Eliot i Vergilije

Istrajnost literarne kreativnosti kod svakog naroda sastoji se u odravanju izvesne nesvesne ravnotee izmeu tradicije u irem smislu da kaem jedne kolektivner linosti, ostvarene u literaturi prolosti i originalnosti generacije koja ivi. Ovo je Eliotova definicija ive literature koja se ostvaruje unutar jednog jezika. Svako konkretno ostvarenje zbir je odreenih tokova evro-pske tradicije i pesnike individualnosti koja toj tradiciji utiskuje lini peat. Njegov glasoviti tekst Tradicija i individualni talenat iz 1919, vremena kada je biti originalan znailo to vie se udaljiti od knjievne batine, poruiti to vei broj kanona i oglasiti neprikosnovenost line stvaralake imaginacije, deluje kao strano telo sagledano u kontekstu avangardnog organizma. Istovremeno taj je tekst, pored univerzalistikih pretenzija na svekoliko stvaralatvo, i odbrana sopstvene poetske prakse. Prema Eliotu, tradicija na prvom mestu obuhvata oseanje istorije ... a to oseanje istorije ukljuuje zapaanje ne samo onoga to je prolo u prolosti, ve i to je sadanje u prolosti. A Eliotovo pesnitvo, optereeno citatima, neposredni je dokaz, kao i njegova esejistika, pisana svakako prema afinitetu za odreeni tip pesnitva, oseanja pripadnosti jednom poetskom nizu koji see do Homera. Dvadesetak godina pre Kurcijusa Eliot je izneo ideju o kulturnom jedinstvu Evrope.

Tekst ta je klasik?, iz koga je uzeta poetna reenica, esej je koji Eliot, ve u poznom pe-riodu, posveuje Vergiliju. T. S. Eliot, ta je klasik?, Izabrani tekstovi, Prosveta, Beograd, 1963, str. 159.

Tradicija i individualni talenat, nav. izdanje, str. 34-35.