http://www.mingl.org/zbubanje/index.php/2008/08/04/mozdana-oluja-brainstorming.html

Moždana oluja - Brainstorming

Davne 1939. godine, gospodin Aleks Ozborn, silno je nezadovoljan činjenicom da zaposleni u njegovoj reklamnoj agenciji ne uspevaju da smisle dovoljno kreativne ideje za reklamne kampanje. Zbog toga posao i profit trpe. Počinje sam da drži grupne sastanke i uskoro uviđa da su brojnost i kvalitet produkovanih ideja tokom ovih sastanaka značajno veći nego u slučajevima individualne produkcije. Nastavio je sa razrađivanjem metoda za kreativno rešavanje problema, i jedna od njih je postala pravi bestseler. Reč o je o "moždanoj oluji" ili o brejnstormingu (eng. brainstorming).

Prema Ozbornovoj definiciji moždana oluja je metod kojim grupa ljudi pokušava da nađe rešenje za određeni problem tako što sastavlja listu spontano nastalih ideja. Danas se ova tehnika obilato koristi u biznisu ali sve češće i u e-okruženju. Svoju primenu je našla i u školi/obrazovanju – koristi se na primer u edukativnim radionicama, u izradi grupnih projekata, kao i drugih oblika grupnog rada, ali može biti korisna i u individualnom radu.

Moždana oluja je pre svega zgodna za generisanje novih, originalnih i neobičnih ideja. Osnovna postavka se zasniva na tome da različiti pojedinci sa različitim iskustvima i znanjima drugačije pristupaju problemu, kao i da se ideje hrane drugim idejama. Svaka moždana oluja treba da počne nekim konkretnim pitanjem. Cilj je potom izneti što više ideja (prve su često klišei), bez ikakve cenzure i vrednovanja. Svaka ideja je dobro došla, ma koliko delovala iščašeno – ponekad se pokaže da upravo takve ideje budu najkorisnije. Ideje ne treba obrazlagati, objašnjavati niti braniti jer je u ovoj fazi svaka kritika, neodobravanje, primedba zabranjena. Treba svo vreme ostati pozitivan. Svakako, neko iz grupe treba da bude zadužen da zapiše sve iznete ideje, inače će mnoge biti izgubljene. Tek kada se sve ideje iscrpu, može se preći na druge faze potrage za kreativnom idejom kao što su analiza, vrednovanje, selekcija itd. Tek tada dolazi vreme za argumente, logiku, znanje. Još jedna dobra strana ove tehnike je to što je jako zabavna, što

pokreće veliku energiju u grupi i poboljšava atmosferu i odnose u grupi. Ovo važi u slučajevima kada se proces dobro vodi, a za to je najbolji učitelj sama praksa.

nazad

Autor: Dejan Stanković

http://www.mingl.org/zbubanje/index.php/2008/05/26/radionice-za-pravljenje-znanja.html

Radionice za pravljenje znanja

Edukativne radionice su kod nas bile novina pre desetak godina, ali su u međuvremenu postale jedna od često korišćenih obrazovnih metoda. U različitim oblicima neformalnog obrazovanja skoro su

nezaobilazne, a njihova zastupljenost u formalnom školskom sistemu takođe polako raste (najčešće na časovima građanskog vaspitanja). Po svom osnovnom cilju radionice se mogu svrstati u kreativne radionice (poput dramskih, likovnih, pesničkih, video radionica itd) i edukativne radionice. Ove poslednje se mogu podeliti u kognitivne radionice (za cilj imaju sticanje konkretnih znanja i veština, kao i podsticanje nekih bazičnih kognitivnih procesa), preventivne radionice (usmerene na razvoj ličnosti, identiteta, izražavanje emocija i sl) i radionice namenjene razvoju socijalnih veština.

Iako su edukativne radionice sve češća pojava, ovo povećanje kvantiteta, nažalost, nije uvek praćeno i povećanjem kvaliteta. Nekada voditelji radionica/nastavnici smatraju da je sama promena načina sedenja u prostoriji (sedenje u krug) dovoljan uslov da bi se proces nazvao radioničarskim. Stoga nije ni čudno da ponekada u anketama dobijamo nalaz da učenici nisu najzadovoljniji ovakvim načinom rada na časovima.

Svaka dobra radionica podrazumeva postojanje scenarija po kom se izvodi. Pošto se dobro izvedene radionice zasnivaju na iskustvenom učenju, ključna stvar se svodi na iskustvo, doživljaj. Dobra radionica sadrži jasne i konkretne zahteve koji usmeravaju lični angažman i nastajanje ličnog doživljaja. On je osnova koja se dalje kroz radionicu razrađuje, obogaćuje i pretvara u saznanje ili uvid. Da doživljaj ne bi ostao neartikulisan i nekomunikativan sledeći korak je uobličavanje doživljaja kroz neko simboličko sredstvo: reč, crtež, pokret. Tako uobličen doživljaj potom postaje predmet razmene sa ostalim učesnicima – što je jedan od najboljih način osvešćivanja i obogaćivanja ličnog iskustva. Na kraju, pošto je već uobličen i razmenjen, doživljaj se elaborira, dograđuje, prerađuje, uopštava, osmišljava i postaje složeno i u raznim situacijam primenjivo znanje. Tek ukoliko se ovaj opšti recept za dobru radionicu ispoštuje, sva je prilika da će učesnici imati utisak da su radili nešto svrsishodno, a da su pritom to činili na nestandardan i zabavan način.

nazad

Autor: Dejan Stanković

http://www.mingl.org/zbubanje/index.php/2008/07/21/kooperativno-ucenje.html

Kooperativno učenje Kooperativno učenje se zasniva na ideji da će učenici lakše otkriti i razumeti složene pojmove ukoliko imaju priliku da međusobno razgovaraju o onome što uče. Pokazuje se da oni koji imaju priliku da uče na ovakav način, uče brže i lakše, a znanje im je dugotrajnije. Postoji mnogo

različitih načina kooperativnog učenja. Veličina grupa može da varira, a članovi bi trebalo da budu različiti po sposobnostima. Grupe se mogu formirati samo za određenu vežbu na času ali mogu da ostanu zajedno kao grupa nekoliko nedelja ili čak meseci. Obično, potrebno je prethodno naučiti neke specifične veštine koje će pomoći da se dobro radi zajedno, kao što su aktivno slušanje, davanje dobrih objašnjenja, izbegavanje 'spuštanja', uključivanje drugih u aktivnosti. Upravo ovo su neke od ključnih dugoročnih dobiti: učenje i razvijanje socijalnih veština i sposobnost da se radi u timu i da se sarađuje – veštine koje se danas izuzetno cene na tržištu rada. Jedan od najrasprostranjenijih modela kooperativnog učenja je ''mozaik''. Obično se izvodi u grupama od po šest članova. Lekcija je podeljena na delove, na primer biografija neke istorijske ličnosti je podeljena na period detinjstva, prve uspehe, glavna postignuća, kasniji život, i uticaj na istoriju. Svaki član grupe čita svoj deo; potom, članovi različitih grupa koji su čitali iste delove se sastaju u 'ekspertske' grupe da bi diskutovali. Zatim se učenici vraćaju u svoje originalne grupe i redom podučavaju svoje drugare onim delovima koje su obrađivali. Jedna od varijacija na ovaj model je da svi učenici najpre pročitaju celoviti zajednički tekst, a da tek nakon toga svaki učenik dobija temu za koju treba da postane ekspert.

Naravno, nije dovoljno samo da se formiraju grupe učenika i da se zada zadatak. Često se mogu čuti i kritike na ovakvu vrstu rada, što i nije neopravdano za slučajeve kada nastavnici traljavo upotrebljavaju ovu metodu. Najzajedljivija kritika je da nastavnici na ovaj način ostavljaju učenicima da sve oni sami rade, dok oni na istom času rade neku desetu stvar. Istraživanja kooperativnog učenja su ukazala na dva uslova uspešnosti rada na ovakav način – grupa mora da dobije neku vrstu male, često simbolične nagrade za to što radi bolje od drugih, tako da članovi vide da im je u interesu da pomognu drugarima da uče. Drugi uslov je da uspeh grupe mora da zavisi od individualnog učenja svih članova, a ne samo od jednog grupnog produkta. Bez provere individualnog učenja, postoji realna opasnost da najveći deo posla uradi jedan učenik, ili da neki učenici budu isključeni jer drugari misle da oni malo mogu da doprinesu grupi.

Linkovi: Na srpskom jeziku: Kreiranje uslova za kooperativno učenje http://www.freewebs.com/ziropadja/kooperativnoucenje.pdf

Na engleskom jeziku: Centar za kooperativno učenje Univerziteta u Minesoti

http://www.co-operation.org/