1. Pojam dokaza

Pojam dokaza ne definiše se po pravilu u zakonskim aktima, već se koristi kao

poznat pojam. Stoga se sama definicja prepušta pravnoj teoriji u kojoj postoji više

shvatanja.

Ipak, kao definicija dokaza može se upotrebiti ova:

,,Dokazi predstavljaju podatke činjenične prirode koji proizlaze iz

krivičnoprocesnih radnji koje su preduzeli subjekti krivičnog postupka, a pre svega sud,

koji jedini izvodi dokaze u krivičnom postupku, na osnovu kojih se utvrđuje činjenično

stanje, a na temelju koga se izvode krivičnopravno relevantni zaključci u pogledu bitnih

elemenata krivičnog dela i krivične odgovornosti, te izbora, odnosno mere konkretne

krivične sankcije, kada su za to ispunjeni potrebni materijalni i procesni uslovi, ili se na

temelju tih podataka izvlače određeni krivičnoprocesni zaključci, pri čemu se takvi

zaključci suda u procesnom smislu uobličavaju u okviru odluke kojom se na zakonski

regulisan način rešava predmet krivičnog postupka.”1

U teoriji krivičnog procesnog prava različito se shvata i tumači izraz ,dokaz" i,

samim tim, se ovom pojmu pridaju različita značenja. Pod ovim izrazom najčešće se

podrazumeva dokazni osnov ili dokazno sredstvo, a ponekad, i samo dokazivanje,

odnosno dokazni postupak. Zbog toga je potrebno da se izrazu „dokaz" odredi pravo

značenje kako bi se ovaj izraz adekvatno upotrebljavao, što će dovesti i do jasnog

razgraničenja između dokaza, dokaznog sredstva i dokazivanja.

1 Škulić M., Krivično procesno pravo - opšti deo, str. 191-192

1

Različito tumačenje samog izraza „dokaz", dovelo je i do postojanja razlika u

određivanju pojma dokaza. Tako, ima teoretičara koji određuju pojam dokaza na jedan

jedinstven način, ne praveći razliku između dokaza i dokaznog sredstva." Za razliku od

njih, postoje teoretičari koji prave razliku između dokaza i dokaznog sredstva, te tako,

sam pojam dokaza određuju u pravom i nepravom smislu, tako da se pod dokazom u

pravom smislu podrazumeva dokazni osnov, odnosno dokaz, a u nepravom smislu

dokazno sredstvo, odnosno izvor dokaza. Međutim, i među ovim teoretičarima postoje

manje ili veće razlike u preciznom određivanju ovnh pojmova, naročito mada js reč o

dokaznom sredstvu.

Imajući u vidu rezultate ovih nauka, kao i samu suštinu izraza dokaza, pojam

dokaza u pravom smislu može se odrediti sledećom definicijom:

dokaz je činjenica na osnovu koje se utvrđuje postojanje ili nepostojanje spornih pravno

relevantnih i drugih činjenica, koje se utvrđuju u krivičnom postupku.2

Za razliku od dokaza, dokazno sredstvo je izvor dokaza. Bliže rečeno, dokazna

sredstva predstavljaju forme, odnosno oblike u kojima se javljaju i sadržane su činjenice,

tj. dokazi. Dokazna sredstva su zakonom određena. Dokazna sredstva u krivičnom

postupku su: uviđaj, iskaz svedoka, iskaz veštaka, iskaz okrivljenog i isprave. Naime,

smatramo da je ovo najadekvatniji izraz za dokazna sredstva, jer su u iskazima ovih lica,

odnosno u ispravama su sadržani činjenični podaci koji se mogu upotrebiti kao dokaz.

Prema tome, sporne pravno relevantne činjenice, koje čine sadržinu krivične

stvari, predstavljaju predmet dokaza, a dokazi su činjenice kojima se utvrđuje predmet

dokaza, tj. postojanje ili nepostojanje spornih pravno relevantnih činjenica, dok su

dokazna sredstva izvori dokaza, tj. forme i oblici u kojima su sadržani činjenični podaci,

koji se koriste kao dokazi u krivičnom postupku.

2 Nicević, M., Stevanović, Č.: Krivično procesno pravo, Forum uiverzitetskih nastavnika, Novi Pazar,

2008.str. 256-279.

2

2. Podele dokaza

Dokazi se u teorijskom smislu mogu podeliti na posredne i neposredne. Posredni

dokazi su oni koji samo posredno, indirektno ukazuju na postojanje određene

krivičnopravno relevantne činjenice (takav bi na primer bio iskaz svedoka da je čuo

pucnje i video određeno lice kako se posle izvesnog vremena brzo udaljava sa nekog

mesta) dok neposredni dokazi omogućavaju da se na osnovu njih direktno utvrdi

postojanje određene činjenice (tako bi bilo kada bi u prethodnoj situaciji svedok video

kako neko lice puca). Posredni dokazi nazivaju se još i indicije. Neposredni dokazi se u

teoriji smatraju kredibilnijim, međutim pošto važi načelo slobodnog sudijskog uverenja

na sudu je da odluči da li je i šta dokazano određnim dokazom. Posebno se to odnosi na

slučajeve kada postoji takozvani niz indicija, kada više posrednih dokaza ukazuju na

neku činjenicu. Ipak, sud je dužan da u presudi obrazloži svoj stav u pogledu iznetih

dokaza.

Dokazi se u teoriji ponekad delei na dokaze odbrane, dokaze optužbe i

indiferentne dokaze, a kriterijum te podele je značaj za određenu stranu, tj. podupiranje

njenih navoda. Naravno, postoji mogućnost da određeni dokaz (recimo iskaz svedoka)

podupire delimično i navode tužbe i navode odbrane.

U teoriji krivičnog procesnog prava postoje različiti kriterijumi na osnovu kojih se

dokazi mogu klasifikovati. Isto tako, postojale su različits klasifikacijs dokaza u vrsme

vladavine teorijs o zakonskoj vrednosti dokaza, kada su ove klasifikacije imale i

određenu vrednost. Međutim, danas su sve klasifikacije dokaza relativne, zbog

opšteprihvaćene primene teorije o slobodnoj oceni dokaza, prema kojoj od samog

krivnčnog suda zavisi kakvu će vrednost dati pojedinom dokazu u konkretnoj krivičnoj

stvari.

3

Međutim, pojedini teoretičari i danas pridaju veću ili manju vrednost određenim

klasifikacijama dokaza. Tako se, polazeći od pojedinnh kriterijuma, i danas sreću sledeće

podele dokaza: l) neposredni i posredni; 2) originarni i izvedeni; 3) optužni i odbrambenn

i 4) lični i materijalni dokazi. Najzad postoji podela dokaza na dozvoljene i nedozvoljene

dokaze, tj. na dozvoljene i nedozvoljene načine pribavljanja dokaza.

2.1. Neposredni i posredni dokazi

Kriterijum za ovu klasifikaciju dokaza nalazi se u samom odnosu dokaza prema

spornoj činjenici. Neposredni dokazi su takve činjenice na osnovu kojih se neposredno

utvrđuje postojanje ili nepostojanje određene sporne pravno relevantne ili druge

činjenice u krivičnoj stvari. Na primer, jedno lice je bilo očevidac krivičnog događaja i

kao takvo neposredno je opažalo određene činjenice u vezn sa tim događajem. Prema

tome, u iskazu ovog lica, kao svedoka, nalaziće se čnnjenični podaci, kojim će se

neposredno dokazivati postojanje iln nepostojanje spornih činjenica. Neposredni dokazi

se mogu dobiti i iz drugih dokaznih sredstava, kao što je iskaz okrivljenog, iskaz veštaka

i uviđaj.

2.2. Posredni dokazi

Posredni dokazi su takve činjenice, pomoću kojih se na posredan način utvrđuje

postojanje ili nepostojanje spornih činjenica. Naime, ovim dokazima se neposredno

utvrđuje postojanje ili nepostojanje neke druge činjenice, na osnovu koje se posredno

zaključuje o postojanju ili nepostojanju spornih pravno relevantnih činjenica. Na primer,

da bi se utvrdilo da je lice A učinilac krivičnog dela teške (provalne) krađe obijanjem

izloga prodavnice, najpre će se na osnovu otisaka prstiju utvrdpti da je lice A bilo

prisutno na mestu gde je izvršena ova krađa, a zatim će se na osnovu uviđaja utvrditi da

je iz prodavnice odnesena određena roba i najzad, pretresanjem stana i lica A, utvrdiće se

da se ta roba nalazi kod njega. Na osnovu ovih dokaza uzetih zajedno, zaključuje se da je

4

ovo lice učinilac ovog krivičnog dela. S druge strane, ova činjennca može se utvrditi i

neposrednim dokazima, tj. potpunim priznanjem okrivljenog.

2.3. Originarni i izvedeni dokazi

Osnov ove klasifikacije nalazi ss u samom izvoru informacije, odnosno činjeničnih

podataka. Originarni je onaj dokaz čiji je izvor informacija lice koje je činjenične podatke

neposredno opazilo svojim čulima, jer je bilo očevidac krivičnog događaja. Originarni

dokazi su činjenični podaci sadržani u uviđaju, iskazu okrivljenog, veštaka, svsdoka i u

predmetima i stvarima koji su izvor informacnja o materijalnim dokazima. Jednom rečju,

originarni dokazi su sve one činjenice dobijne neposredno od izvora informacija kojima

se utvrđuje postojanje ili nepostojanje spornih činjenica.

Izvedeni dokazi su takve činjenice koje organ krivičnog postupka saznaje

posrednim putem, tj. od lica koje je saznalo ove činjenice posredno, tj. nije bilo očevidac

krivičnog događaja. Na primer, lice A daje iskaz organu krivičnog postupka o

činjenicama koje je saznalo od lica B koje je bilo očevidac krivičnog događaja. Slična je

situacija i sa iskazom svedoka o činjenicama koje je saznalo od okrivljenog. Prema tome,

izvedeni dokazi se dobijaju od tzv. svedoka po čuvenju. S pravom se smatra da je veća

vrednost originarnih dokaza, s tim što i izvedeni dokazi imaju određenu vrednost, jer se

na osnovu njih može doći do originarnih dokaza.

2.4. Optužni i odbrambeni dokazi

U ovom slučaju dokazi su klasifikovani s obzirom na to da li se njima potvrđuju

navodi optužbe ili navodi odbrane, tj. da li se dokazom utvrđuje činjenica koja ide na

štetu ili u korist okrivljenog. Ova klasifikacija dokaza je dosta relativna, zbog toga što je

osnovni zadatak krivičnog suda da objektivno i svestrano rasvetli i reši krivičnu stvar, ne

vodeći posebno računa o tome da li se to postiže odbrambenim ili optužnim dokazima.

5

2.5. Lični i materijalni dokazi

I ova klasifikacija ima svoj osnov u samom izvoru informacija, tj. u tome gde se

nalaze činjenični podaci, koji će biti iskorišćeni kao dokazi u krivičnom postupku.

Naime, lični dokazi su činjennce čiji je izvor informacija čovek kao svesno biće, koje je

ovaj svojim čulima neposredno opazio ili posredno saznao.

Materijalni dokazi su činjenice čiji je izvor informacija u samim ispravama, tj. u

pismenim dokumentima, predmetima i stvarima koji su u određenoj vezi sa krivičnim

delom. To znači da isprave nisu materijalni dokazi, već su materijalni dokazi one

činjenice koje je neposredno opazio krivični sud, odnosno stručio lice, ako je za uspešno

opažanje ovih činjenica potrebno posebno stručno znanje ili umenje.

2.6. Dozvoljeni i nedozvoljeni dokazi

Najzad, prema načinu pribavljanja dokaza, postoji podela dokaza na dozvoljene i

nedozvoljene dokaze. Naime, u teoriji krivičnog procesnog prava sve je više teoretičara

koji se opširno bave ovom problematikom." Prilikom klasifikacije dokaza, odnosno

načina pribavljanja dokaza, polazi se od stava našeg zakonodavca i konstatuje se da

postoje načini i dokazi koji su izričito dozvoljeni, načini i dokazi koji su izričito

zabranjeni i najzad, načini i dokazi koji nisu izričito ni dozvoljeni ni zabranjeni. Dokazi

koji su izričito dozvoljeni nazivaju se i zakonitim dokazima. To su u stvari svi dokazi

dobijeni iz zakonom taksativno nabrojanih dokaznih sredstava i na zakonom dozvoljen i

propisan način. Dokazi dobijeni iz zakonom predviđenih dokaznih sredstava, ali na

zakonom zabranjen način smatraju se nedozvoljenim dokazima. Na primer, u

nedozvoljene dokaze spada iskaz okrivljenog koji je dobijen upotrebom sile, pretnje ,ili

drugih sličnih sredstava, odnosno ako je okrivljeni ispitan bez prisustva branioca.

6

3. Teret dokazivanja

Postupak iznošenja dokaza smatra se centralnim delom glavnog pretresa, koji je

sam po sebi glavni deo krivičnog postupka. Teret dokazivanja, tačnije određivanje koja

strana je dužna da dokazuje neke činjenice, po pravilu nije formalno regulisano. U

određenim slučajevima postoji obaveza tuženog da dokazuje svoje navode (npr. kada je u

pitanjukleveta), a u praksi je pravilo da određene činjenice dokazuje onaj ko je za njih

zainteresovan. U rimskom i u građanskom pravu načelo je da teret dokazivanja leži na

tužiocu.

Pod teretom pružanja dokaza u krivičnom postupku, podrazumeva se pravo i

dužnost određenih krivičnoprocesnih subjekata da predlažu izvođenje dokaza, radi

utvrđivanja pravno relevantnih i drugih činjenica, koje čine sadržinu krivične stvari i na

kojima se zasnivaju sudske odluke.3

Istorijski posmatrano, pitanje tereta pružanja dokaza u krivnčnom postupku,

rešavano je na više različitih načina, zavisno od samog sistema krivičnog postupka. Tako

je u optužnom (akuzatorskom) krivičnom postupku teret pružanja dokaza ležao na

strankama, u prvom redu na ovlašćenom tužiocu, koji je bio dužan da kao osnov svoje

tužbe predlaže izvođenje određenih dokaza. Optuženi je sa svoje strane imao pravo da

pruža dokaze, kojima se utvrđuju činjenice koje idu u njegovu korist. Sud js bio pasivan i,

samim tim, nije bio dužan da pruža dokaze. U istražnom (inkvizicionom) krivičnom

postupku, teret pružanja dokaza bio je u potpunosti na krivičnom sudu. Naime, krivični

sud je bio dužan da realizujući načelo utvrđivanja istine, sam predlaže i izvodi sve dokaze

u krivičnom postupku, jer u ovom postupku nije bilo stranaka.

3 Nicević, M., Stevanović, Č.: Krivično procesno pravo, Forum uiverzitetskih nastavnika, Novi Pazar,

2008.str. 256-279

7

U našem krivičnom postupku, kao optužno-raspravnom, zakonodavac nije izričito

rešio pitanje tereta pružanja dokaza. Međutim, na osnovu pojedinih zakonskih odredaba i

načela, kao i normirane pretpostavke okrivljenikove nevinosti, može se zaključiti da je

teret pružanja dokaza nejednako podeljen između glavnih krivičnoprocesnih subjekata, s

tim što utvrđivanju pojedinih činjenica doprinose u određenoj meri i sporedni subjekti u

krivičnom postupku.

Tako, ovlašćeni tužilac, kao nosilac funkcije optužbe, prvenstveno ima pravo i

dužnost da pruža dokaze u krivičnom postupku, kako bi uspešno realizovao svoju

funkciju, tj. omogućio sudu da uspešno rasvetli i reši krivičnu stvar. Pravo i dužnost

ovlašćenog tužioca da pruža dokaze postoji u toku celog krivičnog postupka, tj. prilikom

podnošenja svih optužnih akata.

Naime, zakonodavac je obavezao ovlašćenog tužioca da već u zahtevu za

sprovođenje istrage mora da označi sve okolnosti š kojih proističe osnovana sumnja da je

određeno lice izvršilo krnvično delo, da navede postojeće dokaze i da stavi predlog za

izvođenje pojedinih dokaza. Ova dužnost ovlašćenog tužioca još vžiše je naglašena u

slučaju ako odluči da podnese predlog za podizanje neposredne optužnice, kojom

prilikom mora mnogo određenije da navede sve postojeće dokaze, kako bi opravdao

svoju tezu o tome da nije potrebno sprovođenje istrage, pošto ima dovoljno dokaza.

Najzad, u optužnici, kao najpotpunijem optužnom aktu, ovlašćenm tužilac je dužan da

konkretno stavi predlog u pogledu izvođenja pojedinih dokaza na glavnom pretresu.

Osim toga, ovlašćeni tužilac ima pravo i dužiost da u toku celog krivičnog postupka na

poseban način stavlja predloge u pogledu izvođenja dokaza, i to u formi posebnih

pisanih podnesaka ili usmeno prilikom prisustvovanja izvođenju pojedinih istražnih

radnji, odnosno u toku glavnog pretresa.

Prema tome, aktivnost krivičnog suda na planu pružanja dokaza je dopunska, a ne

osnovna dužnost. Ovakvo rešenje je posledica same prirode krivičnog postupka, koji je

stranački i optužno-raspravni. Ako bi teret pružanja dokaza prešao potpuno na krivični

8

sud, došla bi u pitanje objektivnost krivičnog suda, jer bi u određeioj meri vršio i funkciju

optužbe, a donekle i funkciju odbrane, tj. sve tri glavne funkcije stekle bi se u rukama

krivičnog suda.

3.1. Dokazne zabrane

Posebna pravila regulišu dokazne zabrane i određuju koji se dokazi, odnosno dokazna

sredstva ne mogu koristiti. Tu se razlikuju dve kategorije:

1. dokazi izričito zakonom zabranjeni iz raznih razloga (tortura, poligraf i dr.)

2. dokazi inače dopušteni, ali zabranjeni usled nedozvoljenog načina pribavljanja.

4. Pojam i procesni tok dokazivanja

Dokazivanje predstavlja složenu i raznovrsnu procesnu delatnost

krivičnoprocesnih stranaka i krivičnog suda s ciljem utvrđivanja pravno relevantnih i

drugih činjenica u krivičnom postupku, tj. radi činjeničnog i pravnog oformljenja

krivične stvari4. Sam proces dokazivanja sastoji se iz više sistematskih procesnih

aktivnosti krivičnoprocesnih subjekata, koje se mogu putem sinteze klasifikovati u:

otkrivanje dokaza, izvođenje dokaza, proveravanje dokaza i ocenu dokaza. Ove delatnosti

su predviđene u jednom logičkom redosledu, s tim što se neke od njih odvijaju skoro

istovremeno, npr., izvođenje i ocena dokaza, odnosno otkrivanje i izvođenje dokaza i

slično. Konkretnije, stranke i krivični sud otkrivaju lica, stvari i predmete u kojima se

nalaze činjenični podaci, koji se u daljem procssu dokazivanja mogu uspešno iskoristiti

kao dokazi.

4 Nicević, M., Stevanović, Č.: Krivično procesno pravo, Forum uiverzitetskih nastavnika, Novi Pazar,

2008.str. 256-279

9

Izvođenje dokaza u suštini prsdstavlja prihvatanje otkrivenih izvora dokaza i

njihovo dalje procesno uobličavanje, tj. pismeno fiksiranje činjeničnih podataka, da bi se

uspešno upotrebile kao dokaz spornih činjenica. Na primer, pošto je otkriveno da je jedno

lice bilo očsvidac krivičnog događaja i, samim tim, da poseduje određene činjenice u vezi

sa izvršenjem krivičnog dela, krivični sud će to lice pozvati i saslušati ga kao svedoka

kako bi se sadržina njegovog iskaza mogla iskoristiti kao dokaz određenih spornih

činjenica. Proveravanje dokaza znači utvrđivanje verodostojnosti kako izvora činjeničnih

podataka, tako i samih činjeničnih podataka. Do ove aktivnosti krivičnog suda, doći će

samo u slučaju ako se posumnja u verodostojnost lica koje treba da iskazuje, kao i u

verodostojnost sadržine njegovog iskaza.

Najzad, ocena dokaza predstavlja takvu aktivnost krivičnog suda, kojom se

utvrđuje vrednost dokaza u odnosu na spornu činjenicu, tj. utvrđuje se u kojoj meri jedan

činjenični podatak potvrđuje postojanje ili nepostojanje sporne činjenice.

5. Otkrivanje dokaza

10

Otkrivanje dokaza predstavlja takvu aktivnost stranaka i krivičnog suda kojom se

utvrđuje postojanje činjeničnih podataka u jednom ili više izvora dokaza.5 Ovo je prva i

veoma važna aktivnost, koju prvenstveno preduzimaju krivičnoprocesne stranke, na

kojima, kao što smo videli, leži teret pružanja dokaza. Međutim, na postojanje određenih

dokaznih izvora može ukazati bilo koje nezainteresovano lice, pa i krivični sud po

službenoj dužnosti.

Izvođenje dokaza u suštini predstavlja prihvatanje otkrivenih dokaza, saznavanje

činjeničnih podataka procesno fiksiranje na zakonom predviđen način, čime se postiže

njihovo obezbeđenje. Naime, ovom aktivnošću krivičnog suda postiže se prikupljanje

činjeničnih podataka i njihovo obezbeđenje, koja aktivnost se preduzima na zakonom

predviđen i uređen način. To znači da je zakonodavac predvideo procesnu formu i način

izvođenja dokaza, zavisno od toga o kakvom se izvoru informacija radi.

Tako je predviđeno da će organ krivičnog postupka saslušati, kao svedoka, lice

koje poseduje određene činjenične podatke o delu i učiniocu, i da će rezultat njegovog

iskaza zapisnički fiksirati. Slična je situacija i kada se radi o predmetu, kao izvoru

informacija, jer postoji obaveza da se tačno fiksira mesto i položaj nađenog predmeta, a

posebno da se fiksiraju tragovi na njemu, pri čemu se može koristiti i posebno stručno

znanje ili umenje, ako je to potrebno. Najzad, predviđen je i postupak čuvanja predmeta,

koji mogu poslužiti kao izvor materijalnih dokaza.

6. Proveravanje dokaza

5 Nicević, M., Stevanović, Č.: Krivično procesno pravo, Forum uiverzitetskih nastavnika, Novi Pazar,

2008.str. 256-279

11

Proveravanje dokaza predstavlja procesnu aktivnost krivičnog suda koja ima za

cilj utvrđivanje verodostojnosti dokaza i izvora informacija. Krivični sud će pristupiti

proveravalju dokaza i izvora informacija, u slučaju ako posumnja u njihovu

verodostojnost. Naime, ako postoji osnovana sumnja da je određeno saznanje o

postojanju ili nepostojanju činjenica neistinito, odnosno lažno, krivični sud će biti dužan

da ovu okolnost utvrdi. Ovo se postiže izvođenjem drugih dokaza, kojima se potvrđuje ili

negira sporni dokaz, ili pak upoređivanjem ovog dokaza sa drugim, već izvedenim,

dokazima.

7. Ocena dokaza

Ocena dokaza predstavlja utvrđivanje vrednosti otkrivenih i izvedenih dokaza u

odnosu na sporne činjenice, koje su predmet dokazivanja i koje čine sadržinu krivične

stvari. Ocena dokaza je poslednja, završna i najvažnija aktivnost krivičnog suda, zbog

toga što se tek ocenom dokaza postiže krajnji cilj dokazivanja, tj. utvrđuje se postojanje

ili nepostojanje spornih pravno relevantnih i drugih činjenica u krivičnom postupku.

Ova delatnost krivičnog suda je u određenoj zavisnosti od prethodnih delatnosti u

sistemu dokazivanja, zbog toga što od uspešns delatnosti suda u otkrivanju, izvođenju i

proveravanju dokaza, neposredno zavisi i samo utvrđivanje vrednosti dokaza.

7.1. Teorije o oceni dokaza

Istorijski posmatrano, aktivnost krivičnog suda radi utvrđivanja vrednosti dokaza,

bila je u određenoj zavisnosti od stava zakonodavca, koji je bio različit, zavisno od

društveno-ekonomskih i političkih uslova. Naime, u dosadašnjsm razvoju krivičnog

procesnog prava, zakonodavac js regulisao aktivnost suda na planu utvrđivanja vrednosti

dokaza na dva načina; tako što je u samom zakonu predvideo kriterijume i merila za

12

utvrđivanje vrednosti dokaza, ili tako što je predvideo mogućnost da krivični sud sam

stvori kriterijume i merila na osnovu kojih će utvrđivati vrednost dokaza.

7.2. Teorija o zakonskoj vrednosti dokaza

Teorija o zakonskoj vrednosti dokaza primenjivana je i bila karakteristična za

istražni (inkvizicioni) krivični postupak. Prema ovoj teoriji, zakonodavac je u samom

procesnom zakonu predvideo merila na osnovu kojih se utvrđuje vrednost svih dokaza, s

tim što je u sistemu dokaza najvsća vrednost pridavana dokaznim činjenicama sadržanim

u priznanju okrivljenog.

7.3. Teorija o slobodnoj oceni dokaza

Teorija o slobodnoj oceni dokaza primenjivana je u optužnom (akuzatorskom)

sistemu krivičnog postupka, a primenjuje se i u savremenom krivičnom postupku. Naš

zakonodavac je predvideo da krivični sud nije vezan niti ograničen nikakvim posebnim

formalnim dokaznim pravilima prilikom ocenjivanja da li neke činjenice postoje ili ne

postoje (član 18). To znači da je prema teoriji o slobodnoj oceni dokaza, krivični sud

slobodan, tj. nije vezan nikakvim formalnim dokaznim pravilima, prilikom utvrđivanja

vrednosti dokaza, odnosno krivični sud utvrđuje vrednost dokaza na osnovu svog

slobodnog uverenja. Krivični sud je, utvrđujući vrednost dokaza primenom ove teorije i

po svom slobodnom sudijskom uverenju, dužan je da se pridržava ustava i zakona i da

ima u vidu zakone logike o pravilnom mišljenju i zaključivanju.

Literatura

13

1. Nicević, M., Stevanović, Č.: Krivično procesno pravo, Forum

uiverzitetskih nastavnika, Novi Pazar, 2008.str. 256-279

2. Škulić, M., Krivično procesno pravo - opšti deo, str. 191-192

Sadržaj

14

1. Pojam dokaza .....................................................................................1

2. Podele dokaza .....................................................................................3

2.1. Neposredni i posredni dokazi .............................................4

2.2. Posredni dokazi ..................................................................4

2.3. Originarni i izvedeni dokazi ...............................................5

2.4. Optužni i odbrambeni dokazi .............................................5

2.5. Lični i materijalni dokazi ...................................................6

2.6. Dozvoljeni i nedozvoljeni dokazi ......................................6

3. Teret dokazivanja ...............................................................................7

3.1. Dokazne zabrane ................................................................9

4. Pojam i procesni tok dokazivanja .......................................................9

5. Otkrivanje dokaza .............................................................................10

6. Proveravanje dokaza .........................................................................12

7. Ocena dokaza ....................................................................................12

7.1. Teorije o oceni dokaza .....................................................12

7.2. Teorija o zakonskoj vrednosti dokaza ..............................13

7.3. Teorija o slobodnoj oceni dokaza .....................................13

15