Evropska unija i njeni susedi za upload

SADRŽAJ

1. Uvod................................................................................................................ 4

1. 1. Politički osvrt.................................................................................................. 5

2. Kako odrediti istočnu granicu evrope............................................................. 7

3. Problemi evropskih integracija i unutrašnje funkcionisanje EU.................... 8

4. Kapacitet EU za dalja proširenja.................................................................... 9

5. „Šira Evropa – susedstvo: novi okvir za odnose sa istočnim i južnim susedima”.........................................................................................................

11

6. Bugarska i Rumunija....................................................................................... 11

7. Preostali kandidati za članstvo........................................................................ 12

8. Evropska unija i Istočna Evropa...................................................................... 13

8.1. Rusija............................................................................................................... 14

8.2. Belorusija........................................................................................................ 18

8.3. Ukrajina........................................................................................................... 19

8.4. Moldavija......................................................................................................... 20

8.5. Južni Kavkaz.................................................................................................... 21

8.5.1. Jermenija.......................................................................................................... 21

8.5.2. Azerbejdžan..................................................................................................... 22

8.5.3. Gruzija............................................................................................................. 22

Evropska unija i njeni susedi

9. Turska.............................................................................................................. 23

10. Balkanske zemlje – Zapadni Balkan............................................................... 25

10.1. Osvrt na zapadni Balkan.................................................................................. 26

10.2. Proces Stabilizacije i pridruživanja................................................................. 27

10.2.1. Trgovačke mere............................................................................................... 27

10.3. Pomoć zajednice rekonstrukciji, razvoju i stabillizaciji (KARDS)......................................................................................................... 28

10.4. Presudni datumi za skorašnje odnose EU sa zemljama zapadnog Balkana............................................................................................................

29

11. Hrvatska........................................................................................................... 31

12. Makedonija (FYROM).................................................................................... 32

13. Srbija (i Crna Gora)......................................................................................... 34

14. Bosna i Hercegovina........................................................................................ 36

15. Albanija............................................................................................................ 38

16. Evropska dobrosusedska politika (European Neighbourhood Policy)..............................................................................................................

39

17. Zaključak......................................................................................................... 41

18. Literatura.......................................................................................................... 44

1


Hrvatska , Pregovori su počeli u oktobru 2005. Turska , Pregovori su počeli u oktobru 2005. Republika Makedonija , dobila je 15. decembra 2005 status kandidata za

pridruživanje Evropskoj uniji, ali pregovori o pridruživanju Republike Makedonije nisu do danas počeli.

Švajcarska , Norveška , Lihtenštajn i Island ne pokazuju interesovanje za pridruženje EU, ali s njom imaju specijalne sporazume - The European Free Trade Association.

1. UVOD

2

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%C3%90%C2%A1%C3%90




Od 1. januara 2007. EU ima 27 zemalja članica. Ukupna površina tih 27 zemalja je 4,325,675 km². Da je jedinstvena zemlja, bila bi sedma po redu država u svetu po površini. Broj građana EU u 27 zemalja je otprilike 496 miliona (januar 2007). Bila bi dakle treća po redu posle Kine i Indije, da se radi o pravoj državi.

Evropska unija je najmoćnija regionalna organizacija koja trenutno u svetu postoji. U nekim oblastima gde su države članice svoj suverinitet prepustile Evropskoj uniji, može se reći da je Evropska unija federacija ili konfederacija. Unija nema pravo da prenese dodatna ovlašćenja drugih članica na sebe bez dopuštenja određene članice. Isto tako, određeni broj članica rukovodi samostalno svojim politikama od nacionalnog interesa, kao što su inostrani poslovi, odbrana, valuta. Zahvaljujući ovakvom ustrojstvu, Evropska unija se ne može definisati ni kao internacionalna organizacija ni kao konfederacija ili federacija. Moglo bi se reći da je sui generis celina.

Pokušaji da se ujedine nacije Evrope dešavali su se konstantno kroz istoriju kontinenta još od propasti zapadnog Rimskog Carstva. Franačko carstvo Karlemanija, Sveto Rimsko Carstvo i Poljsko - Litvanski Komonvelt su ujedinili velika prostranstva.1 Početkom 19. veka Napoleon je pod svojom kontrolom držao veliki deo evropskog kontinenta, što je pošlo za rukom i nacističkoj Nemačkoj. Ta „jedinstvenost” evropskog kontinenta je trajala vrlo kratko, upravo zbog načina na koji je nastala. S obzirom na izvorne jezičke i kulturne različitosti u Evropi, ovi pokušaji obično su podrazumevali vojno potčinjavanje nevoljnih i neposlušnih nacija, što bi potom dovelo do nestabilnosti i konačnog neuspeha. Jedan od prvih predloga za mirno ujedinjenje kroz saradnju i jednakost članstva dao je začetnik pacifizma Viktor Igo (1851). Nakon katastrofa Prvog, a zatim i Drugog svetskog rata, pokretačka snaga za osnivanje Evropske unije (odnosno onoga iz čega će se ona potom razviti) značajno je porasla, vođena željom da se Evropa obnovi i spreči mogućnost da se takvi užasi rata ikada ponove.

Evropska zajednica za ugalj i čelik (oformljena 1951 , a koju su činile: Zapadna Nemačka, Francuska, Italija i zemlje Beneluksa) je bila inicijalna kapisla za dalje ujedinjenje Evrope. Prva carinska unija, koja se izvorno zvala Evropska ekonomska zajednica, osnovana je Rimskim ugovorom 1957. Kasnije se transformisala u Evropsku zajednicu, koja je sada „prvi stub“ Evropske unije. EU se razvila od trgovačkog sistema do ekonomskog i političkog partnerstva.

U periodu od 1952/1958. šest osnivačkih zemalja EU bile su: Belgija, Francuska, Zapadna Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija. Devetnaest budućih zemalja su joj se pridružile u „talasima proširenja“ koji su dati u sledećoj tabeli:2

1 ? Wikipedia, Evropska Unija, Internet, http://en.wikipedia.org/wiki/EU, (accessed 24/01/2007)

2 ? Ibid.

3


Godina Države

1973. Danska, Republika Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo

1981. Grčka

1986. Portugalija i Španija

1995. Austrija, Finska i Švedska

2004.Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Mađarska, Malta, Poljska, Slovačka, Slovenija i Češka

2007. Bugarska, Rumunija

Napomene:

Grenland, koji je sastavni deo Danske je na referendumu (1979) napustio sve evropske institucije 1985. godine.

Farska Ostrva nisu u EU, iako su autonomna teritorija Danske. Sa Unijom su povezana uglavnom sporazumima o ribarstvu i sporazumom o slobodnoj trgovini

1990. godine teritorija i stanovništvo Evropske zajednice su uvećani kada se Istočna Nemačka ponovo ujedinila sa Zapadnom Nemačkom.

1. 1. POLITIČKI OSVRT

Završetkom drugog svetskog rata i formiranjem NATO pakta i Varšavskog bloka izvršena je bipolarna podela sveta. Simbol razdvajanja dve „super-sile” bio je Berlinski zid. U periodu Hladnog rata „dve Evrope” razvijale su se u potpuno suprotnim smerovima. Dok se Zapadna Evropa pod pokroviteljstvom SAD-a oporavljala od ratnih razaranja, Istočna Evropa je pod direktnom kontrolom SSSR-a stagnirala, u nekim slučajevima čak i nazadovala. Ovi procesi, proces progresivnosti, odnosno regresije, paralelno su se odvijali sve do pojave Gorbačova i perestrojke. 1989. godina, „godina čuda”, poremetila je stanje ravnoteže među blokovima, što je potvrđeno padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza, dve godine kasnije. Takođe, zemlja-osnivačica trećeg bloka u periodu Hladnog rata, bloka Zemalja nesvrstanih - SFRJ, raspala se iste godine kada i SSSR. Ovi događaji nametnuli su pitanje „pripadnosti” novonastalih republika, kao i onih koje su do tada predstavljale satelite Sovjetskog Saveza.

Pošto je članom 49. Ugovora o osnivanju EU predviđeno da Unija može primati u članstvo evropske države, ubrzo po okončanju hladnog rata deset zemalja bivšeg istočnog bloka (Poljska, Češka, Mađarska, Estonija, Litvanija, Letonija, Slovačka, Slovenija, Bugarska I Rumunija) podnelo je zahtev za prijem u EU. Pred svim ovim državama stajao je zadatak izgrađivanja nacionalne države i institucija koje do tada ili nisu postojale, ili su bile onemogućene da se razvijaju ukorak sa istim demokratski orijentisanim društvima. Skoro sve te zemlje otpočele su sa procesom tranzicije. Zbog velikih razlika u društveno – ekonomskom i političkom uređenju sa EU, navedene zemlje morale su ispuniti tzv. Kriterijume iz Kopenhagena kako bi u početku mogle sarađivati sa Unijom, a zatim i postati njene članice (Kopenhagenski kriterijumi, donete od strane Evropskog saveta 1993., tiču se: 1) politike, odnosno problema

4


stabilnosti političkih institucija, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava i zaštite manjina; 2) ekonomije, odnosno uspostavljanja tržišne privrede, prilagođavanja tržišnim zakonitostima u okviru EU; 3) sposobnosti kandidovanih zemalja da prihvate tekovine komunitarnog prava, obaveze koje se zasnivaju na članstvu u EU)3. Evropska unija je odlukama sastanka Evropskog saveta u Kopenhagenu 13. decembra 2002. godine. premostila podelu Evrope na istočnu i zapadnu, bogatu i siromašnu, koja je posle pada Berlinskog zida postojala sve do ovog samita.

Ugovor o pristupanju, koji predstavlja pravni osnov proširenja potpisan je na specijalnom samitu EU, 16. aprila 2003. u Atini. Slovenija, zemlje koje su bile sovjetski sateliti, kao i baltičke zemlje prošle su uspešno u čitav proces, što je dokazano njihovim priključenjem Evropskoj uniji u maju 2005. godine. Za ovih osam zemalja ne zaostaju mnogo Rumunija i Bugarska, čije se priključenje dogodilo januara 2007. godine. Međutim, slučaj sa ostalim balkanskim zemljama, kao i sa republikama nastalim raspadom SSSR-a nije isti.

Dok je Ruska federacija, zahvaljujući svojoj moći, uspela da nastavi sa kontrolom bivših SSSR republika putem indirektnog uticaja na odabir političkog vrha u tim državama, među bivšim republikama SFRJ otpočele su krvave borbe u cilju zaštite „nacionalnih interesa”. Proces integracije ovih zemalja se nastavio tek pred sam osvit novog milenijuma. Međutim, osim Hrvatske i Makedonije čije je priključenje sve bliže, ostale zemlje nastale raspadom SFRJ ili nisu uspele da prevaziđu i odreknu se svoje prošlosti, da reše pitanje svojih granica, ili, pak, svoje političko uređenje ili ekonomske aspekte u funkcionisanju društva ne uspevaju da usklade tako da približno funkcionišu na način na koji funkcionišu u zemljama EU.

Što se tiče Zapadne Evrope, paralelno sa raspadom dve, iz različitih razloga, neodržive i utopistički formirane države, članice Evropske ekonomske zajednice krenule su u suprotnom pravcu. Naime, potpisivanjem ugovora o Evropskoj uniji u Mastrihtu 1992. godine Zapadnoevropske zemlje krenule su putem integracije u jednu međunarodnu organizaciju koja počiva na konceptu naddržavnosti i međunarodno-pravnog subjektiviteta. Potpisivanjem ovog akta uspostavljen je model dalje integracije istočnoevropskih i baltičkih zemalja, koje su u različitim trenucima i pod različitim ekonomsko-političkim okolnostima krenule u proces približavanja i ispunjavanja zahteva postavljenim od EU.

Osam zemalja srednje i severo-istočne Evrope pridružilo se Evropskoj uniji 2004.; uključenje Bugarske i Rumunije desilo se 2007. godine, a Hrvatska čeka prvu sledeću priliku. Slučaj na Balkanskom poluostrvu je takav da su sve države svedene pod zajednički naziv – Zapadni Balkan. Po definiciji, njega čine bivše republike SFRJ, bez Slovenije, ali zato sa Albanijom. Osim pozitivne studije o izvodivosti, ni jedna od njih nije mnogo dalje odmakla.

Poslednjim uključenjem, Evropska unija je dobila i nove susede. Pored Zapadnog Balkana, najbitniji susedi EU postali su Rusija i Turska. Bitni događaj koji je uticao na toliki značaj Turske za Uniju jeste insistiranje turskog državnog vrha na

3 ? S. Siriški, Proširenje EU i izazovi reforme, Međunarodni problemi 1/2003, Beograd 2003, str 10.

5


pregovorima za njeno pridruživanje dvadesetsedmorici. Ovo je pitanje koje je Turska postavljala u više navrata u poslednjim decenijama minulog veka. Međutim, usled nerešenog pitanja sa Kurdima, visokim natalitetom, velikim brojem stanovnika, niskim privrednim rastom, verom i nepoštovanjem ljudskih prava, njeni zahtevi su do 2005. godine odbijani, kada su pregovori konačno počeli. Predviđanja su da će dugo trajati, a pored toga i da će datumi prijema Turske i balkanskih zemalja u EU biti blizak.

Sa druge strane, na istoku Evrope postavlja se pitanje šta će biti sa Ukrajinom. Dok se Rusija nikada nije smatrala delom „političke Evrope“, zbog čega nikada nije ni razmatrano njeno priključenje, ali i usled mnogih drugih razloga, kao što su na primer povezanost vlasti sa tajkunima i slično, u Belorusiji je i dalje problem režima, koji osim što je socijalistički, indirektno je povezan i time kontrolisan od ruskog državnog vrha. Jedino je Ukrajina imala potencijale da pristupi ispunjavanju zahteva za otpočinjanje pregovora sa EU.

2. KAKO ODREDITI ISTOČNU GRANICU EVROPE ?

Danas kada se govori o granicama Evrope, nameće se pitanje na koje se granice misli. Geografske, političke, ekonomske, kulturne? Da li granice uopšte postoje? Da li su jasno obeležene, ili se mogu samo naslutiti? Geografski posmatrano - zapadna granica je Atlantski okean, dok je istočnu granicu, kako vreme prolazi, sve teže odrediti. Vizija jedinstvene Evrope polovinom prošlog veka je samo okvirno postojala, ali se nije tada znalo kolika će ta Evropa u buducnosti biti i gde će joj biti granice. Čini se da je situacija tada bila manje komplikovana, jer je stvaranje Istočnog bloka ujedno odredilo i granice Zapadne Evrope. Granica, tzv „gvozdena zavesa” je u periodu Hladnog rata imala gotovo mitološki značaj, jer je razdvajala dva pogleda na svet, dve političke kulture, dva načina života. Istočna granica Zapadne Evrope, jezgra današnje Evropske unije, za one koji su živeli sa njene istočne strane, značila je mnogo više od proste podele Istoka i Zapada. Za te ljude, sa druge strane nalazila se sloboda i sigurnost, sve ono što im je nedostajalo kod kuće. Iz takvog stava nastaće jedan mit o evropskoj zajednici, a za pristupanje istoj bilo bi dovoljno samo preći magičnu granicu. Iz utopističke sredine u kojoj su živeli, ovi ljudi su maštali o jednakoj utopiji na zapadu - “gde teče med i mleko”.

Raspadom Istočnog bloka, i izražavanjem želje istočnoevropskih država za ulazak u Evropske zajednice, odnosno Evropsku uniju, i njihovim kasnijim pristupanjem ovoj organizaciji, istočna granica se pomerila. U poslednjoj deceniji XX veka postavilo se pitanje kojoj Evropi pripadaju zemlje koje su nastale raspadom komunizma? Istočna granica postaje jasnija prijemom ovih država u članstvo Evropske unije. Ali ona ovim proširenjem postaje samo određenija, ali ne i konačna. Naime, izvan Evropske unije (personifikacije Evrope) ostaju države koje i geografski i kulturno-istorijski pripadaju Evropi. Međutim, one nisu politički, ni ekonomski, dovoljno zrele da postanu i zvanično njen deo, tako da termin istočna granica više izražava granicu “sa” nekim ili “prema” nekome. Razlog tome leži u činjenici ekonomske superiornosti EU, ali i njenoj nemoći da se suprotstavi opasnostima, pre svega bezbednosne prirode, koje dolaze upravo iz ovih entiteta.

6


Da je vojni potencijal Evropske unije razvijen kao što je ekonomski, pitanje istočne granice se ne bi ni postavljalo, bar ne u kontekstu u kome se danas spominje. Još jednom, ali ne i poslednji put, pokazuje se da članstvo u Evropskoj uniji, time i njene granice, jeste dominantno političko pitanje, i da će i odluka o istočnoj granici biti isključivo politička. Evropa, odnosno Evropska unija, za sada teško može dati odgovor na pitanje gde je njena istočna granica. Jedino što ona treba da učini jeste da zaštiti svoje interese na postojećim granicama, i da ostane sigurna u to gde se istočna granica neće nalaziti.4

3. PROBLEMI EVROPSKIH INTEGRACIJA I UNUTRAŠNJE FUNKCIONISANJE EU

Proces evropske integracije je započet dominantno kao međunarodno političko rešenje. Takav karakter se dugo zadržao i pored činjenice da je popunjen ekonomskim sadržajem. Njegovu osnovu je činio i čini nemačko - francuski savez. Ta osovina EU, uz Italiju, je u malom dobro funkcionisala. Svako novo proširenje, a pogotovo sa Velikom Britanijom, donosio je nove probleme. Sadašnja EU je prilično širok konglomerat naroda, tradicija, običaja, privrednih sistema i interesa. Nije ni čudno što je takav sistem veoma teško uskladiti tako da efikasno funkcioniše.

Posle dužeg perioda, kada je EU bila relativno uspešna carinska unija, porasle su ambicije evropskog karaktera. Prihvatanje istočnih zemalja kao kandidata posle 1989, i njihov kasniji prijem u članstvo, istakao je lidersku poziciju EU u Evropi , i veće političke ambicije na međunarodnom planu. Međutim, EU ni do danas nije uspela da približi svoju međunarodnu političku snagu i uticaj svojoj ekonomskoj moći.

Na planu ekonomske integracije, od carinske unije i teško stvorenog zajedničkog i jedinstvenog tržišta, došlo se do nepotpune monetarne i ekonomske unije. Ona je nepotpuna u tom smislu da monetarnoj uniji nisu pristupile sve članice, a na širem planu nema sve atribute ekonomske unije. Poslednjnih godina članice EU su se suočile sa brojnim problemima. Proces unutrašnje integracije je izgubio svoj zamah i snagu, u velikoj meri i podršku stanovništva. Političke i poslovne elite ne uspevaju da ubede široke slojeve stanovništva u opštu korisnost mera koje predlažu, i za koje im je njihova podrška neophodna.

U najkraćem, osnovne vrednosti na kojima je izgrađena i počiva EU bile bi sledeće: mir u Evropi, efikasna slobodna trzišna privreda, vladavina prava, zaštita ljudskih i manjinskih prava, socijalna država, visok nivo zaštite zdravlja ljudi, životinja, bilja i životne sredine.5 Dostignuti nivo tako definisanih ciljeva se sada sudara sa troškovima koji su za to neophodni. Široki slojevi korisnika blagostanja evropske socijalne države ne žele da se odreknu stečenih prava, a njihove privrede to više ne mogu da finansiraju. Stoga je logična reakcija velikog dela evropskog stanovništva da u daljoj i intenzivnijoj integraciji ne vide opštu korist, nego pre dodatne troškove.

4 ? N.Nikolov, Gde leže istočne granica Evrope? Internet http://nainfo.nbs.bg.ac.yu/sfoa/Scholar/0025-85550304.xml, (accessed 26/01/2007)5 ? P. Petrović, M. Antevski, Regionalna Ekonomska integracija u Evropi, Međunarodni problemi 1 - 2 2006 strana 86

7


Jedan od osnovnih problema EU je i pravilno usmerena potrošnja budžetskih sredstava. Najveći deo budžeta EU je do 1965. trošen na administraciju, posle čega njegov dominanatan deo odlazi na Zajedničku poljoprivrednu politiku (Common Agricultural Policy - CAP). Do današnjih dana se udeo CAP u budžetu relativno smanjio, tako da poljoprivreda uzima polovinu budžeta, siromašni regioni trećinu a ostatak se deli na „mnoge različite upotrebe”.6 Veliko proširenje EU od 2004. sa deset novih članica je i budžetsko pitanje, izmedju ostalih, dodatno iskomplikovalo, jer većina od 75 miliona novih građana EU su mnogo siromašniji i mnogo više poljoprivrednog tipa od onih koji žive u prvobitnih 15 EU nacija. Pored toga, u dobroj meri je izmenjena i privredna struktura cele EU, kao i unutrašnje funkcionisanje (koje je i u EU15 bilo dovoljno komplikovano, i često neefikasno). Ovi problemi nisu uzrokovani samo brojem zemalja, nego i starim koncepcijskim razlikama medju njima: federalnim i konfederalnim. Aktuelni ustav EU, na kojem se dugo radilo i usaglašavalo, malo je koga zadovoljio, i njegovo usvajanje ide sporo uprkos jakoj kampanji u zemljama članicama.

4. KAPACITET EU ZA DALJA PROŠIRENJA

Nakon prijema Bugarske i Rumunije u EU januara 2007., prema zvaničnim stavovima i zaključenim sporazumima, sasvim je izgledno da će isto da se desi i sa šest zemalja zapadnog Balkana (Hrvatska, Makedonija, Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Albanija). O prijemu Turske se takodje, sve više oštro polemiše. Tako proširena EU bi definitivno bila zaokružen i jedinstven privredni i politički prostor. Sa ostalim susednim zemljama EU ima zaključene sporazume o partnerstvu i saradnji, i razvijene ekonomske odnose. Unija je po svojim kapacitetima (broj stanovnika, geografska površina i ekonomska snaga) postala veoma značajan činilac u međunarodnim odnosima. Istovremeno je intenzivirana ekonomska, politička i bezbedonosna međuzavisnost EU i susednih zemalja u Istočnoj Evropi, južnom Mediteranu, Bliskom istoku, Crnom moru i na Kavkazu. To je povećalo potrebe i interese Unije da u svom okruženju uspostavi regione mira, stabilnosti i razvoja.

Proširenje iz 2004. je bilo, i još uvek je, priličan šok za tada relativno kompaktnu EU15. Procesi prilagođavanja u novim članicama su još u toku, a na snazi su i određena ograničenja u prelaznom periodu (najviše za radnu snagu). I kada se nove članice potpuno i uspešno integrišu, ostaće i dalje ovako stvorene velike razlike u nivoima privredne razvijenosti, standardu, privrednoj strukturi, kulturi i običajima. Koheziona snaga EU je time smanjena. Ovo proširenje je u EU zaustavilo dotadašnju snagu integracionog procesa i njegov intenzitet, i u dobroj meri dovelo u pitanje dinamiku daljih planiranih proširenja. Prijemom novih zemalja, koje su na nižem razvojnom nivou od deset novih članica iz 2004., bi samo uvećale iovako velike razlike u postojećoj zajednici. Uprkos ovakvom objektivnom stanju stvari, u EU je prevladao hrabar, i možda dalekovid politički stav da se proširenje nastavi.

6 ? Ibid.

8


Pokazalo se da EU nije u stanju da uspešno i za kraće vreme integriše nove članice, i da uz to održi postavljene ciljeve integracije. Novom situacijom nisu mnogo zadovoljne ni stare ni nove članice, svake iz svojih razloga. Koristi od većeg privrednog prostora EU postoje, ali se sporo efektuiraju i nisu ravnomerno raspoređene. Kapacitet EU da uspešno integriše privrede i društva novih članica u jedinstven i homogeniji prostor će se sporo povećavati, i sledeće proširenje ga neće unaprediti Kakva će biti politička klima u EU po pitanju daljih proširenja u mnogome će zavisiti od uspešnosti integracije najnovijih članica.

Problem sa prijemom novih država u članstvo EU je i činjenica da se za svako novo povećanje broja dražava članica moraju stvoriti odgovarajuće institucionalne pretpostavke. Važeći ugovor iz Nice (februar 2001.) predviđa funkcionisanje Unije sa 27 članova, tako da bi u što kraćem roku trebalo doneti ustav EU kako bi se uspostavili mehanizmi koji bi obezbedili nesmetan rad institucija EU i kada ona bude imala više članica. Ugovor o ustavu potpisali su u oktobru 2004. predstavnici svih zemalja članica Unije, ali je proces njihove ratifikacije odložen nakon neuspelih referenduma u Francuskoj i Holandiji. U svakom slučaju, nove zemlje koje nastoje da postanu članice Unije suočiće se sa znatno strožim zahtevima i kriterijumima kada je u pitanju ocena ispunjavanja uslova za prijem. To objektivno može da utiče i na produžavanje rokova za prijem jer, iako EU ima interese da u njenom članstvu budu i preostale evropske države, Unija se neće dalje širiti ako bi taj proces mogao da ugrozi dostignuti stepen integracije.

Postoje mišljenja da Unija treba da završi planirana proširenja i konačno definiše svoje granice, kako bi mogla da usmeri svoje snage ne samo na unutrašnju konsolidaciju i dalju integraciju, već i na postizanje saglasnosti koja je neophodna da bi se vodila

konzistentna i efikasna spoljna politika. Evropski parlament sredinom marta 2006. usvojio je izveštaj o strategiji širenja EU u kome se zahteva da se jasno definišu geografske granice širenja Unije.

Nastojanja da se stabilizuje Istočna, Centralna i Jugoistočna Evropa, opredelila su da EU sa zemljama ovih regiona, kao potencijalnim kandidatima za članstvo, uspostavi saradnju kroz utvrđen proces pristupanja. Međutim, strategija širenja ne može se produžavati u nedogled, jer će uvek postojati zemlje koje će biti izvan Unije. S tim u vezi postavilo se i pitanje kako da se konačno definišu granice EU, a da se istovremeno nastavi proces širenja evropskih vrednosti, tj. proces koji bi obezbedio stvaranje mirnog i stabilnog okruženja . Ovo pitanje je veoma značajno, jer se bezbednosno okruženje Unije značajno promenilo, tako da danas najveći bezbednosni izazovi i pretnje Uniji dolaze od terorizma, organizovanog kriminala, međuetničkih sukoba, ilegalnih imigracija, i sl. Evropska unija se ne može dalje uspešno razvijati ukoliko ostatak kontinenta ostane u siromaštvu, oskudici, sukobima i nestabilnosti. Zbog toga je EU odlučila da zemljama koje su joj geografski bliske, a koje (privremeno ili stalno) ostaju van njenih granica, ponudi odnose i saradnju na osnovama posebnog partnerstva.

5. „ ŠIRA EVROPA – SUSEDSTVO: NOVI OKVIR ZA ODNOSE SA ISTOČNIM I JUŽNIM SUSEDIMA ”

9


Marta 2003 godine Komisija EU je usvojila saopštenje: „Šira Evropa – susedstvo: Novi okvir za odnose sa istočnim i južnim susedima ”, u kome se ukazuje na osnovne elemente nove politike prema evropskim zemljama koje nisu članice EU.7

Navedeno saopštenje bilo je osnov da Komisija pripremi strategijski dokument o politici EU prema susedima koji je usvojen u maju 2004. Ovim dokumentom definisani su zajednički ciljevi politike EU u odnosu na susedne zemlje. Uspostavljanje partnerstva EU i susednih zemalja treba da stvori uslove da se, kroz saradnju unutar oblasti koje obuhvataju četiri slobode (slobode kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala) uspostave novi i kvalitetniji međusobni odnosi uz mogućnost stvaranja slobodne trgovinske zone. Pored zajedničkih rešavanja prekograničnih problema, kao što su zaštita životne sredine, migracije, problemi regionalnog razvoja i energetske politike, veoma značajan vid saradnje su i aktivnosti u borbi protiv međunarodnog terorizma, ilegalne trgovine oružjem za masovno uništavanje, drogom, ljudima i sl.

Uspostavljanje partnerstva EU podrazumeva poštovanje evropskih vrednosti i normi, što znači da u mnogim zemljama treba da se sprovedu sveobuhvatne političke, ekonomske i institucionalne reforme i time omogući da se postepeno postignu stabilnost i prosperitet. Ostvarenje pomenutog cilja biće veliki izazov za EU imajući u vidu da karakteristike susednih zemalja na istoku (Rusija, Belorusija, Ukrajina, Moldavija) i na jugu (zapadni Balkan) zahtevaju kompleksnu spoljnopolitičku strategiju. S obzirom na velike različitosti predviđeno je da EU sa svakom susednom zemljom uspostavi posebne bilateralne odnose, polazeći od njihovih istorijskih, ekonomskih, političkih i drugih specifičnosti.

6.BUGARSKA I RUMUNIJA

Bugarska i Rumunija su 1995. godine podnele zahtev za prijem u članstvo EU. Ove dve države nisu uspele da ispune potrebne kriterijume do 2002. godine pa tako nisu bile primljene u članstvo a tada je sa njima i nastavljen proces pregovaranja. Nakon uspešnog zaključenja pregovora o pristupanju, Komisija EU je februara 2005. godine usvojila povoljno mišljenje o prijemu Bugarske i Rumunije, te je finaliziran Ugovor o pristupanju.

Od Bugarske se traži da, i pored prijema u članstvo EU, svoju dalju reformu usmeri ka razvoju administrativnih i pravosudnih kapaciteta i ekonomskoj reformi. Takođe, poštovanje ljudskih prava i prava nacionalnih manjina, posebno u romskoj zajednici, predstavlja važnu oblast u kojoj je neophodno učiniti dalje napore. Smanjenje substitucija u oblasti energije i transporta, kao i unapređenje kvaliteta javnih investicija u infrastrukturi, obrazovanju i zdravstvu. U periodu 2005. – 2007. Bugarska je delimično izvršila reformu pravosudnog sistema i stala na put korupciji i organizovanom kriminalu.

7 ? A. Jović – Lazić, Gde su istočne granice Evropske unije?, Međunarodni problemi 4/2006, Beograd 2006, str. 448

10


U tom istom periodu Rumunija se trudila da završi procese reforme, posebno u javnoj administraciji i pravosuđu, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, zaštiti granica i unapređenju policije, kao i ispunjenje preuzetih obaveza u oblasti konkurencije i zaštite čovekove okoline. Svake godine Rumunija je dobijala oko 1 milijarde eura finansijske pomoći.

Mada su ove dve zemlje stekle status članice EU, napredak u sprovođenju postavljenih zahteva je pod stalnim nadzorom i proverom EU. Smatra se da ovakva kontrola nema za cilj ugrožavanje procesa pune integracije nego, naprotiv, pomaže državama da prevaziđu probleme.

Upravo primer ove dve zemlje najbolje pokazuje prirodu procesa prijema u članstvo Unije i kako je to veliki izazov za svaku državu. Postupak prijema je rezultat, skoro u celosti, pojedinačnih napora svake zemlje a da bi bio uspešan mora biti praćen sprovođenjem reformi u svim oblastima. Svakako, da ne bi trebalo zanemariti ni finansijsku pomoć koju pruža Unija tokom ovog procesa, ali bez potpune transformacije celokupnog društva i usvajanja evropskih ciljeva i vrednosti ne može se očekivati ni potpuna saradnja i ulazak u EU.

7.PREOSTALI KANDIDATI ZA ČLANSTVO

Evropska unija okružena je sve manjim brojem država koje pretenduju da postanu nove članice, tako da su nakon poslednjeg proširenja, prijemom Bugarske i Rumunije, preostale Turska, kandidat za prijem od 1999. godine; Balkanske države od kojih se izdvajaju Hrvatska i Makedonija, koje su već podnele kandidaturu za prijem, dok pred ostalima stoji jasna perspektiva prijema; kao i preostale istočnoevropske države, Ukrajina, Moldavija pa i Rusija, koje mada obuhvaćene novom Evropskom dobrosusedskom politikom nisu potpuno isključenje iz procesa proširenja. Tu su i zemlje Južnog Kavkaza - Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan, za koje je Unija pokazala interesovanje. Takođe, ne bi trebalo zaboraviti ni države kao što su Švajcarska, Island, Lihtenštajn i Norveška koje mogu promeniti mišljenje i zatražiti prijem. Takozvane mikro - zemlje (Andora, San Marino, Vatikan, Monako), ne pokazuju izuzetnu zainteresovanost za članstvo, iz prostog razloga što su potpuno okružene Unijom i funkcionišu po pravilima Unije.

8. EU I ISTOČNA EVROPA

Unija se na istoku graniči sa jednim od najznačajnijih partnera (Ruskom Federacijom), poslednjim nedemokratskim režimom u Evropi (Belorusijom) i zemljama koje su zainteresovane da u budućnosti postanu članice EU (Ukrajinom i Moldavijom).

11


Pomenuti susedi su uglavnom siromašne, nestabilne zemlje, koje imaju nerešene međusobne sporove, a neke od njih i unutrašnje sukobe, što značajno može da utiče i na bezbednost same Unije. Ukoliko bi okruženje EU ostalo nerazvijeno to bi moglo da ima višestruke negativne posledice. Zbog siromaštva i visoke nezaposlenosti veliki broj mladih iz susednih zemalja bi nastojao da se iseli u Uniju u potrazi za poslom i boljim životnim standardom. Zbog mogućeg masovnog porasta useljavanja jeftine radne snage sa Istoka u Evropskoj uniji postoji strah da bi takav trend mogao da dovede do destabilizacije tržišta rada i opadanja životnog standarda u zemljama EU. Kako bi se smanjili migratorni tokovi neophodna je uska saradnja EU sa zemljama tranzita ilegalnih imigranata, kao i saradnja na zajedničkoj kontroli granica, što treba da onemogući tzv. poroznost granica. Bezbednost granica ne može se, međutim, postići „podizanjem zida oko tvrđave Evrope”, već je neophodno da Unija kroz svestranu saradnju pomogne susedima da postanu stabilne, ekonomski i socijalno razvijene zemlje.

Pošto će se u narednim godinama povećavati energetske potrebe EU sve značajniju ulogu u saradnji sa susednim zemljama imaju pitanja energetike i izgradnje mreže za prenos energenata. EU je okružena najvećim svetskim rezervama nafte i prirodnog gasa (Rusija, Kaspijski basen, Bliski istok i severna Afrika).Mnoge zemlje u susedstvu EU, kao što su Rusija, Alžir, Azerbejdžan, Egipat i Libija su snabdevači energentima ili su tranzitne zemlje, kao što su Ukrajina, Belorusija, Gruzija, Jermenija, Maroko i Tunis.

Tokom hladnog rata odnosi Unije sa zemljama koje su pripadale istočnom bloku bili su na niskom nivou. Sovjetski Savez je odbio da prizna Evropsku zajednicu, a EZ je odbila pregovore sa SEV – om (Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć), ekonomskom organizacijom pod dominacijom SSSR- a. U godinama posle pada Berlinskog zida većina zemalja Istočne Evrope uspešno su završile proces tranzicije i postale članice Unije. Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine EU je pokrenula proram tehničke pomoći Zajednici nezavisnih država (ZND) – TACIT (Tehnical Assistance to the Commonwealth Of Independent States)8 sa ciljem da pomogne tranziciju, instucionalne reforme, izgradnju infrastrukturne mreže, stučno osposobljavanje i razvoj privatnog sektora. Budžet navedenog programa pomoći za period od 2000. - 2006. je 3,14 milijardi evra, tj. oko pola milijarde evra godišnje.

Tokom devedesetih godina prošlog veka Unija je zemljama nastalim na tlu bivšeg SSSR – a ponudila desetogodišnje bilateralne sporazume o partnerstvu i saradnji (Partnership and Cooperation Agreement)9 kojima se regulišu međusobni politički, ekonomski, trgovinski i drugi odnosi, a uključuju i obavezu poštovanja ljudskih prava i problematiku bezbednosti. Za razliku od tzv. evropskih sporazuma (European Agreement), koji su zaključeni sa zemljama Centralne i Istočne Evrope početkom 90 – ih, sporazumi o partnerstvu i saradnji ne sadrže odredbe koje kao konačan cilj otvaraju perspektivu članstva u EU. Navodi se da je osnovni cilj sporazuma pomoć EU pomenutim zemljama u konsolidaciji demokratije, vladavine prava i tržišne

8 ? A. Jović – Lazić, Gde su istočne granice Evropske unije?, Međunarodni problemi 4/2006, Beograd 2006, str. 455.9 ? Ibid.

12


privrede, pri čemu međusobna saradnja treba da dovede do stvaranja slobodne trgovinske zone.

S obzirom da su današnji istočni susedi Unije evropske države, sem Rusije koja je evroazijska država, to im pruža mogućnost da jednog dana traže prijem u članstvo EU. Za razliku od Belorusije koja sada nije zainteresovana za evropsku integraciju, Moldavija i Ukrajina opredelile su se za evropski put. Navedene zemlje se i dalje suočavaju sa velikim problemima, ali su izrazile spremnost da sprovedu sveobuhvatne društvene, političke i ekonomske reforme u skladu sa standardima EU. Iako je moguće zamisliti da u budućnosti Ukrajina, Belorusija i Moldavija postanu kandidati za članstvo u EU, ta perspektiva je za sada van sfere realnih opcija.

8.1.RUSIJA

Najnovijim proširenjem EU, granica između EU i Ruske Federacije je značajno produžena – od 1300 km na više od 2200 km. Pored Finske, četiri nove zemlje članice EU (Estonija, Letonija, Litvanija i Poljska) su susedi Rusije.

Za većinu stanovništva zapadne Evrope, koje je odrastalo u situaciji hladnoratovskog nadmetanja za svetsku prevlast, Rusija je ostala sinonim za „komunizam”, „globalnu ekspanziju”, ali pre svega, za neprijatelja. Kako je Rusija geografski većim delom azijska zemlja, često se ruska kultura posmatrala kao nešto varvarsko, strano u odnosu na samu Evropu, a barijera između ovo dvoje, u doba Hladnog rata jasno je određena kao čuvena „gvozdena zavesa”.

Činjenica je da je podela Evrope na Istok i Zapad stara koliko i sama Evropa - od Grka i Persijanaca, Aleksandra i Indije, sve do Konstantinovog razdvajanja Rimskog carstva na dva dela. Ova podela kasnije je dovela do šizme Hrišćanske crkve, a nakon toga nastaje večita barijera izmedu onog što je „Evropa” i onog što je „varvarstvo”. Vekovima je glavna pretnja Evropi bio Islam, jer su obode hrišćanske Evrope na jugu i jugoistoku činile arapske zemlje i Turska. Ove zemlje su bile simbol destrukcije,svega mračnog i negativnog, a vremenom se ovim zemljama pridružila i Rusija, a „azijskim narodom” postali su i Rusi, tako da su svi osvajači, uključujući i dvojicu najslavnijih, Napoleona i Hitlera, išli su na Rusiju kao na „varvarsku”, „azijsku” zemlju.10

Dugo godina je za zapad Rusija bila pretnja svetskoj stabilnosti, i to pre svega zbog komunizma, kao i država sa „tradicijom nedemokratije i nepoštovanja ljudskih prava” (pozivajući se na carsko samodržavlje i Staljinovu represiju). Kada se na to doda ubeđenje da su Rusi strašno „ekspanzionistični” (što se obrazlaže delom carskim osvajanjima, delom dominacijom Kominterne nad zemljama Varšavskog pakta), onda se prilično jasno može sagledati pozadina vrlo žučnih kritika ruske državne politike od strane zapadnih zvaničnika i političara.

10 ? N. Tanasić, Rusija i zapad - politika, istorija kultura, Međunarodni problemi 3/2005, Beograd 2005 strana 286.

13


Kada su u pitanju pozitivni pogledi, svakako dominira činjenica da je Rusija geografski, ekonomski i vojnopolitički gigant. Evropa i svet izrazito uvažavaju i poštuju rusku vojnu silu, s obzirom da ona, čak i u svojim najbleđim trenucima nije napuštala društvo nekolicine najmoćnijih u svetu. Rusija je vekovima u nazad važan činilac evropskih odnosa, značajna je njena istorijska uloga spone između Evrope i Azije, kao i to da bi njenim priključenjem Evropa postala i demografska i teritorijalna sila. Medutim, trebalo bi dosta vremena da prođe da bi taj efekat sile bio uočljiv. U međuvremenu, moglo bi doći da snažnog poremećaja Unije, možda čak i do ugroženosti njenog opstanka.

Tokom velikog dela razvoja evropske integracije Sovjetski Savez nije bio u fokusu politike EU, osim kao supersila i lider suprostavljenog bloka. Sa druge strane ni SSSR nije bio posebno zainteresovan za razvoj odnosa sa EU. Posle promena u Evropi i raspada SSSR – a javila se potreba i uzajamni interes da se uspostavi i razvija saradnja EU i Rusije kao dva partnera. Evropska unija je u junu 1994. zaključila desetogodišnji Sporazum o partnerstvu i saradnji sa Ruskom Federacijom, ali je njegova ratifikacija odložena zbog različitih pogleda na sukobe u Čečeniji, tako da je stupio na snagu u decembru 1997. Amsterdamskim ugovorom (usvojen u junu 1997.) EU je usvojila tzv. zajedničku strategiju kao novi spoljnopolitički instrument Unije koji treba da se primeni tamo gde zemlje članice imaju važne zajedničke interese. Prva zajednička strategija EU, koju je Evropski savet usvojio u junu 1999., bila je strategija prema Ruskoj Federaciji. Vlada Rusije odgovorila je na taj potez iste godine usvajanjem „Srednjoročne strategije za razvoj odnosa između Ruske Federacije i Evropske Unije (2000. – 2010.)”.11

Zbog velikog značaja veličine teritorije, značajnih energetskih resursa i ukupnih potencijala, kao i činjenice da ima posebno mesto i ulogu na međunarodnoj sceni (druga po veličini nuklearna sila, vodeći izvoznik oružja, stalni član Saveta bezbednosti UN) odnosi sa Ruskom Federacijom su od posebnog značaja za EU. Za razliku od drugih manjih suseda, Rusija nema ambicija da postane članica Unije, tako da njeni odnosi i saradnja sa EU prvenstveno imaju ekonomski karakter, iako u poslednje vreme sve izrazitije dobijaju politički značaj jer su u pitanju dva krupna partnera na međunarodnom planu.

Ruska Federacija ima značajne ekonomske, političke, vojne, istorijske i druge interese u državama članicama ZND – a, tzv. postsovjetskom prostoru. Da bi ostala značajan međunarodni činilac Rusija nastoji da obezbedi širi međunarodni uticaj i ulogu u svetu. Susedne zemlje Rusije ulaze u prioritetni krug njenih interesa i stoga ona nastoji da sa njima uspostavi i razvija saradnju i povezivanje na izmenjenim osnovama, ali sa ciljem da zadrži snažan politički uticaj. To često nije u skladu sa interesima i politikom SAD i EU prema tim zemljama zbog čega dolazi do razmimoilaženja Rusije s jedne, i EU i SAD sa druge strane. S obzirom da uspeh saradnje EU sa susednim zemljama u velikoj meri zavisi od odnosa Unije sa Rusijom, sve više dolazi do izražaja shvatanje da je neophodno reformisati i Zajedničku strategiju EU prema Ruskoj Federaciji.

11 ? A. Jović – Lazić, Gde su istočne granice Evropske unije?, Međunarodni problemi 4/2006, Beograd 2006, str. 462.

14


Evropska unija shvata da Rusija, zbog veličine i značaja, mora biti različito tretirana od ostalih susednih zemalja. Tako Rusija ne ulazi u proces tzv. akcionih planova kao operativnog instrumenta EU za saradnju sa susednim zemljama. Sadržina i obim odnosa i saradnje Evropske unije i Ruske Federacije utvrđuju se i razvijaju u obliku strateškog partnerstva koje je ustanovljeno u maju 2003. na bilateralnom susretu na vrhu u Sankt Peterburgu.12 Strateško partnerstvo uključuje četiri oblasti saradnje: ekonomiju/energiju, spoljnu i bezbednosnu politiku, unutrašnju bezbednost i sudstvo, obrazovanje i kulturu. Iako su navedene oblasti saradnje slične onima koje postoje i u okviru politike prema susedima, nesumnjivo je da Rusija ima posebnu poziciju i ulogu u poređenju sa svim drugim susednim zemljama Unije. U celini posmatrano, dijalog i saradnja Unije sa Rusijom i razvoj strateškog partnerstva su poslednjih godina napredovali, iako na tom putu ima ozbiljnih problema i različitih interesa koje dve strane rešavaju i usklađuju pre svega na redovnim sastancima na vrhu (European Neighbourghood Policy). Poslednji u nizu samita EU i Rusije održana je maja 2006. u Sočiju. Tom prilikom potpisani su sporazumi o viznim olakšicama za pojedine kategorije građana i o readmisiji. Značajna tema razgovora bila je saradnja na energetkom planu, tj. stabilnost snabdevanja EU ruskim energentima, za šta je Unija posebno zainteresovana.

Za odnose EU i Rusije značajno je pitanje ruske oblasti Kalinjingrad koja se nakon poslednjeg proširenja našla okružena Unijom. Postoji zabrinutost Rusije da će ova oblast ostati „zatvorena”. EU ima interes da se stvori odgovarajuća „ekonomska i socijalna konvergencija Kalinjingrada” i zemalja članica EU sa kojima se ova oblast graniči.

Otvorena pitanja u odnosima EU i Ruske Federacije su političko – bezbednosna, tj. rešavanje regionalnih sukoba unutar i na granicama Rusije, koji bi mogli da dovedu do nestabilnosti u pojedinim regionima. U tom kontekstu EU postavlja i pitanja poštovanja ljudskih prava u Čečeniji, kao i pitanje povlačenja ruskih trupa iz Moldavije (oblast Pridnjestrovlje) i Gruzije (oblast Abhazije i Južne Osetije).13 Navedene oblasti su posle raspada SSSR – a objavile nezavisnost i odbile da budu u sastavu Gruzije, odnosno Moldavije. Na samitu OEBS u Istanbulu u decembru 1999. Rusija se obavezala da u roku od tri godine povuče svoje trupe iz Pridnjestrovlja. Iako je postignut određeni napredak, proces povlačenja je zaustavljen zbog protivljenja vlasti u samoproklamovanoj republici Pridnjestrovlje. Rešavanje situacije u navedenim oblastima Moldavije i Gruzije veoma je složeno i zbog činjenice da Rusija vrlo osetljivo reaguje na nastojanje EU i SAD da budu prisutni u zemljama koje su nastale na tlu bivšeg SSSR – a, jer polazi od toga da je to sfera njenog tradicionalnog uticaja i interesa. Rusija se prvenstveno ne slaže sa vojnim prisustvom EU i SAD i suprotstavlja se ulasku zemalja ovog regiona u NATO.

Među ekonomskim pitanjima poseban značaj ima pitanje gasa. Veliki potrošači ruskog gasa su Ukrajina, Gruzija i Moldavija, a takođe i EU. Do nedavno Ruska Federacija je davala preferencijale (znatno niže cene) partnerima iz Zajednice Nezavisnih Država, jer je polazila od toga da će na taj načim ove zemlje zadržati u svojoj

12 ? Ibid.

13 ? Ibid.

15


sferi interesa. Sada, kada su Ukrajina, Gruzija i Moldavija jasno definisale svoje spoljnopolitičke prioritete, Rusija će se morati prilagoditi novim geopolitičkim realnostima pri tome koristeći ekonomske poluge uticaja koje joj stoje na raspolaganju.

U strukturi svoje ukupne potrošnje, Evropska unija kupuje oko 25% prirodnog gasa i oko 30% nafte od Ruske Federacije, tako da je tzv. energetsko partnerstvo veoma važan vid saradnje.14 S obzirom da se očekuje da će narednih godina procenat energije kojom se EU snabdeva iz Rusije rasti, to postaje sve značajniji element saradnje, pri čemu EU nastoji da obezbedi redovnost snabdevanja i korišćenja ruskih energetskih resursa. U septembru 2005. potpisan je rusko – nemački sporazum o izgradnji Severnoevropskog gasovoda kojim će se transportovati milijarde kubika gasa iz zapadnog Sibira u Nemačku i druge delove Evrope. Ovaj 1200 kilometara dug gasovod biće sagrađen ispod Baltičkog mora, što znači da će zaobići tranzitne istočnoevropske države. Izgradnjom ovog gasovoda stvoriće se uslovi za još veće oslanjanje Evrope na Rusiju kad je reč o snabdevanju energijom. Smatra se da će energetska zavisnost Evrope od Rusije uticati da ova zemlja poveća svoj značaj ne samo u ekonomskom, već i u političkom smislu. S tim u vezi je i stav da će stabilnost energetskih isporuka Uniji u narednim decenijama zavisiti od njenih odnosa sa Rusijom.

EU veruje da bi ukidanje državnih monopola nad kompanijama u Rusiji i na Bliskom istoku omogućilo stabilno snabdevanje energetskim resursima. U tom kontekstu EU uslovljava dalje širenje obima poslovanja ruskih naftnih i gasnih državnih monopola u Evropi, otvaranjem ruske energetske infrastrukture za evropske kompanije. Sa druge strane, Rusija smatra da EU nastoji da poremeti i blokira ekspanziju njenih kompanija na evropskom tržištu, dok istovremeno insistira da evropske kompanije slobodno ulažu na ruskom tržištu. Zato su ruske državne kompanije gasa i nafte u aprilu 2006. zapretile da će gas, odnosno sirovu naftu koju isporučuju Evropi, preusmeriti ka SAD, Kini i drugim azijskim privredama u usponu. EU je odgovorila da nije u pitanju diskriminacija, već da će ruske kompanije, kao i sve ostale na evropskom tržištu, morati da podležu antimonopolskoj proceni.

Kako bi obezbedila energetsku sigurnost Unija će nastojati da se snabdeva od više isporučilaca gasa. Takođe, EU nastoji da se, korišćenjem postojećih gasovoda južnog Kavkaza, približi kaspijskom basenu nafte i gasa. Tako je krajem maja 2006. pušten u rad naftovod Baku – Tbilisi – Džejhajn koji će, zaobilazeći Rusiju, od Azerbejdžana do turske obale Mediterana dopremati oko pedeset miliona tona nafte godišnje15. Početkom ove godine EU je počela da razmatra mogućnost izgradnje jadranskog gasovoda, kojim bi se gas isporučivao tankerima sa Bliskog istoka i iz severne Afrike do jadranskog regiona. Kako bi evropske države dugoročno smanjile enrgetsku zavisnost, EU će podstaći zemlje članice da se angažuju i na izgradnji alternativnih izvora energije.

8.2. BELORUSIJA

14 ? M. Jovanović, Međusobna trgovina zemalja Evropske unije, Međunarodni problemi 1 - 2/2005, Beograd 2005, str 59.15 ?Ibid.

16


Belorusija je posle sticanja nezavisnosti 1991. i raspada Sovjetskog Saveza, zadržala čvrste političke i ekonomske veze sa Rusijom. S druge strane, Belorusija se, po oceni Evropske unije, zbog autoritarnog režima nalazi u izolovanom međunarodnom položaju. Iako za sada Belorusija nije generator nestabilnosti, EU strahuje da će se ova zemlja tek suočiti sa teškoćama i problemima što može da stvori nove probleme u regionu. Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko je zamrznuo reforme i uveo „model socijalističkog tržišta”. Postoje mišljenja da pomenuti model privrede, koji se nalazi pod strogim nadzorom države, uspeva da se održi prevashodno zahvaljujući Rusiji i njenim ekonomskim subvencijama i preferencijalnim uslovima za izvoz na rusko tržište na kome se plasira oko 2/3 izvoza Belorusije.

EU je još 1995. potpisala Sporazum o partnerstvu i saradnji sa Belorusijom, ali je on suspendovan pre ratifikacije, zato što je predsednik Lukašenko 1996. izmenio Ustav na način koji mu omogućava da koncentriše moć u svojim rukama. Evropska unija se nije saglasila sa izmenom Ustava jer je institucija demokratski izabranog parlamenta zamenjena dvodomnom zakonodavnom skupštinom, čije članove bira direktno predsednik.16 Septembra 1997. Savet ministara EU usvojio je niz odluka kojima su kontakti EU sa Belorusijom svedeni na minimum. Savet ministara EU poništio je sporazum o partnerstvu i saradnji sa Belorusijom, nije podržao članstvo Belorusije u Savetu Evrope, bilateralne odnose na ministarskom nivou je suspendovao, a programe tehničke pomoći EU zamrznuo. OEBS je postao osnovna institucionalna struktura za međunarodni uticaj na Belorusiju.

U decembru 2004. EU je odlučila da ograniči putovanja zvaničnika iz Belorusije za koje se smatra da su odgovorni za nepoštene parlamentarne izbore i referendum iz oktobra 2004., kao i za kršenje ljudskih prava tokom kasnijih mirnih političkih demonstracija u Minsku. U martu 2005. Evropski parlament je usvojio rezoluciju kojim je beloruski režim optužen za diktaturu. Istaknuta je naročita zabrinutost zbog gušenja medijskih sloboda i zbog nepoštenog referenduma. U rezoluciji je takođe istaknuto da bi trebalo pronaći privatne račune Lukašenka i ostalih zvaničnika u inostranim bankama i zamrznuti ih. Zbog neregularnih predsedničkih izbora u martu 2006., koje OEBS i druge međunarodne organizacije nisu priznale, i obračuna sa opozicijom, EU je u maju 2006. zamrzla sredstva predsednika Lukašenka i drugih visokih zvaničnika Belorusije (ministara, tužioca, regionalnih organizatora izbora).

Belorusija, nekada jedna od najrazvijenijih republika SSSR – a danas je daleko iza drugih zemalja sa stanovišta procesa demokratizacije i modernizacije. Rusija je ostala najveći i najvažniji partner Belorusije i na političkom i na ekonomskom polju. Zbog specifične strukture industrije, nasleđene iz perioda SSSR –a, Belorusija je i u pogledu snabdevanja osnovnim sirovinama upućena na Rusku Federaciju. Istovremeno, privreda Belorusije podignuta u sovjetskoj eri, u vreme subvencionisanih energenata, u velikoj meri je zavisna od uvoza gasa. Kao bliski ruski saveznik, Belorusija još uvek nabavlja gas po subvencionisanoj ceni koja je oko pet puta niža od cene koju plaćaju potrošači u Evropi i Ukrajini. U poslednje vreme Rusija najavljuje korekciju cene gasa i Belorusiji, što će znatno otežati ekonomsku situaciju u ovoj zemlji.

16 ? A. Jović – Lazić, Gde su istočne granice Evropske unije?, Međunarodni problemi 4/2006, Beograd 2006, str. 468 sq.

17


Zbog geografskog položaja i činjenice da se graniči sa članicama EU, Poljskom, Litvanijom i Letonijom, Belorusija ima značajne prednosti za uspešnu saradnju sa Unijom. S obzirom da dosadašnje iskustvo pokazuje da odsustvo saradnje Unije sa Belorusijom nije dalo očekivane rezultate, Unija je uvidela da treba stvoriti novu strategiju koja bi aktivno podstakla mirne demokratske promene u Belorusiji. Iako EU svestranu saradnju sa Belorusijom uslovljava promenom vladajućeg režima, Unija će nastojati da razvija saradnju u nepolitičkim oblastima, kao što je zaštita životne sredine, infrastruktura, socijalna i pitanja zdravstva, kao i da još više podrži razvoj slobode medija i nevladinih organizacija. Evropska unija je i do sada izdvajala finansijsku pomoć u iznosu od 17 miliona evra godišnje za razvoj civilnog društva i medijskih sloboda kako bi se povećala svest u javnosti o prednostima koje za Belorusiju stvara saradnja sa EU. Međutim, na najavu EU da će u narednom periodu finansijska sredstva povećati, režim u Belorusiji je odmah reagovao zabranom da nevladine organizacije „primaju tehničku pomoć u protivustavne svrhe”. Ovakvi problemi sa Belorusijom, izvesno je, trajaće još dugo.

8.3. UKRAJINA

Po oceni Evropske unije, zbog falsifikovanja rezultata izbora u jesen 2004., Ukrajina se našla na rubu duboke političke krize. Ukrajina je, međutim, uspela delimično da prevaziđe duboko krizno stanje - „Narandžasta revolucija” najavila je kraj postsovjetske faze u Ukrajini (talas protesta Juščenkovih pristalica u Kijevu i drugim ukrajinskim gradovima nakon što je na izborima oktobra 2004. proglašena Janukovičeva pobeda. Protestanti su bili obučeni u narandžasto – stranačke boje Juščenkove partije. Izbori su nakon brojnih problema poništeni). Zemlje članice Evropske unije podržale su ovu revoluciju kao izraz osnovnih evropskih vrednosti (demokratije, vladavine prava, tržišne privrede itd.) i priliku da Ukrajina krene putem tranzicije i demokratizacije. Pružanjem aktivne podrške političkim i ekonomskim reformama EU sada značajno utiče na dalji razvoj prilika u ovoj zemlji. Zvanična spoljnopolitička orjentacija i prioriteti Ukrajine su evropska i evroatlanska integracija, strateško partnerstvo sa Rusijom, SAD i Poljskom, ulazak u NATO i aktivna regionalna politika. U Ukrajini, međutim i dalje postoje duboke podele između istočnog i zapadnog dela zemlje. Na istoku, gde žive uglavnom Rusi, snažna su proruska raspoloženja, pri čemu značajnu ulogu ima pravoslavna vera stanovnika i povezanost sa ruskom pravoslavnom crkvom. Na zapadu Ukrajine vlada prozapadna orijentacija, uključujući unijatsku crkvu. Ove podele su veoma prisutne u političkom životu i opredeljenjima građana, tako da predstavljaju jedan od osnovnih uzroka političkih sukoba i nestabilnosti u Ukrajini.

Ukrajina je očekivala da će joj nakon „Narandžasta revolucije” biti pružena mogućnost da uspostavi odnose sa EU na novim osnovama koje bi joj otvorile perspektivu članstva. Ipak, do ovoga nije došlo, a odnosi EU i Ukrajine nastavili su da se razvijaju u okvirima politike dobrosusedstva koja po definiciji ne isključuje članstvo u EU, ali ga ni ne obećava. Početkom 2005. Ukrajina i EU potpisale su akcioni plan. Prioriteti u odnosima sa EU su potvrda statusa Ukrajine kao države sa tržišnom

18


ekonomijom, početak pregovora o stvaranju slobodne trgovinske zone sa EU, kao i početak pregovora o liberalizaciji viznog režima za državljane Ukrajine. Za postizanje ekonomskog rasta i razvoja, nije dovoljna finansijska pomoć, već je mnogo važnije stvoriti uslove za intenzivniju trgovinsku razmenu i strane investicije. Od ispunjavanja dogovorenih prioriteta zavisi da li će i u kom roku biti otvorene perspektive daljeg razvoja bilateralnih odnosa.

Neprihvatanje Ukrajine da Ruska Federacija i dalje ima ulogu „starijeg brata” učinjena je istorijska promena koja može biti i presedan za druge bivše sovjetske republike. Krizu koja je tokom zime 2005./2006. oko isporuke gasa nastupila između Ukrajine i Rusije neki analitičari ocenili su kao nastojanje Ruske Federacije da kazni Ukrajinu zbog prozapadne orijentacije i kao sredstvo pritiska na nju. Sa ruske strane poskupljenje gasa je objašnjeno neophodnošću da se cene dovedu na nivo cena u svetu i izjednače sa cenama po kojima Rusija prodaje gas EU, kako se nacionalni dohodak ne bi neopravdano odlivao u Ukrajinu. Kako bi primorala Ukrajinu da plaća gas po dvostruko višoj, evropskoj ceni Ruska Federacija je obustavila isporuke Ukrajini, što je uticalo i na tranzitne isporuke Evropi. S obzirom da je ovom odlukom bila direktno pogođena, EU je izvršila snažan pritisak kako bi se problem snabdevanja ovim energentom što pre rešio i isporuke normalizovale. Strategijski aspekt angažovanja EU na ovom planu je nastojanje da se onemogući monopol Rusije pristupu rezervama nafte i gasa u Kaspijskom regionu i centralnoj Aziji, za koje bi Ukrajina mogla imati ulogu ključne tranzitne zemlje.

Političkim promenama u Ukrajini stvoreni su preduslovi za reforme i demokratizaciju, mada još ni izdaleka nisu rešeni osnovni ekonomski, politički i socijalni problemi zemlje. Ukrajina je suočena i sa velikom korupcijom i kriminalom koji negativno utiču na dalji razvoj zemlje i proces tranzicije. Veoma značajna može da bude dalja podrška koju će Evropska unija pružiti Ukrajini u njenim naporima da sačuva i produži reformski kurs. Demokratska i ekonomski razvijena Ukrajina, s obzirom na položaj, veličinu i ukupne kapacitete, može biti značajan činilac stabilnosti u regionu.

8.4. MOLDAVIJA

Iako je avgusta 1991. stekla nezavisnost, Moldavija je od 1992. podeljena na dva dela koja su odvojena rekom Dnjepar. Pretežno moldavsko stanovništvo nalazi se na zapadnoj strani Dnjepra, dok na istočnoj strani žive uglavnom Ukrajinci i Rusi.

Problemi u Moldaviji počinju još u metežu poslednjih godina SSSR – a, u vezi sa jezičkom debatom. Zahtev da se moldavski (rumunski) zakonom proglasi kao jedini jezik u republici podržao je veliki deo moldavskog stanovništva. Slovensko stanovništvo, koje čini oko trećinu ukupne populacije, doživelo je ovaj predlog kao neprijateljski. Najsnažniji otpor pomenutom zahtevu javio se u regionu Pridnjestrovlja (Transnistria) gde stanovništvo koje govori ruski čini većinu. Drugog septembra 1990. samoproklamovana je Pridnjestrovska Moldavska

19


Republika i njeno pridruživanje Sovjetskom Savezu. U ovom regionu 1992. dolazi do teških sukoba nakon kojih se poražene moldavske vojne snage povlače, dok, u svojstvu mirovnih snaga, vojne jedinice Ruske Federacije ostaju na teritoriji Pridnjestrovlja.

Iako je situacija stabilizovana u političkom i vojnom smislu, podela nosi opasnosti od novih sukoba i tenzija. Poslednjih godina raste zabrinutost međunarodne zajednice zbog kriminala, trgovine oružjem, drogom i ljudima kojima pogoduje nestabilna i nesređena situacija u zemlji, kao i slaba kontrola dela moldavske granice sa Ukrajinom koja se nalazi pod kontrolom Pridnjestrovlja.

Moldavija je jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope sa dohotkom po stanovniku četiri puta manjim od rumunskog, a 15 puta manjim od francuskog. Pridnjestrovlje zauzima manji deo zemlje na istoku, ali se u njemu nalazi oko 45% industrije Moldavije. Pored industrijskog potencijala (čelik, tekstil, votka), značajna činjenica je i da preko ove oblasti prolazi gasovod iz Rusije i Ukrajine.

Članstvo Rumunije u Evropskoj uniji svakako će dodatno uticati na razvoj odnosa i saradnje EU i Moldavije. Istovremeno, činjenica da se podeljena zemlja nalazi u neposrednom susedstvu EU, zahtevaće veću angažovanost Unije na rešavanju ovog problema, pri čemu odgovarajuću ulogu mora da ima Rusija, ali i Ukrajina. Prioritet Moldavije je i da se eliminiše pridnjestrovsko crno tržište, da se 1100 ruskih vojnika zameni pripadnicima mirovnih snaga UN, kao i da OEBS i EU pomognu da se organizuju demokratski izbori.

8.5. JUŽNI KAVKAZ17

Tri zemlje Južnog Kavkaza (Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan) bile su izvor brojnih nestabilnosti tokom devedesetih godina prošlog veka. Poslednjih godina u ovom regionu situacija se značajno popravlja, mada problem i dalje predstavlja stav evropskih institucija o geografskoj pripadnosti ovih zemalja. Dok su Gruzija i Azerbejdžan delom u Evropi, Jermenija je potpuno azijska zemlja. I pored svega, ovim zemljama dozvoljen je pristup u organizacije kao što su Savet Evrope (kao, uostalom, i Kipru i Kazahstanu), pre svega zbog činjenice da su usko povezane sa Evropom jer su bile članice SSSR - a. Pre zvaničnih poseta visokih evropskih zvaničnika, vlade ovih zemalja su delimično pokazale spremnost za evropske integracije.

8.5.1. Jermenija

Iako je Jemenija u geografskom smislu potpuno azijska zemlja, pojedini jermenski zvaničnici izrazili su spremnost za pregovore sa evropskim institucijama i sa EU. Ipak, sadašnji jermenski predsednik Robert Kočarajan odbija mogućnost ulaska Jermenije u EU i NATO, već budućnost svoje zemlje vidi u bliskoj saradnji sa

17 ? Internet, http://en.wikipedia.orgwikiEnlargement_of_the_European_Union., (accessed 28.1.2007.)sq

20


Ruskom Federacijom, iako je čak 64 procenta jermenskog stanovništva zainteresovano za pregovore sa EU.

Glavni problemi u Jermeniji, pa i u regionu, su dugogodišnji sukobi u regiji Nagorno - Karabah sa susednim Azerbejdžanom. Iako je sukob zvanično prestao 1994. godine, tenzije su i dalje velike, što koči jermensku privredu koja je u poslednjih par godina zabeležila izuzetan napredak. Veliki problem predstavlja i nuklearna elektrana Metsamor (40 km zapadno od jermenskog glavnog grada Jerevana), koja je u centru pregovora između Jermenije i EU. Naime, neophodno je da se ova elektrana ili premesti, ili prestane sa radom, jer se nalazi na izuzetno trusnom području, tako da bi i najmanji potres izazvao ekološku katastrofu.

8.5.2. Azerbejdžan

Azerbejdžan je zemlja koja je u poslednje dve decenije imala ogromne političke i demografske potrese. U periodu 1990. - 1994. došlo je do velikog sukoba sa novonastalom jermenskom državom u oblasti Nagorno - Karabah, kada je brojno stanovništvo moralo da izbegne u susedne države. Hiljade Azerisa, etničkih Azerbejdžanaca, izbeglo je iz Jermenije u Azerbejdžan i severni Iran, a u suprotnom pravcu morali su Jermeni. Azerbejdžan je zemlja bogata naftom, ali ogromna sredstva stečena izvozom naftnih derivata nisu adekvatno raspoređena.

Iako je znatno napredniji od zemalja u regionu, Azerbejdžan potresaju političke krize, pre svega zbog poslednjih predsedničkih izbora koje je opozicija u ovoj zemlji okarakterisala kao nedemokratske. EU je zainteresovana za pregovore sa ovom zemljom, iako sadašnji politički vrh ove zemlje ne vidi sebe u evropskim institucijama. Glavne prepreke ove zemlje u procesu evropskih integracija su slične kao i u Turskoj (problemi religije, nepoštovanje ljudskih i manjinskih prava), mada bi situacija bila mnogo povoljnija kada bi zemlje u regionu bile primljene u članstvo EU, pre svega Turska.

8.5.3. Gruzija

Gruzija je u prethodnom periodu prošla kroz niz reformi. Novi gruzijski predsednik Mihail Sakašvili izrazio je izuzetnu spremnost za saradnju sa EU i SAD, pokušavajući da se oslobodi jakog ruskog uticaja. Ipak, ogromni problemi predstavljaju oblasti Abhazije i Južne Osetije gde su ostala nerešena državna i politička pitanja. Iako je Gruzija pokazala najveću spremnost za pregovore sa evropskim institucijama, ova zemlja ima najveće probleme u regionu. Nakon „Ružičaste revolucije” (Rose Revolution) situacija se znatno promenila, ali su teritorijalni problemi i problemi sa korupcijom i dalje veliki. Predsednik obećava skoro članstvo, mada ozbiljniji pregovori neće početi do kraja decenije.

21


9. TURSKA

Pitanje prijema Turske postalo je jedno od ključnih tema u debati o budućem razvoju EU i još jedno od pitanja oko koga države članice imaju suprotne stavove. S jedne strane, Francuska i Nemačka, pod pritiskom svog javnog mnenja, teže da na što duži rok odlože i samo otpočinjanje pregovora o prijemu, zastupajući argumente da geografski položaj ne kvalifikuje Tursku za članstvo pošto ona i nije evropska zemlja, a religiozni argumenti kao i pitanje razdvajanja crkve i države navode ove zemlje na zaključak da bi prijemom Turske bile ugrožene temeljne postavke EU. S druge strane, Velika Britanija je predvodnik mišljenja da Tursku ne bi trebalo tretirati drugačije od ostalih kandidata i da jedino kriterijumi iz Kopenhagena mogu biti merodavni prilikom davanja konačne ocene. Sporno pitanje o prijemu Turske u Evropsku uniju, dobijalo je kao jedan od odgovora, da je bolje da se tabla sa oznakom EU nalazi na granici sa Turskom, nego na granici sa Irakom, ili bilo kojom drugom, politički i društveno, nestabilnom državom bliskoistočnog ili maloazijskog regiona. Tu se može naći potpuno opravdan argument zajednice svesne svoje slabosti, kada je bezbednost u pitanju.

Evropski Savet je, decembra 2004. godine, što je ponovno potvrđeno i odlukama Saveta od 17. juna 2005. godine, naložio Komisiji EU da usvoji predlog okvira za pregovore o prijemu. Komisija je ovaj okvir izradila krajem juna ove godine i dala ga na usvajanje državama članicama. Od Turske je traženo da do otpočinjanja pregovora potpiše i aneks Ugovora iz Ankare, kojim bi se njegovo važenje proširilo i na deset novih država. U poslednjem trenutku države članice su uspele da postignu kompromis tako da je ispoštovan rok i 3. oktobra su otpočeli pregovori o prijemu za članstvo. Svrha ovih pregovora, iz ugla EU biće da se Turskoj pruži šansa da demonstrira kroz „otvoreni i rigorozni pregovarački proces da je sposobna da ispuni sve tražene uslove da bi se pridružila EU”. Ukoliko se ima u vidu da potencijalni kandidat mora da tokom pregovora ispuni sve uslove iz 31. poglavlja, koja pokrivaju celokupno zakonodavstvo Unije od poljoprivredne politike do odbrane, kao i da je istovremeno potrebno u nacionalno zakonodavstvo pretočiti preko 80000 stranica pravila EU sasvim je opravdano očekivati ovako duge pregovore.18

Takođe, iskustva istočnoevropskih zemalja pokazuju da pojedine države članice mogu posebno insistirati na ispunjenju pojedinih kriterijuma, koje za njih imaju posebnu važnost, što takode može usporiti i onako već komplikovane pregovore. Naravno, brzinu pregovora u osnovi određuje sam kandidat, a iskustva nekih zemalja (Letonija, Litvanija, Slovačka) pokazuju da se i mimo predviđenog roka mogu ispuniti postavljeni uslovi, ukoliko u državi postoji politički konsenzus i ukoliko je administracija sposobna da efikasno radi.

Za Tursku će ovi pregovori predstavljati novo iskustvo, jer mada članica NATO-a, pristupanje EU donosi velike novine pošto zadire u sve sfere društvenog i političkog života, pa i u one koje nisu uključene u zajedničke politike Unije. U skladu

18 ? S. Siriški Evropa na raskršću: ustav, proširenje i budućnost Evropske unije, Međunarodni problemi 4/2005, Beograd 2005 str 541.

22


s tim od države se traži da preduzme reforme u nizu oblasti, koje spadaju u unutrašnju nadležnost, a koje moraju biti izmenjene po uzoru na postojeće evropske standarde i vrednosti. Na taj način će se države članice Unije uveriti da je Turska u potpunosti prihvatila sve evropske vrednosti, što s druge strane pred političku elitu Turske postavlja zadatak da uveri unutrašnje mnjenje da su sve ove reforme opravdane i da je to jedini put koji stoji pred njima. Upravo zadobijanje poverenja evropskog javnog mnenja, u 27 država članica, u pitanjima kao što su: tretman manjina, položaj i uloga žena u društvu, borba protiv korupcije, modernizacija pravosuđa i sl. moglo bi da bude odlučujuce prilikom glasanja na referendumu, koji će morati da predhodi prijemu Turske u članstvo EU (na primer, Austrija i Danska bi posebno insistirale na poštovanju standarda zaštite čovekove okoline; pitanje borbe protiv organizovanog kriminala i trgovine ljudima posebno bi bilo zastupano od strane Velike Britanije i Nemačke a Francuska bi svakako tražila bolju zaštitu nacionalnih manjina, pre svega Kurda. Od Turske bi takođe moglo da se traži poštovanje pravila o zaštiti čovekove okoline ili izmene uslova o tretmanu zatvorenika).

Svakako da pitanje ekonomske stabilnosti mora biti takođe uspešno rešeno, jer bi time donekle mogao da se predupredi veliki priliv radne snage iz Turske u druge države članice nakon prijema u članstvo, što se pokazalo kao jedno od ključnih negativnih efekata proširenja iz 2004. Budžetska i monetarna politika predstavljaju veoma bitnu oblast i od Turske će se tražiti da se izbori sa inflacijom i budžetskim deficitom i na taj način se približi kriterijumima za prijem u Zonu eura, što neće biti postavljeno kao uslov prijema, ali će biti drugačije vrednovano nego u dosadašnjim proširenjima, jer bi postojanje velikog broja država članica koje ne mogu da uđu u ovu zonu, ugrozilo evropsku monetarnu politiku.

Proces rešavanja kiparskog pitanja i uloge Turske u njemu imaće velikog uticaja na izgradnju evropskog stava prema njoj. Pozitivno je ocenjena turska podrška planu Ujedinjenih nacija za okončanje podele Kipra, ali i dalje ostaje niz konkretnih koraka koje Turska mora preduzeti pre nego što bude primljena u članstvo. Prijem Kipra u članstvo Unije dodatno je zakomplikovao ove odnose, pošto Unija, pod njegovim uticajem, ne može da vodi otvoreniju politiku a od Turske se jednostrano zahteva povlačenje vojnih trupa sa ostrva i saradnja sa vladom u Nikoziji, što može biti protumačeno kao provokacija i neprihvatljivo mešanje u unutrašnje stvari Turske.

Da bi ispunila navedene uslove Turska će morati da pronađe i dovoljnu finansijsku podršku, koja bi prema dosadašnjem iskustvu mogla da iznoti 3 - 4% od godišnjeg bruto proizvoda, što ce pasti na teret kako same države tako i privatnog sektora. Cena modernizacije u svim sferama ekonomije i društva mora biti plaćena, a da pri tome bude sačuvano proevropsko raspoloženje, što se u slučaju istočnoevropskih zemalja pokazalo kao teško ali ne i neostvarivo. U periodu 2001. – 2006. došlo je do korenitih i velikih promena u političkom sistemu Turske koje su služile tome da se unutrašnje uređenje Turske prilagode zahtevima Evropske unije (8/2001: Turski parlament usvaja reforme u oblasti ljudskih prava; 9/2001: Turski parlament usvaja preko 30 ustavnih reformi; 1/2004: Ukidanje smrtne kazne u Turskoj; 6/2005: Izmenjeno krivično pravo stupa na snagu u Turskoj).19

19 Ibid.

23


Nakon što je ispunila preduslove da otpočne pregovore o pristupanju, pred Turskom stoji prva prepreka u vidu postizanja konsenzusa unutar Unije da bi ova država nakon određenog perioda pregovaranja mogla da bude zaista i primljena u članstvo. Druga prepreka, koja je jedinstvena za sve države kandidate,odnosi se na ozbiljnost i težinu procesa pristupanja koga države nisu ni svesne sve dok ne postanu njegov deo. Proces pregovaranja, tačnije rečeno, ispunjavanje postavljenih zahteva, je veoma dugotrajan, skup, detaljan i iscrpan proces za celokupno stanovništvo i sve društvene strukture i pretpostavlja, posebno u slučaju Turske, preispitivanje temeljnih verskih, kulturoloških i etičkih vrednosti i njeno prerastanje u modernu evropsku državu. Konačno, potrebno je istaći da otpočinjanje pregovora ne pruža nikakvu garanciju da će zemlja biti i primljena u članstvo. Postoji još puno nepoznanica koje Tursku dele od mogućeg prijema u članstvo Unije, ali sigurno je da će se od država članica Unije tražiti da uskoro usaglase jasnu koncepciju nastupa prema njoj. Turska je već do sad prevalila dug i težak put evropske integracije (podnela je prijavu za puno članstvo 1987, potvrđena joj je kandidatura 1999., a početak pregovora o pridruživanju se desio u oktobru 2005.). Očekuje se da će pregovori o pridruživanju trajati najmanje do 2014. godine, do kada bi stanovništvo Turske moglo da bude brojnije od bilo koje zemlje u EU. Turska bi takođe bila jedna od najsiromašnjih zemalja članica, a proširila bi granice EU sve do Sirije i Iraka.

10. BALKANSKE ZEMLJE – ZAPADNI BALKAN

Stanovništvo i vlade Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije kao i Srbije i Crne Gore, uložili su dosta truda u samom regionu. Ipak, pomoć Evropske unije ostaje ključni faktor u podržavanju reformi, pružanju stručne pomoći i uspostavljanju struktura neophodnih za obezbeđivanje mira i prosperiteta. Uz ukupnu pomoć Evropske unije u iznosu od 21 milijardu evra koju dodeljuje širom sveta svake godine, što je čini jednim od najznačajnijih donatora, EU obezbeđuje pomoć zemljama Zapadnog Balkana pružajući dugoročnu potporu reformskim programima vlada ovih zemalja.

Zemlje Zapadnog Balkana na pragu Evropske unije takođe su deo budućnosti Evrope. Ove zemlje izrazile su svoju želju da se konačno pridruže Evropskoj uniji - a EU je potvrdila svoju spremnost da ih rado prihvati čim budu spremne za to. EU i zemlje članice već su pomogle ovim zemljama da uđu u novu eru stabilnosti, bezbednosti, mira i prosperiteta. Godinama se to odnosilo na pružanje humanitarne i pomoći u vanrednim okolnostima stanovništvu zahvaćenom sukobima, ili na finansiranje obnove onih oblasti koje su pretrpele razaranja. Odnedavno, snažno se povećava obim sredstava EU za upravljanje u krizama - uključujući bezbednosne operacije i policijske misije - radi suočavanja sa izazovima koji se postavljaju usled tenzija koje još vladaju među njenim susedima. Pažnja je sada usmerena na promovisanje reformi kojima će se garantovati dugoročna stabilnost u regionu kao celini.

24


Pristup EU je mnogo više od pukog reagovanja na krize . U maju 1999. godine, Evropska komisija postavila je ambicioznu dugoročnu viziju održivog razvoja regiona. Time je uzela u obzir jasno izraženu želju zemalja regiona da se pridruže Evropskoj uniji i artikulišu korake koji bi trebalo preduzeti kako bi se ovaj cilj ostvario. Uslovi za pristupanje EU su jasno ponuđeni uz obavezu da se ovim zemljama pomogne da postignu uslove za pristupanje a koji se tiču vladavine prava, stabilnih demokratskih ustanova, delovanja tržišne ekonomije i dobrih odnosa sa susednim zemljama.

Region se transformisao tokom poslednjih godina. Stabilnost je uveliko obnovljena, bezbednost je poboljšana, vlade su demokratski birane, većina zahvata obnove je preduzeta a veliki broj izbeglih i interno raseljenih lica vratio se svojim domovima. Ekonomski napredak se nastavlja, smanjuje se stopa inflacije, a mreža bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini među svim zemljama regiona je sada dovršena i trgovinska razmena povećana. Reformama su postavljeni temelji ekonomskom, socijalnom i institucionalnom razvoju, čime će se normalizovati svakodnevni život ljudi ovog regiona.

Međutim, napredak se nije uvek podjednako ostvarivao. Opšti životni standardi ostaju niski, raširena je pojava siromaštva i stopa nezaposlenosti je visoka, čime je uzrokovan odliv mladih i sposobnih ljudi iz regiona. Međuetničke tenzije i dalje traju, na slobodi su još uvek važni ratni zločinci, mreža kriminala još uvek ugrožava stabilnost a rad državnih struktura još uvek ometaju pojave ekstremizma i nacionalizma. Izgledi za članstvo u EU deluju kao snažno uporište za reformu čime se nudi sigurni okvir kojim se omogućava određivanje prioriteta, postavljanje ciljeva i lociranje resursa - na isti način kako je to učinjeno i u zemljama Centralne i Istočne Evrope koje su se priključile Uniji u maju 2004. godine.

Zemlje regiona se intenzivno bave pitanjima procesa reformi. Svesne su činjenice da ih slabe institucije, loši kapaciteti organa uprave, slaba vladavina prava ili nepotpune reforme, vraćaju unazad. Shvataju da je njihovim građanima, uključujući izbegla lica, potrebno zakonsko, socijalno i ekonomsko okruženje i poverenje u lokalne organe vlasti. Svesne su da će strana ulaganja biti ostvarena tek u uslovima političke stabilnosti, jasnih imovinskih prava i ugovora koje štiti zakon. One deluju u pravcu ostvarivanja pune funkcije pravosudnog sistema, delotvorne kontrole granica i uspešnog suprotstavljanja ozbiljnim pojavama kriminala i korupcije. Štaviše, nezavisni mediji i aktivno građansko društvo se sve više shvataju kao indikator dobrog upravljanja zemljom, a manje kao nametanje suprotnih stavova.

10. 1. OSVRT NA ZAPADNI BALKAN20

U zemljama Zapadnog Balkana ima oko 25 miliona stanovnika. To je bogata mešavina civilizacija i etničkih grupa, koje pripadaju pravoslavlju, katoličanstvu i islamu,

20 ? Evropska unija i zapadni Balkan, Evropska Agencija Za Rekonstrukciju, Internet izdanje, http://www.ear.eu.int., (accessed 28/01/2007)sq.

25


i razvijala se pod uticajem različitih kultura od otomanske, austro-ugarske do grčke i italijanske.

Federalnu strukturu u regionu do maja 2006 imala je Državna Zajednica Srbije i Crne Gore, koja je obuhvatala i Kosovo pod upravom UN i Bosna i Hercegovina, koju čine dva entiteta - Federacija Bosne i Hercegovine i Republika Srpska - te Distrikt Brčko.

Obim ekonomije regiona, ili bruto domaći proizvod (GDP) iznosi oko 50 milijardi evra. (Bruto domaći proizvod u Hrvatskoj iznosi oko 23 milijarde evra, a u Srbiji, i Crnoj Gori, oko 14 milijardi evra - dok je ukupni iznos u Albaniji, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Bosni i Hercegovini oko 13 milijardi evra). Prosečan prihod po glavi stanovnika u regionu iznosi oko 2 000 evra godišnje. Ukupna strana ulaganja u 2002. godini, na primer, iznosila su 2,2 milijarde evra.

10.2. PROCES STABILIZACIJE I PRIDRUŽIVANJA

Proces stabilizacije i pridruživanja (PSP) je dugoročna politika usmerena na nove načine pružanja pomoći zemljama Zapadnog Balkana koje su prihvatile izazov koji proizilazi iz reformisanja demokratskih institucija, promovisanja trgovine i ekonomskog razvoja i borbe protiv korupcije, etničkog nasilja i siromaštva. Od samog početka, u maju 1999. godine, njen glavni cilj je bio opremiti zemlje regiona sredstvima za održavanje stabilnih demokratskih institucija; obezbediti vladavinu prava i održati otvorenu prosperitetnu ekonomiju zasnovanu na evropskoj praksi i standardima. Ova obaveza je zatim naglašena na Samitu u Zagrebu 2000. godine, kada su Evropska unija i zemlje Zapadnog Balkana - Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, te Srbija i Crna Gora - ponovile svoje puno prihvatanje obaveza koje proističu iz Procesa stabilizacije i pridržiivanja kao i ostvarivanje cilja bliže integracije sa Evropskom unijom i konačno pristupanje Uniji.

Proces stabilizacije i pridruživanja nastavlja da se razvija. Na Samitu EU u Solunu, juna 2003. godine, potvrđeni su dodatni mehanizmi za olakšavanje bliže integracije. Ovo podrazumeva jačanje političke saradnje, snažniju podršku građenju institucija, dodatne trgovačke mere i sposobnost zemalja regiona da učestvuju u programima Zajednice. Osim toga, partnerstvo sa Evropom koje treba da ostvari svaka od zemalja obuhvata postavljanje ciljeva, utvrđivanje prioriteta i jasnih planova za merenje napretka.

Proces je progresivno partnerstvo, kojim EU nudi mešavinu trgovačkih koncesija, ugovornih odnosa te ekonomsku i finansijsku pomoć. U sklopu procesa već je ostvaren uspeh u stabilizaciji Zapadnog Balkana, postavljanjem temelja za dalje reforme i bržu tranziciju.

10. 2. 1. Trgovačke mere

26


Evropska unija je već najvažniji trgovački partner zemljama regiona: otvorila je svoja tržišta veoma liberalnim trgovačkim koncesijama kako bi omogućila proizvodnju na lokalnom nivou i podstakla obnovu ekonomije. Svih šest zemalja imaju pristup tržištu EU i to se odnosi na gotovo sve njihove proizvode bez carina i bez ograničavanja količine.

Trgovina - pretežno trgovina sa EU - porasla je u periodu 1999. – 2006. Od septembra 1999. godine povećan je izvoz u EU za 40%. Trebalo bi da trgovina i dalje bude u porastu dok lokalna preduzeća uče kako da se što potpunije služe trgovačkim olakšicama koje pruža EU i sklapaju šire ugovore i uspostavljaju nove kanale za distribuciju artikala, čime se pomažu strukturne reforme i podiže životni standard.

10. 3. POMOĆ UNIJE REKONSTRUKCIJI, RAZVOJU I STABILIZACIJI (KARDS)

Proces stabilizacije i pridruživanja ima važnu ekonomsku i finansijsku komponentu. Od 1999. godine, EU je obezbedila više od 7 milijardi evra kao pomoć zemljama Zapadnog Balkana. U cilju pomaganja regiona, EU je tokom 2000. godine osmislila novi program nazvan KARDS21 - Pomoć Zajednice za rekonstrukciju, razvoj i stabilizaciju - kao zamenu prethodnim programima kao što su Fare i Obnova.22

Opšti ciljevi programa KARDS se odnose na podršku učestvovanju Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije te Srbije i Crne Gore u Procesu stabilizacije i pridruživanja. Ukupni budžet programa KARDS (2000 - 2006.) iznosi 4,65 milijarde evra i namenjen je sledećim sektorima:

Pravosuđe i unutrašnji poslovi: reforma pravosuđa i policije, migracije i azil, integrisano upravljanje granicama, borba protiv organizovanog kriminala

21 http://www.seio.sr.gov.yucodenavigate.aspId=157., (accessed 31.01.2007.)22? U novom budžetu EU 2007-2013 predviđena su i sredstva za novi Instrument za pretpristupnu pomoć (Instrument for Pre-accession Assistance - IPA) koji treba da pripremi države kandidate i potencijalne kandidate za korišćenje strukturnih fondova EU kada postanu punopravne članice. IPA će zameniti dosadašnje instrumente podrške zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima za članstvo u EU, uključujući i program KARDS, koji podržava aktivnosti država zapadnog Balkana u okviru Procesa stabilizacije i pridruživanja.IPA sadrži ukupno pet specijalizovanih komponenti: a) za pomoć u procesu tranzicije i izgradnje institucija, s ciljem ispunjavanja kriterijuma približavanja EU i jačanja administrativnih i pravosudnih kapaciteta; b) za pomoć za regionalnu i prekograničnu saradnju; v) za regionalni razvoj; g) za razvoj ljudskih resursa; i d) za razvoj sela i poljoprivrede.Zemljama kandidatima za članstvo (trenutno Turska, Hrvatska i Makedonija) su dostupne sve, a ostalim zemljama (Albanija, BiH, Crna Gora i Srbija), do dobijanja statusa kandidata, samo prve dve komponente- finansiranje tranzicije i tržišnih reformi.Finansijski okvir za IPA iznosi 10 milijardi evra, koliko će zemlje članice Unije izdvojiti kao pomoć u periodu od 2007. do 2013. godine.Primena IPA je počela od 1. januara 2007. godine.

27


Izgradnja administrativnog kapaciteta: reforma javne uprave, oporezivanje i carine

Ekonomski i socijalni razvoj: ekonomska reforma, socijalna povezanost, razvoj infrastrukture na lokalnom nivou, obrazovanje

Demokratska stabilnost: razvoj građanskog društva, povratak izbeglica, reforma medija

Okolina i prirodni resursi: jačanje institucija, praćenje i planiranje

Upravljanje sredstvima koja se dodeljuju posredstvom programa KARDS vrši se na više načina: Delegacije Evropske komisije u Albaniji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj direktno upravljaju većinom državnih programa i projekata. U Srbiji, Crnoj Gori i Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, posebna agencija - Evropska agencija za rekonstrukciju (EAR) sa operativnim sedištem u Solunu, odgovorna je za raspodelu glavnine pomoći EU. A, u Briselu, iz sedišta Evropske komisije upravlja se programom Tempus, koji se odnosi na reformu visokog obrazovanja, kao i programima modernizacije carina i oporezivanja (poput Kancelarije za pružanje carinske i fiskalne pomoći - KAFAO) te svim regionalnim programima.

Pomoć koja se dodeljuje posredstvom programa KARDS obezbeđuje se bilo ugovorima za pružanje usluga, snabdevanjem ili dodelom donacija zemljama ili dodelom sredstava (uglavnom za projekte koje predlažu neprofitne organizacije kao što su nevladine organizacije ili stručna tela zemalja članica). Konkursi se raspisuju pod jednakim uslovima za sva fizička i pravna lica iz država članica EU, zemalja korisnica programa KARDS i zemalja kandidata.

10. 4. PRESUDNI DATUMI ZA SKORAŠNJE ODNOSE EU SA ZEMLJAMA ZAPADNOG BALKANA

Februar 1994. godine: Albanija postaje članica NATO Partnerstva za mir. Jul 1995. godine: Albanija postaje članica Saveta Evrope

Novembar 1995. godine: Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija postaje članica Saveta Evrope i NATO Partnerstva za mir.

Novembar 1996. godine: Hrvatska postaje članica Saveta Evrope.

1997. godine: Lideri EU postavili su uslove za razvijanje odnosa sa svakom od zemalja Zapadnog Balkana pojedinačno. Ovi uslovi obuhvataju uvažavanje principa demokratije i ljudskih prava, vladavinu prava, zaštitu manjina, reforme tržišne ekonomije i regionalnu saradnju.

28


Maj 1999. godine: Evropska unija predlaže novi Proces stabilizacije i pridruživanja.

Jun 1999. godine: Kosovo potpada pod upravu UN i uspostavljena je Misija UN za Kosovo (UNMIK).

Februar 2000. godine: Ustanovljena je Evropska agencija za rekonstrukciju. Odgovorna je za upravljanje programima pomoći u Srbiji i Crnoj Gori (Republici Srbiji, Republici Crnoj Gori, Kosovu pod upravom UN) i od marta 2002. Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji.

Maj 2000. godine: Hrvatska postaje članica NATO Partnerstva za mir.

Jun 2000. godine: Na Samitu lidera EU, sastanku u mestu Santa Maria de Feira u Portugalu, potvrđuje se da su „sve zainteresovane zemlje potencijalni kandidati za članstvo u EU”.

Septembar 2000. godine: Albanija postaje članica Svetske trgovinske organizacije (WTO).

Novembar 2000. godine: na Zagrebačkom samitu lideri EU i zemalja Zapadnog Balkana potvrdili su posvećenost regiona Procesu stabilizacije i pridruživanja.

Novembar 2000. godine: Hrvatska postaje članica Svetske trgovinske organizacije (WTO).

2001. godine: Plasiranje Programa KARDS kao posebno osmišljenog programa EU za pružanje pomoći zemljama Zapadnog Balkana sa svrhom postizanja ciljeva postavljenih Procesom stabilizacije i pridruživanja.

April 2001. godine: Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija potpisuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Avgust 2001. godine: Glavne političke partije Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije potpisuju na Ohridu Sporazum kojim se omogućuje obnova mira u zemlji.

Oktobar 2001. godine: Hrvatska potpisuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Novembar 2002. godine: Bosna i Hercegovina postaje članica Saveta Evrope.

Januar 2003. godine: Zvanično je započeo rad Policijske misije EU (EUPM) u Bosni i Hercegovini.

Januar 2003. godine: Sa Albanijom su započeti pregovori o Sporazumu za stabilizaciju i pridruživanju.

29


Februar 2003. godine: Hrvatska podnosi zvanični zahtev za prijem u Evropsku uniju.

April 2003. godine: Srbija i Crna Gora postaju članice Saveta Evrope.

April 2003. godine: Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija postaje članica Svetske trgovinske organizacije (WTO).

Juni 2003. godine: Na Samitu u Solunu ponovo su potvrđene obaveze EU za integraciju zemalja Zapadnog Balkana u Uniju i određeni dodatni resursi i sredstva za postizanje ovog cilja.

Juli 2003. godine: Savet EU daje zeleno svetlo za početak izrade studije o izvodljivosti o otvaranju pregovora za sklapanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom i Crnom Gorom.

Novembar 2003. godine: EU objavila rezultate studije o izvodljivosti ukazujući na način započinjanja pregovora o sklapanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Bosnom i Hercegovinom.

Mart 2004. godine: Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija podnosi zvanični zahtev za članstvo u Evropskoj uniji.

Mart 2004. godine: EU odobrava prvo evropsko Partnerstvo za Zapadni Balkan.

April 2004. godine: Proces stabilizacije i pridruživanja sa Bivšom Jugoslovenskom Republikom Makedonijom stupa na snagu.

Juni 2004. godine: Savet Evrope je odlučio da Hrvatska postane zemlja kandidat za članstvo u EU i da se otvore pregovori o članstvu početkom 2005.

Oktobar 2005. godine: Državna zajednica Srbija i Crna Gora je zvanično započela pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.

Oktobar 2005.godine: EU otpočela pregovore sa Hrvatskom o prijemu u članstvo

Januar 2006. godine: Savet EU doneo je Odluku o principima, prioritetima i uslovima sadržanim u Evropskom partnerstvu sa Srbijom i Crnom Gorom uključujući Kosovo

Maj 2006. godine: Komisija EU odlučila da prekine pregovore sa Srbijom o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju

Jun 2006. godine: Potpisan sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Albanijom

11. HRVATSKA

30


Izbori obavljeni u januaru 2000. godine označili su prekretnicu u razvoju hrvatske države zasnovanoj na principima demokratije, vladavini prava i poštovanja ljudskih prava, jednako kao i u njenim odnosima sa međunarodnom zajednicom. Hrvatska je tokom 2001. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Demokratski parlamentarni izbori obavljeni u novembru 2003. predstavljaju dalji korak ka normalizaciji. Nova vlada podržava članstvo u EU kao svoj glavni strateški cilj.

Tokom 2003. godine, programom KARDS podržan je povratak izbeglica i interno raseljenih lica u sklopu socijalnih i ekonomskih projekata i delovanjem zakonskih, proceduralnih i pitanja integracije. Projektom vrednim 23,2 miliona evra, podržava se održivi povratak izbeglih i raseljenih lica obnovom kuća, obnovom javne, socijalne i ekonomske infrastrukture, deminiranjem i podržavanjem malih i srednjih preduzeća. Unutar tog okvira, posebna pažnja je usmerena na restituciju imovine i vraćanja stanarskih prava ranijim nosiocima.

Demokratija i ljudska prava se promovišu kroz projekte usmerene na jačanje kapaciteta lokalnih organizacija civilnog društva i medija i uključivanje lokalnih političkih struktura. Trgovina se promoviše kroz podršku rada laboratorija za testiranje i kalibraciju industrijskih i poljoprivrednih proizvoda radi poboljšavanja kvaliteta. Obezbeđena je vrhunska oprema za centralne laboratorijske usluge i pomoć data za jačanje Hrvatske veterinarske službe radi kontrole bolesti.

Poboljšavanja u registrovanju imovine i striktnijim pristupom konkurenciji i jačanjem politike u vezi sa intelektualnim blagom, koriste u podsticanju poslova. KARDS deluje sa Svetskom bankom i hrvatskom Vladom u pravcu podrške poboljšanjima u stvaranju katastarskog sistema i registrovanja zemljišta, fokusirajući se prvo na oblasti visokog potencijala za ulagače, uključujući hrvatsku obalu. Poboljšavaju se i programi za stručno usavršavanje i stimulisanje zapošljavanja. Projektom vrednim 3 miliona evra poboljšava se analiza i predviđanja tržišta rada, i direktno se pomaže kompanijama i Hrvatskoj službi za zapošljavanje da obezbedi usluge preraspoređivanja radne snage za radnike koji predstavljaju tehnološki višak.

Obezbeđena je obuka za tužioce; modernizovan je rad sudova; proširen je sistem za borbu protiv kriminala i uloženi novi napori za podršku u suprotstavljanju pojavama pranja novca. Data je podrška hrvatskim vlastima u borbi protiv organizovanog kriminala. Na polju zaštite okoline, ažurirana je legislativa koja se odnosi na upravljanje vodama, izvršene su strateške procene životne sredine i pružena podrška organizacijama civilnog društva aktivnim u zaštiti životne sredine.

Odnosi sa Hrvatskom bili su uslovljeni ispunjavanjem njenih obaveza prema Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu (Evropski Savet je, decembra 2004., odlučio da pregovori sa Hrvatskom mogu otpočeti 17. marta 2005. godine pod uslovom da bude ispoštovana potpuna saradnja sa Haškim tribunalom). Kako je ona imala problema u izručenju optuženih Sudu, EU je blokirala otpočinjanje pregovora o pristupanju, čime je pokazala ozbiljnost postavljenih zahteva, jer poštovanje međunarodnih obaveza i važećih zakona predstavlja preduslov približavanja Uniji. Nakon što je glavni Tužilac Medunarodnog suda u Hagu zaključila da je Hrvatska u potpunosti

31


otpočela da ispunjava svoje obaveze prema Sudu, Komisija je oktobra 2005. otpočela sa pregovorima o prijemu u članstvo. Mada se ovaj korak može okvalifikovati kao nova istorijska faza,jer je Hrvatska prva od država grupisanih pod imenom Zapadni Balkan, uspela da se približi ulasku u Uniju, njoj predstoji veoma dug i težak put ispunjavanja političkih i ekonomskih kriterijuma.

U okviru političkih kriterijuma važno mesto zauzima poštovanje prava nacionalnih manjina, pre svega Srba, koji su i dalje diskriminisani, posebno u pogledu stvaranja uslova za njihov povratak u Hrvatsku. Takođe, od Hrvatske se očekuje da bitno unapredi svoj pravosudni sistem, saradnju sa susedima kao i da povede oštru borbu protiv korupcije. U okviru ekonomskih kriterijuma od Hrvatske se traži da izgradi tržišnu ekonomiju, koja će biti sposobna da se suoči sa konkurentskim pritiskom i tržišnim zakonima koji vladaju u Uniji i to u srednjoročnom roku. Takođe i u svim drugim oblastima (slobodno kretanje kapitala, ribarstvo, transport, energija, zaštita zdravlja i potrošača, carinska unija i poreska kontrola i sl.) od države se očekuje da u predviđenom roku ispuni sve zahteve da bi pregovori bili uspešno dovedeni do kraja. Očekuje se da će Hrvatska biti spremna da pristupi EU do 2010. godine.

12. MAKEDONIJA (FYROM)

Od sticanja nezavisnosti 1991. godine, u zemlji su preduzete reforme kako bi se sa centralistički vođene ekonomije prešlo na onu koja je zasnovana na potpuno demokratskom delovanju institucija i tržišnoj ekonomiji. Makedonija je prva zemlja regiona koja je 2001. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Od potpisivanja Okvirnog sporazuma u Ohridu 2001. godine, kojim je dogovoren prekid neprijateljstva između bezbednosnih snaga etničkih Albanaca i Makedonaca, Evropska unija je insistirala na donošenju ciljeva Procesa stabilizacije i pridruživanja kao najboljih sredstava za obezbeđivanje dugoročne stabilnosti i prosperiteta u zemlji. Glavni izazovi postavljeni u srednjoročnom periodu su održavanje mira i stabilnosti i ublažavanje međuetničkih tenzija; jačanje delotvornosti države; smanjenje siromaštva; promovisanje razvoja privatnog sektora i otvaranja radnih mesta. EU se složila da pojača svoje napore radi promovisanja stabilnosti u zemlji kroz policijsku misiju pod vođstvom EU, poznatu kao Proksima, koja je preuzela zaduženja vojne misije Konkordia. Svrha Proksime je da pomogne vlastima u zemlji da razviju svoje policijske snage u skladu sa evropskim i međunarodnim standardima kroz nadziranje, mentorstvo i inspekciju vođenja operacija policije kako bi održale vladavinu prava i borbu protiv organizovanog kriminala.

Podrška jačanju građanskog društva i poboljšanje međuetničkih odnosa omogućena sredstvima od oko 3 miliona evra dodeljenih posredstvom programa KARDS, odraz je značaja uvođenja stabilnosti u zemlji i smanjenja nepoverenja među glavnim etničkim grupama. Posredstvom KARDS-a već je finasirana kampanja o toleranciji preko sredstava javnog informisanja, kao i dopunskih aktivnosti nastavnih programa za etnički mešovite grupe školske dece i aktivnosti usmerenih na omladinu i studente, lokalne

32


vlasti, organizacije građanskog društva, naučne radnike i parlamentarce. Organizacije građanskog društva takođe primaju finansijsku pomoć kako bi se omogućilo usavršavanje njihovih veština i kapaciteta.

Mnogim projektima se pomaže ekonomija, razvijanjem legislative i prakse javnog posredovanja, podizanjem nivoa veština poslovnih menadžera i poboljšanjem kvaliteta kontrole merenja, posebno u sektoru proizvodnje hrane. Podržavaju se i kapaciteti lokalnih organa vlasti, zajedno sa uslovima za stručno usavršavanje i obuku na lokalnom nivou. Kreditna pomoć od 5,6 miliona evra biće iskorištena za potrebe mikrokredita za mala preduzeća posredstvom nacionalnih banaka za razvoj. U isto vreme, nekim infrastrukturnim projektima promoviše se međuetnička saradnja tako što opštine zajedno rade na projektima. Projekti koji se odnose na pravosuđe i unutrašnje poslove obuhvataju reformu policije kroz reorganizaciju Ministarstva za unutrašnje poslove, uspostavljanje Policijske akademije i jačanje kapaciteta za borbu protiv kriminala. Pravosuđe je, takođe, reformisano i izvršena je obuka kadrova, i uvedena je kompjuterizacija radi modernizovanja rada na slučajevima.

Evropska unija je obezbedila 2 miliona evra za integriasanje informatičkog sistema sudova i obuke osoblja za tu svrhu. Podržano je i integrisano upravljanje granicama; uspostavljena je posebna jedinica granične policije radi delotvornijeg suprotstavljanja krijumčarenju, ilegalnoj imigraciji i drugim vidovima kriminala; carinska služba je modernizovana a legislativa u pogledu azila prilagođena kako bi bila u ravni prihvaćenih međunarodnih standarda.

U sektoru zaštite prirodne sredine, KARDS je usmeren ne međugraničnu saradnju sa Grčkom kada se radi o upravljanju i zaštiti zajedničkih resursa voda. Makedonskom Ministarstvu za prirodnu sredinu dodeljeno je 11 miliona evra za potrebe poboljšavanja zakonodavstva u toj oblasti, vođenja kampanje o potrošnji bezolovnog goriva, nabavke opreme za poboljšavanje kvaliteta vazduha i vode, obezbeđivanja obuke i kampanje za razvoj svesti javnosti o zaštiti okoline.

U ovom momentu, pred Makedonijom stoje pitanja imena, statusa prema NATO-u i pograničnih sporova sa Kosovom, koja ukoliko budu pozitivno rešena omogućiće da se intenziviraju pregovori o članstvu. Takođe, od Makedonije se zahteva da načini dalji napredak u procesu reforme, poštovanju važećih zakona i primeni okvirnog sporazuma iz Ohrida. Predloženo je da 2012. godina bude rok do kada bi BJRM mogla da uđe u EU.

13. SRBIJA (I CRNA GORA)23

23 22. 5. 2006 stanovništvo Crne Gore je na referendumu izglasalo nezavisnost, i odlučilo se za napuštanje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Nakon sticanja nezavisnosti, osnovni problemi koji stoje između Crne Gore i EU su povezanost državnog vrha sa kriminalnim aktivnostima, problemi u pravosuđu i u sferi ekologije. S druge strane, spremnost Crne Gore za evropske integracije pokazana je još 1999., kada je kao državna valuta uvedena nemačka Marka, koju je zamenio Euro. Pregovori EU i Crne Gore zvanično su startovali septembra 2006., a sporazum o pridruživanju i asocijaciji je potpisan marta 2007.

33


Dolaskom demokratskog rukovodstva u Srbiji i Crnoj Gori, omogućeno je da država u potpunosti iskoristi Proces stabilizacije i pridruživanja. Napredak sada snažno zavisi od saradnje vlasti sa haškim tribunalom uključujući dijalog sa Kosovom koje je pod upravom Ujedinjenih nacija. Situaciju dodatno komplikuje oko 500 000 izbeglica i interno raseljenih lica u Srbiji uglavnom iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Kosova.

Pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Srbijom i Crnom Gorom zvanično su otpočeli 10. oktobra 2005. godine. U početku su pregovori bili veoma uspešni. Međutim, Srbija i Crna Gora nije ispunila svoje obaveze prama Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (Haškim tribunalom) pa je 3. maja 2006. godina komisija odlučila da prekine pregovore o SSP. Komisija je naglasila svoju spremnost da nastavi pregovore čim bude postignuta puna saradnja sa Haškim tribunalom, a Savet je podržao ovu odluku Komisije. Savet je usvojio i izmene i dopune uputstava o SSP sa Srbijom, jer je Srbija u celosti nasledila međunarodno pravni subjektivitet i kontinuitet državne zajednice Srbija i Crna Gora. Iako još uvek važi suspenzija pregovora o SSP, Srbija i dalje uživa povlastice autonomnih trgovinskih mera Evropske unije

Komisija je nastavila pomno da prati napredak Srbije i Crne Gore, pre svega kroz unapređeni stalni dijalog. Formirano je nekoliko sektorskih grupa kako bi se produbili tehnički razgovori. Kada je državna zajednica prestala da postoji, Unapređeni stalni dijalog je nastavio sa radom, ali odvojeno sa Srbijom, odnosno Crnom Gorom. EU i Republika Srbija održale su politički dijalog na ministarskom nivou u februaru 2006. godine. Dva sastanka političkog dijaloga su takođe održana sa Republikom Srbijom u julu i oktobru 2006. godine. U julu 2006. godine Komisija je Savetu predložila smernice za olakšice u viznom režimu za Srbiju i za rešavanje problema readmisije.24

Izmenjeni tekst Evropskog partnerstva usvojen je u januaru 2006. godine. Nakon raspada državne zajednice, neki prioriteti više nisu bili primenjivi ili ih je trebalo tumačiti u svetlu novonastale situacije. Većina prioriteta koji su se odnosili na svaku republiku ponaosob ostali su važeći. Srbija je postigla napredak u rešavanju brojnih kratkoročnih prioriteta i nekih srednjoročnih, što je rezultat dobro osmišljenog Akcionog plana za sprovođenje Evropskog partnerstva. Republika Srbija i dalje prima značajnu pretpristupnu finansijsku pomoć od EU. Godine 2006. Srbija je dobila 167 miliona evra. Srbija takođe koristi pogodnosti programa regionalne i prekogranične saradnje.

Primena internog tržišta i jedinstvene trgovačke politike pomoći će ekonomski razvoj, privući ulaganja i stranu pomoć i olakšati usklađivanje odnosa sa EU. Dovršetkom ustavnih pitanja omogućilo se da pažnja bude usmerena na reforme koje će pomoći da se izgradi nova budućnost. Takođe, implementacija UN politike „standardi pre statusa” je preduslov za demokratsku, multietničku i prosperitetnu budućnost za sve zajednice na Kosovu.

Pomoć, koja se dodeljuje posredstvom programa KARDS predstavlja mešavinu direktnih reagovanja na neposredne probleme u velikom broju ekonomskih sektora kao i

24 Godišnji izveštaj – radni dokument komisije evropskih zajednica - Izveštaj o napretku Republike Srbije u 2006. godini, Brisel, 8. 11. 2006.

34


smernice i pomoć u smislu dugoročnih rešenja. U Srbiji, KARDS, između ostalog pomaže porast prihoda od električne energije, udovoljava hitnim zahtevima bolnica za lekovima, obnavlja škole, pruža stotinama preduzetnika u Srbiji savetodavne i usluge obučavanja i podržava novu mrežu poljoprivrede. EU pomaže do i prekvalifikaciju nezaposlenih i radnika koji su postali tehnološki višak u Kragujevcu, gde glavno regionalno preduzeće koje zapošljava radnike, Fabrika automobila Zastava ("Yugo") smanjuje broj radnika da bi smanjilo troškove. U isto vreme, u Srbiji se novim programima omogućuje obuka i reorganizacija građanskog društva, usavršavanjem rada Ministarstva za finansije uvođenjem nove informatičke tehnologije i podizanjem nivoa rada agencija nadležnih za izdavanje sertifikata i definisanje standarda. U oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova, napori su usmereni ka usavršavanju rada sistema sudstva i razvijanje koherentnih policijskih i pravosudnih usluga kako unutar zemlje, tako i sa njenim susedima. A Ministarstvu zdravstva pružena je pomoć u osmišljavanju plana zdravstvene zaštite na nivou države.

Koristi od programa KARDS imaju i sektori energetike, životne sredine i transporta, ekonomije u seoskim područjima i sektor za poljoprivredu, preduzeća kao i razvoj opština. Promovisane su diskusije o mnogim pitanjima koja su još uvek tabu tema u Srbiji, kao što su rasizam, pitanje jednakosti polova ili homofobija.

Srbija, bar se na prvi pogled čini, ima najkompleksnije probleme u regionu. Do skora nerešeni statusi u državnoj zajednici sa Crnom Gorom, nesaradnja sa haškim tribunalom (neprivodenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića) i konačni status Kosova. Kosovo je opterećeno ekonomskom stagnacijom, privremenim statusom političkih i državnih institucija i stalnim prisustvom nasilja i tenzija u međunacionalnim odnosima, što stvara realnost u kojoj je veoma teško zamisliti da će veoma udaljeni stavovi Beograda i kosovskih Albanaca biti približeni i pretočeni u međusobno prihvatljiva rešenja. Evropska unija je ponudila rešenje u vidu evropeizacije celokupnog regiona, što bi trebalo da posluži kao pozitivni impuls u toku predstojećih pregovora, a pregovaračke strane bi mogle, ukoliko budu pokazale političku zrelost i volju za pregovore da se, rešavajući problem Kosova približe članstvu EU mnogo više nego što bi se to moglo očekivani u nekim drugim okolnostima. U Studiji izvodljivosti o Srbiji i Crnoj Gori EU je jasno uslovila uspešno rešavanje budućeg statusa Kosova. Od Srbije se, takođe, očekuje da otpočne sa procesom promene, u skladu sa zahtevima izloženim u Studiji o izvodljivosti, koji se odnose na sve oblasti koje će obuhvatati budući sporazum (politički dijalog, regionalna saradnja, stvaranje zone slobodne trgovine, prenošenje u unutrašnje zakonodavstvo pravila EU vezanih sa konkurenciju, intelektualnu svojinu i sl.). Ove reforme moraju biti praćene i razvojem administrativnih kapaciteta kao i funkcionisanjem tržišne privrede.

EU je ponudila Srbiji i Crnoj Gori učlanjenje u cilju promovisanja stabilnosti, demokratije i jačanja bezbednosti Evrope. Za nekoliko godina, kada pregovaranje o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju počne da se primenjuje, moći će da započnu dalje diskusije o učlanjenju Srbije i Crne Gore (odvojeno) u Evropsku uniju. Procenjuje se da će Srbija i Crna Gora teško postati članice EU pre 2015. godine.

35


14. BOSNA I HERCEGOVINA

Krajem 2003. godine, Evropska komisija objavila je rezultate studije o izvodljivosti kojom se preporučuje otvaranje pregovora o sklapanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Bosnom i Hercegovinom, čime se obezbedilo da zemlja prvo mora ostvariti značajan napredak u prioritetnim oblastima reforme. Ovo obuhvata delotvorniji rad vlade, poboljšavanje rada uprave i carina i stvaranje jedinstvenog ekonomskog prostora.

Poslednjih godina izvršeno je niz reformi. Razlike nastale tokom rata su prevaziđene uporedo sa nastavkom interne integracije. Država je ojačana kroz političku i reformu organa uprave, kao što je uspostavljanje novih državnih ministarstava i formiranje Državne granične službe i njeno delovanje na graničnim prelazima. Pažnja se sada uglavnom fokusira na pomeranje od stanja zavisnosti ka ekonomskoj samoodrživosti i podršci preduzećima. Isto tako, država uvodi legislativu i gradi kapacitete kako bi osposobila svoje puno funkcionisanje kao ravnopravni partner EU.

Evropska komisija je od 1991. godine dodelila Bosni i Hercegovini više od 2 milijarde evra.25 Od 2002., ukupna pomoć u iznosu više od 200 miliona evra dodeljena je u sklopu programa KARDS. Evropska unija je obezbedila i makro finansijsku pomoć vrednu više od 100 miliona evra.

U okviru KARDS programa kao podršku demokratskoj stabilizaciji, EU je pomagala povratak izbeglica i interno raseljenih lica kroz projekte za obnovu kuća i odgovarajuće infrastrukture, promovisanje otvaranja radnih mesta na lokalnom nivou i čišćenja minskih polja. Podrška je obuhvatala i reformu javnog RTV servisa radi osmišljavanja programa koji odražavaju karakteristike svih građana u zemlji. Projekti za izgradnju administrativnih kapaciteta obuhvataju modernizaciju carine i poreskih službi formiranjem organa za posredno oporezivanje radi integrisanja postojećih entitetskih sistema u državnu carinsku službu i porez na dodatnu vrednost (VAT) po svemu usklađenim sa standardima EU. Svrha reforme javnih organa uprave je efikasnija organizacija i jačanje upravnog sistema, i omogućavanje da delotvornije i odgovornije pristupe stvaranju struktura osposobljenih da preuzmu odgovornost za program integracije sa EU.

Deo programa koji se tiče zaštite okoline i prirodnih resursa usmeren je na bavljenje zanemarenom oblšću zaštite životne sredine nakon konflikta što je, kako se sumnja, u nekim oblastima rezultiralo pojavom novih zdravstvenih problema kao što je leukemija. Informacije, rukovanje podacima, postupanje u pogledu recikliranja otpada i kvaliteta vode neposredni su ciljevi programa.

Obuka sudija i tužilaca je glavni element programiranja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. Isti značaj ima i pomoć u smislu hitnosti funkcionisanja

25 ? Evropska unija i zapadni Balkan, Evropska Agencija Za Rekonstrukciju, Internet izdanje, http://www.ear.eu.int., (accessed 28/01/2007)sq.

36


pravosudnog sistema na nivou države, podrška konsolidaciji tela za ljudska prava i pomoć u osposobljavanju policijskih snaga u pravcu bolje stručnosti i nepristrasnosti, kroz poboljšavanje veština upravljanja osoblja višeg ranga i dodele nove opreme. Ovo se odvija uporedo sa nadgledanjem i mentorstvom policijskih snaga koju vrši policijska misija EU (EUPM). Poboljšano uređenje organa uprave i raspored osoblja za pitanja azila i migracije usklađeni su sa potrebama suprotstavljanja trgovini ljudima, pojavama nezakonite migracije u EU i zloupotrebi boravka migranata u zemlji od strane stranih kriminalaca.

Programom KARDS obezbeđuje se obuka i oprema za proveru dokumenata, a obezbeđeni su i fondovi za UNHCR program koji se tiče pitanja azila. U isto vreme, EU finasira i nabavku nove opreme za kontrolu prelazaka granica radi suprotstavljanja trgovini ljudima i krijumčarenju kao i radi poboljšavanja trgovinske razmene.

Bosna i Hercegovina je rezultat dejtonske podele na tri države, što upravljanje ovom državom, kao jedinstvenim entitetom, veoma komplikuje. Takođe, potrebno je da se reši i njen status u NATO-u i dalja integracija u Partnerstvu za mir . Da bi otpočeli pregovori o zaključenju Sporazuma, Bosni i Hercegovini su preostale dve oblasti u kojima nije, po mišljenju Komisije, načinjen dovoljan napredak: novi zakon o javnom informisanju i reforma policije u smislu poboljšanja njene efikasnosti. Globalno od ove države kao i od njenih suseda očekuje se da reformiše nerazvijenu ekonomiju i da izgradi moderno društvo zasnovano na vladavini prava, kao i da se izbori sa ratnom zaostavštinom. Takođe, EU od ove države traži da preuzme veću odgovornost za svoju budućnost, što znači da nadležnosti Visokog predstavnika UN - a za ovaj region polako moraju da budu prenete na odgovarajuće državne organe, čime će era Dejtona biti zamenjena erom Brisela.

Ne očekuje se da će Bosna i Hercegovina, koja tek započinje pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, ući u Evropsku uniju do 2015. godine. Pregovori koji su trebali da počnu 2005 godine, su odloženi zato što su vlasti Republike Srpske odbile da započnu reformu, koja se uz znatne probleme ipak sprovodi. Na intenziviranje pregovora sa BiH o mogućem članstvu u EU se gleda kao na diplomatsko sredstvo kojim se promoviše stabilnost u regionu. Uspomene na ratove u bivšoj Jugoslaviji su i dalje isuviše jake za Evropsku uniju da bi povukla ponudu za članstvo.

15. ALBANIJA

Savet Evrope se složio sa preporukama Evropske komisije za početak pregovora o sklapanju Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju sa Albanijom u januaru 2003. godine. Glavni izazovi sa kojima se zemlja suočava u srednjoročnom periodu jesu obezbeđivanje javnog reda i borba protiv organizovanog kriminala i

37


korupcije; jačanje primene vladavine prava kroz poboljšavanje rada pravosuđa i državne uprave; poboljšavanje ukupne ekonomske situacije u zemlji; potpuno uvažavanje demokratskih principa, ljudskih i manjinskih prava i ostvarivanje napretka u približavanju propisima i standardima EU.

EU je od 1991. pomogla Albaniju sa preko milijardu evra. Tokom 2001. godine, posredstvom programa KARDS određeno je 37,5 miliona evra za potrebe prioriteta utvrđenih u Procesu stabilizacije i pridruživanja: pravosuđe i unutrašnji poslovi, razvoj društva na lokalnom nivou i izgradnja institucija. Ovaj fokus KARDS programa zadržan je i tokom 2002. i 2003. godine (44,9 miliona evra i 46,5 miliona evra) uz dodelu gotovo polovine budžeta za potrebe pravosuđa i unutrašnjih poslova. U toku 2005. i 2006. izdvojeno je gotovo 90 miliona evra.

Podrška pravosudnom sistemu i policiji ostaje glavni deo programa KARDS za Albaniju. Projektima je obuhvaćena izgradnja i renoviranje sudova, uspostavljanje misije Evropske zajednice za pomoć poslovima policije (PAMEKA), razvijanje policijskih snaga za borbu protiv kriminala, poboljšavanje upravljanja graničnom službom i poboljšavanje postupka kontrole na granicama. Kapacitet u carinskoj službi je poboljšan radi prikupljanja prihoda od carina, kroz misiju za pružanje pomoći radu carinske službe poznatu kao CAM i radi borbe protiv trgovine narkoticima i orujem kao i pranja novca. Služba za oporezivanje u Ministarstvu finansija Albanije prima pomoć kako bi reformisala i modernizovala metode rada, opremu i obuku. A cilj opšteg projekta reforme javne uprave, između ostalih zadataka jeste i borba protiv korupcije.

Uporedo sa poboljšanjima procedura u pogledu standardizacije, sertifikacije, testiranja i inspekcije, poboljšava se izvoz albanskih kompanija. Cilj ostalih projekata je poboljšavanje kvaliteta života u ruralnim oblastima i razvoj opšte svesti, kroz obnovu infrastrukture na lokalnom nivou i uključivanjem lokalnih zajednica u postupak odlučivanja. Podržava se i reforma institucija visokog obrazovanja radi poboljšavanja stručnog usavršavanja i obuke. Obezbeđena je i pomoć za konsolidaciju demokratije i razvoj građanskog društva.

Albanci sve više podržavaju nastojanja svoje zemlje za članstvo u EU, posebno od potpisivanja SSP. Međutim, mnogi nemaju dovoljno informacija o uslovima za priključenje Uniji. Većina Albanaca podržava članstvo u EU, a ta podrška se povećala od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) u junu 2006. Međutim, takođe je ustanovljeno da mnogi Albanci još uvek nemaju dovoljno informacija o procesu pridruživanja i onome što on povlači sa sobom. Prema istraživanju, koje je sproveo Institut za međunarodne odnose (IIR), 92,5 odsto Albanaca podržava pristupanje Uniji, što predstavlja povećanje u odnosu na 84,9 odsto u 2004. godini. Međutim, mnogi takođe nemaju konkretna saznanja o uslovima prijema. Oni umesto toga gledaju na članstvo u EU pre svega u smislu olakšavanja slobodnog kretanja ljudi širom Evrope.

Procenjuje se da Albanija neće postati članica EU do 2015. godine. Izbori u Albaniji u julu 2005. godine, ocenjeni su kao uglavnom slobodni i pošteni, ulivajući nadu da bi se pregovori mogli uskoro intenzivirati.

38


16. EVROPSKA DOBROSUSEDSKA POLITIKA (European Neighbourhood Policy)26

Pored gore pomenutih zemalja, kojima je u perspektivi ponuđeno učlanjenje, EU je okružena i nizom drugih država na svojim istočnim i južnim granicama. Ovim svojim susedima Unija nije, barem za sada, želela da ponudi mogućnost učlanjenja, pa je bilo potrebno da se prema njima osmisli jedinstveni pristup, putem koga bi se lakše usvajali standardi i norme EU i ove zemlje transformisale u konstruktivne partnere, koje bi bile oslobođene siromaštva, organizovanog kriminala i ilegalne migracije. U tom cilju Komisija EU je, maja 2004. godine, izgradila novu Dobrosusedsku politiku (EDP) prema svojim susedima na istoku, od Vladivostoka, preko Mediterana pa sve do Bliskog istoka, u cilju da s jedne strane pokaže da se mogu označiti krajnje granice proširenja, ali i da države koje budu van Unije mogu računati na približavanje u ekonomskom, političkom i sigurnosnom smislu. Sedamnaest zemalja je obuhvaćeno ovim novim pristupom Unije: Belorusija, Ukrajina, Moldavija, Rusija, Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan, Sirija, Liban, Izrael, Jordan, Palestinska teritorija, Egipat, Libija, Tunis, Alžir i Maroko. U periodu do 2006. godine Unija je predvidela da ovim zemljama uputi putem različitih programa (PHARE, Tacit) finansijska sredstava u iznosu od 255 miliona eura. Prema svakoj državi Unija će, u okrivu trogodišnjeg Akcionog plana, utvrditi listu od oko 100 oblasti za reformu ali od države se očekuje da detaljnije definiše prioritet kao i vremenske rokove i da samostalno, bez nadzora Unije, uz tehničku i finansijsku pomoć sprovede traženu transformaciju društva.

Nova politika bi trebalo da istočnu i južnu periferiju Unije integriše u sve njene politike ali ne i da ovim državama ponudi mesto u evropskim institucijama i procesu odlučivanja. Sličan ovakav aranžman Unija ima sa Norveškom i Islandom, koji imaju slobodan pristup jedinstvenom tržištu. Za sprovođenje EDP Unija je predvidela i finansijska sredstva, koja bi značajno trebalo da se uvećaju nakon 2007. godine, kada novi budžet bude operativan. Unija želi da podrži međugranične i šire medudržavne projekte, koji pomažu održivom razvoju, zaštiti čovekove okoline, javnom zdravlju, borbi protiv organizovanog kriminala, graničnoj kontroli i sl.

Osnovna dva pitanja, veća sloboda kretanja građana iz ovih zemalja u Uniji i pristup evropskom tržištu poljoprivrednih proizvoda, nisu dobila zadovoljavajući tretman u EDP, pošto države članice ne žele da uz pomoć nove politike viza dozvole građanima pristup Uniji, plašeći se ilegalne emigracije i trgovine ljudima i dobrima. Takođe, Zajednička poljoprivredna politika, sa svojim izvoznim povlasticama i zaštitom tržišta, ne pruža okolnim zemljama šansu da plasiraju svoje poljoprivredne proizvode. Zbog toga će biti veoma teško da nova politika EU bude široko prihvaćena, kao i da ove zemlje dobiju tržišnu privredu i potpuno demokratizovanu političku scenu. Finansijska pomoć i organičene trgovinske povlastice nisu dovoljna alternativa članstvu u Uniji i naredni petogodišnji period će pokazati u kojoj meri će ove države biti u mogućnosti da samostalno sprovedu predložene političke, ekonomske i pravosudne reforme.

26 ? S. Siriški, Evropa na raskršću: ustav, proširenje i budućnost Evropske unije, Međunarodni problemi 4/2005. Beograd 2005 str. 544 sq.

39


Kao što je u ranijem izlaganju bilo napomenuto, pojedine zemlje se po svom značaju i posebnim interesima izdvajaju iz ove tako heterogene grupe suseda EU. Ukrajina je, u odnosu na druge bivše republike Sovjetskog Saveza, jasno izrazila svoje evropsko opredeljenje time što je zatražila od EU da joj se dodeli status kandidata za članstvo. No, kako ove aspiracije nisu bile praćene zadovoljavajućom ekonomskom i političkom reformom EU nije pokazala nikakav interes da Ukrajini dodeli neki privilegovan status, nego je sa njom 1998. godine zaključila Sporazum o partnerstvu i saradnji i ponudila joj približavanje u okviru EDP. Neosporno je da bi ponuđeni pristup jedinstvenom evropskom tržištu imao pozitivan uticaj na ovu zemlju, ali se čini da predložena politika nije uzela u obzir slabosti državnih institucija i ekonomski položaj Ukrajine. EU insistira da susedne zemlje mogu dobiti pristup evropskom tržištu jedino nakon prihvatanja evropskih standarda za proizvode, pravila konkurencije, organičenja industrijskih povlastica, modernizacije carina i niza drugih pravila i sigurno je da će Ukrajina imati velike probleme u sprovodenju tako širokog zakonodavnog programa. Ukoliko se tome doda kategorični evropski stav da Ukrajina ne može biti primljenja u članstvo, teško je verovati da se u ovoj zemlji može očekivati ozbiljnije sprovodenje reforme. Sigurno je da Ukrajina sada nije spremna za veće približavanje Uniji, ali u doglednoj budućnosti biće potrebno da se preispita postojeća politika i da se za ovu zemlju, kao i druge istočne susede, pronađe posebno mesto u Evropi i u to u cilju izgradnje napretka i stabilnosti u prijateljskom okruženju.

Potrebno je da Evropska dobrosusedska politika, da bi bila uspešna, ukaže pojedinim zemljama poseban značaj jer mada je evropski interes da izgradi dobre odnose sa svim svojim susedima, nesumnjivo je da neki od njih imaju veći značaj od drugih. Upravo Rusija je ta koja pokušava da se izbori za svoj poseban položaj, mada za sada EU nije jasno osmislila svoju politiku prema njoj. 2003. godine na Samitu izmedu EU i Rusije, u Petrogradu, usvojena je odluka da se stvore četiri jedinstvena evropska prostora, a u Dobrosusedskoj politici ove odluke nisu pomenute, pa je ostalo nejasno da li je ovaj oblik integracije napušten ili ce biti kombinovan sa novom strategijom. Približavanje Rusije Evropskoj uniji ne nalazi se trenutno na listi evropskih prioriteta ali sasvim je sigurno da odnosi sa njom imaju izuzetan ekonomski značaj i strateški interes. Odluka o prijemu Turske bi svakako otvorila i pitanje prijema Rusije, jer niz argumenata kojima se blokira turski prijem ne može biti primenjen na Rusiju, koja za sada zbog nestabilnog demokratskog razvoja i nedovoljne ekonomske reforme nije dostigla zadovoljavajući nivo, što ne znači da u narednom desetogodišnjem periodu to neće biti i ostvareno. U tom slucaju Unija će biti suočena sa ozbiljnim pitanjem da li proširenje može biti kompletno bez Rusije i kakve posledice mogu nastati ukoliko joj se zatvore vrata.

U odnosu na mediteranske zemlje(Sirija, Liban, Izrael, Jordan, Palestinska teritorija, Egipat, Libija, Tunis, Alžir i Maroko) EDP je ponudila značajan instrument za transformaciju ovog veoma nestabilnost regiona. Namera Unije da svojim južnim susedima, nizom istovremenih pregovora na različitim osnovama, prizna specifičan položaj svake zemlje i obezbedi pristup jedinstvenom evropskom tržištu putem dalje integracije i liberalizacije. Istovremeno EU želi da ojača politički dijalog o posebno osetljivim pitanjima kao što je politički proces izmedu Izraela i Palestinskih vlasti, u čije rešavanje želi da uključi i druge susedne države.

40


Države obuhvaćene Dobrosusedskom politikom su na različite načine - geografski, istorijski, kulturološki, ekonomski - povezani sa Evropom a njihovo približavanje Evropskoj uniji za sada ne pretpostavlja učlanjenje. No, to neke od njih ne sprečava da ovaj pristup posmatraju kao prelaznu fazu na svom putu ka članstvu. Trenutno raspoloženje sigurno ne ide na ruku ovim stavovima, ali ukoliko EU krene putem razvoja u više brzina, njeni susedi bi mogli da računaju na viši nivo integracije, možda u obliku parcijalnog članstva ili članstva koje ne bi pretpostavljalo pravo glasa.

17. ZAKLJUČAK

Nakon najvećeg proširenja Evropske unije u njenoj istoriji, kada je evropsko državljanstvo steklo skoro 100 miliona ljudi u jednom trenutku, postavilo se pitanje granica Evrope. Ne tako mali broj država se našao van granica Unije. Neke od njih (Hrvatska, Makedonija) od prijema u članstvo deli samo par godina, dok su ostale države Zapadnom Balkana i Turska dobile obećanje da se na kraju dugog i napornog puta reforme nalazi nagrada u vidu članstva. Preostale evropske zemlje (Ukrajina, Moldavija, Rusija), kao i one koje imaju posebne odnose sa Unijom (Mediteranske zemlje), mogu samo da računaju na pristup jedinstvenom tržištu, a pitanje prijema u članstvo bi moglo da bude razmatrano kasnije.

Sve do izbijanja krize, zbog odbijanja Francuske i Holandije da ratifikuju Evropski ustav, činilo se da će Unija nastaviti sa procesom proširenja prema već predviđenom vremenskom rasporedu, ali skori događaji primorali su na preispitivanje politike proširenja. Neke od država, kao Francuska, ustavom su predvidela izjašnjavanje na referendumu o prijemu svake nove članice u EU (Bugarska i Rumunija su bile izuzete), a još nekoliko država (Austrija, Nemačka) su najavile održavanje referenduma o pitanju prijema Turske. U ovakvoj atmosferi zatvaranja, čini se da francusko i holandsko „ne” predstavlja stavljanje veta na dalji proces širenja Unije. Šanse Turske, balkanskih zemalja, kao i nekih istočnoevropskih država (Ukrajina, Moldavija) da se pridruže EU ovim su smanjene.

No, ukoliko bi se Unija u potpunosti odrekla namere da ponovo otvori svoje granice ona bi time izgubila osnovni instrument sprovođenja zajedničke spoljne politike, a njena uloga u evropskim odnosima i krizama bila bi znatno smanjena (ukoliko se prihvati evropski predlog da rešenje konačnog statusa Kosova pretpostavlja njegovu evropeizaciju, prijem Srbije u članstvo EU se čini neophodan jer bez njega ne bi bilo moguće ni sprovesti ovu veoma dobru ideju). Kraj proširenja EU doveo bi i do definitivnog širenja stabilnosti, bezbednosti, ekonomskog prosperiteta i demokratskih vrednosti u delu Evrope koji je ostao van granica Unije.

Da bi se izbegle negativne posledice daljeg širenja, Komisija EU je izašla sa novim predlogom takozvanim „Planom C za proširenje”, koji predviđa konsolidaciju Unije, nastavak politike uslovljavanja, uz istovremeno uspostavljanje komunikacije sa evropskim građanima. Konsolidacija znači da se, istovremeno,

41


mora uvažiti stav građana da proces proširenja teče suviše brzo i da se Unija upravo suočava sa negativnim posledicama skorog proširenja, ali i da se data obećanja u pogledu prijema moraju ispoštovati. Evropsko javno mnenje će, po mišljenju Komisije, pristati na prijem novih članova ukoliko budu striktno ispunjeni svi postavljeni kriterijumi za članstvo i time novi članovi neće poremetiti ili ugroziti Uniju nego će je, naprotiv, ojačati. Do izgradnje nove slike i rušenja pogrešno postavljenog mita o proširenju može se doći samo putem uspostavljanja novog dijaloga između građana Unije i država kandidata. Prema tome, glavni akteri u procesu proširenja su i dalje zemlje kandidati, koje moraju istrajati na putu reforme i zadovoljiti postavljene kriterijume. Koliko će EU biti u mogućnosti da ispoštuje drugi deo svoga plana, ispuni data obećanja, moći će da se odgovori veoma brzo, kada se osete efekti ulaska Bugarske i Rumunije u EU.

Veliki je broj stručnjaka koji prijem novih članica posmatraju isključivo sa pozitivnog aspekta. Prisutna bojazan da će prijem deset država 2004. prouzrokovati negativne efekte u evropskoj ekonomiji nije se, smatraju oni, pokazala kao opravdana. Proces ekonomskog napretka u novoprimljenim državama je nastavljen, kao i ekonomska reforma u zoni eura. Ovakva pozitivna ekonomska situacija rezultat je, pre svega, uspešnog procesa pridruživanja tokom koga su rešena većina spornih pitanja i time sprečenii negativni efekti prijema novih članica. Oni ističu da su, suprotno očekivanjima, novoprimljene članice iskusile niz pozitivnih efekata prijema, kao što je porast potrošnje, stranih direktnih investicija a nivo uvoza i izvoza je i dalje na pozitivnoj osnovi. Započete ekonomske reforme, u skladu sa Lisabonskom strategijom, su nastavljene i većina zemalja je uspela da sprovede niz mera u pravcu daljeg razvoja tržišne privrede. S druge strane, efekti proširenja nisu tako vidljivi u ekonomiji Petnaestorice, mada se i tu mogu primetiti neka pozitivna pomeranja u oblasti poreske politike.

Mnogo značajnije promene mogu se uočiti u organizacionoj i političkoj strukturi EU, konkretno u funkcionisanju Saveta u odnosu na njegov delokrug i način rada, tj. način odlučivanja, kao i proces vezan za budućnost novog Evropskog ustava. Proces proširenja je bio praćen institucionalnim promenama koje su svoj izraz pronašle u različitim modifikacijama Ugovora, završenim usvajanjem Ugovora iz Nice. Ovaj Ugovor, kao rezultat pregovaranja Petnaestorice i postizanja niza kompromisa, nije doveo do suštinske reforme, koja bi bila dovoljna da omogući funkcionisanje Unije sa 27 članica, zbog čega je proces institucionalne izgradnje morao da bude nastavljen u vidu Konvencije koja se završila usvajanjem predloga Ustava, koji se trenutno nalazi u procesu ratifikacije.

Moglo bi se reći da je prijem novih članica došao donekle preuranjeno, ukoliko imamo u vidu mogućnosti Unije da uspešno funkcioniše sa tako velikim brojem članica, kada se zna da je i pre proširenja bilo dosta kritike u odnosu na njenu efikasnost i ulogu koju ima u međunarodnim odnosima. Evropski ustav bi trebalo da ispravi većinu postojećih nedostataka u funkcionisanju svih institucija, kao i da omogući uvođenje novih organa. Pre svega proces odlučivanja se našao pred direktnim udarom kritike, pošto dosadašnji dominantni sistem usaglašavanja prilikom odlučivanja, može da dovede do potpune blokade Unije, ukoliko se ne sprovedu predložene promene.

42


Ukoliko proširenje posmatramo kao proces, koji je pomogao mnogim evopskim zemljama da sprovedu ekonomske, političke i zakonodavne reforme, ne može se verovati da Evropska unija neće nastaviti sa prijemom novih država. Ali važnost i neophodnost postupka proširenja EU ne može da umanji ozbiljnost aktuelne krize, koja je dobrim delom izazvana i prijemom deset novih članica 2004. Predloženi „Plan C”27 ne pruža konkretne odgovore za izlazak iz ove krizne situacije, pa je budućnost proširenja i dalje vezana za pronalaženje novog, globalnog koncepta za budući razvoj Evropske unije. U takvoj situaciji perspektive učlanjenja Srbije u smislu određenja vremenskih rokova nisu realno sagledive, ali je veoma važno što je EU izlazila, više puta, sa obećanjem da će nakon ispunjenja svih kriterijuma i preduslova njena vrata za Srbiju biti otvorena.

LITERATURA

27 S. Siriški Evropa na raskršću: ustav, proširenje i budućnost Evropske unije, Međunarodni problemi 4/2005, Beograd 2005 str 546.

43


1. A. Jović – Lazić, Gde su istočne granice Evropske unije?, Međunarodni problemi 4/2006, Beograd 2006, str. 445 – 468.

2. S. Siriški, Evropa na raskršću: ustav, proširenje i budućnost Evropske unije, Međunarodni problemi 4/2005, Beograd 2005, str 529 – 549.

3. S. Siriški, Proširenje EU i izazovi reforme, Međunarodni problemi 1/2003, Beograd 2003, str 7 – 24.

4. Eberhard Rhein - ”The EU 25’ and its Neighbours: What Policy Prescriptions? ”, Internet,http://www.sef.bonn.org/download/veranstaltungen/2003/2003_pfg_postpapier_rhein_en_pdf, 19/01/2007,p.l.

5. Wikipedia, Evropska Unija, Internet, http://en.wikipedia.org/wiki/EU, 24/01/2007

6. N. Nikolov, Gde leži istočna granica Evrope?, Internet, http://nainfo.nbs.bg.ac.yu/sfoa/Scholar/0025-85550304.xml, 26/01/2007

7. P. Petrović, M. Antevski, Regionalna Ekonomska integracija u Evropi, Međunarodni problemi 1 - 2 2006, Beograd 2006, strana 84 – 104.

8. M. Uvalić, Posledice proširenja EU na Jugoistočnu Evropu, objavljeno kao dodatak nedeljnika Vreme broj #647 od 29. maja 2003.

9. M. Jovanović, Međusobna trgovina zemalja Evropske unije, Međunarodni problemi 1 – 2 2005, Beograd 2005, str 58 – 70.

10. Godišnji izveštaj – radni dokument komisije evropskih zajednica, Izveštaj o napretku Republike Srbije u 2006. godini, Brisel, 8. 11. 2006.

11. Evropska unija i zapadni Balkan, Internet izdanje, http://www.ear.eu.int., Evropska Agencija Za Rekonstrukciju

44


12. N. Dobrković, Strategija SAD I Zapadne Evrope u pristupu jugoistočnoj Evropi krajem devedesetih godina, Nezavisni časopis za međunarodna pitanja, Centar za strategijske studije, Beograd 1999.

13. N. Dobrković, Balkan i NATO, Nezavisni časopis za međunarodna pitanja, Centar za strategijske studije, Beograd 1999.

14. T. Mustafa, Nova vs. stara Evropa - suprotstavljene hegemonije i dvojna garancija kao strategija zemalja Istočne Evrope, Međunarodni problemi 3/2005, Beograd 2005, str 229 – 244.

15. Irina Žarin, Razvoj regionalnog pristupa Evropske unije prema zemljama Zapadnog Balkana, Međunarodna politika juli – septembar 2006, Beograd 2006

45

Documents

Evropska unija i njeni susedi za upload