ta dva središta njenogženskog života održava Penelopinu neodluč-nost. Proscima ostaje tuđ ženski rad koji ni-kad ne biva obavljen, dosadni zamor u unu-trašnjosti kuće. Kao posledica, njihov muškirazgovor mistifikovan je očiglednom smi-calicom.

136

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

2 Od, na primer, J. Hilisa Milera (Hillis Miller) u "Arijahninoj prekinutoj niti", Georgia Review 30 (proleće1977).

Sopstvena soba (A Room of One's Own), objavljenitekst predavanja održanih na koledžimaNjunem i Girton 1928, otpočinje pitanjemo samome naslovu: "Ali, možete reći, pozva-le smo vas da govorite o ženama i književno-sti – kakve to veze ima sa sopstvenom sobom?Pokušaću da objasnim."3 I naslov "Penelopana delu" takođe iziskuje izvesno objašnjenje.Naslov – to jest htenje da se pažnja zadrži naonome što bi Penelopa mogla da kaže o Vir-džiniji Vulf. Jer ovde je autoritet književnaproza, ona može da polaže pravo samo napriznanje koje pripada razmišljanjima obič-nih čitalaca, u smislu koji Vulfova daje tomepojmu u svoje dve antologije kritičkih ogle-da, Običan čitalac (The Common Reader). Dodalabih i drugi smisao, koji daje pripovedačicaSopstvene sobe kad ostavlja po strani sistematič-nije proučavanje dubina, i umesto toga ispi-tuje "samo ono što mi je samo od sebe do-plovilo do nogu" (87).

Pozivam se na Penelopu kako bih imenovalašta je na delu u jednom tekstu poput Sopstve-ne sobe, iako izraz "na delu" već suviše svrsis-hodno obuhvata i način na koji takvo delopovlači sopstveno razgrađivanje. Penelopuuzimam kao figuru koja u domaćinstvu nosi-oca vlasti ima ulogu tkalačkog čunka, figuručije nam kretanje između spolja i unutra,nasilja i poezije, rada istorije i romanesknograzgrađivanja može omogućiti da uobličimo

pojam-dva o mestu ženske umetnosti. Osimtoga, ta figura može poslužiti i reformulacijionog drugog pojma isključivanja žene kojekao da iskrsava kad god se postavi pitanje vla-sti u pripovestima i povestima. I na kraju,Penelopa je ime koje uzimam da označimzdruživanje umetničke proze u istoriji u ko-joj ženski tekst snuje mesto sopstvenog raz-građivanja.

Kao što je pomenuto, Sopstvena soba otpočinjepitanjem o svom naslovu. Da bi odgovorila,pripovedačica-predavač uvodi još jednu ro-manesknu pripovedačicu ("'Ja', piše ona, "sa-mo je zgodan izraz za osobu koja ne postoji ustvarnosti" /9/) koja počinje da iznosi niz do-gađaja prošaranih nizom književnih analiza.Drugim rečima, kad od nje traže objašnjenje,pripovedačica obećava odgovor nakon što do-vrši ispredanje priče. No to pripovedanje kre-će s dvostruke pozadine ili od precrtavanja ukom se značenje, smer pravca, gubi.

Pošto je konačno upecala ideju za obećanapredavanja o ženama i romanu, pripoveda-čica brzim korakom kreće kroz kampusKembridža, idući onamo kuda je noge nose.Niko, međutim, ne može da kaže kuda jemogla da ode, zato što neprestano biva pozi-vana natrag u poredak razlikovanja koji jenjena misao u svojoj razbarušenoj gorljivostiodložila u stranu:

137

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

3 Virginia Woolf, A Room of One's Own (New York, 1929). Prevod na srpski: V. Vulf, Sopstvena soba (Plavi jahač,Beograd, 1994. Prevela Jelena Marković), str. 7; kasnija upućivanja na ovu knjigu nalaze se u zagradama.

Iznenada preda mnom iskrsnu jednamuška prilika. U prvom trenutku nisamshvatila da je gestikuliranje čudnog stvo-ra u fraku i svečanoj košulji upućenomeni. Njegovo lice je izražavalo negodo-vanje i užas. Više mi je pomogao instinktnego razum; on je školski čuvar; ja samžena. Ovo je travnjak; staza je tamo. Sa-mo studentima i profesorima je dozvo-ljeno ovuda; ja moram po šljunku. Temisli mi sinuše u trenutku. Čim samstupila na stazu, čuvareve ruke se spusti-še i na lice mu se vrati uobičajeni mir;mada je lepše hodati po travi nego pošljunku, nisam imala mnogo razloga dase žalim... (Ali) bila sam sad zaboravilakoja me je to ideja podstakla na tako dr-sko ometanje poseda. (10)

Pripovedačica brzo zaboravlja ovu nezgoduizazvanu jednim ometanjem i kroz niz brzihasocijacija odlučuje da se zaputi u određenubiblioteku u kojoj se dâ videti rukopis Milto-novog Lisidasa. Još jednom ona nesvesno hrlinapred, na njeno telesno kretanje zaboravljase dok jedan tekst vodi drugome, tako da nakraju reč više nije o Miltonu, nego o jednomTekerijevom romanu koji je i dovodi predvrata biblioteke. Još jednom, njene razbaru-šene asocijacije prekršile su osnovni pore-dak, a intertekstualno tkanje prekida se kadpripovedačicu podsete na stvarnost njenenepodobnosti na takvome mestu:

Ali tu sam se zapravo obrela pred vrati-ma koja vode u biblioteku. Mora da sam

ih otvorila, jer istog trenutka otuda iz-roni, kao anđeo čuvar koji mi je prepre-čio put mašući crnom odorom umestobelim krilima, ljubazan sedi gospodin,koji je čitavom svojom pojavom izraža-vao negodovanje; žali, rekao je tiho iodmahnuo rukom, ali damama je dopu-šteno da uđu u biblioteku samo u prat-nji profesora ili sa pismenom preporu-kom. (12)

Počinjući da se razvija, dakle, tekst opisujecik-cak, niz ometanja i ponovljenog preo-kretanja pravca. Iz tog ugla, počinjemo dauviđamo kako Sopstvena soba uobličuje pitanježene i književnosti u okviru polja isključiva-nja. Ono što se ovde pomalja jeste protivreč-nost, kao ova koju pripovedačica izlaže u sle-dećem odlomku: "Da žena uopšte nije po-stojala izvan književnosti koju su pisali mu-škarci, moglo bi se pomisliti kako je ona bilaizuzetno važna osoba... Ali to je žena u knji-ževnosti. U stvarnosti, kao što kaže profesorTrevelajn Šu svojoj Istoriji Engleske, nju su za-ključavali i kažnjavali batinama." (51) Kreta-nje u cik-cak izazvano preokretanjem smeraovde je jasnije usklađeno s protivrečnošćuizmeđu romana i istorije. A taj se cik-cak,isto tako, preseca i sa pitanjem naslova: dru-gim rečima, da li je "sopstvena soba" slika,metafora, kojom se predočava nematerijalni,bezvremeni i imaginarni poraz vlasti, ili je,pre, ono što podupire metaforu, označenitemelj na kom se i gradi figurativni prostor?Mesto u istoriji koje tad postoji u društve-nim, političkim i ekonomskim kontekstima,

138

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

ili mesto koje nadilazi te granice onako kaošto pripovedačica gleda s prozora svoje radnesobe dole na ulicu? Kako Sopstvena soba, dru-gim rečima, posreduje ovaj ugao protivreč-nosti?

Pripovedačica odgađa ova pitanja postavlja-jući umesto njih neka druga, kao da je pro-našla još jednu primenu Penelopine smica-lice da napušta jednu sobu i odlazi u drugu,kao da je obećanje koje je dala obavezuje daprolaz između ta dva prostora drži otvoren,da im dopušta da se međusobno mešaju.Pripovedačica Vulfove, recimo, ne može na-prosto da pobegne od grube stvarnosti u bi-blioteku, zato što kad se jednom nađe tamobiva vraćena u najgrublji mogući prizor ukom su mlade žene "zaključavali u sobu ikažnjavali batinama". Ovde se, dakle, u onojprvoj zaključanoj sobi nalazi još jedna za-ključana soba. Drugo utamničenje poprimaoblik na krcatim policama biblioteke koje sepružaju duž zidova. Pošto je zaključala ženevan biblioteke, istorija i dalje besni na njihiznutra. Pripovedačica ponovo naleće na ta-kva zaključana vrata u Britanskoj biblioteci, ačak i kod kuće, u njenoj sopstvenoj bibliote-ci, nastavljaju se žestoki susreti. Ponovo iponovo, njoj pokazuju vrata. Ponovo i po-novo, gnev se razbuktava kao što se desilo ikad joj je učtivo rečeno da ne može da uđe ubiblioteku koledža. "Tu nikad više neću bu-diti odjeke, nikad tu više neću tražiti gosto-primstvo, zaklinjala sam se dok sam besna si-lazila niz stepenice." (12)

Pripovedačica se vrti u obrtnim vratima bi-blioteke. Dok je gnev gura napolje, neštodrugo je potiskuje ponovo unutra. To neštodrugo ima snagu zaboravnosti – kad je onopogura, osoba zaboravlja gde je, zaboravljana sebe. U tom kretanju tamo-nazad,pripovedačica je rastrzana između isključe-nja ili poricanja ženâ, i zaboravljanja na se-be kao ženu. Ovde se, znači, može nalaziti ijedini prostor za pisanje žene, koje je vazda uopasnosti da se stvrdne u negativni obrisgneva i time izgubi priliku za zaboravljanje.Ovo je smisao susreta s profesorom fon X.,kog pripovedačica skicira dok čita njegovutezu Mentalna, moralna i fizička inferiornost ženskogapola.

Kako god bilo, profesor je izgledao vrloljut i vrlo ružan na mojoj slici, dok jepisao svoju veliku knjigu o mentalnoj,moralnoj i fizičkoj inferiornosti žena.Crtanje je bilo zaludan način da se zavr-ši neplodan jutarnji rad. Pa ipak, kroznašu dokolicu, kroz naše snove potisnu-ta istina katkad izroni na površinu. Ele-mentarnom primenom psihologije – opsihoanalizi se tu zaista ne bi moglo go-voriti – došla sam do zaključka, kad sampogledala u svoju svesku, da je skicagnevnog profesora napravljena u gnevu.Gnev je zgrabio moju olovku dok sammaštala. (38)

U tome trenutku pripovedačica pred sobomvidi ne samo ružno lice istoričarevo, nego i

139

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

sopstvene iskrivljene crte: "Obrazi mi se za-žariše. Plamtela sam od gneva." Ova preseca-nja, međutim, koja otržu olovku iz ruke imisao steruju sa staze kojom je išla, uvekotvaraju mogućnost nekog novog pravca ko-jim se može ići dalje. Kad se istorijska pori-canja navedu da se okrenu protiv sebe samih,vrata biblioteke se obrću i ponovo terajupripovedačicu da se kreće.

Ceo moj prepodnevni rad urodio je sa-mo tom jednom činjenicom o gnevu. Tiprofesori – sve sam ih strpala u isti koš –bili su gnevni. Ali zašto, pitala sam sevraćajući knjige, zašto, ponavljala samstojeći pod kolonadom među golubovi-ma i praistorijskim čamcima, zašto subili gnevni? Pošto sam sebi postavila topitanje, krenuh. (39-40)

Kroz ova skretanja koja diskurs vraćaju nanjega samog, Sopstvena soba određuje novi po-ložaj prema zaključanoj sobi istorije. To jest,pošto se istorija ženâ ne može proučavati ubiblioteci, onda će se morati čitati na pozor-nici sopstvene isključenosti. Nju treba izmi-sliti – treba je kako otkriti, tako i sastaviti.Dok se obrće oko svog obećanja da će odluči-ti koje je mesto ženskog pisma, tekst mr-si ukrštene niti istorije i književnosti. Mrsi –što znači da ih i raspliće, čineći nešto jedno-stavnim ili jasnim, i zapliće, ili brka nešto.Alternativna definicija prelaznoga glagolamrsiti (engl. "to ravel", prev.) jeste (navodimo

prema presudnom Oksfordskom autoritetu)"razmrsiti" (engl. "to unravel", prev.). Obr-ćući se u vratima najekskluzivnije ustanovekulture, Penelopin rad zamagljuje crtu iz-među istorijskih prerogativa i romanesknihpretenzija, vazda odgađajući obećani krajposla, mrseći/razmrsujući jasne istorijskeobrasce na svojim romanesknim granicama.

Da bismo pobliže odredili ovu figuru tekstakoji se sam mrsi, možemo se okrenuti trimaključnim trenucima u Sopstvenoj sobi u kojimapozornicu pisanja obeležava ometanje. Nonajpre načinimo jedno veliko zaobilaženječija je jedina logika da jedan tekst ometa irazmrsuje drugi. Ovu digresiju predlažemone bismo li iskoračili iz ograničenog pojmaometanja, a otuda i ograničenog čitanja tek-sta Vulfove. Digresija prolazi kroz delo Mi-šela Fukoa, posebno njegovu Volju za znanjem(La Volonté de savoir).4 Možda bi korisno biloprovaliti u Sopstvenu sobu s Fukoovom istori-jom seksualnosti, i tako pokazati pogrešnecik-cak linije u spekulacijama Vulfove o žen-skom pismu. Iako su te pogrešne linije tamosasvim jasne, suviše se lako mogu previdetikad se taj tekst uzme kao model autoriteta zaključni postupak zadovoljavanja time da seprave zlobne karikature profesora fon X.,bezimenog autora i autoriteta muške povla-šćenosti i ženske podjarmljenosti. Pogrešnalinija ispod ove skice jeste pojam seksualnediferencijacije kao istorijske tvorevine kojase, ako je već stvorila povlašćenog muškog

140

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

4 Fuko: Istorija seksualnosti, vol. I, prevela Jelena Stakić (Prosveta, Beograd, 1978).

subjekta, ne može shvatiti i kao nešto što na-staje u subjektu kog je upravo stvorila. No uonoj meri u kojoj prihvatamo da "muškarca"vidimo u korenu sopstvene povlašćenostiopredeljujemo se, paradoksalno, da veruje-mo u najočigledniju laž "filozofije": laž očoveku koji rađa samoga sebe kao početkukoji transcenduje svaku razliku od sebe sa-mog. Upravo s takvim pojmom tvorevineistorija profesora Fukoa, na primer, možeprekinuti svaku skicu koju bismo mogli na-praviti o povlašćenoj muškoj subjektivnosti.

Da na brzinu rezimiramo. Fuko svoju istori-ju razrađuje nasuprot izvesnoj frojdovsko-marksističkoj tradiciji koja je seksualnostdosledno razlikovala od mehanizama vlastikoji je guše. Prema ovom uobičajenom shva-tanju, kom Fuko daje naziv "hipoteza o re-presiji", vlast se svojim sklopom protivstavljaanarhičnoj energiji seksualnosti te funkcio-niše tako da je guši, na primer, namećućikonformnost modelu monogamnog hetero-seksualnog para. Posledica ove hipoteze jestevrednost koja se pridaje seksualnom oslo-bođenju kao dokazu delotvornog otporaburžoaskoj hegemoniji vlasti. Fuko, s drugestrane, sugeriše da je represivni model vlastiu najboljem slučaju ograničen, a u najgoremmistifikovan, utoliko što objašnjava samonegativne odnose, a zanemaruje mnogo ras-prostranjenije dokaze o tome da vlast proiz-vodi pozitivne – to jest stvarne – posledice. Ontvrdi da je vlast na zapadu najmanje dva vekazadržala upravo takve pozitivne odnose pre-ma seksu i seksualnosti – seksualnost je, ustvari, u velikoj meri i proizvedena od vlasti– i oni su postepeno sve više poprimili zna-

čajniju ulogu kao sredstvo za artikulisanjeposledica vlasti u pojedincu i u društvu.Zbog svega toga razni pokreti za seksualnooslobođenje i moraju se iznova sistematskiproceniti i kao instance razvijanja volje zaznanjem, ispovednog načina da se vlast arti-kuliše u prvom licu, načina koji sačinjava iseksualni identitet, takođe. U jednom rani-jem delu o disciplinarnim institucijama(Surveiller et punir – Nadzirati i kažnjavati) Fuko jošjasnije razlikuje vlast u modernom zapad-nom društvu kao nešto što je artikulisano uraznim naukama o subjektu, kroz sve istan-čanije i diferenciranije tehnike identifikova-nja i klasifikovanja "ja" svakog diskursa.

Ako bismo i oklevali da tekst Vulfove nasilnouvedemo u paralelu s ovom analizom, moglibismo prihvatiti barem to da ga sagledamona fonu izvesne ambivalencije. Vulfova do-sledno postavlja prividne političke i socijalnekoristi nove svesti žena spram uznemirujućihznakova jačanja ekskluzivnih seksualnihidentiteta, seksualno utemeljene subjektiv-nosti i subjektivno utemeljene seksualnosti.Na temelju rasprave o Fukoovoj istoriji mo-žda može da se pojavi još jedan kontekst ukom Sopstvenu sobu možemo čitati kao okreta-nje od ove istorijske zaokupljenosti subjek-tom, kao sklapanje knjige oko "ja". Gest ko-ji se sad može tumačiti donekle drugačije je-ste onaj gest kad pripovedačica, pri krajusvoje priče i nakon što je prelistala delamnogih spisateljica, od Afre Ben do svoje sa-vremenice Meri Karmajkl, uzima poslednjuknjigu s police. Posredi je roman izvesnog g.A. (čiji inicijal, kao i inicijal profesora X.,kao da predstavlja čitav alfabet mogućih lič-

141

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

nih imena). Ubrzo ga, međutim, vraća napolicu jer

kad sam pročitala nekoliko poglavlja,učinilo mi se da preko stranice leži sen-ka. To je bila tamna poluga, senka poobliku nalik slovu J(a). Moraš da je zao-bilaziš, šetajući pogledom levo-desno,ako želiš da vidiš predeo iza nje. Da li jeto zaista stablo, ili neka žena u šetnji,nisam bila sasvim sigurna. Neprestanonalećem na slovo J(a). Počne da te uma-ra J(a). (114)

Ovaj zaobilazni put kroz fukoovsku kritikutrebalo bi da nam omogući da vidimo kakomoć ove "prave tamne poluge" da zakloni svešto joj se približi nije moć izvedena iz iden-titeta muškog subjekta na koje se ono "Ja"naprosto odnosi. Pre će biti da je identifika-cija subjekta već posledica toga što se moć ar-tikulisala na telima i "objektima" uopšteuzev, uraznoličujući i uređujući njihov od-nos, crtajući mapu prostora značenja.

No pošto smo to primetili, pitamo se štapreostaje od osobene kritike Vulfove na ra-čun istorijske povlašćenosti patrijarhalnogsubjekta. Nismo li prešli preko tog aspektakako bismo bolje asimilovali tekst Vulfove uširu kritiku humanističkog subjekta, što jebila Fukoova namera? Da li je zaista bezna-

čajno to što on u svojoj analizi nikad ne po-stavlja pitanje hijerarhijske protivstavljenostipolova kao važne veze u raspoređivanju vla-sti, dok se ta distinkcija u više navrata name-će misli Vulfove, prekidajući je, menjajućijoj pravac? Ne postoji li, drugim rečima, je-dan smisao u kom Volja za znanjem i sama zau-zima povlašćeni prostor koji ne zna ni za ka-kvo ometanje?

Razmotrimo, na primer, ono što bi nekonazvao pripovedačem Volje za znanjem, ono "ja"koje kreće pravcem argumentacije diskursa.Kao i pripovedačica Sopstvene sobe, i to "ja" je"samo zgodan izraz za osobu koja ne postojiu stvarnosti", ono označava samo relativnipoložaj u diskurzivnoj ili tekstualnoj mreži.Pored toga, ono se nalazi na sasvim drugači-jem položaju. Kao što smo videli, Sopstvenasoba kreće se po modelu ometanja i prekida-nja koji primorava pripovedanje da na nekinačin skrene, koji se nameće s delotvornim,silovitim negodovanjem zbog trenutnog za-boravljanja na ženski identitet. Volja za zna-njem, s druge strane, jeste naracija koja kao"odstupanja" određuje ostale diskurzivnepostupke i, u poređenju s naracijom Vulfo-ve, teče bukvalno bez ikakvog prekida, poštojoj se niko nikad ne isprečuje na putu s biločim drugim osim s lažnim zamerkama.5 Da

142

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

5 Neko bi mogao ustvrditi da je ova razlika naprosto razlika u žanru ili modusu diskursa, kao što se zaista i či-ni da jeste. Ali, ako bismo morali da usvojimo ove termine, koji žanr ili modus bismo pripisali Sopstvenoj sobi?Činjenica da Virdžinija Vulf piše prevazilazeći žanrove diskursa, u skladu s ritmom njihovog ometanja i pre-kidanja, i da to čini iz nužnosti, ne može se objasniti samo u smislu žanrovskih razlika.

navedemo samo jedan primer, ona svom na-pretku anticipira osobenu prepreku koja bise mogla postaviti lakanovskom teorijom že-lje, teorijom po kojoj je želja sazdana u zako-nu i od njega, a ne protiv njega. Ta je teori-ja, dakle, već iznela kritiku na račun hipote-ze o represiji koja pripada ego-psihologiji,ali njene implikacije za istoriju seksualnostisuprotne su onima koje je izvukao Fuko. Netreba predaleko zalaziti u pojedinosti ove ra-spre kako bi se procenio diskurzivni modusu kom je prvi put formulisana ova zamerka.Fuko piše:

I potpuno shvatam da mi se s pravommože prigovoriti: pozivajući se nepresta-no na pozitivne tehnologije vlasti, vi po-kušavate da izvučete najbolji ulog na dvestrane †lakanovske psihoanalize i ego-psihologije‡; svoje protivnike trpate podlik onoga koji je najslabiji i, raspravlja-jući samo o represiji, hoćete da navedetena verovanje da ste se otarasili pitanjazakona †koji sazdava želju‡.6

Dok će "ja" na kraju odgovoriti na ovu za-merku, uočimo kako u ovom trenutku (notakvih trenutaka ima mnogo)7 diskurs zami-šlja drugi položaj s kog će se obraćati sebi kao"vama". Da li je ikakvo čudo što pripovedačnikad nije u neprilici da nađe odgovor? Ova

ometanja pripovedačevog sprovođenja anali-ze mogu biti česta, ali nikad nisu ozbiljna,pošto se u njima ne pojavljuje nikakva prili-ka koja bi, poput čuvara parka u Kembridžu,imala položaj i moć da otera pripovedača stravnjaka ili da zahteva na uvid dopuštenje zaulazak u biblioteku.

Upravo u tom smislu diskurs kao što je Fu-koov i može zadržati mesto u povlašćenojoblasti patrijarhalne misli, u sferi mišljenjakoje je upravo i uvežbavano da teče bez pre-kidanja i ometanja. A u jednom vrlo važnomsmislu, povlašćeni prostor o kom je reč jesteSopstvena Soba. Ova velika slova upućujunas natrag u prvobitnu sobu, sobu ispravnoimenovanu, sobu kartezijanskog subjekta, ukojoj je Ego sum izabrano kao znamenje kojenosi lično ime, koje zauzima prostor čije segranice mogu povući i, možda važnije odsvega, prostor u kom subjekt postaje jedan –pojedinac i celina. Mišel Fuko nalazi se me-đu onima koji su nasilno prodrli u tu sobuda vide šta se u njoj zbiva. U dodatku dru-gom francuskom izdanju Istorije ludila (Histoirede la folie), on piše o "mirnom utočištu" u ko-je se povlači Dekart-filozof da bi transkribo-vao uvežbavanje korenite sumnje. U tomuvežbavanju, subjekt razmišljanja nailazi najednu ranu "tačku otpora" u obliku stvarnogtrenutka i mesta razmišljanja: činjenicu da

143

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

6 Fuko, Istorija seksualnosti, str. 75.

7 Najupadljiviji primer ove tehnike možda je završni deo Fukoove Arheologije znanja, gde diskurs zapravo inter-vjuiše sebe i odgovara na sva pitanja koja može da smisli.

se nalazi u određenoj sobi, sedeći pored va-tre, ispred lista papira. Ove uslove – uto-pljeno telo pored vatre, pribor za pisanje –Fuko potom uzima za sinegdohu čitavog si-stema stvarnosti za koji se ne može ni zami-sliti da nedostaje subjektu razumnog diskur-sa. U pridodatom ogledu o kom govorim,"Mon corps, ce papier, ce feu" (Moje telo,ovaj papir, ova vatra), Fuko zamišlja da su-bjekt koji razmišlja treba da rezonuje na sle-deći način: "Ako počnem da sumnjam umesto na kom se nalazim, u pažnju koju po-klanjam ovom listu papira i u toplotu vatrekoja obeležava moj sadašnji trenutak, kakobih mogao ostati uveren u razumnu prirodusvog poduhvata? Zar ne bih, dovodeći tustvarnost u sumnju, onemogućio svako ra-zumno razmišljanje i lišio svake vrednostisvoju rešenost da konačno otkrijem isti-nu?".8 Po Fukou, Dekartovo mesto u istori-ji zapadne episteme značajno je stoga što od-ređuje mesto na kom se spajaju isključenje –nerazum, ludilo – i shvatanje materijalnestvarnosti od strane Subjekta Razuma. Po-sredstvom tog isključenja i tog shvatanja

stvarnost može biti mirno mesto gde je oso-ba u stanju da sama razmišlja.9 No kad Fukoza naslov svog ogleda uzme figuru sinegdohe,"Moje telo, ovaj papir, ova vatra", on to činida bi iznova potvrdio tačke otpora elabo-raciji razumnoga subjekta. U izvesnom smi-slu, ove tačke daju polugu subjektovom go-voru i otvaraju pristup upadu u njega.10

Kao da je neko dopustio da padne sen-ka... Činilo mi se da nešto nedostaje,nešto je izgledalo drugačije. Da bih od-govorila na to pitanje, morala sam dazamislim sebe izvan te sobe. (16)

Smestimo ovaj prizor izvesnog upada u dis-kurs razuma pored onog drugog što ga zami-šlja pripovedačica Vulfove. Prepoznaćemopoprilično mnogo razloga za to: stvarnostučenjačkog razmišljanja, otpor, upad – sve jeto ovde u igri. Pripovedačica u ovom od-lomku nadugačko raspreda o svojoj predsta-vi velikog spisatelja viđenog ne dok radi upregrejanoj biblioteci kartezijanskog diskur-sa, nego u trenutku dokonosti. Zapravo, on

144

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

8 Foucault, "Mon Corps, ce papier, ce feu", u L'Histoire de la folie, 2. izdanje (Paris, 1972), 595-596. Za kriti-ku Fukoovog tumačenja Dekarta, videti Jacques Derrida, "Cogito and History of Madness", u Writing and Diffe-rence, prev. Alan Bass (Chicago, 1978).

9 Videti Susan Bordo, "Kartezijanska maskulinizacija mišljenja", Signs 11 (3), za još jedan, značajno različitopis "maskulinizacije" kao dejstva razdvajanja.

10 Ali, kao što Fuko piše u Volji za znanjem, tačke otpora "po definiciji... mogu postojati samo na strateškompolju odnosa vlasti". Žan Bodrijar (Baudrillard) je istakao da u Fukoovom diskursu otpor ima prilično neo-bjašnjen status, videti Oublier Foucault (Paris, 1977), 50 ff.

je napustio stvarnost biblioteke i otišao udrugu sobu.

On †na primer, Džonson, Gete, Karlajl,Volter ili bilo koji drugi veliki čovek‡ biotvorio vrata salona ili dečje sobe, pomi-slih, i našao bi je †ženu‡ možda međudecom, ili s vezom na krilu – u svakomslučaju, to središte nekog različitog po-retka i sistema života, i kontrast izmeđutog sveta i njegovog sopstvenog... smestabi ga osvežili i ojačali; a zatim bi usledi-la, čak i u najjednostavnijem razgovoru,takva prirodna razlika u stavovima da bise njegove usahle ideje opet oplodile;pogled na nju koja stvara u materijalurazličitom od njegovog tako bi oživeonjegovu stvaralačku moć da bi njegov ste-rilni um neprimetno opet počeo da pla-nira onu rečenicu ili scenu koja mu jenedostajala kad je stavio šešir na glavu ipošao da je vidi. (99)

Spisatelj, učenjak, napušta svoje mesto po-red vatre u onoj tihoj sobi i otvara vrata salo-na ili dečje sobe. Tamo usahlo filozofovodelo biva dopunjeno "novim medijumom",a njemu je dato da vidi "prizor koji je nedo-stajao" u drami koja se oblikovala iza onihdrugih zatvorenih vrata. Uočimo da pripo-vedačica Vulfove jednovremeno i izmišljaovaj prizor, i nadoknađuje njegov izostanaksa istorijske pozornice. Za taj prizor nemamesta u istoriji i biografijama velikih ljudi ukoje bi se moglo zaviriti. On je stoga izmi-

šljen, ali da bi zauzeo mesto onoga što nedo-staje u učenjačkom medijumu. Drugim reči-ma, susret s dopunskom razlikom događa sekao fikcija u istoriji. Ili, bolje rečeno, doga-đa se u modusu koji još nema vlastito ime.Virdžinija Vulf piše:

Ne bih se usudila, pomislih dok sam popolicama pogledom tražila knjige kojihtu nije bilo, da pomenem studentimaslavnih koledža kako bi valjalo iznovanapisati istoriju... ali zašto oni ne bi na-pisali jedan dodatak istoriji, koji bi, na-ravno, nosio neupadljiv naslov, tako dabi se u njemu mogle pojaviti i žene, a dato ne bude neprilično? (53)

Kad nastoji da povrati prizor izostavljen izpripovesti istorije o sebi samoj, pripovesti ovelikome čoveku, tekst Vulfove hvata istorijuu neprilici zbog reči, zbog prekinutog tokamisli. To što se ovde obnavlja, dakle, nijenaprosto neki nezabeleženi trenutak u isto-riji vlasti, nego interval, zev u kom je taj dis-kurs bio trenutno prekinut.

Da bi takav interval ili prekid bio predsta-vljen, Virdžinija Vulf u svom tekstu stvaraprolaz od biblioteke do druge sobe. Upore-dimo nakratko taj prelaz s onim što ga je lo-cirao Fuko u kartezijanskom prizoru razmi-šljanja. Subjekt tog razmišljanja ponovo sepojavljuje u Fukoovom ogledu upravo nakonšto je opisao sebe, hermetički zatvorenog utoploj radnoj sobi. Sad bismo mogli reći daFuko, za razliku od Vulfove, naprosto ne na-

145

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

lazi razlog da zamišlja filozofa kako izgublje-no tumara iz sobe u sobu. Nesumnjivo, mo-rali bismo priznati da takvi trenuci postoje,ali razumno je da ih istoričar diskursa isklju-či. U stvari, da ih nije isključio, nego da jedopustio da takve dokone maštarije provale,onda bi se to što on piše teško moglo nazvatiistorijom. Primetimo kako to razumno izo-stavljanje, kad se razmotri na ovaj način, ličina elemente kojima kartezijanski subjekt is-ključuje sopstveno ludilo. U tom smisluono, u najmanju ruku, gradi istoriju pred-stavljajući samo ovaj udobno smešten položajvlasti.

Da se vratimo onom prizoru kako ga zamišljapripovedačica Vulfove: ovde predstavljenoprekidanje i ometanje svakako se suviše brzo,suviše lako otklanja u korist prekinutoga ra-da. To je veliki čovek samo napravo kratkupauzu. U tekstu Virdžinije Vulf, međutim,predstavljene su još dve vrste prekidanja iometanja koje se u kontinuiranom raduistorije ne mogu tako jednostavno prevazići.I jedna i druga opisane su kao provale u pro-stor ženskog rada.

Prva uokviruje ženu, pripadnicu srednjeklase u devetnaestom veku koja je, ako je ipisala, "morala da piše u zajedničkoj dnev-

noj sobi" (76-77), kao što je činila DžejnOsten, i gde je, jasno, "uvek bila prekidana"(77). Pripovedačica navodi ovaj odlomak izsećanja Džejmsa Ostena-Lija na njegovu tet-ku Džejn: "Nije jasno kako je sve to uspela dastvori, jer nikada nije imala svoju radnu so-bu u koju bi mogla da se povuče; najveći deoposla je morala obaviti u zajedničkoj dnev-noj sobi, izložena svakakvim smetnjama.Strogo je pazila da sluge ili posetioci, iliuopšte osobe izvan njenog najužeg porodič-nog kruga, ne posumnjaju čime se bavi."Ovome pripovedačica dodaje: "Džejn Ostenje sakrivala rukopis ili ga je pokrivala harti-jom za upijanje." Na prepoznatljivo penelo-pinski način, Ostenova neprestano razgra-đuje svoj posao kako bi ga mogla nastaviti.Svaki prekid upija dokaze rada na fikciji i za-menjuje ga pokrivačem domaćih poslova.11

Prosta fikcija domaćeg zabrana prikriva be-losvetsku fikciju. Stoga je ta fikcija situiranaistorijski, materijalno. U isti mah, među-tim, za izvesno istorijsko određenje ženskogmesta vidi se da je takođe uslovljeno fikcijomi zasnovano na lukavstvu koje prikriva pro-tivrečnosti istorije.12

Da bismo shvatili neke mogućne implikacijeovog dvojakog dejstva prekidanja koji nazi-

146

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

11 O tome kako ta "pokrivačka priča" može tematski da funkcioniše u romanima Džejn Osten, videti SandraGilbert i Susan Gubar, The Madwoman in the Attic (New Haven, Conn, 1979), 153 ff.

12 Vulfovo šeprtljanje oko razlike između fikcije i istorije može se protumačiti i kao posledica njihove uza-jamne impliciranosti jednog u drugome. Kao odličnu studiju o ovom pitanju, videt Suzanne Gearhart, TheOpen Boundary of History and Fiction: A Critical Approach to the French Enlightenment (Princeton, N. J., 1984).

vam penelopinskim radom, potrebno je sa-mo da zamislimo da je iznureni učenjak kogsmo nešto ranije ispratili iz njegove radnesobe u salon i sâm mogao, ne uviđajući to,natrapati na osobu kao što je gospođicaOsten, i zateći je "s vezom na krilu – u sva-kom slučaju, u središtu nekog različitog poretka isistema života". Učenjakova poseta ovoj gospidostiže vrhunac u nadahnuću koje mu omo-gućuje da ispuni prazninu u diskursu o ra-zumu, diskursu stvorenom u jednom pro-storu u kom nema različitosti, nema preki-danja. Iznova pišući taj poznati prizor onakokako mi predlažemo, izraz "neki različit po-redak" podrazumeva ne samo različitost odporetka koji upravlja učenjakovim radom,nego isto tako i različitost od sebe samogutoliko što vez možda samo krije tekst kojipori domaći prizor. Podsticajna vizija razli-čitosti, one predstave koja oduvek podrazu-meva i identitet, odigrana je kao maska za tudrugu različitost od sebe, različitost u okviruidentiteta. Učenjak je kadar da nadahnućeizvuče iz svog zadatka, zato što veruje da jenaslutio prizor različit od prizora pisanja, daje spazio nekoga različitog, ko radi neštodrugo. No pošto na slici možda postoji iskriveni tekst, onda je on možda prekinuonekoga mnogo sličnijeg sebi. Spisatelj –istoričar, biograf, romansijer, dramski pisacili književni kritičar – propustio je da sebevidi kao već predstavljenog u sobi u koju je

ušao, i upravo ga slepilo za sopstveni odraz inavodi na lakoverno nadahnuće za sopstvenirad. Zar on nije, poput Penelopinih prosa-ca, nasamaren sopstvenom žudnjom da jezatekne kako drži obećanje i veze? Ono štotekst možda pokazuje ispod svog vezenog po-krivača jeste samozabluda i to baš na onomemestu, u onome trenutku kad učenjak zami-šlja način da ispuni prazninu u pripovesti osebi. Ako istorija beleži subjektovu zabluduu pogledu sopstvenog identiteta, onda fikci-je kao što su radovi Ostenove i Vulfove vra-ćaju istoriji trenutke koji ubrzavaju takve za-blude, trenutke kad se različitost može ugle-dati samo na tren pre nego što iščezne ispodbezbednog pokrivača s poznatom šarom.

Sve je ovo, jasno, puko uvrnuto spekulisa-nje. U stvari, to malo izmišljotine o DžejnOsten možda je dalekosežnije nego što se či-ni, pošto barem jedan od novijih biografaOstenove podozreva da je čitav opis autorkekoja krije svoje rukopise apokrifan, u naj-manju ruku preteran. Uprkos svojoj opre-znosti, međutim, autorka ove biografije nemože da do kraja izbegne ovekovečenje izmi-šljotine, jer piše: "Mislim da su ovu priču...sigurno kasnije srećno izvezli nećaci DžejnOsten".13

Ipak, opreznost je umesna. Pokušajmo dazaključke izvodimo na čvršćim temeljima, ivratimo se jeziku teksta Virdžinije Vulf, te

147

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

13 Jane Aiken Hodge, Only a Novel: The Double Life of Jane Austen (New York, 1972), 133; kurziv dodat.

još jednom prizoru prekidanja i ometanja.Odlomak o kom je reč počinje sasvim jedno-stavno sledećom rečenicom: "Uđeš u sobu"(engl. "One goes into the room", prev.), poslečega sledi crtica, interpunkcijom označenooklevanje. Ova pauza traje taman toliko da sepostavi pitanje o identitetu onoga "uđeš" izuvodne rečenice. Posle malog oklevanja,pripovedačica nastavlja: "ali morala bi seupregnuti sva sredstva engleskog jezika, i bi-la bi potrebna čitava jata nezakonito skova-nih novih reči da bi žena mogla da kaže šta sedogađa kad ona stupi u sobu" (100). Ova re-čenica označava granicu, ili prag, svakogpredavanja o ženama i književnosti. Za razli-ku od lakoće s kojom zamišljamo učenjakakako ušetava u salon ili dečju sobu, žena ula-zi u sobu na nepoznat način, način koji tektreba opisati, pa i način nezakonit. Jasno, zaVulfovu, takav prisilni ulazak u jezik nećenaprosto zameniti muško "uđeš" ženskim.Ovo postaje jasno kad se, s nastavkom od-lomka, Virdžinija Vulf bez prelaza prebacu-je s pitanja identiteta subjekta koji stupa uoblast jezika na pitanje mnogobrojnih sobau koje se može ući.

Uđeš u sobu – ali morala bi se upregnu-ti sva sredstva engleskog jezika, i bila bipotrebna čitava jata nezakonito skovanihnovih reči da bi žena mogla da kaže šta sedogađa kad ona stupi u sobu. Te sobe sepotpuno razlikuju; ili su mirne, ili unjima tutnji; gledaju na more ili, pak,na zatvorsko dvorište; u njima se suši veš

na konopcu, ili se presijavaju od opala isvile; oštre su kao konjska struna ili me-ke kao paperje – dovoljno je ući u bilokoju sobu u bilo kojoj ulici pa da ti secela ta krajnje složena snaga ženskostisruči u lice... Kako bi i moglo biti drugači-je? Jer žene su sedele u kući sve ove mi-lione godina, tako da su danas i sami zi-dovi prožeti njihovom stvaralačkom sna-gom. †kurziv dodat‡

Vulfova zapravo uklanja sporno pitanje onogbezličnog "one" koje ulazi u sobu prikazujući,u brzom smenjivanju, niz soba u koje se mo-že ući, koje se mogu pregledati, grafički pri-kazati, opisati. No u pitanje identiteta ovdese manje očigledno upliće i insistiranje najednom obliku samoometanja. Zamenompasivnog "u žensku sobu je stupilo se" aktiv-nim "uđeš u sobu" ovaj odlomak stvara po-remećaj na obe strane praga subjektivnosti.A kad se mesto ženske subjektivnosti napustiuzimajući u obzir mnogobrojna mesta "slo-žene snage ženskosti", onda, retroaktivno i sizvesnim zadržavanjem, postaje mogućnopočeti govoriti šta se događa kad žena stupi usobu: rečju, ženskost, već tamo, već na delu,sručuje joj se u lice. Moramo pokušati da čujemotu rečenicu – predstavu samoometanja – uoba njena mogućna smisla odjednom: po-stati sasvim očigledan, i flagrantno prekršitineki zakon ili pravilo. Postoji i prepoznava-nje i narušavanje mesta kreativnog subjektakoji nije više, ili nije još ono "one" koje je

148

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

ušlo u sobu. Ženski subjekt ovde je sazdankroz nezakonito uplitanje u jezik: njena jed-nost (engl. one-ness) već počiva u mestu (me-stima) drugog, njena jedinstvenost izvodi seretrospektivno iz prekršaja koji se sručuje ulice gramatičkog poretka subjekta i predika-ta. Ono "one" smesta je i predikativno i po-deljeno.

Mnogo radikalnije nego što se pomišljalo uprvi čas, Sopstvena soba ne može pružiti utoči-šte nikakvom "one", jer istorija koja je nago-milana ovde ne ostavlja, kao ni književnost,vrata otvorena za nesmetan ulazak. Kao štosmo otpočeli da nagoveštavamo, Penelopindomišljati rad predstavljen je Odisejevomdomišljatošću, i on je neprestano ponavlja.U pričama o njihovim različitim podvizimauzetim zajedno sabrani su elementi za jedansmisaoni ponovni sastanak. U tom roma-nesknom trenutku kojim se zatvara krugepopeje, kad se lukavstvo vlasti spaja s lukav-stvom ne-vlasti, postaje nemoguće, pa pre-ma tome i nevažno znati ko koga ometa, čijije rad prekinut a čiji se nastavlja, ili u koju sesobu ušlo a koja je ostala iza. Protumačenakao prostor prekidanja i ometanja, Sopstvenasoba ne može dati naziv sobi koju imenujekao svoj naslov. U njoj se ne pojavljuje "ni-ko" (engl. no "one") ko već nije mnoštvo, anikakvo vlasništvo ovde ne jamči nepodelje-nu imovinu. Umesto toga, naslov obećava

mesto rada prekidanog na mahove, knjigu ukoju se, kao u žensku misao, žensko telo, če-sto provaljuje. I koja se često prekida. Može-mo prepustiti poslednju reč pripovedačici,koja savetuje slušaocima svog predavanja da"knjiga mora, na neki način, da bude prila-gođena telu, i odvažićemo se da kažemo kakoženske knjige treba da budu kraće, zbijenijeod onih koje pišu muškarci, i da imaju oblikkoji ne zahteva duge sate upornog i neome-tanog rada. Jer ometanja će uvek biti" (90).

EPILOG: HETEROTEKST

Rad (ili igra) penelopinskog teksta podrazu-meva uzajamno prekidanje i ometanje fikci-je i istorije, ženskog i muškog prostora.Kretanje napred-nazad gradi/razgrađuje,mrsi/razmrsuje logičke ili "prirodne" su-protnosti – uključujući i suprotnost koja us-trojava polje uzajamno isključivih oprečno-sti, oprečnosti logike ili razuma nerazumuili ludilu. Pisanje takvog teksta ne može sepripisati nikakvom subjektu, bio on pojedi-načni ili kolektivni. Baš naprotiv, subjekt jetaj koji je upisan u tekst, pa prema tome i uigru razlika sa samim sobom.

Ovde ćemo ukratko pogledati fragmente he-teroteksta Vulfovih – Virdžinije i Leonarda– držeći na umu pojam uzajamno ometaju-ćih instanci.14 Izraz heterotekst skovan je sa ci-ljem boljeg odupiranja homologiji koja se

149

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

14 Jedna ranija verzija ovog epiloga izneta je na posebnoj sednici MLA pod naslovom "Parovi koji pišu" kojuje organizovala Naomi Šor (Schor).

suviše lako nameće pokušaju čitanja krozseksualnu različitost. Javlja se iskušenje da seprimeni logika seksualne suprotnosti, da senjen autoritet nametne obrascu autorskihinstanci i njihovim potpisima koje su obu-stavili jedno u drugome – ili ih omeli jednodrugome. Spisateljski par koji piše hetero-tekst, međutim, ima svoj "život" u biografskoma ne u biološkom smislu. Ili, bolje rečeno, ovase razlika takođe upisuje/potire heterotek-stom. I zaista, da bi se takav tekst čitao, čovekmora biti spreman da prepozna tačke u koji-ma je grafija seksualne različitosti – njenoupisivanje i potiranje – već zamenila logikuseksualne različitosti – međusobnu eksteri-ornost – čak i kad je ovaj par živeo i pisao.

Januara 1915, Virdžinija Vulf je radila naonome što će postati – posle mnogih preo-kreta i vraćanja – roman koji je konačno ob-javljen 1919: Noć i dan (Night and Day).15 Otpri-like u isto vreme Leonard Vulf je za Fabijan-sko društvo otpočeo rad na jednom izveštajukoji u svojoj autobiografiji opisuje kao stu-diju s ciljem "razumevanja uzroka rata 1914.i rata uopšte uzev, i iznalaženja načina, akoje moguće, da se rat ubuduće učini manjeverovatnim".16 Ovaj izveštaj konačno je do-speo u "uticajnu knjigu Leonarda Vulfa In-ternacionalna vlada (International Government,

1916), kojom se britanska vlada služila u svo-jim predlozima Ligi naroda" (Dnevnik /Diary/,22, bel. 63). Ove dve spisateljske instancesreću se na još jednoj spisateljskoj pozornici,a to je Virdžinijin dnevnik, jer januara 1915.Virdžinija Vulf ponovo piše dnevnik koji je iranije vodila u nekoliko kratkih razdoblja.Iako se povratak autobiografskoj navici na-stavio gotovo bez prekida celoga januara,prekinuo se kod datuma 15. februar. Ishodje stoga nešto kao dnevnik u odlomcima,dnevnik smešten, osim toga, između onogašto njegov priređivač naziva "dvema zastra-šujućim olujama umobolnosti", između dvefaze manično-depresivnog meseca. Septem-bra 1913. depresivna faza poprimila je obliksamoubilačke prisile, i tad je Virdžinija bez-malo uspela da sebe otera u san iz kog nemabuđenja. Stoga se čini da taj odlomak uvodijednu autobiografsku prisilu spram autota-natološke prisile. Po većini izveštaja, lunar-na manična faza otpočela je sredinom febru-ara 1915, otprilike u vreme kad se dnevnikprekida.

S četiri teksta koje sam upravo pomenula –Virdžinijinim dnevnikom, Leonardovomautobiografijom (velikim delom zasnovanomna njegovom dnevniku), romanom Noć i dan,i raspravom Internacionalna vlada – imamo

150

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

15 The Diary of Virginia Woolf, pri. Anne Olivier Bell (New York, 1979), 1:4, bel. 6; u upućivanju na strane u tek-stu, pominje se kao Dnevnik.

16 L. Woolf, Beginning Again: An Autobiography of the Years 1911-1918 (London, 1964); u upućivanju na strane u tek-stu, pominje se kao BA.

strukove ovog heterotekstualnog odlomkakoji se dodiruju.

U vulfovskom obrazovanju došlo je do preo-kreta prema oblikovanju tlačitelja Virdžiniji-nog pisanja i, dalje od toga, pisanja ženauopšte uzev. Jedno od imena datih tom oblič-ju jeste Leonard Vulf. Dovoljno je navesti je-dan noviji naslov – Celog tog leta bila je luda: Vir-

džinija Vulf: ženska žrtva muške medicine (All That Sum-

mer She Was Mad: Virginia Woolf: Female Victim of Ma-

le Medicine) – pa videti kako su se linije podelestvrdnule u optužbe.17 Autor ove studije, Sti-ven Trombli (Trombley), tvrdi da je Leonardpredstavljao i zamenjivao psihološku institu-ciju kojom su dominirali muškarci, i koja jepostavila dijagnozu i propisala lečenje za Vir-džiniju kad je bila u lunarnim fazama. Kaotakav, on je bio saučesnik u izricanju presudeo njenom duševnom zdravlju i bolesti koja je,kao što je Trombli dokumentovao, u Engle-skoj 1915. predstavljala moralnu, etičku i po-litičku presudu. Trombli smatra Leonarda zaglavnog krivca za potiskivanje istine o Virdži-nijinom ludilu koje je bilo razlog, čak i pri-

hvatljivost te presude. Ključno razdoblje zanjegovo tumačenje obuhvata datume odloma-ka dnevnika – prvih šest sedmica 1915. NoTrombli u stvari ima malo toga da kaže odnevniku Vulfove iz pomenutog razdoblja, isamo usput pominje događaje s početka 1915.Mnogo je više zaokupljen rekonstrukcijompojedinosti koje okružuju pokušaj samoubi-stva septembra 1913. Tu Trombli osuđujeLeonarda s istom silinom etičke, moralneubeđenosti koja je i sama upravo osuđena.18

Stoga se ova vežba nužno okončava ponavlja-njem pretpostavke da je moguće razložno raz-likovati razum od ludila, a to čini stoga štoLeonarda i Virdžiniju uzima kao logične su-bjekte koji se mogu izdvojiti iz heterotekstu-alne obloge. Baš tu pretpostavku i možemo daproverimo ako razmotrimo kako heterotekstgrafijski implicira te subjekte jednog u dru-gome na način koji neminovno prevazilaziprimenu logike.

O svom spisateljskom projektu kog se latiopočetkom 1915. Leonard Vulf u svojoj auto-biografiji piše:

151

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

17 Trombley, All That Summer She Was Mad (New York, 1981). Trombli navodi Kventina Bela, "zvaničnog" bio-grafa Virdžinije Vulf, koji piše: "U veoma opsežnoj literaturi posvećenoj proučavanju Virdžinije Vulf posto-ji neka vrsta ludačkog ruba, a za to je u poslednje vreme mogućno pronaći autore koji su spremni da optužeLeonarda, da u njegovom racionalizmu pronađu neko svojstvo nesaosećajnosti i neosećajnosti koje mu je, ka-ko se u priči veli, onemogućavalo da usreći svoju ženu. Postoji kod takvih pisaca dašak izrazitog šarlatanstva,odbacivanje razuma." Potom Trombli komentariše: "Tako su povučene borbene linije" (298). Iste borbenelinije ponovo su povučene u jednoj jetkoj razmeni reči između Kventina Bela i Džejn Markus u "Kritičke re-akcije I, II", Critical Inquiry 11 (mart 1985).

18 Videti, na primer, Trombley, 163-167.

Prijatelji, a Mejnard (Keinz) naročito,obeshrabrivali su me, smatrajući da bicela stvar trebalo da mi bude vrlo dosad-na, pravo gubljenje vremena. Značajnoje to što su ti veoma pametni ljudi... otom problemu †rata‡ mislili naprosto iisključivo kao o pitanju arbitražnog po-stupka... Glavni razlog krije se u tomešto se u srećno, bezazleno zlatno dobapre 1914. pametni ljudi nisu zamaralimeđunarodnim odnosima i problemomsprečavanja rata – sve su to prepuštaliprofesionalnim političarima i diploma-tama. (BA, 184)

U stvari, Leonard Vulf je morao da izmisliupravo temu o kojoj je pisao. "Godine 1915.niste mogli postati autoritet u internacio-nalnoj vladi tako što biste čitali knjige, zatošto knjige nisu postojale; morali ste da seobraćate onome što se zvalo prvobitni izvor"(BA, 187). Uranjajući u more podataka, Le-onard je postao autoritet po sopstvenim me-rilima.

Često sam ljutio ljude time što sam go-vorio da pametna osoba može postationo što se zove "autoritet" za većinu "pi-tanja" ili "tema" ako ih bude pomnoproučavala dva-tri meseca. Mislili su dasam arogantan zato što tako govorim, ili,ako ne arogantan, a ono neozbiljan. Ali,to je istina... Godine 1915. radio samkao fanatičan i posvećen knjiški moljacna izvorima svoje teme, međunarodnihodnosa, inostranih poslova, istoriji rata

i mira. Godine 1916. temeljno samupoznao svoju temu; bio sam autoritet.(BA, 185)

Ovaj opis Leonardovog rada na više mestaprelazi heterotekstualnu granicu između či-njenice i uobrazilje, logičkog argumenta igrafijskog dodatka. Prvi znak koji treba dapratimo jeste pitanje mogućne Leonardovearogancije povodom tvrdnji o autoritetu.Slična mogućnost pokrenuta je kad je u svo-joj autobiografiji raspravljao o zbivanjima1913. – Virdžinijinoj bolesti i pokušaju sa-moubistva. Razmišljanje o "stanju znanja onervnim i mentalnim bolestima... godine1913." vodi autobiografa konfrontiranjuonoga što sâm shvata kao "osobu... sa isku-stvom sa samo jednim slučajem mentalnebolesti" (BA, 161) sa znanjem takozvanih au-toriteta pozvanih da daju savet, dijagnozu, ipropišu lečenje za Virdžinijin slučaj: "Možezvučati arogantno kad kažem da mi se učini-lo da se to što oni znaju svodi praktično nina šta. Oni pojma nemaju o prirodi iliuzroku Virdžinijinog duševnog stanja... anemaju ni stvarnog ili naučnog znanja kakoda je leče. Sve što su mogli da kažu bilo je daona pati od neurastenije" (BA, 160). Vulfova"arogancija" navela ga je da dovede u pitanjedijagnozu "neurastenije", što je bio opšti iz-raz kojim su označavani mnogi poremećajiponašanja. Posebno je nastojao da utvrdi za-što je na Virdžinijin slučaj primenjen baš tajizraz, a ne (godine 1913) ultramoderna"manično-depresivna" odredba: "Kad samunakrsno propitao Virdžinijine lekare, reklisu da ona pati od neurastenije, a ne od ma-nično-depresivnog ludila, što je nešto sa-

152

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

svim drugo. Ali što se simptoma tiče, Virdži-nija jeste patila od manično-depresivnog lu-dila" (BA, 161). Iako Vulf ne tvrdi da je po-stao autoritet za manično-depresivne pore-mećaje, što se "Virdžinijinog slučaja" tiče,on ga je "mesecima pomno posmatrao i pro-učavao", te stoga može da napiše: "Gotovouopšte ne sumnjam u to da su neki moji za-ključci ispravni."

I u jednom i u drugom slučaju koji je prou-čavao, Leonard Vulf je morao da izmislisopstveni autoritet. Da bi neko shvatio ludi-lo u opštim ili pojedinačnim razmerama, dabi dao dijagnozu njegovih uzroka i propisaorežim za sprečavanje njegovog povraćaja, čo-vek mora da se suoči s mogućnošću sopstve-ne arogancije. Čini se da je početkom 1915.Leonard Vulf radio na oba fronta. Imaosnova za pretpostavku da su se ti frontoviprojektovali jedan na drugi uzduž i popreko,te je rad na internacionalnoj vladi poprimaooblik spram neprestane pretnje razaranjemu neposrednoj blizini doma – smenjivanje"srećnih, bezazlenih dana" i rata davalo jepozadinu smenjivanju manije i depresije.Spekulacija o transcendentnom superracio-nalizmu (Vulf je zamislio nešto što je nazvao"Supernacionalni autoritet")19 održava vezus najosnovnijim gestom razuma, nužnim prenego što razum uzmogne da autorizuje iliautografizuje sebe: sa definicijom ili određi-

vanjem granice ludila. Taj gest, međutim,može uvek biti arogantan, što znači da odre-đivanje granice ludila nikad nije jednostav-no, pošto polaganje prava razuma na sop-stveni autoritet može po sebi prekoračitigranicu između razuma i nerazuma, činje-ničnog ili izmišljenog autoriteta.

Zbog opasnosti koju predstavlja sopstvenoludilo ili arogancija, biograf (i a fortiori auto-biograf) koji bi odlučio gde da razdvoji ra-zum od nerazuma možda bi se morao suoči-ti s ilogičnošću koja bi izneverila svrsishod-nost te odluke. Autobiografija LeonardaVulfa upadljiv je primer tog poremećaja uodređivanju ludila. Posredi je hronologijaVirdžinijine bolesti koja je na jednom mestuizneta na sledeći način: "Od leta 1913. do je-seni 1915, Virdžinijin mentalni slom nije bioapsolutno bez prekida. Postojala su dva na-stupa ludila, jedan koji je trajao od leta 1913.do leta 1914, i drugi od januara 1915. do zi-me 1915; između leta 1914. i januara 1915.trajalo je međuvreme duševnog zdravlja"(BA, 160; kurziv dodat). Ovde već možemoda uočimo izvesnu neodlučnost, kad tekstnavodi i jesen i zimu 1915. kao kraj drugognastupa ludila.20 Ali, januar 1915. tačno jeponovljen i, za razliku od ostalih datuma,ovaj je relativno tačan kao određeni mesec, a

153

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

19 Za rezime dela International Government, videti Duncan Wilson, Leonard Woolf: A Political Biography (London,1978), 66 ff.

20 U prethodnom poglavlju Leondard Vulf preuređuje te datume na još jedan način, smeštajući početakVirdžinijine bolesti u 1914, a njen pokušaj samoubistva u 1915; videti BA, 76-77.

ne godišnje doba. Pri svemu tome, dalje utoj autobiografskoj pripovesti, kad ovaj obrishronologije bude ispunjen podrobno opisa-nim događajima kao mesec u kom je otpoče-la Virdžinijina manična faza, januar će bitizamenjen februarom 1915. Uzimamopripovest s kraja 1914, kad se "činilo da sestvari kreću dobro... činilo se da se Virdži-nijino zdravlje popravilo, i ona je ponovopočela da radi i piše. Ja... sam otpočeo knji-gu o internacionalnoj vladi koju je naručiloFabijansko društvo. A onda, sasvim iznena-da, sredinom februara ponovo je naišla ka-tastrofa" (BA, 171-172). Pošto su opisani ne-ki simptomi te katastrofe, u tekstu se ponovouspostavlja hronologija: "Bio je to početakzastrašujućeg drugog stupnja njenog men-talnog sloma." Kad spojimo ovaj odlomak saprethodnim, u kom je do povraćaja bolestidošlo u januaru, a ne u februaru, mogli bi-smo zaključiti da se u autobiografiji daje re-trospektivna dijagnoza koja otkriva latentnesimptome posle ili pre sasvim iznenadnogizbijanja manifestnih simptoma sredinomfebruara. Čini se da je Leonardu došla naum ova alternativa između latentnog i mani-festnog, pošto piše: "Činilo se da se stvari kre-ću dobro" i "činilo se da se Virdžinijinozdravlje popravilo". Zbog toga što sumnjapostoji na oba tasa možda bi razložno bilo

početak katastrofe datirati s januarom, prenego što se otvoreno ispoljila. Iako se takvimrezonovanjem može objasniti protivrečnostu hronologiji, ona po sebi ostaje latentnapošto ni u jednoj tački nije isturena kao ar-gument. Ono što se ne može odrediti upra-vo je status Leonardovog rezonovanja, to jestda li je razumno ili nerazumno bilo napisatida je Virdžinija Vulf počela ponovo da ludijanuara 1915. iako se "činilo da joj se zdra-vlje popravilo i ona je ponovo počela da radii piše".

Nikakve slične sumnje nema u zvaničnoj bi-ografiji Virdžinije Vulf koju je napisaoKventin Bel, ili u kontrabiografiji StivenaTromblija.21 U stvari, u presuđivanju oovom pitanju protivstavljaju se dva istorijskaportreta i destiluje oprečnost muško/ženskokoja daje tumačenje Tromblijevom naslovu.No da bi se razrešilo pitanje Virdžinijinogludila i Leonardovog razuma, obe biografskepriče morale su da prenebregnu heterotekstVulfovih, impliciranost jedno u drugomeautorke romana- i činjeničnog autoriteta.Istorijska oprečnost muškog ženskome možeposlužiti samo racionalizaciji, a ne i analizitih implikacija. Za još jedan primer možemose okrenuti odlomku Virdžinijinog dnevnikaiz januara 1915, koji s razlogom možemo sta-viti kao protivteg Leonardovoj podrazume-

154

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

21 "Krajem te godine Virdžinija je ponovo pisala – jedan roman ili priču koji je izgubljen; počela je, tako-đe, da vodi dnevnik. To su beleške mentalno savršeno zdrave žene koja vodi miran ali normalan život."Quentin Bell, Virginia Woolf: A Biography (London, 1973), 2:22.

vajućoj neodlučnosti o mentalnom zdravljunjegove žene kad je počela da vodi taj dnev-nik.

Uzimamo nit iz zapisa koji nosi datum 18.januar, i u kom se jedno ometanje od straneLeonarda pojavljuje na marginama dnevnič-kog sastava:

Kad sam otpočela ovu stranicu †Leo-nard‡ je rekao kako je rešio da odustaneod pisanja naručenog članka o arbitra-žnom postupku – & sad ću prestati dapišem dnevnik & porazgovaraću s njim otoj ludosti. To delimice potiče od mojeegoističke navike da uvek potežem argu-ment svoje knjige. Želim da vidim šta semože reći protiv svih oblika aktivnosti &tako odvratiti L. od svakog njegovog ra-da, govoreći stvarno ne iz sopstvenog li-ka, nego iz lika Efi. Razume se da je ap-solutno bitno da L. uradi posao kojimože biti izvanredno dobar. (Dnevnik,22)

Za ovaj tren, samo dve primedbe: prvo, uo-čimo izraz "arbitražni postupak", reči koji-ma Leonard posebno opisuje nerazumevanjes kojim su njegovi "veoma pametni" prijate-lji dočekali njegov rad o međunarodnim od-nosima. Da je i Virdžinija bila jedan od tih"prijatelja" koji su, poput Mejnarda Keinza,delovali obeshrabrujuće, ovde ipak nije jed-

nostavno potvrđeno. Umesto toga, i to jedruga primedba, ako Virdžinija želi da vidida li može da "odvrati L. od svakog njegovograda", ona govori "ne iz sopstvenog lika, ne-go iz lika Efi". Efi je, čini se, bilo u to vremeime glavnog lika u onome što će postati Noć idan.22 Njeno uplitanje u ovoj tački ukazujena to da je na delu grafijski dodatak logič-nom protivljenju planu da "odvrati L. odsvakog njegovog rada".

Da je taj dodatni "argument" koji se odnosina Efi možda i proizveo dejstvo, nagoveštenoje sledećim dnevničkim zapisom, od 19. ja-nuara, koji otpočinje ovako:

L.-ova melanholija i dalje traje, tolikoda je jutros izjavio da ne može da radi.Posledica je bila jedan prilično melan-holičan dan. Napolju je hladno & tmur-no, takođe... drveće je sasvim crno, & anebo teško nad Londonom; ali ima do-voljno boje da danas bude još lepše negokad su dani vedri, mislim. Jeleni tačnopristaju paprati. Ali, Leonard je biomelanholičan, kao što rekoh. (Dnevnik,22-23)

Pominjanja nedelatne Leonardove melan-holije koja može, a i ne mora biti posledicaEfine aktivnosti, objedinjuje ovaj odlomak.U okviru tog ponavljanja, odlomak označavapokret od unutra prema spolja, od teme Le-onardove nedelatnosti prema jednoj spolj-

155

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

22 Videti Elizabeth Heine: "Postscript to The Diary of Virginia Woolf, vol. I: 'Effie's Story' and Night and Day"(Postskriptum za Dnevnik Virdžinije Vulf, sv. I: 'Efina priča' i Noć i dan), Virginia Woolf Miscellany 9, (zima 1977), 10.

noj temi koja i prenosi i leči inertnu težinumelanholije. Pratimo li ovaj izlet, vidimo daje njime zapisano preokretanje subjektivneprojekcije u pejzaž godišnjeg doba – tmurnise dani pretvaraju u još lepše od onih vedrih– a okončava se slikom koja potire ne samosubjekta u pejzažu, nego i svako drugo razli-kovanje osim boje: "Jeleni tačno pristaju pa-prati". Pošto za ovim kretanjem sledi podse-ćanje na Leonardovo duševno stanje, to jeovim opisana i izvesna zaboravnost u samo-potonuću u to stanje koje se, kao što ćemoodmah videti, u ostatku pasusa analizira kao"čisto pomanjkanje samopouzdanja u sop-stvenu moć pisanja". Kao i sa uplitanjemEfi, ovde postoji zaobilaženje stvoreno uokviru logičkog smenjivanja, zaobilaženjekoje je isto tako i prostor dat pismenomsmenjivanju tamnog i svetlog, noći i dana.Time pisanje majstorski, primenom svojemoći da potre subjekta u pejzažu, menjajućiodlike potištenosti u njemu, odgađa pitanjesvoje istine ili laži.

No dolazi vreme da se kaže šta se stvarno misli.

Ali Leonard je bio melanholičan, kaošto rekoh. Sve što mogu da učinim jesteda povučem sve što sam rekla; & da ka-žem ono što stvarno mislim. Pisanje ro-mana je loša navika – falsifikuje život,mislim. No nakon što sam 5 minuta vr-lo iskreno hvalila L.-ovo pisanje, on ve-li "Stani", na šta ja stanem, & više nemašta da se kaže. Kad analiziram njegovo

raspoloženje, velik njegov deo pripisu-jem čistom pomanjkanju samopouzda-nja u sopstvenu moć pisanja; kao da onne bi mogao biti pisac, na kraju; & po-što je praktičan čovek, njegova melan-holija tone mnogo dublje nego ona po-lovična melanholija smetenih ljudi po-put Litna (Stračija), & ser-Leslija (Sti-vena) & mene. S njim nema rasprave.(Dnevnik, 23).

S ovim pasusom dostižemo nešto slično naj-većoj mogućoj gustini u svakom pokušaju re-zonovanja sa heterotekstom i u njemu. Mo-gućnost da se kaže šta se stvarno misli pore-metilo je Efino dodatno/istiskujuće dejstvo.Pisanje romana zaista falsifikuje život, ali inagoni pisca da postavlja pitanja o autorite-tu, o moći pisanja, o "fikciji" u njenom de-lovanju na "praktično". Ovi su izrazi učvo-reni ujedno u vid pitanjâ postavljenih mrač-noj budućnosti autorovog autoriteta – nje-govoj ili njenoj moći da tu pomrčinu pre-tvori u svetlost. No da li to pitanje postavljaVirdžinija govoreći u sopstveno ime ili u imelika Efi, ili Leonard, i da li je ono postavlje-no njoj samoj, ili njemu samom, ili nekomdrugom, to se ne može reći. Trag Efinoguplitanja nastavlja da ubacuje prazno mestou razmenu između autoriteta i ludila.

Mogućno je, razume se, da kad Leonard od-ređuje januar 1915. kao vreme povratka lu-dila, njegov razlog počiva u epizodama kao

156

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

157

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

Izvornik: Peggy Kamuf, Signature Pieces: On the Institution of Authorship

Cornell University Press, Ithaca and London, 1988, str. 145-177

što je Efin argument od 18. januara. On jemožda pobrkao razgovor sa Efi i druge svojerazgovore s "ludom" Virdžinijom, koje opi-suje na sledeći način:

Njeno ludilo bilo je u njenim pretpo-stavkama, njenim verovanjima... Ta suverovanja bila luda zato što su zapravobila u protivrečnosti sa stvarnošću. Aliako se ta verovanja uzmu kao pretpostav-ke za zaključke i radnje, sve Virdžinijineradnje i zaključci bili su logični i razum-ni, a njena moć uverljive rasprave vanpogrešnih pretpostavki strahovita. Stogaje bilo beskorisno pokušati raspravu snjom. (BA, 164)

Uočimo odjek iz Virdžinijinoga dnevnika,gde se razgovor s Leonardovom melanholi-jom prekida kod rečenice "S njim nema ras-prave." Ovo bi bile dve instance u kojima selogični argument mora prekinuti pred ludi-lom u logici, impliciranošću jednoga u dru-gome.

Pristupimo li heterotekstu da bismo ženskopisanje čitali kao da je nastalo naprosto izoprečnosti, onda se moraju ignorisati im-plikacije subjektove sopstvene udvojenosti.Upravo stoga što je Virdžinija Vulf uzoritiženski pisac, važno je ne završiti sa suviše je-diničnom verzijom njenog autoriteta, osu-jetiti, drugim rečima, autoritet drugosti.