TOMAS STERNS ELIOT KRITIČAR I TOMAS STERNS ELIOT …

UNIVERZITET U BEOGRADU

FILOLOŠKI FAKULTET

Mirjana R. Maljković

TOMAS STERNS ELIOT KRITIČAR I

TOMAS STERNS ELIOT PESNIK

doktorska disertacija

Beograd, 2014

UNIVERSITY OF BELGRADE

FACULTY OF PHILOLOGY

Mirjana R. Maljković

THOMAS STEARNS ELIOT AS A CRITIC AND

THOMAS STEARNS ELIOT AS A POET

Doctoral Dissertation

Belgrade, 2014

Mentor: Dr Biljana Dojčinović, vanredni profesor

Univerzitet u Beogradu – Filološki fakultet

Članovi komisije: ____________________________________

____________________________________

____________________________________

____________________________________

Datum odbrane: __________________________________________

SAŽETAK

Tomas Sterns Eliot kritičar i Tomas Sterns Eliot pesnik

Ovaj rad se bavi recepcijom stvaralaštva anglo-američkog modernističkog kritičara i

pesnika Tomasa Sternsa Eliota na srpskom govornom području u periodu od Drugog svetskog

rata do današnjih dana.

Po svojoj formi naslanja se na istraživanje obuhvaćeno magistarskim radom na temu

„Moderna američka poezija na srpskom govornom području do 1995. godine (Edgar Li Masters,

Robert Frost, Karl Sandberg, Volas Stivens, i. i. kamings, Hart Krejn, Langston Hjuz, Čarls

Simić)“ a izraz je nastojanja da se popuni praznina u bibliografiji prevodne i interpretativne

recepcije anglo-američke poezije modernizma, odnosno da se obezbedi jedno od mogućih

viđenja uslova i pravaca prevodne i interpretativne recepcije T. S. Eliota u drugoj polovini

dvadesetog veka. Erudita T. S. Eliot, za razliku od gore-pomenutih pesnika čije stvaralaštvo

možemo da podvedemo pod nacionalno određenu struju moderne američke poezije, zahteva da

bude sagledan u svoj svojoj veličini, ne samo kao pesnik, već i kao književni kritičar.

Zaključci do kojih smo došli poređenjem dostupnih bibliografskih podataka ukazuju da

su putevi recepcije uslovljeni na prvom mestu društveno-istorijskim, potom književno-

istorijskim činiocima, i, na kraju, ličnim afinitetima naših prevodilaca i kritičara.

KLJUČNE REČI

1. Tomas Sterns Eliot

2. Američka književnost

3. Engleska književnost

4. Recepcija

5. Modernizam

6. Moderna poezija

UDK broj: _____________________________________

ABSTRACT

Thomas Stearns Eliot as a Critic and Thomas Stearns Eliot as a Poet

The subject of this paper is the reception of the works of Thomas Stearns Eliot, a modern

Anglo-American critic and poet, after World War II.

Formally this paper relates to my master thesis „The Reception of the Modern American

Poetry in Serbian till 1995 (Edgar Lee Masters, Robert Frost, Carl Sandburg, Wallace Stevens, i.

i. cummings, Hart Crane, Langston Hughes, Charles Simic)“ with the aim to fill the gap in the

bibliography of translational and critical reception of Anglo-American modern poetry, that is, to

provide one of the possible perspectives on the conditions and streams of the translational and

critical reception of T. S. Eliot after World War II. Erudite as he was, in contrast to the above-

mentioned poets whose works comprise nationally defined stream of the modern American

poetry, T. S. Eliot is to be represented not only as a poet, but also as a critic.

The conclusions in this paper are reached by contrasting available bibliographical data

and show that the streams of the reception were determined primarily by socio-historical

conditions, then by literary-historical conditions and, finally, by personal affinities of the

translators and critics of T. S. Eliot’s works.

KEY WORDS

1. Thomas Stearns Eliot

2. American literature

3. English literature

4. Reception

5. Modernism

6. Modern poetry

UDK no: _____________________________________

SADRŽAJ

UVOD 01

NEKI ASPEKTI KULTURNOG I KNJIŽEVNOG KONTEKSTA 10

POJAM RECEPCIJE 16

POJAM MODERNIZMA 23

POJAM NOVE KRITIKE 32

T. S. ELIOT, ŽIVOT I DELO 37

*BIBLIOGRAFIJA 40

BIBLIOGRAFIJA DELA OBJAVLJENIH ZA ŽIVOTA 41

BIBLIOGRAFIJA POSTHUMNO OBJAVLJENIH DELA 52

SADRŽAJ REFERENTNE KNJIGE 57

*NEKI ASPEKTI KRITIČKE RECEPCIJE NA ENGLESKOM JEZIKU 60

IZVOD IZ BIBLIOGRAFIJE KRITIČKE RECEPCIJE T. S. ELIOTA NA ENGLESKOM

JEZIKU U BIBLIOTEKAMA NA TERITORIJI REPUBLIKE SRBIJE 65

PREVODNA RECEPCIJA 68

*PREVODNA RECEPCIJA POEZIJE T. S. ELIOTA 68

ZBIRKE POEZIJE NA SRPSKOM GOVORNOM PODRUČJU 70

ANTOLOGIJE NA SRPSKOM GOVORNOM PODRUČJU 76

PERIODIKA NA SRPSKOM GOVORNOM PODRUČJU 79

PREVODNA RECEPCIJA POEZIJE U ANTOLOGIJAMA, ZBIRKAMA I PERIODICI NA

SRPSKOM GOVORNOM PODRUČJU 83

BIBLIOGRAFIJA PREVODNE RECEPCIJE POEZIJE 91

HRONOLOŠKI PRIKAZ PREVODA U ZBIRKAMA POEZIJE 91

HRONOLOŠKI PRIKAZ PREVODA POEZIJE U

ANTOLOGIJAMA 94

HRONOLOŠKI PRIKAZ PREVODA POEZIJE U PERIODICI 96

POKUŠAJ UPOREDNE ANALIZE „The Love Song of J. Alfred Prufrock“ 100

PREVODILAČKI TANDEM SLAMNIG ŠOLJAN 107

PREVODILAC ANTUN ŠOLJAN 114

PREVODILAC GORJAN 122

PREVODILAC SLOBODAN SELENIĆ 129

PREVODILAC IVAN V. LALIĆ 132

PREVODILAC MIRKO MAGARAŠEVIĆ 138

*PREVODNA RECEPCIJA DRAMSKOG STVARALAŠTVA T. S. ELIOTA 145

BIBLIOGRAFIJA PREVODNE RECEPCIJE DRAMA 148

*PREVODNA RECEPCIJA KRITIČKIH TEKSTOVA T. S. ELIOTA 149

HRONOLOŠKI PRIKAZ TEKSTOVA OBJAVLJENIH U PERIODICI 156

HRONOLOŠKI PRIKAZ TEKSTOVA OBJAVLJENIH U ZASEBNIM IZDANJIMA 159

INTERPRETATIVNA RECEPCIJA NA SRPSKOM GOVORNOM PODRUČJU 160

*PERIODIKA 160

BIBLIOGRAFIJA INTERPRETATIVNE RECEPCIJE U PERIODICI 239

*ZASEBNA IZDANJA 253

BIBLIOGRAFIJA INTEREPRETATIVNE RECEPCIJE - ZASEBNA IZDANJA 296

*OSVRT NA INTERPRETATIVNU RECEPCIJU 301

PREVEDENI NAPISI STRANIH AUTORA NA SRPSKI JEZIK U PERIODICI 301

NAPISI NAŠIH AUTORA OBJAVLJENI U PERIODICI 309

NAPISI OBJAVLJENI U ZASEBNIM IZDANJIMA 326

PREVODNA I INTERPRETATIVNA RECEPCIJA POEZIJE T. S. ELIOTA SA OSVRTOM

NA PREVODNU I INTERPRETATIVNU RECEPCIJU POEZIJE MODERNIH

AMERIČKIH PESNIKA NARODNJAČKE STRUJE 333

ZAKLJUČAK 347

LITERATURA 352

BIOGRAFIJA 397

IZJAVE 398

1

UVOD

Ovaj rad se bavi recepcijom stvaralaštva međašnje figure modernizma u anglo -

američkoj književnosti, Tomasa Sternsa Eliota, na srpskom govornom području u periodu od

Drugog svetskog rata do današnjih dana. Reč je o pesniku koji je „pomogao da se pokrene

modernistička revolucija“1, a čiji se značaj oseti i danas iako „ne postoji više Eliotovo doba,

ali uprkos tome Eliot jeste pesnik za naše doba.“2

Po svojoj formi rad se naslanja se na istraživanje obuhvaćeno magistarskim radom na

temu „Moderna američka poezija na srpskom govornom području do 1995. godine (Edgar Li

Masters, Robert Frost, Karl Sandberg, Volas Stivens, i. i. kamings, Hart Krejn, Langston

Hjuz, Čarls Simić)“3, a izraz je nastojanja da se popuni praznina u bibliografiji prevodne i

interpretativne recepcije anglo-američke poezije modernizma. Na srpskom govornom

području u posleratnom periodu ne postoji nijedan rad koji se sistematizovano bavi

prikupljanjem, ispitivanjem i uslovno rečeno vrednovanjem književno-istorijskih činjenica

vezanih za recepciju stvaralaštva T. S. Eliota.

Pred nama je, gledano u kontekstu američke književnosti, predvodnik eliotovske

struje u poeziji koja zastupa principe bezličnosti, erudicije i povezanosti sa bogatom

evropskom tradicijom. Međutim, T. S. Eliot, za razliku od pesnika čije stvaralaštvo možemo,

pojednostavljeno rečeno, podvesti pod nacionalno određenu struju moderne američke poezije,

zahteva da bude sagledan u ne samo kao pesnik, već i kao književni teoretičar, odnosno

kritičar. Uprkos ovoj činjenici, može se ipak kazati da se i dalje držimo glavnog put koji ima

za cilj da kroz poređenje bibliografskih podataka upotpuni sliku o osnovnim pravcima

prijema moderne američke poezije na srpskom govornom području u drugoj polovini

dvadesetog veka.

U magistarskom radu upotrebljavan je pridev američka koji daje potpuno tačan

kulturni kontekst precizno omeđen i geografski i jezički na američki kontinent i stvaralaštvo

na engleskom jeziku. S obzirom na jednu od specifičnosti stvaralaštva T. S. Eliota, koja se

ogleda u činjenici da je nastajalo kao izdanak podjednako i američkog i engleskog kulturnog

konteksta, za potrebe ovog rada neophodno je bilo pronaći novi termin koji bi adekvatno

obuhvatio sveukupni kulturni kontekst, ponovo precizno geografski i jezički omeđen. Pridev

1 Moody, A. David, „Preface“, p. xiii, in: Moody, A. David, The Cambridge Companion to T. S. Eliot,

Cambridge University Press, Cambridge, 2005 2 Idem, p. xiii

3 Maljković R., Mirjana, Moderna američka poezija na srpskom govornom području do 1995. godine (Edgar Li

Masters, Robert Frost, Karl Sandberg, Volas Stivens, i. i. kamings, Hart Krejn, Langston Hjuz, Čarls Simić),

Beograd, 2005, str. 6.

2

anglo-američka zadovoljava kriterijume, pa će tako u radu biti govora o anglo-američkoj

kulturnoj sredini, anglo-američkoj književnosti i anglo-američkim pesnicima.

Kao što je već napomenuto, ovaj rad proučava prijem kritičkog i pesničkog

stvaralaštva T. S. Eliota. Recepcija se dakle u ovom slučaju odnosi isključivo na pasivni

prijem, ne i aktivno delovanje njegovog kritičkog i poetskog stvaralaštva u našoj

književnosti, odnosno, ograničena je svojim interpretativnim, odnosno kritičkim, i prevodnim

karakterom.

U naslovu ovog rada nije istaknuto dramsko stvaralaštvo T. S. Eliota, iako će biti

obrađeno, i to iz nekoliko razloga. Kao prvo, napisao je pet drama, što u ukupnom korpusu

njegovog stvaralaštva, gledano sa stanovišta kvantiteta, zauzima jedan relativno mali deo. U

poređenju sa tim dovoljno je samo istaći činjenicu da je napisao „preko 740 priloga u preko

160 različitih časopisa i novina.“4 Kao drugo, njegove drame su poetske drame i kao takve

snažno su povezane sa njegovim poetskim stvaralaštvom. I kao treće, prijem drama biće

predstavljen samo kroz aspekt njihove recepcije kao dela za čitanje, ne i za scensko

prikazivanje u pozorištima.

Isto tako, iako je tema ovog rada omeđena na srpsko govorno područje, to ne

podrazumeva ograničenje nekom od znanih ili opšteprihvaćenih definicija tog pojma.

Objašnjenje koje je dato u magistarskom radu ostaje nepromenjeno: „Događaji na

geopolitičkoj sceni ovog dela sveta teško da nam idu u prilog: naša definicija ‚srpskog

govornog područja‘ kao područja koje u sebi obuhvata i područja na kojima se ne govori

samo srpski jezik, već i teritorije bivše Jugoslavije na kojima se govorio srpsko-hrvatski i

hrvatsko-srpski jezik, što je očigledno iz samog rada čak i ako to nije jasno kazano, može se

shvatiti kao neprihvatljiv izraz neke vrste hegemonističke tendencije. Međutim, bilo koji

drugačiji pristup doneo bi samo deo slike o prijemu ovih pesnika zato što je prostor bivše

Jugoslavije u periodu o kojem govorimo u ovom radu predstavljao, makar u tim svojim

delovima gde se govorio srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski jezik, jedinstven kulturno-jezički

prostor. Kada su u radu kaže naše jezik, ili naša sredina, naša kulturna sredina, misli se

upravo na to nedeljivo kulturno-jezičko bogatstvo iz kojeg su svi sa ovog prostora, bez obzira

na granice, a one i jesu bile administrativne u to vreme, crpeli neštedimice. Možda, imajući u

4 White, Peter, „Literary journalism“, p. 93, in: Harding, Jason, T. S. Eliot in Context, Cambridge University

Press, 2011

3

vidu današnju političku situaciju, to i nije najprihvatljivije rešenje, ali sam rad je zahtevao

ovakav pristup jer je još u toku prikupljanja građe jednostavno prerastao svoj naslov.“5

U ovom momentu bitno je naglasiti da je u pisanju ovog rada to urađeno svesno. S

jedne strane stoji nepobitna činjenica da se druga polovina prošlog veka mora posmatrati kao

jedinstven kulturni prostor, ali i da istovremeno postoje realna ograničenja kada je u pitanju

dostupnost građe od značaja za ovo istraživanje u nekim državama bivše Jugoslavije. Građa

od značaja bila bi ona koja je značajno uticala na prijem stvaralaštva T. S. Eliota na srpskom

kulturnom prostoru, odnosno imala veći odjek, i ne bi smela da bude izostavljena iz ovakvog

jednog istraživanja koje u suštini počiva na principu neselektivnosti u prikupljanju i

obrađivanju prikupljenih književno-istorijskih činjenica. Preciznije određenje odnosa prema

prikupljanju građe kada je u pitanju srpsko govorno područje shvaćeno u užem smislu

(Republika Srbija) govori o principu neselektivnosti, dok su za građu koja potiče iz ostalih

bivših republika sa kojima smo delili i delimo zajednički kulturno-jezički prostor dozvoljena

manja odstupanja. Preciznije se odredivši mogli bismo da kažemo da neki stepen tolerancije

postoji jedino u slučajevima kada je građa nedostupna. Neselektivnost se ogleda i u činjenici

da smo u korpus interpretativne recepcije uvrstili i razgovore sa T. S. Eliotom, koji se samo

uslovno mogu tu svrstati jer ipak izlaze iz postavljenih okvira književnosti u oblast

svakodnevnog života.

Prikupljanje građe odvijalo se u bibliotekama u Beogradu (Univerzitetska biblioteka

‚Svetozar Marković‘, Narodna biblioteka, Gradska biblioteka, Biblioteka SANU, Biblioteka

Katedre za anglistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, Biblioteka Katedre za opštu

književnost Filološkog fakulteta u Beogradu) i Novom Sadu (Biblioteka Matice srpske i

Gradska biblioteka). Korišćena je i mogućnost bibliotečke pozajmice, kao i dostupnost

podataka preko interneta. Kao najpouzdaniji izvor građe i ovaj put se pokazala Biblioteka

Matice srpske u Novom Sadu u čijim fondovima se nalazi najveći broj onih knjiga i časopisa

koji ne postoje u drugim bibliotekama u Srbiji.

I u ovom periodu dolazilo je do smanjivanja bibliotečkog fonda zbog gubljenja i

uništavanja knjiga i časopisa, posebno onih starijih datuma, a fond Narodne biblioteke duži

vremenski period nije bio dostupan zbog renoviranja koje je trajalo od 2007. do 2011. godine.

Iako je rad Narodne biblioteke u to vreme bio organizovan tako da se primarna funkcija

biblioteke (prikupljanje radova objavljenih na srpskom jeziku, kompiliranje nacionalnih

5 Maljković R., Mirjana, Moderna američka poezija na srpskom govornom području do 1995. godine (Edgar Li

Masters, Robert Frost, Karl Sandberg, Volas Stivens, i. i. kamings, Hart Krejn, Langston Hjuz, Čarls Simić),

Beograd, 2005, str. 6.

4

bibliografija i razvijanje informacionih sistema koji povezuju biblioteke) nesmetano odvijala,

dostupnost i mogućnost korišćenja građe bili su ograničeni.

Prikupljena građa dovela je do sistematizacije bibliografije književno-istorijskih

činjenica vezano za kritičku i prevodne recepciju T. S. Eliota, ali je ipak najveći deo

bibliografije sastavljen na osnovu publikacija Bibliografskog instituta.6

Bibliografske navode prevodne i interpretativne recepcije možemo da podelimo:

- prevodi zbirki pesama

- prevodi pojedinačnih pesama objavljivanih u antologijama

- prevodi pojedinačnih pesama objavljivanih u periodici

- prevodi drama objavljeni kao zasebna izdanja

- prevodi drama objavljeni u periodici

- prevodi eseja T. S Eliota objavljeni u zbirkama eseja

- prevodi eseja T. S. Eliota objavljeni u ostalim zasebnim izdanjima

- prevodi eseja T. S. Eliota objavljeni u časopisima

- interpertativna recepcija T. S. Eliota naših autora objavljena kao predgovor

zbirkama eseja, poezije ili drama

- interpretativna recepcija T. S. Eliota naših autora objavljena u periodici

- interpretativna recepcija T. S. Eliota naših autora objavljena u formi separata

- interpretativna recepcija T. S. Eliota naših autora objavljena u formi doktorata

- prevodi interpretativne recepcije stranih autora objavljeni kao predgovori

zbirkama poezije

- prevodi interpretativne recepcije stranih autora objavljeni u periodici

- intervjui naših autora sa T. S. Eliotom objavljeni u periodici

- književno-istorijski pregledi moderne američke i engleske književnosti objavljeni

u istorijama književnosti


u periodici


kao predgovor zbirkama pesama, antologijama, zbirkama eseja i drama


u ostalim zasebnim izdanjima

6 Bibliografija Jugoslavije. Knjige, brošure i muzikalije. Beograd, 1950 – 1995.

Bibliografija Jugoslavije. Članci i književni prilozi u časopisima. Beograd, 1950 – 1995.

5

Kada smo govorili o jedinstvenosti kulturno-jezičkog prostora, uz specifičnost koju

smo naveli a koja se odnosi na selektivnost, odnosno neselektivnost pristupa u prikupljanju

građe, moramo da napomeno da je ona usko vezana za vremenski okvir u kojem posmatramo

recepciju moderne anglo-američke književnosti. Formalno se još jednom naslonivši na

pomenuti magistarski rad, ovaj rad pokriva drugu polovinu dvadesetog veka, odnosno period

posle Drugog svetskog rata do današnjih dana. Izuzetak koji je napravljen, a koji se ogleda u

produžetku vremenskog okvira u trajanju od jedne decenije, opravdan je ako uzmemo u obzir

da je reč o periodu koji može da nam ukaže na nove tendencije u recepciji stvaralaštva T. S.

Eliota, kao odraz nekih tendencija u novijoj srpskoj književnoj kritici.

Put recepcije, kao i u magistarskom radu, sagledan je u dijahroniji, međutim, u ovom

slučaju, raznorodnost književnog stvaralaštva T. S. Eliota zahtevala je i dodatnu podelu

prevodne recepcije na recepciju poezije, recepciju drame i recepciju kritičkog stvaralaštva.

Unutar ovih grupa prevodne recepcije pravi se i podela na zasebna izdanja i periodiku.

Analizi prevoda posvećena je posebna pažnja. Prevodi se vrednuju na osnovu poređenja sa

originalom i na osnovu poređenja više različitih prevoda iste pesme. Porede se i različite

verzije u prevodima istih autora. Ovo je potrebno s obzirom da se u novije vreme sve više

ističe značaj prevodne recepcije za književnost recipijenta: „Prevođenje nije ‚niža vrsta

kritike‘, nego, naprotiv stalni elemet razumevanja i življenja, menjanja i oblikovanja

književnosti – i predmet, i oruđe kritike. Moderna poetika i komparativna književnost

pokazuju da je odnos između dela (njegovog prvog ispisivanja) i prevoda (ponovnog

ispisivanja) svojstveno uzajamno rađanje: prevod je deo književnosti koja se stvara na jeziku

na koji je izvorni tekst preveden.“7

Predmetu istraživanja pristupa se stanovišta istoričara književnosti. Važno je naglasiti

da se u radu polazi od pretpostavke da su dela T. S. Eliota poznata i da je potrebno samo

ukratko podvući njihov značaj i mesto, a da je osnovni cilj hronološki prikaz svih

bibliografskih odrednica koje su nam na raspolaganju, a koji bi, koliko je to moguće, bio

objektivan prikaz relevantnog materijala. Drugi korak bi bio izdvajanje bitnih karakteristika u

pokušaju da se sagleda autorov doprinos u odnosu na mesto i vreme nastanka kritičkog

tumačenja. Zbog toga je bilo potrebno postaviti i okviri kritičke recepcije na književnoj sceni

autora originalnog dela. U tom smislu posebno je neophodno izdvojiti anglo-američke

kritičare čiji su kritički radovi prevedeni na naš jezik.

7 Mančić, Aleksandra, „Prevođenje i kritika“, str. 285, u: Radulović, Milan, Istorija i teorija srpske književne

kritike, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2009

6

Kao i u bibliografiji prevodne recepcije i kod interpretativne recepcije pravi se podela

na zasebna izdanja i periodiku. Ova podela preuzeta je iz magistarskog rada, a svoje poreklo

ima u izdanjima Bibliografskog instituta u Srbiji koji je kroz svoja izdanja upravo na taj način

segmentirao bibliografsku građu zbog različite komunikacione funkcije knjige u odnosu na

periodiku. Sa tačke gledišta jednog recipijenta, trajnost i dostupnost su, kao kriterijumi koji

razdvajaju periodiku od zasebnih izdanja, odlučujući faktori u procesu komunikacije. Još je

Bogdan Popović govoreći o ulozi periodike skrenuo pažnju na činjenicu da pretplatniku

književnog lista dolaze na noge i pisac i kritičar i knjižar.

Značaj periodike je neprocenjiv, „štampa je važno mesto na kom se uobličava kritički

orijentisani javni dijalog (kafanski, salonski, onaj u udruženjima i čitaonicama, usmeni ili

pisani) između samih autora, između autora/urednika i čitalaca, ili unutar same publike.“8

Najuopštenije rečeno, periodika se u ovom radu tretira kao sredstvo komunikacije, ne kao

žanr, uprkos tome što postoje određeni žanrovi, kao što su književna, pozorišna ili muzička

kritika, koji, prema rečima Vesne Matović u uvodnom tekstu „Žanrovi u periodici“9, ne

postoje van časopisnog konteksta. Zbog toga što se periodiku tretira kao sredstvo

komunikacije neće se praviti razlika između dnevnih novina i časopisa koji su specijalizovni

za određenu oblast, u ovom slučaju književnost. „Čak u poređenju sa najčuvenijim

časopisima i magazinima, a već da ne govorim o onim dvonedeljnim ili mesečnim, takođe

veoma širokog tematskog raspona, dnevne novine imaju veći značaj i uticaj, pa zato i veći

tiraž, zbog aktuelnosti, dakle upravo zbog momenta dijahronije, što periodiku i čini

periodikom.“10

To nikako ne umanjuje značaj književne periodike u odnosu na ostale

periodične publikacije, zato što „posmatranje književnosti u kontekstu javnog i interaktivnog

časopisnog delovanja omogućava da književne fenomene osmotrimo u složenoj prepletenosti

sa širim kulturnim sferama, kao i da društvene procese osmotrimo u njihovoj ‚književnoj

konstruisanosti.‘ Čak i kada je ‚čisto‘ književna, periodika je deo društvenog prostora i

povlašćeno mesto delovanja diskurzivnih formacija, kako hegemonih tako i opozicionih. Čak

i kada su ‚čisto‘ političke, društvene medijacije su jedna velika socijalna književnost, skup

retoričkih praksi i figura, oblik stvaralačke ekspresije ili ideološke redukcije.“11

8 Matović, Vesna, Revizija! Časopisi kao agensi književnosti i kulture, Beograd, Institut za književnost i

umetnost, 2012 (Beograd : Čigoja štampa), str. 3 – 4. 9 Matović, Vesna, „Žanrovi u periodoci“, str. 10, u: Matović, Vera, Žanrovi u srpskoj periodici, Institut za

književnost i umetnost, Matica srpska, Beograd, Novi Sad, 2010 10

Petrov, Aleksandar, „Periodika kao žanr“, str. 31, u: Matović, Vera, Žanrovi u srpskoj periodici, Institut za


Matović, Vesna, Revizija! Časopisi kao agensi književnosti i kulture, Beograd, Institut za književnost i

umetnost, 2012 (Beograd : Čigoja štampa), str. 4.

7

U svakom slučaju se „na širokom i heterogenom polju književne periodike bolje

uočavaju ne samo složena idejna i duhovna vrenja, poetički pomaci, rezovi i raskidi sa

postojećim ili književnim konvencijama prethodnih epoha, već ima i bolji uvid u žanrovski

repertoar određene epohe.“12

Pored toga što dopirnosi tranosti nekog dela, periodika predstavlja i osoben vid

kritičke cenzure koju vrše čitaoci, odnosno kroz periodiku se odvija jedan specifičan vid

formiranja horizonta očekivanja koji može da posluži i samom autoru za doradu već

objavljenih tekstova. O toj funkciji govori Dragana Vukičević u svom istraživanju

„Specifičnosti književnih oblika u periodici epohe realizma“: „Od autora – prvog čitaoca

sopstvenog teksta, književni oblici stižu do urednika, i dalje se ‚šire‘ prema najmerodavnijim

čitaocima (kritičarima), tvori se ‚novi‘ interpretativni horizont, ne bi li se obogaćeni

‚čitanjima‘ preko časopisa, poput bumeranga, ponovo mogli vratiti autoru. Tako se čitalac

časopisa, ukoliko pripada istoj vremenskoj ravni kojoj pripada i autor, može javiti u funkciji

cenzora kojeg autor može ili ne mora ignorisati.“13

Funkcija čitalaca je pojačana, a njihove

recepcijske aktivnosti su naglašenije kroz mogućnost direktne komunikacije sa redakcijom

časopisa.

Kada se govori o periodici, bitno je još samo naglasiti da su prilikom definisanja

pojma periodike korišćene njene standardne definicije: „Pod pojmom serijske publikacije ili

periodika podrazumijevamo sve one publikacije koje karakteriše periodičnost izlaženja,

kontinuirani niz i numeracija, a to su: novine, revije, listovi, bilteni, odnosno: časopisi,

zbornici, godišnjaci, kalendari, almanasi ... Definicija upućuje na formu, no kada se analizira

sadržaj, čak samo sa nivoa bibliografskog opisa, otkrivamo suštinu i značaj periodičnih

publikacija, koje ilustruju sveukupnost života kroz decenije. Novinska informacija prati

svakodnevni život, tekuće događaje u društvu, politici, ekonomiji, kulturi, umjetnosti, [...]

dok časopisi, zbornici, almanasi dostižu jedan viši nivo i predstavljaju bogate baze naučnih

informacija iz istorije, kulturne istorije, umjetnosti [...] koje je neophodno sačuvati od

zaborava za nove generacije istraživača.“14

Periodika posle drugo svetskog rata nije još do kraja istraženo područje, ali postoje

neke smernice koje mogu da pomognu u sagledavanju šire slike u to vreme. Autori

„Revizije“ kažu sledeće: „…neposredno nakon rata u novoj državi pokreću se časopisi u

12

Matović, Vesna, „Žanrovi u periodoci“, str. 10, u: „Matović, Vera, Žanrovi u srpskoj periodici, Institut za


Vukičević, Dragana, „Specifičnosti književnih oblika u periodici epohe realizma“, str. 138, u: Matović, Vera,

Žanrovi u srpskoj periodici, Institut za književnost i umetnost, Matica srpska, Beograd, Novi Sad, 2010 14

Mitrović, Nevenka, http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/nmitrovic-periodika_l.html

8

duhu komunističke ideologije (Mladi borac). Književni život postepeno počinje da se

obnavlja kroz (re)aktiviranje Letopisa Matice srpske 1946, osnivanje Mladosti 1945,

Književnosti 1946/7 i Književnih novina 1948, ali i kulturne rubrike NIN-a i brojnih dnevnih

listova. S pokretanjem Svedočanstva 1952, Vidika 1953, Polja, Dela i Savremenika 1955, i

rasplamsavanja diskusija između „modernista“ i „realista“, od pedesetih godina nastupa

„zlatno doba“ srpske periodike. Jedan od stožernih časopisa ove epohe bilo je časopis Delo

(1955 – 1992), koji je svojim izlaženjem obuhvatio gotovo čitavo jugoslovensko razdoblje,

odnosno poetički luk od odbrane posleratnog modernizma do redakcije u znaku

postmodernizma.“15

Dolazi i do regionalnog raslojavanja periodike, pa su tako pojedini

gradovi poznati po svojim književnim časopisima Gradac (Čačak), Ulaznica (Zrenjanin),

Polja (Novi Sad), Koraci (Kragujevac), Povelja (Kraljevo), Gradina (Niš), Braničevo

(Požarevac), Bagdala (Kruševac).

Kada se govori o trenutnoj situaciji bitno je naglasiti da „dinamika promena u

domaćoj književnosti i kulturi nezamisliva je bez profilisanih kritičko-teorijskih standarda

brojnih časopisa redakcija (Književna reč, Književna kritika, Književna istorija, Književnost,

Reč, Treći program, ProFemina, Genero, Beogradski krug i dr.) i časopisa posvećenih

prevodnoj literaturi (Pismo, Mostovi). I dalje opstaju i pokreću se čisto književni časopisi

(Poezija, Beogradski književni časopis) i deluju strukovna glasila (Književne novine,

Književni magazine, Zlatna greda), čemu bi se mogao pridodati još veliki broj periodičkih

naslova i fenomena koji (do) danas kreiraju domaći književni, kulturni i društveni život.“16

Sam rad je podeljen u pet odvojenih celina: Uvod, T. S. Eliot, Prevodna recepcija,

Interpretativna recepcija, Recepcija stvaralaštva T. S. Eliota sa osvrtom na recepciju moderne

američke poezije narodnjačke struje i Zaključak. Uvod rada obuhvata tri poglavlja, prvo

poglavlje bavi se definisanjem predmet rada i metodoloških okvira naučnog istraživanja,

drugo poglavlje donosi objašnjene osnovnih književnoteorijskih pojmova na kojima se

istraživanje zasniva, treće predstavlja pokušaj da se napravi prikaz srpskog kulturnog i

književnog konteksta za posmatrani period posle Drugog svetskog rata do današnjih dana.

Celina koja govori o T. S. Eliotu ima poglavlje o njegovom životu, poglavlje sa

bibliografijom njegovih dela, kao i poglavlje koje daje osnovne smernice u pogledu kritičke

recepcije njegovog dela na anglo-američkom podneblju.

15

Matović, Vesna, „Žanrovi u periodoci“, str. 19 - 20, u: „Matović, Vera, Žanrovi u srpskoj periodici, Institut za


Idem, str. 20.

9

Prevodnom recepcijom ćemo se baviti kroz poglavlja: 1. Prevodna recepcija poezije

T. S. Eliota, 2. Prevodna recepcija drame T. S. Eliota 3. Prevodna recepcija kritičkih napisa 4.

Analiza prevodilačkih ostvarenja „Ljubavne pesme Dž. Alfreda Prufroka“.

Interpretativna recepcija obrađena je kroz poglavlja 1. Interpetativna recepcija T. S.

Eliota u periodici 2. Interpretativna recepcija T. S. Eliota u zasebnim izdanjima

Prevodna i interpretativna recepcija stvarlaštva T. S. Eliota sa osvrtom na prevodnu i

interpretativnu recepciju moderne američke poezije narodnjačke struje.

Zaključak predstavlja pokušaj sumiranja toka i pravca recepcije poezije T. S. Eliota u

drugoj polovini prošlog veka, kao i ukazivanja na nove puteve recepcije u vremenu koje

dolazi.

10

NEKI ASPEKTI KULTURNOG I KNJIŽEVNOG KONTEKSTA DRUGE POLOVINE

DVADESETOG VEKA

Kulturni i književni kontekst jedan je od osnovnih preduslova recepcije stvaralaštva

nekog stranog autora, pa je stoga potrebno izdvojiti oni elementi koji su uslovljavali opšte

tokove recepcije u posleratnom periodu. U tom procesu povremeno mora da se izađe iz

okvira kulturnog konteksta i obuhvate dešavanja na širem društvenom nivou, ili da se pak

književni kontekst suzi na uži kontekst književne kritike.

Milan Radulović u svojoj knjizi Raskršća srpskog modernizma17

daje ideološki i

kulturni kontekst srpske književnosti dvadesetog veka, a drugu polovinu dvadesetog veka

vidi kroz sledeće periode: I period komunističke ideologije i socijalističke kulture (1945 -

1980), II period preispitivanja komunističke ideologije (1980 – 1990), III period rastakanje

komunističke ideologije i socijalističke kulture (poslednja decenija veka). Periodizacija u

ovom radu, bazirana na gore pomenutoj, posmatra drugu polovinu dvadesetog veka kroz dva

odvojena perioda: period u kojem je preovladavala komunistička ideologija, do osamdesetih

godina prošlog veka, i period kojeg karakteriše proces oslobađanja od komunističke

ideologije. Taj proces, uprkos tome što nije tekao ravnomerno, ipak predstavlja zajedničko

obeležje za period od poslednjih tridesetak godina.

Specifičnost tog prvog, posleratnog perioda, ogleda se u tome što se „celokupna

srpska kultura, pa u njenom krilu, naravno, i književnost, obrela se u potpuno novoj socijalnoj

atmosferi i našla se u novoj istorijskoj i kulturnoj stvarnosti.“18

Ta nova stvarnost dovela je

do formiranje nove poetike i nove književne teorije, tzv. soc. realizma koji umetnost

posmatra jedino u kontekstu njene društvene angažovanosti. U ovom slučaju reč je o potrebi

da se propagiraju stanovišta komunističke ideologije. Posle rascepa na relaciji SSSR i SFRJ

1948. godine nastupa period komunističkog voluntarizma. Zauzima se donekle „kritički

odnos prema poetici i teoriji socijalističkog realizma“19

i gradi se nova književnost koja nije

pod uticajem Istoka, ali koja istovremeno ne sme da bude ni pod uticajem Zapada. Nova

književnost stvarana je „iz čisto revolucionarnog zanosa, ni iz čega.“20

Komunistički

voluntarizam bio je „ne samo iluzionistički nego i destruktivan.“21

U tom periodu „čak i oni

kritičari koji su na umu, u iskustvu ili u intuiciji imali neke drukčije duhovne i vrednosne

orijentire, morali su svoja estetička načela manje ili više vešto da povezuju sa tobož

17

Radulović, Milan, Raskršća srpskog modernizma, Institut za književnost i umetnost Beograd, Pravoslavni

bogoslovski fakultet sv. Vasilija Ostroškog Foča, Beograd, Foča, 2007 18

Idem, str. 149. 19

Idem, str. 154. 20

Idem, str. 156. 21

Idem, str. 157.

11

autentičnim marksizmom i da ih predstave i afirmišu kao originalnu, stvaralačku

transformaciju i primenu marksističke ideologije u književnoj teoriji.“22

Mnogobrojni su primeri kako je ideologija uticala na književnost, ovde ćemo navesti

samo jedan, eksplicitno izražen stav, da je „sasvim razumljivo da i vaspitanje književnih

početnika i mladih pisaca mora imati upravo taj socijalistički karakter, a to znači da visoke

moralne kvalitete koje posjeduje naša omladina moraju imati i mladi pisci“.23

Ovaj esej je

objavljen u zborniku kritičkih eseja izdatih pod naslovom Savremena poezija 1973. godine.

Međutim, u tom prvom period, uprkos komunističkoj ideologiji i komunističkom

voluntarizmu, u književnosti su se razvijali i drugi pravci. O tome se govori ili u vidu

negativne reakcije: „Mi danas prisustvujemo neviđenoj i začuđujuće agresivnoj poplavi

takozvane modernističke književnosti do kraja zasićene svakojakim misticizmom,

opskurantstvom i drugim otpacima buržoaske ideologije [...] došli do toga da nam

nadrealistički modernizam u neku ruku figurira kao oficijelni književni pravac našeg

socijalističkog društva“24

ili se prosto konstatuje kao činjenica: „Prva generacija zatekla je u

srpskoj poeziji nekoliko ranijih struja; tačnije, zatekla je njihove tragove ili njihove bivše

nosioce i pripadnike. U takvim uslovnom obliku, jednom krivudavom linijom nastavile su da

traju i posle oslobođenja sledeće struje: modernizam, koji se formirao pod kraj prvog

svetskog rata i neposredno posle njega…“25

Zoran Konstantinović, baveći se problematikom promene u horizontu očekivanja

srpske čitalačke publike, za taj isti period kaže sledeće: „Drugi svetski rat prekinuo je jednim

udarcem sve literarne sprove, koji su, neprekidno vođeni […] izazvali emocionalnu erupciju

u lirici i aktivirali stvaralačko, autentično i patriotski angažovano pesništvo. Celokupan

horizont očekivanja takođe se spontano izmenio i to u najkraće vreme. Posleratne strukture

unutar horizonta očekivanja nastaju kao posledica zahteva da bi umetničko stvaralaštvo

trebalo da bude efikasan pratilac političkih i društvenih zbivanja. […] Zajedno sa događajima

1948. godine menja se i klima. Umesto jednobojnih, umetno konstruisanih i publicistički

obojenih tema, literatura postepeno biva ispunjena tematskom i psihološkom mnogostrukošću

koja dočarava savremenu viziju sveta […] a u isto vreme ulivaju se i podsticaji iz stranih

književnosti.“26

22

Idem, str. 159. 23

Tošović, Risto, „O radu sa mladim piscima“, str. 23, u: Lukić, Sveto, Savremena poezija, Nolit, 1973 24

Perović, Puniša, „Neki problemi naše književnosti“, str. 65 – 66, u: Lukić, Sveto, Savremena poezija, Nolit,

1973 25

Lukić, Sveto, „Istorija i poezija“, str. 139 – 140, u: Lukić, Sveto, Savremena poezija, Nolit, 1973 26

Konstantinović, Zoran, „Horizonti očekivanja srpske čitalačke publike“, Književna kritika, god. X, 1979, br.

1, str. 84.

12

O tim podsticajim govori i Palavestra u svojoj Istoriji književne kritike u momentu

kada govori o Miodragu Pavloviću kao kritičaru koji je „među prvima koji su se od

sovjetskih i marksističkih dogma okrenuli Zapadu i srpsku kritičku misao vratili njenim

evropskim korenima i tokovima.“27

Palavestra takođe naglašava: „Prihvativši dva primarna

načela eliotovske koncepcije kritike, od kojih se jedno odnosi na kritičare-pesnike – oni,

naime zaslužuju najvišu ocenu, pošto su najbliži umetnosti o kojoj pišu – a drugo na poziciji

kritike u građenju sopstvenih krterijuma i aksioloških vrednosti, Miodrag Pavlović, a sa njim

Jovan Hristić i Ivan V. Lalić, postali su prvo pesnici, a potom, na osnovu svog pesničkog

ugleda u odbrani svoje poetike, uspeli su da u posleratnu kritiku uvedu novi smer rasuđivanja

o poeziji i tumačenja književnosti.“28

Kada ocenjuje sveopšti značaj za razvoj književnosti

Palavestra kaže: „Pojava kritičkih ideja, koje su u posleratnu srpsku književnost doneli

sledbenici aleksandrijske kritičke škole, bila je prvi izraz započetog preobražaja duha i izraza,

metoda i značenja književne kritike. Mada je, ponekad, bila na opasnoj granici samosvesne

isključivosti, ta vrsta kritike zaslužuje poštovanje svojim dobronamernim stavom, visokom

stručnošću i gustinom intelektualne koncentracije, onim što je najvećim delom, nedostajalo

tradicionalnoj kritici.“29

Modernizam je, dakle, pravio sebi put u posleratnoj književnosti i pored zvanične

komunističke ideologije koja je formirala sopstveni književni izraz. Ova pojava se uglavnom

objašnjava ili neutralnim stavom modernističkih stvaralaca prema vladajućoj komunističkoj

ideologiji ili kritičkim stavom koji modernistička poezija izražava prema kapitalističkom

društvenom uređenju. Milan Radulović kaže sledeće: „Isto tako i forme moderne i savremene

evropske umetnosti imaju jednu ulogu i smisao u srpskoj kulturi druge polovine 20. veka, a

drugačiju ulogu u društvima u kojima te forme prvobitno nastaju. U tehnički naprednijim,

socijalno razuđenijim i uređenijim društvima nove forme umetnosti u osnovi su estetski izraz

i duhovna transcendencija realnih društvenih i civilizacijskih okolnosti. Kad se srodne

umetničke forme reprodukuju u kulturi koja je podređena komunističkoj ideologiji, onda je

njihovo značenje u izvesnoj meri ideološki tendenciozno: treba da pokažu da i socijalistička

kutura u osnovi pripada istom civilizacijskom horizontu kojem pripada i ogromna većina

savremenih društvenih zajednica. Ali te umetničke forme nisu bile kritične prema vladajućim

oblicima društvenosti koju je uspostavio komunizam, nego prema vladajućim oblicima

27

Palavestra, Predrag, Istorija srpske književne kritike: 1768 – 2007.Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008, str.

585. 28

Idem, str. 586. 29

Idem, str. 605.

13

društvenog života u zapadnoevropskim društvima; tako su i naši pisci šezdesetih godina

prikazivali tzv. ‚otuđenje‘ i ‚postvarenje‘ čoveka.“30

Odnosno, još je konkretniji kada kaže: „Na kulturnom planu sloboda se u komunizmu

iscrpljivala u mogućnosti da se stvaraju ili proizvoljno izmišljaju umetničke forme, ali samo

one i onakve koje su direktno ili makar posredno afirmativno opredeljene prema postojećem

društvenom stanju, koje su prema tom stanju i istorijskoj suštini epohe ideološki neutralne, i

one koje prividno kritikuju duh vremena, ali sa pozicija vladajuće društvene ideologije, a ne u

svetlosti prirodne i prvorodne čovekove duhovnosti. Tako su umetnici mogli, po slobodnom

nahođenju, da stvaraju potpuno nove umetničke forme, pod uslovom da je njihova sadržina

apstraktna, estetizantna, ali ne i nove forme koja su izraz socijalne, istorijske i religiozne

samosvesti umetnika; takođe su slobodno mogli da afirmišu poeziju modernih evropskih

pisaca (Džojsa, V. Vulf, Foknera, Prusta, Sartra, Kamija...) [...] Isto tako i tradicionalisti su

mogli da reafirmišu sve vredne stvaraoce iz prošlosti, osim onih čija dela i politička

ostvarenja otvoreno ili neposredno dovode u pitanje vladajuću ideologiju.“31

Period koji je usledio potom, od 1980. do 1990. godine, obeležen je smrću Josipa

Broza Tita i buđenjem kritičke svesti prema komunističkoj ideologiji. Već u sledećoj deceniji

svedoci smo potpunog kraha komunističke ideologije i socijalističke kulture izazvanog

raspadom Jugoslavije, zemlje koja je postojala sedamdeset godina. Od događaja, koji su bitno

uticali na društveni razvoj, izdvajaju se uvođenje višestranačkog političkog sistema,

uspostavljanje i pad režima Slobodana Miloševića, ustanovljavanje demokratskog društva i

ubistvo Premijera Zorana Đinđića. Svi ovi događaji, u poslednje dve decenije prošlog veka i

prvoj deceniji ovog veka, doveli su do potpunog otvaranja naše zemlje i prema zemljama

istočne i prema zemljama zapadne Evrope. Najznačajnija karakteristika ovog perioda jeste

proces oslobađanja od komunističke ideologije, koji je istovremeno bio i proces

„reafirmisanja posebnosti kulturnih i verskih tradicija [...] najbrži put i najefikasnije sredstvo

u oslobađanju od komunističke utopije.“32

Ovo pojednostavljivanje može da bude

prihvatljivo ili ne, ali jedan od razloga zašto nećemo ulaziti u dublje analize ovog perioda

jeste i nepostojanje neophodne vremenske distance koja bi događajima u novijoj istoriji dala

pravo mesto i pripisala odgovarajući značaj.

Ovo do sada rečeno neminovno navodi na zaključak da pred recepcijom stvaralaštva

T. S. Eliota nisu postojale značajnije prepreke ni u periodu kada je vladala komunistička

30

Radulović, Milan, Raskršća srpskog modernizma, Institut za književnost i umetnost Beograd, Pravoslavni

bogoslovski fakultet sv. Vasilija Ostroškog Foča, Beograd, Foča, 2007, str. 169 – 170. 31

Idem, str. 164 – 165. 32

Idem, str. 199.

14

ideologija, ni u potonjem periodu kada počinje proces otvaranja prema svetu. Da bi se

upotpunila ova slika, potrebno je samo na kratko se osvrnuti na stanje u srpskoj književnoj

kritici u drugoj polovini dvadesetog veka.

Milan Radulović savremenu kritiku druge polovine dvadesetog veka označava

terminom „stručna ili naučna ili teorijska“33

, posebno kritiku koja se piše u poslednje tri

decenije dvadesetog veka kao „izraz kritičareve stručne spreme, njegovih metodoloških

opredeljenja za neki ‚model kritike‘, ili logičnog razvijanja premisa iz jedne teorije koju je

kritičar prihvatio kao najistinitiju i najkoherentniju.“34

Njoj je u dvadesetom veku prethodila

„ideološka kritika, /koja/ za razliku od modernističke, nije izraz kritičarevih pogleda na svet

nego njegovih ideoloških ubeđenja.“ Ali ovaj autor nije pobornik stručne kritike, kaže za nju

da „izoluje književnost od duhovnog života, nema u osnovi jedno osećanje života niti pogled

na svet i zato ne uspeva da bude privlačan književni žanr čak i onda kada je u analitičkom

sloju otišla mnogo dalje od modernističke kritike.“35

Takođe, u jednom momentu primećuje

da je kritika, čak i kada se svrstava pod termin stručna, uspešno vršila funkciju ideološkog

cenzora, „kvaziestetička kritika, ona koju zanima samo ‚čista literatura i ništa više‘, od

sredine pedesetih godina pa gotovo do samog kraja 20. veka perfidno je vršila ulogu

ideološkog cenzora u kulturi.“36

Palavestra ukazuje na način na koji su kritičari novijih generacija pokušali da

premoste ove probleme: „Svesni neophodnosti da naučna kritika treba da obnovi i proširi svoj

metod, kako bi bila u stanju da iz literarnih dela prošlosti izvuče njihovu trajniju i višu

estetsku projekciju, noviji istoričari književnosti u poslednjih dvadesetak godina XX veka

postepeno su napustili uske okvire klasične istorijske nauke o književnosti i oblast svojih

istraživanja okrenuli u dva smera: horizontalno, faktografski, prema tradicionalnom

postupku; i vertikalno, spuštanjem dubinskih sondi u samu strukturu duha i mišljenja onoga

vremena čiju književnost žele da ispituju i istorijski rasporede. Pitanje periodizacije književne

tradicije, njenog kontinuiteta i diskontinuiteta – odvajkad jedno od spornih pitanja književne

istoriografije – u tome kontekstu se ne posmatra radi uporednog ocenjivanja nacionalne

književnosti i drugih evropskih literature, čime se bavi komparatistika, već kao metodološki

postupak koji osobene vrednosti nacionalnog književnog bića povezuje sa onim oblicima

evropskog kulturnog zračenja što ih je srpska književnost apsorbovala i pretvorila u

33

Radulović, Milan, Vidovi srpske književne kritike, Institut za književnost i umetnost Beograd, Pravoslavni

bogoslovski fakultet sv. Vasilija Ostroškog Foča, Beograd, Foča, 2008, str. 301. 34

Idem, str. 302. 35

Idem, str. 313. 36

Idem, str. 189.

15

sopstvenu tekovinu duha i stvaralačke imaginacije.“37

Međutim, nastojanja nove generacije

nisu dovela do formiranje nove kritičke škole kod nas: „Pokušaj definisanja ‚kritičke

književnosti‘ i okupljana ‚novih kritičkih opredeljenja‘ u pretposlednjoj deceniji XX veka

nije stvorio kritičku školu. U svim važnijim tokovima kritičkog mišljenja još dugo se

održavala tradicija doktrinarnog impresionizma, mada su već svuda bili otvoreni glavni

prolazi do svih modernijih pristupa u proučavanju književnih dela. Neka dostignuća

paramarksističkih i nemarksističkih pisaca, koja su stizala do Zapada, imala su samo

privremeno i ograničeno dejstvo na metod i opredeljenje novijih kritičara – fenomenološka,

arhetipska, psihološka i tematska kritika, parakritika i metakritika, kritika recepcije i

dekonstrukcije. Najviše sistema i izdržljivosti pokazala je dijaloška teorija kontekstualnosti i

razgranata škola ruskih semiotičara kulture. Dok su šezdesete godine XX veka većim delom

bile označene kao godine metodološkog otrežnjenja srpske kritike od marksističke sholastike

i sociologizma, tokom sedamdesetih i osamdesetih ubrzana su aistorijska istraživanja u

strukturi teksta. Ona su poremetila dotadašnju glavnu struju kritičkog delovanja i u više

različitih pravaca rasula raznovrsna metodološka usmerenja književnih kritičara,

uslovljavajući neočekivano brzo i raspad dnevne kritike.“38

Međutim, o vremenu postmodernizma se govori i na sledeći način: „Postepeno

osiromašenje kritike, njeno spuštanje na nivo ulice, politizovanje kulture i komercijalizacija

književne kritike, na kraju veka su doveli do navale najamnih sezonskih polukritičara.

Njihovo nametjivo i površno oglašavanje u medijima nije pokazalo dijalektičko pretvaranje

kvantiteta u kvalitet; naprotiv, dovelo je do napuštanja i slabljenja kritičkog zanata, od čega

su mnogi kritičari potražili spas zatvaranjem u seminare, laboratorije i alhemičarske retorte.

Postmodernističke kritičke skole napuštale su društvenu scenu, bežale od istorije, ulazile u

strukturu fragmentizovanog teksta, u znakovne sisteme i lingvističke forme, upuštale se u

dekonstrukciju teksta, tekstualnost, metatekstualnost, intertekstualnost i na taj način

pojačavale rasulo kritičkog metoda novog vremena, označenog zajedničkim pojmom

postmodernizma.“39

37


645. 38

Idem, str. 743 – 744. 39

Idem, str. 805.

16

POJAM RECEPCIJE40

U najširem smislu govoreći, šezdesetih godina prošlog veka pojavile su se teorije koje

u prvi plan stavljaju čitaoca i aktivnost čitanja. Ti kritičari koji su dela tumačili iz perspektive

čitaočeve reakcije na delo odbijali su tradicionalne koncepte književnog dela kao završene

strukture sa unapred definisanim značenjima. Polazišna tačka svih ovih teorija jeste da je

tekst kreacija u čitaočevom umu i da ne postoji samo jedno ispravno značenje teksta. Do

razlika između teorija dolazi u definisanju primarnih faktora koji formiraju čitaočev odgovor,

linije razgraničenja između objektivne datosti teksta i subjektivnog čitaočevog odgovora, kao

i stepena uslovljenosti čitaočevog odgovora samim tekstom. Za Vilijama V. Betstona

(William W. Batstone) neosporna je činjenica da se „sva značenja konstituišu i realizuju u

momentu recepcije“41

, dok Martindejl (Charles Martindale) dodaje da „ako je tako onda ne

možemo da pretpostavimo da se ‚namera‘ efektivno komunicira kroz neki tekst. A čine se,

takođe, da pisac ne može da kontroliše recepciju svog dela, ni u pogledu karaktera čitanja ni u

pogledu neke druge upotrebe tog dela.“42

Međutim, i Marindejl zastupa stanovište da je

interpretacija teksta neodvojiva od istorije njegove recepcije. Interesantan je stav Timotija

Sondersa (Timoty Saunders) koji ističe da „teorija recepcije ima kapacitet da proguta sve

pred sobom, uključujući i druga čitanja i druge teorije. Prema ovoj verziji, svaki čin i svaka

interpretacija morale bi od sad pa na dalje biti karakterisane kao činovi recepcije. U ovom

obliku, u kojem se značenje shvata kao nešto što se istovremeno dobija u trenutku recepcije i

samom recepcijom, recepcija preti da proguta čak i samu sebe.“ 43

Istorijsku primenu čitalački orijentisana teorija doživela je u teoriji recepcije

nemačkog teoretičara Hansa Roberta Jausa. Njegovo izlaganje „Istorija književnosti kao

izazov nauci o književnosti“ na konferenciji u Konstancu 1967. godine uzima se kao „osnov

za posve novi metodološki pravac koji istraživanju književnosti otvara izuzetne mogućnosti i

perspektive.“44

U uvodu ovog predavanja Jaus ističe činjenicu da je istorija književnosti u krizi pošto

hronološki poredak života i dela i nije istorija književnosti. Pri tom nam skreće pažnju da ne

40

Abrams, M. H., A Glossary of Literary Terms, Heinle & Heinle, Thomson Learning, USA, 1999

Drabble, Margaret, The Oxford Companion To English Literature, Oxford University Press, 1985 41

Batstone, William W., „Provocation – The Point of Reception Theory“, p. 14, in: Martindale, Charles,

Thomas, F. Richard, Classics and the Uses of Reception, Blackwell Publishing, Malden, 2006 42

Martindale, Charles, Redeeming the Text: Latin Poetry and the Hermeneutics of Reception, Cambridge

University Press, 1993 43

Saunders, Timoty, „Discipline and Receive; Making an Example out of Marsyas“, p. 41, in: Classics and the

Uses of Reception, Blackwell Publishing, Malden, 2006 44

Konstantinović, Zoran, „Estetika recepcije H. R. Jausa“, str. 26, u: Jaus, Hans Robert, Estetika recepcije,

Nolit, Beograd, 1978

17

možemo poistovećivati istoriju književnosti sa istorijom shvaćenom u pozitivističkom smislu

„kao ‚objektivni‘ opis jednog sleda događaja što su se zbili u nekoj izolovanoj prošlosti [jer

to] podjednako premašuje i umetnički karakter i specifičnu istoričnost književnosti.

Književno delo nije objekt koji postoji za sebe i koji svim posmatračima u svim epohama

nudi isto lice.“45

Istorija književnosti izranja iz „procesa recepcije i produkcije estetičkog, što

ga aktualizovanjem književnih tekstova ostvaruje čitalac koji prima, kritičar koji promišlja i

pisac koji proizvodi“46

, a „kvalitet i rang književnog dela ne proizlaze ni iz biografskih ili

istorijskih uslova njegovog nastanka, ni isključivo iz njegovog mesta u slednom odnosu

razvoja rodova, već iz teže uhvatljivih kriterijuma delovanja, prihvatanja i potonje slave.“47

Istorija književnosti je, dakle, doživela reformaciju zahvaljujući teoriji recepcije Hansa

Roberta Jausa i ne predstavlja više istorijski popis književnih dela sa jednoznačno određenim

značenjem; ona se, po Jausovim rečima, „ne može više pisati kao autonomna istorija, već

samo kao deo društvenog procesa“48

pošto je jedna od funkcija književnosti i da oblikuje

društvo.

Istoričnost književnosti je samo jedna od teza koje je Jaus obradio u toku svog

izlaganja u Konstancu. Ključni pojam za teoriju recepcije jeste sintagma horizont očekivanja,

uvedena da bi se izbegla potencijalna opasnost psihologizma kada se „prihvatanje i delovanje

jednog dela opiše u okviru objektizovanja podobnog referencijalnog sistema čitaočevih

očekivanja koji se za svako delo u istorijskom trenutku njegovog pojavljivanja oblikuje na

osnovu pred-razumevanja rodova, na osnovu forme i tematike odranije poznatih dela i

suprotnosti poetskog i praktičnog jezika.“49

Horizont očekivanja se pojavljuje u dva svoja

aspekta: kroz „sistem onog što delo na kodiran način očekuje od svojih čitalaca i sistem onih

očekivanja sa kojima čitalac iz svoje životne prakse pristupa delu. No dok je onaj sistem u

delu stalan i nepromenjiv, ovaj vezan za čitaoca menja se neprekidno. U uzajamnom

delovanju ova dva sistema oblikuje se recepcija.“50

Umetnički karakter dela povezan je,

dakle, sa rekonstrukcijom horizonta očekivanja. Estetika recepcije definiše značenje i estetski

karakter bilo kog individualnog književnog dela kao niza sematičkih i estetskih potencijala

koji se manifestuju jedino kroz kumulativne odgovore čitalaca kroz vreme, „ona smisao

teksta definiše kao konvergenciju između strukture dela i strukture interpretacije što je svaki

45

Jaus, Hans Robert, Estetika recepcije, Nolit, Beograd, 1978, str. 58. 46

Idem, str. 59. 47

Idem, str. 39. 48

Idem, str. 12. 49

Idem, str. 60. 50

Idem, str. 25.

18

put iznova valja ostvariti.“51

Odgovor čitaoca na tekst, odnosno značenje i estetski kvalitet

koji taj tekst ima za čitaoca, formira se kao rezultat spajanja horizonta očekivanja čitaoca

(„istorijski, društveno pa i biografski bliže definisani čitalac koji, uvek iznova kao drugi

subjekt stapa horizonte“52

) sa karakteristikama koje tekst poseduje. Nijedan umetnički tekst,

dakle, prema Jausu, nema objektivno značenje sam po sebi, ne pokazuje se svakom

posmatraču u svakoj epohi na isti način, već samo ima različite osobine koje je moguće

objektivno opisati. Termin spajanje horizonta Jaus preuzima od svog učitelja, Gadamera53

, i

koristi za teoriju recepcije jasno odgovorivši odrično na pitanje „da li moderni interpretator

može ili ne može da izbegne svoju istorijsku poziciju dok tumači tekstove koji su napisani u

prošlosti.“54

Za „pomeranja u načinu na koji delo doživljava uspeh, na koji se prihvata ili odbija,

[koja] ujedno odražavaju i promenu horizonta (Horizontwandeln)“55

odgovorni su inovacija i

modernitet, dva pojma koja čine „osnovno merilo Jausove estetike recepcije

(Rezeptionsasthetik)“ i direktno su suprotstavljena „klasičnoj estetici idealističke filozofije,

koja je verovala u postojanje apsolutnih, jednom za svagda datih normi“.56

Međutim, bitno je

istaći i da „nema dela koje bi se javilo kao apsolutna novina u nekom praznom prostoru, pa

zato svako delo upućuje publiku na određen oblik recepcije i svako delo evocira kod čitalaca

određen horizont (vidokrug) očekivanja (Erwartungshorizont).“57

Ukoliko se „rastojanje

između datog vidokruga očekivanja i pojave jednog novog dela – čije prihvatanje, usled

negiranja prisno poznatih, ili dovođenja u svest po prvi put izraženih iskustava, može imati za

posledicu ‚promenu vidokruga‘ – označi kao estetička distanca, onda se ona istorijski može

opredmetiti u spektru reakcija publike i suda kritike (spontani uspeh, odbacivanje, ili

šokiranost; pojedinačno saglašavanje, postepeno ili zakasnelo razumevanje).“58

I dok

51

Jaus, Hans Robert, „Sadašnje stanje teorije recepcije“, Književna kritika, god. X, 1979, br. 1, str. 8. 52

Jaus, Hans Robert, Estetika recepcije, Nolit, Beograd, 1978, str. 24. 53

Pitanje komunikacije sa prošlošću Gadamer objašnjava tako što naglašava da smo „svi mi istorijska bića koja

unosimo svoje temporalne identitete u sve što radimo. On takođe odbija i podelu na subjekt i objekt: nismo mi

uzvišeni neutralni mozgovi koji posmatraju prošlost sa parnasovskih visina mudrosti i objektivnosti. Ni jedan

objekt koji proučavamo ne može da se odvoji od naše subjektivnosti. Sve što možemo da očekujemo da

postignemo kada proučavamo niz horizonata i čitanja nekog određenog teksta je ‚spajanje‘ horizonata: moje

čitanje postaje fokusirajući i centralni instrument u kompleksnoj perspektivi horizonata koji se vraćaju

savremenom čitaocu teksta. Ovo spajanje se odvija nesvesno i neminovno kako se čitaočev sopstveni horizont

apsorbuje u proces interpretacije.“

Selden, Raman, Practicing Theory and Reading Literature: An Introduction, University Press of

Kentucky,1989, p. 127-128. 54

Newton, K. M., Interpreting the Text, Harvester Wheatsheaf, 1990, p. 136. 55

Idem, str. 11. 56

Idem, str. 11. 57

Idem, str. 10. 58

Idem, str. 63.

19

nepostojanje distance između estetičkog iskustva nekog dela i promene vidokruga koju

izaziva pisac objavljivanjem svog dela obezbeđuje veliku popularnost delu koje time postaje

deo popularne kulture, postoje dela koja u trenutku pojavljivanja nisu dobila svoju publiku jer

su izašla iz vidokruga očekivanja publike. Tek protokom vremena i promenama u vidokrugu

očekivanja publike ova dela su dobijala na popularnosti. Jaus kaže: „ako umetnički karakter

jednog dela treba meriti estetičkom distancom koja stoji između dela i očekivanja njegove

prve publike, onda odatle sledi da ova distanca, koja se, budući nov način viđenja, u prvi mah

doživljava kao nešto što raduje ili pak začuđuje, za kasnije čitaoce može sasvim iščeznuti u

meri u kojoj je prvobitna negativnost dela prerasla u samorazumljivost i, predstavljajući sad i

sama poznato iskustvo, ušla u vidokrug budućeg estetičkog iskustva. Pod ovu drugu promenu

vidokruga potpada naročito klasičnost takozvanih vrhunskih dela; njihova po sebi razumljiva

lepa forma i njihov prividno nesumnjivi ‚večni smisao‘ dovode je, sa stanovišta estetike

recepcije, u opasnu blizinu ‚kulinarske‘ umetnosti koja ubeđuje bez otpora i u kojoj se bez

otpora uživa.“59

Jaus smatra da istorija književnosti, koja posmatra isključivo odnos nekog

književnog dela i njegove publike u vreme nastajanja tog dela, ne može da objasni trajnost

nekog dela. Upravo sa promenama horizonta očekivanja kako vreme protiče dolazi i do

formiranja niza kritičkih interpretacija koje čine istoriju književnosti. Prvobitni horizont

očekivanja moguće je rekonstruisati kao odgovor na pitanje „kako je nekadašnji čitalac

mogao videti i razumeti tekst.“60

Time je „tezu o inovaciji ili modernitetu kao osnovnoj

estetičkoj normi Jaus stavio u sistem dijahronije i sinhronije. Kao i jezik i književnost se

razvija i vertikalno i horizontalno. Dijahronija označava kontinuirani istorijski razvoj,

funkcionalnu povezanost novog dela sa delima pre njega, dok sinhronija upućuje na

heterogenu mnogostrukost koju u svojim ekvivaletnim, protivpoloženim i hijerarhijskim

strukturama ispoljavaju dela nastala u isto doba. Na kraju, ovaj dijahroni i sinhroni sklop,

proces i sistem u isto vreme, trebalo bi, smatra Jaus, otkrivati kao deo širih procesa i sistema,

istorijskih kretanja u celini.“61

Pojednostavljeno rečeno, tradicija je, prema Jausu, dijalog

između teksta i horizonta očekivanja generacija čitalaca i na nivou estetike i na nivou istorije,

jer, s jedne strane, od horizonta očekivanja zavisi prijem nekog dela u određenom

vremenskom razdoblju, a s druge, horizont očekivanja se formira na osnovu prethodnog

poznavanja književnosti. Njutn (K. M. Newton) ukazuje na Jausov stav da u proučavanju

59

Idem, str. 64 – 65. 60

Idem, str. 68. 61

Idem, str. 11.

20

istorije recepcije nekog dela ne treba biti prvenstveno preokupiran time da pokažemo kako su

određene interpretacije pogrešne.

U kontekstu Jausove teorije recepcije Zoran Konstantinović izjavljuje da je teorija

recepcija najznačajnija upravo za proučavanje prihvatanja nekog dela u literaturi drugog

naroda zato što „estetika recepcije vodi računa pre svega o savlađivanju onog mehaničkog

traganja za uticajima koje je prebrzo i prebrzo sklono da književnosti malih naroda dovede u

odnos potpune zavisnosti od velikih dela svetske književnosti. Sa estetikom recepcije,

međutim, postavlja se pitanje o procesu u toku kojega se ona, možda u prvi mah i pasivna

recepcija čitaočeva, razvija u aktivno recipiranje, koje prerasta u odgovarajuću proizvodnju

pisca iz ove sredine (jer sredina stvara pisca), pa možda i pisca u sredini nekog drugog jezika.

Svi termini estetike recepcije – horizont očekivanja, estetičko iskustvo, inovacija i sl. –

ukazuju u ovom slučaju na posebnu višeslojnost, pa ih je mnogo lakše odrediti u uzajamnom

procesu koji se odvija između dve literature negoli isključivo u polju posmatranja samo jedne

književnosti.“62

Konstantinović jasno ukazuje da „nije naša književnost u prošlosti bila samo

običan zbir uticaja stranih literatura. Naša publika bila je i te kako aktivan, stvaralački faktor.

[...] svako od dela ovih pesnika evociralo je određen horizont očekivanja, ali do recepcije je

moglo doći jedino u slučaju ako je postojao i odgovarajući horizont očekivanja kod naše

publike i u slučaju ako je raspolagala odgovarajućim estetičkim iskustvom.“63

Rad koji

proučava recepciju dela nekog pisca u nekoj drugoj sredini odgovara na pitanja „na koji način

neko delo kao sistem znakova deluje na sistem očekivanja kod publike drugog jezika, koji se

znaci primaju i u kom se trenutku primaju, a koji se pak ne primaju, i na koji način se u

slučaju primanja pomera horizont očekivanja čitalačke publike.“64

I dok se Jaus u definisanju svoje teorije poziva na Gadamerovu hermeneutiku,

Volfgang Izer, nemački kritičar, razvio je fenomenološku analizu procesa čitanja nasleđenu

od Romana Ingardena i primenio je u analizi konkretnih književnih dela. Prema Izeru

književno delo upravlja čitaočevim odgovorom, ali u tom procesu uvek ostaju „praznine“ ili

„neodređeni elementi“ koje čitalac sam popunjava u kreativnom procesu čitanja na osnovu

svog iskustva. Broj ovih „praznina“ se povećao u delima moderne književnosti, a samim tim i

učešće čitaoca u završnoj kreaciji dela.

62


1, str. 77 – 78. 63

Konstantinović, Zoran, „Estetika recepcije H. R. Jausa“, str. 26, u: Jaus, Hans Robert, Estetika recepcije,

Nolit, Beograd, 1978 64


1, str. 78.

21

„Glavna razlika između Izera i Jausa jeste u tome što Izer stavlja veći naglasak na

proces čitanja nego na istorijsku recepciju nekog dela“65

, ali i on poput Jausa „odbija da je

interpretacija način otkrivanja objektivnog značenja ili skrivenog značaja u tekstu“66

a

pogotovo se osvrće na osnovne postavke Nove kritike kad ističe „da ne možete da se ne

zapitate zašto bi se tekstovi upuštali u takve igre ‚žmurke‘ sa svojim tumačima; a još više

intrigira pitanje zašto se značenje, jednom kada ga otkrijete, menja ponovo, iako su slova,

reči i rečenice u tekstu ostale iste.“67

Prema rečima Roberta Holuba (Robert C. Holub)68

sve škole kritičkog mišljenja u

centralnoj Evropi odgovorile su na Jausov izazov, a u Nemačkoj je kasnih šezdesetih i

sedamdesetih godina prošlog veka nastupila prava hegemonija teorije recepcije: „bilo bi teško

naći esej u nekom uglednom časopisu u kojem se ne citira jedan od ovih kritičara.“69

Međutim, u to vreme ova teorija naišla je na ograničen prijem u SAD-u, „od tridesetipet

radova PMLA (Modern Language Association America) ni u jednom se ni ne pominje.“70

Izer je, međutim, bio anglista i svoje radove je pisao na engleskom, što je takođe jedno od

objašnjenja zašto su Izerovi radovi objavljivani češće od Jausovih. Pošto je bio više

orijentisan na čitalačko iskustvo pojedinačnog, implicitnog čitaoca, doživljavan je kao

predstavnik fenomenološke grane čitalački orijentisanih teorija u okviru američke tradicije i

nije toliko jasno povezivan sa pokretom u Nemačkoj. Primer takvog čitanja Izera71

je, recimo,

Stiven Mejo (Steven Mailloux). Ralf Hekster (Ralph Hexter), na primer, smatra da su upravo

Izerovi radovi predstavljali primaran podsticaj za čitalački orijentisane teorije koje su se

razvile u Americi.72

Holub ovakav prijem teorije recepcije objašnjava činjenicom da nemačka filozofija

(hermeneutička tradicija, fenomenologija i socio-istorijske teorije) nije imala uticaj na

američku kritiku koja se kretala u okvirima koje je zacrtala Nova kritika, odnosno bila

preokupirana tekstom. Novine u istraživanju teorije recepcije i pojedinačnih autora na anglo-

američkom području unosi Susan R. Sulejman (Susan R. Suleiman) iako ne shvata u

65


Idem, str. 138. 67

Idem, str. 138. 68

Holub, C. Robert, Crossing Borders: Reception Theory, Poststructuralism, Deconstruction, The University of

Wisconsin Press, 1992, p. 4 – 5. 69

Idem, p. 4. 70

Idem, p. 4. 71

Idem, p. 6 – 7. 72

Hexter, Ralph, „Literary History as a Provocation to Reception Studies“, p. 23, in: Classics and the Uses of

Reception, Blackwell Publishing, Malden, 2006

22

potpunosti sve implikacije koje taj pokret nosi sa sobom, a odnos prema Jausovoj teoriji

recepcije u Americi menja se tek osamdesetih godina prošlog veka.

Pozicije čitalački orijentisanih teorija u Americi najčešće se predstavljaju kroz radove

Normana Holanda (Norman N. Holland) i Stenlija Fiša (Stanley Fish). Izerovu teoriju

Norman Holand definiše kao ‚bi-aktivnu‘ zato što se pravi razlika između teksta i čitaoca.

Odgovor na književno delo se dobija njihovim udruživanjem. Norman Holand ne pravi

razliku između uloge koju ima tekst i uloge koju ima čitalac, a za razliku od Ingardenovog

implicitnog čitaoca kojim Ingarden pokušava da odstrani lične asocijacije čitalaca, on ih

prihvata jer se drži psihološke teorije da je percepcija naša konstrukcija koju potom

potvrđujemo podacima prikupljnim našim čulima. Holandova teorija stavlja prevelik

naglasak na čitaoca kao pojedinca, a svoju teoriju u zavisan odnos od psihoanalitičke teorije,

zaboraviviši pri tom da su i tekst i čitalac unapred društveno određeni.

Stenli Fiš je vodeći zastupnik teorije ‚afektivne stilistike‘73

koju Norman Holand

takođe označava terminom ‚bi-aktivna‘. Sam naziv njegove teorije upućuje direktno na Novu

kritiku i njihov pokušaj da uklone subjektivnost čitaoca teorijom ‚afektivne zablude‘, kao i

njihovu okrenutost ka prostornosti pesme. Fiš stoji na stanovištvu da se značenja pesme

aktuelizuju u procesu čitanja, što nači da je pesma temporalno određena, a ne prostorno kao

što se verovali pobornici Nove kritike. Najviše je zapravo začuđen pred činjenicom da nikom

ne pada napamet da razdvaja ples i čoveka koji pleše, ali da se na čitaoca obično zaboravlja

prilikom izvođenja zaključaka o rezultatima čitanja. Jedno njegovo stanovište, između

ostalih, jeste da se književna teorija i književna praksa moraju odvojeno posmatrati pošto

teorija nema efekta.

Pošto se čitalac, pored autora i književnog dela, izborio za svoje mesto pod suncem

književnih teorija u prošlom veku, danas čitalački orijentisane teorije, a posebno teorija

recepcije, predstavljaju standard u književnoj analizi. Martindejl je, na primer, zaslužan za

uvođenje teorije recepcije u istraživanja klasičnih autora. Prvi njegov esej, „Redeeming the

Text“ („Iskupljivanje teksta“ objavljen je 1993. godine, a sredinom devedesetih godina

prošlog veka Kembridžova izdanja o klasičnim autorima počela su da sadrže i deo o recepciji,

čime je recepcija dobila veliko priznanje.74

Drugi pravac u kojem teorija recepcije ide odvaja je od njene primarne, isključivo

književne funkcije i ona u današnje vreme postaje deo kulturoloških studija u širem smislu.

73


Martindale, Charles, Thomas,F. Richard, Classics and the Uses of Reception, Blackwell Publishing, Malden,

2006, p. 1.

23

Neretki su naslovi nalik ovome: Reception Study: From Literary Theory to Cultural Studies

(Studija recepcije: od književne teorije do kulturoloških studija). Ovakav razvoj posledica je

jednog sveobuhvatnijeg procesa koji se, prema rečima Biljane Dojčinović, odvija „tokom

poslednjih 30 godina društvene nauke i humanistika prolaze kroz radikalne promene ne samo

u pogledu metodologija, već i u pogledu predmeta i granica samih disciplina. Ideje

interdisciplinarnosti i multidisciplinarnosti, kao i ukrštanja i presecanja disciplina,

predstavljaju već dugo izazov strogim i nepropusnim granicama jasno definisanih disciplina.

Umesto toga, pojavljuje se koncept studija kao obuhvatnijeg pristupa određenim

problemima.“75

Međutim, „valja, ipak, naglasiti da kulturalni pristup, koliko god bio potreban

u tumačenju književnih dela, njih često zapravo i ne dotakne. Kao i ono što se nekada

nazivalo ‚spoljašnjim pristupom‘ nasuprot imanentnom, studije kulture bave se kontekstom iz

kog tekst niče, samo što ga sada osvetljavaju iz uglova do kojih ranija istraživanja nisu

dopirala.“76

POJAM MODERNIZMA

Čini se da bi lakše bilo napisati knjigu o modernizmu, nego jedan sažet uvod koji,

zbog ograničenog prostora, neminovno podrazumeva davanje makar nekih konačnih

zaključaka koje je, u slučaju modernizma, samo uslovno moguće izvoditi. A možda bi bilo

dobro da se od eventualnih nepreciznosti i pojednostavljivanja ogradim rečima Arta Bermana

koji je rekao da „modernizam nije koherentan skup verovanja, premda svako pojedinačno

može da ima koherentan skup verovanja o modernizmu.“77

Danas su još uvek aktuelne

diskusije o modernizmu, stavovi se uveliko razlikuju od autora do autora, ali o nekim

pitanjima ipak je postignut konsenzus.

Dok jedna grupa autora modernizam definiše kao istovremeno i društveni i estetički

pokret, recimo Piter Nihols (Peter Nicholls) govori o modernizmu kao „kompleksnom skupu

kulturoloških dešavanja sa početka dvadesetog veka“78

a Majkl Volš raspravlja o „istorijskom

značaju modernističke estetičke prakse“79

, druga grupa razdvaja pojam moderniteta kao

društvenog pokreta od pojma modernizma kao estetičkog pokreta koji je nastao u okviru šire

pojave moderniteta.

75

Dojčinović, Biljana, Susreti u tami, Uvod u čitanje Virdžinije Vulf, Beograd, JP Službeni glasnik, 2011, str.

15. 76

Idem, str. 21. 77

Berman, Art, Preface to Modernism, University of Ilinos Press, Urbana and Chicago, 1994, p. XII 78

Nicholls, Peter, Modernism: A Literary Guide, University of California Press, 1995, p. VII 79

Walsh, Michael, J. K., London, Modernism, and 1914, Cambridge University Press, 2010, p. 18.

24

Priklonivši se drugoj grupi teoretičara, u želji da se dođe do nekih osnovnih istorijskih

određenja ove pojave, može se reći da je modernizam kao estetički pokret obitavao u okrilju

moderniteta, preciznije rečeno, modernog načina života koji je uzrokovan industrijskom

revolucijom, rađanjem buržoaske klase i novih nauka, kao i najvećim dotad poznatim

razaranjima u Prvom i Drugom svetskom ratu. U svim oblastima ljudskog postojanja

odigravale su se promene vladajućih paradigmi, a modernizam je, kao estetički pokret, dobio

ulogu „da poboljša ljudski život izvođenjem vrednosti iz umetničke kulture.“80

Zahvaljujući

toj svojoj poziciji unutar moderniteta, modernizam, prema Artu Bermanu, „bije svoje bitke

dok zavisi od podrške onih koje najviše napada: srednje klase u kontekstu kapitalizma. [...]

On odbija društvene i komercijalne vredosti konzervativne i ljubazne srednje klase, i izražava

gnušanje prema načinu na koji srednja klasa definiše vrednosti komercijalnim i monetarnim

pojmovima.“81

Kada se pređe na analizu modernizma kao estetičkog pokreta, potrebno je na prvom

mestu naglasiti da je reč o pravcu koji, objedinjujući više raznorodnih tendencija u

književnosti i umetnosti, radikalno raskida sa postulatima tradicionalne književnosti i

umetnosti. Do raskidanja dolazi i u pogledu forme, i u pogledu konteksta i sadržaja

književnog dela. „Čini se da je modernizam tačka u kojoj je ideja radikalne i inovativne

umetnosti, eksperimentalnog, tehničkog, aestetičkog ideala koji se razvija od vremena

romatizma, dospela u formalnu krizu – u kojoj mit, struktura i organizacija u tradicionanom

smislu doživljava kolaps, i to ne samo iz formalnih razloga. [...] Modernizam je naša

umetnost jer je to umetnost koja odgovara scenariju našeg haosa. To je umetnost nastala kao

posledica Hajzenbergovog (Heisenberg) ‚principa nesigurnosti‘, uništavanja civilizacije i

razuma u Prvom svetskom ratu, sveta kojeg su menjali i iznova interpretirali Marks, Frojd i

Darvin, kapitalizma i ubrzanog i neprekidnog industrijskog razvoja, egzistencijalne

izloženosti besmislu i apsurdu. To je književnost tehnologije. [...] Modernizam je umetnost

modernizacije.“82

Ovo gledište se poklapa sa čestim tumačenjima modernizma danas kao

„vrste estetskog heroizma koji suočen sa haosom modernog sveta (u velikoj meri posrnulog

sveta) vidi umetnost kao jedinu pouzdanu realnost i kao princip koji uvodi kvazi religijski

red.“83

80

Idem, p. 5. 81

Idem, p. 5. 82

Bradbury, Malcolm, McFarlane, James, Modernism, Harmondsworth, Penguin Books, 1978, p. 25, 26, 27. 83

Walsh, Michael, J. K., London, Modernism, and 1914, Cambridge University Press, 2010, p. 9.

25

Kada se govori o raskidanju sa tradicionalnom književnošću i umetnošću u kontekstu

modernizma uglavnom se misli na raskidanje sa književnim postulatima viktorijanske ere

koja je neposredno prethodila. Međutim, neretko se smatra da je „prošlost u modernizmu

često teret i proklestvo, ali i izvor razumevanja sadašnjosti“84

, a taj anti-tradicionalni aspekt

modernizma sve je manje danas izražen, na prvom mestu zato što je i sam modernizam

postao neka vrsta tradicije, ali i zato što su ‚anti-tradicionalni aspekti modernizma i njegove

implikacije urušili u ranoj fazi autori i kritičari koji su tragali za estetičkim poretkom da bi na

njemu bazirali modernu poetiku“.85

Ovo nas u predstavljanju modernizma u anglo-

američkom kontekstu dovodi do Nove kritike upravo zbog „njenog konstantnog stavljanja

naglaska na formu kao autonomnog sredstva od estetičkog značaja.“86

Volš naglašava da do

povezivanja Nove kritike i modernizma dolazi i zahvaljujući autoritetu T. S. Eliota, koji se

ogleda i u oblasti poezije i u oblasti kritike. Vrlo često se pod pojmom moderna kritika misli

na Novu kritiku, a i današnji kritičari neretko pristupaju modernizmu kroz prizmu Nove

kritike, „naizgled nesvesni da ne postoji ‚prirodna‘ veza između modernističkih dela i ove

kritičke ili analitičke paradigme.“87

U svojim pregledima modernizma Hana Kronfeld (Chana Kronfeld)88

simbolizam i

impresionizam označava kao rani modernizam, a futurizam, ekspresionizam i imažizam kao

period visokog modernizma. Za razliku od nje, Pol Poplavski umetničke pravce

impresionizam, imažizam, simbolizam, futurizam i ekspresionizam naziva „niz povezanih

umetničkih pravaca“89

koji podstiču „odbijanje konvencija, pretpostavki, procedura i

percepcija klasične i realistične umetnosti osamnaestog i devetnaestog veka.“90

Majkl

Levenson (Michael Levenson) ističe da su osnovni „koncepti bili imidž, simbol, tradicija,

ekspresija, objektivnost“91

a doktrine su se stoga zvale „impresionizam, imažizam, vorticizam

i klasicizam.“92

Sam termin modernizam su, prema rečima Rejčel Poter (Rachel Potter), prvi put

upotrebili pesnici Robert Grejvs (Robert Graves) i Laura Rajding (Laura Riding) 1927.

84


25. 85

Idem, p. 9. 86

Walsh, Michael, J. K., London, Modernism, and 1914, Cambridge University Press, 2010, p. 11. 87

Idem, p. 11. 88

Kronfeld, Chana, On the Margins of Modernism: Decentering Literary Dynamics, University of California

Press, 1996 89

Poplawski, Paul, Encyclopedia of Literary Modernism, Greenwood Press, Westport,2003, p. IX 90

Idem, p. IX 91

Levenson, Michael, A Genealogy of Modernism: A Study of English Literary Doctrine 1908 – 1922, p. VII 92

Idem, p. VII

26

godine93

, mada se kao termin prihvata tek u kasnim šezdesetim i ranim sedemdesetim

godinama kada se pojavio veliki broj značajnih studija iz oblasti modernizma. U periodu

između ova dva trenutka „anglo-američki kritičari nastojali su da identifikuju kanon

predratnih književnih tekstova definisanih jednim skupom zajedničkih tema i formalnih

karakteristika, ali su propustili da osmisle jedan zajednički naziv. Međutim, postojao je opšti

konsenzus o književnoj vrednosti izabrane grupe monumentalnih ostvarenja sa početka

dvadesetog veka: V. B. Jejts Kula (1928), Džems Džojs Portret umetnika u mladosti (1916) i

Ulis (1922), D. H. Lorens Duga (1915) i Zaljubljene žene (1921), T. S. Eliot Pusta zemlja

(1922) i Četiri kvarteta (1936-42; objavljivano u nastavcima 1944), Vindhem Luis Tarr

(1918) i The Apes of God (1930), Virdžinija Vulf Gospođa Delovej (1925) i Svetionik (1927)

i Paund Cantos (1922-72).“94

Podjednako je teško odrediti period modernizma i vremenski, Piter Niholis ističe da

su „počeci modernizma, kao i njegov kraj, uglavnom neodređeni, pre u naznakama nego

jasno definisani istorijski momenti“.95

Iako bi početak dvadesetog veka bio mnogo pogodniji

trenutak u istorijskom smislu, za početak modernizma najčešće se uzima 1890. godina da bi

bila obuhvaćena i dela koja su nosila modernističke tendencije u to vreme. Kao kraj najčeće

se uzima 1939. godina, godina objavljivanja Džojsovog Fineganovog Bdenja, iako neki

autori govore i o 1945. godini, odnosno godini kada se završio Drugi svetski rat. Hana

Kronfeld uzima najširi vremenski raspon od 1880 – 1950. godine, dok Pol Poplavski ostaje u

najčešće pominjanim okvirima, od 1890 – 1930. godine, istovremeno naglasivši da će „mnogi

navodi značajno probijati ove labavo definisane parametre da bi bitni prethodnici i naslednici

modernizma bili uvršteni, kao i da bi se pokrile ključne evropske i interdisciplinarne

dimenzije modernizma.“96

Potrebno je još istaći da su mnogi stvaraoci iz perioda

modernizma bili živi i pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, ali da oni u to vreme ne

objavljuju dela koja bi bila značajna za sam modernizam. Biljana Dojčinović u svojoj knjizi

Susreti u tami, Uvodi u čitanje Virdžinije Vulf skreće pažnju na tu „tenziju između merljivog

vremena i neprekidnog trajanja koje zamagljuje hronološki odredive granice“97

i naglašava da

to obeležava glavna dela Virdžinije Vulf „i modernističke tekstove uopšte, kao i tekstove o

modernizmu. Želja da se, nasuprot jasnoj svesti o neodredivosti početka i kraja bilo kog

procesa, ustanove datumi i sati u kojima nešto počinje ili se završava, jednako je izraz

93

Graves, Robert, Riding, Laura, A Survey of Modernist Poetry, Carcanet, 2002 94

Potter, Rachel, Modernist Literature, Edinburgh University Press, 2012, p. 3. 95

Nicholls, Peter, Modernism: A Literary Guide, University of California Press, 1995, p. 1. 96

Poplawski, Paul, Encyclopedia of Literary Modernism, Greenwood Press, Westport,2003, p. IX 97

Dojčinović, Biljana, Susreti u tami, Uvod u čitanje Virdžinije Vulf, Beograd, JP Službeni glasnik, 2011, str. 11

27

potrebe da se stalni protok i promena nečim omeđe i obeleže, kao i ironijsko poigravanje

idejom da je to uopšte moguće. Tako smo dobili i trenutak u kom se modernizam završava -

tačan datum kraja modernizma, prema Piteru Blejku, jeste 15.07.1972. oko 15.32, kada je

nekoliko stambenih zgrada u Sent Luisu, izgrađenih 1950. godine, srušeno dinamitom jer se u

njima više nije moglo obitavati. [...] Dodatna simbolika ovog podatka počiva u tome što je

rušenje starih, dotrajalih domova za Virdžiniju Vulf bila metafora smene džordžijanske i

edvardijanske književnosti. Na prelazu iz modernog u postmoderno doba, kada se geslo

‚forma sledi funkciju‘ podrugljivo preinačava u ‚forma sledi fijasko‘, ova se metafora

doslovno realizuje i taj čin se sa ironičnom preciznošću upisuje u istoriju.“98

Međutim, bilo da vremenske granice postavljamo precizno ili manje precizno, čini se

da sve definicije ipak ne prelaze okvire linerano shvaćenog vremena, „Matej Kalinesku

smatra da ideju moderniteta možemo shvatiti samo u okviru specifične svesti o vremenu,

naime, svesti o istorijskom vremenu, literarnom i ireverzibilnom, koje teče nezaustavljivo.“99

U literaturi se kao najznačajniji period izdvajaju prve tri decenije prošlog veka kada

modernizam doživljava svoj pun zamah, terminološki klasifikovan kao period visokog

modernizma (mada se vrlo često kao period visokog modernizma obeležava period koji

nastupa tek posle Prvog svetskog rata). I dela koja smo nabrojali kada smo govorili o opštem

konsenzusu u pogledu vrednosti književnih dela nastalih u vreme modernizma pripadaju

upravo ovom periodu. Kao što smo još na početku skrenuli pažnju pomoću citata iz knjige

Modernism autora Bredberija i Mekfarlejna, modernisti su zaslužni za uvođenje novih tema,

formi i stilova u književnost. Atmosfera izazvana ratom uticala je na opšte pesimistično

raspoloženje u pogledu morala, jedinstva i postojanosti zapadne civilizacije, a postojeći

književni oblici nisu to mogli da iskažu na zadovoljavajući način. Kada se govori o

književnosti modernizma govori se prevashodno o književnosti dikontinuiteta. U ovom

periodu dolazi najviše do izražaja okretanje ka formalizmu, i udaljavanje od postulata

romantizma, i upravo se to, prema rečima Arta Bermana, „nalazi u podtekstu ‚kasicizma‘

kojeg visoki modernizam u književnosti suprotstavlja ‚romatizmu‘.“100

Biljana Dojčinović okretanje ka unutra izdvaja kao jedan od tri bitna aspekta

modernizma i povezuje ga sa okretanjem ka sebi izazvanim upravo ratom, drugim bitnim

aspektom modernizma: „Trauma Prvog svetskog rata duboko je obeležila stvaralaštvo

98

Idem, str. 11-12. 99


25. 100

Berman, Art, Preface to Modernism, University of Ilinos Press, Urbana and Chicago, 1994, p. X

28

modernista i okretanje ka sebi verovatno jeste čin okretanja od sveta.“101

Ovo nas dovodi do

jedne od najznačajnijih tranzicija koja se odigrala u vreme modernizma a koje se ogleda u

„oslanjanju na psihologiju, a ne na filozofiju, kada je u pitanju stvaranje znanja o ljudskom

umu. (Ono što je Šeling za romantizam, Frojd je za modernizam).“102

Promene koje su se dešavale u svetu poezije na engleskom jeziku bile su velike,

činjenica da je London „finansijski i industrijski centar sveta napravila je od njega u prvoj

deceniji prošlog veka magnet za pisce, i centar izdavaštva. A stranci u Londonu, uključujući

F. T. Marinetija, Ezru Paunda, H. D., Vindhema Luisa i T. S. Eliota, bili su ti koji su

protresli stvari u svetu poezije.“103

Taj diskontinuitet na prvom mestu oslikava poezija T. S.

Eliota, „Pusta zemlja“ je sva od fragmenata, delova koji na prvi pogled nisu povezani, ali

unutar njih se nalaze elementi koji se mogu slobodno međusobno povezivati u zavisnosti od

kreativnosti i obrazovanosti samog čitaoca. Eliot se uzima za tipičnog predstavnika

elitističkog visokog modernizma, a njegova se poezija najčešće karakteriše kao teška i

nerazumljiva. Pored fragmentarnosti, tome doprinosi i obilna aluzivnost koja se oslanja na

citatnost kao bitan element strukture same pesme. „Suština modernističkog postupka opisan

je paundovskim pozivom ‚skratiti, sažeti‘, štoje nužno dovodilo do hermetičnosti. Bez

Eliotovih napomena gotovo je nemoguće probijati se kroz Pustu zemlju“104

, proglašavana je

„modernim Panteonom književnosti“105

upravo zahvaljujući velikom broju citata i referenci

iz književne tradicije. Međutim, postoji mišljenje da je Eliot svesno pisao poeziju koja će

šokirati čitalačku publiku sa ciljem „da se popravi status pesnika: reakcija prvih kritičara na

Pustu zemlju bio je stav koji je naišao na Eliotovo osuđivanje, ali se uprkos tome sa jednom

takvom reakcijom na Pustu zemlju na neki način kalkulisalo.“106

Ako se pri tom setimo

njegovih reči iz eseja „Svrha poezije i svrha kritike“ da je „jedno pisati poeziju već

popularnim stilom, a drugo je nadati se da će tvoja poezija možda postati jednom

popularna“107

, jasno nam je da je Eliot bio prilično svestan težine svog poduhvata. Eliot ovde

praktično govori o estetičkoj distanci koju u svojoj teoriji recepciji obrađuje Jaus. Takođe je

skretao pažnju na činjenicu da se „pesnik mnogo životnije interesuje za društvene ‚funkcije‘

101


31. 102

Idem, p. 5. 103



21. 105

Longebach, James, „‘Mature poets steal‘: Eliot's allusive practice“, p. 180, in: Moody, David, Cambridge

Companion to T. S. Eliot, Cambridge University Press, Cambridge, 1994 106

Idem, p. 178. 107

Eliot, T. S., Selected prose of T. S. Eliot /edited by Frank Kermode/, Faber & Faber, 1975, p. 81.

29

poezije, kao i za sopstveno mesto u društvu; i možda taj problem danas nametljivije pritiska

njegovu svesnu pažnju, nego u bilo koje ranije doba.“108

Eliot je pokušao da objasni i opskurnost i nerazumljivost poezije, ali ne

objašnjavanjem stilskih osobina koje pojačavaju utisak opskurnosti i nerazumljivosti, već

ograničenjima koja karakterišu bilo pesnika bilo čitaoce. Na prvom mestu ističe nemogućnost

pesnika da se izrazi drugačije, potom novinu koju njegova poezija donosi, činjenicu da se

unapred sugeriše da je pesma teška i da se time stvara neka vrsta treme kod čitaoca, kao i

činjenicu da je pesnik „izostavio nešto što je čitalac navikao da nalazi, tako da on zbunjen

pipa u mraku tražeći nešto čega nema i lupa glavu oko neke vrste ‚značenja‘ koje niti postoji,

niti se htelo da postoji.“109

Eliot takođe smatra da je težina moderne poezije i društveno

uslovljena, pa u svom poznatom eseju o poeziji metafizičara naglašava da „naša civilizacija

obuhvata veliku raznovrsnost i kompleksnost, a ta raznovrsnost i kompleksnost moraju da

dovedu do raznovrsnih i kompleksnih rezultata delujući na jednu rafiniranu senzibilnost.

Pesnik mora da biva sve obuhvatniji, sve neuhvatljiviji, indirektniji da bi nasilno podešavao,

ako je potrebno i lomio, jezik prema onome što hoće da kaže. [...] Otud dobijamo nešto što

vrlo mnogo liči na ‚konćeto‘ – u stvari dobijamo jedan postupak neobično sličan postupku

‚metafizičkih pesnika‘, sličan i po svojoj upotrebi opskurnih reči i jednostavnog

fraziranja.“110

Još jedna otežavajuća okolnost za prijem moderne poezije bio je i slobodni stih, verse

libre, kao potpuna novina. Sam Eliot ne deli stihove na klasičnu odnosno slobodnu formu, jer

za njega postoji samo dobar ili loš stih.111

A kada je pokušao da ga definiše rekao je da je

slobodni stih „sve samo ne slobodan“112

: „Da je verse libre prava forma stiha bio bi pozitivno

definisan. A ja mogu da ga definišem smo negativno: i) odsustvo obrasca, ii) odsustvo rime,

iii) odsustvo metrike.“113

Sloboda slobodnog stiha leži u slobodnoj upotrebi ritma. U današnje

vreme nije lako zamisliti šta je slobodan stih značio tada kada se pojavio i kakve je reakcije

izazivao, ali kao ilustraciju možemo da navedemo primer kojim je Eliot započeo svoj esej o

108

Eliot, T. S., „Svrha poezije i svrha kritike“, str. 146, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta,

1963 109

Idem, str. 147. 110

Eliot, T. S., „Metafizički pesnici“, str. 79, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta, 1963 111

U uvodu koji je napisao za Paundovu zbirku pesama iz 1928. godine, Eliot za sebe kaže „Moj vlastiti stih je,

koliko ja mogu da procenim, bliži originalnom verse libre nego bilo kojoj drugoj vrsti; barem je forma koju sam

počeo da koristim za pisanje 1908. i 1909. godine direktno preuzeta iz istraživanja Laforga i Elizabetinske

drame; i ne znam više nikoga ko je počeo baš odatle. Tek kasnije u životu sam čitao Vitmana, i morao da

sakrijem svoju averziju prema njegovoj formi, kao i prema većem delu sadržaja, da bih mogao da ga pročitam.“

Eliot, T. S:, „Introduction: 1928, p. 8, in: Pound, Ezra, Selected Poems, Faber and Faber, London, 1928 112

Eliot, T. S. „Reflections on Verse libre“, p. 32, in: Eliot, T. S. Selected prose of T. S. Eliot, Faber and Faber,

London, 1975 113

Idem, p. 32.

30

slobodnom stihu: jednom prilikom je jednoj gospođi, koja je bila dobar poznavalac

književnosti, pokušao da preporuči neku knjigu za čitanje a ona je, odbijajući sve, samo rekla

„da više ne može da čita ni jedan drugi stih, nego verse libre.“114

„Slobodan stih je u prvoj

deceniji dominirao eksperimentalnom linijom anglo-američke poezije, Eliot je njegov

najvažniji stvaralac, a postaće centralna pojava u istoriji poezije dvadesetog veka.“115

Opskurnost i težina dovele su do toga da modernistička poezija ima ograničenu

čitalačku publiku. Pravi se jasna razlika između umetnosti i popularne, masovne kulture.

Rejčel Poter skreće pažnju na to da su upravo Robert Grejvs i Laura Rajding, pesnici koji su

prvi put upotrebili termin modernizam, „identifikovali i odbranili ‚težinu‘ modernističke

poezije za razliku od ‚tradicionalne‘ i raspravljali o činjenici da je modernističko pismo

neminovno udaljeno od ‚prostog‘ ili ‚običnog‘ čitaoca.“116

Ali elitizam nije samo osobina

modernizma, nastajao je postepeno kao „posledica diferencijacije sfere umetnosti od

prethodno ujedinjavajućeg i sveobuhvatnog pogleda na život. Od sredine osamnaestog veka

umetnost ima tendenciju da povećava svoju autonomnost, sa ciljem odvajanja estetskih

proizvoda kulture od njene veze sa istinom (kako je vidi nauka) ili dobrotom (kao moralnim

postulatom). […] Umetnost radi umetnosti dovodi neizostavno do presecanja veza između

umetnosti i šire publike. Konačno, vrsta formalnog eksperimenta i elitizam koje povezujemo

sa umetnošću dvadesetog veka postale su norma, pošto su se različite vrste umetnosti

pročišćavale fokusiranjem na svoje konstitutivne element. […] Linije, boje, oblici, zvukovi,

reči pa čak i slova postali su estetski objekti. Postepeno se umetnost odriče usmerenosti ka

široj populaciji i počinje da se obraća ekspertima i poznavaocima.“117

Međutim, ako uzmemo u obzir činjenicu da je početkom prošlog veka došlo do

masovnog opismenjavanja ljudi, onda shvatamo da je elitizam u vreme modernizma

očekivana reakcija jer je „nekom pesniku, neke 1920. godine, bilo izuzetno bolno da sagleda

kuda će ‚masovna pismenost‘ najverovatnije da odvede kada je u pitanju opstanak

umetnosti.“118

Sem toga, taj proces može da se sagledava i sa njegove pozitivne strane jer

„modernizam je, barem u tradiciji najbližoj Džejmsu, povratio elitizam i dostojanstvo

književnosti pisanoj u određenom krugu i za odabrane čitaoce.”119

114

Idem, p. 31. 115


Idem, p. 2. 117

Holub, Robert, „Modernism, modernity, modernisation“, p. 280, in: Knellwolf, Christa et al., Cambridge

History of Literary Criticism, Volume IX, Cambridge University Press, Cambridge, 2001 118

Hamilton, Ian, Oxford Companion to Twentieth-Century Poetry, Oxford University Press, Oxford, New

York, 1994, p. vi, vii 119


21.

31

Art Berman smatra da „iz perspektive isključivo književne kritike za visoki

modernizam može da se kaže da je potpuno nov, ali iz jedne šire perspektive on obuhvata

transfer avangarde iz slikarstva u književnost.“120

Upravo se naglasak na taj „modernistički

avangardni eksperimentalizam i njegovu brigu za radikalne inovacije u umetničkoj formi,

stilu, sadržaju i metodi [... ] često shvata kao revolucionarna dinamika unutar

modernizma.“121

Međutim, prilikom redefinisanja konteksta modernizma u današnje vreme i njegovog

odnosa prema avangardi neretko se dobijaju i drugačiji ishodi, najverovatnije stoga što se ta

redefinisnja u današnje vreme vrše pod pritiskom post-modernizma. Burger (Peter Buerger) i

Hujsen (Andreas Huyssen) avangardu izdvaju iz okrilja modernizma upravo po svojim

napadima na položaj umetnosti u buržoarskom društvu, odnosno na odvojenost umetnosti od

svakodnevnog života ljudi. „Taj napad se ne odvija na nivou sadržaja ili teme nekog

određenog dela, nego pre u načinu kako avangardna dela fukcionišu kao celina, kako se

stvaraju i na kakav prijem nailaze.“122

U tom kontekstu dokazuju da je post-modernizam koji

nastupa šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka „legitiman naslednik avangarde“123

jer

„dele istinski istorijski i ideološki kontinuitet, koji se vrti oko pitanja popularne kulture i

jasno ih razlikuje od modernizma koji stoga liči na tek nešto malo reakcionarniji ili elitistički

strah od masovne kulture.“124

U Kembridžovoj enciklopediji autori ipak ostaju pri stanovištu

da se avangarda nalazi unutar modernizma „baš kao što institucije modernizma nisu smeštane

u potpunosti sa spoljne strane ili protiv ekonomije koja se menjala u odnosu na društvo

konzumerizma i profesionalizma u svom okruženju, već su vodile jedan kompleksan i

dvosmislen dijalog sa njim.“125

Period post-modernizma hronološki i konceptualno nastupa posle perioda

modernizma. Ovom stavu možemo da se priklonimo čak i u slučajevima kada avangardu

definišemo u okvirima modernizma, jer, iako povezan sa avangardom, post-modernizam se

izdvaja po tome što na svojstven način kombinuje visoku umetnost sa modelima prisutnim u

masovnoj kulturi. Mnoga dela autora postmoderne u sebi spajaju književne žanrove, različite

stilove i kulturološke nivoe, ozbiljno i neozbiljno, pa ih je, između ostalog, nemoguće

klasifikovati prema postojećim književnim klasifikacijama.

120

Idem, p. 64. 121

Poplawski, Paul, Encyclopedia of Literary Modernism, Greenwood Press, Westport, 2003, p. IX 122

Menand, Louis, Rainey, Lawrence, „Introduction“, p. 3, in: Litz, A. Walton et al., The Cambridge History od

Literary Criticism,Volume VII, Cambridge University Press, Cambridge, 2000) 123

Idem, p. 5. 124

Idem, p. 5. 125

Idem, p. 6.

32

POJAM NOVE KRITIKE

U anglo-američkoj tradiciji terminom moderna kritika vrlo često se označava upravo

Nova kritika kao kritički pravac koji je dominirao kritičkom scenom na tom području skoro

četiri decenije (od kraja 1930-ih do 1960-ih), čime se Nova kritika direktno povezuje sa

modernizmom, vladajućom književnom paradigmom u to vreme, odnosno, uz manje

vremenske korekcije, periodom visokog modernizma. U stručnoj literaturi vrlo često se

nailazi na podatak da je 1941. godina, godina kada je objavljena knjiga Dž. K. Rensoma

(John Crowe Ransom) The New Criticism po kojoj je književni pravac i dobio je ime, pravi

početak Nove kritike.

Nova kritika je, dakle, poput modernizam izdanak u okviru moderniteta, i kao takva

deli sa njim i njihovu drugu zajedničku osobinu - nehegemonost. Reč je o „na neki način

neobičnom teorijskom pokretu. Njime ne dominira ni jedan pojedinačni kritičar, nema

manifest, niti jasno dogovorene početne tačke, a nema jasno proklamovane ciljeve, poreklo,

članstvo.“126

U prilog tvrdnji da je Nova kritika neobičan teorijski pokret govori i činjenica

koju primećuje Stiven Meterson (Stephen Matterson) da je Rensom u svojoj knjizi obrađivao

kritičare koji su negirali pripadnost Novoj kritici, a da oni koji se danas vode kao Novi

kritičari nisu ni pomenuti u toj knjizi. Ključne figure koje Meterson izdvaja, pored Rensoma

su Ričards (Ivor Armstrong Richards), Bruks (Brooks), Voren (Warren), Alen Tejt (Allen

Tate), Kenet Berk (Kenneth Burke), R. P. Blekmur (R. P. Blackmore), Vilijam Empson

(Villiam Empson), Ajvor Vinters (Yvor Winters) i V. K. Vimset (W. K. Wimsatt). Livisove

(F. R. Leavis) rane radove pisane po uticajem T. S. Eliota takođe ubraja u Novu kritiku, a za

Eliotove kritičke eseje se smatra da igraju važnu ulogu u razvoju Nove kritike. Kao

najvažnije radove izdvaja Ričardsovu knjige Principles of Literary Criticism i Practical

Criticism (1929), Empsonovu knjigu Seven Types of Ambiguity (1930), Bruksove The Well-

Wrought Urn (1949), Understanding Poetry (ko-autorstvom sa Vorenom), Tejtove eseje

Essays of Four Decades (1974) i Vimsetovu knjigu The Verbal Icon (1954). Sem toga, ističe

i dva kritička časopisa koja su povezana sa Novom kritikom: The Southern Review (1935,

Bruks i Voren) i The Kenyon Review (1939, pokrenuo Rensom). Za razliku od njega, Stiven

Bert (Stephen Burt) i Dženifer Livin (Jennifer Lewin)127

izdvajaju Rensoma, Tejta, Bruksa i

Vorena kao nosioce ovog pokreta, uz Empsona i Blekmura. Prema njima Vinters i F. O.

126

Matterson, Stephen, „The New Criticism“, p. 166, in: Waugh, Patricia, Literary Theory and Criticism: An

Oxford Guide, Oxford University Press, 2006 127

Burt, Stephen, Lewin, Jennifer, „Poetry and the New Criticism“, p. 153, in: Roberts, Neil, A Companion to

Twentieth-Century Poetry, Blackwell Publishing, 2003

33

Matjesen (Francis Otto Matthiessen) se nalaze na intelektualnim marginama ovog pokreta, a

posebno izdvajaju Veleka (Rene Wellek), Vimseta, Vorena, Birdslija (Beadrsley) i Berka

pošto je njihov rad imao više značaja za književnu teoriju nego za poeziju dvadesetog veka.

Ova podela je polazila od toga da je poezija u centru pažnje kritičara tog vremena, 1955.

godine Tejt je izjavljivao da nikada poezija i kritika na engleskom jeziku nisu bile tako

bliske.128

Iako postoje značajne razlike među pripadnicima Nove kritike, njihova zajednička

osnovna postavka zasniva se na Eliotovoj premisi da pesmu treba tretirati „prevashodno kao

poeziju a ne nešto drugo.“129

Nova kritika ističe posebnost književnog jezika jer jezik u književnosti funkcioniše

drugačije nego kada se koristi za opisivanje u drugim oblastima ljudskog života. Neknjiževni

kontekst zahteva jednoznačnu upotrebu jezika, dok se u književnosti istražuju i koriste i

konotativna i denotativna značenja reči. Takva upotreba jezika „odražava sve ljudske potrebe

i resurse, koji se ne ograničavaju isključivo svojom utilitarnom funkcijom“130

pa je

književnost stoga, prema Tejtu i Rensomu, način da dođemo do najpotpunijih saznanja o

realnosti. Stavljanje naglaska na formalne elemente književnog teksta, „jer oni na

najočigledniji način signaliziraju ključnu razliku između književne i neknjiževne upotrebe

jezika“131

, govori o formalističkoj orijentaciji Nove kritike. Međutim, Bruksova i Vorenova

definicija da je pesma „organicistički sistem odnosa, i da se poetski kvalitet ne može shvatiti

kao nešto što obitava u jednom ili više izolovanih faktora“132

ima svoje korene zapravo u

romatizmu i povezuje se sa Kolridžovim zalaganjem za organicističko shvatanje pesme kao

izraza jedinstva forme i značenja. Ovo omogućava da se sa vanliterarnih kriterijuma, na

osnovu kojih smo poredili modernizam i Novu kritiku, pređe na literarni kriterijum koji se

ogleda u autonomnosti književnog dela u odnosu na ostale oblasti ljudskog života, potrebi da

se umetnost stvara umetnosti radi, i, shodno tome, zahteva da se držimo unutrašnjih merila u

tumačenju književnog dela. Književno delo se tretira kao nezavisna i celovita organska

jezička struktura, dok se po strani ostavljaju biografije autora, književna istorija, kao i

društveni kontekst književnosti. Bila je to reakcija na biografsko-istorijsku kritiku koja je

domirala u devetnaestom veku i na početku dvadesetog veka.133

Princip impersonalnosti koji

dominira modernizmom dominira i Novom kritikom. Isto kao što je okretanje unutrašnjem

pristupu bila reakcija na biografsko-istorijski pristup u tumačenju književnih dela, tako je i

128

Idem, p. 153. 129

Abrams, M. H., A Glossary of Literary Terms, Heinle & Heinle, Thomson Learning, USA, 1999, p. 181. 130

Idem, p. 170. 131

Idem, p. 167. 132

Idem, p. 168. 133

Tyson, Lois, Critical Theory Today: A User-friendly Guide, Roulegde, 2006

34

naglašavanje impersonalnosti reakcija na impresionističku kritiku koja je takođe bila dosta

zastupljena u tom periodu. Zahvaljujući ovim svojim osnovnim postavkama, impersonalnosti

i aistoričnosti, značaj Nove kritike za razvoj kritičke misli u vreme pojavljivanja praktično je

nemoguće proceniti:

- Izvršeno je redefinisanje „šta podrazumeva posao kritičara a šta ne – ne

podrazumeva moral, politika, etiku, religiju ili istoriju“134

, pa Nova kritika

predstavlja „ključnu početnu tačku za razvoj kritičkih teorija u drugoj polovini

dvadesetog veka“.135

- Preusmerena je pažnja kritičara na književno delo kao jedinstvenu, nezavisnu,

organicističku jezičku strukturu, što je dovelo do reforme poetskog kanona,

posebno lirike.

- Težili su da se izbore za samosvojnost kritičkog postupka i same književnosti,

razdvojivši književnost od nauke, odnosno razdvojivši naučno (simboličko) od

pesničkog (emotivnog) korišćenja jezika; postizanjem ideala naučne objektivnosti

žele da pokažu „kako pesništvo, iako sasvim različito od nauke, na svojevrstan

način poseduje istu krajnju ozbiljnost koju nalazimo i u naučnim tekstovima“.136

- Obogaćen je jezički kritički aparat: slika, forma, ton, paradoks, ironija, tenzija,

dvosmislenost, jedinstvo, polisemija; nastojali su da stvore samostalan jezik i

rečnik književne kritike.

- Uvedena je praksa „pomnog čitanja“, odnosno detaljnog čitanja pesme,

zahvaljujući kojoj se reformiše nastava književnosti u školama i na fakultetima

(Bruks i Voren), kao i sama akademska kritika; ovaj metod ima isključivo

instrumentalnu funkciju i ne bazira se ni na kakvim teorijskim postulatima i

unapred definisanim vrednosnim sudovima. Zadatak kritičara jeste da, lišen

projekcija svojih sopstvenih ideja, pročita u tekstu ono što u njemu zaista piše, da

detaljno analizira složene interrelacije i dvosmislenosti (višeznačje) verbalnih i

figurativnih komponenata u delu.

- Redefinisan je postojeći poetski kanon i odnos prema tradiciji.

U svojim teorijskim radovima izdvajaju tri zablude koje su dominirale književnom

kritikom u tom periodu. Pošto pesmu posmatraju kao organsko jedinstvo forme i značenja,

134

Berchovitch, Sacvan, Patell, R. K. Cyrus, „Inventing American Literature“, p. 346, in: The Cambridge

History of American Literature, Volume 5, Poetry and Criticism 1900 -1950, Cambridge University Press, 2003 135



Hristić, Jovan: „Nova kritika: uvod u čitanje tekstova“, Izraz, X, XXI, 6, str. 512.

35

Novi kritičari, naime Bruks, stoje na stanovištu da je pokušaj prepričavanja pesme zabluda

parafraze. Pesma je za Bruksa poput vaze. Vimset i Birdsli govore o zabludi namere,

skrenuvši pažnju da je nemoguće izjednačiti autorovu nameru i značenje teksta. „Prvi razlog

bi bio to što autorova namera nikada nije jasna i može uvek da bude predmet rasprave. Drugi

razlog, i još važniji za Novu kritiku, jeste u tome što pozivanje na autorovu nameru preti

integritetu teksta jer uvodi figuru autora. Onog momenta kada ugrozite granice teksta, onda

na tekst više ne možete da gledate kao na jezički sistem koji funkcioniše po svojim

sopstvenim pravilima.“137

Afektivna zabluda govori o nerazlikovanju pesme od njenih

efekata, jer književni tekst ne može da se procenjuje na osnovu emocionalnog efekta na

pojedinog čitaoca, pošto bi to moglo da dovede do subjektivnosti u analizi književnog dela.

Autori se danas uglavnom jednoglasno izjašnjavaju da je najznačajniji legat Nove

kritike nastavni metod koji podrazumeva ‚pažljivo čitanje‘ književnog teksta i praksa

potkrepljivanja navoda primerima iz teksta.

Kada je u pitanju razvoj književnih teorija, potrebno je istaći da je Nova kritika

podstakla razvoj svih pravaca u književnoj kritici u drugoj polovini dvadesetog veka,

intertekstualnih 1950-ih i 1960-ih, a potom onda i čitalački orijentisanih pravaca u književnoj

kritici kasnih 1960-ih i 1970-ih. Kod intertekstualnih kritičkih pravaca objekt proučavanja

postaje intertekstualnost, ne tekst, i odgovara na pitanje koji „strukturalni uslovi (lingvistički,

društveni, istorijski i psiho-seksulani) omogućavaju specifičnu formu diskursa? Individualni

tekstovi se ne tretiraju kao ‚dela‘, ili umetnički konstruisane ikone, ili posebni i odvojeni

objekti. Oni se danas shvataju kao diskurzivni prostori na kojem se prepliću sve vrste drugih

tekstova i konteksta čineći jednu nestabilnu mrežu značaja.“138

Taj potonji pravac razvoja

književne kritike je, po shvatanju Pol De Mana, reakcija na ograničenje koje je Nova kritika

postavila pred književnu kritiku i umetnost izdvojivši ih iz društveno-istorijskog konteksta

čime je zapravo „devalvirana moć umetnosti da znači nešto u svetu.“139

Čak i kada nam se učini da neki od postulata pojedinih savremenih kritičkih teorija

ima poreklo u postavkama Nove kritike, shvatićemo da je cilj ipak potpuno različit. Stiven

Meterson ukazuje na jedan takav slučaj: „Za strukturaliste i post-strukturaliste, odstranjivanje

autora iz kritičkih tumačenja bio je čin liberalizacije koji je značio da tekst može da se

proučava u kontekstu koji daje društveno-istorijskih diskurs, jezici van teksta. Za Novu

137



Selden, Raman, Practicing Theory and Reading Literature: An Introduction, University Press of

Kentucky,1989, p. 29. 139


Oxford Guide, Oxford University Press, 2006

36

kritiku, odstranjivanje autorove namere je bio deo strategije kojom su se obezbeđivale

granice teksta i zahvaljujući kojoj su samo reči na stranici bile pravi fokus kritičkog suda.“140

U nekoliko navrata do sada pomenuli smo T. S. Eliota u kontekstu Nove kritike.

Njegov značaj za razvoj Nove kritike je nesumnjiv i ogleda se u „klasičnim idealima i

njegovoj religioznoj misli; pažnji koju posvećuje poeziji i drami ranog sedamnaestog veka;

njegovom neodobravanju romantičara, posebno Šelija; njegovom predlogu da dobre pesme

ne ‚puštaju emociju slobodno već su beg od emocije‘; njegovom instistiranju da ‚pesnik... u

ovom trenutku, mora biti težak‘ (Eliot, 1975, pp. 43 , 65). Suprotno od pasivnog upijanja

popularne zabave, Nova kritika je uzdizala poeziju koja je bila teška i zahtevala je (Tejtovim

rečima) „direktno i aktivno učešće čitaoca (Tejt, 1968, 6. 163.)“141

I dok su njegovi eseji

značajni za razvoj Nove kritike, on je u svom časopisu The Criterion142

negirao svoje veze sa

bilo kojom školom književne kritike.143

S druge strane, pripadnici Nove kritike se takođe nisu

pokazali kao zahvalni sledbenici jer su ga kritikovali, Rensom zbog toga što je previše

„istorijski i žalio je zbog njegove teorijske nevinosti“144

, a Ajvor Vinters zbog nedoslednosti

koje su se dešavale i u okviru jednog eseja.

140

Idem, p. 171. 141

Burt, Stephen, Lewin, Jennifer, Roberts, Neil, „Poetry and the New Criticism“, p. 153, in: A Companion to

Twentieth-Century Poetry, Blackwell Publishing, 2003 142

The Criterion, uticajan književni časopis koji je izlazio tromesečno od 1922. -1939. godine. Objavljivana su

dela modernističkih autora iz Engleske i Evrope. Eliot je, kao urednik, odricao postojanje nekog određenog

programa, tvrdeći da je časopis ima klasicističku tendenciju. Neki su ga kritičari kasnije optuživali za simpatije

prema fašizmu. 143

Asher, Kenneth George, „Eliot and the New Criticism“ p. 133-134, in: Asher, Kenneth George, T. S. Eliot

and Ideology, Cambridge University Press, 1998 144

Idem, p. 133.

37

T. S. ELIOT, ŽIVOT I DELO

Tomas Sterns Eliot rodio se 26. 09. 1988. godine u Sent Luisu, Novoj Engleskoj, gde

je i proveo svoje detinjstvo. Kao najmlađi član ugledne porodice, sin uspešnog biznismena i

unuk sveštenika unitarističke crkve, odlazi na studije u Harvard. Fakultet završava 1909.

godine, magistarske studije 1911. godine, a doktorat je predao 1916. godine iako ga nikad

nije odbranio jer se nije pojavio na odbrani.

Studije na Harvardu prekidao je studijskim odlascima u Evropu, da bi se 1914. godine

obreo na Oksfordu. U Oksfordu se nije osećao dobro, govorio je: „Hajde da ostavimo svoje

žene i odletimo u zemlju gde nema medičijevskih reprodukcija, gde nema ničega sem divljeg

braka i razgovora. Oksford je divan, ali mi se ne dopada da budem mrtav.“145

Odlazi za

London, upoznaje Vivien Hejvud, Engleskinju iz višeg srednjeg sloja i iznenada ulazi u brak

sa njom: „Taj brak, iako se pokazao kao izrazito nesrećan, doprineo je tome da Eliot bude

posvećen životu u Engleskoj, kao i njegovim uznemirujućim slikama bračne nesreće u

poemama i dramskim komadima.”146

Ezru Paunda (Ezra Pound), sa kojim je, prema rečima Konoli Sirila (Connolly Cyril),

izveo pesničku revoluciju onog trenutka „kada je sazrelo vreme za pesničku revoluciju koja

bi obuhvatila urbani život i njegov novi govor“147

, upoznao je u Londonu 1915. godine. Te

godine je u časopisu Poetry148

objavljena „Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka“ a Eliot se

relativno brzo afirmisao u književnim krugovima. Međutim, nije zarađivao dovoljno kao

pesnik i pomoćni urednik u časopisu The Egoist149

, pa je 1917. godine počeo da radi i u

banci. To ga je za par godina dovelo do nervnog sloma, ili kako Jejts piše Vilijamu Karlosu

Vilijamsu (William Carlos Williams) u svom pismu datiranom 18.03.1922. godine, „Eliot, u

banci, zarađuje 500 funti. Pošto od umora nije mogao da piše, pretrpeo je slom; i tokom

oporavka u Švajcarskoj sačinio je ‚Pustu zemlju‘, remek-delo, devetnaest stranica koje

spadaju među najznačajnije ikada napisane na engleskom jeziku. Vratio se u banku i ponovo

145

Konoli, Siril, „T. S. Eliot“, str. XXVIII, u: Eliot, T. S. Pesme, SKZ, Beograd, 1998 146


York, 1994, p. 147. 147

Konoli, Siril, „T. S. Eliot“, str. XXVIII, u: Eliot, T. S. Pesme, SKZ, Beograd, 1998 148

Časopis koji je osnovala Herijet Monro (Harriet Monroe) u Čikagu 1912. godine. Skoro svi američki pesnici

dvadesetog veka objavljivali su poeziju u ovom časopisu. 149

Časopis koji je izlazio od 1914 - 1919. godine, dvonedeljno a potom jednom mesečno. U početku je izlazio

pod imenom (New) Freewoman kao časopis feminističke orijentacije koji objavljuje članke o modernističkoj

poeziji i umetnosti , da bi pod uticajem Paunda promenio ime i postao časopis u kojem je objavljivana

imažistička poezija. U poslednjem broju 1919. godine objavljen je Eliotov esej „Tradicija i individualni talenat“.

Časopsi je prestao da izlazi zbog finansijskih razloga.

38

je fizički rasturen.“150

Ovaj se period zaokružuje 1922. godine kada je objavljena „Pusta

zemlja“, a Eliot postao urednik časopisa The Criterion.

Tri godine kasnije Eliot odlazi iz banke na mesto direktora izdavačke kuće Faber &

Faber. Ovu poziciju dobio je zahvaljujući podjednako svom bankarskom iskustvu kao i svojoj

književnoj reputaciji: „Frenk Morli (Frank Morley) je jednom izjavio da je odbor postavio

Eliota na čelo izdavačke kuće Faber & Faber pošto se dokazao u poslovnom svetu: bio je

bankar koji je radio osam godina u Sitiju u Londonu. Morli je preterivao, ali ispravno

sugeriše da Eliotova književna reputacija nije bila sama po sebi dovoljna da ubedi odbor da

ga zaposli u jesen 1925. godine.“151

Zahvaljujući toj poziciji „on je izgradio čitav niz pesnika

koji su predstavljali glavni tok modernističkog pokreta u Engleskoj: od tada se uvažava kao

veliki autoritet u kulturi, od čijeg uticaja se manje više nije moglo pobeći.“152

Godine 1927. prima državljanstvo Velike Britanije i postaje član Anglikanske crkve.

Prvi brak je formalno okončao 1932/33. godine, a u drugi brak sa Valeri Flečer ulazi 1957.

godine. Savremeni biografi kao bitnu činjenicu pominju još jednu njegovu ljubav, Emili Hejl

(Emily Hale) koju je upoznao 1912. godine.153

Na otvaranje njihove prepiske mora da se čeka

do 2020. godine, trenutak koji obećava „otkrivanje tajnog, privatnog Eliota.“154

Možda će to

pomoći da se sazna više tačnih podataka o Eliotu i napišu biografije koje neće biti negativno

ocenjivane kao ove dosadašnje: „Biografije koje danas postoje kreću se od subjektivnih do

uvredljivih; ni jedna nije dobra, jer ni jedan biograf nije imao pristup Eliotovim

dokumentima.“155

Među današnjim biografijama izdvajaju se biografije Pitera Akrojda (Peter Ackroyd)

T. S. Eliot (1984) i Lindala Gordona (Lyndall Gordon), T. S. Eliot: An Imperfect Life (1988).

Iako pominje i ove dve biografije, Bendžamin G. Lokerd (Benjamin G. Lockerd) kao možda

najbolji uvod u život i delo ovog autora preporučuje Rasel Kirkovu (Russell Kirk) biografiju

Eliot and his Age (1971; drugo izdanje 2008.)156

Međutim, pitanje je da li one zapravo

doprinose boljem razumevanju Eliotove poezije: „Ti biografski podaci su sada svi tu, u

150

Konoli, Siril, „T. S. Eliot“, str. XXIV, u: Eliot, T. S. Pesme, SKZ, Beograd, 1998 151

Harding, Jason, „Publishing“, p. 73, in: Harding, Jason, T. S. Eliot in Context, Cambridge University Press,

2011 152

Drabble, Margaret, The Oxford Companion To English Literature, Oxford University Press, 1985, p. 312. 153

Moody, A. David, „Chronology of Eliot’s Life and Works“, p. XV, in: Moody, A. David, The Cambridge


Jeon, Joseph Jonghyun, „Eliot’s Shadows: Autography and Style in The Hollow Men“ , p. 134, in: Bloom,

Harold, T. S. Eliot, Bloom’s Literary Criticism, New York, 2011 155

Brooker, Jewel Spears, „Eliot studies: a review and a select booklist“, p. 236, in: Moody, A. David, The

Cambridge Companion to T. S. Eliot, Cambridge University Press, Cambridge, 1994 156

Lockerd, Benjamin G, „Eliot studies“, p. 371, in: Harding, Jason, T. S. Eliot in Context, Cambridge

University Press, 2011

39

biografijama Pitera Akrojda i Lindala Gordona, dati na uvid: oni su javno vlasništvo, opšte

znanje. Predstavljaju jednu verziju onoga što možemo da dobijemo u izdanjima Who’s Who, i

naravno, neophodno je da znamo podatke iz života u nekoj meri, ali nije mi jasno da li nas

vode napred u čitanju života pesnika. Možemo biti sigurni da su glavni događaji iz Eliotovog

emotivnog života – neki koje smo pomenuli i neki koje nismo pomenuli – svi tamo u pesmi,

ali tako detaljno transformisani u emociju određene pesme da teško mogu da se prepoznaju i

povežu sa životom, makar ne jednoznačno.“157

A slično je mislio i sam Eliot koji ne negira eventualni značaj biografskih podataka za

tumačenje dela nekog pisca, ali ne smatra da su neophodni. U eseju o „Danteu“ kaže:

„Oduvek mi je vlastito iskustvo o ocenjivanju poezije govorilo da je bolje da što manje znam

o pesniku i njegovom delu pre nego što počnem da čitam. Neki citat, kritička primedba ili

esej pun oduševljenja mogu da budu srećna slučajnost koja podstiče čoveka da čita izvesnog

pisca; ali je podobro prikupljanje istorijskog i biografskog znanja oduvek za mene

predstavljalo prepreku. Ne branim jadnu nauku i priznajem da bi ovakvo moje iskustvo

zgusnuto u maksimu bilo vrlo teško primeniti na studiranje grčkih i latinskih pisaca. Ali je

zato takav postupak moguć kada se radi o piscima maternjeg jezika, ili čak o nekim

književnicima savremenih jezika. U najmanju ruku, bolje je kada uživanje u poeziji podstiče

sticanje znanja, nego pretpostavljati da se uživa u poeziji zato što se steklo znanje. […] Neko

bi mogao primetiti da je poznavanje opšteg plana, filozofije, prikrivenih značenja, Danteovog

stiha bitno za razumevanje; suprotno tome moglo bi se reći da je sve to potpuno irelevatno,

da je poezija njegovih pesama jedna celina u kojoj se po sebi može uživati a da se ne

proučava okvir koji je poslužio piscu da stvori tu poeziju.“158

Ne znamo da li je Eliot ovim svojim stavom opravdavao to što je podatke iz svog

privatnog života sakrivao od javnosti, ili je to činio zahvaljujući ovom svom stavu, ali bio je

dosledan. Preostaje nam jedino da pričekamo objavljivanje njegove prepiske sa Emili Hejl

kao što su se čekala i njegova ostala pisma koja su, prema njegovim uputstvima, objavljena

tek posle njegove smrti, i to u redigovanoj verziji.

157

Olney, James, „The Life of the Poet“, p. 4, in: Moody, A. David, The Cambridge Companion to T. S. Eliot,

Cambridge University Press, Cambridge, 1994 158

Eliot, T. S., „Dante (1929)“, str. 82 – 83, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta, 1963

40

BIBLIOGRAFIJA

Bibliografiju svih radova T. S. Eliota nije lako sastaviti pošto ne postoji „kompletno

izdanje njegovih dela niti sveobuhvatan katalog njegovih neobjavljenih materijala.“159

Ova

činjenica iznenađuje s obzirom da je reč o velikom književnom autoritetu prošlog veka, ali

smo svesni da je pred nama materija čiju dinamiku nije lako pratiti jer su se „važni Eliotovi

materijali pojavili posle 1969. godine a novi se sada pripremaju za objavljivanje.“160

Da

bismo ilustrovali koliko je složen problem sa kojim se suočavamo kada govorimo o

bibliografiji Eliotovog stvaralaštva, dovoljno je da još jednom podsetimo na činjenicu da je

Eliot napisao više od „740 priloga u preko 160 različitih časopisa i novina.“161

Pošto ne bismo želeli da se stekne utisak da su samo brojnost i nesistematizovanost

materijala ono što doprinosi njegovoj kompleksnosti, kratko ćemo se osvrnuti na komentar

kojim Čarls Altijeri (Charles Altieri) jasno ukazuje da čak i veliki autoriteti u književnosti i

književnoj kritici izbegavaju da pišu o Eliotu svesni da takvi radovi mogu pre da ukažu na

njihove sopstvene mane: „Ne mogu da zamisli da jedno takvo istraživanje neće više govoriti

o mojim manama, nego o dobrim Eliotovim stranama, pošto bi mi promakli ili bih pogrešno

protumačio ključne aspekte njegove zaostavštine.“162

Međutim, bez obzira na kompleksnost u nastavku prilažemo bibliografiju koja

predstavlja temelj za svako istraživanje u oblasti recepcije. Bibliografija je vremenski

ograničena dužinom Eliotovog života; kostur je napravljen na osnovu informacija na sajtu za

dodelu Nobelove nagrade163

, a ostatak dopunjavan podacima iz najpreciznijeg Galopovog

(Donald Gallup) bibliografskog istraživanja.164

Prema rečima Džuel Spirs Bruker (Jewel

Spears Brooker) „neophodan vodič kroz Eliotova objavljena dela jeste dorađeno izdanje

Donalda Galopa T. S. Eliot: A Bibliography (1969). Praktično svi Eliotovih objavljeni radovi

su nabrojani u ovom izvrsnom katalogu.“ S obzirom na specifičnu problematiku vezano za

razuđenost Eliotovog stvaralaštva, važno je istaći da bibliografsko istraživanje Donalda

Galopa odlikuje konstantan rad na dopunjavanju podataka, o čemu nas Dž. S. Bruker dodatno

obaveštava ističući da on „dopunjava svoj rad i objaviće konačnu bibliografiju odmah po

159



Idem, p. 237. 161

White, Peter, „Literary journalism“ p. 93, in: Harding, Jason, T. S. Eliot in Context, Cambridge University

Press, 2011 162

Altieri, Charles, „Eliot's impact on twentieth-century Anglo-American poetry“, p.189, in: Moody, A. David,

The Cambridge Companion to T. S. Eliot, Cambridge University Press, Cambridge, 1994 163

http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/1948/eliot-bibl.html 164

Gallup, Donald, T. S. Eliot, A Bibliography, London, Faber & Faber, 1952, p. 177.

41

objavljivanju pisama i ostalog primarnog materijala.“165

Pored standardnih podataka o

objavljenim delima, dodat je i njihov sadržaj, ukoliko postoji, potreban za izvođenje

određenih zaključaka vezano za recepciju tih dela.

BIBLIOGRAFIJA DELA OBJAVLJENIH ZA ŽIVOTA

1 Prufrock and Other Observations. – London : Egoist, 1917

The Love Song of J. Alfred Prufrock

Portrait of a Lady

Preludes

Rhapsody on a Windy Night

Morning at the Window

The Boston Evening Transcript

Aunt Helen

Cousin Nancy

Mr. Apollinax

Hysteria

Conversation Galante

La Figlia Che Piange

2 Ezra Pound: His Metric and Poetry. – New York : Knopf, 1917

3 Poems. – Richmond, Surrey : The Hogarth Press, 1919

Melange Adultere de Tout

Lune de Miel

The Hippopotamus

Whispers of Immortality

Mr. Eliot's Sunday Morning Service

Sweeney Among the Nightingales

Le Spectateur

4 Ara Vos Prec. – London : The Ovid Press, 1920. – Revised as Poems. – New York :

Knopf, 1920

Gerontion

Burbank with a Beadeker: Bleistein with a Cigar


Sweeney Erect



The Hippopotamus

A Cooking Egg

Lune de Miel

Dans le Restaurant

Le Spectateur (Le Directeur)

165


Cambridge Companion to T. S. Eliot, Cambridge University Press, Cambridge, 1994

42


Ode / Hysteria


Portrait of a Lady

Preludes




Aunt Helen

Cousin Nancy

Mr. Appolinax (sic)

The Boston Evening Transcript

La Figlia che Piange

5 The Sacred Wood : Essays on Poetry and Criticism. – London : Methuen, 1920

The Perfect Critic

Imperfect Critic: Swinburne as Critic. A Romantic Aristocrat. The Local Flavour. A

Note on the American Critic. The French Intelligence

Tradition and the Individual Talent

The Possibility of a Poetic Drama

Notes on the Blank Verse of Christopher Marlowe

Hamlet and his Problems

Ben Jonson

Philip Massigner

Swinburne as Poet

Blake

Dante

6 The Waste Land. – New York : Boni & Liveright, 1922

I. The Burial of the Dead

II. A Game of Chess

III. The Fire Sermon

IV. Death by Water

V. What the Thunder said

Notes on the Waste Land

7 Homage to John Dryden : Three Essays on Poetry of the Seventeenth Century. –

London : The Hogarth Press, 1924

Preface

John Dryden

The Methaphysical Poets

Andrew Marwell

8 Poems 1909 – 1925. – London : Faber & Gwyer, 1925

Prufrock and Other Observations (1917)

Poems (1920)

The Waste Land (1922)

The Hollow Man (1925)

43

9 Journey of the Magi. – London : Faber & Gwyer, 1927

10 Shakespeare and the Stoicism of Seneca. – London : Oxford University Press, 1927

11 A Song for Simeon. – London : Faber & Gwyer, 1928

12 For Lancelot Andrewes : Essays on Style and Order. – London : Faber & Gwyer, 1928

13 Dante. – London : Faber, 1929

14 Animula. – London : Faber, 1929

15 Ash-Wednesday. – New York : Fountain Press, 1930 ; London : Faber, 1930

I. Because I do not hope to turn again

II. Lady, three white leopards sat under a juniper-tree

III. At the first turning of the second stair

IV. Who walked between the violet and the violet

V. If the lost word is lost, if the spent word is spent

VI. Although i do not hope to turn again

16 Marina. – London : Faber, 1930

17 Thoughts After Lambeth. – London : Faber, 1931

18 Triumphal March. – London : Faber, 1931

19 Charles Whibley : A Memoir. – London : Oxford University Press, 1931

20 Selected Essays 1917–1932. – London : Faber, 1932 ; New York : Harcourt, Brace,

1932

Tradition and the Individual Talent (1917)

The Function of Criticism (1923)

II

Rhetoric and Poetic Drama (1919)

A Dialogue on Dramatic Poetry (1928)

Euripedes and Professor Murray (1918)

Seneca in Elizabethan Translation (1927)

III

Four Elizabethan Dramatists (1924)

Christopher Marlowe (1918)

Shakespeare and the Stoicism of Seneca (1927)

Hamlet (1919)

Ben Johnson (1919)

Thomas Middleton (1927)

Thomas Heywood (1931)

Cyril Tourneur (1931)

John Ford (1932)

Philip Massinger (1920)

IV

44

Dante (1929)

V

The Metaphysical Poets (1921)

Andrew Marvell (1921)

John Dryden (1922)

William Blake (1920)

Swinburne as Poet (1920)

VI

Lancelot Andrewes (1926)

John Bramhall (1927)

Thoughts after Lambeth (1931)

VII

Baudelaire (1930)

Arnold and Pater (1930)

Francis Herbert Bradley (1926)

Marie Lloyd (1923)

Wilkie Collins and Dickens (1927)

The Humanism of Irving Babbitt (1927)

Second Thoughts on Humanism (1929)

Charles Whibley (1931)

21 John Dryden: The Poet, The Dramatist, The Critic. – New York : Terence & Elsa

Holliday, 1932

22 Sweeney Agonistes : Fragments of an Aristophanic Melodrama. – London : Faber,

1932

23

The Use of Poetry and The Use of Criticism: Studies in the Relation of Criticism to

Poetry in England. – London : Faber, 1933 ; Cambridge, Mass. : Harvard University

Press, 1933

Apology for the Countess of Pembroke

The Age of Dryden

Wordsworth and Coleridge

Shelley and Keats

Matthew Arnold

The Modern Mind

24 After Strange Gods : A Primer of Modern Heresy. – London : Faber, 1934 ; New York :

Harcourt, Brace, 1934

25 The Rock : A Pageant Play. – London : Faber, 1934 ; New York : Harcourt, Brace,

1934

I. The Eagle soars in the summit of Heaven

II. Thus your fathers were made

III. The Word of the LORD came unto me, saying

IV. There are those who would build the Temple

V. O Lord, deliver me from the man of excellent intention and impure heart

VI. It is hard for those who have never known persecution

VII. In the beginnign GOD created the world

45

VIII. O Father we welcome your words

IX. Son of Man, behold with thine eyes, and hear with thine ears

X. You have seen the house built, you have seen it adorned

26

Elizabethan Essays. – London : Faber, 1934. – Revised as Essays on Elizabethan

Drama. – New York : Harcourt, Brace, 1956 ; republished as Elizabethan Dramatists. –

London : Faber, 1963

Four Elizabethan Dramatists

Christopher Marlowe

Shakespear and the Stoicism of Seneca

Hamlet

Ben Jonson

Thomas Middleton

Thomas Heywood

Cyril Tourneur

John Ford

Philip Massinger

John Marston

27 Words for Music. – Bryn Mawr, Pa. : Privately printed, 1934

New Hampshire

Virginia

28 Murder in the Cathedral. – London : Faber, 1935 ; New York : Harcourt, Brace, 1935

29 Two poems. - Cambridge: Cambridge University Press, 1935

Cape Ann

Usk

30 Essays Ancient & Modern. – London : Faber, 1936 ; New York : Harcourt, Brace, 1936

Lancelot Andrewes

John Bramhall

Franics Herbert Bradley

Baudleaire in Our Time

The Humanism of Irving Babbitt

Religion and Literature

Catholicism and International Order

The Pensees of Pascal

Modern Education and the Classics

In Memoriam

31 Collected Poems 1909–1935. – London : Faber, 1936 ; New York : Harcourt, Brace,

1936

Prufrock (1917)

Poems (1920)

The Waste Land (1922)

The Hollow Men (1925)

Ash - Wednesday (1930)

Ariel Poems

46

Unfinished Poems

Minor Poems

Choruses from "The Rock"

Burnt Norton

32 The Family Reunion. – London : Faber, 1939 ; New York : Harcourt, Brace, 1939

33 Old Possum's Book of Practical Cats. – London : Faber, 1939 ; New York : Harcourt,

Brace, 1939

Preface

The Naming of Cats

The Old Gumbie Cat (Jennyanydots)

Growltiger's Last Stand

The Rum Tum Tugger

The Song of the Jellicles

Mungojerrie and Rumpelteazer

Old Deuteronomy

The Pekes and the Pollicles

Mr. Mistoffelees

Macavity: The Mystery Cat

Gus: The Theatre Cat

Bustopher Jones: The Cat about Town

Skimbleshanks: The Railway Cat

The Ad-dressing of Cats

Cat Morgan Introduces Himself (added in the 1952 edition)

34 The Idea of a Christian Society. – London : Faber, 1939 ; New York : Harcourt, Brace,

1940

35 East Coker. – London : Faber, 1940

36 Burnt Norton. – London : Faber, 1941

37 Points of View / edited by John Hayward. – London : Faber, 1941

38 The Dry Salvages. – London : Faber, 1941

39 The Classics and the Man of Letters. – London, New York & Toronto : Oxford


40 The Music of Poetry. – Glasgow : Jackson, Son, Publishers to the University, 1942

41 Little Gidding. – London : Faber, 1942

42 Reunion by Destruction. – London : Pax House, 1943

43 Four Quartets. – New York : Harcourt, Brace, 1943 ; London : Faber, 1944

Burnt Norton

East Cooker

47

The Dry Salvages

Little Gidding

44 What Is a Classic?. – London : Faber, 1945

45 Die Einheit der Europaischen Kultur. - Berlin : Carl Habel Verlagsbuchhandlung, 1946

46 A Practical Possum. – Cambridge, Mass. : Harvard Printing Office & Department of

Graphic Arts, 1947

47 On Poetry. – Concord, Mass. : Concord Academy, 1947

48 Milton. – London : Geoffrey Cumberlege, 1947

49 A Sermon. – Cambridge : Cambridge University Press, 1948

50 Selected Poems. – Harmondsworth, U.K. : Penguin/Faber, 1948 ; New York : Harcourt,

Brace & World, 1967

51 Notes Towards the Definition of Culture. – London : Faber, 1948 ; New York :

Harcourt, Brace, 1949

The Three Senses of "Culture"

The Class and the Elite

Unity and Diversity: The Region

Unity and Diversity: Sect and Cult

A Note on Culture and Politics

Notes on Education and Culture: and Conslusion

Appendix - The Unity of European Culture

52 From Poe to Valéry. – New York : Harcourt, Brace, 1948

53 The Undergraduate Poems of T. S. Eliot. – Cambridge, Mass., 1949

Song (When we came across the hill)

Song (If space and time, as sages say)

Before Morning

Circe's Palace

Song (The moonflower opens to the moth)

On a Portrait

Nocturne

Spleen

Humouresque

(Class) Ode

54 The Aims of Poetic Drama. – London : Poets' Theatre Guild, 1949

55 The Cocktail Party. – London : Faber, 1950 ; New York : Harcourt, Brace, 1950

48

56 Poems Written in Early Youth. – Stockholm : Privately printed, 1950 ; London : Faber,

1967 ; New York : Farrar, Straus & Giroux, 1967

A Fable for Feasters

A Lyric: "If Time nad Space, as Sages say"

Song: "If space and time, as sages say"

(At Graduation 1905)

Song: "When we came home across the hill"

Before Morning

Circe's Palace

On a Portrait

Song: "The moonflower opens to the moth"

Nocturne

Humoresque (after J. Laforgue)

Spleen

(Class) Ode

The Death of Saint Narcissus166

57 Poetry and Drama. – Cambridge, Mass. : Harvard University Press, 1951 ; London :

Faber, 1951

58 The Film of Murder in the Cathedral / T.S. Eliot and George Hoellering. – London :

Faber, 1952 ; New York : Harcourt, Brace, 1952

59 The Value and Use of Cathedrals in England Today. – Chichester : Friends of

Chichester Cathedral, 1952

60 An Address to Members of the London Library. – London : London Library, 1952 ;

Providence, R.I. : Providence Athenaeum, 1953

61 The Complete Poems and Plays. – New York : Harcourt, Brace, 1952

COLLECTED POEMS 1909 - 1950

PRUFROCK, 1917


Portrait of a Lady

Preludes



The "Boston Evening Transcript"

Aunt Helen

Cousin Nancy

Mr. Apollinax

Hysteria

166 Milena Vladić Jovanov u svom eseju „Smrt sv. Narcisa u Pustoj zemlji T. S. Eliota“ u Književnoj istoriji

(2011, god. 43, br. 145, str. 679.) iznosi sledeći podatak: „Pesma ‚Smrt sv. Narcisa‘ prvi put je izdata u zbirci

Eliotovih pesama iz rane mladosti 1956. godine (Poems Written in Early Youth).“

49



POEMS, 1920

Gerontion


Sweeney Erect

A Cooking Egg

Le Directeur


Lune de Miel

The Hippopotamus

Dans le Restaurant




THE WASTE LAND, 1922


II. A Game of Chess


IV. Death by Water



THE HOLLOW MAN, 1925

ASH-WEDNESDAY, 1930






VI. Although I do not hope to turn again

ARIEL POEMS

Journey of the Magi

A Song for Simeon

Animula

Marina

The Cultivation of Christmas Trees

UNFINISHED POEMS

Sweeney Agonistes

Fragment of a Prologue

Fragment of an Agon

Coriolan

I. Triumphal March

II. Difficulties of a Statesman

MINOR POEMS

Eyes that last I saw in tears

The wind sprang up at four o'clock

Five-Finger Excercises

I. Lines to a Persian Cat

II. Lines to a Yorkshire Terrier

50

III. Lines to a Duck in the Park

IV. Lines to Ralph Hodgson Esqre.

V. Lines for Cuscuscaraway and Mirza Murad Ali Beg

Landscapes

I. New Hampshire

II. Virginia

III. Usk

IV. Rannoch, by Glencoe

V. Cape Ann

Lines for an Old Man

CHORUSES FROM "THE ROCK", 1934







VII. In the beginning GOD created the world




FOUR QUARTETS

Burnt Norton

East Cooker

The Dry Salvages

Little Gidding

OCCASIONAL VERSES

Defence of the Islands

A Note on the War Poetry

To the Indians who died in Africa

To Walter de la Mare

A Dedication to my Wife

OLD POSSUM'S BOOK OF PRACTICAL CATS

The Naming of Cats



The Rum Tum Tugger



Old Deuteronomy


Mr. Mistoffelees






Cat Morgan Introduces Himself

PLAYS

51

Murder in the Cathedral

The Family Reunion

The Coctail Party

The Confidential Clerk

The Elder Statesman

APPENDIX POEMS WRITTEN IN EARLY YOUTH




At Graduation 1905


Before Morning

Circe's Palace

On a Portrait


Nocturne

Humoresque (after J.Laforgue)

Spleen

Ode

The Death of Saint Narcissus

62 American Literature and the American Language. – St. Louis : Department of English,

Washington University, 1953

63 The Three Voices of Poetry. – Cambridge : Cambridge University Press, 1953 ; New

York : Cambridge University Press, 1954

64 The Confidential Clerk. – London : Faber, 1954 ; New York : Harcourt, Brace, 1954

65 Religious Drama: Mediaeval and Modern. – New York : House of Books, 1954

66 The Cultivation of Christmas Trees. – London : Faber, 1954 ; New York : Farrar,

Straus & Cudahy, 1956

67 The Literature of Politics. – London : Conservative Political Centre, 1955

68 The Frontiers of Criticism. – Minneapolis : University of Minnesota Press, 1956

69 On Poetry and Poets. – London : Faber, 1957 ; New York : Farrar, Straus & Cudahy,

1957

70 The Elder Statesman. – London : Faber, 1959 ; New York : Farrar, Straus & Cudahy,

1959

71 Geoffrey Faber 1889–1961. – London : Faber, 1961

72 Collected Plays. – London : Faber, 1962

73 George Herbert. – London : Longmans, 1962

52

74 Collected Poems 1909–1962. – London : Faber, 1963 ; New York : Harcourt, Brace &

World, 1963

75 Knowledge and Experience in the Philosophy of F. H. Bradley. – London : Faber, 1964 ;

New York : Farrar, Straus, 1964

BIBLIOGRAFIJA POSTHUMNO OBJAVLJENIH DELA

1 To Criticize the Critic and Other Writings. – London : Faber, 1965 ; New York :

Farrar, Straus & Giroux, 1965

To Criticize the Critic (1961)

From Poe to Valery (1948)

American Literature and the American Language (1953)

The Aims of Education (1950):

1. Can ‘Education’ be Defined?

2. The Interrelation of Aims

3. The Conflict between Aims

4. The Issue of Religion

What Dante Means to Me (1950)

The Literature of Plitics (1955)

The Classics and the Man of Letters (1942)

Ezra Pound: His Metric and Poetry (1917)

Reflections on ‘Vers Libre’ (1917)

2 The Waste Land : A Facsimile and Transcript of the Original Drafts Including the

Annotations of Ezra Pound / edited by Valerie Eliot. – London : Faber, 1971 ; New

York : Harcourt Brace Jovanovich, 1971

Facsimile and Transcript:

‘He Do the Police in Different Voices’: Part I Burial of the dead

‘He Do the Police in Different Voices’: Part II A Game of Chess

The Fire Sermon

Death by Water

What the Thunder Said

The Miscellaneous Poems:

[The death of St. Narcissus], first draft

The death of St. Narcissus, fair copy

Song

Exequy

The death of the Dutchess

‘After the turning of the inspired days’

‘I am the Resurrection and the Life’

‘So through the evening, through the violet air’

Elegy

Dirge, first draft

Dirge, fair copy

53

‘Those are pearls that were his eyes. See!’

Editorial notes

The Waste Land (1922). Text of the first edition

3 Selected Prose of T.S. Eliot / edited by Frank Kermode. – London : Faber, 1975 ; New

York : Harcourt Brace Jovanovich, 1975

I LITERARY CRITICISM

Essasys of Generalization

Before 1918:

Reflections on Vers Libre (1917)

1918-1930:

Tradition and the Individual Talent (1919)

Hamlet (1919)

The Perfect critic (1920)

The Metaphysical Poets (1921)

The Function of Criticism (1923)

1930-1965:

from preface to Anabasis (1930)

from The Use of Poetry and the Use of Criticism (1933)

Religion and Literatue (1935)

from The Music of Poetry (1942)

What is a Classic: (1944)

Poetry and Drama (1951)

Appreciations of Individual Authors

Before 1918:

from Ezra Pound: His Metric and Poetry (1917)

from Henry James (1918)

1918-1930

from Philip Massinger (1920)

Andrew Marvell (1921)

Marie Lloyd (1922)

Ulysses, order, Myth (1923)

Lancelot Andrewes (1926)

from Thomas Middleton (1927)

Francis Herbert Bradley (1927)

Dante (1929)

1930-1965:

from Baudlaire (1930)

from The Pensees of Pascal (1931)

In memoriam (1936)

Yeats (1940)

Milton I (1936)

from Milton (1947)

II SOCIAL AND RELIGIOUS CRITICISM:

The Humanism of Irving Babbit (1928)

from The Idea of a Christian Society (1939)

from Notes Towards the Definition of Culture (1948)

54

4 The Varieties of Metaphysical Poetry : The Clark Lectures (On the Metaphysical Poetry

of the seventeenth Century with Special reference to donne, Crashaw and Cowley) at

Trinity College, Cambridge, 1926, and the Turnbull Lectures (The Varieties of

Metaphysical Poetry) at the Johns Hopkins University, 1933 / edited by Ronald

Schuchard. – London : Faber, 1993 ; New York : Harcourt Brace, 1994

The Clark Lectures:

Introduction: On the Definition of Metaphysical Poetry

Donne and the Middle Ages

Donne and the Trecento

The Conceit in Donne

Donne’s longer Poems

Crashaw

Cowley and the Transition

The Nineteenth Century: Summary and Comparison

The Turnbull Lectures:

Toward a Definition of Metaphysical Poetry

The Conceit in Donne and Crashaw

Laforgue and Corbieere in our Time

5 Inventions of the March Hare : Poems, 1909–1917 / edited by Christopher Ricks. –

London : Faber 1996 ; New York : Harcourt Brace, 1996

Convictions (Curtain Raiser)

First Caprice in North Cambridge

Fourth Caprice in Montparnasse

Second Caprice in North Cambridge

Interlude in London

Opera

Silence

Mandarins:

1 Stand there, complete

2 Two ladies of uncertain age

3 The eldest of the mandarins

4 Still one more thought for pen and ink!

Easter: Sensations of April:

(I) The little negro girl who lives across the alley

(II) Daffodils

Goldfish (Essence of Summer Magazines):

I Always the August evening come

II Embarquement pour Cythere

On every sultry afternoon

Among the debris of the year

Suite Clownesque:

I Across the painted colonnades

II Each with a skirt just down to the ancle

55

III If you’re walking down the avenue

IV In the last contortions of the dance

The Love Song of J. Alfred Prufrock lines 1 – 69

Prufrock Pervigilium

The Love song of J. Alfred Prufrock resumed

Entretien dans un parc

Interlude: in a Bar

Passage Triste

Afternoon

Suppressed Complex

In the Department Store

The Little Passion: “An Agony in the Garret

[Another draft including these lines]

Introspecton

While you were absent in the lavatory

The Burnt Dancer

First debate between the Body and soul

Bacchus and Ariadne: 2nd

Debate between the Body and Soul

The smoke that gathers blue and sinks

He said: this universe is very clever

Inside the gloom

Oh little voices of the throats of men

The Love Song of St. Sebastian

Do I know how I feel? Do I know what I think?

Hidden under the heroin’s wing

O lord, have patience

Airs of Palestine, No. 2

Petit Epitre

Tristan Corbiere

The Engine I-II

In silent corridors of death

APPENDIX A (Notebook):

The Triumph of Bullshit

Ballade pour la grosse Lulu

Fragments: There was a jolly tinker came accorss the sea

[Colombo and Bolo verses]

APPENDIX B (Prufrock And Other Observations, 1917):

Humoresque (After J. Laforgue)

[The Love song of J. Alfred Prufrock: above, p. 39]

Portrait of a Lady

Preludes



56

Mr. Apollinax

Conversation Gallante

APPENDIX C (Poems 1919, Ars Voc Prec 1920, and Poems 1920):

Gerontion

Burbank with a Beadeker: Bleistein with a cigar

Sweeney Erect

A Cooking Egg

Mélange Adultere de Tout

Lune de Miel

Dans le Restaurant


Mr. Eliot’s Sunday Morning service


Ode

6 The Waste Land : Authoritative Text, Contexts, Criticism. – Norton Critical Edition /

edited by Michael North. – New York : Norton, 2001

7 The Annotated Waste Land, with T. S. Eliot's Contemporary Prose / edited by

Lawrence Rainey. – New Haven : Yale University Press, 2005

8 The Letters of T. S. Eliot. Vol. 1, 1898-1922 / edited by Valerie Eliot. – London :

Faber. – 1988

9 The Letters of T. S. Eliot. Vol. 2, 1923-1925 / edited by Valerie Eliot and Hugh

Haughton. – London : Faber, 2009

57

SADRŽAJ REFERENTNE KNJIGE Collected Poems 1909–1962, London, Faber, 1969167

PRUFROCK, 1917


Portrait of a Lady

Preludes



The "Boston Evening Transcript"

Aunt Helen

Cousin Nancy

Mr. Apollinax

Hysteria



POEMS, 1920

Gerontion


Sweeney Erect

A Cooking Egg

Le Directeur


Lune de Miel

The Hippopotamus

Dans le Restaurant






II. A Game of Chess


IV. Death by Water




ASH-WEDNESDAY, 1930






VI. Although i do not hope to turn again

ARIEL POEMS

Journey of the Magi

167


York, 1994, p. 147, 149. Ovo izdanje važi za standardno izdanje Eliotove poezije, „predstavlja jedan od

najkompletnijih i najlukavije osmišljenih dela u književnosti dvadesetog veka.“ Poslužiće kao referentna knjiga

za analizu prevodne recepcije poezije T. S. Eliota.

58

A Song for Simeon

Animula

Marina

The Cultivation of Christmas Trees

UNFINISHED POEMS

Sweeney Agonistes

Fragment of a Prologue

Fragment of an Agon

Coriolan

I. Triumphal March

II. Difficulties of a Statesman

MINOR POEMS

Eyes that last I saw in tears

The wind sprang up at four o'clock

Five-Finger Excercises

I. Lines to a Persian Cat

II. Lines to a Yorkshire Terrier

III. Lines to a Duck in the Park

IV. Lines to Ralph Hodgson Esqre.

V. Lines for Cuscuscaraway and Mirza Murad Ali Beg

Landscapes

I. New Hampshire

II. Virginia

III. Usk

IV. Rannoch, by Glencoe

V. Cape Ann

Lines for an Old Man








VII. In the beginnign GOD created the world




FOUR QUARTETS

Burnt Norton

East Cooker

The Dry Salvages

Little Gidding

OCCASIONAL VERSES

Defence of the Islands

A Note on the War Poetry

To the Indians who died in Africa

To Walter de la Mare

A Dedication to my Wife

59


The Naming of Cats



The Rum Tum Tugger



Old Deuteronomy


Mr. Mistoffelees






Cat Morgan Introduces Himself

PLAYS

Murder in the Cathedral

The Family Reunion

The Coctail Party

The Confidential Clerk

The Elder Statesman

APPENDIX POEMS WRITTEN IN EARLY YOUTH




At Graduation 1905


Before Morning

Circe's Palace

On a Portrait


Nocturne

Humoresque (after J.Laforgue)

Spleen

Ode

The Death of Saint Narcissus

60

NEKI ASPEKTI KRITIČKE RECEPCIJE NA ENGLESKOM JEZIKU

Anglo-američka kritička recepcija obuhvata sekundarnu literaturu o delu T. S. Eliota

na engleskom jeziku. Ne iznenađuje nas njena razuđenost, s obzirom da dinamika karakteriše

i njegovu primarnu literaturu, ali dosta otežava naše snalaženje u njoj jer „književna kritika

zauzima nekoliko polica u biblioteci, ali vrlo često doprinosi tome da još manje razumemo

pesnika i delo [...] Radovi o Eliotu se kreću od odličnih do beskorisnih, od prilično

objektivnih do beskrajno subjektivnih...“168

Autorka eseja o sekundarnoj literature o T. S.

Eliotu, Dž. S. Bruker, ukazuje na potrebu osnivanja neke merodavne institucije koja bi vršila

selekciju literature o T. S. Eliotu.

U već pomenutom eseju ova autorka pravi sledeću periodizaciju Eliotove kritičke

recepcije: prva generacija koja je uzdizala T. S. Eliota od 1920 – 1950. godine, druga koja je

izražavala svoj prezir prema njemu od 1960 – 1980. godine i treća koja se od 1980. godine na

ovamo ponovo vraća Eliotu i ceni ga u punoj njegovoj veličini. Ili, njenim rečima: „Istorija

kritičkih napisa o Eliotu od 1920. godine do današnjeg doba može dijalektički da se prikaže.

Glavni kritičari prve generacije (recimo, od kasnih dvadesetih do pedesetih) kanonizovali su

Eliotovo delo i proglasili ga najvećim pesnikom svog doba; mnogi kritičari sledeće generacije

(recimo, od šezdesetih do osmdesetih) su ga odbacivali i sa prezirom gledali na njegovo

stvaralaštvo, njegove književne teorije, njegovu religioznost, i njegove političke stavove;

jedan broj današnjih kritičara se, mlađih, i filozofski i književno potkovanih, vratio Eliotu

izražavajući poštovanje i razumevanje. Negativna kritika bila je deo šire reakcije protiv

modernizma i Nove kritike, ali napadi na Eliota su premašivali pokušaje da se smesti u

istorijski kontekst i procenjuje merilima koja nisu bila istovetna njegovim. Napadi na Eliota i

modernizam jenjavali su posle osamdesete godine; on se vraća kao pozitivna referentna tačka

u modernoj književnosti, a njegova pozicija jednog od najboljih pesnika veka je osigurana.“

169

Za razliku od nje, Nensi Giš (Nancy Gish) uočava četiri različite faze u anglo-

američkoj kritičkoj recepciji stvaralaštva T. S. Eliota. U periodu do 1930. godine

preovladavala je analiza i interpretacija, sledećih nekoliko dekada analiza izvora, stila,

kritičke teorije i razvoja poetike, od 1970. godine prvenstvo su preuzele feminističke teorije,

postkolonijalne teorije, kulturološke studije, a od 1990. godine istraživanja su podstaknuta

pojavom novih materijala. Autorka kaže: „Anglo-američka recepcija T. S. Eliota ima sad već

168



Idem, p. 236 – 246.

61

dobro poznatu putanju. U početku naišavši na čitav niz različitih reakcija, od oduševljenja i

prihvatanja kao velikog talenta i revolucionarnog pesnika do otvoreno iskazane zbunjenosti

time što je radio pa čak i besnog izražavanja kritika, Eliot je brzo dobio mesto vodećeg

pesnika svog vremena u najvažnijim kritičkim osvrtima. Do tridesetih godina prošlog veka ne

samo da su čak i oni zbunjeni prihvatili da je njegovo delo značajno, nego je postalo predmet

sve većeg interesovanja kritičara koji su se najviše fokusirali na analizu i interpretaciju. I dok

je sledećih nekoliko decenija bilo uglavnom posvećeno istraživanju izvora, stila, kritičkih

teorija i razvoja poetike kao vrste danteovske turneje iz pakla Puste zemlje do božanskog

ideala Četiri kvarteta, sedamdesetih godina javljaju se nove snage. Ponovno vraćanje Eliotu u

svetlu feminističke teorije, istraživanja njegovog odnosa prema Jevrejima i manjinama,

kulturoloških istraživanja, postkolonijalne teorije i kvir teorije, otvorilo je nove pravce u

kritičkom vrednovanju. Objavljivanje značajnih novih materijala – uključujući fototipsko

izdanje Puste zemlje, Eliotovih Pisama, Varijeteta metafizičke poezije (Varieties of

Metaphysical Poetry) i novih biografskih istraživanja – u isto vreme su dovodili u pitanje

Eliotovo pesničko prvenstvo i ohrabrivali istraživanja na koja se snažno oslanja novi

modernizam od devedesetih na ovamo.“ 170

Pored periodizacije recepcije kritičkih studija, nas bi u ovom trenutku možda više

interesovalo koji su to pojedinačni autori zaslužni za stvaranje Eliotove pesničke reputacije

na početku njegove karijere, kao i koji od autora koji su se kasnije javili zavređuju našu

pažnju. Na samim počecima najvažniji autori su bili i njegovi prijatelji: Konrad Ajkin

(Conrad Aiken) i Ezra Paund. „Ajkinov Eliot je moderan (anglo-američki, ličan, subjektivan,

psihološki, ekspresionistički) dok je Paundov modernistički (evropski, bezličan, objektivan,

realistički, post-impresionistički, kubistički, avangardan). Obe perspektive su značajne

utoliko što su se cele škole komentara formirale u odnosu na ovu osnovnu podelu.“171

Ali,

postojali su i kritičari poput Edmunda Vilson (Edmunda Wilsona) koji su u svom radu

objedinjavali stanovišta i Ajkina i Paunda: „Poput Ajkina, insistirao je da je pesma lična, da

ima poreklo i materijal iz Eliotove ‚duše‘. A poput Paunda, tvrdio je da je pesma bezlična,

refleksija posleratne kulture ‚trenutnog stanja propadanja‘.“172

Prva dva osvrta Edmunda

Vilsona odredila su pravac recepcije Eliotovog stvaralaštva u sledećih pola veka, a podjednak

značaj se pripisuje i Ajkinu koji je smatrao da je jedinstvo „Puste zemlje“ u pesnikovoj

170

Gish, Nancy K., „Daumer, Elisabeth, Bagchee, Shyamal., The International Reception of T. S. Eliot,

Continuum, London, 2007“, Modernism/modernity, 2009, Volume 16, Number 4, p. 827. 171

Brooker, Jewel Spears, T. S. Eliot: Contemporary reviews, Cambridge University Press, Cambridge, 2004, p.

xvi 172

Idem, p. xxi

62

ličnosti, a njena snaga „potiče iz Eliotovog privatnog života.“173

Iako Ajkin u pisanju svojih

prikaza nikada nije koristio podatke iz Eliotovog privatnog života koje je kao njegov prijatelj

znao, možemo da kažemo da je ipak sugerisao da su bitni za tumačenje stvaralaštva. Seldes

(Gilbert Seldes) približava Eliota američkoj čitalačkoj publici stavljajući naglasak na

depersonalizaciju, istorijski smisao i aluzivnost, i kao i Ajkin, traži objašnjenje za celovitost

„Puste zemlje“, pronašavši je, uprkos njenoj fragmentarnosti, u poznavanju Eliotove kritike i

razumevanju metafore u naslovu pesme. Značajan prikaz Alena Tejta (Allen Tate) objavljen

je 1926. godine, „Tejtov prikaz Pesama 1909 – 1925 u časopisu New Republic (30.06.1926.)

važna je studija Eliota kao pesnika ideja […]: Preteča je znamenitim radovima R. P.

Blekmura, Klint Bruksa i drugih u Americi koji su bili povezani sa Novom kritikom, a imali

su veliki uticaj na akademska istraživanja Eliotovog stvaralaštva.“174

Sem R. P. Blekmura,

Klint Bruksa i A. A. Ričardsa, F. R. Liviza, tu je bila i grupa Blumzberijevaca, kao i neki

drugi autori, kao što je Herbert Rid (Herbert Read): „Eliot je imao i engleske obožavatelje i

engleske imitatore sem Ričardsa, i van kruga Blumzberijevaca (na primer, Herberta Rida).“175

Već prva čitanja „Puste zemlje“ Novih kritičara su „kanonizovala pesmu kao primer (čak i

preteču) vrste visokog modernizma koji snažno prikazuje i odbacuje moderan život,

valorizuje mit više od istorije, prostorne forme a ne vreme, uređenu prošlost a ne haotičnu

sadašnjost, kao i transcendentiranje umetnosti nad životnim mukama.“176

Ovoj listi potrebno

je dodati još dva imena, engleska kritičara, Klajva Bela (Clive Bell) i Lenarda Vulfa (Leonard

Woolf), koji su ga nazivali najboljim pesnikom engleskog modernizma.

Negativno intonirani prikazi Eliotovog stvaralaštva uglavnom su zamerali zbog

aluzivnosti, odnosno prenaglašene erudicije, njenog negativnog tona, kao i fragmentizovane i

nekoherentne forme. Ovo stanovište je zastupao Untermajer (Louis Untermeyer).

Jedna od specifičnosti Eliotove savremene recepcije bio je obrazac kojeg se držao

prilikom objavljivanja svojih dela, a koji je nastao još prilikom objavljivanja „Prufroka“.

Najpre bi objavio pojedinačne delove u periodici, koji su unapred izazivali pažnju kritičara i

stvarali određen horizont očekivanja kod čitalačke publike, a potom ih objavljivao sabrane u

zbirkama.

173

Idem, p. xxii 174

Dodsworth, Martin, „Contemporary reviews“, p. 351, in: Harding, Jason, T. S. Eliot in Context, Cambridge


Idem, p. 354. 176

Davidson, Hariet, „Improper desire: reading The Waste Land“, p. 123, in: Moody, A. David, The Cambridge

Companion to T. S. Eliot, Cambridge University Press, Cambridge, 1994

63

Druga bitna karakteristika Eliotove recepcije jeste povezanost i međusobna

uslovljenost recepcije njegovog stvaralaštva, posebno poezije i kritike. Ovim se priklanjamo

stavu Dž. S. Bruker koja gleda retrospektivno i ističe kako je nekoliko osvrta na zbirku

„Prufrok“ odigralo ključnu ulogu za kasniju recepciju Eliotove poezije, posebno „Puste

zemlje“. Pri tom se ne sme zanemariti ni činjenica da je recepciji „Puste zemlje“ doprineo i

njegov autoritet koji je u međuvremenu stekao zahvaljujući prvoj zbirci kritičkih eseja

objavljenih pod naslovom „Sveta šuma“. Sprega između poezije i njegovih kritičkih eseja

bila je uvek povratna, ali je u kasnijem periodu dobijala i negativne konotacije: negativne

ocene njegovog kritičkog rada tridesetih godina prošlog veka umanjivale su ocene

dodeljivane njegovoj poeziji iz tog perioda. Pošto se do ovakvih zaključaka može doći samo

zahvaljujući vremenskoj distanci, ne čudi što je sam Eliot drugačijeg mišljenja: „Kakav je bio

moj put poznato vam je. Da, u početku sam imao malobrojnu publiku, ne više od dvesta trista

čitalaca. Ustvari su članci, ocene, prikazi i kritike koje sam pisao, privukli pažnju. Ne pesme.

Za njih su govorili da su užasne.“177

Među značajnim autorima nalaze se i sledeći kritičari: Helen Gardner, Hju Kener

(Hugh Kenner), Bernar Bergonzi (Bernard Bergonzi), Stiven Spender (Stephen Spender),

Filip R. Hedings (Philip R. Headings), a u novijoj generaciji istraživača, u periodu posle

Eliotove smrti, izdvajaju se sledeća imena: Grover Smit (Grover Smith), Denis Donahju

(Denis Donoghue), Frenk Kermoud (Frank Kermode), Kristofer Riks (Christopher Ricks), A.

D. Mudi (A. D. Moody), Ronald Buš (Ronald Bush), Ronald Sušard (Ronald Suchard). „I

dok su savremeni kritički osvrti otvorili najveći broj tema o kojima se još uvek raspravlja – a

ne treba da zaboravimo ni pažnju koju su Eliotu poklanjali mnogi moderni pesnici –

akademska kritika je smatrala da je Eliot najzaslužniji za rast škole književne kritike, Nove

kritike, koja je postala dominantna snaga na američkim univerzitetima u prvoj polovini

dvadesetog veka. Eliotova aluzivnost i njegov težak stil je posebno odgovarao intenzivnim

univerzitetskim istraživanjima i podsticao je na traganje za izvorima: enciklopedijska knjiga

Grovera Smita T. S. Eliot’s Poetry and Plays (1956) i dalje je obavezna literatura za

istraživače T. S. Eliota. Izvrsne monografije akademskih kritičara, kao što su monografija

Helen Gardner The Art of T. S. Eliot (1949) i monografija Hjua Kenera The Invisible Poet

(1959), pomogle su Eliotu da dosegnu vrhunac slave, i, u decenijama posle Eliotove smrti

1965. godine, druga opšta istraživanja i detaljne analize mnogobrojnih prvoklasnih kritičara –

uključujući Denisa Donahjua (Donoghue), Frenka Kermouda, Kristofera Riksa, A. D.

177

Ilić, Vera, „Nezaboravne impresije“, Književne novine, 1956 (25. XI 1956.), god. VII, knj. VII, br. 29, str. 6.

64

Mudija, Ronalda Buša, Ronalda Sušarda i mnogobrojne druge koje ne možemo sve pomenuti

– nisu nadmašena od strane kritičari koji su kasnije došli.“178

Kada je kritika drame u pitanju izdvajaju se E. Martin Braun (E. Martin Browne),

Kerol H. Smit (H. Smith), D. E. Džouns (D. E. Jones), Rendi Malamud (Randy Malamud), a

njegov intelektualni rast su u svojim radovima ispratili sledeći autori: Vilijam Skaf (William

Skaff), Džon Margolis (John Margolis), Vilijam Čas (William Chace), Ričard Šusterman

(Richard Shusterman), Rasel Kirk, Leonard Anger (Leonard Unger).

Frenk Kermoud je bio prvi kritičar koji je ukazao na povezanost kritike devetnaestog

veka sa modernom kritikom. Dž. S. Bruker kaže: „Najraniji Eliotovi kritičari su temeljili

svoje radove na pretpostavkama u čijem stvaranju je učestvovao i sam Eliot. Današnji

kritičari su počeli da dovode u pitanje njegov prikaz istorije književnosti tako što naglašavaju

kontinuitet modernizma sa književnošću devetnaestog veka. Na tu povezanost ukazao je

Frenk Kermoud još ranih pedesetih.“179

Ostali autori koji se pominju su: Džordž Bornštajn

(Georg Bornstein), Edvard Lob (Edward Lobb), Dejvid Spur (David Spurr), Vini-Mari D’

Ambrozio (Vinnie-Marie D’ Ambrosio), Robert Kroford (Robert Crawford).

Ovu preporuku Dž. S. Bruker moguće je nadopuniti preporukom na sajtu za dodelu

Nobelove nagrade, na kojem se nalaze još neka imena: Dezmond Maksvel (Desmond

Maxwell), Ernst Stjuart (Ernest Stewart), Vilijamson Džordž (George Williamson), Fransis

Oto Matjesen, Kristian Šmit (Kristian Smidt), Heri Blamires (Harry Blamires), Šila Sulivan

(Sheila Sullivan), Džon Ksiros Kuper (John Xiros Cooper).

Kada se osvrnemo na interpretativnu recepciju T. S. Eliota na osnovu smernica

preuzetih iz gore pomenutih knjiga, primetićemo da su naše biblioteke ipak raspolagale

primercima knjiga upravo najvažnijih autoriteta u to vreme. Naravno, one su bile dostupne

samo onim čitaocima koji su znali engleski jezik, i najčešće samo u jednom primerku za

određeno izdanje, ali su značajne za istraživače koji su se ozbiljno posvetili izučavanju

stvaralaštva T. S. Eliota. Interesantno je za primetiti da su autori koje je preporučila Dž. S.

Bruker zastupljeniji u našim bibliotekama od autora koji su navedeni na sajtu Nobelove

nagrade.

178

Dodsworth, Martin, „Contemporary reviews“, p. 370, in: Harding, Jason, T. S. Eliot in Context, Cambridge


Brooker, Jewel Spears, „Eliot studies: a review and a select booklist“, p. 245, in: Moody, A. D., The


65

IZVOD IZ BIBLIOGRAFIJE KRITIČKE RECEPCIJE T. S. ELIOTA NA ENGLESKOM

JEZIKU U BIBLIOTEKAMA NA TERITORIJI REPUBLIKE SRBIJE

A Comprehensive Anthology of American poetry /edited by Conrad Aiken/, New

York, The Modern Library, 1944

T. S. Eliot: A Selected Critique /ed. by Leonard Unger/, New York, Rinehart & Co.,

1948

Gardner, Helen Louise, The Art of T. S. Eliot, London, The Cresset Press, 1949

Maxwell, Desmond, Ernest Stewart, The Poetry of T. S. Eliot. – London : Routledge

& Kegan Paul, 1952

Modern Verse in English : [1900-1950] : with Critical Introduction on British and

American Poetry and Biographical Notes on the Poets included / edited by David Cecil and

Allen Tate/, London, Eyre & Spottiswoode, 1958

Matthiessen, Francis Otto, The Achievement of T. S. Eliot : an Essay on the Nature of

Poetry. – New York, 1958.

Kenner, Hugh, The Invisible Poet: T. S. Eliot, London, W. H. Allen, 1960, cop. 1959

Tate, Allen, Collected Essays, Denver, Alan Swallow, cop. 1959

Tate, Allen, The Man of Letters in the Modern World: Selected Essays: 1928-1955,

New York, Meridian Books, 1960

Smidt, Kristian, Poetry and Belief in the Work of T. S. Eliot. – London : Routledge

and Kegan Paul, 1961

Kenner, Hugh, T. S. Eliot: A Collection of Critical Essays /edited by Hugh Kenner&,

Englewood Cliffs/, N. J. Prentice-Hall, 1962

Headings, Philip Ray, T. S. Eliot, New York, Twayne Publishers, Inc., cop. 1964

Unger, Leonard, T. S. Eliot, Minneapolis, University of Minnestota Press, 1964

T. S. Eliot: A Symposium from Conrad Aiken [and others] /compiled by Tambimuttu

and Richard March/, London, Frank & Cass Co., 1965

The Arts of Reading: [An Anthology of the Finest Literature of All Time, With Critical

Comments ...] / Ralph Ross, John Berryman, and Allen Tate, New York, T. Y. Crowell, 1966

T. S. Eliot: The Man and His Work /edited by Allen Tate/, London, Chatto & Windus,

1967

Tate, Allen, Essays of Four Decades, Chicago, The Swallow Press, 1968

Blamires, Harry, Word Unheard : A Guide Through Eliot's Four Quartets. – London :

Methuen, 1969

66

Smith, Grover, T. S. Eliot's Poetry and Plays: A Study in Sources and Meaning /

Chicago [etc.], The University of Chicago Press, cop. 1956., 1971

Kermode, Frank, Modern Essays, London, Collins, [1971]

Kenner, Hugh, The Pound Era: [The Age of Ezra Pound, T. S. Eliot, James Joyce and

Wyndham Lewis] / London, Faber and Faber, cop. 1972

Bergonzi, Bernard, T. S. Eliot, New York, Macmillan, 1972

Chace, William M., The Political Identities of Ezra Pound [and] T. S. Eliot / Stanford,

California, Stanford University Press, 1973

Critics on T. S. Eliot : Readings in Literary Criticism / ed. by Sheila Sullivan. –

London : Allen and Unwin, 1973

Kenner, Hugh, A Homemade World: The American Modernist Writers, New York, A.

A. Knopf, 1975

Selected Prose of T. S. Eliot /edited with an introduction by Frank Kermode/, New

York [etc.], Farrar, Straus and Giroux [etc.], cop. 1975

Tate, Allen, Collected Poems 1919-1976, New York, Farrar Straus Giroux, 1977

Gardner, Helen, The Composition of Four Quartets, London, Boston, Faber, 1978

Bergonzi, Bernard, Reading the Thirties: Texts and Contexts, London, Basingstoke,

Macmillan, 1978

Bush, Ronald, T. S. Eliot: A Study in Character and Style, New York, Oxford, Oxford


Bergonzi, Bernard, The Myth of Modernism and Twentieth Century Literature,

Brighton, Harvester Press, cop., 1986

Gordon, Lyndall, Eliot's Early Years, Oxford [etc.], Oxford University Press, 1989

Wilson, Edmund, Axel's Castle: a study in the imaginative literature of 1870-1930 /

by Edmund Wilson with an introduction by Hugh Kenner, New York [etc.]/, Collier Books,

Macmillan Publishing Company, 1991

Words in Time: New Essays on Eliot's Four Quartets /edited by Edward Lobb/, Ann

Arbor, The University of Michigan Press, 1993

Malamud, Randy, Where the Words Are Valid: T.S. Eliot's Communities of Drama,

Westport [etc.], Greenwood Press, 1994

Cooper, John Xiros, T. S. Eliot and the Ideology of Four Quartets. – Cambridge :

Cambridge University Press, 1995

Schuchard, Ronald, Eliot's Dark Angel: Intersections of Life and Art, Oxford, Oxford

University press, 1999

67

T. S. Eliot: The Contemporary Reviews /edited by Jewel Spears Brooker/, Cambridge

[etc.], Cambridge University Press, 1994

The Cambridge Companion to T. S. Eliot /edited by A. David Moody/, Cambridge,


68

PREVODNA RECEPCIJA

PREVODNA RECEPCIJA POEZIJE T. S. ELIOTA

Recepciju na srpskom govornom području počećemo od pregleda prevodne recepcije,

pošto može da se kaže da ona predstavlja neku vrstu ekvivalenta bibliografiji stvaralaštva T.

S. Eliota na engleskom govornom području. Specifičnost koju moramo da imamo u vidu sve

vreme dok se bavimo temom prevodne recepcije jeste vremenska distanca od objavljivanja

originalnog dela do objavljivanja prevoda u posmatranom periodu od preko trideset godina,

zahvaljujući kojoj su prevodioci Eliotovih dela prilikom prevoda pravili izbor iz njegovog

celokupnog poetskog stvaralaštva.

Prvi sastavljači zbirki poezije T. S. Eliota bili su Antun Šoljan i Ivan Slamnig180

daleke 1958. godine. Tada je publika imala priliku da se upozna sa najvažnijim Eliotovim

ostvarenjima, „Pustom zemljom“ i „Četiri kvarteta“, ali i sa „Šupljim ljudima“ i „Ljubavnom

pesmom Dž. Alfreda Prufroka“. Nekoliko godina kasnije, 1962. godine, objavljena je zbirka

poezije koja se nastavlja na prethodnu utoliko što je izostavljena jedino pesma „Ljubavna

pesma Dž. Alfreda Prufroka“, ali su dodata druga kraća ostvarenja u prevodu Tomislava

Ladana i već poznatog nam prevodilačkog para Ivana Slamniga i Antuna Šoljana.

U Beogradu se pojavljuju „Četiri kvarteta“181

u prevodu Svetozara Brkića, a prva

celovitija i sistematično organizovana zbirka objavljena je tek 1977. godine, delo sastavljača

Mirka Magaraševića.182

Prevedene pesme date su hronološki, po zbirkama, kako ih je Eliot

objavljivao, a objavljeni prevodi su prevodi najvećih prevodilačkih imena – Isidore Sekulić,

Svetozara Brkića, Miodraga Pavlovića, Jovana Hristića, Mirka Magaraševića, Davida

Albaharija i Raše Livade. U ovu zbirku nije uvršten prevod poeme „Četiri kvarteta“,

verovatno zato što je bila objavljena godinu dana ranije.

Lalićeva zbirka183

koja se pojavila sledeće godine nešto je manjeg obima, ali obuhvata

„Pustu zemlju“ i „Četiri kvarteta“. Od ostalih pesama koje su uvrštene u ovu zbirku

najznačajniji je prevod dotad neprevedenog „Koriolana“. Sledeća zbirka pojavila se deset

godina kasnije, bio je to prevod „Puste zemlje“ Jovana Hristića184

, a kroz nekoliko godina

objavljena je i Šoljanova zbirka, dorađena verzija zbirke objavljene 1958. godine.

U prvom delu nastojaćemo da dobijemo što celovitiju sliku o recepciji, zasnovanu na,

koliko je moguće, što objektivnijim činjenicama, odnosno hronološkim pregledom zbirki

180

Eliot, T. S., Pusta zemlja /prev. Antun Šoljan i Ivan Slamnig/, Zagreb, Zora, 1958 181

Eliot, T. S., Izabrane pjesme, Sarajevo, Veselin Masleša, 1962 182

Eliot, T. S., Četiri kvarteta /prev. Svetozar Brkić/, Beograd, Prosveta, 1966 183

Eliot, T. S., Izabrane pesme, Beograd, BIGZ, 1978 184

Eliot, T. S., Pusta zemlja /prev. Jovan Hristić/, Niš, Prosveta, 1988

69

poezije kako ih je objavljivao Eliot na engleskom govornom području, a odmah potom i

njegovih pojedinačnih pesma. Taj hronološki pregled će nam služiti kao osnova za ukrštanje

informacija o Eliotovim ostvarenjima objavljivanim u zbirkama poezije, antologijama i

periodici, upravo tim redosledom (z=zbirka, a=antologija, p=periodika). Prikazi su dati

tabelarno, analitički, uz vrlo okratke osvrte, dovoljni za samostalno izvođenje zaključaka.

U drugom delu napravljen je kratak pregled recepcije Eliotovih ostvarenja,

hronološki, po redosledu objavljivanja u zbirkama, antologijama i periodici kod nas, i

neizostavan je deo svakog rada o recepciji.

70

ZBIRKE POEZIJE NA SRPSKOM GOVORNOM PODRUČJU

Prva pesma objavljena u periodici, u časopisu The Egoist, bila je „Ljubavna pesma

Dž. Alfreda Prufroka“ 1915. godine. Ova pesma je značajna jer su se u njoj pojavile „teme i

pristupi koji su ga zaokupljali do kraja njegove karijere.“185

Kada govori o ovoj pesmi Mejs

(J. C. C. Mays) ističe da se Eliotovi junaci ne suočavaju sa samim sobom, da u njegovoj

poeziji ne postoji afirmativna ličnost, a karakteriše je fragmentarnost, ironičan ton, upotreba

citata i aluzija: „Stvorio je poeziju u kojoj nije govorio u svoje ime već je prepustio čitaocu

da obezbedi glas, veze i dokaz; i zato što su se značenja stvarala kroz eho u čitaočevom umu,

imala su poseban odjek, svoj sopstveni autoritet. Karakterističan ton je dosadno, ironično

samo-omalovažavanje. Koraci odjekuju u umu, njihova destinacija je zaboravljena i

nebitna.“186

Zbirka u koju je ova pesma uvrštena objavljena je 1917. godine, što se u istoriji

književnosti uzima kao trenutak kada njegova „književna karijera počela da dobija oblik.“187

z

PRUFROCK, 1917

(Slamnig)

Šoljan Ladan

Mirko

Mag.

Raša

Livada

R. Livada i

D. Albahari

Ivan V.

Lalić

Jovan

Hristić

The Love Song of J. Alfred

Prufrock

1958

1991 - 1977 - -

1978 1998

2011 -

Portrait of a Lady - 1962 - 1977 - 1978 1998 -

Preludes - 1962 - 1977 -

1978 1998

2011 -

Rhapsody on a Windy Night - 1962 - - 1977

1978 1998

2011 -

Morning at the Window - - 1977 - - 1998 -

The "Boston Evening

Transcript“ - - 1977 - -

1978 1998

2011 -

Aunt Helen - - - - - - -

Cousin Nancy - - - - - - -

Mr. Apollinax - - - - 1977, 1998 - -

Hysteria - - 1977 - - - 1998

Conversation Galante - - - - 1977, 1998 - -

La Figlia Che Piange - - - - 1977, 1998 - -

„Prufrok“ je zastupljen u svim zbirkama Eliotove poezije koje su objavljene kod nas,

sa izuzetkom onih koje su se odnosile na pojedinačna Eliotova pesnička ostvarenja, kao što

su „Pusta zemlja“ i „Četiri kvarteta“. Najpopularnija među njima, pesma „Ljubavna pesma

185

Mays, J. C. C., „Early poems: from 'Prufrock' to 'Gerontion'“, p. 108, in: Moody, A. David, The Cambridge


Idem, p. 110. 187


York, 1994, p. 147.

71

Dž. Alfreda Prufroka“, uvrštena je i u prvu zbirku poezije 1958. godine188

, što je i razumljivo

jer je reč o međašnjem pesničkom ostvarenju. Izostavljena je jedino iz zbirke objavljene

1962. godine.189

U njenom prevođenju su se okušali i prevodilački par Ivan Slamnig i Antun

Šoljan, i Mirko Magarašević, a zatim i Ivan V. Lalić koji je objavljuje kao jedinu pesmu iz te

zbirke 1991. godine. Kada pogledamo grafički prikaz dat na prethodnoj strani, vidimo da se

prevođenjem ove zbirke poezije najsistematičnije bavio prevodilac Ivan V. Lalić.

Prevodilački par Livada i Albahari preveo je i tri do tada neprevedene pesme iz ove zbirke.

Od dvanaest pesama deset je prevedeno i objavljeno u zbirkama Eliotove poezije, pesme

„Aunt Helen“ i „Cousin Nancy“ nisu uvrštene ni u jednu zbirku. Kada su u pitanju zbirke

poezije objavljene kod nas, interesantan je još i podatak da je jedini prevod Jovana Hristića iz

te prve Eliotove zbirke do tad neprevedena pesma „Histerija“.

Zbirka Poems objavljena 1920. godine ocenjuje se kao „nova razvojna faza Eliotove

poetike, pretežno u obliku uglađenih grotesknih vežbi lirske satire na temu posleratne kulture

u Engleskoj i Evropi, okrutno pravilno rimovanim strofama po Paundovom receptu kao

‚leku‘ protiv razvodnjavanja vers libre.“190

Ali uprkos tome što predstavlja novu razvojnu

faza, i ova se zbirka poezije „u potpunosti nadovezuje u pogledu teme i raspoloženja“191

na

prethodno objavljene. Ovo se posebno odnosi na „Gerontion“, prvu pesmu u zbirci.

z

POEMS, 1920

(Slamnig)

Šoljan

T.

Ladan

Isidora

Sekulić

Mirko

Mag.

Ivan V.

Lalić

Novica

Petrović

Gerontion 1962 1991 - 1977, 1998 - 1978, 2011 -

Burbank with a Beadeker: Bleistein

with a Cigar - - - - - 1998

Sweeney Erect - - - 1977 - 1998

A Cooking Egg - - - - - 1998

Le Directeur - - - - - -

Melange Adultere de Tout - - - - - -

Lune de Miel - - - 1977 - -

The Hippopotamus 1962 - - 1977 1978, 1998 -

Dans le Restaurant - - - - - -

Whispers of Immortality 1962 - - - 1978, 1998 -

Mr. Eliot's Sunday Morning Service - - - - - 1998

Sweeney Among the Nightingales - 1962 - - 1978, 1998 -

188

Eliot, T. S., Pusta zemlja /prev. Antun Šoljan i Ivan Slamnig/, Zagreb, Zora, 1958 189

Eliot, T. S, Izabrane pjesme, Sarajevo, Veselin Masleša, 1962 190


York, 1994, p. 147. 191

Mays, J. C. C., „Early poems: from 'Prufrock' to 'Gerontion'“, p. 112, in: Moody, A. David, The Cambridge


72

Pesme iz zbirke su kod nas prevođene od 1962. godine, ali ni u četiri zasebna izdanja

ove zbirke nisu prevedene sve pesme. Vidno je nastojanje novije generacije prevodilaca, u

ovom slučaju Novice Petkovića, da upotpuni tu prevodilačku prazninu. Ukupno prevevši

četiri pesme iz ove zbirke, objavio je prevode dveju do tada neobjavljivanih pesama. Još

jedno novo ime vredno pažnje među prevodiocima koji se pojavljuju u ovoj zbirci jeste ime

Isidore Sekulić. Kuriozitet su pesme na francuskom, uvrštavane u zbirke u originalu.

„Pusta zemlja“ je objavljena u prvom broju časopisa The Criterion 1922. godine i

„predstavlja ključni trenutak za kulturnu legitimaciju Eliota i modernizma“: „Vokalni kolaž

‚fragmenata nasukanih‘ o njegovu ‚ruševinu‘ i ‚ruševinu‘ njegove kulture, napisanih u

muzički nepogrešivom i psihološki uznemirujućem idiomu.“192

z


Slamnig Šoljan Jovan Hristić Ivan V. Lalić Z. Radeljković

THE WASTE LAND 1958, 1962, 1991 1977, 1988, 1998 1978, 2011 2004

Notes on the Waste Land 1958, 1962, 1991 1977, 1988, 1998 1978, 2011 2004

Poema „Pusta zemlja“ objavljena je u devet zbirki poezije kod nas, prva budući zbirka

Ivana Slamniga i Antuna Šoljana još 1958. godine, a poslednja Zvonimira Radeljkovića 2004.

godine. Najviše potvrde dobili su ipak prevodi Jovana Hristića koji su objavljivani u tri

navrata. Naravno, tu je i prevod Ivana V. Lalića.

Pesma „Šuplji ljudi“ jedina je do tada neobjavljena pesma u zbirci pesama

Poems 1909-1925 (1925) koja predstavlja moment konsolidacije reputacije koju je Eliot

stekao na anglo-američkom području zahvaljujući „Pustoj zemlji“. Dž. Dž. Džeon (Joseph

Jonghyun Jeon) smatra da senka u poslednjoj sekciji ove pesme govori o tajnom, privatnom

Eliotu, „izrazito ličnim emocijama, iako ne u autobiografskoj formi.“193

z


Slamnig Šoljan Svetozar Brkić Ivan V. Lalić

THE HOLLOW MAN 1958, 1962, 1991 1977, 1998 1978

192


York, 1994, p. 148. 193 Jeon, Joseph Jonghyun, „Eliot’s Shadows: Autography and Style in The Hollow Men“ , p. 134, in: Bloom,

Harold, T. S. Eliot, Bloom’s Literary Criticism, New York, 2011

73

Ova pesma uvrštena je u sve zbirke poezije koje su objavljene u tom periodu, a koje

daju pregled celokupnog Eliotovog pesničkog stvaralaštva, ako izuzmemo zbirku Ivana V.

Lalića objavljenu 1991. godine. Ivan Slamnig i Antun Šoljan se pojavljuju kao prvi

prevodioci 1958. godine, a novo prevodilačko ime koje se pojavljuje sa ovom poemom jeste

ime Svetozara Brkića, čiji prevod je dobio dodatnu potvrdu vrednosti time što je uvršten u

dve zbirke.

Novom fazom u Eliotovom pesničkom stvaralaštvu smatraju se pesme koje je objavio

posle preobraćanja 1927. godine. „Čista sreda“ predstavlja „sekvencu danteovskog čistilišta

koja bezlično dramatizuje, u skoro liturgijskoj formi, pesnikovu kriza preobraćanja“194

, dok

su „Arielove pesme“ lirske meditacije na religiozne teme. Čitaoci su uglavnom bili

iznenađeni činjenicom da se ova poezija razlikovala od poezije koju je ranije objavljivao, ali

nisu svi ovu promenu pripisivali njegovom preobraćenju. Dž. S. Bruker navodi primer Tejta

koji je smatrao da „Eliotova poezija treba da se čita kao poezija a ne kao komentar na

Eliotovo preobraćanje. [...] Nije zastupao stanovište da su sadržaj i osećanje nebitni, već da ih

jednostavno treba tražiti u pesmi a ne u pesniku. [...] primetio je da se ironija iz ranijih

pesama pretvorila u poniznost u Čistoj sredi. “195

z

ASH-WEDNESDAY, 1930

Slamnig

Šoljan

Miodrag

Pavić

Mirko

Magarašević

Ivan V.

Lalić

I. Because I do not hope to turn again 1962 1977 - 1978, 1998

III. At the first turning of the second stair 1962 - 1977 1978, 1998

IV. Who walked between the violet and the violet 1962 - 1977 1978, 1998

V. If the lost word is lost, if the spent word is spent 1962 - 1977 1978, 1998

VI. Although i do not hope to turn again 1962 1977 - 1978, 1998

Sve pesme iz zbirke „Čista sreda“ objavljene su u četiri zbirke. Prevod Ivana Lalića

objavljen je dva puta.

z

ARIEL POEMS

(Slamnig)

Šoljan

Svetozar

Brkić

R.

Liv.

Mirko

Mag.

Livada

Albahari Ivan V. Lalić

T.

Ladan

Journey of the Magi 1962, 1991 1977, 1998 - - - 1978 -

A Song for Simeon 1962 - 1977 - - 1978, 1998, 2011 -

Animula - - - - 1977, 1998 - -

Marina - - - 1977 - 1978, 1998 1962

The Cultivation of

Christmas Trees - - - - - - -

194

Idem, p. 148. 195

Brooker, Jewel Spears, T. S. Eliot: Contemporary reviews, Cambridge University Press, Cambridge, 2004, p.

xxvi

74

Pesme iz zbirke „Arielove pesme” izazvale su najviše pažnje. Tačnije rečeno, skoro

svi prevodioci koje smo do sada pominjali, osim Jovana Hristića i Isidore Sekulić, okušali su

se prevođenju makar neke od pesama iz ove zbirke. Prve dve, od ukupno pet, Slamnig i

Šoljan su uvrstili u svoju zbirku tek 1962. godine, i zapravo ni u jednoj zbirci nije prevedeno

svih pet pesama. Takođe, jedna od njih, „The Cultivation of Christmas Trees“, nije uvrštena

ni u jednu zbirku. Čini se da je omiljena pesma iz ove zbirke poezije pesma „Marina“.

z

UNFINISHED POEMS

Ivan V. Lalić

Sweeney Agonistes -

Fragment of a Prologue -

Coriolan 1978, 1998, 2011

I. Triumphal March 1978, 1998, 2011

II. Difficulties of a Statesman 1978, 1998, 2011

Od pesama koje se obično objavljuju pod imenom „Nezavršene pesme“ objavljena je

jedino pesma „Koriolan“, i to oba njena dela u tri zbirke, ali pero je jedno, Ivana V. Lalića.

z

MINOR POEMS

Mirko

Magarašević

R. Livada/

D. Albahari Jovan Hristić

Eyes that last I saw in tears 1977 - 1998

The wind sprang up at four o'clock 1977 - 1998

Five-Finger Excercises - - -

I. Lines to a Persian Cat - - -

II. Lines to a Yorkshire Terrier - - -

III. Lines to a Duck in the Park - - -

IV. Lines to Ralph Hodgson Esqre. - - -

V. Lines for Cuscuscaraway and Mirza Murad Ali Beg - - -

Landscapes - - -

I. New Hampshire 1977 - 1998

II. Virginia 1977 - 1998

III. Usk 1977 - 1998

IV. Rannoch, by Glencoe 1977 - 1998

V. Cape Ann - - -

Lines for an Old Man - 1977, 1998 -

Pesme sakupljene pod nazivom „Kraće pesme“ uvrštene su u zbirke novijeg datuma.

Prevodioci koji se njima bavili su Mirko Magarašević, prevodilački par Raša Livada i David

Albahari, i Jovan Hristić. Pet pesama objavljivanih pod nazivom „Five-Finger Excercises“ i

pesma „Cape Ann“ iz „Predela“ nisu našle svoj put do Eliotovih zbirki poezija objavljivanih

kod nas.

75

z


Raša Livada i David Albahari

I. The Eagle soars in the summit of Heaven 1977, 1998

II. Thus your fathers were made 1977, 1998

III. The Word of the LORD came unto me, saying 1977, 1998

IV. There are those who would build the Temple 1977, 1998

V. O Lord, deliver me from the man of excellent intention and impure heart 1977, 1998

VI. It is hard for those who have never known persecution 1977, 1998

VII. In the beginnign GOD created the world 1977, 1998

VIII. O Father we welcome your words 1977, 1998

IX. Son of Man, behold with thine eyes, and hear with thine ears 1977, 1998

X. You have seen the house built, you have seen it adorned 1977, 1998

Ako pažljivije pratimo zbirke, onda će nas iznenaditi činjenica da su „Horovi“ iz

„Stena“ uvršteni u zbirku poezije prvi put tek osamdesetih godina prošlog veka, i da su jedini

prevodioci bili Raša Livada i David Albahari.

U godinama pre i za vreme Drugog svetskog rata Eliot je objavio seriju „kvazi

muzičkih i hrišćanskih meditacija“196

koje su tek 1943. godine objavljene kao jedinstveno

delo. I sam naslov „Četiri kvarteta“ govori o četiri odvojena dela, koja su opet jedno

jedinstveno delo. U odnosu na ostalu Eliotovu poeziju, ova poema stoji malo izdvojeno. I dok

se sa jedne strane doživljava kao kulminacija njegovog pesničkog i dramskog stvaralaštva,

istovremeno je „celovita sama po sebi, i može se s punim pravom smatrati samostalnom

dugačkom pesmom u četiri dela.“197

Jedan od razloga što se u Engleskoj „Četiri kvarteta“

doživljavaju kao celina izdvojena od ostalih Eliotovih pesama leži i u činjenici da je u

Engleskoj relativno kasno uvrštena u Collected poems, tek 1962. godine.

z

FOUR QUARTETS


Burnt Norton 1958, 1962, 1991 1966 1978, 2011

East Cooker 1958, 1962, 1991 1966 1978, 2011

The Dry Salvages 1958, 1962, 1991 1966 1978, 2011

Little Gidding 1958, 1962, 1991 1966 1978, 2011

„Četiri kvarteta“ objavljena su u šest zbirki poezije, počevši od Slamnigovog i

Šoljanovog izbora 1962. godine, ali, ipak, s obzirom na njihov značaj, čudi da su preskočena

prilikom sastavljanja zbirki koje pretenduju na to da budu značajne. 196


York, 1994, p. 148. 197

Moody, A. D., „Four Quartets: music, word, meaning and value“, p. 143, in: Moody, A. David, The


76

ANTOLOGIJE NA SRPSKOM GOVORNOM PODRUČJU

a

PRUFROCK, 1917

Slamnig

Šoljan Gorjan

Miodrag

Pavlović

Ivan V.

Lalić

Mirko

Magarašević

The Love Song of J. Alfred Prufrock 1952, 1956 1956 - - 1983

Portrait of a Lady - - - - -

Preludes III - - 1957, 1975, 1988 - -

Rhapsody on a Windy Night - - - - -

Morning at the Window - - - - -

The "Boston Evening Transcript" - - - 1972 -

Aunt Helen - - - - -

Cousin Nancy - - - - -

Mr. Apollinax - - - - -

Hysteria - - - - -

Conversation Galante - - - - -

La Figlia Che Piange 1952 - - - -

Pesme iz zbirke „Prufrock“ uvrštene su u sedam od dvanaest objavljenih antologija i

pri tom, nisu sve prevođene, samo njih pet od ukupno dvanaest. Antologičari su u ovim

slučajevima i prevodioci poezije, izuzev Raše Livade 1983. godine.

a

POEMS, 1920

Slamnig Šoljan Isidora Sekulić Antun Šoljan

Gerontion - 1957, 1975 1991

Burbank with a Beadeker: Bleistein with a Cigar - - -

Sweeney Erect - - -

A Cooking Egg - - -

Le Directeur - - -

Melange Adultere de Tout - - -

Lune de Miel - - -

The Hippopotamus - - 1971, 1974, 1980

Dans le Restaurant - - -

Whispers of Immortality 1956, 1956, 1971 - 1980

Mr. Eliot's Sunday Morning Service - - -

Sweeney Among the Nightingales - - -

Pesme iz zbirke „Pesme“ iz 1920. godine uvrštene su u osam antologija, ali je zapravo

reč o samo tri pesme i samo tri prevodioca: prevodilačkom paru Slamnig Šoljan, Isidori

Sekulić i Antun Šoljan samostalno. Preostalih devet pesama nije uvršteno ni u jednu

antologiju.

77

a


Slamnig Šoljan Jovan Hristić Antun Šoljan

I. The Burial of the Dead 1956 1975, 1983 1980

II. A Game of Chess 1952, 1956 - 1980

III. The Fire Sermon 1956 - 1974, 1980

IV. Death by Water 1956 - 1980

V. What the Thunder Said 1956 - 1980

Notes on the Waste Land 1956 - -

Kada je u pitanju „Pusta zemlja“ mislim da je dovoljno da se kaže da bismo ipak

očekivali veći odjek. Očigledno je bila i ostala prevelik zalogaj za prevodioce, pa su se njome

bavili samo oni najuporniji, a neki od njih su se, kao Šoljan, iznova vraćali i ponovo radili na

svom prevodu.

a


Svetozar Brkić Antun Šoljan

THE HOLLOW MAN 1957, 1975 1971, 1980

Poema „Šuplji ljudi“ objavljena je u četiri antologije, 1957. godine Svetozar Brkić je

uvrstio ovu poemu u svoju antologiju, Antun Šoljan tek od 1971. godine.

a

ASH-WEDNESDAY, 1930

Miodrag Pavlović Antun Šoljan Milić Slobodan

I. Because I do not hope to turn again 1957, 1975 1980 2003

II. Lady, three white leopards sat under a juniper-tree - 1980 2003

III. At the first turning of the second stair - 1980 2003

IV. Who walked between the violet and the violet - 1980 -

V. If the lost word is lost, if the spent word is spent - 1980 -

VI. Although i do not hope to turn again 1957, 1975 1980 -

Sve pesme „Čiste srede“ uvrstio je Antun Šoljan u svoju antologiju tek 1980. godine.

U periodu pre ove antologije objavljivani su jedino prevodi Miodrag Pavlovića, a u novije

doba Slobodan Milić je pravio svoj antologijski izbor.

a

ARIEL POEMS

Slamnig Šoljan Svetozar Brkić Ivan V. Lalić Antun Šoljan

Journey of the Magi 1952, 1956, 1956 1957, 1983 1972 1971, 1974, 1980

A Song for Simeon - - 1972 -

Animula - - - -

Marina 1956 - 1972 -

The Cultivation of Christmas Trees - - - -

78

„Arijelove pesme“ su u antologijama uglavnom predstavljene kroz prevod pesme

„Putovanje mudraca“, i to u osam od ukupno dvanaest antologija, a od ostalih pesama iz

zbirke objavljene su samo još dve pesme u dve antologije, „Marina“ i „Pev Simeunu“.

a

FOUR QUARTETS

Slamnig Šoljan Svetozar Brkić Ivan V. Lalić Antun Šoljan

Burnt Norton - 1957, 1975, 1983 - 1974, 1980

East Cooker - - - 1974, 1980

The Dry Salvages 1952 - 1972 1974, 1980

Little Gidding - - - 1974, 1980

U sedam od dvanaest antologija predstavljeni su kvarteti iz poeme „Četiri kvarteta“,

ali je jedino Antun Šoljan u svojim antologijama objavio sve kvartete. U ostalim

antologijama pojavljuje se samo jedan od četiri kvarteta po izboru priređivača, koji je

najčešće ujedno i prevodilac.

a

OCASSIONAL VERSES

Vučina Šćekić

Defence of the Islands -

A Note on the War Poetry -

To the Indians who died in Africa -

To Walter de la Mare -

A Dedication to my Wife 1991

Pesme sakupljene pod nazivom „Prigodni stihovi“ nisu plenile pažnju naših

antologičara, jedino je u novije vreme Vučina Šćekić objavio Eliotovu ljubavnu pesmu

„Posveta mojoj ženi“.

a

Svetozar Brkić

Horovi iz Ubistva u katedrali 1975

Na granici od drame do prave poezije, „Horovi“ iz „Ubistva u katedrali“ ipak su našli

svoj put do Brkićeve antologije poezije objavljene osamdesetih godina.

79

PERIODIKA NA SRPSKOM GOVORNOM PODRUČJU

p

PRUFROCK, 1917

V. Dimit.

R. Vuković

V.

Petrić

S.

Selenić

T.

Ladan

Raša

Livada

Ivo

Dekan

Vladimir

Žunjević

H.

Demirović

The Love Song of J. Alfred

Prufrock - - 1956 - - - - -

Portrait of a Lady - - - - 1976 - - -

Preludes 1953 - - 1965 1976 - - 1989

Rhapsody on a Windy Night - 1956 - - - - - 1989

Morning at the Window - - - - - 1962 - -

The "Boston Evening

Transcript" - - - - - 1965 -

Aunt Helen - - - - - - - -

Cousin Nancy - - - - - - - -

Mr. Apollinax - - - - - - - -

Hysteria - - - - - - 1965 1989

Conversation Galante - - - - - - - 1989

La Figlia Che Piange - - - - 1976 - 1965 -

Kada bacimo pogled na ovaj tabelarni prikaz jasno je da su sve pesme iz ove zbirke

prevođene, ali da i pored toga ovaj intenzitet objavljivanja u periodici ne bismo baš mogli

nazvati bogatom prevodilačkom aktivnošću za period od preko pedeset godina. Najviše

pažnje je privukla pesma „Preludijumi“ koja je objavljivana četiri puta u četiri različita

prevoda. Čini se da su se u periodici pojavljivali prevodi onih prevodilaca koji nisu uspevali

da ih objave u okviru neke zbirke ili antologije, uz izuzetak Raše Livade.

Pesme iz zbirke „Pesme (1920)“ objavljivane su u samo četiri navrata, a dve pesme,

„Hipopotam“ i „Gerontion“, nisu nikada bile objavljene u periodici.

p

POEMS, 1920

Slamnig

Šoljan

Vladimir

Žunjević

Zoran

Vragolov

Srba

Mitrović

Gerontion - - - -

Burbank with a Beadeker: Bleistein with a Cigar - 1965 - -

Sweeney Erect - 1965 - 1976

A Cooking Egg - 1965 - 1976

Le Directeur - - 1976 -

Melange Adultere de Tout - - 1976 -

Lune de Miel - - 1976 -

The Hippopotamus - - - -

Dans le Restaurant - - 1976 -

Whispers of Immortality 1975 - - 1976

Mr. Eliot's Sunday Morning Service - 1965 - -

Sweeney Among the Nightingales - 1965 - 1976

80


Slamnig Šoljan Jovan Hristić Mirko Magarašević

I. The Burial of the Dead 1954 1961 -

II. A Game of Chess 1954 1961 -

III. The Fire Sermon 1954 1961 -

IV. Death by Water 1954 1961 -

V. What the Thunder said 1954 1961 -

Notes on the Waste Land 1954 1961 -

Nešto što beše nam znano - - 1988

Poema „Pusta zemlja“ je začuđujuće retko objavljivana u periodici, svega dva puta u

periodu posle drugog svetskog rata, i to na samom početku tog perioda. Činjenica je da je

objavljivana samo u celosti, osim 1988. godine kada je Mirko Magarašević objavio jedan

njen deo koji je Ezra Paund izbacio iz konačne verzije ove poeme. Objavljivanjem ovih

stihova Mirko Magarašević je prvi skrenuo pažnju na postojanje rukopisa prve verzije „Puste

zemlje“. Iako je reč o periodici koja je otvoreniji medijum za nove prevodice, u njoj nije

objavljen ni jedan novi prevod.

p

ASH-WEDNESDAY, 1930

Nikola Kraljić Hamdija Demirović

I. Because I do not hope to turn again 1985 -

II. Lady, three white leopards sat under a juniper-tree 1985 1989

III. At the first turning of the second stair 1985 -

IV. Who walked between the violet and the violet 1985 -

V. If the lost word is lost, if the spent word is spent 1985 -

VI. Although i do not hope to turn again 1985 -

Ovde je možda interesantno primetiti da su sve pesme „Čiste srede“ objavljene samo

jednom u periodici, prevodilačko ime potpuno nepoznato, a drugi put je objavljena samo

jedna pesma. Kao što vidimo, ti prevodi se pojavljuju u periodici kasnije, tek krajem

osamdesetih godina.

p

ARIEL POEMS

Tomislav Ladan NN Beljanski Slobodan

Journey of the Magi - 1965 -

A Song for Simeon - - -

Animula - - 2001

Marina 1965 - -

The Cultivation of Christmas Trees - - -

Samo tri „Arijelove pesme“ su objavljene u periodici u tom periodu od preko pedeset

godina.

81

p

UNFINISHED POEMS

Tomislav Sabljak

Sweeney Agonistes -

Fragment of a Prologue -

Coriolan 1966

I. Triumphal March 1966

II. Difficulties of a Statesman 1966

„Koriolan“, obe pesme i „Trijumfalni marš“ i „Poteškoće jednog državnika“,

objavljene su u prevodu Tomislava Sabljaka.

p

MINOR POEMS

Vladimir Žunjević

Eyes that last I saw in tears -

The wind sprang up at four o'clock -

Five-Finger Excercises -

I. Lines to a Persian Cat -

II. Lines to a Yorkshire Terrier -

III. Lines to a Duck in the Park -

IV. Lines to Ralph Hodgson Esqre. -

V. Lines for Cuscuscaraway and Mirza Murad Ali Beg 1965

Landscapes -

I. New Hampshire -

II. Virginia -

III. Usk -

IV. Rannoch, by Glencoe -

V. Cape Ann -

Lines for an Old Man -

Periodika nam u tom periodu donosi samo jednu, ali dotad neprevedenu, pesmu od

onih svrstanih pod naslovom „Kraće pesme“.

p

FOUR QUARTETS

Slamnig Šoljan Svetozar Brkić Oto Šolc Borivoje Marković NN

Burnt Norton 1975 - 1954 1965 1965

East Cooker 1975 1958 1954 1965

The Dry Salvages 1975 1965, 1965 1954 1965

Little Gidding 1975 1965 1954 1965

Kvarteti iz „Četiri kvarteta“ su objavljivani u periodici tri puta u celosti, i još nekoliko

puta po kvartet, dva. Prevodioci su velika prevodilačka imena Slamnig i Šoljan, kao i

Svetozar Brkić, i samo dva nova i nepoznta, Oto Šolc i Borivoje Marković.

82

„Prigodni stihovi“ predstavljeni su samo jednom pesmom, „Posveta mojoj ženi“, u

prevodu Tomislava Sabljaka, verovatno iz potrebe da se Eliotovo stvaralaštvo predstavi kod

nas i žanrom ljubavne poezije.

p

OCASSIONAL VERSES

Tomislav Sabljak

Defence of the Islands -

A Note on the War Poetry -

To the Indians who died in Africa -

To Walter de la Mare -

A Dedication to my Wife 1966

p


Tomislav Sabljak Milovan Danojlić

The Naming of Cats 1966 1971

The Old Gumbie Cat (Jennyanydots) - -

Growltiger's Last Stand - -

The Rum Tum Tugger - -

The Song of the Jellicles - -

Mungojerrie and Rumpelteazer - -

Old Deuteronomy - -

The Pekes and the Pollicles - -

Mr. Mistoffelees - -

Macavity: The Mystery Cat - -

Gus: The Theatre Cat - -

Bustopher Jones: The Cat about Town - -

Skimbleshanks: The Railway Cat - -

The Ad-dressing of Cats - -

Cat Morgan Introduces Himself - -

Jedna pesme iz ove zbirke našla je put do periodike, i to dva puta ista zahvaljujući

dvojici prevodilaca. Tom prilikom se srećemo i sa novim imenom u krugu Eliotovih

prevodilaca, Milovanom Danojlićem.

p

CHORUSES

Tomislav Sabljak

Family Reunion 1966

Horove iz „Porodičnog skupa“ smo ovom prilikom uvrstili u poeziju.

83

PREVODNA RECEPCIJA POEZIJE U ANTOLOGIJAMA, ZBIRKAMA I PERIODICI

I) z+p+a

PRUFROCK, 1917

(Slamnig)

Šoljan

V. Dimitrijević

R. Vuković Gorjan

V.

Petrić

S.

Selenić

Miodrag

Pavlović

Raša

Livada

The Love Song of J.

Alfred Prufrock

1952

1958 1958

1991 1991 - 1956 - 1956 - -

Portrait of a Lady - - - - - 1957

1977

1976 1976

Preludes - 1953 - - -

1957,1975

1988 1977

Rhapsody on a Windy

Night - - - 1956 - - -

Morning at the Window - - - - - - -

The "Boston Evening

Transcript" - - - - - - -

Aunt Helen - - - - - - -

Cousin Nancy - - - - - - -

Mr. Apollinax - - - - - - -

Hysteria - - - - - - -

Conversation Galante - - - - - - -

La Figlia Che Piange 1952 - - - - - 1976

II) z+p+a

PRUFROCK, 1917

Ivo

Dek.

Ladan

Vladimir

Žunjević

Mirko

Magarašević

Livada

Albahari

Ivan V.

Lalić

H.

Dem.

Jovan

Hristić

The Love Song of J.

Alfred Prufrock - - - 1977,1983 -

1978

1998,2011 - -

Portrait of a Lady - 1962 - - -

1978

1998,2011 - -

Preludes -

1962

1965 - - -

1978

1998,2011 1989 -

Rhapsody on a Windy

Night - 1962 - - 1977

1978

1998,2011 1989 -

Morning at the Window 1962

- - 1977 -

1978

1998,2011 - -

The „Boston Evening

Transcript“ - - 1965 1977 -

1972,1978

1998,2011 - -

Aunt Helen - - - - - - - -

Cousin Nancy - - - - - - - -

Mr. Apollinax - - - - 1977,1998 - - -

Hysteria - - 1965 1977 - - 1989 1998

Conversation Galante - - - - 1977,1998 - 1989 -

La Figlia Che Piange - - 1965 - 1977,1998 - - -

84

Informacije u pregledu date su u bojama, crne godine označavaju zbirke, crvene

antologije i plave periodiku. Vrlo jasno se vidi da je prva Eliotova zbirka krenula kroz

antologije i periodiku, da bi kasnije prevlast preuzele zbirke poezije. Ali je bitna činjenica da

su se zbirke poezije pojavile jako rano. Pesme „Aunt Helen“ i „Cousin Nancy“ nisu do sada

uopšte prevođene, a prevodioci, sem Raše Livade, nisu svoje objavljene prevode objavljivali

više puta. U periodici su prevodi objavljivani vrlo često anonimno. Moguće je da su anonimni

prevodi objavljeni u periodici zapravo neki od već objavljivanih prevoda u zbirkama i

antologijama.

S obzirom na sve to, čini se da je i kod nas za Eliota rezervisano elitističko mesto u

krugovima uže stručne publike i velikih ljubitelja književnosti koji književnost prate

sistematično kroz antologije i zbirke.

Kada je u pitanju druga Eliotova zbirka, Poems (1920), interesantna je činjenica da su

prevodi podjednako zastupljeni i u antologijama i u zbirkama poezije, ali da periodika

prilično zaostaje. Prevodi pojedinih prevodilaca se pojavljuju ili u zbirkama i antologijama,

ili u periodici, kao što je to bilo i u slučaju ostalih Eliotovih pesama.

Ono što bismo možda mogli primetiti jeste da se rad Novice Petkovića naslanja na rad

Ivana V. Lalića kao vid pozitivne kritike, jer je Novica Petković prilikom izbora pesama za

prevod očigledno birao one koje Ivan V. Lalić dotada nije prevodio.

I) z+p+a

POEMS, 1920

Slamnig Šoljan I. Sekulić Ladan Žunjević A. Šoljan

Gerontion 1962, 1991

1957, 1975

1977, 1998 - - 1991

Burbank with a Beadeker: Bleistein

with a Cigar - - - 1965 -

Sweeney Erect - - - 1965 -

A Cooking Egg - - - 1965 -

Le Directeur - - - - -

Melange Adultere de Tout - - - - -

Lune de Miel - - - - -

The Hippopotamus 1962 - - - 1971, 1974, 1980

Dans le Restaurant - - - - -

Whispers of Immortality 1956, 1956

1962 1971 1975 - - - 1980

Mr. Eliot's Sunday Morning Service - - - 1965 -

Sweeney Among the Nightingales - - 1962 1965 -

85

II) z+p+a

POEMS, 1920

Zoran

Vragolov

Srba

Mitrović

Mirko

Magarašević

Ivan V.

Lalić

Novica

Petrović

Gerontion - - - 1978, 1991 -

Burbank with a Beadeker: Bleistein with

a Cigar - - - - 1998

Sweeney Erect - 1976 1977 - 1998

A Cooking Egg - 1976 - - 1998

Le Directeur 1976 - - - -

Melange Adultere de Tout 1976 - - - -

Lune de Miel 1976 - 1977 - -

The Hippopotamus - - 1977 1978, 1998 -

Dans le Restaurant 1976 - - - -

Whispers of Immortality - 1976 - 1978, 1998 -

Mr. Eliot's Sunday Morning Service - - - - 1998

Sweeney Among the Nightingales - 1976 - 1978, 1998 -

z+p+a

THE WASTE LAND,1922

Slamnig

Šoljan

Jovan

Hristić

Antun

Šoljan

Ivan

Lalić

Raša

Livada

Zvonimir

Radeljković

Mirko

Mag.


1954 1956

1958 1962

1991

1961 1975

1977 1988

1998 1980

1978

2011

1983 2004 -

II. A Game of Chess

1952 1954

1956 1958

1962 1991

1961 1977

1988 1998 1980

1978

2011

- 2004 -


1954 1956

1958

1961 1977

1988 1998

1974

1980

1978

2011 - 2004 -

IV. Death by Water

1954 1956

1958

1961 1977

1988 1998 1980

1978

2011 - 2004 -


1954 1956

1958

1961 1977

1988 1998 1980

1978

2011 - 2004 -


1954 1956

1958

1961 1977

1988 1998 1980

1978

2011 - 2004 -

Nešto što beše nam znano - - - - - 1988

Za same početke recepcije „Puste zemlje“ najzaslužniji je prevodilački par Slamnig

Šoljan. Ne samo da su je preveli u celosti, uključujući i napomene, uvrstili u dve antologije i

objavili jednu zbirku poezije, već su se trudili da je promovišu i kroz periodiku. Antun Šoljan

je i u svoje dve antologije, koje je objavio kasnije, uvrstio ovu poemu. Ubrzo potom su se

pojavili i prevodi drugih prevodilaca, prevod Jovana Hristića koji je takođe našao svoj put i

do zbirki i do antologija i do periodike, a potom i prevod Raše Livade, kao i prevod

Zvonimira Radeljkovića u novije doba.

86

z+p+a



THE HOLLOW MAN 1958, 1962,1991 1971,1980 1957, 1975 1977 1998 1978

Prevod poeme „Šuplji ljudi“ nije stigao do periodike. U zbirkama i antologijama

ravnomerno je zastupljen, a, kao što vidimo, ova pesma privukla je pažnju velikih

prevodilačkih imena. Na početku druge polovine prošlog veka bila je to prevodilačka

kolaboracija Slamnig Šoljan, a kasnije dolaze samostalni Šoljanovi prevodi. I naravno,

Svetozar Brkić i Ivan V. Lalić.

z+p+a

ASH-WEDNESDAY, 1930

Miodrag

Pavlović

Slamnig

Šoljan

Mirko

Magar.

Ivan V.

Lalić

Antun

Šoljan

Nikola

Kraljić

H.

Dem.

Milić

S.

I. Because I do not hope to

turn again

1957 1975

1977 1962 -

1978

1998 1980 1985 - 2003

II. Lady, three white

leopards sat under a

juniper-tree - 1962 1977

1978

1998 1980 1985 1989 2003

III. At the first turning of

the second stair - 1962 1977

1978

1998 1980 1985 - 2003

IV. Who walked between

the violet and the violet - 1962 1977

1978

1998 1980 1985 - -

V. If the lost word is lost, if

the spent word is spent - 1962 1977

1978

1998 1980 1985 - -

VI. Although i do not hope

to turn again

1957 1975

1977 1962 -

1978

1998 1980 1985 - -

„Čista sreda“ se, mogli bismo reći, držala konstante: bez velike pompe našla je svoj

put i do antologija, i zbirki poezija i periodike, što se jednostavno vidi iz ove tabele. Od

značajnijih prevodilačkih imena tu su Šoljan, Lalić, Miodrag Pavlović i Mirko Magarašević.

z+p+a

ARIEL POEMS

Slamnig

Šoljan

Ladan NN

S.

Brkić

Antun

Šoljan

Raša

Livada

Mirko

Mag. Liv. Alb.

Ivan

Lalić

Belj.

S.

Journey of the

Magi

1952 1956

1956 1962

1991 - 1965

1957

1977

1998

1971

1974

1980 1983 - -

1972

1978 -

A Song for

Simeon 1962 - - - - 1977 - -

1972

1978

1998

2011 -

Animula - - - - - - - 1977 1998 - 2001

Marina 1956

1962

1965 - - - - 1977 -

1972

1978

1998 -

The Cultivation

of Christmas

Trees - - - - - - - - - -

87

I kad su „Arijelove pesme“ u pitanju akcenat je na zbirkama poezije i na

antologijama, a periodika je najmanje zastupljena.

z+p+a

UNFINISHED POEMS

Tomislav Sabljak Ivan V. Lalić

Sweeney Agonistes - -

Fragment of a Prologue - -

Coriolan - 1978,1998, 2011

I. Triumphal March 1966 1978,1998, 2011

II. Difficulties of a Statesman 1966 1978,1998, 2011

„Nezavršene pesme“, odnosno „Koriolan“, prevodili su, dakle, Tomislav Sabljak u

periodici i Ivan V. Lalić u zbirkama poezije i antologijama.

z+p+a

MINOR POEMS

Vladimir

Žunjević

Mirko

Magarašević

Livada

Albahari

Jovan

Hristić

Eyes that last I saw in tears - 1977 - 1998

The wind sprang up at four o'clock - 1977 - 1998

Five-Finger Excercises - - - -

I. Lines to a Persian Cat - - - -

II. Lines to a Yorkshire Terrier - - - -

III. Lines to a Duck in the Park - - - -

IV. Lines to Ralph Hodgson Esqre. - - - -

V. Lines for Cuscuscaraway and Mirza Murad Ali Beg 1965 - - -

Landscapes - - - -

I. New Hampshire - 1977 - 1998

II. Virginia - 1977 - 1998

III. Usk - 1977 - 1998

IV. Rannoch, by Glencoe - 1977 - 1998

V. Cape Ann - - - -

Lines for an Old Man - - 1977, 1998 -

Kada se ovako prikaže jasno je da su „Manje pesme“ predstavljene kvalitetno, u

prevodu Mirka Magaraševića, Jovana Hristića i prevodilačkog para Davida Albaharija i Raše

Livade. Vladimir Žunjević je preveo i objavio jednu, dotad nigde objavljenu, pesmu iz serije

„Five-Finger Excercises“.

Kao i u slučaju „Nezavršenih pesama“ i „Manje pesme“ se pojavljuju dosta kasnije,

prvi put tek posle 1965. godine. objavljuju se dosta kasnije, prvi put tek posle 1965. godine,

odnosno pred kraj prošlog veka.

88

z+p+a

CHORUSES FROM „THE ROCK“, 1934

Raša Livada i David Albahari

I. The Eagle soars in the summit of Heaven 1977, 1998

II. Thus your fathers were made 1977, 1998

III. The Word of the LORD came unto me, saying 1977, 1998

IV. There are those who would build the Temple 1977, 1998

V. O Lord, deliver me from the man of excellent intention and impure heart 1977, 1998

VI. It is hard for those who have never known persecution 1977, 1998

VII. In the beginnign GOD created the world 1977, 1998

VIII. O Father we welcome your words 1977, 1998

IX. Son of Man, behold with thine eyes, and hear with thine ears 1977, 1998

X. You have seen the house built, you have seen it adorned 1977, 1998

„Horovi“ iz „Stena“ prevođeni su i objavljeni samo u zbirkama koje su objavili

Livada i Albahari.

z+p+a

FOUR

QUARTETS

Oto

Šolc

Slamnig

Šoljan

Svetozar

Brkić NN

Borivoje

Marković Antun Šoljan

Ivan V.

Lalić

Burnt Norton 1954

1958 1962

1975 1991

1957 1966

1975 1983 1965 1965 1974 1980 1978 2011

East Cooker 1954

1958 1962

1975 1991 1958 1966 - 1965 1974 1980 1978 2011

The Dry Salvages 1954

1952 1958

1962 1975

1991

1965 1965

1966 - 1965 1974 1980

1972

1978

2011

Little Gidding 1954

1958 1962

1975 1991 1965 1966 - 1965 1974 1980 1978 2011

„Četiri kvarteta“ imaju donekle sličan put prijema kao i „Pusta zemlja“. Na početku

su to bili prevodilački par Slamnig - Šoljan i Svetozar Brkić. Interesantno je primetiti da se

Jovan Hristić se nije okušao u prevođenju „Četiri kvarteta“. Pored očekivanih prevodilačkih

imena, Lalića i Livade, pojavljuju se u periodici i prevodi Oto Šolca i Borivoja Markovića. U

periodu posle 1983. godine „Četiri kvarteta“ nisu iznova prevođena.

z+p+a

OCCASIONAL VERSES

Tomislav Sabljak Vučina Šćekić

Defence of the Islands - -

A Note on the War Poetry - -

To the Indians who died in Africa - -

To Walter de la Mare - -

A Dedication to my Wife 1966 1991

89

Od pesama skupljenih pod nazivom „Prigodni stihovi“ jedina interesantna očigledno

je bila „Posveta mojoj ženi“, ali ipak ne dovoljno da bi bila objavljena u sklopu zbirki poezija

i antologija.

z+p+a


Tomislav Sabljak Milovan Danojlić

The Naming of Cats 1966 1971

The Old Gumbie Cat (Jennyanydots) - -

Growltiger's Last Stand - -

The Rum Tum Tugger - -

The Song of the Jellicles - -

Mungojerrie and Rumpelteazer - -

Old Deuteronomy - -

The Pekes and the Pollicles - -

Mr. Mistoffelees - -

Macavity: The Mystery Cat - -

Gus: The Theatre Cat - -

Bustopher Jones: The Cat about Town - -

Skimbleshanks: The Railway Cat - -

The Ad-dressing of Cats - -

Cat Morgan Introduces Himself - -

Iz „Old Possum’s Book of Practical Cats“ samo je jedna pesma prevođena u periodici,

i to u dva navrata.

z+p+a

CHORUSES

Tomislav Sabljak Svetozar Brkić

Family Reunion 1966

Murder in the Cathedral 1975

Objavljivani horovi su uzeti iz „Porodičnog skupa“ i „Ubistva u katedrali“.

90

Pregled recepcije celokupnog Eliotovog poetskog stvaralaštva

1950-1960 1960-1970 1970-1980 1980-1990 1990-2000 2000-

1958 1962, 1966 1977, 1978 1988 1991, 1998 2004, 2011

1952, 1956, 1957 1971, 1972, 1974, 1975 1980, 1983, 1988 1991 2003

1953,

1954, 1954, 1954

1956 1956, 1958

1961, 1962, 1965

1965, 1965, 1965

1965, 1965, 1965

1965, 1965, 1966

1971, 1975, 1976 1976

1976, 1976 1985, 1988, 1989

2001, 2005

Ponovo je uzet isti način označavanja bojama. Crna boja govori o zbirkama, crvena o

antologijama, a plava o periodici.

Uslovno rečeno, na osnovu gore datog prikaza možemo da zaključimo da je periodika

u početku, u prve dve decenije posmatranog perioda, preovladavala. Ovaj zaključak je donet

uslovno jer, kao prvo, govori o kvantitetu, a ne i o kvalitetu prevoda, a kao drugo, potrebno je

da zanemarimo činjenicu da je u periodici najčešće objavljivana samo po jedna Eliotova

pesma. S vremenom broj prevoda u časopisima opada. Od ostalih perioda, izdvaja se osma

decenija u toku koje je Eliotova poezija objavljena u najvećem broju antologija.

U nastavku rada sledi bibliografija na osnovu koje su izvedeni tabelarni prikazi.

91

BIBLIOGRAFIJA PREVODNE RECEPCIJE POEZIJE

HRONOLOŠKI PRIKAZ PREVODA OBJAVLJENIH U ZBIRKAMA POEZIJE

1958.

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka“, „Pusta zemlja“, „Šuplji ljudi“,

„Četiri kvarteta“, „Bilješke uz „Pustu zemlju“, u: Eliot, T. S., Pusta zemlja /prev. Antun

Šoljan i Ivan Slamnig/, Zagreb, Zora, 1958

1962.

Eliot, T. S., „Portret gospođe“ /prev. Ladan/, „Preludij“ /prev. Ladan/, „Rapsodija

jedne olujne noći“ /prev. Ladan/, „Gerontion“ /prev. Šoljan - Slamnig/, „Hipopotam“ /prev.

Šoljan - Slamnig/, „Šapat besmrtnosti“ /prev. Šoljan - Slamnig/, „Sweeney među slavujima“

/prev. Ladan/, „Pusta zemlja“ /prev. Šoljan – Slamnig/, „Bilješka uz Pustu zemlju“ /prev.

Šoljan – Slamnig/, „Šuplji ljudi“ /prev. Šoljan – Slamnig/, „Pepelnica“ /prev. Šoljan –

Slamnig/, „Putovanje mudraca“ /prev. Šoljan – Slamnig/, „Pjesma Simeonu“ /prev. Šoljan –

Slamnig/, „Marina“ /prev. Ladan/, „Četiri kvarteta“ /prev. Šoljan – Slamnig/, „Burnt Norton“,

„East Cooker“, „The Dry Salvages“, „Little Gidding“, u: Eliot, T. S, Izabrane pjesme,

Sarajevo, Veselin Masleša, 1962

1966.

Eliot, T. S., „Bernt Norton“, “Ist Kouker“, „Draj Salvejdžiz“, „Litl Giding“ u: Eliot,

T. S., „Četiri kvarteta“ /prev. Svetozar Brkić/, Beograd, Prosveta, 1966

1977.

Eliot, T. S., „Prufrok“ – 1917, „Ljubavna pesma J. Alfreda Prufroka“ /prev. Mirko

Magarašević/, „Portret gospođe“ /prev. Raša Livada/, „Preludijumi“ /prev. Raša Livada/,

„Rapsodija vetrovite noći“ /prev. Raša Livada i David Albahari/, „Jutro na prozoru“ /prev.

Mirko Magarašević/, „Boston evening Transcript“ /prev. Mirko Magarašević/, „Gospodin

Apolineks“ /prev. Raša Livada i David Albahari/, Histerija“ /prev. Mirko Magarašević/, „La

Figlia Che Piange“ /prev. Raša Livada i David Albahari/, „Mrzovolja“ /prev. Raša Livada i

David Albahari/, „Pesme“ – 1920, „Gerontion“ /prev. Isidora Sekulić/, „Uspravljeni Svini“

/prev. Mirko Magarašević/, „Medeni mesec“ /prev. Mirko Magarašević/, „Hipopotam“ /prev.

Mirko Magarašević/, „Pusta zemlja“ – 1922, „I. Sahranjivanje mrtvih“ /prev. Jovan Hristić/,

„II. Partija šaha“ /prev. Jovan Hristić/, „III. Propoved vatre“ /prev. Jovan Hristić/, „IV. Smrt

od vode“ /prev. Jovan Hristić/, „V. Šta je rekao grom“ /prev. Jovan Hristić/, „Napomene uz

„Pustu zemlju“ /prev. Jovan Hristić/, „Šuplji ljudi“ – 1925 /prev. Svetozar Brkić/, „Čista

sreda“ – 1930, „I. Jer nemam nade da se vratim opet“ /prev. Miodrag Pavić/, „II. Gospo, tri

92

leopard bela“ /prev. Mirko Magarašević/, „III. Na prvom odmorištu drugog stepeništa“ /prev.

Mirko Magarašević/, „IV. Ko je zalazio među ove ljubičice“ /prev. Mirko Magarašević/, „V.

Ako izgubljena je reč izgubljena“ /prev. Mirko Magarašević/, „VI. Iako nemam nade da se

vratim opet“ /prev. Miodrag Pavić/, „Arielove pesme“, „Putovanje mudraca“ /prev. Svetozar

Brkić/, „Pev Simeunu“ /prev. Raša Livada/, „Animula - 1929“ /prev. Raša Livada i David

Albahari/, „Marina“ – 1930 /prev. Mirko Magarašević/, „Kraće pesme“, „Oči koje poslednji

put u suzama videh“ /prev. Mirko Magarašević/, „Podiže se vetar u četiri satav /prev. Mirko

Magarašević/, „Predeli: „I. Novi Hempšir“ /prev. Mirko Magarašević/, „II. Virdžinija“ /prev.

Mirko Magarašević/, „III. Usk“ /prev. Mirko Magarašević/, „IV. Rannoch by Glencoe“ /prev.

Mirko Magarašević/, „Stihovi za starca“ /prev. Raša Livada i David Albahari/, „Horovi iz

Stena“ – 1934, „I Orao lebdi na vrhu neba“ /prev. R. Livada i D. Albahari/, „II. Tako su vaši

očevi načinjeni“ /prev. R. Livada i D. Albahari/, „III. Reč gospodnja dođe mi, zboreći“ /prev.

R. Livada i D. Albahari/, „IV. Ima onih koji bi zidali Hram“ /prev. R. Livada i D. Albahari/,

„V. O Gospode, spasi me čoveka sa izvrsnim namerama i ukaljanim srcem“ /prev. R. Livada

i D. Albahari/, „VI. Teško je onima koji nikad nisu spoznali pogrome“ /prev. R. Livada i D.

Albahari/, „VII. U početku Bog sazda svet“ /prev. R. Livada i D. Albahari/, „VIII. O, oče,

hvalimo tvoje reči“ /prev. R. Livada i D. Albahari/, „IX. Sine čovečiji, otvori oči, i čuj“ /prev.

R. Livada i D. Albahari/, „X. Videli ste kako kući zida, i kako je uređuje Onaj“ /prev. R.

Livada i D. Albahari/, u: Eliot, T. S., Izabrane pesme /izbor Mirko Magarašević/, Beograd,

Rad, 1977

1978.

Eliot, T. S., „Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Portret

jedne gospođe“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Preludijumi“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Rapsodija jedne

vetrovite noći“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Boston Evening Transcript“ /prev. Ivan V. Lalić/,

„Gerontion“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Hipopotam“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Šapat o besmrtnosti“

/prev. Ivan V. Lalić/, „Svini među slavujima“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Pusta zemlja“, „I

Sahrana mrtvaca“ /prev. Ivan V. Lalić/, „II Partija šaha“ /prev. Ivan V. Lalić/, „III Propoved

vatre“ /prev. Ivan V. Lalić/, „VI Smrt od vode“ /prev. Ivan V. Lalić/, „VII. Ono što reče

grom“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Napomene uz „Pustu zemlju“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Šuplji

ljudi“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Čista sreda“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Putovanje mudraca“ /prev.

Ivan V. Lalić/, „Pesma za Simeuna“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Marina“ /prev. Ivan V. Lalić/,

„Koriolan“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Četiri kvarteta“, „Bernt Norton“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Ist

Kouker“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Draj Salvejdžiz“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Litl Giding“ /prev.

Ivan V. Lalić/, u: Eliot, T. S., Izabrane pesme, Beograd, BIGZ, 1978

93

1988.


1991.

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka“,„Gerontion“, „Pusta zemlja“,

„Šuplji ljudi“, „Putovanje mudraca“, „Četiri kvarteta“, „Bilješke uz „Pustu zemlju“, u: Eliot,

T. S., Izabrane pjesme, Zagreb, Grafički zavod Hrvatske, 1991

1998.

Eliot, T. S., „Prufrok i druga zapažanja (1917)“, „Ljubavna pesma Dž. Alfreda

Prufroka“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Portret jedne gospođe“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Preludijumi“

/prev. Ivan V. Lalić/, „Rapsodija jedne vetrovite noći“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Jutro na

prozoru“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Boston Evening Transcript“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Gospodin

Apolineks“ /prev. Raša Livada i David Albahari/, „Histerija“ /prev. Jovan Hristić/, „La Figlia

Che Piange“ /prev. Raša Livada i David Albahari/, „Mrzovolja“ /prev. Raša Livada i David

Albahari/, „Pesme“ (1920), „Gerontion“ /prev. Isidora Sekulić/, „Barbenk sa bedekerom,

Blajštajn sa cigarom“ /prev. Novica Petrović/, „Uspravljeni Svini“ /prev. Novica Petrović/,

„Jaje za kuvanje“ /prev. Novica Petrović/, „Mélange adultere de tout“, „Lune de miel“,

„Hipopotam“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Dans le restaurant“, „Šapat o besmrtnosti“ /prev. Ivan V.

Lalić/, „Nedeljna jutarnja služba gospodina Eliota“ /prev. Novica Petrović/, „Svini među

slavujima“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Pusta zemlja“ (1922), „I. Sahranjivanje mrtvih“ /prev.

Jovan Hristić/, „II. Partija šaha“ /prev. Jovan Hristić/, „III. Propoved vatre“ /prev. Jovan

Hristić/, „IV. Smrt od vode“ /prev. Jovan Hristić/, „V. Šta je rekao grom“ /prev. Jovan

Hristić/, „Napomene uz „Pustu zemlju“ /prev. Jovan Hristić/, „Šuplji ljudi“ (1925) /prev.

Svetozar Brkić/, „Čista sreda“ (1930.), „I. Jer nemam nade da se vratim opet“ /prev. Ivan V.

Lalić/, „II. Gospo, tri bela leoparda“ /prev. Ivan V. Lalić/, „III. Na prvom zavoju drugih

stepenica“ /prev. Ivan V. Lalić/, „IV. Ko hodio između ljubičastog i ljubičastog“ /prev. Ivan

V. Lalić/, „V. Ako je izgubljena reč izgubljena“ /prev. Ivan V. Lalić/, „VI. Iako nemam nade

da se vratim opet“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Pesme iz kolekcije Arijel“, „Putovanje mudraca“

/prev. Svetozar Brkić/, „Pesma za Simeuna“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Animula“ /prev. Raša

Livada i David Albahari/, „Marina“/prev. Ivan V. Lalić/, „Nezavršene pesme“, „Koriolan“,

„I. Trijumfalni marš“ /prev. Ivan V. Lalić/, „II. Poteškoće jednog državnika“ /prev. Ivan V.

Lalić/, „Manje pesme“, „Oči koje sam poslednji put video pune suza“ /prev. Jovan Hristić/,

„Vetar se podigao u četiri sata“ /prev. Jovan Hristić/, „Predeli: „I. Nju Hempšir“ /prev. Jovan

Hristić/, „II. Virdžinija“ /prev. Jovan Hristić/, „III. Ask“ /prev. Jovan Hristić/, „IV. Renok,

kraj Glenkoa“ /prev. Jovan Hristić/, „Stihovi za starca“ /prev. Raša Livada i David Albahari/,

94

„Horovi iz Stene“ (1934), „I. Orao lebdi na vrhu“ /prev. R. Livada i D. Albahari/, „II. Tako

su vaši očevi načinjeni /prev. R. Livada i D. Albahari)“, „III. Reč gospodnja dođe mi,

zboreći“ /prev. R. Livada i D. Albahari/, „IV. Ima onih koji bi zidali Hram“ /prev. R. Livada i

D. Albahari/, „V. O Gospode, spasi me čoveka sa izvrsnim namerama“ /prev. R. Livada i D.

Albahari/, „VI. Teško je onima koji nikad nisu spoznali pogrome“ /prev. R. Livada i D.

Albahari/, „VII. U početku Bog sazda svet“ /prev. R. Livada i D. Albahari/, „VIII. O, oče,

hvalimo tvoje reči“ /prev. R. Livada i D. Albahari/, „IX. Sine čovečiji, otvori oči, i čuj“ /prev.

R. Livada i D. Albahari/, „X. Videli ste kako kući zida, i kako je uređuje“ /prev. R. Livada i

D. Albahari/, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998

2004.

Eliot, T. S., Pusta zemlja /prev. i bilješka Zvonimir Radeljković/, Sarajevo, Buybook,

2004

2011.

Eliot, T. S., I „Pusta zemlja“, „I Sahrana mrtvaca“ /prev. Ivan V. Lalić/, „II Partija

šaha“ /prev. Ivan V. Lalić/, „III Propoved vatre“ /prev. Ivan V. Lalić/, „VI Smrt od vode“

/prev. Ivan V. Lalić/, „VII. Ono što reče grom“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Napomene uz „Pustu

zemlju“ /prev. Ivan V. Lalić/, II „Četiri kvarteta“, „Bernt Norton“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Ist

Kouker“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Draj Salvejdžiz“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Litl Giding“ /prev.

Ivan V. Lalić/, III „Odabrane pesme“, „Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka“ /prev. Ivan V.

Lalić/, „Pesma za Simeuna“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Koriolan“ /prev. Ivan V. Lalić/,

„Rapsodija jedne vetrovite noći“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Gerontion“ /prev. Ivan V. Lalić/,

„Boston Evening Transcript“ /prev. Ivan V. Lalić/, „Preludijumi“ /prev. Ivan V. Lalić/, u:

Eliot, T. S., Izabrane pesme, Beograd, Mali vrt, 2011

HRONOLOŠKI PRIKAZ PREVODA OBJAVLJENIH U ANTOLOGIJAMA

1952.

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka“, „Partija šaha“, „The Dry

Salvages“, „La Figlia Che Piange“, „Putovanja maga“, str. 129 – 139, u: Šoljan, Antun, Ivan

Slamnig, Američka lirika, Zagreb, Zora, 1952

1956.

Eliot, T. S., „Šapat o besmrtnosti“ /prev. Slamnig-Šoljan/, „Ljubavna pjesma J.

Alfreda Prufroka“ /prev. Gorjan/, „Putovanje Maga“ /prev. Slamnig – Šoljan/, str. 502 – 507.

u: Ježić Slavko, Krklec Gustav, Antologija svjetske lirike, Zagreb, Kultura, 1956

95

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma“, „Šapat o besmrtnosti“, „Pusta zemlja“, „Bilješke uz

Pustu zemlju“, „Putovanja Maga“, „Marina“, str. 43 – 70., u: Slamnig, Ivan, Šoljan, Antun,

Suvremena engleska poezija, Zagreb, Likos, 1956

1957.

Eliot, T. S., „Preludijum III“ /prev. Miodrag Pavlović/, „Gerontion“ /prev. Isidora

Sekulić/, „Šuplji ljudi“ /prev. Svetozar Brkić/, „Čista sreda I, VI“ /prev. Miodrag Pavlović/,

„Putovanje mudraca“ /prev. Svetozar Brkić/, „Bernt Norton (iz „Četiri kvarteta“)“ /prev.

Svetozar Brkić/, str. 179 – 194., u: Brkić, Svetozar, Pavlović, Miodrag, Antologija savremene

engleske poezije, Beograd, Nolit, 1957

1971.

Eliot, T. S., „Hipopotam“ /prev. Šoljan/, „Šapat besmrtnosti“ /prev. Slamnig –

Šoljan/, „Šuplji ljudi“ /prev. Šoljan/, „Putovanje mudraca“ /prev. Šoljan/, str. 382 – 389, u:

Šoljan, Antun, 100 Pjesnika svijeta, Zagreb, Stvarnost, 1971

1972.

Eliot, T. S., „Boston Evening Transcript (The Boston evening Transcript)“,

„Putovanje Mudraca (The Journey of the Magi)“, „Pesma za Simeuna (Songs for Simeon)“,

„Marina (Marina)“, „Draj Salvejdžiz (The Dry Salvages)“, str. 143 – 155., u: Lalić, Ivan,

Lalić, Branka, Antologija moderne američke poezije, Beograd, Prosveta, 1972

1974.

Eliot, T. S., „Hipopotam“ /prev. Antun Šoljan/, Iz „Puste zemlje“ (Propoved vatre)

/prev. Antun Šoljan/, „Putovanje mudraca“ /prev. Antun Šoljan/, Iz „Četiri kvarteta (I kvartet,

I stav)“ /prev. Antun Šoljan/, str. 181 – 186., u: Šoljan, Antun, Antologije moderne poezije

zapadnog kruga, Zagreb, Školska knjiga, 1974

1975.

Eliot, T. S., „Preludijum III“ /prev. Miodrag Pavlović/, „Gerontion“ /prev. Isidora

Sekulić/, „Šuplji ljudi“ /prev. Svetozar Brkić/, „Pusta zemlja I“ /prev. Jovan Hristić/, „Čista

sreda I, VI“ /prev. Miodrag Pavlović/, „Horovi iz Ubistva u katedrali“ /prev. Svetozar Brkić/,

„Bernt Norton, I kvartet“ /prev. Svetozar Brkić/, str. 190 – 212., u: Brkić, Svetozar,

Antologija savremene engleske poezije, Beograd, Nolit, 1975

1980.

Eliot, T. S., „Šapat o besmrtnosti“, „Hipopotam“, „Putovanje Mudraca“, „Šuplji

ljudi“, „Pusta zemlja“, „Pepelnica“, Iz „Četiri Kvarteta“ („Bernt Norton I stav“, „Ist Kouker

III stav“, „Draj Salvejdžiz I stav“, „Litl Giding V stav“), str. 267 – 304., u: Šoljan, Antun,

Zlatna knjiga američke poezije, Zagreb, Nakladni zavod Matice Hrvatske, 1980

96

1983.

Eliot, T. S., „Ljubavna pesma J. Alfreda Prufroka“ /prev. Mirko Magarašević/, „Pusta

zemlja“ 1922. „I. Sahranjivanje mrtvih“ /prev. Jovan Hristić/, „Putovanje mudraca“ /prev.

Svetozar Brkić/, „Bernt Norton“ /prev. Svetozar Brkić/, str. 255 – 270., u: Livada, Raša,

Moderno svetsko pesništvo, Beograd, Prosveta, 1983

1988.

Eliot, T. S., „Preludijum III“ /prev. Miodrag Pavlović/, str. 9, u: Zubac, Pero, Kao da

sam te sanjao: izbor iz svetske i naše ljubavne poezije dvadesetog veka, Zrenjanin, Gradska

narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, 1988

1991.

Eliot T. S., „Posveta mojoj ženi“, str. 59., u: Šćekić, Vučina, Požar srca: izbor iz

svetske i jugoslovenske ljubavne poezije, Zrenjanin, Gradska narodna biblioteka „Žarko

Zrenjanin“, 1991

2003.

Eliot, T. S., „Čista sreda I, II, III“, str. 57 – 61., u: Milić, Slobodan, Antologija

pjesnika nobelovaca, Podgorica, CIP, 2003

Eliot, T. S., „Gerontion“,str. 416 – 419., u: Sekulić, Isidora, Jezik i kultura, Novi Sad,

Stylos, 2003

HRONOLOŠKI PRIKAZ PREVODA OBJAVLJENIH U PERIODICI

1953.

Eliot, T. S., „Preludijum“ /prev. V. Dimitrijević i R. Vuković/, NIN, 1953 (10. 5.

1953.), god. III, br. 123.

1954.

Eliot, T. S., „Pusta zemlja“ („Pokop mrtvaca“; „Partija šaha“; „Propovijed vatre“;

„Smrt od vode“; „Šta je rekao grom“; Sa beleškom iz „Puste Zemlje“ od pisca) /prev. A.

Šoljan i I. Slamnig/, Krugovi, 1954, br. 5, str. 341-356.

Eliot, T. S., „Pesme“ /prev. Oto Šolc/, Mogućnosti, 1954, god. I, br. 12, str. 797-817

(„Četiri kvarteta“: „Burnt Norton“; „East Coker“; „The Dry Salvages“; „Little Gidding“.)

Eliot, T. S., „Putovanje mudraca“, Književne novine, 1954 (11. 03. 1954.), god. I, br.

9.

Eliot, T. S., „Hor“ (Odlomak iz „Ubistva u katedrali)“, Student, 1954 (21.04.1954),

god. I, br. 20.

97

1956.

Eliot, T. S., „Rapsodija jedne vetrovite noći“ /prev. Vladimir Petrić/, Polja, 1956,

god. II, br. 8-9

Eliot, T. S., „Iz ‚Ljubavne pesme Dž. Alfreda Prufroka‘. Odlomak“ /prev. Slobodan

Selenić/, Student, 1956 (27.04.1956.), god. XXI

1958.

Eliot, T. S., „East Coker“ /prev. S. Brkić/, LMS, 1958, god. CXXXIV, knj.

CCCLXXXII, str. 257-262.

1961.

Eliot, T. S., „Pusta zemlja“ /prev. Jovan Hristić/, LMS, 1961, god. CXXXVII, knj.

CCCLXXXVII, br. 4, str. 322-335.

1962.

Eliot, T. S., „Jutro na prozoru“ /prev. I. Dekanović/, 15 dana, 1962, god. VI, br. 5, str.

32.

1965.

Eliot, T. S., „Putovanje mudraca“, Borba, 1965 (10. 01. 1965.), god. XXX, str. 8.

Eliot, T. S., „Bostonski večernji list“; „Histerija“; „La figlia che piange“; „Berbenk

sa bedekerom; Blajštajn sa cigarom“; „Svini uspavan“; „Jaje za kuvanje“; „Jutarnje nedeljno

bogoslužje G. Eliota“; „Svini među slavujima“; „Stihovi Idimidođiju i Mirzi Muradu Ali

Begu“ /prev. Vladimir Žunjević/, Delo, 1965, god. XI, knj. XI, br. 12, str. 1700-1708.

Eliot, T. S., „Marina“ /prev. Tomislav Ladan/, Polet (Zagreb), 1965, god. I, knj. III,

str. 13

Eliot, T. S., „Burnt Norton“ (Iz „Četiri kvarteta“), Problemi, 1965, god. III, br. 25, str.

73-78.

Eliot, T. S., „Treći kvartet (sa beleškom o T. S. Eliotu)“ /prev. Svetozar Brkić/,

Književnost, 1965, god. XX, knj. XL, br.11-12, str. 348-353.

Eliot, T. S., „Preludij“ /prev. Tomislav Ladan/, Telegram, 1965 (15.1.1965.), god. VI,

br. 246, str. 13

Eliot, T. S., „Četiri kvarteta. Odlomak“ /prev. Borivoje Marković/, Susret, 1965

(2.2.1965.), god. II, br. 24

Eliot, T. S., „Četiri kvarteta. Odlomci (III kvartet I stav, IV kvartet III stav)“ /prev.

Svetozar Brkić/, Vidici, 1965, god. I, knj. XIII, str. 90.

98

1966.

Eliot, T. S., „Pobjednički marš“; „II. Teškoće državnika“; „Imenovanje mačaka“;

„Posveta svojoj ženi“; Zborovi iz drame „Obiteljski skup“ /prev. Tomislav Sabljak/,

Mogućnosti, 1966, god. XIII, knj. 2, str. 126-132.

Eliot, T. S., „Četvrti kvartet“, Književnost, 1966, god. XXI, knj. XLII, br. 1, str. 23-

38.

1971.

Eliot, T. S., „Imena mačaka“ /prev. Milovan Danojlić/, Zmaj, 1971, god. XVIII, br.

11, str. 284.

1975.

Eliot, T. S., „Šapat o besmrtnosti“, „Iz „Četiri kvarteta“ /prev. Ivan Slamnig i Antun

Šoljan/, 15 dana, 1975, god. XVIII, br. 8, str. 28.

1976.

Eliot, T. S., „Četiri pesme. 1920“ („Direktor“; „Preljubna smesa svega“; „Medeni

mesec“; „U restoranu“) /prev. sa francuskog Zoran Vragolov/, Polja, 1976, god. XXI, br.

206, str. 24.

Eliot, T. S., „Četiri pesme“(„Svini uspravljen“, „Svini među slavujima“, „Šapat

besmrtnosti“, „Kuvano jaje“) /prev. Srba Mitrović/, Polja, 1976, god. XXI, br. 214, str. 21-

22.

Eliot, T. S., „La figlia che piange, O quam te memorem virgo“; „Preludium“ /prev.

Raša Livada/, Student, 1976 (21.4.1976.), god. XL, br. 13, str. 6.

Eliot, T. S., „Portret gospođe“ /prev. Raša Livada/, Student, 1976, (27.4.1976.), god.

XL, br. 14-15, str. 7.

1977.

Eliot, T. S., „Horovi“ (Odlomak), „Stena“, LMS, 1977, god. CLIII, knj. CDXIX, sv.

III, str. 316 – 322.

1985.

Eliot, T. S., „Pepelnica“ /prev. Nikola Kraljić/, Dometi (Rijeka), 1985, god. 18, br. 11,

str. 5-12.

1988.

Eliot, T. S., „Nešto što beše nam znano“ (Iz poeme „Pusta zemlja“) /prev. Mirko

Magarašević/, Književna reč, 1988, god. 17 (10. 04 .1988.), br. 319.

99

1989.

Eliot, T. S., „Kosti pjevahu“ /prev. Hamdija Demirović/, Delo, 1989, god. 35, knj. 8,

str. 91-97. („Preludij III“, „Rapsodija u vjetrovitoj noći“, „Histerija“, „Conversation galante“,

„Čista srijeda II“)

1998.

Eliot, T. S., „Četiri pesme“ /prev. Novica Petrović/, Poezija, 1998, god. 3, br. 10, str.

25-30.

2001.

Eliot, T. S., „Animula“ /prev. Beljanski Slobodan/, Polja, 2001, god. 46, br. 415, str.

19-20.

2002.

Eliot, T. S., „Aleja Monpelje“ /prev. Predrag Šapolnja/, Zlatna greda, 2002, god. II,

br. 13, str. 37.

Eliot, T. S., „Pusta zemlja“, Književni list, 2002, god. I, br. 2, str. 3.

100

POKUŠAJ UPOREDNE ANALIZE „The Love Song of J. Alfred Prufrock“ 198

S’io credessi che mia risposta fosse

a persona che mai tornasse al mondo,

questa fiamma staria senza piu scosse.

Ma per cio che giammai di questo fondo

non torno vivo alcun, s’i’ odo il vero,

senza tema d’infamia ti rispondo.

Let us go then, you and I, a

When the evening is spread out against the sky a

Like a patient etherized upon a table; b

Let us go, through certain half-deserted streets, c

The muttering retrats c

Of restless nights in one-night cheap hotels d

And sawdust restaurants with oyster-shells: d

Streets that follow like a tedious argument e

Of insidious intent e

To lead you to an overwhelming question. . . f

Oh, do not ask, “What is it?” g

Let us go and make out visit. g

In the room the women come and go a

Talking of Michelangelo. a

The yellow fog that rubs its back upon the window-panes, a

The yellow smoke that rubs its muzzle on the window-panes, a

Licked its tongue into the corners of the evening, b

Lingered upon the pools that stand in drains, c

Let fall upon its back the sooth that falls from chimney, d

Slipped by the terrace, made a sudden leap, e

And seeing that it was a soft October night, f

Curled once about the house, and fell asleep. e

198

Eliot, T. S., „The Love Song of J. Alfred Prufrock“, p. 13 – 17., in: The Complete Poems and Plays of T. S

Eliot, Faber and Faber, London – Boston, 1969

101

And indeed there will be time a

For the yellow smoke that slides along the street b

Rubbing its back upon the window-panes; c

There will be time, there will be time a

To prepare a face to meet the faces that you meet; b

There will be time to murder and create, d

And time for all the works and days of hands e

That lift and drop a question on your plate; d

Time for you and time for me, f

And time yet for a hundred indecisions, g

And for a hundred visions and revisions, g

Before the taking of a toast and tea. f



And indeed there will be time a

To wonder, “Do I dare?” and “Do I dare?” b

Time to turn back and descend the stair, b

With a bald spot in the middle of my hair – b

(They will say: How his hair is growing thin!) c

My morning coat, my collar mounting firmly to the chin, c

My necktie rich and modest, but asserted by a simple pin – c

(They will say: “But how his arms and legs are thin!) c

Do I dare b

Disturb the universe? d

In a minute there is time e

For decisions and revisions which a minute will reverse. d

For I have known them all already, know them all – a

Have known the evenings, mornings, afternoons, b

I have measured out my life with coffee spoons; b

I know the voices dying with a dying fall a

Beneath the music from a farther room. c

102

So how should I presume? c

And I have known the eyes already, known them all – a

The eyes that fix you in a formulated phrase, b

And when I am formulated, sprawling on a pin, c

When I am pinned and wriggling on the wall, a

Then how I should begin, c

To spit out all the butt-ends of my days and ways? b

And how should I presume? d

And I have known the arms already, known them all – a

Arms that are braceleted and white and bare b

(But in the lamplight, downed with light brown hair!) b

Is it perfume from a dress c

That makes me so digress? c

Arms that lie along a table, or wrap about a shawl. a

And should I then presume? d

And how should I begin? e

* * * * * *

Shall I say, I have gone at dusk through narrow streets a

And watched the smoke that rises from the pipes b

Of lonely men in shirt-sleeves, leaning out of the windows?... c

I should have been a pair of ragged claws a

Scuttling across the floors of silent seas. b

* * * * * *

And the afternoon, the evening, sleeps so peacefully! a

Smoothed by long fingers, b

Asleep…tired…or its malingers, b

Stretched on the floor, here beside you and me. c

Should I, after tea and cakes and ices, d

Have the strength to force the moment to its crises? d

But though I have wept and fasted, wept and prayed, e

Though I have seen my head (grown slightly bald) brought in upon a platter,f

103

I am no prophet – and here’s no great matter; f

I have seen the moment of my greatness flicker, g

And I have seen the eternal Footman hold my coat, and snicker, g

And in short, I was afraid. h

And it would have been worth it after all, a

After cups, the marmalade, the tea, b

Among the porcelain, among some talk of you and me, b

Would it have been worth while, c

To have bitten off the matter with a smile, c

To have squeezed the universe into a ball a

To roll it towards some overwhelming question, d

To say: “I am Lazarus, come from the dead, d

Come back to tell you all, I shall tell you all’ – a

If one, settling a pillow by her head, d

Should say: “That is not what I meant at all. a

That is not it, at all.” a

And would it have been worth it, after all, a

Would it have been worth while, b

After the sunsets and dooryards and the sprinkled streets, c

After the novels, after the teacups, after the skirts that trail along the floor – d

And this, and so much more? – d

But as if a magic lantern threw the nerves in patterns on a screen: e

Would it have been worth while b

If one, settling a pillow or throwing off a shawl, a

And turning toward the window, should say: f

‘That is not it at all, a

That is not what I meant, at all.’ a

* * * * * *

No! I am not Prince Hamlet, nor was meant to be; a

Am an attendant lord, one that will do b

To swell a progress, start a scene or two, b

Advise the prince; no doubt, an easy tool, c

Deferential, glad to be of use, d

104

Politic, cautious, and meticulous; e

Full of high sentence, but a bit obtuse; d

At times, indeed, almost ridiculous – e

Almost, at times, Fool. c

I grow old… I grow old… a

I shall wear the bottoms of my trousers rolled. a

Shall I part my hair behind? Do I dare to eat a peach? a

I shall wear white flannel trousers, and walk upon the beach. a

I have heard the mermaids singing, each to each. a

I do not think that they will sing to me. a

I have seen them riding seaward on the waves a

Combing the white hair of the waves blown back b

When the wind blows on water white and black. b

We have lingered in the chambers of the sea a

By sea-girls wreathed with seaweed red and brown b

Till human voices wake us, and we drown. b

Našu analizu počećemo „Ljubavnom pesmom Dž. Alfreda Pruforka“, pošto je reč o

pesmi koja, prema rečima Dejvida Harsenta (David Harsent)199

, svojim trećim stihom

označava početak modernizma.

Pesma ima stotridesetjedan slobodan stih, koji su raspoređeni u strofe od jednog do

dvanaest stihova, rima je česta, mnogo češća nego što je za očekivati u jednoj modernističkoj

pesmi. Međutim, Eliot se slobodno igra i strofama, i stihovima i rimama, ne robuje nikakavim

tradicionalnim pravilima. Najviše voli kada rimuje dva stiha u nizu, ali ponekad se lepo igra i

sa više stihova, pokazujući time da je svestan propisanih formi, da ih je dobro proučio i da bi

mogao da ih koristi u svojoj poeziji, ali da neće. U strofi koja sledi vrlo je uočljiva

kombinacija obgrljene rime i kupleta.

199

Suško, Mario, Harsent, David, Savremena britanska poezija, Međunarodna književna manifestacija

„Sarajevski dani poezije“, Sarajevo, 1988, str. 68.

105

For I have known them all already, know them all – a

Have known the evenings, mornings, afternoons, b

I have measured out my life with coffee spoons; b

I know the voices dying with a dying fall a

Beneath the music from a farther room. c

So how should I presume? c

Rima razbacana na taj način, doprinosi lakšem čitanju ove pesme, a ponekad je prisutna i

unutar samog stiha.

And for a hundred visions and revisions,

Bitno je naglasiti da nikada nije korišćena nauštrb značenja i jasnoće stiha. Vrlo je često i

opkoračenje, kao u stihovima:



Kada počnemo da čitamo pesmu, pomislimo da je reč o dramskom monologu, a

odmah zatim o dijalogu sa samim sobom, da bismo se sve vreme zapravo pitali da ipak nije

dijalog sa nekim drugim, a možda i sa nama čitaocima. U svakom slučaju neko, ne pisac sam,

poziva opet nekog, nama neznanog, u noć. Mrak i tama se kao asocijacije pojavljuju već na

samom početku pesme, u Danteovim stihovima iz Pakla koji su stavljeni kao moto ovo

pesme, ali ta noć nosi snažne asocijacije na ljubav, pogotovo ako ne razumemo stihove koje

je Eliot stavio kao moto. Ovaj lirski opis, zajedno sa naslovom pesme, u nama stvara

očekivanje najlepših ljubavnih stihova, kao u tradicionalnoj poeziji iz vremena pre Eliota.

Međutim, Eliot ne miruje, nemilo iznenađenje nas čeka – naglo prekida idilu snažnom slikom

bolesnika na operacionom stolu. Efekat nemerljiv, i ma koliko se trudili, posle isustva

modernizma koje imamo, ne možemo ni da zamislimo koliko je ovaj stih promenio horizont

očekivanja čitalačke publike u ono vreme! I kakav je uopšte smisao poređenja večernjeg

neba, koji u svojoj suštini nosi isto tako snažnu asocijaciju ljubavi, sa čovekom na

operacionom stolu? Bolest? Smrt? Šta je to što nosi bolest, šta će biti mrtvo, šta je mrtvo?

Ljubav u ova nova vremena? Ipak bismo rekli samo Eliotov doživljaj ljubavi, jer se vekovima

zapravo ništa nije menjalo, sem doživljaja. A Eliotov doživljaj je jak, nema kraja tom

turobnom nagoveštaju, ulice kroz koje prolaze su skoro napuštene, dosadne kao dosadne

rasprave, hoteli jeftini, zapravo javne kuće, restorani zapušteni. Ima tu i zle namere, i

neizbežnog pitanja o čemu je reč. Spustio nas je sa neba na direktno na zemlju, onakvu kakva

ona jeste.

106

Ova slika noćnih ulica se prekida opet novim snažnim kontrastom u salonskoj slici

sobe u koju ulaze i iz koje izlaze žene. Tema je Mikelanđelo. Time se tema ljubavi ipak

nastavlja, iako toga nismo svesni na prvi pogled, i to ispod plašta intelektualizma.

A i kad postanemo svesni shvatimo da tu nema ni romantike, ni sreće, ni tuge; ljubav

je ovaj put osujećena i na razini ideje, još u mislima. Ostaje zapretana u njegovoj glavi.

Nedostaje hrabrosti. Hrabrosti za ljubav, za život… To je ipak novina – vekovima je ljubav

makar na nivou ideje bila idealna, opevana idealnom u najlepšim sagama o ljubavi. Tako su

živeli Romeo i Julija, a sada je došao Prufrok. Bez ijedne emocije. Šta bi za njega bila ljubav

na nivou realnosti, produžetak vrste možda? Srećom, nedostaje hrabrosti. Nejasno nam je da

li u pesmi zapravo postoji realan pokret kroz prostor, kao ni to koliko je vremena proteklo.

Nejasno je da li je Prufrok sposoban bilo šta da uradi.

Fragmentiranost se oseća na svim nivoima. Bilo da je reč o formi koja je predmet

slobodne igre pesnikove, kao što smo već skrenuli pažnju, bilo da je reč o sadržini. Vreme je

istovremeno apstraktan pojam vremena, ali i minut suprotstavljen tom vremenu, magla je

predstavljena kroz slike leđa nalik na leđa mačke koja se taru o prozorska okna u

kombinaciji sa slikom njuške, žene kao oči i ruke, haljine, i to u dve odvojene strofe.

Metonimija, mogli bismo reći, igra ključnu ulogu u prenošenju glavnog osećanja koje

provejava ovom pesmom.

Pored metonimije i ponavljanje je isto tako bitno za pravilan doživljaj celokupne

pesme. Ključne reči koje se ponavljaju su: pitanje, vreme, drznuti se, minut, znati, vredeti.

Dobar prevod ovo ne bi smeo da zanemari. Ponavlja se vrlo često i zamenica ja, posebno u

poslednjem delu pesme gde čak sedam stihova počinje na taj način, postajući time mnogo

ličniji nego što je bio u prethodnim stihovima koji pre nalikuju nekom filozofskom traktatu

nego ljubavnoj pesmi. Veznik i je isto tako naglašeno primetan na početku mnogih stihova

duž cele pesme.

Ovom kratkom analizom uvodnih stihova napravljen je kroki, uhvaćena suština. I

Eliotove ideje i njegovog pesničkog postupka. Nas ipak interesuje šta su naši prevodioci, koji

su uopšte imali senzibilitet za jedan ovakav elegantan prikaz osujećene ljubavi, osujećenosti

uopšte, uspeli da urade u nastojanju da svoj doživljaj podele sa širom publikom. Bavićemo se

prevodima Ivana Slamniga, Antuna Šoljana, Mirka Magaraševića i Ivana V. Lalića.

Počećemo od analize osnovnih karatkeristika koje sadrži ova Eliotova pesma, zatim preći na

analizu dorađenih prevoda, kao prvog čina kritičkog čitanja prevoda od strane autora, i na

kraju detaljnu analizu nekih karakterističnih mesta. Nadamo se da će se vrednosni sud,

zahvaljući jednom ovakvom detaljnom pristupu, sam po sebi nametnuti.

107

Slamnig Šoljan

Prvi prevod, predmet našeg istraživanja, jeste prevod Ivana Slamniga i Antuna

Šoljana objavljen u dva navrata, 1952. 200

i 1954. 201

godine. Sa formalne tačke gledišta ovaj

prevod se razlikuje od originala utoliko što ima jedan stih manje, i što je tih stotrideset

stihova podeljeno u dvadeset i jednu strofu, a ne dvadeset kako je sam pesnik to originalno

zamislio. Ne postoji objašnjenje zašto su prevodioci jednu strofu od dvanaest stihova podelili

u dve od po šest stihova. Raspored rima u stihovima se razlikuje u prevodu, a kod ovog

prevoda možemo da govorimo o preklapanju u broju rimovanih stihova u osam od dvadeset

strofa, odnosno u devet od dvadeset strofa ima više nerimovanih stihova u prevodu nego u

originalu, a samo u dve strofe ima manje nerimovanih stihova od originala.

Metonimija koja naglašava utisak fragmentiranosti modernog vremena verno je

preneta, a reči koje smo izdvojili kao ključne za razumevanje same pesme, naglašene su u

prevodu ponavljanjem, s tim što kod nekih postoje i male varijacije. Tako je reč pitanje

postalo upit u verziji iz 1952. godine, da bi već u sledećem izdanju to bilo prepravljeno.

Prepravka je, radi očuvanja rime, izvršena tom prilikom u dva stiha:

There will be time to murder and create, d

And time for all the works and days of hands e

That lift and drop a question on your plate; d

Vremena za stvorit i za ubit, 202

I za sva djela i za dane onih ruka

Što dižu, meću na tvoj pladanj upit;203

Kada su ključne reči u pitanju, najviše odstupanja je bilo kada je u pitanju glagol

znati, koji se pojavljuje i kao poznavati, čime je donekle oslabljena njegova uloga u pesmi, a

zamenica „ja“ je u prevodu ipak morala da ostane u svom nenaglašenom obliku, u duhu našeg

jezika. I još bismo mogli da zamerimo prevodiocu što je glagol „dare“ prilično bezlično

preveo glagolom „smeti“, da bi onda na samo jednom mestu, potpuno neporavdano, uveo

glagol drznuti se:

200

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka“, str. 130 – 135, u: Šoljan, Antun, Slamnig, Ivan,

Američka lirika, Zagreb, Zora, 1952 201

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka“, str. 7 - 11, u: Eliot, T. S., Pusta zemlja /prev. Antun

Šoljan i Ivan Slamnig/, Zagreb, Zora, 1958 202

1952, str. 131;

1958, str. 8, „Da se spremim lica sresti koja ti znaš sresti;/ Vremena za stvaranje, ubijanje“ 203

1952, str. 131;

1958, str. 8, „Što dižu, meću na tvoj pladanj pitanje;“

108

Then how should I begin

Tad kako da se drznem,204

Ali da vidimo sada kako taj prvi prevod izgleda u celini. Sama pesma je data u celosti,

kako u originalu tako i u prevodima, iako to na samom početku nije bilo tako zamišljeno.

Takav svoj status u ovom radu može zahvaliti činjenici da je ipak reč o međašnjoj pesmi

modernizma. Razlike između verzija prevoda štampanih 1952. i 1958. godine date su u

fusnotama:

204

1952, str. 132.

Ljubavna pjesma Dž. Alfreda Prufroka

“Pođimo ti i ja sada,

Dok po nebu veče pada

Ko bolesnik eterizirani:

Kroz ulice gdje nema skoro ništa,

Što su mukla utočišta

Bučnih noći sred jeftinih prenoćišta:

Gdje su prašni, puni školjki restorani:

Ulice što teku ko mučna debata,

Što podmuklo kani

Dovest te u neizbježno pitanje…

Ah, nemoj pitat “koje?”…

Izvršimo posjete svoje.

U sobe žene gore dolje šeću

O Michelangelu je riječ.

Ta žuta magla, što svoj hrbat tre po prozorima,

Taj žuti dim, što svoju njušku tre po prozorima,

Po večernjim je lizo uglovima,

Nad lokvama se u kanalu zgusnu

I pusti da mu čađ sa dimnjaka na hrbat pada,

Terasom skliznu, iznenada pljusnu.

I videć, da je mlako veče listopada,

Još jednom oko kuće savi se, i usnu.

a

a

b

c

c

c

b

d

e

f

g

g

a

b

a

a

a

b

c

b

c

b

109

205

1952, str. 131;

1958, str. 8, „Da se spremim lica sresti koja ti znaš sresti;/ Vremena za stvaranje, ubijanje“ 206

1952, str. 131;

1958, str. 8, „Što dižu, meću na tvoj pladanj pitanje; “ 207

1952, str. 131;

1958, str. 8, „Da pitam: ‚Da li smijem?‘ i ‚Da li smijem?‘/ Vrijeme da se vratim, siđem niza trijem/ Dokle sred

kose golo mjesto krijem –“ 208

1952, str. 132;

1954, str. 8, „Govorit će kako su mu ruke, noge tanke sada“

I zbilja, vremena će biti

Za žuti dim što skliže se po cesti

I trlja hrbat svoj po prozorima;

Vremena će biti, vremena će biti

Pripravit se lica sresti, koja ti znaš sresti;

Vremena za stvorit i za ubit, 205

I za sva djela i za dane onih ruka

Što dižu, meću na tvoj pladanj upit;206

Vremena za tebe i za mene

I vremena za sto još neodluka,

I za sto vizija i revizija,

Prije neg se na čaj krene.

U sobi žene gore dolje šeću,

O Michelangelu je riječ.

I zbilja, vremena će biti,

Da pitam: “Da li smijem?” i „Da li smijem?“

Dokle usred kose golo mjesto krijem –207

(Govorit će: „Kako mu je kosa rijetka sada!“)

Ogrtač moj i ovratnik što steže oko vrata,

Sa jednostavnom iglom otmjena kravata –

(Govorit će: „Kako su mu ruke tanke sada!“)208

Da li smijem

Uznemirit svemir?

a

b

c

a

b

d

e

d

g

e

f

g

a

b

a

b

b

c

d

d

c

e

f

110

209

1952, str. 132;

1954, str. 9, „I izmjerih svoj život žlicama za kavu,“

Ima vremena u trenu

Za odluke i promjene, što tren će ih okrenut.

Jer sve sam ih poznavao već, poznavo sve: -

Popodneva i jutra, večeri poznavo,

I izmjerih svoj život žlicama za kavu;209

I glas sam znao, što sa mrtvim padom mre,

Dok glazba se iz drugih soba lije.

Pa kako tad da smijem?

Poznavo oči već sam, znao sve sam –

Te oči, što te koče sred formuliranih fraza,

I kad sam formuliran i kad se trznem

Pribodem iglom na zid, kad se stresam,

Tad kako da se drznem,

Da ispljunem svršetke svojih dana, svojih staza?

I kako tad da smijem?

Poznavo ruke već sam, znao sve –

I ruke gole, bijele, koje nakit nose

(Al pokraj svijeće, savladane od smeđe kose!)

Da l me to miris odjeće

Sa puta pokreće?

Ruku što po stolu legne, il šal zavije.

I kako tad da smijem?

I kako da počnem?

Da kažem, pođoh sutonom kroz uske ulice,

I motrih dim što diže se iz lula

Osamljenih ljudi što u košuljama kroz prozore se nagli? …

I trebao sam bit par odrpanih kandža,

g

h

a

b

c

d

e

e

a

b

c

a

c

b

d

a

b

b

c

c

d

e

f

a

b

c

a

111

Što dubu kroz dno tihih mora.

A popodne, večer, spava u tišini!

Izgladili su je dugi prsti,

Spava... umorna ...il tako hini,

Pružena na podu, kraj nas blizu.

Da l ću nakon čaja, slatkog raznih vrsti,

Imat snage moment dovesti u krizu?

Al premda plakah, prostih i molih u taj mah,

I vidjeh da mi je glava (već malo gola) na pladnju donesena,

Ja nisam prorok – a to je stvar malena;

Ja vidjeh svoje veličine tren, da vrca,

I da mi vječni Služnik drži kaput, pri tom šmrca,

I ukratko, bilo me strah.

I bi li bilo vrijedno to, na kraju,

Na koncu piću, marmeladi, čaju

Sred porculana, dok razgovaramo nešto,

I bi li bilo truda vrijedno

Otpremiti tu stvar sa smiješkom,

I svemir zbit u kuglu jednu,

I otkotrljati u neizbežno pitanje,

I kazati ‚Od mrtvih dođoh, ja sam Lazar,

Da kažem sve sam došo, sve ti kazat‘ –

Kad netko, dok bi uzglavlje joj smješto

Bi rekao: ‚To nije ono, što sam htio reći, uopće,

To nije ono, uopće.‘

I bi li bilo vrijedno to, na kraju,

I bi li bilo zbilja vrijedno,

Da nakon dana, dvorišta i uličica,

Nakon romana, čajeva i skuta što podom briše –

I tog, i toga mnogo više? –

b

a

b

a

c

b

c

a

b

b

c

c

a

a

a

b

c

d

e

f

g

h

i

j

j

a

b

c

d

d

112

210

1952, str. 135;

1958, str. 11, „Čuo sam sirene kako jedna drugoj pjeva pjesmu.“ 211

U izdanju iz 1958. godine, str. 11, ovaj stih nije odvojen, već je sastavni deo prethodne strofe.

Što točno mislim, reć je nemoguće!

Al kao magična lampa na platnu živce riše:

I bi li bilo truda vrijedno

Kad bi netko, smještajuć joj jastuk, il šal skidajući

Mogo reći, k prozoru se okrećući:

‚To nije ono, uopće,

To nije ono, što sam htio, uopće.‘

* * * * *

Ne! Nisam ja princ Hamlet, nit sam trebo biti;

Iz pratnje jedan sam, kom dat se smije,

Da tok ubrza, počne scenu, dvije,

I savjet princu da; bez sumnje, nije skup,

Popustljiv je, za službu uvijek marljiv,

Sitničav, lukav, oprezan je svuda,

Pun zvučnih riječi, al malko tup

I katkad, zbilja, skoro šaljiv,

I skoro, katkad, Luda.

Starim... starim...

Nosit ću zasukane nogavice hlača.

Da l ću dijelit straga kosu? Da li smijem jesti breskvu?

Nosit ću bijele hlače, pa se šetati po pijesku.

Slušo sam sirene kako jedna drugoj pjeva pjesmu.210

Ne mislim, da će meni pjevat.211

Vidio sam, gdje na valu jašu na pučinu,

Češljajući kosu vala, koju je razgrno

Vjetar, vodu šarajući bijelo, crno.

e

e

b

f

f

g

g

a

b

b

c

d

e

f

d

e

a

b

a

a

b

a

a

b

b

113

K

A

Kao što smo mogli da vidimo, verzije Slamnigovog i Šoljanovog prevoda „Ljubavne

pjesme J. Alfreda Prufrocka“ koje su objavljenje 1952. i 1958. godine razlikuju se na tek par

mesta, ali analiza promena koje su unete jasno pokazuje da su se prevodioci pažljivo bavili

svojim prevodom za novo izdanje. Ako obratimo pažnju na fusnote koje smo dali u prilogu

pesme, shvatićemo da je to samo pokoja reč, poneki izraz, interpunkcija tu ili tamo. U

stvarnosti, te promene ne doprinose mnogo kvalitetu prevoda, govore o minucioznom čitanju

i perfekcionizmu koji ume mnogo vremena da potroši čovek u životu, sa relativno malim

efektom. Pored ispravki nekih očiglednih grešaka, kao u stihovima datim u fusnoti br. 118

gde je izostavljen jedan ceo stih, i u stihu iz fusnote br. 119, iz kojeg je izbačena jedna reč

koja postoji u originalu, fusnote pod brojevima 116, 117, 120 govore o zaista pažljivom

čitanju od strane prevodilaca. Objašnjenja za neke izmene nalaze se potrebi za pronalaženjem

bolje rime, o čemu je već bilo reči. Stih dat pod fusnotom broj 120 primer je promene u

interpunkciji. Ili je možda reč o štamparskoj grešci, jer je interpunkcija u prvoj verziji

prevoda verna originalu.

Interesantno je da ni u prvoj ni u drugoj verziji stiha datog u fusnoti broj 112

prevodioci nisu uspeli tačno da prevedu stih. Odnosno, izgubljena je snažna slika nameštenih

izraza lica, jer Eliot jasno kaže:

To prepare a face to meet the faces that you meet;

Greške, kao gore pomenuta, ipak nisu toliko česte. Možda najozbiljnije posledice nosi

prevod stiha koji u sebi pored implikacije na svakodnevni život nosi i relativizaciju vremena,

s obzirom da se radi o zalogaju, ili par zalogaja, a u prevodu je ostavljen mnogo veći

vremenski prostor za ta ozbiljna premišljanja:

Before the taking of a toast and tea.

Prije neg se na čaj krene.213

212

1952, str. 135;

1958, str. 11, „Glas ljudi nas budi i mi smo se udavili.“ 213

1952, str. 131.

Dugo smo u morskim sobama se bavili,

Kraj morskom travom ovjenčanih morskih djeva,

Glas ljudi nas probudio i mi smo se udavili. 212

a

b

a

Slamnig Šoljan 1952,1958

114

Antun Šoljan

Šoljanova nova verzija prevoda ove pesme objavljena 1991. godine214

ima tačno

stotridesetjedan stih, raspoređenih u strofe onako kako je to sam autor pesme zamislio.

Raspored rime se razlikuje i od originala i od prvog prevoda, u tek nešto malo više od pola

strofa postoji poklapanje u broju rimovanih stihova, dok je u preostalim strofama manje

rimovanih stihova. Interesantno je primetiti da, za razliku od prethodnog stiha, u ovom

prevodu ni u jednoj strofi nije bilo više rimovanih stihova nego u originalu.

Pesma lagano teče, jezik je blizak savremenom govornom jeziku, broj slogova u

stihovima pokatkad mnogo veći nego u originalu, što je opravdano s obzirom na

karakteristike našeg jezika, i doprinosi prirodnosti. Metonimija je naglašenija, s tim što je u

sledećim stihovima napravljena greška, koja je dovela do toga da je cela slika promenjena i

stvorena jaka asocijacija na čudovište, stvorenje ni čovek ni životinja a to nije bila prvobitna

Eliotova namera:

Bolje bi bilo da imam par nazubljenih kliješta

i da bauljam po dnu dubokog nijemog mora.215

Ključne reči su sve tu, prevedene onako kako mi osećamo da je trebalo da budu

prevedene: pitanje je pitanje, vreme, usuditi se, minut, znati nema nikakvih verzija, isplatiti

se, veznik i je vrlo često na početku stiha.

Ljubavna pjesma Dž. Alfreda Prufroka

Hajdemo ti i ja, dok je eno

još veče po nebu ispruženo

ko bolesnik pod narkozom na stol;

hajdemo po onim ulicama pustim

što nevidljivi žamor kriju kad se spusti

nemirna noć u štundenhotelu

il lučkoj krčmi gdje se jedu oštrige;

tim ulicama što se vuku ko mozganje mučno

što podmuklo te vodi na kraju do ključnog

i nepremostivog pitanja...

Ah, nemoj ni pitati ‚kojeg?‘

a

a

b

c

d

e

f

g

h

i

j

214

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka“, str. 5, u: Eliot, T. S., Izabrane pjesme, Zagreb, Grafički

zavod Hrvatske, 1991 215

1991, str. 8.

115

Hajdemo u posjetu i obavimo svoje.

I odlaze i dolaze žene u toj kući

o Michelangelu pripovijedajući.

Hrbat trlja žuta magla o prozorska stakla,

žuti dim si njušku trlja o prozorska stakla,

večeri u tamne kute jezik zavlači i lizne

pa oklijeva nad lokvama što leže uz pločnik,

pustiv da mu gradska čađa na čupava leđa pada,

duž uličice uske klizne, iznenada skoči

i videć da je blago veče listopada

skutri se oko kuće i usne u noći.

A zaista, sve svoje vrijeme ima –

da ulicom se šulja oblak žutog dima

i tare hrbat svoj po prozorima,

pa ima i vrijeme da spremim lice svoje

za društvo lica što su društvo tvoje;

vrijeme da se ubija, vrijeme da se stvara

i vrijeme za sva djela i dane onih ruku

što pitanje serviraju na tanjuru preda te;

ima vrijeme za me, ima vrijeme za te

i vrijeme još za mnogu neodluku –

da usput smisliš sve pa obrneš naglavce

prije no svršiš čaj i kruh s maslacem.

I odlaze i dolaze žene u toj kući

o Michelangelu pripovijedajući.

Zaista, za sve to ima vrijeme, pa i za to

da se pitam “Usuđujem li se ja na to”,

da se pred samim vratima, na stubištu, okrenem

k

a

a

a

a

b

c

d

e

d

f

a

a

a

b

b

c

d

e

e

d

f

g

a

a

a

a

b

116

pa siđem pokazujući proćelavo tjeme –

(svi će reći: „Kako su mu ruke i noge smršavile!“)

Da usudim se nemir

unijeti u svemir?

zaista, vrijeme je u svakom trenu

za odluke i preodluke koje

već slijedeći će trenut preokrenut.

Jer ih odavno sve već znadem, sve ih znam –

znam večeri, znam jutra i znam svaki dan,

svoj život izmjerih na žličice kavene;

znam glasove što, pod glazbom iz sobe udaljene,

zamru u zraku naglom s tonom umornim.

Pa kako onda da se usudim?

I već odavno znam te oči, znam ih sve –

Oči što te pogledom na točnu frazu svode

I dok se tako formuliran, ko iglom priboden,

koprcam nemoćno na zidu, onda kako

da počnem javno izvrtat naopako

sav talog svojih dana, svojih stanja?

I kako da se onda usudim?

I već odavno znam te ruke, znam ih sve –

Narukvice pune, bijele, gole (ali svaka

Pokazuje po svijetlom masak zlatnih dlaka!)

Zar ovako s teme skrenuh

jer haljina miriše po parfemu?

- ruke što šal zaogrću ili na stolu leže lijeno.

I kako da se onda usudim,

I kako da počnem.

* * * * * * * * * * * * * * * *

Da kažem, šetao sam u sumrak uskim ulicama

c

d

e

e

f

g

h

a

b

c

c

d

d

a

a

b

c

c

d

e

a

b

b

c

d

e

f

g

a

117

I promatrao dim što diže se iz lula

Osamljenih ljudi što u košuljama na prozore se nagli?...

Bolje bi bilo da imam par nazubljenih kliješta

i da bauljam po dnu dubokog nijemog mora.

* * * * * * * * * * * *

A predvečerje, već veče, spava s toliko mira!

jer su ga dugi uspavali prsti

pa na podu ispruženo snom sad sniva čvrstim

ovdje uz tebe i mene – il hini, sabotira!

Hoće li mi, nakon čaja, sladoleda, šlaga,

za presudnu krizu preostati snaga?

Al premda plakah i prostih, molih se i plakah

i premda vidjeh da unose na pladnju

vlastitu moju glavu (što ćelavost je resi)

ja prorok nisam – a ni sve ovo nije tkozna što;

tren je moje veličine kratko bljesnuo

i vidjeh vječnog Lakaja kako mi u taj mah

pridržava kaput, porugljivo se kesi,

ukratko, bilo me strah.

A i bi li se bilo isplatilo, na kraju,

u svim tim šalicama, pekmezu i čaju,

u tolkim riječima o nama, usred sveg porcelana,

bi li se bilo isplatilo, uz smiješak,

čvor taj da sam pregrizao težak

i svemir da sam svezao u svežanj

da ga do pitanja neizbježnog prtim,

i da sam rekao “Lazar sam, uskrsnuo od mrtvih,

vratih se da ti kažem sve, pa ću ti sve i reći” –

kada bi ona jamačno, jastučiće dok redi,

rekla: ‚To ja uopće nisam mislila.

To nije uopće posrijedi.‘

b

c

a

b

a

b

c

a

d

d

e

f

g

h

i

j

k

j

a

a

b

c

c

d

e

f

g

h

i

h

118

I bi li se bilo isplatilo, na kraju,

bi li se bilo isplatilo meni

nakon svih sutona, kućnih veža, ulica polivenih,

nakon romana, čajnog porcelana i haljina dugih

što se po podu vuku – i toliko stvari drugih? –

Nemoguće je reći baš ono što mislim!

Ali kao da vidim neku laternu magiku

Što na ekran baca mojih živaca pasliku:

Bi li se bilo isplatilo, da se ona,

dok zbacuje šal dok jastučiće redi,

ka prozoru okrenula i rekla:

‚To ja uopće nisam mislila,

To nije uopće posrijedi.‘

* * * * * * *

Ne, nisam ja princ Hamlet, nisam za to stvoren,

već dobro dođem ko jedan od prateće gospode

da uveličam paradu, počnem scenu dvije, pa odem,

savjetnik prinčev, oruđe kojim se lako služi,

ponizan, uvijek spreman da uslugu pružim,

elastičan, pedantan, uvijek budan,

pun moralnih prodika i oprezno mudar,

al pomalo tup, i katkad, gotovo komičan –

gotovo, katakad, Luda.

Starim... starim.... godine mi lete...

nosit ću hlače na manžete.

Na razdeljak da kosu nosim? Da usudim se jesti breskvu?

Nosit ću bijele hlače pa se šatati po pjesku.

Čuo sam sirene morske, jedna drugoj pjevale su.

Meni zacijelo neće pjevati!

a

b

c

c

c

d

e

e

f

g

h

h

g

a

b

c

d

e

f

g

h

i

a

a

a

a

b

a

119

Vidjeh kako plove u dalj, jašući na valovima,

češljajuć im bijelu grivu što vijori

kad vjetar na crnoj vodi bijele kreste tvori.

Predugo smo krzmali u odajama mora,

uz nimfe što vijence smeđih algi nose,

sad glasovi nas ljudski bude, i mi davimo se.

a

b

b

a

b

b

Šoljan, 1991

Kao što smo rekli na samom početku, kada počnemo da čitamo prevod koji je Šoljan

objavio 1991. godine pomislimo da je reč o nekom potpuno novom prevodu. No, ako se malo

detaljnije posvetimo ovoj temi vidimo čime su sve prevodioci pribegavali.

Tom prvom utisku najviše doprinose upravo početni stihovi, bolesnik nije više

eteriziran, izbačen je glagol koji se verovatno nikada nije koristio u svakodnevnom govoru,

čak ni u vreme kada su prvi prevodi bili objavljeni. Bolesnik je sada pod narkozom na stolu.

Pođimo ti i ja sada,

Dok po nebu veče pada

Ko bolesnik eterizirani:

Kroz ulice gdje nema skoro ništa,

Šoljan, 1952, 1958

Hajdemo ti i ja, dok je eno

još veče po nebu ispruženo

ko bolesnik pod narkozom na stol;

hajdemo po onim ulicama pustim

Šoljan, 1991216

U novoj verziji prevoda zadržan je ritam Eliotovog stiha kog diktira zarez, mada zapravo ne

postoji ni jedan jedini razlog da se u potpunosti, pa i u redosledu reči, ne drže onoga što je

Eliot rekao:

Let us go then, you and I,

Haj’mo sad, ti i ja,

Jasno nam je naravno da je to učinjeno u naporu da se zadrži rima gde god da je to moguće.

216

Eliot, T. S.,„Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka“ (prir. Antun Šoljan), Zagreb, Grafički zavod Hrvatske,

1991

120

U izdanjima prevoda iz 1952. i 1958. godine neki stihovi su toliko kondenzovani da ih

razumemo tek onda kada ih više puta pročitamo. U ranijim verzijama je iz toga razloga

izgubljen ponovljeni Eliotov poziv hajdemo u četvrtom stihu, koji zaokružuje ta prva tri stiha

u jednu nedeljivu i zasebnu celinu. U originalu je ta celina naglašena i upotrebom

interpunkcije, što je u starijim prevodima potpuno zanemareno, ponovljeni poziv hajdemo je

izbačen, a na mestu tačke zareza stavljene dve tačke za nabrajanje. Prvo što nam pada na

pamet jeste da radnja tako lakše teče kroz pesmu, ali to i jeste ono sto je u suprotnosti sa

glavnim zahtevom kojeg modernizam stavlja pred poeziju: fragmentiranost. A Eliot je kazao:

Let us go then, you and I,

When the evening is spread out against the sky

Like a patient etherised upon a table;

Let us go, through certain half-deserted streets,217

Ne možemo a da se ne obratimo originalu za pomoć kada u prevodu naiđemo na

jednu potpuno neprirodnu konstrukciju za naš jezik, kao što je u starijim prevodima bio stih:

Izvršimo posjete svoje

Onda shvatimo da je još jednom zanemaren poziv „hajdemo“, a imenica u jednini, poseta,

postala je imenica u množini, posete. Razlog je ovaj put bila rima, ali u prevodu iz 1991.

godine ne možemo da shvatimo zašto je dodato i objašnjenje koje ne postoji u originalu.

Takav zahtev ovaj put nije postavljala rima:

Hajdemo u posjetu i obavimo svoje.218

I dok u starijim verzijama prevoda debata podmuklo dovodi „u neizbežno pitanje“, što je još

jedna konstrukcija koja ne bi bila upotrebljena u svakodnevnom jeziku, Šoljan je 1991.

godine u potpunosti promenio sliku time što je reč „argument“ preveo jednim od njenih

sporednih značenja, kao „mozganje“. Ako bismo sudili o ovim prevodima samo na osnovu

ove prve strofe, onda možemo da kažemo da su stariji prevodi naginjali više tradicionalnim

pesničkim formama, mestimično odstupali od ritma, slika, stilskih figura i interpunkcije, dok

je noviji prevod više u duhu modernizma, što je i logično, jer je nastao posle više od pedeset

godina iskustva modernizma kod nas. Sem toga, Šoljan hrabro menja kompletnu sliku

prevevši samo jednu reč drugačije, rasprava, za koju je potrebno dvoje, postala je mozganje,

proces koji se odvija u glavi samo jednog čoveka. I dok bismo se na prvi pogled uvek odlučili

za raspravu, jer je cela strofa usmerena na dvoje i na asocijaciju ljubavnog odnosa, dramskog

monologa, u nekom trenutku ipak prihvatimo i opciju da je možda reč o unutrašnjem

217

Idem, p. 13. 218

Šoljan, 1991, str. 5.

121

monologu. Na žalost, dvojakost značenja u ovom slučaju nije mogla da se zadrži, pa da i naši

čitaoci, kao i čitaoci originala, mogu sami za sebe da biraju u skladu sa sopstvenim

doživljajem i da modifikuju značenja pri ponovnim čitanjima.

Obratićemo pažnju na još neka mesta, recimo prevod stiha:

There will be time, there will be time

To prepare a face to meet the faces that you meet.

pa ima i vrijeme da spremim lice svoje

za društvo lica što su društvo tvoje;219

nauštrb ponavljanja, dobili smo isti broj stihova i rimu u našem jeziku. Postoji slučaj kada

engleska reč „toast“ postaje u prevodu kruh sa maslacem, ili kada se zbog rime dodaju cele

rečenice:

I grow old... I grow old...

1952.

Starim... starim...

1991.

Starim... starim... godine mi lete

„Dying fall“, muzička fraza nije prepoznata ni u jednom, ni u drugom prevodu, a zapravo

znači postepeno bez ikakvog naglašavanja melodramatične teme umiranja. U prevodu iz

1991. godine Šoljan je dobio jači kontrast prevevši jeftine hotele sa rečju stundenhoteli, jer je

time jače naglasio razliku između ovozemaljske i idealizovane ljubavi.

Tendencija da se bude pesnik oseti se u čitavom prevodu u ranim izdanjima, tako stih:

Shall I say, I have gone at dusk through narrow streets

1952. i 1958. godine glasi:

Da kažem, pođoh sutonom kroz uske ulice,

a 1991. godine taj suton postaje ponovo samo odrednica vremena, što i jeste u originalu:

Da kažem, šetao sam u sumrak uskim ulicama

Ako bismo morali da biramo, sa ove distance, svakako bismo se odlučili za prevod

Antuna Šoljana iz 1991. godine, jer se čita kao bolja modernistička poezija.

219

Šoljan, 1991, str. 6.

122

Gorjan

Sledeći po redu bio je Gorjanov prevod „Ljubavne pjesme J. Alfreda Pruforocka.“220

Jedan stih je izbačen (Full of high sentence, but a bit obtuse221

), a u dva navrata je spajao

strofe. Poklapanje u broju rimovanih stihova kod Gorjana je nešto veće, čak u dvanaest

strofa, a dve strofe imaju više rimovanih stihova nego u originalu. Opšti utisak

fragmentiranosti, koji smo u analizi pesme pripisali metonimiji, ispratio je kroz slike mačke,

pandža i žena. Kada je mačka u pitanju primetno je samo da je promenom jednog jedinog

glagola, liznuti u mljackati, izgubio konotaciju na uspavanu seksualnost koja leži u podtekstu

te strofe kada se čita u originalu. Reč pitanje nije dovoljno naglašena, u nekom trenutku

postaje i upitnik i upit, naglasak na odnos celine vreme i njenog dela, minut, trenutak takođe

je propušten, „dare“ je prilično nenaglašeno prevedeno kao „smeti“. Nije vodio mnogo

računa ni o vezniku „i“ koji se dosta često ponavlja u originalu.

Mogli bismo reći da je Gorjanov prevod dosta slobodan. Jeftini hoteli su postali hoteli

bluda, mada Eliotove asocijacije nikada nisu toliko snažne, poziv hajdemo je zanemaren, a

postoje i stihovi koji su značajno izmenjeni:

Would it have been worth while

je na jednom mestu preveden sa:

To i ne bi bila tako loša zamisao,

stih skraćen prostim izbacivanjem:

After the novels, after the teacups, after the skirts that trail along the floor

Romana, čajanki, prašine uzvitlane skutom ženske halje –

Kod Slamniga i Šoljana taj stih je glasio ovako:

Nakon romana, čajeva i skuta što podom briše –

dok je u verziji iz 1991. promenjen i glasi:

nakon romana, čajnog porcelana i haljina dugih

što se po podu vuku – i toliko stvari drugih? –

Gorjan takođe pribegava pojednostavljivanju i gubljenju detalja:

To swell a progress, start a scene or two

Dok radnja drame življe ne poteče,

ili pojednostavljivanjem i gubljenjem detalja uz istovremeno dodavanje po sopstvenom

doživljaju:

220

Eliot, T. S., “Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufroka” /prev. Gorjan/, str. 503 – 506., u: Ježić Slavko, Krklec

Gustav, Antologija svjetske lirike, Zagreb, Kultura, 1956 221

Eliot, T. S., „The Love Song of J. Alfred Prufrock”, p. 16, in: The Complete Poems and Plays of T. S Eliot,

Faber and Faber, London – Boston, 1969

123

(They will say: But how his hair is growing thin!)

(Primijetit će: „Gle, što je suh, mnogo baš ne vrijedi!“)

a zadesi se i da pogreši smisao:

Before the taking of a toast and tea.

Vremena i za čaj nam još osta.

Ali, neka mesta o kojima smo već govorili su, upravo zahvaljujući tim pojednostavljenjima,

prevedena na do sada najbolji mogući način:


Da mirna lica sretaš lica, što ćeš sretat svuda.

Ili:

I know the voices dying with a dying fall

Poznavah glas, što umirući ruši se

U sledećim stihovima imamo vrlo slobodan prevod u kojem menja suštinu radi rime, mada

nije baš u potpunosti jasno zbog čega:

I grow old… I grow old…

I shall wear the bottoms of my trousers rolled.

Shall I part my hair behind? Do I dare to eat a peach?

Što u u prevodu glasi:

A kad ostarim ja...

Švrljat ću zavrnutih nogavica.

Da l da dijelim kosu straga? Da l mi breskva prija?

Nas naravno najviše interesuje pesma u celosti:

Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka

Hajdmo, dakle, ti i ja, a

Kada se večer pruža do neba, a

Kao što se bonik pruža u narkozi. b

I kroz mutež napol pustih cesta c

Do sumnjivih mjesta c

Burnih noći i hotela bluda, d

Ribljih restorana – pilotina svuda – d

Do ulica, što teku ko svađe ljute, e

124

I konačno te smute, e

Vodeć te do velikog upitnika… f

Nemoj da pitaš: „Što je?“ g

Učinimo posjete svoje. g

Po sobama šetkaju, a

O Michelangelu brbljaju. a

O prozore se leđma magla žuta tare. a

O prozore dim žuti njušku svoju tare, a

Jezikom mljacka po zakucima večeri. b

Lebdi nad mlakama poput pare, a

Na leđa pušta da mu pada gar iz dimnjaka. c

I, vidjev da je blago listopadsko veče, d

Terasom spuznu, skokom trusnu, e

Još jednom kuću obigra i usnu. e

Zbilja bit će još vremena a

Za žuti dim što ulicama vrluda, b

O prozore leđima što se tare. c

Vremena bit će, vremena bit će: d

Da mirna lica sretaš lica, što ćeš sretat svuda. b

Vremena i za umorstva i za djela, e

Za djela i za dane onih ruku, f

Što upit bace na dno tvojih zdjela, e

Vremena bit će za te i za me dosta g

Za sto krzmanja, odlučivanja nova h

I za sto snova i opozova; h

Vremena i za čaj nam još osta. g

Po sobama šetkaju, a

O Michelangelu brbljaju. a

125

Zbilja bit će još vremena a

„Smijem li?“ i „Smijem li?“ da se pitam, b

Da vrijeme vratim, niz stube hitam, b

a ćelavost je znak moj neumitan – c

(Primijetit će: „Gle, kosa mu se rijedi!) d

Jutarnji kaput, okovratnik čvrsto sjedi, d

Iz otmjenoskromne kravate priprosta igla gledi – d

(Primijetit će: „Gle, što je suh, mnogo baš ne vrijedi!“) d

Da l smijem e

Uznemirit svemir? f

Jedan je tren dostatan g

I za htijenja, i da mijena baci sve u nemir. f

Jer sve to ja poznavah već, poznavah sve: h

Poznavah jutra, večeri, popodneva, i

Izmjerih život mjerom kavskih kašika; j

Poznavah glas, što umirući ruši se k

Pod svirkom iz drugih prostorija. l

Smem li, dakle, ja? l

I ja poznavah oči već, poznavah sve – a

Te oči, što me biju kao fraza kruta, b

A kad sam već ukrućen, ko kukac dočet, c

Priboden iglom na zid uz poslednje trzaje, d

Pa kako onda počet c

Ispljuvavat klipove svojih dana, svoga puta? b

Smem li, dakle, ja? e

Poznavah ruke već, poznavah sve – a

Ruke s grivnama, bijele, nage, b

(Al na svijetlu od pahulja – blage!) b

Da li miris ženskog skuta c

Tako me skrenu s puta? d

Ruke na stolu što leže il tonu u šalove, a

126

Smem li to, dakle, ja? e

I kako onda počet? f

Da kažem, u sumrak da pođoh ulicom uskom, a

Zureć u dim, što kulja iz lula b

Samotnika u košulji, buljeć kroz prozor? ... c

O, da sam par smrskanih pandža a

Rujuć po bezdnu utihla mora! b

A spokojno spava i popodne i večer! a

Pod maznom rukom izgara, b

Spava… susta… il se pretvara, b

Tu se na podu pruža pokraj nas. c

Da l ići poslije slatkog, sladoleda, čaja b

Kadar biti krizu izazvati do kraja? b

No premda plakah, postih, molih, skrušen, plah, c

Premda vidjeh: na pladnju mi nose glavu (malo je ćelava) d

Ja nisam prorok – al to i nije bogznašta. e

Vidjeh, gdje se moje slave tren svjetluca, f

Vječnog Lakaja vidjeh, kaput mi drži, tiho kašljuca, f

Ukratko: bješe me strah. c

I, najzad, da l bi bilo vrijedno truda, a

Poslije čaja, marmelade, pune čaše, b

Kraj porculana i uz razgovore naše, - b

To i ne bi bila tako loša zamisao, c

Da sam stvar tu sa smiješkom razvrgao c

I, zgnječio svemir, da ostane mala gruda, a

Otkotrljao ga u pitanje od značaja, d

I reko: „Lazar sam ja, od mrtvih sam stigo, e

Da vam rečem, da sve ću reći svuda“ – f

Kad bi netko uzglavlje joj digo e

127

I rekao joj: „To je stvar posve druga, g

Posve, posve druga.” g

Najzad, da l bi to bilo vrijedno truda, a

Zbilja vrijedno truda, a

Nakon svih sutona, dvorišta, prskanih ulica, b

Romana, čajanki, prašine uzvitlane skutom ženske halje – c

I – tako dalje? – c

Za moje misli točnih riječi nema! d

Al kao čarobna projekcija živčanog našeg sistema d

Da l bi bilo vrijedno truda, a

Kad bi tko digo uzglavlje il šal odbacivao, e

Prozoru se okrenuo i rekao: e

„To je stvar posve druga, f

Posve, posve druga.“ f

Ne! Ja nisam princ Hamlet, nit sam za to zvan. a

Iz pratnje gospar tek, što dvije-tri reče, b

Dok radnja drame življe ne poteče, b

Princu savjet da, bez mnogo truda. c

Smjeran; pomoć svakom će da pruži, d

Diplomat, al mudrim frazama se služi, d

Katkad, zna se, lude šale zbija - e

Katkad prava Luda. c

A kad ostarim ja... a

Švrljat ću zavrnutih nogavica. b

Da l da dijelim kosu straga? Da l mi breskva prija? a

U hlačama bijelim obalom ću šetat i ja. a

Glas sirena sam slušo, val ih njija. a

Jedna drugoj pjeva; - ne za mene. a

128

Jezde uzagrapce, vihor griva mrse, a

Vidjeh, ate krote – bijele vale, b

Vjetrine kad more crnobijelo uzorale. b

Lutasmo kroz sobe podmorske i sjene. a

Kraj algama ovjenčanih djeva klonusmo. b

Probude nas ljudski glas. Tad potonusmo. b

Gorjan, 1956

129

Slobodan Selenić

Selenić je u časopisu Student222

objavio prevod samo prvog dela ove pesme. Iako je

njegov prevod manje pesnički od prevoda o kojima smo do sada govorili, odnosno, bliži je

savremenom govornom jeziku, još uvek je primarno nastojanje da se, recimo, očuva rima. U

nastojanju da zadrži makar privid rime, u prvom stihu pravi inverziju koja ne postoji u

originalu i koja ne bi ni bila uočljiva da se nismo zapitali otkud u jednom ovako ozbiljnom

prevodu lična zamenica ‚ja‘ na prvom mestu, kada smo sigurni da je Eliot bio kulturan:

Hajdemo onda, ja i ti

Dok se veče nasuprot neba prostri

Isto tako već u sledećoj slici prisutna je rima:

Hajdemo, kroz ulice neke polupraznog stanja

Gunđava uzmicanja

Ni Selenić, kao ni Slamnig ni Šoljan, nije jasno, interpunkcijom, odvojio prvu sliku od ostalih

slika koje Eliot potom niže, „pravio je posetu“, mada, moramo da primetimo pravilno

upotrebljenu jedninu vernu originalu, i prilično je slobodno raspoređivao strofe čime se

smanjio efekat ponavljenih stihova, jer su se u prvom pojavljivanju stopili u jednu dugačku

strofu bez kraja.

Dolaze žene, idu kroz odaju

O Mikelanđelu pričaju.

Pogrešno je preveden i stih koji smo već pominjali kao ne baš lak za prevođenje, ali u ovom

slučaju značenje je u potpunosti izgubljeno:

Da se pripremi lice da sretne lica koja sreće

Posebno je nejasno odakle ovakva jedna greška, jer doslovan prevod ne zahteva veliko znanje

engleskog jezika, dok je, recimo, pogrešan prevod koji se ogleda u neprepoznavanju sintagme

„dying fall“ očekivan:

Znam glasove koje umiru umirućim padom,

Selenićevo interesovanje za prevođenje Eliotove poezije je, kako smo imali prilike da vidimo

u bibliografskim spiskovima, na ovom prvom pokušaju i stalo.

Ali ipak donosimo tekst prevedenog dela pesme:

222

Eliot, T. S., „Iz ‚Ljubavne pesme Dž. Alfreda Prufroka‘. Odlomak“ /prev. Slobodan Selenić/, Student, 1956

(27.04.1956.), god. XXI

130

Iz „Ljubavne pjesme Dž. Alfreda Prafroka“

Hajdemo onda, ja i ti

Dok će se veče nasuprot neba prostri

Ko eterom uspavani bolesnik na stolu:

Hajdemo, kroz ulice neke polupraznog stanja

Gunđava uzmicanja

Besanih noći u jednonoćnim jeftinim hotelima

I piljevinastih restorana sa školjkama ostriga:

Ulicama što služe kao dokaz jedne

Namere bedne

Da vas do poražavajućeg pitanja odvedu…

O, ne pitaj ‚Šta je to tu?‘

Hajdemo i napravimo našu posetu.



Žuta magla trlja leđa o prozorska okna,

Prošao je jezikom preko ćoškova večeri,

Zastao iznad bara što stoje u kanalima,

Pustio da mu po leđima pada dim iz dimnjaka,

Skliznuo je terasom, skok iznenadan napravio,

I, primetivši da je topla oktobarska noć,

Sklupčo se jednom oko kuće i – usnuo.

I zaista biće vremena

Za žuti dim što se ulicom kreće,

Trljaući leđa o prozorska okna:

Biće vremena, biće vremena

Da se pripremi lice da sretne lica koja sreće;

Biće vremena za ubijanje i stvaranje

I vremena za sve poslove i dane ruku

Što na vaš tanjir dižu i meću pitanje;

a

a

b

c

c

d

e

f

f

g

h

h

i

i

a

b

c

d

e

f

g

a

b

a

a

b

c

d

c

131

Vremena za vas i vremena za mene,

I vremena još za stotinu kolizija.

I stotinu vizija i revizija,

Pre nego što se uzme dvopek uz čaj.



I zaista biće vremena

Za pitanje, ‚Da li smem?‘ i ‚Da li smem?‘

Vremena da se okrenem, niz stepenice siđem,

Sa ćelavim krugom usred svoje kose –

(Rećiće: ‚Kako mu kosa postaje istanjena!‘)

Moj jutarnji ogrtač, kruta kragna do brade doterana,

Vratna marama bogata i skromna, al običnom iglom pričvršćena –

(Rećiće: ‚Al kako mu je ruka i noga istanjena!‘)

Da li smem

Svemir uznemiriti?

U minutu ima vremena

Za odluke i revizije koje će minuti preinačiti.

Jer ja sam ih sve znao već, znao ih sve; -

Večeri, jutra, poslepodneva znao,

kafenom kašikom život sam izmerio;

Znam glasove koji umiru umirućim padom,

Ispod muzike udaljene sobe.

I kako da se usudim?

e

f

f

g

a

a

a

b

b

c

a

a

a

a

b

c

a

c

a

b

c

d

e

f

Selenić, 1956

132

Ivan V. Lalić

Ivan V. Lalić je svoj prevod napisao dosta slobodnije. Manje stihova se rimuje u

ovom prevodu nego u ostalim prevodima sa kojima smo se do sada susreli, a i dodao je jedan

stih kada je to smatrao za neophodno:

To roll it towards some overwhelming question,

Da se kotrlja do nekog pitanja

Pred kojim zaćutim,

Slobodne dorade stihova radi rimovanja takođe su prisutne:

Would it have been worth while,

Da li bi vredelo, isplatilo se,

Osnovno osećanje pesme koje se izražava u odnosu deo i celina preneo je verno. Tu je

i mačka, defragmentirana, nagoveštena, u funkciji uspavane seksualnosti, njegova želja da

bude morska životinja, akcenat na apstraktnoj imenici vreme. U pesmi su dovoljno naglašeni

i glagoli znati, smeti, drznuti se...

U prevođenju ima i nekih neobjašnjivih izmena u značenju, kao u stihu:

But though I have wept and fasted, wept and prayed,

No, premalo sam plakao, postio, plakao, molio se,


Da pripremiš lice za susret s drugim licima;


Znam glasove što mru s padom što mre

Kao što ćemo videti u datim fusnotama, Lalić svoje prevode nije značajnije menjao,

iako ih je objavljivao u sličnom vremenskom intervalu kao i Šoljan. Za Šoljana bismo mogli

da kažemo da je stvarno kritički čitao svoje prevode da bi došao do bolje verzije, ali nismo

sigurni da uzrok takvom njegovom pristupu nije zapravo u autorskim pravima, jer su prvi

prevodi rađeni u prevodilačkoj saradnji sa Slamnigom.

133

Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka

Pa pođimo sada nas dvoje,223

Dok se nebom veče pruža, što je

Kao bolesnik opijen na stolu;

Pođimo kroz polumračne ulice one

Gde gunđavo se sklone

Nespokojne noći u prenoćišta prosta

I riblje restorane za jevtinoga gosta:

Ulice što kao mučna rasprava slede,

Što podmuklo bi da te dovede

Do jednog pitanja pred kojim zaćutiš...

Oh, ne pitaj me “šta je?”

Pođimo, vreme poseta je.

Po sobi žene tamo-amo hode,224

O Mikelanđelu razgovore vode.

Ta žuta magla što leđa tare o okna.

Taj žuti dim što njušku tare o okna

Lizao je po uglovima večeri,

Zastajao nad kanalom povrh lokava,

Puštao da mu po leđima čađ dimnjaka pada,

Skliznuo kraj terase, nenadano poskočio,

Pa videvši da je mlako oktobarsko veče

Svio se oko kuće, i tako zanoćio.

I doista, biće vremena

Za žuti dim što klizi uličnim vidicima

I tare leđa o okna;


Da pripremiš lice za susret s drugim licima;

a

a

b

c

c

d

d

e

e

f

g

g

a

a

a

a

b

c

d

e

f

e

a

b

c

a

b

223

Izdanje iz 1978. i 2011. godine glasi: „Pa pođimo sada, nas dvoje,“ 224

U izdanju iz 1978. godine pojedini redovi nisu uvučeni kao u originalu.

134

Biće vremena da se ubija i stvara,

I za sva dela i sve dane ruku

Što na tanjir ti pitanje izvuku;

Vremena što meni i što tebi treba,

I još za bezbroj neodlučnih stanja,

Kolebanja, vizija i revizija

Pre šolje čaja i prženog hleba.

Po sobi žene tamo-amo hode,

O Mikelanđelu razgovor vode.

I doista, biće vremena

Da mislim: ‚Da li smem?‘ i ‚Da li smem?‘

Niz stepenice da se okrenem

S ćelavim mestom u sredini kose

(Reći će: ‚Kako mu teme proredilo se!‘)

Obučen za pre podne, kragna do vrata se digla,

Kravata skupa i skromna, a jednostavna igla –

(Reći će: ‚Kako samo utanji se!‘)

Da li smem225

Da uznemirim svemir?

Tren sadrži vreme

Za odluke i izmene što tren preokrene.

Jer poznao sam ih sve već, redom sve –

S podnevom, s jutrom, s večeri sam bio,

Na kašičice život izmerio;

Znam glasove što mru s padom što mre

Daleka muzika kad sluh mu krzne.

Pa kako da se drznem?

d

e

e

f

g

h

i

a

a

a

b

b

c

c

d

d

e

f

g

h

i

a

b

b

c

d

e

225

U izdanju iz 2011. godine ovaj stih ne postoji, a ostali glase: „Da uznemirim svemir? / Tren sadrži vreme / Za

odluke i izmene što tren preokrene.“

135

I poznao sam već te oči, sve redom –

Te oči što te motre u formulisanoj frazi,

Pa kad sam formulisan i priboden plazim,

Pod vrhom igle na zidu se trzam,

Kako da izrazim,

Ispljunem ostatke navika i dana?

I kako da se drznem?

I poznao sam već sve te ruke, sve redom –

S narukvicama i bele i gole

(No u svetlu lampu s lakim rujem malja!)

Da l’ me to parfem iz neke haljine

Zastranjuje u neke daljine?

Ruke što motaju šal, ili leže duž stola.

I da l’ da se onda drznem?

I kako da se izrazim?

* * * * * * * *

Da kažem, pošao sam u suton uskim ulicama

I gledao dim što diže se iz lula

Samotnih ljudi u košuljama, nagnutih kroz prozore? …

Trebalo je da sam par krnjih štipaljki

Tihim morima što stružu dnima.

* * * * * * * * * * *

A popodne, veče, u tako mirnom snu!

Smirili ga drugi prsti fini,

Spava… umorno… il’ se tako čini,

Pruženo po podu, kraj tebe, kraj mene tu.

Da li ću, dok čaj pijem, sladoled i slatkiše jedem,

Smoći snage da trenutak do krize dovedem?

No, premalo sam plakao, postio, plakao, molio se,

I video kako mi glavu (već proćelavu)

U plitkoj činiji nose,

a

b

c

d

e

f

g

a

b

c

d

d

e

f

g

a

b

c

a

b

a

b

b

a

c

c

d

e

d

136

Ja nisam prorok – i tu je sitnica posredi;

Video sam kako trenut moje veličine bledi,

I video večnog lakeja, podrugljivo mi drži kaput,

I, ukratko, bojao se.

I da l‘ bi vredelo, na koncu konca,

Da posle šolja, marmelade, čaja,

Uz porculan226

i razgovor što nas spaja,


Da sve se skrati, svrši osmehom se,

Da svemir u kuglu zabijem i uputim

Da se kotrlja do nekog pitanja

Pred kojim zaćutim,

Da kažem: „Ja sam Lazar što iz mrtvih se vrati

Da sve ti kaže, sve ću reći, sve ćeš znati“ –

Kad čovek, dok joj jastuk namešta pod glavu,

Mora da kaže: „Uopšte nisam mislio tako.

To uopšte nije tako.“

I da l‘ bi vredelo, na koncu konca,


Posle sutona, dvorišta, ulica posle kiše,

Posle romana, čajeva, suknji što podom se vuku –

Toga, i još toliko toga više? –

Nemoguće je reći naprosto šta mislim!

Al‘ ko da su na platnu projektovani živci:


Kad čovek, dok namešta jastuk il‘ šal snima lako,

Pa okrene se prozoru, mora da kaže:

„To uopšte nije tako,

Uopšte nisam mislio tako.“

f

f

g

d

a

b

b

c

c

d

e

d

f

f

g

h

h

a

b

c

d

c

e

f

b

g

h

i

i

226

U izdanju iz 1978. i 2011. godine upotrebljena je reč porcelan.

137

Ne! Nisam ja princ Hamlet, niti je trebalo da sam;

Plemić sam iz pratnje, što taman ima daha

Da počne neki prizor, da razvoju maha,

Posavetuje princa; alat što posluži svuda,

Pokoran, kom je do usluge stalo,

Oprezan, lukav, i sitničav ja sam,

Visokoparan, no ograničen malo;

Ponekad, zapravo, skoro smešan da sam –

Skoro, ponekad, Luda.

Starim… Starim danimice…

Podvijaću nogavice.

Da delim kosu straga? Pojedem breskvu, da li?

Nosiću bele pantalone, šetati po obali.

Čuh glasove sirena, uzajamno se zvali.

Ne mislim da će pevati meni.

Video sam ih kako jašu talase na pučini,

Češljaju sedine vala kad vetar ih razgrne,

Razduva pramenove vode na bele i na crne.

U odajama mora bili smo zabavljeni

Kraj devojaka morskih što vence trave nose,

Ljudski nas glasovi bude, i mi davimo se.

a

b

b

c

d

a

d

a

c

a

b

a

a

a

a

a

b

c

a

b

b

Lalić, 1978227

, 1998228

, 2011229

227

Eliot, T. S., „Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka“ /prev. Ivan V. Lalić/, str. 33 – 37, u: Eliot, T. S.,

Izabrane pesme, Beograd, BIGZ, 1978 228

Eliot, T. S., Prufrok i druga zapažanja (1917), „Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka“ /prev. Ivan V. Lalić/,

str. 5 – 9, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998 229

Eliot, T. S., „Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka“ /prev. Ivan V. Lalić/, str. 73 – 77, u: Eliot, T. S.,

Izabrane pesme, Beograd, Mali vrt, 2011

138

Mirko Magarašević

Pesma u prevodu ima jedan stih više, rima je prisutna, u formalnom smislu najčešće

se radi o rimovanom dvostihu, kao i u originalu. Broju strofa pristupa sa dosta slobode, na

dva mesta je dugačke strofe podelio, a pred kraj pesme ih je spajao, u trenutku kada je i jedan

stih dodao. Generalni ton je zadržan, odnos deo celina ispoštovan, ključne reči, izuzev

glagola znati, ponavljaju se u pretpostavljenom intenzitetu. Glagol znati je dobio svoje

varijacije i time se izgubio u masi reči.

Ljubavna pesma J. Alfreda Pruforka

E, pa pođimo ti i ja sada,

Dok niz nebo veče spušta se i pada

Ko na sto bolesnik u narkozi;

Hajdmo kroz one polupuste ulice

Što nemirnih noći šaptave su odstupnice

U jeftina prenoćišta

U prahom piljevine posuta riblja svratišta:

Niz ulice što otežu se ko prepirka mučna

S podmuklom namerom koja nije žučna

Da te ipak na neodoljivo pitanje navede...

Oh, al‘ ne pitaj ‚Koje?‘

Već krenimo i obavimo posete svoje.

U sobi žene klize gore-dole

O Mikelanđelu govore.

Ta žuta magla što pleća svoja o prozorska tare okna,

Taj žuti dim što njušku svoju uz prozorska pripija okna,

Jezikom je palacao po večernjim uglovima,

Lebdeo nad lokvama koje ne miču iznad slivnika,

Puštajuć da mu na leđa pada čađ iz dimnika,

Niz terasu skliznu, naglo skoči ko na plen,

I videv da tiho je oktobarsko veče,

Svinu se jednom oko kuće i klonu snen.

a

a

b

c

c

d

d

e

e

f

g

g

a

b

a

a

b

c

c

d

e

d

139

I zaista, biće vremena

Za taj žuti dim što ulicom se sulja

I leđa svoje o prozore trlja;


Da lice pripremiš za one s kojima se čavrlja;

Biće vremena za sve one koji ubijaju i stvaraju,

Za sva dela i za dane onih ruku

Koje pitanja potežu i na tvom tanjiru paraju.

Biće vremena za tebe i vremena za mene,

I vremena za stotinu kolebanja,

I za stotinu maštanja i preispitivanja,

Pre no što se na čaj i kolač krene.



I zaista, biće vremena

‚Smem li?‘ pa, ‚Smem li?‘ da se pitam,

Vremena da se okrenem i niz stepenice hitam,

Dok mi ćela sja sred kose međa –

(Ljudi će mi reći: ‚Kako mu je kosa sve ređa!‘)

Moj žaket, moj kragna uz vrat čvrsta steđa,

Jednostavnom iglom pridevena moja kravata otmena i smeđa –

(Ljudi će reći: ‚Ipak, sve su mu mršavije noge i leđa!‘)

Smem li da

Uznemirim vaseljenu?

Za tren oka dođe vreme

Odluke i pouke što se začas izokrenu.

Jer sve to iskusih već, iskusio sam sve –

Znano mi je jutro i podne i tama,

Ja izmerih moj život kafenim kašičicama;

a

b

b

a

c

d

e

d

a

b

b

a

a

b

a

b

b

c

c

c

c

c

d

e

f

e

a

b

b

140

I znam da taj glas koji malaksalo tone i mre

Dok iz udaljene sobe muzika ga tre.

Pa onda kako da se osmelim?

Pronikoh već i oči te, pročitao sam ih sve –

Te oči što pilje u tebe oprobanim pogledom,

A kad proniknut sam, na vrhu čiode se koprcam,

O zid proboden bespomoćno se batrgam,

I sad kako da otpočnem

Da ispljunem talog svih mojih dana i puteva?

I onda kako da se osmelim?

Pronikoh već i ruke te, pročitah im namere sve –

Te obnažene bele ruke što narukvice nose

(U snopu lampe, osenčene pramenom smeđe kose!)

Da l‘ mi to parfem iz odeće

Svaku misao toliko skreće?

Te ruke što čas na sto spuštene, čas u šal skrivene.

Hoću li se tad osmeliti?

I kako tad otpočeti?

* * * * * * * * *

Da l’ da kažem, u suton pođoh kroz ulice uske

I promatrah dim što se izvija iz lula

Usamljenika čiji rukavi tonu s prozora? ...

Rado bih bio par otrcanih kandži

Što sporo kaskaju po dnu tihih mora.

* * * * * * * * * *

I to popodne i to veče tako čedno spi!

Smiriše je dugi prsti,

Zaspala… tako umorna… il’ tobož od bolesti,

Opružena po podu, tu kraj tebe i mene.

a

a

c

a

b

c

c

d

e

f

a

b

b

c

c

d

e

e

a

b

c

a

b

a

b

b

c

141

Hoću li posle sladoleda, kolača i čaja,

Smoći snage da krizu privedem do kraja?

I mada plakah, postih, molih, u isti mah

Iako videh da mi je glava (malo proćelava) sred činije donesena,

A ja nisam prorok – pa i ta je stvar malena;

Ja videh da čas moje veličine namah zasvetluca,

I da večni Pratilac kaput mi drži i kašljuca,

I ukratko, obuze me strah.

I da li bi uopšte vredelo, posle svega,

Posle džema i šoljica ispijenog čaja,

Sred porculana, sred priče koja nas spaja,

Da li bi bilo truda vredno,

Jednim osmehom rešiti se problema čedno,

U kuglu sabiti vaseljenu zajedno

I odgurnuti je u neko golemo pitanje,

Pa reći: ‚Ja sam Lazar, iz mrtvih sam stigo,

Vratih se da svima kažem, reći ću vam sve‘ –

Ako neko, da bi joj uzglavlje digo,

Mora da kaže: ‚Nije to ono što sam mislio, uopšte.

Nije to ono, uopšte.‘

I da li bi uopšte vredelo, posle svega,

Da li bi zbilja išta vredelo,

Posle tolikih sutona, avlija i rasutih ulica,

Posle tolikih romana, čajanki, svake suknje koja po podu se njiše –

Još i to, pa čak i mnogo više? –

Šta baš tačno mislim reći je nemoguće!

Baš kao da projektor šaru živaca na platnu spliće:

Da li bi zbilja išta vredelo

Ako neko mora, uzglavlje joj nameštajući ili šal odbacujući,

I prozoru se okrećući, ako mora reći:

d

d

e

f

a

b

b

c

a

b

b

c

c

c

d

e

f

e

g

g

a

b

c

d

d

e

e

b

f

f

142

‚Nije to ono, uopšte,

Nije to ono što sam mislio, uopšte.‘

* * * * * * *

Ne! Nisam ja princ Hamlet, nit mišljah da budem;

U pratnji sam gospodara, tek jedan što će učiniti sve

Da ubrza progres, započne scenu ili dve

I princu savet da; nesumnjivo, spremno služi,

Pun poštovanja, uvek će pomoć da pruži,

Prepreden, oprezan i pedant;

Sav bombastičan, al’ pomalo glupav;

Povremeno, zbilja, skoro smešan, tupav –

Bezmalo, katkad, budala.

Ja starim… starim…

Moraću nogavice da skratim.

Da li ću deliti razdeljak na temenu?

Usuđujem li se da okusim breskvu?

U belim pantalonama od flanela šetaću po pesku.

Čuh sirene kako pevaju jedna drugoj.

Al’ ne verujem da će meni pevati.

Videh kako na talasima jezde ka pučini

Češljajući belu grivu talasa zamršenih

Vetrom koji šara sred voda uspenušanih.

Sahnuli smo u morskim lagunama

Kraj sirena ovenčanih algama sasvim klonuli

Dok glasovi nas ljudski ne probude, a tada smo potonuli.

g

g

a

b

b

c

c

d

e

e

f

a

a

b

c

c

d

a

a

b

b

a

b

b

Magarašević, 1977230

, 1983231

230

Eliot, T. S., Prufrok – 1917, „Ljubavna pesma J. Alfreda Prufroka“ /prev. Mirko Magarašević/, str. 7 – 11., u:

Eliot, T. S., Izabrane pesme /izbor Mirko Magarašević/, Beograd, Rad, 1977 231

Eliot, T. S., „Ljubavna pesma J. Alfreda Prufroka“ /prev. Mirko Magarašević/, str. 255 – 259., u: Livada,

Raša, Moderno svetsko pesništvo, Beograd, Prosveta, 1983

143

U prvoj strofi veče je personifikovana, iako u originalu to nije slučaj, ali je efekat

prve, odvojene slike u potpunosti iskorišćen.

When the evening is spread out against the sky

Dok niz nebo veče spušta se i pada

Ko na sto bolesnik u narkozi;

I kod Magaraševića se posete radi rime obavljaju, a takođe radi rime, žene klize u sobi gore

dole, iako je pravo značenje dolaze i odlaze, i menja u potpunosti značenje i značaj refrena

koji se ponavlja na još jednom mestu:

In the room the women come and go

Talking of Michelangelo.



Do sada nam već poznato mesto na kojem su prevodioci pokazali velike kreativne

sposobnosti da pogreše značenje:


Da lice pripremiš za one s kojima se čavrlja;232

Ili, recimo, intervencija koja samog govornika u pesmi stavlja potpuno van perspektive koja

je originalno data, čime on biva isključen iz grupe ljudi koji ubijaju i stvaraju:




U jednom trenutku seče strofu na dva dela, čime se gubi intenzitet ponavljane imenice vreme:

Za taj žuti dim što ulicom se sulja

I leđa svoje o prozore trlja;


Da lice pripremiš za one s kojima se čavrlja;




Biće vremena za tebe i vremena za mene,

I vremena za stotinu kolebanja,

232 Eliot, T. S., Prufrok – 1917, „Ljubavna pesma J. Alfreda Prufroka“ /prev. Mirko Magarašević/, str. 8., u:

Eliot, T. S., Izabrane pesme /izbor Mirko Magarašević/, Beograd, Rad, 1977

144

I za stotinu maštanja i preispitivanja,

Pre no što se na čaj i kolač krene.

I dodatno pri tom interveniše stavivši govornika u pesmi van grupe onih koji ubijaju i

stvaraju, dajući mu tako sasvim drugačiju poziciju od originalno zamišljene. U originalu ti

stihovi glase:

There will be time to murder and create,

And time for all the works and days of hands

That lift and drop a question on your plate;

Stih u čijem prevođenju se dosta grešilo, preveden je, čini nam se, dobro:


I znam da taj glas koji malaksalo tone i mre

A uticaj naše svakodnevnice na prevod ove pesme možda se najviše očituje u sledećim

stihovima:

Have the strength to force the moment to its crisis?

Smoći snage da krizu privedem do kraja?233

Loš prevod je i prevod jako značajnog stiha u kompoziciji cele pesme, pošto je velika razlika

da li zauzimamo stav da je nešto predodređeno u životu ili čovek sam određuje svoju

sudbinu. Engleska konstrukcija koju u potrebljava Eliot na ovom mestu „to be meant“ jasno

implicira preodređenost koja je u prevodu predstavljena kao slobodan izbor:

No! I am not Prince Hamlet, nor was meant to be;

Ne! Nisam ja princ Hamlet, nit mišljah da budem;

* * * * * * * *

Najzad, teško je reći koji prevod je bolji, a pri tom ne pokazati dozu pristrasnosti, jer

su svi prevodioci grešili. Vrlo često se grešilo na istim mestima, kao da su novi prevodi

nastajali na podlošku svojih prethodnika. Možda bi neki novi prevod mogao da nastane iz

pera nekoga ko je nesvestan dosadašnjih prevoda, pa čak i naše književne tradicije sa svim

njenim manama, a dobro poznaje naš jezik.

Kao najznačajniji prevod ipak bih izdvojila prvo pojavljivanje ove Eliotove pesme na

našem jeziku. Greške koje su tom prilikom napravljene nisu tolike da bi zasenile značaj koji

je taj prevod imao za širok broj čitalaca u to vreme. Nijedan prevod Eliota u današnje vreme,

kada ljudi mogu da ga čitaju u originalu, to više ne može da postigne.

233

Idem, str. 9.

145

PREVODNA RECEPCIJA DRAMSKOG STVARALAŠTVA T. S. ELIOTA

Bibliografiju recepcije poetskih drame T. S. Eliota odlikuje nevelik broj odrednica, o

čemu svedoči bibliografija recepcije data u nastavku. U periodici su se pojavile samo dve

drame u prevodu, i to u periodu do 1970. godine. Reč je o dramama koje su objavljene i kao

zasebna izdanja, „Porodični skup“ i „Ubojstvo u katedrali“, da bi se tek 2005. godine u

Splitu pojavio prevod svih Eliotovih drama. Ako obratimo pažnju, primetićemo da je

„Porodični skup“ iste godine objavljen u zasebnom izdanju i u periodici radi popularizacije

drame, ali da je prošlo preko dvadeset godine dok se drama „Ubojstvo u katedrali“ nije

pojavila u zasebnom izdanju. Iako znamo da je reč o prevodima sa engleskog jezika,

interesantna je koincidencija da su se ove dve drame, prema istraživanju Donalda Galopa234

,

prve pojavile i kod Nemaca na nemačkom jeziku, doduše dosta ranije.

Jedan od razloga, uslovno govoreći, nepopularnosti Eliotovog dramskog stvaralaštva

na srpskom govornom području, moglo bi biti njegovo nastojanje da oživi formu poetske

drame, koja nije bliska modernom čoveku sad već naviklom na slobodan stih u poeziji i

svakodnevni govor u dramama. Iako se na prvi pogled čini da je njegovo dramsko

stvaralaštvo od manje važnosti u odnosu na njegovu poeziju, Robin Grou (Robin Grove) ipak

podvlači činjenicu da je „popularnost Eliotove poezije doprinelo da drama padne u senku“235

,

a da je zapravo reč o podjednako dugačkoj i podjednakoj bitnoj karijeri. Da bi pokrepio tu

svoju tvrdnju, ovaj autor u drame ubraja i parabolu „Svini Agonistes“: „Pa ipak njegova

aktivna karijera dramaturga trajala je skoro jednako dugo, i dok je od ‚Portreta jedne

gospođe‘ do Četiri kvarteta prošlo tri decenije, jednako je vremena prošlo od parabole Svini

Agonistes (1926-27) do Starijeg činovnika (1958).“

Sam Eliot je, sumirajući svoje u tom trenutku tridesetogodišnje kritičko stvaralaštvo,

u eseju „Poezija i drama“ naglasio kako je iznenađen time koliko se često vraćao dramskom

stvaralaštvu, „bilo da je proučavao dela Šekspirovih savremenika, ili razmišljao o njenim

daljim mogućnostima.“236

Pri tom, nije se samo zadržavao na svojim „ličnim razlozima zbog

kojih želi da piše u ovom književnom obliku, već i onim opštijim zbog kojih želi da vidi

poetsku dramu na njenom starom mestu.“237

Ali da bi mogla da se takmiči sa dramom u

prozi, trebalo bi da se odrekne istorijske ili mitološke teme, hora i tradicionalnog blankversa,

preporučuje Eliot. Pri tom je naravno potrebno voditi računa da poezija u svakom trenutku

234

Gallup, Donald, T. S. Eliot: A Bibliography, London, Faber & Faber, 1952 235

Grove, Robin, „Pereira and after: the curse of Eliot's theater“, p. 158, in: Moody, A. David, The Cambridge


Eliot, T. S., „Poezija i drama (1951)“, str. 219, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta, 1963 237

Idem, str. 219.

146

bude dramski opravdana time što „pojačava dramu“238

a „da se u komadu, s vremena na

vreme, nešto mora dogoditi, da se publika mora stalno držati u iščekivanju da će se nešto

dogoditi i da kada se to dogodi treba da bude drukčije, ali ne isuviše drukčije od onoga što je

publika do tada očekivala.“239

Analizirajući svoju prvu pravu dramu „Ubistvo u katedrali“ dok se pripremao za

pisanje ostalih drama koje je smestio u okvire svakodnevnog života, Eliot je shvatio da je

najveći problem bio pronaći neutralan stil, „neopredeljen ni za sadašnjost ni za prošlost“240

kao i „ritam blizak savremenom govoru u kome bi udari padali onako kako bismo ih mi

prirodno upotrebljavali izgovarajući određenu frazu u određenoj prilici.“241

Bio je svestan da

postoji razlika između proze, stiha i svakodnevnog govora: „Svejedno da li se na pozornici

služimo prozom ili stihom, oni su samo sredstvo namenjeno istom cilju. Razlika između njih

u izvesnom smislu nije tako velika kao što bi se moglo pomisliti. U onim proznim komadima

koji traju i koje kasnije generacije čitaju i izvode na sceni, proza kojom govore ličnosti tih

komada, najvećim svojim delom, podjednako je kao i stih udaljena od rečnika, sintakse i

ritma našeg svakodnevnog govora.“242

Formula do koje je došao bio je „stih varijabilne

dužine i varijabilnog broja slogova, sa cezurom i tri udara. Cezura i udari mogu zauzeti

različita mesta, gotovo bilo gde u stihu; udari mogu doći jedan uz drugi, ili ih mogu

razdvajati neakcentovani slogovi; jedino je pravilo da mora postojati jedan udar s jedne strane

cezure i drugi s druge.“243

Drugi razlog je možda u tematici koja ne korespondira sa tadašnjom našom

stvarnošću koju je opterećivala komunistička ideologija i oštra cenzura koja je sprovođena

nad svim oblicima izražavanja ličnih religioznih uverenja, pa makar to bilo i kroz umetnost.

Eliotova prva drama „Ubistvo u katedrali“ ima istorijski kontekst sa početka dvanaestog veka

i govori o mučeništvu i smrti nadbiskupa Tome Beketa, koji je posthumno proglašen za sveca

od strane i katoličke i anglikanske crkve. I ostale Eliotve drame, „Porodični skup“,

„Domjenak“, „Povjerljivi činovnik“, „Stariji državnik“, uprkos tome što su smeštene u

savremeni kontekst, imaju religioznu crtu u podtekstu: „Njegovi komadi nisu samo socijalne

238

Idem, str. 225. 239

Idem, str. 235. 240

Idem, str. 229. 241

Idem, str. 231. 242

Idem, str. 220. 243

Idem, str. 231.

147

drame; oni istovremeno znače još nešto. Ispod salonske uglađenosti, ono što nose je Greh, i

Ispaštanje, Poziv, Žrtva; Put.“244

Sve što smo dosad rekli uklapa se u generalnu ocenu njegovog celokupnog dramskog

stvaralaštva: „Iako su ove drame obezbedile Eliotu mesto u problematičnoj istoriji moderne

poetske drame, relativno malo čitalaca smatra da su uspešne bilo kao poezija ili drama.“245

Međutim, savremenici u Americi i Engleskoj su Eliotovu prvu pravu dramu „Ubistvo u

katedrali“ ocenjivali kao izrazito uspešnu. U časopisu The Times Literary Supplement (TLS)

246, „koji je često određivao ton reakcija na neko Eliotovo novo delo, kazano je da je drama

kulminacija njegovih eksperimenata u dramskom stilu.“247

Mark Van Doren (Mark Van

Doren), američki pesnik, pisac i kritičar, profesor Engleskog na Univerzitetu Kolumbija, i

nosilac prestižne Pulicerove nagrade, je, recimo, izjavio da Eliot „nije napisao bolju poemu

od ove.“248

Ovo prilikom smo se držali uobičajene podele Eliotovog stvaralaštva na poeziju i

dramu, dok, kao što smo videli, postoje i drugačije klasifikacije Eliotovog stvaralaštva prema

kojima je „njegov prvi pokušaj da napiše dramu doveo do stvaranja Svini Agonistesa,

fragmenta objavljenog 1932. godine osmišljenog kao mračna komedija savremenog života.

Njegov drugi pokušaj, ‚Stene‘, objavljene 1934. godine, paganski su komad za nekoliko

glasova, napisan u humanitarne svrhe za izgradnju crkve u Londonu.“249

I dok je „Svini

Agonistes“ doživljavan kao dosadan, pa je dobio svega nekoliko negativnih kritika, „Stene“

su ocenjivane kao dobra poezija ali im je osporavana umetnička vrednost jer su

upotrebljavane u religiozne svrhe. Na prvom mestu ovo stanovište je zastupao Konrad Ajkin.

U ovom radu smo u poeziju uvrstili i horove iz pojedinih drama ukoliko su se

pojavljivali u sklopu antologija poezija.

244

Grove, Robin, „Pereira and after: the curse of Eliot's theater“, p. 167, in: Moody, A. David, The Cambridge



York, 1994, p. 149. 246

Nedeljni književni časopis međunarodnog renomea, izlazi od 1902. godine u časopisu Times, od 1914.

godine kao odvojena publikacija. Prilozi su u njemu objavljivani anonimno do 1974. godine. 247

Brooker, J. S., T. S. Eliot: Contemporary Reviews, Cambridge University Press, Cambridge, 2004, p. xxx 248

Idem, p. xxxi 249

Idem, p. xxx

148

BIBLIOGRAFIJA PREVODNE RECEPCIJE DRAMA

HRONOLOŠKI PRIKAZ PREVODA DRAMA (objavljenih kao zasebna dela)

1966.

Eliot, T. S., Porodični skup, Kruševac, Bagdala, 1966

1990.

Eliot, T. S, Ubojstvo u katedrali /prev. Marko Grčić/, Zagreb, Kršćanska

sadašnjost/Grafički zavod Hrvatske, 1990

2005.

Eliot, T. S., Sabrane drame (Umorstvo u katedrali, Obiteljsko okupljanje, Domjenak,

Povjerljivi činovnik, Stariji državnik), Split, Naklada Bošković, 2005

HRONOLOŠKI PRIKAZ PREVODA DRAMA (objavljenih u periodici)

1966.

Eliot, T. S., Porodični skup /prev. Ljubica Bauer – Protić, Božidar Timotijević/,

Bagdala, 1966, god.VIII, br. 82-83, str. 6 – 8.

Eliot, T. S., Porodični skup, Bagdala, 1966, god. VIII, br. 84-85, str. 3 – 4.

Eliot, T. S., Porodični skup, Bagdala, 1966, god. VIII, br. 86 - 87.

1967.

Eliot, T. S., Ubojstvo u katedrali /prev. Marko Grčić/, Mogućnosti, 1967, god. XIV,

br. 4, str. 337-387.

149

PREVODNA RECEPCIJA KRITIČKIH TEKSTOVA T. S. ELIOTA

„Poželjno je da se povremeno pojavi neki kritičar koji će izvršiti reviziju naše

književnosti, i ustanoviti novi poredak između pesnika i pesama. Takvi kritičari su retki, […]

a jedan takav u naše vreme je i g-din Eliot lično.“250

Iako se može desiti da u zbirkama

Eliotovih kritičkih eseja naiđemo upravo na ovakve reči pohvale upućene Eliotu od strane

sastavljača zbirke, kao što je to učinio Džon Hejvard (John Hayward) citirajući Eliotove reči

iz eseja o Metju Arnoldu (Mathew Arnold), čini nam se da su ocene njegovog značaja u

današnje vreme ipak na jednom višem nivou. U uvodu Kembridžovog izdanja istorije

književne kritike sledećim rečima se ukazuje na Eliotovo mesto: „Krajem devetnaestog veka

nemačka filologija je pokrenula razvoj akademskih istraživanja na engleskim univerzitetima;

da bi 1920-ih radovi T. E. Hjulma (T. E. Hulme), T. S. Eliota i I. A. Ričardsa pokrenuli eru

književne kritike.“251

Eliot, ispravno se svrstavši u svom poznatom predavanju „Kritikovati kritičara“ 252

(„To Criticise The Critic“), pesnik-kritičar, samo je jedan u talasu pesnika-kritičara koji su

zapljusnuli Evropu sa pojavom modernizma. O toj pojavi govori i Lorens Lipking (Lawrence

Lipking) naglašavajući da „na početku dvadesetog veka, kako su se nove škole i pokreti u

poeziji širili širom Evrope, pesnici koji su ih stvarali, širili su i glas o kritičkoj revoluciji. [...]

Poplava eseja i predavanja i dokumenata o stavovima i manifesta pratili su svaku stilsku

inovaciju. Zapravo, u nekim slučajevima, kao što je Marinetijev ‚Manifest futurizma‘ (1909)

ili Bretonov Prvi manifest nadrealizma (1924), manifesti su možda bili uticajniji od stihova

koje su preporučivali.“253

To je trenutak kada je sve vezano za umetnost bilo u procesu

redefinisanja i dovođeno u pitanje, a „vodeće figure su obično bile ne samo pesnici, ili samo

kritičari, već pravi pesnici-kritičari.“254

Lorens Lipking pokušava da identifikuje ključne činioce koji su uzrokovali masovnost

ove pojave u vreme modernizma, pošto je reč o pojavi koja je bila poznata od ranije ali se tek

sa modernizmom pojavio veći broj kritičara-pesnika. Jedan od razloga o kojima govori jeste i

činjenica da je moderna poezija bila teško razumljiva: „Neupućeni čitaoci jedva da mogu da

se nadaju da će razumeti Malarmea ili Eliota bez pomoći. Kao praktična posledica toga činilo

se da je pesma nedovršena sve dok je neki stručnjak ne objasni – po mogućnosti pesnik

250

Hayward, John, „Introduction“, p. 7, in: Eliot, T. S., Selected prose, Penguin Books, London, 1953 251

Selden, Raman, „Introduction“, p. 1, in: Selden, Raman, The Cambridge History of Literary Criticism, From

Formalism to Poststructuralism, Volume VIII, Cambridge University Press, Cambridge, 1995 252

Eliot, T. S., To Criticize the Critic and Other Writings, University of Nebraska Press, 1980 253

Lipking, Lawrence, „Poet-Critics“, p. 439., in: Litz, A. Walton et al., The Cambridge History od Literary

Criticism, Volume VII, Cambridge University Press, Cambridge, 2000 254

Idem, p. 439.

150

lično.“255

Drugi razlog takvim bliskim vezama između moderne poezije i kritike leži u

zahtevu da poezija bude čista, da teži „muzici, umetnosti zvuka i forme nezavisno od teme i

značenja“256

, što takođe zahteva postojanje tumača. „U neku ruku, pojava novih pesnika-

kritičara se može videti kao jedna tržišna manifestacija, kada dobavljači neke malo poznate

luksuzne robe kreiraju potrebu za tom istom robom.“257

Međutim, druga strana tržišnog

novčića koju ovaj autor nije sagledao upućuje nas na činjenicu da su u to vreme bolje bili

plaćeni kritičari nego pesnici, o čemu govori i sam Eliot u više navrata: u intervju sa Milošem

I. Bandićem skrenuo je pažnju da je lakše bilo zaraditi novac kao kritičar nego kao pesnik258

,

i, u, već pomenutom, predavanju „Kritikovati kritičara“: „Jer ti prvi eseji su pisani za novac,

koji mi je bio potreban, a povod je uvek bila neka nova knjiga o autoru, novo izdanje

njegovih radova ili neka godišnjica.“259

Eliot je pažljivo izabrao relativno nevelik broj eseja koji će objaviti u zasebnim

izdanjima, možda upravo stoga što je bio svestan njihove uglavnom komercijalne prirode, a

ove ostale nije objavljivao ponovo, ostavljao ih je po strani, nesistematizovane. Ostaje

činjenica i danas kao i „posle više od trideset godina nakon njegove smrti 1965. godine

najveći deo njegovog kritičkog opusa nije sakupljen i nije ponovo objavljen.“260

Jedno od

takvih izdanja, koje obuhvata samo mali broj tema kojima se Eliot kao kritičar bavio, jeste i

njegova zbirka eseja Selected Essays (1917-1932), a jedan njen primerak postoji u Biblioteci

Matice srpske od 1948. godine. Ako je verovati podatku koji navodi Menand (Louis Menand)

u svom eseju o T. S. Eliotu261

, reč je o verovatno najčitanijoj knjizi kritičkih eseja na

engleskom jeziku sredinom prošlog veka.

Ova zbirka eseja objavljena je za njegovog života u trenutku kada još uvek nije

napravio rezime svog kritičkog stvaralaštva i napravio klasifikaciju. To je očigledno jer se u

rasporedu eseja po poglavljima ne drži u potpunosti svojih klasifikacija eseja o kojima je

pisao u eseju „Kritikovati kritičara“ objavljenom prvi put 1961. godine. U prvu grupu eseja,

kada je u pitanju njihova hronološka podela, svrstao je eseje pisane u vreme kada je bio

pomoćnik urednika u časopisu Egoist. U tom periodu izdvaja i esej „Tradicija i individualni

255

Idem, p. 441. 256

Idem, p. 441. 257

Idem, p. 440. 258

Bandić, Miloš, „Eliot Thomas Stearns, Razgovori sa saradnikom Književnih novina Milošem I. Bandićem“,

Književne novine, 1954 (12. VIII 1954.), god. I, str. 31. 259

Eliot, T. S., „To Criticize the Critic“, p. 18. in: Eliot, T. S., To Criticize the Critic and Other Writings,

University of Nebraska Press, 1980, p. 22. 260

Menand, Louis, „T. S. Eliot“, p. 18, in: Litz, A. Walton et al., The Cambridge History od Literary Criticism,

Volume VII, Cambridge University Press, Cambridge, 2000 261

Idem, p. 18.

151

talenat.“ Drugi period vezuje za svoj rad za časopise Athenaeum262

i Times Literary

Supplement (TLS): „Najveći broj mojih priloga ostao je zakopan u arhivi ovih dvaju časopisa,

ali oni najbolji, a to su i najbolji među mojim esejima, ponovo su objavljeni u zbirkama.“263

Treći period je period kada je držao javna predavanja.

Međutim, Eliot je svoje eseje delio i na „eseje generalizacije“ i „eseje o pojedinačnim

autorima.“ Smatrao je da će vrednost za potonje generacije imati upravo eseji o pojedinačnim

autorima: „Osećam da imam autoritet samo kada govorim o onim autorima – pesnicima i

malom broju romanopisaca – koji su uticali na mene.“264

A na njega su uticali minorni

dramatičari i pesnici: „Shvatio sam da sam najzadovoljniji esejama o Šekspirovim

savremenicima, ne esejima o samom Šekspiru. Upravo sam od tih minornih dramatičara, u

trenutku kada sam se formirao kao pesnik, učio svoje lekcije; oni su stimulisali moju

imaginaciju, ne Šekspir, trenirali moj osećaj za ritam, i hranili moje emocije. Čitao sam ih u

godinama kada su najviše odgovarali mom temperamentu i fazi razvoja, a čitao sam ih sa

strašću mnogo pre nego što sam mislio da ću ili mi se ukazala prilika da pišem o njima. U

vreme kada su uskomešane želje za pisanjem postale uporne, to su bili ljudi koje sam uzeo za

mentore. […] Pesnik veličine Šekspira teško da može da izvrši uticaj, njega možete samo da

imitirate: razlika između uticaja i imitacije je u tome što uticaj obogaćuje, dok imitacija –

pogotovo nesvesna imitacija – može samo da sterilizuje. (Ali jednom kada sam pokušao

jednu kratku imitaciju Dantea imao sam već pedeset pet godina i tačno sam znao šta radim.)

Sem toga, imitacija nekog pisca na stranom jeziku može vrlo često da bude profitabilna – jer

ne možemo da uspemo.“265

Ovim se nadovezuje na stavove koje je izrekao u svom eseju o

Filipu Mesindžeru 1920. godine kada je naglasio da „nezreli pesnici podražavaju; zreli

pesnici kradu; rđavi pesnici izobličavaju ono što uzimaju, a dobri pesnici to isto pretvaraju u

nešto bolje, ili bar nešto drugačije. Dobar pesnik zavaruje svoju krađu u celinu jedinstvenog

osećanja, sasvim drukčijeg od onog iz koga je krađa izvršena; rđav pesnik baca to što je uzeo

u nešto što nema kohezije. Dobar će pesnik obično pozajmljivati od pisaca dalekih po

vremenu, tuđih po jeziku, ili različitih po interesovanju.“266

Kada govorimo o Eliotovom kritičkom radu, moramo biti svesni još nekih činjenica

koje je Eliot podelio sa nama u tom svom eseju smatrajući da je upravo on taj koji je pozvan

262

Književni časopis koji izlazi od 1828 – 1921. godine. Reputacija i autoritet časopisa varirale su vremenom. 263


University of Nebraska Press, 1980 264

Idem, p. 26. 265

Idem, p. 18-19. 266

Eliot, T. S., „Filip Mesindžer“, str. 277 – 278., u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi /sastavio Jovan Hristić/,

Beograd, Prosveta, 1963.

152

da piše o svom kritičkom radu budući da je najinformisaniji o njemu. Kao prvo, Eliot je, u

celini uzevši, zadovoljan svojim preko četrdeset godina dugim stažom kritičara, iako

naglašava da postoje „izjave sa kojima se više ne slažem; postoje stavovi kojih se držim više

onako čvrsto kao u momentu kada sam ih prvi put izrazio, ili kojih se držim samo uz bitne

ograde; postoje izjave koje više ne razumem. U mnogim oblastima moje se znanje povećalo;

u nekim oblastima se smanjilo. [...] A neke stvari me jednostavno više ne interesuju. [...] Ima

i grešaka u rasuđivanju, i, za čim žalim još i više, grešaka u tonu: povremena arogancija,

žestina, samosvest ili grubost nedovoljno lepo vaspitanog čoveka sigurno ušančenog iza svoje

pisaće mašine. Pa ipak moram da priznam da postoji veza sa autorom tih izjava, i da se,

uprkos svim ovim izuzecima, i dalje identifikujem sa autorom.“267

Skrenuo je pažnju da,

uprkos tome što je navikao da se njegove izjave, ili delovi njegovih izjava, vade iz konteksta i

da im se pripisuju različita značenja, pri čitanju njegovih eseja ipak treba imati u vidu vreme

kada su oni nastali. Naglašava da je „prolazeći kroz svoje rane kritičke radove, iznenađen u

kojoj meri su uslovljeni trenutnim stanjem književnosti svog vremena, kao i stepenom svoje

zrelosti, uticajima kojima je bio izložen i okolnostima nastanka svakog eseja.“268

Posebno

skreće pažnju da nije siguran koliko su validne njegove fraze objektivni korelativ i

disocijacija senzibiliteta, kao i članak o funkciji kritike koji je napisao za časopis The

Criterion. Smatra da su te fraze odigrale svoju istorijsku ulogu u vreme svog nastanka i da

„ako im istraživači budu poklanjali pažnju sto godina kasnije, biće to samo u istorijskom

kontekstu, zainteresovani za stavove generacije. Ono što želim da sugerišem, međutim, jeste

da te fraze mogu da se shvate kao konceptualni simboli mojih subjektivnih naklonosti. Tako

je na primer naglasak na tradiciju rezultat, kako verujem, reakcije na poeziju devetnaestog i

dvadesetog veka na engleskom jeziku, i moje strasti prema poeziji, i dramskoj i lirskoj,

kasnog šesnaestog i ranog sedamnaestog veka. ‚Objektivni korelativ‘ u eseju o Hamletu može

se objasniti mojom naklonošću prema zrelijim Šekspirovim dramama – Timonu, Antoniju i

Kleopatri, Koriolanu posebno“ – i prema tim kasnim Šekspirovim dramam. [...] A

‚disocijacija senzibiliteta‘ verovatno predstavlja moju posvećenost Donu i metafizičkim

pesnicima, i moju reakciju protiv Miltona.269

Eliot ističe da je važnost njegove kritike

pojedinačnih autora u kritici tih autora o kojima je pisao, a ne u eventualnim objašnjenjima

koja bi mogla da se primene i na njegovo sopstveno stvaralaštvo. Smatra da se ovo odnosi i

na sve ostale pesnike-kritičare.

267



Idem, p. 17. 269

Idem, p. 19.

153

Međutim, uprkos ovakvim Eliotovim predviđanjima, kada se danas govori o

njegovom kritičkom radu, najčešće se govori o njegove četiri definicije: objektivni korelativ,

disocijacija senzibiliteta, impersonalnost i tradicija.270

Impersonalnost koja govori o odnosu između pesnika i poezije, i tradicija koja

određuje pesnikov odnos prema prošlosti, obrađeni su u istom eseju „Tradicija i individualni

talenat“. Ovaj esej se neretko proglašava i esejem veka,271

ali u svakom slučaju Menand ističe

da je reč o najčešće pominjanom, citiranom i analiziranom Eliotovom eseju. Eliot polazi do

logične premise da prošlost nikad ne umire, odnosno da živi u sadašnjosti i određuje

budućnost. Ali kada objašnjava pojam tradicije, on ga ne ograničava na neposredne

prethodnike kao što se to obično čini. Prema Eliotu tradiciju čine sva dela iz prošlost, mada je

to bilo mnogo lakše reći nego izvesti u praksi. Očigledno je iz njegovih eseja i njegovog

dramskog i pesničkog stvaralaštva da je on ipak napravo izbor umetnika koji su odgovarali

njegovom senzibilitetu, odnosno osećaju za istoriju koje predstavlja nužni uslov za onoga ko

želi da bude pesnik i posle dvadesetpete godine. Ocena vrednosti nekog dela zavisi od

njegovog mesta u poretku koji čine dela iz prošlosti, „jer ne možete ga samog ocenjivati;

morate ga, radi kontrasta i poređenja postaviti, među mrtve.“272

Usvajajući tradiciju pesnik se

razvija, „tako nastaje jedno trajno potčinjavanje svoga ja, onakvog kakvo je u nekom

određenom trenutku, nečemu vrednijem. Progres umetnika je trajno samožrtvovanje, trajno

poništavanje sopstvene ličnosti.“273

U ovom trenutku Eliot se usmerava na kritiku poezije, a

ne na kritiku samog pesnika, odnosno na odnos same poezije prema autoru. Depersonalizacija

je proces analogan sa procesom koji se odvija u katalizatoru, „pesnikov duh je komadić

platine“274

ali poezija koju stvara je proizvod bega od ličnosti i bega od emocije. Naravno,

prvi preduslov da bi neko želeo da pobegne od ličnosti i emocije jeste da ličnost i emocija

postoje.

Abrams ističe da je „ovaj termin skovao američki slikar američki slikar i pesnik

Vošington Olston (1779-1843) (Washington Allston), uveo je T. S. Eliot, prilično nehajno, u

svom eseju ‚Hamlet i njegovi problemi‘ (1919); a činjenica da je opstao u književnoj kritici je

Eliota iznenađivala, prema njegovim rečima. ‚Jedini način da se izrazi emocija je […]

određena ‚emocija‘ koja će izazvati istu emociju kod čitaoca. Eliotova formulacija je često

270



Brooker, Jewel Spears, T. S. Eliot: Contemporary reviews, Cambridge University Press, Cambridge, 2004 272

Hristić, Jovan, „Tradicija i individualni talenat“, str. 35, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta,

1963 273

Idem, str. 37. 274

Idem, str. 38.

154

bila kritikovana da falsifikuje način na koji pesnik stvara, jer ni jedan objekt ili situacija sam

po sebi nije ‚formula‘ za neku emociju, ali zavisi od svog emotiovnog značaja i efekta u

zavisnosti od toga kako je skovana i upotrebljena od strane pesnika. Opstanak Eliotovog

koncepta spoljašnjeg korelativa za unutrašnja osećanja delimično je u saglasju sa reakcijama

Nove kritike protiv nejasnih opisa i direktnih izjava osećanja u poeziji.“ 275

Menand takođe

ističe da termin nije originalno Eliotov, da teško može da izdrži detaljniju analizu, ali „kao da

su svi odjednom skoro intuitivno znali šta je Eliot mislio, i termin je ušao u opšti rečnik

kritike.“276

Abrams daje definiciju i termina disocijacije senzibiliteta, pojave koja je nastupila

posle metafizičara, i kaže: „ta disocijacija intelekta od emocije i čulne percepcije, prema

Eliotu, dosta je bila pojačana pod uticajem Miltona i Drajdena; a veći broj pesnika na

engleskom jeziku je ili osećalo ili mislilo, ali nije razmišljalo i osećalo kao jedinstven čin

senzibiliteta.“277

Abrams takođe ističe da je ova koncepcija bila izložena kritici posle Drugog

svetskog rata koja se temeljila na prigovoru da je reč o „neodrživoj istorijskoj tvrdnji koja je

smišljena da podrži Eliotovo neslaganje (kao političkog i društvenog konzervativca) protiv

razvoja događaja na engleskoj intelektualnoj, političkoj i religioznoj sceni posle Građanskog

rata 1642. godine, kao i da racionalizuje Eliotove pesničke sklonosti. Napadali su ga Leonard

Anger i Frenk Kermoud.

Uprkos određenim neslaganjima sa Eliotovim stanovištima izraženim u svojim

esejima, Frenk Kermoud je autor izbora njegovih kritičkih eseja, štampan 1975. godine pod

naslovom Selected Prose of T. S. Eliot278

, koji ćemo uzeti kao jednu od referentnih knjiga

prilikom analize recepcije poezije. U njoj Kermoud u potpunosti poštuje Eliotove principe

klasifikacije eseja. Druga referentna knjiga biće Eliotov izbor njegovih eseja, a analiza razlika

će nam pomoći da dođemo do nekih zaključaka.

Kada je reč o prevodnoj recepciji, svakako je najznačajniji događaj kod nas

objavljivanje zbirke eseja koju je Jovan Hristić sastavio u saradnji sa T. S. Eliotom 1963.

godine. Izbor je pravljen iz celokupnog korpusa Eliotove književne kritike, jer je Eliot do tog

trenutka napisao sve svoje eseje. U prvoj grupi su eseji koji su objavljeni do 1932. godine, i

eseji generalizacije i eseji o pojedinačnim stvaraocima. U drugoj grupi su eseji koji su nastali

u drugom periodu Eliotovog stvaralaštva, koji svi mogu da budu uvršteni u eseje

275





Eliot, T. S., Selected prose of T. S. Eliot /edited by Frank Kermode/, Faber & Faber, 1975

155

generalizacije, dok treću grupu eseja obuhvataju isključivo eseji o pojedinačnim autorima.

Ako ovaj izbor poredimo sa Eliotovim izborom iz 1932. godine za englesko tržište, videćemo

da je samo deset istih eseja uvršteno u ovo Hristićevo izdanje, koje i inače ima manje eseja

(samo dvadeset). U poređenju sa izborom Frenka Kermouda razlike su manje jer su oba

izbora napravljena u momentu kada je Eliotovo kritičko stvaralaštvo bilo zaokruženo, ali

ništa manje iznenađujuće ako imamo u vidu da Frenk Kermoud nije uvrstio, na primer, eseje

o pojedinačnim autorima kao što su eseji o „Ben Džonsonu“, „Viljemu Blejku“ ili „Geteu“,

ili eseje generalizacije kao što su eseji nastali na osnovu predavanja: „Društvena uloga

poezije“, „Tri glasa poezije“ i „Granice kritike.“ U našem izdanju ne postoje takođe ni eseji

kao što je esej „Religion and Literature“, kao ni eseji koji nisu čisto književne prirode već se

svrstavaju u oblast društvene kritike, kao što je recimo esej „The Humanism of Irvig

Babbitt.“ Neki od eseja generalizacije koji su uvršteni u Hristićevu zbirku bili su prethodno

već prevođeni i objavljivani u časopisima: „Poezija i drama“, „Tradicija i individualni

talenat“, „Muzika poezije“, „Tri glasa poezije“, „Granice književne kritike“, „Funkcija

kritike“, „Društvena uloga poezije“ i „Šta je klasik?“, kao i jedan esej o pojedinačnom autoru,

„Hamlet.“ U ovom periodu su u periodici objavljeni još neki eseji: iz „Religije i

književnosti“, „Poezija i filozofija“, „O kulturi“, „Predgovor za Anabasu“, „Bodler“, „Uliks,

red i mit“, „Savršeni kritičar.“ Svi ovi eseji, sem prva dva koje je objavio Svetozar Brkić,

objavljivani su odvojeno, a interesantan, prvi izbor iz Eliotovih eseja napravio je Ivo Vidan u

sopstvenom prevodu još 1952. godine.279

U periodu posle 1965. godine objavljena su u

periodici dva eseja iz Hristićeve zbirke, „Poezija i drama“, „Viljem Blejk“, kao i „Objektivni

korelat“ iz „Hamleta“, ali i neki novi prevodi dotad neprevedenih eseja kao što su „Savršeni

kritičar“, „Ezra Paund“, „Šta mi Dante znači“ i „Vergilije i hrišćanski svet.“ Kada je reč o

zasebnim izdanjima, pojavljuju se dve kritike društva, ali tek u periodu posle devedesetih, Ka

definiciji kulture280

i Ideja kršćanskog društva,281

i pojedinačni eseji „Bajron“, „Dante“ i

„Hamlet i njegovi problemi“, u prilog istraživanju o tih stvaralaca odnosno dela, kao i esej

koji je i Eliot ocenio kao najbitniji „Tradicija i individualni talenat.“ I dok su postojali

slučajevi da su isti eseji objavljivani više puta, ili da su različiti prevodioci prevodili isti esej,

mogli bismo da kažemo da ova pojava nije zastupljena u većoj meri, da smo imali uvid u one

eseje koje je Eliot izdvojio kao kvalitetne, ali i da istovremeno naglasimo da je u poređenju sa

ukupnim brojem eseja samo mali njihov broj preveden na naš jezik.

279

Eliot, T. S., „Odlomci kritičke proze“ /prev. Ivo Vidan/, Krugovi, 1952, 4-5, str. 354-365. 280

Eliot, T. S., Ka definiciji kulture, Niš, Prosveta, 1995 281

Eliot, T. S., Ideja kršćanskog društva, Split, Verbum, 2005

156

HRONOLOŠKI PRIKAZ PREVODNE RECEPCIJE KRITIČKIH TEKSTOVA T. S.

ELIOTA OBJAVLJENIH U PERIODICI

1952.

Eliot, T. S., „Odlomci kritičke proze“: „Doživljavanje književnosti“ (iz eseja „Religija

i književnost“, 1934), „Tradicija i individualni talenat“ (odlomci iz istoimenog eseja),

„Poezija i filozofija“ (iz eseja „Šekspir i stoicizam Seneke“, 1927), „Teška poezija“ („Svrha

poezije i svrha kritike.“ Iz „Zaključka“, 1933), „Pjesničke slike“ (ibid.), „Slušna imaginacija“

(iz odlomka o Mathew Arnoldu u istoimenoj knjizi), „Novatorstvo u metrici“ (iz eseja „In

Memoriam“, 1936), „Unutrašnji red kod Shakespearea“ (iz eseja „John Ford“, 1932),

„Jedinstvo Shakespeara“ (ibid.), /prev. Ivo Vidan/, Krugovi, 1952, br. 4-5, str. 354-365.

1953.

Eliot, T. S., „Poezija i drama (I, II)“ /prev. Svetozar Brkić/, Vidici, 1953, god. I, br. 5,

str. 2.

Eliot, T. S., „Poezija i drama (I, II)“ /prev. Svetozar Brkić/, Vidici, 1953, god. I, br. 6,

str. 2, 4-5.

1954.

Eliot, T. S., „Muzika poezije“, Književne novine, 1954 (27. V 1954.), god. I, str. 20.

1956.

Eliot, T. S., „Poezija i drama. Odlomak“, Književne novine, 1956 (25. XI 1956.), god.

III, knj. VII, br. 29

Eliot, T. S., „Doživljavanje književnosti“, Omladinska riječ, 1958 (6. VII 1956.), god.

III, knj. XII, br. 530

Eliot, T. S., „Tradicija i individualni talenat“ /prev. Svetozar Brkić/, Književnost,

1956, god. XI, knj. XXIII, br. 9, str. 222-228.

Eliot, T. S., „Saznanje poezije“/prev. Angelina Popović/, Mlada kultura, 1956

(21.06.1956.), god. V, br. 47.

1957.

Eliot, T. S., „Tri glasa poezije“ /prev. Branislava Marković/, Književnost, 1957, god.

XII, knj. XXIV, br. 3, str. 209-220.

Eliot, T. S., „Poezija i filozofija“ /prev. Robert Fišer/, Polja, 1957, god. III, br. 4, str.

2-3.

Eliot, T. S., „O Danteovim poukama“, Književne novine, 1957 (31.12.1957), god.

VIII, br. 38

157

1958.

Eliot, T. S., „O kulturi“ /prev. Naum Dimitrijević/, Korijen, 1958, god. IV, br. 5-7, str.

68-72.

Eliot, T. S., „Granice književne kritike“, Republika, 1958, god. XIV, br. 3-4, str. 48-

49.

Eliot, T. S., „Granice kritike“ /prev. Ivo Vidan/, Izraz, 1958, god. II, knj. III, br. 7-8,

str. 415-420.

Eliot, T. S., „Funkcija kritike“ /prev. Ivo Vidan/, Izraz, 1958, god. II, knj. III, br. 4,

str. 415-420.

1959.

Eliot, T. S., „Društvena uloga poezije“ /prev. Dušan Puvačić/, Korijen, 1959, god. V,

br. 3-5, str. 29-37.

Eliot, S. T., „Predgovor za Anabasu za englesko izdanje od 1930“, Književnost, 1959,

god. XIV, knj. XXVIII, br. 6, str. 477-479.

1960.

Eliot, T. S., „Hamlet“ /prev. Bogdan A. Popović/, Književne novine, 1960 (1. I 1960.),

god. XI, str. 109.

Eliot, T. S., „Šta je klasik?“ /prev. Aleksandar I. Spasić/, Putevi, 1960, god. VI, br. 4-

5, str. 313-328.

1961.

Eliot, T. S., „Socijalna funkcija poezije“ /prev. N. Š./, Književnik, 1961, god. III, knj.

1, br. 20, str. 171-183.

Eliot, T. S., „Bodler: prevedeni esej“ /prev. Olga Radović/, Index, 1961, god. 4, br.

38, str. 6-7.

Eliot, T. S., „Literatura i žurnalistika“, Književne novine, 1961 (01.01.1961), god. XII,

br. 135.

1962.

Eliot, T. S., „Uliks, red i mit“ /prev. Maristela Matulić/, Književne novine, 1962 (1. VI

1962), god. XIV, br. 172, str. 9.

Eliot, T. S., „Tri glasa poezije“ /prev. Marko Grčić - Rako/, Razlog, 1962, god. II, br.

9, str. 770-780.

1963.

Eliot, T. S., „Savršeni kritičar“ /prev. Nikola Koljević/, Izraz, 1963, god. VII, knj.

XIII, br. 8-9, str. 134- 142.

158

Eliot, T. S., „Granice kritike“ /prev. Nikica Petrak/, Razlog, 1963, god. III, br. 7, str.

505-516.

1965.

Eliot, T. S., „Poezija i drama“ /prev. Svetozar Brkić/, Pozorište, 1965, god. VII, br. 1,

str. 1-8.

Eliot, T. S., „Objektivni korelat“ /prev. Mario Suško/, Putevi, 1965, god. XI, br. 1, str.

37-43.

Eliot, T. S., „Savršen kritičar“ /prev. Ivana Milivojev/, Stvaranje, 1965, god. XX, br.

6, str. 602-609.

Eliot, T. S., „Dante“, Stvaranje, 1965, god. XX, br. 9, str. 896 – 903.

Eliot, T. S., „Savršeni kritičar“, Stvaranje, 1965, god. XX, br. 6, str. 602 – 609.

1970.

Eliot, T. S., „Poezija i drama. Odlomci“ /prev. Jesenka Radošević/, Mogućnosti, 1970,

god. XVII, br. 11-12, str. 1341-1343.

1974.

Eliot, T. S., „Ezra Paund“ /prev. Simha Levi/, Vidici, 1974, br. 166, str. 16-17.

1988.

Eliot, T. S., „Šta mi Dante znači“ /prev. Dubravka Đurić/, Književna reč, 1988 (10.

04. 1988.), god. 17, br. 319

1990.

Eliot, T. S., „Viljem Blejk“ /prev. Milica Mihajlović/, Gradac, 1990, god. 18, br.

95/97, str. 159-161.

1995.

Eliot, T. S., „Vergilije i hrišćanski svet“ /prev. Vladislava Gordić/, LMS, 1995, god.

171, knj. 455, br. 2, str. 314-324.

2002.

Eliot, T. S., „Ezra Paund“ /prev. Miodrag Marković/, Poezija, 2002, god. 7, br. 19/20,

str. 49-63.

159

HRONOLOŠKI PRIKAZ PREVODNE RECEPCIJE KRITIČKIH TEKSTOVA T. S.

ELIOTA OBJAVLJENIH U ZASEBNIM IZDANJIMA

1960.

Eliot, T. S., „Predgovor za englesko izdanje“, str. 17 – 20, u: Pers, Sen-Džon, Dve

poeme, Kruševac, Bagdala, 1960

1963.

Eliot, T. S., „Tradicija i individualni talenat (1919)“, „Funkcija kritike (1923)“,

„Hamlet (1919)“, „Četiri dramatičara Jelisavetinog doba (1924)“, „Metafizički pesnici

(1921)“, „Dante (1929)“, „Svrha poezije i svrha kritike (1932)“, „Šta je klasik? (1944)“,

„Muzika poezije (1942)“, „Društvena uloga poezije (1945)“, „Tri glasa poezije (1953)“,

„Poezija i drama (1951)“, „Granice kritike (1956)“, „Ben Džonson (1919)“, „Filip Mesindžer

(1920)“, „Viljem Blejk (1920)“, „Endru Marvel (1921)“, „Milton I (1936)“, „Milton II

(1947)“, „Gete kao mudrac (1955)“, str. 33 – 366, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd,

Prosveta, 1963

1968.

Eliot, T. S., „Bajron“ /prev. Milica Mihailović/, str. 215 – 222., u: Bajron, Džordž

Gordon, Izabrana dela: dramske poeme, spevovi, pesme /izbor napravio Milorad Pavić/,

Beograd, Prosveta, 1968

1991.

Eliot, T. S., „Tradicija i individualni talenat“, str. 469 – 475., u: Milosavljević, Petar,

Teorijska misao o književnosti, Novi Sad, Svetovi, 1991

1995.

Eliot, T. S., Ka definiciji kulture, Niš, Prosveta, 1995

2004.

Eliot, T. S., „Dante“ /prev. Milica Mihailović/, str. 7 – 88, u: Mihailović, Milica,

Dante: njegova etika, estetika i tehnika, Banja Luka, Littera, 2004

2005.


2011.

Eliot, T. S., „Hamlet i njegovi problemi“, str. 514 -547., u: Kostić, Rastko, Knjiga o

Hamletu, Beograd, Krug – Atos, 2011

160

INTERPRETATIVNA RECEPCIJA STVARALAŠTVA T. S. ELIOTA NA SRPSKOM

GOVORNOM PODRUČJU

PERIODIKA

Prva grupa napisa o T. S. Eliotu koju ćemo obraditi u okviru ovog poglavlja jesu

napisi objavljeni u periodici, dati hronološki. Nije napravljena podela periodike na osnovu

bilo književnih, bilo vanknjiževnih kriterijuma, niti su pravljene podele Eliotovog

stvaralaštva. Dakle, promene u horizontu očekivanja pratimo kroz periodiku koju

posmatramo kao jedinstven korpus građe. Najveće i najznačajnije promene očekujemo u

horizontu očekivanja sa promenom ideološkog društvenog konteksta.

********************

Prvi podatak u bibliografiji jeste o tekstu Stanislava Vinavera objavljenom 1951.

godine o Eliotovim postignućima, problemima i borbi protiv dekadencije. Iz samog naslova

nam je jasno da je autor eseja, povinujući se zahtevima društva, veliki naglasak stavljao

upravo na Eliotov osvrt na dekadenciju u vremenu u kojem je živeo.

Već sledeće godine pojavio se napis Ive Vidana282

, koji je već pomenut u poglavlju o

recepciji kritičkih tekstova. Pored objavljenih prevoda odlomaka, prevodilac nije propustio

priliku da predstavi i celokupno stvaralaštvo T. S. Eliota u nekoliko rečenica, pokazavši

neverovatnu veštinu da ukratko kaže sve što je potrebno: svi najvažniji podaci o Eliotovom

stvaralaštvu, i sve najvažnije osobine Eliotovog stvaralaštva su pomenute. Ovaj Vidanov

zapis daje osnovne smernice istraživačima zainteresovanim za Eliotovo delo.

Možda je upravo ovaj članak imao u vidu Vlatko Pavletić kada je u „Panorami

hrvatske književnosti“ kazao: „U „Krugovima“ se prevodi i esej T. S. Eliota Tradicija i

individualni talenat. Svojim idejama o potrebi stvaranja veza sa tradicijom i o nužnosti

gašenja prevelikog subjektivizma ličnosti, da bi se moglo stupiti u jedan objektivni

stvaralački kontinuitet historije, koji predstavlja tradiciju, tj. trajno vrijednu književnost –

ovaj i drugi Eliotovi eseji snabdijevali su desetine kritičara estetički oruđem i

problematikom.“283

U svakom slučaju, časopis Krugovi je poznat upravo po tome što je

objavljivao „nova, dotad zabranjene i anatemisana imena iz moderne svetske književnosti“284

,

od samih početaka učestvujući u tendenciji oslobađanja od dogmi.

282

Eliot, T. S., “Odlomci kritičke proze” /prev. Ivo Vidan/, Krugovi, 1952, 4-5, str. 354-365. 283

Vlatko, Pavletić, Panorama hrvatske književnosti XX stoljeća, Zagreb, Stvarnost, str. 677. 284

Idem, str. 677.

161

Nov osvrt Ive Vidana285

, objavljen sledeće godine, bavi se Eliotovim dramskim

stvaralaštvom. Ističe dve bitne karakteristike Eliotovog dramskog stvaralaštva: razvojni put

od pesničkog jezika do savremenog konverzacijskog govora oslobođenog antičkog hora i

činjenicu da ni u jednoj od svoje četiri drame njegovi likovi nisu celoviti ljudi, a da se teme

međuljudskih odnosa tek ovlaš dotiče u svojoj poslednjoj drami „Povjerljivi pisar“. Ivo Vidan

je izabrao da ne govori u prilog Eliotu u ovoj kratkoj belešci, već ga je, kroz reči Vorslija (T.

C. Worsley), predstavio kao uzora koji mnogo posrće i kod kojeg nije jasno ni koje probleme

postavlja, a još manje koja rešenja nudi. Ističe i njegovu neozbiljnost koja se ogleda kroz

komične scene u njegovoj drami koje, kako Ivo Vidan kaže, krijući se iza tuđih nepoznatih

izvora, ne pripadaju savremenom životu. Autor ovog prikaza smatra da najbolje prolazi ona

publika koja ne zna ništa o dramskom stvaraocu, nego su došli da se zabave na predstavi. Pri

svemu tome kao da je Vidanu, i ljudima čija je mišljenja iskazivao, promaklo da je upravo

time T. S. Eliot dao neku vrstu komentara na život uopšte. Kao da želi da nam kaže da

problemi ne postoje, rešenja još manje, a između svih tih događaja koji čine naš život

dešavaju se i komične situacije vredne pažnje.

U nastavcima u časopisu Vidici Svetozar Brkić prevodi Eliotove eseje „Poezija i

drama“286

, a sledeća godina nam donosi nekoliko napisa o ovom autoru koji je sada, sem u

usko-specijalizovanim književnim časopisima, makar samo pomenut, našao svoje mesto i u

studentskom časopisu287

namenjenom široj, doduše progresivnoj, čitalačkoj publici. Ivan

Ćurčin u časopisu LMS288

daje sveobuhvatan pregled američke književnosti prošlog veka,

koja tek krajem pretprošlog stoleća poprima svoj sopstveni lik „transformirajući ga postepeno

u pravcu slikanja nove, savremene, američke stvarnosti“289

paralelno sa tim kako američka

stvarnost poprima svoj oblik zahvaljujući ubrzanoj industrijalizaciji i velikom prilivu

useljenika. Pregled prati sve glavne pravce rađanja i razvoja nove poezije, stavljajući

naglasak na davno poznatu podelu u američkoj književnosti, direktan i indirektan način

prikazivanja, ali se T. S. Eliot izdvaja kao centralna figura modernizma zahvaljujući kojoj

dolazi do ponovnog vezivanja američke i engleske književnosti. Neopterećen dubljim

tumačenjem Eliotovog dela i traženjem logičkog smisla koji bi pretendovao jednim potezom

da podvuče njegovo celokupno delo, Ćurčin lepo primećuje kako je Eliot „odmah moderan: i

285

Vidan, Ivo, „Nova drama T. S. Eliota (Osvrt na djelo „Poveljivi pisar“)“, Život, 1953, god. II, knj. III, br. 14,

str. 395. 286

Eliot, Tomas Sterns, „Poezija i drama (I, II)“ /prev. Svetozar Brkić/, Vidici, 1953, knj. I, br. 5, str. 2.

Eliot, Tomas Sterns, „Poezija i drama (I ,II)“ /prev. Svetozar Brkić/, Vidici, 1953, knj. I, br. 6, str. 2, 4-5. 287

„Što je babi milo“, Student, 1954, god. XIX (21. 04. 1954.), br. 12 288

Ćurčin, Ivan, „Moderna američka poezija“, LMS, 1954, CXXX, CCCLXXIII, 2, str. 158-167. 289

Idem, str. 158.

162

po pisanju i po stilu”290

i dodaje „sa jasnim, sažetim jukstaponiranim slikama i prispodobama,

u neobično variranom ritmu‚ i po načinu izražavanja u kojemu‚ naročito kroz prve pjesme –

provejava nekakova gorko – ironična nota, koja bi – po viktorijanskom ukusu – bila

nespojiva sa izborom same teme.“291

„Pustu zemlju“ pominje kao najširu i najdublju sliku

ekonomske i društvene krize posle rata, značajnu zbog velikog uticaja na pesnike sa obe

strane okeana, dok „Četiri kvarteta“ dobijaju epitet „možda jednog od najviših dostignuća

engleske, odnosno anglosaksonske poezije XX stoljeća.“292

Jasno je da T. S. Eliot nije jedini

pesnik, prikazani su i svi ostali u svom pozitivnom svetlu, ali kada o njemu govori ostaje

snažan utisak da je reč o najvećem od svih američkih pesnika tog vremena. Tome doprinosi i

činjenica da autor ne zauzima negativnu perspektivu u obradi ni jedne teme, što je velika

novina u odnosu na ostale prikaze koji su u to vreme objavljivani.

U Krugovima293

su se iste te godine oglasili, što je i i bilo za očekivati, prevodioci

Antun Šoljan i Ivan Slamnig. Uz prevod „Puste zemlje“294

i prevod napomena, napisali su i

kratak članak. Eliot je sam, u svojim beleškama, ukazao da mnogo duguje svojim izvorima,

na prvom mestu legendi o svetom gralu obrađenoj u delu Džesi L. Veston „Od Rituala do

Romanse“ /Jessie L. Weston/ i to „ne samo u naslovu, nego i rasporedu i dobrom dijelu

slučajne simbolike.“295

Drugi značajan izvor kojeg Eliot preporučuje kao pomoć u čitanju

jeste Frejzerova Zlatna grana. Međutim, pored toga što ističu značaj analize poezije, njene

intelektualne pozadine i procesa nastanka, Antun Šoljan i Ivan Slamnig pokušavaju da skrenu

pažnju na činjenicu da je za čitanje i prijem poezije kao poezije ipak isključivo presudan

doživljaj. Drže se Ričardsa i njegove tvrdnje da se vrednost pesme ne može tražiti logičkim

putem. Zaključak se meša sa doživljajem, a time i sa pesnikovom namerom. Iako se može

desiti da je veliki pesnik veliki mislilac, to može biti interesantno jedino za filozofe. Bitno je

razlikovati teorijski stvarnu vrednost poezije od njene javne vrednosti, odnosno vrednosti

koju publika pridaje nekom umetničkom delu na osnovu neumetničkih kriterijuma. U svom

prikazu osvrću se i na kritičara F. O. Matjesena koji ukazuje na vezu između „Puste zemlje“ i

Džojsovog Uliksa kao modernih dela, odnosno kao izraza modernog čoveka i ogromnog

njegovog znanja. Procesi su dvojaki – ili kondenzovanjem, kako je nastala „Pusta zemlja“, ili

proširivanjem, kako je nastao Uliks. S jedne strane je u četiri stotine stihova data

interpretacija celokupnog društvenog stanja, a s druge, u skoro četvrt milijardi reči, opisivana

290

Idem, str. 164. 291

Idem, str. 164. 292

Idem, str. 165. 293

A. Š., I. S. „Eliotova Pusta zemlja“, Krugovi, 1954, 5, str. 356 – 359. 294

Eliot, T. S. „Pusta zemlja“ /prev. A. Š., I. S./, Krugovi, 1954, 5, str. 341 – 356. 295

Idem, str. 352.

163

je kompleksnost jednog jedinog običnog dana. Ono što „Pusta zemlja“ nedvosmisleno

pokazuje jeste da literatura i znanje mogu biti izvor nadahnuća, u jednakoj meri kao i sama

stvarnost, a citat koji sobom nosi kontekst celokupnog dela iz kojeg dolazi predstavlja jedan

snažniji i izrazitije doživljeni efekat. Ispravno primećuju da je Eliotov objektivni korelativ,

definisan kao zbir objekata u funkciji određenog doživljaja, u potpunosti u skladu sa

modernom psihologijom.

Pošto su postavili temelje za ispravno tumačenje ovog kompleksnog dela, u par

rečenica dat je osnovni sadržaj i podvučena završna nihilistička poruka kroz dečju pesmicu:

„Engleska dječja pjesma označava osjećaj rušenja svijeta. Kao Danteov Arnaut Daniel u

Čistilištu, Kralj Ribar se vraća u plamen pročišćenja. Kao pjesnik ‘Periviglium Venerisa’ on

se pita kad će opet pjevati kao lastavica. Kao slavuj u Swinburneovom ‘Itylusu’ oplakuju

svoju bijedu.“296

A pesmica nam je sigurno poznata, makar u današnje vreme:

„London Bridge is falling down falling down falling down.“297

Ceo prikaz završavaju ponavljajući još jednom konstataciju da se pre svega radi o

umetničkom delu, što nas navodi na pomisao da to ne govore samo nama, već i sebi samima,

u nastojanju da ne upadnu u zamku preterane intelektualizacije bilo umetničkog dela, bilo

stvarnosti, posle čitanja jednog ovakvog umetničkog dela.

Kao i uvek, iz pera ovih autora izašao je kvalitetan i objektivan prikaz koji se kretao

isključivo u književnoteorijskim okvirima i koji, stoga, zaista doprinosi lakšem čitanju i

razumevanju samog dela.

Nešto malo više prostora za prikaz Eliotovog stvaralaštva ostavljeno je te godine u

Književnim novinama. Esej autora V. de S. Pinta298

donosi pregled najvažnijih Eliotovih

pesničkih ostvarenja. Već u mladalačkoj svojoj poeziji Eliot se izdvaja kao pesnik koji je

svestan složenosti celokupne situacije posle prvog svetskog rata, odnosno naglašene duhovne

i moralne krize na zapadu. Eliot je tu bio u prednosti u odnosu na ostale pesnike samim tim

što je bio Amerikanac, a što se, uprkos američkom poreklu, formirao uz najbolja dela

evropske i engleske baštine. To mu je omogućilo da lakše sagleda celu sliku koju je stvarala

nova vrsta osećanja koja „se izražava kroz poeziju u uslovima potpuno različitih od onih iz

kojih je ponikla tradicionalna engleska poezija.“299

Autor ukazuje na zajedničko poreklo sa

francuskim simbolistima, engleskim metafizičarima i imažinistima u „otsečenom, iskidanom

ritmu običnog govora, naglim prelazima sa lirske lepote na ironični realizam, oštrim

296

Idem, str. 359. 297

Idem, str. 359. 298

Pinto, V. de S., „T. S. Eliot“ /prev. Vera Ilić/, Književne novine, 1954 (27. V 1954.), god. I, br. 20, str. 2-3. 299

Idem, str. 2.

164

slikovitim efektima i izbegavanju da gomila reči“300

, ali najviše skreće pažnju na ono što je

nedvosmisleno Eliotovo, njegovo sagledavanje „prljavštine, gluposti, ružnoće i banalnosti

života savremenog industrijskog velegrada.“301

Eliotov prvenac, „Ljubavna pesma Alfreda Dž. Prufroka“, po rečima autora,

predstavlja prekretnicu u engleskoj poeziji jer je u njemu „odbacio tradicionalnu ulogu da

poduči ili zabavi čitaoce.“302

Prufrok je obrazovan i osećajan stanovnik modernog velegrada

bez stvaralačke snage, pa tako autor temu celokupnog ranog Eliotovog stvaralaštva određuje

sintagmom „život u paklu.“303

Ali taj život je još uvek imao humorističke obrise, ili kako

kaže autor „u njegovoj prvoj zbirci on tu temu tretira sa izvesnom ironičnom veselošću i

humorom.“304

Sledeća njegova pesma „Gerontion“ okarakterisana je kao prvo veliko proročko delo,

ali je naglašeno da Eliot svoj pun izraz dobija tek sa „Pustom zemljom.“ Utemeljena na

modernim naukama, psihologiji i antropologiji, ponovo se pojavljuje tema impotencije kao

simbola duhovne boljke savremenog sveta. I pored toga što je svestan veličine i značaja ovog

dela, autor ukazuje i na njegovu preteranu učenost, fragmentarnost i nedostatak kontinuiteta,

kao ne baš pozitivne osobine mada im lako nalazi opravdanje u fragmentarnosti savremenog

života: „U celoj poemi dominiraju slike jalovosti i neplodnosti kao i slike modernog

velegrada. ‚Pusta zemlja‘ je puna aluzija na englesku, francusku, italijansku i nemačku

poeziju, a Eliot bez dvoumljenja ubacuje stihove i citate iz dela drugih pesnika u svoje delo.

Cilj mu je da poemi da ne samo engleski već i evropski ton, ali ne uspeva potpuno da se

oslobodi učenosti kojom preopterećuje svoje delo.“ 305

Po redosledu nastanka i njihovom značaju ukratko se osvrće na „Šuplje ljude“, „Svini

Agnostis“ i „Četiri kvarteta“ i ukazuje na Eliotovo rešenje za datu situaciju koje se sastoji u

obnavljanju vere u hrišćanstvo jer je u „Četiri kvarteta“ taj isti svet prikazan prožet

božanskom ljubavlju.

Osvrt na Eliotova dela u ovom pregledu dat je isključivo iz društveno-istorijske

perspektive u tumačenju ove poezije, bez pominjanja ličnih događaja u životu samog pesnika

koji bi u pojedinim trenucima možda bolje objasnili pesničke faze kroz koje je prolazio.

Posebno je ovo nelogično s obzirom na činjenicu da je autor ispravno primetio Eliotovu

300

Idem, str. 2. 301

Idem, str. 2. 302

Idem, str. 2. 303

Idem, str. 2. 304

Idem, str. 2. 305

Idem, str. 2.

165

usmerenost na jednu modernu nauku, psihologiju, i time indirektno pozvao upravo na

biografski pristup tumačenju književnih dela.

Opšti utisak je da je autor zapravo obezvredio značaj Eliotovog tumačenja sveta i

vremena u kojem je živeo, iako izjavljuje drugačije, i on potiče iz dva jasno izražena njegova

stava: kao prvo, Eliot jeste neko ko sagledava tu situaciju zahvaljujući, ne svojoj inteligenciji,

već činjenici da je eksteritorijalan u odnosu na Evropu i Englesku, i kao drugo, Eliotova

ispravna percepcija fragmentarnosti sveta bazirana je većinom upravo na jednom od izdanaka

tog istog fragmentarnog, jalovog i beznadežnog sveta, psihologiji. I tako se krećemo u

jednom velikom začaranom krugu u kom caruje doživljaj koji ne može, niti je ikada bio

predmet naučnog mišljenja, ali koji, u duhu modernih vremena, slobodno, bez obzira da li

zapravo polaže pravo na to ili ne, sebi prisvaja sve atribute nauke. I sam Eliot, ako se malo

više pažnje obrati na ono što je govorio, relativizuje sve što je rekao, jer taj krug samo

naizgled prekida vraćanjem na veru, najveću od svih nenaučnih opsena, „psihologiju“ starih

vremena baziranu na najvećem od svih ljudskih strahova – strahu od smrti.

Drugi napis objavljen iste te godine je zapravo razgovor koji je Miloša I. Bandića

vodio sa T. S. Eliotom.306

Nedvosmisleno oduševljen činjenicom što mu se ukazala prilika da

razgovara sa jednim od najvećih pesnika tog vremena, autor ipak oseća potrebu da se odbrani

i ističe da nije reč ni o „poklonstvu ni idolatriji.“307

Zahvaljujući ovom članku saznajemo

nešto malo više o pesnikovoj ličnosti, o njegovoj skromnosti u nastupu, zainteresovanosti,

znatiželji i iznenađenosti da uopšte postoje sledbenici u tadašnjoj jugoslovenskoj

književnosti. Izdvojićemo kao značajan Eliotov stav da „pesnik ono što piše treba da oseća,

ili da ne piše“308

, upravo zato što je autentičnost podignuta na nivo aksioma u svim oblastima

života danas, a posebno kada je reč o profesionalnom delovanju. Interesantan je i njegov

osvrt na sopstveni kritički rad koji je nastao kao posledica siromaštva i činjenice da se moglo

više zaraditi pišući o drugim delima, nego stvaranjem novih književnih dela. Ovaj članak je

posve sigurno bio interesantan za čitanje svim ljudima koji su pratili književnost, čak i onima

koji nikako nisu mogli da razumeju, niti videli vrednost u stvaralaštvu ovog autora, pogotovo

zato što zapravo baš ništa ne saznajemo o Eliotu bilo kao čoveku, bilo kao pesniku.

Očigledno je razgovor bio jako kratak, podaci izneti u toku razgovora ne toliko bitni.

306

Bandić, Miloš, „Eliot Thomas Stearns, Razgovori sa saradnikom Književnih novina Milošem I. Bandićem“,

Književne novine, 1954 (12. VIII 1954.), god. I, str. 31. 307

Idem, str. 31. 308

Idem, str. 31.

166

Ivan Ćurčin se oglasio u Almanahu309

detaljno obradivši temu T. S. Eliota kritičara.

Da bi istakao njegov neprocenjiv značaj za kritičku misao, poziva se upravo na njegov stav

koji smo već pominjali da bi svakih stotinjak godina trebalo da se pojavi kritičar koji može da

izvrši pregled svih književnih dela i stavi ih u nov poredak. Ivan Ćurčin smatra da je Eliot

jedan takav kritičar.

Ističe kako Eliot ne pripada ni jednoj školi kritike, ali da njegova kritika uprkos tome

nosi notu novine, „bez traženja ikakve čvršće kritičarsko-teorijske strukture, Eliot je pomakao

granice našeg razumijevanja“310

i postepeno gradio svoje ime u svetu kritike. To građenje

imena je ipak zavisilo i od rasta njegove pesničke reputacije, o čemu je već bilo govora u

uvodnom delu.

Eliot je empiričar, ne postoji jedna jedinstvena literarna teza, o čemu govori i sam

Eliot, ali postoji jedan određen niz tema kojima se bavi. U ovom eseju autor se bavi

tradicijom, pojmom impersonalnosti, jezikom i stilom, odnosom muzike i poezije, dramskom

poezijom, Miltonom, teorijom o tri glasa poezije, tipovima kritičara, auditivnoj imaginaciji i

objektivnom korelativu.

Teoriju impersonalnosti u pesničkom stvaralaštvu jednim delom objašnjava

činjenicom da je usmerena „protiv romantičke koncepcija same pjesnikove ličnosti“311

, ali

dovodi u pitanje mogućnost potpune depersonalizacije pesnikove ličnosti u stvaralačkom

činu. Isto tako, dovodi u pitanje mogućnost apsorbovanja tradicije onako kako je Eliot shvata.

I tvrdi da je i sam Eliot negirao svoja stanovišta. Prvi stav je negirao kasnije jer je

„modificirao svoje mišljenje, kada se počeo više baviti historijskom, društvenom i moralnom

pozadinom književnosti“312

, a negirao ga je i kroz teoriju o tri glasa poezije jer bi samo treći

glas mogao da zadovolji postavljeni kriterijum. Drugi stav je podjednako negiran Eliotovim

stavom da „nijedna generacija, nijedan pojedinac ne može cijeniti svakog mrtvog autora,

svaki književni period.“313

Nezavisno od tema kojima se Eliot bavi i nedoslednostima kojih se dodirnuo u ovom

svom eseju, Ćurčin naglašava značaj Eliotovog stila i načina izražavanja. Izražava se jasno i

oprezno, i pored definisanja onoga što hoće da kaže vrlo često navodi i ono što ne želi da

kaže. Drži se sopstvenog pravila da su komparacija i analiza dva alata koje kritičar treba da

309

Ćurčin, Ivan, „T. S Eliot kritičar“, Pogledi, 1955, Almanah, str. 199 – 207. 310

Idem, str. 200. 311

Idem, str. 201. 312

Idem, str. 202. 313

Idem, str. 202.

167

koristi u objašnjavanju književnog dela, da bi čitalac sam doneo svoj sud na osnovu toga.

Njegove kritike mogu da budu oštre, ali je uvek vrlo uljudan.

Za kraj citira Edmunda Vilsona o značaju kritike „Mi osjećamo duboko zadovoljstvo,

mi smo izliječeni od boli nekoga nereda, riješeni tereta koji nas je tištio uslijed našeg

nerazumijevanja: to olakšanje koje dovodi do osjećaja snage, a s tim i radosti, pozitivna je

emocija, koja nam govori da smo naišli na prvorazedno književno dijelo.“314

Godine 1956. pojavljuju se ozbiljniji napisi koji doprinose većoj popularizaciji i

boljem razumevanju ovog književnika. U tom smislu posebno se izdvajaju dvojica autora,

Dušan Puhalo i Vladimir Petrić. Vladimir Petrić je u Književnosti objavio napis „T. S. Eliot –

Pesnik, dramatičar i filozof“.315

Iako svestan da je Eliot na prvom mestu pesnik filozof, teško

razumljiv zbog mnoštva metafora i alegorija, ne zanemaruje ni postojanje psihološke i

emotivne dubine u njegovim delima. Intuitivno poimanje njegovih dela proističe iz muzičke i

estetsko-verbalne vrednosti ove poezije, intenziteta njegovih poetskih slika. A uočava i plan,

odnosno sadržajnu povezanost dela koja se ogleda u razvoju od crnila prisutnog u ranim

delima do smirenja u kasnim delima. Ispravno vidi Eliota kao modernog čoveka, izdanka

modernog doba, razočaranog i u potrazi za sobom, pa tako, složili bismo se, i njegovo

stvaralaštvo ispravno vidi jednim delom kao izraz pesnikovih ličnih stanja, a ne isključivo

društveno-istorijskih prilika. Interesantno je da se autor ni u jednom trenutku u analizi ne

poziva na Eliotovu teoriju impersonalnosti, možda želeći da kaže da je njegovo pesništvo

„krajnje subjektivno.“316

I brani Eliotovu erudiciju, zapravo prilično neubedljivo tvrdeći da

nije reč o pozerskom stavu, već da je takvim svojim pristupom zapravo želeo da skrene

pažnju na univerzalnu prirodu poezije.

Kroz kratku analizu pesama dolazi do toga da je Eliot, grozeći se sveta oko sebe,

stvorio svet za sebe, sopstvenu ideju u koju je verovao. Pošto je Eliot „pesnik, dramatičar,

esejista i filozof“317

dosta pažnje u analizama poklonjeno je upravo filozofskoj potki njegovih

dela. U tom kontekstu Eliotovu religioznost u kasnijoj fazi njegovog stvaralaštva karakteriše

kao filozofsku kategoriju: „Ta (apstraktna) ljubav je ono što čoveku pomaže da nađe smisao u

životu, još više, da spozna vezu između sebe (delića vremena) i večnosti (apsolutnog

vremena). Iz ovog možemo zaključiti da je Eliotova ‚religija‘ čisto filozofska idealistička

314

Idem, str. 207. 315

Petrić, Vladimir, „T. S. Eliot: pesnik, dramatičar, filozof“, Književnost, 1956, god. XI, knj. XXIII, br. 11-12,

str. 393-425. 316

Idem, str. 399. 317

Idem, str. 394.

168

kategorija, ali isto tako da je oslobođena mistike, opsenarstva i spekulativnosti jezuitskog

učenja katoličanstva.“318

Malo više pažnje posvetio je, u maniru ostalih kritičara, Eliotovim dramama, između

ostalog verovatno zato što je drame i inače lakše analizirati. Na udaru je naravno slobodni

stih korišćen u pisanju drama, a i sam je Eliot konstantno razmišljao o njegovoj upotrebi

premišljajući se da li više odgovara moderni ili arhaični stih. Ispravno primećuje da bi jedna

funkcija bila da pomogne ritmičkom naprezanju drame, ali je diskutabilno koliko je zapravo

Eliot u tome uspeo u svojim dramama. Njihova eksplikativno-filozofska funkcija u svakom

slučaju jeste na jednom mnogo višem nivou. Sem što je poezija u dramama teška, i što je

opterećuje filozofski stav, u njegovim dramama nailazimo i na bića sa natprirodnim moćima,

maksimalno iskonstruisane zaplete, ličnosti koje nisu individualizovane, spolja nakalemljenu

filozofsku notu i još mnoštvo nekih drugih nedostataka. Sve to gore rečeno u ovom eseju je

svedeno pod jedan zajednički imenitelj, drame teške za glumačku interepretaciju.

U Poljima je Vladimir Petrić objavio članak o „Ritmu u modernoj poeziji“319

sa

osnovnom idejom da se o ritmu malo piše iako mu moderni pesnici posvećuju ogromnu

pažnju. Skreće pažnju na značaj delovanja ritma koje se postiže na više načina: ponavljanjem

reči mehanički, pauzom između reči, intonacijom i unutrašnjim ritmom. Uočava da modernoj

poeziji koja u sebi sadrži gotovo samo ritam i osnovne misli zapravo nedostaje interpretacija

recitatora, i da je Eliot upravo zbog toga pisao drame u stihu. Interesantno je da je Eliot u

ovom napisu jedini moderni pesnik kog pominje, a da je svrha ovog napisa da skrene pažnju

na to da pesme modernih pesnika treba recitovati.

Dušan Puhalo se te godine isto oglasio dva puta na temu ovog velikog moderniste.

Odvojeno je, u stilu najvećeg pedanta, pisao i o dramama i o poeziji T. S. Eliota. Napis o

dramama objavljen je u LMS320

i na početku najpre citira samog Eliota da je prvi dramski rad

napisao slučajno, na zahtev, a da su horovi u „Stenama“ bez nekog većeg kvaliteta.

Od Eliota je ovakve podatke moguće dobiti pošto je on, kao što smo imali prilike da

vidimo, stvaralac koji se trudi da sopstveno delo teorijski sagleda pre samog čina stvaranja.

Upravo u pokušaju da se približi svakodnevnom upotrebljavao je moderan stih koji je vrlo

često bio stih samo po tome što je formalno tako prikazan. Eliotov svet je „vanvremenski

318

Idem, str. 397. 319

Petrić, Vladimir, „O ritmu u modernoj poeziji“, Polja, 1956, 2, br. 8 – 9, str. 11 – 12. 320

Puhalo, Dušan, „Drame u stihu T. S. Eliota“, LMS, 1956, god. 6, knj. 132, br. 378, str. 555-570.

169

svet“321

, sadržaj svih drama manje-više ukazuje na ličnu Eliotovu transformaciju koja ide od

spoznaje zla, kritike tog istog zla, preko očajanja do modernizovane verzije katolicizma.

Iako odbija da da konačni sud o vrednosti Eliotovih drama, ipak jasno ukazuje na

neopravdanu popularnost recimo drame „Partija koktela“ koja ima površnu dramsku situaciju

i nedramski motivisan rasplet. Vrlo smelo zapaža da su njegove drame interesantne „kao

pokušaj obnavljanja i modernizacije drame u stihu“322

a da je četvrta, vanvremenska

dimenzija, verovatno lako objašnjiva u kontekstu kliničke psihologije.

Svoj drugi napis Dušan Puhalo je objavio u Savremeniku323

, ovaj put tema je bila

poezija. U uvodu nam skreće pažnju, iako ne navodi konkretno ni jedan podatak, da je Eliot u

našoj zemlji postao poznat posle rata, da je izvršio uticaj na neke naše mlade pesnike, a da je

o njemu napisano samo nekoliko „često nekritički panegiričkih članaka.“324

Sva važnija pesnička ostvarenja analizirana su u ovom napisu, a nama će ovom

prilikom biti interesantna samo ona zapažanja profesora Puhala koja su kritički intonirana i

kojima se on izdvaja iz šume proforma napisanih osvrta na ovog nobelovca. Tako nam skreće

pažnju da se oseća ratna atmosfera kod Eliota, iako nema ratnih motiva, prepuna cinizma i

pesimizma, da se dešava da citati nisu baš najsrećnije uklopljeni, a da su neka pesnička

sredstva koja koristi, kao što su rastrgan ritam, stil svakidašnjeg govora, banalne reči i stvari,

u ono vreme dočekane kao stvar neukusa: „Takvi citati su često upotrebljeni i kao parodija

prvobitnog teksta. Mnoge Eliotove pesme imaju i moto koji često na veoma suptilan,

posredan način utvrđuje temu pesme, a nekad se opet nalazi u suprotnosti sa njom,

izražavajući tako pesnikovo ambivalentno raspoloženje. Za ilustraciju tih postupaka mogu

poslužiti dva primera: prvo, kratka, ali veoma zgusnuta i komplikovana pesma ‚Berbank sa

bedekorom; Blajnštajn sa cigarom‘. Moto pesme sačinjava nepovezan niz citata na latinskom

i engleskom, za koje Eliot ne kaže odakle potiču, ali su vredni objašnjivači njegova dela (u

znoju lica svog, svakako) pronašli da su uzeti iz dela sv. Avgustina, Šekspira („Mletački

trgovac“), Brauninga i Henrija Džemsa. Ni posle tog objašnjenja smisao citata ne postaje

jasan; tek daljim ispitivanjem utvrđuje se da se svi citati odnose na Veneciju i da su svi

njihovi pisci imali bližu ili dalju vezu sa Venecijom, a o Veneciji, na vrlo aluzivan način,

govori i tekst pesme. Međutim, u pesmi se ne radi ni o Veneciji konkretno, već o njenom

simboličkom značenju, koje je čak prošireno do značenja evropske kulture uopšte. [...] Eliot

stalno upotrebljava i druga sredstva koja su u ono vreme delovala kao šamar dobrom

321

Idem, str. 559. 322

Idem, str. 568. 323

Puhalo, Dušan, „Poezija T. S. Eliota“, Savremenik, 1956, 6, str. 688 – 711. 324

Idem, str. 688.

170

pesničkom ukusu: rastrgan ritam (koji međutim, kad se bolje pogleda, nije ni nebrižljiv ni

slučajan), stil svakidašnjeg govora, banalne reči i stvari, upoređenja u kojima se intelektualno

izražava grubo-konkretnim i konkretno intelektualnim.“325

Interesantan je pokušaj da sebi i nama objasni kako to da se jedan Eliot dopadao

izgubljenoj generaciji i pronalazi ga u paraleli između fragmentarnosti „Puste zemlje“ i

džeza, omiljenog muzičkog pravca izgubljene generacije. Osnovna pitanja za Puhala ipak su

pitanja da li je Eliotova poezija zapravo poezija, odnosno da li zadržava makar minimalnu

komunikativnost koja bi je činila poezijom, kao i to da li je obezvređuje politički

reakcionizam. Preduslov za prijem i shvatanje ove poeme prema profesoru Puhalu jeste

određeno predznanje, dok samom doživljaju kao psihičkoj kategoriji u procesu prijema nekog

dela ne pridaje veliki značaja. To posebno dolazi do izražaja kada postavlja pitanje kako

tumačiti ona njegova dela koja je namerno ostavio otvorenim za različita tumačenja. Teoriju

o različitim nivoima značenja koristi da bi doveo u pitanje da li sam Eliot zapravo sumnja u

svoje katoličke ideale, i da uvede jednu novu ideju u našu interpretativnu recepciju, ideju o

Eliotovom antimarksizmu.

Podjednako kao što se Puhalo u jednom trenutku pita da li politički reakcionizam

nepotrebno obezvređuje Eliotovu poeziju, tako se i mi pitamo da li politički aktivizam, koji se

jasno oseti u sledećem pasusu, nepotrebno obezvređuje Puhalovu kritiku: „U „Pustoj zemlji“,

kao i u „Prufroku“, savremeni gradski život prikazuje se kao život u paklu. Ta Eliotova vizija

odražavala je, na ličan i potenciran način, stvarnu situaciju ljudi iz bružoaskih

malograđanskih redova u kapitalističkim zemljama Evrope. Svet u kome je ledeni robno-

novčani odnos oslabio ili pokidao sve druge ljudske veze i odnose, nekad bogate

emocionalnim sadržajem, bio je zaista tužan svet. Kapitalistički društveni poredak nije bio

više dinamičan poredak, nije podsticao ljude na velika kolektivna dela, nije ih zadovoljavao

moralno; oni su počinjali osećati da žive u mrtvom svetu bez perspektive. Punoću i smisao

života imali su samo oni koji su, odričući se toga sveta, radili na njegovom rušenju i građenju

novog. Međutim, Eliot je reagovao drugačije, onako kako je odgovaralo njegovom

društvenom poreklu i vaspitanju: umesto da se okrene budućnosti, on se okrenuo prošlosti,

čijim je vrednostima bio prožet preko svoje obilne lektire.“326

U zaključku ovog eseja, dok razmišlja o tome da li će tadašnja poezija učiniti nešto za

oblikovanje socijalističkog moralnog ideala u društvu, pošto je to „jedan od bitnih ciljeva

325

Idem, str. 690 – 694. 326

Idem, str. 699 – 700.

171

poezije“327

, autor je još decidniji kada kaže da „jasno je međutim da svojim propovedanjem

katoličkog reakcionarstva kroz dramu, kritiku i publicistiku Eliot vrši političku nazadnu i

štetnu ulogu, utoliko opasniju ukoliko je njegova popularnost veća, i ukoliko su njegove

metode suptilnije nego, recimo, metode američkih desničara“328

i dodaje da „ne treba

zaboraviti da imamo posla s čovekom koji je deklarisani ideološki neprijatelj marksizma“329

,

ali od njega, iako je „neprijatelj“330

, možemo naučiti da „pesnik postaje danas značajan kao

pesnik samo ako se bavi osnovnim i bitnim problemima čoveka u svom vremenu i mestu, a

ne svojom privatnom fenomenologijom i patologijom koja ni za kog drugog ne znači

ništa.“331

Da bismo shvatili značaj koji su imali stavovi koje je iznosi profesor Puhalo, dovoljno

je da istaknemo da je Dušan Puhalo u Palavestrinoj Istoriji srpske kritike ocenjen kao

predstavnik univerzitetske kritike koji je „pokazao zavidnu učenost i čvrstu sponu između

naučne komparatistike i univerzitetske književne kritike.“332

U novembru 1956. godine Književne novine333

donose uz prevod Eliotovog eseja

„Poezija i drama“ još jedan prikaz susreta sa ovim piscem. Ovog puta iz pera Vere Ilić. Eliot

je izgleda bio otvoren za razgovore sa novinarima i književnicima iz drugih kultura, a ako

možemo suditi na osnovu ova dva razgovora koja su objavljena kod nas. Razgovori su se

odvijali spontano, u poslepodnevnom terminu koji je bio rezervisan za bavljenje uredničkim

poslom i komunikaciju sa ljudima. U tom kontekstu Vera Ilić je članak ispravno naslovila

„Nezaboravne impresije“, jer se zapravo i vrti u krugu njenih ličnih impresija vezano za

putovanje, za samog Eliota, kao i za razgovore koje vodila sa T. S. Eliotom o njegovom

stvaralaštvu u kafanici u Sohou. Ovaj napis se ne razlikuju značajnije od impresija Miloša I.

Bandića o kojima smo već govorili. Što se čitalačke publike tiče, ovo je bila samo još jedna

verzija već viđenog, koja ni na koji način nije doprinela boljem razumevanju i čitanju ovog

pesnika. Interesantno je možda zapaziti da su naši predstavnici odlazili prilično

nepripremljeni na takve razgovore, ili da su pak iz neke vrste strahopoštovanja pred tako

velikim autoritetom zaboravljali na svoje nakane. Na putu do Eliotovih vrata, Vera Ilić se

priseća Eliotovih stihova o sebi samom i razmišlja: „Samo dok se prisećate odakle su ovi

327

Idem, str. 700. 328

Idem, str. 710. 329

Idem, srt. 710. 330

Idem, str. 710. 331

Idem, str. 711. 332

Palavestra, Predrag, Istorija srpske književne kritike:1768 – 2007.Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008, str.

681. 333

Ilić, Vera, „Nezaboravne impresije“, Književne novine, 1956, god. VII (25. XI 1956.), knj. VII, br. 29, str. 6.

172

stihovi i mislite na buru, koja vas je sve vreme tukla na La Manšu, (odnosno Kanalu, kako

ovde kažu) i onaj zaprepašćeni izraz vašeg prijatelja Engleza kada ste izjavili da ćete zapitati

Eliota zašto ne piše tako da ga ceo svet razume, već ste zakucali.“334

Iako je želela, očigledno nije imala hrabrosti da ga to pita, a da ne pominjemo da je

propustila priliku spontano to da izvede kada joj je Eliot rekao da su za njegove pesme

govorili da su užasne i da mnogi još uvek misle to: „Kakav je bio moj put poznato vam je.

Da, u početku sam imao malobrojnu publiku, ne više od dvesta trista čitalaca. Ustvari su

članci, ocene, prikazi i kritike koje sam pisao, privukli pažnju. Ne pesme. Za njih su govorili

da su užasne.“335

Postavlja se pitanje koliko je u ovom odgovoru Eliot bio iskren, jer se u

današnjim pregledima njegovog stvaralaštva ističe, a o tome smo već govorili, da je Eliot to

radio planski.

U Studentu336

se pojavio prevod pesama troje pesnika, Jejtsa, Eliota i Sitvelove (Edith

Sitwell), i kratak napis o njima. Slobodan Selenić, autor napisa, naziva ih najvećim engleskim

pesnicima, a u Eliotovoj poeziji vidi „neku vrstu rezimea svetske književnosti.“337

U nastavku

je objavljen prevod eseja Edmunda Vilsona „Tomas Eliot i anglikanska crkva“338

u kojem je

Eliot predstavljen kao intelektualni vođa, uprkos tome što nije mnogo napisao. Naglašeno je

da aristokratski mit koji se sastoji od klasicizma, rojalizma i anglokatolicizma nije baš toliko

uverljiv, da pre predstavlja neki akademski stav, ali da je značajan utoliko što je poslužio kao

temelj na kojem je Eliot izgradio sebe. Interesantno je da je Selenić ovaj Eliotov stav

protumačio u skladu sa tumačenjem koje je Eliot na ovu temu dao kasnije u eseju

„Kritikovati kritičara“ kada je rekao da ga je „ova rečenica pogodna za citiranje pratila kroz

život“339

, ali da recimo termini klasicizam i romatizam nemaju više isto značenje kao pre, dok

stavove o monarhiji, kao ni svoje religiozno opredeljenje, nije menjao.

Godine 1957. objavljena su dva eseja interesantna za ovaj naš rad. U Književnosti

Jovan Hristić objavljuje svoj esej „Dnevnik. Zagonetka poezije“340

u kojem se u uvodnom

delu poziva na Stenlija Edgara Hajmana (Stanley Edgar Hyman)341

i njegov pokušaj

334

Idem, str. 6. 335

Idem, str. 6. 336

Slobodan Selenić, „Tri engleska pesnika“, Student, 1956, XXI (27. 04. 1956.), br. 9. 337

Idem 338

Vilson, Edmund, „Tomas Eliot i Anglikanska crkva“ /prev. D. Simić/, Student, 1956, XXI (27. 04. 1956.),

br. 9. 339

Eliot, T. S., To Criticize the Critic and Other Writings, University of Nebraska Press, 1980 340

Hristić, Jovan, „Dnevnik. Zagonetka poezije (O poeziji, izbor engleskih eseja, I knjiga, Prosveta, 1956)“,

Književnost, 1957, 9, str. 283 – 288. 341

Kritičar Stenli Edgar Hajman se sa svojom knjigom The Armed Vision ubraja u grupu kritičara, pored J. K.

Rensoma, Rene Veleka i Ostin Vorena, koji su kritikovali kritiku (Dickstein, Morris, „The critic and society,

173

definisanja idealnog kritičara koji „bi trebalo da, jednom rečju, učini sa jednim književnim

delom sve što je moguće učiniti.“342

Ali pošto to nije moguće učiniti, a kritičke teorije su u

haosu, to nas, kako Hristić kaže, navodi na neku vrstu pesimističkog pogleda na književnu

kritiku. Pesimizam je posebno opravdan ako uzmemo u obzir i činjenicu da je „postojanje

poezije baš u tome što ona uvek poriče sve definicije.“343

Prošavši kroz tri uvrežene definicije

pesnika, pesnik - bog, pesnik - običan čovek i pesnik - budala, i kroz, sa istorijske tačke

gledišta, najvažnije kritičke teorije pesnika kritičara, Vordsvorta, Kolridža, Hazlita, Šelija, Li

Harta, Arnolda i Mekolija, Hristić ostaje pri svom shvatanju poezije kao datosti i ispituje

kritiku. Time se direktno suprotstavlja stavu da „moderna kritika poezije, sa svojim

razrađenim kritičkim aparatom, ne stavlja nikada sebe u pitanje.“344

Glavna Hristićeva dilema jeste „šta mi tražimo do kritike, šta je funkcija kritike“345

i

zaključuje da je „zadatak kritike da iznađe ono što je pesnik govorio svom vremenu i zašto je

baš to govorio, i ono što on govori našem vremenu, i zašto mi danas mislimo da se ta njegova

poruka može odnositi i na naše vreme.“346

Ako pažljivije ovo čitamo, primetićemo da je ovaj

stav zapravo dobro uklopljen u društveni i književni kontekst u ono vreme jer „razvijanje

naučnog aparata kritike ne bi smelo da nas navede da zaboravimo svoj osnovni zadatak kao

kritičara poezije.“347

Hristić pominje Eliota u trenutku kada govori da u pesmi treba tragati za

„onim glasom kako ga je nazvao Tomas Eliot kojim pesnik govori samom sebi, da iznađe ne

samo no što krije od nas, već i ono što krije od samog sebe.“348

Dušan Puhalo se bavio temom „T. S. Eliota kao književnog kritičara“349

u časopisu

LMS iste te godine. U svom eseju, u odnosu na Eliota i njegov kritički opus, Dušan Puhalo

zauzima kritički intoniran stav.

U engleskoj književnoj tradiciji nije redak slučaj da su teoretičari književnosti

istovremeno i sami pesnici i pisci, a kada je Eliot u pitanju njegov književnoteorijski rad ima

zasigurno dvojaku funkciju: s jedne strane predstavlja pokušaj da se izvedu neki aksiomi

opšteg značaja, a sa druge da obrazloži njegov pesnički postupak. Puhalo naglašava da

Eliotov metod i nije baš dao rezultata jer su kritičari koji su pokušali da ga slede, kao recimo

1900 – 1950“, p. 323, in: Litz, A. Walton et al., The Cambridge History od Literary Criticism, Volume VII,

Cambridge University Press, Cambridge, 2000) 342

Hristić, Jovan, „Dnevnik. Zagonetka poezije (O poeziji, izbor engleskih eseja, I knjiga, Prosveta, 1956)“,

Književnost, 1957, 9, str. 283. 343

Idem, str. 283. 344

Idem, str. 285. 345

Idem, str. 288. 346

Idem, str. 288. 347

Idem, str. 288. 348

Idem, str. 288. 349

Puhalo, Dušan, „T. S. Eliot kao književni kritičar“, LMS, 1957, god. 133, knj. 379, sv. 1, str. 3 – 31.

174

prema njegovim rečima Liviz, tražili linije srodnosti u engleskoj poezije što se na kraju svelo

na to da su priznavali samo onu tradiciju koju je Eliot priznao ukomponovavši je u svoja dela.

Eliotov književnoteorijski rad karakteriše strogost izraza i bežanje od ličnog istupanja

u radovima, ali ni to nije dovoljno da bi njegove teorije bile tek nešto više od intelektualno

izraženih emocionalnih stavova. Uprkos tome autor je svestan da i takve one mogu da budu

tačne u svojoj suštini. Iako ne pokušava da daje konačne sudove o Eliotovom radu, naglašava

kako je njegov kritički rad mnogo korisniji od njegovog književnoteorijskog rada, koji,

uprkos svim nedostacima, na prvom mestu to što nije uspeo da postavi istorijske i estetske

kriterijume, sadrži makar jedno „sveže gledište, bar jedan podstrek na razmišljanje.“350

Među bitnim nedostacima jeste i nedoslednost u stavovima. Dušan Puhalo nam to

jasno pokazuje prateći razvoj ideje o odnosu poezije i filozofsko-političkih uverenja, za koje

je u svojim radovima na početku tvrdio da nisu u korelaciji, da bi u svojim kasnijim esejima

govorio kako filozofska misao može da bude materijal za pesnika i kako se vrednost

književnosti ne određuje samo književnim merilima. Profesor Puhalo je u ovom svom radu

pokazao kako je Eliotov um „relativistički um kome nedostaje ‚samo‘ snage za završnu

sintezu da bi bio dijalektički”351

, ali je ostavio samim čitaocima da izvuku konačne zaključke

iz ovog njegovog rada.

Sledeće, 1958. godine se pojavio napis povodom objavljivanja Eliotove knjige

„Pjesnici i poezija“ u kojem, s jedne strane, raspravlja teorijski o prirodi same poezije

(„Poezija i život“, „Poezija i drama“, „Granice kritike“), a sa druge, daje prikaze o pojedinim,

istorijski poznatim i priznatim pesnicima kao što su Gete, Džonson, Milton, Jejts, Vordsvort i

Kipling. Objavio ga je nepoznati autor (N.S.) u Republici.352

Kreće od školski datog uvoda o knjizi, uz jasan citat poznatog američkog kritičara V.

S. Pričita (V. S. Pritchett) o Eliotu, čime nas prijatno iznenađuje jer ovaj nivo odgovornosti

do sada nije bio poznat u prikazima ove vrste u našoj kritičkoj recepciji u periodici. Ovlaš

prolazi kroz neke od tema kojima se Eliot bavi u ovoj zbirci eseja, sama forma osvrta

onemogućuje detaljniji pristup. Mi bismo ovom prilikom izdvojili Eliotov stav da ceni onog

kritičara „koji me natjerao da vidim neke stvari, koje nikad prije nisam vidio, ili sam ih vidio

350

Idem, str. 29. 351

Idem, str. 25. 352

N. S., „‚Pjesnici i poezija‘ T. S. Eliota“, Republika, 1958, god. 14, br. 2, str. 29.

175

očima zastrtim predrasudama – onaj, koji me je suočio, zatim ostavio sama s tim

stvarima.“353

U Susretima je objavljen jedan kratak prikaz antologije savremene poezije pesama

pod inicijalima M. B.354

Ovaj prikaz je neobičan utoliko što istovremeno govori o dve zbirke

poezije koje su objavljene u malom vremenskom razmaku, jedna u Zagrebu, a druga u

Beogradu. Obe pokrivaju drugu polovinu prošlog veka, sličnog su obima i obuhvataju

uglavnom iste pesnike. U eseju se kao bolji izbor preporučuje Likosovo izdanje, koja je u

celini bolja zbirka, iako su najbolji ipak prevodi Isidore Sekulić u beogradskom izdanju.

U Umjetnosti riječi Sonia Bićanić daje pregled nove kritike kao najvažnijeg pokreta u

Engleskoj i Americi pod naslovom „Nova kritika u Engleskoj i Americi“.355

Nastala je kao

reakcija na subjektivizam tadašnjeg akademskog, biografsko-istorijskog pristupa u tumačenju

književnih dela, koji je doveo do većeg interesovanja za čitanje kritike nekog dela nego

samog tog dela. Nova kritika znači povratak čitanju književnih dela.

Autorka pominje najvažnije kritičare, Ričardsa, Eliota, Empsona, ali najveći značaj

ovog napisa jeste možda upravo u tome što se ne zadržava samo na prikazu njihovih

apstraktnih teorijskih radova, već donosi konkretan primer poređenja analize jedne pesme na

dva različita načina, jedan iz pera T. S. Eliota, a drugi iz pera jednog njegovog savremenika

koji se koristio tradicionalnim principima u kritičkoj analizi dela.

O književnoj 1958. godini u Engleskoj pisao je Ranko Bugarski u Izrazu.356

Ta godina

je protekla bez nekih značajnijih događaja, jedan od značajnijih bio je Eliotov 70-i rođendan,

a tim povodom je objavljena jedna manja antologija prigodnih eseja pedesetorice autora. Iako

ta knjižica nije donela ništa novo o Eliotu, značajna je kao svedočanstvo o odjeku koje je

Eliotovo delo imalo kod njegovih savremenika na anglo-američkom području.

Sledeće je godine u Književnim novinama objavljen prevod eseja „Apstraktna poezija

u Engleskoj“357

Aleka Brauna (Alec Brown) u kojem on slikovito opisuje kako je „posleratna

britanska poezija izvela striptiz“358

pod uticajem društveno-ekonomskih promena koje su se

odvijale u to vreme, misleći pri tom da se odrekla formalne svoje strane koja se u ranijim

periodima ogledala u jednakoj metrici, slikovima i strofama, a predstavila stihom koji je

353

Idem, str. 29. 354 M. B., „Slamnig, Ivan, Šoljan, Antun, ‘Suvremena engleska poezija‘“, Susreti, 1958, god. VI, br. 4, str. 399-

401. 355

Bićanić, Sonia, „Nova kritika u Engleskoj i Americi“, Umjetnost riječi, 1958, god. II, br. 3, str. 122-132. 356

Bugarski, Ranko, „Neki trenuci književne 1958 u Engleskoj“, Izraz, 1959, god. III, knj. V, br. 5, str. 560-563. 357

Brown, Alec, „Apstraktna poezija u Engleskoj“, Književne novine, 1959, god. X (22. 5. 1959.), br. 93 358

Idem

176

postao proza. U ovom kontekstu neizostavno se izdvaja Eliotovo ime. Napis je više

informativnog karaktera, a govorio zapravo o kritičarima Herbertu Ridu i o Ričardsu.

Eliot se pominje i u napisu Rendela Džerela „Američke antologije“359

u Književnim

novinama i to kao veliki autoritet u pravljenju antologijskih izbora. Iako zapravo nije sastavio

ni jednu antologiju sam, pomogao je u sastavljanju dveju boljih savremenih antologija. O

antologijama se govori jer prosečan američki čitalac zna poeziju uglavnom iz antologija.

U Politici360

se te iste godine, u pregledu novih knjiga, govori o T. S. Eliotu povodom

objavljivanja „Puste zemlje“. Iako je ta rubrika zamišljenja kao prikaz knjige, autor ovog

napisa je to vešto izbegao napisavši nekoliko uobičajenih rečenica o Eliotu, njegovom

značaju i osnovnim karakteristikama njegove poezije, čime je samo još jednom dokazao kako

je „Pusta zemlja“ ozbiljan zalogaj za ozbiljne poznavaoce i ljubitelje književnog dela T. S.

Eliota. Pojmovi sa kojima se susrećemo u napisu su: ideal čiste poezije, autonomna vrednost

doživljaja, vodeći, suptilna intelektualnost, iznenadne asocijacije, tvrđava mašte i misli. Na

kraju napisa samo šturo navodi prevodioce ovog dela ne osvrnuvši se na kvalitet prevoda.

Godine 1960. Dušan Puhalo je objavio esej „Poezija velikih fragmenata (Jedan pogled

na poeziju T. S. Eliota).“361

U samom naslovu krije se odgovor kako autor u suštini gleda na

Eliotov rad iako ponavlja opšte prihvaćene sudove da je reč o najvećem engleskom kritičaru i

jednom od najvećih engleskih pesnika prve polovine dvadesetog vek. Posebno je upadljivo

njegovo objašnjenje da svoj uspeh „Pusta zemlja“ ima da zahvali zapravo svojoj

nerazumljivosti. Ovaj put, kao što vidimo nenaklonost prema Eliotu je decentnija, autor

zadržava viši stepen objektivnosti i pred nama je relativno informativan esej vredan pažnje.

Pregled je napravljen tematski, iako su se teme kod Eliota zapravo jako slabo razvijale

po etapama. Eliot traži odgovore na opšteljudska pitanja, nije stvarao ni mnogo ni obimno, a

sve teme koje su ga okupirale javile su se do njegovog religioznog preobraćanja 1927 - 1930.

godine. Posle toga retko se šta novo pojavilo, a vrhunac su „Četiri kvarteta“. Analizirajući

poeziju u jednom trenutku se poziva na sličnosti sa Krležinom pesmom „Rapsodija vjetrovite

noći“, što je samo još jedan pokazatelj koliko je autor duboko zaronio u problematiku

Eliotovog stvaralaštva.

U zaključku profesor Puhalo, u već poznatom duhu ideološkog vaspitača, kaže:

„Humane vrednosti izražene su u Eliotovoj poeziji najvećim delom na negativan način – kao

359

Jarell, Randall, „Američke antologije“ /prev. Aleksandar Spasić/, Književne novine, 1959, god. X (25. 4.

1959.), br. 91 360

P/erović S. P/redrag., „Tomas Stern Eliot: ‚Pusta zemlja‘“ Zora, Zagreb“, Politika, 1959, LVI (22. 03.

1959.), 16427 361

Puhalo, Dušan, „Pesnik velikih fragmenata“, Savremenik, 1960, god. VI, knj. XI, br. 6, str. 614 - 631.

177

žestoko reagovanje na nehumanost, a ne kao afirmacija humanosti. Pozitivnu sintezu postigao

je samo u ‚Četiri kvarteta‘, ali i tu nepotpuno i zamućeno. Treba žaliti što se on u dilemi

između smrti i života opredelio za ideologiju koja znači smrt; ali se treba i radovati što je

posle toga morao da nam pruži nekoliko živih i velikih stvarenja.“362

I na kraju, osvrnuvši se

na njegovo pesničko stvaralaštvo, dodaje: „Eliot je prvenstveno lirski pesnik, pesnik kratkih

intenzivnih momenata, a ne velikih arhitektonskih celina; pesnik velikih fragmenata, ali i

jedna od najosobenijih i najjačih pesničkih ličnosti dvadesetog veka.“363

Te godine objavljen je pregled američke književnosti dvadesetog veka Sonje Bašić364

,

Eliot i Paund su označeni kao utemeljivači savremene američke poezije „koja je pretežno

intelektualistična, a po svojoj tematici i tehnici veoma složena.“365

Prikaz Brede Kogoj

Kapetanić sličnog karaktera objavljen je u istim novinama na temu engleske književnosti

dvadesetog veka,366

a u kratkim crtama obuhvata stvaralaštvo T. S. Eliota u okviru

stremljenja izgubljene generacije.

Sledeće godine je Jovan Hristić objavio esej „Uz prevod Eliotove Puste zemlje“367

koji budi interesovanje upravo zbog toga što se ne bavi samom poemom, već napomenama

koje je prate, odnosno njihovom funkcijom u kompoziciji poeme. Hristić svestan Eliotovog

dvoumljenja u pogledu njihove funkcije kaže: „U prvi mah, verovao je da one mogu da

posluže objašnjavanju teškoća u samoj strukturi Puste zemlje. Kasnije, međutim, u jednom

svom predavanju istakao je da poema u svom prvobitnom obliku tih napomena nije imala, i

da su one dodate kasnije, kada je Pustu zemlju trebalo objaviti kao posebnu knjigu, i kada se

poema pokazala kao ‚nepogodno kratka‘. Od toga vremena, napomene su postale sastavni

deo poeme, a vremenom su stvorile čitavu malu pesničku tradiciju, koju je Eliot nazvao

‚egzibicijom lažnog učenjaštva‘.“368

Ovde se Hristić poziva na Eliotov esej „Granice kritike“

koji je bio preveden već 1958. godine. Eliot u ovom eseju jasno kaže: „Moram na ovom

mestu priznati da sam i ja, u jednoj posebnoj prilici, zgrešio dovodeći kritičare u iskušenje.

To su beleške uz ‚Pustu Zemlju‘! Moja prvobitna namera bila je da samo pobeležim reference

za svoje citate imajući za cilj da zapušim usta kritičarima svojih ranijih pesama koji su me

optuživali za plagijat. Ali kada je trebalo da se ‚Pusta Zemlja‘ štampa kao mala knjiga – jer ta

362

Idem, str. 631. 363

Idem, str. 631. 364 Bašić, Sonja, „Američka književnost XX. stoljeća“, 15 dana, 1960, god. III, br. 7, str. 12-13, 18. 365

Idem, str. 13. 366

Kogoj Kapetanić, Breda, „Engleska književnost XX stoljeća“, 15 dana, 1960, god. III, br. 10, str. 12-13. 367

Hristić, Jovan, „Uz prevod Eliotove Puste zemlje“, LMS, 1961, god. CXXXVII, knj. CCCLXXXVII, br. 4,

str. 336-343. 368

Idem, str. 336.

178

pesma nije imala nikakvih beležaka kada se prvi put pojavila u časopisima ‚Sunčanom satu‘

(The Dial) i ‚Kriterijum‘ (The Criterion) – ispostavilo se da je nepogodno kratka i zato sam se

bacio na posao da proširim beleške, kako bih dodao još nekoliko stranica materijala za

štampanje; ishod svega je bio da su te beleške postale velika izložba lažne učenosti koja je i

danas otvorena. Ponekad sam pomišljao da se oslobodim tih beležaka; ali se one više nikada

ne mogu odstraniti. Skoro da su popularnije od same pesme – svako ko bi kupio moju knjigu

pesama i otkrio da se u njoj ne nalaze beleške uz ‚Pustu Zemlju‘, tražio bi da mu se vrati

novac. [...] već se kajem zato što su moje beleške podstakle pogrešnu vrstu interesovanja

među onima koji tragaju za izvorima. Ne sumnjam u to da moram odati prizanje delu

gospođice Džesi Veston; pa ipak žalim što sam toliko istražitelja oterao da uzalud tragaju za

Tarotskim kartama i sv. Gralom.“369

Međutim, odmah potom naglašava „plašim se da Eliot nije bio sasvim u pravu, i

sasvim pravedan prema tim napomenama. Na neki način, one su ne samo sastavni, nego i

bitni deo Puste zemlje koja bi bez njih bila daleko škrtija u svojoj poruci.“370

Znači, prema

Hristiću, komentari „nisu tu kako bi drugim jezikom objasnili ono što pesničkim jezikom nije

bilo rečeno, ili nije bilo moguće reći“371

, već ukazuju na izvor inspiracije, daju neku vrstu

pesničkog intenziteta, razjašnjavaju teža mesta, predstavljaju ironičan kontrast samoj poemi,

obnavljaju prošlost. U svakom slučaju, Hristić u nekom trenutku zaključuje svoje izlaganje o

komentarima izjavom kako je „Eliotova poema sva od istorije. Eliot je pokušao da napiše

ponovo čitavu evropsku poeziju.“372

Ovaj esej se završava analizom strukture „Puste zemlje“. Autor izražava neslaganje sa

navodima da je reč o nekoherentnom delu, a ne slaže se ni sa samim Eliotom koji je govorio

o unutrašnjoj tematskoj povezanosti između fragmenata poeme. Autor je došao do zaključka

da u ovom delu možemo da govorimo o strukturi po principu ključa, jer svaka strofa

predstavlja ključ za strofu koja joj prethodi, a to i dokazuje analizom strofa. Svaki potonji

događaj baca jedno novo svetlo na događaje koji su mu prethodili, i na taj način poema

konstantno komentariše samu sebe kako napreduje. Autor to zove koncentričnim krugovima

koji se prave oko jedne, zapravo tragične teme jer čovek uprkos svemu ne uspeva da pronađe

svoj istorijski i duhovni smisao.

Hristić se na taj način pridružio pokušajima da se „Pusta zemlja“ prikaže kao poema

jedinstvene i celovite strukture. Milena Vladić Jovanov u svojim istraživanjima objavljenim

369

Eliot, T. S., „Granice kritike (1956)“, str. 247., u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta, 1963 370

Idem, str. 336. 371

Idem, str. 337. 372

Idem, str. 340.

179

posle 2010. godine navodi da se proučavajući Eliota susrela sa pedeset različitih tumačenja

koji su „Pustu zemlju“ tretirali kao delo centrirane strukture. Najčešće se upravo u svrhu

ujedinjenja koristi tekst „Komentara“, odnosno lik Tiresije kao centralne figure. Međutim,

mit kao ujedinjujuća snaga u podtekstu ove poeme gubio je na značenju sa objavljivanjem

originalne verzije ove poeme 1971. godine, jer je postalo jasno da ni sam naslov pesme nije

originalno imao mitske konotacije već je ukazivao na različite perspektive gledanja „On čita

Policiju različitim glasovima“ („He do the Police in Different Voices“373

). Činjenice koje

govore u prilog tome da su „Komentari“ sastavni deo u strukturi same pesme uglavnom idu u

sledećim pravcima:

a) Zbog Paundove redakciji i skraćivanja, pesma je postala je previše kratka za

štampanje i još nekoherentnija i nerazumljivija nego što je bila. Postoje svedočanstva

da je Eliot predlagao da se „Pusta zemlja“ produži stihovima iz „Stena“ ili pesmom

„Gerontion“, ali to za Punda nije bilo prihvatljivo. O ovome govore Entoni Li

Džonson (Anthony Lee Johnson) i Lorens Reini (Lawrence Rainey).

b) Postoje analize citata i aluzija koje pokazuju da Eliot nije u svom „Komentaru“

objasnio sve aluzije i citate, pa iz toga logično proizlazi da su uvrštena ona

objašnjenja koja su značajna za strukturu same poeme.374

c) Postoje stavovi da se Eliot u „Granicama kritike“ osvrće na preteranu pedanteriju koja

ne može da dovede do boljeg razumevanja dela, ali da nikada nije osporio poetsku

ulogu „Komentara“ značajnog za strukturu same poeme.375

d) Konstatacija da onima koji znaju poreklo aluzija „Komentari“ ne trebaju, a onima koji

ne znaju, ništa ni ne znače, pa ih stoga Eliot s tom namenom ne bi ni uvrstio.376

e) Uprkos tome što „Komentar“ nije bio objavljen uz prvo objavljivanje poeme u

časopisu „The Dial“, on je bio dostupan Edmundu Vilsonu za vreme pisanja njegovog

prvog osvrta na ovu poemu, što ukazuje na to da pripadaju strukturi pesme, posebno

ako je reč o procesu kritičkog čitanja.

Ako o „Komentarima“ i poemi „Pusta zemlja“ razmišljamo u terminima tradicije,

originalnosti, impersonalnosti i disocijacije senzibiliteta, onako kako ih je postavio Eliot u

svojim kritičkim razmatranjima, a zadržali su svoju vrednost do današnjih dana, možemo da

373

On čita Policiju različim glasovima. 374

Menand, Louis „Problems about texts“, p. 121 – 122, in: Bloom, Harold, T. S. Eliot's The Waste Land,

Chelsea House Books, 2007 375

Idem, p. 121 – 122. 376 Kenner, Hue, „Eliot and the Voices of History“, p. 15, in: Bloom, Harold, T. S. Eliot, Bloom’s Literary

Criticism, New York, 2011

180

dođemo do interesantnih rezultata. „Komentar“ je na prvom mestu ukazivanje poštovanja

tradiciji i njeno uključivanje u savremeni pesnički život, na vrlo originalan način koji nismo

imali prilike do tada da sretnemo u pesničkoj umetnosti. Dušan Puhalo se ne bi složio sa

ovom konstatacijom pošto je on tvrdio da „reč originalan doduše ne opisuje tačno osobenost i

novinu Eliotovog pesništva. Naprotiv, u konvencionalnom smislu te reči, Eliot je manje

originalan nego ijedan značajniji engleski pesnik pre njega.“377

Međutim, iz Puhalovih reči je

očigledno da on „Komentar“ nije shvatao kao sastavni deo same poeme pošto je sam čin bio

toliko originalan, da nije uopšte ni mogao da bude shvaćen ozbiljno. Iako bismo se sada

mogli uplesti u dugačke rasprave o tome da li je Eliot želeo da ih uključi kao sastavni deo

poeme ili nije, nalazeći podjednako validne argumente i za i protiv, poemu „Pusta zemlja“

doživećemo u ovom trenutku kao organsku celinu koja ima svoj sopstveni život nezavistan

od inicijalnih namera i odluka pesnika. Možda bismo mogli čak da kažemo da je i čitalačka

publika u ono vreme odredila konačnu strukturu „Puste zemlje“ time što je zahtevala

povraćaj novca ukoliko je pesma bila odštampana bez „Komentara“. Sem što je originalan

način, „Komentar“ je i najčistiji oblik svedočanstva teoriji pesničke impersonalnosti, odnosno

bega od ličnih emocija pesnika. Pri svemu tome, senzibilitet je disociran na osećanje izraženo

u poemi (ali ne i lična pesnikova emocija) i na misao iskazanu u „Komentaru“. Ovakim

tumačenjem „Puste zemlje“ dolazimo do zaključka da se Eliot u pisanju poezije držao svojih

načela, ali i dalje ostaje da se vrednuje koliko je zapravo u tome i uspeo. Poslednji u nizu

termina koji su danas preživeli jeste objektivni korelativ, ali ga u ovom kontekstu nećemo

pominjati jer je on u svom izvornom obliku upotrebljen u analizi drame „Hamlet“.

U Republici, književnom časopisu, Dalibor Cvitan je objavio prevod eseja Džozefa

Margolisa, „‘Ljubavna pjesma J. A. Prufrocka‘ T. S. Eliota“378

, uz podršku prevodilačkog

tandema Šoljan Slamnig čiji prevod citira za potrebe analize. Analiza je iscrpna i pitka, čak i

za one slabije poznavaoce književnosti. Teško je svesti na pasus, dva, pa bih stoga ovom

prilikom citirala samo njenu polazišnu tačku: „Mi smo, kao čitaoci, ustvari primorani da sami

gradimo poeziju ‚Ljubavne pjesme‘. U početku se čini sasvim čitljiva ali postepeno postaje

nesuvisla.“379

377

Puhalo, Dušan, „Poezija T. S. Eliota“, Savremenik, 1956, 6, str. 690. 378

Margolis, Joseph, „‘Ljubavna pjesma J. A. Prufrocka‘ T. S. Eliota“, Republika /prev. D. Cvitan, Šoljan -

Slamnig/, 1961, god. XVII, br. 1, str. 18 – 20. 379

Idem, str. 18.

181

Miroslav Beker 1962. godine objavljuje pregled engleske književnosti „Smjernice

poslijeratne engleske književnosti“380

u kojem nam najpre skreće pažnju na nepostojanje

određenih pravaca i škola, kao i na činjenicu da je zbog velike produkcije raznoraznih dela

zapravo nemoguće imati pravi uvid u dešavanja na polju književnosti. U svakom slučaju, ono

što obeležava to doba bismo mogli da nazovemo „dezintegracijom kulture u suvremenom

kapitalističkom društvu“381

, što je centralna ideja kritičara tog vremena F. R. Liviza. Ovaj

pregled nam je interesantan jer hronološki obuhvata Eliotovo dramsko stvaralaštvo, period

kada je pokušavao da oživi poetsku dramu uz pomoć tema iz svakodnevnog života. Dobar

prijem kod publike, odnosno prihvatljivost raskoraka između moderne teme i izveštačenog

govora u stihu koji se očituje u drami „Poziv na koktel“, autor objašnjava Eliotovim

„elastičnim i nerimovanim stihom.“382

Telegram 1962. godine govori o T. S Eliotu kao o sterilnom pesniku kroz pero

Zvonimira Goloba. Bio je to osvrt na Eliotove Izabrane pjesme u izdanju sarajevske kuće

Veselin Masleša iste te godine, sa negativnom intonacijom vrlo dosledno sprovedenom kroz

ceo tekst.

Obrušio se najpre na Eliotovu misaonost tvrdnjom da nemisaoni pesnik ne postoji, a

da je umovanje u poeziji izraz ambicija van same poezije i blisko filozofiji. Ne nalazi

opravdanja ni u često pominjanoj manjkavosti prevoda, i u tome se slaže sa Eliotovim stavom

da velike poezije ostaje više kakav god da je prevod, pri tom skrenuvši pažnju da ni sami

prevodi ne mogu da budu toliko loši jer ih ipak rade pesnici koji imaju dosta iskustva.

Potpuno se slaže sa Tomislavom Ladanom, autorom pogovora drugog izdanja ove zbirke, da

je „Pusta zemlja“ promašaj. Iako je Eliot slavan i uticajan, njegovo stvaralaštvo predmet

raznih studija i knjiga, smatra da vrednost Eliotovog stvaralaštva ne postoji u okvirima

savremene svetske poezije i iskreno se čudi kome je sve dodeljena Nobelova nagrada. Na

kraju krajeva, nepobitna je činjenica da je Eliotova poezija, poezija koja se ne čita.

Povodom iste zbirke oglasio se u Telegramu i Ivo Vidan napisom stručnijeg prizvuka

od prethodnog napisa pod naslovom „Napregnute reči“.383

Autor je čitao Eliota u originalu,

pa je između ostalog u mogućnosti da kaže nešto više o samom prevodu, doduše nimalo

pohvalno. Primećuje da je ovaj izbor Eliotove poezije opterećen neujednačenim kvalitetom

380

Beker, Miroslav, „Smjernice poslijeratne engleske književnosti“, Naše teme, 1962, god. VI, br. 10, str. 1524-

1546. 381

Idem, str. 1525. 382

Idem, str. 1541. 383

Vidan, Ivo, „Napregnute riječi. Eliot, Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962“, Telegram, 1962

(26. X 1962.), god. III, br. 131

182

prevoda, koji samo tu i tamo uspeva da prenese lični Eliotov ton. Pominjanjem ličnog tona

Ivo Vidan nas je iznenadio, jer svi uglavnom ostaju isključivo na površini zavarani teorijom

depersonalizacije, i retko ko uviđa da potku celokupnog Eliotovog stvaralaštva čini njegov

duboko lični ton koji se sastoji od nesigurnosti, samokritičnosti, oklevanja, ironije,

ispitivanja, ponavljanja, itd… Iako glavne primedbe idu na račun prevoda, to ne znači da ovaj

autor nekritički posmatra Eliotovo stvaralaštvo. Vrlo je svestan uzlazne linije kada je u

pitanju pesnički kvalitet, kao i značaja koji „Četiri kvarteta“ imaju kao njegovo najsavršenije

i najznačajnije delo.

Iste te godine ovaj autor objavljuje u Umjetnosti riječi napis „Načela anglosaksonske

književne kritike“384

što samo potvrđuje jednu vrstu ozbiljnosti u pristupu, već primećenu i u

prethodnom tekstu, kada je u pitanju proučavanje književnih prilika na anglosaksonskom

području. Primećuje kako zbog tradicije empirizma u engleskoj kritičkoj tradiciji zapravo

nema pravih škola, kao ni knjiga o opštoj književnoj problematici. Za Eliota tako kaže da

izrasta kao kritičar u jednom specifičnom trenutku, momentu krize „ležernog akademskog

ocenjivanja“385

, da je njegova proza jasna i lako se čita, a fraze po kojima je poznat

(disocijacija senzibiliteta, objektivni korelativ) često su citirane i van konteksta i umeju da im

budu pripisana i sasvim nova značenja koja ni sam Eliot nije imao u vidu u trenutku kada ih

je stvarao.

Najznačajniji i najpoznatiji esej, „Tradicija i individualni talenat“, govori o idealnom

poretku književnih dela, i o impersonalnosti velike poezije. Izdvaja Eliotovo stanovište da se

„veličina književnosti ne može odrediti književnim merilima, ali moramo imati na umu da se

to da li ona jeste književnost ili nije može odrediti samo književnim merilima“, da bi na

samom Eliotovom primeru pokazao kako unutrašnji pristup književnom delu ne isključuje

spoljašnja merila u procenjivanju književnih dela. Tačnije, Eliot kaže: „Poezija … svakako

ima neke veze sa moralom, sa religijom, a možda i sa politikom, ali ne možemo reći kakve.

Ako se upitam … zašto mi je milija poezija Dantea od Shakespeareove, morat ću kazati da je

to zato što mi se čini da pokazuje zdraviji stav prema misteriji života. A u ovim pitanjima i

drugima koja ne možemo izbjeći, čini se da već napuštamo područje kritike poezije.“386

Iako

je Eliot u ovom radu stavljan u kontekst ostalih predstavnika Nove kritike, ovom prilikom

nećemo se zadržavati na obradi njihovih pristupa tumačenju književnih dela. Ono što ovaj

napis razlikuje od dosadašnjih, a što se definiše kao jedna vrsta ozbiljnosti u pristupu ovog

384

Vidan, Ivo, „Načela anglosaksonske književne kritike“, Umjetnost riječi, 1962, god. VI, br. 4, str. 197-216. 385

Idem, str. 205. 386

Idem, str. 208.

183

autora, jesu citati stranih autora kojima potkrepljuje svoje navode, ostavljajući mogućnost

čitaocima da samostalno šire svoje perspektive ukoliko su zainteresovani.

Jovan Hristić objavio je esej u LMS387

1962. godine u kojem razmatra pitanje tradicije

analizirajući dva Eliotova eseja „Tradicija i individualni talenat“ i „Šta je klasik?“ Kreće od

činjenice da je Eliot pesnik i kritičar u isto vreme i naglašava da njegova poezija i njegova

kritika imaju neki zajednički stepen univerzalnosti, jer njegovi stavovi o sopstvenoj poeziji

uvek govore i o poeziji uopšte. Time stavlja tačku na rasprave kritičara koji su, s jedne strane

tvrdili da postoji savršen sklad između Eliotove poezije i kritike, kao na primer F. O.

Matjesen, za razliku od onih kritičara, ništa manje značajnih autoriteta, kao što je bio Džon

Krou Rensom, prema kojima Eliot sam nikada nije pisao svoju poeziju u skladu sa svojim

kritičkim načelima.

Ističe Eliotov značaj naglasivši da „posle Eliota poeziju je moguće pisati samo na

način i na pretpostavkama koje će se radikalno razlikovati od načina na koji je Eliot pisao

poeziju i od pretpostavki na kojima se osniva Eliotova poezija.“388

Eliot je „pesnik prvog reda

i značaja“389

, a esej „Tradicija i individualni talenat“ esej veka. Jovan Hristić ove poslednje

stavove iskazuje istaknuvši i činjenicu ograničene konačnosti i univerzalnosti književnih

stavova koji „ne mogu da pretenduju na konačnost i univerzalnost.“390

U svakom slučaju,

Hristić naglašava da svaka negativna kritika Eliota kritičara jeste neefektivna jer „jasnoća

misli i upotreba pojmova na jedan sasvim naročit način dovode do toga da svaka kritika ovog

eseja na neki način promaši cilj.“391

Vremenski raspon od jednog do drugog eseja skoro da obuhvata i raspon njegove

karijere od samih početaka do momenta kada je dobio Nobelovu nagradu. Tradicija je vrlo

nejasnog odnosa prema pojmu istorije, jer je ona vrednost koju prošlost ima, a ne niz dela iz

prošlosti, a, u teoriji, odnosi se na sva dela iz prošlosti. Ipak, nije mogao da ne primeti kako

Eliot prilično nasumično bira dela koja čine tu prošlost i pored toga što tvrdi da istorijski

izbor ne bi smeo da bude izraz ličnog afiniteta. Lujs Menand u svom eseju skreće pažnju da

se ovde ne radi o nedoslednosti kod samog Eliota, nego o pogrešno shvaćenoj sintagmi

„idealan poredak.“ On smatra da ovaj termini ima filozofsku konotaciju, ne preskriptivnu, i

nudi sledeće objašnjenje: „Naša percepcija novog umetničkog dela zavisi od naše percepcije

387

Hristić, Jovan, „Eliotovo shvatanje tradicije“, LMS, 1962, god. 138, knj. 389, sv. 2, str. 91-100. 388

Idem, str. 93. 389

Idem, str. 91. 390

Idem, str. 91. 391

Idem, str. 95.

184

istorije umetnosti, koja dobija određen oblik – idealizovana je – u našim mislima.“392

Poreklo

Eliotove misli je u hermenautici kasnog devetnaestog veka, i „osavremenjeno u naše vreme

od strane Hansa-Džordža Gadamera: „Tradicija nije nešto što već postoji a mi u nju ulazimo,

mi je stvaramo sami i stoga je i dalje sami određujemo.“393

Hristić stoji na stanovištu da pojam tradicije doživljava svoju realizaciju kroz „Pustu

zemlju“ i prisustvo citata velikog broja pesnika iz istorije književnosti, a da tek u „Četiri

kvarteta“ doživljava svoj vrhunac. Ona postaje neki apstraktan pojam, „sinteza vremena“394

,

odnosno „prošlost, budućnost i sadašnjost koje su uvek prisutne jedan u drugoj i koje se

potvrđuju jedna u drugoj; ono što pripada vremenu i ono što pripada večnost; i, najzad,

pervazilaženje vremenskog u večno koje se postiže ostvarivanjem jedne formalne

strukture.“395

U drugom eseju se sam pojam tradicije kao pojam više ne pominje, on prerasta u neku

vrstu zrelosti i usko je povezan sa definicijom klasika, odnosno „Eliotovo shvatanje tradicije

dobija svoj pun smisao tek ako imamo u vidu ideal klasičnog pesnika.“396

Hristić nam još

skreće pažnju na neka opšta mesta kada je književna teorija u pitanju, na činjenicu da je

„literarne pojmove uglavnom moguće samo negativno definisati“397

i nije ih moguće

ograničiti, samo razgraničiti.

Dušan Puvačić je stvarno pokušao da nam približi stvaralaštvo T. S. Eliota kroz

osvrt398

na Izabrane pjesme. Počinje sa teorijskim Eliotovim postavkama koje nastoji da

poveže sa konkretnim stvaralačkim radom, komentariše i izbor u datoj zbirci, da bi potom

prešao na analizu same poezije sa jednim sintetičkim osvrtom na kvalitet prevoda. Sa

formalne strane gledano ovo su sve elementi koji doprinose ozbiljnosti jednog prikaza.

Sadržajno prikaz nije ništa manje značajan, mada možemo da žalimo što forma

prikaza u književnim novinama radi komercijalizacije određene knjige ne ostavlja više

prostora za jednu detaljniju analizu. Visok stepen profesionalizma ovog autora koji je svestan

činjenice da je njegov napis interpretatorsko-eklektičkog, a ne kritičkog karaktera, sigurno bi

u detaljnijoj analizi još više došla do izražaja. Na prvom mestu saznajemo da je Eliot, iako se

to često zanemaruje, jasno povezivao društveno-istorijske i lične elemente sa književnim

392



Idem, p. 32. 394

Idem, str. 97. 395

Idem, str. 96 – 97. 396

Idem, str. 100. 397

Idem, str. 98. 398

Puvačić, Dušan, „Približavanje T. S. Eliota“, Književne novine, 1962, 14 (08. 08. 1962.), 177, str. 3-4.

185

stvaralaštvom. To postaje jasno kada u kritici o Vordsvortu nailazimo na njegov stav koji se

najčešće čita i prihvata parcijalno: „korenite promene poetske forme verovatno su simptom

izvesne mnogo dublje promene u društvu i ličnosti.“399

Dakle, poezija nije depersonalizovana

do te mere da na nju ne utiču lične stvari, čak i kada je reč o jednom višem, formalnom nivou.

Ako je teška, ona je teška jer su vremena takva, kompleksna i raznovrsna, stav je Eliota u

vreme pisanja „Puste zemlje“. Međutim, ove nas reči isto tako neminovno upućuju na

zaključak da i lično ima veliki uticaj na formu i suštinu stvaralačkog književnog rada.

Nadalje ističe da su, bez obzira na to koliko se raznorazni kritičari mimoilaze u oceni

Eliotovog stvaralaštva, dve činjenice nepobitne: postojanje neprestane i kompleksne struje

misli i osećanja, kao i postojanje specifične eliotovske koncepcije vremena. Razvojna linija je

takođe nepobitna, i uočljiva je i u ovoj zbirci zahvaljujući pažljivom i znalački napravljenom

izboru. Možda nam je u tom smislu najinteresantniji citat Leonarda Angera da Eliot

„dospevši do granice praznine počinje da traži veru.“400

Za Eliota je karakteristična njegova

snažna ličnost, koja prilagođava sve sebi i svojim potrebama: „Svi elementi usvojeni od

drugih, prelamajući se kroz njegovu stvaralačku individualnost, dobili su, uprkos tematskoj i

formalnoj istovetnosti, novu emocionalnu boju i, u kontekstu jednog novog pogleda na svet,

sasvim nov kvalitet.“401

Posle analize poezije, koju zbog ograničenog prostora daje kroz

analizu pesničkih slika, prelazi na analizu prevoda i naglašava da je reč o izrazito teškom

poduhvatu. Ukazuje na neminovnost zanemarivanja Eliotovih muzičkih obrazaca u prevodu

radi očuvanja smisla, kao i na nužnost uspostavljanja sopstvenih muzičkih shema.

Osnovno je ipak pitanje „da li je i koliko je u ovim prevodima ostalo poezije“402

: „U

ovim prevodima slike, izreke, utisci ličnosti prevedeni su uglavnom tačno; ali ne uvek

potpuno; onaj deo smisla koji se nalazi u muzici ne može da se oseti. Zbog toga bi, uz sve

poštovanje koje zaslužuje napor, koji su prevodioci učinili, i njihov relativan uspeh, poeziju

ovako visoko intelektualnog reda radije videli u proznom prevodu sa uporedo štampanim

originalnim tekstom.“403

Uprkos tome kaže citirajući Eliota: „mada mnogo manje nego u

originalu, sačuvalo se ipak dosta, jer je mnogo bilo.“404

I dodaje da trasa za prijem ovakvog

jednog dela u vreme kada je objavljeno nije postojala, pa je tako i pogovor T. Ladana koji

prati izbor u tom smislu nedostatan da bi našu čitalačku publiku, vaspitanu više na

399

Idem, str. 3. 400

Idem, str. 3. 401

Idem, str. 3. 402

Idem, str. 4. 403

Idem, str. 4. 404

Idem, str. 4.

186

emocionalnoj pesničkoj tradiciji, pripremio za prijem ovog predstavnika intelektualne

pesničke tradicije.

Tomislav Sabljak se potrudio da prevede deo eseja Elizea Vivasa „Objektivni

korelativ“405

, ali je zapravo šteta što esej ipak nije preveden u celosti, pošto je reč o prilično

bitnom trenutku za razumevanje i za recepciju Eliota kao kritičara.

Vivas zauzima kritički stav u odnosu na Eliota, pobijajući u suštini osnovne postavke

Eliotove teorije. Objektivni korelativ nije relevantno objašnjenje pesničkog stvaralačkog čina,

jer podrazumeva da pesnik treba unapred da zna koju emociju želi da izrazi, a potom da traži

sredstva za izražavanje te emocije. Za Vivasa stvaralački čin prethodi emociji, odnosno

pesnik tek kroz kompoziciju postaje svestan svoje emocije. Nadalje tvrdi da, ma koliko

korelativ objektivno bio postavljen, emocija nikada ne može da bude istovetna za pesnika i za

čitaoca njegove poezije, jer se sam čin recepcije ipak odvija u, za čitaoca, specifičnom

trenutku. U tom smislu, iako Eliot stoji na stanovištu da je umetnost svrsishodna, njena

katarzična vrednost za čitaoca je ipak diskutabilna jer je zapravo nepredvidiva i funkcija je

čitaočevog doživljaja. Uprkos zamerkama koje ovaj autor iznosi, a prvo što primećuje jeste

Eliotova nedoslednost, ističe da je bitno što je Eliot, kao i većina njegovih savremenika,

prihvatio stav da je „pjesnik prvenstveno zainteresiran emocijom.“406

Ono što bi možda bilo interesantno da primetimo jeste da su svi imali potrebu da se

odrede u odnosu na Eliota, bilo da ga slede u svojim stavovima ili ne. Iako je neretko

upozoravao da se nekim njegovim stavovima pridaje više važnosti nego što zaslužuju, ili da

tumačenja odstupaju od onoga što je ono zapravo želeo da kaže, Eliotu to izgleda nije previše

smetalo, jer je išlo u prilog njegovoj popularnosti. Sabljak je inače u hrvatskoj književnoj

istoriji poznat kao plodan kritičar koji „ulazi u tuđi stvaralački process uglavnom pomoću

vlastitog pjesničkog iskustva i intuicije, pomažući se pri tome samo sporadično i

nesistematski teorijom.“407

Čini se da bismo mogli da zaključimo da je ova godina protekla u znaku objavljene

zbirke Eliotove poezije, i da su napisi, u manjoj ili većoj meri, komunicirali sa tim

događajem. Dragan Milošević408

nam daje kratak pregled najznačajnijih karakteristika

Eliotovog života i dela, i smelo tvrdi kako je „Eliotovu poeziju nemoguće doživeti kao

405

Vivas, Elizeo, „Objektivni korelativ“/prev. Sabljak Tomislav/, Književne novine, 1962, 14 (21. 01. 1962.),

162 406

Idem, str. 8. 407


Milošević, Dragan, „Magija poetske reči: Eliot Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962“, Borba,

1962 (19. 8. 1962.), god. XXVII, br. 228

187

završenu potpunost“409

, šta god to u kontekstu književnog stvaralaštva značilo. Ništa manje

ne iznenađuje svojom konstatacijom da se Eliot nalazi na polu osećanja, ne saznanja, ako na

književno stvaralaštvo gledamo kao na izraz dvaju mogućih, potpuno suprotnih, polova:

osećanja i saznanja.

I 1963. godine se pojavio jedan prikaz povodom objavljivanja Eliotove zbirke poezije.

Bio je to kraći prikaz Đure Bećira u Zadarskoj reviji410

sa željom da popularizuje čitanje

Eliota. Bećir ostaje začuđen pred činjenicom da je o Eliotu pisano „toliko mnogo i toliko

kontradiktorno“411

, ali isto tako se slaže da koje god stanovište da zauzmemo, ako želimo da

budemo objektivni recenzenti, ne možemo da osporimo njegov značaj za celokupnu

zapadnoevropsku književnost i to uprkos uskom krugu čitalaca.

Ovaj prikaz se razlikuje od ostalih po jednoj decentnoj poetskoj liniji u izražavanju

samog autora, kao i u nastojanju da Eliota predstavi ne samo kao pisca apstraktne, misaone

poezije, već ukazuje i na njegove druge pesme, kojih nije malo, a koje su nepravedno

zapostavljene. Zaključak ostaje da je Eliot ipak „virtuozan pesnik“.412

Iste godine Tomislav Sabljak je objavio Vivasov (Eliseo Vivas) esej u celosti413

u

želji da zaista doprinese boljem razumevanju centralnog pojma Eliotove kritike, pogotovo

imajući u vidu Vivasov jasan polemički ton i stav, a u Mogućnostima analizu Eliotovih

pesma pod naslovom „T. S. Eliot kao pesnik“.414

Tomislav Sabljak se bavi osnovnim Eliotovim teorijskim postavkama koje su

neophodne za ispravno tumačenje i recepciju njegove poezije, a očigledna naklonost koju

oseća prema Eliotu vidljiva je i na idejnom nivou, počevši od planskog pristupa u obradi

same tematike, kao i na nivou realizacije ideje u realnosti, kada jasno izražava stavove da je

reč o stvaraocu koji „otvara nove stranice u razvoju engleskog pjesničkog jezika i moderne

engleske poezije.“415

Čak je i Eliotova nesistematičnost i menjanje stavova prihvaćeno kao

pozitivno.

Svestan potrebe da prosečnog čitaoca upozna sa teorijskom potkom Eliotove poezije

da bi uopšte bilo moguće razumeti analizu poezije date u nastavku, ovaj autor stoga najpre

prolazi kroz pojmove originalnosti, razvoja, tradicije kao izraza sinteze vremena, potom

409

Idem 410

Bećir, Đuro, „Šapat besmrtnosti na pustoj zemlji: Eliot, Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962“,

Zadarska revija, 1963, god. XII, br. 3, str. 266-268. 411

Idem, str. 266. 412

Idem, str. 268. 413

Vivas, Elizeo, „Objektivni korelativ T. S. Eliota“, Kolo, 1963, 8, str. 348 – 358. 414

Sabljak, Tomislav, „T. S. Eliot kao pesnik“, Mogućnosti, 1963, 10, 6, str. 589 – 608. 415

Idem, str. 589.

188

prelazi na analizu ličnih afiniteta u formiranju tradicije kao svesti o prošlom, analizu

pesničkih uticaja i navodi pristupe drugih kritičara. U analizi pojedinačnih pesama kreće od

„Ljubavne pesme J. Alfreda Prufroka“ i prati liniju razvoja do „Četiri kvarteta“,

najznačajnijeg ostvarenja, iako samo po sebi nerazumljivog i veoma zahtevnog. Pored

tematske analize bavi se i analizom pesničkog izraza čije „vrijednost još nisu sve otkrivene

mada su vrlo mnogo otkrivane.“416

U časopisu Izraz oglasio se Nikola Koljević u pokušaju da napravi razliku između

kritike poezije i pesničke kritike417

što je jasno definisano već samim naslovom. Osnovna

ideja koju pokušava da dokaže na primeru T. S. Eliota i njegove kritike Hamleta jeste da

jedini pravi izvor kritičkog mišljenja može da bude samo delo, a ne i vlastita pesnička tačka.

Ukoliko je vlastita pesnička tačka ishodište, onda je reč o pesničkoj kritici. U tom smislu, isto

kao što Eliot tvrdi da je Hamlet umetnički promašaj, tako i Koljević tvrdi da „kritički vid te

formulacije vezan je za Eliotov kontekst – kako pesnički tako i iskustveni – a ne za

Šekspira.“418

Utisci na taj način pretvoreni u ideje i značenja koja iz toga proizlaze ne mogu

biti relevantni, Eliotova kritika je dakle zakazala na idejnom nivou. Živost jezika koja

karakteriše njegovu kritiku nebitna je stvar, pošto je „kritika šansa objektivnosti ljudskog

jezik“419

, a stilske i formalne lepote predstavljaju samo ukras.

Tragom Eliotovih definicija kritike420

išao je Dušan Puvačić inspirisan objavljivanjem

Eliotovih izabranih tekstova421

u prevodu Milice Mihajlović 1963. godine u Beogradu.

Kažemo inspirisan jer Puvačić piše stvarno o Eliotovim stavovima, manama i vrlinama

njegovog kritičkog pristupa sa kojim je imao prilike da se susretne posredstvom objavljenog

prevoda, i ne bavi se analizom izbora ili kvalitetom prevoda. Jednostavno, sam je upotpunio

svoj prikaz onim tekstovima koji u originalu nisu uvršteni u izbor, što mu daje jednu širu

perspektivu zahvaljujući kojoj ne ispušta iz vida ni jednu bitnu činjenicu. Takva jedna bitna

činjenica, možda i najbitnija, jeste Eliotov empirizam koji je samom Eliotu dozvoljavao

slobodno revidiranje nekih od kritičkih stavova.

To sve o čemu pišemo kada je u pitanju Eliot daje jedan relativizirajući karakter

književnoj kritici i smešta je unutar granica njenih osnovnih okvira „da pomogne svojim

416

Idem, str. 601. 417

Koljević, Nikola, „Kritika poezije i pesnička kritika“, Izraz, 1963, god. VII, knji. 13, br. 8 – 9, str. 97 – 109. 418

Idem, str. 101. 419

Idem, str. 106. 420

Puvačić, Dušan, „Tragom Eliotovih definicija poezije“, Književne novine, 1963, god XV (27. 12. 1963.), br.

213 421

T. S. Eliot: Izabrani tekstovi, Prosveta, Beograd, 1963

189

čitaocima da razumeju i uživaju.“422

Osnovni zadatak kritike tako se definiše kao pažljivo

proučavanje teksta i snabdevanje čitaoca činjenicama koje inače sam ne bi primetio. Njena

umetnička priroda takođe je naglašena kao bitna činjenica, ali istovremeno i svest o

društvenoj uslovljenosti književnog stvaralaštva, odnosno svest o uticajima i psihologije i

sociologije na književnu kritiku. Tema interakcije sadašnjosti i prošlosti u književnom

stvaralaštvu i njenog značaja za književnu kritiku možda nije dovoljno obrađena, s obzirom

da je to jedna od centralnih tema Eliota kritičara, ali ovaj esej je i uprkos tome veoma

značajan kada je u pitanju prikaz bitnih Eliotovih kritičkih stavova.

Eliotom kao kritičarem bavio se i Meša Selimović423

, verovatno tragajući za rešenjima

i za objašnjenjima za sopstveno stvaralaštvo. Ako pođemo od činjenice da je svako čitanje

isključivo subjektivni doživljaj čitaoca, onda bi nam u slučaju Meše Selimovića možda

najinteresantnije bilo da ispratimo koje su to teme koje ga zaokupljaju i koliko se razlikuju u

odnosu na ostale autore prikaza Eliotovog kritičkog rada. Meša Selimović se inače

povremeno bavio književnom kritikom, a poznat je po „originalnom tumačenju funkcije

jezika u oblikovanju nacionalne samosvesti.“424

Prvi utisak koji ostavlja esej Meše Selimovića jeste da je reč o nekoj vrsti

„panegirika“ samoj književnosti i književnom stvaralaštvu. Počinje konstatacijom da bi

„čovječanstvo bez poezije duhovno osiromašilo“425

i u istom duhu završava esej tvrdeći da

„književnost predstavlja najvišu tačku svesti jednog naroda, njegovu najveću snagu i

najdelikatniju osećajnost.“426

Osnovni termin koji ističe jeste Eliotov termin „koncentracija“427

, kojim Eliot zapravo

želi da skrene pažnju da je „veći deo truda jednog pisca dok komponuje svoja dela kritička

vrsta truda“428

, a stvaralaštvo je „racionalni sistematski rad na svom delu.“429

Dok je

„kreacija dobrim delom i kritika, a kritika nije kreacija“430

, kritika opravdava svoje postojanje

kada čitaocima daje činjenice „koje bi on inače prevideo“431

, a ne treba da se bavi

interepretacijom. Činjenica u ovom slučaju definisana kao „suština, unutrašnja struktura

422

Puvačić, Dušan, „Tragom Eliotovih definicija poezije“, Književne novine, 1963, god XV (27. 12. 1963.), br.

213 423

Selimović, Meša, „Eliot kritičar“, Život, 1963, XII, 11-12, str. 134-137. 424


596. 425

Idem, str. 134. 426

Idem, str. 137. 427

Idem, str. 134. 428

Idem, str. 134. 429

Idem, str. 134. 430

Idem, str. 134. 431

Idem, str. 135.

190

pojava i moguć odnos između njih.“432

Pored toga što je zaokupljen odnosnom između

kritičkog i stvaralačkog čina, Selimovića interesuje i pojam tradicije koja se „može usvojiti

samo velikim trudom“433

, kao i, već pomenuto, pitanje svrhe poezije koja se kreće od uticaja

na razvoj jezika, preko toga da je sredstvo komunikacije među ljudima, do uticaja na razvoj

kulture koji naposletku dovodi do razvoja društva. No, Selimović ističe i značaj književnosti i

na ličnom planu: razumevanje književnosti neraskidivo je povezano sa uživanjem u

književnosti, ne treba zaboraviti da „kritičarske interpretacije nikako ne mogu da zamene

čitanje umetničkih dela“434

jer nije cilj da se ima mišljenje o nekom delu, već da se formira

književni ukus čitajući dela. Pozivajući se na Eliotov esej „Svrha poezije“ naglašava da je

„razvijanje poezije simptom društvenih promena“, odnosno da je „zrelost književnosti

rezultat zrelosti jednog društva“, što predstavlja „zdrav pozitivistički stav [koji] implicira

misao da je poezija, mada specifična po načinu izraza, ne samo vezana za život, već i da je po

svojoj funkciji sredstvo komuniciranja među ljudima.“435

Autor ovog eseja smatra da je sreća što pred sobom imamo stvaraoca koji objedinjuje

u sebi i velikog pesnika i velikog kritičara, a koji je upravo zahvaljujući svom stvaralačkom

iskustvu u stanju kritički da priđe poeziji.

Književna 1964. godina odvija se manje više istim intenzitetom kada je Eliot u

pitanju. Najznačajniji događaj je prevod „Kritičkog rada T. S. Eliota“436

jednog od

značajnijih imena u istoriji anglosaksonske književne kritike Renea Veleka. Ovim prevodom

jasno je istaknut značaj Eliota kao vodeće figure neoklasičnog pokreta u književnoj kritici

dvadesetog veka koji je stavljao akcenat na impersonalnost i objektivnost pesnika.

Prema Veleku, Eliot je uspeo da postavi vredne formulacije, a neretko da da i

uverljiva rešenja uprkos tome što se unutar tih njegovih glavnih stavova vrlo često susrećemo

sa nedoslednostima, pa čak i kontradiktornostima. Ti ključni pojmovi koje je Velek izdvojio

su: impersonalna poezija, stvaralački proces, senzibilitet, objektivni korelativ, tradicija,

disocijacija senzibiliteta, odnos poezije i proze, vanvremenost. Pored ovih pojmova Velek se

bavi i Eliotovim shvatanjem psihičkog doživljaja kao bitnog elementa kompozicije neke

pesme, odnosno činjenicom da Eliot „odbacuje ekspresionističke teorije koje poistovećuju

pesnikov doživljaj sa stvaranjem i čak i sa čitaočevim razumijevanjem.“437

Sam psihološki

proces ne može se uzeti kao ključ vrednosti pesme jer pored pesme postoje još tri bitne 432

Idem, str. 135. 433

Idem, str. 135. 434

Idem, str. 135. 435

Idem, str. 137. 436

Wellek, Rene, „Kritički rad T. S. Eliota“ /prev. M. Borojević i Lj. Jojić/, Razlog, 1964, 4, 9-10, str. 836-837. 437

Idem, str. 841.

191

činjenice: „stvarni pjesnikov doživljaj, doživljaj pisanja pjesme i reakcija čitaoca.“438

Esej

završava analizom Eliotovih radova na konkretnim pesnicima, koja zapravo pokazuje da

Eliotov ukus nije isključivo klasicistički, da Eliot ume da promeni svoje mišljenje (kao kada

je Gete u pitanju) i da je zapravo vrlo izbirljiv u usvajanju tradicije.

Pored ovog prevoda, koji su objavili nama nepoznati prevodioci, M. Borojević i Lj.

Jojić, Tomislav Sabljak je preveo napis Delmora Švarca439

pod naslovom „Književna

diktatura“. Iako je najavljen kao esej u kojem ćemo imati priliku da preko Eliota saznamo

nešto više o Delmorovim stavovima o književnoj kritici, naša očekivanja nisu ispunjena. Na

Eliota je nemoguće primeniti bilo kakvu klasifikaciju, njegova istraživanja prate njegovu

ličnu intuiciju i jedino na šta se oslanja jeste njegovo vlastito iskustvo na osnovu kojeg

neretko menja i sopstveno mišljenje. Možda je u ovom celom napisu, odnosno delu eseja koji

nam je dat na uvid, najznačajnija svest o relativnosti kritičkih sudova jer „što više znamo o

historiji književne slave i književnih sudova, postajemo više svjesni koliko mogu biti

nepravedni i glupi i najveći kritičari“440

, dok je najinteresantniji zaključak da nam književni

diktatori, a on smatra da je Eliot književni diktator, ne trebaju.

Pored ovog prevoda Tomislav Sabljak je objavio i svoj esej o Eliotu kao književnom

kritičaru,441

iako je svestan da je najbolji pristup kada se istovremeno proučava i Eliotovo

pesničko delo i njegova kritika. Pojmovi koje obrađuje kreću se u već poznatim okvirima,

Sabljakov način izlaganja i stavovi kada je Eliot u pitanju su nam takođe već dobro poznati.

Jedina novina koju donosi jeste isticanje da „Eliot nikad nije bio pravi praktičar, nego je

postavljao hipoteze.“442

Sabljak u svom eseju ne donosi konačan sud, kako sam kaže „pred čitaoce je postavio

niz problema“443

, a u opsežnim beleškama na kraju eseja pohvalno se osvrće na rad Jovana

Hristića, koji je objavio izbor Eliotovih tekstova, potom na rad prevodioca Milice Mihailović,

da bi na kraju dao smernice za samostalan rad u proučavanju Eliota. U svakom slučaju, s

pravom možemo da kažemo da je sa stanovišta osnovne funkcije popularizacije Eliotovog

rada ovaj esej u potpunosti zadovoljio i sa formalne i sa suštinske tačke gledišta.

Osvrt na izabrane eseje objavljuje Dalibor Cvitan u Telegramu pod naslovom

„Pozitivistička kritika metafizičkog pjesnika.“444

Obrađuje osnovne teme koje se pojavljuju u

438

Idem, str. 841. 439

Schwartz, Delmor, „Književna diktatura“, Telegram, 1964, V (04. 09. 1964.), 228, str. 10. 440

Idem, str. 10. 441

Sabljak, Tomislav, „Kritičar T. S. Eliot“, Mogućnosti, 1964, god. III, br. 3, str. 276-284. 442

Idem, str. 281. 443

Idem, str. 281. 444

Cvitan, Dalibor, „Pozitivistička kritika metafizičkog pjesnika“, Telegram, 1964 (17. 01. 1964.), 195

192

Eliotovim kritikama, ali i naglašava: „Eliotova kritika je tako perfektna, tako misaono i stilski

savršena da prosječnog ljubitelja književnosti mora zaboljeti glava.“445

Samo „Nekim aspektima Eliotove kritike Šekspira“ bavio se Ivo Ćurčin u Filološkom

pregledu446

. Iako se bavi Šekspirom, Ćurčin ističe da se Eliot i tada bavi sobom i da zapravo

pomoću Šekspira „pravda svoje vlastito pesničko postojanje.“447

Tri bitna aspekta kojima se

Eliot bavi kada govori o Šekspiru jesu: drama, tradicija i jezik. Kada je jezik u pitanju uzima

Šekspira kao merilo, a ne Miltonovu tradiciju, jer smatra da je za savremeni jezik bitno da

„izrazi sav raspon modernog senzibiliteta“448

a za to je bio potreban „izvestan prozni

kvalitet.“449

Ovde je još možda bitno istaći činjenicu da je Eliot zapravo malo pisao o

Šekspiru i da samo dva eseja imaju Šeksipira za temu, ali da je dosta toga o Šekspiru rečeno

kroz njegove eseje o Elizabetanskim dramatičarima.

Te godine objavljena su još tri eseja, Aleksandar I. Spasić se bavi „Književnim

pogledima T. S. Eliota“450

u Savremeniku, Milan Ranković „Egzistencijalnim kontinuumom

poezije i kritike“ u Izrazu451

, a Radojica Tautović „Pesmom o pesmi“ u časopisu Književnost

i jezik.452

Esej Radojice Tautovića reakcija je na objavljene „Izabrane tekstove“ u izdanju

Prosvete. Teško se odupreti osećaju da je u ovom slučaju reč o razradi neke sopstvene ideje,

književnim jezikom, koja samo uzima Eliotovo stvaralaštvo kao osnovu za pravljenje

asocijacija na temu.

Po svojoj strukturi esej ima četiri celine od kojih svaka pleni pažnju, ako ničim

drugim, a ono svojim naslovom. Teško da može da nam promakne kreativnost samog autora

već na prvi pogled - od „Intelekta u senci logosa“, preko „Dvojne istine“, „Između metafizike

i nauke“ do „Raspeća“. Ali nekog dubljeg razvoja ideja, sem tog koji se očituje u naslovima

poglavlja, zapravo nema. Autor je preokupiran opštom koncepcijom umetnosti, zaokupljaju

ga zapravo dihotomijski odnosi između iracionalnog i racionalnog, empirizma i dogmatizma,

religioznog i naučnog mišljenje, modernizma i tradicionalizma, kontinuiteta i diskontinuiteta.

Eliot je, možemo slobodno da kažemo, vrlo pogodan za jednu takvu intelektualnu igru

pojmovima. Ako u tom smislu čitamo i tumačimo ovaj napis onda ne iznenađuje ni njegov

445

Idem, str. 3. 446

Ćurčin, Ivo, „Neki aspekti Eliotove kritike Šekspira“, Filološki pregled, 1964, 2, 1, str. 223-230, 271-280. 447

Idem, str. 223. 448

Idem, str. 228. 449

Idem, str. 228. 450

Spasić, I. Aleksandar, „Književni pogledi T. S. Eliota“, Savremenik, 1964, 10, 10, str. 268-278. 451

Ranković, Milan, „Egzistencijalni kontinuum poezije i kritike“, Izraz, 1964, VIII, 8-9, str. 232-244. 452

Tautović, Radojica, „Pesma o pesmi“, Književnost i jezik, 1964, god. 12, br. 4, str. 126-131.

193

zaključak, šta god da je autor želeo da nam kaže i poruči – Eliot „ne shvata stvarnu prirodu

odnosa između inovacije i tradicije“453

jer je „taj odnos jedno dijalektičko jedinstvo

kontinuiteta i diskontinuiteta“454

a Eliot „pokušava da ga svede na čist kontinuitet.“455

Kontinuumom se bavi i Milan Ranković u svom eseju koji je napisan, kako stoji i u

samom podnaslovu, na „marginama Eliotovih eseja.“456

Ali kontinuum o kojem je ovde reč

jeste kontinuum poezije i kritike, činjenica njihove međusobne neodvojivosti. Prvo poglavlje

govori o „Polidimenzionalnosti stvaralačke ličnosti“ koja Eliotu omogućuje da istovremeno

bude i pesnik i kritičar, drugo „Kritika i stvaralaštvo“ obrađuje odnos kritike kao aktivne

komponente stvaralaštva i stvaralaštva, treće „Egzistencijalni kontinuum poezije“ govori o

poeziji „kao živoj celini čitave poezije koja je ikada napisana“457

, dok četvrto i poslednje daje

„Eliotovu valorizaciju Šekspira i Dantea“ u korist Dantea. Njegovi stavovi o Šekspiru su

„eklatantni izliv subjektivnosti.“458

Eliot i sam „na jednom mestu (u eseju „Svrha poezije i

svrha kritike“) čak izražava sumnju da je ikada razumeo Šekspirovu poeziju, što ga nimalo ne

ometa da joj u nekim momentima osporava vrednost.“459

Esej Aleksandra I. Spasića „Književni pogledi T. S. Eliota“460

objavljen je u

Savremeniku 1964. godine. U uvodu, zabrinut zbog siromaštva naše književne teorije,

pozdravlja ediciju Književni pogledi izdavačke kuće Prosveta, u okviru koje je prva

objavljena knjiga bila knjiga eseja T. S. Eliota.

Autor u odnosu na Eliota zauzima prilično kritičan stav, koji se možda najviše ogleda

u tome što ga je na prvom mestu degradirao nazivom esejista i esejistika, istovremeno im

odrekavši opšteknjiževni značaj: „Eliotova esejistika ima više pesničko tehnički negoli opšti

književnoteorijski značaj.“461

Dok analizira Eliotov esej „Funkcija kritike“ mahom se drži

linije koju je zauzeo Ajvor Vinters i prikazuje na prvom mestu nedoslednosti karakteristične

za Eliotovu esejistiku.

Što se tiče samog izbora, autor jedinu manu vidi upravo u činjenici da su ga pravili

Eliot i Hristić zajedno, zbog čega je napravljen tako da nedoslednosti, kojih ima mnogo u

Eliotovom radu, zapravo nisu očigledne. To bi moglo da bude jedno objašnjenje za takav

453

Idem, str. 130. 454

Idem, str. 131. 455

Idem, str. 131. 456

Ranković, Milan, „Egzistencijalni kontinuum poezije i kritike“, Izraz, 1964, god. VIII, knj. XVI, br. 8-9, str.

232-244. 457

Idem, str. 238. 458

Idem, str. 239. 459

Idem, str. 240. 460

Spasić, I. Aleksandar, „Književni pogledi T. S. Eliota“, Savremenik, 1964, 10, 10, str. 268-278. 461

Idem, str. 269.

194

postupak Eliota i Hristića prilikom pravljenja izbora, a drugo objašnjenje je još jednostavnije

i u liniji sa Eliotovim shvatanjem same kritike: svaki čin selekcije je zapravo kritički čin pa je

Eliot ovim izborom možda dao jedan konačni sud o svom kritičkom radu.

Godine 1965. Eliot je umro. Vest o njegovoj smrti objavljena je u Književnim

novinama, Politici, Telegramu i Vidicima. Književne novine donose dva napisa, jedan iz pera

nepoznatog autora potpisanog inicijalima A. S.462

, a drugi je prevod napisa objavljen

povodom Eliotove smrti u Londonskom Tajmsu463

. Nepoznati autor A. S. obrađuje sve

segmente Eliotovog stvaralaštva u kratkim crtama, i poeziju i kritiku i dramu, a na Eliota

gleda kao na pojavu koja je „neizbrisivim bojama oblikovala intelektualni život našeg

stoleća.“464

U Londonskom Tajmsu na prvom mestu se naglašava uticaj koji je ostvario u

akademskim krugovima, „važan kao kritičar, društveni mislilac i dramski pisac, Eliot je kao

pesnik najdublje obeležio svoje doba.“465

Iako je ostvario ogroman uticaj, ističe se da Eliot

ipak ne ostavlja pesničku školu za sobom.

U Politici466

se tih dana takođe pojavljuju in memoriam napisi koji nisu informativni.

Iskazi su uopšteni, Eliot je bio „obnovitelj poezije na engleskom jeziku, utemeljivač novih

puteva, nastavljač tradicije, odnosno pesnik prvog reda“467

, a u Susretima je o njemu kao

pesniku kulturisti pisao Borivoje Marković468

, predstavivši ga kao ikonu koja će zauvek

živeti.

U Telegramu je napise povodom Eliotove smrti objavljivao Tomislav Sabljak.

„Svjetionik na otoku“ je objavljen pod punim imenom i prezimenom469

i kreće se u okviru

očekivanog za tu priliku i ovog autora. Predstavljeni su život i pesme ukratko, poezija budući

izabrana verovatno kao najbitniji segment Eliotovog stvaralaštva. Napis u sledećem broju

objavljen je pod inicijalima T. S.470

tako da možemo samo da pretpostavimo da se Tomislav

Sabljak ovog puta donekle prikrio. Pogotovo jer se u istom broju pojavljuje teksta poznatog

462

S/tefanović A/leksandar., „Tomas Sterns Eliot“, Književne novine, 1965 (09. 01. 1965.), god. XVII, br. 240,

str. 8. 463

„Starci treba da budu istraživači“, Književne novine, 1965 (23. 01. 1965.), god. XVII, br. 241, str. 5. 464

S/tefanović. A/aleksandar., „Tomas Sterns Eliot“, Književne novine, 1965 (09. 01. 1965.), god. XVII, br. 240,

str. 8. 465

„Starci treba da budu istraživači“, Književne novine, 1965 (23. 01. 1965.), god. XVII, br. 241, str. 5. 466

„Umro književnik T. S. Eliot“, Politika, 1965 (06. 01. 1965.), god. LXII, br. 18410, str. 11. 467

Idem, str. 11. 468 Marković, Borivoje, „T. S. Eliot. Umesto nekrologa vratimo mu pesmu“, Susret, god. II (02.02.1965.), br.

24, str. 10. 469

Sabljak, Tomislav, „Svjetionik na otoku. Smrt pjesnika T. S. Eliota“, Telegram, 1965 (15. 01. 1965.), god.

VI, br. 246, str. 13. 470

Sabljak, T/omislav/, „Svjetionik na otoku“, Telegram, 1965, god. VI (05. 01. 1965.), br. 248, str. 13.

195

engleskog pesnika Odn471

u prevodu Tomislava Sabljaka. Svi su napisani u istom duhu, a

Odn završava konstatacijom da „smrt pjesnika nije gubitak“472

jer ima svoj život u pesmama,

a posebno u slučaju T. S. Eliota jer „promene i kolebanje ukusa neće predati zaboravu njegov

rad.“473

Inače, Odn je još jedan veliki pesnik modernizma, kojem je upravo T. S. Eliot na

mestu urednika izdavačke kuće Faber & Faber pomogao da objavi svoju prvu zbirku

pesama.474

Otud nas i ne čudi da je tom prilikom u Telegramu prevedena i njegova pesma

pod naslovom „Dug pjesniku T. S Eliotu“475

.

U Vidicima476

objavljen je esej Miodraga Juriševića, isto povodom pesnikove smrti

mada to nije tako očigledno na prvi pogled. Pristup u obradi teme je visoko-intelektualni,

kakav zapravo i zaslužuje jedna figura kakva je bio T. S. Eliot, kao prilog ovom eseju

navedena je bibliografija recepcije T. S. Eliota kod nas.

Pored ovih panegiričnih napisa objavljivanih s povodom, pojavili su se i neki

značajniji eseji. Putevi477

nam donose esej M. L. Rosentala (M. L. Rosenthal) „Objektivni

korelat“. Rosental je ugledni pesnik i kritičar, njegovi stavovi o Eliotu su visoko cenjeni u

anglosaksonskom svetu. Njegov značaj je prepoznao Mario Suško i objavio ovaj prevod.

Objektivni korelativ je obrađen kroz analizu „Ljubavne pesme J. Alfreda Prufroka“, analizu

Eliotovog eseja „Hamleta“, „Portreta jedna dame“, „Puste zemlje“ i „Gerontiona“. Ono što

Eliota izdvaja kao predstavnika savremenog doba jeste njegov metod, neposredno saznajan,

subjektivan kojim pokušava da izrazi zamršenost osećanja. Taj „pokušaj da se izrazi ono

neizrecivo užasno“478

postaje „esencijalni problem umetnosti“479

za Eliota. Stoga Rosental

smatra da Eliot progovara kroz Prufrokova usta kada kaže „naprosto je nemoguće izreći ono

što mislim“480

, što nam pravi probleme u komunikaciji, a o čemu dodatno svedoči analiza

„Portreta jedne dame“. Svestan i lirskih i dramskih momentata u Eliotovoj poeziji koji se vrlo

često zaboravljaju, Rosental brani svoj stav da Eliotova „temeljna snaga proizlazi iz njegove

muzike, intenziteta i magije koji se provlače iz stiha u stih.“481

Esej završava rečenicom da

471

Auden, W. H., „Dug pjesniku T. S. Eliotu“ /prev. Tomislav Sabljak/, Telegram, 1965, god. VI (29. 1. 1965.),

br. 248, str. 9. 472

Idem, str. 9. 473

Idem, str. 9. 474

Drabble, Margaret, The Oxford Companion To English Literature, Oxford University Press, 1985, p. 50. 475 Auden, W. H., „Dug pjesniku T. S. Eliotu“ /prev. Tomislav Sabljak/, Telegram, 1965 (29. 1. 1965.), god. VI,

br. 248, str. 9. 476

Jurišević, Miodrag, „T. S. Eliot pesnik apsolutne imanencije“, Vidici, 1965, god. XIII, str. 90. 477

Rosenthal, M. L., „Objektivni korelat“ /prev. Mario Suško/, Putevi, I, 1965, XI, I, str. 37-43. 478

Idem, str. 38. 479

Idem, str. 38. 480

Idem, str. 39. 481

Idem, str. 40.

196

„Eliotova glavna ostvarenja postaju zapravo glavna psihološka putovanja kroz razna

poglavlja unutar te agonije i prekidamenta.“482

U časopisu LMS je Nikola Koljević objavio svoj esej „Jejts prema Eliotu: Delimično

upoređenje.“483

Iako je stava da je poređenje ovih dvaju imena moguće samo utoliko što su

oba pisca bila velika, čitajući esej ne možemo se oteti utisku da je Jejts ipak bio veće ime u

Koljevićevim očima. Svestan ograničenja koja ovakvo jedno poređenje može da ima već se

naslovom ograđuje, da bi kasnije u tekstu objasnio da je reč o „razmatranju onih postojećih

dodirnih tačaka koje daju smisao razlikama između njih.“484

Odmeravanje ove dvojice pesnika odvija se u sferi značenja, i kroz njihove pesme

„Politika“ V. B. Jejtsa, i „Pusta zemlja“ T. S. Eliota. Jejts se za razliku od Eliota izdvaja

direktnim korišćenjem pesničke ličnosti, kao i formalizovanom strukturom stiha, on „u naša

vremena menja smisao postojeće lirske konvencije.“485

Verovatno stoga ovaj esej počinje i

završava istim Eliotovim pohvalim rečima o Jejtsu „dobar deo najlepše poezije na engleskom

jeziku, najjasnije, najjednostavnije, najdirektnije.“486

Najinteresantniji esej koji je objavljen u ovoj godini ipak je esej Zvonimira Goloba

„Mogućnosti granice i kritike“ objavljen u Forumu.487

Interesantan je najviše stoga što to nije

esej o Eliotu, već analiza kritičkog postupka kritičara Dalibora Cvitana, relativno nepoznatog,

koji je u svojim analizama, između ostalih autora, polazio i od Eliotovih stavova.

Zvonimir Golob stoji na stanovištu da je „djelo dato i nepromenjljivo, a čitalac onaj

koji se mijenja, i mijenjajući se, mijenja i djelo samo“488

, odnosno da „kritičar nije objektivan

sudac.“489

Tvrdi dalje da je „kritičar umjetnik koji stvara vlastitu sliku stvarnosti na osnovu

one koju mu djelo nudi.“490

Dalibor Cvitan nije prošao baš najbolje u ovom osvrtu Zvonimira

Goloba koji se na samom početku pozvao na Eliota i rekao da Cvitan poseduje „nedovoljno

senzibiliteta da bi poeziju prihvatio kao uživanje“491

i dokazuje da nije ispravno shvatio

Eliotove stavove vezano za jezik poezije, „jezik jedne osobe koja se obraća drugoj“492

,

drugim rečima i sredstvo komunikacije. Cvitanu zamera i to što u svojim kritikama polazi od

482

Idem, str. 43. 483

Koljević, Nikola, „Jejts prema Eliotu: Delimično upoređenje“, LMS, 1965, god. CXLI, knj. CCCXCVI, br. 1,

str. 59-78. 484

Idem, str. 60. 485

Idem, str. 78. 486

Idem, str. 78. 487

Golob, Zvonimir, „Mogućnosti i granice kritike”, Forum, 1965, god. IV, br. 1-2, str. 203-219. 488

Idem, str. 203. 489

Idem, str. 204. 490

Idem, str. 205. 491

Idem, str. 210. 492

Idem, str. 213.

197

klasicističkih tendencija, objektivnog korelativa, bezlične poezije, akademizma i formule,

„nasuprot romantičnoj svijesti“, ali je svako najveća zamerka to što suštinski ne razume

stavove na koje se poziva, „doslovno preuzima misao ili pogreške drugih.“493

Kada je Eliot u pitanju, Golob nam skreće pažnju da na osnovu njegovih stavova

„mogli bismo negirati dobar dio najznačajnijih djela suvremene, i ne samo suvremene,

svjetske literature“494

i da je on kroz svoje stavove „opravdavao unošenje tuđih stihova u

vlastita djela, što može da bude i izraz ograničene imaginacije.“495

Ovaj esej je interesantan

između ostalog i zbog toga što nas na konkretnom primeru upućuje i na direktan Eliotov

uticaj na nekog našeg kritičara, ma koliko minornog značaja on bio, a ukoliko se setimo

prethodno izrečene opaske na Golobov kritički postupak, biće nam jasniji njegov stav u ovoj

njegovoj kritci.

U Beogradskoj nedelji objavljen je 17.01.1965. godine osvrt496

na izvedbu Eliotove

drame „Koktel“ u pozorištvu Atelje 212. Autor Milosav Marković govori o „Koktelu“ kao o

komediji bez spoljne sugestivnosti; gledljivom, spektakularnom i nijansiranom pozorišnom

komadu. Ovaj prikaz je, između ostalog, interesantan jer govori ponešto i o glumi glavnih

aktera, Vere Čukić, Steve Žigona i Ljiljane Krstić. U Susretu je takođe objavljen osvrt

Borislava Anđelića na istu dramu.497

Naglašava autorovu šalu jer publika nije imala prilike da

vidi koktel u ovoj dramskoj paraboli, i skreće pažnju da likovi nisu oživotvoreni: „U svom

pokušaju da približi poetsku dramu širem krugu gledalaca on je propustio da oživotvori svoje

ličnosti.“498

Antun Šoljan499

je svojim esejom u Forumu dao jedno celovito viđenje Eliotovog

stvaralaštva u tom specifičnom trenutku kojeg je obeležila Eliotova smrt. Prva tema u eseju

bila je tema recepcije i autor naglašava da „ako dakle mjerilo takvog aktivnog i živog odnosa

ikako može biti brojnost prevodilačkih i kritičkih pokušaja, zatim broj preštampavanja, pa

učestalosti citiranja i pozivanja na autoritet određenog pisca, onda je T. S. Eliot nesumnjivo

jedan od najznačajnijih svjetskih pjesnika za našu (i ne samo našu) poslijeratnu

književnost.“500

Autor je svestan da su u prvim danima prijema napravljene mnoge greške u

tumačenju Eliotovog dela, ali da ne treba biti strog prema tome, a da kašnjenje u prijemu

493

Idem, str. 219. 494

Idem, str. 214. 495

Idem, str. 214. 496

Marković, Milosav, „T. S. Eliot: Koktel“, Beogradska nedelja, 1965 (17. 1. 1965), god V, 174 497

Anđelić, Borislav, „Koktel sa bodljama“, Susret, god. II (02.02.1965.), br. 24, str. 10. 498

Idem,str. 1. 499

Šoljan, Antun, „Evropski i naš pjesnik“, Forum, 1965, god. IV, knj. VII, br. 1-2, str. 278-288. 500

Idem, str. 279.

198

njegovih dela svedoči o tome koliko naša književnost kasni za svetskom književnošću.

Poziva se na Eliotov kosmopolitizam, klasicizam, govori o objektivnom korelativu, o

beleškama, poredi ga sa Džojsom i analizira neke od stihova koji svedoče o Eliotovom stilu u

„Pustoj zemlji“. U pisanju ovog eseja obilato se služi literaturom stranih autora, D. E.

Maksvela, Hjua Kenera, Klinta Bruksa, a citira i naše autore Ladana i Hristića. Hristića citira

kada govori o beleškama.

I konačno, i anonimni autor P. B. je uz prevod pesme „Marina“ napisao par redaka

povodom smrti T. S. Eliota.501

U ovom napisu nema ni biografije ni bibliografije. Govori o

Eliotu i njegovom pesničkom i kritičkom radu upravo kroz analizu Eliotovih kritičkih eseja,

na prvom mestu kroz esej „Tradicija i individualni talent“.

Iste ove godine objavljen je i bibliografski napis o T. S. Eliotu, sa navedenim

zbirkama, antologijama i literaturom o Eliotu.502

Sledeća godina bila je nešto slabijeg intenziteta kada su u pitanju kritički osvrti na

stvaralaštvo T. S. Eliota. Anonimni autor D. P. (možda Dušan Puvačić) objavio je prevod

Spenderovog eseja „O engleskoj i američkoj poeziji“503

u kojem se Eliot pominje kao

zaslužan za amerikanizaciju engleske poezije, a osnovno pitanje koje je predmet ovog eseja

jeste pitanje nezavisnosti engleske poezije. Uticaj američke poezije objašnjen je stanjem u

kojem je bila engleska poezija na početku veka, odnosno da se „engleska poetska,

nesmotrena, lenja nemarnost pokazala neadekvatnom za pisanje poezije u modernom

svetu.“504

U Poljima je Milan Topolovački objavio esej „Pesnička drama T. S. Eliota.“505

Ukazuje na osnovne karakteristike pesničke drame, s naglaskom na reč nova pesnička drama

koja je izgrađena na starim književnim vrednostima. Svestan je da su tri bitna elementa

pesničke drame „mitološki ili istorijski predmet radnje, hor i tradicionalni slobodni stih“506

uprkos tome što su karakteri i situacije iz svakodnevnog života, a što opet za sobom povlači

dijalog i specifičnu versifikaciju. Topolovački prati pravila koja Eliot osmišljava vezano za

oživljavanje pesničke drame u savremenom kontekstu, mada se zapravo čini da ima više

pravila nego samih drama, a i sama pravila se menjaju u hodu. Tako recimo sve više slabi

501

P.B., „Slovo o Thomas Stearns Eliotu“, Polet (Zagreb), I, 1965, III, str. 13. 502

Jovanović, P. Živorad, „T. S. Eliot kod Jugoslovena (bibliografska građa)“, Pozorište, 1965, god. VII, br. 3,

str. 360-361. 503

Spender, Stephan, „O engleskoj i američkoj poeziji“ /prev. Dušan Puvačić/, Književne novine, 1966, god. 18

(25. 06. 1966.), br. 278, str. 8. 504

Idem, str. 8. 505

Topolovački, Milan, „Pesnička drama T. S. Eliota“, Polja, 1966, 12, 100, str. 13. 506

Idem, str. 13.

199

uloga hora, da ga više ne bi ni bilo u drami „Društvo na koktelu“, jer se pokazalo da u

modernim uslovima deluje „negativno i necelovito.“507

Godina 1967. je bitna godina za prijem stvaralaštva T. S. Eliota na našem književnom

području, jer je objavljeno Eliotovo najznačajnije delo „Četiri kvarteta“ u prevodu Svetozara

Brkića.508

Pojavljivanje ovog dela je izazvalo ipak manje pažnje nego što bismo očekivali s

obzirom na značaj jednog takvog događaja. Nepoznati autor sakriven iza inicijala N. T.

naglašava kako je ovo delo dobar izbor za početak jedne „izvanredno zamišljene bibliografije

savremene svetske poezije“509

, jer predstavlja „izuzetno ostvarenje i obrazac moderne

poezije.“510

Prave analize ovog ostvarenja zapravo nema, tek poneki već davno izrečen, a

nanovo prepisan stav o ovom Eliotovom delu bi trebalo da nas uvede u njegov svet. U tom

smislu naglašava da „dominantan ton Eliotove poezije je moderno shvatanje vremena kao

kontinuuma koji čini da se čitavo vreme sadrži u svakom trenutku vremena.“511

Istom temom se bavio i Tomislav Sabljak u Telegramu512

, u svom duhu hvaleći Eliota

kao vrhunskog pesnika, a ovu zbirku kao vrhunsko delo. Naglašava kako je Eliot „dosta

nerazumljiv“513

i kao i prethodni autor da je dominantna tema o vremenu.

U Književnim novinama514

Dušan Puvačić se oglasio povodom objavljivanja „Četiri

kvarteta“ na srpskom jeziku. Naglašava da je reč o teškoj poeziji, a vreme je njena centralna

tema. Za razliku od već pomenutih eseja vidi se da se Dušan Puvačić ozbiljnije pozabavio

analizom ovog dela kroz analizu strukture dela, kao i analizom prevoda na konkretnim

primerima. Zadovoljan opštim utiskom, dodaje jedino da bismo mnogo više dobili da je

prevodilac uz prevod dao i pokušaj tumačenja pesama koje je preveo. Eliot za Puvčića ostaje

pesnik koji je „engleskoj poeziji vratio intelektualno dostojanstvo.“515

U Poljima se oglasio Srba Ignjatović esejom „Poezija istorije i stvarnosti“ u pokušaju

da da „Prilog tumačenju Eliotovog shvatanja.“516

U ovom napisu se bavi metafizički-

intelektualističkim kritičkim i pesničkim Eliotovim stvaralaštvom, uglavnom se krećući u

okviru analize apstraktnih pojmova kao što su istorija, tradicija, estetički kriterijumi,

bezličnost poezije. Najvažniji moment zapravo se dešava na samom kraju kada Eliotovom

507

Idem, str. 13. 508

Eliot, T. S., „Četiri kvarteta“ /prev. Svetozar Brkić/, Beograd, Prosveta, 1966. 509

N. T., „T. S. Eliot: Četiri kvarteta“, Književnost, 1967, god. XXII, knj. XLIII, br. 6, str. 596-597. 510

Idem, str. 596. 511

Idem, str. 597. 512

Sabljak, Tomislav, „Granice poezije“, Telegram, 1967, VIII (26. 05. 1967.), 369, str. 4. 513

Idem, str. 4. 514

Puvačić, Dušan, „Eliotova pesnička sinteza. T. S. Eliot: Četiri kvarteta“, Književne novine, 1967, 19 (08. 07.

1967.), br. 305, str. 3-4. 515

Idem, str. 3. 516

Ignjatović, Srba, „Poezija istorije i stvarnosti“, Polja, 1967, god.13, br. 109, str. 14.

200

shvatanju poezije suprotstavlja jedan bretonovski pogled na poeziju i činjenicu da je skoro

paralelno sa njegovim radom na snazi bio i Manifest nadrealizma objavljen 1924. godine.

Čini se da je Srba Ignjatović vrlo jasno i efektno izrekao svoj stav.

Dušan Puvačić je u Savremeniku objavio osvrt na eseje koje je Eliot objavio u zbirci

„Kritikovati kritičara“517

, a koje je skupljao u period od 1942 – 1961. godine. Svestan

diskutabilnosti nekih svojih stavova, sam Eliot je imao potrebu da „vlastito delo sagleda u

književno-istorijskoj perspektivi.“518

Osvrćući se unazad „primećuje da je u njemu mnogo

manje onoga čega bi trebalo da se stidi nego što je očekivao.“519

Ponekad kada se ne slaže sa

svojim navodima sa početka karijere, razume i identifikuje se sa sobom u vreme kada je na

taj način razmišljao. Za potrebe ovog rada, možda je interesantno skrenuti pažnju na podelu

koju Eliot pravi na eseje uopštavanja i tekstove o pojedinim piscima, kao i na razliku između

uticaja koji dovodi do oplodnje, i podražavanja koje dovodi do sterilizacije, o čemu je već

bilo govora u uvodu ovog rada.

Ovaj osvrt je objavljen u okviru rubrike „Književnost u svetu“.

Drama je predmet ova dva eseja koja ćemo poslednja obraditi, a objavljena su 1967.

godine. Jedan je već prethodne godine objavljivani esej Milana Topolovačkog „Eliotova

drama“520

, a drugi esej Radeljković Zvonimira „Izlet u dramu“.521

Naslov ovog drugog eseja verovatno proizlazi iz autorovog stava da je „poezija

Eliotov pravi medij“522

i da je zapravo mnogo više drame u njegovoj poeziji nego što je ima u

delima koja su formalno dramska. I pored toga autor je našao za shodno da obradi osnovne

ideje iz Eliotovih drama, prateći njihov nastanak i razvoj, kao i postupak približavanja

antičke drame modernom senzibilitetu i ambijentu. Osnovni autorov stav u tumačenju

poezije, pa samim tim i poetske drame, jeste da su „jednoznačna tumačenja poezije

nemoguća.“523

Esej Milana Topolovačkog objavljen je u nastavcima u časopisu Život. Smatra da je

za sagledavanje Eliotovog dramskog stvaralaštva potrebno poznavati čitav njegov književni

opus, a pesničku dramu karakteriše kao „najtežu i najsavršeniju književnu formu

517

Puvačić, Dušan,, „Kritikovati kritičara“, Savremenik, 1967, 13, 25, 6, str. 592-596. 518

Idem, str. 592. 519

Idem, str. 593. 520

Topolovački, Milan, „Eliotova drama“, Život, 1967, XVI, 11 - 12, 24 – 28. 521

Radeljković, Zvonimir, „Izlet u dramu“, Izraz, 1967, XI, XXII, 11, 1128 – 1132. 522

Idem, str. 1132. 523

Idem, str. 1132.

201

kazivanja.“524

Tri elementa čine savršenu dramu – mitološki ili istorijski predmet dramske

radnje, hor i tradicionalni slobodni stih.

Milan Topolovački se na prvom mestu bavi stihom koji je Eliot izgrađivao godinama i

na kraju došao do saznanja da „naglašeni mogu biti jedan do drugog ili rastavljeni

nenaglašenim slogovima - jedino je sigurno da jedan nenaglašeni mora biti s jedne strane

cenzure, a dva s druge“525

, a potom i dramaturgijom „svu težinu i značaj (kao važnost)

dramskih akcija vezuje za hor. I to iz tri razloga: prvo, što se u ovakvoj dramaturškoj šemi

nije ni mogao osloboditi hora i tradicionalnog patosa, drugo, što je pesniku daleko teže da

piše dijalog u stihu nego horski monolog i, treće, što se kroz ulogu hora mogu vrlo dobro

prikriti pesničke dramaturške neveštine.“526

Ali savršenstvo pesničke drame se ogleda u „sintezi dramskog i muzičkog reda, jer

takav obim može imati samo d r a m a u trenutku svog najvećeg intenziteta. [...] Dakle,

razlike između prozne i pesničke drame su u životnoj, efemernoj registraciji prve i povišenoj

emocionalnoj preokupaciji druge; u izboru motiva, u specifičnom obimu senzibilnosti, u

poetskoj dramatičnosti najvećih intenziteta.“527

U analizi se poziva na Eliotov stav da su pesničke drame devetnaestog veka bile

neuspešne jer slobodan stih nije pratio savremen jezik, ukazuje na činjenicu da je Eliot

vremenom izbacio hor („Porodični skup“) i da je naglašavao potrebu da se s vremena na

vreme nešto desi da bi publika pratila dramu u iščekivanju.

Godine 1968. godine naišli smo na samo tri eseja, na prvom mestu esej Petra

Milosavljevića „Tradicija i avangardizam“528

koji budi znatiželju jer kreće od premise da

analiza tradicije u našoj književnosti neminovno vodi do stranih uzora. Tradicija može da se

posmatra kroz prizmu negativnosti koja se manifestuje na međunacionalnom i na ideološkom

planu, i kao balast koji može da sputa napredak umetnosti. Ali naši glavni tradicionalisti,

kaže autor, jesu Miodrag Pavlović i Jovan Hristić, stvaraoci koji su stvarali pod Eliotovim

uticajem i propagirali klasično u umetnosti: „Naš tradicionalizam nije samonikao; podstaknut

je sa strane, on je izrastao po ugledu na strane škole i uzore. Njegov doprinos nije toliko u

oblasti teorijske misli koliko u praktičnim delatnostima, posebno izdavačkoj i književno-

istorijskoj. Sve što su naši tradicionalisti dosad napisali o teorijskim problemima literature po

značaju je daleko iza njegovih praktičnih stvaralačkih poduhvata. I najizraziti predstavnici

524

Topolovački, Milan, „Eliotova drama“, Život, 1967, XVI, 24. 525

Idem, str. 25 – 26. 526

Idem, str. 26 – 27. 527

Idem, str. 25. 528

Milosavljević, Petar, „Tradicija i avangardizam“, Polja, 1968, god. 14, br. 113 - 114, str. 6 – 8.

202

našeg tradicionalizma Miodrag Pavlović i Jovan Hristić, na primer, đaci su i propagatori

Eliotovog shvatanja tradicije i klasičnog u umetnosti. Zato i svaki teorijski razgovor o našem

tradicionalizmu nužno vodi na uzore, na Eliota.“529

Ova je analiza, napravljena prevashodno sa stanovišta naše književnosti, interesantna

jer na jedan drugačiji način posmatra Eliota, a autor u pojmu tradicije koja se ne može

naslediti nego se stiče, kao i u povezivanju vanvremenskog i vremenskog, vidi jedno

dinamičko shvatanje umetnosti. U nastavku ispravno uočava da bilo da je reč o

romantičarskoj ili klasičnoj orijentaciji, obe zapravo podrazumevaju tradiciju, što je često

zanemarivana činjenica.

Takođe, ovaj autor vrlo jasno govori o opoziciji koju je Eliot imao i na svom

govornom području, Herbertu Ridu, mada pokušava da dokaže da su im vrlo često polazišne

tačke iste i da je na primer Ridova „iznenadna transformacija reči“530

istovetna Eliotovom

objektivnom korelativu. Time uslovno dokazuje da je podela na romatičnu i klasičnu poeziju

veštačka i da klasično ili romantično usmerenje nekog doba zavisi i od „objektivnih

društvenih, istorijskih i književnih okolnosti.“531

Milan Topolovački je i ove godine u Životu objavio nastavak svog eseja „Eliotova

drama“532

, analizirajući u tom broju „Porodični skup“. Već na samom početku uočljiv je

pesnički jezik kojim je esej pisan: „u tihom proticanju vremena, sa malo iznenađenja, u

patološkom zaboravljanju trenutaka tuge.“533

Struktura eseja je vrlo jasna – u prvom delu dat je sadržaj tragedije, potom stihovi u

prevodu kao ilustracija najbitnijih momenata same drame, a onda njena analiza. Na prvom

mestu ističe da je reč o drami koja je građena „na principima savremene dramaturgije

(dinamičan zaplet, asocijativan dijalog, razrešnica u blizini finala katarze periodično

olakšavaju dramske prenapetosti).“534

Najvažnija je u drami, po rečima Milana

Topolovačkog, ipak atmosfera, zbog koje su zadržane Ernije, antički prototipovi, uprkos

tome što je hor izbačen. Likovima se u drami su takođe dobro saobraća, a esej završava

konstatacijom da su svi oni opterećeni Harijevim zločinom i da je zločin živeti takav život.

Beker je objavio esej u Forumu535

iste ove godine u pokušaju da predstavi Eliota kao

kritičara pošto su „Eliotov utjecaj i središnja važnost već opća mjesta književne kritike.“536

529

Idem, str. 7. 530

Idem, str. 8. 531

Idem, str. 8. 532

Topolovački, Milan, „Eliotova drama“, Život, 1968, XVII, 2 -3, str. 58 – 64. 533

Idem, str. 58. 534

Idem, str. 63. 535

Beker, Miroslav, „Eliotov kritički opus u perspektivi“, Forum, 1968, VII, br. 7 – 8, str. 171 – 220.

203

Ono što ovaj esej razlikuje od drugih pisanih na ovu temu, jeste činjenica da se Beker osvrće

na Eliotov esejistički rad šire od drugih autora, obuhvativši i one eseje koji nisu sabrani u

zbirkama, kao i eseje koji nisu do tog trenutka prevođeni kod nas. Pre njega sa takvim

pristupom smo se sreli jedino kod Dušana Puvačića.

Pojmovi koje obrađuje jesu: tradicija, red, teorija impersonalnosti, objektivni

korelativ. Dok prolazi kroz Eliotove teme, Beker komunicira sa velikim brojem američkih i

engleskih kritičara, poznavalaca Eliotovih dela. To su: Bonami Dobri (Bonami Dobree),

Livajz Fri (Lewis Free), F. O. Matjesen, Edmund Vilson, Stenli Edgar Hajnman, Dž. K.

Rensom, F. R. Liviz, Klint Bruks, Ajvor Vinterz, Kristijan Šmit (Kristian Smidt), Ents Oraz

(Ants Oras), F. V. Bejtson (F. W. Bateson), F. M. Kuna (F. M. Kuna), Frenk Kermoud,

Bruks, Leonard Anger, Grejem Hju (Graham Hough), Kinsli Ejmis (Kingsley Amis), Donald

Dejvi (Donald Davie)… Posebno je interesantan poslednji odeljak u kojem ukazuje na razlike

u tumačenju prirode kritike između Eliota i Helen Gardner.

U Književnoj smotri Miroslav Beker je sledeće godine objavio esej „Pedeset godina

‚Tradicije i individualnog talenta.’“537

Beker je smatrao da je potrebno sagledati ovaj

najvažniji Eliotov esej ponovo posle pedeset godina, počevši svoju analizu školski od samog

teksta, uticaja koji je tekst imao na generacije stvaralaca, da bi potom prešao na njegove

odlike i nedostatke. Pojmovi koje obrađuje su nam već dobrano poznati, način obrade takođe.

Iste te godine Miroslav Beker538

je ponovo objavio svoj esej na temu impersonalnosti u

kojem se potrudio da ovu pojavu sagleda iz tri njena ugla definisana u Vebsterovom rečniku

engleskog jezika. Impersonalnost je tako na prvom mestu „bez veze ili odnosa s bilo kojom

određenom osobom“539

ili u književnom smislu „nestajanje stvaralačke ličnosti u djelu.“540

Kada je reč o ovom prvom značenju, Beker govori o Eliotovom eseju „Tradicija i

individualni talenat“, svestan da Eliotova teza u biti stoji na vrlo klimavim nogama, ali da je

rezultat reakcije na epigonske viktorijanske pesnike i značajna po tome što je propagirala

nenametanje ličnog pečata. U ovom prvom kontekstu, impersonalnost možemo da shvatimo i

kao momenat kada „djelo samo po sebi poprima samostalan život, koji autor onda ne može

obuzdati.“541

Drugo značenje impersonalnosti iz rečnika, „kao nečega što ne postoji kao

536

Idem, str. 171. 537

Beker, Miroslav, „Pedeset godina ‚Tradicije i individualnog talenta'“, Književna smotra, 1969, I, 1, str. 18-

22. 538

Beker, Miroslav, „Težnja prema impersonalnosti u modernoj književnosti“, Umjetnost riječi, 1969, str. 3-19. 539

Idem, str. 4. 540

Idem, str. 4. 541

Idem, str. 7.

204

osoba“542

, Beker je povezao sa pitanjem tradicije, odnosno, „ako dakle autor ne određuje

karakter svog proizvoda u cjelini, ako on treba da nestane, a samo djelo treba da se razvija po

samosvojnim zakonima, bi li to trebalo značiti da će umjetnička djela predstavljati kaos

proizvoda individualnih stvaralaca, ili će ipak među njima postojati neki red i poredak.“543

Odgovor je jednostavno dat: „Osnovna je misao svih slučajeva u ovoj drugoj grupi

impersonalnosti da čovjek ima (odnosno stječe) puno dostojanstvo tek time što pripada

većem i dubljem impersonalnom redu – bez obzira na to da li je to tradicija ili prirodni tok

svijeta. Bez tog pripadanja i identifikacije sa širim okvirom čovjek je tek dezorijentiran i

bespomoćan pojedinac.“544

Treće značenje impersonalnosti, koje se tiče dijalektičkog odnosa

između ličnog i bezličnog, jeste definisano „nastojanjem moderne književnosti da prikaže u

isti čas pojedinca i čitav ljudski rod.“545

Pokušava da pronikne u budućnost i sudbinu

književnih rodova, na kraju ovog eseja, i u tom nastojanju primećuje da je „zahtev za

nestankom piščeve ličnosti u djelu za volju apsolutnog poštivanja medija simptom

esteticizma i krize spontanosti.“546

Zaključuje ipak da nije moguće to sada predvideti, i da „ne

moramo očekivati promjene samo u n u t a r književnog roda – kao što su razni vidovi

impersonalnosti – nego čak i promjene same književne vrste.“547

Godine 1971. u Mogućnostima se pojavljuje esej Sretena Petrovića „Teološki smisao

Eliotove poezije“548

, koji bismo zaista mogli da izdvojimo kao poseban s obzirom na vrlo

specifičan ugao posmatranja Eliotovog stvaralaštva, pogotovo kada je reč o našem govornom

području.

U prvom odeljku profesor Petrović postavlja „Osnovne probleme Eliotove poetike“549

i smešta svoj rad u obast sociologije kulture i estetike, odnosno kao primarni cilj postavlja

„dovođenje u vezu osnovnih Eliotovih kritičkih pojmova o poeziji sa osnovama njegove

filozofije kulture i estetike.“550

U sledećem odeljku bavi se estetsko-metafizičkim smislom

prošlog. Svest o prošlom dobija značaj objektivne svesti, a pri tom i aksiološku vrednost jer

„prošlo postaje ne samo pesničkim sadržajem, nego i vrednosnim principom pesničkog

542

Idem, str. 4. 543

Idem, str. 7. 544

Idem, str. 11. 545

Idem, str. 4. 546

Idem, str. 19. 547

Idem, str. 19. 548

Petrović, Sreten, „Teološki smisao Eliotove poezije“, Književna kritika, 1971, god. II, br. 5 - 6, str. 29 – 42. 549

Idem, str. 28. 550

Idem, str. 28.

205

činjenja.“551

Okosnicu ovog rada čini Eliotovo delo „Uz pojam kulture“ objavljeno na

nemačkom jeziku.

Kada je u pitanju odnos kulture i religije, Eliot ih vidi kao „dve strane jedne iste

stvari.“552

Religija kao fenomen za Eliota je uvek katolicizam, u podtekstu se provlači teza o

evropskoj superiornosti, a potom i o samoniklosti evropske kulture. Poglavlje „Estetičke

konsekvencije“ pokušava da pronađe odgovor na pitanje povezanosti između bezličnosti i

dubljeg teološkog smisla, što zapravo zadire u domen metafizike, i vrlo je teško dokazivo. U

svakom slučaju, „u Eliotovom isključenju ličnosti pesnika u poetskom činjenju a

naglašavanje nadpersonalnog, nadnacionalnog sušastva – graniči se sa teologijom.“553

Ukupan zaključak profesora Petrovića je sledeći „ukratko, dok politička interpretacija

ovde razmatranog Eliotovog gledišta pretpostavlja njegov konzervatizam, metafizičko-

filozofska završava u teološkom stavu; sociološko-kulturno određenje Eliotove poezije govori

o hrišćanskoj dimenziji dok estetička interpretacija dovodi do fenomenološko-ontološkog

zaključka.“554

Nikola Koljević se bavio Hamletom u svom eseju „Hamlet kao tragedija“555

,

neminovno se osvrnuvši na Eliota i njegov esej o Hamletu dok pokušava da iznađe odgovor

na pitanje po čemu je Hamlet tragedija, a ne psihološka drama koja se samo tragično

završava. Koljević se ne zadržava na Eliotovoj konstataciji da je „Hamletova neodlučnost [...]

jednostavno izraz njegove nesposobnosti da izrazi svoje emocije u akciji. A to je, u isti mah

dokaz da Šekspir ovim delom nije uspeo da izrazi svoju viziju u umetničkom obliku.“556

On

naglašava da je „u Hamletu, kao i u svakoj drugoj Šekspirovoj drami akcija ne proističe u

potpunosti ni iz spoljne situacije ni iz psihologije njenog središnjeg nosioca, već iz različitih

vidova njihove neprestane i nepredvidljive međupovezanosti. A jedinstveno obeležje

Šekspirovih velikih tragedija sastoji se jednostavno u tome što su ta dva različita izvora akcije

toliko suprotstavljena da u svakom susretu stvaraju sukob koji se može razrešiti jedino

tragičkom katastrofom.“557

Radenko Radišić se bavio temom „Depersonalizacije poezije“ u Studentu558

1972.

godine. Iako ambiciozan u postavci sa namerom da utvrdi da li, u kojoj meri i na koji način

551

Idem, str. 33. 552

Idem, str. 38. 553

Idem, str. 41. 554

Idem, str. 42. 555

Koljević, Nikola, „Hamlet kao tragedija“, Izraz, 1971, god. XV, br. 5, str. 463 – 478. 556

Idem, str. 465. 557

Idem, str. 467. 558

Radešić, Radenko, „Depersonalizacija poezije“, Student, 1972, XXXVI, 11-12, str. 23.

206

pesnička ličnost utiče na depersonalizovanje jedne pesme, autor je svestan da uloga ovog

eseja može da bude samo indikativna. Taj indikativan zaključak na kraju krajeva i jeste da je

pesnička ličnost neprestano prisutna, ali u način izlaganja, kao i u samom tom zaključku, mi

čitamo zapravo visok stepen racionalnosti autora. Možda je upravo to i razlog što, iako citira

Eliota, nije u stanju da isprati njegovu ideju o bezličnosti poezije.

Sledeće godine objavljeno je značajno istraživačko delo za istoriju engleske

književnosti na našem jeziku, „Moderna kritika u Engleskoj i Americi“559

Miroslava Bekera,

a Marija Mitrović560

je tim povodom objavila kratak prikaz te istorije u Književnoj istoriji.

Naglašava da je reč o knjizi koja se čita kao roman, pozivajući se na Ričardsa koji je

tvrdio da se u čitanju dobre kritike uživa isto kao i u čitanju umetničkog dela. Podeljena u

osam poglavlja, pisanih ujednačenim metodom, ova istorija je značajna prevashodno zbog

toga što se autor trudi da da što potpuniju informaciju, a time ukazuje i na bogatstvo kritičkih

pravaca u dvadesetom veku. Uloga kritičara za Bekera će ostati da budi ljubav za prave

vrednosti. Objektivnost je uspeo da zadrži čak i u poslednjem poglavlju, „Završnim

napomenama“, u kojem zaključuje da su nas moderni kritičari „naučili čitati s daleko većim

osećajem za mnogoznačnosti, za skrivenu sugestivnost i asocijacije.“561

Kada je u pitanju Eliot, važno je napomenuti da je Beker najveći njegov značaj video

upravo u naglašavanju bezlične prirode pesničkog čina, ali je pokušao da ograniči Eliotov

uticaj skrećući nam pažnju da je „doba Eliotova kritičkog utjecaja prošlo“562

, iako i dalje

smatra da je Eliot „najutjecajniji među deskriptivnim kritičarima.“563

Sem pregleda „Engleske poezije od 1950-1973“ Svetozara Brkića objavljenog u

časopisu Književnost sledeće 1974. godine564

nije bilo drugih eseja povezanih sa predmetom

našeg istraživanja. Eliot je ovim pregledom pomenut u prvoj grupi pesnika, pošto je stvarao

poeziju do 1942. godine. Autor citira njegova „Tri glasa poezije“ i da je „prvi glas pesništva

onaj kojim se pesnik služi kad govori samo sebi ili nikome, drugi kada se pesnik obraća

slušaocu i treći kad nastoji da stvori dramski lik koji govori u stihovima“565

te pominje

Eliotov značaj jer je osvežio dve bitne karakteristike engleske poezije i ostavio ih u

nasledstvo mlađim generacijama: raskošne opise i konverzacijski ton.

559

Beker, Miroslav, „Moderna kritika u Engleskoj i Americi“, Liber, Zagreb, 1973, str. 337. 560

Mitrović, Marija, „Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi, Zagreb, 1973“, Književna

istorija, 1973, god. VI, br. 21, str. 182-185. 561

Idem, str. 183. 562

Idem, str. 184. 563

Idem, str. 184. 564

Brkić, Svetozar, „Engleska poezija od 1950. do 1973. godine.“, Književnost, 1974, god. XXIX, knj. LIX, br.

8-9, str. 167-186. 565

Idem, str. 169.

207

U Našim temama566

N. Čačinović-Puhovski daje osvrt na Bekerovu knjigu, a i sledeće

godine se javlja još jedan osvrt na istu temu.567

Stav je donekle sličan kao i u ostalim

prikazima ove knjige – ističe njegovu objektivnost i izražava žaljenje „što autor nije upustio u

komentiranje stavova ovih teoretičara jer se na njihovim greškama upravo može izgraditi vrlo

lijep teorijski sustav, ispravniji i obuhvatniji od njihovog.“568

U Književnoj reči se pojavio jedan kraći esej569

u svrhu popularizacije obnovljenog

Prosvetinog izdanja iz 1963. godine. Autor Snežana Brajović počinje konstatacijom da su

stavovi prilično kontradiktorni kada je u pitanju Eliotov književnoteorijski i praktično-

kritičarski rad, da ga jedni smatraju prelaznom figurom, a drugi opet najvažnijim kritičarem.

U eseju obrađuje temu objektivnog korelativa i Eliotovu analizu Hamleta koji je po njemu

neuspela drama jer Šekspir nije uspeo da nađe odgovarajuću formulu objektivnog korelativa

da bi izrazio emociju. Bez obzira kakav stav zauzimamo prema Eliotu, ostaje činjenica da je

sa „Eliotom došlo do promene u engleskoj kritici, do udaljavanja od tradicije

književnoteorijskog ‚ekspresionizma“570

, mada ni on sam nije bio imun na kritički

ekspresionizam.

Miroslav Beker je objavio esej „Konzervativni revolucionar. T. S. Eliot kao

kritičar“571

povodom desetogodišnjice njegove smrti. Pregled Eliotovog kritičkog rada kreće

od pojma tradicije i impersonalnosti poezije sa ciljem da opravda naslov svog eseja, obrađuje

pojam objektivnog korelativa, disocijacije senzibiliteta.

Disocijacija senzibiliteta odigrala se u sedamnaestom veku i „poezija je ubrzo

pokazala slabosti jednostranosti: sentimentalnost, čisti racionalizam ili kontemplativnost.“572

Kritičari su razrađivali ovu njegovu tezu, istoričari tražili uzroke u društveno-ekonomskom

uređenju, a sam Eliot se naposletku distancirao od nje izjavivši da „vjerujem u opću tvrdnju o

disocijaciji senzibiliteta no sada mi se čini kako ne bismo smjeli – kao što je sam ranije bio

učinio – svu krivnju tražiti u poeziji Miltona i Drydena.“573

Na kraju skreće pažnju na post-

eliotovsku fazu u kojoj su kritičari napadali njegove osnovne ideje i tvrdili da su njegovi

stavovi u skladu sa njegovim ličnim afinitetima i antipatijama prema određenim autorima.

566

Čačinović-Puhovski, N, „Miroslav Beker: Moderna kritika u Engleskoj i Americi, Liber, Zagreb, 1973“,

Naše teme, 1974, 18, 12, str. 2198-2200. 567

„Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi. Liber, Zagreb, 1973“, Zbornik za slavistiku, 1975,

8, str. 202-204. 568

Idem, str. 204. 569 Brajović, Snežana, „Eliot i kritika“, Književna reč, 1975 (22. 11. 1975.), god. IV, br. 45. 570

Idem, str. 14. 571

Beker, Miroslav, „Konzervativni revolucionar“, 15 dana, 1975, god. XVIII, br. 8, str. 23-26. 572

Idem, str. 26. 573

Idem, str. 26.

208

Kratko se osvrće i na činjenicu da je Eliot bio uticajan i kod nas, posebno na pisce okupljene

oko časopisa Krug, što samo potvrđuje navode iznete u Panorami hrvatske književnosti.

Sonja Bašić je objavila esej o Eliotu u istom časopisu.574

Slava koju je Eliot uživao za

života dovela je do oštre reakcije na njega u post-eliotovskoj fazi. Dejvid Dejčiz (David

Daiches) stoga govori o Eliotu kao „o velikom minornom pjesniku zato što je, navodno,

njegov emocionalni i tematski raspon bio preuzak, što nije dovoljno duboko i široko zahvatio

u sve životne tokove i sokove“575

, dok kritičar Donald Dejvi „želi biti klasicista, i to još veći,

praviji klasicist od samozvanog kasicista Eliota.“576

Dejvi smatra da su „likovi – nosioci

pojedinih odjeljaka ‚Puste zemlje‘ samo maske iza kojih se pjesnik poput slijepog putnika

uspio prošvercati u pjesmu.“577

Već 1973. godine nije bio uvršten u antologiju „Poetika

novog američkog pjesništva“ jer, po rečima autora, „i ma kako velika i višeznačna bila

Eliotova prisutnost u našem stoljeću, većini pisaca (Olsonove generacije) čini se da on vodi

natrag više nego što tjera naprijed, da je on možda više profinjen nego bitan.“578

U ovom eseju autorka daje kratak osvrt na Eliotovu recepciju kod nas i analizu

stilskih osobina njegove poezije: metafizički končeto, suprotstavljanje stilova i motiva,

sjedinjenje intelekta i senzibiliteta, citatnost, aluzije, impersonalnost, aluzivnost. U analizama

je svesna i negativnih komenara kritičara, koji, recimo, aluzivnost kod Eliota smatraju

„uglavnom mehaničke prirode, tj. da mnoge aluzije zavise isključivo o onom što nam kaže

bilješka i ni po čemu se organski ne uklapaju u cjelinu pjesme.“579

Temi dvojice velikih stvaralaca prošlog veka, Eliota i Jejtsa, vraća se Nikola Koljević

ponovo posle jedanaest godina, ovaj put dodavši i temu tradicije.580

Najpre definiše tradiciju

kao rezultat velikog truda, a potom je postavlja kao ishodišnu tačku za poređenje ovih dvaju

autora – Eliot traži tradiciju, a Jejts je ima i nema potrebe da traga za njom. Dakle, s jedne

strane tu je Eliot koji „skoro propovedničkom ubeđenošću opominje svoje sunarodnike i celu

Evropu da zaboravljaju na tradiciju kojoj pripadaju“581

dok je Jejts išao suprotnim smerom.

Jejts je u tim odmeravanjima koje pravi Koljević uvek nekako izlazio kao jača figura – iza

njega stoje tradicija, nada, opiranje realističkom shvatanju života (a možda bi ispravno bilo

kazati pesimističkom) što mu je omogućavalo da se iz „eliotovski obeshrabrenih stanja“582

,

574

Bašić, Sonja, „Osjećati misao i misliti osjećaj“, 15 dana, 1975, god. XVIII, br. 8, str. 26-31. 575

Idem,str. 27. 576

Idem,str. 27. 577

Idem, str. 27. 578

Idem, str. 27. 579

Idem, str. 31. 580

Koljević, Nikola, „O Eliotu, o Jejtsu, o tradiciji“, Izraz, 1976, XX, XL, 11, str. 385-417. 581

Idem, str. 385. 582

Idem, str. 122.

209

koje je i on poznavao, izvuče uz pomoć mašte, ili, kako kaže Koljević, „ako već nema vetra,

osećao je Jejts, to ne znači da ga u mašti ne mogu zamisliti.“583

Jejts stoji na stanovištu da

„pesnik, prema tome, ne predaje sebe ‚nečem vrednijem‘ već se kao feniks nov rađa iz vatre

pesničkog čina.”584

Velika je razlika između Jejtsa i Eliota u njihovom privatnom životu,

naglašava Koljević kao bitnu činjenicu i, na kraju, još jednom ističe pozitivne ocene koje je

Eliot dao Jejtsovom stvaralaštvu, odnosno da je „Eliot uspeo i istinski da prihvati Jejtsa.“585

Predmet ovog eseja su i Tri glasa poezije, ali je možda najinteresantnija paralela koju

pravi između Andrića i Eliota po „dubokom osećanju lične izdvojenosti i idealu klasične

umetnosti“586

. Citira Koljević i Eliotov stih koji glasi „Kako je neprijatno upoznati gospodina

Eliota!”587

i poredi ga sa Andrićevim delom Ex ponto.

U Forumu je Dunja Detoni Dujmić objavila svoja istraživanja na temu „Prevodilačkih

refleksa anglo-američkog novijeg pjesništva u nas.“588

Iako je esej sveobuhvatan, pažnju će

nam zadržati samo deo u kojem se bavi Eliotom. Prvi prevodilački pokušaji Eliota su

najverovatnije bili sa nemačkog jezika, „prevodilačke kolaboracije“589

Bajsić-Golob,

Slamnig-Šoljan, Vuković-Dimitrijević čiji prevodi ukazuju na „oskudno znanje jezika,

površni odnos prema prevodilaštvu i nerazumevanje Eliotove poezije.“590

Navodeći

bibliografiju Eliotovih prevoda na samom početku, skreće pažnju da su Hrvati kao prevodioci

išli ka zahtevnijim tekstovima, i da Eliot kod Srba kasni desetak godina. Tako je kod Hrvata

popularnija „Ljubavna pesma Alfreda Dž. Prufroka“, koja se pojavljuje u pet prevoda, dok je

kod Srba to „Gerontion“. U svakom slučaju, opšti je zaključak u ovom eseju da je mnogo više

književnih odjeka Eliotovih prevodilaca, negoli samog Eliota.

Tema vremena u kontekstu Eliotovog stvaralaštva je glavna preokupacija Ivane

Milankov591

u ovom eseju u kojem na početku naglašava najbitnije pojmove kroz koje će

posmatrati Eliotovo stvaralaštvo – četvrta dimenzija, objektivno, subjektivno vreme, istorijski

smisao, vanvremensko i vremensko.

Eliota vidi kao humanistu po pitanju shvatanja vremena: „Eliot je doživeo dva svetska

rata i ta dva rata je shvatio kao dva crna ambisa koja su nemilosrdno uzdrmala hronološku

583

Idem, str. 122. 584

Idem, str. 122. 585

Idem, str. 415. 586

Idem, str. 403. 587

Idem, str. 403. 588

Detoni-Dujmić, Dunja, „Prevodilački refleksi anglo-američkog novijeg pjesništva u nas“, Forum, 1977, 7-8 589

Idem, str. 292. 590

Idem, str. 292. 591

Milankov, Ivana, „Aspekti vremena u poeziji Tomasa Sternza Eliota“, Znak, 1978, god. V, br. 9 - 10 (1976 -

1977), str. 612-619.

210

harmoniju. Eliota kao humanistu uznemiruje to vreme neposredno posle ratova koje je

izvrnuto u svom toku“592

, da bi na kraju zaključila da se Eliotov pristup vremenu deli na

psihološki, metafizički i analitički, uz tvrdnju da „Eliotova poezija je dokaz da je on pesnik sa

izuzetnim osećanjima za vreme.“593

Zvonimir Radeljković se u svom eseju „Prufrok ili Eliot” objavljenom u Književnoj

smotri594

bavi metodom stvaranja ličnosti, odnosno „glasova koji govore njegove stihove.“

Reč je o takozvanoj tehnici dramatizacije pesnikovog glasa koja se sastoji od „stvaranja

ličnosti koja iz neke imaginarne situacije pokušava da progovori vlastitim glasom.“595

Eliot to

pokušava da uradi „bez neposredne upotrebe vlastite ličnosti“596

, stvarajući na taj način

„posmatračku distancu i sagledavanja osobina junaka u što je moguće objektivnijem

kontekstu.“597

Eliotova persona je „lišena precizno određenog istorijskog ili prostornog

konteksta; zahvaljujući kolokvijalnosti Eliotovog pesničkog jezika one izgledaju kao

savremenici, a tek ih podrobnije čitanje otkriva kao bezvremenska bića.“598

Iako se Eliotov pesnički rad povezuje sa njegovom kritikom, Radeljković nam skreće

pažnju da oni „ne uvjetuju u potpunosti jedno drugo.“599

U eseju „Tri glasa“ Eliot pokušava

da poveže svoju poeziju sa svojim kritičkim radom, a Radeljković smatra da Eliot podelom

na tri glasa ne donosi ništa novo u književnoj teoriji jer ona već postoji kao podela na lirsku,

dramsku i epsku poeziju. Kroz analizu „Ljubavne pesme Alfreda Dž. Prufroka“ i „Puste

zemlje“ provodi nas kroz bitne karakteristike Eliotove poezije da bi na kraju zaključio da je

za Eliota eksperiment „osnovna umjetnička, ako već i ne životna preokupacija.“600

Ili kako to

Eliot kaže: „ono što bi trebalo da vidimo kroz poeziju, poeziju tako prozračnu da smo pri

čitanju usmjereni prema onome na šta pjesma cilja, a ne na poeziju, to mi se čini vrijedno

pokušaja.”601

Kao i u poeziji, u podtekstu kritike kod Eliota je uvek negacija svega,

skepticizam.

592

Idem, str. 613. 593

Idem, str. 619. 594

Radeljković, Zvonimir, „Prufrok ili Eliot“, Književna smotra, 1977-1978, 9, 28-29, str. 35-39. 595

Idem, str. 35. 596

Idem, str. 36. 597

Idem, str. 36. 598

Idem, str. 36. 599

Idem, str. 36. 600

Idem, str. 39. 601

Idem, str. 39.

211

U istom broju je Dunja Detoni Dujmić objavila „Nastavljen pjev Puste zemlje“602

.

Imajuću u vidu da nam je autorka već poznata od pre, samo na osnovu naslova očekujemo

kvalitetnu analizu poeme „Pusta zemlja“ i još kvalitetniju analizu prevoda „Puste zemlje.“

Autorka kreće od činjenice da je je Eliot najzaslužniji za „raskid sa starim poetskim

standardima“603

i da je „preuzeo vođstvo u modernizaciji anglo-američkog pjesništva XX

vijeka“604

, kratko se zadržava na temi pesničke impersonalnosti i činjenici da „lirska riječ

više ne proizlazi iz jedinstva pjesništva i pjesnika“605

, da bi potom prešla na temu jezika i

dramatičnost njegovog stiha. Glavna osobina Eliotovog stvaralaštva ipak je fragmentarnost, i

rečenica je, kako kaže autorka, „atomizirana“606

, isto kao i stvarnost.

„Pusta zemlja“ je ambiciozni poduhvat, kvalitet prevoda vremenom je rastao. Autorka

pravi vrlo detaljnu njihovu analizu da bi na kraju došla do zaključka da su hrvatski prevodi

kvalitetniji od prevoda srpskih prevodilaca. O objektivnosti takvog jednog zaključka možda

bismo mogli kasnije da sudimo, a ako pratimo samo njenu argumentaciju čini nam se da je ta

tvrdnja u potpunosti utemeljena.

Godine 1979. Đorđe Vidanović se bavi pitanjem „Tradicije i individualnog talenta u

delu T. S. Eliota“607

, a ova analiza je interesantna možda jedino po tome što nam skreće

pažnju na još jednu mogući podelu Eliotovog kritičkog stvaralaštva: period časopisa Egoist,

period kada je pisao prikaze aktuelnih izdanja, i period držanja predavanja i tribina.

Sledeće, 1980 godine, Dunja Detoni Dujmić objavljuje u Forumu608

analizu

„Ljubavne pjesme J. Alfred Prufrocka“ i analizu prevoda. U analizi pesme ističe da „ljubavni

zanos ostaje neiskazan i neispunjen, najpre zbog nedostatka prirodnog kontinuiteta između

ideje i akcije, a odmah zatim zbog sumnje u vrijednost bilo kakve akcije i opravdanost

cilja“609

, motiv „pasivna ljubavnika i pasivna pjesnika.“610

Sami prevodi nisu baš najpozitivnije ocenjeni, ni jedan jedini nije izdvojen kao bolji

od drugih, makar za nijansu. Ono što autorka zamera je nedostatak „živosti dramskog lika“611

u ključnim trenucima, mada bismo za deo njenog zaključka mogli da kažemo da nismo

sigurni da li i sama autorka zna šta je htela da kaže: „Uglavnom, nisu dozvoljavali da

602

Detoni Dujmić, Dunja, „Nastavljen pjev Puste zemlje“, Književna smotra, 1977-1978, 9, 28-29, str. 40-50. 603

Idem, str. 40. 604

Idem, str. 40. 605

Idem, str. 40. 606

Idem, str. 40. 607

Vidanović, Đorđe, „Tradicija i individualni talenat“, Gradina, 1979, XIV, 3/79, str. 66 – 72. 608

Detoni-Dujmić, Dunja, „Ljubavna pjesma T. S. Eliota“, Forum, 1980, god. XIX, knj. XL, br. 7-8, str. 306-

312. 609

Idem, str. 306. 610

Idem, str. 306. 611

Idem, str. 312.

212

Ljubavna pjesma J. Alfred Prufrocka povremeno egzistira čisto u jeziku, gušili su

avanturističku prirodu jezika i težili naučenoj logici pjevanja u granicama sintaktičke i

semantičke ravnoteže.“612

Iste godine u Našem stvaranju Ljiljana Stojiljković objavljuje prevod eseja Majkla

Šmita „Tomas Sterns Eliot (1888-1965).“613

Ovaj esej možda je najznačajniji upravo po svom

uvodu u kojem skreće pažnju na upadljivu činjenicu da iako Eliot u teoriji zastupa teoriju

bezličnosti poetskog stvaranja, njegova je poezija apsolutno prepoznatljiva u svakom

trenutku. Ili kako kaže autor „ono što se dešava u Eliotovom radu je gašenje biografskih

pojedinosti; ličnost je snažna i prisutna u svakom stihu.“614

Nema potrebe da ulazimo u

dublju analizu ostalih pojmova, pošto se ovaj esej kreće u svim, već postavljenim granicama

u okviru kojih se obično posmatra Eliot. Jedino možda još da dodamo da je Eliot na kraju u

zaključku pohvaljen kao ključan za „celokupnu obnovu poetskog jezika.“615

Vlatko Pavletić u Republici616

daje pregled moderne poezije, obradivši i ruske i

engleske i naše pesnike. Eliot se pominje u trenutku kada se bavi končetom, onako kako ga je

definisala Helen Garden: „Conceit je usporedba upadljiva – ili barem neposrednije upadljiva

– po svojoj duhovitosti nego po svojoj točnosti.“617

Do Eliota tumačen kao loš ukus, končeto

sa Eliotom dobija na značaju „pobio takva shvaćanja, ukazavši na velike i moderne pjesničke

vrednote koje se postižu umješnim razvijanjem začudnih analogija u sklopu neke proširene

metafore ili čak cijele pjesme.“618

Dva su osnovna zadatka ovakve jedne metafore – da

iznenadi i da osveži prastare topose, a takav način nadogradnje po ovom autoru je zapravo

znak da „pred sobom imamo pjesnika koji ni onda, kada tradicionalne obrasce nadilazi, ne

želi s tradicijom ni u kom pogledu korjenito i trajno raskinuti.“619

U Književnoj smotri ponovo se oglasila Dunja Detoni Dujmić „O recepciji anglo-

američke poezije“620

, svrstavši Eliotovu poeziju u artistički sloj koji je imao najslabiji start.

U Bagdali se Ljiljana Babić osvrnula na „Znalački i nadahnut izbor. Antun Šoljan,

Zlatna knjiga američke poezije, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1980/81.“621

Pored

izbora koji je dobro napravljen, što je naglašeno i u samom naslovu, ova antologija je

612

Idem, str. 312. 613

Šmit, Majkl, „Tomas Sterns Eliot (1888 – 1965)“, Naše stvaranje, 1980, 27, 1-2, str. 121-124. 614

Idem, str. 121. 615

Idem, str. 124. 616

Pavletić, Vlatko, „Ključ za modernu poeziju“, Republika, 1981, 37, 9-10, str. 850-867. 617

Idem, str. 864. 618

Idem, str. 865. 619

Idem, str. 867. 620

Detoni Dujmić, Dunja, „O recepciji anglo-američke poezije“, Književna smotra, 1981, 13, 41-42, 49-52. 621 Babić, Ljiljana, „Znalački i nadahnut izbor. Antun Šoljan, Zlatna knjiga američke poezije. Nakladni zavod

Matice Hrvatske, Zagreb, 1980/81“, Bagdala, 1982, god. XXIV, br. 278-279, str. 33 - 34.

213

kvalitetna i zbog dobre sistematizacije podataka u pet poglavlja prema književno-istorijskom

razvoju, zbog predgovora Sonje Bašić, te saradnje dvadesetak prevodilaca na prevodima.

Ratomir Ristić je objavio svoj esej „Eliot o Džojsu“622

u časopisu za književnost,

umetnost i kulturu Gradina 1982. godine. Eliotove napise o Džojsu prati kroz Eliotov esej

„Ulis, red i mit“ ali i kroz njegovu privatnu prepisku i govor na BBC. Kada govori o Džojsu,

bitno je skrenuti pažnju da je „na sličnost u postupku kojim sirovu građu Eliot pretvara u

poeziju a Džojs u prozu odmah ukazano.“623

Svi Eliotovi sudovi izneti u ovom eseju stavljeni su u kontekst činjenice da Eliot „nije

sebe smatrao kompetentnim u oblasti kritike romana.“624

Za Ulisa je smatrao „da je dovoljno

da kaže da mu je roman pružio iznenađenje, ushićenje i užasnuće“625

ali nije bio zadovoljan

tadašnjim kritičarima, posebno Ričardom Oldingtonom (Richard Aldington), jer nisu

pronalazili paralelu između Džojsa i Homera. Eliot smatra da je na nivou značaja naučnog

otkrića to što je Džojs povezao savremeno doba i antiku služeći se mitom. Iako se teško čita,

to je normalno za nove i originalne stvari, a još je veće iznenađenje što je eksperiment dobio i

svog naslednika, Fineganovo bdenje. U govoru na BBC-u kaže da je na Džojsov stil dosta

uticalo gubljenje vida, osetljivo uho na zvuke i talenat za jezike, a da taj njegov novi i

originalan stil tek u Portretu prvi put dolazi do izražaja. Kao bitnu činjenicu naglašava to da

se Džojs držao po strani od engleske tradicije, odnosno da je stvaralac evropskog formata.

U Poljima se Slobodan Blagojević bavio „Hamletom gospodina Eliota“626

, najčešće

pominjanom njegovom kritikom kod nas. Iako je Eliot svojom kritikom Hamleta pokušao da

se svrsta među one kritičare koji su tvrdili da je problem u drami, a ne u ličnosti, Slobodana

Blagojevića iritira činjenica da se Eliot upravo kroz postavljeni problem u drami vraća na

problem ličnosti i kroz problem ličnosti dokazuje da drama nije dobra. U tom procesu drama

je svedena na psihoanalitički tretman, Hamletov neuspeh da se nosi sa grehom svoje majke.

Čini se da Blagojević Eliotu najviše zamera to što u kritici pristupa „uvijek od gotove sheme,

od slijepe vjere u vlastitu zdravorazumsku opremljenost.“627

Upravo to što Eliot nije bio u

stanju da pronađe tu jednu emociju koju bi uklopio u svoju shemu dovelo je do toga da je ceo

Hamlet ocenjen kao neuspelo delo, tvrdi autor.

Ali isto kao što Blagojević najviše Eliotu zamera zbog načina, isto tako bismo i mi

mogli da kažemo da način na koji Blagojević izražava svoje stavove prema Eliotu nije baš

622

Ristić, Ratomir, „Eliot o Džojsu“, Gradina, 1982, god. XVII, br. 3-4, str. 132-136. 623

Idem, str. 132. 624

Idem, str. 136. 625

Idem, str. 134. 626

Blagojević, Slobodan, „Hamlet gospodina Eliota“, Polja, 1983, god. 29, 292-293, str. 289-291. 627

Idem, str. 289.

214

najpodesniji za jedan ovakav esej. Nije mu strano ni potcenjivanje, „Hamlet, tako, nije

određen dobom. Eliot, na žalost jeste.“628

Na taj način Slobodan Blagojević objašnjava

Eliotovu nemogućnost da razume Šekspira i Hamleta. Ne bismo se dalje bavili nepodesnim

tonom ovog eseja, iako primera koji mogu da potkrepe ovu tvrdnju ima dosta.

Ovakvo obrušavanje na Eliota zbog stavova iznesenih u pogledu Šeksiprove drame

donekle ukazuje da autor nije bio upoznat sa sadržajem Eliotovog eseja „Kritikovati

kritičara“ u kojem Eliot sasvim iskreno kaže da je u mladosti bio naklonjen onim autorima od

kojih je kao mlad pisac mogao da ima najviše koristi, a da je jedan životni vek malo da bi se

doraslo Šekspiru. Svestan svoje subjektivnosti, Eliot dalje kaže diskutujući o književnoj

kritici da „ne možemo da pobegnemo od ličnih naklonosti“629

Ratomira Ristića interesovala je tema interpretacije, pogotovo interpretacije kako je

doživljava Eliot, pa je iste te godine u Gradini objavio esej „Iskušenje književne

interpretacije i Eliotov skepticizam u ranoj kritici.“630

U prvom poglavlju raspravlja o osnovnim postavkama interpetacije i ističe da se

najčešće svrstava između detaljnog pročavanja dela i njegovog vrednovanja. Tu se pojavljuje

ceo niz pitanja o prirodi interpretacije i prirodi književnog dela na koja su davani najrazličitiji

odgovori, a da zapravo ne nude nikakva krajnja rešenja. „Svi se slažu u jednom: interpretacija

se bavi značenjem.“631

Ovaj autor tvrdi da je interpretacija centralna preokupacija modela

pažljivog čitanja, do kojeg su došli predstavnici Nove kritike. Pri tome pažnja je najvećim

delom usmerena na delo, a autor i čitalac ostaju po strani. Iako je kritičar taj koji je obrazovan

za čitanje književnog dela, ima izoštreniju „percepciju, sposobnost da uoči etičku, socijalnu i

filozofsku dimenziju teksta“632

i vlada potrebnim vokabularom, ipak zaključuje da je „za

čitaoca najvažniji sopstveni estetski doživljaj.“633

I premda interpretacija može da dovede do

većeg stepena razumevanja dela i uživanja u njemu, kritičari modernog doba odbacuje

interpretaciju kao tradicionalno zastareli postupak i stoje na stanovištu da nikakva

interpretacija ne može da zameni književno delo. Najvećim delom upravo zato što se

interpretacija bavi sadržinom, a formu ostavlja po strani. Ono što ovaj autor postavlja kao

centralno i završno pitanje u prvom odeljku „Je li interpretacija disciplina bez metode“ jeste

628

Idem, str. 289. 629

Eliot, T. S., „To Criticize the Critic“, p. 25, in: Eliot, T. S., To Criticize the Critic and Other Writings,


Ristić, Ratomir, „Iskušenje književne interpretacije i Eliotov skepticizam u ranoj kritici“, Gradina, 1983,

XVIII, 3, str. 57 – 70. 631

Idem, str. 57. 632

Idem, str. 58. 633

Idem, str. 59.

215

odakle potreba za međusobnim isključivanjem različitih metoda, nasuprot tome što bismo

mogli da radimo na njihovoj komplementarnosti.

U drugom odeljku prelazi na temu „Eliotovog skepticizma prema interpretaciji u ranoj

kritici“634

, Eliot je poznati neprijatelj interpretacije u svojim ranim radovima koji je donekle

ublažio te svoje stavove pred kraj svog stvaralaštva. Za Eliota zadatak kritičara jeste

iznošenje „relevatnih istorijskih činjenica“635

, a čitaoca podiže na nivo sudije i ostavlja mu

zadatak da sam interpretira i donosi sud, „kao što je i uživanje u poeziji njegovo i ne može

mu biti nametnuto.“636

Njegovo iskustvo čitanja Dantea, i uživanje u čitalačkom procesu,

iako u potpunosti nije razumeo tekst, verovatno je najviše doprinelo ovakvom jednom

njegovom stavu. Doduše, i on razlikuje uvežbanog i neuvežbanog čitaoca, ali nastojao je da

stvori „što objektivniju kritiku, pa onda ne iznenađuje njegovo insistiranje da se kritičar bavi

sintaksom, vokabularom, stihom, metrom, i ritmom.“637

U poslednjem odeljku „Smisao za činjenicu i interpretacija“ autor naglašava Eliotovo

insistiranje na činjenici i značaju koji pravilna upotreba te činjenice ima, kao i Eliotov stav da

interpretacija ima lični karakter, mada na osnovu svog izlaganja zaključuje da „u Eliotovom

stavu, u njegovom shvatanju interpretacije, nema konkretne teorijske osnove.“638

Godine 1984. godine objavljen je esej Donalda Hola „Savremena američka

poezija“639

u prevodu Dubravke Đurić. Naglašava da je ortodoksni pristup koji se pojavio

tridesetih godina prošlog veka i određivao američku poeziju tog vremena proizašao iz

autoriteta T. S. Eliota i Nove kritike, a najviše se ispoljavao u literarnim časopisima i na

univerzitetu, „zahtevajući poeziju simetrije, intelekta, ironije i humora.“640

To je bio samo

uvod da bi potom prešao na analizu novijeg američkog pesništva koje se izdiglo iz rušenja

starih autoriteta.

U Zborniku Matice Srpske iz Novog Sada objavljen je esej Marije Šerbedžije „Volter

Pejter i T. S. Eliot: verbalni i objektivni korelativ.“641

Cilj ovog eseja jeste da dokaže da je

Eliotova ideja objektivnog korelativa zapravo „značajna modifikacija jedne ideje vezane za

estetizam kasnog XIX veka.“642

634

Idem, str. 61. 635

Idem, str. 61. 636

Idem, str. 63. 637

Idem, str. 63. 638

Idem, str. 69. 639

Hol, Donald, „Savremena američka poezija“ /prev. Dubravka Đurić/, Znak, 1984, br. 18, str. 36 – 41. 640

Idem, str. 36. 641

Šerbedžija, Marija, „Volter Pejter i T. S. Eliot: Verbalni i objektivni korelativ“, Zbornik MS za književnost i

jezik, 1986, god. 34, br. 2, str. 239-257. 642

Idem, str. 239.

216

Autorka stoji na stanovištu da je Eliot preuzeo terminologiju od tog „svog manje

poznatog prethodnika“643

, kao i da se krađa desila delimično i na idejnom nivou. Pored

osnovnih definicija termina objektivni korelativ, o kojem govori kao o grupi predmeta u

funkciji određene emocije, a donosi i stavove Eliotovih kritičara, Vivasa i Hafa. Na prvom

mestu ukazuje na blagu dvosmislenost, jer je Eliot krenuo od reči, da bi završio sa čitavom

strukturom dela kao cilju u datoj formuli objektivnog korelativa. Analiza pojma je do te mere

precizna da autorka naglašava kako je i sam izbor reči u sintagmi objektivni korelativ skrenuo

pažnju na sebe, jer se pojavio u književnoj teoriji gde takvi pojmovi ipak nisu česti, isto kao

što bi u filozofiji prošao nezapaženo jer je takvih pojmova u filozofiji mnogo.

Kada dovodi u vezu Pejtera i Eliota, govori o tome da je Eliot zamenio Pejterov

verbalni objektivnim korelativom, iako i verbalnost Pejterovog verbalnog korelativa dovodi u

pitanje jer je Pejter itekako bio svestan da su emotivni i saznajni aspekti umetničkog stvaranja

isprepleteni.

Bitno je da postoji svest da se i pored brojnih sličnosti ipak ne može tvrditi da je reč o

svesnom preuzimanju ideja. Pogotovo ako imamo u vidu da se Eliot svoju teoriju bazira na

odnosu između jezika i spoljnog sveta dostupnog čulnom iskustvu, a ne shvatanju jezika kao

krajnje realnosti, što je glavna karakteristika estetike devetnaestog veka. I premda govori o

određenoj dozi nepoverenja sa kojom je Pejter gledao na formu, što ga je doneklo odvajalo od

estetičara devetnaestog veka i naglašava kako je Pejter najčešće pogrešno tumačen (a ko nam

onda garantuje da ga je baš Eliot protumačio ispravno da bi bio u stanju da padne pod njegov

uticaj), ipak možemo slobodno da tvrdimo da su ovo prilično nategnute formulacije kojima

autorka pokušava da potkrepi svoje stanovište.

Nedoslednosti u Eliotovom radu često su pominjane, a Marija Šerbedžija pokušava da

ih objasni na jedan vrlo specifičan način kao Eliotovo nastojanje da „stvori neku vrstu sinteze

koja će obuhvatiti i formalnu i psihološku i istorijsku dimenziju literature“644

i da je zapravo

tražio rešenje da „poveže dve suprotstavljene teorije od kojih jedna shvata književnost kao

izraz, a druga kao odraz stvarnosti.“645

Pored ove eksplikacije teorijskih stavova, autorka u jednom delu donosi i analizu rane

Eliotove poezije i kao poređenje sa njegovim kasnim ostvarenjima. I upravo je to ono što

najviše vredi u ovom eseju, jer se lagano čita i još lakše razume, čak i kada govori o

najzamršenijim odnosima koje je Eliot voleo da postavlja. Autorka tako kaže „gotovo da se

643

Idem, str. 240. 644

Idem, str. 255. 645

Idem, str. 255.

217

može govoriti o specifičnom jeziku predmeta u njegovoj poeziji, koegzistentnom sa jezikom

reči“646

, kaže dalje da je „čitav jezik Eliotovih ranih dela sazdan od za poeziju neuobičajenih

predmeta i situacija, zbog čega se njegovo insistiranje na tradiciji može bar u prvi mah učiniti

ekscentričnim“647

, da bi u nastavku ipak objasnila da „Eliot ne poriče umetničke i kulturne

vrednosti prošlosti, on samo upotrebljava izmenjeni kompenzacioni postupak u prilaženju tim

vrednostima, izmenjen u onoj meri u kojoj to zahtevaju izmenjeni koncepti stvarnosti i

ljudske svesti.“648

Analizu trećeg odeljka „Puste zemlje“ doživljavamo kao najuspeliji deo eseja. U

svojim ranim radovima Eliot stavlja naglasak na čulne utiske koji pored funkcije evokacije

određene materijalne stvari imaju i funkciju aluzivnosti koja upućuje na novu dimenziju

smisla. Ali sa godinama Eliot dolazi do drugačijeg poetskog izraza koji postaje sve više

„umeće iznalaženja pravih reči, bilo sopstvenih, bilo pojedinih fraza, rečenica i čitavih pasusa

iz dela velikih pisaca prošlosti.“649

Izraz toga su „Četiri kvarteta“ koja poseduju taj apstraktni

ton i kvalitet jer je Eliot sa godinama „sve manje pažnje obraćao predmetima društva.“650

Međutim, moramo da se složimo sa autorkom, činjenica jeste da Eliotovi „izuzetno složeni

odnosi koje predstavlja nisu jezički prevodivi, a da ne preostane neki suvišak smisla koji se

može iskazati i shvatiti tek kroz neki drugi sistem označavanja“651

, a takav način izražavanja

koji Eliot primenjuje nazvala je „jezikom predmeta.“652

Ova autorka objavila je još jedan esej iste ove godine u izdanju Naučnog skupa

slavista u Vukove dane.653

Poredivši poeziju dvojice velikih pesnika, T. S. Eliota i Branka

Miljkovića, došla je do zaključka da je njihova dodirna tačka ipak na metafizičkom nivou,

nivou ideja, tematskog sloja poetskog teksta. I pored toga što je sam Miljković govorio o

Eliotovom uticaju na njegovu poeziju, ipak ne možemo da se odupremo utisku da je ovo

poređenje malo nategnuto i da praktično ne postoje dva pesnika koja ne bismo mogli da

poredimo na ovaj način. Pogotovo posle zapažanja i same autorke da je to samo „posebna

perspektiva iz koje se ona /Miljkovićeva poezija/ može sagledati.“654

646

Idem, str. 252. 647

Idem, str. 252. 648

Idem, str. 252 – 253. 649

Idem, str. 255. 650

Idem, str. 255. 651

Idem, str. 252. 652

Idem, str. 252. 653

Šerbedžija, Marija, „Smisao metaforičkih ambicija u poeziji Branka Miljkovića i Tomasa Sternsa Eliota“,

Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 1986, god. 16, 2, str. 137-147. 654

Idem, str. 138.

218

Postoji još jedan razlog zašto je teško na ovaj način govoriti o uticaju, a i njega je

autorka svesna – Miljković je u originalu čitao, i prevodio, pesnike koji su, prema rečima

autorke, imali mnogo veći uticaj u našoj zemlji. Reč je o Malarmeu, Elijaru, Valeriju,

Brjusovu, Sipervjeru, Boskeu i drugim pesnicima.

Zajednička polazišna tačka Eliotu i Miljkoviću je „duhovna osama“655

, ali razrešenje

nije u istom pravcu: Miljković više veruje u poeziju, a Eliot u religiju. Pri tom, ostaje

otvoreno pitanje da li bi Miljković razrešenje svoje „duhovne osame“ tražio u religiji da je

stvarao u drugačijem društveno-istorijskom okruženju. Međutim, razlika postoji i kada je

odnos prema stvarnosti u pitanju, Eliot zadržava dodir sa stvarnošću, a Miljković se prema

stvarnosti odnosi kao da je inferiorna u odnosu na duhovnost. Na kraju, kada sagledamo ove

navode koje smo izvodijili van kontaksta celog eseja, ne preostaje nam ništa drugo nego da se

stvarno zapitamo da li je ta metafizička perspektiva dovoljna da bude temelj za poređenje.

Zilhad Ključanin je iste godine u Životu objavio esej „T. S. Eliot: Tradicija i

individualni talenat (pokušaj jedne sistematske interpretacije).“656

Njegova „krajnja intencija

pokušaja je u potpomaganju razgovora teksta Tradicija i individualni talenat sa našim

suvremenim trenutkom.“657

Glavni pojmovi koji su obrađeni u eseju su pojmovi originalno,

tradicija, receptor, istorija, vreme, trajanje, idealan, potpun, bezličnost, erudicija, klasično.

Autor ukazuje na osnovnu Eliotovu definiciju tradicije za koju nam je već iz

mnogobrojnih napisa poznato da se stiče velikim trudom, ona „objektivno postoji samo kao

nepregledna gomila knjiga“658

sa ogromnom količinom znanja do kojeg treba doći

istraživanjem jer „hermenautika teksta ne postoji bez receptora.“659

Centralni pojam je ipak

pojam bezličnosti poezije, odnosno viđeno kroz prizmu Eliotovog nastojanja da „odvrati

interesovanje od pesnika u korist poezije jeste cilj dostojan hvale.“660

Ključanin se u svom radu poziva na zaključke Jovana Hristića i Slobodana

Blagojevića, koji su takođe dokazivali „neisprofiliranost Eliotovih pojmova“661

, odnosno

pokušavali da ih na svoj način sistematizuju. Postavlja se pitanje svrsishodnost ovakve

analize Eliotovog rada s obzirom da zapravo ne donosi ništa novo i da je uvek bolje čitati rad

655

Idem, str. 139. 656

Ključanin, Zilhad, „Tradicija i individualni talenat (pokušaj jedne sistematske interpretacije)“, Život, 1986,

35, 69, 1-2, str. 95-109. 657

Idem, str. 109. 658

Idem, str. 98. 659

Idem, str. 98. 660

Idem, str. 103. 661

Idem, str. 103.

219

nego nečiju interpretaciju tog istog rada. Naravno, ne treba zanemarivati značaj koji ovakav

jedan način popularizacije Eliota.

U Izrazu u prevodu Jadranke Arsenić objavljen je esej o „T. S. Eliotu, Robertu

Lowellu i novim kritičarima.“662

Najveći deo prikaza ipak se tiče rada Novih kritičara, ne

toliko samog Eliota. On se pominje kao značajan za razvoj Nove kritike u period kada je kao

uspešni književni novinar predstavljao vezu između Kembridža i nove poezije. Najznačajniji

rad u toj ulozi bio je njegov osvrt na knjigu Gregori Smita (Gregory Smith) o Ben Džonsonu

(Ben Jonsonu), objavljen 1919. godine u časopisu TLS (Times Literary Supplement). Krajnji

zaključak autora je da je „šteta da univerziteti ne mogu biti centri kreativnog pisanja. Novi

kritičari su svakako postigli više na tom polju nego što je postignuto ikada prije ili poslije“663

i još bi nam mogao biti interesantan zaključak da „ma kako da su se razlikovali od svojih

suvremenika, novi kritičari su podučavali poeziju samo usputno, a kritika je uvek bila u

prvom planu.“664

Pošto se 1988. godine obeležavala stogodišnjica Eliotovog rođenja, Dubravka Đurić

je tim povodom uredila separat o T. S. Eliotu u Književnoj reči.665

Na prvom mestu tu je

prevod jednog Eliotovog eseja sa početka njegovog stvaralačkog rada, rane 1917. godine,

„Razmišljanja o slobodnom stihu“666

, koji pokazuje sve odlike Eliotovih ranih eseja u kojima,

kako kaže Dubravka Đurić, „jasno i precizno izlaže teoriju, dokazujući je argumentima“667

, a

odmah potom i prevod drugog eseja iz 1950. godine „Šta mi Dante znači“668

u kojem piše

„uzvišenim stilom koji odlikuje kasnije eseje.“669

Pored ova dva Eliotova eseja, ovaj separat nam donosi i dva prevedena eseja stranih

autora, kao i esej jednog našeg autora. Entoni L. Donson (Anthony L. Donson)670

posmatra

Eliota iz ugla anglosaksonskih i formalističkih kritičara oslanjajući se na generativno-

transformativnu lingvistiku, pri tom ne zaboravljajući ni značaj Frojdovih psiholoških teorija

o podsvesti koja igra aktivnu ulogu u stvaranju nekog poetskog dela.

662

Hobsbaum, Philip, „T. S. Eliot, Robert Lowel i novi kritičari“ /prev. Jadranka Arsenić/, Izraz, 1988, god. 32,

knj. 63, br. 5/6, str. 382-395. 663

Idem, str. 395. 664

Idem, str. 395. 665

„T. S. Eliot (100 godina od rođenja)“, Književna reč, 1988, god. 17 (10. 04. 1988.), br. 319 666

Idem 667

Idem 668

Idem 669

Idem 670

Donson, Entoni, L, „Teoretski zaključci“, Književna reč, 1988, god. 17 (10. 04. 1988.), br. 319

220

Napis Entonija Isthoupa (Anthony Easthoup)671

, fakultetskog profesora, analizira

stvaralaštvo T. S. Eliota rečnikom dekonstrukcije. Tako govori o „otvaranju formama

paratakse“, i o „lakanovskoj distinkciji između subjekta pripovedačkog događaja i subjekta

govornog događaja.“672

Za teoriju koju je izložio na osnovu kroki analize Eliotovog eseja

„Tradicija i individualni talenat“ kaže da je koherentnija od same Eliotove teorije izložene u

esejima iz 1919. godine, ali da Eliot u to vreme nije imao na raspolaganju jezički aparat koji

bi mu pomogao u raskidanju sa romatičarskom pesničkom tradicijom.

Esej Mirka Magaraševića „Reč dve na rubu Puste zemlje“673

mnogo je čitljiviji i u

neku ruku i interesantniji od prethodnih eseja. U njemu Magarašević govori o stihovima

„Nešto što beše nam znano“ koje je Paund izabacio redigujući „Pustu zemlju“. Ostaje

činjenica da je Paund šezdeset strana originalnog rukopisa sveo na devetnaest, a na analizi

ovog kratkog odeljka želi da pokaže da Paund možda i nije baš uvek bio u pravu. Ovi stihovi

su prema autorovom mišljenju napisani u duhu „Puste zemlje“ i predstavljaju spoj mitskog

košmara i modernog osećanja ukletosti, a uklapaju se i u viziju poeme u kojoj je izražena

potreba za spasenjem.

Od 1971. godine kada je Valeri Eliot objavila knjigu „The Waste Land, a facimile and

transcript of the original drafts including annotations of Ezra Pound“ praktično postoje dve

verzije originalnog teksta ove poeme. U knjizi ne postoji detaljnija analiza ovih verzija, ali je

jasno da je iz prvog dela izbacio pedestičetiri stiha koja opisuju noć u Bostonu, iz trećeg dela

osamdesetdevet stihova koji opisuju Fresku i dvadesetsedam stihova koji opisuju randevu

između neimenovane birografkinje i mladića, a iz četvrtog dela osamdesettri stiha koja

opisuju završno putovanje Fleba. Sem toga, napravio je oko dve stotine minornih izmena.

Stihovi „Nešto što beše nam znano“ koje je objavio Mirko Magarašević, i time uveo temu

Paundove redakcije Eliotove pesme u našu interpretativnu recepciju, pripadali su čevrtom

delu, „Smrt od vode“.

Zaključak autora je da je „Pusta zemlja“ i danas model za modernu poeziju najvišeg

nivoa, jedan „višejezički amalgam uzvišenih i banalnih prizora elegičnih i apokaliptičnih

tonova ljudske istorije“674

, a da je ovaj njegov esej pokušaj kritike da otvori nov pristup za

tumačenje Eliotovog pesničkog dela.

Ovaj separat o Eliotu završava spiskom važnijih tekstova o T. S. Eliotu na srpskom

jeziku, a izdvojeni su sledeći autori: Isidora Sekulić, Ivo Vidan, Vladimir Petrić, Svetozar

671 Isthoup, Entoni, „Eliot i tradicija“, Književna reč, 1988 (10. 04. 1988.), god. 17, br. 319 672

Idem 673

Magarašević, Mirko, „Reč dve na rubu puste zemlje“, Književna reč, 1988 (10. 04. 1988.), god. 17, br. 319 674

Idem

221

Brkić, Tomislav Ladan, Dušan Puhalo, Jovan Hristić, Svetozar Koljević, A. I. Spasić,

Miodrag Jurišević, Nikola Koljević, Dušan Puvačić, Miroslav Beker, Mirko Magarašević i

Ivan V. Lalić. Izbor675

je napravio Mirko Magarašević.

Miodrag Pavlović je te iste godine pisao o „T. S. Eliotu, trećem čitanju“676

u

Književnim novinama. Treće čitanje Eliota, „ovog dobro opisanog beznađa“, jeste čitanje u

ovo naše vreme. Prvo čitanje je bilo u vreme Prvog svetskog rata kada je njegova poezija u

potpunosti odgovarala duhu vremena, a drugo čitanje vezano je za period Drugog svetskog

rata. Samom autoru su poznata dva čitanja Eliota, period posle Drugog svetskog rata

delimično i ovo naše današnje čitanje. Ni sam nije baš najsigurniji da li su pustoš i beznađe

koje opisuje u svojoj poeziji slika duhovne pustoši Engleske ili jedna šira slika duhovne

pustoši Evrope, pre je sklon da poveruje da je Eliot ipak slikao Evropu jer je Engleska zbog

izolovanosti donekle bila pošteđena ratnih razaranja koja su pustošila Evropu.

Posle uvodnih napomena o modernizmu koji unekoliko kasni u Englesku i donose ga

Amerikanci i Irci načinivši tako prekid sa viktorijanskom kulturnom tradicijom, i analize

istorijskih uticaja metafizičkih pesnika, Miltona i Dantea, autor prelazi na Eliotov esej

„Tradicija i individualni talenat“, koji je kao i ostali Eliotovi eseji „vrlo složen, nastao po

dubokoj unutrašnjoj potrebi.“ Slobodni stih je nešto što donosi modernizam, „fino izvajane

rečenice kazivane u duhu proznog izlaganja.“ Treći deo ovog eseja govori o Eliotovim

pesničkim ostvarenjima. „Pusta zemlja“ je tako „slaganje pesničkih fragmenata koji stoje

jedan prema drugom kao daleke asocijacije ali su većinom iz repertoara realističke

deskripcije.“ U trenutku pojavljivanja najviše je značila jer se „činilo kao da se poezija može

675

1. Isidora Sekulić: „Pogled u engleske časopise i prozu“, LMS, 1946.

2. Ivo Vidan: „Nova drama T. S Eliota“, Život 1953.

3. Vladimir Petrić: „T. S. Eliot – pesnik, dramatičar i filozof“, Književnost 1956.

4. Svetozar Brkić, „T. S. Eliot: Razvoj jednog pesničkog senzibiliteta“ – Iz predgovora knjizi Antologija

savremene engleske poezije 1900 -1950, Nolit 1957. i u drugom dopunjenom izdanju Nolit 1975.

5. Tomislav Ladan: „Slatka Temzo tiho teci“, Život 1959.

6. Dušan Puhalo, „O poeziji T. S. Eliota“, Savremenik 1960.

7. Jovan Hristić: „Uz prevod Eliotove Puste zemlje“ LMS, 1961.

8. Jovan Hristić: „T. S. Eliot: Tradicija i individualni talenat“ predgovor u knjizi T. S. Eliot: Izabrani tekstovi,

Prosveta, 1963.

9. Svetozar Koljević, Trijumf inteligencije, Prosveta 1963.

10. Jovan Hristić: T. S. Eliot pesnik jedne civilizacije“, Politika 10. I 1964.

11. A. I. Spasić: „Književni pogledi T. S. Eliota“ Savremenik 1964.

12. Miodrag Jurišević: „T. S. Eliot pesnik apsolutne imanencije“, Vidici, 1965.

13. Nikola Koljević: „Teorijski osnovi nove kritike“, Prosveta 1967.

14. Dušan Puvačić: „Kritikovati kritičara“, Savremenik 1967.

15. Miroslav Beker: „Eliotova kritika u novom kontekstu“, Teka 1975.

16.Mirko Magarašević: „T. S. Eliot – veličina pesničke univerzalnosti“ – pogovor za T. S. Eliot: Izabrane

pesme, RAD, 1977.

17. Ivan V. Lalić: O poeziji, Slovo Ljubve 1980. 676

Pavlović, Miodrag, „Poezije T. S. Eliota, treće čitanje“, Književne novine, 1988, (01. 11. 1988.), god. 17, br.

763

222

osloboditi podrške koju daje objašnjenje ili opisivanje.“ Njen peti deo ostavio je najjači utisak

na autora, jer su ti stihovi primer objektivnog korelativa u poeziji, ako smo dobro shvatili

autorove reči da u njima „objektivni korelativ prelazi na stranu transcedentne, natčulne,

imaginarne realnosti“. Premda naglašava da je Eliot težak pesnik, ističe da ipak nije

zagonetan.

Do uprošćavanja pesničkog jezika došlo je u pesmi „Šuplji ljudi“, a „Stene“ zaslužuju

najviše pažnje jer su one takvo delo posle kojeg ni Biblija nema isti značaj a u njima je

rezimirao sve svoje teme. Kraj njegovog stvaralačkog opusa obeležila su „Četiri kvarteta“ u

kojima Eliot kroz poeziju ostvaruje duhovne uvide što je, na prvi pogled, suprotno osnovnim

postavkama modernističke poezije.

Zaključak ovog eseja, koji je objavljen i kao uvod za novo izdanje „Puste zemlje“ u

prevodu Jovana Hristića, jeste da se u vreme „Četiri kvarteta“ engleska poezija već vraća

onome što je „njena iskonska snaga: dodir sa konkretnim, empirizam, socijalna svest kao

iskustvo života u određenom vremenu.“ Ovi kvarteti predstavljaju izlaz iz moderniteta, ali i

njegovo poslednje remek delo.

Esej velikog značaja objavljen je 1989. godine u publikaciji III Programa Radio

Zagreba. Reč je o prevodu eseja Denisa Bartolomea (Dennis Bartholomeusz) „T. S. Eliot i

Zlatna Grana“677

, koji donosi analizu Frejzerovog uticaja na „Pustu zemlju“ u granicama

Eliotove poznate i već pominjane sentence u ovom radu da „dobri pjesnici tako uspješno

kradu da nije uvijek lako otkriti krađu.“678

Činjenica je da najverovatnije ne bismo znali da je

bilo preuzimanja da Eliot to sam nije priznao, jer postoje svedočanstva da Frejzer nije mogao

da vidi vezu između njegovog i Eliotovog dela, odnosno čak postoje i određene tvrdnje da mu

je „Eliotov imaginativan odgovor na njegove ideje bio nerazumljiv i neugodan, jer je ovaj

potpuno krivo shvatio Frejzerovu namjeru.“679

Eliot se ne oslanja toliko na Frejzerovu antropološku teoriju koja pretpostavlja

linearnu razvojnu liniju od primitivnih do civilizovanih naroda, odnosno njihov razvoj kroz

mit, religiju i znanost, već se drži činjenica koje je Frejzer u svom delu navodio i cikličnog

doživljaja vremena. Modernisti nisu gledali na primitivno na istovetan način. Na Eliota su

najviše uticali vegetacijski mitovi, na osnovu njih je napravio svoju jedinstvenu teoriju o

postojanju pojedinčanog nesvesnog s jedne, i kolektivnog nesvesnog sa druge strane. Za

Eliota Zlatna grana je podjednako bitna kao i Frojdovo delo, reč je o odnosu nadopunjavanja

677

Bartholomeusz, Dennis, „T. S. Eliot i Zlatna grana“, III Program Radio Zagreba, 1989, 25-26, str. 89-96. 678

Idem, str. 89. 679

Idem, str. 92.

223

jer ona „baca svjetlost na tajnovitosti duše iz drugog ugla.“680

Zahvaljujući Frejzeru Eliot

dolazi do tzv. mitološkog metoda, o kojem govori i sam Eliot u eseju o „Uliksu“ Džejmsa

Džojsa. U kasnijem delu, „Četiri kvarteta“, Eliot razvija lik ranjenog boga sa mnogo manje

dvosmislenosti nego što je to radio u svojim ranim delima. Autorov zaključak možda malo

iznenađuje, pošto mu se čini da je danas, posle ponovnog čitanja Frejzerove Zlatne grane

„Eliot možda bio bliži Frejzerovim namjerama […] kad je odbacio njegovu teoriju i zadržao

njegove činjenice.“681

U časopisu LMS Miodrag Pavlović je pisao o „Problemu ubistva u katedrali“682

, vrlo

pitak i interesantan esej koji kreće od nekih opštih definicija obreda kao radnje koja se

ponavlja, mita kao kretanju u nepredviđenim pravcima, žrtve kao osnovi obrednog obrtanja,

hrama kao kulisama sveta na kojima se sve to dešava. Posle toga daje nam siže radnje, sukob

Tomasa Beketa, arhiepiskopa, sa kraljem, zbog kojeg odlazi u izgnanstvo, a kasnije ipak

odlučuje da se vrati, s tim što razlog povratka može da se tumači dvojako – snaga

arhiepiskopskog zvanja ili psihološka potreba da se suprotstavi kralju kao njemu ravnom.

Ovo se često dešavalo u istoriji, i uvek je završavalo trijumfom kraljevstva nad

potčinjenom crkvom i stradanjem nekog njenog predstavnika koji dobija ulogu sveca u širim

masama. Bežeći malo od istorijske činjenice, Eliot u ovoj drami ne ukazuje direktno da se

ubistvo desilo u crkvi, unutar koje je Beket zatražio zaštitu, no i pored toga i dramom i dalje

preovladava ideja da je duhovni preporod rezultat prolivene krvi sveca.

U Trećem programu objavljen je intervju Donalda Hola sa Eliotom.683

Saznajemo

neke osnovne podatke o Eliotovom stvaralaštvu i skoro ništa o Eliotu kao čoveku, izuzev

utisaka rezervisanosti i odmerenosti koji provejavaju kroz skoro svaku njegovu izjavu. Za

potrebe ovog rada izdvojićemo nekoliko podataka: originalna beležnica sa neobjavljenim

pesmama iz „Puste zemlje“ je izgubljena, pesma „Bernt Norton“ sastavljena je od ostataka

stihova koji su izostavljeni iz drame „Ubistvo u katedrali“, a potpuno posvećivanje poeziji

imalo bi, prema Eliotovim rečima, umrtvljujući uticaj na njegov život.

U Univerzitetskoj misli Branimirka Aleksić Hill objavljuje svoj esej na engleskom

jeziku u kojem govori o „Četiri kvarteta“684

i Eliotovom traganju za „smislom čovekovog

postojanja i njegovog mesta u vremenu.“685

U svakom slučaju naglašava da je reč o

680

Idem, str. 91 681

Idem, str. 96. 682

Pavlović, Miodrag, „Problem Ubistva u katedrali“, LMS, 1990, 160, 455, 5, str. 752 – 775. 683

Hol, Donald, „Intervju sa Tomasom Sternzom Eliotom“, Treći program, 1990, 84, str. 171 – 178. 684

Aleksić Hill, Branimirka, „Some aspects of T. S. Eliot's concept of time in „Four Quartets“, Univerzitetska

misao, 1995, 2, 3-4, str. 57 – 59. 685

Idem, str. 59.

224

„višeslojnoj koncepciji vremena [...] kao rezultatu uticaja Heraklita, neo-platonaca i

hrišćanske religije.”686

Ostaje malo nejasno zašto je ovaj esej objavljen na engleskom jeziku,

zbog čega ga ovde samo pominjemo, jer zapravo i nije predmet ovog rada.

U Trećem programu objavljen je u izboru Đorđija Vukovića niz eseja objedinjenih

pod naslovom „T. S. Eliot“687

Počasno, prvo mesto, dobio je esej Frenka Rejmonda Liviza

„Novi pravci u engleskoj poeziji“688

koji je poznat po napadu na viktorijanske poetske ideale

pod uticajem Eliotove kritike. Lako se u njegovim rečima očituje subjektivnost u pristupu

kada je u pitanju sam Eliot. Tako analizu započinje analizom „Ljubavne pesme Dž. Alfreda

Prufroka“ koja je važan momenat za istoriju engleske književnosti i raskida sa tradicijom

devetnaestog veka jer „pesnik prisvaja pravo da upotrebi bilo koju građu koja mu se učini

važnom.“689

U analizi „Gerontiona“, kojeg naziva „personifikacijom velike poezije“690

,

obračunava se sa Miltonom i tvrdi da je u „Gerontionu“ upotrebljen napredni i stih i metod

koji će svoj puni izraz dobiti u „Pustoj zemlji“, ali je istovremeno podjednako značajan i za,

recimo, pesmu „Svini među slavujima“ koja je izgrađena na kontrastima.

Za razliku od ostalih kritičara Eliotove poezije, Liviz stavlja naglasak na Eliotov

„lirski impuls“691

, odnosno, kako kaže, „kada se uprkos svom intelektualizmu koji se tome

opire, njemu prepusti, on prelazi u čisto engleski lirski stil.“692

To najviše dolazi do izražaja u

trećem delu poeme „Pusta zemlja“ koji za svoju temu ima senzualnu ljubav, a ne apstraktna

razmišljanja o ljubavi. No, uprkos tome, „Pustu zemlju“ karakteriše prividna nepovezanost,

erudicija, književne pozajmice, aluzije, prekid kontinuiteta, bezličnost.

Kao takva ova poema „postoji samo za vrlo uzak krug naoružanih posebnim znanjem

što je jedan od pokazatelja stanja kulture koja je pesmu stvorila“693

, ali do neuspeha u čitanju,

prema Livizu, dolazi zbog neprimerenih očekivanja prilikom čitanja. Po njemu su opšti

metod i priroda pesme jasni već pri prvom čitanju. Svoje navode ovaj kritičar potkrepio je

kratkim analizama pojedinih delova pesme, a posle analize „Šupljih ljudi“, „Čiste srede“,

„Arijela“ i „Četiri kvarteta“ zaključuje da je Eliotovo delo putokaz.

686

Idem, str. 59. 687

Vuković, Đorđije, „T. S. Eliot“, Treći program, 1995, br. 101, str. 197-272. 688

Rejmond Liviz, Frenk, „Novi pravci u engleskoj poeziji: studija o savremenim prilikama T. S. Eliot“ /prev.

Radmila Popović/, Treći program, 1995, br. 101, str. 197-227. 689

Idem, str. 198. 690

Idem, str. 201. 691

Idem, str. 205. 692

Idem, str. 205. 693

Idem, str. 212.

225

Esej Džordža Vilijamsona „Vodič za čitanje T. S. Eliota“694

takođe u prevodu

Radmile Popović donosi detaljnu analizu pesme „Šuplji ljudi“ po delovima. U analizi

povezuje strukturu pesme sa njenim sadržajem, a izvore joj traži u Šekspirovom Juliju

Cezaru, kod Dantea i u stihovima Dosona (Ernest Dawson).

U prevodu Zorice Bečanović objavljen je esej Vilijema Epsona „Maestrov stil“695

u

kojem je Eliot opisan kroz par anegdota. Kada govori o njegovom delu, o kojem ne namerava

da piše, nije ni sam siguran da li je reč o „reakciji protiv njega, ili, zapravo, posledici

pogrešnog čitanja onoga što je napisao.“696

U svakom slučaju, kada je reč o Eliotovom stilu,

njegov džonsonovski pesimizam može da bude i praktičan i koristan, a kao najinteresantniji

njegov stav mogli bismo izdvojiti onaj kada Eliot kaže da je za najveći broj pesnika bitno da

piše što manje. Pri tom uopšte nije ironičan i misli i na sebe samog.

Zorica Bečanović prevela je i esej Alena Tejta „O čistoj sredi.“697

Tejt se ovde

obračunava sa kritičarima koji zameraju Eliotu jer njegova poezija nije savremena i ne bavi

se rešavanjem problema radničke klase, već ide ka anglicizmu, lična je i posebna. Sa

komunističko-ekonomske tačke gledišta Eliotova poezija koja predstavlja odgovor ličnosti na

okruženje nije ni po čemu korisna, pošto se poezija procenjuje pragmatično sa stanovišta

delovanja. To se posebno odnosi na „Čistu sredu“, koja je lirska i jedinstvena, i ne nosi

realizam „Puste zemlje“.

U centru pažnje je scena zavođenja iz „Propovedi vatre“ koja pokazuje kako ljubav

shvaćena sa stanovišta nauke modernog doba koja nosi istinu postaje „samo čin praktične

neophodnosti rađanja.“698

Pesnik gubi iluziju, ljubav postaje stvar biologije, a romatičarske

ideje i vrednosti su prevaziđene. Tejt ipak tvrdi da Eliot ovde „pokazuje ne šta čovek jeste,

već šta on za trenutak misli da jeste.“699

I ono što oni čitaju kao gubljenje iluzija je ironija

data kroz kontrast. Tejt scenu zavođenja podiže na pijedestal „možda najdubljeg viđenja

modernog čoveka koji imamo“700

, a njen značaj je u „moralnom identitetu poniznosti i ironije

i u značajnoj razlici koja između njih postoji u estetskom smislu“701

jer je poniznost

subjektivna i nevidljiva, a ironija vidljiva i objektivna. Za „Čistu sredu“ je bitno još dodati da

u njoj Eliot poniznost ređe pretvara u ironiju nego pre i da mu je forma „jednostavna,

694

Vlijamson, Džordž, „Vodič za čitanje T. S. Eliota“ /prev. Radmila Popović/, Treći program, 1995, br. 101,

str. 227 – 231. 695

Empson, Vilijem, „Maestrov stil“ /prev. Zorica Bečanović/, Treći program, 1995, br. 101, str. 232 – 234. 696

Idem, str. 232. 697

Tejt, Alen, „O čistoj sredi“ /prev. Zorica Bečanović/, Treći program, 1995, br. 101, str. 234 – 241. 698

Idem, str. 237. 699

Idem, str. 238. 700

Idem, str. 238. 701

Idem, str. 239.

226

izražajna, homogena i direktna i bez ranih elemenata snažnog kontrasta.“702

Pored ovoga, ovu

pesmu krase još i nepravilni ritam i svakodnevna slikovitost koja se dobro uklapa u taj

nepravilni ritam.

Esej Ričarda P. Blekmura, pesnika i kritičara kog smo pominjali u kontekstu Nove

kritike, „U nadi da će se stvari raščistiti“703

bavi se Eliotom na jedan sistematski način, sa

nadom da će uspeti malo da rasčisti stvari, pogotovo kada su u pitanju tumačenja Eliotovog

stvaralaštva.

U prvom delu govori o Eliotovoj kritici za koju smatra da se nadovezuje na sve velike

književnoteorijske međaše i da svoje ishodište crpi iz istorije kritike. Za njegove eseje

karakterističan je nedostatak opštosti, oni su uglavnom tematski, a metod pisanja je

konverzacijski pošto je Eliot naglašavao da nema sklonost niti dara za apstraktno

razmišljanje.

U drugom delu bavi se više prirodom književnosti, počevši od njegovog velikog

uticaja na književne krugove zbog čega ga zove „diktatorom koji je stvorio i nametnuo

ukus“704

odnosno koji diktira zahvaljujući modi. Pojmovi kojima se autor bavi u ovom eseju

su poezija, vera, tradicija, bezlično, objektivni korelativ, trijada osećaj, osećanje i senzibilitet.

Podvlači značaju triju Eliotovih doktrina: o tradiciji, o pesniku kao platinastoj niti i o

pesničkom talentu; kao i triju značenja poezije: neposredno značenje, ono koje se otkriva

proučavanjem i ono koje se postepeno otkriva vremenom.

Poslednji po redu u toj publikaciji je esej Helen Gardner „Umetnost T. S. Eliota“705

, u

kojem se „Četiri kvarteta“ analiziraju kao Eliotovo najzrelije delo, vrhunac njegovog razvoja

kroz ostala njegova dela. Helen Gardner kaže: „Nastojanje svakog istinskog pesnika jeste da

objedini svoje iskustvo i razvitak svakog istinskog pesnika jeste proširivanje obima iskustva

koje on može pretočiti u poeziju. Eliot ne bi mogao napisati ‚Četiri kvarteta‘ da nije napisao

‚Nedeljno jutro gospodina Eliota‘ gde se vera, nada i ljubav spoznaju pomoću njihovih

suprotnosti.“706

Glavna slika u sve četiri pesme „Četiri kvarteta“ jeste slika putnika i svaka od

njih ima isto otkriće. Helen Gardner prati razvoj tema u njima, detaljno ih analizira na tri

različita nivoa značenja u sve četiri pesme – doslovno značenje, značenje sa moralne tačke

gledišta i mistično značenje.

702

Idem, str. 239. 703

Blekmur, R. P., „U nadi da će se stvari raščistiti“, Treći program, 1995, br. 101, str. 241 – 252. 704

Idem, str. 246. 705

Gardner, Helen, „Umetnost T. S. Eliota“, Treći program, 1995, br. 101, str. 253 – 272. 706

Idem, str. 271-272.

227

Helen Gardner svrstava Eliota među velike pesnike vizionare. Njegova vizija doduše

jeste malo pesimistična, pogotovo u svojim ranim radovima bio je „sklon preziru isto kao što

su neki skloni ljubavi.“707

Ono što ga odvaja od ostalih engleskih pesnika vizionara jeste

ravnoteža „između zahteva vizije i zahteva umetnosti“708

, ali on, prema njenim rečima,

prevashodno ostaje umetnik.

Ovaj esej je prilično značajan u istoriji kritike o T. S. Eliotovom stvaralaštvu, mada

kao da analiza ume da izgubi smisao u pojedinim slučajevima. Recimo, u trećem stavu pesme

„Draj Selvidžiz“ Eliot prelazi sa teme prošlosti koje se ne možemo odreći na temu budućnosti

koja se može izgraditi samo „na stvarnoj prošlosti.“709

Tu nailazimo na paralelu sa Eliotovim

stihovima iz „Stena“710

, koji, po tumačenju Helen Gardner, govori o novozavetnom nemaru

prema budućnosti u liniji sa istočnjačkim religijama poznatim po tome što zagovaraju

ravnodušnost: „Čovek ne sme da očekuje plodove svog rada, on mora da živi kao da ne

postoji budućnost, kao da je svaki trenutak vreme smrti. Novi zavet uči sličnom nemaru

prema sutrašnjici, što odjekuje u Steni:

Rekoh, ne misli na žetvu, već samo na

Dobro sejanje.“711

Možda bismo ovde ipak mogli da primetimo da dok istok stvarno zagovara

ravnodušnost, novozavetno hrišćanstvo govori o tome da ne treba da mislimo na rezultate

rada sve dok dajemo sve od sebe, jer će rezultati u slučaju potpunog davanja i predavanja

sebe sigurno doći. Akcenat u ovim stihovima nije toliko na glagolu „misliti na“ koliko na

prilogu „dobro“, odnosno akcenat se ne stavlja na nemaran odnos prema budućnosti, već na

princip posvećenosti. O tome govore mnogi novozavetni redovi, a u nastavku ćemo izdvojiti

samo neke od njih.

Iz evanđelja po Mateji 25 : 14 – 30: „14

Jer kao što čovek polazeći dozva sluge svoje i

predade im blago svoje; 15

I jednom, dakle, dade pet talanata, a drugom dva, a trećem jedan,

svakom prema njegovoj moći; i otide odmah. 16

A onaj što primi pet talanata otide te radi s

njima, i dobi još pet talanata. 17

Tako i onaj što primi dva dobi i on još dva. 18

A koji primi

jedan otide te ga zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara svog. 19

A po dugom vremenu dođe

gospodar tih sluga, i stade se računati s njima. 20

I pristupivši onaj što je primio pet talanata,

donese još pet talanata govoreći: Gospodaru! Predao si mi pet talanata; evo još pet talanata ja

707

Idem, str. 271. 708

Idem, str. 272. 709

Idem, str. 263. 710

Idem, str. 264. 711

Idem, str. 263 – 264.

228

sam dobio s njima. 21

A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i verni! U malom bio si

mi veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svog. 22

A pristupivši i onaj što

je primio dva talanta reče: Gospodaru! Predao si mi dva talanta; evo još dva talanta ja sam

dobio s njima. 23

A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i verni! U malom bio si mi

veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svog. 24

A pristupivši i onaj što je

primio jedan talanat reče: Gospodaru! Znao sam da si ti tvrd čovek: žnješ gde nisi sejao, i

kupiš gde nisi vejao; 25

Pa se pobojah i otidoh te sakrih talanat tvoj u zemlju; i evo ti svoje. 26

A gospodar njegov odgovarajući reče mu: Zli i lenjivi slugo! Znao si da ja žnjem gde nisam

sejao, i kupim gde nisam vejao: 27 Trebalo je dakle moje srebro da daš trgovcima; i ja došavši

uzeo bih svoje s dobitkom. 28 Uzmite dakle od njega talanat, i podajte onom što ima deset

talanata. 29 Jer svakom koji ima, daće se, i preteći će mu; a od onog koji nema, i šta ima uzeće

se od njega. 30 I nevaljalog slugu bacite u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba.“

Ili iz evanđelja po Luki 6: 38: „Dajte, i daće vam se: meru dobru i nabijenu i stresenu

i prepunu daće vam u naručje vaše. Jer kakvom merom dajete onakvom će vam se vratiti.“

Ili primer iz Korinćana 9: 6-11: „Ovo pak velim: koji s tvrđom seje, s tvrđom će i

požnjeti; a koji blagoslov seje, blagoslov će i požnjeti. 7Svaki po volji svog srca, a ne sa

žalošću ili od nevolje; jer Bog ljubi onog koji dragovoljno daje. 8A Bog je kadar učiniti da je

među vama izobilna svaka blagodat, da u svemu svagda svako dovoljstvo imajući izobilujete

za svako dobro delo; 9Kao što je pisano: Prosu, dade siromasima; pravda njegova ostaje

vavek. 10

A koji daje seme sejaču, daće i hleb za jelo: i umnožiće seme vaše, i daće da uzrastu

žita pravde vaše.“

Ovaj primer daje jednu drugačiju perspektivu na analizu Helen Gardner i svedoči o

tome da i najveći autoriteti mogu pojedine segmente Eliotovog stvaralaštva pogrešno da

protumače. U svakom slučaju, jedna zdrava doza kritičkog opreza prilikom čitanja

interpretativne recepcije T. S. Eliota jeste neophodna.

U Povelji je 1995. godine objavljen esej Časlava Đorđevića „Intelektualno i poetsko

srodstvo Miodraga Pavlovića i Tomasa S. Eliota.“712

U eseju se poredi stvaralaštvo T. S.

Eliota sa Pavlovićevom knjigom 87 pesama koja ga predstavlja kao istinskog „začetnika

avangardizma u srpskom posleratnom pesništvu.“713

Ono što je glavna sličnost obojice ovih stvaralaca jeste činjenica da se njihovo

stvaralaštvo i sa današnje tačke gledišta uzima kao međašno, „antislika i prevratnička

712

Đorđević, Časlav, „Intelektualno i poetsko srodstvo Miodraga Pavlovića i Tomasa S. Eliota“, Povelja, 1995,

25, 1, str. 25-32. 713

Idem, str. 25.

229

negacija ondašnjeg pevanja.“714

Kada je u pitanju uticaj T. S. Eliota na Pavićevo stvaralaštvo,

autor naglašava da se uticaj odvijao i na teorijskom i na pesničkom nivou. Postoji nekoliko

zajedničkih polazišnih tačaka: ubeđenje da je pesma spoj čulne i intelektualne dimenzije, da

zavisi od kvaliteta čulne percepcije, potom istovetno osećanje istorije koje u sebi objedinjuje i

vanvremensko i vremensko, a na nivou vizije to su drama i sunovrat moderne civilizacije.

Za ovog autora uticaj T. S. Eliota se nekako podrazumeva sam po sebi, pošto je on

poznat po svojoj „neadaptivnoj, često osporavanoj poeziji koja ni jezikom ni motivima ni

slikom nije baš mnogo oduševljavala ali koja je – to se vremenom pokazalo – bila inicijacija

za mnoge nove i potonje pesnike.“715

Direktan Eliotov uticaj autor pronalazi na simboličkom

nivou u viziji puste zemlje kao simbolu duhovne smrti onovremene civilizacije, na nivou

poruke kada najavljuju da „polako ali neodložno nastupa doba “šupljih ljudi”, lišenih

istorijskog iskustva, mitskih pamćenja i nasušnih potreba za umetnošću“716

, kao i kada

insistira na bezličnosti, na planetarnom i civilizacijskom.

Međutim, postoje i razlike koje se uočavaju u načinu na koji se dolazi do rešenja. I

dok je Eliot „nemoćan za bilo kakva bekstva i isceljenja“717

dotle Pavić zastupa ideju da se

„bekstvom od tzv. modernog i stalnim idenjem prema drevnom i zavetnom može doći do

željenog okrepljenja od ponovljive nesnosne svakodnevnosti i do spasenja od duhovne

smrti.“718

Razlika postoji i u formi pošto se Pavić izražava u kratkim oblicima, iako mu je

konačni cilj istovetan Eliotovom, jer na taj način na sebi svojstven način doprinosi jednako

utisku fragmentarnosti modernog doba.

Sledeće godine, 1996, u prevodu Vesne Todorović objavljen je esej Dž. P. Rilkema (J.

P. Rilkem) „Modernistički esej: Slučaj T. S. Eliota – Pesnik kao kritičar.“719

S obzirom da je

modernistički esej nastao kao reakcija na Metjua Arnolda i da ga nije lako definisati jer ga ne

stvara akademski pisac, nije čudno što je upravo esej T. S. Eliota uzet kao tipični primer. Reč

je o njegovom u antologijama najčešće zastupljenom eseju „Tradicija i individualni talenat“.

Pri tom autor definiše esej kao relativno kratko prozno delo koje nije ni kratka priča, ni

naučni ni kvazi naučni izveštaj, a struktura modenističkog eseja se bazira na simultanim

kontrastima i paralelizmima, analogijama koje se koriste umesto konvencionalne

argumentacije.

714

Idem, str. 25. 715

Idem, str. 28. 716

Idem, str. 30. 717

Idem, str. 31. 718

Idem, str. 31. 719

Rilkem, Dž. P, „Modernistički esej: Slučaj T. S. Eliota – Pesnik kao kritičar“ /prev. Vesna Todorović/, Reč,

1996, 18, str. 75 – 78.

230

Eliotov najoriginalniji doprinos modernističkom eseju u liku kritičara jeste upravo

njegov prozni stil. Pokušavši da nam kaže nešto više o Eliotovim stavovima, autor naglašava

da se on suprotstavlja organicističkim gledanjima, socio-darvinizmu i marksizmu,

podjednako i istoriji književnosti, kao i samom književnom stvaralaštvu. Pošto ne postoji

postepen rast u nekom predviđenom smeru, sve se neprestano menja kroz reakciju na nove

stimuluse u cilju postizanja svoje, ali zauvek samo privremene, homeostaze.

Novica Petrović720

u časopisu Poezija objavljuje prevod četiri Eliotovih pesama uz

kratak pomen zbirke koja je izašla u izdanju SKZ iz Beograda koja obuhvata i tri prevoda

ovog autora dotad neprevođenih pesama: „Barbenk sa bdekerom: Blajštajn sa cigarom“, „Jaje

za kuvanje“ i „Nedeljna jutarnja služba gospodina Eliota“. Esej koji prati prevode ima za cilj

da olakša čitaocima „probijanje kroz njihovu zgusnutu simboliku i pravu šumu književnih i

neknjiževnih aluzija.“721

Mirko Magaršević je objavio prikaz722

zbirke Eliotovih pesama u izboru Jovana

Hristića 1998. godine. Magarašević ovu zbirku posmatra kroz prizmu svog stava da je ugled

edicije izigran, kudi i izbor i prevode. Posebno se osvrće na loš Lalićev prevod „Četiri

kvarteta“, pogotovo u poređenju sa prevodom Svetozara Brkića.

Ovaj Magaraševićev prikaz dopunjen je i u obliku eseja ugledao je ponovo svetlo

dana, ovaj put u književnom časopisu Isidorijana723

. Kao što je u naslovu napravio lagan

prelaz od mešovitog do promašenog, tako je i u tonu prešao na viši stepen ironije i sarkazma.

I dok su činjenice možda sasvim tačne, ne možemo da se ne zapitamo zašto o tome govori sa

toliko potcenjivanja, mestimično skoro teatralno. Recimo, kaže „neki primeri su čisto

lupetanje.“724

Ostaje nam da se samo zapitamo zašto ga toliko pogađaju te prijateljske veze

koje su dovele do toga da ne bude uvršten prevod Svetozara Brkića, već jedan, po njemu

lošiji, Ivana V. Lalića. Međutim, ne možemo da kažemo da se nije potrudio, sve svoje navode

potkrepio je analizom konkretnih primera. I šteta je što je ovaj svoj esej toliko opteretio

nekim svojim ličnim problemima, obezvredivši tako i ono istine što postoji u nekim njegovim

zamerkama.

720

Petrović, Novica, „Sweeney Revisited: uz novo izdanje Eliotovih Pesama“, Poezija, 1998, god. 3, br. 10, str.

31-33. 721

Idem, str. 31. 722

Magarašević, Mirko, „Hristićev mešoviti Eliot. T. S. Eliot: Pesme; priredio Jovan Hristić, Srpska književna

zadruga, Beograd, 1998.“, Borba, 1998 (22. 10. 1998.), god. LXXVI, br. 295 723

Magarašević, Mirko, „Hristićev promašeni Eliot“, Isidorijana, 1999, god V, br. 6-7, str. 281 – 295. 724

Idem, str. 291.

231

Godine 1999. objavljen je esej Čarlsa Altijerija „Eliotov simbolistički subjekat kao

kraj i početak“725

u prevodu Ane Gorobinski i Dubravke Đurić. Čarlsa Altijerija smo već

pominjali, reč je o stručnjak za američku i englesku književnost dvadesetog veka, profesoru

na univerzitetu u Kaliforniji. Autor se predstavlja kao iskren obožavalac Eliota, tvrdi da su

istorijski procesi ti koji su omogućili, odnosno primorali Eliota da se suprotstavi Bodleru koji

je bio „najveći primer u modernoj poeziji.“726

Analizira njegovu poeziju od „Ljubavne pesme

Dž. Alfreda Prufroka“ koja razbija duhovne dileme nasleđene od Viktorijanaca, preko

„Preludijuma“ koja je isto kao i prethodna pesma na metonimijskom polu mišljenja, ali još

apstraktnija, do „Puste zemlje“ za koju pokazuje da je organizovana u jasnim tematskim

obrascima istovremeno neponudivši nikakva tematska razrešenja. Govori o Eliotovom

mitskom metodu, ali nije zapravo baš tako lako shvatiti ovaj esej, pošto je pisan visoko-

intelektualnim stilom u kojem su ponekad reči stavljene jedna pored druge, čini nam se, sa

namerom da baš ništa ne znače i predstavlja pravi izazov za čitanje. Tako autor kaže da:

„Eliot izumljuje modernistički ep koji preokreće standardni herojski san o oslobođenju od

istorijskih modusa idealizacije mogućih za vođenje savremenog života.“727

Naravno,

ostavićemo prostor da je možda prevod manjkav, mada su imena koja ga potpisuju ipak neka

garancija kvaliteta.

Vesnu Egerić u svom se eseju „Tema rata i žene u poeziji i prozi Miloša Crnjanskog i

Tomasa Sternsa Eliota“728

objavljenom u Bagdali bavi analizom konkretne problematike,

upravo u okvirima datim samim naslovom. Iako bi na prvi pogled pomislili da je reč o

proučavanju uticaja, zapravo se isključivo radi o proučavanju paralelnih pojava i kod jednog i

kod drugog autora, nasumičnih slučajnosti koje u svojoj osnovi ipak imaju istu istorijsku

potku, a to je Prvi svetski rat koji je pored nihilizma doneo i promenu u statusu žene od koje

se u tom trenutku tražilo više učešća na svim životnim poljima.

Nihilizam je, kao posledica ratnih trauma koje se osete i kod Eliota i kod Crnjanskog,

doveo do stradanja svih vrednosti, ljubavi na prvom mestu. To se na prvom mestu očituje u

tome što i kod jednog i kod drugog autora postoje samo dve tradicionalno lirske ljubavne

pesme. Kod Crnjanskog nailazimo na veličanje slučajnih susreta i kratkotrajnih izleta u

ljubavi, glavni junak nije u stanju da ostvari kvalitetan odnos sa ženom, postoji čak i jasno

725

Altijeri, Čarls, „Eliotov simbolistički subjekat kao kraj i početak“, /prev. Gorobinski Ana i Đurić Dubravka/,

Ovdje, 1999, god. 31, br. 370/372, str. 49-66. 726

Idem, str. 49. 727

Idem, str. 60. 728

Egerić, Vesna, „Tema rata i žene u poeziji i prozi Miloša Crnjanskog i Tomasa Sternsa Eliota“, Bagdala,

2001, 448, str. 63 – 74.

232

izražen prezir glavnog junaka prema njegovoj mlađoj ženi koja je puna života. Kod Eliota se

pominju dva neuspela i nesrećna braka, histerija kod žena, prostitucija; u „Šapatu

besmrtnosti“ žena ima istovremeno i opojan i odbojan miris. Kao da njihove junake žene

ugrožavaju, a autorka to kaže jednostavno „odijum prema ženi može se videti i u prozi

Miloša Crnjanskog i u poeziji Tomasa Sternsa Eliota.“729

Autorka dodatno ubacuje crv sumnje kada za prozu Crnjanskog tvrdi da ima nečeg

ženstvenog, i da naginje pre poemi nego romanu, primetivši da dobro prolazi u feminističkim

krugovima kao pacifistički roman. Zaključak je pomalo nategnut u obračunavanju sa

feminističkim shvatanjem dela Miloša Crnjanskog, potpuno nepotrebnog u kontekstu celog

rada, najviše stoga što ni jednim svojim delom se više ne poziva na Eliota koji je ostao

zaboravljen sa strane.

Slobodan Beljanski je u Poljima objavio „Rekvijem za dvadeseti vek“730

u pokušaju

da izvrši analizu poezije Paunda i Eliota koji su u saglasju zajedno napisali taj rekvijem za

dvadeseti vek. Kod Eliota je to naravno mnogo komplikovanije, njegova Animula je

„početak, sazrevanje i definitivni istorijski smer XX veka“731

, tog veka kada je umrla duša i

ostavila krvav trag za sobom, dok je samo vek ranije tome prethodilo umiranje Boga.

Autor se oglušuje na Eliotov zahtev da se njegova pesma čita bez dodatnih pozivanja

na izvore, filozofske interpretacije i raščlanjivanja na uzore, značenja i poruke. Ma koliko

razgovor sa autoritetima bio neizbežan, ipak smo nekako utiska da je autor malo preterao:

izvori uz čiju pomoć analizira ovu pesmu su Dante, psalmi, Šekspir, Petrarka, Blejk, Frejzer,

Seneka, Majster Ekhart, Gete, Hajdeger, Lajbnic, Damaski, Platon Vijon, kartezijanci, Kant.

Iz svega bismo izdvojili samo jedno zapažanje - pred kraj pesme pojavljuje se motiv

molitve kao jedan intelektualni i skeptički stav. Eliot traži molitvu za nekog ko je tek rođen,

čist, unapred za njegov život, čime ukida slobodnu volju i poništava vreme, a to se uveliko

razlikuje od molitve za nekog ko je zgrešio, što predstavlja jedan moralni stav. U svakom

slučaju, u ovom svetu što se raspada, naša dužnost je da se molimo da bismo sačuvali svoje

duše.

U Zlatnoj gredi objavljen je esej Toma Polina „Mnogo lukavih prolaza“732

u prevodu

Predraga Šaponje. U ovom eseju autor obrađuje Eliotovu pojavu iz ne tako čestog ugla u

našoj recepciji – Eliot kao anitsemita i protivnik liberalizma koji detaljno prati aktuelne

političke događaje. Akcenat je na Eliotu koji u Ideji o hrišćanskom društvu zastupa stav da

729

Idem, str. 72. 730

Beljanski, Slobodan, „Rekvijem za dvadeseti vek“, Polja, 2001, 46, 415, str. 21 – 27. 731

Idem, str. 22. 732

Polin, Tom „Mnogo lukavih prolaza“, Zlatna greda, 2003, 3, 17, str. 15 – 19.

233

totalitarizam može pojmovima sloboda i demokratija da da sopstvena značenja, odnosno na

Eliotu koji piše pohvalne članke o Musolinijevom usponu.

Što se tiče „Puste zemlje“ ističe neposrednost žurnalizma kao jednu od njenih bitnih

karakteristika, a potom govori o posvetama i uzorima koji se pojavljuju – smrt Eliotovog

prijatelja, Vitmen, Čoser, veze sa Blumzberijevcima. Možda je najznačajnije što Tom Polin

shvata „Pustu zemlju“ kao „kejnzijansku pesmu koja ima korene i u ekonomskoj i u kulturnoj

dezintegraciji Evrope neposredno posle rata“733

čiji duboko liberalni humanizam, koji je

tražio revidiranje ekonomskih aspekata versajskog sporazuma, omogućava Eliotu da

povremeno izađe iz svog antisemitizma. Autor stoji na stanovištvu da Eliot nije po svojoj

prirodi bio klasicističkog usmerenja, a da je „Pusta zemlja“ izraz njegove letargije i nervne

nestabilnosti, kao posledice nesrećnog prvog braka.

Ivan Petrović se pojavio sa analizom „Rane indijske misli u Bernt Nortonu“734

hvaleći

„Četiri kvarteta“ kao najveću filozofsku poemu dvadesetog veka i najznačajnije Eliotovo delo

uprkos tome što su „Pusta zemlja“ i „Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka” imale veći uticaj

na stvaralaštvo u kasnijem periodu. Centralna tema je uticaj indijske misli koja podstiče

paradoks i različitost, a jednostranost smatra varvarizmom. Uticaji koje ovaj autor

identifikuje u Eliotovom delu potiču iz Veda, religijsko-filozofskog sistema Gautama Bude,

revitaliziranog bramanizma, hinduiziranog Budaizam, najmlađeg japanskog zena, Bhgavad-

gite. Pored ovih uticaja, bitno je i učenje Karla Gustava Junga, pogotovo njegov pojam

kolektivnog nesvesnog koji nadilazi sve razlike u kulturi i svesti, odnosno govori o

„latentnim predispozicijama prema istovetnim reakcijama.“735

Prateći razvoj Eliotove misli kroz sva četiri kvarteta, autor na kraju izvodi zaključak

na osnovu pogrešnog prevoda i tumačenja Eliotovih stihova, „Ljubav sama ne pokreće/ona je

uzrok i cilj kretanja“736

, čime nas u najmanju ruku zbunjuje jer nam nije jasno da li se radi o

previdu ili je autor stvarno mislio da je tu reč o nekom novom postupku kontrastiranja

nespojivog. U želji da objasni kaže sledeće: „Ljubav nije produkt intelekta već je proizvod

duha. Sam intelekt je omeđen vremenom, prostorom i materijom, kategorijama koje su

neadekvatne za razumevanje ljubavi. Zbog toga Eliot kaže da love is itself unmoving (ljubav

733

Idem, str. 16. 734

Petrović, Ivan, „Rana indijska misao u Berntu Nortonu T. S. Eliota“, Ulaznica, 2003, god. 37, br. 188, str.

67-90. 735

Idem, str. 88. 736

Idem, str. 89.

234

sama ne pokreće), zato što nije želja koja proizlazi iz intelekta, već je ljubav savršena misao u

intuiciji, odnosno the cause and end of movement (uzrok i cilj kretanja).“737

U Povelji 2004. godine objavljen je esej doktoranda sa Prinston univerziteta, Rodžera

Belina (Roger Belin), „Privlačnost dokaza i opasnost od parodije u ‚Četiri kvarteta‘.“738

Ovaj

esej je interesantan jer baca svetlo na kvartete iz jednog sasvim drugog ugla i pokušava

analizom nepoetičnih delova da objasni kako su različiti glasovi koji postoje u poemi oštro

suprotstavljeni i da ta „tehnika uvođenja samokritičkih glasova poeme narušava ozbiljnost

čitave poeme, terajući je da stalno klizi ka parodiji“.739

Ti glasovi prema ovom autoru su

formalni i sadržajni nastavak „Puste zemlje“, iako je svestan reči Helen Gardner: „Govoreći o

kvartetima, nikad nije koristio odbrambenu ironiju koja obeležava mnoge njegove izjave u

vezi sa Pustom zemljom. Nikad nije napomenuo da ni sam nije znao šta je zapravo hteo da

kaže i da je čitaočeva pretpostavka značenja podjednako tačna koliko i autorova.“740

Kvarteti tako zbog tog vremena koje ne postoji u realnom svetu van reči izbacuju u

prvi plan formu koja samu sebe poriče i kod nekih kritičara dovodi u pitanje da li je u

kvartetima uopšte reč o poeziji, ili su u najboljem slučaju zapravo parodija poezije. A taj

„parodični ton je narušio ceo ozbiljan tok poeme, čak i željeno konačno pomirenje, kao i

intenzitet njene pesničke slikovitosti.“741

Doktorand sa Virdžinije, Dastin Kid (Dastin Kid), preveden je u istom broju časopisa

Povelja.742

Predmet njegovog istraživanja je „Ist Kouker“, drugi kvartet u nizu kvarteta iz

poeme „Četiri kvarteta“ koji donose „verovanje da čovek ipak ima neku nadu u Hristu.“743

Slika engleskog sela je osnova na kojoj se grade dve rasprave u ovoj poemi. Prva je pitanje

determinizma „koji utiče na čovekovo delovanje i u najvećoj meri uzrokuje neuspeh svih

njegovih traganja“744

, a druga je usko povezana sa njom da „reči pesnika ne uspevaju da

razjasne problem determinizma.“745

Pesma je analizirana po delovima, završava zaključkom da se Eliot suprotstavlja

determinizmu jer je na kraju svog života otkrio svoj smisao. „U mom početku je moj kraj“746

737

Idem, str. 89. 738

Belin, Rodžer, „Privlačnost dokaza i opasnost od parodije u Četiri kvarteta“, Povelja, 2004, 34, 3, str. 108 –

122. 739

Idem, str. 119. 740

Idem, str. 111. 741

Idem, str. 121. 742

Kid, Dastin, „Predodređena sudbina pesnika“, Povelja, 2004, god. 34, br. 3, str. 123 – 129. 743

Idem, str. 123. 744

Idem, str. 123. 745

Idem, str. 123. 746

Idem, str. 123.

235

postaje „u mom kraju je moj početak.“747

Pesma obiluje slikama heraklitovske smene

godišnjih doba i elemenata, što je povezano sa heraklitovskom teorijom promenjivosti,

stalnog kruženja rođenja, života i smrti. Iako autor primećuje da Eliot i sam negira značaj

svoje poezije i da „piše delimično nepristupačno“748

, u zaključku ipak naglašava da je

Eliotova poezija uspešna jer čuva kolektivni um prošlog veka.

U Književnom listu 2005. godine srećemo se sa jednom ipak malo svakodnevnijom

temom na temu Eliotovog stvaralaštva. Milena Vladić se bavi „Eliotovom beležnicom

pesama“749

koja je praktično nestala, kao i Eliotovim komentarom na „Pustu zemlju“ koji je,

prema njegovim rečima, nastao iz jednog sasvim prozaičnog razloga - poema je, sama po

sebi, bila previše kratka da bi mogla da se štampa. U podtekstu ovog napisa pojavljuje se

pitanje da li je uopšte moguće tumačiti književno delo, a kao jedan mogući način tumačenja

„Puste zemlje“ autorka navodi analizu početne i krajnje verzije pesme. Interesantan je i

podatak da Eliot svoje pesme piše u delovima, pa ih onda spaja u celinu.

Ovaj esej se temelji zapravo na Eliotovim teorijskim razmatranjima o pozajmicama

koje autori prave sami od sebe, ali autorka se ne bavi detaljnije obradom ove teme na način

na koji je to urađeno u knjizi Inventions of the March Hare: Poems 1909 – 1917.750

Zbog

toga smo propustili priliku da saznamo o jednom dotad retko obrađivanom aspektu

kreativnog poetskog čina. Eliot kaže da bi „bilo koji inteligentan psiholog trebalo odmah da

vidi da svaki pesnik, čak i najveći, ima tendenciju da koristi svoje sopstvene impresije i

emocije koje su njemu posebno bitne. Svaki čovek koji piše poeziju je sklon tome da

beskrajno traži način da ih izrazi u konačnom obliku i biće nezadovoljan načinom na koji ih

izražava i želeće da upotrebi inicijalno osećanje, originalnu sliku ili rimu, još jednom da bi on

sam bio zadovoljniji. Bilo bi jako čudno da Šekspir nije ilustrovao ovu tenedencije. [...] I

zaista pozajmljivanje nije prava reč. Tačnije će biti ako kažemo da mnoge stvari iz Titusa

‚sugerišu‘ mnoge stvari u Snu.“751

U eseju o Kristoferu Marlou (Christopher Marlow) bio je

još eksplicitniji kada je rekao „da je ovaj pesnik silovite mašte prepoznao mnoge svoje

najbolje delove (i par onih drugih), sačuvao ih i reprodukovao ih više nego jedanput,

neminovno ih poboljšavajući u procesu.“752

747

Idem, str. 127. 748

Idem, str. 127. 749

Vladić, Milena, „Eliotova beležnica pesama“, Književni list, 2005, 4, 29, str. 3. 750

Eliot, T. S., Inventions of the March Hare : Poems, 1909–1917 /edited by Christopher Ricks/, London,

Faber 1996, New York, Harcourt Brace, 1996 751

Idem, p. 392 (TLS, 05.04.1928, „Poets Borrowings', reviewing Percy Allen, Shakespeare, Jonson and Wilins

as Borrowers) 752

Idem, p. 391 – 392.

236

Komentarišući dela Džona Vebstera (John Webster) rekao je sledeće: „Primetno je da

je pasus za pasusom u kasnijim dramama bio eho nekog pasusa iz jedne od dve velike drame,

i to slab eho. Vebsterov um je bio tip rezervoara. On je morao da akumulira duže vreme pre

nego bi mogao da je preobrazi u originalnu poeziju. Do samog kraja Šekspir je bio neisrcpan.

Šta god da je radio bilo je novo. Ali Vebster nije bio neiscrpan. Njegov um morao je da

prikuplja mnogo da bi dao malo.“753

U Poljima 2005. godine Andrija Matić se vraća temi „T. S. Eliot i antisemitizam“754

i

njegovoj političkoj angažovanosti koja je bila karakteristična i za ostale modernističke

pesnike, prouzrokovanoj u najvećoj meri u dotadašnjoj istoriji najstrašnijim Prvim svetskim

ratom. Dolazi do trojakog zaključka kada je Eliot u pitanju – antisemitizam obeležava period

pre Drugog svetskog rata, nikada nije otvoreno podržavao fašizam, a posle Drugog svetskog

rata je odbacio svoj raniji antisemitizam. Potonji period Eliotovog života karakteriše

„hrišćansko distanciranje od najkrupnijih ideologija i događaja.“755

Ovaj isti autor nastavlja svoje istraživanje na temu T. S. Eliota u eseju „Poetika T. S.

Eliota u XXI veku“ i objavljuje svoj rad u Nasleđu.756

U samom uvodu eseja autor naglašava

da će se baviti „umetničkim i kulturološkim tendencijama koje će se javiti, ili dostići

kulminaciju tek nakon njegove smrti“757

, kao i da će to ispratiti odvojeno kroz poeziju u

prvom poglavlju i kroz prozu u drugom poglavlju.

Nećemo ulaziti u detaljniju analizu, samo ćemo nabrojati aktuelne teme koje ovaj

autor izdvaja. U poeziji to su: štetan uticaj medija, ponašanje ljudi kao žrtava pogrešnog

shvatanja modernog, zanemarivanje tradicije, umetnosti i kulture i zadovoljavanje samo

osnovnih nagona u sadašnjosti, odnos informacija i znanja, degradaciju ljubavi, otuđenost

ljudskih bića, ljudska prosečnost… Kada je esej u pitanju, naglašava temu velikog neznanja

kao funkcije velike količine informacija do koje je došao devetnaesti vek, nepoštovanje

vrednosti iz prošlosti, Eliotovo vizionarstvo u pogledu toga da u budućnosti „neće biti

moguće razlikovati kulturno od nekulturnog ili umetničko od neumetničkog.“758

Autor sasvim opravdano zaključuje da Eliotova misao u savremenom društvu nije

izgubila značaj. Najverovatnije zahvaljujući tome što je posedovao istorijsko čulo o kojem

govori u „Tradiciji i individualnom talentu“, a koje mu je omogućavalo da razlikuje prolazne

753

Idem, p. 392 (TLS, 26.01.1928, John Webster, reviewing F. L. Lucas The complete works of John Webster) 754

Matić, Andrija, „T. S. Eliot i antisemitizam“, Polja, 2007, 52, 466, str. 81 – 85. 755

Idem, str. 85. 756

Matić, Andrija, „Poetika T. S. Eliota u XXI veku“, Nasleđe, 2008, 5, 11, str. 17 – 25. 757

Idem, str. 17. 758

Idem, str. 24.

237

i večne teme. Kada je reč o njegovom umetničkom stvaralaštvu, ono je otvoreno kao i sva

ostala velika dela iz prošlosti i zahvaljujući tome živi u svim vremenima.

Iste te godine u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik759

Ana Bojanović je

objavila svoj esej „Modernistička poetika i intertekstualni dijalog Četiri kanona Ivana V.

Lalića i Četiri kvarteta Tomasa S. Eliota.“

Ovo je još jedan u nizu dobro napisanih, školskih eseja, koji počinju tako što najpre

daju tačnu strukturu svog rada i postavljaju okosnicu, da bi potom prešli na razradu teme.

Okosnica ovog rada jeste zajednička karakteristika koju dele ova dvojica stvaralaca –

poštovanje tradicije uz istovremeno prevrednovanje njenih postulata.

U uvodu daje konkretne primere komunikacije između dela ovih dvaju autora, a

potom definiše književnoistorijski i poetički kontekst u kojem oni stvaraju. Eliotova načela

koja se temelje na postavkama neosimbolizma/neoklasicizma, imažinizma i nove kritike

predstavljaju „zajednički imenitelj za neosimboliste i modernističku poetiku srpske

književnosti.“760

Značajan je njegov uticaj i na našeg modernističkog pesnika i kritičara

Mišića. Ivan V. Lalić je predstavnik druge generacije modernista, neosimbolista koji upravo

na taj način komunicira sa čitaocima u svojim radovima. U nastavku radu autorka prati

elemente modernosti, poklapanja i odstupanja od njih, kao što je recimo neprihvatanje

„modernističkog ‚zakona‘ progresa prema kojem je sve što dolazi kasnije samim tim i

bolje“761

, a kroz analizu modernističkih elemenata u „Četiri kanona“ i „Četiri kvarteta“

dokazuje srodnost njihovih poetika.

A srodnosti se ogledaju na svim nivoima – kompozicionom, formalnom, tematsko-

motivskom, stilskom i semantičkom. Ovde ćemo umesto zaključka samo nabrojati neke od

najindikativnijih „srodnost forme, tema i motiva, ali i stilskih postupaka, kao što su

simbolizacija, alegorizacija, depersonalizacija, kao i višeglasje lirskih subjekata, objektivni

korelativ, fragmentarnost poetskih slika, uvođenje elemenata govornog jezika, mnogobrojne

intertekstualne aluzije i reminiscencije, hermetičnost i polisemičnost, izražena metapoetska

funkcija, ciklična vizija vremena i gubitak poverenja lirskog subjekta u bilo kakav

apsolut.“762

759

Bojanović, Ana, „Modernistička poetika i intertekstualni dijalog Četiri kanona Ivana V. Lalića i Četiri

kvarteta Tomasa S. Eliota“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 2008, 56, 2, str. 403 – 421. 760

Idem, str. 405. 761

Idem, str. 408. 762

Idem, str. 404.

238

Ako napravimo pretragu na internetu, naići ćemo na vrlo neobičan članak „Književni

pogledi T. S. Eliota“.763

Ovaj pregled Eliotovog stvaralaštva je toliko udžbenički korektan da

je prosto neverovatno da je mesto njegovog objavljivanja internet, a ne neki ozbiljniji

udžbenik književnosti. Nije preterano da se kaže da smo na pravom mestu ako želimo da se

informišemo o T. S. Eliotu, a da to bude precizno, kratko i jasno.764

Autorka iznosi podatak da je Eliot je izdao dve veće kritičke studije, ali se najveći deo

njegovog esejističkog stvaralaštva, njih četiristopedeset, sastoji od kratkih eseja sabranih u

pojedinim knjigama i nekih stotinjak razasutih po periodici. U Eliotovom kritičkom

stvaralaštvu prepoznaje tri faze „prvi eseji spadaju u revolucionarne (koji neki smatraju i

najvažnijim), za njima dolaze i spisi pothranjeni protestantskom religioznošću tridesetih

godina i na kraju umerena struja u poslednjih dvadeset godina njegovog života.“765

Ovu

podelu nismo do sada nigde sreli, a odmah potom daje i podelu kakvu je pravio sam Eliot na

period u vreme časopisa Egoist, recenzije i prikazi nakon 1918. Godine, i period u kojem je

držao predavanja i govorio po različitim ustanovama i skupovima.

Pojmovi koje obrađuje su pojmovi koji bi se i inače našli u esejima drugih autora,

tradicija i impersonalnost, pojam klasika, objektivni korelativ, o poeziji i njenoj društvenoj

ulozi i o kritici. Izvor za ovaj esej bili su Beker Miroslav, eseji objavljeni u separatu Trećeg

programa i Nikola Koljević kada je u pitanju Nova kritika.

763

Đorić, Ana, http://www.interpretacije.com/2010/09/knjizevni-pogledi-t-s-eliota.html 764

Autorka je studentkinja na Filološkom fakultetu, odsek Opšta književnost 765

Idem

239

BIBLIOGRAFIJA INTERPRETATIVNE RECEPCIJE U PERIODICI

1951.

Vinaver, Stanislav, „Delo T. S Eliota – njegova postignuća, njegovi problemi, njegova

borba protiv dekandencije“, Književne novine, 1951 (28. 8. 1951.), god. IV, 35

1952.

Vidan, Ivo, „Odlomci kritičke proze T. S. Eliota“, Krugovi, 1952, 4-5, str. 354.

Finci, Eli, „Slučajne iskre (Sadrži i: Dva odgovora T. S. Eliota. – Potpisano: -i –i.)“,

Književnost, 1952, VII, 1 -2, str. 182 – 187.

1953.

Vidović, Radovan, „Jedan značaj dramski novitet na festivalu u Edinburgu“,

Slobodna Dalmacija, 1953 (13. 11. 1953.), god. XI, br. 2726

Vidan, Ivo, „Nova drama T. S. Eliota (Osvrt na djelo “Poveljivi pisar”)“, Život, 1953,

god. II, knj. III, br. 14, str. 395.

Fotez, Marko, „T. S. Eliot: Poverljivi sekretar (O komediji prikazanoj na festivalu u

Edinburgu.)“, Narodni list, 1953 (22. 10. 1953.), god. IX, 2592.

1954.

Perišić, Rada, „Tomas Eliot“, Umetnost i kritika, 1954 (25. 11. 1954.)

A. Š., I. S., „Eliotova Pusta zemlja“, Krugovi, 1954, 5, str. 356 - 359.

Pinto, V. de S., „T. S. Eliot“ /prev. Vera Ilić/, Književne novine, 1954 (27. 5. 1954.),

god. I, br. 20, str. 2-3.

Bandić, Miloš, „Eliot Thomas Stearns, Razgovori sa saradnikom Književnih novina

Milošem I. Bandićem“, Književne novine, 1954 (12. 8. 1954.), god. I, str. 31.

Boske, Alen, „O jednoj pesničkoj sudbini. Odlomak“, Književne novine, 1954 (7. 10.

1954.), god. I, br. 39

Ćurčin, Ivan, „Moderna američka poezija“, LMS, 1954, god. CXXX, knj.

CCCLXXIII, br. 2, str. 158-167.

Š/olc/, O/to/, „T. S. Eliot“, Mogućnosti, 1954, god. I, br. 12, str. 844-845.

Petrić, Vladimir, „T. S. Eliot i eliotovci“, Književne novine, 1954 (25.03.1954.), god.

I, br. 11.

1955.

Šoljan, Antun, „Eliot, Stearns Thomas, Razgovori sa saradnikom lista Vjesnik

Antunom Šoljanom“, Vjesnik, 1955 (1. 1. 1955.), god. XVI, br. 3059

Ćurčin, Ivan, „T. S Eliot kritičar“, Pogledi, 1955, Almanah, str. 199 – 207.

240

1956.

Ilić, Vera, „Nezaboravne impresije (O susretu sa T. S Eliotom)“, Književne novine,

1956 (25. 11. 1956.), god. VII, br. 29, str. 6.

Petrić, Vladimir, „T. S. Eliot: pesnik, dramatičar, filozof“, Književnost, 1956, god. XI,

knj. XXIII, br. 11-12, str. 393-425.

Petrić, Vladimir, „O ritmu u modernoj poeziji“, Polja, 1956, 2, 8 – 9, str. 11 – 12.

Suvin, Darko, „Laforgue i Eliot. Odlomci. (Iz eseja ‚J. Laforgue, simbolista i Eliotov

prethodnik.‘)“, Dodiri, 1956, 2, str. 29 – 38.

Puhalo, Dušan, „Drame u stihu T. S. Eliota“, LMS, 1956, god. 6, knj. 132, br. 378, str.

555-570.

Puhalo, Dušan, „Poezija T. S. Eliota“, Savremenik, 1956, 6, str. 688 – 711.

Vilson, Edmund, „Tomas Eliot i Anglikanska crkva“ /prev. D. Simić/, Student, 1956,

XXI (27. 04. 1956.), 9

Slobodan Selenić, „Tri engleska pesnika“, Student, 1956, XXI (27. 04. 1956.), br. 9.

Jeremić, M. Dragan, „Lenjin ili Eliot“, Savremenik, 1956, 6, str. 712 – 715.

1957.

Puhalo Dušan, „T. S. Eliot kao književni kritičar“, LMS, 1957, god. CXXXIII, knj.

CCCLXXIX, sv. 1, str. 3-31.

Hristić, Jovan, „Brkić, Svetozar i Pavlović, Miodrag, Antologija savremene engleske

poezije“, NIN, 1957 (21. 8. 1957.), god. VII, br. 342

Anonim., „Antologija savremene engleske poezije“, Politika, 1957 (12. 5. 1957.),

god. LIV, br. 15804, Kultura-umetnost, I, 5.

Hristić, Jovan, „Zagonetka poezije. (‚O poeziji’). Izbor engleskih eseja, knj. I“,

Prosveta, 1956.“, Književnost, 1957, god. XII, knj. XXV, br. 9, str. 283-288.

M. Š, „O poeziji - izbor engleskih eseja“, Stvaranje, 1957, god. XII, br. 5, str. 439-

441.

1958.

N. S., „Pjesnici i poezija” T. S. Eliota“, Republika, 1958, god. 14, br. 2, str. 29.

M. B., „Slamnig, Ivan, Šoljan, Antun, Suvremena engleska poezija“, Susreti, 1958,

god. VI, br. 4, str. 399-401.

Beker, Miroslav, „Neke tendencije u današnjoj engleskoj književnosti“, Umjetnost

riječi, 1958, god. II, br. 4, str. 184-193.

Bićanić, Sonia, „Nova kritika u Engleskoj i u Americi“, Umjetnost riječi, 1958, god.

II, br. 3, str. 122-132.

241

Mac Gregor Hasty, Roy, „Pusta zemlja na Rasl Skveru“, Književne novine, 1958 (26.

9. 1958.), god. IX, 76

Đurović, N. „Eliot i poezija“, 30 dana zajedno, 1958, I, 3 – 4, str. 7.

1959.

Ladan, Tomislav, „Slatka Temzo tiho teci“, Život, 1959, VIII, 1-2, str. 45 - 50.

Bugarski, Ranko, „Neki trenuci književne 1958. u Engleskoj“, Izraz, 1959, god. III,

knj. V, br. 5, str. 560-563.

Brown, Alec, „Apstraktna poezija u Engleskoj“, Književne novine, 1959 (22. 5.

1959.), god. X, br. 93

Mahečić, Miroslav, „Pitanje poetske drame: T. S. Eliot“, Studentski list, 1959, god.

XIV (25. 2. 1959.), br. 3

Jarell, Randall, „Američke antologije“ /prev. Aleksandar Spasić/, Književne novine,

1959 (25. 4. 1959.), god. X, br. 91

P/erović. S. P/predrag., „Tomas Sterns Eliot: Pusta zemlja, Zora, Zagreb“, Politika,

1959 (22. 03. 1959.), god. LVI, 16427, Kultura-umetnost, god. III, br. 102

1960.

Kogoj Kapetanić, Breda, „Engleska književnost XX stoljeća“, 15 dana, 1960, god. III,

br. 10, str. 12-13.

Bašić, Sonja, „Američka književnost XX. stoljeća“, 15 dana, 1960, god. III, br. 7, str.

12-13, 18.

Puhalo, Dušan, „Pesnik velikih fragmenata“, Savremenik, 1960, god. VI, knj. XI, br.

6, str. 614-631.

1961.

Hristić, Jovan, „Uz prevod Eliotove Puste zemlje“, LMS, 1961, god. CXXXVII, knj.


Pirkić, Ahmed, „O jednoj optužbi T. S. Eliota“, Studentski list, 1961 (1. 1. 1961.),

god. XVI, br. 1-2

Brooks, Cleanth, „Nova kritika“ /prev. N. Š./, Književnik, 1961, god. III, knj. II, br.

30, str. 728-736.

Margolis, Joseph, „’Ljubavna pesma J. Alfred Prufrocka’ T. S. Eliota“ /prev. D.

Cvitan, Šoljan, Slamnig/, Republika, 1961, XVII, 1, str. 18 – 20.

1962.

Milošević, Dragan, „Magija poetske reči: Eliot Stearns Thomas, Izabrane pjesme.

Sarajevo, 1962“, Borba, 1962 (19. 8. 1962.), god. XXVII, br. 228

242

Vivas, Elizeo, „Objektivni korelativ. Odlomak.“ /prev. Tomislav Sabljak/, Književne

novine, 1962 (12. 1.1962.), god. XIV, br. 162.

Puvačić, Dušan, „Eliot Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962.“, Književne

novine, 1962 (8. 8. 1962.), god. XIV, br. 177.

Hristić, Jovan, „Eliotovo shvatanje tradicije“, LMS, 1962, god. CXXXVIII, knj.

CCCLXXXIX, br. 2, str. 91-100.

Beker, Miroslav, „Smjernice poslijeratne engleske književnosti“, Naše teme, 1962,

god. VI, br. 10, str. 1524-1546.

Golob, Zvonimir, „Eliot, Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962“,

Telegram, 1962, god. III (5. 10. 1962.), br. 128.

Vidan, Ivo, „Napregnute riječi. Eliot, Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo,

1962“, Telegram, 1962 (26. 10. 1962.), god. III, br. 131.

Vidan, Ivo, „Načela anglosaksonske književne kritike“, Umjetnost riječi, 1962, god.

VI, br. 4, str. 197-216.

1963.

Mićović, Dragutin, „Eliot, Sterns Tomas, Izabrani tekstovi. Beograd, 1963“, Borba,

1963 (15. 12. 1963.), god. XXVIII, br. 344

Puvačić, Dušan, „Iskustva engleskih kritičara (II)“, Književne novine, 1963 (31. 5.

1963.), god. XV, br. 198

Puvačić, Dušan, „Tragom Eliotovih definicija poezije“, Književne novine, 1963 (27.

12. 1963.), god XV, br. 213

Koljević, Nikola, „Kritika poezije i pesnička kritika“, Izraz, 1963, god. VII, knji. 13,

br. 8 – 9, str. 97 – 109.

Koljević, Nikola, „Poezija kao etička svest o ljudskoj istoriji. Kritička misao i

pesničko ostvarenje T. S. Eliota.“, Književnost, 1963, god. XVIII, knj. XXXVII, br. 7-8, str.

42-81.

Bećir, Đuro, „Šapat besmrtnosti na pustoj zemlji: Eliot, Stearns Thomas, Izabrane

pjesme. Sarajevo, 1962“, Zadarska revija, 1963, god. XII, br. 3, str. 266-268.

Vivas, Eliseo, „Objektivni korelativ T.S.Eliota“ /prev. Tomislav Sabljak/, Kolo, 1963,

Nova serija, god. I, br. 8, str. 348-358.

Sabljak, Tomislav, „T. S. Eliot kao pjesnik“, Mogućnosti, 1963, god. X, br. 6, str.

589-608.

Selimović, Meša, „Eliot kritičar“, Život, 1963, XII, 11-12, str. 134-137.

243

1964.

Cvitan, Dalibor, „Pozitivistička kritika metafizičkog pjesnika“, Telegram, 1964 (17.

01. 1964.), 195

Ćurčin, Ivo, „Neki aspekti Eliotove kritike Šekspira“, Filološki pregled, 1964, god.

/II/, knj. 1-2, str. 223-230.

Tautović, Radojica, „Pesma o pesmi“, Književnost i jezik, 1964, god. 12, br. 4, str.

126-131.

Ranković, Milan, „Egzistencijalni kontinuum poezije i kritike“, Izraz, 1964, god.

VIII, knj. XVI, br. 8-9, str. 232-244.

Koljević, Nikola, „Pismo iz Engleske o njenom pesniku“, Književne novine, 1964 (7.

2. 1964.), god. XVI, br. 216

Spasić, I. Aleksandar, „Književni pogledi T. S. Eliota“, Savremenik, 1964, god. X,

knj. 10, str. 268-278.

Schwartz, Delmore, „Književna diktatura T. S. Eliota. Odlomak“ /prev. Tomislav

Sabljak/, Telegram, 1964 (4. 9. 1964.), god. V, br. 228, str. 10.

Sabljak, Tomislav, „Kritičar T. S. Eliot“, Mogućnosti, 1964, god. XI, br. 3, str. 276 –

284.

Wellek, Rene, „Kritički rad T. S. Eliota“ /prev. M. Borojević i Ljiljana Jojić/, Razlog,

1964, god. IV, br. 9-10, str. 836-867.

1965.

Selenić, Slobodan, „T. S. Eliot: Koktel“, Borba, 1965 (16. 1. 1965.), god. XXX, 14.

Krelius, Ljerka, „T. S. Eliot: Koktel“, Vjesnik, 1965 (24. 1. 1965.), god. XXVI, 6441.

Protić, Miodrag, „T. S. Eliot: Koktel“, Književnosti, 1965, XX, 3, str. 249 – 250.

Finci, Eli, „T. S. Eliot: Koktel“, Politika, 1965, LXII (18419)

Lakićević, Ognjen, „T. S. Eliot: Koktel“, Telegram, 1965 (29. 1. 1965.), god. VI, 248

Schwartz, Delmore, „Književna diktatura T. S. Eliota. Odlomak“ /prev. Tomislav

Sabljak/, Mogućnosti, 1965, XII, 8, str. 863 – 875.

Pahor, Božidar, „Smrt Thomasa S. Eliota“, Delo, 1965 (13. 1. 1965.), god. VI, br. 10

Šoljan, Antun, „Evropski i naš pjesnik“, Forum, 1965, god. IV, knj. VII, br. 1-2, str.

278-288.

Anonim., „Starci treba da budu istraživači“, Književne novine, 1965 (23. 1. 1965.),

god. XVII, br. 241, str. 5.

S/tefanović/, A/leksandar/, „Thomas Stearns Eliot (1988-1965)“, Književne novine,

1965 (9. 1. 1965.), god. XVII, br. 240, str. 8.

244

Koljević, Nikola, „Jejts prema Eliotu: Delimično upoređenje“, LMS, 1965, god.

CXLI, knj. CCCXCVI, br. 1, str. 59-78.

P.B., „Slovo o Thomas Stearns Eliotu“, Polet (Zagreb), I, 1965, III, str. 13.

Anonim., „Umro književnik T. S. Eliot“, Politika, 1965 (6. 1. 1965.), god. LXII, br.

18410

Hristić, Jovan, „T. S. Eliot – pesnik jedne civilizacije“, Politika, 1965 (10. 1. 1965),

god. LXII, 18414 – Kultura – umetnost, IX, 400

Jovanović, P. Živorad, „T. S. Eliot kod Jugoslovena (bibliografska građa)“, Pozorište,

1965, god. VII, br. 3, str. 360-361.

Anonim., „Umro Thomas Stearns Eliot“, Slobodna Dalmacija, 1965 (6. 1. 1965.),

god. XXII, br. 6180

Auden, W. H., „Dug pjesniku T. S. Eliotu“ /prev. Tomislav Sabljak/, Telegram, 1965

(29. 1. 1965.), god. VI, br. 248, str. 9.

Auden W. H., „T. S. Eliotu na njegov šezdeseti rođendan“ /prev. Tomislav Sabljak/,

Telegram, 1965 (5. 1. 1965.), god VI, br. 241., str. 13.

Sabljak, T/omislav/, „Svjetionik na otoku“, Telegram, 1965 (5. 1. 1965.), god. VI, br.

248, str. 13.

Jurišević, Miodrag, „T. S. Eliot pesnik apsolutne imanencije“, Vidici, 1965, god. XIII,

str. 90.

Golob, Zvonimir, „Mogućnosti i granice kritike“, Forum, 1965, god. IV, br. 1-2, str.

203-219.

Đurović, N., „T. S. Eliot“, Oslobođenje, 1965 (10. 1. 1965.), XXII, 5964

Petrak, Nikica, „T. S. Eliot is dead“, Studentski list, 1965 (14. 1. 1965.), XX, 3

Rosenthal, M. L., „Objektivni korelat“ /prev. Mario Suško/, Putevi, 1965, XI, 1, str.

37 – 43.

Marković, Milosav, „T. S. Eliot: Koktel“, Beogradska nedelja, 1965 (17. 1. 1965.),

god V, 174.

Anđelić, Borislav, „Koktel sa bodljama“, Susret, god. II (02.02.1965.), br. 24, str. 10.

Marković, Borivoje, „T. S. Eliot. Umesto nekrologa vratimo mu pesmu“, Susret, god.

II (02.02.1965.), br. 24, str. 10.

Drašković, Boro, „Smrt će doći ako vredim (O Eliotovoj drami „Ubistvo u

katedrali“.)“, Život, 1965, XIV, 4-5, str. 107 – 110.

245

1966.

Spender, Stephan, „O engleskoj i američkoj poeziji“ /prev. Dušan Puvačić/, Književne

novine, 1966 (25. 6. 1966.), god. XVIII, str. 278.

Topolovački, Milan, „Pesnička drama T. S. Eliota“, Polja, 1966, god. XII, 100, str. 13

1967.

Sabljak, Tomislav, „Granice poezije“, Telegram, 1967 (26. 05. 1967), god. VIII, 369,

str. 4.

Anonim., „Eliot, Thomas Stearns, Četiri kvarteta. Beograd, 1967.-“, Književne

novine, 1967 (8. 07. 1967.), god. XIX, br. 305

N. T., „Eliot, Thomas Stearns, Četiri kvarteta. Beograd, 1966.-“ Književnost, 1967,

god. XXII, knj. XLIII, br. 6, str. 596-597.

Puvačić, Dušan, „Eliotova pesnička sinteza. T. S. Eliot: Četiri kvarteta“, Književne

novine, 1967 (08. 07. 1967.), 19, 305, str. 3-4.

Radeljković, Zvonimir, „Izlet u dramu“, Izraz, 1967, XI, XXII, 11, str. 1128 – 1132.

Ignjatović, Srba, „Poezija istorije i stvarnosti“, Polja, 1967, god.13, br. 109, str. 14.

Puvačić, Dušan, „Thomas Sterns Eliot: Kritikovati kritičara. New York.1965.“,

Savremenik, 1967, god. XIII, knj. XXV, br. 6, str. 592-596.

Anonim., „Thomas Stearns Eliot, Četiri kvarteta. Beograd, 1967“, Telegram, 1967

(26. 05. 1967.), god. VII, knj. VIII, br. 369.

Topolovački, Milan, „Eliotova drama“, Život, 1967, XVI, 11 -12, str. 24 – 28.

Ignjatović, Svetozar, „Eliotovo ‘Ubistvo u katedrali’ – obnova poetskog teatra u

Engleskoj.“ Zbornik radova Više pedagoške škole u Prizrenu, Prizren, 1967, II, str. 134 –

139.

1968.

Milosavljević, Petar, „Tradicija i avangardizam“, Polja, 1968, god. 14, br. 113/114,

str. 6-8.

Beker, Miroslav, „Eliotov kritički opus u perspektivi“, Forum, 1968, VII, br. 7 – 8,

str. 171 – 220.

Topolovački, Milan, „Eliotova drama“, Život, 1968, XVII, 2 -3, str. 58 – 64.

1969.

Vidan, Ivo, „Nestvarni grade“, Telegram, 1969 (28. 02. 1969.), god. X, br. 461, str. 5.

Beker, Miroslav, „Pedeset godina Tradicije i individualnog talenta“, Književna

smotra, 1969, god. I, br. 1, str. 18-22.

246

Beker, Miroslav, „Težnja prema impersonalnosti u modernoj književnosti“, Umjetnost

riječi, 1969, god. 13, str. 3-19.

Topolovački, Milan, „Strukturalizam Eliotove drame“, Odjek, 1969 (15. V 1969.),

god. XXII, 10

1971.

Petrović, Sreten, „Teološki smisao Eliotove poetike“, Književna kritika, 1971, god. II,

br. 5-6, str. 29-45.

Beker, Miroslav, „Nova kritika u perspektivi“, Umjetnost riječi, 1971, god. XV, br. 3,

str. 239-263.

Koljević, Nikola, „Hamlet kao tragedija“, Izraz, 1971, god. XV, br. 5, str. 463 – 478.

1972.

Rodešić, Radenko, „Depersonalizacija poezije“, Student, 1972 (25. 04. i 2. 05. 1972.),

god. XXXVI, str. 11-12.

Beker, Miroslav, „Pedeset godina Eliotove Puste zemlje“, Forum, 1972, XI, br. 12,

str. 975 – 985.

Grčić, Marko, „Uz dvije drame T. S. Eliota“, Forum, 1972, god. XI, knj. XXIV, br. 9,

str. 469 – 488.

1973.

Mitrović, Marija, „Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi, Zagreb,

1973“, Književna istorija, 1973, god. VI, br. 21, str. 182-185.

Browne, Martin E., „Izvođenje modernih komada T. S Eliota u stihu“ /prev. Biljana

Dinčić/, Pozorište, 1973, XV, str. 355 – 364.

1974.

Bašić, Sonja, „Američka poezija XX stoljeća“, Književna smotra, 1974, god. VI, br.

18, str. 23-35.

Bašić, Sonja, „Od Sylvie Plath do Jamesa Tatea (Bilješke uz prijevod Antuna Šoljana

iz najnovijeg američkog pjesništva) “, Forum, 1975 (jul-august 1975), god. XIV, knj. XXX,

br. 7-8, str. 162-169.

Brkić, Svetozar, „Engleska poezija od 1950. do 1973. godine“, Književnost, 1974,

god. XXIX, knj. LIX, br. 8-9, str. 167-186.

Anonim., „Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi. Zagreb, 1973“,

Naše teme, 1974, god. XVIII, br. 12, str. 2198-2200.

247

1975.

Brajović, Snežana, „Eliot i kritika“, Književna reč, 1975 (22. 11. 1975.), god. IV, br.

45.

Nejgebauer, Aleksandar, „Na duhovnim granicama istoka i zapada. (Neke pouke

moderne američke poezije)“, Ulaznica, 1975, god. IX, br. 49-50, str. 7-12.

Sepčić, Višnja, „Iz moderne američke poezije. O modernom pesništvu“, Književna

smotra, 1975, god. VII, br. 21, str. 60-61.

Anonim., „Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi, Zagreb, 1973“,

Zbornik za slavistiku, 1975, br. 8, str. 202-204.

Bašić, Sonja, „Osjećati misao i misliti osjećaj“, 15 dana, 1975, god. XVIII, br. 8, str.

26-31.

Beker, Miroslav, „Konzervativni revolucionar“, 15 dana, 1975, god. XVIII, br. 8, str.

23-26.

Beker, Miroslav, „Eliotova kritika u novom kontekstu“, Teka, 1975

1976.

Koljević, Nikola, „O Eliotu, o Jejtsu, o tradiciji“, Izraz, 1976, god. XX, knj. XL, br.

11, str. 385-417.

1977.

Detoni Dujmić, Dunja, „Prevodilački refleksi anglo-američkog novijeg pesništva u

nas“, Forum, 1977, god. XVI, knj. XXXIV, br. 7-8, str. 291-304.

Grosman, Meta, „T. S. Eliot: On the Reader and Poetry“, Acta Neophilologica, 1977,

god. X, str. 41-54. Rezime

Mirko Magarašević: „T. S. Eliot – veličina pesničke univerzalnosti“ – pogovor za T.

S. Eliot: Izabrane pesme, RAD, 1977

Marković, Vida E., „T. S. Eliotovi ‚Šuplji ljudi‘ – pokušaj jedne analize“, Zbornik

radova Filozofskog fakulteta u Nišu, Niš, 1977.

1978.

Stojanović, Olga, „Estetičko stanovište T. S. Eliota“, Ideja, 1978, god. XVIII, br. 6,

str. 121-136.

Bašić, Sonja, „Dva velika pjesnika američkog modernizma“, 15 dana, 1978, god.

XXI, br. 4-5, str. 39-43.

Detoni, Dujmić, Dunja, „Nastavljeni pjev Puste zemlje“, Književna smotra, 1977-

1978, god. IX, br. 28-29, str. 40-50.

248

Radeljković, Zvonimir, „Prufrok ili Eliot“, Književna smotra, 1977-1978, god. IX, br.

28-29, str. 35-39.

Milankov, Ivana, „Aspekti vremena u poeziji Tomasa Sternza Eliota“, Znak, 1978,

god. V, br. 9 - 10 (1976 - 1977), str. 612-619.

Pavlović, Milka, „Tomas Sterns Eliot: Izabrane pesme“, Pobjeda, 1978 (11.11.1978),

god. XXXV, br. 4643.

1979.

Vidanović, Đorđe, „Tradicija i individualni talenat u delu T. S. Eliota“, Gradina,

1979, god. XIV, br. 3, str. 66-72.

1980.

Detoni Dujmić, Dunja, „Ljubavna pesma T. S. Eliota“, Forum, 1980, god. XIX, knj.

XL, br. 7-8, str. 306-312.

Šmit, Majkl, „Tomas Stearns Eliot (1888-1965)“ /prev. Ljiljana Stoiljković/, Naše

stvaranje, 1980, god. XXVII, br. 1-2, str. 121-124.

Ristić, Ratomir, „T. S. Eliot i književna interpretacija“, Zbornik radova Filozofskog

fakulteta u Nišu, Niš, 1980, str. 201 – 213.

1981.

Detoni Dujmić, Dunja: „O recepciji anglo-američke poezije“, Književna smotra,

1981, god. XIII, br. 41-42, str. 49-52.

Pavletić, Vlatko, „Ključ za modernu poeziju“, Republika, 1981, god. XXXVII, br. 9-

10, str. 850-867.

Ristić, Ratomir, „T. S. Eliot i nastava poezije“. Zbornik radova Filozofskog fakulteta

u Nišu, Niš, 1981, str. 269 – 280.

1982.

Babić, Ljiljana, „Znalački i nadahnut izbor. Antun Šoljan, Zlatna knjiga američke

poezije. Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1980/81“, Bagdala, 1982, god. XXIV, br.

278-279, str. 33 - 34.

Ristić, Ratomir, „Eliot o Džojsu“, Gradina, 1982, god. XVII, br. 3-4, str. 133-136.

1983.

Blagojević, Slobodan, „Hamlet gospodina Eliota“, Polja, 1983, god. 29, br. 292/293,

str. 289-291.

Ristić, Ratomir, „Iskušenja književne interpretacije i Eliotov skepticizam u ranoj

kritici“, Gradina, 1983, god. XVIII, br. 3, str. 57-70.

249

1984.

Hol, Donald, „Savremena američka poezija“ /prev. Dubravka Đurić/, Znak, 1984,

god. XIII, br. 18, str. 36-41.

1986.

Šerbedžija, Marija, „Volter Pejter i T. S. Eliot: Verbalni i objektivni korelativ“,

Zbornik MS za književnost i jezik, 1986, god. 34, br. 2, str. 239-257.

Šerbedžija, Marija, „Smisao metaforičkih ambicija u poeziji Branka Miljkovića i

Tomasa Sternsa Eliota“, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 1986, god. 16, 2, str. 137-

147.

Wakowski, Diane, „Nova američka poezija“ /prev. Slobodan Drenovac/, Književna

reč, 1986 (jul 1986.), god. 15, str. 282/283.

Ključanin, Zilhad, „T. S. Eliot: Tradicija i individualni talenat“, Život, 1986, god. 35,

knj. 69, br. 1-2, str. 95-109.

1987.

Trilling, Lionel, „Osećanje za prošlost (O savremenoj američkoj kritici.)“ /prev.

Vesna Strika/, Književna kritika, 1987, god. 18, br. 6, str. 5-14.

1988.

Donson, Entoni, L, „Teoretski zaključci“, Književna reč, 1988 (10. 04. 1988.), god.

17, br. 319

Isthoup, Entoni, „Eliot i tradicija“, Književna reč, 1988 (10. 04. 1988.), god. 17, br.

319

Magarašević, Mirko, „Reč-dve na rubu puste zemlje“, Književna reč, 1988 (10. 04.

1988.), god. 17, br. 319

Hobsbaum, Philip, „T. S. Eliot, Robert Lowel i novi kritičari“ /prev. Jadranka

Arsenić/, Izraz, 1988, god. 32, knj. 63, br. 5/6, str. 382-395.

Dimić, Moma, „Šest američkih pesnika“, Braničevo, 1988, god. 34, br. 1/2, str. 59-64.

Pavlović, Miodrag, „Poezija T. S. Eliota. Treće čitanje“, Književne novine, 1988 (01.

11. 1988.), god. 39, br. 763

Iglton, Teri, „Kritika i ideologija: T. S. Eliot“, Književnost, 1988, 86, 1/2, str. 150-

153.

1989.

Đurić, Dubravka, „Jezička poezija (O američkim pesnicima. - Sa literaturom.)“, Delo,

1989, god. 35, br. 8, str. 242 - 249.

250

Bartholomeusz, Dennis, „T. S. Eliot i Zlatna grana“ /prev. Ljiljanka Lovrinčić/,

Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, 1996, br. 25-26, str. 89-96.

1990.

Hol, Donald, „Intervju sa Tomasom Sternzom Eliotom“, Treći program, 1990, br. 84,

str. 171-178.

Pavlović, Miodrag, „Problem Ubistva u katedrali“, LMS, 1990, god. 166, knj. 445, br.

5, str. 752-755.

1991.

Pejaković, Hrvoje, „T. S. Eliot: ‚Izabrane pjesme‘, izbor i prijevod: Antun Šoljan

(nakladnik GZH, Zagreb)“, Vjesnik, god. 52, br. 15688, str. 16-17.

1995.

Đorđević, Časlav, „Intelektualno i pesničko srodstvo Miodraga Pavlovića i T. S.

Eliota“, Povelja, 1995, god. 25, br. 1, str. 25-32.

Rejmond Liviz, Frenk, „Novi pravci u engleskoj poeziji: studija o savremenim

prilikama T. S. Eliot“ /prev. Radmila Popović/, Treći program, 1995, br. 101, str. 197-227.

Empson, Vilijem, „Maestrov stil“ /prev. Zorica Bečanović/, Treći program, 1995, br.

101, str. 232 – 234.

Tejt, Alen, „O čistoj sredi“ /prev. Zorica Bečanović/, Treći program, 1995, br. 101,

str. 234 – 241.

Blekmur, Ričard P, „U nadi da će se stvari raščistiti“, Treći program, 1995, br. 101,

str. 241 – 252.

Gardner, Helen, „Umetnost T. S. Eliota“, Treći program, 1995, br. 101, str. 253 –

272.

1996.

Rilkem, Dž. P., „Modernistički esej: slučaj T. S. Eliota - pesnik kao kritičar“ /prev.

Vesna Todorović/, Reč, 1996, god. 3, br. 18, str. 75-78.

1998.

Petrović, Novica, „Sweeney Revisited: uz novo izdanje Eliotovih Pesama“, Poezija,

1998, god. 3, br. 10, str. 31-33.

Polin, Tom, „Nepoželjni: T. S. Eliot, antisemitizam i književna forma“ /prev. Milica

Mint/, Književne novine, 1998 (01. - 15. 07. 1998.), god. 51, br. 977/978, str. 18.

1996.

Vujica, Srđan, „Beleška o ratnom pesništvu“, Mostovi, Beograd, 1996, god. 4, br. 24,

str. 253.

251

1998.

Magarašević, Mirko, „Hristićev mešoviti Eliot. T.S.Eliot: Pesme; priredio Jovan

Hristić, SKZ, Beograd, 1998.“, Borba, 1998 (22. 10. 1998.), god. LXXVI, br. 295

1999.

Altijeri, Čarls, „Eliotov simbolički subjekt kao kraj i početak“ /prev. Gorobinski Ana i

Đurić Dubravka/, Ovdje, 1999, god. 31, br. 370/372, str. 49-66.

Magarašević, Mirko, „Hristićev promašeni Eliot“, Isidorijana, 1999, god V, br. 6-7,

str. 281 – 295.

2001.

Beljanski, Slobodan, „Rekvijem za dvadeseti vek“, Polja, 2001, god. 46, br. 415, str.

21-27.

Egerić, Vesna, „Tema rata i žene u poeziji i prozi Miloša Crnjanskog i Tomasa

Sternsa Eliota“, Bagdala, 2001, god. 43, br. 448, str. 63-74.

2003.

Polin, Tom, „Mnogo lukavih prolaza“ /prev. Predrag Šaponja/, Zlatna greda, 2003,

god. 3, br. 17, str. 15-19.

Petrović, Ivan, „Rana indijska misao u Berntu Nortonu T. S. Eliota“, Ulaznica, 2003,

god. 37, br. 188, str. 67-90.

2004.

Belin, Rodžer, „Privlačnost dokaza i opasnost od parodije u Četiri kvarteta“, Povelja,

2004, 34, 3, 108 – 122.

Kid, Dastin, „Predodređena sudbina pesnika“ /prev. Ana Bojović/, Povelja, 2004,

god. 34, br. 3, str. 123-129.

2005.

Vladić, Milena, „Eliotova beležnica pesama“, Književni list, 2005, god. 4, br. 29, str.

3.

Živanović, Milan, „Pusta zemlja, šuplji ljudi“, Dnevnik, 2005, god. 63. (23. 08.

2005.), br. 21026, str. 23. (Iz rukopisa knjige Đorđe Randelj, Milan Živanović, Nobelovci –

život i dela).

2007.

Matić, Andrija, „T. S. Eliot i antisemitizam“, Polja, 2007, god. 52, br. 466, str. 81-85.

252

2008.

Bojanović, Ana, „Modernistička poetika i intertekstualni dijalog Četiri kanona Ivana

V. Lalića i Četiri kvarteta Tomasa S. Eliota“, Zbornik MS za književnost i jezik, 2008, god.

56, br. 2, str. 403-421.

Matić, Andrija, „Poetika T. S. Eliota u XXI veku“, Nasleđe, 2008, god. 5, br. 11, str.

17-25.

2013.

Đorić, Ana, http://www.interpretacije.com/2010/09/knjizevni-pogledi-t-s-eliota.html

253

ZASEBNA IZDANJA

Prva je objavljena u prevodu knjiga „Pisci Amerike“ Julijusa Baba 1955. godine. Bili

su to „popularno napisani članci o američkoj starijoj i savremenoj književnosti i kazališnom

životu.“766

Eliot je uvršten u poglavlju „Estete i nihilisti“ i po svom nihilizmu pomenut na

samom početku tog poglavlja, poznat po svojim stihovima:

„Eto načina kako će se svršiti svijet

- ne sa trijeska jekom, nego sa kvekom.“767

što je u direktnom kontrastu sa Sandbergom koji je „mogao reći: ‚Naš je ovo svijet – ljubimo

ga i slavimo‘.“768

Ako pažljivije čitamo ovaj napis o Eliotu, lako ćemo shvatiti zašto su eseji Julijusa

Baba bili popularni u svoje vreme. Pitko, sa izvesnom dozom ironije koja izmamljuje osmeh

na licu, svakako je štivo koje će svako rado čitati, čak i ako se ne slaže sa njim. Iako Bab

kaže da je „Eliot – u okviru bogatije nadarenosti i u daleko civiliziranijem obliku – potpuna

slika i prilika slučaja Ezre Pounda“, u poetsku vrednost njegove poezije i nije baš tako

siguran, odnosno „poriče da bi takva kompozicija dijelova svijetske književnosti imala bilo

kakve veze sa bivstvom poezije.“769

„Pustu zemlju“ vidi kao „5 dijelova i 434 redaka, a k

tome 50 vrlo važnih bilježaka“770

i dodaje „ali kao cjelina, u kojoj se izmjenjuju najgrublji

realizam i visokomjerni književni patos, izaziva u nas vrtoglavicu morske bolesti. No taj

osjećaj morske bolesti i jeste ono, što je pjesnik htio ,izazvati‘, trijumfirajući će nas uvjeravati

Eliotovi učenici. Samo što se taj efekat ovdje ne postizava samom umjetničkom formom, već

njezinim razaranjem. Udarac po zatiljku imao bi približno isto djelovanje – pa to ipak ne bi

bilo pjesničko dostignuće!“771

Osvrće se i na ostala Eliotova pesnička ostvarenja, koja ipak

prolaze malo bolje, kao na primer „Šuplji ljudi“ –„iz tog nastaše strašne litanije, koje imaju

neposrednu, jasnu lirsku snagu.“772

Za potrebe ovog rada možda je još jedino interesantno to

da Harta Krejna karakteriše i kao učenika i kao protivnika Paunda i Eliota.

U odeljku koji se zove „Stilistička budućnost“ obrađuje se Eliotovo dramsko

stvaralaštvo. Izdvojili bismo njegovu karakterizaciju Eliota kao „psihologa od zanata“773

,

„nije očito sljedbenik Freuda, - i ne objašnjava svijet i čovijeka s gledišta donjeg dijela

766

Julius Bab, Pisci Amerike, Zagreb, Mladost, 1955, str. 267. 767

Idem, str. 196. 768

Idem, str. 196. 769

Idem, str. 205. 770

Idem, str. 205. 771

Idem, str. 206. 772

Idem, str. 207. 773

Idem, str. 260.

254

tijela“774

te „drži da čovjeka može od njegovih ličnih stradanja osloboditi samo potpuna

predanost – i to možda predanost do u smrt – nečemu nadličnome.“775

Kada govori o Eliotu

kao dramatičaru, poredi ga sa Oskarom Vajldom, i primećuje nešto vrlo interesantno: „Eliot

ima za svoj najveći uspjeh da zahvali upravo onom soju ljudi, što ga je kao liričar uvijek

ismjehivao i izvrgavao najgorčem ruglu: filistru naobrazbe. Nadamo se, da njegovom

ironiziranju samoga sebe nije izmakla ova poenta. No za razvoj novog dramskog stila teško

da će biti još od važnosti njegov talenat, koji korak po korak sve dublje uzmiče u

konvencionalnost.“776

Godine 1957. objavljena je Antologija savremene engleske poezije u koju je uvršten

esej jednog od njenih priređivača, Svetozara Brkića, „T. S. Eliot: Razvoj jednog pesničkog

senzibiliteta“.777

Svetozar Brkić u ovom eseju, kao što je i najavio samim naslovom, prati razvoj T. S.

Eliota pesnika koji je odmah stasao kao moderan pesnik sa interesovanjem za „život u

modernom društvu i za situaciju ličnosti u njemu“778

, za razliku od Paunda i Jejtsa koji su

društvenog i opšteg došli preko subjektivnog i tradicionalnog.

Eliotov svesni pristup umetnosti, iza kojeg zapravo stoji velika erudicija i sposobnost

razdvajanja bitnog od nebitnog, nije ostao nezapažen. Brkić pokušava da nam objasni

prividni paradoks koji se u slučaju ovog pesnika pojavljuje na dva plana – na idejnom i na

jezičkom. S jedne strane reč je, dakle, o revolucionarnom i originalnom pesniku čija poezija

je uvek prepoznatljiva, a sa druge strane, o književnom teoretičaru koji konstantno priča o

svom tradicionalizmu i klasicizmu. Da bi razrešio dileme oko ovog paradoksa Brkić ide

putem Eliotovih definicija originalnosti, individualnog talenta i tradicije, ne primetivši na

kraju da paradoksa zapravo i nema ukoliko se izbegne zamka poređenja neuporedivih

kategorija, u ovom slučaju mešanje književnoteorijskih odrednica, koje se odnose na delo, sa

psihičkim osobinama ličnosti, koje se odnose na pesnika. Kada kaže da je Eliot originalan i

revolucionaran, govori zapravo o njegovom delu, a kada se kaže da je Eliot tradicionalista i

klasičar, govori o njegovoj ličnosti, i to, mogli bismo slobodno reći, o njegovoj usvojenoj

pozi. Da nije imao potrebe da poveže logičkim sledom termine koje je Eliot koristio

proizvoljno, a koji pripadaju različitim ravnima, ne bi se toliko zaneo da napravi sledeću

paralelu i kaže „na planu jezika desiće se isto – onaj ko hoće da nastavi tradiciju odbaciće

774

Idem, str. 261. 775

Idem, str. 261. 776

Idem, str. 261 – 262. 777

Brkić, Svetozar, „T. S. Eliot razvoj jednog pesničkog senzibiliteta“, str. 34 – 45, u: Brkić, Svetozar, Pavlović,

Miodrag, Antologija savremene engleske poezije (1900 – 1950), Beograd, Nolit, 1957 778

Idem, str. 34.

255

‚mrtvi‘ jezik svojih prethodnika.“779

Ništa manje značajan za Brkića nije ni Eliotov

pesimizam kojeg ne prepoznaje kao takvog nego ga predstavlja kao pesnički prosede, pa tako

pesnik „ne obrađuje lepotu sveta, prva je stvar da vidi ono što je ispod lepote i ružnoće, da

vidi dosadu, užas i slavu.“780

Posle teorijskog uvoda koji bi trebalo da doprinese boljem razumevanju poezije, Brkić

je dao analizu same poezije u okvirima standardnim za analizu Eliotove poezije. U jednom

trenutku smelo se izdvaja opaskom da je likove „pretstavio grafički i kinematografski,

okljaštrenim rečenicama u konfuznoj zbrci“781

, kao i pohvalom „Čiste srede“ kao

najsavršenije i najličnije Eliotove pesme. I dok poeziju Eliotovog ranog i zrelog stvaralačkog

perioda još i uspeva da savlada i razume, jasno da je predstavi izdvojivši njene ključne

osobine, u trenutku kada dolazi do „Četiri kvarteta“ nalazi se na terenu koji zapravo nije

njegov a činjenica da su u toj poemi „filozofija i poezija postale jedno“ samo dodatno otežava

analizu.

Očigledno je autoru da se Eliot poigrao Ajnštajnovom teorijom vremena, ali njegove

konstatacije neće nam ni najmanje pomoći da shvatimo o čemu je zapravo reč. Ne pomaže

nam ni to što citira Darela (Gerard Darel) koji povezuje kvantnu fiziku i savremenu poeziju,

čime bi valjda njegove konstatacije trebalo da dobiju na težini. Sve to neretko svoj izraz

dobija u rečenicama koje se bore jedna protiv druge u svom nesuvislu kao na primer kada

pred kraj kaže: „Teškoća koju je morao da savlada u pogledu jezika bila je gotovo

nepremostiva. Navika mišljenja pomoću suprotnosti – tj. fiksacija putem reči koja uvek znači

fiksaciju od suprotnog ili od različitog – nije odgovarala ni novoj vremenskoj koncepciji, niti

koncepciji o jedinstvu subjekta-objekta. Osloboditi jezik i konstrukciju značilo je mnogo puta

‚dislocirati‘ jezik, unositi stvari pomoću obrta u negativu, tako da bi se moglo doći i do

nekazanog.“782

Interesantno je možda podvući da Brkić u poslednjem pasusu zapravo uvodi

novu temu, temu jezika kao Eliotove druge stalne preokupacije i nekako preko nje dolazi do

optimistički intoniranog zaključka da su nastojanja sve sto imamo u životu. „Druga stalna

preokupacija Eliotova, koja se provlači čas jače naglašena čas slabije, jeste reč i jezik, kao

predmet poeme, kao njena tema. Reč se tu pojavljuje kao konkretizacija u trajanju, kao

predmet imanentne sile destrukcije i razrušenja i, pored ostalog, reč kao put, kao energija u

kojoj ovaj nevedri pesnik vidi mogućnost iskljupljnja i pomoću koje on dolazi do vedre i

779

Idem, str. 36. 780

Idem, str. 36. 781

Idem, str. 37. 782

Idem, str. 43.

256

najviše poruke koju ima da saopšti, poruke o potrebi stalnog nastojanja da se obuhvati sve u

trenutku, nastojavanja koje samo po sebi ima vrednost.“783

Nema potrebe citirati Eliotove stihove kojima potkrepljuje svoje dokaze, prosto zato

da ne bismo unosili još veći stepen zbrke. Nikako se ne možemo oteti utisku da ono što je

Brkić izrekao o Eliotu kada je kazao „konfuzna zbrka“784

jeste zapravo isto ono što bi se

moglo kazati i o ovom eseju, makar o nekim njegovim delovima u kojima je očigledno

nastojao da dosegne ideal koji je Eliot postavio svojim stvaralaštvom. Ovaj Brkićev esej

uvršten je i u njegovu zbirku eseja Svetla lovina 1972. godine785

i reprint pomenute zbirke

1975. godine.786

Kada govori o ovoj antologiji, i njenom koautoru Miodragu Pavloviću, Palavestra

ističe da je njome „otvorio prozore prema prostorima koji su dotad bili zazidani, i u srpsku

kritičku misao vratio vidike koji su u jednoumlju bili pobrisani.“787

Jovan Hristić je iste ove godine objavio svoju zbirku eseja Poezija i kritika poezije.788

Uvrstio je svoje eseje o modernoj poeziji „Poezija i kritika poezije“, „O modernom u

poeziji“, „Beleška o delu Rajner Marije Rilkea“, „Napomene o nekolikim temama ‚Cveća

zla‘“, „Povodom Spendera“, „Beleška o metodu engleske poezije“ i „Forma, poezija i

emocija“, kao i eseje „Anatomija eseja“, „Problemi grčke filozofije“, „To pathei mathos“ i

„Dve skice iz antičke estetike“.

Za potrebe ovog rada posebno su interesantni eseji „Poezija i kritika poezije“ i esej „O

modernom u poeziji.“ U prvom eseju Hristić govori o dva tipa kritičara poezije, kritičaru

pesniku kao što su bili Vordsvort, Kolridž, Hazlit, Šeli koji nisu dovodili poeziju u pitanje

već samo pesnika, njegovo pesništvo i kritiku samu, i kritičaru naučniku koji naučnim

aparatom ispituje mogućnosti same poezije.

Svrha poezije je tema neminovno povezana sa temom kritike i Hristić joj negira

katarzičku funkciju, bliži je u tom smislu Eliotu, i tvrdi da je svrha „da određene emocije

izazove, da ih podigne na jedan viši stepen, tako da one mogu da se izliju u običan život – u

najširem smislu ona osposobljava za život.“789

783

Idem, str. 44. 784

Idem, str. 37. 785

Brkić, Svetozar, “T. S. Eliot razvoj jednog pesničkog senzibiliteta“, str. 43 – 60, u: Svetla lovina, Beograd,

Nolit, 1972 786

Brkić, Svetozar, „T. S. Eliot: Razvoj jednog pesničkog senzibiliteta“, str. 33 - 44, u: Brkić, Svetozar,

Antologija savremene engleske poezije, Beograd, Nolit, 1975 787

Palavestra, Predrag, Istorija srpske književne kritike:1768 – 2007.Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008, str.

586. 788

Hristić, Jovan, „Poezija i kritika poezije“, Matica srpska, Novi Sad, 1957 789

Idem, str. 12.

257

Hristić je svestan da vlada „haos kritičkih teorija“790

, ali smo, već u definiciji svrhe

poezije, imali prilike da vidimo da se priklonio Eliotovom shvatanju poezije. U njegovom

duhu nastavlja i dalje kada govori o tome da je potrebno otkriti šta je pesnik od samog sebe

krio i sebi govorio (Eliotov prvi glas poezije), kao i kada definiše zadatak kritike jer u

podtekstu možemo da prepoznamo Eliotovo shvatanje tradicije kada kaže da je bitno da

„otkrije šta je jedan pesnik davao svom vremenu, kako je proširivao iskustva svog vremena, i

zašto je baš to davao, kao i ono čime on proširuje iskustva našeg vremena i zašto mi mislimo

da ono što od jednog pesnika uzimamo proširuje i naša iskustva.”791

Čak i kada je u pitanju

odnos prema naučnom aparatu kritike, iako Hristić ne negira potrebu njegovog razvijanja,

skreće pažnju da se nikada ne sme zaboraviti osnovni zadatak kritike poezije, što je u svojoj

suštini takođe Eliotov stav koji je imao otpor prema naučnoj minucioznosti.

Esej „O modernom u poeziji“ takođe je bitan kao svedočanstvo o uticaju koji je T. S.

Eliot imao na Hristićevu misao. On čak i počinje najavom teme tradicije i to vrlo jasno

Eliotovim citatom o mrtvim pesnicima. Pošto je definisao osnovnu razliku između

modernizma, modernog i savremenog, prelazi na temu tradicije i pojašnjava razliku između

istorijskog, svestan prošlosti kao prošlosti, i neistorijskog, svestan prošlosti kao stalno

prisutne u sadašnjosti, pristupa u njenom definisanju.

U „Beleškama o metodu engleske poezije“ konstatuje da su dva Amerikanca izvršila

presudan uticaj na razvoj britanske poezije ovog veka, i o Eliotu govori već konkretnije kao

pesniku koji je obeležio početak engleske savremene poezije čiji se uticaj ne može

preuveličati. Njegov značaj je po Hristiću i u tome što je spontani Hopkinsov stih doveo do

savršenstva, a u „Četiri kvarteta“ dosegao ideal muzičkog organizovanja pesme iz programa

imažista. U ovom eseju se bavi i ostalim pojmovima koji obeležavaju Eliotov kritički rad:

objektivni korelativ, teoriju o bezličnosti i bekstvu od ličnosti, katalizator, i možda je zapravo

najinteresantniji način na koji je uspeo da poveže te pojmove u logički sled koji kreće od

objektivnog korelativa: „apsorpcija u objekat, u objekativni korelativ, koja umetničko delo

čini bezličnim i univerzalnim.“792

Esej „Forma, poezija i emocija“ poslednji je od eseja koji će biti predmet našeg

istraživanja. Hristić problem pesničkog iskustva posmatra kao problem organizacije, direktno

se naslonivši na Eliotov stav da je samo pisanje poezije kritički čin, ali se zapravo poziva na

Eliotovu ideju o katalizatoru koju, kako naglašava, treba uzeti sa rezervom jer može da

790

Idem, str. 14. 791

Idem, str. 18. 792

Idem, str. 60.

258

dovede do pogrešnih zaključaka o poreklu metafore. Odmah potom na red dolazi tema

tradicije, koju preslikava u potpunosti od Eliota jer smatra „da smo mi u nemogućnosti da

svet posmatramo onako kako smo ga dotada posmatrali“793

a ne preskače ni temu jezika koji

„teži da postane ogledalo jednog sveta koji se raspada na komade.“794

Kroz poređenje stihova

Blejka i Eliota, Hristić govori kako se „pravilnim metrom saopštavaju relevacije a spontani

ritmom istine.“795

Iako je i Hristić čovek široke erudicije, što se može videti iz njegovih eseja,

pretežan uticaj Eliotove misli na njegove stavove je očigledan. Verno ih prati, čak i kada ih

zaogrne u neko drugo jezičko ruho oni su prepoznatljivi. Jedini primetni otklon u ovim

esejima ticao se katalizatorske prirode pesničkog stvaralaštva, i, donekle, drugačijeg

shvatanja metafore. Hristić se Eliotovom stvaralaštvu vraćao više puta.

Palavestra svrstava Hristića među kritičare kojima su bliže teorija i estetika nego

istorija književnosti. Kao osnovni obik moderne književnosti izdvaja kritiku i esej,

najsavršeniji proizvod civilizacije knjige, tekst pisan za čitanje.

Godine 1958. Eliot, po rečima prevodilaca, „prvi put izlazi kao knjiga.“796

Bio je to

prevod „Puste zemlje“ Antuna Šoljana, uz koji je data i kratka beleška o Eliotu. Pored

osnovnih podataka koje nam ova beleška donosi, Šoljan objašnjava svoj izbor, ukazuje na

glavne kritičke struje u tumačenju Eliotovog dela za one koji žele dublje da uđu u tematiku, a

i imaju dobro znanje engleskog jezika, jer je reč o neprevedenim kritičarima, F. O. Matjesenu

i Klintu Bruksu. Mada nam se ipak čini malo neverovatnim da ovo prvo pojavljivanje Eliota

na našem jeziku nije propraćeno ipak nekim ozbiljnijim osvrtom na njegovo pesništvo.

Sledeće godine objavljena je Istorija književnosti SAD Kanlifa Markusa.797

Ovo je

dobar prikaz celokupne američke književne scene, a vidno je istaknuto da „modernizam

Eliota i Paunda udružuje živu svijest o prošlosti.“798

Tomislav Ladan napisao je esej o Eliotu koji je objavljen u sklopu Eliotove zbirke

pesama Izabrane pjesme799

, ili kako ga on zove „eklektički zapis“ čime u startu stavlja

naglasak na njegov ograničen domet. Počinje ovaj esej jednom uopštenom konstatacijom da

je kod većine književnika reč o istom principu varijacije na jednu temu. U Eliotovom slučaju

tema je „inferiornost sadašnjosti prema prošlosti“800

, a razvojni put koji Eliot prolazi ide od

793

Idem, str. 74. 794

Idem, str. 93. 795

Idem, str. 95. 796

Eliot, T. S., Pusta zemlja, 1958. Zagreb, Zora, 1958. Sa bilješkom o piscu str. 82 – 83. 797

Kanlif, Markus, Historija književnosti SAD, Rijeka, Otokar Keršovani, 1959 798

Idem, str. 257. 799

Ladan, Tomislav, „T. S. Eliot i njegova poezija“, str. 97 – 106, u: T. S. Eliot, Izabrane pjesme, Sarajevo,

Veselin Masleša, 1962 800

Idem, str. 99.

259

„pjesnika koji negira stvarnost preobrati se u vjernika koji preporučuje određen vid spasa.“801

Ova konstatacija bi nam možda nešto i značila kada religijsko spasenje ne bi podjednako, a

možda još i naglašenije, predstavljalo negiranje stvarnosti.

Jedan deo posvećen je izvorima, na prvom mestu simbolistima i metafizičarima, sa

naglaskom na osećanja kao važnijim činiocima od spoznaje. Kod Eliota ne možemo tražiti

logiku, to su „brzo i prividno nepovezane slike“802

, a „Pusta zemlja“ „podstiče, ali ostaje

tajna nakon svega.“803

Lirski intenzitet je ono što Ladan prepoznaje kod Eliota, govori o

spoju klasičnog i modernog u Eliotovom slučaju, odnosno o njegovom deklerativnom

klasicizmu, objašnjava objektivni korelativ kao „spoj doktrine o katarzi sa modernom

teorijom ekspresije“804

, citira Elizea Vivasa i na kraju zaključuje da je reč o „velikom pesniku

Zapada.“805

Malo je ostala po strani ona početna konstatacija da je Eliotova glavna

preokupacija odnos prošlosti i sadašnjosti, ili bismo mogli da kažemo da ta početna

konstatacija dobila svoju varijaciju u zaključku kada Ladan nastoji da pronađe „jednu

metaforu koja pokriva čitavu poeziju jednog pjesnika – pustinja sa kaktusom, ali posvrnutim,

tako da su bodlje okrenute unutra.“806

Spilerova Istorija književnosti objavljena je 1962. godine.807

Ovo je predstavljalo

još jednu priliku da se sa Eliotom sretnemo u kontekstu američke književnosti. Kao

najznačajniji događaj za kulturnu javnost pominje se časopis Poetry, poznat kao stecište

mladih pesnika koji su pisali poeziju novog doba i kritičara koji su „nagoveštavali kritičke

stavove naredne generacije.“808

Ovde se prvi, i čini mi se, jedini put pominje prava priroda

onoga što se tada dešavalo u književnosti, „američka poezija je tih godina pružila najozbiljniji

dokaz o rascepu između tzv. civilizacije većine i kulture manjine.“809

Iako je upravo elitizam

karakterističan za modernu književnost, a Eliot upravo njen tipični predstavnik, ova tema nije

obrađivana kod nas. Izuzev uzgrednih pomena da Eliot nije mnogo čitan, u istraživanjima o

Eliotu se nećemo sresti sa detaljnijim objašnjenjem ove pojave u vreme modernizma.

U Spilerovoj istoriji se naglašava da je kod Eliota reč o protivrečnim stavovima jer se

nije mogao odvojiti od američke pozadine, ali i o protivrečnim vrednostima jer je počeo kao

izgubljena generacija a završio kao reakcionar vrativši se formalnoj religiji. Predstavljen je i

801

Idem, str. 99. 802

Idem, str. 101. 803

Idem, str. 102. 804

Idem, str. 105. 805

Idem, str. 106 806

Idem, str. 105. 807

Spiler, Robert, et. al., Istorija književnosti SAD, Cetinje, Obod, 1962 808

Idem, str. 983. 809

Idem, str. 1107

260

kao pesnik i kao kritičar. Pored uopštenih konstatacija na koje smo već nailazili do sada, ovde

se ulazi i malo dublje u analizu pojedinih pesničkih ostvarenja, pa tako izdvaja lik Tiresije

kao kohezionog elementa u strukuturi „Puste zemlje“ i navode stilska obeležja Eliotove

poezije: „neobično postavljanje raznorodnih stvari jedne uz drugu, iznenadni prelazi od

duhovitog ka ozbiljnom, zanosna raznolikost književnih aluzija, pasusi satire i lirske lepote i

neiscrpno poznavanje i iznalaženje izraza.“810

A kada je u pitanju kritičar reč je o

„podstrekaču novog estetskog prilaska literarnim problemima“811

, sa glavnom idejom da

„dovede kritiku da aktivno sarađuje sa vrednostima, utvrdi povezanost tehničkih i etičkih

dokaza kao i bazu za originalne kritičke osvrte.“812

Pored ovog književno-istorijskog preseka za koji nam je i prilikom prvog čitanja jasno

da dolazi iz jedne druge tradicije i kulture, koja je, ako ništa drugo, imala više iskustva u

pisanju ovakvih pregleda, data su i uputstva za proučavaoce Eliota. U svakom slučaju naši

književni istoričari koji nisu poznavali engleski jezik i nisu mogli da čitaju u originalu ovakve

istorije književnosti, sa ovom istorijom književnosti su dobili priliku da podignu svoje

standarde.

Iste te godine pojavila se i kratka beleška o Eliotu u knjizi Živojina Todorovića Reči

imaju pisci sveta813

. Dat je kroki prikaz Eliota čoveka i stvaraoca, i prevod jednog njegovog

pisma. Najuočljivije su istaknute Eliotove reči koje bi vredelo ponoviti: „Kad budem došao

do saznanja da moj rad nije sve bolji, nadam se da ću potpuno prestati da pišem.“814

Godine 1963. Nikola Koljević je odbranio svoju magistarsku tezu na temu Nove

kritike.815

Iscrpno obrađena tema od nemerljivog je značaja za ono vreme jer je za našu

književnu sredinu bila relativno nepoznata. Do tada su samo u časopisima objavljeni: esej

Klinta Bruksa816

, pregled Sonie Bićanić817

, pregled Miroslava Bekera.818

Tek kasnije su se, u

zasebnim izdanjima, na istu temu javili Jovan Hristić i Miroslav Beker.819

Pošto predmet

810

Idem, str. 1123. 811

Idem, str. 1129. 812

Idem, str. 1131. 813

Todorović, Živojin, „Tomas Eliot“, str. 85 – 86, u: Todorović, Živojin, Reči imaju pisci sveta. I. Kragujevac,

„Svetlost“, 1962 814

Idem, str. 85. 815

Koljević, Nikola, Nova kritika - njeni teorijski osnovi i rezultati - magistarski rad, Sarajevo, N. Koljević,

1963 816

Brooks, Cleanth, „Nova kritika“ /prev. N. Š./, Književnik, 1961, god. III, knj. II, br. 30, str. 728-736. 817

Bićanić, Sonia, „Nova kritika u Engleskoj i Americi“, Umjetnost riječi, 1958, god. II, br. 3, str. 122-132. 818

Beker, Miroslav, „Nova kritika u perspektivi“, Umjetnost riječi, 1971, god. XV, br. 3, str. 239-263. 819

Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi, Zagreb, Liber, Mladost, 1973

Hristić, Jovan, Nova kritika, Beograd, Prosveta, 1973

261

ovog rada nije Nova kritika, pomenućemo samo neke Koljevićeve opaske koje se odnose

direktno na Eliota.

Kao prvo, obaveštava nas da ga je čitao na engleskom jeziku, da je njegov značaj

revolucionaran jer je „vratio poeziju govornom jeziku“820

, potom se bavi Empsonovim

tumačenjem Eliotove teorije distance, odnosno bezličnosti pesničke emocije i kritičkog

odstranjivanja sebe iz dela. Jedno celo poglavlje, sa nekoliko podnaslova, posvećeno je Eliotu

pod naslovom „Poezija kao etička svest u ljudskoj istoriji“, ali sa njim smo se već susreli u

časopisu Književnost iste te godine.

Najveći deo je posvećen pojmu tradicije inače zamagljen društvenim kategorijama

kao u slučaju kada klasičnu univerzalnost predstavlja kao katoličku univerzalnost zato što su

pesnici na koje se Eliot poziva i tvrdi da su predstavnici tradicionalnih vrednosti zapravo one

istorijske pojave kod kojih je katolička koncepcija najočiglednija. Ovo je vrlo smela tvrdnja,

koja i Eliotov beg ka istočnjačkom načinu razmišljanja pred kraj njegovog stvaralaštva, ka

Upanišadama, povezuje sa katoličkim shvatanjem sveta, mada ne potkrepljuje nikakvim

dokazom ovu svoju tvrdnju. Koljević Eliotu pripisuje i negativan odnos prema nauci, koji

inače deli sa drugim predstavnicima Nove kritike, jer on uočava negativne etičke posledice

naučnog razvoja.

Iste godine objavljeni su i Izabrani tekstovi T. S. Eliota821

uz predgovor Jovana

Hristića. Sa prva dva poglavlja u celosti i delimično trećim poglavljem imali smo prilike da

se sretnemo u časopisu LMS822

godinu dana ranije, i neki njegovi stavovi su nam već poznati.

Ako bismo ga poredili sa esejima iz 1957. godine u kojima se dotiče Eliota u više

navrata, pogotovo na početku, onda primećujemo da sada govori o složenosti odnosa između

poezije i kritike, potrebi Eliotovoj da sakrije pesnika, i ističe da je zajednička osobina njegove

poezije i kritike stepen univerzalnosti, ali da se „ne primećuje da je poeziju i prozu pisala ista

ruka.“823

U nastavku koji nije objavljen u već pomenutom časopisu Hristić detaljnije se bavi

pojmom tradicija, posebno analizira teoriju bezličnost pesnika tvrdeći da je to centralni pojam

njegove kritike. Pesnik ne „izražava svoju ličnost, već beži od svoje ličnosti“824

, odnosno,

kako to pojednostavljeno objašnjava Hristić, pesnik „polazi od sopstvene emocije, ali kada

820

Idem, str. 239. 821

Hristić, Jovan, „Predgovor“, str. 7 – 30, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta, 1963 822

Hristić, Jovan, „Eliotovo shvatanje tradicije“, LMS, 1962, god. CXXXVIII, knj. CCCLXXXIX, br. 2, str. 91-

100. 823

Idem, str. 8. 824

Idem, str. 19.

262

jednom napiše pesmu njegova lična emocija nije više za nas zanimljiva.“825

„Mi

pretpostavljamo, dakle, da se pesnikova ličnost ponaša kao katalizator, ne zato što se ona tako

zaista i ponaša, nego zato što nas u poeziji ne zanima pesnik, već pesma.“826

Hristić u jednom

trenutku skreće pažnju na činjenicu da „Eliotov kritički ideal teži drami“827

i ukazuje da

„čitajući Eliotovu poeziju zapazićete lako u kojoj meri je ona pozornica po kojoj se kreću

veoma različite ličnosti.“828

Obrađuje i pojam imažizma i njegov uticaj na Eliota. Ističe da je tek Eliot taj „koji će

polemičke argumente i umnogome i neke principe jedne književne škole univerzalizovati do

te mere da oni postanu i neki osnovni princip pisanja poezije.“829

U nastavku se bavi

Eliotovim viđenjima Blejka, Dantea i Šekspira, nazvavši objektivni korelativ „osnovnom

strukturalnom karakteristikom poezije“830

i pokušava da da definiciju pojma osećanja za

razliku od pojma emocije.

Kada govorimo o Hristiću ne smemo zaboraviti da je njegova početna tačka u

tumačenju Eliota premisa „da njegovi zaključci izgledaju argumentovani čak i kad su daleko

od toga da to budu.“831

Iste godine oglasio se i Lalić, sakupivši svoje eseje u zbirku pod naslovom „O poeziji

dvanaest pesnika.“832

Lalićev stav blizak je Eliotu, kritika je čitanje, a njen zadatak da

„osvetljava umetnička dela i koriguje ukus“833

, a jedan od eseja u knjizi posvećen je i analizi

poezije T. S. Eliota.

Lalić Eliota vidi kao revolucionarnu ličnost moderne poezije, a sebe predstavlja kao

dobrog poznavaoca knjiiževno-istorijskih činjenica o Eliotu. Saznajemo za novo ime iz sveta

kritike koji se bavio Eliotovim stvaralaštvom, Edmunda Vilsona, a koji govori o „suštinski

dramskom obeležju Eliotove imaginacije“834

, ideji sa kojom smo se prvi put susreli u

Hristićevom eseju objavljenom prošle godine. Pominje i auditivnu imaginaciju, odnosno vezu

između Eliotove poezije i muzike, što je podjednako interesantna ideja za razmišljanje.

825

Idem, str. 19. 826

Idem, str. 19 – 20. 827

Idem, str. 25. 828

Idem, str. 25. 829

Idem, str. 21. 830

Idem, str. 23. 831

Idem, str. 12. 832

Lalić, Ivan, O poeziji dvanaest pesnika, Beograd, Slovo Ljubve, 1963 833

Idem, str. 10. 834

Idem, str. 162.

263

Lalić se najviše zadržava na analizi najznačajnih dela, stubova Eliotovog stvaralaštva,

kako ih on naziva, „Puste zemlje“ i „Četiri kvarteta“, i pokazuje da se u svojim analizama

oslanja na analizu Helen Gardner, „autorku jedne od najboljih studija o Eliotu.“835

Ovaj esej završava zaključkom da je reč o „modernom evropskom i svetskom

pesniku“836

koji je svojom ličnom pesničkom sintezom prerastao granice ličnog i lokalnog, i

kao što je Hristić rekao, Lalić ponavlja da je Eliot ponovo napisao čitavu evropsku poeziju a

njegovo delo jedan od onih nezaobilaznih međaša književnosti.

Ivan V. Lalić je najviše objavljivao svoje kritike u časopisima LMS, Književnosti,

Politici i Književnim novinama. Bio je među prvim pesnicima posle rata koji su učili od T. S.

Eliota i anglosaksonske škole nove kritike. Ovu Lalićevu knjigu Palavestra vidi kao jasan

primer njegovog uzdržanog stava, jer je u nju uvrstio eseje o svojim miljenicima. Kada

govori o Laliću, Palavestra kaže: „Kao i u poeziji, Lalić je u kritici bio istančan duh,

obrazovan i miran intelektualac, odnegovan i pažljiv sabesednik, veliki poznavalac moderne

poezije i iskusan prevodilac sa najvećih jezika. [...] Lalić je prevodio Bodlera, Helderlina, T.

S. Eliota i Čarlsa Simića, pripremio i prevodio mnoge stihove za antologije novije francuske i

nemačke lirike, moderne engleske i američke poezije, koje su imale ogromnog uticaja na

razvitak srpske poezije i modernog pesničkog jezika. Pojave Lalićevih prevoda bili su istinski

književni događaji u sivom i memljivom vremenu skučenih vidika i grubih komešanja.“837

Svetozar Koljević se bavi temom Eliotovih i Džojsovih mladalačkih eksperimenata838

u knjizi objavljenoj pod naslovom Trijumf inteligencije. Ova dva književnika su istovremeno

i najsavremeniji i najtradicionalniji, a najbitnije je uverenje koje ističe u prvi plan jeste da je

umetnost uvek simbolična, a ne opisna. To je samo uvod u analizu njihove varijante teorije

simbolizma, pri čemu poredi po sličnostima Džojsovu teoriju epifanije i Eliotov objektivni

korelativ, jedan od Eliotovih značajnih doprinosa modernoj kritičkoj misli. Eliota drži za

kritičara najvećeg formata, obrađuje „Ljubavnu pesme Dž. Alfreda Prufroka“ i esej

„Tradicija i individualni talenat“ kog označava kao „opšte mesto savremene kritičke

misli.“839

U tom trenutku kada piše o Eliotu, Koljević je svestan da je za pravu evaluaciju

Eliotovog stvaralaštva možda još uvek previše rano, postoji mogućnost da se simboli

835

Idem, str. 169. 836

Idem, str. 171. 837


626 838

Koljević, Svetozar, „Simbol kao zagonetka ili rasvetljenje? Eliotovi i Džojsovi mladalački eksperimenti“, str.

164 – 181, u: Koljević, Svetozar, Trijumf inteligencije, Beograd, Prosveta, 1963 839

Idem, str. 179.

264

pogrešno dožive ili uopšte ne dožive, skreće nam pažnju na činjenicu, koje smo i sami svesni,

da su „vekovi bili potrebni da se naslute osnovne dimenzije Šekspirove umetnosti.“840

Ova knjiga Svetozara Koljevića jedna je od knjiga u kojima se on predstavlja kao

posrednik između srpske i engleske književnosti, inače autor uvoda u anglistiku i nezamenjiv

univerzitetski priručnik.

Lalić ga je samo pomenuo u svom eseju o T. S. Eliotu, da bi sledeće godine bio

objavljen kritički rad Edmunda Vilsona841

o Eliotu. Ovo je značajan događaj za našu

književnu javnost nenaviknutu na objektivnost u sagledavanju ovog pesnika, pošto je u ovom

slučaju reč o kritičaru koji se nije baš posve pohvalno izražavao. Iako kaže da je Eliot jedan

od četiri autentična pesnika, to ga ne sprečava da sagleda i mane „Puste zemlje“ koje se

ogledaju kroz nedostatak jedinstva strukture, ali i činjenici da je pre reč o zagonetki nego o

pravoj poemi. Isto tako, mnogo i često spominjana i analizirana citatnost u poeziji T. S. Eliota

pripisana je nedostatku sposobnosti da inspiraciju vuče iz stvarnog života. Pošto ovu pojavu i

nije posmatrao kroz književne kategorije, niti je je pridavao neki značaj u interpretaciji dela,

zaključuje da „Pustu zemlju“ možemo da čitamo iako ne razumemo sadržaj, zahvaljujući

intenzitetu emocija. Edmund je, kao i svi ostali, svestan njene univerzalnosti i to podvlači.

Iste te godine objavljen je esej Ernsta Kurcijusa.842

U prvom delu bavi se činjenicama

iz Eliotovog života i analizom „Puste zemlje“, budući da je reč o najboljem njegovom delu.

Kaže da je pokušao da prevede to delo i da nije siguran da mu se smisao otkrio, ali na vrlo

neobičan način se izražava kada govori o zapravo običnim stvarima: „Stih koji nas muzički

stavlja u oscilaciju, ritmički uzbuđuje, melodički progoni – mora biti dobar stih iako nam je

njegov smisao još skriven.“843

Eliota najviše ceni jer spaja i poetu i kritičara u jednom čoveku; naziva ga

aleksandrincem jer ceni tradiciju, ima visok stepen umetničke svesti, a i mitološki je

potkovan kao i oni. Generalno govoreći ne vidi ga kao religioznog pesnika, analizira osnovne

simbole koji se pojavljuju u njegovom pesništvu i izdvaja eros i tanatos kao glavne njegove

odrednice. „Eliot je moderan jer vidi i kaže sve ono fizičko, ono što prlja, stješnjava srce, sve

grozno i groteskno što je povezano sa ljubavi i smrti. Nazvati to materijalizmom, bio bi veliki

nesporazum. Materijalizam i spiritualizam za nas nisu više suprotnosti. Ko od današnjih

pesnika još umije da odijeli tijelo i dušu? Možda je upravo ta dioba, koja je prošlim

840

Idem, str. 181. 841

Vilson, Edmund, T.S. Eliot, Beograd, Kultura, 1964 842

Curtius, E. R., „T. S. Eliot“, str. 122 – 170, u: Curtius, E. R., Eseji iz evropske književnosti /prev. dr Emilija

Grubačić/, Sarajevo, Veselin Masleša, 1964 843

Idem, str. 123.

265

vijekovima bila tako izvjesna i izgledala tako sama po sebi razumljiva, bila znak jednog

propadanja, a možda upravo u činjenici da ona za nas više ne važi leži garancija da se

obrazuje novi tip ljudi koji je opet stekao cijelinu.“844

Posle ovog opšteg uvoda, u drugom delu Kurcijus govori o pojedinačnim pesničkim

ostvarenjima sa osvrtom na teoriju o bezličnosti. Primećuje da su „slike degeneracije i

propadanja uzorci koji se ponavljaju u tkivu Eliotove poezije“845

, a najviše se zadržava na

„Četiri kvarteta“. Na kraju se osvrće i na Eliota dramaturga i Eliota kritičara.

Dušan Puhalo je objavio zbirku eseja „Veliki pesnici o poeziji“846

u koju je uvrstio i

svoj esej o T. S. Eliotu. Do ove godine Puhalo je već objavio niz eseja o Eliotu u različitim

književnim časopisima, i ono što je zajedničko svim ovim esejima jeste blago kritički

intoniran podtekst.

U tom duhu je napisan i ovaj esej – iako kaže da je Eliot majstor engleske esejističke

proze, zamera mu na tome što se „suviše često zaustavlja na relativističkom stavu,

zadržavajući pitanja otvorena i ostavljajući čitaocu da sam donosi zaključak“,847

pri tom mu

ne oprašta ni to što je svoju karijeru počeo kao buntovnik protiv ustaljenih književnih normi a

završio kao akademik čije su književnoteorijske postavke ušle u udžbenike.

I profesor Puhalo pokušava da napravi sistematizaciju važnije Eliotove književno-

teorijske misli, ali mi bismo se i dalje držali samo onih njegovih opservacija kojima on pravi

otklon od iste, iako ih možda nećemo baš uspešno uklopiti. Tako na jednom mestu pravilno

primećuje da je jedan od bitnih nedostataka Eliotovih pogleda na stvari to što „ostaje u okviru

nemačkog relativizma jer on, u stvari, nije želeo da prizna bitni materijalni fizički aksiom da

se život sastoji od objektivnih činjenica, proverljivih i istih za sve.“848

Interesantna je tvrdnja

autora da ne postoji razlog da poezija tog doba bude teža od poezije prethodnih perioda, kao i

skretanje pažnje na nedoslednost kod samog Eliota koji tvrdi da umetnik ne treba da ima

druge ciljeve sem umetničkih, a istovremeno kroz svoju umetnost jasno propagira

reakcionarne anglokatoličke ideje. I iako je i sam Eliot krenuo od toga da je zadatak

umetnosti bio da izrazi neki trajni ljudski impuls, ovaj autor smatra da je posle religioznog

preobraćenja napravio korak unazad. Što se tiče pojma tradicije, najčešće obrađivanog u

kontekstu stvaralaštva T. S. Eliota, Dušan Puhalo se ubraja u one retke koji na prvom mestu

pokušavaju da dokažu i pokažu da takvo tumačenje i shvatanje tradicije i nije neka velika

844

Idem, str. 135. 845

Idem, str. 147. 846

Puhalo, Dušan, Veliki pesnici o poeziji, Beograd, Kolarčev narodni univerzitet, 1964, str. 184 – 207. 847

Idem, str. 186. 848

Idem, str. 195.

266

novina kako se obično predstavlja. Isto tako postoji i objašnjenje za vraćanje kritike pesmi i

ostavljanje pesnika po strani, na način na koji je to u našoj književnoj kritici uradio Bogdan

Popović, u istovetnim francuskim izvorima.

Autor u zaključku naglašava da je reč o neoklasicističkim pogledima na književnost,

da je Eliot uprkos svemu izvršio pozitivan uticaj, posebno kada je u pitanju pomeranje fokusa

sa pesnika na pesmu, ali da je ozbiljna zamerka to što njegovo stvaralaštvo opterećuju

nazadna religiozna uverenja.

Sjepan Ivezić849

se prvi kod nas bavio pitanjem nobelovaca. Krenuvši od Nobela,

prešao je na temu fondacije i Nobelovih nagrada koje su dodeljene do 1964. godine, da bi se

u posebnom odeljku bavio Nobelovom nagradom kod Jugoslovena. Beleške o Nobelovcima

su vrlo šture.

„Četiri kvarteta“ objavljena su u prevodu 1966. godine850

, sa pogovorom prevodioca

Svetozara Brkića koji ovo delo zove „Eliotovim pesničkim zaveštanjem.“851

Pred nama je

jedna od onih analiza pro-forme koja upotpunjuje knjigu, i stoga moraju biti uvrštene. Počinje

sa biografskim podacima, pomnije se zadržava na obrazovanju koje poredi sa Miltonovim

obrazovanjem i govori o značaju Evrope za samog Eliota koja u poređenju sa Amerikom

predstavlja „složenost ljudskih moralnih postupaka.“852

Interesantno je objašnjenje za

Eliotovo shvatanje odnosa prošlosti i sadašnjosti, čiji koren pronalazi u novoj Frojdovoj nauci

o snu koja relativizuje vreme jer „snovi pokazuju da biće može istovremeno biti više bića i da

može istovremeno postojati na više mesta.“853

Time objašnjava sledeće Eliotove reči:

„Razlika između sadašnjosti i prošlosti je u tome što je svest o sadašnjosti takva – i što je do

te mere i svest o prošlosti – kakvu svest o samoj sebi prošlost može da ima.“854

Pre nego što

će preći na analizu same poezije, nabraja šta je Eliot od koga naučio, i u toj grupi njegovih

učitelja su Bodler, Ezra Paund, Dante, Šekspir, Marlou, Džon Don. U analizi same poezije

kreće se u poznatim okvirima, hvalospev je naravno usmeren na „Četiri kvarteta“, ali ne

donosi ništa novo vredno pažnja da bismo se na tome zadržavali. Pored ovog pogovora, dati

su i bibliografski podaci, sa osnovnim podacima o recepciji stvaralaštva na našem području.

Nikola Koljević je 1967. godine objavio svoj magistarski rad.855

U tom periodu od par

godina neke je stvari preformulisao, počevši od samog naslova, iako suštinski ništa nije

849

Ivezić, Stjepan, „Nobel i Nobelovci“, Zagreb, Epoha, 1965 850

Brkić, Svetozar, „Pogovor“, str. 99 -105, u: Eliot, T. S., Četiri kvarteta, Beograd, Prosveta, 1966 851

Idem, str. 99. 852

Idem, str. 99. 853

Idem, str. 99 – 100. 854

Idem, str. 100. 855

Koljević, Nikola: „Teorijski osnovi nove kritike“, Beograd, Prosveta, 1967

267

promenio u svojim osnovnim stavovima. Tako se na primer poglavlje „Umetnost kao

ostvarenje ambivalentnosti impulsa“ u knjizi zove „Poezija kao struktura ljudskih poriva“, što

je možda samo jedan pokušaj da prilagodi svoj rad širim čitalačkim krugovima kroz jezičku

terminologiju, ukoliko im ovakva jedna knjiga dođe pod ruku.

Godine 1969. ponovo su tema dobitnici Nobelove nagrade, ovaj put isključivo

književnici. Reč je o knjizi Ive Hergešića856

Književnici nobelovci. Do 1949. godine četrdeset

i tri književnika je primilo Nobelovu nagradu, čije biografije su pred nama, a u tekstu o

Eliotu, pored biografije, daje i osvrt na njegovu recepciju u Hrvatskoj koja je više usmerena

na poeziju. Eliotovi kritički tekstovi su uglavnom u originalu. Verovatno stoga autor odlučuje

da prevede do tada nepreveden deo iz eseja „Tradicija i individualni talenat“, a potom da

analizira njegova najvažnije pesnička ostvarenja. Prikaz završava pominjanjem Eliota i kao

dečjeg pisca, što do sada ni na jednom drugom mestu nije bio slučaj.

Frensis Fergason (Francis Fegusson) 857

se u knjizi Suština pozorišta bavi pozorištem

od samog pojma pozorišta, koje je dato u prvom delu i u teorijskom i u praktičnom smislu

kroz analizu najvažnijih imena sa početaka pozorišne aktivnosti, do pojava u moderno vreme

koje je skupio pod nazivom Nepotpune perspektive modernog pozorišta. O T. S. Eliotu se u

ovom delu govori kao o teološkom dramaturgu.

Analizirajući dramu „Ubistvo u katedrali“ Fransis naglašava njenu povezanost sa

teatrom-poezijom Evrope, delima Pirandela, Koktoa i Obea. Možda u krugu laika ova imena

nisu toliko poznata, ali dramski stručnjaci, kojima ovaj esej i jeste namenjen, dobro barataju

svim pojmovima koje Fransis koristi. Iako je teško shvatiti „Tomasovu peripetiju (ili

preokret) na dramski način; a to je stvar i radnje koju Eliot podražava i sredstava koja

upotrebljava.“858

Osnovno sredstvo jeste četverodelni hor, sa funkcijom poput sofoklovskog

hora. Međutim, patnja koju ovaj hor izražava podrazumeva različit stepen svesti od onoga na

kojem je Tomas i kroz njega Eliot otkriva razloge mučeništva. Po završetku analize hora,

autor prelazi na analizu alegorijske dramaturgije i posebne teologije. Naglašava „mehanički

utisak koji odaje drama u celosti: lica su nepovezana i međusobno i sa nekim zajedničkim

svetom kao i delovi mašine, ali ona se kreću po božjoj volji, onako kako je predstavlja (i iz

koje je izvedena) teološka doktrina.“859

Prateći sofoklovske ritmove u ovoj drami, autor

dolazi do zaključka da se „elementi Eliotove kompozicije posmatraju ne kao podražavanja

856

Hergešić, Ivo, Književnici nobelovci, Zagreb, Radio-televizija Zagreb, Mladost, 1969 857

Fergusson, Francis, Ubistvo u katedrali: teološko pozorje, /prev. Marta Frajnd/ str. 274 – 288, u: Suština

pozorišta, Beograd, Nolit, 1970 858

Idem, str. 281. 859

Idem, str. 282 -283.

268

jedne radnje, već kao ilustracije jedne večite formule.“860

Dalje nastavlja „u tom pogledu

Ubistvo u katedrali je u bliskom srodstvu sa ‚idealnim‘ dramama Rasina i Vagnera koje slave

jedna radnju kao racionalno, a druga radnju kao strast (ili patnju.)“861

Ova sveobuhvatna analiza drame završava konstatacijom da je ovo jedan od pokušaja

da se „svetlo drame upravi na savremenog čoveka“, a Marta Frajnd u pogovoru analizira

stanovišta Fransisa Fergasona i hvali ga što je dao „nove dimenzije, a naročito zato što je

svoja mišljenja učinio neobično konkretnim.“862

Objavljivanje Baurine863

knjige prilično je bitno jer predstavlja neku vrstu priručnika

za razumevanje modernizma. Pored objašnjenih osnovnih pojmova iz književne teorije,

Baura daje analize pojedinih pesnika, ali se ovom prilikom nećemo zadržavati na tome. T. S.

Eliot je dobio svoje zasluženo mesto, posle njegovog „Prufroka“ „bilo je jasno da se sa

poezijom nešto dogodilo i mnogi su se zbog toga osećali nelagodno. Ali drugi su osetili da je

došlo do oslobađanja i da se sada mnogu udaljiti od predmeta i duha romantizma i

simbolizma nečem bližem stvarnom ukusu.“864

Ili kako dalje kaže Baura, „možda je

osobenost našeg vremena u tome što se od poezije očekuje da obavlja svoj osnovni zadatak i

da ne čini ništa drugo.“865

Sem toga, ne postavlja se pitanje izbora između tradicionalnih i

novih metoda, nego šta odgovara pesnikovom temperamentu i predmetu.“866

Kao primer ovoj

svojoj tvrdnji navodi Eliotov „Litl Giding“ koji ima tradicionalnu formu. Eliota uzima i kao

primer za pružanje isključivo imaginativnih rezultata u svojoj poeziji, ne i misli koja se nalazi

u podtekstu te imaginacije, „Eliot se oslanja uglavnom na implikacije i sugestije, čime

pokazuje svoje intelektualno ja na delu.“867

On je jezički revolucionar koji svoje pesme ne

stvara u zanosu, već sa planom, koristi „modernu pesničku tehniku koju je razvio Paund“868

sa „dvostrukim ciljem: da bude uvek poezija i da bude realistična i savremena.“869

Esej

završava pohvalom Eliotove sposobnosti „pronicanja u ljudski život i duboke

zainteresovanosti za njega.“870

860

Idem, str. 285. 861

Idem, str. 285. 862

Idem, str. 321. 863

Baura, S. M, „T. S. Eliot“ /prev. Dušan Puvačić/, str. 396 – 425, u: Baura, S. M: Nasleđe simoblizma:

Stvaralački eksperiment. Beograd, Nolit, 1970 864

Idem, str. 246. 865

Idem, str. 247. 866

Idem, str. 261. 867

Idem, str. 265. 868

Idem, str. 421. 869

Idem, str. 421 – 422. 870

Idem, str. 425.

269

Zoran Gavrilović u svojoj knjizi Uočavanja871

baca vrlo interesantno svetlo na

američku i jugoslovensku misao o književnosti između dva rata. Obe kulture su mlade, ali

ono što karakteriše američku književnu tradiciju, za razliku od naše, jeste kontinuitet u

razvoju čak i za vreme rata. Ističe kako su „najdragocenija razmišljanja o poeziji i poticala od

samih pesnika, od Eliota i Paunda u Americi, od Crnjanskog i Vinavera kod nas“872

ali da

zapravo nema ozbiljnog zasnivanja teorijske misli. Kod nas vlada neki broj „izama“ kao

„izraz napora za prevazilaženjem i zasnivanjem poetskog izraza.“873

Ipak, o teorijskom izrazu

najviše su od svih novih pesnika vodili računa Eliot i Vinaver.

U jednom trenutku poredi Eliota i Crnjanskog, naglasivši da ih spaja isti ton i isto

poetsko raspoloženje, a zatim Eliotovu teorijsku misao sa teorijskom misli Sime Pandurovića,

koja je u suštini različita od Eliotovog koncepta emocionalne bezličnosti, ali su obe

zasnovane na „psihološkim, a ne etičkim, društveno-sociološkim i ideološkim razlozima.“874

Pronalazi „neke mutne, daleke analogije“875

između Eliotovog i Ujevićevog pesništva, pa

kaže: „Obojica su bili veliki pesnici, obojica duboko intelektualni i obojica ubeđeni da je

odnos prema prošlosti poezije daleko složeniji i od prostog odbacivanja ili usvajanja u ime

oštro formulisanih principa.“876

Kada je Eliot u pitanju, dosta pažnje je posvećeno dvama

najznačajnijima esejima, „Tradiciji i individualnom talentu“ i „Hamletu.“

Ova tema je detaljno razrađena na preko sto strana i predstavlja dobru početnu tačku

za komparativna istraživanja američke i naše književnosti.

Lalić se ponovo oglasio 1971. godine877

svojom knjigom eseja Kritika i delo. U

svojim razmišljanjima, kako ih on i sam naziva, o kritici, neizbežno se poziva na Eliota,

ponajviše zaokupljen njegovom tvrdnjom da je „veliki deo kreiranja ustvari kritika“878

ali da,

s druge strane, pisanje kritike nije u suštini kreacija. Lalić Eliotovu kritiku doživljava kao

apologiju za pisanje svoje sopstvene poezije i slaže se sa književnim istoričarem i kritičarem

Reneom Velekom koji je praveći paralelu između Valerija i Eliota uočio da je Eliot „engleska

verzija formalističko-simbolističkih teorija.“879

U svakom slučaju prepoznajemo Eliota u Lalićevim stavovima da je zadatak kritičara

usmerenost na delo, ali da je njegov opseg prilično skroman i sa ciljem da i čitaoca usmeri na

871

Gavrilović, Zoran, Uočavanja, Beograd, Prosveta, 1970 872

Idem, str. 22. 873

Idem, str. 58. 874

Idem, str. 69. 875

Idem, str. 94. 876

Idem, str. 94. 877

Lalić, Ivan V., Kritika i delo, Beograd, Nolit, 1971 878

Idem, str. 14. 879

Idem, str. 16.

270

delo, kao što ga prepoznajemo i kada kaže da je „kritičarev izbor dela o kojima piše prvi

stepen takvog vrednovanja.“880

Eliot u ovom izdanju nije bio poseban predmet proučavanja.

Iste ove godine Umetnička akademija u Beogradu objavila je knjigu svog vanrednog

profesora, Slobodana Selenića, o dramskim pravcima dvadesetog veka.881

Opsežan presek

govori o drami kroz poglavlja o „Avangardna drama“, „Ekspresionizam“, „Epsko pozorište“,

„Teatralizam“, „Filozofska drama“, „Simbolistička i poetska drama“, „Novi ritualni teatar“.

Selenić ovom knjigom pokušava da ponudi odgovor na pitanje da li postoji „nešto što je

teatar našeg vremena ili postoje različiti teatri koji su se sticajem okolnosti našli na istom

vremenskom prostoru.“882

U svakom slučaju raznorodnost pravaca dvadesetog veka nalazi

svoje objašnjenje u borbi protiv racionalizma devetnaestog veka kada je „ključ ljudskog

progresa tražen u borbi za individualnu slobodu, poreklo i objašnjenje ljudskog roda u

biologističkim teorijama Darvina, demokratija politički ideal, a religija liberalni

protestantizam.“883

Eliot je predstavnik poetske drame, tačnije katoličke poetske drame, donosi

„jedinstven princip poetske drame zasnovan na konceptualnoj tehnici posredne pristrasne

polemike.“884

Selenić nekritički navodi kako je Eliotov ideal srednji vek, vrh civilizacije kada

je društveni, umetnički i religiozni angažman čoveka bio duhovno jedinstven. U svakom

slučaju Selenić dobro prepoznaje katoličke i materijalističke hipoteze o životu kod Eliota, u

svakom čoveku postoji sebični i onaj ljudski deo, a samo društvo je „prioritetnije u odnosu na

pojedinca, pobijajući rusoovsku tezu da je ono uvek ograničenje ljudske slobode.“885

Eliotov cilj kada je poetska drama u pitanju jeste u tome da pronađe poetski govor

naših dana, što je uočljivo prilikom analize razvoja jezika od „Ubistva u katedrali“ do

„Koktela.“ Teško da će svetovna publika današnjeg komercijalizovanog pozorišta moći da

prihvati stih kao način izražavanja u pozorištu do te meri da ga ne bude svestan u trenutku

kada posmatra dramu. Eliot zapravo i nije orijentisan na pozornicu u pravom smislu te reči,

niti na mogućnosti koje ona daje. U tom kontekstu, Selenićev pokušaj dramaturške analize

Eliotovih drama ne može da dosegne dalje od zaključka mehaničnosti, jer Eliotove ličnosti

nisu karakteri. Posebno to nije slučaj u „Ubistvu u katedrali“, dok bismo u „Koktelu“ možda

i mogli da govorimo o realistički jasnoj i razvijenoj fabuli. Osnovna razlika u ove dve drame,

prema Seleniću, jeste u tome što, uprkos tome što obe imaju za temu tu neku višu svest i

880

Idem, str. 23. 881

Selenić, Slobodan, Dramski pravci XX veka, Umetnička akademija u Beogradu, Beograd, 1971 882

Idem, str. 5. 883

Idem, str. 153. 884

Idem, str. 152. 885

Idem, str. 153.

271

mučeništvo, u prvoj ne postoji akcija koja bi objasnila emociju, dok je u drugoj ona prisutna i

predstavlja primer objektivnog korelativa.

Selenićev prikaz Eliotove drame je svakako vrlo interesantan jer izlazi iz okvira onih

standardnih, šablonski datih iskaza i stvarno je plod detaljne analize samih drama, ali i

celokupnog njegovog stvaralaštva, iako to na prvi pogled ne bismo uopšte pomislili, u čemu

je zapravo i najveći značaj ovog eseja. Autor se drži onoga u čemu je stručan i ne zalazi u

druge oblasti.

Godine 1972. pojavila se Lalićeva antologija savremene američke poezije886

sa

detaljnim pregledom američke poezije u uvodu. Ukoliko nam nije nešto promaklo, ovo je

prvi put da se Eliot pojavljuje u jednom ozbiljnijem pregledu američke poezije od strane

nekog našeg autora, budući da su naši autori Eliotovo stvaralaštvo uglavnom posmatrali kroz

prizmu engleske poezije. Iako je američku književnost izdvojio kao zaseban entitet vredan

proučavanja koji postoji samo u svom savremenom obliku, Lalić je i dalje tretira kao

„secesiju u krilu velike tradicije engleske poezije.“887

Predstavljanje Eliota počinje kroz odmeravanje njegovih snaga sa Paundom koji mu

je, po rečima ovog autora, pomogao da pronađe sebe. Prikaz je uopšten kako i doliči

antologijskom uvodu i ne analizira pojedina pesnička ostvarenja. Jedina za potrebe ovog rada

bitna opaska bila bi u pogledu jezika, kada Lalić kaže da je Eliot „u Englesku došao sa

formiranim jezikom američke intonacije koja će ostati sačuvana i u ‚Kvartetima‘, a koja mu

je olakšala napor oblikovanja govorne poetske fraze.“888

Završava jednim opštim zaključkom

koji se odnosi na Eliotov uticaj, „ortodoksiju koja je skoro tri dekade vladala u američkoj

poeziji.“889

Sledeće godine Jovan Hristić je objavio svoju verziju Nove kritike.890

To pretpostavlja

niz prevedenih eseja novih kritičara sa detaljnim uvodom. Kada je Eliot u pitanju, Hristić ga

vidi kao inspiratora Nove kritike, isto kao i Ričardsa, ali za razliku od Ričardsa, Eliotovi eseji

nisu uvršteni u ovaj pregled.

Pitanje tradicije je mesto na kojem se susreću Hristić i Eliot, obojica svesni mesta

koje prošlost ima u sadašnjosti, ističući da „način na koji on /Eliot/ posmatra metafizičke

pesnike bio moguć samo posle iskustva simboličkog pesništva.”891

Za Hristića je, kao i za

Eliota, posao umetnika ne da pronalazi nove emocije nego da „na nov način organizuje i

886

Lalić, Ivan, Lalić Branka, Antologija moderne američke poezije, Beograd, Prosveta, 1972 887

Idem, str. 8. 888

Idem, str. 31. 889

Idem, str. 31. 890

Hristić, Jovan, Nova kritika, Beograd, Prosveta, 1973 891

Idem, str. 18.

272

kombinuje postojeće emocije i postojeća iskustva“892

, a od ostalih stavova izdvojio je

shvatanje umetnosti kao integralnog dela života.

Što se same Nove kritike tiče, Hristić vrlo objektivno konstatuje da ako je

posmatramo „kao kritički instrument, a ne kao kritičku dogmu – pokazuje nam se kao izraz

tendencije da pesnički način izražavanja postane, u svojoj oblasti, precizan koliko i najbolji

način izražavanja“ i u tom smislu „nam omogućava da u pesništvu razlučimo ono što je

adekvatno i potrebno, umesno i neophodno, od onoga što je veštačko, proizvoljno,

neprecizno, nepotrebno i nejasno.“893

U Slamnigovoj antologiji Svjetska književnost Zapadnog kruga894

Eliot se pominje

kao drugi veliki pesnik dvadesetog veka, koji opisuje ispraznost haotičnog urbanog života i

na kraju nalazi spasenje u religiji. Eliotov stil pisanja Slamnig zove impresivnom

metaforikom, koja se međutim gubi sa potčinjavanjem poezije filozofiji i okretanjem

filozofskoj metaforici u „Četiri kvarteta“ koja i pored toga ostaju impoznantno delo.

Šoljan antologiju Moderne lirike zapadnog kruga895

uvodi malo ozbiljnijim teorijskim

uvodom u modernu poeziju, ali se ne bavi pojedinačno stvaralaštvima pesnika koje je uvrstio

u svoj izbor. Ovaj uvod nam stoga nije interesantan za proučavanje interpretativne recepcije

stvaralaštva T. S. Eliota, isključivo prevodne jer je Eliot uvršten kao pesnik. Počinje od 1857.

godine i Bodlera, na prvom mestu ukazuje na neprikladnost sintagme moderna poezija i

pokušava da razgraniči termine moderan i savremen pozivajući se na Huga Fridriha. Eliot je

uvršten kao engleski pesnik. Šoljanova motivacija za pravljenje jedne ovakve antologije jeste

u shvatanju da „uzimanjem od te matice i davanje toj matici moderne zapadne književnosti

nije samo neophodni nego i jedini mogući put jedne nacionalne poezije.“896

Doktorska disertacija na temu recepcije engleske i američke poezije dvadesetog veka

odbranjena je 1976. godine na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.897

Dunja Detoni Dujmić

imala je za zadatak da napravi poseban osvrt na stvaralaštvo T. S. Eliota koji je značajan jer

postoje dodirne tačke pesničkih senzibiliteta, ali je izdvojen je i zbog toga što je reč o pesniku

koji „tijekom dvadesetih godina preuzima vođstvo u modernizaciji anglo-američkog

pjesništva XX stoljeća.“898

892

Idem, str. 24. 893

Idem, str. 31. 894

Slamnig, Ivan, Svjetska književnost zapadnog kruga (Od srednjeg veka do današnjih dana), Zagreb, Školska

knjiga, 1973 895

Šoljan, Antun, Antologije moderne lirike zapadnog kruga, Zagreb, Školska knjiga, 1974 896

Idem, str. 13. 897

Detoni Dujmić, Dunja, Engleska i američka poezija XX stoljeća u hrvatskim i srpskim prijevodima s

posebnim obzirom na T.S.Eliota, Zagreb, D. Detoni Dujmić, 1976 898

Idem, str. 15.

273

Posle uvoda u kojem se bavi pitanjima prevođenja poezije u prvom poglavlju i

davanjem pregleda engleske i američke poezije dvadesetog veka u drugom poglavlju, prelazi

na jedna generativan pregled engleske i američke poezije dvadesetog veka u hrvatskoj i

srpskoj prijeratnoj književnosti. Na kraju prelazi na poratni period i izdvojeno se bavi najpre

T. S. Eliotom, a potom i svim ostalim pesnicima. Zaključak je propraćen bibliografijom i

popisom skraćenica.

Kada je reč o prevođenju poezije ostaje dilema da li prevoditi ideje ili očuvati vernost

na nivou jezika. I dok možemo u teoriji da govorimo o, recimo, lingvističkim

interpretacijama, znanstveno-heurističkim interpretacijama, adaptacijama, jedino dokaziva u

praksi jeste konstatacija da je „svaki prijevod samo jedna u beskrajnom nizu mogućih

pristupa originalu“899

ili kako autorka kaže „mirimo se sa činjenicom da prijevod može biti

samo više ili manje približan. To jest, uspjeh će biti veći što su, između ostalog, podudarnosti

koje proizlaze iz sličnosti sociološkog, kulturno-povijesnog i lingvističkog konteksta veće,

naime, što je manja ovisnost iskustveno-spoznajnog momenta pjesme o unutrašnjoj snazi

djelovanja jezičkih znakova.“900

U poglavlju o američkoj i engleskoj poeziji dvadesetog veka, autorka se zadržava na

analizi Eliotovog stvaralaštva. Ne donosi nam ništa novo, ali je ispratila je sve najvažnije

odlike modernističke poezije koje se ocrtavaju u njegovom stvaralaštvu. Od svega bismo

izdvojili objašnjenje odnosa između materijalističkog i relativističkog pogleda u njegovom

stvaralaštvu: „Po svom dijalektičko-mističnom uvjerenju Eliot, dakle, priznaje postojanje

materijalnog svijeta koji se dijalektički kreće kroz faze rađanja i umiranja, ali se emocionalno

prema njemu odnosi negativno te mu suprotstavlja izvanvremensku stvarnost.“901

Prvo poglavlje je posvećeno prevodima, analizira prevode pesmu po pesmu, čak i

prati razlike u verzijama koje su objavljivane u vremenskom rasponu. U analizi prevoda

susrećemo se sa najrazličitijim ocenama, autorka raspravlja da li je reč o adaptaciji,

lingvistički vernim prevodima reč po reč, prenošenju deskriptivnih poetskih slika, starinskim

poetizacijama, nametljivom pesničkom doterivanju, prevodilačkoj temeljnosti, patetičnoj

raspevanosti, povođenju za izvanjskim efektima, dezinformacijama o originalu, ili uklapanju

u sredinu kojoj je namenjen. Ovo su samo neke od ocena kojima autorka pribegava, mada

bismo mogli reći, prilično nasumično i u skladu sa njenom sopstvenom inspiracijom.

899

Idem, str. 10. 900

Idem, str. 5-6. 901

Idem, str. 20.

274

Preciznije rečeno, iako su sve analize prilično detaljne, ne postoji sistematičnost u metodu

kojim pristupa analizi prevoda.

Drugo poglavlje je posvećeno prikazima, koji su očigledno manje bitni. Prikazi su

analizirani prema potrebi delimično sumarno, a delimično analitički, jedan po jedan, a dosta

pažnje je posvećeno upravo Eliotovim uticajima na našu poeziju. Neke opaske izrečene u

ovom delu zapravo su teško dokazive na način na koji su ovde argumentovane, pa se čitaocu

neminovno čini da pravci uticaja ne mogu na taj način da se prate.

U zaključku autorka još jednom podvlači najvažnije uvide do kojih je došla tokom

izrade doktorske disertacije. Eliota nije lako prevoditi, postoje problemi, naši prevodici su ih

manje ili više vešto savladavali – u početku možemo da govorimo o pionirskoj fazi, ali je

očigledno da protokom vremena „teže temeljitosti u svakom pogledu.“902

A što se tiče izbora,

zaključuje sledeće: „Eliot se počeo prevoditi po impulsu kozmopolitiranja domaćeg ukusa

(ulogu je odigrala i Nobelova nagrada), iako se odabiru potpuno netipični tekstovi bliži

francuskom simbolizmu nego anglo-američkom novijem stihu.“903

Sve urađeno po akademskim standardima od samog početka, ovaj rad nas jedino

iznenađuje nedostatkom sistematizovane bibliografije prikaza posle bibliografije prevoda

koja je data na kraju rada. Takođe, očekivali bismo neke smernice šta je potrebno uraditi da

bi recepcija ovog stvaraoca bila kvalitetnija u periodu koji sledi, mada se autorka ogradila

naglasivši da bi za pozdanije odgovore trebala veća vremenska distanca.

U izdanju Naučne knjige objavljena je istorija engleske književnosti Dušana

Puhala.904

Potpuno školski ispravan prikaz možda je najinteresantniji zbog distinkcije koja je

napravljena između Jejtsa, najvećeg pesnika, i Eliota, najuticajnije književne ličnosti. Inače,

Puhalo smatra da se „Eliotov uticaj zasnivao pre svega na tome što je on naročito u svojoj

poeziji, najpotpunije izrazio duhovno stanje britanske inteligencije u prvim posleratnim

godinama.“905

A to stanje je bilo „osećanje propasti moralnih vrednosti“906

koje su prema

Puhalu vodile u očaj i posledično tome u „cinično amoralni hedonizam.“907

Pesničko

stvaralaštvo je analizirano podeljeno u pet faza, i za poslednje njegovo delo „Četiri kvarteta“

naglašava da je ono neshvatljivo za većinu čitalaca i da je rezervisano ipak za elitu.

902

Idem, str. 265. 903

Idem, str. 270. 904

Puhalo, Dušan, „T. S. Eliot“, str. 221 – 247, u: Puhalo, Dušan, Engleska književnost, Beograd, Naučna

knjiga, 1976 905

Idem, str. 210. 906

Idem, str. 210. 907

Idem, str. 210.

275

Posle uopštenih formulacija izrečenih vezano za Eliotov dramski rad, prelazi na

esejistiku koju deli u tri podgrupe: književnoteorijski članci, radovi o pojedinim piscima,

književnim grupama ili pojavama i članci o društvenim pitanjima. Optužuje ga za

nesistematičnost i, kao i u odeljku vezano za poeziju, za intelektualno-aristokratski snobizam.

Interesantno je zapažanje da, iako je Eliot često pisao prigodne eseje, oni ipak nikad nisu bili

prigodničarski, idu uvek od pojedinačnog ka opštem i u duhu engleskog empirizma ne daju

konačne sudove. „Gledajući širi kontekst“, zaključuje Puhalo siguran u sebe, „Eliota možemo

svrstati među najoriginalnije (ali ne i objektivno najveće) pesničke pojave našeg veka, a

možemo ga smatrati i jednim od najvećih svetskih kritičara (ali ne i teoretičara). Ne verujemo

da buduća preocenjivanja mogu u tome doneti neke veće izmene.“908

Kada je u pitanju Eliotov kritički rad, izdvaja ga uz Ričardsa kao inspiratora Nove

kritike, ali ga i izdvaja od Ričardsa po tome što njegove književnoteorijske izjave nisu bile

naučno zasnovane.

Lalić V. Ivan i Branka Lalić objavili su izbor909

iz Eliotove poezije sa uvodom koji je

napisao Ivan Lalić. Ovaj uvod smo već imali prilike da sretnemo i obrađen je u periodici u

sklopu 1963. godine.

Dragan Nedeljković i Miodrag Radović napravili su izbor eseja na temu tumačenja

poezije. Temom drame od Ibzena do Brehta bavio se Rejmond Vilijams910

, Eliot obuhvaćen

kao dramatičar i to najviše njegovo zrelo stvaralaštvo. Kreće od ranih Eliotovih pesama u

kojima Vilijams pronalazi tragove drame u dramskim monolozima, zabeleženim

razgovorima, samoispitivanju koje je neko čuo, suprotstavljenim scenama, gestovima,

karakterima surogatima. Reč o pokušaju dramatizovanja svesti, a ne ponašanja.

Eksperimentisanje formom, raskid sa tradicionalnom poetskom dramom, odbacivanje

šekspirovskog blankversa, pokušaj da nađe savremen idiom, samo su neke od karakteristika

Eliotovog dramskog stvaralaštva. Analiza drama ne donosi ništa novo, pa stoga ne postoji

potreba da se duže na tome zadržavamo.

Baurin esej „T. S Eliot: ‚Pusta zemlja‘“911

uvršten je u istu knjigu. Pred nama je

temeljna analiza, koja počinje od premise da je „Pusta zemlja“ teška pesma, a da utisak

dobijamo istovremeno na dva nivoa – jezikom i postupkom. „Ona je poetska dijagnoza

ozbiljne psihološke boljke, pokušaj da se iz raznih uglova sagleda nesposobnost većine ljudi i

908

Idem, str. 247. 909

Lalić, Ivan V., „Uvod“, u: Lalić, Ivan V. i Lalić, Branka, Izabrane pesme, Beograd, BIGZ, 1978 910

Williams, Raymond, Drama od Ibzena do Brehta, Beograd, Nolit, 1979 911

Baura, S. M, „T. S. Eliot: Pusta zemlja“, str. 635 – 666, u: Nedeljković, Dragan, Umetnost tumačenja

poezije, Beograd, Nolit, 1979

276

žena da ostvare potpuni život duha.”912

Za Eliota Baura kaže: „U njoj je novi postupak

predstavio čoveka koji nije štedeo truda da svakom svojom rečju nešto kaže, i koji je sve što

je rekao podređivao tragalačkoj i senzitivnoj kritici.“913

Zlatna knjiga američke poezije Antuna Šoljana914

objavljena je 1980. godine, sa

predgovorom Sonje Bašić i relativno kratkim uvodnim tekstovima o književnicima datim pre

njihovog stvaralaštva. Eliot je obrađen u poglavlju pod naslovom „Modernistički prevrat“

kao pesnik koji je tražio način kako da objedini intelekt i senzibilitet. Za razliku od nje koja

daje jedan uopšten teorijski pregled i uklapa Eliota u celokupan kontekst modernističke

poezije, Šoljan daje pregled pesama koje je uvrstio u svoj izbor i njihovu kratku analizu, kao

pomoć čitaocima prilikom čitanja.

Doktorska disertacija Branka Peića915

pripada oblasti estetike i po svojoj temi i po

stilu koji koristi u obradi ove teme. I dok je možda ovaj rad doneo neke novine u pogledu na

Novu kritiku koju ocenjuje kao „filozofski amaterizam“916

jer „uvek u želji da bude praktična

ona nije mogla da premaši okvire svojih, inače, nesumnjivih didaktičkih vrlina“917

, kada je u

pitanju Eliot, kao jedan od njenih inspiratora, nema novih uvida.

Donekle je naglašen njegov intelektualni snobizam i koketiranje sa fašizmom, što i

nije baš uobičajena pojava u našoj sredini, a ono u čemu se, prema rečima ovog autora, u

Novoj kritici ogleda Eliot jesu: mit tradicije, klasični engleski empirizam, fokus na delo,

arnoldijansko nezadovoljstvo svojim vremenom u kojem se poezija pojavljuje kao zamena za

religijsko. Poziva se i na Rensoma koji je tvrdio da je Eliot najbolji od svih kritičara kada

poredi dvojicu pisaca.

Doktorska disertacija Ratomira Ristića918

pobuđuje pažnju jer reč o pokušaju da da

analizu jednog aspekta književne kritike, interpretacije, kojom se Eliot nije eksplicitno bavio

u svojim radovima. Ristić pravi razliku između „Predgovora“ i „Uvoda“, a potom sledi pet

poglavlja: „Iskušenje književne interpretacije i Eliotov skepticizam u ranoj kritici“, „Mesto

interpretacije u Eliotovoj kritici“, „Eliotova zaokupljenost jezikom“, „Eliot i nastava poezije“

912

Idem, str. 665. 913

Idem, str. 635. 914

Bašić, Sonja, „Modernistički prevrat“, str. 18 – 39., u: Šoljan, Antun, Zlatna knjiga američke poezije, Zagreb,

1980

Šoljan, Antun, „T. S. Eliot“, str. 267 – 271, u: Šoljan, Antun, Zlatna knjiga američke poezije, Zagreb, 1980 915

Peić, Branko, Nova američka kritika u kontekstu ideje o smrti estetskog, Beograd, B. Peić, 1981 916

Idem, str. 190. 917

Idem, str. 190. 918

Ristić, Ratomir, T. S. Eliot i interpretaciji u kritici i nastavi poezije: doktorska disertacija, Niš, R.Ristić,

1981

277

i „Zaključak“. Rad završava „Napomenama“, „Eliotovim kritičkim radovima“ i

„Bibliografijom“.

U „Predgovoru“ objašnjava odakle ovaj pristup Eliotu, koji zapravo potiče iz

interpretiranja književnih dela na časovima književnosti i ljubavlju prema Eliotovim

aforizmima koja datira još iz studentskih dana. Sem toga, ovaj autor je imao priliku da

provede godinu dana na Univerzitetu u Edinburgu i da se upozna sa stilističkom kritikom

profesora Aleksandra Rodžera (Alexander Roger). U „Uvodu“ prelazi na objašnjavanje

književnog porekla svog izbora, pošto je uočio da „jedan značajan vid Eliotove kritike nije ni

u jednom posebnom radu dobio potpunu obradu i naišao na odgovarajuću pažnju.“919

Iako

Eliot nije „od svog shvatanja interperetacije stvorio koherentnu strukturu“920

ostaje činjenica

da „kako su njegovi eseji iz oblasti kritike (neki od njih su najznačajniji i njuticajniji kritički

ogledi napisani u našem stoleću) izmenili tok kritike dvadesetog veka i ukazali na nova

polazišta za modernog kritičara, tako su, smatram, i njegove napomene o interpretaciji,

uzgredne ili smišljene, a naročito njegovi eseji o pojedinim pesnicima znatno i značajno

uticali na našu sposobnost da sebi i drugima tumačimo jezičke čarolije koje nazivamo

pesmama.“921

U prvom delu autor se bavi složenošću problema interpretacije moderne kritike,

analiza koja pomaže da se potpunije shvati „Eliotov rani skepticizam i postepeno

evoluiranje“922

, dok je u drugom delu, ne obazirući se na Eliotov skeptičan stav, dat

„hronološki pregled Eliotove kritike“, a „izdvojena su ona mesta koja su od značaja za

interpretaciju.“923

Kontradikcije koje uočava kod Eliota tumači na sledeći, donekle

prihvatljiv, način: „neminovnost unutrašnjeg sukoba jednog kritičara koji sebe podvrgava

strogoj disciplini trajnog preispitivanja i, mada sklon dogmatizmu, ne dopušta sebi kao

umetniku dogmatsku doslednost.“924

Treći deo posvećen je „značaju koji on pridaje jeziku

procenjivanja poezije, pa time i podvlači nužnost bavljenja jezikom u interpretaciji“925

, a

četvrti je izdvojen za temu nastave poezije, odakle je zapravo i potekla originalna ideja za

pisanje jednog ovakvog rada.

Istorija kritičkih teorija je mesto gde se sukobljavaju verske sekte, ali posao

interpretacije se može obaviti bez obzira na teorije. Iako nas provodi kroz one najbitnije,

919

Idem, str. II 920

Idem, str. III 921

Idem, str. III 922

Idem, str. III 923

Idem, str. IV 924

Idem, str. IV 925

Idem, str. IV

278

potpuno je irelevatno da li je Ričards izjednačavao interpretaciju sa pogađanjem, a Herš

smatrao da pogađanje može na kraju biti i znanje. Svi se slažu u tome da se interpretacija bavi

značenjem i to je tačka gde zapravo nastaju problemi.

Eliot se u „Svetoj šumi“ pojavljuje kao neprijatelj interpretacije, koji naglašava

vrednost činjenica koje imaju cilj da delo učine jasnijim i da ga osvetle. Kritičareva sredstva

su poređenje i analiza, a čitalac postaje relevantni sudija, no i u tom slučaju pravi se razlika

između istreniranog čitaoca i onog koji nije treniran. Kritičar je po Eliotu promašio svoj cilj

ako se bavi procenjivanjem „jer mesto da pomogne čitaocu u formiranju sopstvenog mišljenja

nanosi mu štetu podstičući ga na lenjost.“926

Ristić kaže da kod Eliota „postoje tri faze: uživanje u poeziji, prerastanje uživanja u

procenjivanje i reorganizovanje ili pronalaženje novog obrasca“927

a da „zbog insistiranja na

zadovoljstvu od književnosti bez kojeg ona promašuje svoj cilj, izneverava svoju prirodu i

prestaje da bude književnost, Eliota često nazivaju estetičkim kritičarem.“928

Za Eliota kritika

se svodi na davanje odgovora na dva pitanja, prvo šta je poezija, a drugo da li je ta poezija

dobra. Da odgovorimo šta je poezija mi se moramo stalno zadovoljavati odgovorom do koga

dolazimo sopstvenim iskustvom čitajući poeziju.

Sem ovih direktnih doprinosa tumačenju interpetacije, ima i onih manje direktnih koji

su i pored toga bitni za interpretaciju – Eliot je doprineo da poema dobije svoju nezavisnost

od pesnika i biografskih podataka o njemu, naglasio je da kritički čin počinje već činom

selekcije, pojmovi tradicije i impersonalnosti bitno su uticali na moderno shvatanje kritičkog

čina. Ne smemo zaboraviti da interpretacija, s druge strane, nosi i neke opasnosti: prva je

opasnost ceđenja limuna a druga svođenje pesme na pesnikovu nameru.

Kad je u pitanju nastava književnosti, uloga nastavnika mogla bi da se poistoveti sa

onom bitnom ulogom kritičara u „popravljanju ukusa čitalaca“929

, počevši od sposobnosti

pravljenja selekcije do učestvovanja u formiranju đačkog senzibiliteta. Iako „Eliot nije uživao

u Šekspiru kada je imao 12 – 14 godina, ali jeste u pohvali što ga je čitao“930

ipak se mora

raditi na formiranju ukusa, a najbolji rezultati u formiranju senzibiliteta se dobijaju između

četrnaeste i šesnaeste godine. Sem toga, samo onaj ko uživa u poeziji može podstaći drugog

da čita i uživa u poeziji.

926

Idem, str. 85. 927

Idem, str. 112. 928

Idem, str. 100. 929

Idem, str. 206. 930

Idem, str. 207.

279

U „Zaključku“ autor naglašava da je Eliot kao pesnik i kritičar prešao put „od

skepticizma u mladosti ka intencionalizmu u svom stavu prema interpretaciji.“931

Iako nije

izgradio neku doslednu teoriju kada je interpretacija u pitanju, doprinosi definisanju

interpretacije „negativnim tvrdnjama, isticanjem onog što interpretacija nije.“932

U osnovi

svega nalazi se Eliotova vera da „kritičar mora voditi svoju analizu u pravcu povezivanja sa

životom. On ne posmatra poeziju kao isključivo tehničko dostignuće u jeziku koje treba da

pruži uživanje lepotom svoje forme, već zato što je povezano sa životom, ma koliko ta

povezanost bila indirektna.“933

I nastavlja da stilistička interpertacija može biti korisna samo

kao priprema za dalje razgovore. U svakom slučaju zaključuje da interpretacija i dalje ima

isključivo lični karakter i nema koherentnu teorijsku osnovu.

Raša Livada je objavio antologiju Modernog svetskog pesništva934

, Eliot je uvršten,

ali u uvodu u kojem obrađuje sve pojave modernog pesništva pominje se samo jednom, i to

posle Drugog svetskog rata zbog pesme „Četiri kvarteta“. Pored bibliobiografske beleške,

priređivač dodatno upućuje i na najbolju bibliografiju na anglo-američkom području,

Galopovu, objavljenu 1947. godine.

Sastavljači istorije engleske književnosti, Breda Kogoj Kapetanić i Ivo Vidan 935

uvrstili su u svoj pregled Eliota kako i priliči, pomenuvši ga najpre kao velikog Miltonovog

kritičara, odnosno kritičara koji je smatrao da je Kits zaista postigao „korelaciju misli i

osećanja“.936

Eliot je i ovde predstavljen kao „najutjecajnija književna ličnost.“937

Autor je

Sonia Bićanić, a uvršteni su prevodi Gige Gračan. Data je osnovna analiza njegovih

najvažnijih pesama, za „Četiri kvarteta“ kaže se da je „najveća mistička pjesma napisana na

engleskom jeziku 20. st.; čak i čitalac za kojeg je poruka krišćanstva neprihvatljiva ili

irelevantna može naći odlomke intelektualno precizne i duhovno izazovne misli.“938

Pored

pesništva, kratko se osvrću i na dramu koju interesuju „suvremena realnost i kadence

svakodnevnog govora.“939

931

Idem, str. 216. 932

Idem, str. 216. 933

Idem, str. 220. 934

Livada, Raša, Moderno svetsko pesništvo, Beograd, Prosveta, 1983 935

Kapetanić Kogoj, Breda, Vidan, Ivo, Engleska književnost, Zagreb, SNL, 1986 936

Idem, str. 97. 937

Idem, str. 158. 938

Idem, str. 160. 939

Idem, str. 160.

280

Suško Mario i David Harsent sastavili su 1988. godine antologiju Savremene

britanske poezije940

koja ne obuhvata stvaralaštvo T. S. Eliota, ali je interesantna jer autor

predgovora, David Harsent, kaže da je „moderna poezija počela trećim stihom Eliotove

„Ljubavne pesme J. Alfreda Prufroka.“941

Esej Miodraga Pavlovića objavljen je 1988. godine kao uvod u knjizi „Pusta

zemlja“942

i u Književnim novinama, pa nećemo ponavljati analizu, da bi 1990. godine bio

uvršten u zbirku eseja ovog autora.943

Isti slučaj je i sa njegovim esejom „Problem Ubistva u

katedrali”, koji je uvršten i u knjigu eseja i objavljen 1990. godine u časopisu LMS. Esej

Milana Topolovačkog „Eliotova drama“ iz knjige Sirenski zov teksta944

je takođe prethodno

bio objavljen u Životu 1967. godine.

Godine 1990. Marko Grčić je kao pogovor drami „Ubojstvo u katedrali“ objavio esej

„Ubojstvo u katedrali kao pasija.“945

Kratko se osvrnuvši najpre na značaj Eliotovog

pesništva koje donosi nov ton i poetički repertoar, prelazi na analizu drame „Ubojstvo u

katedrali“ dajući joj jednu potpuno novu perspektivu od dosadašnjih. Za njega nema sumnje

da je centralna tema ove drame koja je građena po uzoru na Hristovsku pasiju po principu

biblijske alegoreze, tema hrišćanskog mučeništva. Predstavljena je čak u dva plana: prednji

plan je mučeništvo Tome Beketa, a zadnji plan mučeništvo i smrt Isusa Hrista. Ali autor je

svestan da ni Hrist ni Toma ne postoje van jezika koji ih opisuje.

Toma nije dramski lik, psihološka motivacija je isključena i to za sobom povlači niz

različitih, ali vrlo značajnih, implikacija. Na prvom mestu primećuje da ni ostali likovi nisu

likovi, nego viši i niži aspekti njegove duše, eksternalizovani, „Toma Beket može se gledati

više kao načelo koje ih integrira nego kao lik ili ličnost.“946

Druga implikacija koja se javlja

kao posledica isključivanja psihe jeste da se ukidaju termini zdravlje i bolest, a na njihovo

mesto doleze termini očišćenje i greh, „izostavljena je, dakako, i psiha i na njezino je mjesto

došla duša.“947

Ovo je vrlo bitno jer se u današnje vreme, a već i tada, tumači da zlo ne

postoji, već samo bolesti, a kod Eliota zlo nije bolest u svetovnom smislu, samo jedna od

modifikacija dušina prokletstva.

940

Suško, Mario, Harsent, David, Savremena britanska poezija, Međunarodna književna manifestacija

„Sarajevski dani poezije“, Sarajevo, 1988 941

Idem, str. 68. 942

Pavlović, Miodrag, „Poezija T. S. Eliota – treće čitanje“, str. 5 – 13, u: Eliot, T. S., Pusta zemlja, Niš, 1988 943

Pavlović, Miodrag, Čitanje zamišljenog: eseji iz svetske književnosti, Novi Sad, Bratstvo-Jedinstvo, 1990 944

Topolovački, Milan, Sirenski zov teksta, Zagreb, Omladinski kulturni centar, 1988 945

Grčić, Marko „Ubojstvo u katedrali kao pasija“, str. 121 – 135, u: Eliot, Thomas Stearns, „Ubojstvo u

katedrali“ /prev. Marko Grčić/, Zagreb, Kršćanska sadašnjost/Grafički zavod Hrvatske, 1990 946

Idem, str. 128. 947

Idem, str. 128.

281

Dramski kvalitet ove drame jeste u odnosu tenzija između razina spiritualnog

iskustva, a autor se bavi pitanjem napretka prema kojem ima isti stav kao Eliot i citira

Berđajeva: „To je glavna protivurječnost napretka koja ga čini moralno neprihvatljivim i

nedopustivim. On je utemeljen, u biti, u religiju smrti, a ne uskrsnuća; on ne daje nikakvo

obećanje vječnog života za sve žive.”948

Napredak je zapravo doveo do toga da je čovek

postao visoko serijalizovan industrijski objekat koji se ostvaruje samo unutar kolektivne

svoje funkcije. Marko Grčić smatra da je ova drama autobiografska i da nosi programska

načela.

Vrlo interesantna analiza „Pusta zemlja“ pojavila se 1991. godine949

objavljena kao

prilog nastavi književnosti. Eliot je predmet oštrih polemika i dijametralno suprotnih ocena,

ali ne može se osporiti značaj njegovog stvaralaštva. „Pusta zemlja“ je satira u alegoričnoj

formi, daje sižejni okvir i detaljno analizira poemu po slikama. Zaključak do kojeg autor

dolazi jeste na liniji zaključaka o „Pustoj zemlji“ na koje smo već navikli, ali ističe ipak da,

iako je sumorna slika, nije i nihilistička. Čini nam se da se prvi put pojavljuje ideja da je ova

poema zapravo sažetak indijskog speva Ramajana i Mahabharata. Autor naglašava osnovne

njene karakteristike koje su „ujedno i humanistički principi: davati, saosećati, zadržati vlast

nad sobom, sačuvati takav mir u sebi koji bi prevazišao svaki razum. Ljudi moraju biti

darežljivi i kadri saosećati sa drugima vladajući sobom i svojim nagonima i strastima. Tada

život neće biti pusta zemlja.“950

Slobodan Živojinović se takođe bavio nobelovcima, ali samo književnosti.951

U

kratkom pregledu od samo četiri strane, uspeva dosta da kaže o Eliotu pesniku, „putokazu

savremenom pesništvu“952

i Eliotu čoveku. Delio je sa Paundom stav da je „sloboda tek onda

prava sloboda kad se pojavi na pozadini umetnički stvorenih ograničenja.“953

Na tim

počecima modernizma optuživan je od strane Vilijema Karlosa Vilijamsa da je „vratio

poeziju akademijama“954

i onemogućio da se stvori domaća poezija. Pored eseja, u prevodu

autora dati su i stihovi „Pokop mrtvaca“ iz „Puste zemlje.“

948

Idem, str. 135. 949

Stanisavljević, Vukašin, Prilozi nastavi književnosti, Knj.4, Gornji Milanovac, Dečje novine, 1991 950

Idem, str. 70. 951

Živojinović, Slobodan, „T. S. Eliot“, str. 172 – 175., u: Živojinović, Slobodan, „Nobelovci književnosti“,

Zaslon, Šabac, 1990 952

Idem, str. 172. 953

Idem, str. 172. 954

Idem, str. 172.

282

Izabrane pjesme955

objavljene su 1991. godine u Zagrebu. Antun Šoljan je izvršio

izbor, a njegovi su i prevodi. Autor predgovora, Sonja Bašić, označava Eliotov opus

ambicioznim, a njega podiže na pijedestal možda „poslednjeg velikog pjesnika zapadne

civilizacije u tradicionalnom smislu te riječi.“956

I pored reči hvale koje ne moramo ponavljati

jer ne govore ništa novo o Eliotu, Sonja Bašić ipak primećuje da „ni jedan, doslovno, ni jedan

važniji pravac u američkoj poeziji poslednjih decenija nije slijedio Eliota.“957

Međutim, za

nas je mnogo bitnija činjenica da se autorka u ovom eseju bavi domaćom perspektivom u

odnosu na Eliota: „Iz uže gledano, ali za nas vrlo bitne domaće perspektive, raspravljanje o

Eliotovom ‚akademizmu‘ i činjenici da su ga u novijim tokovima angloameričke poezije

zasjenila druga imena iz njegove vlastite generacije, nije, međutim, od vitalnog značaja

(premda ipak nije posve zanemarivo). Jer, na našoj je poslijeratnoj književnoj sceni Eliot div

kojem je Paund tek skutonoša, a Williams bezimeni glasnik iza kulisa.“958

Sonja Bašić dalje govori o velikom Eliotovom prisustvu u našoj poeziji i kritici, što je

imalo veze sa našom tadašnjom književnom situacijom, pa je Eliot „poslije Drugog svjetskog

rata odigrao ulogu koju je uz Pounda u svojoj domovini odigrao poslije Prvog svijetskog

rata.“959

„Eliot je značio otklon od (borbene) romantike i njezinih degeneracija u

sentimentalnu površnost ili deklarativni angažman. Bio je i jedna od mogućih strategija protiv

narodnjačke primitivnosti, provincijske zatvorenosti i tobožnje autohtonosti. Za mnoge mlade

hrvatske pisce pedesetih godina Eliot je značio pamet, umjetnički integritet, prozor u svijet,

intelektualnu disciplinu, put prema za neke temperamente neophodnom ironičnom

distanciranju i, napokon, put prema suvremenom urbanom izrazu. Nije na odmet naglasiti,

međutim, da je u doba svog najvećeg utjecaja, za naše pjesnike Eliot bio gotovo isključivo

onaj raniji Eliot – kritični, ironični prividno hladni autor Prufrocka, Hipopotama, Sweeeneya

i Puste zemlje, i autor klasično odmjerenih premda duboko originalnih revolucionarnih eseja,

a nikako Eliot Četiri kvarteta; ironični eksperimentator i individualist, (moralist gotovo

malagre soi), a nikako simbolist i mistik, uklopljen u neki vanjski vjerski ili politički

sustav.“960

955

Bašić, Sonja, „T. S. Eliot“, str. 93 – 113, u: Eliot, T. S., Izabrane pjesme, Zagreb, Grafički zavod Hrvatske,

1991 956

Idem, str. 93. 957

Idem, str. 96. 958

Idem, str. 97 – 98. 959

Idem, str. 98. 960

Idem, str. 98.

283

Primećuje ono što smo i mi do sada mogli primetiti kroz analizu književnoistorijskih i

kritičkih napisa o stvaralaštvu T. S. Eliota – lako je analizirati i raspravljati o filozofskoj i

tematskoj strani Eliotove poezije, ali pesništvo u poeziji najčešće ostaje nedirnuto. Elementi

su nespojivi, fraze kolokvijalne, slike šokantne, citati strastveno intelektualni, situacije

dramske… „Osluškivanje definiranje Eliotova izraza vezano je uz prepoznavanje dramskih i

lirskih elemenata u njegovoj poeziji, kao i uz vrlo delikatno pitanje o prirodi njezine

‚impersonalnosti‘ na kojoj je toliko inzistirao sam Eliot.“961

Kada poredi „Pustu zemlju“ i „Četiri kvarteta“ autorka primećuje: „Dok poteškoće u

razumijevanju Puste zemlje potječu od gustoće citata, a često i opskurnosti njihovih izvora, u

Četiri kvarteta one proizlaze iz složenosti i neiskazivosti mistične biti vjerskog iskustva kao

objave, sakramenta i otkrovenja, koje je u naše doba postalo i nepriopćivo. Teškoće Kvarteta

su i posve pjesničke naravi i potječu od krajnje simbolističkog obigravanja oko nekog

nepostojećeg značenja, postupku koji je već vrlo daleko od konkretnosti ‚objektivnog

korelativa‘. Čini se da je u toj fazi Eliot konotativnost i muzikalnu aluzivnost simbola cijenio

iznad svega.“962

Kao potkrepu ovoj svojoj tvrdnji citira Helen Gardner u nastavku.

Antun Šoljan je u ovu svoju zbirku uvrstio i svoje „Napomene uz prijevod“ u kojima

nam govori kako je tekla prevodilačka recepcija, od momenta objavljivanja Američke lirike

1952. godine u Zagrebu, kada je radio u „prevoditeljskoj kolaboraciji“963

sa Ivanom

Slamnigom, do ove poslednje zbirke. Pominje da su prvi prevod objavili prevodioci Zvonimir

Bajsić i Zvonimir Golob u Ilustriranom vjesniku. Bio je to prevod pesme „Teta Helena“ sa

češkog jezika. Pored ovog napisa, donosi i svoj razgovor sa T. S. Eliotom koji je bio

objavljen u Vjesniku 01. 01. 1955. godine. Tom prilikom Šoljan skreće pažnju kako nema

mnogo ljudi kojima bi Eliot mogao biti omiljeni pjesnik koji se čita naveče prije spavanja.“964

Eliot je opisan kao star, oronuo, sa većim interesovanjem za dramu, „u utrci sa filmom i

televizijom, kazalište ima samo jednu mogućnost. Ono ne smije biti realistično.“965

Zbirka Eseja966

koju je objavio Jovan Hristić u svom sastavu sadrži i jedan esej

objavljen 1961. godine967

, pa ovom prilikom nećemo ponavljati njegovu analizu.

961

Idem, str. 101. 962

Idem, str. 107. 963

Idem, str. 113. 964

Idem, str. 115. 965

Idem, str. 118. 966 Hristić, Jovan, „Prim. prev. ili uz prevod Eliotove Puste zemlje“, str. 234 – 239, u: Hristić, Jovan, Eseji,

Novi Sad, Matica srpska, 1994 967 Hristić, Jovan, „Uz prevod Eliotove Puste zemlje“, LMS, 1961, god. CXXXVII, knj. CCCLXXXVII, br. 4,

str. 336-343.

284

Antologije Moderne američke književnosti968

profesora Tihomira Vučkovića su

sigurno jedne od čitanijih antologija u današnje vreme. Na prvom mestu jer su dobro

pogođene potrebe ciljne grupe, studenata. Napravio je tri odvojene knjige, prozu, poeziju i

dramu, i ponudio to studentima kao olakšicu za praćenje nastave književnosti. U pravom

smislu njegove antologije ne mogu biti predmet ovog rada jer donose dela u originalu sa vrlo

šturim bibliografskim odrednicama, koje uključuju i najvažnije pravce recepcije nekog dela.

Ove knjige su bitnije kao udžbenici, nego kao antologije.

Esej Sirila Konolija „Prevrat u modernoj poeziji“969

objavljen je u sklopu zbirke

pesama T. S. Eliota. Pošto je reč je o Eliotovom savremeniku, ovaj esej predstavlja neku

vrstu svedočanstva o vremenu kada se rodio modernizam na anglo-američkom području.

Kako autor naglašava, on neće dati neku koherentnu teoriju kao odgovor na pitanja kako je i

kada nastala moderna poezija, već će samo izvojiti nekoliko događaja vezanih za taj momenta

nastajanja moderne poezije da bi čitaoci potom sami mogli da izvedu svoje zaključke. Jedna

od centralnih figura jeste i Eliot – ističe značaj objavljivanja „Prufroka“, osnovne biografske

podatke o Eliotu i njegove pesničke početke. Citira Oldingtona koji podvlači: „Eliot se prvi

put oglasio u ogromnom metežu ratne i poratne Engleske, ometan na sve moguće načine. No

on je ipak, svojim vrlinama, taktičnošću, promišljenošću i istrajnošću, uspeo da ostvari nešto

što nijednom Amerikancu nikad nije pošlo za rukom – da nametne svoju ličnost, ukus, čak i

mnogo svoje stavove, posleratnoj Engleskoj.“970

Ovaj esej je možda najznačajniji po tome što govori s koliko su uzbuđenja i

zanesenosti mladi pesnici iščekivali objavljivanje njegovih novih pesama. A o tome govori i

sledeći njegov napis, „T. S. Eliot“971

, objavljen u istoj zbirci. Autor bukvalno kaže „bili smo

kao tek izlegli guščići zanavek obeleženi likom nama stranog i ravnodušnog očuha, zaneseni

njegovom erudicijom, njegovom prefinjenošću, a ipak ispunjeni i uništeni njegovim zaraznim

očajanjem.“972

U biografiji navodi podatak da je Eliot bio opčinjen Londonom, što mu je, po

mišljenju ovog autora, skratilo život, pominje i njegova dva braka i činjenicu da se tada još

uvek čekalo objavljivanje privatnih pisama.

968

Vučković, Tihomir, MAK, Proza, Beograd, Kultura, 1995 969 Konoli, Siril, „Prevrat u modernoj poeziji“ /prev. Zoran Paunović/, str. VII – XXV, u: Eliot, T. S., Pesme,

Beograd, SKZ, 1998 970

Idem, str. XVI 971 Konoli, Siril, „T. S. Eliot“ /prev. Zoran Paunović/, str. XXVI – XXXII, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd,

SKZ, 1998 972

Idem, str. XXVI

285

U književnom smislu rani Eliot je izdanak u momentu „kada je sazrelo vreme za

pesničku revoluciju koja bi obuhvatila urbani život i njegov govor“973

, a „srednji period

obuhvata njegove najznačajnije godine kao kritičara i urednika, njegova predavanja, najbolje

eseje, prve drame u stihu.“974

Poziva se na profesora Kenera i njegovu knjigu Nevidljivi

pesnik (The Invisible Poet) u kojoj zastupa tezu da ne zna „ni jednog drugog lirskog pesnika

koji je tako potpuno prikrio sve tragove, ostavivši u pesmama samo pretežak osećaj nekog

ličnog jada i gubitka.“975

U ovom izdanju su, uz prevode, objavljene i napomene prevodilaca976

koje služe

lakšem razumevanju prevedene poezije. Pored već objavljivanih prevoda, ovaj izbor Eliotove

poezije donosi i neke nove prevode pesama na naš jezik.

Sledeći objavljeni esej je esej Viljema Empsona „Maestrov stil“977

koji donosi par

skoro anegdotskih zapisa o Eliotu, kao kada je rekao da je za mnoge pesnike najvažnije da što

manje pišu, ili da je najveća greška koju možete da napravite da pošaljete pismo koje ste

napisali, umesto da ga spalite.

U „Pogovoru“ Jovan Hristić978

objašnjava da ova zbirka predstavlja izbor Eliotovih

pesama po Eliotovom izboru, jer je pravljena na osnovu poslednjeg izdanja Eliotove poezije

pred samu pesnikovu smrt, ali i izbor dotad objavljenih prevoda na naš jezik. Hristić smatra

da „kod nas nikada nije postao popularan pesnik, Eliot spada među veoma prevođene

pesnike.“979

Ovaj esej predstavlja većim delom uputstvo za snalaženje u nepreglednom moru

kritičkih tekstova kojih, kako Hristić kaže „ima napretek, i možda više nego što je

potrebno“980

i najavljuje i pojavu dekonstruktivističkih pravaca u tumačenju Eliotovog dela:

„Kritičarska novokritičarska (nedostaje još dekonstruktivistička, ali nema sumnje da će im se

i ona uskoro pridružiti) pomama za identifikovanjem citata i aluzija i mogućim značenjima

simbola postala je vremenom više prepreka nego pomoć u razumevanju Eliotove poezije.“981

Autor nam skreće pažnju na eseje Sirila Konolija, koji je bio Eliotov savremenik, i

upućuje nas na „pionirsku studiju F. O. Matthiessena, The Achievement of T. S. Eliot (1935) i

973

Idem, str. XXVII 974

Idem, str. XXX 975

Idem, str. XXIX 976

Hristić, Jovan, „Primedbe prevodilaca i priređivača“, str. 185 – 200, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ,

1998 977

Empson, Viljem, „Maestrov stil“ /prev. Zorica Bečanović/, str. 201 – 206, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd,

SKZ, 1998 978

Hristić, Jovan, „Pogovor“, str. 207 – 213, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998 979

Idem, str. 207. 980

Idem, str. 207. 981

Idem, str. 210 – 211.

286

The Art of T. S. Eliot Helen Gardner (1949)“982

, kao i na to da „treba im pridružiti dva

jednostavno pisana uvoda u Eliotovu poeziju – George Williamson, A Reader’s Guide to T. S.

Eliot (1995) i Georges Cattaui, T. S. Eliot (1957).“983

Od ostalih imena pominje još Hjua

Kenera, Ernsta Roberta Kurcijusa i Edit Sitvel.

Napomena slična ovoj, ali dosta opširnija, objavljena je u Izabranim tekstovima 1963.

godine.984

Možda je u celoj zbirci najinteresantniji Hristićev kratak osvrt985

na recepciju T. S.

Eliota kod nas jer je izdvojio samo tri eseja: predgovor Miodraga Pavlovića „Pustoj zemlji“

1988. godine, predgovor Ivana V. Lalića Izabranim pesmama 1978. godine, i pogovor Mirka

Magaraševića Izabranim pesama 1977. godine.

Dubravka Popović-Srdanović986

izabrala je za temu analizu jednog Eliotovog prevoda

sa francuskog koji je imao veliki uticaj u engleskoj književnosti, uprkos mnogim svojim

nedostacima. Iako deluje da je centralna tema Eliotov prevodilački rad, način na koji je

pristupila njenoj obradi omogućio je autorki da se zapravo pozabavi pitanjem uticaja jednog

prevoda, odnosni vanjezičkim i vanknjiževnim faktorima koji doprinose prijemu nekog

prevoda. Zaključak je tako dat na početku – na prvom mestu konstatuje da „ovaj prevod ne

odgovara ni jeziku ni duhu originala“, ali da „ima u engleskoj književnosti, odnosno u

književnosti na engleskom jeziku, mesto koje pripada samo delima stvorenim na tom

jeziku.“987

Eliotov prevod je, zahvaljujući Eliotovom autoritetu, s jedne strane obeshrabio

pojavu novih, eventualno boljih prevoda drugih autora, ali je s druge, eto paradoksa,

obezbedio samom delu besmrtnost. Možda je od svega najinteresantnija činjenica da je Pers

ovu poemu nazivao Eliotovom, iako je dao odobrenje za Eliotov prevod.

Iz ove analize nekako ispada da je nemogućnost Eliota verodostojno da prevede ovu

poemu posledica toga što je reč o dva potpuno različita čoveka koja su različito doživljavala

život, a samim tim i književnost i jezik. „Njihova dela zastupala su dve suštinski različite

poetike“988

, a „Persov jezik nije literarni jezik, jezik filološke inspiracije, već jezik ritma

982

Idem, str. 211. 983

Idem, str. 211. 984

Hristić, Jovan, „Napomene i objašnjenje“, str. 369 – 371, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta,

1963 985

Hristić, Jovan, „Napomena“, str. 214, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998 986

Popović - Srdanović, Dubravka, T. S. Eliot kao prevodilac Sen-Džon Persove „Anabaze“, str. 129 -133, u:

Janićijević, Jovan, Prevodna književnost, Beograd, Udruženje književnih prevodilaca Srbije, 2001 987

Idem, str. 129. 988

Idem, str. 131.

287

prirodnog bića.“989

Pasus o jeziku se završava konstatacijom da „Eliot nad Persovim

egzistencijalnim jezikom vrši nasilje od strane simboličke tradicije.“990

Esej o T. S. Eliotu Huga Fridriha objavljen je u sklopu prevoda njegove knjige

eseja991

Struktura moderne lirike: od sredine 19. do sredine 20. veka. U ovom eseju postoje

primeri rečenica koje uopšte nije lako shvatiti kao recimo kada kaže govoreći o

fragmentarnosti: „prikazivanje nevidljivog, nevidljivog u vidljivom pri čemu ono svojim

fragmentarnim karakterom predočava nadmoć nevidljivog i nevidljivost vidljivog.“992

A kada

posle ovakvog jednog spleta dođe neka sasvim obična konstatacija, da je na primer

„fragmentarnost ostala obeležje moderne lirike“993

, i ona postane nerazumljiva.

Analiza najvažnijih osobina Eliotove poezije potkrepljena je primerima iz samih

pesama. Na prvom mestu tu je „Pusta zemlja“ koja je predmet oprečnih shvatanja ipak

jedinstvenih u tome da njegovo delo prepuno „neobičnosti deluje pre svega svojim tonom“994

,

a kao bitna obeležja savremenosti, sa čim se i Eliot slagao, izdvaja „nepostojanost i

ekstremnu oprečnost.“995

Na kraju knjige dat je i jedan odlomak iz trećeg dela „Puste

zemlje“, „Propoved vatre“. Hugo Fridrih je svestan da je svet koji Eliot opisuje pod

upitnikom i da ga možda najbolje kvalifikuje reč „nestvarno“ koja se često pojavljuje u

Eliotovom stvaralaštvu.

Snežana Šeatović-Dimitrijević996

pozabavila se pitanjem Tradicije i inovacije. Sam

naslov direktno asocira na Eliota, mada je u ovom slučaju predmet proučavanja bio zapravo

Ivan V. Lalić, a Eliot samo posredno kao činilac koji je izvršio veliki uticaj na Lalićevo

stvaralaštvo.

Rad počinje najpre osnovnim definicijama intertekstualnosti koja podrazumeva

„koliko procese pisanja toliko i procese čitanja ili recepcije dela.“997

U tim procesim mogu se

uspostaviti dvojake veze – sinhronijske i dijahronijske, komunikacija između dela koji

pripadaju istoj „poetici ili se prema toj poetici orijentiraju“998

, odnosno „uspostavljanje veza

književnog teksta sa prošlim epohama i drugačijim poetikama.“999

Uticaj Eliotovog shvatanja

989

Idem, str. 131. 990

Idem, str. 131. 991

Hugo, Fridrih, „T. S. Eliot”, str. 214 – 217, u: Hugo, Fridrih, Struktura moderne lirike: od sredine 19. do

sredine 20. veka, Novi Sad, Svetovi, 2003 992

Idem, str. 214. 993

Idem, str. 214. 994

Idem, str. 215. 995

Idem, str. 215. 996

Šeatović - Dimitrijević, Snežana, Tradicija i inovacija, Beograd, Filip Višnjić, 2004 997

Idem, str. 13. 998

Idem, str. 24. 999

Idem, str. 24.

288

poezije kao žive celine čitave poezije koja je ikada napisana može se pratiti u stvaralaštvu

Lalića, Miljkovića i Hristića.

Kod Lalića možemo da prepoznamo Eliota po pitanju shvatanja tradicije i baštine,

citatnosti u delima, brojnim aluzijama na „Pustu zemlju“ koje su prisutne u „Kanonima“ te

numerologiji „Kanona“ i „Kvarteta“. Tako autorka kaže da „atmosfera puste i jalove zemlje,

mešavina leksičkih obrazaca i obezbožnosti grešnog čovečanstva nesumnjivo podsećaju na

Eliotovu poemu“1000

, a navodi i reči Radivoja Mikića iz eseja „Slika, ubrzanje, ogledalo“ koji

se bavi fukcijom mitoloških citata u Lalićevoj poeziji: „Sećajući se mitoloških prizora i

likova, Ivan V. Lalić je, pored ostalog, nastojao da nam pokaže kako se kroz nepostavljanje

određenog odnosa između tačaka gledišta na vremenskom planu može realizovati jedna

važna tematska komponenta njegove poezije – uverenje da je sada sadržano u onome što je

već bilo. Lalić je verovao idući svakako za Eliotom, da i prošlost menja sadašnjost, da ona

nije samo jedna zaustavljena tačka u vremenu.“1001

Zaključak autorke, i to na osnovu ovog

dosada rečenog opravdan, jeste da odnos između ova dva stvaraoca zahteva detaljnija

komparativna izučavanja.

Palavestra skreće pažnju na značaj ovakva istraživanja novijih srpskih kritičara jer

„istraživanja interteksutalnosti, kojima se bave noviji kritičari, dala su obilje dragocenih

podataka o korišćenju već viđenog i nanovo transponovanog teksta u Lalićevim pesmama, pa

bi taj postupak mogao pomoći i u utvrđivanju teorijskih i metodoloških polazišta njegove

kritike.“1002

Zvonimir Radeljković pojavljuje se kao još jedan prevodilac Eliotove „Puste

zemlje“1003

u nizu, sa interesantno naslovljenim pogovorom „Mi u Pustoj zemlji“. Ova pomna

analiza i Eliota i „Puste zemlje“ počinje Hemingvejevim citatom: „Zalij pustu zemlju i

natjeraj ju da procvate kao ruža.“1004

Ne slaže se Eliotovom postavkom da ne postoji veza između biografije pisca i

njegovog književnog stvaralaštva, iako citira Eliotove reči da „što je umjetnik savršeniji, to

će potpunije u njemu biti razdvojeni čovjek koji pati i um koji stvara.“1005

U tom kontestu

pominje iz Eliotove biografije i egzistencijalnu situaciju i njegov nervni slom, a beznađu koje

1000

Idem, str. 164 – 165. 1001

Idem, str. 172 – 173. 1002

Palavestra, Predrag, Istorija srpske književne kritike: 1768 – 2007.Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008,

str. 629 1003

Radeljković, Zvonimir, „Mi u Pustoj zemlji: Pogovor”, str. 77 – 99, u: Eliot, T. S., Pusta zemlja /prev. i

bilješka Zvonimir Radeljković/, Sarajevo, Buybook, 2004 1004

Idem, str. 77. 1005

Idem, str. 79.

289

u „Pustoj zemlji“ vlada nalazi korena upravo u takvom njegovom životu. Međutim, i pored

toga što je motivacija skrivena u Eliotovo duboko lično, a poruka da je ljudski život

besmislen, slika koju dobijamo na kraju je slika univerzalnog ljudskog položaja, a pesma

ocenjena kao izvanredna.

Ako pođemo od Eliotove konstatacije da je selekcija materijala u procesu stvaranja

prvi korak u kritici i u modifikovanoj je verziji primenimo na Izabrane eseje Jovana

Hristića1006

, onda nam se čini da sam Hristić i nije bio zadovoljan svojim esejima na temu T.

S. Eliota. Nijedan nije uvršten u ovaj izbor. Primera takve negativne selekcije bi verovatno

bilo mnogo, ali je ovaj naveden jer je reč o autoru koji se inače dosta bavio Eliotom u svojim

radovima.

Zdravko Gavran napisao je pogovor za knjigu Ideje kršćanskog društva1007

pod

naslovom „Sama demokracija nije dovoljna“. Esej počinje predstavljanjem Eliota kao

pesnika, posebno je akcenat stavljen na „Pustu zemlju“ jer je pisana na potpuno originalan

način, a opet klasicistički impersonalno, dok je kasnije stvaralaštvo nešto pozitivnije

intonirano, u religioznom duhu. Nabraja uzore koji su uticali na Eliotovo stvaralaštvo, kratko

se bavi Eliotovim protivljenjem teoriji impersonalnosti i objektivnim korelativom za koji

kaže da nije dobro preveden. „Težište zapravo nije u tome da nešto bude „objektivno“ nego

da se izborom i rasporedom pesničkih sredstava u jeziku kao objektivnom mediju kod

čitatelja pobudi tačno onakav subjektivni osjećaj kakav je zatitrao u pjesniku.“1008

Drama

„Umorstvo u katedrali“ ocenjena je kao vrhunsko ostvarenje.

Najveći deo eseja ipak je posvećen upravo hrišćanskoj viziji društva koja je nastala

1939. godine „u takvim idejnim, duhovnim i općedruštvenim okolnostima kada se pokazalo

da će zapadno društvo uskoro posve i do kraja ukloniti krišćanska načela iz ovih preostalih

segmenata društvenog života“.1009

S jedne strane nalazili su se komunizam i fašizam, a sa

druge liberalna demokratija, a suština Eliotove ideje je u „odvajanju države i crkve ali

prožimanju krišćanskog ideala“.1010

Konačan zaključak je da „Eliotova zamisao kršćanskog

društva zacijelo ipak jeste utopija“.1011

1006

Hristić, Jovan, Izabrani eseji, Beograd, Srpski Pen Centar, 2005 1007

Gavran, Zdravko, „Pogovor: Sama demokracija nije dovoljna“, str. 115 – 132, u: Eliot, T. S., Ideja

kršćanskog društva, Split, Verbum, 2005 1008

Idem, str. 118. 1009

Idem, str. 121. 1010

Idem, str. 125. 1011

Idem, str. 131.

290

Petar Opačić je napisao pogovor za izdanje Eliotovih Sabranih drama1012

,

predstavivši ga kao autora čiji uticaj ni danas ne jenjava. Ponavlja osnovne pojmove i stavlja

naglasak na značaj Eliota za razvoj jezika jer je pronašao nov govor. Kada je u pitanju

dramsko stvaralaštvo naglašava da je „ostao u okvirima gornjih slojeva engleskog društva

prve polovine 20. stoljeća“.1013

Pogovor je optimistički intoniran, na kraju zaključuje da je

„rešenje u ljubavi koja transcendira u bogu“1014

, ali značaj ovog izdanja ipak ostaje isključivo

u tome što su na jednom mestu sabrane sve drame.

Đorđe Randelj i Milan Živanović objavili su knjigu „Nobelovci“1015

posvećenu

nobelovcima književnosti. Spisak se završava Harlodom Pinterom 2005. godine, a

dobitnicima do 1950. godine posvećen je po esej. Eliot je obrađen pod naslovom „Pusta

zemlja, šuplji ljudi“.

Eliot je ovde nadasve hvaljen kao „pesnik, ali i kritičar, koji je obeležio modernu

poeziju 20. veka“1016

, a „njegova Pusta zemlja (1922), zajedno sa patentiranjem pesničkog

odnosa pre tradicije, suštini pesnika/poezije, te uvođenju tzv. objektivnog korelativa, ravna je

pronalasku Mendeljevog sistema u hemiji/nauci.“1017

Napis završava konstatacijom da „Eliot nije lak pesnik, ali je i danas vredan

čitalačkog truda“, uz citat „jednog od njegovih najpoznatijih stavova o pesništvu, jedan,

uistinu, kopernikanski obrt: - Poezija nije puštanje na volju emociji, već bežanje od emocije;

ona nije izraz ličnosti, već bežanje od ličnosti. Ali svakako, samo oni koji imaju svoju ličnost

i svoje emocije znaju šta znači želeti da se pobegne od njih.“1018

Ako je neko umoran od prikaza koji se bave mnogo puta ponavljanim apstraktnim

konceptima koje vrlo često ni autori ili prevodioci sami ne shvataju, prijatno će se iznenaditi i

osvežiti analizom Sergeja Macure koja se bavi konkretnim pitanjem govornika u „Pustoj

zemlji“ u istoimenom eseju „Govornici u Pustoj zemlji“.1019

Možda je od svega

najinteresantnije pratiti na koji se način autor drži isključivo svoje teme, dok se za sve ostale

dodirne tačke sa njegovim radom na koje se oslanja poziva na druge autoritete i izvore.

1012

Opačić, Petar, „Pogovor“, str. 615 – 622, u: Eliot, T. S., Sabrane drame, Split, Naklada Bošković, 2005 1013

Idem, str. 619. 1014

Idem, str. 622 1015

Randelj, Đorđe, Živanović, Milan, „Pusta zemlja, šuplji ljudi“, str. 220 – 224, u: Randelj, Đorđe, Živanović,

Milan, Nobelovci, Novi Sad, KZ Ljubitelji knjige (Art print), 2006 1016

Idem, str. 220. 1017

Idem, str. 220. 1018

Idem, str. 223. 1019

Macura, Sergej, „Govornici u Pustoj zemlji“, Lice u jeziku, književnosti, kulturi, Beograd, Philologia, 2006,

str. 101 – 106.

291

Opalizacija značenja, pojava kada se „jednoj tekstualnoj jedinici (sintagmi, rečenici i

sl.) može pridati više značenja u zavisnosti od ugla čitanja“1020

najočiglednija je u „Pustoj

zemlji“, kaže autor, ali strukturu same poeme objašnjava citirajući jednog od najvećih

autoriteta kada je u pitanju Eliot, Helen Gardner, „Pusta zemlja je niz vizija: nema siže ni

junaka. Protagonista, ili pjesnik, nije osoba. Nekada je nijemi slušalac, nekada glas koji

postavlja pitanja, ali ne daje nikakve odgovore ili daje samo tajanstvene (Gardner 1949:

89).“1021

Isto tako, kada govori o citatnosti, upućuje nas na popis citata koji je objavljen u

Oksfordskoj antologiji engleske književnosti, Tom II (OAEL 1973: 1983 – 98), ne

pokušavajući da napravi svoju verziju popisa citata.

Uopšteno govoreći, autor skreće pažnju da u poemi postoje „dve linije govornih

subjekata: oni koji su se u tekst uklopili monolitno i imaju jasan identitet, i oni čije referentno

polje je daleko šire i zagonetnije, a identitet teško odrediv jednoznačno“, da bi se u daljem

tekstu bavio analizom likova i svih implikacija koje sobom nose. Tako je recimo lik Filomele

i njene patnje povezao sa Eliotovom tezom da poezija nastaje iz patnje, centralni lik je lik

Tiresije koji obezbeđuje jedinstvo delu i njemu je posvećeno nešto više pažnje.

Autor je u svakom slučaju na jedan neagresivan način pokazao na prvom mestu veliko

znanje kada je u pitanju stvaralaštvo T. S Eliota, ali i poznavanje pravaca njegove

interpretativne recepcije kod nas, izabravši potpuno neobrađivanu, a opet vrlo konkretnu

temu. Recimo da bi nam nedostajao jedan zaključak na kraju eseja.

Posle vrlo značajne obrade teme Eliotove poetike u magistarskom radu odbranjenom

2005. godine, Matić Andrija se relativno brzo pojavio sa doktorskom disertacijom

nastavljajući da se bavi Eliotovim stvaralaštvom1022

, objavivši i knjigu1023

za potrebe šire

čitalačke publike.

Ispravno je prepoznata potreba da se sistematičnije pristupi radu ovog autora, i

dosledno je sprovedena, ili kako kaže autor „pogrešan jednostran pristup u tumačenju i mora

se upoznati čitavo njegovo stvaralaštvo da bi se došlo do opšteg određenja tih stavova.“1024

Doktorat i knjiga se prate, razlike su neznatne da bi njihovo proučavanje bilo predmet ovog

rada. Ovom prilikom osvrnućemo se samo na neke karakteristike njegovog pristupa Eliotu,

kojeg on naziva novim, a koje skreću pažnju na sebe nekom svojom posebnošću.

1020

Idem, str. 101. 1021

Idem, str. 101. 1022

Matić, Andrija, Evolucija modernističke poetike u stvaralaštvu T. S. Eliota: doktorska disertacija,

Beograd, A. Matić, 2007 1023

Matić, Andrija, T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac, Pančevo, Mali Nemo, 2007 1024

Idem, str. 164.

292

Autor definitivno ceni Eliotovo stvaralaštvo, u toj meri da ga uzima kao reper

ozbiljnosti ili neozbiljnosti, pa tvrdi da se skoro svaki ozbiljniji pesnik formirao pod uticajem

Eliotove misli, bilo da ga je prihvatao ili osporavao. Ukoliko je ovo tačno to bi značilo da su

razmeri Eliotovog uticaja nesagledivi i da ih je praktično nemoguće pratiti. Ispravno

primećuje da je većina srpskih članaka površna u obradi ovog autora, posebno ga iznenađuje

nezrelost profesora Dušana Puhala. Ovo je već druga izjava kojom autor podiže naša

očekivanja na jedan viši nivo jer ne samo da očekujemo nov pristup, nego i detaljnost koja će

ga odvojiti od pomenute površnosti ostalih autora.

Ipak, usudili bismo se da primetimo da je sem sistematičnosti malo tu šta novo u

analizi Eliotovog stvaralaštva. Perspektiva je filozofsko-tematska, princip impresionistički u

zavisnosti od inspiracije u trenutku koji dozvoljava da se uvrste pametne sentence na

najrazličtiije teme po izboru, kao i izbor pojava koje je Eliot pokrenuo i opisivao. Kada je

Eliot u pitanju prostranstvo je ogromno pošto ih je baš mnogo bilo. Naravno, ne možemo da

se ne složimo sa autorom da je o ovom predmetu veoma teško napisati nešto novo, ali samo

uslovno, pošto smo tek neku stranicu pre imali prilike da vidimo kako izgleda analiza aspekta

„Puste zemlje“ Sergeja Macure koja se izdvaja stručnošću i jasno izdiferenciranom temom.

Činjenica stoji da sistematičnost u pristupu obezbeđuje radu veći stepen naučne

zasnovanosti, ali to i dalje nije garancija da će analiza koja sledi biti značajanija od onih koji

su ocenjeni kao površni. Na neki način, Matić je tu da umesto nas pročita Eliota i servira svoj

doživljaj kao autentičan, pa da onda, jer je detaljno proučio Eliotovo stvaralaštvo, primeti

kako je recimo bio nedosledan u svom stavu o umetničkoj bezličnosti, i da je odbačen upravo

zbog svog idealističnog karaktera.

Isto tako za one koji ne poznaju Novu kritiku značajne su njegove analize jezika koje

koristi Eliot, pa kaže, „može okarakterisati kao jezik kritičkog autoriteta sa naglašeni

umetničkim senzibilitetom dok je jezik Nove kritike bliži strogoj naučnoj prozi, sa mnoštvom

novih, jednoznačnih termina i naglašavanjem vrednosti interpretacije.“1025

Onda dolaze i

teme iz psihologije, izrazito popularne u današnje vreme, te tvrdi da Eliot, poput Frojda,

zalazi u sferu dubljih osećanja kojih čovek inače nije svestan. Ukazuje, recimo, na jednu

temu koja do tada nije obrađivana kod nas, temu uticaja popularne kulture na Eliota čiju

umetnost odlikuje spajanje umetničkog i popularnog materijala u stvaralaštvu.

Pojedina poglavlja su dobila drugačije naslove u doktorskoj disertaciji koja nije

obuhvatala dramu uvrštenu u knjigu, a u zaključku kaže kako mu je cilj bio da „definiše

1025

Idem, str. 168.

293

modernistička obeležja u Eliotovoj poeziji i kritici, da ukaže na istovremene razlike u odnosu

na poetiku modernizma, kao i da istakne promene u kasnijem pesnikovom stvaralaštvu.“1026

Opšti je utisak da rad i nema pravi zaključak, autor pribegava uvođenju čak i nekih

potpuno novih konstatacija na samom kraju. Posebno se stavlja naglasak na neku vrstu

Eliotove vidovitosti kada su u pitanju društveni procesi koji se odvijaju u današnje vreme.

Ljubav je kod modernista drugačije shvaćena. „Spoznaja uloge nesvesnog u mišljenju i

ponašanju dovela je i do drugačijeg shvatanja ljubavi kod modernističkih umetnika, pa i kod

samog Eliota. Za razliku i od nekadašnjeg koncepta ljubavi kao lepog osećanja, Eliot je vrlo

često opisivao ljubav kao protivrečno osećanje koje može imati i negativan aspekt.“1027

U

tom smislu ga i citira kako „možemo tvrditi sa izvesnom pouzdanošću da naš period

predstavlja period propadanja“1028

, mada, čitajući ovakve konstatacije, ne možemo da se ne

zapitamo kada se odvijao taj period rasta i razvoja o kojem Eliot stalno govori. Nastavljajući

da iznosi mračne vizije na temu današnjeg života, Matić dalje citira Eliota da se „nauka isto

tako ne koristi za poboljšanje života, već za njegovo uništavanje“1029

a kao primer se navodi

pilula za abortus. I dok je čak i na temu ove pilule vrlo diskutabilno da li je reč o poboljšanju

ili uništenju života (mada je sa metaforičke tačke gledišta primer dobro izabran), sigurno je

da bismo nedovosmisleno mogli da nabrojimo veliki broj naučnih izuma napravljenih u svrhu

poboljšanja materijalnih aspekata života.

Čak i kada je u pitanju distinkcija koja se pravi između znanja i informacije, odnosno

stavljanje informacije u podređen položaj u odnosu na znanje, pojavljuje se opet pitanje u

kom periodu je više nego sada znanje bilo u rukama širih narodnih masa, ili se koristilo

njemu za dobrobit. Ako malo bolje razmislimo onda stvarno možemo da budemo zadovoljni

ovim našim periodom jer je makar došlo do liberalizacije kada je u pitanju informacija, iako

je pravo na pravo znanje i dalje ostalo dostupno samo malobrojnoj eliti koja neograničeno

raspolaže ograničenim resursima na zemlji.

Onog trenutka kada Eliot pribegava utopističkim, religijskim rešenjima za ovu našu

svakodnevnicu Matić to prepoznaje. To se verovatno da objasniti nekim većim brojem autora

koji su se prethodno bavili time i skretala pažnju na tu Eliotovu osobinu, ili možda time što

autor ovog rada potiče iz zemlje u kojoj je religija izgubila svoje prave korene, pa se ne

doživljava ozbiljno ni od strane vernika. Ali ostaje činjenica da ne prepoznaje kada su neke

druge stvari u pitanju, jer verovatno dele neku istu vrstu najčešće zvanog objektivno-

1026

Idem, str. 223. 1027

Idem, str. 228. 1028

Idem, str. 233. 1029

Idem, str. 233.

294

realističkog, a zapravo idealističko-pesimističnog pogleda na svet. I dok bismo mogli satima

da raspravljamo ko je u pravu, najjednostavnije bi nam bilo da prosto svoje izjave koje

pretenduju na opštost stavimo u razmer sa brojem ljudi na koji se one odnose u pojedinim

istorijskim periodima. Statistika ništa ne otkriva, ali može da nam pomogne ukoliko je

ispravno koristimo da objektivnije sagledamo stvarnost oko nas.

Mirko Magarašević1030

je objavio interesantnu zbirku svojih kritičkih tekstova o

najrazličitijim evropskim pesnicima. Počinje sa uvodom koji oslovljava jednostavno „Pojam

evropskog pesnika“. Centralno mesto dobija Ezra Paund a Eliot je predstavljen kao „Veličina

pesničke univerzalnosti“. Ako uzmemo u obzir da knjiga sadrži i autorska objašnjenja i

preporučenu literaturu za buduća istraživanja, mogli bismo reći da je to za standarde

današnjeg vremena dobro pripremljeno izdanje. Sam esej datira iz 1977. godine, ali je

dorađen i objavljen u ovom izdanju. Možda najviše može da nam se svidi to što Magarašević

jasno kaže, pri tom citirajući Hristića, da „zna da ništa novo neće reći“1031

, ali da uprkos tome

treba da vidimo šta je rekao.

Na prvom mestu ističe da je on „najznačajnija pesnička revolucija u prvoj polovini

ovog veka“1032

, da „je izgradio pesnički sistem koji, sem što zadovoljava sve zahteve za

stvaralačkom koherencijom, ispoljava snažno osećanje života prožeto dijalektičkim spregama

među antinomijama koje otkrivaju protivrečnu prirodu ljudskog delanja i mišljenja.“1033

Pri

tom još dodaje da je „Eliotov skepticizam jedan od najdubljih u modernoj poeziji XX

veka“1034

a da je njegova poezija „snažan odraz samog asfalta.“1035

Mesto Mirka Magaraševića u savremenoj srpskoj kritici Palavestra određuje sledećim

rečima: „Svojim pesničkim prethodnicima odužio se i Mirko Magarašević (1946), u čijim se

esejima o domaćim i stranim piscima primećuje izrazita kritička potreba za odabiranjem,

promišljanjem i razvrstavanjem. Naglašeno ličan u izboru povoda i tema, književni

sladokusac koji se obrazovao u elitnoj školi anglosaksonskih esejista i pod zračenjem

eruditnog subjektivizma Isidore Sekulić, prevodilac T. S. Eliota, D. H. Lorensa i Ezre

Paunda, tumač Kastanjede i američkih ‚novih kritičara‘, je poput Jovana Hristića, za svoje

1030

Magarašević, Mirko, „T. S. Eliot, Veličina pesničke univerzalnosti“, str. 203 – 216, u: Magarašević, Mirko,

Evropski pesnici, Novi Sad, 2010 1031

Idem, str. 210. 1032

Idem, str. 209. 1033

Idem, str. 212. 1034

Idem, str. 214. 1035

Idem, str. 215.

295

književne simpatije odabrao A. P Čehova i Margerit Jursenar, želeći da pomiri načela

klasičnog i modernog ukusa.“1036

Godine 2011. izdata je još jedna zbirka poezije T. S. Eliota. Reč je o već dobro

znanim prevodima Ivana V. Lalića, a interesantna je činjenica da ih ne prati nikakav prikaz.

Verovatno se polazi od pretpostavke, za koju bismo slobodno mogli da kažemo da je

pogrešna, da u ovo naše doba to više nije potrebno jer čitaoci sada imaju iza sebe preko

pedeset godina čitalačkog iskustva čitanja moderne poezije. Jedino su dodate kratke

napomene u kojima se analiziraju stihovi koje je Eliot kao moto stavljao na početke svojih

pesama.

1036

Palavestra, Predrag, Istorija srpske književne kritike: 1768 – 2007. Tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 2008,

str. 637 – 638.

296

BIBLIOGRAFIJA INTERPRETATIVNE RECEPCIJE – ZASEBNA IZDANJA

1955.

Julius Bab, Pisci Amerike, Zagreb, Mladost, 1955

1957.

Brkić, Svetozar, „T. S. Eliot razvoj jednog pesničkog senzibiliteta“, str. 34 – 45, u:

Brkić, Svetozar, Pavlović, Miodrag, Antologija savremene engleske poezije (1900 – 1950),

Beograd, Nolit, 1957

Hristić, Jovan, „Poezija i kritika poezije“, Novi Sad, Matica srpska, 1957

1958.

Šoljan, Antun, „Bilješka o piscu“, str. 82 – 83, u: Eliot, T. S., Pusta zemlja, Zagreb,

Zora, 1958

1959.

Kanlif, Markus, Historija književnosti SAD, Rijeka, Otokar Keršovani, 1959

1962.

Ladan, Tomislav, „T. S. Eliot i njegova poezija“, str. 97 – 106, u: T. S. Eliot, Izabrane

pjesme, Sarajevo, Veselin Masleša, 1962

Spiler, Robert, et. al., Istorija književnosti SAD, Cetinje, Obod, 1962

Todorović, Živojin, „Tomas Eliot“, str. 85 – 86, u: Todorović, Živojin, Reči imaju

pisci sveta. I. Kragujevac, Svetlost, 1962

1963.

Koljević, Nikola, Nova kritika - njeni teorijski osnovi i rezultati - magistarski rad,

Sarajevo, N. Koljević, 1963

Lalić, Ivan, „O poeziji T. S. Eliota“, str. 152 – 172, u: Lalić, Ivan, O poeziji dvanaest

pesnika, Beograd, Slovo Ljubve, 1963

Hristić, Jovan, „Predgovor“, str. 7 – 30, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd,

Prosveta, 1963

Hristić, Jovan, „Napomene i objašnjenje“, str. 369 – 371., u: Eliot, T. S., Izabrani

tekstovi, Beograd, Prosveta, 1963.

Koljević, Svetozar, „Simbol kao zagonetka ili rasvetljenje? Eliotovi i Džojsovi

mladalački eksperimenti“, str. 164 – 181, u: Koljević, Svetozar, Trijumf inteligencije,


1964.

Vilson, Edmund, T.S. Eliot, Beograd, Kultura, 1964

297

Curtius, E. R., „T. S. Eliot“, str. 122 – 170, u: Curtius, E. R., Eseji iz evropske

književnosti /prev. dr Emilija Grubačić/, Sarajevo, Veselin Masleša, 1964

Puhalo, Dušan, „T. S. Eliot“, str. 184 – 207, u: Đurić, Vojislav, Veliki pesnici o

poeziji, Beograd, Kolarčev narodni univerzitet, 1964

1965.

Ivezić, Stjepan, Nobel i Nobelovci, Zagreb, Epoha, 1965

1966.

Brkić, Svetozar, „Pogovor“, str. 99 – 105, u: Eliot, T. S., Četiri kvarteta, Beograd,

Prosveta, 1966

1967.

Koljević, Nikola, „Eliotovo shvatanje pesničkog poziva; Doživljaj istorije u Eliotovoj

kritici i poeziji“, str. 170 – 211, u: Koljević, Nikola, Teorijski osnovi nove kritike, Beograd,

Prosveta, 1967

1969.

Hergešić, Ivo, Književnici nobelovci, Zagreb, Radio-televizija Zagreb, Mladost, 1969

1970.

Fergusson, Francis, Ubistvo u katedrali: teološko pozorje /prev. Marta Frajnd/, str.

274 – 288., u: Suština pozorišta, Beograd, Nolit, 1970

Baura, S. M: „T. S. Eliot“ /prev. Dušan Puvačić/, str. 396 – 425., u: Baura, S. M:

Nasleđe simoblizma: Stvaralački eksperiment. Beograd, Nolit, 1970

Gavrilović, Zoran, Uočavanja, Beograd, Prosveta, 1970

1971.

Lalić, Ivan V., Kritika i delo, Beograd, Nolit, 1971

Selenić, Slobodan, Dramski pravci XX veka, Beograd, Umetnička akademija u

Beogradu, 1971

1972.

Brkić, Svetozar, „T. S. Eliot razvoj jednog pesničkog senzibiliteta“, str. 43 – 60, u:

Svetla lovina, Beograd, Nolit, 1972

Lalić, Ivan, Lalić Branka, Antologija moderne američke poezije, Beograd, Prosveta,

1972

1973.

Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi, Zagreb, Liber: Mladost,

1973


298

Slamnig, Ivan, Svjetska književnost zapadnog kruga (Od srednjeg veka do današnjih

dana), Zagreb, Školska knjiga, 1973

1974.

Šoljan, Antun, Antologije moderne lirike zapadnog kruga, Zagreb, Školska knjiga,

1974

1975.

Brkić, Svetozar, „T. S. Eliot: Razvoj jednog pesničkog senzibiliteta“, str. 33 - 44, u:

Brkić, Svetozar, Antologija savremene engleske poezije, Beograd, Nolit, 1975

1976.

Detoni Dujmić, Dunja, Engleska i američka poezija XX stoljeća u hrvatskim i srpskim

prijevodima s posebnim obzirom na T. S. Eliota, Zagreb, D. Detoni Dujmić, 1976

Puhalo, Dušan, Engleska književnost, Beograd, Naučna knjiga, 1976

Bićanić, Sonia, Pjesništvo 20. stoljeća, Zagreb, Liber, Mladost, 1976

1978.

Koljević, Nikola, „O Eliotu, o Jejtsu, o tradiciji“, str. 3 – 153, u: Koljević, Nikola,

Ikonoborci i ikonobranitelji, Beograd, Nolit, 1978

Lalić, Ivan V., „Uvod“, str. 6 – 27, u: Lalić, Ivan V. i Lalić, Branka, Izabrane pesme,

Beograd, BIGZ, 1978

Janićijević, Jovan, „T. S. Eliot na srpskohrvatskom“, str. 159 – 172, u: Eliot, T. S.,

Izabrane pesme, Beograd, BIGZ, 1978

1979.

Baura, S. M, „T. S. Eliot: Pusta zemlja“, str. 635 – 666, u: Nedeljković, Dragan,

Umetnost tumačenja poezije, Beograd, Nolit, 1979

Williams, Raymond, Drama od Ibzena do Brehta, Beograd, Nolit, 1979

1980.

Bašić, Sonja, „Modernistički prevrat“, str. 18 – 39, u: Šoljan, Antun, Zlatna knjiga

američke poezije, Zagreb, 1980

Šoljan, Antun, „T. S. Eliot“, str. 267 – 271, u: Šoljan, Antun, Zlatna knjiga američke

poezije, Zagreb, 1980

1981.

Peić, Branko, Nova američka kritika u kontekstu ideje o smrti estetskog, Beograd, B.

Peić, 1981

Ristić, Ratomir, T. S. Eliot i interpretaciji u kritici i nastavi poezije: doktorska

disertacija, Niš, R.Ristić, 1981

299

1983.

Livada, Raša, Moderno svetsko pesništvo, Beograd, Prosveta, 1983

1986.

Kapetanić Kogoj, Breda, Vidan, Ivo, Engleska književnost, Zagreb, SNL, 1986

1988.

Ignjatović, Srba, „Eliotovo shvatanje poezije, istorije i stvarnosti“, str. 43 – 48, u:

Ignjatović, Srba, Književnost i novi mit: eseji, Novi Sad, Bratstvo-Jedinstvo, 1988

Topolovački, Milan, Sirenski zov teksta, Zagreb, Omladinski kulturni centar, 1988

Suško, Mario, Harsent, David, Savremena britanska poezija, Međunarodna književna

manifestacija „Sarajevski dani poezije“, Sarajevo, 1988

Pavlović, Miodrag, „Poezija T. S. Eliota – treće čitanje“, str. 5 – 13, u: Eliot, T. S.,

Pusta zemlja, Niš, 1988.

1990.

Pavlović, Miodrag, Čitanje zamišljenog: eseji iz svetske književnosti, Novi Sad,

Bratstvo-Jedinstvo, 1990

Grčić, Marko „Ubojstvo u katedrali kao pasija“, str. 121 – 135, u: Eliot, Thomas

Stearns, „Ubojstvo u katedrali” /prev. Marko Grčić/, Zagreb, Kršćanska sadašnjost/Grafički

zavod Hrvatske, 1990

Živojinović, Slobodan, „T. S. Eliot“, str. 172 – 175, u: Živojinović, Slobodan,

„Nobelovci književnosti“, Zaslon, Šabac, 1990

1991.

Stanisavljević, Vukašin, Prilozi nastavi književnosti, Knj.4, G. Milanovac, Dečje

novine, 1991

1994.

Hristić, Jovan, „Prim. prev. ili uz prevod Eliotove Puste zemlje“, str. 234 – 239, u:

Hristić, Jovan, Eseji, Novi Sad, Matica srpska, 1994

1995.

Vučković, Tihomir, MAK Proza, Beograd, Kultura, 1995

1996.

Ristić, Ratomir, Interpretacija u engleskoj književnoj kritici i nastavi poezije, Niš,

Tibet, 1996

1998.

Konoli, Siril, „Prevrat u modernoj poeziji“ /prev. Zoran Paunović/, str. VII – XXV, u:

Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998

300

Konoli, Siril, „T. S. Eliot“ /prev. Zoran Paunović/, str. XXVI – XXXII, u: Eliot, T. S.,

Pesme, Beograd, SKZ, 1998

Hristić, Jovan, „Primedbe prevodilaca i priređivača“, str. 185 – 200, u: Eliot, T. S.,


Empson, Viljem, „Maestrov stil“ /prev. Zorica Bečanvić/, str. 201 – 206, u: Eliot, T.

S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998

Hristić, Jovan, „Pogovor“, str. 207 – 213, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998

Hristić, Jovan, „Napomena“, str. 214, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998

2001.

Popović-Srdanović, Dubravka, „T. S. Eliot kao prevodilac Sen-Džon Persove

‚Anabaze’“, str. 129 -133, u: Janićijević, Jovan, Prevodna književnost, Beograd, Udruženje

književnih prevodilaca Srbije, 2001

2003.

Hugo Fridrih, Struktura moderne lirike: od sredine 19. do sredine 20. veka, Novi Sad,

Svetovi, 2003

2004.

Šeatović-Dimitrijević, Snežana, Tradicija i inovacija, Beograd, Filip Višnjić, 2004

Radeljković, Zvonimir, „Mi u Pustoj zemlji: Pogovor“, str. 77 – 99, u: Eliot, T. S.,

Pusta zemlja /prev. i bilješka Zvonimir Radeljković/, Sarajevo, Buybook, 2004

2005.

Matić, Andrija, Tematski i stilski aspekti ironije u ranoj poeziji T. S. Eliota:

magistarski rad, Beograd, Andrija Matić, 2005

Gavran, Zdravko, „Pogovor: sama demokracija nije dovoljna“, str. 115 – 132, u: Eliot,

T. S., Ideja kršćanskog društva, Split, Verbum, 2005

Opačić, Petar, „Pogovor“, str. 615 – 622, u: Eliot, T. S., Sabrane drame, Split,

Naklada Bošković, 2005

2006.

Macura, Sergej, Lice u jeziku, književnosti, kulturi, Beograd, Philologia, 2006

Randelj, Đorđe, Živanović, Milan, Nobelovci, Novi Sad, KZ Ljubitelji knjige (Art

print), 2006

2007.

Matić, Andrija, T. S. Eliot: pesnik, kritičar, dramski pisac, Pančevo, Mali Nemo, 2007

Matić, Andrija, Evolucija modernističke poetike u stvaralaštvu T. S. Eliota: doktorska

disertacija, Beograd, A. Matić, 2007

301

OSVRT NA INTERPRETATIVNU RECEPCIJU

PREVEDENI NAPISI STRANIH AUTORA OBJAVLJENI U PERIODICI

Ako 1954. godinu uzmemo kao godinu kada se prvi put pojavio prevod nekog stranog

kritičara o životu i delu T. S. Eliotu, onda nas neće začuditi da je tada izabran tekst

univerzitetskog profesora1037

u kojem se naglašava upravo duhovna i moralna kriza koja je u

to vreme vladala na Zapadu i uloga koju je imala poezija u izražavanju te nove vrste

osećajnosti posle prvog svatskog rata. Ovaj početni stav poslužio je samo kao uvod u jedan

prilično sveobuhvatan prikaz Eliotovog stvaralaštva, ali je u samom tekstu još jednom

podvučena depresivna nota koju sobom nosi obezduhovljeno društvo „Puste zemlje“.

I dok je ovaj prvi od dva objavljena eseja u šestoj deceniji književno-istorijskog

karaktera, na nivou najboljih udžbeničkih prikaza stvaralaštva nekog pesnika, drugi

objavljeni esej stranog autora se bavi samo društvenim kontekstom Eliotove esejistike, i to

isključivo njegovim odnosom prema religiji. Autor opovrgava njegovo stanovište u pogledu

uloge religije u savremenom društvu, i tvrdi da „i našem vremenu treba ideja kojima nas je

nekada snabdevala crkva, ali da je protivstav jednostavan: crkva kao rešenje naših

suvremenih teškoća je neupotrebljiva jer je teško obrazovanom čoveku da prihvati njene

osnovne ideje.“1038

Edmund Vilson je poznat po svojim objektivno intoniranim kritičkim stavovima u

odnosu na Eliotovo stvaralaštvo u celini. Kembridžova istorija književne kritike naglašava da

je on bio sinonim književnog intelektualca u dvadesetom veku u Americi, njegov rad se

zasnivao na istorijskoj kritici prethodnog vremena, pri čemu se smatra da je praktikovao

principe Nove kritike, a da toga zapravo nije bio ni svestan, pošto je bio u stanju da zadrži

širu društvenu i intelektualnu perspektivu u svom radu dok je istovremeno detaljno analizirao

poetska dela. Sa današnje tačke gledišta, smatra se takođe da je pravio i dobar izbor autora, i

da je u prosuđivanju pokazivao bolji književni ukus od ostalih svojih savremenika, ako se

izuzme kritičar Liviz. Njegov odnos prema Eliotu u poglavlju koje mu je posvećeno u knjizi

Akselov zamak ili O simbolizmu „jeste balansiranje između kulturne istorije i Vilsonovog vrlo

ličnog književnog ukusa. (Jedan primer: Malo sam umoran od Eliotovih izjava, koji je tek

ranim četrdesetima, da je „ostareo orao“ koji se pita zašto bi se trudio da širi svoja krila.)“1039

1037 Pinto, V. de S., „T. S. Eliot“ /prev. Vera Ilić/, Književne novine, 1954 (27. 5. 1954.), god. I, br. 20, str. 2-3. 1038

Vilson, Edmund, „Tomas Eliot i Anglikanska crkva“ /prev. D. Simić/, Student, 1956, XIX (27. 04. 1956.), 9 1039

Dickenstein, Morris, „The critic and society, 1900 – 1950“, p. 335 – 336, in: Walton, A., The Cambridge

History of Literary Criticism, Volume VII, Cambridge University Press, Cambridge, 2000

302

Inače, Akselov zamak je jedina njegova knjiga koja je delimično savremena i u današnje

vreme, a temelji se na tezi da modernizam vuče korene iz francuskog simbolizma.

U šestoj deceni objavljen je još kratak napis Džerela Randela (Jarell Randall)1040

,

savremenog kritičara koji se ne pominje u Kembridžovom istorijskom pregledu književne

kritike, a koji predstavlja Eliota kao vrsnog antologičara. Naglašava značaj antologije kao

načine na koji poezija dolazi do prosečnog američkog čitaoca.

U sedmoj deceniji strani autori su nešto zastupljeniji. U tom trenutku pojavili su se i

eseji koji se bave analizom pojedinačnih Eliotovih ostvarenja (analiza „Ljubavne pesme J.

Alfred Prufrocka”1041

), analizom Eliotovih teorijskih postulata (eseji o objekativnom

korelativu)1042

, in memoriam eseji1043

, prikazi njegovog celokupnog stvaralaštva1044

, ali i

prikazi engleske i američke poezije koji su obuhvatali i rad T. S. Eliota.1045

Prevedeni radovi

su radovi autoriteta u oblasti književnosti i književne kritike. Stiven Speneder govori o

amerikanizaciji engleske književnosti koja nije bila u stanju da izrazi modernu osećajnost

posle drugog svetskog rata, tu je i Rene Velek, predstavnik Nove kritike, koji naglašava tri

specifičnosti Eliotovog kritičkog stvaralaštva: Eliotov ukus koji nije klasičan, pažljivo biranje

tradicije i nedoslednost u mišljenju. Pored osnovnih pojmova koje je izdvojio, Velek se bavi i

psihološkim procesima koji se nalaze u osnovi svakog stvaralačkog čina. Američki pesnik i

urednik, M. L. Rosental analizira objektivni korelativ na konkretnim primerima, a Vivas

Elizeo mu pristupa teorijski ostavivši prostor za dalje rasprave. Osnovno pitanje koje se

pojavljuje jeste da li emocija prethodi činu stvaranja, kako je to definisao Eliot u objektivnom

1040

Jarell, Randall, „Američke antologije“ /prev. Aleksandar Spasić/, Književne novine, 1959 (25. 4. 1959.),

god. X, br. 91 1041

Margolis, Joseph, „Ljubavna pesma J. Alfred Prufrocka“ T. S. Eliota /prev. D. Cvitan, Šoljan, Slamnig/,

Republika, 1961, XVII, 1, str. 18 – 20. 1042

Vivas, Elizeo, „Objektivni korelativ. Odlomak“ /prev. Tomislav Sabljak/, Književne novine, 1962 (12.

1.1962.), god. XIV, br. 162

Vivas, Eliseo, „Objektivni korelativ T. S. Eliota“ /prev. Tomislav Sabljak/, Kolo, 1963, Nova serija, knj. I, br. 8,

str. 348-358.

Rosenthal, M. L., „Objektivni korelat“ /prev. Mario Suško/, Putevi, 1965, XI, 1, str. 37 – 43. 1043

Auden, W. H., „Dug pjesniku T. S. Eliotu“ /prev. Tomislav Sabljak/, Telegram, 1965 (29. 1. 1965.), god.

VI, br. 248, str. 9.

Auden W. H., „T. S. Eliotu na njegov šezdeseti rođendan“ /prev. Tomislav Sabljak/, Telegram, 1965 (5. 1.

1965.), god VI, br. 241., str. 13. 1044

Schwartz, Delmore, „Književna diktatura T. S. Eliota. Odlomak“ /prev. Tomislav Sabljak/, Telegram, 1964

(4. 9. 1964.), god. V, br. 228, str. 10.

Schwartz, Delmore, „Književna diktatura T. S. Eliota. Odlomak“ /prev. Tomislav Sabljak/, Mogućnosti, 1965,

XII, 8, str. 863 – 875.

Wellek, Rene, „Kritički rad T. S. Eliota“ /prev. M. Borojević i Ljiljana Jojić/, Razlog, 1964, god. IV, br. 9-10,

str. 836-867. 1045

Spender, Stephan, „O engleskoj i američkoj poeziji“ /prev. Dušan Puvačić/, Književne novine, 1966 (25. 6.

1966.), god. XVIII, str. 278.

303

korelativu, ili se pak emocija otkriva u činu stvaranja. Uprkos ovoj nedoslednosti u postavci

teorije objektivnog korelativa, ovaj autor ističe da je najveći doprinos Eliota u tome što nas

teorijom objektivnog korelativa vraća emociji. Švarc Delmore naglašava iskustvo kao jedini

Eliotov oslonac u radu i životu, što doprinosi tome da ne možemo da ga svrstamo ni u kakve

kategorije. Pošto je svestan da su kritički sudovi relativni, ipak naglašava da nam nisu

potrebni književni diktatori kakav je bio Eliot. Ovo je decenija koju je obeležila i Eliotova

smrt, pa su naši urednici i prevodioci odlučili da prevedu reči Eliotovog prijatelja Odna (W.

H. Auden), pesnika koji je upravo zahvaljujući Eliotu objavio svoju prvu zbirku pesama.

Stoga nas ne začuđuje naslov Odnove pesme „Dug pjesniku T. S. Eliotu“ koja je tim

povodom objavljena.

U grupi ovih stranih autora izdvojili bismo na prvom mestu Džozefa Margolisa,

filozofa, koji je poznat po svom stavu da „su (umetnička) dela ‚kulturološki pojavni oblici‘,

nisu uslovljeni smislom, i otvoreni mnogobrojnim interpretacijama koje mogu da budu

važeće čak i kada su kontradiktorne.“1046

Time je ukinuo potrebu za raspravama koje su se

kretale od Hiršove teze da tekst ima ono značenje koje mu je autor namenio, do Birdslijevog

(Monroe Beardsley) razlikovanja autorskog značenja od ostalih značenja nekog teksta.

U osmoj deceniji objavljen je samo jedan prevod stranog autora1047

, i to u časopisu

Pozorište, o dramskom stvaralaštvu T. S. Eliota. Pozorišni reditelj, poznat po režiranju

poetskih drama dvadesetog veka, između ostalog i Eliotovih drama. Značaj ovog autora je u

tome što je uvršten u spisak preporučene literature prema Dž. S. Bruker.1048

Deveta decenija je dosta bogatija od prethodne. Na samom početku pojavljuje se esej

Majkla Šmita1049

u kojem govori o paradoksu između bezličnosti poetskog stvaranja kojeg

propagira Eliot i prepoznatljivosti njegove poezije. Dok ovaj paradoks ne objašnjava

bezličnošću poezije, već uklanjanjem biografskih podataka, svim ostalim pojmovima prilazi

na već poznate načine.

Pojavljuju se dva eseja o opštim književnim prilikama, odnosno savremenoj kritici.

Lajonel Triling (Lionel Trilling),1050

američki književni kritičar, izražava svoje negodovanje

1046

Lamarque, Peter „Criticism, aesthetics and analytic philosophy“, p. 332, in: Knellwolf, Christa et al.,

Cambridge History of Literary Criticism, Volume IX, Cambridge University Press, Cambridge, 2001 1047

Browne, Martin E., „Izvođenje modernih komada T. S Eliota u stihu“ /prev. Biljana Dinčić/, Pozorište,

1973, XV, str. 355 – 364. 1048

Brooker, Jewel Spears, „Eliot studies: a review and a select booklist“, in: Moody, A. David, The Cambridge


Šmit, Majkl, „Tomas Stearns Eliot (1888-1965)“ /prev. Ljiljana Stoiljković/, Naše stvaranje, 1980, god.

XXVII, br. 1-2, str. 121-124. 1050

Trilling, Lionel, „Osećanje za prošlost (O savremenoj američkoj kritici)“ /prev. Vesna Strika/, Književna

kritika, 1987, god. 18, br. 6, str. 5-14.

304

zbog preovladavajućeg istorijskog pristupa u nastavi književnosti, uprkos tome što je svestan

svih aspekata književnosti, pa i njenog istorijskog aspekta koji se ogleda kroz književnu

tradiciju. Njegova reputacija u to vreme dostiže reputaciju T. S. Eliota i Edmunda Vilsona,

„kanonizovao je određena romantičarska i modernistička dela i na taj način duboko oblikovao

književni ukus u posleratnom periodu.“1051

Iako je njegov primarni cilj bio da osvetli

savremeni kulturni, moralni, i na kraju politički problem, njegov intelektualni život i autoritet

koji je imao oduzeli su mu osećaj za svetovnost savremenog života. Iako se njegov rad ne

sagledava iz ugla teorije recepcije, njegovo shvatanje poduhvata pisanja kritičkog osvrta nas

neminovno vodi ka njoj. Pored odnosa delo čitalac, on je svestan „sveopšteg procesa

akulturacije i promene koja uključuje kritičara, tekst, i čitav niz društvenih sila. Karakterišući

svoj visoko kontekstualni pristup književnosti, on je pisao ‚Moji lični interesi me vode da

književne situacije posmatram kao kulturne situacije, a kulturne situacije kao velike opsežne

borbe o moralnim pitanjima, a moralna pitanja kao nešto što je povezano sa darežljivo

biranim slikama ljudskih stvorenja, a ljudska stvorenja kao nešto što je povezano sa

književnim stilom (Beyond Culture, p. 12)‘.“1052

Autor eseja o Lajonelu Trilingu, Harvi Teres

(Harvey Teres), smatra da je Trilingovo delo u današnje vreme potcenjeno, i da se uzrok ne

može tražiti samo u ideološkim razlozima. „Njegovo delo predstavlja direktan izazov

dugogodišnjem odvajanju politike i inteligencije u Americi, akademizaciji posleratnog

američke kritike i posledičnog pritiska da se kritika odvoji od neposrednih kulturnih i

društvenih problema, i rezultirajuće tendencije da se čak i istorijski, ideološki i politički

kritičari distanciraju od neakademskih kulturnih i političkih pokreta.“1053

Hobsbaum Filip (Hobsbaum Philip)1054

, osnivač nezavisnog društva pisaca u

Londonu1055

, izražava žaljenje što univerziteti ne mogu biti centri kreativnog pisanja. Entoni

Donson1056

analizira Eliotovo stvaralaštvo sa stanovišta generativno-transformativne

lingvistike i uticaja Frojdove psihologije, a Isthoup Entoni1057

analizira pojam tradicije

terminima dekonstrukcije. Izdvaja se stanovište da su nedoslednosti u Eliotovom kritičkom

opusu objašnjive nepostojanjem odgovarajućeg jezičkog aparata koji bi mu omogućio

1051

Teres, Harvey, „Lionel Trilling“, p. 424, in: Walton, A., The Cambridge History of Literary Criticism,


Idem, p. 424 – 425. 1053

Idem, p. 437. 1054

Hobsbaum, Philip, „T. S. Eliot, Robert Lowel i novi kritičari“ /prev. Jadranka Arsenić/, Izraz, 1988, god. 32,

knj. 63, br. 5/6, str. 382 - 395. 1055

The Group, kasnije Writer's Worshop, 1955 1056

Donson, Entoni, L, „Teoretski zaključci“, Književna reč, 1988 (10. 04. 1988.), god. 17, br. 319 1057

Isthoup, Entoni, „Eliot i tradicija“, Književna reč, 1988 (10. 04. 1988.), god. 17, br. 319

305

preciznost u izlaganju svojih teorija. U istom tom periodu objavljen je esej Denisa

Bartolomea1058

u kojem se pobliže analizira uticaj Frejzera i Zlatne Grane.

U poslednjoj deceniji prošlog veka objavljen je značajan književni separat posvećen

T. S. Eliotu. Separat je značajan najviše zbog toga što se, kao prvo, pojavila serija eseja o

ovom stvaraocu na jednom mestu, a kao drugo, reč je o prevodima velikih autoriteta u svetu

knjževne kritike. Tek 1995. godine se srećemo sa prevodom analize Helen Gardner1059

čija

dela su „kada su u pitanju studije Eliotovog dela kao celine, najbolja od tih koje kombinuju

studije i kritike.“1060

Ostali značajni autori u ovom izdanju su: Ričard P. Blekmur1061

,

pobornik raščišćavanja stvari, pogotovo kada su u pitanju tumačenja Eliotovih dela; Alen

Tejt1062

, opovrgava navode marksističke kritike za potrebe naše šire društvene situacije u

vreme potpunog raskidanja sa marksističkom ideologijom; Frenk Rejmond Liviz1063

koji

naglašava Eliotov elitizam; Vilijem Empson1064

, preteča Nove kritike i tehnike pažljivog

čitanja, autor dela Seven Types of Ambiguity (1930), predstavlja nam Eliota kroz par

anegdota; Džordž Vilijemson1065

analizira poemu „Šuplji ljudi“.

Ričard P. Blekmur je bio profesor engleskog na Prinstonu, dobitnik mnogih

nacionalni i internacionalnih priznanja. Za njega je kritika bila univerzalna stvar poput

hodanja. Držao se tehničkog pristupa, podesnog zato što nije isključivao „druge pristupe i

tražio je da bude dopunjen.“1066

Majkl Vud (Michael Wood), autor ovog eseja, ističe da je

rani Eliot bio od presudnog značaja za Blekmurov razvoj, „bio je spreman da sledi ne samo

Eliota nego i Arnolda kada su u pitanju temeljne postavke“1067

, ali ishodi su neretko išli u

drugim pravcima. Specifičnost Blekmurove misli je njegova teorija neuspeha, kada se prati

njegov odnos prema stvaraocima ispada da su uspeli samo Šekspir, Vordsvort i Dante

delimično. Nisu uspeli ni Vitman, ni Dikens, ni Krejn, ni kamings, a ni Eliotova „Pusta

zemlja“ nije uspela, „malo nas više iznenađuje da je Blekmur i „Pustu zemlju“ svrstao među

1058

Bartholomeusz, Dennis, „T. S. Eliot i Zlatna grana“ /prev. Ljiljanka Lovrinčić/, Zbornik Trećeg programa

Radio Zagreba, 1989, br. 25-26, str. 89-96. 1059

Gardner, Helen, „Umetnost T. S. Eliota“, Treći program, 1995, br. 101, str. 253 – 272. 1060

Brooker, Jewel Spears, „Eliot studies: a review and a select booklist“, p. 243 – 244, in: Moody, A. David,

The Cambridge Companion to T. S. Eliot, Cambridge University Press, Cambridge, 1994 1061

Blekmur, Ričard P, „U nadi da će se stvari raščistiti“, Treći program, 1995, br. 101, str. 241 – 252. 1062

Tejt, Alen, „O čistoj sredi“ /prev. Zorica Bečanović/, Treći program, 1995, br. 101, str. 234 – 241. 1063

Rejmond Liviz, Frenk, „Novi pravci u engleskoj poeziji: studija o savremenim prilikama T. S. Eliot“ /prev.

Radmila Popović/, Treći program, 1995, br. 101, str. 197-227. 1064

Empson, Vilijem, „Maestrov stil“ /prev. Zorica Bečanović/, Treći program, 1995, br. 101, str. 232 – 234. 1065

Vlijamson, Džordž, „Vodič za čitanje T. S. Eliota“ /prev. Radmila Popović/, Treći program, 1995, br. 101,

str. 227 – 231. 1066

Wood, Michael, „R. P. Blackmur“, p. 236, in: Walton, A., The Cambridge History of Literary Criticism,


Idem, p. 237.

306

promašaje veka.“1068

Napadao je moderne discipline koje su izrastale, psihologiju,

sociologiju, antropologiju, psihijatriju, ali je istovremeno naglašavao da je značaj pisaca

modernizma u njihovom interesovanju za oblasti koje su nekada bile van oblasti književnosti.

Alen Tejt, jedan od začetnika Nove kritike, najznačajnijeg pravca u kritici koji je

„pomerio preovladavajuće forme akademskih istraživanja sa filologije, traženja izvora i

književne biografije ka analizi teksta, književnoj teoriji, i onome što danas zovemo književna

analiza.“1069

Kada je Eliot u pitanju, Tejt je i jedan od autor sa spiska obaveznih autora prema

preporuci Dž. S. Bruker. Iako prilično iznenađen Eliotovom „Pustom zemljom“ u trenutku

kada je objavljena, shvatio je da je reč o novom načinu konceptualizovanja stvarnosti koji u

potpunosti odgovara novonastalim okolnostima. Pitanje je bilo da li Eliotova poema na

adekvatan način u formalnom smislu odgovara situaciji u kojoj se nalazi moderni pesnik, dok

nas odgovor drugog začetnika Nove kritike Dž. K. Rensoma vodi u suprotnom smeru i on

ostaje pri svojim tvrdnjama da Eliotova poema nema formu.

Frenk Rejmond Liviz je odigrao najznačajniju ulogu za razvoj književnih istraživanja

u prošlom veku u Engleskoj, pošto se smatra začetnikom novog kritičkog pravca koji se

suprotstavljao istorijskom i narativnom pristupu u književnoj istoriji. Isticao je samostalnost

engleske kulture, izvršio radikalno prevrednovanje ustaljenih kanona na temelju razvijene

koncepcije jezika i književnosti, ali se njegov značaj ne toliko po kritičkim osvrtima na

pojedine autore već u tome što je u proučavanje književnosti uveo jednu vrstu ozbiljnosti. O

Eliotovom uticaju na njegov rad svedeči i činjenica da je za naslov najpoznatije zbirke

kritičkih eseja pozajmio od Eliota sintagmu Zajedničko traganje iz definicije kritike kao

zajedničkog traganja za kritičkom istinom. Liviz je najviše cenio ranog Eliota, što se očituje

pogotovo na primeru odnosa samog Eliota prema svojoj definiciji „disocijacije senzibiliteta“,

koje se kasnije odrekao, i u skladu sa tim, odnosu samog Elita prema tumačenju Miltonove

poezije, kojeg je kasnije modifikovao. „Ali Liviz je i dalje video nešto od krucijalnog značaja

u intuiciji koju je u sebi sadržavala, i ostao je duboko kritičan prema Miltonu.“1070

F. R. Liviz

je u izdanju Oxoford Companion to English Literature po nekim svojim stavovima

predstavljen kao engleska verzija Nove kritike.1071

1068

Idem, p. 241. 1069

Jancovich, Mark, „The Southern New Critics“, p. 200, in: Walton, A., The Cambridge History of Literary

Criticism, Volume VII, Cambridge University Press, Cambridge, 2000 1070

Bell, Michael, „F. R. Leavis“, p. 408, in: Walton, A., The Cambridge History of Literary Criticism, Volume

VII, Cambridge University Press, Cambridge, 2000 1071

Drabble, Margaret, The Oxford Companion To English Literature, Oxford, Oxford University Press, 1985,

p. 693.

307

U jednom od prethodnih brojeva objavljen je razgovor Donalda Hola1072

sa T. S.

Eliotom, a od tema koje se pojavljuju u toj deceniji su još modernistički esej1073

u kojem se

govori o Eliotovom doprinosu proznom stilu, i tema Eliotovog antisemitizma1074

a na kraju

decenije u eseju Čarlsa Altijerija1075

naglašava se značaj istorijskog konteksta koji je

omogućio Eliotu da se suprotstavi Bodleru.

U prvoj deceni dvadeset i prvog veka pojavljuje se nastavak na temu Eliotovog

odnosa prema antisemitizmu, Tom Polin1076

u analizi „Puste zemlje“ dokazuje da je Eliot

izašao iz okvira antisemitizma, a prevod Kid Dastinove1077

analize „Ist Kukera“ završava

konstatacijom da je uspeh u Eliotovoj poeziji što čuva ukupnu tradiciju prošlih vekova. U

seriji ovih napisa izdvaja se esej Rodžera Belina1078

koji ukazuje na parodiju kao jedan od

mogućih načina tumačenja „Četiri kvarteta.“

Iz ovog što smo do sada napisali mogli bismo izvući neke uopštene zaključke kada je

u pitanju kritička recepcija stranih autora na srpskom govornom području:

- Autoritet prevedenih autora zasniva se na činjenici da je reč o univerzitetskim

profesorima, kritičarima začetnicima određenih škola i pravaca, uvaženim

stručnjacima iz oblasti književnosti, pesnicima i filozofima.

- Bezmalo svi autori prevedenih eseja pripadaju anglo-američkom književnom

području.

- Pod međunarodnu recepciju može da se podvede samo esej francuskog

književnika, Alena Boskea1079

- Samo se u prvom periodu recepcije pojavljuje jedan esej koji sagledava Eliotovo

stvaralaštvo u kontekstu zvanične ideologije, odnosno na taj način traži neka vrsta

opravdanja za njegovu recepciju.

1072

Hol, Donald, „Intervju sa Tomasom Sternzom Eliotom“, Treći program, 1990, br. 84, str. 171-178. 1073

Rilkem, Dž. P., „Modernistički esej: slučaj T. S. Eliota - pesnik kao kritičar“ /prev. Vesna Todorović/, Reč,

1996, god. 3, br. 18, str. 75-78. 1074

Polin, Tom, „Nepoželjni: T. S. Eliot, antisemitizam i književna forma“ /prev. Milica Mint/, Književne

novine, 1998 (01. - 15. 07. 1998.), god. 51, br. 977/978, str. 18. 1075 Altijeri, Čarls, „Eliotov simbolički subjekt kao kraj i početak“ /prev. Gorobinski Ana i Đurić Dubravka/,

Ovdje, 1999, god. 31, br. 370/372, str. 49-66. 1076

Polin, Tom, „Mnogo lukavih prolaza“ /prev. Predrag Šaponja/, Zlatna greda, 2003, god. 3, br. 17, str. 15-

19. 1077

Kid, Dastin, „Predodređena sudbina pesnika“ /prev. Ana Bojović/, Povelja, 2004, god. 34, br. 3, str. 123-

128. 1078

Belin, Rodžer, „Privlačnost dokaza i opasnost od parodije u Četiri kvarteta“, Povelja, 2004, 34, 3, 108 –

122. 1079

Boske, Alen, „O jednoj pesničkoj sudbini. Odlomak“, Književne novine, 1954 (7. 10. 1954.), knj. I, br. 39

308

- Samo se u prvom periodu recepcije pojavljuje jedan esej koji negira Eliotove

stavove po pitanju uloge religije u društvu.

- U periodici se ne navodi datum kada su eseji napisani, što bi predstavljao još

jedan bitan izvor informacije za čitaoca.

- Svi eseji su napisani pod pretpostavkom da su nam opšti pojmovi iz književnosti i

književne teorije poznati.

- Objavljeni eseji kreću se u okviru poznatih i priznatih tumačenja stvaralaštva T. S.

Eliota.

- Samo dva autora se izdvajaju po relativno negativno intoniranim stavovima o

stvaralaštvu T. S. Eliota, Delmor Švarc i Džordž Vilijemson.

- Analize pesništva su manje zastupljene, a preovladavaju analize sa aspekta

tematskih i filozofskih preokupacija. Analize poetike su slabije zastupljene.

- Neki od autora otvaraju nove perspektive tumačenja Eliotovog dela:

a) Majkl Šmit negira teoriju bezličnosti pesnika

b) Filozof i književi kritičar Elizeo Vivas negira teoriju objektivnog korelativa

c) Isthoup Entoni objašnjava temu nedoslednost u kritičkom radu T. S. Eliota

d) Rodžer Belin posmatra „Četiri kvarteta“ kao parodiju

309

NAPISI NAŠIH AUTORA U OBJAVLJENIH PERIODICI

1950-1959.

Interpretativna recepcija domaćih autora bila je zastupljenija u periodici od

interpretativne recepcije prevednih stranih autora. U ovom periodu određen broj eseja pružao

je uvid u opštu atmosferu engleske i američke književnosti tog vremena, uzimali smo u obzir

samo one prikaze koji istovremeno govore i T. S. Eliotu. To su napisi Ranka Bugarskog1080

koji govori o književnoj atmosferi u vreme Eliotovog sedamdesetog rođendana, Sonie

Bićanić1081

koja na analizi pesme dvaju kritičara (jedan od njih je Eliot) ukazuje na značaj

Nove kritike i novine koje donosi, odnosno Ivana Ćurčina1082

koji veliča Eliotovo delo u

sklopu prikaza moderne američke poezije snažno povezane sa engleskom književnošću,

između ostalog zahvaljujući i samom Eliotu.

Neki autori pošli su put Engleske da bi se sreli i razgovarali sa T. S. Eliotom,

prenoseći tako neposrednije informacije o Eliotu čoveku i njegovom doživljaju njegovog

života i dela. Bili su to Antun Šoljan, Miloš Bandić i Vera Ilić.1083

Iako nisu preterano

značajni za tumačenje dela ovog stvaraoca, mogu se pronaći neke interesantne informacije,

kao recimo činjenica da je u to vreme bilo lakša zarađivati od pisanja kritičkih osvrta nego od

pisanja književnih dela.

Miloš Bandić je, prema rečima Palavestre u Istoriji srpske književne kritike1084

, jedan

od najaktivnijih posleratnih kritičara, blizak tradicionalnoj dogmatskoj struji impresionističke

kritike, ali je imao otvoren stav prema Novoj kritici, i metodu pažljivog čitanja, pa se otud i

odlučio na intervju sa T. S. Eliotom.

Antun Šoljan i Ivan Slamnig su u istoriji hrvatske književnosti poznati kao kritičari

koji se „odupiru konvencijama i nonkomformizmu koji se ne iživljava samo u deklarativnim

izjavama i akademskim prisegama, nego se potvrđuju u praksi konkretnim, svima vidljivim

napadajima na lažne autoritete i na bezvrijedna, a autoritativna mišljenja o umjetnosti.“1085

1080

Bugarski, Ranko, „Neki trenuci književne 1958 u Engleskoj“, Izraz, 1959, god. III, knj. V, br. 5, str. 560-

563. 1081

Bićanić, Sonia, „Nova kritika u Engleskoj i u Americi“, Umjetnost riječi, 1958, god. II, br. 3, str. 122-132. 1082

Ćurčin, Ivan, „Moderna američka poezija“, LMS, 1954, god. CXXX, knj. CCCLXXIII, br. 2, str. 158-167. 1083

Bandić, Miloš, „Eliot Thomas Stearns, Razgovori sa saradnikom Književnih novina Milošem I. Bandićem.“,

Književne novine, 1954 (12. 8. 1954.), god. I, str. 31

Šoljan, Antun, „Eliot, Stearns Thomas, Razgovori sa saradnikom lista Vjesnik Antunom Šoljanom“, Vjesnik,

1955 (1. 1. 1955.), god. XVI, br. 3059

Ilić Vera, „Nezaboravne impresije (O susretu sa T. S. Eliotom)“, Književne novine, 1956, god. VII (25. 11.

1956.), knj. VII, br. 29, str. 6. 1084


str. 527 – 531. 1085

Vlatko, Pavletić, Panorama hrvatske književnosti XX stoljeća, Zagreb, Stvarnost, str. 711.

310

Naglašena je i činjenica da su se od prvog tenutka okrenuli „američkim i engleskim

kritičarima i teoretičarima literature kao što su na primer T. S. Eliot, G. B. Fraser, I. A.

Richards, Edmund Willson, Herbert Raed, Klint Bruks, Rene Wellek, Austin Warren i drugi.

Prevodeći mnogo iz angloameričke literature (T. S. Eliot Pusta zemlja 1954, Američka lirika

1952, Suvremena engleska poezija 1957), krećući se suvereno i s poznavanjem širokom

sferom imena, pravaca i problema u književnosti Amerike i Engleske, Šoljan i Slamnig su

uspjeli ostvariti u svojoj kritici kvalitativno nov duh, kako po objektima, tako i po metodama

spoznaje.“1086

Šoljan je upravo na osnovu Eliotovog eseja „Tradicija i individualni talenat“

pokušao da postavi standard u književnosti kada je u pitanju tradicija i njen odnos prema

savremenim delima. Ivan Slamnig „poput Šoljana upotrebljava logički precizan, naučni

rječnik i sistem pojmova, čija su značenja konstantna, potvrđujući i time, pored ostalog, da

naginje više naučnoj empiriji i logičko-pozitivističkom gledanju na umjetničko djelo, nego

filozofskoj, spekulativnoj kritici.“1087

Biografija T. S. Eliota sama po sebi nije bila predmet velikog interesovanja naših

kritičara u to vreme, a biografski podaci bi se pojavljivali isključivo u okviru eseja o

stvaralaštvu radi njihove sveobuhvatnosti.

Neki od tih naslova nisu imali drugu nameru nego da nam približe njegovo

stvaralaštvo. Pošto je reč o prvoj posleratnoj deceniji ne čudi podatak da su neki imali kao

polazišnu tačku širi kontekst od same književnosti, Stanislav Vinaver govori o dekadenciji

protiv koje se Eliot bori, a Dragan M. Jeremić suprostavlja Lenjina Eliotu.1088

Za Dragana M.

Jeremića Palavestra tvrdi da je bio najobrazovaniji među srpskim kritičarima, kritički

autoritet koji se u posleratnim književnim podelama našao na strani realista. S obzirom na

činjenicu da je do kritike došao preko filozofije ne čudi ni naslov njegovog eseja. Ako ovome

dodamo i eseje Dušana Puhala koji u predstavljanju Eliota pokušava da radi na razvijanju

socijalističkog morala, mogli bismo da zaključimo da ipak ne zauzimaju ni veliko ni značajno

mesto u kritičkoj recepciji T. S. Eliota u ovom periodu. Zapravo, pravu ulogu agitatora

komunističkog morala jedino i jeste odigrao profesor Puhalo. Kao što smo videli, kada piše o

poeziji analiza se kreće u poznatim okvirima, s tim što njegovi zaključci, za razliku od

zaključaka ostalih kritičara, dobijaju negativan predznak. Tako, na primer, kada govori o

citatima stavlja naglasak na njihovu neuklopljenost, a ne na njihov opšti značaj. Puhalo

1086

Idem, str. 712. 1087

Idem, str. 717. 1088

Vinaver, Stanislav, „Delo T. S Eliota – njegova postignuća, njegovi problemi, njegova borba protiv

dekandencije“, Književne novine, 1951 (28. 8. 1951.), god. IV, 35


311

zaključuje da politički reakcionizam nepotrebno opterećuje poeziju ovog nazadnog pesnika,

ali ipak uspeva da pronađe zajedničku nit sa jednom od osnovnih premisa socijalističkog

pogleda na književnost, a to je potreba da se književnost bavi opštim pitanjima bitnim za

ljude a ne pojedinačnim doživljajima. Profesor Puhalo1089

ne vidi veliku vrednost ni u Eliotu

kritičaru koji intelektualno izlaže svoje emocionalne stavove, nedoslednost u njegovom delu

naravno pokazuje na primeru negacije ideje društvene uloge poezije koju je naposletku

prihvatio.

U ovom periodu izdvaja se i esej Ivana Ćurčina1090

koji se ovog puta bavi isključivo

Eliotom i isključivo njegovom kritikom. Na suprotnom polu od profesora Puhala, veliča

Eliotov značaj i obrađuje sve najvažnije teme kojima se Eliot bavio. Iako uočava

nedoslednosti, ne vidi ih kao mane, a podvlači i Eliotov stil pisanja. I jedan i drugi pristup,

iako dijametralno suprotnih zaključaka, kreću se u okviru uvreženih mišljenja o Eliotovom

stvaralaštvu.

I preostali napisi u tom periodu donose samo osnovne smernice, dobijamo osnovne

podatke o stvaralaštvu i analizu koja govori o opštepoznatim karakteristikama Eliotovih dela.

Autori su Ivo Vidan1091

, Antun Šoljan1092

, Petrić Vladimir1093

, Slobodan Selenić1094

. Posebno

je interesantan esej Vladimira Petrića, analiza Eliotovog pesničkog i dramskog stvaralaštva sa

naglaskom na njegovu filozofsku potku. On Eliotovu religioznost objašnjava filozofskim

konceptima, možda stoga što tako stvarno misli, a možda jer to od njega očekuje istorijski

trenutak. U svakom slučaju najveća vrednost ovog rada je u tome što nije opterećen

vladajućom komunističkom ideologijom, pa je stoga čak i Eliotov opis krize kapitalizma

samo jedna od činjenica. Kada je ovaj, prilično opsežan, esej u pitanju, važno je napomenuti

da se autor ne poziva na Eliotovu kritičku misao u analizi poezije i drame. Ocenjuje drame

kao teške za glumačku interpretaciju, a u svom sledećem napisu naglašava da pesme

modernih pesnika treba recitovati. Prikaz Antuna Šoljana i Ivana Slamniga se izdvaja jer

upućuje publiku na neke nove teme, kao što je poređenje Eliota i Džojsa, uputivši nas

istovremeno i na stranog kritičara, izvor informacije, F. O. Matjesena.

1089

Puhalo Dušan, „T. S. Eliot kao književni kritičar“, LMS, 1957, god. CXXXIII, knj. CCCLXXIX, sv. 1, str.

3-31. 1090

Ćurčin, Ivan, „T. S. Eliot kritičar“, Pogledi, 1955, Almanah, str. 199 – 207. 1091

Eliot, T. S., „Odlomci kritičke proze“ /prev. Ivo Vidan/, Krugovi, 1952, 4-5, str. 354 - 365. 1092

A. Š., I. S., „Eliotova Pusta zemlja“, Krugovi, 1954, 5, str. 356 – 359. 1093

Petrić, Vladimir, „T. S. Eliot: pesnik, dramatičar, filozof“, Književnost, 1956, god. XI, knj. XXIII, br. 11-12,

str. 393-425.

Petrić, Vladimir, „O ritmu u modernoj poeziji“, Polja, 1956, 2, 8 – 9, str. 11 – 12. 1094

Slobodan Selenić, „Tri engleska pesnika“, Student, 1956(27. 04. 1956.), XXI, br. 9

312

Analiza dramskog stvaralaštva T. S. Eliota je dobijala svoje mesto u pregledima

celokupnog Eliotovog stvaralaštva. Međutim, analize drama su se pojavljivale i u obliku

samostalnih eseja u ovoj deceniji. Radovan Vidović1095

je objavio prikaz sa festivala u

Edinburgu, Ivo Vidan1096

se isto tako kritički osvrnuo na novu dramu citirajući tadašnjeg

cenjenog pozorišnog i televizijskog kritičara Vorslija da Eliot ne postavlja ni probleme niti

nudi rešenja, a pitanjima poetske drame, kao što smo videli, bavio se i Dušan Puhalo.1097

Pošto je Eliotovo stvaralaštvo bilo uvršteno u antologiju, zbirku eseja, a objavljena je

i jedna zbirka njegove poezije, tih godina su objavljivani i prikazi radi popularizacije i

obezbeđivanja trajnosti tim naslovima. Prikazi se objavljuju u NIN-u, Politici, Susretima (List

omladine Beograd), ali i uže stručnim časopisima kao što su Književnost i Republika. Tako je

nepoznati autor iskoristio priliku da povodom objavljivanje „Puste zemlje“ u kratkim crtama

predstavi celokupno delo T. S. Eliota1098

, a Ivan Slamnig i Antun Šoljan predstavljaju u istom

prikazu1099

dve antologije poezije koje su objavljene u približno isto vreme.

Na objavljen izbor Eliotovih eseja osvrnula su se dvojica autora, Jovan Hristić1100

i

nepoznati autor.1101

Dok nepoznati autor ovlaš prelazi kroz teme kojima se Eliot bavi, Hristić

svoje premišljanje o ulozi kritičara i uloge kritičara pokušava da zaokruži zaključkom koji

govori o društvenoj ulozi književnosti kao bitnijem aspektu od razvijanja kritičkog aparata.

Hristić svoj esej počinje pozivanjem na stranog autoriteta u oblasti kritike Stenlija Edgara

Hajmana.

1960 – 1969.

O opštem književnom kontekstu u ovoj deceniji pisali su Breda Kogoj Kapetanić1102

,

Sonja Bašić1103

, Dušan Puvačić1104

i Miroslav Beker.1105

Živorad Jovanović1106

je objavio

1095

Vidović, Radovan, „Jedan značaj dramski novitet na festivalu u Edinburgu“, Slobodna Dalmacija, 1953 (13.

11. 1953.), knj. XI, br. 2726 1096

Vidan, Ivo, „Nova drama T. S. Eliota (Osvrt na djelo ‚Poveljivi pisar‘)“, Život, 1953, god. II, knj. III, br. 14,

str. 395. 1097

Puhalo, Dušan, „Drame u stihu T. S. Eliota“, LMS, 1956, god. 6, knj. 132, br. 378, str. 555-570. 1098

P/erović. S. P/redrag., „Tomas Sterns Eliot: Pusta zemlja, Zora, Zagreb“, Politika, 1959 (22.03.1959.), god.

LVI, 16427, Kultura-umetnost, god. III, br. 102 1099

Slamnig, Ivan, Šoljan, Antun, „Suvremena engleska poezija“, Susreti, 1958, god. VI, br. 4, str. 399-401. 1100

Hristić, Jovan, „Zagonetka Poezije. (‚O poeziji‘). Izbor engleskih eseja, knj. I, Prosveta, 1956.“,

Književnost, 1957, god. XII, knj. XXV, br. 9, str. 283-288. 1101

N. S., „Pjesnici i poezija“ T. S. Eliota”, Republika, 1958, god. 14, br. 2, str. 29. 1102

Kogoj Kapetanić, Breda, „Engleska književnost XX stoljeća“, 15 dana, 1960, god. III, br. 10, str. 12-13. 1103

Bašić, Sonja, „Američka književnost XX. Stoljeća“, 15 dana, 1960, god. III, br. 7, str. 12-13, 18. 1104

Puvačić, Dušan, „Iskustva engleskih kritičara (II) “, Književne novine, 1963 (31. 5. 1963.), god. XV, br. 198 1105

Beker, Miroslav, „Smjernice poslijeratne engleske književnosti“, Naše teme, 1962, god. VI, br. 10, str.

1524-1546 1106

Jovanović, P. Živorad, „T. S. Eliot kod Jugoslovena (bibliografska građa) “, Pozorište, 1965, god. VII, br. 3,

str. 360-361.

313

opsežnu bibliografiju kritičke i prevodne recepcije Eliotovih dela kod nas. Sonja Bašić i

Breda Kogoj Kapetanić govore o Eliotu u sklopu književno-istorijskog prikaza engleske,

odnosno američke književnosti, a Miroslav Beker daje smernice za period posle drugog

svetskog rata koji se hronološki preklapa sa periodom kada su nastale Eliotove drame. Skreće

pažnju na veliku produkciju i nemogućnost da se isprate savremena kulturna dešavanja.

U seriji napisa1107

koji su objavljeni 1965. godine u periodici povodom smrti T. S.

Eliota, a koji su svi odreda veličali lik i delo T. S. Eliota, izdvojili bismo jedino esej Antuna

Šoljana1108

koji predstavlja pravi pregled celokupnog Eliotovog stvaralaštva, sa naglaskom na

značaj koji je Eliot odigrao za razvoj naše književnosti.

U jednoj drugoj seriji napisa koju bismo mogli svrstati pod interpretativno -

eklektičke čija je funkcija promovisanje tri nova izdanja prevoda Eliotovog stvaralaštva,

susreli smo se sa Đurom Bećirom1109

koji je svestan brojnosti napisa o Eliotu i njihove

kontradiktornosti, Milošević Draganom1110

, koji naglašava da je Eliotovo stvaralaštvo na polu

osećajnosti a ne saznanja, Puvačić Dušanom1111

, Zvonimirom Golobom1112

, Ivom

Vidanom1113

, Dragutinom Mićevićem1114

, Aleksandrom Spasićem1115

, Tomislavom

Sabljakom1116

, Daliborom Cvitanom1117

i nepoznatnim autorima.1118

1107


Marković, Borivoje, „T. S. Eliot. Umesto nekrologa vratimo mu pesmu“, Susret, god. II (02.02.1965.), br. 24,

str. 10

„Starci treba da budu istraživači“, Književne novine, 1965 (23. 1. 1965.), god. XVII, br. 241, str. 5.

S/tefanović/, A/leksandar/, „Thomas Stearns Eliot (1988-1965)“, Književne novine, 1965 (9. 1. 1965.), god.

XVII, br. 240, str. 8.


„Umro književnik T. S. Eliot“, Politika, 1965 (6. 1. 1965.), god. LXII, br. 18410

Hristić, Jovan, „T. S. Eliot – pesnik jedne civilizacije“, Politika, 1965 (10. 1. 1965), god. LXII, 18414 – Kultura

– umetnost, IX, 400

Sabljak, T/omislav/, „Svjetionik na otoku“, Telegram, 1965 (5. 1. 1965.), god. VI, br. 248, str. 13.

Jurišević, Miodrag, „T. S. Eliot pesnik apsolutne imanencije“, Vidici, 1965, god. XIII, str. 90.

„Umro Thomas Stearns Eliot“, Slobodna Dalmacija, 1965 (6. 1. 1965.), god. XXII, br. 6180 1108

Šoljan, Antun, „Evropski i naš pjesnik“, Forum, 1965, god. IV, knj. VII, br. 1-2, str. 278-288. 1109

Đuro, Bećir, „Eliot, Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962“, Zadarska revija, 1963, god. XII, br.

3, str. 266-268. 1110

Milošević, Dragan, „Magija poetske reči: Eliot Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962“, Borba,

1962 (19. 8. 1962.), god. XXVII, br. 228 1111

Puvačić, Dušan, „Eliot Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962.“, Književne novine, 1962 (8. 8.

1962.), god. XIV, br. 177 1112

Golob, Zvonimir, „Eliot, Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962“, Telegram, 1962, god. III (5.

10. 1962.), br. 128 1113


(26. 10. 1962.), god. III, br. 131 1114

Mićović, Dragutin, „Eliot, Stearns Thomas, Izabrani tekstovi. Beograd, 1963“, Borba, 1963 (15. 12. 1963.),

god. XXVIII, br. 344 1115

Spasić, I. Aleksandar, „Književni pogledi T. S. Eliota“, Savremenik, 1964, god. X, knj. 10, str. 268-278. 1116

Sabljak, Tomislav, „Kritičar T. S. Eliot“, Mogućnosti, 1964, god. XI, br. 3, str. 276 – 284.

314

Dušan Puvačić je objavio osvrte na dve objavljene knjige prevoda u toj deceniji1119

,

obezbedivši čitalačkoj publici analize poezije i prevoda. U analizi „Kvarteta“1120

naglašava

veru kao rešenje citirajući Leonarda Angera, Eliotovu snažnu ličnost koja sve prilagođava

sebi, i skreće pažnju kako bi više voleo videti prozne prevode sa engleskim originalom. Iako

se osvrće na tumačenje društvene uloge poezije dato u eseju o Vordsvortu, ne upada u zamku

vaspitavanja socijalističkog morala, kao recimo profesor Dušan Puhalo. Skreće pažnju na

isključivo književna merila kao prepreku u prijemu poezije ovog stvaraoca, odnosno publiku

vaspitanu na emocionalnoj pesničkoj tradiciji, nespremnu za prijem ovog predstavnika

intelektualne pesničke tradicije. Dušan Puvačić je svoj zanat ispekao u Književnim novinama,

da bi kasnije bio stalni književni kritičar u beogradskom časopisu NIN. Još kao student je

preveo zajedno sa Nikolom Koljevićem Načela književne kritike I. A. Ričardsa, a svoja

teorijska znanja je primenjivao u svojoj praksi. „Dnevna kritika, kojom su do tada suvereno

vladali rečiti novinski kritičari-impresionisti, sa novom generacijom školovanih stručnjaka

odvojila se od ranijih francuskih uzora. Napustila je istovremeno i teški stil nemačkog

razlaganja i uske ideološke norme sovjetske doktrinarne partijske kritike. Pod uticajem

engleske i američke moderne kritičke tradicije, novi naraštaj srpskih kritičara okrenuo se

najpre ‚Novoj kritici‘. Neki od njih su u izvesnoj meri čak i postali ‚Novi kritičari‘ – novi

književnici sholastičari i stilistički pozitivisti, koji su, umesto u sve kuće, ulazili pravo u

tekst, išli iza tekstova i u ‚pažljivom čitanju‘ namerno izbegavali moralni i socijalni kontekst i

zanemarivali društveno i istorijsko značenje književne reči. Puvačić je bio jedan od prvih

mlađih srpskih kritičara koji su, bez hvalisavog mudrovanja i dekorativne učestalosti, u

dnevnoj kritičkoj praksi lako prerasli impresionizam, retoričke dvosmislenosti, penušavu

ekvilibristiku, dogmatske klasifikacije, komitetsku samovolju i glasnu medijsku pompu.

Umesto utiska ponudili su uverenje. Nisu se plašili odrešitog i jasnog suda, teške reči i

britkog tona. Služili su se logičkim zaključcima u logičkoj rečenici, gde, po pravilima

anglosaksonskog stila, ‚lopatu treba nazvati lopatom‘. [...] Delujući u javnosti iz jednog

1117

Cvitan, Dalibor, „Pozitivistička kritika metafizičkog pjesnika“, Telegram, 1964 (17. 01. 1964.), 195 1118

„Thomas Stearns Eliot, Četiri kvarteta. Beograd, 1967“, Telegram, 1967 (26. 05. 1967.), god. VII, knj. VIII,

br. 369

„Eliot, Thomas Stearns, Četiri kvarteta. Beograd, 1967.-“, Književne novine, 1967 (8. 07. 1967.), god. XIX, br.

305

N. T., „T. S. Eliot: Četiri kvarteta“, Književnost, 1967, god. XXII, knj. XLIII, br. 6, str. 596-597. 1119

Puvačić, Dušan, „Eliot Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962.“, Književne novine, 1962 (8. 8.

1962.), god. XIV, br. 177

Puvačić, Dušan, „Eliotova pesnička sinteza. T. S. Eliot: Četiri kvarteta“, Književne novine, 1967 (08. 07. 1967.),

19, 305, str. 3-4. 1120

Eliot, T. S., „Četiri kvarteta“ /prev. Svetozar Brkić/, Beograd, Prosveta, 1966

315

marginalnog književnog kruga, koji nije imao društvenu podršku partijske kulture i vladajuće

politike, Puvačić se od početka naučio da, na poslovima književnog kritičara, ne radi pod

upaljenim reflektorima javnosti i da bude izvan dometa ćudljive književne čaršije. [...] To su

bile pouke kritičara školovanog i sazrelog izvan glavnih tokova srpskih književnih kretanja, u

skrajnutim ‚Književnim novinama‘ i u časopisu ‚Savremenik‘. [...] Puvačićevo tumačenje

kritičkih postavki T. S. Eliota imalo je poučan i vaspitan smisao. Za kritiku, koja je upravo

tada savladala ideološku košuljicu i izlazila iz političke dogme, takav ugao gledanja pokazao

se prihvatljivim. Eliot je kritičarima vraćao samopouzdanje i samopoštovanje u procenjivanju

književnih vrednosti. Za kritičare koji su se oslobađali partijske samovolje, političkog

jednoumlja i poslušne pokornosti prema merilima spoljašnje sile, blagotvorno su delovale

Eliotove reči da je književna kritika instiktivna i stvaralačka delatnost ‚civilizovanog duha‘.

Taj duh se ostvaruje u kulturnom istorijskom kontekstu. [...] Kritičarima svoje generacije

Puvačić nije savetovao da slepo pođu za Eliotom ili da ga podražavaju, nego da ga ne

zaborave i da imaju na umu takvo trezveno i dinamično intelektualno iskustvo. Ni sam

Puvačić nije bio strasni eliotovac, kao što nije bio ni skerlićevac, ni marksista, ni ‚novi

kritičar‘, o čijim je kritičkim iskustvima često pričao.“1121

Zvonimir Golob, od svih pomenutih autora koji su pisali osvrte u ovoj deceniji, jedini

je bio izrazito1122

kritički usmeren i naglasio je da je Eliotova poezija poezija koja se ne čita.

Zvonimir Golob, koji se samo usputno bavio književnom kritikom uz svoj pesnički rad,

praktikovao je kritički metod ocenjen više kao „školsko prepričavanje sadržaja pjesama

popraćeno impresionističkom emfazom, nego kao konkretna analiza.“1123

Vidan Ivo se sa mnogo kritike osvrće na prevod, ali posmatra kritički i Eliotovo

stvaralaštvo, uočivši razvojnu liniju koja vodi ka „Četiri kvarteta.“1124

Aleksandar Spasić

naglašava značaj Eliotove knjige eseja zbog siromaštva naše književnoteorijske tradicije, i

stoji na liniji koju zauzima kritičar Ajvor Vinters u tumačenju Eliotovih nedoslednosti. Kao

bitna je informacija da su ovaj izbor pravili Hristić i Eliot zajedno. Tomislav Sabljak i

Dalibor Cvitan takođe promovišu zbirku eseja.

Na temu Eliotovog kritičkog rada u ovoj deceniji oglašavali su se: Ivo Vidan, Dušan

Puvačić, Tomislav Sabljak, Jovan Hristić, Meša Selimović, Nikola Koljević, Radojica

1121


str. 707- 709. 1122

Golob, Zvonimir, „Eliot, Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962“, Telegram, 1962, god. III (5.

10. 1962.), br. 128 1123



(26. 10. 1962.), god. III, br. 131

316

Tautović, Miroslav Beker, Aleksandar Spasić, Zvonimir Golob, Dalibor Cvitan, Ivan Ćurčin,

Petar Milisavljević, Srba Ignjatović i Milan Ranković.

Ivo Vidan1125

se zadržava najviše na eseju „Tradicija i individualni talenat“, bavi se

standardnim temama impersonalnosti i društvene uloge kritike. Među prvima stavlja naglasak

na tradiciju empirizma, kao i specifične okolnosti u akademskoj kritici u momentu kada se

Eliot pojavio. Pojam tradicije predmet je eseja Jovana Hristića, daje primer na konkretnim

pesničkim ostvarenjima. Kritičare koje pominje su Stenli Edgar Hajman, F. O. Matjesen i

Džon Krou Rensom.

Dušan Puvačić1126

je objavio dva prikaza. Izdvajaju se po tome što u pregledu

uvrštavaju eseje ili delove eseja koji nisu prevedeni kod nas i na taj način široj publici

omogućavaju celovitiji uvid u kritičko stvaralaštvo T. S. Eliota. I on naglašava činjenicu

empirizma u anglo-saksonskoj kritici. Ovaj drugi osvrt na Eliotovu knjigu eseja Kritikovati

kritičara objavljen je u rubrici „Književnost u svetu“.

Nikola Koljević1127

, jedan od predstavnika univerzitetske kritike, anglista i

šekspirolog, u svom eseju o kritici poezije i pesničkoj kritici brani naučni pristup kritici.

Poznat je kao pisac studije o teorijski osnovama američke Nove kritike koja je „neposredno

uticala na razvitak srpske književne kritike posle Drugog svetskog rata. Kao kritičar srpske

književnosti (Ikonoborci i ikonobranitelji, 1978) zanimali su ga lirski oblici, epsko nasleđe i

odnos prema tradiciji, pri čemu je svoja estetska merila nekada spuštao i podešavao prema

delima pokrajinskih i lokalnih pesnika.“1128

Meša Selimović1129

pristupa analizi Eliotovog stvaralaštva na klasičan način,

obrađujući najčešće obrađivane teme. Izdvaja se po tome sto kod Eliota otkriva „zdrav

pozitivistički stav“: „I ponovo (Svrha poezije), naglašavajući uslovljenost i zavisnost poezije

od društvenog razvitka, Eliot kaže da je ‚razvijanje poezije simptom društvenih

promena.‘“1130

Ne znamo razloge zbog kojih je Meša u tumačenju Eliotovih stavova naglasio

pozitivističko shvatanje književnosti, ali moguće da je to uradio da bi se povinovao

1125

Vidan, Ivo, „Načela anglosaksonske književne kritike“, Umjetnost riječi, 1962, god. VI, br. 4, str. 197-216. 1126

Puvačić, Dušan, „Tragom Eliotovih definicija poezije“, Književne novine, 1963 (27. 12. 1963.), god XV, br.

213

Puvačić, Dušan, „Thomas Stearns Eliot: Kritikovati kritičara. New York.1965.“, Savremenik, 1967, god. XIII,

knj. XXV, br. 6, str. 592-596. 1127

Koljević, Nikola, „Kritika poezije i pesnička kritika“, Izraz, 1963, god. VII, knji. 13, br. 8 – 9, str. 97 – 109.

Koljević, Nikola, „Poezija kao etička svest o ljudskoj istoriji. Kritička misao i pesničko ostvarenje T. S.

Eliota.“, Književnost, 1963, god. XVIII, knj. XXXVII, br. 7-8, str. 42-81. 1128


str. 686. 1129

Selimović, Meša, „Eliot kritičar“, Život, 1963, XII, 11-12, str. 134-137. 1130

Idem, str. 137.

317

ideološkim zahtevima tog vremena. Ne treba zaboraviti da su u to vreme posledice javnog

iskazivanja stavova koji nisu bili na ideološkoj liniji mogle da budu velike: „U Sjećanjima

Selimović je sažeo i vredna svedočenja o književnim prilikama u Bosni u doba ideološke

prevlasti partijske kulture, zbog čega je, kad je izgubio milost i podršku tamošnjih

vlastodržaca, pred kraj života morao da se iseli iz Sarajeva.“1131

Ivo Ćurčin1132

obrađuje Eliotov pristup Šekspiru, naglašavajući da je Eliot malo pisao

o Šekspiru, preskočivši temu objektivnog korelativa i Eliotovog viđenja Hamleta, a Milan

Ranković1133

je fokusiran na negativne Eliotove kritike Šekspira, sa ciljem da ukaže na

manjkavosti Eliotovog pristupa. Petar Milosavljević1134

razmatra pitanje našeg

tradicionalizma koji je povezan sa klasicizmom, a na primeru Eliota i Herberta Rida

pokušava da dokaže svoje stanovište da je podela na romantično i klasično u umetnosti

veštačka.

U ovom periodu naišli smo i na jedan prikaz Zvonimira Goloba1135

, oštro intoniran,

usmeren na jednog domaćeg kritičara. Prikaz je imao dvostruku svrhu, da pokaže da Eliotovi

stavovi u radu tog kritičara nisu dobro shvaćeni ni primenjeni, i da izrazi i svoje negativne

stavove o Eliotu. Srba Ignjatović1136

nam skreće pažnju na bitnu činjenicu iz istorije

književnosti, na manifest nadrealizma iz 1924. godine, i paralelan tok nadrealizma sa

modernizmom, činjenicu koju kao da se previđa kada se govori o svetskim tokovima

književnosti modernizma. Miroslav Beker1137

zahvata Eliotove ideje šire od ostalih svojih

kolega kritičara detaljnom analizom i neprevedenih eseja, a u njihovom tumačenju služi se

obimnom literaturom autoriteta koje navodi: Bonami Dobri, Livajz Fri, F. O. Matjesen,

Edmund Vilson, Stenli Edgar Hajnman, Dž. K. Rensom, F. R. Liviz, Klint Bruks, Ajvor

Vinterz, Kristijan Šmit, Ents Oraz, F. V. Bejtson, F. M. Kuna, Frenk Kermoud, Bruks,

Leonard Anger, Grejem Hju, Kinsli Ejmis, Donald Dejvi. U sledećem svom eseju1138

ističe

1131


str. 597 – 598. 1132

Ćurčin, Ivo, „Neki aspekti Eliotove kritike Šekspira“, Filološki pregled, 1964, god. /II/, knj. 1-2, str. 223-

230. 1133

Ranković, Milan, „Egzistencijalni kontinuum poezije i kritike.“, Izraz, 1964, god. VIII, knj. XVI, br. 8-9,

str. 232-244. 1134

Milosavljević, Petar, „Tradicija i avangardizam“, Polja, 1968, god. 14, br. 113/114, str. 6-8. 1135

Golob, Zvonimir, „Mogućnosti i granice kritike“, Forum, 1965, god. IV, br. 1-2, str. 203-219. 1136

Ignjatović, Srba, „Prilog tumačenju Eliotovog shvatanja poezije, istorije i stvarnosti“, Polja, 1967, god.13,

br. 109, str. 14. 1137

Beker, Miroslav, „Eliotov kritički opus u perspektivi“, Forum, 1968, VII, br. 7 – 8, str. 171 – 220. 1138

Beker, Miroslav, „Pedeset godina Tradicije i individualnog talenta“, Književna smotra, 1969, god. I, br. 1,

str. 18-22.

318

Eliotovu povezanost sa Hegelom i Jungom, a temi impersonalnost1139

posvetio je odvojen

esej, jasno naglasivši da ovu tezu treba posmatrati isključivo u istorijskom kontekstu, kao

reakciju na neposrednu romantičarsku tradiciju.

Kada je u pitanju poezija u ovoj deceniji oglasili su se Jovan Hristić1140

uz prevod

„Puste zemlje“, posvetivši posebnu pažnju beleškama, Nikola Koljević1141

upućujući nas na

paralelu između Jejtsa i Eliota, Sabljak Tomislav1142

i Dušan Puhalo1143

koji je ublažio svoje

stavove u odnosu na Eliotovo stvaralaštvo, ili ih je makar izrazio u blažoj formi. I analize

dramskog stvaralaštva se kreću u uobičajenim okvirima. Značajna su dva imena, Milan

Topolovački1144

i Zvonimir Radeljković1145

koji naglašava da je drama prava Eliotova forma i

da u njegovoj poeziji ima više drame nego u njegovim dramskim komadima, a interesantna

su dva prikaza pozorišnog komada „Koktel“.1146

1970 – 1979.

Opšti kontekst američke i engleske književnosti u ovoj deceniji dali su Svetozar

Brkić,1147

Sonja Bašić 1148

i Višnja Sepčić.1149

Interesantan je esej Svetozara Brkića koji u

širem kontekstu post-eliotovske ere ističe značaj njegove teorije o tri glasa poezije i podvlači

šta je Eliot ostavio sledećim generacijama, raskošne opise i konverzacijski ton. Svetozara

Brkića Palavestra vidi kao predstavnika univerzitetske kritike čiji su „esejistički stil i

1139

Beker, Miroslav, „Težnja prema impersonalnosti u modernoj književnosti“, Umjetnost riječi, 1969, god. 13,

str. 3-19. 1140


str. 336-343. 1141

Koljević, Nikola, „Jejts prema Eliotu: Delimično upoređenje“, LMS, 1965, god. CXLI, knj. CCCXCVI, br.

1, str. 59-78. 1142

Sabljak, Tomislav, „T. S. Eliot kao pjesnik“, Mogućnosti, 1963, god. X, br. 6, str. 589-608. 1143

Puhalo, Dušan, „Pesnik velikih fragmenata“, Savremenik, 1960, god. VI, knj. XI, br. 6, str. 614-631. 1144

Topolovački, Milan, „Pesnička drama T. S. Eliota“, Polja, 1966, god. XII, 100, str. 13.



Topolovački, Milan, „Strukturalizam Eliotove drame“, Odjek, 1969 (15. V 1969.), god. XXII, 10 1145

Radeljković, Zvonimir, „Izlet u dramu“, Izraz, 1967, XI, XXII, 11, str. 1128 – 1132. 1146

Marković, Milosav, „T. S. Eliot: Koktel“, Beogradska nedelja, 1965 (17. 1. 1965.), god V, 174

Anđelić, Borislav, „Koktel sa bodljama“, Susret, god. II (02.02.1965.), br. 24, str. 10. 1147

Brkić, Svetozar, „Engleska poezija od 1950. do 1973. godine“, Književnost, 1974, god. XXIX, knj. LIX, br.

8-9, str. 167-186. 1148

Bašić, Sonja, „Američka poezija XX stoljeća“, Književna smotra, 1974, god. VI, br. 18, str. 23 - 35.

Bašić, Sonja, „Od Sylvie Plath do Jamesa Tatea (Bilješke uz prijevod Antuna Šoljana iz najnovijeg američkog

pjesništva)“, Forum, 1975 (jul-august 1975), god. XIV, knj. XXX, br. 7-8, str. 162 - 169.

Bašić, Sonja, „Osjećati misao i misliti osjećaj“, 15 dana, 1975, god. XVIII, br. 8, str. 26 – 31. 1149

Sepčić, Višnja, „Iz moderne američke poezije. O modernom pesništvu“, Književna smotra, 1975, god. VII,

br. 21, str. 60-61.

319

književni ugao gledanja bili širi od filološkog, a kritički odnos prema tekstu mnogo izrazitiji

od poredbenog postupka.“1150

Osvrti1151

na izdanja koja su predmet našeg interesovanja u ovoj deceniji su bili osvrti

na knjigu Miroslava Bekera o Modernoj kritici u Engleskoj i Americi, i na antologiju Ljiljane

Babić Zlatna knjiga američke poezije. Jedino je Mitrović Marija1152

u svom osvrtu izdvojila

Eliota, naglasivši da je njegovo vreme prošlo.

Novu kritiku u perspektivi nam daje Miroslav Beker1153

, kao i pogled na Eliota

konzervativnog revolucionara1154

koji u post-eliotovskoj fazi nailazi na negiranje, Sreten

Petrović1155

posmatra Eliotovo stvaralaštvo iz jedne specifične pespektive sociologije kulture

i estetike, Olga Stojanović1156

estetička stanovišta, Nikola Koljević1157

se bavi Hamletom, i

tom kontekstu, neminovno Eliotovim stavovima. Bavi se i Jejtsom1158

, ovaj put uz

naglašavanja pojma tradicije. Interesantno je poređenje Eliota i Andrića po profilu ličnosti.

Ranko Radešić1159

u istraživanju depersonalizacije poezije citira Eliota, Snežana Brajović

govori uopšteno o kontradiktornostima u tumačenju Eliota1160

, a Sonja Bašić takođe o post-

eliotovskoj fazi i nekim osnovnim činjenicama o recepciji kod nas, Zvonimir Radeljković1161

prati temu dramatizacije poetskog glasa, istaknuvši da Eliotova podela na tri glasa ne donosi

ništa novo jer već postoji podela na liriku, epiku i dramu. Đorđe Vidanović1162

govori o

podeli Eliotovog kritičkog stvaralaštva na period časopisa Egoist, period pisanja osvrta na

aktuelna izdanja, i period držanja predavanja i govora.

1150


str. 681. 1151

„Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi. Zagreb, 1973“, Naše teme, 1974, god. XVIII, br.

12, str. 2198 - 2200.

Babić, Ljiljana, „Znalački i nadahnut izbor. Antun Šoljan, Zlatna knjiga američke poezije. Nakladni zavod

Matice Hrvatske, Zagreb, 1980/81“, Bagdala, 1982, god. XXIV, br. 278-279, str. 33 - 34. 1152

Mitrović, Marija, „Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi, Zagreb, 1973“, Književna

istorija, 1973, god. VI, br. 21, str. 182 - 185. 1153

Beker, Miroslav, „Nova kritika u perspektivi“, Umjetnost riječi, 1971, god. XV, br. 3, str. 239 - 263. 1154

Beker, Miroslav, „Konzervativni revolucionar“, 15 dana, 1976, god. XVIII, br. 8, str. 23 - 26. 1155

Petrović, Sreten, „Teološki smisao Eliotove poetike“, Književna kritika, 1971, god. II, br. 5-6, str. 29-45. 1156

Stojanović, Olga, „Estetičko stanovište T. S. Eliota“, Ideja, 1978, god. XVIII, br. 6, str. 121 - 136. 1157

Koljević, Nikola, „Hamlet kao tragedija“, Izraz, 1971, god. XV, br. 5, str. 463 – 478. 1158

Koljević, Nikola, „O Eliotu, o Jejtsu, o tradiciji“, Izraz, 1976, god. XX, knj. XL, br. 11, str. 385 - 417. 1159

Rodešić, Radenko, „Depersonalizacija poezije“, Student, 1972 (25. 04. i 2. 05. 1972.), god. XXXVI, str. 11 -

12. 1160

Brajović, Snežana, „Eliot i kritika“, Književna reč, 1975 (22. 11. 1975.), god. IV, br. 45. 1161

Radeljković, Zvonimir, „Prufrok ili Eliot“, Književna smotra, 1977-1978, god. IX, br. 28-29, str. 35-39. 1162

Vidanović, Đorđe, „Tradicija i individualni talenat u delu T. S. Eliota.“, Gradina, 1979, god. XIV, knj. 3,

str. 66-72.

320

Poezija je bila tema manjeg broja napisa u poređenju sa Eliotovim kritičkim radom

koji je plenio pažnju naših kritičara. Oglasili su se Miroslav Beker1163

, Ivana Milankov1164

,

Sonja Bašić1165

i Dunja Detoni Dujmić koja se bavi temom recepcije i analize prevoda

naglasivši da je više književnih odjeka Eliotovih prevodilaca, negoli samog Eliota, te da su

hrvatski prevodi Eliota kvalitetniji od prevoda srpskih prevodilaca.

U ovom periodu o dramama je pisao Marko Grčić.1166

1980-1989.

Opšti kontekst savremene književnosti dat je u napisu Donalda Hola, Eliota

predstavlja u kratkim crticama kao prethodnik savremenih autora. Vlatko Pavletić1167

ga, u

svom prikazu moderne poezije, izdvaja jer je zaslužan za obnavljanje končeta u poeziji.

I u ovom periodu Dunja Detoni Dujmić1168

objavljuje analize poezije, prevoda i

recepcije, a Eliota svrstava u artistički sloj poezije koja je imala najslabiji početak, dok

Miodrag Pavlović1169

govori o tri faze čitanja Eliota i hvali „Četiri kvarteta“ kao poslednje

remek delo koje označava izlazak iz modernizma.

Slobodan Blagojević1170

osporava Eliotovu analiza Halmeta, i jedini neuspeh vidi u

Eliotovoj nesposobnosti da pronađe jednu emociju pomoću koje bi Hamleta ubacio u svoju

shemu. Po svojoj osobitosti izdvaja se pristup Ratomira Ristića1171

koji uvodi nove teme u

kritičkoj recepciji u toj deceniji: temu interpretacije, a podrobnije obrađuje i Eliotov odnos

prema Džojsu i njegovom stvaralaštvu. U tom periodu interesantne teme pokreće i Marija

Šerbedžija u našoj kritičkoj recepciji. U jednom radu istražuje poreklo Eliotovog objektivnog

korelativa1172

, a u drugom se bavi paralelama između Eliota i Miljkovića.1173

Jedan klasičan

1163

Beker, Miroslav, „Pedeset godina Eliotove Puste zemlje“, Forum, 1972, XI, br. 12, str. 975 – 985. 1164

Milankov, Ivana, „Aspekti vremena u poeziji Tomasa Sternza Eliota“, Znak, 1978, god. V, br. 9 - 10 (1976 -

1977), str. 612-619. 1165

Bašić, Sonja, „Dva velika pjesnika američkog modernizma“, 15 dana, 1978, god. XXI, br. 4-5, str. 39-43. 1166

Grčić, Marko, „Uz dvije drame T. S. Eliota“, Forum, 1972, XI, knj. XXIV, br. 9, str. 469 – 488. 1167

Pavletić, Vlatko, „Ključ za modernu poeziju“, Republika, 1981, god. XXXVII, br. 9-10, str. 850-867. 1168

Detoni Dujmić, Dunja, „Ljubavna pesma T. S. Eliota“, Forum, 1980, god. XIX, knj. XL, br. 7-8, str. 306-

312.

Detoni Dujmić, Dunja: „O recepciji anglo-američke poezije“, Književna smotra, 1981, god. XIII, br. 41-42, str.

49-52. 1169

Pavlović, Miodrag, „Poezija T. S. Eliota. Treće čitanje“, Književne novine, 1988 (01. 11. 1988.), god. 39, br.

763 1170

Blagojević, Slobodan, „Hamlet gospodina Eliota“, Polja, 1983, god. 29, br. 292/293, str. 289-291. 1171

Ristić, Ratomir, „Iskušenja književne interpretacije i Eliotov skepticizma u ranoj kritici“, Gradina, 1983,

god. XVIII, br. 3, str. 57-70.

Ristić, Ratomir, „Eliot o Džojsu“, Gradina, 1982, god. XVII, br. 3-4, str. 133-136. 1172

Šerbedžija, Marija, „Volter Pejter i T. S. Eliot: Verbalni i objektivni korelativ“, Zbornik MS za književnost i

jezik, 1986, god. 34, br. 2, str. 239-257. 1173

Šerbedžija, Marija, „Smisao metaforičkih ambicija u poeziji Branka Miljkovića i Tomasa Sternsa Eliota“,

Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 1986, god. 16, 2, str. 137-147.

321

osvrt na Eliotovo teorijsko i kritičko stvaralaštvo jeste osvrt Zilhada Ključanina1174

koji

Eliotove pojmove posmatra u savremenom trenutku, a Mirko Magarašević1175

otvara novu

problematiku prevevši neobjavljene stihove iz „Puste zemlje“.

1990-1999.

U poslednjoj deceniji prošlog veka autori se više ni na koji način ne bave uopštenim

temama modernizma. Eseji koji se pišu bave se analizom neke, i ponajčešće samo jedne i

specifične karakteristike Eliotovog stvaralaštva. Miodrag Pavlović razmatra problem

„Ubistva u katedrali“1176

, Đorđe Časlav1177

poredi poeziju Miodraga Pavovića i T. S. Eliota,

prati uticaj koji se odvijao i na teorijskom i na pesničkom nivou, Srđan Vujica1178

podstaknut

verovatno opštom društvenom atmosferom devedesetih godina napisao je kratku belešku o

ratnom pesništvu, dok se Mirko Magarašević1179

u dva navrata osvrće negativno na

tumačenja Jovana Hristića. Osvrt Novice Petrovića1180

povodom objavljivanja nove zbirke

Eliotovih pesama ima za cilj da nam olakša čitanje pesama objavljenih u tom izboru.

2000-2009.

I u ovom periodu nastavlja se tendencija pisanja kritičkih eseja čije su teme jasno

izdiferencirane. Slobodan Beljanski1181

rezimira dvadeseti vek kroz stvaralaštvo Paunda i

Eliota, Vesna Egerić1182

paralelne pojave u delima Crnjanskog i Eliota kroz način na koji

prikazuju žene, a Ana Bojanović1183

intertekstualni dijalog stvaralaštvu T. S. Eliota i Ivana

Lalića. Ivan Petrović1184

se kreće u okvirima indijske misli u „Četiri kvarteta“ koja podstiče

paradoks i različitost, a Matić Andrija1185

se bavi Eliotovom poetikom i anti-semitizmom.

1174

Ključanin, Zilhad, „T. S. Eliot: Tradicija i individualni talenat“, Život, 1986, god. 35, knj. 69, br. 1-2, str.

95-109. 1175

Magarašević, Mirko, „Reč-dve na rubu puste zemlje“, Književna reč, 1988 (10. 04. 1988.), god. 17, br. 319 1176

Pavlović, Miodrag, „Problem Ubistva u katedrali“, LMS, 1990, god. 166, knj. 445, br. 5, str. 752 - 755. 1177

Đorđević, Časlav, „Intelektualno i pesničko srodstvo Miodraga Pavlovića i T. S. Eliota“, Povelja, 1995,

god. 25, br. 1, str. 25 - 32. 1178

Vujica, Srđan, „Beleška o ratnom pesništvu“, Mostovi, Beograd, 1996, god. 4, br. 24, str. 253. 1179

Magarašević, Mirko, „Hristićev mešoviti Eliot. T.S.Eliot: Pesme; priredio Jovan Hristić, SKZ, Beograd,

1998.“, Borba, 1998 (22. 10. 1998.), god. LXXVI, br. 295

Magarašević, Mirko, „Hristićev promašeni Eliot“, Isidorijana, 1999, god V, br. 6-7, str. 281 – 295. 1180 Petrović, Novica, „Sweeney Revisited: uz novo izdanje Eliotovih Pesama“, Poezija, 1998, god. 3, br. 10, str.

31 -33. 1181 Beljanski, Slobodan, „Rekvijem za dvadeseti vek“, Polja, 2001, god. 46, br. 415, str. 21 - 27. 1182 Egerić, Vesna, „Tema rata i žene u poeziji i prozi Miloša Crnjanskog i Tomasa Sternsa Eliota“, Bagdala,

2001, god. 43, br. 448, str. 63 - 74. 1183 Bojanović, Ana, „Modernistička poetika i intertekstualni dijalog Četiri kanona Ivana V. Lalića i Četiri

kvarteta Tomasa S. Eliota“, Zbornik MS za književnost i jezik, 2008, god. 56, br. 2, str. 403 - 421. 1184 Petrović, Ivan, „Rana indijska misao u Berntu Nortonu T. S. Eliota“, Ulaznica, 2003, god. 37, br. 188, str.

67 -90 1185 Matić, Andrija, „T. S. Eliot i antisemitizam“, Polja, 2007, god. 52, br. 466, str. 81 - 85.

Matić, Andrija, „Poetika T. S. Eliota u XXI veku“, Nasleđe, 2008, god. 5, br. 11, str. 17 - 25.

322

Esej Milana Živanovića1186

je klasično predstavljanje nekog pisca karakteristično za neke

prethodne periode u kritičkoj recepciji. U seriji ovih napisa izdvajaju se eseji Milene Vladić

Jovanov1187

po novini koju unosi u našu interpretativnu recepciju Eliota: temu komentara uz

„Pustu zemlju“ i temu Eliotove beležnice pesama nastalih pre 1917. godine. U deceniji koja

sledi, pojaviće se i njeni radovi pisani iz ugla teorije dekonstrucije.1188

Pored toga, autorka se

oglašava i na opšte književnoteorijske teme1189

postavljanja granice između književnosti i

kritike. Esej Ane Đorić1190

smo uvrstili samo kao primer pozitivne upotrebe interneta u svrhu

popularizacije književnosti, pošto je esej višestruko koristan i ujedno upućuje i na svoje,

pažljivo odabrane, izvore.

1186 Živanović, Milan, „Pusta zemlja, šuplji ljudi“, Dnevnik, 2005, god. 63. (23. 08. 2005.), br. 21026, str. 23 (Iz

rukopisa knjige Đorđe Randelj, Milan Živanović, Nobelovci – život i dela). 1187

Vladić, Milena, „Eliotova beležnica pesama“, Književni list, 2005, god. 4, br. 29, str. 3. 1188 Vladić Jovanov, Milena, „Dekonstrukcija i pesnička poetika T. S. Eliota“, Zbornik matice srpske za

književnost i jezik Novi Sad, 2011, knj. 59, sv. III, str. 747 – 757.

Vladić Jovanov, Milena, „Smrt sv. Narcisa u Pustoj zemlji T. S. Eliota“, Književna istorija, 2011, god. 43, br.

145, str. 679 – 703. 1189 Vladić Jovanov, Milena, „Granice kritičkog i književnog“, Zlatna greda, 2011, god. 11, br. 119/120, god.

XI, str. 43 – 45. 1190 Đorić, Ana, http://www.interpretacije.com/2010/09/knjizevni-pogledi-t-s-eliota.html

http://www.interpretacije.com/2010/09/knjizevni-pogledi-t-s-eliota.html

323

Kada je u pitanju interpretativna recepcija stvaralaštva T. S. Eliota od strane naših

autora u periodici druge polovine dvadesetog veka, možemo da primetimo sledeće:

- T. S. Eliot se sagledava i u kontekstu američke i u kontekstu engleske književnosti

u zavisnosti od ličnih afiniteta autora. Samo retki autori ističu povezanost

engleske i američke književnosti, i Eliota kao simbola te povezanosti.

- U okviru interpretativne recepcije celokupnog stvaralaštva T. S. Eliota, primetna

je nedovoljna zastupljenost poezije u odnosu na zastupljenost kritike.

- U okviru interpretativne recepcije njegove poezije, primetna je nedovoljna

zastupljenost analize samih poetskih dela. Analiza poetskih dela se i kod

interpretativne recepcije domaćih autora prevashodno bazira na analizi tematskih i

filozofskih aspekata poezije.

- U okviru interpretativne recepcije njegove kritike, primetno je da su naši autori

svoje radove temeljili na radovima anglo-američkih kritičara, priznatim

autoritetima.

- Eliotovo kritički rad obrađivan je u okviru najčešće pominjanih tema: tradicija,

objektivni korelativ, disocijacija senzibiliteta, impersonalnost poezije.

- Specifičnost naše recepcije ogleda se u stavljanju naglaska na temu društvene

uloge poezije, što je usko povezano sa vladajućom društvenom paradigmom u to

vreme.

- Pogrešno tumačenje Eliotovih pogleda na društvenu ulogu poezije, dovodi do

pojave da se njegov pristup naziva pozitivističkim, kao u slučaju Meše

Selimovića.

- Najčešće citirani esej je esej „Tradicija i individualni talenat“.

- Samo dva autora u kritičkoj recepciji kritike izlaze iz okvira postavljenih

prevodnom recepcijom, i obrađuju teme koje nisu bile zastupljene. Reč je o

Dušanu Puvačiću i Miroslavu Bekeru.

- Ideološki kontekst opterećuje interpretativnu recepciju u radu Dušana Puhala u

prvoj posleratnoj deceniji, da bi kasnije postepeno nestao.

- Mali broj autora se priklanja struji koja u negativnom svetlu ocenjuje stvaralaštvo

T. S. Eliota: Dušan Puhalo, Zvonimir Golob, Slobodan Blagojević.

- Često je isticana kontradiktornost Eliotovih stavova.

- Bićanić Sonia originalnim suprotstavljanjem dveju različitih analiza iste pesme,

jedna analiza je bila Eliotova a druga analiza nekog njegovog savremenika, koji

324

nije bio sledbenik Nove kritike. Cilj je da ukaže na novine koje je Eliot uveo u

književnu kritiku.

- Prvi radovi na temu prevodne i interpretativne recepcije T. S. Eliota pojavljuju se

već u sedmoj deceniji u vidu bibliografije radova.

- Sistematski se ovom temom bavi jedino Dunja Detoni Dujmić, čiji rad je u

izvesnoj meri opterećen rivalstvom između hrvatske i srpske književne scene, pa

prevode procenjuje sa stanovišta bolji ili gori u odnosu na njegovo poreklo.

- Kritičkom i prevodnom recepcijom bave se u svojim esejima i Jovan Hristić,

Mirko Magarašević, Miroslav Beker. Njihovi osvrti na recepciju su nesistematične

prirode.

- Kada je u pitanju aktivna recepcija, Nikola Koljević je prvi u sedmoj deceniji

skrenuo pažnju na sličnosti između Eliota i Andrića, poredivši ih po ljudskoj

suštini.

- U sedmoj deceniji Nikola Koljević se zalaže za naučni pristup kritici, koji se u

potpunosti poštuje tek u prvoj deceniji dvadeset i prvog veka.

- Zvonimir Golob je izvršio analizu direktnog Eliotovog uticaja na jednog

hrvatskog kritičara Eliotovog usmerenja, Dalibora Cvitana.

- Ostali autori sa kojima se u našoj recepciji poredi Eliotovo stvaralaštvo su: Miloš

Crnjanski, Branko Miljković, Ivan V. Lalić, Miodrag Pavlović.

- Dušan Puvačić ističe jednu prepreku književnoteorijske prirode za recepciju

Eliotove poezije, nenaviknutost naše čitalačke publike koja je vaspitana na

emocionalnoj pesničkoj tradiciji, a ne na intelektualnoj.

- Informacije o post-eliotovskoj fazi u kojoj je Eliotovo stvaralaštvo negirano,

pojavljuju se u osmoj deceniji.

- Tema Eliotovog elitizma u poeziji retko je pominjana kao činjenica, pri čemu nije

detaljnije obrađivana.

- „Beleške uz ‚Pustu zemlju’“ se pominju u sedmoj deceniji, ali nije izvršena

analiza pesme kao jedinstvene strukture sa „Beleškama“.

- U devetoj deceniji pojavljuje se tema postojanja različitih verzija „Puste zemlje“.

- Bez obzira da li su se kritičari prema stvaralaštvu T. S. Eliota određivali pozitivno

ili negativno, svi su saglasni da se radi o velikom književniku dvadesetog veka.

- Svi izbori bilo da je reč o kritičkoj ili prevodnoj recepciji bazirali su se na ličnom

afinitetu prevodilaca ili kritičara. Ne može se uočiti postojanje nikakvog

projektnog pristupa problematici. Ovo se odnosi i na dva imena koja su se u toku

325

ovog rada iskristalisala kao najveća, Ivana V. Lalića i Jovana Hristića, po tome što

su istovremeno bili i prevodioci i kritičari i pesnici koji su stvaralali pod uticajem

T. S. Eliota. Kao primer njihovom pristupu ovoj problematici, možemo da

citiramo pesmu Jovana Hristića u kojoj kaže:

(…) Ponekad, uveče

Ja sedim u tvojoj sob ii mi, uz času vina (razume se),

Ponovo poredimo svoje prevode Puste zemlje.

„Ovo je bolje kod tebe“; „ovde si se prešao.“ A kada dođemo

Do onog: „Oed‘ und leer das Meer“, ili:

„Et O ces voix d’enfants chantant dans la coupole“,

Slažemo se da smo obojica to kogenijalno preveli.“1191

- Po broju bibliografskih odrednica, od većeg ka manjem, najviše su bili zastupljeni

časopisi: Polja, Književne novine, Mostovi, Književnost, Izraz, Književna reč,

Telegram, Umjetnost riječi, Mogućnosti, Student, Politika, Život, NIN, Književna

kritika, Književna smotra, Putevi, Republika, Savremenik, Razlog, Naše teme,

Krugovi.

1191

Hristić, Jovan, Sabrane pesme, (prir. Saša Radojčić), Rad, Beograd, 2002, str. 88. Na ove stihove skreće

pažnju Veselinović, Sonja, Prevodilačka poetika Ivana V. Lalića, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, str. 216.

326

NAPISI OBJAVLJENI U ZASEBNIM IZDANJIMA

1950 - 1959.

U prvoj posleratnoj deceniji prošlog veka širi književno-istorijski kontekst daju knjiga

nemačkog dramaturga i pozorišnog kritičara Julijusa Baba Pisci Amerike1192

i Istorija

književnosti SAD Kanlifa Markusa.1193

Jedina im je zajednička osobina to što stavljaju Eliota

u društveni i književni kontekst Amerike: dok Kanlifovu istoriju odlikuje naučno izlaganje

književno-istorijskih činjenica, pristup Julijusa Baba je impresionistički i negativno intoniran.

U ovoj prvoj deceniji javila su se tri imena koja su možda i najviše doprinela

popularizaciji stvaralaštva T. S. Eliota kroz prevodnu i interpretativnu recepciju. Svetozar

Brkić sastavljač je antologije u koju je pored Eliotovih pesama uvrstio i svoj esej „T. S. Eliot:

Razvoj jednog pesničkog senzibiliteta.“1194

Istražuje paradoks revolucionarnosti i

tradicionalnosti, odnosno originalnosti i klasicizma kod Eliota, pesimističku atmosferu,

tradiciju i individalni talenat, analizu književnih dela i jezik. „Kvartetima“ prigovara da su

teški za analizu, zbog sjedinjenosti filozofije i poezije. Hristić objavljuje Poezija i kritika

poezije1195

, pokušaj asimilacije Eliotovih stavova usred haosa kritičkih teorija, a Antun

Šoljan1196

samo ukratko predstavlja Eliota u zbirci Eliotove poezije koju je sastavio,

pozivajući se na strane kritičare F. O. Matjesena i Klinta Bruksa.

1960-1969.

Književno-istorijski okvir u ovoj deceniji dat je Spilerovom Istorijom književnosti

SAD.1197

Tomislav Ladan u eseju o T. S. Eliotu objavljenom u sklopu zbirke Izabranih

pjesama1198

ukazuje na izvore, bavi se temama Eliotovog deklarativnog klasicizma,

objektivnog korelativa, a poziva se i na Elizea Vivasa. Tomislav Ladan je poznat po tome što

„u svojoj kritičkoj metodi kombinira komparatističko-historijsku analizu sa punktiranjem

filozofskih ideja sadržaja u djelu.“1199

1192

Julius Bab, Pisci Amerike, Zagreb, Mladost, 1955, str. 267. 1193

Kanlif, Markus, Historija književnosti SAD, Rijeka, Otokar Keršovani, 1959 1194

Brkić, Svetozar, „T. S. Eliot razvoj jednog pesničkog senzibiliteta“, str. 34 – 45, u: Brkić, Svetozar,

Pavlović, Miodrag, Antologija savremene engleske poezije (1900 – 1950), Beograd, Nolit, 1957 1195

Hristić, Jovan, Poezija i kritika poezije, Matica srpska, Novi Sad, 1957 1196

Šoljan, Antun, „Bilješka o piscu“, str. 82 – 83, u: Eliot, T. S., Pusta zemlja, Zagreb, Zora, 1958 1197

Spiler, Robert, et. al., Istorija književnosti SAD, Cetinje, Obod, 1962 1198

Ladan, Tomislav, „T. S. Eliot i njegova poezija“, str. 97 – 106., u: T. S. Eliot, Izabrane pjesme, Sarajevo,

Veselin Masleša, 1962 1199

Vlatko, Pavletić, Panorama hrvatske književnosti XX stoljeća, Zagreb, Stvarnost, str. 737.

327

Živojin Todorović je, pored kratke beleške, u svoju knjigu Reči imaju pisci sveta1200

uvrstio i prevod jednog Eliotovog pisma.

U ovoj deceniji Nikola Koljević1201

posvećuje pažnju Novoj kritici u svom

magistarskom radu, koji je i objavljen,1202

a u okviru pristupa se bavi i Eliotom. Naglašava da

je Eliota čitao na engleskom, i detaljno se bavi temama bezličnosti pesničke emocije i

tradicije. Koljević se Eliotu vraća i kada ga poredi sa Džojsom1203

po njihovim mladalačkim

eksperimentima. Ističe simboličnu, ne opisnu prirodu umetnosti, i poredi Džojsovu epifaniju i

objektivni korelativ.

Hristić u Izabranim tekstovima T. S. Eliota1204

razrađuje esej objavljen u časopisu

LMS1205

godinu dana ranije, uvrstivši ga u zasebno izdanje u želji da ovaj njegov esej dobije i

promenjene komunikativne funkcije. Teme su odnos poezije i kritike, pesnik kritičar,

univerzalnost Eliotove poezije i kritike, tradicija, impersonalnost, imažizam, uzori, objektivni

korelativ. Ivan V. Lalić1206

, kao i Koljević, predstavlja sebe kao dobrog poznavaoca činjenica

o Eliotu. Deli njegove stavove o prirodi kritike, uvodi stavove Edmunda Vilsona o dramskom

obeležju Eliotove imaginacije, odnos poezije i muzike obrađuje kroz pojam auditivne

imaginacije, a u analizama pesničkih ostvarenja se oslanja na Helen Gardner. Sledeće godine

objavljeno je i delo Edmunda Vilsona1207

, koje uprkos tome što je kritički intonirano u eseju o

Eliotu podvlači činjenicu univerzalnosti Eliotovog stvaralaštva.

Među različitim pristupima analizi Eliotove „Puste zemlje“ izdvaja se ime Ernsta

Kurcijusa1208

po tome što Eliotovo delo sagledava kroz teme erosa i tanatosa. Dušan Puhalo

se u svom eseju objavljenom u zbirci eseja „Veliki pesnici o poeziji“1209

, uprkos tome što je

svestan Eliotovog značaja za razvoj književnosti, vraća nedostacima i nedoslednostima u

njegovom radu. Preokupiran je temom reakcionarnog katolicizma, za koji tvrdi da je u

1200

Todorović, Živojin, „Tomas Eliot“, str. 85 – 86., u: Todorović, Živojin, Reči imaju pisci sveta. I.

Kragujevac, “Svetlost”, 1962 1201

Koljević, Nikola, Nova kritika - njeni teorijski osnovi i rezultati - magistarski rad, Sarajevo, N. Koljević,

1963 1202

Brkić, Svetozar, „Pogovor“, str. 99 -105., u: Eliot, T. S., Četiri kvarteta, Beograd, Prosveta, 1966 1203

Koljević, Svetozar, „Simbol kao zagonetka ili rasvetljenje? Eliotovi i Džojsovi mladalački eksperimenti“,

str. 164 – 181, u: Koljević, Svetozar, Trijumf inteligencije, Beograd, Prosveta, 1963 1204

Hristić, Jovan, „Predgovor“, str. 7 – 30., u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta, 1963 1205

Hristić, Jovan, „Eliotovo shvatanje tradicije“, LMS, 1962, god. CXXXVIII, knj. CCCLXXXIX, br. 2, str.

91-100. 1206

Lalić, Ivan, „O poeziji T. S. Eliota“, str. 152 – 172., u: Lalić, Ivan, O poeziji dvanaest pesnika, Beograd,

Slovo Ljubve, 1963 1207

Vilson, Edmund, „T.S. Eliot“, str. 79 – 111, u: Vilson, Edmund, Akselov zamak ili O simbolizmu /prev. i

predgovor Olga Humo/, Beograd, Kultura, 1964 1208

Curtius, E. R., „T. S. Eliot“, str. 122 – 170., u: Curtius, E. R., Eseji iz evropske književnosti /prev. dr Emilija

Grubačić/, Sarajevo, Veselin Masleša, 1964 1209

Puhalo, Dušan, Veliki pesnici o poeziji, Beograd, Kolarčev narodni univerzitet, 1964, str. 184 – 207.

328

suprotnosti sa Eliotovim stavovima o ulozi umetnosti i književnosti u društvu, kao i temama

tradicije i pesničke impersonalnosti, za koje dokazuje da nisu novina u književnoj teoriji.

Svetozar Brkić1210

je uz „Četiri kvarteta“ obradio temu Eliotove poezije, analizirajući njegove

izvore, a dva autora u tom periodu su pisala o nobelovcima, Sjepan Ivezić1211

i Ivo

Hergešić.1212

Ivo Hergešić piše o književnicima koji su dobili Nobelovu nagradu, detaljnije

obrađuje stvaralaštvo i pravi osvrt na recepciju. Interesantan je podatak da govori o Eliotu i

kao o dečjem piscu.

1970-1979.

U ovoj deceniji objavljena je istorija engleske književnosti Dušana Puhala.1213

Ističe

Eliota kao najuticajniju književnu ličnost, ne najvećeg pesnika, a njegova dela elitistička,

nerazumljiva za većinu čitalaca. Kada je esejistika u pitanju, pravi podelu na

književnoteorijske eseje, radove o pojedinim piscima i književne grupe ili pojave i eseje o

društvenim pitanjima, a ističe da njegove književnoteorijske izjave nisu bile naučno

utemeljene. Ovde je Eliot u jednom udžbeniku književnosti sagledan u kontekstu engleske

književnosti. U antologiji savremene američke poezije1214

Ivan Lalić isticanjem formiranog

Eliotovog jezika američke intonacije opravdava donekle razloge zbog kojih je Eliotovo

stvaralaštvo uvrstio u okvire američke književnosti. Svestan velikog Eliotovog uticaja, naziva

ga ortodoksijom koja je tri decenije vladala. U svojoj knjizi eseja Kritika i delo1215

ukazuje na

izvore svoje kritičke misli u Eliotovoj kritici, a u njegovom radu uočava, kao i Rene Velek

dok ga poredi sa Valerijem, „englesku verziju formalističko-simbolističkih teorija.“1216

Uvod

koji je objavio uz izbor poezije1217

zapravo je ponovo objavljen esej iz periodike. Slamnig

uvrštava Eliota u svoju antologiju Svjetske književnosti Zapadnog kruga1218

, a Šoljan ga u

svojoj antologiji Moderne lirike zapadnog kruga1219

svrstava u engleske pesnike. Jovan

Hristić1220

obrađuje Eliotovo kritičko stvaralaštvo u okvirima Nove kritike, posebno pojmove

tradicija i objektivni korelativ, a njegove eseje ne uvrštava u izbor eseja, dok se Nikola

1210

Brkić, Svetozar, „Pogovor“, str. 99 -105., u: Eliot, T. S., Četiri kvarteta, Beograd, Prosveta, 1966 1211

Ivezić, Stjepan, „Nobel i Nobelovci“, Zagreb, Epoha, 1965 1212

Hergešić, Ivo, Književnici nobelovci, Zagreb, Radio-televizija Zagreb, Mladost, 1969 1213

Puhalo, Dušan, „T. S. Eliot“, str. 221 – 247., u: Puhalo, Dušan, Engleska književnost, Beograd, Naučna

knjiga, 1976 1214

Lalić, Ivan, Lalić Branka, Antologija moderne američke poezije, Beograd, Prosveta, 1972 1215

Lalić, Ivan V., Kritika i delo, Beograd, Nolit, 1971 1216

Idem, str. 16. 1217

Lalić, Ivan V., „Uvod“ u: Lalić, Ivan V. i Lalić, Branka, Izabrane pesme, Beograd, BIGZ, 1978 1218

Slamnig, Ivan, Svjetska književnost zapadnog kruga (Od srednjeg veka do današnjih dana), Zagreb, Školska

knjiga, 1973 1219

Šoljan, Antun, Antologije moderne lirike zapadnog kruga, Zagreb, Školska knjiga, 1974 1220


329

Koljević1221

bavi Eliotom, Jejtsom i tradicijom, što smo već pominjali u okviru periodike.

Esej S. M. Baure, detaljna analiza „Puste zemlje“, objavljen je dva puta, u knjizi njegovih

eseja1222

i u knjizi Dragana Nedeljkovića i Miodraga Radovića.1223

Frensis Fergason1224

i Rejmond Vilijams1225

su strani teoretičari dramskog

stvaralaštva čija su dela prevođena, a istom problematikom se od naših kritičara i teoretičara

bavio Slobodan Selenić.1226

U ovom periodu su bila zastupljena i komparativna proučavanja. Zoran Gavrilović u

svojoj knjizi Uočavanja1227

razmatra američku i jugoslovensku misao o književnosti između

dva rata, i naglašava da nema ozbiljnijeg zasnivanja teorijske misli. Eliota poredi sa

Crnjanskim, Simom Pandurovićem i Ujevićem. U ovoj deceniji Dunja Detoni Dujmić1228

odbranila je doktorsku disertaciju na temu recepcije engleske i američke poezije dvadesetog

veka sa osvrtom na poeziju T. S. Eliota. Interpretativna recepcija je u ovom radu ostavljena

po strani.

1980-1989.

U devetoj deceniji Eliotovo stvaralaštvo se sagledava u kontekstu engleske tradicije u

istoriji engleske književnosti Brede Kogoj Kapetanić i Ive Vidana1229

, autor pregleda je Sonia

Bićanić, a prevodi Gige Gračan. Esej „Modernistički prevrat“ Sonje Bašić uvršten je u

antologiju Zlatna knjiga američke poezije Antuna Šoljana1230

, a uvod Miodraga Pavlovića u

knjizi „Pusta zemlja“1231

objavljen je iste godine u Književnim novinama da bi 1990. godine

bio uvršten u zbirku eseja ovog autora.1232

I njegov esej „Problem Ubistva u katedrali“

uvršten je i u pomenutu knjigu eseja, i objavljen 1990. godine u LMS.1233

Esej Milana

1221

Koljević, Nikola, Ikonoborci i ikonobranitelji, Beograd, Nolit, 1978 1222

Baura, S. M, „T. S. Eliot: Pusta zemlja“ /prev. Dušan Puvačić/, str. 396 – 425., u: Baura, S. M: Nasleđe

simoblizma: Stvaralački eksperiment. Beograd, Nolit, 1970 1223

Baura, S. M, „T. S. Eliot: Pusta zemlja“, str. 635 – 666, u: Nedeljković, Dragan, Umetnost tumačenja

poezije, Beograd, Nolit, 1979 1224

Fergusson, Francis, Ubistvo u katedrali: teološko pozorje, /prev. Marta Frajnd/, str. 274 – 288, u: Suština

pozorišta, Beograd, Nolit, 1970 1225

Williams, Raymond, Drama od Ibzena do Brehta, Beograd, Nolit, 1979 1226

Selenić, Slobodan, Dramski pravci XX veka, Umetnička akademija u Beogradu, Beograd, 1971 1227

Gavrilović, Zoran, Uočavanja, Beograd, Prosveta, 1970 1228

Detoni Dujmić, Dunja, Engleska i američka poezija XX stoljeća u hrvatskim i srpskim prijevodima s

posebnim obzirom na T.S.Eliota, Zagreb, D. Detoni Dujmić, 1976 1229

Kapetanić Kogoj, Breda, Vidan, Ivo, Engleska književnost, Zagreb, SNL, 1986 1230

Bašić, Sonja, „Modernistički prevrat“, str. 18 – 39., u: Šoljan, Antun, Zlatna knjiga američke poezije,

Zagreb, 1980

Šoljan, Antun, „T. S. Eliot“, str. 267 – 271., u: Šoljan, Antun, Zlatna knjiga američke poezije, Zagreb, 1980 1231

Pavlović, Miodrag, „Poezija T. S. Eliota – treće čitanje“, str. 5 – 13. , u: Eliot, T. S., Pusta zemlja, Niš, 1988 1232

Pavlović, Miodrag, Čitanje zamišljenog: eseji iz svetske književnosti, Novi Sad, Bratstvo-Jedinstvo, 1990 1233

Pavlović, Miodrag, „Problem Ubistva u katedrali“, LMS, 1990, god. 166, knj. 445, br. 5, str. 752-755.

330

Topolovačkog „Eliotova drama“ iz knjige Sirenski zov teksta1234

takođe je prethodno bio

objavljen u Životu 1967. godine.1235

Dve doktorske disertacije su odbranjene u ovom periodu, Branko Peić1236

u oblasti

estetike, bavi se Novom kritikom i Eliotom kao jednim od njenih inspiratora. Naglašava

njegov intelektualni snobizam i koketiranje sa fašizmom. Poziva se i na Rensoma koji je

tvrdio da je Eliot najbolji od svih kritičara kada poredi dvojicu pisaca. Ratomir Ristić1237

se

bavi problemom interpretacije u okvirima koje su postavili T. S. Eliot i Nova kritika.

1990-1999.

U poslednjoj deceniji prošlog veka u kritičkoj recepciji se pojavljuju neke ideje po

prvi put. Tako Marko Grčić1238

vidi programska načela i autobiografske elemente u

„Ubojstvu u katedrali“, pojavljuje se ideja da je „Pusta zemlja“ sažetak indijskog speva

Ramajana i Mahabharata u analizi objavljenoj u Prilozima nastavi književnosti.1239

U

pregledu nobelovaca Slobodan Živojinović naglašava stav V. K. Vilijams da je Eliot

onemogućio da se stvori domaća poezija. Sonja Bašić se u predgovoru Izabranim

pjesmama1240

osvrće na domaću scenu na kojoj Eliot dominira. Primećuje da pesništvo u

poeziji nije predmet analize, samo njena filozofska i tematska strana, da se konkretnost

objektivnog korelativa gubi u „Četiri kvarteta“, a svoju analizu oslanja na analizu Helen

Gardner. Antun Šoljan u svojim „Napomenama uz prijevod“ donosi podatak o prvom

prevodu neke Eliotove pesme, prevodu Zvonimira Bajsića i Zvonimira Goloba pesme „Teta

Helena“ sa češkog, objavljenom u Ilustriranom vjesniku, kao i razgovor sa T. S. Eliotom

objavljenom u Vjesniku 1955. godine, i naglašava da Eliot nije pesnik sa velikom čitalačkom

publikom. Jovan Hristić je svoj esej iz 1961. godine1241

uvrstio u zbirku eseja1242

, a u zbirci

pesama prevod dva eseja Sirila Konolija1243

u kojima se on poziva i na Aldingtona i Kenera.

1234

Topolovački, Milan, Sirenski zov teksta, Zagreb, Omladinski kulturni centar, 1988 1235

Topolovački, Milan, „Eliotova drama“, Život, 1967, XVI, 11 - 12, 24 – 28. 1236

Peić, Branko, Nova američka kritika u kontekstu ideje o smrti estetskog, Beograd, B. Peić, 1981 1237

Ristić, Ratomir, T. S. Eliot i interpretaciji u kritici i nastavi poezije: doktorska disertacija, Niš, R.Ristić,

1981 1238

Grčić, Marko, „Ubojstvo u katedrali kao pasija“, str. 121 – 135., u: Eliot, Thomas Stearns, „Ubojstvo u

katedrali“ /prev. Marko Grčić/, Zagreb, Kršćanska sadašnjost/Grafički zavod Hrvatske, 1990 1239

Stanisavljević, Vukašin, Prilozi nastavi književnosti, Knj.4, Gornji Milanovac, Dečje novine, 1991 1240

Bašić, Sonja, „T. S. Eliot“, str. 93 – 113., u: Eliot, T. S., Izabrane pjesme, Zagreb, Grafički zavod Hrvatske,

1991 1241


str. 336-343. 1242

Hristić, Jovan, „Prim. prev. ili uz prevod Eliotove Puste zemlje“, str. 234 – 239., u: Hristić, Jovan, Eseji,

Novi Sad, Matica srpska, 1994 1243

Konoli, Siril, „Prevrat u modernoj poeziji“ /prev. Zoran Paunović/, str. VII – XXV, u: Eliot, T. S., Pesme,

Beograd, SKZ, 1998

331

Uvrstio je takođe i anegdotski zapis Viljema Empsona “Maestrov stil”1244

o Eliotu, i svoj

pogovor1245

u kojem ističe da iako „kod nas nikada nije postao popularan pesnik, Eliot spada

među veoma prevođene pesnike.“ 1246

Hristić daje uputstvo za snalaženje u kritičkoj recepciji

T. S. Eliota, preporučuje Helen Gardner, F. O. Matjesen, Džordža Vilijamsona i Džordžisa

Katauia (Georges Cattaui), pominje Hjua Kenera, Ernsta Roberta Kurcijusa i Edit Sitvel. Od

naših autora izdvaja Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića i Mirka Magaraševića.

2000-2009.

Dubravka Popović-Srdanović1247

bavi se specifičnom temom jednog Eliotovog

prevoda sa francuskog, sa ciljem da ukaže na književne i vanknjiževne uslove prijema jednog

prevoda. Hugo Fridrih je u svou zbirku eseja1248

uvrstio esej o Eliotu, Snežana Šeatović-

Dimitrijević1249

proučava uticaj Eliota na stvaralaštvo Ivana V. Lalića, a neke njegove ideje

prati i kod Miljkovića i Hristića. Zvonimir Radeljković1250

je svoj prevod propratio

pogovorom, naglašava duboko ličnu Eliotovu motivaciju za pisanje pesme koja dobija

karakteristiku univerzalnosti. Ideje kršćanskog društva1251

su prvi put tema, autor pogovora je

Zdravko Gavran, a objavljene su i Eliotove Sabrane drame.1252

Autor pogovora, Petar

Opačić, ukazuje na značaj koji je Eliot imao na razvoj jezika jer je istupio iz viktorijanske

tradicije i pronašao novi izraz. Đorđe Randelj i Milan Živanović1253

govore o Eliotu pod

naslovom „Pusta zemlja, šuplji ljudi“ obrađujući uobičajene teme u još jednoj knjizi

posvećenoj nobelovcima. Sergej Macura se bavi analizom govornika u „Pustoj zemlji“.1254

Izdvaja se stručnim pristupom i jasno izdiferenciranom temom, kao i pozivanjem na strane

autore i publikacije, Helen Gardner i Oksfordsku antologiju engleske književnosti koja sadrži

Konoli, Siril, „T. S. Eliot“ /prev. Zoran Paunović/, str. XXVI – XXXII, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ,

1998 1244

Empson, Viljem, „Maestrov stil“ /prev. Zorica Bečanović/, str. 201 – 206, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd,

SKZ, 1998 1245

Hristić, Jovan, „Pogovor“, str. 207 – 213, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998 1246

Idem, str. 207. 1247

Popović - Srdanović, Dubravka, T. S. Eliot kao prevodilac Sen-Džon Persove „Anabaze“, str. 129 -133, u:

Janićijević, Jovan, Prevodna književnost, Beograd, Udruženje književnih prevodilaca Srbije, 2001 1248

Hugo, Fridrih, „T. S. Eliot“, str. 214 – 217, u: Hugo, Fridrih, Struktura moderne lirike: od sredine 19. do

sredine 20. veka, Novi Sad, Svetovi, 2003 1249

Šeatović - Dimitrijević, Snežana, Tradicija i inovacija, Beograd, Filip Višnjić, 2004 1250

Radeljković, Zvonimir, „Mi u Pustoj zemlji: Pogovor“, str. 77 – 99, u: Eliot, T. S., Pusta zemlja /prev. i

bilješka Zvonimir Radeljković/, Sarajevo, Buybook, 2004 1251

Gavran, Zdravko, „Pogovor: Sama demokracija nije dovoljna“, str. 115 – 132, u: Eliot, T. S., Ideja

kršćanskog društva, Split, Verbum, 2005 1252

Opačić, Petar, „Pogovor“, str. 615 – 622, u: Eliot, T. S., Sabrane drame, Split, Naklada Bošković, 2005 1253

Randelj, Đorđe, Živanović, Milan, „Pusta zemlja, šuplji ljudi“, str. 220 – 224, u: Randelj, Đorđe, Živanović,

Milan, Nobelovci, Novi Sad, KZ Ljubitelji knjige (Art print), 2006 1254

Macura, Sergej, „Govornici u Pustoj zemlji“, Lice u jeziku, književnosti, kulturi, Beograd, Philologia, 2006,

str. 101 – 106.

332

popis citata u Eliotovoj „Pustoj zemlji“. Andrija Matić je odbranio i magistarsku i

doktorsku1255

tezu na temu T. S. Eliota, i objavio knjigu1256

, široko zahvatajući oblast, što mu

je ostavilo dosta prostora da se po svom nahođenju bavi Eliotovim stvaralaštvom.

Ako se sada osvrnemo na pregled interpretativne recepcije koji smo napravili

odvojeno za zasebna izdanja, možemo da primetimo sledeće:

- U periodu od šezdeset godina nije izdata knjiga eseja naših kritičara o T. S. Eliotu.

- Daleko je manji broj bibliografskih odrednica zasebnih izdanja nego periodike.

- Strane autore nismo izdvajali u pregledu zbog toga što su bili malobrojni.

- Eliot se i u ovim izdanjima uvrštava i u američke i u engleske istorije književnosti.

- Eseji objavljeni u zasebnim izdanjima povezani sa esejima objavljivanim u periodici.

- Svetozar Brkić, Tomislav Ladan, Nikola Koljević, Ivan V. Lalić, Dušan Puhalo, Zoran

Gavrilović, Dunja Detoni Dujmić su obeležili prve tri decenije posle rata, da bi se kasnije

slabije javljali. Izuzetak su Jovan Hristić i Antun Šoljan koji objavljuju sve vreme.

- Druga generacija autora je: Sonja Bašić, Miodrag Pavlović, Milan Topolovački, Branko

Peić, Ratomir Ristić, Marko Grčić, Slobodan Živojinović, Dubravka Popović Srdanović,

Snežana Šeatović Dimitrijević, Zvonimir Radeljković, Zdravko Gavran, Petar Opačić,

Sergej Macura, Andrija Matić.

- Oblast recepcije je pokrivena samo doktorskom disertacijom Dunje Detoni Dujmić, i

novijim pojedinačnim, ali još uvek sporadičnim, istraživanjima o direktnim uticajima na

naše stvaraoce.

- Ni jedna nova, do tad neobrađivana tema nije obrađena u zasebnim izdanjima.

1255

Matić, Andrija, Evolucija modernističke poetike u stvaralaštvu T. S. Eliota: doktorska disertacija, Beograd,

A. Matić, 2007 1256


333

PREVODNA I INTERPRETATIVNA RECEPCIJA POEZIJE T. S. ELIOTA SA

OSVRTOM NA PREVODNU I INTERPRETATIVNU RECEPCIJU POEZIJE

MODERNIH AMERIČKIH PESNIKA NARODNJAČKE STRUJE

Ako se prisetimo citata kojeg smo naveli u uvodu ovog rada, u kojem Dž. S. Bruker

naglašava kako je „Ajkinov Eliot moderan (anglo-američki, ličan, subjektivan, psihološki,

ekspresionistički) dok je Paundov modernistički (evropski, bezličan, objektivan, realistički,

post-impresionistički, kubistički, avangardan)1257

direktno ćemo se vratiti na temu dveju

osnovnih struja u američkoj poeziji.

Ovaj prvi Eliot naginjao bi više narodnjačkoj struji u američkoj poeziji, uprkos tome

što su mu mnogi savremeni američki pesnici izjednačavali narodnjačku poeziju sa američkom

poezijom i odricali Eliotu pripadništvo američkoj poeziji upravo stoga što nije pripadao

narodnjačkoj struji američke poezije. U tome je, naravno, prednjačio Vilijam Karlos Vilijams

koji je „posvećen stvaranju poezije iz svakodnevnog američkog života i iz jezika

Amerikanaca, bio posve siguran da Eliot nije bio uz američku poeziju, nego protiv nje.“1258

Ukazivao je na inspiraciju koju je Eliot crpeo iz stranih evropskih književnosti, a njega su

sledili i drugi američki kritičari.

Međutim, ovu su američku svađu zapravo vodili Vilijams narodnjak i Paund

kozmopolita, što je dovelo do „podele poezije na akademsku poeziju i poeziju američkog

tla.“1259

Obojica su zapravo sanjali o američkoj renesansi: dok je Paund smatrao da Amerika

zaostaje za Evropom, Vilijamsova polazišna tačka je bila idealizovana Amerika koju tek

treba istražiti.

Uprkos ovakvim Vilijamsovim stavovima, postoje mnogi radovi, pogotovo danas,

koji dokazuju da je Eliot američki pesnik. Za primer možemo da uzmemo A. D. Mudija koji

nastoji da dokaže da je Eliotovo američko iskustvo najvitalnija osobina u njegovoj poeziji, a

da je dela iz prošlosti i stranih kultura upotrebljavao na originalan način, baš kako je i sam

Emerson to zahtevao kada je govorio da ne treba da čitamo Dantea već da „postanemo“

Dante. Time je pokazao da je uslov da američki pesnik piše o američkoj svakodnevnici

neodrživo pojednostavljenje. Kada govori o američkom ritmu Eliotovog izraza, Mudi

dokazuje da engleski i američki jezik dosta razlikuju. I to ne samo u značenju nekih

1257

Brooker, Jewel Spears, T. S. Eliot: Contemporary reviews, Cambridge University Press, Cambridge, 2004,

p. xvi 1258 Moody, A. D., „T. S. Eliot: American Strain“, p. 50, in: Bloom, Harold, T. S. Eliot, Bloom’s Literary

Criticism, New York, 2011 1259


York, 1994, p. viii

334

pojedinačnih reči, nego upravo u zvuku koji dolazi pre značenja, i ritmu koji je određen

glasovnim nizovima. A upravo se nacionalna vitalna obeležja jednog jezika nalaze u

jezičkom ritmu i prirodnim govornim obrascima. Svesna toga i Helen Vendler (Helen

Vendler) u predgovoru svoje antologije savremene američke poezije kaže da će knjiga „moći

da se pokaže u svom punom šarmu samo onima koji istinski znaju američki jezik – jezik koji

se odvojio do ovog trenutka od engleskog jezika po svom naglasku, intonaciji, diskursu i

rečniku.“1260

A Mudi nas podseća da je Eliot, govoreći o neprevodivosti sa jednog jezika na

drugi, isticao upravo te osobine nekog jezika kao neprevodive.

Uprkos tome što analizira i ostale američke karakteristike Eliotovog stvaralaštva, na

prvom mestu sklonost ka skepticizmu, Mudi ipak zaključuje: „Eliot, očigledno, nije američki

pesnik u istom smislu kao što su to Vitman i Vilijamson i Olson. Njegova poezija je

podjednako engleska i evropska koliko i američka. Prerasta u viziju i mudrost više naroda i

kultura. Ali Eliotova poezija je engleska i evropska poezija koju je mogao samo jedan

Amerikanac da napiše, a upravo ta američka komponenta njegove poezije pravi razliku.“1261

Međutim, svađa između Vilijamsa i Paunda nije bila jedina svađa na književnoj sceni

tog vremena, već odraz odnosa između engleske i američke književnosti koji se, prema

rečima Jana Hamiltona, menjao kroz tri svoje faze u dvadesetom veku: „To je priča o

udvaranju, braku, i razvodu. U prvoj trećini veka odvijala se živahna interakcija između

engleske i američke tradicije, što je naizgled dovelo do vitalizacije obeju tradicija; u drugoj

trećini veka bila je borba za kontrolu; a u poslednjoj trećini veka dolazi do slabljenja

interesovanja, tako da je na kraju čak i rivalstvo zamrlo.“1262

I dok se, kao što smo videli, u anglo-američkoj kritičkoj recepciji dosta raspravlja o

tome da li je Eliot američki ili engleski pesnik, za našu kulturnu javnost to nije očigledno bilo

bitno te se naša interpretativna recepcija nije se mnogo bavila ovim podelama. Držali su se

standardnih definicija izricanih u istorijama književnosti, a T. S. Eliot se sagledava i u

kontekstu američke i u kontekstu engleske književnosti u zavisnosti od ličnih afiniteta autora.

Neki autori, doduše retki, ističu povezanost engleske i američke književnosti, i Eliota kao

simbola te povezanosti. Imali smo prilike da naiđemo na izjavu Vilijama Karlosa Vilijamsa

(u knjizi Slobodana Živojinovića) da je Eliot onemogućio stvaranje domaće poezije vrativši

je akademijama, ali ovo je samo primer sporadične prirode pojavljivanja ovih tema.

1260

Idem, p. viii 1261

Moody, A. D., „T. S. Eliot: American Strain“, p. 59, in: Bloom, Harold, T. S. Eliot, Bloom’s Literary

Criticism, New York, 2011 1262


York, 1994, p. vi

335

Ni sam Eliot se nije uključivao u ovu američku svađu između Vilijamsa i Paunda, a

čini se da se i slagao sa Vilijamsom pošto je u svom eseju „Od Poa do Valerija“ istakao da je

on engleski pesnik američkog porekla koji se formirao pod Bodlerovim uticajem. Sem toga, u

časopisu Poetry (septembar 1946) vrlo je jasno rekao šta misli o američkoj poeziji svojih

savremenika sa početka veka: „Kakva god da je bila književna scena u Americi od početka

veka do 1914. godine, u mozgu imam potpunu praznina. Ne mogu se setiti imena ni jednog

jedinog pesnika tog perioda čiji sam rad pratio: tek sam 1915. godine, kad sam došao za

Englesku, čuo za Roberta Frosta.“1263

Narodnjački orijentisane pesnike koji su bili tema magistarskog rada ova svađa takođe

nije doticala. Oni su živeli savremeni američki život i stvarali savremenu poeziju američkog

tla. Naravno, narodnjačka modernistička struja se ne iscrpljuje izborom pesnika koji je

napravljen da bi što vernije oslikali bogastvo stilova i tema u vreme modernizma. Period u

kojem su oni stvarali pokriva prvu polovinu prošlog veka i poklapa se sa periodom u kojem je

stvarao Eliot, uz izuzetak Čarlsa Simića koji je rođen 1938. godine i počinje da objavljuje tek

1967. godine, odnosno u periodu posle Eliotove smrti.

Edgar Li Masters je živeo od 1868. – 1950. godine, od 1898. godine objavivši

dvanaest drama, dvadeset i jednu zbirku poezije, šest romana i šest biografija. Robert Frost

(1874 – 1963) objavljuje u period od 1915. – 1947. godine, a kada govorimo o njegovom

stvaralačkom opusu, govorimo o tridesetijednoj zbirci poezije i četiri drame. Karl Sendberg

(1878 – 1967) objavljuje od 1904. godine do 1960, a objavio je dvanaest zbirki poezije,

trinaest proznih dela, sedam knjiga za decu. Volas Stivens (1879 – 1955) objavljuje u period

od 1921. – 1954. godine devet zbirki poezije i jedno prozno delo, a i. i. kamingz (1894 –

1962) od 1922. godine impozantan broj pesama, dve autobiografije, četiri drame i nekoliko

eseja. Hart Krejn (1899 – 1932) je od 1926. godine objavio dve zbirke pesama, a Langston

Hjuz (1902 – 1967) od iste te godine petnaest zbirki poezije, jedanaest proznih dela, šest

knjiga, dvanaest drama i osam knjiga za decu.

Ako stvaralaštvo ovih pesnika nazovemo kolažem, recepcijski odraz tog kolaža, koji

nastaje spajanjem ovog raznorodnog stvaralaštva, nije baš u potpunosti veran. „Ogledalo u

kojima su se ovi pesnici ogledali imalo je svoje, već unapred definisane, determinante

društveno-istorijskog i književno-istorijskog porekla koje su kod svih pesnika, izuzev našeg

savremenika Simića, dodatno naglašene vremenskom distancom od momenta nastanka

poezije do trenutka recepcije. Ako poredimo podatke o recepciji ovih pesnika do kojih smo

1263

Eliot, T. S., Inventions of the March Hare : Poems, 1909–1917 /edited by Christopher Ricks/, London, Faber

1996, New York, Harcourt Brace, 1996, p. 388.

336

došli u ovom radu, onda ćemo videti da njen kvantitativni i kvalitativni aspekt, kao i vreme

prijema, zavise upravo od toga da li su u recepciji stvaralaštva određenog pesnika naglašenije

determinante društveno-istorijskog ili književno-istorijskog karaktera.“1264

U svakom slučaju, jasno su naglašena tri faktora koja utiču na recepciju u kulturi

primaoca: društveno-istorijski milje, književno-istorijski milje i vremenska distanca od

momenta nastanka poezije do momenta recepcije.

U prvim posleratnim godinama najbolje su prošli oni pesnici čije stvaralaštvo se

svojom društveno-istorijskom potkom uklapalo u društvene tokove kod nas. Tako smo

svedoci veoma živog prijema poezije Langstona Hjuza i Karla Sandberga koja nam je

dolazila kroz antologije, zbirke poezije, časopise i novine najrazličitijeg karaktera fokusiranih

na najrazličitije ciljne grupe. „Klasno (Sandberg, Hjuz) i rasno (Hjuz) definisana, ova poezija

se u potpunosti uklapala u šire društvene tokove neposredno posle Drugog svetskog rata, u

periodu koji smo identifikovali kao period najveće prevodilačke i kritičke aktivnosti kada je

reč o ovim pesnicima.“1265

Kao što smo tada primetili, u ovom slučaju je reč o pozitivnom

uticaju vremenske distance. Veći deo recepcije poezije ovih pesnika bio je neobjektivan i

prenaglašavao je upravo njenu socijalnu notu, a što se tiče napisa književno-istorijskog

karaktera koji su išli u prilog njenoj popularizaciji, u svakom slučaju ne bismo mogli da ih

smatramo ozbiljnim pristupom u proučavanju književnosti.

Kada je došlo do laganog zaokreta u društvenoj klimi, odnosno kada su oslabili

ideološki zahteva koje je društvo u celini postavljalo pred književnost i književnu kritiku, a

počeli da preovlađuju književni kriterijumi u vrednovanju poezije, recepcija poezije ove

dvojice pesnika svela se na negovanje ličnih afiniteta: jedino prevodilačko ime koje se bavi

njima dvojicom jeste Dragoslav Andrić. Književno delo se tretira kao književnost a ne u

odnosu na njegovu društvenu ulogu koju ima obrađujući političke, socijalne, rasne,

nacionalne ili rodne temama. Raša Livada ih u svojoj antologiji moderne američke poezije

već uopšte ni ne pominje. U magistarskom ovaj njegov čin je ocenjen kao „konačan sud o

vrednosti“1266

dat na kraju prošlog veka.

Ako izuzmemo činjenicu da je stvaralaštvo Langstona Hjuza ispunjavalo ideološke

zahteve koje je vreme postavljalo pred književnost, možemo da zapazimo da je ono po obimu

veće od stvaralaštva T. S. Eliota, što takođe može delimično da objasni i neke od činjenica

1264

Maljković, R., Mirjana, „Moderna američka poezija na srpskom govornom području do 1995. godine (Edgar

Li Masters, Robert Frost, Karl Sandberg, Volas Stivens, i. i. kamings, Hart Krejn, Langston Hjuz, Čarls Simić),

2005, Beograd, str. 365. 1265

Idem, str. 366. 1266

Idem, str. 366.

337

kojima u kvantitativnom smislu možemo da opišemo recepciju ovog pesnika na našem

području. A kvantitativna analiza izgleda ovako:

- Prevedena poezija je uvrštena u samo dve antologije američke poezije koje

obuhvataju i stvaralaštvo T. S. Eliota, dok je istovremeno u tom periodu

objavljena u četiri zbirke crnačke poezije.

- Prevedena poezija nije objavljena u vidu zbirke.

- U bibliografiji poezije objavljene u periodici postoji oko pedesetak bibliografskih

odrednica.

- Prevodioci Lengstona Hjuza koji su se bavili i stvaralaštvom T. S. Eliota:

Zvonimir Golob i Zvonimir Bajsić, Aleksandar Spasić.

- Bibliografija interpretativne recepcije u periodici ima dvadesetipet odrednica.

- Od dvadesetak imena koja se javljaju kao autori interpretativnih osvrta objavljen

je samo jedan prevod eseja stranog autora.

- U poređenju sa recepcijom stvaralaštva T. S. Eliota, autori koji su se javili bilo

kao prevodioci, bilo kao kritičari, nisu se javljali na temu recepcije stvaralaštva T.

S. Eliota, izuzev Vere Ilić i Sretena Petrovića.

- Interesantna je podatak da je Risto Tošović, čiji smo citat naveli u uvodu kao

primer kako se u ono vreme postavljao ideološki standard u književnosti, bavio

stvaralaštvom Langstona Hjuza.

Analiza izvedena po istom principu za Karla Sandberga, čije stvaralaštvo je takođe

obimnije od Eliotovog, glasi ovako:

- Sandbergova pozija se pojavljuje u sedam od jedanaest antologija (američke)

poezije u kojima je objavljena poezija T. S. Eliota.

- U tom periou objavljene su dve antologije pesništva koje obuhvataju stvaralaštvo

Karla Sandberga, ali ne i T. S. Eliota.

- Njegove pesme su prevedene i objavljene u tri zasebna izdanja – zbirke poezije.

- U bibliografiji prevodne recepccije objavljene u periodici postoji oko tridesetak

bibliografskih odrednica.

- Prevodioci Sandbergove poezije koji se pojavljuju i kao prevodioci T. S. Eliota:

Ivan Slamnig i Antun Šoljan, Ivan Lalić, Višnja Sepčić, Zvonimir Golob i

Zvonimir Bajsić, Svetozar Brkić, Nikola Koljević, Ljiljana Babić.

- Sandberg se pominje u istorijama američke književnosti koje govore i o

stvaralaštvu T. S. Eliota (Bab, Spiler, Kanlif).

338

- Bibliografiju interpretativne recepcije objavljene u periodici čini dvadesetak

odrednica.

- Od petnaestak imena koja se pojavljuju u interpretativnoj recepciji samo su dva

strana autora.

- Od autora koja smo sreli u recepciji T. S. Eliota, ovde se pojavljuju Ivan Slamnig,

Jeremić Dragan, Alen Boske, Sonja Bašić, Blagoje Jasrebić, Ljiljana Babić, Dunja

Detoni-Dujmić, Srđan Vujica.

Iako je i Masters u svojoj matičnoj zemlji bio podjednako popularan, a stvaralaštvo

značajno po obimu, kao i ova dvojica već pominjanih pesnika, njegova se poezija kod nas

nije zapatila. Ono što je „mučilo“ široke narodne mase u Americi, dato kroz prizmu

Mastersovog doživljavaja mesta i vremena, nije bilo interesantno našoj čitalačkoj publici.

„Ovde je reč o nepovoljnom uticaju vremenske distance na recepciju“1267

– recepcija

Mastersove poezije uslovljena isključivo književno-istorijskim činiocima u vreme kada su

preovladavali ideološki kriterijumi dovela je do toga da za nju važi ono što smo rekli vezano

za učestalost objavljivanja poezije Langstona Hjuza i Karla Sandberga u drugom periodu

njegove recepcije. Međutim, mora se pomenuti „da je Masters uvršten u sve relevantne

antologije moderne američke poezije, a dobio je svoje mesto i u Livadinoj antologiji

modernog pesništva“1268

, odnosno da su „naši antologičari i prevodici bili u stanju da shvate

književno-istorijski značaj poezije ovog međašnjeg pesnika modernizma.“1269

Kvantitivni presek za recepciju Edgara Li Mastersa izgleda ovako:

- Mastersova pozija se pojavljuje u šest od jedanaest antologija (američke) poezije u

kojima je objavljena poezija T. S. Eliota.

- Njegove pesme su prevedene i objavljene u samo jednoj zasebnoj zbirci poezije.

- U bibliografiji prevodne recepccije objavljene u periodici postoji samo pet


- Prevodioci Sandbergove poezije koji se pojavljuju i kao prevodioci T. S. Eliota:

Antun Šoljan i Zvonimir Golob.

- Masters se pominje u istorijama američke književnosti koje govore i o

stvaralaštvu T. S. Eliota (Bab, Spiler, Kanlif).

- Bibliografija interpretativne recepcije objavljene u periodici broji manje od deset

odrednica

1267

Idem, str. 367. 1268

Idem, str. 367. 1269

Idem, str. 367.

339

- Od četiri imena koja se pojavljuju u interpretativnoj recepciji, ni jedan strani autor

nije obuhvaćen.

- Od autora koja smo sreli u recepciji T. S. Eliota, ovde se pojavljuju Ivan Ćurčin i

Sonja Bašić.

Ovu pojavu koja je natkrilila recepciju svih pesnika obuhvaćenih magistarskim radom

nazvali smo „društvenom indiferentnošću“1270

, a njena direktna posledica jeste „neka vrsta

književnog elitizma – ona [recepcija] odvija se u užestručnim časopisima za književnost i

samim tim ostaje van domašaja šire javnosti.“1271

O kvalitativnoj recepciji još i možemo da

govorimo, ali kvantitavna definitivno zaostaje. Na primeru recepcije stvaralaštvu Karla

Sendberga i Langstona Hjuza imali smo prilike da vidimo kako se pojavljuju čak i anonimni

prevodi i prikazi u trenucima kada se propagiraju ideje u višem društvenom interesu.

O književnom elitizmu govorimo i kada je reč o recepciji poezije Roberta Frosta,

popularnog američkog pesnika. U prvom periodu njegove pesme su uvrštene u antologije, tek

ponekad, kao odjek antologija, objavljuju se u periodici, a drugi recepcijski period se zasniva

na ličnom afinitetu Milana Milišića. Iza tog ličnog afiniteta stoji sistematski rad, pa se krajem

prošlog veka pojavljuje zbirka Frostove poezije.

Kvantitativni presek za Roberta Frosta govori sledeće:

- Frostova pozija se pojavljuje u šest od jedanaest antologija (američke) poezije u

kojima je objavljena poezija T. S. Eliota.

- Njegove pesme su prevedene i objavljene u jednoj zbirci poezije.

- U bibliografiji prevodne recepcije objavljene u periodici postoji oko dvadesetak


- Prevodioci poezije Roberta Frosta koji se pojavljuju i kao prevodioci T. S. Eliota:

Ivan Slamnig i Antun Šoljan, Ivan Lalić, Svetozar Koljević.

- Frost se pominje u istorijama američke književnosti koje govore i o stvaralaštvu

T. S. Eliota (Bab, Spiler, Kanlif).

- Bibliografiju interpretativne recepcije objavljene u periodici čini desetak

odrednica.

- Od desetak imena koja se pojavljuju u interpretativnoj recepciji samo je jedan

strani autor.

- Od autora koje smo sreli u recepciji T. S. Eliota, ovde se pojavljuju Ivan Slamnig,

Ivan Ćurčin, Tomislav Ladan, Sonja Bašić, Antun Šoljan, Dušan Puvačić.

1270

Idem, str. 368. 1271

Idem, str. 368.

340

Pod kapom književnog elitizma došao nam je i rad i. i. kamingsa uprkos tome što je

njegova poezija blago društveno angažovana i što bismo mogli očekivati da bude primljen

oberučke. Prepreka tome u ovom slučaju kreće se isključivo u okviru književno-istorijskih

okvira koje bismo mogli da svedemo pod zajednički termin avangarda. U prilog ovoj tvrdnji

govori i činjenica da se „recepcija ovog pesnika odvija u već pominjanom elitizovanom

književnom miljeu, pa su samim tim književna merila presudna.“1272

Abrams definiše avangardu kao jedno specifično obeležje modernizma koje

podrazumeva svesno pravljenje eksperimenata: „Kršenjem prihvaćenih konvencija i osobina,

ne samo u umetnosti nego i u društvenom diskursu, oni stvaraju nove umetničke forme i

stilove i uvode dotad zapostavljane, a ponekad zabranjene, teme. Umetnici avangarde često

sebe predstavljaju kao da su ‚udaljeni‘ od uspostavljenog poretka, i kroz suprotstavljanje

potvrđuju svoju autonomiju; glavni cilj je da uzdrmaju senzibilitet konvencionalnog čitaoca i

da izazivaju norme i stavove dominantne buržoaske kulture.“1273

kamingsovo eksperimentisanje na nivou forme ogledalo se u specifičnoj tipografiji i

grafičkom eksperimentu, noseći sobom poruku snažna individualnosti i glasa protiv

autoriteta. Pretpostavka je da u vreme kada se u našoj zemlji na prvom mestu gradio

kolektivni duh ovakva jedna umetnost ipak nije mogla biti šire prihvaćena. Autori koji su se

bavili interpretacijom njegovog stvaralaštva su neretko izražavali čuđenje zašto nije pisao na

normalan način, kao recimo Antun Šoljan i Ivan Slamnig1274

, kada su teme njegove poezije

uvek duboko lične i tradicionalne, skoro romantične, ljubav i smrt.

Kvantitativni presek prevodne i interpretativne recepcije za i. i. kamingsa može da se

predstavi na sledeći način, pri čemu ne treba da se zaboravi da se broj kamingsovih pesama

meri hiljadama:

- kamingsova poezija se pojavljuje u osam od jedanaest antologija (američke)

poezije u kojima je objavljena poezija T. S. Eliota.

- Njegova poezija je uvštena u jednu antologiju u koju nije uvrštena poezija T. S.

Eliota.

- Njegove pesme su prevedene i objavljene u jednoj zbirci poezije.

- U bibliografiji prevodne recepcije objavljene u periodici postoji oko petnaestak


1272

Idem, str. 369. 1273


Šoljan, Antun, Slamnig, Ivan, Američka lirika, Zagreb, Zora, 1952, str. 184.

341

- Prevodioci poezije i. i. kamingsa koji se pojavljuju i kao prevodioci T. S. Eliota:

Ivan Slamnig i Antun Šoljan, Ivan Lalić, David Albahari i Raša Livada, Mario

Suško.

- kamings se pominje u istorijama američke književnosti koje govore i o

stvaralaštvu T. S. Eliota (Spiler, Kanlif).

- Bibliografiju interpretativne recepcije objavljene u periodici čini desetak

odrednica.

- Od desetak imena koja se pojavljuju u interpretativnoj recepciji samo je jedan

strani autor.

- Od autora koje smo sreli u kritičkoj recepciji T. S. Eliota, ovde se pojavljuju Ivan

Ćurčin, Tomislav Sabljak, Sonja Bašić, Mario Suško.

Jedini pesnik u grupi ovih pesnika kojem je elitizam imanentan jeste Stivens. „I u

Americi njegova popularnost bila je isključivo vezana za užestručne krugove i to više

književnih kritičara nego samih čitalaca poezije. Tome je svakako doprineo izraziti

intelektualizam njegove poezije i komplikovan poetski sistem interesantan za raznorazna

istraživanja.“1275

Najvažnija karakteristika recepcije ove poezije jeste „veći broj napisa

kritičkog i književno-istorijskog karaktera stranih autora, kao i ozbiljnost napisa koji su se

pojavljivali od pera naših autora.“1276

Kada je prevodna recepcija u pitanju, nije zanemariva

ni u kvalitativnom ni u kvantitativnom pogledu a njenu okosnicu čine pesme objavljene u

antologijama u prvom periodu, a potom „pred kraj prošlog stoleća nezavisan sistematski rad

dvoje prevodilaca, Hamdije Demirovića i Maje-Herman Sekulić, koji će objaviti, svako za

sebe, dve zbirke Stivensovih pesama.“1277

Kvantitativni presek prevodne i interpretativne recepcije za Stivensa, čije stvaralaštvo

nije toliko obimno, izgleda ovako:

- Stivensova poezija se pojavljuje u šest od jedanaest antologija (američke) poezije

u kojima je objavljena poezija T. S. Eliota.

- Njegove pesme su prevedene i objavljene u dve zbirke poezije.

- U bibliografiji prevodne recepcije objavljene u periodici postoji oko dvadesetak


1275

Maljković, R., Mirjana, „Moderna američka poezija na srpskom govornom području do 1995. godine (Edgar

Li Masters, Robert Frost, Karl Sandberg, Volas Stivens, i. i. kamings, Hart Krejn, Langston Hjuz, Čarls Simić),

2005, Beograd, str. 369. 1276

Idem, str. 369. 1277

Idem, str. 369.

342

- Prevodioci Stivensove poezije koji prevode i T. S. Eliota: Ivan Slamnig i Antun

Šoljan, Branka i Ivan V. Lalić, Mario Suško, David Albahari i Raša Livada.

- Stivens se pominje u istorijama američke književnosti koje govore i o stvaralaštvu

T. S. Eliota (Spiler, Kanlif).

- Njegovo stvaralaštvo predmet je doktorske disertacije Marija Suška.

- Bibliografiju interpretativne recepcije objavljene u periodici čini dvadesetak

odrednica.

- Od dvadesetak imena koja se pojavljuju u interpretativnoj recepciji pojavljuju se

tri strana autora.

- Od autora koje smo sreli u kritičkoj recepciji T. S. Eliota, Stivensom se bave: Ivan

Ćurčin, Mario Suško, Sonja Bašić, Antun Šoljan, Dubravka Đurić.

- Jedna bibliografska odrednica u kritičkoj recepciji odnosi se na prevod

Stivensovog književnoteorijskog stvaralaštva.

Među pesnicima u ovom pregledu jedino je Hart Krejn stvarao pod direktnim

uticajem T. S. Eliota. O tome je govorio Julijus Bab koji stavljao naglasak na ambivalentnost

ovog odnosa jer je Krejn istovremeno bio pod Eliotovim uticajem, ali i pokušavao da

pobegne od njega. U našoj kritičkoj recepciji o T. S. Eliotu nisu se bavili ovom tematikom,

ali u recepciji Harta Krejna, kao što smo imali prilike da vidimo u magistarskom radu, to je

neizbežna tema koja ipak nije dovoljno obrađena. Uglavnom se svodi na naglašavanje

činjenice da direktan uticaj postoji, iako se stvaralaštvo ove dvojice pesnika razlikuje na

ideološkom planu: Krejn je svoju pesničku dilemu razrešio tako što je krenuo Eliotovim

stopama, ali suprotnim pravcem od očaja i cinizma. O tome je prvi kod nas pisao Ivan

Ćurčin.1278

Krejnov „Most“ je poema koja se sastoji od petnaestak pesama koje slave mit o

Americi. Simboli civilizacije prepliću se sa lokalnim i nacionalnim simbolima, ali čak je i

najveći simbol civilizacije u ovoj poemi, Bruklinski most, američki simbol. Postoje

svedočanstva da je Krejn planski sledio Eliota, njegov cilj je bio da „primeni onoliko njegove

erudicije i tehnike koliko može da usvoji i udružio zarad jednog pozitivnijeg ili estatičnog

cilja.“1279

Međutim, Krejn nije uspevao svoj plan da sprovede u delo, jer nije uspeo u

potpunosti da održi veru u američki mit zbog svog ličnog razočarenja u američki život. To se

najviše očituje u pesmi „Tunel“ koja po svom tonu i atmosferi najviše liči na „Pustu zemlju.“

Krejn je pesme objavljivao kako su nastajale, a ovu je poslao samom Eliotu u vreme kada je

bio urednik časopisa The Criterion. Džordž S. Lensing (George S. Lensing) kaže: „Eliot je

1278

Ćurčin, Ivan, „Moderna američka poezija“, LMS, 1954, CXXX, CCCLXXIII, 2, str. 158-167. 1279

Lensing, George S., „Hart Crane’s Tunnel from The Waste Land“, Ariel, Vol 6, No 3 (1975) p. 23-24.

343

prihvatio pesmu ‚Tunel‘ u časopisu Criterion u Novembru 1927. Krejnov izbor da je pošalje

Eliotu verovatno nije bio slučajan. U stvari, vrlo je verovatno da je bio svestan eliotovskog

podteksta pesme i očekivao je da ga Eliot primeti. Krejnov dug prema Eliotu se stoga

prepoznaje i kao direktan i kao indirektan.“1280

Kvantitativni presek prevodne i interpretativne recepcije za Harta Krejna, čije

stvaralaštvo je manjeg obima od stvaralaštva T. S. Eliota:

- Stivensova poezija se pojavljuje u četiri od jedanaest antologija (američke) poezije

u kojima je objavljena poezija T. S. Eliota.

- Njegove pesme su prevođene, ali nisu objavljene kao zasebno izdanje.

- U bibliografiji prevodne recepcije objavljene u periodici postoji šest


- Prevodioci Krejnove poezije koji prevode i T. S. Eliota: Ivan Slamnig i Antun

Šoljan, Branka i Ivan V. Lalić, Ljiljana Babić.

- Krejn se pominje u istorijama američke književnosti koje govore i o stvaralaštvu

T. S. Eliota (Bab, Spiler, Kanlif).

- Bibliografiju interpretativne recepcije objavljene u periodici čini manje od deset

odrednica.

- Od sedam autora koji se pojavljuju u interpretativnoj recepciji samo jedan je strani

autor.

- Od autora koje smo sreli u kritičkoj recepciji T. S. Eliota Stivensom se bave: Ivan

Ćurčin, Sonja Bašić, Antun Šoljan, Dunja Detoni-Dujmić.

Poslednji među pesnicima jeste Čarls Simić, a recepcija njegove poezije primer je

kako to izgleda bez vremenske distance, u zemlji koja se donekle otvorila, književnosti koja

je stekla iskustvo modernizma, a u vreme tehnološkog napretka koji omogućuje brz i

nesmetan protok informacija. Sve ove nabrojane činjenice doprinele su širokom prijemu

njegove poezije kod nas, ali je dosta uticala i činjenica porekla, jer je bio izrazito popularan u

Republici Srbiji. Prijateljske veze koje je gajio sa našim pesnicima dovele su do toga da je

veći broj njegovih pesama preveden i odštampan kod nas, a on je, zauzvrat, pokušao da

promoviše i našu savremenu poeziju na američkom tlu.

1280

Idem, p. 20.

344

Kvantitativni presek prevodne i interpretativne recepcije stvaralaštva Čarlsa Simića:

- Stivensova poezija se pojavljuje u dve od jedanaest antologija (američke) poezije

u kojima je objavljena poezija T. S. Eliota, što je normalno s obzirom na

vremensku distance.

- Dve antologije koje ne obuhvataju stvaralaštvo T. S. Eliota, obuhvataju

stvaralaštvo ovog pesnika.

- Njegove pesme su prevođene i objavljeno je pet zbirki poezije.

- U bibliografiji prevodne recepcije objavljene u periodici postoji četrdesetak


- Prevodioci poezije Čarlsa Simića koji prevode i T. S. Eliota: Branka i Ivan V.

Lalić, Antun Šoljan, David Albahari, Raša Livada, Milorad Pavić.

- Bibliografiju interpretativne recepcije objavljene u periodici čini preko dvadeset

odrednica.

- Od preko dvadeset autora koji se pojavljuju u interpretativnoj recepciji tri su

strana autora.

- Od autora koje smo sreli u kritičkoj recepciji T. S. Eliota, Simićem se bave: Sonja

Bašić, Miloš Bandić, Dubravka Đurić, Ljiljana Đurić.

- Jedna odrednica u kritičkoj recepciji zapravo je greškom uvršten prevod eseja

Čarlsa Simića književnoteorijske prirode koji se bavi temom stvaralačkog čina.

Ako bismo na isti način pristupili recepciji poezije T. S. Eliota, dobili bismo sledeći

presek:

- Eliotova poezija se pojavljuje u svim antologijama (američke) poezije u tom

periodu, kao i u antologijama engleske poezije kojima ostali američki pesnici

narodnjačkog pravca nisu imali pristup.

- Njegove pesme su prevođene i objavljeno je deset zbirki poezije.

- U bibliografiji prevodne recepcije poezije objavljene u periodici postoji

četrdesetak bibliografskih odrednica.

- U bibliografiji prevodne recepcije drama objavljenih kao zasebna izdanje imamo

tri bibliografske odrednice, ali su sve njegove drame prevedene.

- U bibliografiji prevodne recepcije drama objavljenih u periodici imamo četiri

odrednice.

- U bibliografiji prevodne recepcije njegovog kritičkog stvaralaštva objavljenog u

zasebnim izdanjima imamo osam odrednica.

345

- U bibliografiji prevodne recepcije njegovog kritičkog stvaralaštva objavljenog u

periodici imamo osamnaest odrednica.

- Bibliografiju interpretativne recepcije objavljene u zasebnim izdanjima čini

tridesetak odrednica.

- Bibliografiju interpretativne recepcije objavljene u periodici čini preko stopedest

odrednica do 1995. godine, odnosno oko dvesta do 2009. godine.

- Od preko sto autora koji se pojavljuju u interpretativnoj recepciji tridesetak

objavljenih eseja su eseji stranih autora.

Paradigme kroz koje smo posmatrali recepciju moderne američke poezije narodnjačke

i eruditske struje su: društvena uslovljenost, književno-istorijski činioci, vremenska distanca,

nepostojanje iskustva modernizma u poetskom stvaralaštvu, lični afinitet, kvalitativna i

kvantitativna recepcija.

Upotpunjavajući kolaž recepcije moderne američke poezije dvadesetog veka, mogli

bismo, uopšte govoreći, da zaključimo da je T. S. Eliot, uprkos ne toliko obimnom

stvaralaštvu u poređenju sa ostalim pomenutim pesnicima, naišao na najveći prijem. Tome

svako doprinosi činjenica da se pored pesničkog bavio i kritičkim radom, i da se recepcija

odvijala paralelno i vršila međusobno pozitivan uticaj. Ovako izvedeni zaključci na osnovu

datog predloška, donekle osporavaju stav Dušana Puvačića koji je isticao da je jedna od

prepreka za recepciju Eliotove poezije književnoteorijske prirode, odnosno da je naša

čitalačka publika vaspitana na emocionalnoj pesničkoj tradiciji i nije navikla na intelektualnu.

Ukoliko bi to bio slučaj, recepcija modernih američkih pesnika narodnjačke struje posve

sigurno bi imala jedan drugačiji pravac. Mi bismo se ipak priklonili Antunu Šoljanu koji je

pre nas zaključio: „Ako dakle mjerilo takvog aktivnog i živog odnosa ikako može biti

brojnost prevodilačkih i kritičkih pokušaja, zatim broj preštampavanja, pa učestalosti citiranja

i pozivanja na autoritet određenog pisca, onda je T. S. Elioto nesumnjivo jedan od

najznačajnijih svjetskih pjesnika za našu (i ne samo našu) poslijeratnu književnost.“1281

Za one čitaoce kojima je lakše vizuelno da isprate činjenice o kojima smo govorili,

donosimo tabelaran prikaz antologija u kojima je objavljivano pesništvo ovih pesnika.

Antologija je izdvojena jer predstavlja reprezentativni izbor iz poezije i kao takva najlakše

dospeva do šireg kruga čitalaca.

1281

Šoljan, Antun, „Evropski i naš pjesnik“, Forum, 1965, god. IV, knj. VII, br. 1-2, str. 279.

346

Šoljan, Antun, Ivan Slamnig, Američka lirika,

Zagreb, Zora, 1952 TSE - eec VS KS RF ELM - -

Ježić Slavko, Krklec Gustav, Antologija svjetske

lirike, Zagreb, Kultura, 1956 TSE HC eec VS KS RF ELM LH -

Slamnig, Ivan, Šoljan, Antun, Suvremena engleska

poezija, Zagreb, Likos, 1956 TSE - - - - - - - -

Brkić, Svetozar, Pavlović, Miodrag, Antologija

savremene engleske poezije, Beograd, Nolit, 1957 TSE - - - - - - - -

Šoljan, Antun, 100 Pjesnika svijeta, Zagreb,

Stvarnost, 1971 TSE - - - - RF - - -

Lalić, Ivan, Lalić, Branka, Antologija moderne

američke poezije, Beograd, Prosveta, 1972 TSE HC eec VS KS RF ELM - ČS

Šoljan, Antun, Antologije moderne poezije

zapadnog kruga, Zagreb, Školska knjiga, 1974 TSE - eec VS KS RF ELM - -

Brkić, Svetozar, Antologija savremene engleske

poezije, Beograd, Nolit, 1975 TSE - - - - - - - -

Šoljan, Antun, Zlatna knjiga američke poezije,

Zagreb, Nakladni zavod Matice Hrvatske, 1980 TSE HC eec VS KS RF ELM LH ČS

Livada, Raša, Moderno svetsko pesništvo,

Beograd, Prosveta, 1983 TSE HC eec VS - - ELM - -

Zubac, Pero, Kao da sam te sanjao: izbor iz

svetske i naše ljubavne poezije dvadesetog veka,

Zrenjanin, Gradska narodna biblioteka „Žarko

Zrenjanin“, 1988 TSE - eec - KS - - - -

Šćekić, Vučina, Požar srca: izbor iz svetske i

jugoslovenske ljubavne poezije, Zrenjanin,

Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“,

1991 TSE - eec - KS - - - -

Milić, Slobodan, Antologija pjesnika nobelovaca,

Podgorica, CIP, 2003 TSE - - - - - - - -

347

ZAKLJUČAK

Kada govorimo o recepciji stvaralaštva T. S. Eliota na srpskom govornom području u

drugoj polovini prošlog veka, potrebno je da sve vreme budemo svesni opšteg konteksta u

kojem se ta recepcija odvija:

- Nesrodnost kultura i društveno-političkog uređenja, uz jedan izuzetak jer se, u

izvesnom smislu, može kazati da postoji i jedan aspekt poklapanja društveno-

istorijske prirode: Eliot počinje da stvara posle Prvog svetskog rata, a njegova

recepcija na srpskom jezičkom području počinje Posle drugog svetskog rata. Dakle,

početak obaju vremenskih perioda opisuje pridev posleratni. Karakteristična

ideološka obojenost društvenog života, koja je diktirala i književni život, u prvom

posleratnom periodu kod nas nije se negativno odražavala na prijem stvaralaštva T. S.

Eliota, najverovatnije zato što je njegova poezija oslikavala stanje dekadentnog

kapitalističkog društva. U tome je umnogome pomogla i činjenica da je u to vreme

postojala cenzura koja, zahvaljujući sitnom filtru za informacije, nije dozvolila da se

šire one koje bi zapravo nepovoljno uticale na prijem Eliotovog stvaralaštva, kao što

je recimo anti-semitizam koji se danas često pominje. S druge strane, potrebno je

naglasiti da ideološki zahtevi nisu ni olakšavali prijem stvaralaštva ovog pesnika.

Primer kako izgleda recepcija kada je ona ideološki obojena imali smo u recepciji

stvaralaštva minornijih modernih američkih pesnika, Karla Sandberga i Langstona

Hjuza. Direktan upliv aktuelnih ideoloških tendencija oseti se u potrebi da se, u

širokoj paleti tema kojima se Eliot bavio, obrađuje tema društvene uloge poezije.

Ideološki kontekst osetan je u kritičkoj recepciji profesora Dušana Puhala na samom

početku, ali i takvi njegovi stavovi vremenom jenjavaju.

- Vremenska distanca od momenta nastanka književnog dela do momenta njegove

prevodne i interpretativne recepcije na srpskom jeziku od otprilike tri decenije.

Najvažniji aspekt ove pojave leži u mogućnost da pravimo izbor iz Eliotovog

celokupnog stvaralaštva, pošto je njegov stvaralački opus bio zaokružen do momenta

recepcije kod nas. Činjenica da je Eliotovo kanonizovano stvaralaštvo doživljavalo

osporavanje u momentu kada počinje recepcija kod nas nije od presudnog značaja za

recepciju.

- Lični afinitet prevodilaca i kritičara presudan je za recepciju stvaralaštva nekog

pesnika u našoj književnoj sredini, pošto sistematizacija bibliografskih odrednica ne

ukazuje na postojanje nekog projektnog pristupa toj problematici. U tom kontekstu

možemo da kažemo da su se tri imena iskristalisala kao noseći stubovi kanonizacije

348

stvaralaštva T. S. Eliota u našoj književnosti: Antun Šoljan, Ivan V. Lalić i Jovan

Hristić. Njihov zajednički imenitelj jeste činjenica da je reč o modernističkim

prevodiocima i kritičarima i pesnicima koji su prevodili, pisali kritike i stvarali svoja

književna i književnoteorijska dela pod uticajem T. S. Eliota.

- Prevod se pojavljuje kao jedini mogući vid komunikacije između dveju književnosti,

u ovom slučaju prevod dela iz dominantne, engleske književnosti koja dobijaju svoje

mesto i funkciju u nedominantnoj, srpskoj književnosti.1282

Prevodna recepcija je na

taj način uslovljena stepenom razvoja književnosti recipijenta. U istorijama srpske

kritike i književnosti pominje se kao značajna jedino antologija autora Svetozara

Brkića i Miodraga Pavlovića, Antologija savremene engleske poezije (1900 – 1950),

koju je u Beogradu izdao Nolit 1957. godine. Upravo jedan od načina procenjivanja

Eliotove uloge u istoriji srpske književnosti jeste pokušaj vrednovanja posrednim

putem kroz vrednovanje onih pesnika koji su stvarali pod njegovim uticajem. Tako se,

na primer, Jovan Hristić i Ivan V. Lalić, svrstavaju u neosimboliste, efemeran pokret

koji se oglasio u Beogradu upravo iste te godine kada je izdata i pomenuta zbirka.1283

Kao što smo videli, Eliot je našao svoje put do istorije srpske književnosti

zahvaljujući prevodiocima, pesnicima i kritičarima koji su pored ličnih afiniteta bili

ubeđeni da su dorasli jednom ovakom pesničkom imenu, poznavali jezik i posedovali

pesnički talenat i želju da na njegovom primeru uče. U svakom slučaju, zbog visokih

zahteva koje je Eliotovo stvaralaštvo postavljalo pred prevodioce, njime se bavio

ograničen broj dobrih prevodilaca. Prevode možemo da okarekterišemo kao

lingvistički verne prevode, prevode reč po reč.

- Anglo-američka kritička recepcija stvaralaštva T. S. Eliota postavlja osnovni okvir i

za interpretativnu recepciju na srpskom govornom području. Eliot je proglašavan za

velikana moderne poezije čije stvaralaštvo je, prema rečima Klinta Bruksa,

„predstavljalo pokušaj, uglavnom uspešan da ponovo vrednuje i napravi novi poredak

u engleskoj poezji.“1284

Naši autori u kritičkoj recepciji polaze od stanovišta da je reč

o velikanu književnosti, čak i kada ukazuju na negativne osobine Eliotovog

1282

Veselinović, Sonja, „Prevedena književnost i ciljna kultura – prepletene poetike“, Zbornik radova, Knjiga II,

Šesti MEĐUNARODNI interdisciplinarni simpozijum Susret kultura, Novi Sad, 2013. – Novi Sad: Filozofski

fakultet, 2013, str. 761 – 772. 1283

Ivić, Pavle (sa grupom autora): „Kratka istorija srpske književnosti“, str. 47.,

http://www.scribd.com/doc/201137577/Ivi%C4%87-Pavle-sa-grupom-autora-Kratka-istorija-srpske-

knji%C5%BEevnosti 1284

Brooker, Jewel Spears, T. S. Eliot: Contemporary reviews, Cambridge University Press, Cambridge, 2004,

p. xxix

349

stvaralaštva (Dušan Puhalo, Zvonimir Golob, Slobodan Blagojević). Nismo zapazili

da se neko priklonio postmodernističkoj struji koja je nastupila posle pedeste godine

prošlog veka i negirala Eliotovo stvaralaštvo. Ni jedan autor se, na primer, nije

priklonio ocenama Dejvida Dejčiza da je reč o minornom pesniku dvadesetog veka, o

čemu prvi put detaljnije govori Sonja Bašić 1975. godine, ali i ona samo iznosi

činjenice, ne izražava svoj stav. Objavljeni se eseji, dakle, kreću se u okviru poznatih i

priznatih tumačenja stvaralaštva T. S. Eliota koji polaze od činjenice da je reč o

velikom pesniku.

- Interpretativna recepcija T. S. Eliota kod nas uslovljena je razvojem književne kritike

kod nas i predstavlja njen odraz.

Pored generalnog konteksta u kojem se odvijala recepcije, postojale su i specifične

pojave vezano za prevodnu i interpretativnu recepciju T. S. Eliota, uslovljene prirodom

njegovog stvaralaštva:

- Prevodna i interpretativna recepcija poezije povezane su sa prevodnom i kritičkom

recepcijom kritike, pozitivno utičući jedna na drugu. Pogotovo kada je reč o kritičkoj

recepciji poezije koja je neizostavno u svom sastavu obuhvatala i tumačenje Eliotovih

kritičkih stavova.

- Interpretativna recepcija je, generalno gledano po broju bibliografskih odrednica,

zastupljenija od prevodne, mada, moramo da primetimo da nije izdata ni jedna knjiga

kritičkih eseja domaćih autora o Eliotu i da je periodika zahvaljujući brojnosti

odigrala glavnu ulogu u kanonizaciji Eliota kod nas. Međutim, interpretativna

recepcija ne izlazi iz okvira prevodne, za teme uzima uglavnom prevedeno Eliotovo

stvaralaštvo i samo su se dva autora, Dušan Puvačić i Miroslav Beker, detaljnije

bavila temama koje nismo u to vreme mogli da sretnemo u prevodnoj recepciji.

- Eliotov kritički rad (interpretativna recepcija kritičkog stvaralaštva) obrađivan je u

okviru najčešće pominjanih tema i pojmova koji su opstali do danas: tradicija,

objektivni korelativ, disocijacija senzibiliteta, impersonalnost poezije. Najčešće

citirani esej je esej „Tradicija i individualni talenat“ koji se u kritičkoj recepciji na

anglo-američkom području proglašava esejom veka. Ovo pokazuje da su naši kritičari

pravilno identifikovali ključne momente Eliotovog kritičkog stvaralaštva. Vrednosni

aspekt njihovog tumačenja uokvirili bismo Eliotovim rečima iz eseja „Kritikovati

kritičara“: „Kakva god da je budućnost ovih fraza, i uprkos tome što nisam u stanju da

ih sada verodostojno odbranim sa naučnog stanovišta, mislim da su bile korisne u

svoje vreme. One su prihvatane, odbacivane, možda će vrlo skoro potpuno izaći iz

350

mode: ali poslužile su za stimulaciju kritičke misli kod drugih. A književna kritika je,

kao što sam pomenuo na početku, instinktivna aktivnost civilizovanog uma.“1285

- Primetna je slabija kvantitativna zastupljenost analize poetskih dela u kritičkoj

recepciji poezije, kao i činjenica da njen kvalitativan aspekt ne zadovoljava u

potpunosti jer se bazira na analizi tematskih i filozofskih aspekata poezije, dok su

njeni stilski i formalni aspekti zanemareni.

- Autori sa kojima se u našoj recepciji poredi Eliotovo stvaralaštvo su, pored trojice već

pomenutih, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Miljković i Miodrag Pavlović.

Budućnost u nekom narednom periodu nalazi se svakako u komparativnim studijama

koje će u toku istraživanja otvarati nove neistražene oblasti.

- Nov slobodan prostor za proučavanje, koji nije iskoristila ni kritička ni prevodna

recepcija, nalazi se na spisku posthumno objavljenih Elitovih dela. Kada to kažemo,

na prvom mestu mislimo na prevod i analizu različitih verzija „Puste zemlje“.

Za kraj bismo mogli da istaknemo da je prevodna recepcija, iako nije u celosti pokrila

Eliotovo stvaralaštvo, odigrala svoju istorijsku ulogu na srpskoj književnoj sceni, a da u

današnje vreme ne može da doprinese ni razvoju srpske kritike ni razvoju srpske književnosti.

Prevod posthumno objavljenih dela više bi predstavljalo upotpunjavanje praznina u

prevodnoj recepciji.

Interpretativna recepcija domaćih autora je, s druge strane, bila omeđena kritičkom

recepcijom T. S. Eliota na anglo-američkom području, kao i faktorima koji su određivali

društvenu i književnu situaciju kod nas. S obzirom da su se naši kritičari vaspitavali na

delima najboljih engleskih i američkih tada savremenih kritičara, možemo da kažemo da je

bila adekvatna jer su naši kritičari ozbiljno shvatili svoj zadatak obezbeđivanja trajnosti

jednog stvaralaštva koje može da nam dođe isključivo posredno kroz prevod. Ako smo kao

zlatni standard postavili pregled koji donosi sedmi tom Kembridžove istorije književne

kritike, onda je jasno da su se naši kritičari bavili temama koje su preživele sud vremena i

danas predstavljaju centralne teme kada je kritičko stvaralaštvo T. S. Eliota u pitanju. Naši

autori su se od eventualnih grešaka do kojih je dolazilo u tumačenju pojedinih termina

ograđivali pozivanjem na strane autore, pa je svako ko je bio zainteresovan i vladao

engleskim jezikom mogao samostalno, ali po njihovom tragu, da izučava Eliotovo

stvaralaštvo. Pri tom ne smemo da zaboravimo da je najveći korpus građe o T. S. Eliotu

1285

Eliot, T. S., To Criticize the Critic and Other Writings, University of Nebraska Press, 1980, p. 19.

351

sadržan u periodici, karakterističnoj po dinamičnoj recepcije koja omogućuje brzo

ispravljanje grešaka, objavljivanjem novih ili dorađenih eseja u relativno kratkom roku.

Iz ovog kao da poizlazi da nam istorijska revizija nije potrebna. Kao prvo, napravljene

su minorne greške, kao drugo, i prevodilačka i interpretativna recepcija su odigrale svoju

istorijsku funkciju u momentu svog nastajanja, kao treće, sredstva komunikacije u današnje

vreme nam omogućavaju olakšano napajanje sa svih, pa čak i najsavremenijih, tokova

interpretativne recepcije stvaralaštva T. S. Eliota u svetu. Bilo bi poželjno, ukoliko imamo

snage i potrebno znanje, da im se priključimo svojim doprinosima. Pisanje radova na temu

stvaralaštva T. S. Eliota, primenjivih isključivo u kontekstu neke male književne sredine,

bazirano na radovima koji se objavljuju u svetu, ne doprinosi mnogo razumevanju

stvaralaštva T. S. Eliota, ali svakako doprinosi gubljenju u nepreglednoj šumi svetske

interpretativne recepcije u kojoj se ionako teško snaći. Značajan doprinos u tom smislu bili bi

radovi na temu aktivne recepcije koji bi mogli da predstavljaju doprinos svetskom korpusu

interpretativne recepcije iz ugla jednog malog naroda. Međutim, ovakav jedan zadatak nikako

ne bi smeo da se prepusti ličnim afinitetima pojedinih književnih kritičara, jer afiniteti i

znanje pojedinca istovremeno pretpostavljaju i ograničenja afiniteta i znanja. Zarad što

kvalitetnije obrade tema aktivne recepcije bio bi potreban jedan sasvim drugačiji pristup, ne

toliko često zastupljen u današnje vreme, koji bi se ogledao u timskom radu književnih

stručnjaka različitih profila.

352

LITERATURA

A

Abrams, M. H., A Glossary of Literary Terms, Heinle & Heinle, Thomson Learning, USA,

1999

Aleksić Hill, Branimirka, „Some aspects of T. S. Eliot's concept of time in „Four Quartets“,

Univerzitetska misao, 1995, 2, 3-4, str. 57 – 59.

Altieri, Charles, „Eliot's impact on twentieth-century Anglo-American poetry“ in: Moody, A.

David, The Cambridge Companion to T. S. Eliot, Cambridge University Press, Cambridge,

1994

Altijeri, Čarls, „Eliotov simbolički subjekt kao kraj i početak“ /prev. Gorobinski Ana i Đurić

Dubravka/, Ovdje, 1999, god. 31, br. 370/372, str. 49-66.

Anđelić, Borislav, „Koktel sa bodljama“, Susret, god. II (02.02.1965.), br. 24, str. 10.

Anonim, „Antologija savremene engleske poezije“, Politika, 1957 (12. 5. 1957.), god. LIV,

br. 15804, Kultura-umetnost, I, 5.

Anonim, „Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi. Liber, Zagreb, 1973“,

Zbornik za slavistiku, 1975, 8, str. 202-204.

Anonim, „Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi. Zagreb, 1973“, Naše

teme, 1974, god. XVIII, br. 12, str. 2198 - 2200.

Anonim, „Eliot, Thomas Stearns, Četiri kvarteta. Beograd, 1966.-“ Književnost,1967, god.

XXII, knj. XLIII, br. 6, str. 596-597.

353

Anonim, „Eliot, Thomas Stearns, Četiri kvarteta. Beograd, 1967.-“, Književne novine,1967

(8. 07. 1967.), god. XIX, br. 305

Anonim, „Starci treba da budu istraživači“, Književne novine, 1965 (23. 01. 1965.), god.

XVII, br. 241, str. 5.

Anonim, „Što je babi milo“, Student, 1954, god. XIX (21. 04. 1954.), br. 12

Anonim, „T. S. Eliot (100 godina od rođenja)“, Književna reč, 1988, god. 17 (10. 04. 1988.),

br. 319

Anonim, „Thomas Stearns Eliot, Četiri kvarteta“. Beograd, 1967“, Telegram, 1967 (26. 05.

1967.), god. VII, knj. VIII, br. 369

Anonim, „Umro književnik T. S. Eliot“, Politika, 1965 (06. 01. 1965.), god. LXII, br. 18410,

str. 11.

Anonim, „Umro Thomas Stearns Eliot“, Slobodna Dalmacija, 1965 (6. 1. 1965.), god. XXII,

br. 6180

Asher, Kenneth George, „Eliot and the New Criticism“ in: Asher, Kenneth George, T. S.

Eliot and Ideology, Cambridge University Press, 1998

Auden W. H., „T. S. Eliotu na njegov šezdeseti rođendan“ /prev. Tomislav Sabljak/,

Telegram, 1965 (5. 1. 1965.), god VI, br. 241., str. 13.

Auden, W. H., „Dug pjesniku T. S. Eliotu“ /prev. Tomislav Sabljak/, Telegram, 1965 (29. 1.

1965.), god. VI, br. 248, str. 9.

354

B

Babić, Ljiljana, „Znalački i nadahnut izbor. Antun Šoljan, Zlatna knjiga američke poezije.

Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1980/81“, Bagdala, 1982, XXIV, str. 278-279, str.

33 - 34.

Bajron, Džordž Gordon, Izabrana dela: dramske poeme, spevovi, pesme /izbor napravio

Milorad Pavić/, Beograd, Prosveta, 1968

Bandić, Miloš, „Eliot Thomas Stearns, Razgovori sa saradnikom Književnih novina Milošem

I. Bandićem.“, Književne novine, 1954 (12. 8. 1954.), god. I, str. 31

Bartholomeusz, Dennis, „T. S. Eliot i Zlatna grana“ /prev. Ljiljanka Lovrinčić/, Zbornik

Trećeg programa Radio Zagreba, 1989, br. 25-26, str. 89-96.

Bašić, Sonja, „Američka književnost XX. stoljeća“, 15 dana, 1960, god. III, br. 7, str. 12-13,

18.

Bašić, Sonja, „Američka poezija XX stoljeća“, Književna smotra, 1974, god. VI, br. 18, str.

23 - 35.

Bašić, Sonja, „Dva velika pjesnika američkog modernizma“, 15 dana, 1978, god. XXI, br. 4-

5, str. 39-43.

Bašić, Sonja, „Modernistički prevrat“, str. 18 – 39., u: Šoljan, Antun, Zlatna knjiga američke

poezije, Zagreb, 1980

Bašić, Sonja, „Od Sylvie Plath do Jamesa Tatea (Bilješke uz prijevod Antuna Šoljana iz

najnovijeg američkog pjesništva)“, Forum, 1975 (jul-august 1975), god. XIV, knj. XXX, br.

7-8, str. 162 - 169.

355

Bašić, Sonja, „Osjećati misao i misliti osjećaj“, 15 dana, 1975, god. XVIII, br. 8, 26 – 31.

Bašić, Sonja, „T. S. Eliot“, str. 93 – 113, u: Eliot, T. S., Izabrane pjesme, Zagreb, Grafički


Batstone, William W., „Provocation – The Point of Reception Theory“ in: Martindale,

Charles, Thomas, F. Richard, Classics and the Uses of Reception, Blackwell Publishing,

Malden, 2006

Baura, S. M, „T. S. Eliot: Pusta zemlja“ /prev. Dušan Puvačić/, str. 396 – 425., u: Baura, S.

M: Nasleđe simoblizma: Stvaralački eksperiment. Beograd, Nolit, 1970

Baura, S. M, „T. S. Eliot: Pusta zemlja“, str. 635 – 666, u: Nedeljković, Dragan, Umetnost

tumačenja poezije, Beograd, Nolit, 1979

Bećir, Đuro, „Šapat besmrtnosti na pustoj zemlji: Eliot, Stearns Thomas, Izabrane pjesme.

Sarajevo, 1962“, Zadarska revija, 1963, god. XII, br. 3, str. 266-268.

Beker, Miroslav, „Eliotov kritički opus u perspektivi“, Forum, 1968, VII, br. 7 – 8, str. 171 –

220.

Beker, Miroslav, „Konzervativni revolucionar“, 15 dana, 1975, god. XVIII, br. 8, str. 23-26.

Beker, Miroslav, „Neke tendencije u današnjoj engleskoj književnosti“, Umjetnost riječi,

1958, god. II, br. 4, str. 184-193.

Beker, Miroslav, „Nova kritika u perspektivi“, Umjetnost riječi, 1971, god. XV, br. 3, str.

239 - 263.

Beker, Miroslav, „Pedeset godina Eliotove Puste zemlje“, Forum, 1972, XI, br. 12, str. 975 –

985.

356

Beker, Miroslav, „Pedeset godina Tradicije i individualnog talenta“, Književna smotra,

1969, god. I, br. 1, str. 18-22.

Beker, Miroslav, „Smjernice poslijeratne engleske književnosti“, Naše teme, 1962, god. VI,

br. 10, str. 1524-1546.

Beker, Miroslav, „Težnja prema impersonalnosti u modernoj književnosti“, Umjetnost riječi,

1969, god. 13, str. 3-19.

Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi, Zagreb, Liber, Mladost, 1973

Beker, Miroslav: „Eliotova kritika u novom kontekstu“, Teka 1975.

Belin, Rodžer, „Privlačnost dokaza i opasnost od parodije u Četiri kvarteta“, Povelja, 2004,

34, 3, str. 108 – 122.

Beljanski, Slobodan, „Rekvijem za dvadeseti vek“, Polja, 2001, god. 46, br. 415, str. 21 - 27.

Bell, Michael, „F. R. Leavis“ in: Walton, A., The Cambridge History of Literary Criticism,

Volume VII, Cambridge University Press, Cambridge, 2000

Berchovitch, Sacvan, Patell, R. K. Cyrus, „Inventing American Literature“, in: The

Cambridge History of American Literature, Volume 5, Poetry and Criticism 1900 -0950,


Berman, Art, Preface to Modernism, University of Ilinos Press, Urbana and Chicago, 1994,

p. XII

Bibliografija Jugoslavije. Članci i književni prilozi u časopisima. Beograd, 1950 – 1995.

Bibliografija Jugoslavije. Knjige, brošure i muzikalije. Beograd, 1950 – 1995.

357

Bićanić, Sonia, „Nova kritika u Engleskoj i u Americi“, Umjetnost riječi, 1958, god. II, br. 3,

str. 122-132.

Blagojević, Slobodan, „Hamlet gospodina Eliota“, Polja, 1983, god. 29, br. 292/293, str.

289-291.

Blekmur, R. P., „U nadi da će se stvari raščistiti“, Treći program, 1995, br. 101, 241 – 252.

Bojanović, Ana, „Modernistička poetika i intertekstualni dijalog Četiri kanona Ivana V.

Lalića i Četiri kvarteta Tomasa S. Eliota“, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 2008,

56, 2, str. 403 – 421.

Boske, Alen, „O jednoj pesničkoj sudbini. Odlomak“, Književne novine, 1954 (7. 10. 1954.),

god. I, br. 39

Bradbury, Malcolm, McFarlane, James, Modernism, Harmondsworth, Penguin Books, 1978

Brajović, Snežana, „Eliot i kritika“, Književna reč, 1975 (22. 11. 1975.), god. IV, br. 45.

Brkić, Svetozar, „Engleska poezija od 1950. do 1973. godine.“, Književnost, 1974, god.

XXIX, knj. LIX, br. 8-9, str. 167-186.

Brkić, Svetozar, „Pogovor“, str. 99 -105, u: Eliot, T. S., Četiri kvarteta, Beograd, Prosveta,

1966

Brkić, Svetozar, „T. S. Eliot razvoj jednog pesničkog senzibiliteta“, str. 34 – 45, u: Brkić,

Svetozar, Pavlović, Miodrag, Antologija savremene engleske poezije (1900 – 1950),

Beograd, Nolit, 1957

Brkić, Svetozar, „T. S. Eliot razvoj jednog pesničkog senzibiliteta“, str. 43 – 60, u: Svetla

lovina, Beograd, Nolit, 1972

358

Brkić, Svetozar, Pavlović, Miodrag, Antologija savremene engleske poezije, Beograd, Nolit,

1957

Brooker, Jewel Spears, „Eliot studies: a review and a select booklist“ in: Moody, A. David,

The Cambridge Companion to T. S. Eliot, Cambridge University Press, Cambridge, 1994

Brooker, Jewel Spears, T. S. Eliot: Contemporary reviews, Cambridge University Press,

Cambridge, 2004

Brooks, Cleanth, „Nova kritika“ /prev. N. Š./, Književnik,1961, III, II, 30, 728-736.

Brown, Alec, „Apstraktna poezija u Engleskoj“, Književne novine, 1959, god. X (22. 5.

1959.), br. 93

Browne, Martin E., „Izvođenje modernih komada T. S Eliota u stihu“ /prev. Biljana Dinčić/,

Pozorište, 1973, XV, str. 355 – 364.

Bugarski, Ranko, „Neki trenuci književne 1958 u Engleskoj“, Izraz, 1959, god. III, knj. V,

br. 5, str. 560-563.

Burt, Stephen, Lewin, Jennifer, „Poetry and the New Criticism“, in: Roberts, Neil, A

Companion to Twentieth-Century Poetry, Blackwell Publishing 2003

C

Curtius, E. R., „T. S. Eliot“, str. 122 – 170, u: Curtius, E. R., Eseji iz evropske književnosti

/prev. dr Emilija Grubačić/, Sarajevo, Veselin Masleša, 1964

Cvitan, Dalibor, „Pozitivistička kritika metafizičkog pjesnika“, Telegram, 1964 (17. 01.

1964.), 195

359

Ć

Ćurčin, Ivan, „T. S. Eliot kritičar“, Pogledi, 1955, Almanah, str. 199 – 207.

Ćurčin, Ivo, „Neki aspekti Eliotove kritike Šekspira“, Filološki pregled, 1964, god. /II/, knj.

1-2, str. 223-230.

D

Davidson, Hariet, „Improper desire: reading The Waste Land“ in: Moody, A. David, The


Detoni Dujmić, Dunja, „Ljubavna pesma T. S. Eliota“, Forum, 1980, god. XIX, knj. XL, br.

7-8, str. 306-312.

Detoni Dujmić, Dunja, „Nastavljen pjev Puste zemlje“, Književna smotra, 1977-1978, 9, 28-

29, str. 40-50.

Detoni Dujmić, Dunja, „Prevodilački refleksi anglo-američkog novijeg pesništva u nas“,

Forum, 1977, god. XVI, knj. XXXIV, br. 7-8, str. 291-304.

Detoni Dujmić, Dunja, Engleska i američka poezija XX stoljeća u hrvatskim i srpskim

prijevodima s posebnim obzirom na T.S.Eliota, Zagreb, D. Detoni Dujmić, 1976

Detoni Dujmić, Dunja: „O recepciji anglo-američke poezije“, Književna smotra, 1981, god.

XIII, br. 41-42, str. 49-52.

Dickenstein, Morris, „The critic and society, 1900 – 1950“ in: Walton, A., The Cambridge

History of Literary Criticism, Volume VII, Cambridge University Press, Cambridge, 2000

Dimić, Moma, „Šest američkih pesnika“, Braničevo, 1988, god. 34, br. 1/2, str. 59-64.

360

Dodsworth, Martin, „Contemporary reviews“ in: Harding, Jason, T. S. Eliot in Context,


Dojčinović, Biljana, Susreti u tami, Uvod u čitanje Virdžinije Vulf, Beograd, JP Službeni

glasnik, 2011

Donson, Entoni, L, „Teoretski zaključci“, Književna reč, 1988 (10. 04. 1988.), 17, 319

Drabble, Margaret, The Oxford Companion To English Literature, Oxford University

Press,1985

Đ

Đorđević, Časlav, „Intelektualno i pesničko srodstvo Miodraga Pavlovića i T. S. Eliota“,

Povelja, 1995, god. 25, br. 1, str. 25 - 32.

Đorić, Ana, http://www.interpretacije.com/2010/09/knjizevni-pogledi-t-s-eliota.html

Drašković, Boro, „Smrt će doći ako vredim (O Eliotovoj drami „Ubistvo u katedrali“.)“,

Život, 1965, XIV, 4-5, str. 107 – 110.

Đurić, Dubravka, „Jezička poezija (O američkim pesnicima. - Sa literaturom.)“, Delo, 1989,

god. 35, br. 8, str. 242 - 249.

Đurović, N. „Eliot i poezija“, 30 dana zajedno, 1958, I, 3 – 4, str. 7.

Đurović, N., „T. S. Eliot“, Oslobođenje, 1965 (10. 1. 1965.), XXII, 5964

E

Egerić, Vesna, „Tema rata i žene u poeziji i prozi Miloša Crnjanskog i Tomasa Sternsa

Eliota“, Bagdala, 2001, god. 43, br. 448, str. 63-74.

361

Eliot, T. S., „Predgovor za Anabasu za englesko izdanje od 1930“, Književnost, 1959, god.

XIV, knj. XXVIII, br. 6, str. 477-479.

Eliot, T. S, Izabrane pjesme, Sarajevo, Veselin Masleša, 1962

Eliot, T. S, Ubojstvo u katedrali /prev. Marko Grčić/, Zagreb, Kršćanska sadašnjost/Grafički


Eliot, T. S. „Pusta zemlja“ /prev. A. Š., I. S./, Krugovi, 1954, 5, str. 341 – 356.

Eliot, T. S. „Reflections on Verse libre“ in: Eliot, T. S. Selected prose of T. S. Eliot, Faber

and Faber, London, 1975

Eliot, T. S., „Aleja Monpelje“, Zlatna greda, 2002, god. II, br. 13, str. 37.

Eliot, T. S., „Animula“ /prev. Beljanski Slobodan/, Polja, 2001, god. 46, br. 415, str. 19-20.

Eliot, T. S., „Bodler: prevedeni esej“ /prev. Olga Radović/, Index, 1961, 4, 38, 6-7.

Eliot, T. S., „Bostonski večernji list“; „Histerija“; „La figlia che piange“; „Berbenk sa

bedekerom; Blajštajn sa cigarom“; „Svini uspavan“; „Jaje za kuvanje“; „Jutarnje nedeljno

bogoslužje G. Eliota“; „Svini među slavujima“; „Stihovi Idimidođiju i Mirzi Muradu Ali

Begu“ /prev. Vladimir Žunjević/, Delo, 1965, god. XI, knj. XI, br. 12, str. 1700-1708.

Eliot, T. S., „Burnt Norton“ (Iz „Četiri kvarteta“), Problemi, 1965, god. III, br. 25, str. 73-78.

Eliot, T. S., „Četiri kvarteta. Odlomak“ /prev. Borivoje Marković/, Susret, 1965 (2.2.1965.),

god. II, br. 24

Eliot, T. S., „Četiri kvarteta. Odlomci (III kvartet I stav, IV kvartet III stav)“ /prev. Svetozar

Brkić/, Vidici, 1965, god. I, knj. XIII, str. 90.

362

Eliot, T. S., „Četiri pesme. 1920“ („Direktor“; „Preljubna smesa svega“; „Medeni mesec“;

„U restoranu“) /prev. sa francuskog Zoran Vragolov/, Polja, 1976, god. XXI, br. 206, str. 24.

Eliot, T. S., „Četiri pesme“ („Svini uspravljen“, „Svini među slavujima“, „Šapat

besmrtnosti“, „Kuvano jaje“) /prev. Srba Mitrović/, Polja, 1976, god. XXI, br. 214, str. 21-

22.

Eliot, T. S., „Četvrti kvartet“, Književnost, 1966, XXI, br. 1, str. 23 – 38.

Eliot, T. S., „Dante (1929)“ u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta, 1963

Eliot, T. S., „Dante“, Stvaranje, 1965, god. XX, br. 9, str. 896 – 903.

Eliot, T. S., „Doživljavanje književnosti“, Omladinska riječ, 1958 (6. VII 1956.), god. III,

knj. XII, br. 530

Eliot, T. S., „Društvena uloga poezije“ /prev. Dušan Puvačić/, Korijen, 1959, god. V, br. 3-5,

str. 29-37.

Eliot, T. S., „East Coker“ /prev. S. Brkić/, LMS, 1958, god. CXXXIV, knj. CCCLXXXII, str.

257-262.

Eliot, T. S., „Ezra Paund“ /prev. Miodrag Marković/, Poezija, 2002, god. 7, br. 19/20, str.

49-63.

Eliot, T. S., „Ezra Paund“ /prev. Simha Levi/, Vidici, 1974, br. 166, str. 16-17.

Eliot, T. S., „Filip Mesindžer“ u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi /sastavio Jovan Hristić/,

Beograd, Prosveta, 1963.

Eliot, T. S., „Funkcija kritike“ /prev. Ivo Vidan/, Izraz, 1958, II, III, 4, 415-420.

363

Eliot, T. S., „Gerontion“, str. 416 - 419., u: Sekulić, Isidora, Jezik i kultura, Novi Sad, Stylos,

2003

Eliot, T. S., „Granice književne kritike“, Republika, 1958, god. XIV, br. 3-4, str. 48-49.

Eliot, T. S., „Granice kritike (1956)“ u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta,

1963

Eliot, T. S., „Granice kritike“ /prev. Ivo Vidan/, Izraz, 1958, II, III, 7-8, 415-420.

Eliot, T. S., „Granice kritike“ /prev. Nikica Petrak/, Razlog, 1963, god. III, 7, 505-516.

Eliot, T. S., „Hamlet“ /prev. Bogdan A. Popović/, Književne novine, 1960 (1. I 1960.), god.

XI, str. 109.

Eliot, T. S., „Hor“ (odlomak iz „Ubistva u katedrali“), Student, 1954, god. I, br. 20.

Eliot, T. S., „Imena mačaka“ /prev. Milovan Danojlić/, Zmaj, 1971, XVIII, 11, 284.

Eliot, T. S:, „Introduction: 1928, p. 8, in: Pound, Ezra, Selected Poems, Faber and Faber,

London, 1928

Eliot, T. S., „Iz ‚Ljubavne pesme Dž. Alfreda Prufroka‘. Odlomak“ /prev. Slobodan Selenić/,

Student, 1956 (27.04.1956.), god. XXI

Eliot, T. S., „Jutro na prozoru“ /prev. I. Dekanović/, 15 dana, 1962, god. VI, br. 5, str. 32.

Eliot, T. S., „Kosti pjevahu“ /prev. Hamdija Demirović/, Delo,1989, god. 35, knj. 8, str. 91-

97. („Preludij III“, „Rapsodija u vjetrovitoj noći“, „Histerija“, „Conversation galante“, „Čista

srijeda II“)

364

Eliot, T. S., „La figlia che piange, O quam te memorem virgo“; „Preludium“ /prev. Raša

Livada/, Student, 1976 (21.4.1976.), god. XL, br. 13, str. 6

Eliot, T. S., „Literatura i žurnalistika“, Književne novine, 1961 (01.01.1961), XII, 135.

Eliot, T. S., „Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka“ /prev. Ivan V. Lalić/, str. 33 – 37, u:

Eliot, T. S., Izabrane pesme, Beograd, BIGZ, 1978

Eliot, T. S., „Ljubavna pesma J. Alfreda Prufroka“ /prev. Mirko Magarašević/, str. 255 –

259., u: Livada, Raša, Moderno svetsko pesništvo, Beograd, BIGZ, 1983

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka“, str. 130 – 135, u: Šoljan, Antun,

Slamnig, Ivan, Američka lirika, Zagreb, Zora, 1952

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka“, str. 7 - 11, u: Eliot, T. S., Pusta zemlja

/prev. Antun Šoljan i Ivan Slamnig/, Zagreb, Zora, 1958

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufroka“ /prev. Gorjan/, str. 503 – 506., u: Ježić

Slavko, Krklec Gustav, Antologija svjetske lirike, Zagreb, Kultura, 1956

Eliot, T. S., „Marina“ /prev. Tomislav Ladan/, Polet (Zagreb), 1965, god. I, knj. III, str. 13

Eliot, T. S., „Metafizički pesnici“ u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta, 1963

Eliot, T. S., „Muzika poezije“, Književne novine, 1954 (27. V 1954.), god. I, str. 20.

Eliot, T. S., „Nešto što beše nam znano“ (Iz poeme „Pusta zemlja“) /prev. Mirko

Magarašević/, Književna reč, 1988, god. 17 (10. 04 .1988.), br. 319.

Eliot, T. S., „O Danteovim poukama“, Književne novine, 1957 (31.12.1957), VIII, 38

365

Eliot, T. S., „O kulturi“ /prev. Naum Dimitrijević/, Korijen, 1958, god. IV, 5-7, 68-72.

Eliot, T. S., „Objektivni korelat“ /prev. Mario Suško/, Putevi, 1965, god. XI, br. 1, str. 37-43.

Eliot, T. S., „Odlomci kritičke proze“ /prev. Ivo Vidan/, Krugovi, 1952, 4-5, str. 354 - 365.

Eliot, T. S., „Pepelnica“ /prev. Nikola Kraljić/, Dometi (Rijeka), 1985, god. 18, 11, 5-12.

Eliot, T. S., „Pesme“ /prev. Oto Šolc/, Mogućnosti, 1954, god. I, br. 12, str. 797-817 („Četiri

kvarteta“: „Burnt Norton“; „East Coker“; „The Dry Salvages“; „Little Gidding“.)

Eliot, T. S., „Pobjednički marš“; „II. Teškoće državnika“;„Imenovanje mačaka“;„Posveta

svojoj ženi“; Zborovi iz drame „Obiteljski skup“ /prev. Tomislav Sabljak/, Mogućnosti,

1966, god. XIII, knj. 2, str. 126-132.

Eliot, T. S., „Poezija i drama (1951)“, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta,

1963

Eliot, T. S., „Poezija i drama (I, II)“ /prev. Svetozar Brkić/, Vidici, 1953, god. I, br. 5, str. 2.

Eliot, T. S., „Poezija i drama (I, II)“ /prev. Svetozar Brkić/, Vidici, 1953, I, 6, 2, 4-5.

Eliot, T. S., „Poezija i drama. Odlomak“, Književne novine, 1956 (25. XI 1956.), III, VII, 29

Eliot, T. S., „Poezija i drama. Odlomci“ /prev. Jesenka Radošević/, Mogućnosti, 1970, god.

XVII, br. 11-12, str. 1341-1343.

Eliot, T. S., „Poezija i drama“ /prev. Svetozar Brkić/, Pozorište, 1965, god. VII, 1, 1-8.

Eliot, T. S., „Poezija i filozofija“ /prev. Robert Fišer/, Polja, 1957, god. III, br. 4, str. 2-3.

366

Eliot, T. S., „Portret gospođe“ /prev. Raša Livada/, Student, 1976, (27.4.1976.), god. XL, br.

14-15, str. 7.

Eliot, T. S., „Preludij“ /prev. Tomislav Ladan/, Telegram, 1965 (15.1.1965.), god. VI, br.

246, str. 13

Eliot, T. S., „Preludijum“ /prev. V. Dimitrijević i R. Vuković/, NIN, 1953 (10. 5. 1953.), god.

III, br. 123.

Eliot, T. S., „Pusta zemlja“ /prev. Jovan Hristić/, LMS, 1961, god. CXXXVII, knj.


Eliot, T. S., „Pusta zemlja“, Književni list, 2002, god. I, br. 2, str. 3.

Eliot, T. S., „Putovanje mudraca“, Borba, 1965 (10. 01. 1965.), god. XXX, str. 8.

Eliot, T. S., „Putovanje mudraca“, Književne novine, 1954 (11. 03. 1954.), god. I, br. 9.

Eliot, T. S., „Rapsodija jedne vetrovite noći“ /prev. Vladimir Petrić/, Polja, 1956, II, 8-9

Eliot, T. S., „Savršen kritičar“ /prev. Ivana Milivojev/, Stvaranje, 1965, XX, 6, 602-609.

Eliot, T. S., „Savršeni kritičar“ /prev. Nikola Koljević/, Izraz,1963, god. VII, knj. XIII, br. 8-

9, str. 134- 142.

Eliot, T. S., „Saznanje poezije“ /prev. Angelina Popović/, Mlada kultura, 1956

(21.06.1956.), god. V, br. 47.

Eliot, T. S., „Socijalna funkcija poezije“ /prev. N. Š./, Književnik, 1961, god. III, knj. 1, br.

20, str. 171-183.

367

Eliot, T. S., „Šta je klasik?“ /prev. Aleksandar I. Spasić/, Putevi, 1960, god. VI, br. 4-5, str.

313-328.

Eliot, T. S., „Šta mi Dante znači“ /prev. Dubravka Đurić/, Književna reč, 1988 (10. 04.

1988.), god. 17, br. 319

Eliot, T. S., „Šapat o besmrtnosti“, „Iz „Četiri kvarteta“ /prev. Ivan Slamnig i Antun Šoljan/,

15 dana, 1975, god. XVIII, br. 8, str. 28.

Eliot, T. S., „Svrha poezije i svrha kritike“ u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd,

Prosveta, 1963

Eliot, T. S., „The Love Song of J. Alfred Prufrock“, p. 13 – 17., in: The Complete Poems and

Plays of T. S Eliot, Faber and Faber, London – Boston, 1969

Eliot, T. S., „To Criticize the Critic“ in: Eliot, T. S., To Criticize the Critic and Other

Writings, University of Nebraska Press, 1980

Eliot, T. S., „Tradicija i individualni talenat“ /prev. Svetozar Brkić/, Književnost, 1956, god.

XI, knj. XXIII, br. 9, str. 222-228.

Eliot, T. S., „Treći kvartet (sa beleškom o T. S. Eliotu)“ /prev. Svetozar Brkić/, Književnost,

1965, god. XX, knj. XL, br.11-12, str. 348-353.

Eliot, T. S., „Tri glasa poezije“ /prev. Branislava Marković/, Književnost, 1957, god. XII,

knj. XXIV, br. 3, str. 209-220.

Eliot, T. S., „Tri glasa poezije“ /prev. Marko Grčić - Rako/, Razlog, 1962, II, 9, 770-780.

Eliot, T. S., „Uliks, red i mit“ /prev. Maristela Matulić/, Književne novine, 1962 (1. VI 1962),

god. XIV, br. 172, str. 9.

368

Eliot, T. S., „Vergilije i hrišćanski svet“ /prev. Vladislava Gordić/, LMS, 1995, god. 171, knj.

455, br. 2, str. 314-324.

Eliot, T. S., „Viljem Blejk“ /prev. Milica Mihajlović/, Gradac, 1990, 18, 95/97, 159-161.

Eliot, T. S., Četiri kvarteta /prev. Svetozar Brkić/, Beograd, Prosveta, 1966


Eliot, T. S., Inventions of the March Hare : Poems, 1909–1917 / edited by Christopher

Ricks/, London, Faber 1996, New York, Harcourt Brace, 1996

Eliot, T. S., Izabrane pesme /izbor Mirko Magarašević/, Beograd, Rad, 1977

Eliot, T. S., Izabrane pesme, Beograd, BIGZ, 1978

Eliot, T. S., Izabrane pesme, Beograd, Mali vrt, 2011

Eliot, T. S., Izabrane pjesme, Sarajevo, Veselin Masleša, 1962

Eliot, T. S., Izabrane pjesme, Zagreb, Grafički zavod Hrvatske, 1991

Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Prosveta, Beograd, 1963

Eliot, T. S., Ka definiciji kulture, Niš, Prosveta, 1995

Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998

Eliot, T. S., Porodični skup, Bagdala, 1966, god. VIII, br. 86 - 87.

369

Eliot, T. S., Porodični skup /prev. Ljubica Bauer – Protić, Božidar Timotijević/, Bagdala,

1966, god.VIII, br. 82-83, str. 6 – 8.

Eliot, T. S., Porodični skup, Bagdala,1966, god. VIII, br. 84-85, str. 3 – 4.

Eliot, T. S., Porodični skup, Kruševac, Bagdala, 1966

Eliot, T. S., Prufrok – 1917, „Ljubavna pesma J. Alfreda Prufroka“ /prev. Mirko

Magarašević/, str. 7 – 11., u: Eliot, T. S., Izabrane pesme /izbor Mirko Magarašević/,

Beograd, Rad, 1977

Eliot, T. S., Prufrok i druga zapažanja (1917), „Ljubavna pesma Dž. Alfreda Prufroka“

/prev. Ivan V. Lalić/, str. 5 – 9, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998

Eliot, T. S., Pusta zemlja /prev. Antun Šoljan i Ivan Slamnig/, Zagreb, Zora, 1958

Eliot, T. S., Pusta zemlja /prev. i bilješka Zvonimir Radeljković/, Sarajevo, Buybook, 2004


Eliot, T. S., Pusta zemlja, 1958. Zagreb, Zora, 1958. Sa bilješkom o piscu str. 82 – 83.

Eliot, T. S., Sabrane drame (Umorstvo u katedrali, Obiteljsko okupljanje, Domjenak,

Povjerljivi činovnik, Stariji državnik), Split, Naklada Bošković, 2005

Eliot, T. S., Selected prose of T. S. Eliot /edited by Frank Kermode/, Faber & Faber, 1975

Eliot, T. S., To Criticize the Critic and Other Writings, University of Nebraska Press, 1980

Eliot, T. S., Ubojstvo u katedrali /prev. Marko Grčić/, Mogućnosti, 1967, XIV, 4, 337-387.

370

Eliot, T. S., „Ljubavna pjesma J. Alfreda Prufrocka“ /prir. Antun Šoljan/, Zagreb, Grafički


Empson, Vilijem, „Maestrov stil“ /prev. Zorica Bečanović/, Treći program, 1995, br. 101,

str. 232 – 234.

Empson, Viljem, „Maestrov stil“ /prev. Zorica Bečanović/, str. 201 – 206, u: Eliot, T. S.,


F

Fotez, Marko, „T. S. Eliot: Poverljivi sekretar (O komediji prikazanoj na festivalu u

Edinburgu.)“, Narodni list, 1953 (22. 10. 1953.), god. IX, 2592.

Fergusson, Francis, Ubistvo u katedrali: teološko pozorje /prev. Marta Frajnd/, str. 274 –

288, u: Suština pozorišta, Beograd, Nolit, 1970

Finci, Eli, „Slučajne iskre (Sadrži i: Dva odgovora T. S. Eliota. – Potpisano: -i –i.)“,

Književnost, 1952, VII, 1 -2, str. 182 – 187.

Finci, Eli, „T. S. Eliot: Koktel“, Politika,1965, LXII (18419)

G

Gallup, Donald, T. S. Eliot: A Bibliography, London, Faber & Faber, 1952

Gardner, Helen, „Umetnost T. S. Eliota“, Treći program, 1995, br. 101, str. 253 – 272.

Gavran, Zdravko, „Pogovor: Sama demokracija nije dovoljna“, str. 115 – 132, u: Eliot, T. S.,

Ideja kršćanskog društva, Split, Verbum, 2005

Gavrilović, Zoran, Uočavanja, Beograd, Prosveta, 1970

371

Gish, Nancy K., „Daumer, Elisabeth, Bagchee, Shyamal., The International Reception of T.

S. Eliot, Continuum, London, 2007“, Modernism/modernity, 2009, Volume 16, Number 4, p.

827.

Golob, Zvonimir, „Eliot, Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962“, Telegram,

1962, god. III (5. 10. 1962.), br. 128

Golob, Zvonimir, „Mogućnosti i granice kritike“, Forum, 1965, god. IV, br. 1-2, str. 203-

219.

Graves, Robert, Riding, Laura, A Survey of Modernist Poetry, Carcanet, 2002

Grčić, Marko „Ubojstvo u katedrali kao pasija“, str. 121 – 135, u: Eliot, Thomas Stearns,

„Ubojstvo u katedrali“ /prev. Marko Grčić/, Zagreb, Kršćanska sadašnjost/Grafički zavod

Hrvatske, 1990

Grčić, Marko, „Uz dvije drame T. S. Eliota“, Forum, 1972, god. XI, knj. XXIV, br. 9, str.

469 – 488.

Grosman, Meta, „T. S. Eliot: On the Reader and Poetry“, Acta Neophilologica, 1977, god. X,

str. 41-54.Rezime

Grove, Robin, „Pereira and after: the curse of Eliot's theater“, in: Moody, A. David, The


H

Hamilton, Ian, Oxford Companion to Twentieth-Century Poetry, Oxford University Press,

Oxford, New York, 1994

372

Harding, Jason, „Publishing“ in: Harding, Jason, T. S. Eliot in Context, Cambridge


Hayward, John, „Introduction“ in: Eliot, T. S., Selected prose, Penguin Books, London, 1953

Hergešić, Ivo, Književnici nobelovci, Zagreb, Radio-televizija Zagreb, Mladost, 1969

Hexter, Ralph, „Literary History as a Provocation to Reception Studies“ in: Classics and the

Uses of Reception, Blackwell Publishing, Malden, 2006

Hobsbaum, Philip, „T. S. Eliot, Robert Lowel i novi kritičari“ /prev. Jadranka Arsenić/,

Izraz,1988, god. 32, knj. 63, br. 5/6, str. 382 - 395.

Hol, Donald, „Intervju sa Tomasom Sternzom Eliotom“, Treći program, 1990, 84,171 – 178.

Hol, Donald, „Savremena američka poezija“ /prev. Dubravka Đurić/, Znak, 1984, god. XIII,

br. 18, str. 36-41.

Holub, C. Robert, Crossing Borders: Reception Theory, Poststructuralism, Deconstruction,

The University of Wisconsin Press, 1992

Holub, Robert, „Modernism, modernity, modernisation“, in: Knellwolf, Christa et al.,

Cambridge History of Literary Criticism, Volume IX, Cambridge University Press,

Cambridge, 2001

Hristić, Jovan, „Brkić, Svetozar i Pavlović, Miodrag: Antologija savremene engleske

poezije“, NIN, 1957 (21. 8. 1957.), god. VII, br. 342

Hristić, Jovan, „Dnevnik. Zagonetka poezije (O poeziji, izbor engleskih eseja, I knjiga,

Prosveta, 1956)“, Književnost, 1957, 9, str. 283 – 288.

373

Hristić, Jovan, „Eliotovo shvatanje tradicije“, LMS, 1962, god. CXXXVIII, knj.

CCCLXXXIX, br. 2, str. 91-100.

Hristić, Jovan, „Napomena“ u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998

Hristić, Jovan, „Napomene i objašnjenje“, str. 369 – 371, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi,


Hristić, Jovan, „Pogovor“, str. 207 – 213, u: Eliot, T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998

Hristić, Jovan, „Predgovor“, str. 7 – 30, u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd, Prosveta,

1963

Hristić, Jovan, „Prim. prev. ili uz prevod Eliotove Puste zemlje“, str. 234 – 239, u: Hristić,

Jovan, Eseji, Novi Sad, Matica srpska, 1994

Hristić, Jovan, „Primedbe prevodilaca i priređivača“, str. 185 – 200, u: Eliot, T. S., Pesme,

Beograd, SKZ, 1998

Hristić, Jovan, „T. S. Eliot – pesnik jedne civilizacije“, Politika, 1965 (10. 1. 1965), god.

LXII, 18414 – Kultura – umetnost, IX, 400

Hristić, Jovan, „Tradicija i individualni talenat“ u: Eliot, T. S., Izabrani tekstovi, Beograd,

Prosveta, 1963

Hristić, Jovan, „Uz prevod Eliotove Puste zemlje“, LMS, 1961, god. CXXXVII, knj.


Hristić, Jovan, „Zagonetka Poezije. (‚O poeziji‘). Izbor engleskih eseja, knj. I, Prosveta,

1956.“, Književnost, 1957, god. XII, knj. XXV, br. 9, str. 283-288.

374

Hristić, Jovan, Izabrani eseji, Beograd, Srpski Pen Centar, 2005


Hristić, Jovan, Poezija i kritika poezije, Matica srpska, Novi Sad, 1957

Hristić, Jovan, Sabrane pesme /prir. Saša Radojčić/, Rad, Beograd, 2002

Hristić, Jovan: „Nova kritika: uvod u čitanje tekstova“, Izraz, X, XXI, 6, str. 512.

http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/1948/eliot-bibl.html

Hugo, Fridrih, „T. S. Eliot“, str. 214 – 217, u: Hugo, Fridrih, Struktura moderne lirike: od

sredine 19. do sredine 20. veka, Novi Sad, Svetovi, 2003

I

Iglton, Teri, „Kritika i ideologija: T. S. Eliot“, Književnost, 1988, 86, I-II, str. 150-153.

Ignjatović, Srba, „Poezija istorije i stvarnosti“, Polja, 1967, god. 13, br. 109, str. 14.

Ignjatović, Svetozar, „Eliotovo ‘Ubistvo u katedrali’ – obnova poetskog teatra u Engleskoj.“

Zbornik radova Više pedagoške škole u Prizrenu, Prizren, 1967, II, str. 134 – 139.

Ilić, Vera, „Nezaboravne impresije (O susretu sa T. S. Eliotom)“, Književne novine, 1956

(25. 11. 1956.), god. VII, br. 29, str. 6.

Isthoup, Entoni, „Eliot i tradicija“, Književna reč, 1988 (10. 04. 1988.), god. 17, br. 319

Ivezić, Stjepan, „Nobel i Nobelovci“, Zagreb, Epoha, 1965

375

Ivić, Pavle (sa grupom autora): „Kratka istorija srpske književnosti“, str. 47.,

http://www.scribd.com/doc/201137577/Ivi%C4%87-Pavle-sa-grupom-autora-Kratka-

istorija-srpske-knji%C5%BEevnosti

J

Jancovich, Mark, „The Southern New Critics“ in: Walton, A., The Cambridge History of

Literary Criticism, Volume VII, Cambridge University Press, Cambridge, 2000

Janićijević, Jovan, „T. S. Eliot na srpskohrvatskom“, str. 159 – 172, u: Eliot, T. S., Izabrane

pesme, Beograd, BIGZ, 1978

Jarell, Randall, „Američke antologije“ /prev. Aleksandar Spasić/, Književne novine, 1959

(25. 4. 1959.), god. X, br. 91

Jaus, Hans Robert, „Sadašnje stanje teorije recepcije“, Književna kritika, god. X, 1979, 1, 8.

Jaus, Hans Robert, Estetika recepcije, Nolit, Beograd, 1978

Jeon, Joseph Jonghyun, „Eliot’s Shadows: Autography and Style in The Hollow Men“ in:

Bloom, Harold, T. S. Eliot, Bloom’s Literary Criticism, New York, 2011


Ježić Slavko, Krklec, Gustav, Antologija svjetske lirike, Zagreb, Kultura, 1956

Jovanović, P. Živorad, „T. S. Eliot kod Jugoslovena (bibliografska građa) “, Pozorište,1965,

god. VII, br. 3, str. 360-361.

Julius Bab, Pisci Amerike, Zagreb, Mladost, 1955

376

Jurišević, Miodrag, „T. S. Eliot pesnik apsolutne imanencije“, Vidici,1965, god. XIII, str. 90.

K

Kanlif, Markus, Historija književnosti SAD, Rijeka, Otokar Keršovani, 1959

Kapetanić Kogoj, Breda, Vidan, Ivo, Engleska književnost, Zagreb, SNL, 1986

Kenner, Hue, „Eliot and the Voices of History“ in: Bloom, Harold, T. S. Eliot, Bloom’s

Literary Criticism, New York, 2011

Kid, Dastin, „Predodređena sudbina pesnika“ /prev. Ana Bojović/, Povelja, 2004, god. 34,

br. 3, str. 123-129.

Ključanin, Zilhad, „T. S. Eliot: Tradicija i individualni talenat“, Život, 1986, god. 35, knj. 69,

br. 1-2, str. 95-109.

Kogoj Kapetanić, Breda, „Engleska književnost XX stoljeća“, 15 dana, 1960, god. III, br.

10, str. 12-13.

Koljević, Nikola, „Eliotovo shvatanje pesničkog poziva; Doživljaj istorije u Eliotovoj kritici

i poeziji“, str. 170 – 211, u: Koljević, Nikola, Teorijski osnovi nove kritike, Beograd,

Prosveta, 1967

Koljević, Nikola, „Hamlet kao tragedija“, Izraz, 1971, god. XV, br. 5, str. 463 – 478.

Koljević, Nikola, „Jejts prema Eliotu: Delimično upoređenje“, LMS, 1965, god. CXLI, knj.

CCCXCVI, br. 1, str. 59-78.

Koljević, Nikola, „Kritika poezije i pesnička kritika“, Izraz, 1963, god. VII, knji. 13, br. 8 –

9, str. 97 – 109.

377

Koljević, Nikola, „O Eliotu, o Jejtsu, o tradiciji“, Izraz, 1976, god. XX, knj. XL, br. 11, str.

385 - 417.

Koljević, Nikola, „Pismo iz Engleske o njenom pesniku“, Književne novine, 1964 (7. 2.

1964.), god. XVI, br. 216

Koljević, Nikola, „Poezija kao etička svest o ljudskoj istoriji. Kritička misao i pesničko

ostvarenje T. S. Eliota.“, Književnost, 1963, god. XVIII, knj. XXXVII, br. 7-8, str. 42-81.

Koljević, Nikola, Ikonoborci i ikonobranitelji, Beograd, Nolit, 1978

Koljević, Nikola, Nova kritika - njeni teorijski osnovi i rezultati - magistarski rad, Sarajevo,

N. Koljević, 1963

Koljević, Svetozar, „Simbol kao zagonetka ili rasvetljenje? Eliotovi i Džojsovi mladalački

eksperimenti“, str. 164 – 181, u: Koljević, Svetozar, Trijumf inteligencije, Beograd,

Prosveta, 1963

Konoli, Siril, „Prevrat u modernoj poeziji“ /prev. Zoran Paunović/, str. VII – XXV, u: Eliot,

T. S., Pesme, Beograd, SKZ, 1998

Konoli, Siril, „T. S. Eliot“ /prev. Zoran Paunović/, str. XXVI – XXXII, u: Eliot, T. S.,


Konstantinović, Zoran, „Estetika recepcije H. R. Jausa“ u: Jaus, Hans Robert, Estetika

recepcije, Nolit, Beograd, 1978

Konstantinović, Zoran, „Horizonti očekivanja srpske čitalačke publike“, Književna kritika,

god. X, 1979, br. 1

378

Kostić, Rastko, Knjiga o Hamletu, Beograd, Krug – Atos, 2011

Krelius, Ljerka, „T. S. Eliot: Koktel“, Vjesnik, 1965 (24. 1. 1965.), god. XXVI, 6441.

Kronfeld, Chana, On the Margins of Modernism: Decentering Literary Dynamics, University

of California Press, 1996

L

Ladan, Tomislav, „Slatka Temzo tiho teci“, Život, 1959, VIII, 1-2, str. 45 - 50.

Ladan, Tomislav, „T. S. Eliot i njegova poezija“, str. 97 – 106, u: T. S. Eliot, Izabrane

pjesme, Sarajevo, Veselin Masleša, 1962

Lakićević, Ognjen, „T. S. Eliot: Koktel“, Telegram, 1965 (29. 1. 1965.), god. VI, 248

Lalić, Ivan V., „Uvod“ u: Lalić, Ivan V. i Lalić, Branka, Izabrane pesme, Beograd, BIGZ,

1978

Lalić, Ivan V., Kritika i delo, Beograd, Nolit, 1971

Lalić, Ivan, „O poeziji T. S. Eliota“, str. 152 – 172., u: Lalić, Ivan, O poeziji dvanaest

pesnika, Beograd, Slovo Ljubve, 1963

Lalić, Ivan, Lalić Branka, Antologija moderne američke poezije, Beograd, Prosveta, 1972

Lalić, Ivan, O poeziji dvanaest pesnika, Beograd, Slovo Ljubve, 1963

Lamarque, Peter „Criticism, aesthetics and analytic philosophy“ in: Knellwolf, Christa et al.,

Cambridge History of Literary Criticism, Volume IX, Cambridge University Press,

Cambridge, 2001

379

Levenson, Michael, A genealogy of Modernism: A Study of English Literary Doctrine 1908 –

1922

Lipking, Lawrence, „Poet-Critics“ in: Litz, A. Walton et al., The Cambridge History od

Literary Criticism,Volume VII, Cambridge University Press, Cambridge 2000

Livada, Raša, Moderno svetsko pesništvo, Beograd, Prosveta, 1983

Lockerd, Benjamin G, „Eliot studies“ in: Harding, Jason, T. S. Eliot in Context, Cambridge


Longebach, James, „'Mature poets steal': Eliot's allusive practice“ in: Moody, David,


Lukić, Sveto, „Istorija i poezija“ u: Lukić, Sveto, Savremena poezija, Nolit, 1973

M

Mac Gregor Hasty, Roy, „Pusta zemlja na Rasl Skveru“, Književne novine, 1958

(26.09.1958.), god. IX, 76

Macura, Sergej, „Govornici u Pustoj zemlji“, Lice u jeziku, književnosti, kulturi, Beograd,

Philologia, 2006, str. 101 – 106.

Magarašević, Mirko, „Hristićev mešoviti Eliot. T. S. Eliot: Pesme; priredio Jovan Hristić,

Srpska književna zadruga, Beograd, 1998.“, Borba, 1998 (22. 10. 1998.), god. LXXVI, br.

295

Magarašević, Mirko, „Hristićev promašeni Eliot“, Isidorijana, 1999, V, 6-7, 281 – 295.

Magarašević, Mirko, „Reč-dve na rubu puste zemlje“, Književna reč, 1988 (10. 04. 1988.),

god. 17, br. 319

380

Magarašević, Mirko, „T. S. Eliot, Veličina pesničke univerzalnosti“, str. 203 – 216, u:

Magarašević, Mirko, Evropski pesnici, Novi Sad, 2010

Mahečić, Miroslav, „Pitanje poetske drame: T. S. Eliot“, Studentski list, 1959, god. XIV (25.

2. 1959.), br. 3

Maljković R., Mirjana, Moderna američka poezija na srpskom govornom području do 1995.

godine (Edgar Li Masters, Robert Frost, Karl Sandberg, Volas Stivens, i. i. kamings, Hart

Krejn, Langston Hjuz, Čarls Simić), Beograd, 2005

Mančić, Aleksandra, „Prevođenje i kritika“ u: Radulović, Milan, Istorija i teorija srpske

književne kritike, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2009

Margolis, Joseph, „‘Ljubavna pjesma J. A. Prufrocka‘ T. S. Eliota“, Republika /prev. D.

Cvitan, Šoljan - Slamnig/, 1961, god. XVII, br. 1, str. 18 – 20.

Marković, Borivoje, „T. S. Eliot. Umesto nekrologa vratimo mu pesmu“, Susret, god. II

(02.02.1965.), br. 24, str. 10

Marković, Milosav, „T. S. Eliot: Koktel“, Beogradska nedelja, 1965 (17. 1. 1965.), god V,

174

Marković, Vida E., „T. S. Eliotovi ‚Šuplji ljudi‘ – pokušaj jedne analize“, Zbornik radova

Filozofskog fakulteta u Nišu, Niš, 1977.

Martindale, Charles, Redeeming the Text: Latin Poetry and the Hermeneutics of Reception,


Martindale, Charles, Thomas, F. Richard, Classics and the Uses of Reception, Blackwell

Publishing, Malden, 2006

381

Matić, Andrija, „Poetika T. S. Eliota u XXI veku“, Nasleđe, 2008, god. 5, br. 11, str. 17 - 25.

Matić, Andrija, „T. S. Eliot i antisemitizam“, Polja, 2007, god. 52, br. 466, str. 81 - 85.

Matić, Andrija, Evolucija modernističke poetike u stvaralaštvu T. S. Eliota: doktorska

disertacija, Beograd, A. Matić, 2007


Matović, Vesna, „Žanrovi u periodoci“ u: Matović, Vera, Žanrovi u srpskoj periodici,

Institut za književnost i umetnost, Matica srpska, Beograd, Novi Sad, 2010

Matović, Vesna, Revizija! Časopisi kao agensi književnosti i kulture, Beograd, Institut za

književnost i umetnost, 2012 (Beograd : Čigoja štampa)

Matterson, Stephen, „The New Criticism“ in: Waugh, Patricia, Literary Theory and

Criticism: An Oxford Guide, Oxford University Press, 2006

Mays, J. C. C., „Early poems: from 'Prufrock' to 'Gerontion'“ in: Moody, A. David, The


M. B., „Slamnig, Ivan, Šoljan, Antun, ‘Suvremena engleska poezija‘“, Susreti, 1958, god.

VI, br. 4, str. 399-401.

Menand, Louis, „Problems about texts“ in: Bloom, Harold, T. S. Eliot's The Waste Land,

Chelsea House Books, 2007

Menand, Louis, „T. S. Eliot“ in: Litz, A. Walton et al., The Cambridge History od Literary

Criticism, Volume VII, Cambridge University Press, Cambridge, 2000

382

Menand, Louis, Rainey, Lawrence, „Introduction“, p. 1-14, in: Litz, A. Walton et al., The

Cambridge History od Literary Criticism, Volume VII, Cambridge University Press,

Cambridge, 2000)

Mićović, Dragutin, „Eliot, Stearns Thomas, Izabrani tekstovi. Beograd, 1963“, Borba, 1963

(15. 12. 1963.), god. XXVIII, br. 344

Mihailović, Milica, Dante: njegova etika, estetika i tehnika, Banja Luka, Littera, 2004

Milankov, Ivana, „Aspekti vremena u poeziji Tomasa Sternza Eliota“, Znak,1978, god. V, br.

9 - 10 (1976 - 1977), str. 612-619.

Milić, Slobodan, Antologija pjesnika nobelovaca, Podgorica, CIP, 2003

Milosavljević, Petar, „Tradicija i avangardizam“, Polja,1968, god. 14, br. 113/114, str. 6 – 8.

Milosavljević, Petar, Teorijska misao o književnosti, Novi Sad, Svetovi, 1991

Milošević, Dragan, „Magija poetske reči: Eliot Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo,

1962“, Borba, 1962 (19. 8. 1962.), god. XXVII, br. 228

Mirko Magarašević: „T. S. Eliot – veličina pesničke univerzalnosti“ – pogovor za T. S. Eliot:

Izabrane pesme, RAD, 1977

Mitrović, Marija, „Beker, Miroslav, Moderna kritika u Engleskoj i Americi, Zagreb, 1973“,

Književna istorija, 1973, god. VI, br. 21, str. 182 - 185.

Mitrović, Nevenka, http://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/nmitrovic-periodika_l.html

Moody, A. D., „Chronology of Eliot’s Life and Works“ in: Moody, A. D., The Cambridge


383

Moody, A. D., „Four Quartets: music, word, meaning and value“ in: Moody, A. D., The


Moody, A. D., „Preface“ in: Moody, A. D., The Cambridge Companion to T. S. Eliot,

Cambridge University Press, Cambridge, 2005

Moody, A. D., „T. S. Eliot: American Strain“ in: Bloom, Harold, T. S. Eliot, Bloom’s

Literary Criticism, New York, 2011

M. Š, „O poeziji - izbor engleskih eseja“, Stvaranje, 1957, god. XII, br. 5, str. 439-441.

N

N. S., „Pjesnici i poezija‘ T. S. Eliota“, Republika, 1958, god. 14, br. 2, str. 29.

N. T., „T. S. Eliot: Četiri kvarteta“, Književnost,1967, XXII, 6, str. 596-597.

Nejgebauer, Aleksandar, „Na duhovnim granicama istoka i zapada. (Neke pouke moderne

američke poezije)“, Ulaznica, 1975, god. IX, br. 49-50, str. 7-12.

Newton, K. M., Interpreting the Text, Harvester Wheatsheaf, 1990

Nicholls, Peter, Modernism: A Literary Guide, University of California Press, 1995

O

Olney, James, „The Life of the Poet“ in: Moody, A. D., The Cambridge Companion to T. S.

Eliot, Cambridge University Press, Cambridge, 1994

Opačić, Petar, „Pogovor“, str. 615 – 622, u: Eliot, T. S., Sabrane drame, Split, Naklada

Bošković, 2005

384

P

P/erović S. P/redrag, „Tomas Sterns Eliot: Pusta zemlja, Zora, Zagreb“, Politika, 1959

(22.03.1959.), god. LVI, 16427, Kultura-umetnost, god. III, br. 102



Palavestra, Predrag, Istorija srpske književne kritike: 1768 – 2007.Tom 2, Matica srpska,

Novi Sad, 2008

Pavletić, Vlatko, „Ključ za modernu poeziju“, Republika, 1981, god. XXXVII, br. 9-10, str.

850-867.

Pavlović, Milka, „Tomas Sterns Eliot: Izabrane pesme“, Pobjeda, 1978 (11.11.1978), god.

XXXV, br. 4643.

Pavlović, Miodrag, „Poezija T. S. Eliota – treće čitanje“, str. 5 – 13, u: T. S. Eliot, Pusta

zemlja, Niš, 1988

Pavlović, Miodrag, „Poezija T. S. Eliota. Treće čitanje“, Književne novine, 1988 (01. 11.

1988.), god. 39, br. 763

Pavlović, Miodrag, „Problem Ubistva u katedrali“, LMS, 1990, 166, 445, 5,752 - 755.

Pavlović, Miodrag, Čitanje zamišljenog: eseji iz svetske književnosti, Novi Sad, Bratstvo-

Jedinstvo, 1990

Peić, Branko, Nova američka kritika u kontekstu ideje o smrti estetskog, Beograd, B. Peić,

1981

385

Pejaković, Hrvoje, „T. S. Eliot: ‚Izabrane pjesme“, izbor i prijevod: Antun Šoljan (nakladnik

GZH, Zagreb), Vjesnik, god. 52, br. 15688, str. 16-17.

Perišić, Rada, „Tomas Eliot“, Umetnost i kritika, 1954 (24. 01. 1954.), II, 4

Perović, Puniša, „Neki problemi naše književnosti“ u: Lukić, Sveto, Savremena poezija,

Nolit, 1973

Pers, Sen-Džon, Dve poeme, Kruševac, Bagdala, 1960

Petrak, Nikica, „T. S. Eliot is dead“, Studentski list, 1965 (14. 1. 1965.), XX, 3

Petrić, Vladimir, „O ritmu u modernoj poeziji“, Polja,1956, god. 2, br. 8 – 9, str. 11 – 12.

Petrić, Vladimir, „T. S. Eliot i eliotovci“, Književne novine, 1954 (25.03.1954.), I, 11.

Petrić, Vladimir, „T. S. Eliot: pesnik, dramatičar, filozof“, Književnost, 1956, god. XI, knj.

XXIII, br. 11-12, str. 393-425.

Petrov, Aleksandar, „Periodika kao žanr“ u: Matović, Vera, Žanrovi u srpskoj periodici,

Institut za književnost i umetnost, Matica srpska, Beograd, Novi Sad, 2010

Petrović, Ivan, „Rana indijska misao u Berntu Nortonu T. S. Eliota“, Ulaznica, 2003, god.

37, br. 188, str. 67-90.

Petrović, Novica, „Sweeney Revisited: uz novo izdanje Eliotovih Pesama“, Poezija, 1998,

god. 3, br. 10, str. 31-33.

Petrović, Sreten, „Teološki smisao Eliotove poetike“, Književna kritika, 1971, god. II, br. 5-

6, str. 29-45.

386

Pinto, V. de S., „T. S. Eliot“ /prev. Vera Ilić/, Književne novine, 1954 (27. V 1954.), god. I,

br. 20, str. 2-3.

Pirkić, Ahmed, „O jednoj optužbi T. S. Eliota“, Studentski list, 1961 (1. 1. 1961.), XVI, 1-2

Polin, Tom, „Mnogo lukavih prolaza“ /prev. Predrag Šaponja/, Zlatna greda, 2003, god. 3,

br. 17, str. 15-19.

Polin, Tom, „Nepoželjni: T. S. Eliot, antisemitizam i književna forma“ /prev. Milica Mint/,

Književne novine, 1998 (01. - 15. 07. 1998.), god. 51, br. 977/978, str. 18.

Poplawski, Paul, Encyclopedia of Literary Modernism, Greenwood Press, Westport, 2003

Popović - Srdanović, Dubravka, T. S. Eliot kao prevodilac Sen-Džon Persove „Anabaze“, str.

129 -133, u: Janićijević, Jovan, Prevodna književnost, Beograd, Udruženje književnih

prevodilaca Srbije, 2001

Potter, Rachel, Modernist Literature, Edinburgh University Press, 2012

Protić, Miodrag, „T. S. Eliot: Koktel“, Književnosti, 1965, XX, 3, str. 249 – 250.

Puhalo Dušan, „T. S. Eliot kao književni kritičar“, LMS, 1957, god. CXXXIII, knj.

CCCLXXIX, sv. 1, str. 3-31.

Puhalo, Dušan, „Drame u stihu T. S. Eliota“, LMS, 1956, god. 6, knj. 132, br. 378, str. 555-

570.

Puhalo, Dušan, „Pesnik velikih fragmenata“, Savremenik, 1960, VI, XI, 6, 614 - 631.

Puhalo, Dušan, „Poezija T. S. Eliota“, Savremenik,1956, 6, str. 688 – 711.

Puhalo, Dušan, „T. S. Eliot kao književni kritičar“, LMS, 1957, god. 133, 379, 1, 3 – 31.

387

Puhalo, Dušan, „T. S. Eliot“, str. 221 – 247, u: Puhalo, Dušan, Engleska književnost,

Beograd, Naučna knjiga, 1976

Puhalo, Dušan, Veliki pesnici o poeziji, Beograd, Kolarčev narodni univerzitet, 1964

Puvačić, Dušan, „Eliot Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962.“, Književne

novine, 1962 (8. 8. 1962.), god. XIV, br. 177

Puvačić, Dušan, „Eliotova pesnička sinteza. T. S. Eliot: Četiri kvarteta“, Književne novine,

1967 (08. 07. 1967.), god. 19, br. 305, str. 3-4.

Puvačić, Dušan, „Iskustva engleskih kritičara (II) “, Književne novine, 1963 (31. 5. 1963.),

god. XV, br. 198

Puvačić, Dušan, „Kritikovati kritičara“ /prev. Puvačić Dušan/, Savremenik, 1967, god. 13,

knj. 25, br. 6, str. 592-596.

Puvačić, Dušan, „Približavanje T. S. Eliota“, Književne novine, 1962, 14 (08. 08. 1962.),

177, str. 3-4.

Puvačić, Dušan, „Thomas Stearns Eliot: Kritikovati kritičara. New York.1965.“,

Savremenik,1967, god. XIII, knj. XXV, br. 6, str. 592-596.

Puvačić, Dušan, „Tragom Eliotovih definicija poezije“, Književne novine, 1963 (27. 12.

1963.), god XV, br. 213

R

Radeljković, Zvonimir, „Izlet u dramu“, Izraz, 1967, XI, XXII, 11, str. 1128 – 1132.

Radeljković, Zvonimir, „Mi u Pustoj zemlji: Pogovor”, str. 77 – 99, u: Eliot, T. S., Pusta

zemlja /prev. i bilješka Zvonimir Radeljković/, Sarajevo, Buybook, 2004

388

Radeljković, Zvonimir, „Prufrok ili Eliot“, Književna smotra, 1977-1978, god. IX, br. 28-29,

str. 35-39.

Radešić, Radenko, „Depersonalizacija poezije“, Student,1972 (25. 04. i 2. 05. 1972.), god.

XXXVI, br. 11 - 12, str. 23.

Radulović, Milan, Raskršća srpskog modernizma, Institut za književnost i umetnost Beograd,

Pravoslavni bogoslovski fakultet sv. Vasilija Ostroškog Foča, Beograd, Foča, 2007

Radulović, Milan, Vidovi srpske književne kritike, Institut za književnost i umetnost Beograd,

Pravoslavni bogoslovski fakultet sv. Vasilija Ostroškog Foča, Beograd, Foča, 2008

Randelj, Đorđe, Živanović, Milan, „Pusta zemlja, šuplji ljudi“, str. 220 – 224, u: Randelj,

Đorđe, Živanović, Milan, Nobelovci, Novi Sad, KZ Ljubitelji knjige (Art print), 2006

Ranković, Milan, „Egzistencijalni kontinuum poezije i kritike.“, Izraz, 1964, god. VIII, knj.

XVI, br. 8-9, str. 232-244.

Rejmond Liviz, Frenk, „Novi pravci u engleskoj poeziji: studija o savremenim prilikama T.

S. Eliot“ /prev. Radmila Popović/, Treći program, 1995, br. 101, str. 197-227.

Rilkem, Dž. P., „Modernistički esej: slučaj T. S. Eliota - pesnik kao kritičar“ /prev. Vesna

Todorović/, Reč, 1996, god. 3, br. 18, str. 75-78.

Ristić, Ratomir, „Eliot o Džojsu“, Gradina, 1982, god. XVII, br. 3-4, str. 132-136.

Ristić, Ratomir, „Iskušenje književne interpretacije i Eliotov skepticizam u ranoj kritici“,

Gradina, 1983, XVIII, 3, str. 57 – 70.

Ristić, Ratomir, „T. S. Eliot i književna interpretacija“, Zbornik radova Filozofskog fakulteta

u Nišu, Niš, 1980, str. 201 – 213.

389

Ristić, Ratomir, „T. S. Eliot i nastava poezije“, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Nišu,

Niš, 1981, str. 269 – 280.

Ristić, Ratomir, T. S. Eliot i interpretaciji u kritici i nastavi poezije: doktorska disertacija,

Niš, R. Ristić, 1981

Rosenthal, M. L., „Objektivni korelat“ /prev. Mario Suško/, Putevi, 1965, XI, 1, str. 37 – 43.

S

S/tefanović/, A/leksandar/, „Thomas Stearns Eliot (1988-1965)“, Književne novine, 1965 (9.

1. 1965.), god. XVII br. 240, str. 8.

Sabljak, T/omislav/, „Svjetionik na otoku“, Telegram,1965 (5. 1. 1965.), god. VI, br. 248,

str. 13.

Sabljak, Tomislav, „Granice poezije“, Telegram,1967 (26. 05. 1967), god. VIII, 369, str. 4.

Sabljak, Tomislav, „Kritičar T. S. Eliot“, Mogućnosti,1964, god. III, br. 3, str. 276-284.

Sabljak, Tomislav, „Svjetionik na otoku. Smrt pjesnika T. S. Eliota“, Telegram, 1965 (15.

01. 1965.), god. VI, br. 246, str. 13.

Sabljak, Tomislav, „T. S. Eliot kao pjesnik“, Mogućnosti, 1963, god. X, br. 6, str. 589-608.

Saunders, Timoty, „Discipline and Receive; Making an Example out of Marsyas“ in:

Classics and the Uses of Reception, Blackwell Publishing, Malden, 2006

Sekulić, Isidora: „Pogled u engleske časopise i prozu“, LMS, 1946.

Selden, Raman, „Introduction“, p. 1-11, in: Selden, Raman, The Cambridge History of

Literary Criticism, Volume VIII, Cambridge University Press, Cambridge, 1995

390

Selden, Raman, Practicing Theory and Reading Literature: An Introduction, University

Press of Kentucky,1989

Selenić, Slobodan, „T. S. Eliot: Koktel“, Borba, 1965 (16. 1. 1965.), god. XXX, 14.

Selenić, Slobodan, Dramski pravci XX veka, Umetnička akademija u Beogradu, 1971

Selimović, Meša, „Eliot kritičar“, Život, 1963, XII, 11-12, str. 134-137.

Sepčić, Višnja, „Iz moderne američke poezije. O modernom pesništvu“, Književna smotra,

1975, god. VII, br. 21, str. 60-61.

Slamnig, Ivan, Šoljan, Antun, Suvremena engleska poezija, Susreti, 1958, VI, 4, 399 - 401.

Slamnig, Ivan, Šoljan, Antun, Suvremena engleska poezija, Zagreb, Likos, 1956

Slamnig, Ivan, Svjetska književnost zapadnog kruga (Od srednjeg veka do današnjih dana),

Zagreb, Školska knjiga, 1973

Slobodan Selenić, „Tri engleska pesnika“, Student, 1956, XXI (27. 04. 1956.), br. 9

Spasić, I. Aleksandar, „Književni pogledi T. S. Eliota“, Savremenik, 1964, god. X, knj. 10,

str. 268-278.

Spender, Stephan, „O engleskoj i američkoj poeziji“ /prev. Dušan Puvačić/, Književne

novine,1966 (25. 6. 1966.), god. XVIII, str. 278.

Spiller, Robert, et. al., Istorija književnosti SAD, Cetinje, Obod, 1962

Stanisavljević, Vukašin, Prilozi nastavi književnosti, Knj.4, Gornji Milanovac, Dečje novine,

1991

391

Stojanović, Olga, „Estetičko stanovište T. S. Eliota“, Ideja,1978, god. XVIII, br. 6, str. 121 -

136.

Suško, Mario, Harsent, David, Savremena britanska poezija, Međunarodna književna

manifestacija „Sarajevski dani poezije“, Sarajevo, 1988

Suvin, Darko, “Laforgue i Eliot. Odlomci. (Iz eseja “J. Laforgue, simbolista i Eliotov

prethodnik.”)”, Dodiri, 1956, 2, str. 29 – 38.

Š

Š. A, S. I. „Eliotova Pusta zemlja“, Krugovi, 1954, 5, str. 356 – 359.

Š/olc/, O/to/, „T. S. Eliot.“, Mogućnosti, 1954, god. I, br. 12, str. 844-845.

Šćekić, Vučina, Požar srca: izbor iz svetske i jugoslovenske ljubavne poezije, Zrenjanin,

Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, 1991

Schwartz, Delmore, „Književna diktatura T. S. Eliota. Odlomak“ /prev. Tomislav Sabljak/,

Mogućnosti, 1965, XII, 8, str. 863 – 875.

Schwartz, Delmore, „Književna diktatura T. S. Eliota. Odlomak“ /prev. Tomislav Sabljak/,

Telegram, 1964 (4. 9. 1964.), god. V, br. 228, str. 10.

Šeatović - Dimitrijević, Snežana, Tradicija i inovacija, Beograd, Filip Višnjić, 2004

Šerbedžija, Marija, „Smisao metaforičkih ambicija u poeziji Branka Miljkovića i Tomasa

Sternsa Eliota“, Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 1986, god. 16, sv. 2, str. 137-147.

Šerbedžija, Marija, „Volter Pejter i T. S. Eliot: Verbalni i objektivni korelativ“, Zbornik MS

za književnost i jezik, 1986, god. 34, br. 2, str. 239-257.

392

Šmit, Majkl, „Tomas Stearns Eliot (1888-1965)“ /prev. Ljiljana Stoiljković/, Naše stvaranje,

1980, god. XXVII, br. 1-2, str. 121-124.

Šoljan, Antun „Eliot, Stearns Thomas, Razgovori sa saradnikom lista Vjesnik Antunom

Šoljanom“, Vjesnik, 1955 (1. 1. 1955.), god. XVI, br. 3059

Šoljan, Antun, „Bilješka o piscu“, str. 82 – 83, u: T. S. Eliot, Pusta zemlja, Zagreb, Zora,

1958

Šoljan, Antun, „Evropski i naš pjesnik“, Forum, 1965, IV, VII, 1-2, 278-288.

Šoljan, Antun, „T. S. Eliot“, str. 267 – 271., u: Šoljan, Antun, Zlatna knjiga američke

poezije, Zagreb, Nakladni zavod Matice Hrvatske, 1980

Šoljan, Antun, 100 Pjesnika svijeta, Zagreb, Stvarnost, 1971

Šoljan, Antun, Antologije moderne lirike zapadnog kruga, Zagreb, Školska knjiga, 1974

Šoljan, Antun, Ivan Slamnig, Američka lirika, Zagreb, Zora, 1952

Šoljan, Antun, Zlatna knjiga američke poezije, Zagreb, Nakladni zavod Matice Hrvatske,

1980

T

Tautović, Radojica, „Pesma o pesmi“, Književnost i jezik, 1964, god. 12, br. 4, str. 126-131.

Tejt, Alen, „O čistoj sredi“ /prev. Zorica Bečanović/, Treći program, 1995, 101, 234 – 241.

Teres, Harvey, „Lionel Trilling“ in: Walton, A., The Cambridge History of Literary


393

Todorović, Živojin, „Tomas Eliot“, str. 85 – 86, u: Todorović, Živojin, Reči imaju pisci

sveta. I. Kragujevac, „Svetlost“, 1962



Topolovački, Milan, „Pesnička drama T. S. Eliota“, Polja, 1966, 12, 100, str. 13.

Topolovački, Milan, „Strukturalizam Eliotove drame“, Odjek, 1969 (15. V 1969.), XXII, 10

Topolovački, Milan, Sirenski zov teksta, Zagreb, Omladinski kulturni centar, 1988

Tošović, Risto, „O radu sa mladim piscima“ u: Lukić, Sveto, Savremena poezija, Nolit, 1973

Trilling, Lionel, „Osećanje za prošlost (O savremenoj američkoj kritici)“ /prev. Vesna

Strika/, Književna kritika, 1987, god. 18, br. 6, str. 5-14.

Tyson, Lois, Critical Theory Today: A User-friendly Guide, Roulegde, 2006

V

Veselinović, Sonja, „Prevedena književnost i ciljna kultura – prepletene poetike“, Zbornik

radova, Knjiga II, Šesti MEĐUNARODNI interdisciplinarni simpozijum Susret kultura, Novi

Sad, 2013. – Novi Sad: Filozofski fakultet, 2013, str. 761 – 772.

Veselinović, Sonja, Prevodilačka poetika Ivana V. Lalića, Akademska knjiga, Novi Sad,

2012

Vidan, Ivo, „Načela anglosaksonske književne kritike“, Umjetnost riječi, 1962, god. VI, br.

4, str. 197-216.

394

Vidan, Ivo, „Napregnute riječi. Eliot, Stearns Thomas, Izabrane pjesme. Sarajevo, 1962“,

Telegram, 1962 (26. 10. 1962.), god. III, br. 131

Vidan, Ivo, „Nestvarni grade“, Telegram, 1969 (28. 02. 1969.), god. X, br. 461, str. 5.

Vidan, Ivo, „Nova drama T. S. Eliota (Osvrt na djelo ‚Poveljivi pisar‘)“, Život, 1953, god. II,

knj. III, br. 14, str. 395.

Vidan, Ivo, „Odlomci kritičke proze T. S. Eliota“, Krugovi,1952, 4-5, str. 354.

Vidanović, Đorđe, „Tradicija i individualni talenat u delu T. S. Eliota“, Gradina,1979, god.

XIV, br. 3, str. 66-72.

Vidović, Radovan, „Jedan značaj dramski novitet na festivalu u Edinburgu“, Slobodna

Dalmacija, 1953 (13. 11. 1953.), god. XI, br. 2726

Vilson, Edmund, „T.S. Eliot“, str. 79 – 111, u: Vilson, Edmund, Akselov zamak ili O

simbolizmu /prev. i predgovor Olga Humo/, Beograd, Kultura, 1964

Vilson, Edmund, „Tomas Eliot i Anglikanska crkva“ /prev. D. Simić/, Student, 1956, XXI

(27. 04. 1956.), br. 9.

Vilson, Edmund, T.S. Eliot, Beograd, Kultura, 1964

Vinaver, Stanislav, „Delo T. S Eliota – njegova postignuća, njegovi problemi, njegova borba

protiv dekandencije“, Književne novine, 1951 (28. 8. 1951.), god. IV, 35

Vivas, Eliseo, „Objektivni korelativ T. S. Eliota“ /prev. Tomislav Sabljak/, Kolo,1963, Nova

serija, god. I, br. 8, str. 348-358.

395

Vivas, Elizeo, „Objektivni korelativ. Odlomak“ /prev. Tomislav Sabljak/, Književne novine,

1962 (12. 1.1962.), god. XIV, br. 162.

Vladić Jovanov, Milena, „Dekonstrukcija i pesnička poetika T. S. Eliota“, Zbornik matice

srpske za književnost i jezik Novi Sad, 2011, 59/III, str. 747 – 757.

Vladić Jovanov, Milena, „Granice kritičkog i književnog“, Zlatna greda, 2011, god. 11, br.

119/120, god. XI, str. 43 – 45.

Vladić Jovanov, Milena, „Smrt sv. Narcisa u Pustoj zemlji T. S. Eliota“, Književna istorija,

2011, god. 43, br. 145, str. 679 – 703.

Vladić, Milena, „Eliotova beležnica pesama“, Književni list, 2005, god. 4, br. 29, str. 3.

Vlatko, Pavletić, Panorama hrvatske književnosti XX stoljeća, Zagreb, Stvarnost

Vlijamson, Džordž, „Vodič za čitanje T. S. Eliota“ /prev. Radmila Popović/, Treći program,

1995, br. 101, str. 227 – 231.

Vučković, Tihomir, MAK, Proza, Beograd, Kultura, 1995

Vujica, Srđan, „Beleška o ratnom pesništvu“, Mostovi, Beograd, 1996, 4, 24, 253.

Vukičević, Dragana, „Specifičnosti književnih oblika u periodici epohe realizma“ u:

Matović, Vera, Žanrovi u srpskoj periodici, Institut za književnost i umetnost, Matica srpska,

Beograd, Novi Sad, 2010

Vuković, Đorđije, „T. S. Eliot“, Treći program, 1995, br. 101, str. 197-272.

396

W

Wakowski, Diane, „Nova američka poezija“ /prev. Slobodan Drenovac/, Književna reč, 1986

(jul 1986.), god. 15, str. 282/283.

Walsh, Michael, J. K., London, Modernism, and 1914, Cambridge University Press, 2010

Wellek, Rene, „Kritički rad T. S. Eliota“ /prev. M. Borojević i Ljiljana Jojić/, Razlog,1964,

god. IV, br. 9-10, str. 836-867.

White, Peter, „Literary journalism“ in: Harding, Jason, T. S. Eliot in Context, Cambridge


Williams, Raymond, Drama od Ibzena do Brehta, Beograd, Nolit, 1979

Wood, Michael, „R. P. Blackmur“ in: Walton, A., The Cambridge History of Literary


Z

Zubac, Pero, Kao da sam te sanjao: izbor iz svetske i naše ljubavne poezije dvadesetog veka,

Zrenjanin, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, 1988

Ž

Živanović, Milan, „Pusta zemlja, šuplji ljudi“, Dnevnik, 2005, god. 63. (23. 08. 2005.), br.

21026, str. 23 (Iz rukopisa knjige Đorđe Randelj, Milan Živanović, Nobelovci – život i dela).

Živojinović, Slobodan, „T. S. Eliot“, str. 172 – 175., u: Živojinović, Slobodan, „Nobelovci

književnosti“, Zaslon, Šabac, 1990

397

BIOGRAFIJA

Mirjana Maljković je rođena 02. 09. 1973. godine u Otočcu u Republici Hrvatskoj.

Školske 1991/92. godine dolazi u Beograd i završava svoje srednjoškolsko obrazovanje u Drugoj

ekonomskoj školi u Beogradu.

Diplomu profesora engleskog jezika i književnosti stiče na Filološkom fakultetu u

Beogradu 1996. godine, a u oktobru 2005. godine stepen magistra filoloških nauka odbranom

teze „Moderna američka poezija na srpskom govornom području do 1995. godine (Edgar Li

Masters, Robert Frost, Karl Sandbeg, Volas Stivens, i. i. kamings, Hart Krejn, Langston Hjuz,

Čarls Simić).“

Radila je u turističkoj agenciji „Cera Travel“ Beograd na programima obrazovanja u

inostranstvu, a potom u Pekingu kao rukovodilac predstavništva agencije, i u preduzeću

„Industrijska oprema“ Beograd kao biznis koordinator, a kasnije na mestu rukovodioca sektora

ljudskih resursa, finansija i marketinga.

Prilog 1.

Izjava o autorstvu

Potpisana M irjana Maljkovic

broj up isa_________________

Izjavljujem

da je doktorska disertacija pod naslovom

Tomas Sterns Eliot kriticar i Tomas Sterns Eliot pesnik__________________________________

• rezultat sopstvenog istrazivackog rada,» da predlozena disertacija u celini ni u delovima nije bila predlozena za dobijanje

bilo koje diplome prema studijskim programima drugih visokoskolskih ustanova,• da su rezultati korektno navedeni i• da nisam krsila autorska prava i koristila intelektualnu svojinu drugih lica.

U Beogradu, 15.04.2014.

398

Izjava o istovetnosti stampane i elektronske verzije doktorskog rada

Ime i prezime autora M irjana Maljkovic___________________________________________

Broj u p isa________________________________________________________________________

Studijski program Nauka o knjizevnosti___________________________________________

Naslov rada Tomas Sterns Eliot kriticar i Tomas Stems Eliot pesnik________________

Mentor Dr Biljana Dojcinovic. vanredni profesor____________________________________

Prilog 2.

Potpisana M irjana Maljkovic__________________________________________

Izjavljujem da je stampana verzija mog doktorskog rada istovetna elektronskoj verziji koju

sam predala za objavljivanje na portalu Digitalnog repozitorijuma Univerziteta u

Beogradu.

Dozvoljavam da se objave moji licni podaci vezani za dobijanje akademskog zvanja doktora

nauka, kao sto su prezime, godina i mesto rodenja i datum odbrane rada.

U Beogradu, 15.04.2014

Potpis doktoranda

399

Prilog 3.

Izjava o koriscenju

Ovlascujem Univrzitetsku biblioteku „Svetozar Markovic“ da u Digitalni repozitorijum

Univerziteta u Beogradu unese moju doktorsku disertaciju po naslovom:

Tomas Sterns Eliot kriticar i Tomas Sterns Eliot pesnik___________________________________

koja je moja autorsko delo.

Disertaciju sa svim prilozima predala sam u elektronskom formatu pogodnom za trajno

arhiviranje.

Moju doktorsku disertaciju pohranjenu u Digitalni repozitorijum Univerziteta u Beogradu

mogu da koriste svi koji postuju odredbe sadrzane u odabranom tipu licence kreativne

zajednice (Creative Commons) za koju sam se odlucila.

1. Autorstvo

2. Autorstvo - nekomercij alno

3. Autorstvo - nekomercij alno - bez prerade

4. Autorstvo - nekomercij alno - delite pod istim uslovima

5. Autorstvo - bez prerade

6. Autorstvo - delite pod istim uslovima

(Molim da zaokruzite samo jedu od sest ponudenih licenci, kratak opis licenci dat je na

poledini lista).

U Beogradu, 15.04.2014.

400

1. Autorstvo. Dozvoljavate umnozavanje, distribuciju i javno saopstavanje dela, i

prerade, ako se navede ime autora na nacin odreden od strane autora ili davaoca

licence, cak i u komercijalne svrhe. Ovo je najslobodnija od svih licenci.

2. Autorstvo - nekomercijalno. Dozvoljavate umnozavanje, distribuciju i javno

saopstavanje dela, i prerade, ako se navede ime autora na nacin odreden od strane

autora ili davaoca licence. Ova licenaca ne dozvoljava komercijalnu upotrebu dela.

3. Autorstvo - nekomercijalno - bez prerade. Dozvoljavate umnozavanje, distribuciju

i javno saopstavanje dela, bez promena, preoblikovanja ili upotrebe dela u svom delu,

ako se navede ime autora na nacin odreden od strane autora ili davaoca licence. Ova

licenca ne dozvoljava komercijalnu upotrebu dela. U odnosu na sve ostale licence,

ovom licencom se ogranicava naveci obim prava koriscenja dela.

4. Autorstvo - bez prerade. Dozvoljavate umnozavanje, distribuciju i javno

saopstavanje dela, bez promena, preoblikovanja ili upotrebe dela u svom delu, ako se

navede ime autora na nacion odreden od strane autora ili davaoca licence. Ova licenca

dozvoljava komercijalnu upotrebu dela.

5. Autorstvo - deliti pod istim uslovima. Dozvoljavate umnozavanje, distribuciju i

javno saopstavanje dela, i prerade, ako se navede ime autora na nacin odreden od

strane autora ili davaoca licence i ako se prerada distribuira pod istom ili slicnom

licencom. Ova licenca dozvoljava komercijalnu upotrebu dela i prerada. Slicna je

softverskim licencama, odnosno licencama otvorenog koda.

401

Documents

TOMAS STERNS ELIOT KRITIČAR I TOMAS STERNS ELIOT …