KRIMINALISTIČKO-POLICIJSKA AKADEMIJA

BEZBEDNOST U VANREDNIM SITUACIJAMA

Prof. dr DRAGAN MLAĐAN

(MATERIJAL ZA SPREMANJE ISPITA)

BEOGRAD 2013. godine

SADRŽAJ:

Predgovor

Glava 1

1. Vanredne situacije, katastrofe, krize i krizne situacije: određenja, pojmovi, klasifikacija1.1. Vanredne situacije – osnovni pojmovi1.2. Kriza 1.3. Krizne situacije 1.4. Povezanosti pojmova krizna i vanredna situacija 1.5. Katastrofe i krizne situacijе 1.6. Globalni problemi kao izvori kriza i vanrednih situacija 1.7. Specifičnosti savremenih kriza 1.8. Pojmovi u vezi sa vanrednim situacijama 1.9. Klasifikacija vanrednih situacija

1.9.1. Prirodne vanredne situacije1.9.2. Vanredne situacije tehničkog i tehnološkog 1.9.3. Vanredne situacije ekološkog karaktera

Glava 2

2.Ugrožavanje bezbednosti i osnovna štetna dejstva svih vrsta opasnosti u VS2.1. Ugrožavanja bezbednosti Ijudi, materijalnih dobara i životne sredine u VS 2.2. Osnovna štetna dejstva-efekti svih vrsta opasnosti u vanrednim situacijama 2.3. Faze upravljanja vanrednim situacijama

Glava 3

3.Prirodne vanredne situacije3.1. Zemljotresi 3.2. Odroni, snežne lavine 3.3. Cunami 3.4. Bujice i poplave 3.5. Grad 3.6. Snežne oluje i mećave 3.7. Uragani i kovitlaci 3.8. Suše 3.9. Prirodni požari-požari na otvorenom prostoru 3.10. Infekcijska oboljenja ljudi i životinja

Glava 4

4. Tehničke i tehnološke vanredne situacije 4.1. Specifičnosti vanredne situacije izazvane požarom, eksplozijom i opasnim materijama

Glava 5. 5.Vanredne situacije u vojnim-ratnim uslovim, terorizam

5.1. Opšte karakteristike nuklearnog oružja i posledice njegove primene 5.2. Opšta karakteristika opasnih hemijskih sredstava i posledice njihove upotrebe 5.3 Opšte karakteristike bakteriološkog oružja i posledice njegove primene 5.4. Opšta karakteristika novih vrsta oružja masovnog uništenja

6.Terorizam 7. Ekološke vanredne situacije8. Klimatske promene i oštećenje ozonskog omotača

Glava 6

Država i vanredne i krizne situacije

Glava 7

7.Organizacione osnove sprečavanja i otklanjanja vanrednih situacija 7.1. Jedinstveni sistem zaštite i spasavanja u VSu Republici Srbiji 7.2. Organizacija i uređenje Sektora za vanredne situacije 7.3. Snage i sredstva sistema za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama 7.4. Razvoj i organizovanje civilne odbrane i zaštite

7.4.1.Formirnje institucija civilne zaštite 7.4.2. Međunarodno–pravni tretmani civilne zaštite 7.4.3. Novi koncept civilne odbrane i zaštite 7.4.4. Stanje I dalji razvoj civilne zaštite u svetu

7.5. Zaštita od požara 7.6. Bezbednost ljudi u objektima na vod 7.7. Mesto i uloga ostalih subjekata u bezbednosti u vanrednim situacijama

Glava 8

8.Smanjivanje rizika nastanka vanrednih situacija i ublažavanje njihovih posledica 8.1. Novi pristupi sprečavanju kriza i ublažavanju njihovih posledica-održivi razvoj 8.2. Strategija održivivog razvoja u Republici Srbiji 8.3. Upravljanje rizicima 8.4. Zone štetnog dejstva-povredive zone 8.5. Faze upravljanja rizikom 8.6. Sadržaj planova zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama

Glava 9

9. Monitoring i predviđanje vanrednih situacija 9.1.Monitoring vanrednih situacija9.2.Prognoziranje kriznih i vanrednih situacija 9.3.Sistem monitoringa i prognoziranja vanrednih situacija

Glava 10

1o. Osnovne mere za ublažavanje posledica vanrednih situacija 10.1. Racionalan razmeštaj proizvodnih pogona i naselja 10.2. Zaštita strateški važnih i potencijalno opasnih objekata 10.3. Tehničke mere zaštite

Glava 11

11. Osnove organizacije zaštite stanovništva u kriznim i vanrednim situacijama11.1. Zoniranje teritorije zemlje prema vrstama i stepenu prirodnih, tehničkih i tehnoloških opasnosti 11.2. Osnovne mere zaštite i spasavanja 11.3. Specifičnosti organizacije zaštite stanovništva u uslovima ratnih

Glava 12

12. Obaveštavanje i informisanje stanovništva u vanrednim situacijama 12.1.Sistem obaveštavanja na državnom, regionalnom, gradskom i opštinskom nivou 12.2. Lokalni sistemi obaveštavanja i informisanja stanovništva - na nivou objekata

Glava 13

13. Sredstva kolektivne zaštite i evakuacija stanovništva13.1. Sredstva kolektivne zaštite 13.2 Sredstva individualne zaštite 13.3. Evakuacija stanovništva 13.4. Specifičnosti panike u vanrednim situacijama

Glava 14

14. Obezbeđenje prehrambene, psihološke i ekološke bezbednosti stanovništva u kriznim i vanrednim situacijama

14.1. Obezbeđenje prehrambene bezbednosti 14.2. Zaštita od psihološkog delovanja 14.3. Obezbeđenje ekološke bezbednosti 14.4. Obezbeđivanje osnovnih životnih potreba stanovništva u vanrednim situacijama 14.5. Formiranje i razvoj bezbednosne kulture u vanrednim situacijama

Glava 15

15. Radiološka, henmijska i medicinsko-biološka zaštita stanovništva u vanrednim situacijama 15.1. Radiološka zaštita stanovništva 15.2. Hemijska zaštita stanovništva 15.3. Zdravstvena (medicinska) zaštita u vanrednim situacijama 15.4. Medicinsko-biološka zaštita

Glava 16

16. Otklanjanje kriznih i vanrednih situacija16.1. Organizacija sanacije, spasilačkih i drugih neodložnih operacija 16.2. Obaveštavanje i komunikacija sa javnošću u vanrednim situacijama 16.3. Organizacija mera za otklanjanje kriznih situacija 16.4. Specifičnosti otklanjanja kriznih i vanrednih situacija specifičnog

16.4.1. Karaktera intervencija na otklanjanju posledica zemljotresa 16.4.2. Intervenisanje prilikom poplava

16.4.3. Gašenja požara u gradovima i šumama 16.4.4. Intervencije prilikom hemijskih akcidenata 16.4.5. Otklanjanje posledica radioloških havarija 16.4.6. Otklanjanje posledica terorističkih akata 16.4.7. Otklanjanje posledica bioloških vanrednih situacija 16.4.8. Otklanjanje posledica saobraćajnih nezgoda 16.4.9. Otklanjanja posledica udesa vazduhoplova 16.4.10. Otklanjanje dugotrajnih posledica udesa, havarija i katastrofa

Glava 17

17. Posledice vanrednih situacija 17.1. Procena štete uzrokovane vanrednim situacijama prirodnog karaktera 17.2. Procena štete uzrokovane tehničko-tehnološkim vanrednim situacijama

Glava 18

18. Međunarodno-pravni sistem u dokumenta u oblasti zaštite od vanrednih situacija 18.1. Uloga i mesto Sektora za vanredne situacije u međunarodnim organizacijama i udruženjima u oblasti vanrednih situacija Glava 19

19. Mesto i uloga policije u mirnodobskim i ratnim (vojnim i nevojnim) vanrednim situacijama 19.1. Uloga policije u otklanjanju posledica prirodnih vanrednih situacija 19.2. Uloga policije u otklanjanju posledica udesa i havarije na radiološkim objektima 19.3. Uloga policije u otklanjanja posledica udesa i havarija u industriji i saobraćaju 19.4. Uloga policije u u obezbeđenju karantinskih mera u uslovima epidemije i epizotije 19.5. Specičnosti uloge policije prilikom evakuacije stanovništva i materijalnih dobara 19.6. Specifičnosti kriminalističkog postupanja-uviđaja na mestu događaja u vanrednim situacijama

19.6.1. Prve mere i procena rizika kriminalističkog postupanja prilikom uviđaja u vanrednim situacijama 19.6.2. Obezbeđenje mesta događaja sa aspekta očuvanja tragova 19.6.3.Zbrinjavanje povredjenih i smrtno stradalih lica od strane policije 19.6.4. Metodi identifikacije žrtava vanrednih situacija

19.7. Organizacija policije za izvršavanje specifičnih zadataka u vanrednim situacijama 19.8. Osnovne karakteristike načina delovanja policije u vanrednim situacijama društveno-političkog karaktera 19.9. Policijski planovi za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama 19.10. Koordinacija i sadejstvo policije sa organima odbrane, bezbednosti i zaštite

Zaključak

PREDGOVOR

Predmet Bezbednost u VS se izučava se na Kriminalističko-policijskoj akademiji na III godini osnovnih akademskih studija na bezbednosnom smeru. Osnovno pitanje koje se nameće je zašto su nam postale aktuelne VS? Kraj XX i početak XXI veka obeležen je, u našoj zemlji (raspad SFRJ, građanski rat na teritorijama bivših Republika, bombardovanje Srbije od strane NATO pakta) i u svim delovima sveta, elementarnim nepogodama i tehničko-tehnološkim udesima, katastrofama i ratovima, i stradanjima, oštećenjima i uništenjima ljudskih dobara i drugih vrednosti od posebnog bezbednosnog privredno-ekonomskog, kulturno-istorijskog i drugog društvenog značaja. U takvim uslovima, fizionomije i razmera opasnosti, u najvećoj meri, izloženo je civilno stanovništvo koje je suočeno je sa velikim stradanjima, proterivanjima i izbeglištvom, evakuacijom i drugim oblicima privremenog ili trajnog izmeštanja iz mesta stanovnja pa i zemalja-sa egzodusom do sada nezabeleženim u istoriji čovečanstva. Razvojem tehnologije i povećanjem industrijske proizvodnje povećava se rizik od tehnoloških udesa čije se posledice ne zaustavljaju na državnim granicama. Sve zemlje se suočavaju sa opasnošću od pojave starih i novih infektivnih bolesti i epidemija, koje mogu biti katastrofalne za čovečanstvo u celini. Takođe u savremenom svetu postoji velika mogućnost izvođenja ratnih i terorističkih akata, prvenstveno korišćenjem sredstava za masovno uništenje kao što su nuklearna, hemijska, biološka oružja i razorna konvencijonalna naoružanja. Na osnovu nadležnosti i delokruga rada, mogućnosti brzom prilagođavanju nastalim okolnostima, ali i organizacione i radne raspoređenosti na svim delovima teritorije, neprekidnog obavljanja poslova bezbednosti, brojnosti ljudstva, opremljenosti, i ukupne organizovanosti, mobilnosti i iskustva kao i mogućnost efikasne stručne doobuke, nameću policiju kao jednog od nosioca priprema i delovanja u svim vrstama vanrednih situacija. Takođe, policija je ta koja operativnim radom može doći do pravovremenih informacija o eventualnim mogućnostima za postojanje rizika od akcidenta, terorističkog akta i da pravovremeno reaguje u saradnji sa drugim službama. Zbog toga je potrebno da se pripreme policijskih službenika za VS, intenziviraju kroz obrazovanje na Kriminalističko-policijskoj akademiji i Centru za osnovnu policjsku obuku, tako i operativni sastav koji mora da se upozna i pripremi za izvršavanje svojih zadataka u slučaju vanrednih situacija.Bez obzira na novi način organizovanja i ulogu Sektora za vanredne situacije, najefikasniji način pripreme države za reagovanje u VS je maksimalno prilagođavanje postojećih tehničkih i kadrovskih resursa i to podrazumeva ulogu policije kao nosioca organizacije priprema i bitnu koordinacionu ulogu u samoj vanrednoj situaciji. U tom smislu, ovaj predmet sistematizuje neka od tih bezbednosnih pitanja, što ga čini bitnim za izučavanje predmeta savremene nauke o bezbednosti.Studenti će izučavanjem ovog predmeta steći osnovna saznanja o opasnostima i rizicima koje prouzrokuju VS a takođe i osnovne smernice kako policijski službenici postupaju na zaštiti života i zdravlja stanovništva, prilikom sprečavanja, prevladavanja i obnovljanja materijalnih i druga dobra kada te opasnosti prođu. Svrha izučavanja ovog predmeta je i upoznavanje studenata Kriminalističko-policijske akademije sa poslovima koji se odnose na zaštitu od požara i spasavanje i civilnu zaštitu, organizovanih u Sektoru za VS u Ministarstvu policije Republike Srbije.Imajući u vidu raspoloživo vreme za pripremu ovog radnog materijala, i nezavršene aktivnosti oko donošenja podzakonskih akata za Zakon o vanrednim situacijama, svestan sam određenih nedorečenosti i nedostataka u ponuđenom materijalu, kako onih tehničkog karaktera, tako i u pogledu obezbeđivanja jezgrovitosti teksta i pristupačnog stila pisanja, prilagođenog potrebama studenata Kriminalističko-policijske akademije. U nadi da će ovaj radni materijal pomoći studentima da uspešno pripreme ispit, biću zahvalan svima koji svojim sugestijama ukažu na eventualne greške i iznesu primedbe bilo koje vrste. Prof. dr Dragan Mladjan

Glava 1

1.Vanredne situacije, katastrofe, krize i krizne situacije: određenja, pojmovi, klasifikacija

1.1.Vanredna situacija– osnovni pojmovi

Etimologija i definisanje pojma vanredna situacija

Pocetkom 21 veka, sve više dolazi do promene paradigme koja se odnosi na vitalne koncepte ljudske bezbednost. Razumevanje bezbednosti pomereno je sa nacionalističke i militantne perspektive u individualnu i humanitarnu ljudsku bezbednost (CHS, 2003. godine). Druga promena paradigme predstavlja promenu siromaštva, sa finansijskog siromanštva (finansijski uticaj zarade) u ljudsko siromaštvo (nedostatak dobrostanja). Ova promena odrazila se i u polju upravljanja vanrednim situacijama i katastrofama – od toga da iste predstavljaju ekstremne događaje kreirane od strane prirodnih sila do toga da se posmatraju kao manifestacije izazvane nerešenim problemima razvoja društva (Yodmani, 2001. godina). Savremeni pristup elementarnim nepogodama i tehničko-tehnološkim udesima i havarijama, predstavlja ih kao pretnju suštinskim interesima države, bezbednosti naroda i ekonomskom razvoju. Integrisano smanjenje posledica vanrednih situacija i katastrofa zavisi od saradnje i razmene znanja izmeђu raznih disciplina i kompetencija. Pristupi mogu biti kvantitativni kao i kvalitativni ili previše opisni po svojoj prirodi a mnoga područja istraživanja razvila su sopstvene definicije za pojmove vezane za vanredne situacije i njene uticaje. Paradigma vanredna situacija (u daljm tekstu VS) nastala je početkom dvadesetog veka u ruskoj stručnoj literaturi. Situacija (lat.) označava položaj, mesto, okolnosti, stanje, prilike. Međutim, ovako široko određenje neće nam biti od velike koristi, budući da situacija u savremenom značenju nikako ne predstavlja mesto, te zato situaciju možemo okarakterisati kao karakteristično stanje koje je posledica neke radnje ili događaja1 I u ovom slučaju za opisivanje situacije upotrebljen je pojam stanje, ali ćemo kasnije utvrditi razliku između VS i vanrednog stanja. U ruskoj literaturi koristi se termin črezvыčaйnaя situaciя – vanredna, izvanredna, izuzetna situacija. Črezvыčaйnaя situaciя – vanredna situacija je narušavanje normalnih uslova života i rada u objektima ili datoj teritoriji, izazvanih havarijom, elementarnom nepogodom, katastrofom, ekološkim akcidentom, epidemijom i sl., ali, isto tako i primenom raspoloživih sredstava koja mogući protivnik može upotrebiti, a mogu dovesti do ljudskih i materijalnih gubitaka, naneti štetu zdravlju ljudi ili prirodi i okruženju, značajne materijalne gubitke i narušavanje života i rada ljudi.2

Ruski profesor Mastrjukov pod vanrednom situacijom podrazumeva situaciju u kojoj kao rezultat pojave uzročnika VS na objektu, na određenoj teritoriji ili akvatoriji, dolazi do narušavanja normalnih uslova za život i rad ljudi, ugrožava se njihov život i zdravlje, nanosi se šteta imovini stanovništva, nacijonalnoj privredi i životnoj sredini3, Na osnovu dokumenta ruskog Ministarstva za VS „Osnovi zaštite stanovništva i teritorije u kriznim situacijama“, vanredna situacija je definisana u smislu „skupa vanrednih uslova i faktora koji su se stvorili u odgovarajućoj zoni kao rezultat vanrednog događaja.“ Vanredna stanja, se klasifikuju prema uzroku pojave, prema

1 Nova LAROUSSE enciklopedija, Treći tom, JRJ, Beograd, 1999, str. 1668.2 Российский государственный педагогический университет имени А.И. Герцена, „Обеспечение жизнедеятельности людей в чрезвычайных ситуациях. Выпуск1: Чрезвычайные ситуации и их поражающие факторы“, С.Петербург, изд. Образование, 1992.3 B. S. Mastrjukov, Bezbednost u vanrednim situacijama, prevod originala: Мастрјуков Б.С., „Безопасность в чрезвичайных ситуациях“, Издательский центр Academia, Москва, 2004, str. 11

posledicama, strategijama njihove eliminisanja, mogućnostima korišćenja protivhavarijskog planiranja i sl. U engleskom jeziku koriste se dva termina za ovaj pojam a to su urgent situation, emergency – situacija koja zahteva hitnu akciju – hitna situacija.4 To je situacija koja zahteva hitno reagovanje, odnosno odgovor na određeni problem, katastrofu, itd. Engleski „Akt o snagama za VS“ iz 1920. godine određuje vanrednu situaciju kao pojam koji će lišiti zajednicu osnovnih osnovnih životnih potreba, a zahteva posebne službe i kapacitete. Savremeni Akt je usredsređen na posledice VS i pojašnjava vanrednu situaciju kao:

- događaj ili situaciju koja ozbiljno preti povredi ljudskog blagostanja,

- događaj ili situaciju koja ozbiljno preti ugrožavanju životne sredine,

- rat ili terorizam koji ozbiljno narušava bezbednost.

Ovde podrazumevamo da može doći do ugrožavanja i uništavanja faune. Isto tako, u dokumentu engleske vlade „Postupanje u nezgodama“ (Dealing njith disaster), koristi se izraz „složene (velikih razmera, velike) vanredne situacije“ (major emergencies), u koje spadaju: katastrofe, krize i veliki (krupni) incidenti. Složene vanredne situacije se objašnjavaju kao svaki događaj ili okolnost (sa upozorenjem ili bez) koji preti ili prouzrokuje smrtni ishod ljudi, flore i faune, prekid funkcionisanja društvene zajednice, ili nanosi toliku štetu dobrima i životnoj sredini da službe za VS, lokalne vlasti i druge organizacije nisu u stanju da svojim redovnim aktivnostima umanje posledice te opasnosti.56 U francuskom jeziku za vanredno stanje koristi se termin état d’urgence ili état sičge. U engleskom jeziku za vanredno stanje koristi se termin state of emergency, kojim se po pravilu označava kontinentalna ustanova vanrednog stanja, ali sa donekle specifičnom, užom sadržinom (prvenstveno onom koja podrazumeva vanredne situacije), a uz to se pojavljuje čak i njegova “razrađena” varijanta, gde se pored termina state of emergency uvodi i naziv state of war emergency (http://bfa.sdsu.edu/emergencyplan/glossary.htm). Pojam state of emergency u američkoj pravnoj terminologiji obično označava stanje koje se uvodi zbog elementarnih, prirodnih nepogoda koje prete da ugroze normalno funkcionisanje života na delu teritorije ili na celoj teritoriji neke države, koje po pravilu uvodi guverner određene savezne države. To jasno potvrđuje i New Jersey State law (N.J.S.A. App.A, p. 9-37) koji dozvoljava guverneru države da proglasi vanredno stanje u vreme velikih vremenskih nepogoda i prirodnih katastrofa. Takvo proglašenje je sredstvo koje koriste državni organi koji brinu o toj opasnosti. To dozvoljava državi da brzo odgovori na potrebe građana, angažuje osoblje, uposli vozila, kamione i drugu opremu potrebnu za adekvatan odgovor na insident. Vanredno stanje omogućava vlastima da deluju brže nego što bi to mogli u stanju koje nije vanredno. Angloamerička doktrina i zakonodavstvo najčešće koriste pojmove martial law i state of emergency (koje, i pored njihove nekonzistentnosti, u osnovi možemo razumeti kao posebne vidove stanja nužde), dok se pojam state of siege prvenstveno doživljava kao kontinentalni pojam, koji je donekle približan pojmu martial law. State of war se u mnogo većoj meri poklapa s klasičnim konceptom ratnog stanja u kontinentalnom pravu. U susednoj Republici Hrvatskoj pojam vanredna situacija izjednačen je sa pojmom katastrofa. Slično gledište na vanrednu situaciju ima i SR Nemačka (Katastrophe). Oni pod katastrofom

4 Webster’s Encyclopedic Unabridged Dictionary of the English Language, Gramercy Bodes, New York/Avenal, New Yersey, 1989, p. 467.5 Dealing with disaster, (Revised Third Edition), Cabinet Office, p. 1.6

podrazumevaju iznenadan i progresivan događaj čiji je učinak po ljude i materijalne vrednosti toliko razarajući, da hitne službe i pogođena zajednica zbog nedostatka snaga i sredstava nisu u mogućnosti na njega valjano odgovoriti, te su prisiljeni reagovati uvođenjem vanrednih mera i zatražiti pomoć susedne i šire zajednice. U našoj literaturi u nekoliko navarta pokušano je odgovoriti šta je to vanredna situacija. Tako Milo Bošković pod vanrednim okolnostima podrazumeva „neredovne prilike, stanje bitno poremećenih društvenih, ekonomskih, političkih odnosa. Ustaljeno je mišljenje (kriminološka pretpostavka) da svi oblici vanredne okolnosti bitno uzrokuju kriminalitet, posebno u uslovima ratnog stanja, postkatastrofalnim razdobljima, u vreme pobuna, nereda, socijalnih nemira. Ima i mišljenja da su kriminalno uzročni samo ratni uslovi, dok su elementarne katastrofe u tom pogledu prenaglašene: a njima se stiče takav utisak zbog informativno predimenzioniranih slučajeva i pojačane aktivnosti policije.“7 Pojedini stručnjaci za bezbednost razvili su posebne termine za VS. Stanko Kostić ih je nazvao posebnim bezbednosnim stanjima. Pitanje posebnog bezbednosnog problema je odredio kao posledicu nečega što realno postoji i različito se terminološki definiše, kao na primer: stanje, situacija, okolnost, itd.8 On ističe da je stanje opštiji pojam od pojma situacija. Podela posebnih bezbednosnih stanja koju je odredio Stanko Kostić po osnovi predvidivosti:

- ona koja u principu nisu predvidiva, - hipotetično predvidiva, - ograničene predvidivosti i - predvidiva.

Ratko Stojanović u svojoj knjizi9 za VS kaže: „kada društvo redovnim aktivnostima (preventivnim, operativnim i održavanjem) ne može da spreči, umanji i otkloni posledice izazvane opasnostima, one dobijaju karakter vanrednih situacija“. Ne ulazeći dalje u bezobalnu terminološku problematiku i enigme vezane za pojmove vanrednog stanja i vanrednih situacija, naročito u angoameričkom pravu, čini se da pri svemu tome treba imati u vidu samo jasnu distinkciju iz našeg zakonodavstva i literature: „Najčešće se razlikuju ratno i vanredno stanje. Povod proglašenja ratnog stanja su razlozi spoljne prirode (agresija, invazija i sl.), a povod proglašenja vanrednog stanja su razlozi unutrašnje prirode (ugrožavanje ustavnog poretka, oružana pobuna, velike katastrofe i sl.). Razlika između ratnog stanja i vanrednog stanja ogleda se, pored toga, i u sadržaju i prirodi ovlašćenja kojima raspolažu ustavom određeni organi u jednom ili drugom obliku vanrednog stanja“ (Pajvančić, 2004, str. 216). Dakle, pojam vanredno stanje u sebe uključuje i one slučajeve koji nastaju zbog prirodnih katastrofa, velikih elementarnih nepogoda, epidemija, i sl. - a koji bi se mogli nazvati još užim, preciznijim terminom – vanredne situacije. Drugim rečima, ovakav pristup tretira pojam vanredno stanje kao široki, genusni termin, koji podrazumeva i vanredne situacije. To nosi određene prednosti, ali i slabosti. Ustav Republike Srbije iz 2006. godine je delimično otklonio nepreciznosti i kontradiktornosti, naročito u pogledu nadležnosti državnih organa, koje su postojale u prethodnom Ustavu iz 1990. godine. Institut vanrednog stanja je tu podrobnije i adekvatnije normiran (Simović, Avramović, 2010). Formulacija materijalnih uslova za uvođenje vanrednog stanja je očigledno najvećim delom preuzeta iz međunarodnih akata koji uređuju ovo pitanje, prvenstveno iz Evropske konvencije o ljudskim pravima. Formulaciju Ustava od 2006. godine prati vokabular ove 7 Milo Bošković, Kriminološki leksikon, Matica srpska, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 1999, str. 418 Stanko Kostić, Osnovi krimnalistike operative (prvi deo), VŠUP, Beograd, 1982, str. 220.9 Dr Ratko Stojanović, „Zaštita i spasavanje ljudi i materijalnih dobara u vanrednim situacijama“, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1984, str. 8

Konvencije govoreći o „javnoj opasnosti koja ugrožava opstanak države ili građana“. Ali, to je daleko od dovoljnog. Zbog toga je neophodno da se pri tumačenju pravnog standarda „javna opasnost“, u svakom konkretnom slučaju uzima u obzir i sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (Avramović, 2010, str. 129). Dakle, od svega što bi se možda moglo očekivati u pogledu definisanja ključnog pojma – vanrednog stanja, koji ima karakter prilično široko postavljenog pravnog standarda, čl. 200 Ustava kaže samo: „Kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana, Narodna skupština proglašava vanredno stanje“. Normativno operacionalizovanje pomenutog instituta usledilo je u drugim zakonima, pa tako u uvodnim članovima Zakona o odbrani,10 nailazimo na pokušaj preciznijeg određenja:

„Vanredno stanje je stanje javne opasnosti u kojem je ugrožen opstanak države ili građana, a posledica je vojnih ili nevojnih izazova rizika i pretnji bezbednosti“.

U sledećoj tački se navodi: „Ratno stanje je stanje ratne opasnosti u kojem je oružanim delovanjem spolja ugrožena suverenost, nezavisnost i teritorijalna celovitost zemlje, odnosno mir u regionu, koje zahteva mobilizaciju snaga i sredstava za odbranu“ (Zakon o odbrani, 2007, čl. 4, st. 1. tač. 6 i 7). Takođe Zakon definiše da u ispoljavanje vojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti spadaju: agresija, oružane pobune i drugi oblici upotrebe oružane sile, a u ispoljavanje nevojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti spadaju: terorizam, organizovani kriminal, korupcija, elementarne nepogode, tehničke i tehnološke i druge nesreće i opasnosti. Drugim rečima, Zakon uopšte ne poznaje pojam vanredne situacije, nego samo pojam vanrednog (i ratnog) stanja, a u posledicama koje mogu proizvesti stanje javne opasnosti zbog koga se može uvesti vanredno stanje nabraja i ispoljavanje nevojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti u koje su svrstane i elementarne nepogode, tehničke i tehnološke i druge nesreće i opasnosti. Sve to ide na ruku tumačenju o njegovom genusnom karakteru, koje je dala M. Pajvančić.

Tek je u Zakonu o vanrednim situacijama konačno ponuđena preciznija definicija:

„Vanredna situacija je stanje kada su rizici i pretnje ili posledice katastrofa, vanrednih događaja i drugih opasnosti po stanovništvo, životnu sredinu i materijalna dobra takvog obima i intenziteta da njihov nastanak ili posledice nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem nadležnih organa i službi, zbog čega je za njihovo ublažavanje i otklanjanje neophodno upotrebiti posebne mere, snage i sredstva uz pojačan režim rada“ (Zakon o vanrednim situacijama, 2009, Zakon o vanrednim situacijama : (“Sl. glasnik RS", br 111/2009-3, 92/2011-6, 93/2012-30, čl. 8, st. 1, tač. 1).

Odluku o proglašenju i ukidanju vanredne situacije za teritoriju opštine donosi predsednik opštine, za teritoriju grada gradonačelnik, na predlog nadležnog štaba za vanredne situacije, za teritoriju autonomne pokrajine donosi izvršni organ autonomne pokrajine, na predlog pokrajinskog štaba, a za teritoriju Republike Srbije ili za njen deo donosi Vlada, na predlog Republičkog štaba za vanredne situacije (Zakon o vanrednim situacijama, 2009, 2011, 2012. čl. 32). Samo u 2010. godini, na teritoriji Srbije proglašavana je vanredna situacija u opštinama Kraljevo (zemljotres), Loznica i Prijepolje (poplave). U februaru 2012. godine, zbog obilnih snežnih padavina, Vlada je prvi put od stupanja na snagu ovog zakona, donela odluku o proglašenju vanredne situacije na celoj teritoriji

10 Stupanjem na snagu Zakona o odbrani 19.12.2007. godine je prestao da važi Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja iz 1991. godine, ali je zbog toga u njemu institut vanrednog stanja podrobnije normiran.

Republike. Veliku pažnju i uznemirenje građana izazvao je i „novi meksički (svinjski) grip“ 2009. godine, zbog čega je naredbom ministra zdravlja proglašena pojava epidemije zarazne bolesti od većeg epidemiološkog značaja i merama koje se moraju sprovoditi, na osnovu čl. 30, Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Vlada je formirala koordinaciono telo - tim za borbu protiv epidemije, kojim je rukovodio ministar zdravlja. Proglašavanje epidemije, velikih broj vanrednih mera (zabrana okupljanja, obavezna imunizacija, vanredni epidemiološki nadzor) i postupci oko nabavke lekova, interesantni su za teoretičare, jer vanredna situacija formalno nije bila proglašena, ali su se preduzimale pojedine mere kao da jeste, što je na kraju rezultiralo sudskim procesima koji se vode protiv nekih od aktera i donosioca tih odluka. Mada prilično precizan u pogledu raspodele nadležnosti između pojedinih organa, i naš Zakon o vanrednim situacijama ipak ostaje sasvim nedorečen u pogledu odnosa prema srodnom pravnom institutu i pojmu vanrednog stanja. Nesumnjivo, u pravnom poretku Republike Srbije vanredno stanje predstavlja posebnu ustavnu kategoriju sa drugačijim pravnim režimom od vanrednih situacija koje su ustanovljene ovim zakonom, iako prirodne nepogode mogu predstavljati razlog uvođenja i jednog i drugog. Takođe je jasno da vanredna situacija po intenzitetu i obimu ugroženosti, ne uključuje a priori proglašenje vanrednog ili ratnog stanja. Ali, problem je što je ni ne isključuje! Zbog toga se ponovo vraćamo na početak i na dilemu šta veoma široko i neodređeno postavljena ustavna norma pod „javnom opasnošću koja ugrožava opstanak države ili građana“ podrazumeva. Stanja koja izazivaju elementarne nepogode, katastrofe (ne računajući posledice ratnih i terorističkih dejstava), vanredni događaji i druge slične opasnosti, ne mogu se u širem smislu podvoditi pod pojam vanredna stanja. U vanrednim stanjima, pored ostalog, moguće je preduzimati represivne mere koje za izvesno vreme imaju za cilj prisilnu mobilizaciju ljudi i tehnike, „ali i pasivizaciju dela stanovništva, dok se u otklanjanju posledica katastofa računa sa maksimalnim angažovanjem doslovno svakog čoveka u nastaloj situaciji“ (Todorović, Vilić, 1989). Bez obzira na to što katastrofe često imaju za posledicu velike ljudske žrtve i nesagledivo unuštenje životne sredine, materijalnih i kulturnih vrednosti, one po pravilu nemaju (ili ne bi smele da imaju) političke dimenzije. Međutim, kako se u otklanjanju posledica takvih katastrofalnih događaja – vanrednih situacija iskazuje organizaciona, ekonomska i svaka druga sposobnost i efikasnost sistema republičke i lokalne vlasti, u slučaju da ta efikasnost nije na potrebnom nivou, može se dogoditi da se nevolje pogođenih delova teritorije i stanovništva pretvore u otvoreno političko nezadovoljstvo prema vlasti (čak i pobune, međuetničke sukobe, preseljenja stanovništva, nepoštovanje zakona i dr.). U ovakvim i sličnim slučajevima takve vanredne situacije bi mogle biti povod za proglašenje vanrednog stanja. Bez toga, elementarne nepogode i katastrofe ne mogu ulaziti u kategoriju vanrednih stanja ni u širem smislu, pa zato i sam naziv i sadržaj Zakona o vanrednim situacijama ima smisla i pravi razliku između pojmova vanredna situacija i vanredno stanje. Doduše, bliži i precizniji naslov zakona mogao je biti Zakon o vanrednim situacijama prirodnog i tehničko-tehnološkog karaktera, ali u tom slučaju zakon bi trebalo rasteretiti mnogih nepotrebnih delova, kao što su pitanja civilne zaštite i dr. Shodno tom Zakonu, prilikom proglašavanja i trajanja vanredne situacije na određenoj teritoriji najčešće dolazi do objektivne nužnosti i izmene režima funkcionisanja: 1. privrednih društva i drugih pravnih lica; 2. državnih organa i organa izvršne vlasti jedinica lokalnih samouprava; 3 stanovništva u zoni nastale vanredne situacije. Vlasnici i korisnici privrednih društva i drugih pravnih lica, posle proglašavanja vanredne situacije, stavljaju Sektoru za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova, kao koordinatoru svih akcija zaštite i spasavanja, na raspolaganje korišćenje svojih sistema, sredstava, opreme i ljudstva (elektronskih komunikacionih mreža i informacionih sistema i

veza; zaliha vode, hrane, medicinske opreme i lekova, energenata, odeće, obuće; građevinskog i drugog materijala neophodnog za izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja; nepokretnih stvari za sprovođenje radova neophodnih za zaštitu i spasavanje; opreme, sredstva, odnosno materijalno-tehničkih sredstava zajedno sa potrebnim ljudstvom). Ovlašćena i osposobljena pravna lica svojim planom i programom rada, u skladu sa Zakonom o vanrednim situacijama i planovima zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, utvrđuju zadatke, organizaciju delovanja i aktivnosti kojima se obezbeđuje učešće njihovih članova, organa i službi u izvršavanju zadataka zaštite i spasavanja. Zakonodac predviđa sankcije za rukovodioce organizacija koji ne ispunjavaju zahteve u uslovima vanrednih situacija. Državni organi i organi izvršne vlasti jedinica lokalnih samouprava, prilikom proglašavanja vanrednih situacija za ublažavanje i otklanjanje posledica upotrebljavaju posebne mere, snage i sredstva uz pojačan režim rada. Najčešće takve mere su ocena okolnosti, stepena i masovnost pretnje; planiranje neophodnih mera; određivanje zadataka za organe izvršne vlasti, svih nivoa i kontrola njihovog izvršavanja; aktiviranje štabova za vanredne situacije i operativnih štabova; organizuju se uzajmna delovanja na republičkom, pokrajinskom, gradskom, okružnom i lokalnom nivou; realizuje se neprekidna kontrola stanja životne sredine, prognozira se razvoj nastalih vanrednih situacija i posledica; obaveštava se stanovništvo; aktiviraju se planovi zaštite i spasavanja; realizuju se mere za zaštitu stanovništva i teritorija od vanrednih situacija; organizuju se akcije za otklanjanje posledica, svestranog obezbeđivanja, podršku javnog reda u toku sprovođenja akcija, kao i za uključivanje, ako je neophodno društvenih organizacija i stanovništva u otklanjanje nastalih situacija; sprovode se ukoliko je neophodno evakuacione mere. Izmena režima života stanovništva, pre svega se odnosi na: ograničavanje kretanja u zoni vanredne situacije; privremeno preseljenje u bezbedne zone sa stacionarnim ili privremenim prostorijama za stanovanje; uključivanje svih sposobnih građana u izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja kao i njihove materijalne obaveze-davanje na korišćenje nepokretnih stvari, vozila, mašina, opreme, materijalno-tehničkih i drugih materijalnih sredstva (voda, hrana, medicinska oprema, lekovi, odeća, obuća, građevinski i drugi materijal) Nakon mnoštva definicija, zaključujemo da je vanredna situacija veoma bitna paradigma u savremenom sagledavanju bezbednosti.Možemo je okarakterisati i kao događaj ili pojavu koja ugrožava i iz osnova menja uslove i način života građana i bitno remeti biljni i životinjski svet na određenoj teritoriji, akvatoriji ili u vazdušnom prostoru, što zahteva ogromne (vanredne) ljudske i materijalne potencijale za vraćanje u pređašnje, redovno stanje (ekonomsko, političko, ekološko, i sl.). Širenjem zahvata pojma bezbednosti, širi se i značenje pojma vanredna situacija. Budući da se modus vivendi u temelju menja od kraja prethodnog veka, stanje u međunarodnim odnosima možemo odrediti kao stanje pod „stalnom pretnjom“ ili „stanje pod konstantnom vanrednom situacijom“. VS, posebno one sa katastrofalnim posledicama, predstavljaju složenu mešavinu prirodnih ili tehnoloških opasnosti i ljudskog delovanja i kočnicu za ekonomski i ljudski razvoj kako na nivou domaćinstva tako i na nacionalnom nivou.

Izazovi, rizici i pretnje vanrednim situacijama

Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti su pojmovi koji su osnova za definisanje svih drugih pojmova u savremenoj zamisli bezbednosti. Izazovi su mogući oblici ugrožavanja stabilnosti i suvereniteta države i samobitnosti pojedinca i društva. U sebi sadrže brojne, višesmerne oblike ugrožavanja: vojne, političke, ekonomske, socijetalne i ekološki spektar bezbednosti. Vrednost izazova po opstanak države i društva je početno neutralna - pozitivan u vidu cilja koji treba dostići i ostvariti, čime bi se poboljšalo stanje države i društva, ili štetan kao rizik i pretnja koji iz izazova slede i čiji

je stepen i koncentracija neposrednija i štetnija po objekat bezbednosti. Izazovi su najopštiji oblici ugrožavanja i u sebi sadrže i rizike i pretnje. Rizici su indirektnija forma ugrožavanja suvereniteta i identiteta država i društava koji se iskazuju kroz određenije i ograničene oblike vojnog, političkog, ekonomskog, socijetalnog i ekološkog sektora i dovode ih u stanje izvesnije opasnosti u odnosu na izazove. Rizik (ital. risiko, fr. risljue) - prvobitno: opasnost koja je lađama pretila od hridina i stena (riscoiz); docnije: opasnost, izlaganje opasnosti, smeo podvig; posao ili ulog skopčan sa opasnošću da propadne.11 Rizici nose prevashodno štetan predznak, preteći i ugrožavajući opstanak države i društva, ali uz mogućnost izbegavanja tih rizika, uz povoljno rešenje i ishod po objekat bezbednosti. Oni proističu iz izazova i u sebi nose konkretne pretnje. Pojam rizika u širem značenju označava i pojam opasnosti. U osiguranju pojam rizika podrazumeva osigurani rizik od određenih mogućih opasnosti, npr. požara, nezgode i sl. U leksičkom značenju označava smeo poduhvat, stavljanje na kocku, mogućnost pogibije, izloženost nezgodi, nezgodi, propasti, gubitku, prati, u većoj ili manjoj meri, svaku ljudsku delatnost U smislu vanredne situacije, pod rizikom se misli na svaku situaciju koja, sa određenom verovatnoćom, može inicirati nepretpostavljenu promenu kvaliteta, tj. gubitak sistema. Rizik je mera verovatnoće i posledica ostvarenja opasnosti. Udes je materijalizovani rizik, pod njim se podrazumeva iznenadni događaj koji izaziva štetu ili povredu, dakle, uvek izaziva gubitak. Pretnje su neposredni oblici ugrožavanja država i društva, jedna vrsta pritiska kojim se želi naneti šteta ili neko zlo sa pozicije sile kako bi se objekti pretnje prisilili na određene ustupke. Pretnje imaju jasne i određene oblike ugrožavanja kao što su rat, ekonomske sankcije ili teroristički napadi, i nose negativnu vrednost po opstanak države i društva. One su krajnja, najneposrednija manifestacija rizika i pretnji. Naime, u analizi pojma pretnji (bezbednosti) navode se tri osnovna kriterijuma za njihovo definisanje: intenzitet – osnovni kriterijum stepenovanja pretnji. U pogledu intenziteta, pretnje su razvrstane na potencijalne, posredne i neposredne; zahvat uticaja na objekat delovanja, odnosno broj i učestalost određenih oblika ugrožavanja (pretnje); procena vrednosti koju intenzitet delovanja neke pretnje ostavlja na objekat, što znači da pretnja može biti neutralna, pozitivna i negativna po svojoj vrednosti.12 Slika br.1: neposredna povezanost pojmova izazov, opasnost, rizik, pretnja i vanredna situacija.

Svi ovi pojmovi su na određeni način međusobno zavisni i proizlaze jedan iz drugog. Centralnu kariku u toj grupi pojmova predstavlja pojam «opasnost». Izazov se tumači kao hipotetička opasnost, rizik kao stepen (mera) opasnosti, pretnja kao oblik realne opasnosti. Opasnost je okolnost ili stanje koje može ugroziti zdravlje ili izazvati povredu ili smrt ljudi i/ili naneti štetu imovini i životnoj sredini.

1.2 Kriza

Istorija zemalja i naroda svedoči o tome da su oni u miru i bez sukoba živeli u najboljem slučaju samo 5% od vremena svog postojanja, a da su to vreme pretežno provodili rešavajući konflikte između sebe i prirode. Ni jedan kontinent ili država nisu bili pošteđeni jedinstvenih i dramatičnih

11 Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 2006, str. 782.12 Ibidem.

Izazov Opasnost Pretnja Vanredna situacija

Rizik

događaja, koji su sa sobom donosili opasnosti, nedaće i nesreće, tako da su i sami njihovi nazivi neretko bivali opšte poznati. Dovoljno je da spomenemo oba svetska rata, Hirošimu i Nagasaki, Suec i Kubu, rat na prostoru SFRJ, bombardovanje Srbije (1999), 11. septembar 2001. u SAD ili Černobilj , Bopal i Fukušimu. I sve to je tek nekoliko primera iz istorije, čiji je zajednički naziv kriza ili vanredna situacija.Kriza se često meša sa vanrednom (hitnom) situacijom i katastrofom, pa je stoga potrebno izvršiti razgraničenja između ovih termina i koncepata koje oni označavaju. Reč «kriza» na grčkom označava preokret, obrt, nastupanje odsudnog trenutka. Prema M. Vujakliji „kriza je stupanj u sledu događaja, odlučujući za budućnost, bilo da potom dolazi do preokreta nabolje ili nagore; prekretnica, odsudni trenutak“.Postoji i donekle drugačija definicija, ali po značenju bliska prethodno navedenoj: «kriza je novonastala situacija, koja može dovesti do negativnih-štetnih ili pozitivnih promena u zavisnosti od donetih odluka i preduzetih aktivnosti».Ponekad se kriza definiše kao «raskrsnica na putu». Postoje i druga tumačenja. Indikativno je u tom smislu tumačenje koje krizu određuje kao «ozbiljnu pretnju osnovnim strukturama ili osnovnim vrednostima ili normama društvenog sistema, koja zahteva donošenje važnih odluka u uslovima kratkih vremenskih rokova i izrazite nejasnoće». U svakom slučaju, krizu treba shvatiti kao ozbiljnu pretnju, opasnost, povezanu sa mogućim stradanjem ljudi ili gubicima u privredi, što je karakteristično za havarije, elementarne nepogode, udese, posledice terorističkih akata, katastrofe i oružane sukobe. Kriza je ograničena u vremenskom trajanju, nešto se neizostavno mora promeniti, ne može se ostati u krizi trajno. Do rešenja bilo koje krize se može doći samo putem odlučnog delovanja. Kao i svaka društvena pojava, krize, po pravilu, prolaze kroz nekoliko faza (faza) u svom razvoju. Dakle, celishodno je da kao osnovu usvojimo tumačenje koje krizu određuje kao teško stanje koje ugrožava celovitost (integritet) i stabilnost društva u celini, ili određene društvene grupe, ili pojedinaca. Svaka kriza prolazi kroz sledeće faze: I faza-nastanak preduslova za krizu; II faza-pretkrizna stanja; III faza-zaoštrena faza krize (kritična situacija); IV faza-period po okončanju krize. Krize se mogu razlikovati prema nastanku u određenoj oblasti bezbednosti ili delatnosti, prema razmerama, prema trajanju (tabela.)

Prema razmerama Prema vrsti Prema stepenu razvoja

Prema složen. nasta.

Prema stepenu rešenja

Prema trajanju Prema upravljanu

Globalne Političke Sporo razvijajuće

Uslovljene sa više činilaca

Pozitivne Dugotrajne > 1 godine

Dirigovane

Međunarodne Vojno-političke Rastuće Jedan činilac Negativne Proseč.tr 1 mes. do1 god.

Nedirigovane

Nacionalne Društvene socijalne Kratkotrajne eksplozivne

Kratkotrajne od 1 dan do 1 mesec.

Predvidive (sa prognozom)

Teritorijalne Ekonomske Nepredvidljive (bez prognoze)

Prema razmerama Ekološke Dirigovane Globalne Prirodne Međunarodne Tehničke i tehnološke

Biološko-socijalne i dr.

Tabela broj 1.: klasifikacija kriza

1.3. Krizne situacije

Pojam «krizna situacija» do danas nije tačno određen. Postoji potpuno opravdan predlog da se krizna situacija odredi na osnovu člana 200 (Vanredno stanje) Ustavu Republike Srbije. Polazeći od toga u ovom radu ćemo usvojiti sledeću odredbu; Krizne situacije jesu stanje koje karakteriše postojanje okolnosti-javne opasnosti koje predstavljaju ugrožavanje opstanka države ili rađana. U takve okolnosti u oblasti prirodne i tehničke i tehnološkebezbednosti spada pojava ili opasnost od pojave VS, uključujući i epidemije i epizootije kao posledicu udesa, havarija, prirodne opasnosti,

katastrofe, elementarne nepogode koje su odnele (ili bi mogle da odnesu) ljudske živote, ugrožavanje zdravlja ljudi i životne sredine, značajnu materijalnu štetu i narušene uslove života i rada stanovnika, koji zahtevaju neodložno sprovođenje spasilačkih, tehničkih i drugih neodložnih aktivnosti i radovava Postoji i šire tumačenje pojma «krizna situacija». To tumačenje nije uopšte u suprotnosti sa prethodno izloženim. Krizna situacija predstavlja stanje krize u datom vremenskom razdoblju. Ona u konkretnom vremenskom intervalu može biti manje ili više oštrog karaktera. Parametri krizne situacije određuju se u zavisnosti od objektivnih okolnosti koje realno postoje. Određivanje i procena tih parametara je prilično složen zadatak. Teškoće su uslovljene pre svega time što u ovom trenutku ne postoji potrebna metodološka osnova, a u mnogim slučajevima i nedovoljnim poznavanjem procesa nastanka kriznih situacija. Za svaku vrstu krize ovi parametri su različitog karaktera. Poseban slučaj krizne situacije predstavlja ekstremna situacija. Specifičnost takvih situacija se ogleda u jačem ispoljavanju obeležja krize i visokim vrednostima parametara koji ukazuju na uticaj situacije na čoveka. Ekstremne situacije su, po pravilu, lokalnog karaktera i nastaju u okviru manjih društveno-ekonomskih sistema, prirodno-antropogenih tvorevina, teritorijalno-privrednih kompleksa. Kao što pokazuje život, oblast nastanka kriznih situacija mogu biti posebni društveno-ekonomski sistemi ili određena grupa takvih sistema, određene države ili grupa država, kao i prirodno-teritorijalne i prirodno-privredne strukture i sl. Krizne situacije nastaju tokom razvoja i rešavanja društvenih ili društveno-ekonomskih konflikata, kada dolazi do sukobljavanja interesa strana unutar društveno-ekonomskih sistema ili država, ili između samih društveno-ekonomskih sistema (država); u prirodi, kada dolazi do ispoljavanja različitih negativnih tendencija razvoja određenih prirodnih procesa koji suštinski menjaju ekološku situaciju; u tehničko-tehnološkoj sveri, kada dođe do udesa, havarije i katastrofe, kao i u drugim slučajevima. U slučaju razvoja i razrešavanja društvenih sukoba, krizna situacija može biti uslovljena vojnim faktorima, i pri njenom rešavanju upotreba vojne sile će se pokazati kao neizbežna. Uopšteno, možemo izdvojiti sledeće faze kriza (crtež ).Slika broj 2.: Faze kriza

1.4. Povezanosti pojmova krizna i vanredna situacija

Ako analiziramo klasifikaciju VS jasno je da u VS kriznog karaktera treba svrstati regionalne, nacionalne (transnacionalne) i globalne VS. U posebnim slučajevima krizne situacije manjih razmera mogu biti izazvane i drugim vidovima vanrednih situacija. Vanredne situacije mogu biti i uzrok i posledica kriznih situacija. U određenom smislu, kako bi se logičnije povezala ta dva pojma, krizna situacija se može posmatrati kao otežan razvoj određene vrste (ili razmera), koji predstavlja ozbiljnu pretnju za normalan politički i društveno-ekonomski život zemlje ili regiona. Nerazrešena krizna situacija može imati teže, i što je glavno dugotrajnije posledice za zemlju. U praksi je ponekad ne samo izuzetno teško, već i nemoguće razgraničiti vanrednu i kriznu situaciju. Određivanje krizne situacije otežava fenomen društvene svesti, koja se uglavnom formira

Razvoj

krize

Krizna situacija

Ekstremna situacija

Rešenje

krize

Eliminacija

posledica

Primena programa sprečavanjarazvoja krize

Uvođenje protivkrizne uprave

Primena vanrednih mera

Operativno upravljanjerazrešavanjem krize

Primena programa eliminacije posledica

pod uticajem mas-medija. Ponekada, što je poseban slučaj, ovo dovodi do toga da se vanredna situacija manjeg obima «naduva» do velikih razmera i učvrsti u društvenoj svesti kao krizna.Istovremeno, može se navesti više primera kada je vanredna situacija dovela do krizne. U pokušaju da razgraniči pojmove VS, krize i katastrofe Borodzicz sugeriše modelovanje ovih koncepata na osnovu odgovora. Tako bi VS mogle biti definisane kao situacije koje zahtevaju hitan i visoko strukturiran odgovor i u kojima se rizici vezani za donošenje kritičkih odluka mogu relativno precizno definisati. U konceptualizaciji (mentalnom modelovanju) ovakvih događaja nadležnima je jasno šta se događa (obim i priroda incidenta) i šta treba da rade (efektivna strategija). U organizacionom smislu vanredna situacija predstavlja opasnu situaciju na koju se može odgovoriti raspoloživim sredstvima i u skladu sa procedurama koje su propisane u odgovarajućim planovima. Na primer, u slučaju požara u zgradi osoblje se evakuiše i premešta na ranije utvrđenu sigurnu lokaciju. Ako odgovor na vanrednu situaciju prevazilazi institucionalni kapacitet date ogranizacije u meri da nastala situacija može izazvati ireverzibilna ozbiljna oštećenja u bitnim sektorima vanredna situacija prelazi u kriz

Slika broj 3.: Razvoj kriza

Eliminacija VS Otklanjanje preduslova KS Antikrizne mere

.Klasičan primer prerastanja VS u kriznu predstavlja havarija u nuklearnoj centrali u Černobilju. Da li u budućnosti može doći do takvih vanrednih situacija, koje mogu dovesti do kriza? Bez sumnje. Čak i bez posebnog napora može se zamisliti niz sličnih scenarija: (prekoračenje nivoa maksimalne moguće poplave u velikim gradovima uz reku Dunav; rušenje brana hidroelektrane Đerdap; prekid energetskog sistema u gusto naseljenom regionu zemlje u toku zime, u trajanju od nekoliko dana; eksplozija tankera i rezervoara sa naftom na rekama Sava i Dunav; zemljotres sa magnitudom 7,5-8,0; epidemija nepoznate bolesti u jednom od regionazemlje sa masovnim stradanjem ljudi; prekid u snabdevanju gasom na duže vreme (1 – 2 nedelje) itd.).Na osnovu analize ranijih kriznih situacija mogu se odrediti neki kriterijumi za mogućnost prerastanja VS u kriznu. Pojedinačno to su: mnoštvo otežavajućih faktora; zahvatanje društvene svesti čitavih slojeva društva; ne zna se koliko vremena će biti potrebno i na koji način će se razrešiti vanredna situacija; neophodnost rešavanja brojnih ekonomskih, finansijskih, pravnih, administrativnih i socijalno-psiholoških problema; mogućnost prerastanja VS u društveni problem sa nejasnom perspektivom rešenja. Treba naznačiti još jednu osobenost krizne situacije u odnosu na vanrednu situaciju. Vanredna situacija predstavlja svršeni događaj. Ona podrazumeva konkretno delovanje, kako organa vlasti, tako i svakog pojedinca. Pri tome, po pravilu, osećaj

OPASNOSTI I PRETNJE

VS koje po posledicama i razmerama modgu dovesti do VS

Katastrofe

Preduslovi zajavljanje VS

MERE ZA SPRECAVANJE I ELIMINISANJE KRIZNIH SITUACIJA

Krizna situacija

Razvoj krize

Stabilizacija KS

Pozitivno resenje KS

Krize

Mere za rešavanje kriza i otklanjanje posledica

napetosti, iščekivanja događaja i njegovih posledica odlazi u drugi plan. I obrnuto, kriza, krizna situacija stvara složenu psihološku napregnutost kod ljudi. Pojavljuje se mnoštvo pitanja, sumnji, bezrazložna uznemirenost, što sve parališe volju čoveka i ograničava njegove mogućnosti konkretnog delovanja. U kom smeru će se razvijati kritična situacija – u negativnom ili pozitivnom? Da li će se, možda, razrešiti sama od sebe? Možda i nije sve tako strašno kao što izgleda? Sve ovo se manifestovalo tokom černobiljskih događaja, kada su se neosnovana očekivanja povoljnog ishoda negativno odrazila na pripremu rešenja za zaštitu stanovništva. Krize su takođe situacije koje zahtevaju hitan odgovor, ali je rizike sa kojima se suočavaju donosioci kritičnih odluka znatno teže definisati zbog nejasnoće i/ili složenosti same situacije. Za ove situacije je tipično da su efekti odgovora na nju nejasni ili se kao takvi naknadno ispostavljaju. Naime nije jasno da li preduzete mere utiču na smirivanje krize. Za ilustraciju krize13 može se ponovo upotrebiti prvi primer, odnosno požar, ali uz neki dodatno komplikujući (socijalni ili fizički) faktor koji otežava strukturirani odgovor ili čak čini njegovu primenu opasnom. Na primer prilikom požara vatra je zahvatila vitalno postrojenje koje je od presudnog značaja za proizvodnju svih vrsta porizvoda kompanije; ili objekte koji sadrže opasne hemikalije, odnosno eksplozivne materijale; ili je požar podmetnut od strane poremećene osobe koja preti da će ubiti ljude u zapaljenoj zgradi ili vatrogasce.

1.5. Katastrofe i krizne situacijе

U literaturi, uključujući i naučnu, često se pojmovi «kriza» i «katastrofa» upotrebljavaju kao sinonimi. To je pogrešno. Ova dva pojma su međusobno tesno povezana, ali postoji principijelna razlika. Kriza je reverzibilno stanje u kome čovek istupa kao aktivan činilac.Katastrofa je nereverzibilan događaj sa tragičnim posledicama po život i delatnost ljudi u određenoj zoni, regionu, zemlji, kada je čovek prinuđen na pasivnu, stradalničku ulogu.U nekim slučajevima katastrofa može biti krajnji nepovoljni rezultat krize. U drugim – katastrofa predstavlja ili prauzrok nastanka krize, ili je neka vrsta «okidača» za početak krize u pretkriznoj situaciji.Krizna situacija sistema sa stanovišta teorije katastrofa određuje se kao stanje koje je blisko takozvanoj tački bifurkacije, kada treba očekivati kvalitativnu reorganizaciju i promene. U kriznom stanju, pri maloj promeni parametara, veća je verovatnoća da će sistem preći u zonu nestabilnosti nego u zonu stabilnosti. Ovde se manifestuje opšti princip, prema kome je sve ono što je dobro (na primer, stabilnost) osetljivije od onog što je loše.Ako se katastrofa posmatra kao poseban slučaj VS, mogla bi se uvesti makar uslovna gradacija parametara katastrofa koji ih razlikuju od drugih vrsta vanrednih situacija. Kao osnovni se može uzeti stav da je katastrofa vanredna situacija koja može dovesti do jedne određene krize ili do nastanka čitavog niza kriza u različitim oblastima društvene delatnosti. Imajući u vidu ovaj stav, kao skala prirodnih katastrofa se može uzeti univerzalna skala kategorija elementarnih nesreća, koju je dao Međunarodni institut za teoriju predviđanja zemljotresa (tabela). Katastrofe su ireverzibilni i porazni rezultati loše upravljanih VS ili kriza. Kako navodi Dombrowsky “katastrofe ne prouzrokuju efekte, efekti su ono što nazivamo katastrofama”. U tom smislu oni zapravo i jesu socijalna konstrukcija, odnosno kulturni mit kome je dat status fizičkog fenomena. Ako se ponovo vratimo na naš primer katastrofa bi bila posledica požara koji je potpuno uništio vitalno postrojenje u fabrici, onemogućio dalju proizvodnju i ispunjenje ugovorih obaveza čime je doveo u pitanje njen opstanak i prouzrokovao veliku materijalnu štetu i jedan broj ljudskih žrtava.

Razmere katastrofe

Broj žrtava Ekonomska šteta ($)kod «brzih katastrofa kod «sporih katastr.»

Globalna preko 30 miliona preko 150 milijardi preko 600 milijardiTransnacionalna 301 hiljada – 30

miliona30 miliona – 150 milijardi 6,1 milijarda – 600

milijardi13 Kešetović Ž. Krizni menadžment, Fakultet bezbednosti (2009)

Nacionalna 3001 – 300 hiljada 14 miliona – 1,4 milijarde 61 milion – 6 milijardi

Regionalna 31 - 3000 151 hiljada – 15 miliona 601 hiljada – 60 miliona

Tabela broj 2.: Skala kategorija elementarnih nepogoda

1.5.1. Povezanost pojma vanredna situacija i katastofa

Najdetaljnije istraživanje, razlika između vanrednih situacija i katastrofa sproveli su naučnici od kojih se posebno ističe Enriko Kvaranteli14 koji definiše katastrofu u kontekstu zahteva i mogućnosti zajednice da se izbori sa ekstremnim događajem (veličina događaja i resursi zajednice). Oni su identifikovali najmanje pet kvalitativnih razlika između vanrednih situacija i katastrofa: 1. Konvergente organizacije - Vanredne situacije se stavljaju pod kontrolu upotrebom resursa kojim zajednica raspolaže ili najčešće uz lokalnu uzajamnu pomoć. Katastrofe uključuju veći broj organizacija iz javnog i privatnog sektora sa kojima pripadnici lokalne zajednice pogođene katastrofom najčešće nikad ranije nisu radili. Saglasno tome, angažovane organizacije treba da budu u stanju da brzo uspostave odgovarajuće radne odnose sa različitim grupama. 2. Gubitak autonomije - katastrofe za rezultat imaju formiranje posebnih operativnih struktura koje mogu preuzeti primat u odnosu na redovne. One naprimer mogu koristiti svoja vanredna ovlašćenja tako što, bez obzira na svojinsko pravo, preuzimaju upravljanje privatnim resursima. Ova vanredna ovlašćenja se najčešće ne koriste u rutinskim događajima, odnosno svakodnevnim vanrednim situacijama. 3. Standardi performansi - u katastrofama se protokoli koji se uobičajeno koriste za davanje odgovora ukidaju (npr. brzina odgovora se menja, uspostavlja se trijaža pacijenata, dodeljuje se ograničena oprema itd. ). Ovo znači da je nivo usluga na koje su građani navikli ozbiljno degradiran. 4. Tesna povezanost javnog i privatnog sektora - odgovor na katastrofe zahteva korišćenje svih raspoliživih resursa zajednice tako da linija između javnih i privatnih resursa postaje zamagljena. Ovo se posebno odnosi na oblast logistike u kojoj su kompanije u privatnom sektoru znatno bolje opremljene. Dalje u SAD i nekim zapadnim zemljama najveći deo kritičnih infrastruktrura je u vlasništvu i pod kontrolom privatnog sektora koji tako postaje glavni subjekt u ponovnom uspostavljanju njihovog funkcionisanja. 5. U odgovoru na uticaj rutinskih vanrednih situacija na organizaciju normalni mehanizam vladinog reagovanja nije značajno pogođen. U velikim katastrofama, međutim, lokalna vlast mora obezbediti odgovor u odnosu na građane, dok se istovremeno bavi uticajem događaja na svoje sopstvene operacije. Planovi kontinuiteta postaju ključ za obnovu javnih službi i primena ovih planova može proizvesti konflikt sa planovima za odgovor, ukoliko ove dve vrste planova nisu na odgovarajući način koordinirane. Nakon uragana Katrina u englskom jeziku je počeo da se koristi termin ’catastrophe’ da opiše veliku katastrofu sa razornim posledicama na širem području, te se postavilo pitanje razgraničenja između katastrofe (disaster) i velike katastrofe (catastrophe). Kvaranteli je utvrdio pet elemenata za kvalitativno razlikovanje velike katastrofe (catastrophe) i katastrofe (disaster)15: 1. Uticaj na građevinske strukture - velike katastrofe karakteriše potpuno uništenje svih ili većine stambenih objekata što dovodi do nedostatka prostora za smeštaj ljudi dok prilikom katastrofa veliki procenat stambenih objekata ostaje na raspolaganju tako da raseljena lica mogu naći smeštaj kod

14Милашиновић, С., Кешетовић, Ж.: Кризни менаџмент у историјској перспективи, Београд: КПА, 2011.15 Ibid

rođaka i prijatelja. Velika šteta koju uzrokuje velika katastrofa može imati za rezultat raseljavanje stanovništva bilo da je reč o dobrovoljnom raseljavanju ili o akciji vlade. 2. Uticaj na lokalne vlasti - normalna pretpostavka u katastrofama je da su lokalne vlasti nadležne i da su u poziciji da koordiniraju napore spasilaca. U velikim katastrofama lokalna vlast je poremećena i blokirana bilo time što su nosioci funkcija postali žrtve ili time što su uništeni operativni centri i komunikacioni sistemi. Usled toga mogu biti operativno neupotrebljivi uobičajeni sistemi obezbeđivanja lokalnih resursa i planovi za velike katastrofe na nivou države treba da uključe i mehanizme obezbeđivanja resursa za pogođena područja. 3. Uticaj na pomoć od lokalnih zajednica - najdostupniji i najbrži izvor pomoći u slučaju velikih katastrofa je onaj iz susednih lokalnih zajednica koje nisu pogođene događajem. Međutim, prilikom velikih katastrofa pogođena su velika područja i susedne lokalne zajednice ne mogu pomoći jedna drugoj. Štaviše, konvergentni resursi, kao što je na primer federalna pomoć u SAD, moraju se rasporediti na više lokalnih zajednica, a ne usmeravaju se samo na jednu, tako da može čak doći i do svojevrsne borbe i nadmetanja za resurse. 4. Uticaj na funkcije zajednice - veliki katastrofalni događaji ne prekidaju samo funkcionisanje infrastruktura zajednice već i socijalne subjekte kao što su škole, i to u znatno većoj meri nego u slučaju katastrofa, značajno produžujući vreme potrebno za oporavak i povratak u normalno stanje. 5. Uticaj na političke procese - usled fizičkog oštećenja i poremećaja socijalnih struktura velike katastrofe u prvi plan izbacuju političke teme koje su inače zapostavljene u normalnim okolnostima.

Katastrofe nastaju kao rezultat:•Elementarnih nepogoda izazvanih poremećajima prirode (zemljotresi, uragani, odroni, poplave, šumski požari, snežni nanosi itd.);•Epidemije, epizootije (masovno obolenje kod životinja, uglavnom stoke), epioritorije i masovno razmnožavanje šumskih i poljoprivrednih štetočina (skakavac, sibirski moljac, krompirova zlatica, itd.);•Uticaj spoljašnjih faktora sredine, koji dovode do starenja ili korozije materijala, konstrukcija, građevina i smanjenju njihovih fizičko-mehaničkih osobina;•Projektno-proizvodni nedostaci građevina i konstrukcija prilikom istraživanja i projektovanja, loš kvalitet izvođenja građevinskih radova, loš kvalitet građevinskog materijala, nepridržavanje pravila o tehničkoj bezbednosti prilikom izvođenja građevinskih i montažnih radova;•Uticaj tehnoloških procesa u industrijskoj proizvodnji materijala (opterećenje više od dozvoljenog, visoke temperature, vibracije, efekat oksidanata, pare, gasa, korozivnih ulja, emulzija, disperzija);•Kršenje pravila rada u postrojenjima i tehnološkim proizvodnim procesima (izazvane eksplozije kotlova, hemikalija, ugljene prašine i metana u rudnicima, prašine u liftovima, brašna u mlinu, šećera u prahu u šećeranama, drvna prašina u fabrikama za preradu drveta itd.)

1.6. Globalni problemi kao izvori kriza i vanrednih situacija

Razvoj situacije u svetu postavio je pred ljudski rod niz takozvanih globalnih problema, koji su uglavnom nastali kao rezultat nekontrolisanog razvoja i sa sobom doneli svest o ozbiljnim pretnjama koje ugrožavaju civilizaciju. Pojava globalnih problema predviđana je još u prošlom veku i upozoravane su buduće generacije, posebno na «geološku snagu» društva, koja može poprimiti rušilački karakter.Budući da je za većinu globalnih problema karakterističan uzajamni međusobni uticaj, to otežava njihovu klasifikaciju, a uslovno se mogu podeliti na prirodne, tehnološke, demografske, ekonomske, socijalno-biološke, socijalno-političke i socijalno-ekonomske. U osnovne globalne probleme svrstavaju se:

-demografski16, koji nastaju usled prenaseljenosti, migracija i starenja stanovništva17;-ekološki, uslovljeni brojnim činiocima, među kojima i globalnom promenom klime;-problemi rata i mira;-problemi prirodnih katastrofa i tehnološke bezbednosti;-energetski problemi, problemi iscrpljenosti neobnovljivih resursa;-socijalni problemi, kao što je siromaštvo, nezaposlenost, nedostatak hrane, međuetnički sukobi, verska netrpeljivost, organizovani kriminal, terorizam, informativna bezbednost, zdravstvena zaštita, nastanak novih bolesti, genetska bezbednost, narkomanija, obrazovanje, duhovna i prirodna degradacija.

Rast br. stan. zemlje od početka nove ere do 2000. Rast br. stan. u razvijenim i zemljama u razvoju do 2010

Sa razvojem nauke pojavili su se i potpuno novi problemi – kosmički, međuplanetarni i mnogi drugi. Svaki nerešen, nesavladan globalni problem dovodi do nastanka opasnosti u odgovarajućim oblastima ljudske delatnosti. Poznavanje tih pretnji omogućava da se preduzmu preventivne mere kako bi se smanjila potencijalna opasnost. To se može postići rešavanjem problema u celini (što nije uvek moguće), slabljenjem negativnog uticaja određenih komponenti problema, sprečavanjem konkretnih nesreća do kojih može doći usled nerešenog problema.Ovi problemi su nazvani globalnim zbog toga što su njihove razmere takve da se prema obuhvatu, snazi i intenzitetu mogu uporediti sa planetarnim pojavama.Globalnost tih problema sastoji se u sledećem:

a) karakteristični su za sve ili većinu zemalja na planeti;b) često se ne tiču samo određenih zemalja već su karakteristični za planetu u celini ili za veoma široka područja;

16 Tokom većeg dela istorije ljudskog roda porast broja stanovnika je bio neznatan. Međutim, u toku XIX veka ovaj proces je počeo da dobija na intenzitetu, a posebno je intenziviran u prvoj polovini XX veka. P rema podacima koje navodi dr.Milutinović, broj stanovnika u svetu će se 2050 godine povećati na 9,3 milijarde uz konstataciju da ljudi nisu počeli da se iznenada razmnožavaju kao zečevi, oni su samo počeli da ne umiru kao muve (Petar Anderson konsultant UN). Međutim postoje predviđanja po kojima će se broj stanovnika u tom periodu smanjiti u odnosu na sadašnji broj (Milutinović: Urbanizacija i održivi razvoj)17 Ruski naučnik V.A. Krasilov je izdvojio i opisao neke negativne posledice porasta broja stanovnika na Zemlji. Ističe da posebnu pažnju među njima treba posvetiti povećanju materijalne potrošnje, rastu gradskih aglomeracija, zagađenju životne sredine, padu životnog standarda, promeni strukture stanovništva i prenaseljenosti.

c) donose opasnosti (izazove, pretnje, rizike), koje ponekad ugrožavaju i sam opstanak civilizacije;d) u različitim mestima imaju iste, ređe nacionalno osobene, manifestacije;e) uglavnom ne mogu biti rešeni u potpunosti ili delimično samo naporima pojedinih zemalja,f) za njihovo efikasno rešavanje neophodni su zajednički napori svetske zajednice.

Karakteristika globalnih problema u poslednje vreme je porast njihovog broja, pojavljivanje novih, donedavno sasvim nepoznatih opasnosti. Problemi koji su se prvi put ispoljili, kod kojih nisu do kraja proučeni prirodni ili društveni procesi koji se nalaze u njihovoj osnovi, nazivaju se takođe i fenomenima. Kao primer takvih novih problema možemo navesti El Ninjo, fenomene ozonskih rupa i klimatskih promena, epidemiju AIDS-a i dr.. Za najveći deo globalnih problema u ovom trenutku nema rešenja. Uzrok tome su izuzetna složenost i ogromne razmere većine globalnih problema, činjenica da određene zemlje, kao i svetska zajednica u celini, ne poseduju neophodne resurse i političku volju, konjunkturne trenutne potrebe koje odvlače pažnju od dalje perspektive, nesuglasice i neravnopravnost između zemalja, recidivi psihologije «socijalnog optimizma». Kao rezultat toga imamo da su čak i one opasne tendencije, sa kojima je svetska javnost u potpunosti upoznata, zanemarene, tako da dostižu kritično stanje i rezultiraju različitim nesrećama, koje opet dovode do kriznih situacija manjih ili većih razmera. Dakle, možemo zaključiti da nerešeni problemi predstavljaju izvor kriznih situacija ili mogu dovesti do globalnih kriza (crtež.)

Slika broj 4.: Uzroci globalnih kriza

Pogoršanje ekološke situacije

Iscrpljivanje resursa

Nuklearni rat

Demografski imperativ

Globalne

krize

Ozonske rupe

Klimatske promene

Opasnost od asteroida

Masovne epidemije

Različiti izvori različito tumače strukturu globalnih problema. Neki istraživači izdvajaju takozvane imperative – nasušne, neosporne, bezuslovne potrebe, u datom slučaju to je ono što nalaže vreme. Posebno se izdvajaju ekonomski, demografski, ekološki, vojni i tehnološki imperativ, koji se smatraju osnovnim, a većina ostalih problema smatra se da je izvedena iz njih.

1.7. Specifičnosti savremenih kriza

Svet kriza se menja. Mada su naša saznanja o krizama, pre svega o krizama budućnosti, ograničena, ipak je moguće odrediti glavne karakteristike savremenih kriza i pretpostaviti neke osobenosti kriza u budućnosti, polazeći od analize savremenih tendencija društveno-ekonomskog i političkog razvoja društva, kao i od stanja životne sredine. Za savremene krize uopšte, a posebno za krize u budućnosti, prema oceni mnogih domaćih i stranih stručnjaka, biće karakteristična sve veća složenost (u vezi sa usložnjavanjem tehnoloških, finansijskih i političkih uzajamnih veza u društveno-ekonomskim sistemima) – tako da će nastajati sve nove i nove kombinacije kriza.

Pored toga, krize će se sve više pretvarati u samoodrživ proces i ličiti na začarani krug (circulus vitiosus) usled neodređenosti uzroka i uzročno-posledičnih veza i neefikasnog upravljanja rizicima. Pri tom neće biti povratka na normalno stanje društveno-ekonomskog sistema u onom obliku kako je on ranije shvatan. Uzrok tome su mutacije oblika budućih kriza, koje će se ili reprodukovati u novom obliku, ili će se transformisati u druge krize. Konkretnije predstavljene osnovne tendencije razvoja kriza XXI veka, koje predstavljaju vid ispoljavanja ili rezultat pojačane globalizacije i manifestuju se u čistom obliku ili prikriveno, uključuju sledeće procese:

1.Pojačanje međudržavnog karaktera kriza. Savremene krize sve više poprimaju međunarodni karakter. Njihovi izvori su kao i ranije na lokalnom ili regionalnom nivou, ali posledice sve više zahvataju čitave regione sveta, pa čak i kontinente. Ubedljiv primer za to jesu krize povezane sa radijacijom i nuklearnim faktorima. Pre černobiljske katastrofe posledice maksimalne moguće havarije u nuklearnoj centrali i njihova likvidacija predviđali su se samo u okvirima nacionalnih granica. Ali u stvarnosti radioaktivna kontaminacija usled te katastrofe doprla je ne samo do teritorije Severne i Zapadne Evrope, čija je ekologija pretrpela određenu štetu, već i do SAD. Promene na političkoj karti sveta posle raspada SSSR-a dovele su do većeg širenja nuklearnog oružja, rasprostranjenosti radioaktivnih materijala (pre svega putem krijumčarenja), što povećava rizik od terorističkih napada i drugih opasnih oblika nesankcionisane upotrebe tih materijala u mnogim regionima u svetu, koji su ranije smatrani relativno mirnim.U budućnosti je opravdano očekivati povećanje broja kriza koje izlaze ne samo izvan geografskih (nacionalnih), već i vremenskih granica, tj. mogu se očekivati transgeneracijske krize, koje zahvataju više pokolenja. Najubedljiviji primer za krize te vrste predstavljaju nove epidemije «starih» bolesti (boginje, tuberkuloza, malarija, grip), koje izazivaju poznati virusi, ali koji su pretrpeli mutacije i zbog toga nacionalne ili međunarodne zdravstvene službe ne mogu da ih kontrolišu.2.Jačanje uloge sredstava informisanja (mas-medija) u nastanku i razvoju kriza. Mas-mediji u suštini formiraju društvenu percepciju i javno mnjenje u vezi sa različitim događajima, čije je tumačenje uvek subjektivno. Subjektivan pogled na problem kriza dobro opisuje poznata teorema: «Ako ljudi situaciju smatraju kriznom, to znači da će njene posledice biti stvarna kriza». Percepcija i procena od strane građana ili vlasti složene situacije kao krizne ili vanredne, može imati odlučujući uticaj na dalji tok događaja. Posebno, to može izazvati oštru reakciju na događaje, počev od opšteg stresa pa do zaoštravanja problema nizom odluka vlasti. Istovremeno, takva percepcija i procena mogu pogodovati mobilizaciji zajedničkih snaga na prevazilaženju krize i mogu olakšati uvođenje posebnog režima kriznog upravljanja. Čini se da će u doglednoj perspektivi faktor mas-medija u odnosu na problem kriza dobijati na značaju.3.Porast uloge novih i naprednih tehnologija u genezi i razvoju kriza. Revolucionarne promene poslednjih decenija u oblasti tehnologije veza i informisanja zadivljujuće su po svojoj brzini, obimu rasprostranjenosti i uticaja na razvoj privrede i društva u celini. Pojava satelita za komunikacije, Interneta i razvoj sistema prenosa podataka naglo su pomerili vremenske i prostorne granice, podstičući globalizaciju. Na način života, stil rada i međusobnih kontakata uticalo je uvođenje kompjuterske tehnologije u poslovnoj sferi i u svakodnevnom životu. Imajući u vidu brzinu kojom se usavršavaju kompjuterski čipovi – u proseku njihov kapacitet se udvostručuje svake dve godine – uz pojeftinjenje proizvodnje takođe dva puta u istom roku, jasno je, da se razvoj tehnologije neće zaustaviti u bliskoj budućnosti. Istovremeno, složenost i uzajamna povezanost tehnoloških kompleksa dostigle su izuzetno visok nivo. U takvim uslovima, čak i kratak prekid, na primer, u kompjuterskim mrežama, može imati ogromne posledice.4.Slabljenje uloge države i povećanje opasnosti od kriza. Poslednjih decenija prošlog veka je, u zemljama na Zapadu bilo primetno određeno smanjenje uloge države u privredi. To se reflektovalo kroz dvojaku tendenciju smanjivanja državnih troškova i razvoja «menadžerstva» sa ciljem da se poboljša efikasnost državne uprave. U takvoj atmosferi razvoja privrede i reformi, merama usmerenim na sprečavanje mogućih socijalnih, ekonomskih, ekoloških kriza i ublažavanje njihovih

posledica, počelo se poklanjati manje pažnje nego problemu koji mnogi shvataju kao krizu upravo državne vlasti, njenih institucija kao takvih.

1.8. Pojmovi u vezi sa vanrednim situacijama

Mnoge države, kao i stručnjaci, pokušali su da utvrde jasan spisak pojmova vezanih za vanrednu situaciju. Nadalje su navedeni neki pojmovi koji su definsani Zakonom o vanrednim situacijam ili drugim odgovarajućim propisima:Izvor vanredne situacije - opasna prirodna pojava, havarija ili opasan tehničko-tehnološki događaj, široko rasprostranjena zarazna bolest ljudi, domaćih životinja i biljaka, a takođe i primena savremenog oružja (ili štetnih sredstava), usled čega je došlo ili može doći do VS.Bezbednost u vanrednim situacijama - stanje zaštićenosti stanovništva, objekata i životne sredine od opasnosti koje izaziva vanredna situacija; Bezbednost se razlikuje prema tipu(industrijska, radioaktivna, hemijska, seizmička, požarna, biološka, ekološka), prema objektima (stanovništvo, objekti nacionalne privrede i životna sredina) i prema osnovnim izvorima VS. Izrazi upotrebljeni u Zakonu o vanrednim situacijama imaju sledeće značenje:Sistem zaštite i spasavanja je deo sistema nacionalne bezbednosti i integrisani oblik upravljanja i organizovanja subjekata sistema zaštite i spasavanja na sprovođenju preventivnih i operativnih mera i izvršavanju zadataka zaštite i spasavanja ljudi i dobara od posledica VS, uključujući i mere oporavka od tih posledica; Elementarna nepogoda je događaj hidrometeorološkog, geološkog ili biološkog porekla, prouzrokovan delovanjem prirodnih sila, kao što su: zemljotres, poplava, bujica, oluja, jake kiše, atmosferska pražnjenja, grad, suša, odronjavanje ili klizanje zemljišta, snežni nanosi i lavina, ekstremne temperature vazduha, nagomilavanje leda na vodotoku, epidemija zaraznih bolesti, epidemija stočnih zaraznih bolesti i pojava štetočina i druge prirodne pojave većih razmera koje mogu da ugroze zdravlje i život ljudi ili prouzrokuju štetu većeg obima. Tehničko-tehnološka nesreća – udes je iznenadni i nekontrolisani događaj ili niz događaja koji je izmakao kontroli prilikom upravljanja određenim sredstvima za rad i prilikom postupanja sa opasnim materijama u proizvodnji, upotrebi, transportu, prometu, preradi, skladištenju i odlaganju, kao što su požar, eksplozija, havarija, saobraćajni udes u drumskom, rečnom, železničkom i avio saobraćaju, udes u rudnicima i tunelima, zastoj rada žičara za transport ljudi, rušenje brana, havarija na elektroenergetskim, naftnim i gasnim postrojenjima, akcidenti pri rukovanju radioaktivnim i nuklearnim materijama; a čije posledice ugrožavaju bezbednost i živote ljudi, materijalna dobra i životnu sredinu;Rizik označava verovatnoću da će se nesreća pojaviti u određenom vremenskom razdoblju, Civilna odbrana18 je deo jedinstvenog sistema odbrane, organizovan radi uspešnog funkcionisanja državnih organa, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, privrednih društava i drugih pravnih lica, zaštite i spasavanja i obezbeđenja uslova za život i rad građana i zadovoljenja potreba snaga odbrane u vanrednom i ratnom stanju;”Civilna zaštita 19je organizovan sistem čija je osnovna delatnost zaštita, spasavanje i otklanjanje posledica elementarnih nepogoda, tehničko- tehnoloških nesreća i drugih većih opasnosti koje mogu ugroziti stanovništvo, materijalna i kulturna dobra i životnu sredinu u miru i vanrednom i ratnom stanju;”Tehnološke opasnosti-Opasnost koja nastaje usled tehnoloških ili industrijskih nezgoda, opasnih procedura, infrastrukturnih propusta ili izvesnih ljudskih aktivnosti koje mogu prouzrokovati gubitke života ili povrede, štete na imovini, društvene i ekonomske poremećaje ili ekološke degradacije

18 Zakon o odbrani , (Službeni glasnik RS“, br116/07 i br. 88/09. ), Beograd, 200919 ibid

Pripravnost-aktivnosti i mere preduzete unapred da bi se osigurao efikasan odgovor na uticaj opasnosti, uključujući izdavanje blagovremenog i efektivnog ranog upozorenja i privremene evakuacije ljudi i imovine sa ugroženih područjaHitna situacija-svaka situacija u kojoj fizičko ili pravno lice ima neodložnu potrebu za hitnom pomoći određenih hitnih službi (policija, vatrogasci-spasioci, hitna medicinska pomoć i dr.)

1.9. Klasifikacija vanrednih situacija

Vanredna situacija je stanje, prilikom kojeg se kao rezultat nastanka izvora VS na objektu, teritoriji (akvatoriji) narušavaju normalni uslovi života i rada ljudi, nastaje pretnja po njihov život i zdravlje, nanosi se šteta imovini, privredi i životnoj sredini.Izvor svih vanrednih situacija je opasna prirodna pojava, udes, havarija ili opasnan tehničnki incident, široko rasprostranjena zaraza ljudi, domaćih životinja i biljaka, kao i primena savremenih sredstava uništavanja, koji su izazvali ili mogu izazvati nastanak VS. U zavisnosti od karaktera izvora vanredne situacije , faktora, koji iniciraju njen nastanak i karaktera perioda kulminacije sve vanredne situacije se mogu klasifikovati po sledećim obeležijima: 1. Stadijumi (faze) razvoja vanrednih situacija2. inicirajući faktor; 3. brzini širenja-rasprostiranja opasnosti; 4.veličini-razmeri rasprostranjenosti 5. karakter izvora (porekla)

Stadijumi (faze) razvoja vanrednih situacija

VS bilo kojeg tipa u svom razvoju prolazi kroz četiri faze:Prva – stadijum akumulacije, odstupanja od normalnog stanja ili procesa (aktiviraju se štetni prirodni procesi, nagomilavaju se tehničke greške, sistematski se narušavaju zahtevi mera bezbednosti, dolazi do porasta društvene napetosti u državi ili u međudržavnim odnosima itd). Drugim rečima to je stadijum nastanka VS, koja može trajati danima, mesecima, ponekad godinama i decenijama.Druga – pokretanje vanrednog događaja, koji je u osnovi VS. Dešavaju se, na primer, spontane reakcije dehermetizacije cevovoda, rezervoara i sl. Može doći do nepravilnog rada opreme ( pumpi, ventila, pribora za merenje, merača, blokada). Otkriva se neispravnost sistema za snabdevanje ( sistemi za snabdevanje strujom, vodom, klima uređaja, ventilacija i dr.) Na početak utiču i spoljašnji faktori, u koje možemo ubrojati prirodne katastrofe, vandalizam, provokacije, političke greške i sl.Treća – proces vanrednog događaja, u toku kojeg dolazi do oslobađanja faktora rizika (energije ili supstance), koja štetno deluje na naselja, objekte ili životnu sredinu. Prilikom toga ponekad čak mali inicirajući događaj može da pokrene lančani mehanizam havarije sa mnogostrukim uvećanjem snage i masovnosti („domino efekat“). Spoljašnji faktori, kao što su vandalizam i provokacije, mogu da dovedu do pojave VS, povezane sa masovnim neredima, terorističkim aktima, vojnim dejstvima.Četvrta – faza jenjavanja (delovanje zaostalih faktora i formiranje vanrednih uslova), koja hronološki obuhvata period od preklapanja (ograničenja) izvora opasnosti, lokalizacije VS, do potpunog sprečavanja njenih direktnih i indirektnih posledica.Ta faza kod nekih VS može početi pre završetka III faze. Trajenje nekada može biti godinama, decenijama.Na osnovu faza razvoja, VS se mogu podeliti na tipske modele njihovog nastanka i razvoja.Spoljašnji faktori, kao što su vandalizam i provokacije, mogu da dovedu do pojave VS, povezane sa masovnim neredima, terorističkim aktima, vojnim dejstvima.

Prema inicirajućim faktorima vanredne situacije se dele na konfliktne i nekonfliktne.Konfliktne vanredne situacije iniciraju provokacije različite vrste, političke greške organa vlasti, greške u radu rukovodilaca na različitim položajima. Pogrešno tvrđenje američke vlasti o postojanju sredstava masovnog uništavanja u Iraku dovelo je do agresije zemalja članica NATO-a 2004. god. Masovni neredi u predgrađu Pariza su izazvani pogibijom dva arapska tinejdžera.Nekonfliktne vanredne situacije (opasnosti bez pretnje) nastaju tako što ih iniciraju unutrašnji faktori sistema (eksplozije, požari, zemljotresi, snežne lavine itd.). Ali ako su eksplozije i požari rezultat terorističkih akata, onda su to konfliktne vanredne situacije. Velika naučna istraživanja sprovedena su u cilju da se odredi odnos prirodnih i antropogenih VS, odnosno uticaj čovekovih dejstava na okolinu i njegove štetne posledice. Čovekov uticaj na prirodne biogeohemijske cikluse, na dinamiku prirodnih elemenata i jedinjenja, promene koncentracije CO2 u atmosferi, promene u ozonskom omotaču i dalje se iztražuju. Iako su prirodne vanredne situacije istraživane u mnogim naukama još uvek postoje ozbiljne praznine u našem poznavanju njihovih procesa nastanka i stepena i načina čovekovog uticaja na te procese. Razvojem čovekovih aktivnosti i dejstava postalo je jasno da su posledice nekih od tih aktivnosti uticale na razorno dejstvo nekih prirodnih pojava i procesa (uništavanje šuma ogoljavanjem zemljišta, promenama u konfiguraciji tla, požarima i klizištima nastalog zbog aktivnosti ljudskih zajednica u vezi sa tehničkim razvojem-razna tehnološka oštećenja i katastrofe, fizička, hemijska i biološka razaranja i promene za vreme rata i mira, isprobavanja raznih vrsta oružja, kroz izmene vremenskih prilika, kroz genetske promene i dr). Dokazano je da način korišćenja zemljišta, poljoprivrednih tehnologija i svih ostalih promena zemljišta od strane ljudske zajednice doprinse preosetljivosti jedne oblasti na neke ekstremne prirodne pojave. Takođe, danas je moguće sa značajnom pouzdanošću utvrditi trendove i prognoze mnogih nepredvidivih i neizvesnih faktora.Klasifikacija vanrednih događaja po brzini širenja-rasprostiranja opasnosti Svakom vidu vanrednih događaja (VD) je svojstvena brzina rasprostiranja opasnosti. Ona se javlja kao jedna od glavnih karakteristika intezivnog proticanja događaja i karakteriše stepen iznenadnog delovanja na štetne faktore. Karakter mera, koji se koriste za zaštitu od štetnih efekata, uglavnom se određuje za svaki dati događaj stepenom opasnosti.Po brzini širenja-rasprostiranja opasnosti vanredni događaji se dele na:

Iznenadne(eksplozije, saobraćajne nesreće, zemljotresi...); VD sa brzim rasprostiranjem opasnosti (udesi i nezgode kod kojih dolazi do izbacivanja

gasova pri velikim nuklearnim eksplozijama, hidrodinamičke nesreće kod kojih dolazi do velikih talasa, požari...);

VD sa opasnostima koje se rasprostiru umerenom brzinom ( nezgode i udesi kod kojih dolazi do izbacivanja radioaktivnih supstanci, nesreće na komunalnim sistemima, vulkanske erupcije, poplave...);

VD sa opasnostima koje se polako rasprostiru havarije, udesi i nezgode na industrijskim filterima, suše, epidemije, ekološki opasne pojave...).

Klasifikacija VS po veličini-razmeri rasprostranjenosti

Pokazatelji rasprostranjenosti VS su:

Veličina teritorije, koja je neposredno podvrgnuta delovanju nepredvidivih faktora; Moguće indirektne posledice, koje mogu dovesti do teških oštećenja organizacionih, ekonomskih, socijalnih i drugih važnih veza, koje deluju na značajnim rastojanjima. Sem toga, kod ove klasifikacije očitava se i težina posledica, koje mogu biti veoma značajne i tragične. Zato za određivanje kategorija VS po njenom obimu, neophodna je istovremena procena ugrožene površine (obim primarnih i sekundarnih posledica), indirektne posledice i težina posledica. Težina posledica procenjuje se na osnovu nivoa sile i resursa, koji su neophodni za njihovo uništavanje.Po obimu rasprostranjenosti uzimajući u obzir težinu posledica, VS se mogu podeliti na:

Lokalne

Lokacijske Mesne Regionalne Nacionalne Globalne

Posledice lokalnih VS ne izlaze iz okvira radnog mesta, kancelarije, imanja, stana.Pri lokacijskim VS, posledice se ograničavaju na granice preduzeća i najčešće mogu biti uklonjene od strane njihovih snaga i opreme.Obim rasprostranjenosti mesnih VS je u granicama naselja, jedinica lokalne samouprave i i mogu biti uklonjeni od strane snaga i opreme lokalne samouprave.Kod regionalnih VS posledice se ograničavaju na području gradova, administrativnih regiona, i mogu biti uklonjeni od strane snaga i opreme datih oblasti.Posledice nacionalnih VS zahvataju nekoliko administrativnih regiona, ali ne izlaze iz granica zemlje. Sprečavaju se snagama i resursima države, a ponekad i uz inostranu pomoć.Kod globalnih VS, ( naprimer cunami u Jugoistočnoj Aziji). posledice izlaze iz granica države i rasprostiru se i na druge države. Takve posledice se uklanjaju kako snagama svake države na svojoj teritoriji, tako i snagama međunarodne zajednicePrema karakteru izvora (porekla) vanredne situacije se dele na četiri grupe20: prirodne ; tehničke i tehnološke; vojne; terorističke. Izvore prirodnih vanrednih situacija predstavljaju opasne prirodne pojave, izvore tehnoloških (tehnoloških)-opasni tehnički I tehnološki (u daljem tekstu tehnogeni) akcidenti. Biološko-socijalne vanredne situacije izazivaju široko rasprostranjene zaraze ljudi, domaćih životinja, biljaka. Izvore vojnih-ratnih vanrednih situacija predstavljaju savremena sredstva masovnog uništavanja. Terorističke vanredne situacije nastaju kao posledica terorističkih akata. 1.9.1. Prirodne vanredne situacije

Prirodne vanredne situacije (najčešće elmentarne nepogode) mogu se podeliti na21: 1.Geofizičke opasne pojave (zemljotresi; erupcije vulkana); 2. Geološke opasne pojave -egzogene geološke pojave (klizišta; bujice; odroni; lavine; spiranje padina; uleganje šumskih vrsta; leganje zemljine površine kao rezultat krasa; abrazija, erozija; kurumi; prašnjave bure); 3. Meteorološke i agrometeorološke opasne pojave (bure; uragani; vihori i tornada; olujni vetrovi; vertikalni vihori; krupan grad; jaka kiša; veliki sneg; jaka poledica; jveliki mraz; velika mećava; velika vrućina; velika magla; suša; suvi vetar; sumrazica; 4. Morske hidrološke pojave (tropski cikloni (tajfuni); cunami; jako talasanje; veliko talasanje; jak potisak u lukama; rani ledeni pokrivač ili led uz morsku obalu; pritisak leda; neprohodan (teško prohodan) led); 5. Hidrološke opasne pojave (visoki nivoi vode (poplave); prolećne poplave; kišne bujic; ledeni čepovi; naleti vetra; niži nivoi voda; rano zamrzavanje i pojava leda na plovnim rekama i rezervoarima; povećanje nivoa podzemnih voda); 6.Prirodni požari (šumski požari , požari žitnih polja; tresetni požari; podzemni požari sagorljivih iskopina);

20 U novije vreme naučnici u svetu su iz prirodnih vanrednih situacija, zbog ukupnog značaja i mogućih posledica izdvojili i formirali dve posebnue grupe vanrednih situacija pod nazivom 1-biološko-socijalne i 2-ekološke vanredne situacije.21 Prema podeli prirodnih vanrednih situacija od strane Centra za statistiku i istaaživanje prirodnih i elementarnih nepogoda CRED- EM-DAT u Belgiji, razlikuju se 2 generičke kategorije elementarnih nepogoda (prirodne i tehnološke), a kategorija prirodnih elementarnih nepogoda je podeljena u biološke, geofizičke, hidrološke, meteorološke grupe, koje obuhvataju 12 vrsta nepogoda i više od 30 podvrsta. Da bi elementarna nepogoda (disaster) bila uneta u bazu podataka, mora biti ispunjen barem jedan od sledećih kriterijuma: prijavljeno 10 ili više poginulih, 100 ili više pogođenih ljudi, proglašenja vanrednih situacija, zahtev za međunarodnu pomoć.

7.Infektivne bolesti ljudi22 (pojedinačni slučajevi egzotičnih i izuzetno opasnih infektivnih bolesti; grupni slučajevi opasnih infektivnih bolesti; izbijanje epidemija opasnih infektivnih bolesti; epidemija; pandemija; infektivne bolesti nerazjašnjene etiologije 8. Infektivne bolesti domaćih životinja 23(pojedinačni slučajevi egzotičnih i izuzetno opasnih infektivnih bolesti; enzostija; epizotija; panzotija; infektivne bolesti domaćih životinja neispoljene etiologije. 9. Uništavanje poljoprivrednih biljaka bolestima i štetočinama ( progresivna epifitotija; panfitotija; bolesti poljoprivrednih biljaka neispoljene etiologije; masovno širenje biljnih štetočina.

1.9.2. Vanredne situacije tehničkog i tehnološkog 24 (zajednički tehnogene) karaktera mogu se podeliti na:

a)Transportni udesi i havarije (udesi i havarije teretnih vozila;udesi i havarije putničkih vozila; udesi i havarije teretnih brodova; udesi i havarije putničkih brodova; avionski udesi na aerodromima i u naseljenim mestima; avionski udesi van aerodroma i naseljenih mesta; udesi i nezgode (katastrofe) u drumskom saobraćaju; udesi i havarije transporta na mostovima u tunelima i na železničkim prelazima; havarije na magistralnim cevovodima)b)Požari, eksplozije (u zgradama, na komunikacionim i tehnološkim opremama industrijskih objekata; na objektima proizvodnje, prerade i čuvanja lako zapaljivih sagorivih materija;u transportu; u tunelima, podzemnim rudarskim jamama, metroima; u zgradama i postrojenjima stambene i društvene namene)c)Havarije sa izbacivanjem (opasnošću od izbacivanja) jakih otrovnih materija ( pri proizizvodnji, preradi ili čuvanju (ukopavanju); u transportu ; stvaranje i širenje otrovnih materija u procesu odvijanja hemijskih reakcija, koje su počele kao rezultat udesa i havarije sa hemijskom municijom)d) Havarije sa izbacivanjem (opasnošću od izbacivanja) radioaktivnih materija (na atomskim centralama, atomskim energetskim postrojenjima proizvodne ili istraživačke namene ; u ustanovama nuklearnog-gorivnog ciklusa; transportnih sredstava i kosmičkih aparata sa nuklearnim uređajima ili radioaktivnim tovarom na brodu; industrijskih i eksperimentalnih nuklearnih eksplozija; sa nuklearnom municijom, ili na mestima njenog čuvanja (nalaženja, instaliranja)).e) Havarije sa izbacivanjem (opasnošću od izbacivanja) biološki opasnih materija (u industrijskim preduzećima i u naučno-istraživačkim ustanovama (laboratorijama); u transpotru; biološka municija)f) Iznenadno rušenje zgrada (proizvodnih zgrada i postrojenja; zgrada i postrojenja stambene i društvene namene; transportne komunikacije).g) Havarije na elektro-energetskim sistemima (na autonomnim elektranama sa dugotrajnim prekidom elektrosnabdevanja svih potrošača; na elektro-energetskim sistemima (mrežama) sa dugotrajnim prekidom elektrosnabdevanja osnovnih potrošača ili šire teritorije; ispad iz sistema (kvar) transportnih električnih kontaktnih mreža)h) Havarije na komunalnim sistemima snabdevanja ( na kanalizacionim sistemima sa masovnim izbacivanjem zagađujućih materija; na toplotnim mrežama (sistemima koji provode vruću vodu) kada je hladno vreme; na sistemima koji sanbdevaju stanovništvo vodom za piće; na komunalnim gasovodima) i) Havarije na postrojenjima za čišćenje( na postrojenjima za čišćenje stočnih voda industrijskih preduzeća sa masovnim izbacivanjem zagađujućih materija; na postrojenjima za čišćenje industrijskih gasova sa masovnim izbacivanjem zagađujućih materija

22

23 Prema podeli od strane EM-DAT u Belgiji u biološke vanredne situacije svrstana je i grupa životinjski stampedo. 24 Zbog jednostavnosti u daljem radu koristice se izraz Tehnogene

j) Hidrodinamičke havarije (probijanje brana (nasipa, ustava, premošćenja) sa stvaranjem talasa i katastrofalnim poplavama; probijanje brana sa stvaranjem probojne bujice; probijanje brana (nasipa, ustava, premošćenja) koje izaziva spiranje plodnog tla ili taloženje naslaga na široj teritoriji 1.9.3. Vanredne situacije ekološkog karaktera mogu se podeliti na:

1) Vanredne situacije, povezane sa promenom stanja kopna (tla, unutrašnjosti zemlje, predela); (katastrofalna uleganja, kliženja, odronjavanja zemljine površine zbog pokretanja unutrašnjosti zemlje pri dobijanju ruda i druge delatnosti čoveka; prisustvo teških metala (među njima i radionukleida) i drugih štetnih materija u tlu (zemljištu) iznad maksimalno dozvoljenih koncentracija; Intenzivna degradacija tla, opustošenje na širim teritorijama zbog erozije, zasoljenosti, bolesti i dr.; krizne situacije, povezane sa iscrpljivanjem neobnovljivih prirodni resursa; kritične situacije, povezane sa prepunjivanjem stovarišta (đubrišta) industrijskim ili svakodnevnim otpadom i zagađenje prirodne sredine) 2) Vanredne situacije povezane sa promenom sastava i svojstva atmosfere (vazdušne sredine): ( izražena promena vremena ili klime kao rezultat antropogene delatnosi; povećanje maksimalno dozvoljenih koncentracija štetnih primesa u atmosferi; temperaturne inverzije iznad gradova; izražena “glad za kiseonikom” u gradovima; znatno povećanje maksimalno dozvoljenog nivoa gradske buke; stvaranje šire zone kiseonikovih oksida; ništavanje ozonskog sloja atmosfere; znatna promena prozračnosti atmosfere) 3) Vanredni događaji, povezani sa promenom stanja hidrosfere (vodene sredine); značajan nedostatak vode za piće zbog iscrpljivanja voda ili zagađenja; Istrošenost vodenih resursa, neophodnih za organizovanje svakodnevnog privrednog vodosnabdevanja i obezbeđenje tehnoloških procesa; narušavanje privredne delatnosti i ekološke ravnoteže zbog zagađenja zona unutrašnjih mora i svetskog okeana.4) Vanredne situacije povezane sa promenom stanja biosfere; iščezavanje vrsta (životinja, biljaka osetljivih na promene uslova sredine); uništenje biljaka na široj teritoriji ; značajne promene sposobnosti biosfere za reprodukciju obnovljivih resursa; masovno uništenje životinja.

Glava 2

2.Ugrožavanje bezbednosti i osnovna štetna dejstva svih vrsta opasnosti u VS

2.1. Ugrožavanja bezbednosti Ijudi, materijalnih dobara i životne sredine u VS

Ugrožavanje bezbednosti se u raznim naukama i sferama prirodne i društvene stvarnosti različito tumači i određuje.Istorija nastanka delovanja, razvoja i sadržaja aktivnosti na zaštiti stanovnitva i teritorija govori da je ona, pre svega, uslovljena pojavom opasnosti, koje neprekidno ugrožavaju čoveka, njegova dobra i prirodne uslove u prostoru.Opasnosti su veoma različite i karakterišu se: vremenom pojave i dejstva; oblikom; vidom pojave; intenzitetom dejstva i posledicama; vrstom opasnosti. Na oblik i efikasnost suprotstavljanja opasnostima bitno utiče poznavanje same opasnosti kao i opšti razvoj ljudskog društva, a posebno u oblasti tehnike, tehnologije, medicine itd. Zato, na današnjem nivou razvoja ljudsko društvo mora težiti organizovanom, opremljenom i obučenom načinu suprotstavljanja i otklanjanja nastalih i pretećih opasnosti. Sa aspekta zaštite stanovništva i teritorije, svi sadržaji razmatranog (zahvaćenog prostora) mogu se uslovno podeliti na stanovništvo i teritoriju ( materijalna i kulturna dobra, istorijske vrednosti i životnu sredinu (vazduh, voda, zemljište, ljudska i stočna hrana i biljni i životinjski svet)). Za paktične potrebe u zaštiti stanovništva i teritorije »zahvaćeni prostor« se bliže daje kao region, grad, odnosno gradsko područje, teritorija opštine, naselje, rejon, područje mesne zajednice i stambeni, javni i privredni objekti i njima pripadajući prostori, itd. Interakcija između opasnosti i ugroženih sadržaja zahvaćenih prostora daje kao rezultat vrstu, obim i stepen posledica po vremenu i prostoru. Odlučujući uticaj u procesu interakcije ima otpornost ugrožavajućih sadržaja na tom prostoru. To znači da procena ugroženosti od određenih opasnosti može biti jedino realna ako u sebe uključuje konkretne otpornosti određenog sadržaja. Međutim, za dobijanje kvantitativne i kvalitativne predstave o ugroženosti od određene opasnosti moraju se sagledati i izazvane posledice na ljude i materijalna dobra. Na današnjem stepenu razvoja nauke, tehnologije, tehnike, medicine i drugih aktivnosti ljudi, mogućnost izbegavanja, neutralisanja, smanjenja izvora obima i stepena opasnosti je znatno povećana. Kada se radi o opasnostima koje nastaju u mirnodopskim katastrofama, one se često ne mogu smanjiti u smislu mogućnosti pojavljivanja. Naprotiv, sve većom koncentracijom ljudi i materijalnih dobara na određenom prostoru mogućnosti izazivanja posledica su sve veće.

Karakteristike opasnosti, otpornosti i izazvanih posledica

Uvažavajući dosadašnja saznanja o prirodi određenih opasnosti, njihovom kvalitativnom i kvantitativnom ispoljavanju, a i potrebi odbrane i zaštite u svim sferama ljudske aktivnosti, iznećemo određene njihove karakteristike. Navedene karakteristike su složene i promenjljive. Kao rezultat toga nastala je i potreba za njihovom sistematizacijom25 i ocenom određenog primarnog, odnosno sekundarnog značaja. Ukoliko je karakteristika takva da se ona i njen uticaj na pojavu stalno menja, neophodno je uvođenje pojma »težine karakteristike«. Određena svojstva pojedinih parametara i njihov uticaj na polja opasnosti sagledaće se pri prikazivanju parametra.

Opasnost

25 R. Stojanovic: Zaštita i spasavanje ljudi i materijalnih dobara u vanrednim situacijama, Beograd, 1984.

Svaka katastrofa pocinje sa opasnošću - poznatom ili nepoznatom. Postoji mongo načina da se okarakterise opasnost, na primer, prirodna, tehnicka, stvorena ljudskim faktorom, nuklearna, ekoloska. Kategorije su verovatno toliko različite koliko je disciplina i sektora obuhvaćeno. Ali ono sto im je zajednicko je potencijal da prouzrokuju ozbiljne, štetne efekte koji su u korenu svake nezgode i katastrofe. Opasnost moze biti opšta kao 'poplava' ili 'oluja' i kao takva, se uvrstiti u grupu potencijalnih štetnih događaja različite žestine. Drugim rečima, opasnost zvana ' oluja' se odnosi na svaku potencijalnu brzinu vetra koja se moze očekivati u datom regionu26. Opasnost se takođe moze formulisati preciznije kao zemljotres jačine 5.4 u Kraljevu ili kao žestoka oluja kategorije –jačine vetra po boforovoj skali 11 koji je pogodio Vojvodinu. U tom slučaju radi se o specficnom scenariju opasnosti. Jedna bitna osobina opasnosti je da odaje utisak o veravatnoći, ili mogućnosti da se dogodi. Opasnost je pretnja, a ne sam događaj. Svaka opasnost se moze manifestovati kroz stvaran stetni događaj. Ako se opasnost moze meriti jedinicama stvarne štete, tada opasnost više nije opasnost već postaje događaj, nezgoda ili katastrofa. Veličina (magnituda) svake određene opasnosti je obično vezan empirički dobijen period povratka za određeni region.Period povratka za zemljotres jačine 6 5 je različit za područje Kopaonika i Vojvodine. Ako je opasnost označena kao “epidemija”', “susa” ili “poplava”, onda je okarakterisana svim mogućim veličinama-magnitudama. Kako bi se kvantitativno odredila opasnosti, svaka veličina-magnituda se vezuje za određeni period povratka ili njenu suprotnost—učestalost (frekvenciju). Poslednji je veza između veličinei-magnitude i učestalosti-frekvencije određene opasnosti i uvek je prisutna osobina određene lokacije ili regiona.

Slika pokazuje različite onose jačine i frekventnosti zemljotresa u dve različite oblasti (regija x i regija y)

Karakteristike opasnosti. U osnovne karakteristike opasnosti načelno se mogu izdvojiti: -izvor opasnosti, -priroda opasnosti, -vrsta opasnosti, -vreme pojave i vreme trajanja opasnosti, -intenzitet i promena intenziteta opasnosti, -štetna dejstva-efekti opasnosti na ljude i materijalna dobra, -način dejstva opasnosti prema vremenu i prostoru,

26 Katharina Thywissen: Komponente rizika-Rečnik pojmova, UNU-EHS-Institut za prirodnu okolinu iljudsku bezbednost, 2/2006.

-učestalost i verovatnoća pojave opasnosti, -mogućnost prognoziranja pojave opasnosti.

Povredivost/ranjivost

Drugi preduslov za nezgodu pored opasnosti je povredivosr/ranjivost. Povredivost – ranjivost (vulnerability (eng.), ПОВРЕЖДЕНИЕ (rus.) je negativna pojava, koja se događa u tehničkim sistemima, prirodnoj sredini, živim organizmima i čoveku u normalnim, udesnim-havarijskim uslovima, prilikom katastrofa, koja dovodi do promene i eliminisanja (otklanjaja) njihovog početnog (normalnog) stanja i pretvara se u destruktivne procese, starenje, degradaciju, pogoršanja i delimičnog razaranja. Povredivost je osetljivost na fizičke ili emocionalne povrede ili napade; povredivost je mera osetljivosti, tj. potencijalnog nanošenja povreda određenom sistemu. Pod osetljivošću se podrazmeva karakteristike neke osobe ili grupe ljudi i njihove situacije koje utiču na njihovu mogućnost da predvide, da se izbore, odupru i oporave od posledica prirodnog ili tehničkog i tehnološkogrizika. Ranjivost se odnosi na stanje osobe da bude otporna da podlegne pritisku, ubeđivanju ili iskušenju.27 Povredivost/ranjivost je stepen u kojem sistem je osetljiv, ili na kojem ne može da se nosa sa neželjenim dejstvima promena i uticaja, uključujući tu pre svega ekstremne promene. Povredivost je funkcija karaktera, veličina i stopa promena, uticaja i varijacija kojima je sistem je izložen, njegova osetljivost i adaptibilni kapacitet. U odnosu na opasnosti i katastrofe, povredivost/ranjivost je koncept koji povezuje odnos koji ljudi imaju sa svojim okruženjem u odnosu društvene strukture i institucije i kulturne vrednosti. Koncept povredivosti izražava multidimenzionalnost katastrofe, fokusirajući pažnju na celokupnost odnosa u datoj društvenoj situaciji predstavljajući uslov da se, u kombinaciji sa ekološkim snagama, proizvede katastrofa. Povredivost ukazuje u kojoj meri promena može naneti štetu sistemu, ili na koje zajednice mogu biti pod uticajem opasnosti. Povredivost/ranjivost je dinamična, svojstvena odlika svake zajednice (ili domaćinstva, regije, države, infrastrukture ili drugog elementa rizika), koji sadrži mnoštvo komponenata. Razmera do koje je otkrivena je određena ozbiljnoću događaja. Povredivost/ranjivost ukazuje na potencijal štete i varijabla je koja je usmerena ka napred. Ili kako to Canon (2004), karakteriše: “povredivost/ranjivost (za razliku od siromaštva, koje je merilo sadašnjeg statusa) bi trebala uključiti predikativnu osobinu: to bi trebalo biti način zamišljanja šta se može desiti određenoj populaciji u uslovima određenog rizika i opasnosti. Odrediti povredivost/ranjivost znači postaviti pitanje šta će se desiti ako određeni događaj (događaji) utiče na određene elemente koji su pod rizikom (npr. društvo). Ranjivost je svojstvena osobina zajednice koja je uvek prisutna čak i u mirnom periodu između događaja. Ona se ne uključuje ili isključuje kako događaj dođe ili ode, već je stalna i dinamična osobina koja se u toku događaja ispoljava određenom merom u zavisnosti od jačine štetnog događaja.To znači da se ranjivost često može se meriti samo indirektno i retrospektivno, i za ovakvo indirektno merenje kao merilo se uzima nastala šteta ili opšte zlo. Ono što se obično vidi kod posledica katastrofe nije ranjivost sama po sebi već pričinjena šteta. Sagledavajući obrazac štete određenog društva bez prethodnog poznavanja veličine događaja ne dozvoljava donošenje zaključka o ranjivosti tog društva. U tom smislu veza jačina/šteta reflektuje ranjivost ugroženog elementa (zajednica, domaćinstvo, nacije, infrastruktura,itd.)28.

Slika: Primer šteta u funkciji opasnosti od tornada. Izvor: Doggett (2003). Tornado može dostizati jačine od F0 do F5 na Fujata skali. Potpun odnos između brzine vetra I štete ilustruje fizičku ranjivost odgovarajućeg tipa građevine.

27 http://www.wordiq.com/definition/Vulnerability.28 Ibid

Povredivost/ranjivost se konstantno menja u vremenu I obično je pod uticajem štetnog događaja. Može se povećati ako, na primer, je siromaštvo povećano zbog nesreće, onda će sledeća nesreća imati još razorniji uticaj na osiromačenu zajednicu. Međutim, mali događaj može podići svest zajednice I na taj način smanjiti njegovu ranjivost. Povredivost/ranjivost je funkcija osetljivosti I prijemljivosti sistema (zajednice, domaćinstva, zgrade, infrastrukture, nacije itd ). Ona je 'nezavisna od bilo koje određene jačine pojedinih prirodnih događaja ali zavisi od konteksta u kojem se pojavljuje. Ranjivost se ne može proceniti apsolutnim terminima, izvedba nekog urbanog mesta se treba procenjivati sa osvrtom na određene prostorne i vremenske skale. Iz praktičnih razloga analiza povredivost/ranjivosti ce se sama ograniciti na određeni scenario, npr magnitude događaja, za koju se vrši analiza. Ovo je obično odgovarajuci pristup za procenjivanje ranjivosti, ali izbor scenarija je subjektivan. Koji scenario treba izabrati: stogodišnji događaj, dvestogodišnji događaj, najveći događaj koji se desio tokom života, ili 5m visoka poplava? Inženjerstvo zemljotresa ovu prijemljivost često određuje uz pomoć srazmere štete koja može varirati od nulte štete ( 0 % ) do totalnog uništenja ( 100 % ). Međutim povredivost ranjivost ima više dimenzija - fizičku ( izgradnja okoline ), društvenu, ekonomsku, factora sredine, institutionalnu I ljudska – i mnoge od njih se ne mogu lako kvantitativno odrediti. Kompleksnost ranjivosti nije određena samo mnoštvom dimenzija već činjenicom da je ona zavisna od lokacije i da joj se parametri menjaju sa geografskim parametrima. Parametri koji određuju ranjivost su različiti za nivo domaćinstva, zajednice iI države. Po ekonomskoj dimenziji za nivo domaćinstva, parametric kao što su iznos I raznovrsnost prihoda svakog pojedinca su relevantni, dok su na nivou države, stopa inflacije i bruto domaćeg proizvoda primereniji. Ograničenja teorije ranjivosti u vezi sa kompleksnom i dinamičnom realnosti date su u knjizi Dirjog Niravana : Razumevanje ranjivosti. On tvrdi da je “ ranjivost suviše komplikovana da bi se moglageneralizovati kao model ili okvir. Postoji mnogo dimenzija: ekonomska, demografska, politička ipsihološka. Postoje mnogi faktori koji čine ljude ranjivim: ne samo raspon neposrednih uzroka već – ako neko detaljno analizira temu - je u korenu uzroka takođe…istrage o ranjivosti su istrage o radovima ljudskog društva, a ljudsko društvo je kompleksno - toliko kompleksno i različito da će svaki pokušaj da se ono ograniči ili svrsta pod ucrtani poredak , kategoriju i definiciju lako propasti. Ono je takođe dinamično, u stanju konstantnih promena i zato što je kompleksno i različito, svi elementi u okviru društva se menjaju, tako da se ove promene pojavljuju u različitim delovima drustva, na različite načine i u različito vreme (Tvig, 1998 ). Sa optimističke tačke gledišta, svaka analiza ranjivosti zahteva prilagođavanje specifičnim zadacima i merilima. Profesionalci u tom polju moraju biti svesni da postoje različiti odgovori na pitanja o ranjivosti. Jedan od mogućih odgovora na pitanje ranjivosti je dat u knjizi Birkman ( 2006 ), koji definiše ranjivost na sadržaniji način uključujući izloženost i istrajnost zajednice.

Istraživanje povredivosti obuhvata kompleksno, multidisciplinarno polje, uključujući studije o razvoju i siromaštvu, javno zdravlje, klimatska istraživanja, studije bezbednosti, inženjering, geografiju, političku ekologiju, i upravljanje rizikom i vanrednom situacijom. Ovo istraživanje je od posebnog značaja i interesa za organizacije, koje stalno pokušavaju da se smanje ranjivost - posebno u vezi sa siromaštvom, ali i drugim Milenijumskim ciljevima razvoja. Mnoge institucije sprovode interdisciplinarno istraživanje o povredivosti.

Izloženost

Zajedno sa ranjivišću i opasnošću, izloženost je još jedan predulov rizika i katastrofe. Izloženostpodrazumeva broj ljudi i/ili drugih elemenata pod rizikom koji mogu biti pogođeni određenim događajem29. U nenaseljenim područjima ljudska izloženost je nula. Bez obzira koliko će uragana pogoditi nenaseljeno ostrvo, ljudska izloženost, i s tim rizik od gubitka ljudskih života, biće nula. Dok je ranjivost određuje ozbiljnost uticaja događaja na elemente pod rizikom, izlozenost je tak koja određuje konačnu visinu štete ili oštećenja. Dakle, u svojoj ekonomskoj dimenziji, ranjivost je prikazana kroz projekciju da će, u datom događaju, porodica verovatno imati gubitak od 50% u svojim primanjima. Koliko porodica ce bit pogođeno I u gubitku od 50% se pokazuje kroz izloženost. U najjednostavnijem primeru, siromaštvo zajednice će odrediti stepen kojim ce zajednica biti pogođena događajem određene magnitude, a broj clanova zajednice će predstavljati izloženost. U tom smislu prenaseljeno područje je podložno većem riziku uodnosu na retko naseljeno, ako svi ostali uslovi su jednaki.

Istrajnost i žilavost

U stvarnom životu pričinjena šteta ne zavisi samo od opasnosti, ranjivosti i izloženosti, veći i od istrajnosti i žilavosti elemenata pod rizikom. U literaturi većina definicija ukazuje na veliko preklapanje između istrajnosti i žilavosti i često se koriste kao sinonimi. Ove dve dimenzije štetnog događaja veoma je teško razdvojiti. Ovde, istrajnost se sastoji iz takvih strategija i mera koje utiču direktno da štetu tokom događaja ublažavanjem ili suzbijanjem udara ili obezbeđivanjem olakšanja, kao i prilagodljive strategije koje menjaju ponašanje ili aktivnosti kako bi izbegli štetne efekte. Žilavost je sve od ovoga, plus sposobnost da se zadrži funkcionalnost za vreme događaja i da se potpuno ooporavi. Dakle, žilavost uključuje istrajnost ali ide i iznad toga30.

Slika 3.Istrajnost i žilavost su teške za razlikovanje. Žilavost se smatra širim pojmom.

Komplikovano pitanje koje proizilazi iz ove definicije je: da li ranjivost obuhvata istrajnost i žilavost ili su oni razdvojeni I suprotni termini? Odgovor zavisi od toga kako definišemo nezgodu i štetu koji su nastali. Ako je obim nezgode ili štete definisan i trajanjem nepovoljih uticaja i ponavljanjem udara na ljudski standard, ekonomiju ili svesnost, tada ranjivost mora da uključi istrajnost i žilavost. Ovaj zaključak proizilazi iz postulata da ranjivost opisuje osetljivost prema nezgodi ili šteti.29 Ibid30 Ibid

Rizik

Rizik se kao i ranjivost se meri očekivanom štetom/nezgodom. Kako je moguće razdvojiti ova dva termina? Rizik uvek uključuje predstavu o mogućnosti da se nešto desi. Dakle informacija tipa “kada” Ili “koliko često” ukazuju da se govori o riziku. Ovo može biti obuhvaćeno u konstantnoj vezi između štete i frekvencije ili samo u definiciji povratnog perioda za određeni scenario događaja. Dok ranjivost govori o posledicama mogućeg štetnog događaja, rizik nam daje informative o tome koliko često ili sa kojom verovatnocom možemo očekivati ovakav scenario.Na primer: informacije o očekivanim gubitcima događaja za vreme kog nivo vode prelazi 5 m iznad normalnog ukazuje na opasnost i ranjivost. Informacija o očekivanim gubicima za događaj dug 200 godina, za vreme kog nivo vode dostiže 5m iznad normalnog, ukazuje na rizik. Drugim rečima: projekcija posledica cunamija visine 15m je važna, ali kako bi se donele odluke o upravljanju tokom katastrofe, neophodno je znati koliko često se taj događaj može očekivati. Odluke o upravljnju tokom katastrofe su bazirane na riziku a ne samo na opasnosti. Uprkos svim poznatim nedostacima baza podataka istorijskih događaja, one ipak daju neka rešenja za stvaranje veze između veličine-magnitude i učestalost-frekvencije tokom spektra magnituda događaja. Veza između veličine-magnitude i učestalost-frekvencije može biti važno sredstvo za proces donošenja odluka uzimajući u obzir nivo prihvatljivog rizika. Menadžeri koji su odgovorni za upravljanje katastrofama moraju da odluče na koju vrstu događaja zajednica treba da bude pripremljena. Najbezbednije je da se pripremi za najveći mogući događaj, ali je to često je ekonomski moguće; takvi visoki nivoi zaštite se jednostavno ne mogu priuštiti, a korist od svega toga ne može da opravda izdatke. Takođe, održavanje i spremnost ne mogu se urediti na tako dug vremenski period zato što se može očekivati nastanak najvećeg događaja posle dugog niza godina trpljenja posledica.Da zaključimo, rizik podrazumeva kao funkcija opasnosti, ranjivosti, izloženosti I žilavosti.

Slika 4.

Rizik je funkcija opasnosti, ranjivosti, izloženosti I žilavosti, ali metematički odnosi između varijabli su nepoznati.

Frekventnost povratnog perioda štetnih efekata dozvoljava individualnim ili nadležnim organima da odrede nivo prihvatljivih posledica.To je moguće jedino ako shvate kakav događaj kad mogu

očekivati tokom perioda. Odluke su različite za 10- ogodišnji događaj i za 5000 - ogodišnji događaj. Za donosenje odluka , najbitnije su informacije o mogućnosti nastanka događaja. Često je istorijska dokumentacija nedovoljna da obezbedi pouzdanu vezu između veličine-magnitude i učestalost-frekvencije za određenu opasnost i područje-teritoriju. Na kraju krajeva i klimatske promene su počele da narušavaju ove veze. To se može videti u Nemačkoj gde se događaj sa povratnim periodom od 100 godina na Rajni i Dunavu morao revidirati kao 20 - ogodišnji ili čak kao 10 - ogodišnji događaj ( Alt, 2002 ). Ili u SAD gde je reka Misuri od 1946. 6 puta plavila, a gde povratni period trebalo da bude 100 godina ( Abright Seed Company, 1998 ).Greška prirode ili stvarna tendencija? Teško je odlučiti. Mnogo naučnika se složlo da je tendencija ozbiljno podržana podatacima. U situacijama nesigurnosti bilo bi odgovarajuće da se držmo principa predostrožnosti.31

Karakteristike otpornosti.

Pod pojmom otpornosti uslovno se podrazumeva sposobnost društva (sadržaja zahvaćenog prostora) izloženog opasnostima da se odupre, apsorbuje, navikne na opasnosti i oporavi od opasnosti blagovremeno i na efikasan način, što podrazumeva i očuvanje i povraćaj sopstvenih osnovnih (suštinskih) struktura i funkcija. To znači da karakteristike proizilaze, s jedne strane, iz prirode sadržaja koji su ugroženi i prirode opasnosti koja ih ugrožava. S tim u vezi mogu se, načelno, izdvojiti sledeće karakteristike otpornosti: fizičko-hemijska; biološko-fiziološka; psihofizička; moralno-politička; mogućnost odbrane i zaštite u svim vidovima ljudske aktivnosti. Karakteristike mogućih i izazvanih posledica. Ove karakterisitike proizilaze iz vrste opasnosti, prirode i strukture zahvaćenog područja, veličine područja, položaja, intenziteta opasnosti, iznenadnosti pojave opasnosti, otpornosti sadržaja i dr. Načelno se mogu izdvojiti sledeći parametri za ocenu mogućih i nastalih posledica:

-broj stradalih (žrtve), povređenih, nestalih i sl. -veličina i vrsta materijalnih gubitaka -mogućnost zaštite i spasavanja u nastalim uslovima; -mogućnost zbrinjavanja i asanacije; -mogućnost nastavka proizvodnje, odnosno njene redukcije; -mogućnost suzbijanja opasnosti i otklanjanja posledica, odnosno, u krajnjoj liniji, mogućnost preživljavanja;-vreme otklanjanja masovnih posledica i vreme otklanjanja ukupnih posledica; -ukupni ekonomski pokazatelji nastalih posledica i otklanjanja posledica.

Odnos između opasnosti, otpornosti i uticaj na stepen ugroženosti.

Iz globalno navedenih parametara opasnosti, otpornostii i izazvanih posledica (povredivosti) vidi se da postoje određeni odnosi koji mogu da se nekad i analitički izraze. Ovi odnosi su veoma složeni, promenljivi, a ponekad i isključivi. Kompleksnosti ovih odnosa i uticaj na stepen ugroženosti može se iskazati kroz nekoliko primera. Ako nema opasnosti, bez obzira kakva je otpornost, nema ni posledica, odnosno nismo ugroženi. Ako je mala opasnost i vrlo mala otpornost, nastaće male posledice, odnosno malo smo ugroženi. Ako je veća opasnost, a otpornost još veća, nema posledica i nismo ugroženi. Ako se nalazimo u zgradi koja može da izdrži VIIoMKS stepen zemljotresa, a zemljotres je šestog stepena, posledica nema i mi relativno nismo ugroženi. Ako je veća opasnost i dobra otpornost, a nastale posledice smo efikasno otklonili pa čak i iskoristili u dobre svrhe, nismo ugroženi (na primer, slučaj mirnog plavljenja reke; posledica toga je talog koji je koristan za poljoprivredu). Imamo i slučaj kada je opasnost velika a na zahvaćenom prostoru nema ugroženih ljudi, životne sredine i imovine (naprimer: pusto ostrvo) pa posledica neće biti.

31 Ibid

Demografski podaci Kulturno nasleđe Ekonomija Infrastruktura Životna sredinastanovništvoraspored po starostiraspored po polupokretnostveštinenivo zdravljaosetljive grupenivo edukacije

tradicijaetnička pripadnostsocijalne vrednostireligijaodnos prema hazardunavike u ishranitip ishranestruktura siromaštva

bogatsvorazvoj poljoprivredne proizvodnje i stočni fondinvesticijeindustrija

mreža komunikacijamreža saobraćajamreža zdravstvenih ustanova

zemljišteekološki sastavvodeni tokoviklimaflora i fauna

Tabela broj 3.: Podaci WHO ( 1999) značajni za određivanje povredivosi neke zajednice.

2.2. Osnovna štetna dejstva-efekti svih vrsta opasnosti u vanrednim situacijama

Kao konkretne posledice, svih vrsta opasnosti u vanrednim situacijama, pojavljuju se određena dejstva (efekti), koji u momentu pojavljivanja ili kasnije mogu imati štetno dejstvo (efekte) na čoveka, životinje ili biljke i životnu sredinu, kao i na privredne, stambene, javne i druge objekte i kulturna dobra. Po pravilu, usled toga dolazi do smrti ili povreda opasnih po život, koje bitno umanjuju radnu sposobnost ljudi, do potpunog razaranja ili smanjenja kapaciteta materijalnih dobara i štete na životnu sredinu. Ima preko 100 vrsta štetnih i opasnih dejstava životne sredine.Sva sredstva, koja izazivaju oštećenja, obično zasnivaju na tri vrste energije: fizička, hemijska i biološka, u skladu sa njihovim delovanjem na čoveka, objekte, sredstva proizvodnje, tako da i vrste oštećenja mogu da se klasifikuju kao fizičke, hemijske i biološke. Uobičajeno je da se ova dejstva nazivaju štetnim. Ima preko 100 vrsta štetnih i opasnih dejstava životne sredine.32 Fizičko oštećenje može biti uslovljeno svim poznatim oblicima fizičke energije: kinetička, akustična, elektromagnetna, toplotna, energija elementarnih čestica. Tako da se i ovde razlikuju sledeće vrste oštećenja: mehaničko, akustičko, elektromagnetno, toplotno, radijaciono.Mehaničko oštećenje nastaje kao rezultat delovanja na objekte i čoveka, kinetičkeenergije različitog kalibra, njihovih delova, eksplozivnih talasa u različitim sredinama, a takođe i delovima tehnike ili tehnološke opreme, građevinske konstrukcije, koji se formiraju prilikom tehnogenih i prirodnih katastrofa. Tom prilikom dolazi do rušenja ili oštećenja objekata, evakuiše se osoblje zgrada i

32 Štetni faktor – negativni faktor, od čijeg dejstva dolazi do obolevanja kod ljudi su: Prašina i isparenja u vazduhu; Buka i vibracije; Elektromagnetna polja; Jonizacija; Povišeni i sniženi atmosferski parametri (temperatura, vlažnost, strujanje vazduha, pritisak); Nedovoljno i nepravilno osvetljenje; Monotonija rada, težak fizički rad; Toksične materije; Zagađenje voda i životnih namirnica i dr.Opasni faktor – negativan faktor, od čijeg dejstva dolazi do povreda ili smrti su: Vatra (otvoreni plamen); Udarni talas; Zagrevanje i zamrzavanje tla; Električna energija; Saobraćajna sredstva i pokretni delovi automobila; Otrovne i toksične materije; Oštri i predmeti koji padaju; Lasersko zračenje; Jaka jonizacija.Opasni i štetni faktori, koji su nastali kao posledica delovanja čoveka i proizvodima njegovog rada, nazivaju se antropogenim. Opasni i štetni faktori, čiji je izvor delovanja prirodna sredina (prirodne nepogode) nazivaju se prirodnim. U njih uglavnom ulaze: Povećanje ili sniženje temperature okoline; Povećana radijacija; Odroni, poplave, lavine i sl.oŠtetni faktor – negativni faktor, od čijeg dejstva dolazi do obolevanja kod ljudi su: Prašina i isparenja u vazduhu; Buka i vibracije; Elektromagnetna polja; Jonizacija; Povišeni i sniženi atmosferski parametri (temperatura, vlažnost, strujanje vazduha, pritisak); Nedovoljno i nepravilno osvetljenje; Monotonija rada, težak fizički rad; Toksične materije; Zagađenje voda i životnih namirnica i dr.Opasni faktor – negativan faktor, od čijeg dejstva dolazi do povreda ili smrti su: Vatra (otvoreni plamen); Udarni talas; Zagrevanje i zamrzavanje tla; Električna energija; Saobraćajna sredstva i pokretni delovi automobila; Otrovne i toksične materije; Oštri i predmeti koji padaju; Lasersko zračenje; Jaka jonizacija.Opasni i štetni faktori, koji su nastali kao posledica delovanja čoveka i proizvodima njegovog rada, nazivaju se antropogenim. Opasni i štetni faktori, čiji je izvor delovanja prirodna sredina (prirodne nepogode) nazivaju se prirodnim. U njih uglavnom ulaze: Povećanje ili sniženje temperature okoline; Povećana radijacija; Odroni, poplave, lavine i sl.

stanovništvo. Prema mehanizmu delovanja štetna dejstva mogu biti primarnog, sekundarnog, i kombinovanog karaktera. Tako se usled delovanja udarnog talasa (primarno štetno dejstvo) ruše objekti, izbijaju požari, ističu opasne materije, koji predstavljaju sekundarna ugrožavajuća dejstva. U određenim VS moguće je da istovremeno deluje više štetnih dejstava(udarni talas, termički uticaj, uticaj radioaktivnog zračenja), tako da će u takvim slučajevima povrede kod ljudi i oštećenja objekata imati kombinovani karakter. Na primer, od pritiska na polju udarnog talasa, koji iznosi 70 kpa, moguće su kontuzije ljudi, potpuno rušenje građevina, srednji stepen rušenja mreže elektroprovoda, jak stepen rušenja nadzemnih rezervoara itd. Pri koncentraciji opasne materije LC50 moguće je letalno (smrtno) dejstvo 50% ljudi izloženih toksičnom dejstvu. U slučaju termičkog dejstva požara ili pri formiranju vatrene kugle čija vazdušna struja iznosi 37 KVt/m2

dolazi do uništenja svega što se nalazi u blizini, pri dužini ekspozicije 30 s, smrtni ishod iznosi 90% ljudi. Ovakav pristup definisanju delovanja štetnih dejstava (efekat uništenja) možemo nazvati determinušićim. Jedna ista mera uticaja (količina opasne materije, doza radijacije, količina toplote, udarni talas i sl.) može izazvati posledice različite težine kod različitih ljudi, tj.efekat uticaja ima individualni i potencijalni karakter. Oblikci izvora oštećenja u zavisnosti od faktora oštećenja mogu biti:

Okrugli (eksplozije, zemljotresi); Trakasti (uragani, tornada, odroni, lavine itd.); Nepravilnog oblika (požari, cunami, klizišta i sl.).

1. Udarni talas

Udarni talas predstavlja jedan od osnovnih ugrožavajućih štetnih dejstava u većini VS. Udarni talas obzirom na izvor nastajanja deli se na: vazdušni udari talas i mehanički udar. Vazdušni udarni talas je nagli pokreti sredine, koja se u vidu kružnog sloja širi na sve strane od mesta eksplozije nadzvučnom brzinom. On nastaje, na primer, pri eksploziji municije, prilikom tehnoloških eksplozija (eksplozije kotlova, gasa, opasnog tereta i drugo), kao i usled delovanja seizmičkih talasa prilikom zemljotresa U udarnom talasu stvara se pritisak iznad atmosferskog – razlika između normalnog atmosferskog pritiska i maksimalnog pritiska na frontu udarnog talasa. Pritisak iznad atmosferskog izražava se u paskalima (Pa) ili kilogram-sila po kvadratnom centimetru (1 kgs/cm2 = 100 kPa). Udarni talas ima dve faze: fazu sabijanja i fazu razređivanja. U zavisnosti od toga u kakvoj sredini udarni talas nastaje i širi se - u vazduhu, vodi ili tlu – on može biti vazdušni, hidrodinamički ili seizmički. Štetno dejstvo ovog udarnog talasa zavisi od stepena pritiska komprimirane sredine (pritiska iznad atmosferskog), njegove brzine, vremena delovanja i pozicije čoveka ili objekta u odnosu na pravac njegovog širenja, njihove stabilnosti i zaštićenosti. Pri proceni uticaja vazdušnog pritiska na frontu udarnog talasa na zgrade i objekte mogu nastati 4 zone-stepeni oštećenosti:

-slaba oštećenja - oštećenja krova, prozorskih i otvora za vrata. Šteta 10 -15% ukupne vrednosti objekta-srednja oštećenja - orušenje krova, prozora, pregradnih zidova, tavanskih konstrukcija, viših spragova, šteta 30-40%-jaka oštećenja - rušenje nosećih konstrukcija i pregrada. Šteta 50%. Popravka nije moguća.-potpuno oštećenje - obrušenje zgrada i objekata.

Oštećenja građevine se dele na 2 grupe a svaka grupa na po 4 vrste:I grupa - Oštećenja građevina u celini i promena položaja u odnosu na temelj (osnovu). Vrste oštećenja mogu biti: Pomeranje; Ulegnuća; Padanje; Prevrtanje.II grupa – Oštećenja pojedinačnih konstrukcija građevine ili njenih delova. Vrste oštećenja mogu biti: Deformacije; Urušenja; Oštećenja; Uništenja.Stepen i karakter oštećenja objekta zavisi od: Snage izvora opasnosti (zemljotresi, uragani, tornada, eksplozije); Vrste zemljotresa ili eksplozija; Rastojanja od objekta do centra (epicentra) izvora

opasnosti; Tehničkih karakteristika građevine (konstrukcija, jačina, razmer i obim, izdržljivost na vetar); Planiranja objekta (zgusnutost građevina, njihov karakter); Pejzaž lokacije (reljef, zemljište, naseljenost); Meteorološki uslovi (amplituda i jačina vetra, vlažnost, temperatura, svojstva padavina);Po pravilu, u tim zonama nastaju sekundarna štetna dejstva, a povrede kod ljudi nastaju kako usled primarnog uticaja udarnog talasa, tako i zbog delova koji padaju sa objekata, oborenog drveća, razbijenog stakla, usled obrušavanja stena i zemlje i slično. Povrede kod ljudi dele na lake, srednje i teške. Uz pritisak na frontu udarnog talasa veći od 1 kgs/cm2 povrede mogu biti izuzetno teške i smrtonosne.

Uticaj vazdušnog pritiska eksplozije na čoveka, jedinice date u kPa:

Bezopasno za čoveka…….. ........................................................................................................<10Slab uticaj (modrice i uganuća, privremen gubitak sluha, opšta kontuzija..................................20-40Srednji uticaj (kontuzija mozga, povreda organa čula sluha, pucanje bubnih opni, krvarenje iz nosa i ušiju)..........................................................................................40-60Jak uticaj (jaka kontuzija celog organizma, gubitak svesti,prelomi ekstremiteta, povreda unutrašnjih organa)....................................................................60-100Prag letalnog uticaja………………………………........................................…………… ........100Letalni ishod u 50% slučajeva...................................................................................................250-300Bezuslovni smrtonosni uticaj.......................................................................................................>300Do mehaničkog uticaja na čoveka dolazi prilikom elementarnih nepogoda kao što su poplave, tajfuni, uragani, tornada, odroni, klizišta, snežne lavine, pljuskovi i slično, kada dolazi do rušenja zgrada i objekata, obaranja stubova i drveća, udara tela o prepreku (zemlju) pri izbacivanju udarnog talasa i ostataka koji se oslobađaju pri eksploziji. Pri eksploziji razervoara, gasa (pare zapaljive tečnosti) unutar objekta formira se polje ostataka različite veličine i mase, sa sposobnošću preletanja različitih rastojanja prodorne i ubojite jačine. Karakteristično za te sile je postojanje sekundarnih štetnih dejstava, kao i njihov kombinovani uticaj. Tako se pri poplavama mogu naći pod vodom velike površine, može doći do rušenja zgrada, objekata, mostova, kao i havarija u preduzećima, kontaminacije opasnim hemijskim materijama , požara, curenja gasa i drugih akcidenata i nezgoda.Zavisnost stepena oštećenja od jačine povećanog pritiska na polju udarnog talasa predstvljena je u tabeli.

Objekat Potpuno oštećenje

Jako oštećenje

Srednje oštećenje

Slabo oštećenje

Stambeni: Višespratnice od cigle Niže zgrade od cigle Drveni objekti

30-40 35-45 20-30

20-30 25-35 12-20

10-20 15-15 8-12

8-10 8-15 6-8

Industrijski zgrade: Sa teškim metalnim ili armirano-betonskim konstrukcijama Sa lakim metalnim konstrukcijama Rezervoari za naftne proizvode Metalni i betonski mostovi Železničke pruge

60-10

60-80

1oo

250-300

40

50-60

40-50

75

200-300

250

40-50

30-50

40

150-200

175

20-40

20-30

20

100-150

125 Tabela broj 4.: atmosferski pritisak , (kPa), koji odgovara stepenu rušenja

2. Radioaktivno zračenje

Nastanak ovog štetnog dejstva moguć je u slučaju havarija u nuklearnim centralama, eksplozija nuklearnog oružja, pri poremećajima u tehnološkim procesima u proizvodnji i zaštiti na radu pri radu sa izvorima jonizujućeg zračenja i dr.. Štetna dejstva nuklearne eksplozije (havarije na radioaktivno opasnom objektu) su visestruka a posebno mesto zauzima probojno zračenje i radioaktivno pražnjenje. Tako je prilikom havarije u nuklearnoj centrali u Černobilju došlo do neposrednog ozračavanja zaposlenih i članova vatrogasno-spasilačkih jedinica u trenutku izbijanja havarije i pri otklanjanju njenih posledica. Pored toga, veliki deo teritorije Belorusije, Ukrajine, deo Ruske Federacije bili su izloženi delovanju radioaktivnih supstanci- materija. I danas se nastavlja njihov štetan uticaj na čoveka, životinje i životnu sredinu. Probojno zračenje predstavlja snop svih vidova zračenja i neutrona, čije vreme dejstva ne prelazi 10-15 min od trenutka eksplozije. Jonizirajuća sposobnost probojnog zračenja karakteriše se ekspozicionom dozom zračenja, izraženom u kulonima po kilogramu. U praski kao jedinicu ekspozicione doze često se koristi vansistemsku jedinicu, rendgen (R) - količina gama-zračenja pri kojoj se u 1cm3 suvog vazduha pri temperaturi 50°S i pritisku 760 mm živinog stuba, obrazuje 2,083x109 par-jona uz naelektrisanje jednako naelektrisanju elektrona (1 C/kg=3876 R). Jačina ekspozicione doze izražava se u amperima po kilogramu (1 A / kg). Stepen jačine radijacijskog dejstva uglavnom zavisi od oslobođene doze, koja se izražava u grejima( Gy), koji odgovaraju energiji od 1J jonizirajućeg zračenja bilo koje vrste, kojoj je izložena materija mase od 1kg. Ukoliko se organizam podvrgne uticajima različitih vidova zračenja primenjuje se pojam ekvivaletne doze pod kojom se podrazumeva doza kojoj je izložen organizam ili odeća pomnožena sa odgovarajućim merljivim koeficijentom datog zračenja. Ekvivalentna doza se izražava u J/kg i naziva se sivert (Sv).Uticaj jonizujućeg zračenja čovek u prvom trenutku praktično ne oseća. Stepen njegovog uticaja određuje se na osnovu vrednosti doze zračenja kojoj je čovek bio izložen, a koja se meri odgovarajućim dozimetrijskim instrumentima.U osnovi radijacionih povreda nalazi se uticaj jonizujućeg zračenja na organizam. Radijacija postaje jonizujuća i opasna u slučajevima kada je u stanju da prekida hemijske veze molekula koji čine živi organizam. Jonizujuće zračenje predstavljaju rendgenski i gama zraci, alfa i beta čestice, kao i neutroni.Energija koja se dobija jonizujućim zračenjem naziva se apsorbovana doza i izražava se u grejima. Apsorbovana doza zavisi od vrste jonizujućeg zračenja, budući da je biološki uticaj na organizam gama zraka, neutrona, alfa i beta čestica različit po svojoj aktivnosti. Stoga je pravilnije koristiti jedinice ekvivalentne doze za izražavanje ukupne dozvoljene doze zračenja pri radu sa izvorima jonizujućeg zračenja. Jonizirajuće zračenje pri dejstvu na organizam čoveka može izazvati dve vrste efekata:

- determinirani (granični) efekti - radiacione bolesti, opekotine, katarakta, sterilitet, anomalije u razvoju ploda i dr.- stohastički (izvan granica) efekti - maligni tumori, leukemija, nasledne bolesti. Pri normalnim uslovima eksploatacije izvora jonizacije granične doze uticaja određuju se na osnovu „normi radijacijske bezbednosti". Kao norme radiološke bezbednosti33 za profesionalno izložena lica i stanovništvo određene su sledeće osnovne granice efektivne doze ozračenosti: a) za profesionalno izložena lica – 20 mSv/po god. za za period od 5 uzastopnih godina, ali da u nijednoj godini efektivna doza ne pređe vrednost od 50 mSv;

b) za stanovništvo – 1 mSv/po god. Izuzetno u slučaju vanrednog događaja može biti odobreno prekoračenje u pojedinačnoj godini pri tome srednja godišnja vrednost u toku 5 uzastopnih godina ne pređe 1 mSv. U svakodnevnom životu čovek prilično često dolazi u kontakt sa jonizirajućim zračenjem (gledanje filma na TV-u; rendgenografija grudnog koša, zuba, želudca; endgenografskatomografija i dr.) Pri radijacijskoj havariji, stepen štetnog dejstva zavisi od ekspozicione doze zračenja, trajanja

33 Pravilnik o granicama izlaganja jonizacionom zračenju (Službeni list SRJ br. 32/98)

ekspozicije, površine tela izložene zračenju, opšteg stanja tela. U određivanju dozvoljenih doza zračenja uzima se u obzir da li je zračenje jednosmerno ili višesmerno. Pri jednosmernom zračenju (u prva 24 sata posle havarije) razlikujemo 4 stepena radijacionog oboljenja .Radijacijska pražnjenja-kontaminacija pojavljuje se kao rezultat oslobađanja radioaktivnih supstanci iz radioaktivne prašine. Za razliku od drugih štetnih dejstava-efekata nuklearnih eksplozija (havarije na potencijalno opasnim objektima) radijacijsko pražnjenje-kontaminacija zahvata veliku površinu i daljine34, uticaj je dugotrajan i teško se otkrivaju radioaktivne materije koje su bez boje, mirisa i drugih spolja vidljivih karakteristika. Kretanje radioaktivne prašine zavisi od pravca i brzine vetra, reljefa teritorije itd. U sastavu radioaktivne prašine štetno dejstvo imaju γ - zraci koji izazivaju spoljašnje zračenje; β - čestice koje su pri spoljašnjem uticaju štetne za kožu, a pri unutrašnjem - za organe; α - čestice predstavljaju opasnost pri unošenju u organizam.Doze γ - zračenja koje izazivaju oboljenja pri radijacijskim pražnjenjima iste su kao i pri prodornoj radijaciji. Pri spoljašnjem uticaju β - čestica kod ljudi najčešće dolazi do povrede kože na rukama, u oblasti vrata, na glavi. Do unutrašnjih povreda kod ljudi i životinja, izazvanih α i β - česticama dolazi prilikom njihovog dospevanja u organizam, uglavnom putem hrane. Radioaktivne materije su skoncentrisane u štitnoj žlezdi (1000 — 10000 puta više nego u drugim organima), jetri (10 — 100 puta više), što dovodi do njihovog jakog zračenja koje može izazvati ili pucanje tkiva ili pojave otoka (štitne žlezde) ili narušavanje funkcija (jetra i dr.). Radioaktivna prašina zagađuje-kontaminira zemljište i biljke. U zavisnosti od količine čestica na biljkama se može zadržati 8 — 25% radioaktivne prašine pale na zemlju. Radijacijski uticaj kod biljaka manifestuje se usporenim rastom i razvojem, smanjenjem plodnosti, smanjenjem reproduktivnog kvaliteta semena, krtole. Pri velikim dozama zračenja moguće je sušenje biljaka. Pri dozi ozračenja od 100 jedinica i više razvija se akutna radijaciona bolest različitog stepena težine. Doze ozračenja od 600-700 jedinica smatraju se praktično smrtonosnim.

Stepen oboljenja

Ekspoziciona doza,(C/kg)/R

Osnovni simptomi

I 0.02 - 0.05 / 100-200

Skriveni period - 2 -3 nedelje, zatim fizička slabost, opšta slabost, pojačano znojenje, smanjenje broja leukocita

II

0,05-0,1 / 200-400

Skriveni period oko nedelju dana, zatim rastrojstvo funkcija nervnog sistema, glavobolje, vrtoglavice, povraćanje, proliv, smanjenje leukocita (posebno limfocita na pola)

III

0,1-0,15 / 400-600

Skriveni period traje nekoliko časova, zatim pogoršanje opšteg stanja, jake glavobolje, proliv, povraćanje, nekroza sluzokože desni, naglo opadanje broja leukocita, a zatim eritrocita i trombocita. Bez lečenja, u 20 - 70% slučajeva bolest se završava smrću, najčešće usled infekcijskih komplikacija i krvarenja

IV > 0,15/> 600 Bez lečenja smrt nastupa u toku dve nedelje Tabela broj 5.: Stepeni i simptomi radiološke bolesti

3. Otrovna -toksična dejstva opasnih hemijskih materija i bojnih otrova Opasne hemijske materije, koje se danas široko primenjuju u proizvodnji i karakteriše ih visok stepen toksičnosti, kao i bojni otrovi, koji su predviđeni za upotrebu u svojstvu hemijskog oružja, mogu dovesti do povreda kod stanovništva i do kontaminacije velikih površina. Danas se u industrijskoj proizvodnji koristi preko 70000 naziva hemijskih supstanci, koje mogu imati štetno dejstvo na ljudski i životinjski organizam i životnu sredinu.

34 Zračenje kontaminirane prašine iz nuklearne elektrane u Fukušimi-Japan stiglo je i u Srbiju koja je udaljena više od 11000 km.

Veoma je raširena upotreba sledećih opasnih hemijskih supstanci: hlora, amonijaka, sumpor-dioksida, vodonik-sulfida, benzola i niza drugih.

Prema načinu uticaja na organizam čoveka, opasne hemijske materije se dele na tri grupe:

1. inhalacionog dejstva - deluju preko disajnih organa;2. peroralnog dejstva - deluju preko sistema organa za varenje;3. kožno-resorpcionog dejstva - deluju preko kožnog omotača.Osnovni parametri toksičnih materija su: NOAEL(No Observed Adverse Effect Level) – nivo zatrovanosti kada nisu primećena štetna delovanja; LOAEL(Lowest Observed Adverse Effect Level) – nivo zatrovanosti kada su primećena manja štetna delovanja i LC50 (LD50 )-letalna koncentracija za 50% stanovništva (pogine 50% stanovništva) u vremenski određenom trajanju izlaganja-ekspozicije stanovništva i MDK-koncentracije koje su određene kao maksimalno dozvoljene za radni prostor.

Prema brzini nastupanja štetnog dejstva razlikuju se:

1. opasne hemijske materije i bojni otrovi brzog dejstva, kod kojih ne postoji period skrivenog delovanja, koji u roku od nekoliko minuta dovode do smrtnog ishoda ili povreda kod ljudi. U ovu grupu spadaju nervno-paralitičke (sarin, soman) i opasne hemijske materije opšteg delovanja (cijanovodonična kiselina, hlor-cijan);2. opasne hemijske materije i bojni otrovi sporog dejstva, koji imaju period skrivenog delovanja i dovode do ozleda posle nekog vremena (koji izazivaju promene na koži i čireve, koji prouzrokuju gušenje i dr.). Brzina njihovog štetnog dejstva zavisi od agregatnog stanja (aerosol, para, tečnost), puteva delovanja (disajni putevi, koža, probavni trakt), kao i od doze materije koja je dospela u organizam.

U zavisnosti od trajanja štetnog dejstva opasne hemijske materije i bojni otrovi se takođe dele na dve grupe:

-postojane, čije se štetno delovanje produžava tokom nekoliko sati i dana (vi-iks, soman, kožno-gnojne); -nestabilne, čije štetno dejstvo traje nekoliko desetina minuta (izazivači gušenja i razdražljivosti).

Treba obratiti pažnju na to da se danas u svakodnevnom životu kao insekticidi široko primenjuju određeni preparati u obliku aerosola, a koji sadrže nervno-paralitičke materije koje u određenim uslovima mogu štetno uticati na čoveka i životinje.

4. Termičko-toplotno dejstvo na čoveka i građevinske konstrukcijeTo je uticaj visokih i niskih temperatura koje nastaju u određenim ekstremnim situacijama (požari u fabrikama, uticaj svetlosnog zračenja kod nuklearnih eksplozija, snežni nanosi, nesreće na moru i niz drugih vanrednih situacija). Usled temperaturnog dejstva-faktora dolazi do požara, a pri niskim temperaturama do zamrzavanja toplovodne i vodovodne mreže, zastoja u radu pojedinih preduzeća i zastoja u odvijanju saobraćaja i dr. Uticaj visokih temperatura na čoveka u vezi je sa pregrejavanjem i biohemijskim promenama gornjih slojeva kože. Čovek oseća jak (jedva izdrživ) bol, kad se temperatura gornjih slojeva kožnog pokrivača (0,1mm) povećava do 45°S. Vreme dostizanja „praga bola" t, [s], zavisi od gustine toplotne struje c, [kW /m2 ]. Kada je gustina toplotnog mlaza struje (toplotno zračenje) manja od 1,7 kW /m2 bol se ne oseća, čak ni pri dužem toplotnom uticaju. Stepen termičkog uticaja zavisi od veličine toplotne struje i dužine toplotnog uticaja. Pri relativno slabom toplotnom uticaju oštećuje se samo gornji sloj kože (epiderm) dubine oko 1mm (opekotine prvog stepena - crvenilo kože). Povećanjem jačine toplotnog zračenja ili

dužine izlaganja dolazi do uticaja na niži sloj kože - dermu (opekotine drugog stepena - pojava plihova) i potkožni sloj (opekotine trećeg stepena).Zdravi odrasli ljudi i adolescenti mogu preživeti ukoliko opekotine drugog i trećeg stepena ne obuhvataju više od 20% površine tela. Procenat preživljavalja nastradalih, čak i pri intenzivnoj medicinskoj pomoći naglo opada kad opekotine drugog i trećeg stepena obuhvataju 50 ili više procenata površine tela. Uticaj visokih temperatura na lakozapaljive materijale (npr.usled požara, nuklearne eksplozije i sl.) može izazvati dalje širenje udesa i havarije i njen katastrofalan razvoj. U skladu sa raspoloživom statistikom, do širenja i razvoja požara u proizvodnim prostorijama dolazi uglavnom na materijalima, sirovinama i tehnološkim uređajima (42%), a takođe i na zapaljivim građevinskim konstrukcijam (36%). Među poslednje pomenutim najzastupljeniji su drveni i plastični materijali. Za svaki materijal postoji kritična tačka jačine toplotne struje-toplotnog zračenja, pri kojoj do zapaljivanja ne dolazi čak ni pri dugotrajnijem toplotnom uticaju. Pri povećavanju jačine toplotnog zračenja- struje materijal se brže zapaljuje. Opasnost od visokih temperatura na građeninskoj konstrukciji u vezi je sa značajnim smanjenjem njihove građevinske izdržljivosti povećanjem određene temperature. Stepen otpornosti objekta na visoke temperature zavisi od stepena otpornosti konstrukcije na požar, u određenom vremenu, posle čijeg isteka dolazi do gubitka date sposobnosti. Izdržljivost materijala može biti okarakterisana tzv. kritičnom temperaturom zagrevanja, koja za čelične grede, nosače i šine iznosi 470...500 °C, posle čega dolazi do njihovih krivljenja, pada i dr. Pri izgradnji zgrada i objekata koristi se armirano-betonska konstrukcija, čija je granica zapaljivanja znatno veća nego kod metalnih. Tako granica otporposti na požar armirano-betonskih stubova dimenzija 20x20cm pri odgovarajućoj temperaturi iznosi 2h, a dimenzija 30x50 iznosi 3,5h. Pri niskim temperaturama dolazi do preteranog hlađenja ljudskog organizma i nastaju promrzline. Na niskim temperaturama građeninske konstrukcije i materijali smanjuju izdržljivosti (naprimer pucanje kablova elektroprenosne mreže, zbog toga što se materijali na niskim temperaturama skupljaju). Kao poseban oblik uticaja temperature vazduha na pojavu vanrednih situacija može imati pojava inverzije i izotermije. Temperatura u atmosferi uglavnom opada sa porastom visine u proseku o,65°S na svakih sto metara, ali postoje situacije kada temperatura raste sa porastom visine-inverzija a kada se temperatura nemenja-izotermija. Inverzija i izotermija se uglavnom dešavaju tokom zimskog perioda u vedrim noćima, kada se podloga intenzivno hladi a sa njom i prizemni sloj vazduha35. U slojevima inverzije i izotermije česta je pojava magle i sumaglice.

5. Inficiranje ljudi, životinja i životne sredine bakterijama

Pojava ovog štetnog dejstva je moguća u slučaju primene bakteriološkog oružja (osnovu štetnog dejstva bakteriološkog oružja čine mikroorganizmi koji se, zavisno od građe i bioloških svojstava, dele na bakterije, viruse, rikecije i gljivice) i u slučaju grubog narušavanja sanitarno-higijenskih propisa o eksploataciji objekata vodovoda i kanalizacije, režima rada određenih ustanova, tehnoloških udesa u radu preduzeća prehrambene industrije, terorističkih dejstava i u nizu drugih slučajeva. Njegovo delovanje se zasniva na mikrobima, izazivačima bolesti, koji dospevaju u organizam čoveka ili životinje, i njihovim toksičnim produktima, koji mogu da izazovu teške infektivne bolesti. Njihov štetan uticaj ne ispoljava se odmah, već posle određenog vremena (period inkubacije), najčešće od 2 do 5 dana. Neke bolesti su zarazne (u većem ili manjem stepenu) i mogu se prenositi neposredno sa zaraženih na zdrave ljude u njihovoj okolini kroz vazduh, putem ujeda insekata i dr. (kuga, boginje i dr.). U visoko zarazne infekcije spadaju grip, mnoge dečje infekcije, kao i većina takozvanih posebno opasnih infekcija.

6. Akustično oštećenje

35 Poznat je slučaj Igmanskog marša u 2 svetskom ratu, kada se kolona partizanskih jedinica smrzla prilikom noćnog marša u podnožju planine Igman, zbog inverzije vazduha.

Akustično oštećenje nastaje kao rezultat delovanja akustičnog zračenja, određene frekvencije i snage. Mogu oslabiti poslovnu i vojnu spremnost ljudi, dovesti do smrti, otežati funkcionisanje ili onesposobiti radioelektrične aparate, koji rade na principu prijeme ili pretvaranja energije akustičnih talasa, uništavaju pojedinačne elemente poljoprivrednih objekata.

7. Psihoemocionalno delovanje

Na ljude koji se nalaze u ekstremnim uslovima i VS, pored ostalih štetnih dejstava, deluju i psihotraumatske okolnosti, što može dovesti do smanjenja radne sposobnosti, psihičke stabilnosti, a u određenim slučajevima i do ozbiljnih psihičkih poremećaja. Treba napomenuti, da psihogeni uticaj ekstremnih uslova nastaje ne samo usled neposredne, već i posredne (to jest povezane sa njenim očekivanjem) opasnosti po ljudski život. Kada se procenjuje uticaj na psihičko stanje čoveka, koji imaju različiti nepovoljni faktori, koji nastaju u uslovima opasnim po život, treba razlikovati nepatološke psihoemocionalne (u određenoj meri normalne, fiziološke) reakcije ljudi na ekstremnu situaciju i patološka stanja – psihoze (reaktivna stanja). Za prve je karakteristična psihološki motivisana reakcija, njena neposredna zavisnost od situacije i, po pravilu, kratko trajanje. Pri tome je obično očuvana radna sposobnost, mogućnost komunikacije sa ljudima u okruženju i kritičkog sagledavanja sopstvenog ponašanja. Tipične reakcije za čoveka koji se nađe u takvoj situaciji jesu strah, zabrinutost, potištenost, uznemirenost, potreba da se otkriju prave razmere nastale kritične situacije. Ovakvo stanje se označava kao psihička napetost, stres. U slučaju snažnijeg uticaja mogu nastati psihopatološki psihogeni poremećaji, koji izbacuju čoveka iz stroja, oduzimaju mu mogućnost da smisleno komunicira sa drugim ljudima i obavlja aktivnosti sa određenim ciljem. U brojnim slučajevima pri tome se beleže poremećaji svesti, nastaju psihički poremećaji.

2.3. Faze upravljanja vanrednim situacijama

Faze upravljanja vanrednim situacijama36 se sukcesivno smenjuju u vremenskom ciklusu pri čemu u praksi ne može biti jasnog ograničenja njihovog trajanja.Prevencija: Obuhvata aktivnosti koje se preduzimaju u cilju eliminacije mogućih uzroka pojave opasnosti. Nakon identifikacije potencijalne opasnosti preduzimaju se preventivne mere. One mogu biti kratkoročnog i dugoročnog karaktera. U ovoj fazi definišu se standardne operativne procedure i pripremaju programi u zajednici (za zaposlene u radnim organizacijama, građane, učenike i dr.) za opasnosti koje se očekuju u cilju smanjenja rizika od VS.

36 Doc. Dr Vesela Radović: Procena ugroženosti i Plan zaštite i spasavanja u VS na lokalnom nivou, USAID, 2010.

Spremnost: Budući da nije moguće ublažiti svaku opasnost, mere spremnosti imaju zadatak da smanje uticaj opasnosti preduzimajući akcije pre nego što se desi VS. Spremnost čine znanje i kapaciteti koje su razvili subjekti sistema zaštite i spasavanja, kako bi efikasno predvideli, odgovorili na uticaje i oporavili se od uticaja mogućih, predviđenih ili trenutnih opasnosti ili stanja37 . Mere spremnosti uključuju izradu Plana zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, regrutovanje i obuku osoblja, identifikovanje zaliha, i označavanje objekata za korišćenje u vanrednim situacijama. Primer može biti nabavka opreme i sredstva, njihova pravilna evidencija, i ostale aktivnosti koje omogućuju efikasnu reakciju u samom događaju. Ukoliko ima snaga i sredstava za pravovremeno reagovanje u slučaju šumskog požara sprečiće se njegovo širenje u najranijoj fazi i izbeći će se značajne posledice. Reagovanje: U slučaju pojave VS osnovno je pravovremeno reagovanje. Reagovanje uključuje realizaciju aktivnosti predviđenih Planom zaštite i spasavanja u VSi reakcije nadležnih službi koje treba da smanje opasnosti. Mere za reagovanje uključuju obezbeđenje mira i reda na ugroženoj teritoriji, aktivnosti u nadzoru poljoprivrede i zdravstva, obnovu infrastrukture i vraćanje svih aktivnosti u prethodno funkcionalno stanje. Reagovanje podrazumeva da građani budu informisani i zbrinuti u slučaju potrebe. Zbrinjavanje ugroženih, postradalih, izbeglih i evakuisanih lica u VSobuhvata pruženje hitnog smeštaja, zdravstvenu zaštitu, snabdevanje hranom i pijaćom vodom, spajanje razdvojenih porodica, psihološku podršku i stvaranje drugih uslova za život38. Ugroženo stanovništvo se u tom slučaju evakuiše na bezbednu lokaciju koja pruža uslove za život i zaštitu. Sanacija: Cilj sanacije je vraćanje sistema i aktivnosti u na ugroženoj teritoriji u normalno stanje u što kraćem vremenskom roku. Sanacija uključuje fizičku sanaciju pogođene oblasti, uz uspostavljanje funkcionalnog stanja pružanja usluga (uključujući komunalne usluge i osnovnu infrastrukturu). Izuzetno značajan zadatak u ovoj fazi je asanacija terena, tj. opasnošću pogođene teritorije. Ona se sastoji od preduzimanja sanitarno-higijenskih i sanitarno-tehničkih mera na terenu, u naselju i objektima, u cilju sprečavanja širenja zaraznih bolesti, epidemija i drugih štetnih posledica po stanovništvo, materijalna i kulturna dobra.Oporavak od VS zavisi od veličine štete koju je VS prouzrokovala i raspoloživih finansijskih sredstava. Ublažavanje: Ublažavanje se odnosi na aktivnosti koje su osmišljene da smanje ili eliminišu rizike po stanovništvo, njihovu imovinu i životnu sredinu i umanje posledice VS. Mere ublažavanja se često primenjuju pre događaja i planiraju na bazi analize opasnosti. Strategija ublažavanje obuhvata mere prevencije, mere za zaštitu materijalnih dobara i mere za pružanje usluga u vanrednim okolnostima. Preduzimanjem mera ublažavanja definišu se najugoženiji delovi i razvijaju planovi za predupređenje njihove ugroženosti. Mere ublažavanja i otklanjanja neposrednih posledica od VS, kao deo mera civilne zaštite, obuhvataju radnje kojima se stvaraju uslovi za normalan život i rad na ugroženom području, prikupljanje podataka, procenu i utvrđivanje visine nastale štete, organizovanje prikupljanja i raspodele pomoći i druge mere kojima se ublažavaju ili otklanjaju neposredne posledice od VS39.U tabeli navedene su neke od značajnijih razlika у metodama pristupa u upravljanju vanrednim situacijama: tradicionalni i savremeni pristup.

TRADICIONALAN PRISTUP SAVREMEN PRISTUP

Stanovnici se tretiraju kao bespomoćne žrtve.

Stanovnici se tretiraju kao element rizika i resurs odbrane od opasnosti

Stanovnici su pasivni primaoci spoljašnje pomoći.

Kapaciteti stanovnika se grade u procesu aktivne uloge u planiranju aktivnosti.

37 Zakon o VS član 8, stav 1438 Zakon o VS član 8, stav 3439 Zakon o VS, član 8, stav 30

Potrebna pomoć u smanjenju posledica i procene biće brža uz angažovanje spoljašnjih snaga.

Procene su obaveza lokalnog stanovništva.

Fokusiranje na problem obezbeđenja humanitarne pomoći (hrane i skloništa) i rešavanje tehničkih problema.

Potrebno je obratiti pažnju i na obezbeđenje socijalnih i drugih aspekata ugroženosti stanovništva.

Fokus aktivnosti je na pojedincu Fokus je na celini zajednice i načinu njenog organizovanja.

Donatori odlučuju šta je neophodna pomoć.

Lokalna samouprava učestvuje u procesu donošenja odluka o potrebnoj pomoći.

Obezbeđivanje pomoći je odgovornost agencija za pružanje pomoći.

Upravljanje vanrednim situacijama je odgovornost svakog pojedinca a agencije za pružanje pomoći imaju ulogu podrške.

Cilj je zadovoljiti urgentne potrebe i obezbediti prethodne uslove u zajednici.

Cilj je smanjiti ugroženost zajednice od budućih opasnosti uz zadovoljenje neophodnih potreba.

Glava 3

3.Prirodne vanredne situacije

Skoro svaki dan u naslovima vesti vidimo neku katastrofu koja se dogodila. Većina njih se dogoila u udaljenim mestima, i one su ubrzo zaboravljene. Neke druge drže pažnju svetskih medija malo duže. Događaji koji imaju maksimalnu pažnju medija su oni koji pogađaju trenutno i uzrokuju obimne gubitke i ljudsku patnju, kao što su zemljotresi, poplave i uragani. Skorašnji primeri su cunami u Indijskom okeanu (2004.), zemoljotresi u Pakistanu (2005.), Indoneziji (2006.), Kini (2008.) i Haitiju (2010.) i uragani u Karibima i SAD (2005., 2008.) i zemljotres i cunami u Japanu 2011.. Sa druge strane postoje mnoge ozbiljne geomorfološke opasnosti koje imaju spor početak, kao što su suša, erozija zemljišta, degradacija zemljišta, pretvaranje zemljišta u pustinju, glacijalna povljačenja, porast nivoa mora, gubitak biodiverziteta, itd. Oni mogu da imaju mnogo veće posledice dugoročno, ali dobijaju manje medijske pažnje. Prirodne katastrofe se mogu javiti u mnogim delovima sveta, iako se neke opasnosti javljaju samo u nekim određenim područjima. Globalna istraživanja o raspodeli opasnosti (npr. Minhenska osiguravajuća kuća – MunichRe, 2010.) ukazuju da su geofizičke katastrofe povezane sa tektonskim pločama. Zemljotresi se javljaju u marginama aktivnih tektonskih ploča, a vulkanske erupcije se javljaju u zonama gde dolazi do sudaranja tektonskih ploča (npr. u takozvanom pacifičkom vatrenom pojasu). Cunamiji nastaju u blizini aktivnih tektonskih ploča, ali se njihovi efekti mogu osetiti na udaljenim rastojanjima, jer talasi prelaze velike razdaljine. Tropski cikloni (u Severnoj Americi se zovu „uragani“ a u Aziji „tajfuni“) se pojavljuju u posebnim zonama koje se nalaze duž priobalne linije. Klkizišta se javljaju u brdovitim i planinskim predelima Kada pogledamo broj prijavljenih katastrofa u ovim bazama podataka, vidi se jasno povećanje broja opasnih događaja tokom poslednje decenije. Broj prirodnih katastrofa u zadnjoj deceniji se povećao za faktor 9 u poređenju sa dekadom 1950.-1959. Ovo povećanje je uglavnom izazavano povećanim brojem hidrometeoroloških nepogoda. U pogledu gubitaka, zemljotresi su izazvali najveći iznos (35%), slede poplave (30%), oluje vetra (28%) i ostalo (7%). Zemljotresi su takođe izazvali najveći broj ljudskih žrtava, a taj broj se procenjuje na 1.4 miliona u periodu od 1950.-2000. (47%), prate ga oluje vetra (45%), polave (7%) i ostalo (1%). Interesanto je napomenuti da broj ljudskih žrtava izazvanih prirodnim katastrofama pokazuje opadajući trend, a koji je verovatno izazvan boljim sistemima upozorenja i unapređenim upravljanjem katastrofama, ali zato broj ljudi koji su pogođeni nepogodama prati rastući trend broja ovih događaja. Svako područje na površini Zemlje (u zavisnosti od složenosti prirodnih uslova) ima karakteristike i predispozicije za određene prirodne pojave i procese, sto dovodi do specificnog skupa rizika od različitih opasnosti od prirodnih nepogoda. Seizmičke opasnosti, klizišta, odroni, poplave, bujične poplave, erozije, suše i šumski požari su neki od značajnijih prirodnih opasnosti u okviru teritorije Srbije. Ovi prirodni procesi mogu direktno ili indirektno da ugroze životnu sredinu, stanovništvo i materijalna dobra. U Srbiji, zbog njenog geografskog položaja, smeštenoj duž južnog dela Panonske nizije i Balkanskog poluostrva, kao i zbog složenih uticaja razlicitih abiotickih i biotickih faktora, postoje različite prirodne opasnosti. Kako se analizirana oblast graniči sa osam nezavisnih država, problem procene opasnosti od prirodnih nepogoda i tehnoloških udesa za planiranje korišćenja zemljišta prevazilazi administrativne granice i ima širi značaj u kontekstu Regiona i Jugoistočne Evrope.

Tabela broj 7.: Kratki pregled nacionalnih katastrofa, pokazuje broj prijavljenih katastrofa, broj

poginulih ljudi i broj zaraženih ljudi tokom perioda od 1900-2009. Izvor: EM‐DAT (2009)

3.1. Zemljotresi

Zemljotres je oscilovanje tla izazvano seizmičkim talasima koji nastaju naglim promenama napona u zemljinoj kori. To su endodinamički geološki procesi, (geološki hazardi) i predstavljaju prirodne katastrofe zbog svog intenziteta i izuzetno teških socioekonomskih posledica na ljudsko društvo i materijalna dobra. Od svih prirodnih katastrofa zemljotresi oslobađaju najveću količinu energije u vrlo kratkom vremenskom periodu zbog čega su, po rušilačkim posledicama, u odnosu na ostale elementarne nepogode na prvom mestu po broju poginulih i nastalim materijalnim gubicima. Na zemljinoj kugli godišnje se desi u proseku oko milion zemljotresa od kojih je samo nekoliko razornog karaktera. U Kini je tokom poslednja četiri veka (XVI – XX) u zemljotresima stradalo preko 1,2 miliona ljudi. U aprilu 1948. godime u Ašhabadu (Turkmenistan) u zemljotresu je stradalo 60 – 70 hiljada stanovnika.Tokom poslednjih decenija jaki seizmički potresi sa teškim posledicama i velikim brojem žrtava bili su u Jermeniji (Spitak, decembar 1988.), Iranu (jul 1990.), Japanu (Kobe, januar 1995.), Avganistanu (1998. i 2000. godine), Turskoj (Izmir, Adalazar, avgust 1999.), Iranu (Kerman, decembar 2003.), a posledice zemljotresa na Haitiju 15. Januara 2010 kreću se od 150-200000 žrtava. Istraživanja koja se sprovode naročito tokom poslednjih dvadeset godina, dovela su do saznanja da se zemljotresi ne pojavljuju slučajno, već ciklično, u regionima koji se nalaze u granicama tektonskih ploča. Danas se veoma precizno mogu odrediti regioni budućih zamljotresa. Površina zemljine kore nije jedinstvena celina već je sastavljena od određenog broja tektonskih ploča(afrička, antarktička, indo-australijska, evroazijska, severnoamerička, južnoamerička, tihookeanska, i značajne manje ploče: arabijska, karipska, Huan de Fuka (Kalifornijska), Nazka (Istočnopacifička), Filipinska, Scotia), koje se nalaze u neprekidnom kretanju, ne većem od nekoliko centimetara godišnje. Pomeranjem

tektonskih ploča oslobađa se ogromna količina energije ( oko 75% energije potresa oslobodi se u površinskom sloju zemljine kore, debljine do 60 kilometara, duž granice tektonskih ploča ) što se manifestuje na površini zemljine kore u vidu nabora i pukotina koje se mogu prostirati na velikom rastojanju (do nekoliko hiljada kilometara). Ciklična pojava zemljotresa u određenom vremenskom periodu, uticala je na razvoj metoda za dugoročno i kratkoročno predvidjanje zemljotresa što je ključno u zaštiti i spasavanju ljudi i materijalnih dobara od posledica zemljotresa.

Najčešći uzrok zemljotresa je prelaženje zaliha potencijalne energije u kinetičku pri elastičnim deformacijama prirode prlikom rušenja, koje inicira seizmički talas u tlu. Zavisno od dubine žarišta H, zemljotresi se dele na normalne (0 < N < 70 km), prelazne (70 < H < 300 km) i duboke (N > 300 km). Procena zemljotresa prema veličini i jačini određuje se na osnovu veličine magnitude (M), pod kojom se podrazumeva veličina koja predstavlja opštu energiju elastičnih kolebanja izazvanih zemljotresom (0 < M < 9). Magnituda se određuje pomoću amplitude (Zm), mkm, talasa i rastojanja (R) od epicentra zemljotresa, formulom:

M=IgZm-1,32R

Intenzitet zemljotresa na površini zemlje zavisi od magnitude (M), rastojanja od epicentra (R) i dubine (H) i iznosi:

Jačina zemljotresa predstavlja se stepenima, pri čemu se primenjuje ili Rihterova, koja se odnosi na veličinu magnitude (1 < M < 9), ili međunarodna skala MSK (ili njoj slična Merkalijeva skala), koja se odnosi na veličinu intenzivnosti zemljotresa (1 < J < 12). Klasifikacija zemljotresa po skali Rihtera i MSK navedena je u tabeli br.. U Evropskoj Uniji se koristi tzv. EMS-98 (Evropska Makroseizmička Skala iz 1998. Godine.

Prema Medvedev Sponhauer Karnik-64 (MSK-64) skali, sve zgrade i objekti prema otpornosti na zemljotres klasifikuju se u tri grupe:A - zgrade od komadića kamena, seoski objekti, kuće od sirove cigle;B - obične zgrade od opeka, zgrade od velikih blokova i zgrade od prefabrikovanih materijala;V- zgrade montažnog tipa, zgrade armirano-betonske konstrukcije, solidno građene drvene građevine.

Karakteristika zemljotresa

Magnituda, M Intenzitet J, stepeniSrednji br. na

godišnjem nivouPlanetnih razmera 8 11-12 1-2

Jak: Regionalnih razmera

Lokalnih razmera7-86-7

9-10 7-8

15-20 100-150

Srednji 5-6 6-7 750-1000Slab (mesni) 4-5 5-6 5000-7000

Tabela broj 8.: Klasifikacija zemljotresa

Povratni period (Tp) –prestavlja prosečan vremenski interval između pojavljivanja događaja (zemljotresa) određenog intenziteta ili veličine na određenom mestu (dva zemljotresa iste jačine M).Verovatnoća pojave u tekućoj godini je 2% za Tp= 50 god.; Tp = 50 god. (oštećenja koja ne zahtevaju popravku); Tp = 500 god. (projektni zemljotres – oštećenja koja se popravljaju); Tp = 1000 god. (nepopravljiva oštećenja – ali bez kolapsa). Rezultati seizmoloških istraživanja, naročito posle katastrofalnih zemljotresa u Evropi i svetu, ukazali su na potrebu detaljnije klasifikacije objekata a prema parametrima koji imaju najviše uticaja na očekivani tip i obim oštećenja. Evropska Makroseizmička Skala EMS-98 obuhvata 4 tipa struktura objekata (zidane, armiranobetonske, čelične i drvene) i 6 klasa povredljivosti od A do F , čime, na do sada jedinstven način, daje mogućnost različitim strukturama da se ponašaju na isti način (npr. masivan kamen i nearmirani zid od opeke sa međuspratnom konstrukcijom od armiranog betona). U EMS-98 skali izvršen je pokušaj približavanja podeli na klase objekata koje bi direktno odražavale stepen sklonosti oštećenju. Shodno tome, kategorizacija objekata obuhvata šest klasa po opadajućoj vrednosti povredljivosti zgrada (A-F), od kojih prve tri predstavljaju „tipične“ zgrade od nepečene gline (ćerpiča), zgrade od pečene cigle i objekte od armiranog betona (RC). Ove klase su manje više uporedive sa klasama A-C opisanim u skali MSK-64. Klase D-F predstavljaju objekte kod kojih je ostvareno približno linearno smanjenje povredljivosti, nastalo kao rezultat izgradnje objekta sa merama protivtrusne zaštite. Evropska Makroseizmička Skala definiše 5 stepena oštećenja i to na zidanim zgradama i na zgradama od armiranog betonai to: 1.Laka oštećenja, 2.Umereno oštećenje, 3.Znatno do jako oštećenje, 4.Vrlo jako oštećenje, 5. Razaranje.

Različitom intenzitetu zemljotresa odgovaraju sledeći oblici štete:

6. stepeni: štete 1.stepena kod pojedinih zgrada tipa B, šteta 2.stepena kod zgrada tipa A. U sirovom zemljištu pukotine širine do 1cm, u gornjim slojevima moguće je mestimično odronjavanje zemljišta. Mestimična šteta životnih sistema;

7.stepeni:štete 1.stepena kod mnogih zgrada tipa V, šteta Z.stepena kod zgrada tipa, a kod pojedinih zgrada ovog tipa moguće su štete 4.stepena. Pukotine u kamenu. Napukline puteva, narušavanje spojeva cevovoda. Promena debitora izvora vode. Mestimični slučajevi odronjavanja peščanih obala reke. Značajna šteta životnih sistema;

8 stepeni: velika oštećenost zgrada kod mnogih zgrada tipa V šteta 2.stepena, tipa B - 3. stepena, tipa A - 4.i 5.stepena. Dolazi do paralizovanja životnih sistema na duže vreme. Pukotine zemljišta dostižu nekoliko centimetara, dolazi do slabijeg odronjavanja ivica nasigših puteva. Moguć je nastanak novih vodenih bazena, u mnogim slučajevima menja se debitor izvora i nivo vode u bunarima;

9 stepeni: oštećenost zgrada na granici rušenja. Padaju spomenici i stubovi. Značajne štete na obalima veštačkih rezervoara vode, pucarve delova podzemnih cevovoda. U nekim slučajevima dolazi do krivljenja šina i oštećivanja puteva. Pukotine zemljišta dostižu širinu od 10 cm, na vodenim površinama javljaju se veliki talasi;

10 stepeni: potpuno obrušavanje zgrada. Opasno rušenje brana i nasipa. Ozbiljna oštećenja mostova. Pucanja i krivljenje podzemnih cevovoda. Površine puteva dobijaju talasati

oblik. Pukotine zemljišta dostižu više desetina centimetara. Mogući odroni obala reka i mora. Pojava novih jezera;

11. stepeni: katastrofa;12. stepeni: promena reljefa

Za vreme zemljotresa uporedo sa rušenjem objekata infrastrukturni-kritični sistemi otkazuju rad.

Sistem/stepeni 6 7 8 9 10VodovodniElektričniGasovodniToplotni

TransportniKanalizacioni

Veze

8085908590100100

53758577859090

48607750688282

36436228555555

24325015204530

Tabela broj 9.: - prikazuje procentualnu izdržljivost sistema pri određenom stepenu zemljotresa

Reakcija ljudi prilikom zemljotresa prema postojećim statističkim podacima je sledeća:- pri zemljotresu od 6 stepeni mnogi ljudi koji se nalaze u zgradama osećaju uznemirenost i istrčavaju na ulicu, moguć je gubitak ravnoteže; - pri zemljotresu od 7 stepeni mnogi ljudi se zadržavaju na nogama;- pri zemljotresu od 8 stepeni ljudi su uplašeni i uspaničeni; - pri zemljotresu od 9 stepeni vlada opšta panika.

Takođe većinu zemljotresa prate sekundarni efekti u vidu eksplozija, požara, havarija, isticanja gasa, cunamija i sl. Srbija pripada regionu koga karakteriše umerena seizmička aktivnost, kako prema broju i učestalosti zemljotresa, tako i prema magnitudi odn. intenzitetu U periodu od 1956. do 2009. godine, registrovano je 7407 zemljotresa sa intenzitetom IV na Merkalijevoj skali, 284 zemljotresa sa intenzitetom V, 115 zemljotresa sa intenzitetom VI, 20 zemljotresa sa intenzitetom VII i svega 4 zemljotresa sa intenzitetom VIII na Merkalijevoj skali (Àbolmasov et al., 2010). Od ukupne površine Srbije, 38% teritorije spada u rizičnu grupu maksimalno očekivanog intenziteta zemljotresa VII-VIII ICS, 14% teritorije je podložno zemljotresu intenziteta VIII-IX ICS i samo 0.3% teritorije je u opasnosti od zemljotresa u zoni IX-X ICS intenziteta (ove brojke su u skladu sa povratnim periodom od 100 godina sa 63% verovatnoće).U nedavnom periodu zemljotresi na teritoriji Srbije su bili razlicitih magnituda, ali u gusto naseljenim područjima nije bilo povećanja u intenzitetu zemljotresa. Izuzetno jak zemljotres je registrovan 1922. godine u Lazarevcu (ML=6.1) a zatim 1980. godine na Kopaoniku (ML=5.8), Mionici(ML=5.4), (1998) I Kraljevu (ML=5.4), (2010). Poslednja dva zemljotresa su jedni od najjacih zemljotresa u Srbiji poslednjih 100 godina. Zemljotres u Mionici je potpuno ili delimično oštetio preko 24000 objekata. Šteta je bila procenjena na oko 400 miliona eura. Najmanju opasnost za građane, prilikom zemljotresa, predstavljaju otvori glavnih unutrašnjih zidova, uglovi koje obrazuju ti zidovi, mesta blizu glavnih unutrašnjih zidova, kod stubova i ispod nosećih greda. Najopasnija mesta su veliki zastakljeni otvori spoljnjih i unutrašnjih zidova, ugaone sobe (posebno na poslednjim spratovima), stepeništa i liftovi. Treba primetiti i da vibracije zemljine površine dostižu maksimum za 15-20 sekundi posle početka zemljotresa, a ponekad i kasnije. Uzevši u obzir otpornost zgrade, konkretno mesto boravka i opšteg vremena (15-20 sekundi), može se unapred izabrati optimalni način ponašanja – pokušaj brzog napuštanja zgrade ili zauzmanje relativno bezbednog mesta unutar iste. Ako ugroženi uspeju da napuste zgradu, neophodno je odmah otići što dalje od nje, na otvoren prostor.

3.2. Odroni, snežne lavine

Odroni predstavljaju pomeranje masa brdovitih krajeva pod nagibom, pod uticajem sopstvene težine i dodatnog tereta, kao posledica natapanja, seizmoloških potresa i ostalih potresa. Ogromna većina

odrona (80%) u vezi je sa aktivnošću čoveka, naročito sa narušavanjem nagiba potkopavanjem, prekomernim vađenjem zemlje, sečom šuma, neplanskom poljoprivrednom aktivnošću u brdovitim krajevima. U 90% slučajeva do odrona dolazi na visini 1000 – 1700 metara. Do odrona najčešće dolazi za vreme prolećno-letnjeg perioda na usponima od 19°. Na glinovitom zemljištu, odroni se javljaju i na usponu 5 - 7°.Odrone klasifikujemo prema razmeri, brzini kretanja, aktivnosti, intenzitetu i mestu nastajanja. Prema r a z m e r i odroni se dele na krupne, srednje i sitne. Krupni odroni, po pravilu, izazvani su prirodnim uticajima i nastaju duž nagiba na stotine metara. Obim odronjenih komada dostiže 10 - 20 metara i oni često očuvavaju svoju monolitnost. Srednji i sitni komadi uglavnom nastaju pod uticajem antropogenih procesa i karakterišu se manjim razmerama. Prema brzini kretanja odroni se dele na izrazito brze (brzina kretanja iznosi 3 m/s), veoma brze (0,3 m/min), brze (1,5 m/24 časa), umerene (1,5 m/mesečno), spore (1,5 m/godišnje) i izrazito spore (0,06 m/godišnje). Prema aktivnosti odroni se dele na aktivne i neaktivne, pri čemu aktivnost zavisi od tipa tla pod nagibom i prisustva vlage. Pri većoj vlažnosti glinovitog tla pod nagibom, postije uslovi za slobodno kretanje blata. Prema intenzitetu, odroni se dele na male (do 10 km terena obuhvaćenog procesom odronjavanja), srednje (11 - 100 km), krupne (101 - 1000 km) i veoma krupne (preko 1000 km).Po mestu nastajanja odroni se dele na planinske, podvodne, granične i na veštačke (napravljene) zemljane odrone (jame, kanali). Odroni nanose ozbiljne štete ekonomiji, stambeno-komunalnoj infrastrukturi, poljoprivredi. Neretko odroni izazivaju ljudske žrtve. Prema prethodnim studijama 25% teritorije Republike Srbije je potencijalno u opasnosti od klizišta i odrona. Rizične zone za razvoj klizišta su na terenima sa već razvojenim, kompleksnim i najvećim delom aktivnim klizištima. To su uglavnom padine od neogenskih basena izgrađene of heterogenog sedimentnog kompleksa, sa čestim nepovoljnim interakcijama između litoloških kompozicija, kompleksnih hidroloških karakteristika i nepovoljnih morfoloških uslova. Tereni izgrađeni od stena dioritskih formacija takođe pripadaju ovoj zoni. Klizišta pokrivaju padine preko velikog dela teritorije, veoma su duboka sa učestalom sekundarnom aktivnošću u starijim delovima kliznih masa. Dinamika klizišta varira, od sporih ka brzim kretanjima klizne mase tokom perioda aktivnosti. Regioni koji su podložni odronjavanju su oblasti u kojima se kretanje mase desava često. Ova osobina je veoma značajna tokom letnjeg perioda i javlja se u skladu sa režimom padavina širom Srbije. Tokom proteklih 120 godina registrovano je nekoliko velikih klizišta, sto je imalo vrlo znacajan drustveno-ekonomski uticaj: Klizište „Zavoj“ 1963. godine, kliziste „Jovac“ 1977. godine i kliziste „Bogdanje“ 2006. godine. Najveci odron zabeležen u Srbiji dogodio se u Ovčar Banji 1896. godine. Pored klizišta, najveci problem predstavlaju aktivna klizišta na desnoj obali reka Save i Dunava: Umka, Duboko, Čortanovci, Vinča, Karaburma, Grocka, Smederevo i drugi (Abolmasov et al., 2009). Snežna lavina - je odron gornjih slojeva snega koji počinje da klizi. Snežne lavine predstavljaju ozbiljnu opasnost, kao rezultat njihove aktivnosti ginu ljudi, ruše se sportski i sanitarno-stacionarni kompleksi, železnički i automobilski putevi, elektro-veze, rudnici i sl, odsecaju se celi rejoni, a takođe može doći do poplava (takođe i probojnih) kapaciteta vode do nekoliko tt1 kubnih metara vode. Probojni talas u takvim slučajevima može dostići visinu od 5 - 6 t. Aktivnost lavine dovodi i do skupljanja bujičnog materijala, pošto se zajedno sa snegom kreće kamenje, obluci i sitna zemlja. Snežne lavine se mogu pojaviti u svim višim predelima u kojima se zadržava snežni pokrivač. Da bi se lavina pokrenula potrebno je uzajamno dejstvo svih faktora koji dovode do nastanka lavine, a takođe i da nagib strmine iznosi 20 - 50° pri visini snežnog pokrivača ne manjoj od 30 do 50 st. U faktore koji izazivaju lavine ubrajamo: visinu snežnog pokrivača, čvrstinu snega, intenzitet snežnih padavina, zadržavanje snežnog pokrivača, temperaturu vazduha i snežnog pokrivača, nanose snega. Do snežne lavine može doći i usled intenzivnog otapanja snega pod uticajem toplote, sunčevog zračenja i procesa prekristalizacije, koji smanjuju čvrstinu snega (sve do stvaranja disperzivne snežne mase u dubini tog sloja) i slabe čvrstinu pojedinačnih slojeva snega. Do 70% svih lavina uslovljeno je snežnim padavinama. Te lavine se pokreću za vreme snežnih padavina i traju 12 dana nakon njihovog prestanka.Klasifikacija lavina prema prirodi njuhovog nastanka je sledeća:

-žlebna - kretanje po postojećem koritu

-nagibna - odron i kretanje duž cele površine nagiba -padajuća - slobodan pad sa nagiba -taložna - kretanje po nižim slojevima snega -zemljana - kretanje po površini zemlje-suva-lavinu čini suv sneg-mokra - lavinu čini mokar sneg

3.3. Cunami

Cunami su morski talasi, koji nastaju kao posledica zemljotresa, aktivnosti vulkana i jakih podvodnih eksplozija. Nastajanje većih cunamija u 90% slučajeva u vezi je sa zemljotresima, čiji se centri nalaze na dubini ne većoj od 40-60 km, pri čemu ukoliko su zemljotresi magnitude M>7,5 do cunamija dolazi skoro uvek, a pri magnitudi M=5,8-6,2 samo u 14% slučajeva. Kada se pojavi na jednom mestu, cunami može preći nekoliko hiljada kilometara, skoro bez ikakvog smanjenja intenziteta. Cunami su velike dužine, koja obično prelazi 100 km. Brzina rasprostiranja cunamija u okeanu u vezi je sa dubinom u odnosu V=(gh)1/2 i u okeanu dostiže 700-800 km/h, a na obali 30-40 km/h. Cunami karakteriše magnituda, za koju se koristi prirodni logaritam amplitude kolebanja nivoa vode (u metrima), izmerenim standardnim mareografom u liniji obale na rastojanju 3-10 km. Magnituda cunamija se razlikuje od magnitude zemljotresa, ukoliko se seizmička magnituda karakteriše energijom u celini, na magnitudu cunamija odnosi se samo deo energije zemljotresa utrošene na formiranje cunamija. Odnos između magnitude zemljotresa i magnitude cunamija u vezi sa poslednjom visinom glavnog talasa cunamija i može se videti u tabeli.

Magnituda zemljotresa, MMagnituda cunamija,

mVisina glavnog talasa,

m7,5 8,0 8,25 8,5

1 2 3 4

2...3 4...6 8...12 14...20

Tabela broj 10. : Odnos između magnitude zemljotresa i magnitude cunamija

Sa mesta na kome cunami nastaje obično se formira grupa talasa (reda veličine 10), koji stižu do obale u periodima 5-10 min. Po pravilu, najveći je jedan od prva tri talasa.Cunamiji izazivaju masovno stradanje ljudi, ruše zgrade i objekte, prenose teške objekte daleko od obale, među njima i okeanske brodove, prekidaju železničke veze. Brodove, lučke objekte i opremu oštećuju čak i slabi talasi cunamija. Štetu nanose i predmeti i komadi koji plove. Cunami su naročito opasni po delove naselja koji se nalaze u blizini obale okeana, a takođe i po zalive i uvale koji su široko otvoreni prema okeanu, a sužavaju se prema kopnu. Ovuda, kao u levak, cunami nanosi veliku količinu vode koja na kraju zaliva ogromnim talasom zapljuskuje obalu, poplavljujući je na površini od nekoliko kilometara. Sekundarne posledice rušilačkog delovanja cunamija mogu biti požari, kao rezultat oštećenja naftnih rezervoara, brodova, elektromreže, hemijski i radijaciono opasnih objekata, a takođe i komunalnih sistema, što može izazvati hemijska, radujacijska i druga zagađenja, koja se preko vode brzo lrertse na velike udaljenosti. Veliki ekonomski gubitak nanosi prekid funkcija, usled dejstva cunamija, poljoprivrede, industrije, energetike, transporta itd. Jaki vodeni mlazevi zapljuskuju zemlju, putne nasipe, potpore mostova. Sekundarne posledice mogu biti klizišta, odroni, propadanje poljoprivrednih dobara, rezervata prirode, a takođe i rušenje objekata. Sekundarne posledice prema veličini štete mogu i do nekoliko puta prevazići primarne posledice.U tabeli 3.8 su navedeni podaci o učestalosti cunamija različitog intenziteta i kratak opis mogućih posledica naleta talasa na obalu.

* i=1nh, gde je h- srednja visnpa nivoa vode na obali, u metrima;

Cunami Intenzitet, i*Dužina

obale, kmSrednji nivo

vode, mMaksimalni nivo vode, m

Učestalost, god..

Opis posledica rušenja

KatastrofalniVeoma jak

Jak

Umeren

SlabOstali

43

21

01...-5

>400200-400

80-200

20-80

<20-

84-8

2-4

1-2

10,1-0,4

20-3011

3-6

0,5-3

0,25-

103

1

0,5

1,7-

Potpuno rušenje na

obaliJako rušenje

svih postrojenja, povređeni

Potopljeni su samo niži

delovi obaleČovek ih ne primećuje

--

Tabela broj11.: Učestalost cunamija različitog intenziteta

Dva poslednja katastrofalnih cunamija dogodila su se u Indijskom okeanu (2004) u kome je poginulo preko 230000 stanovnika obližnjih zemalja i 2011 u Pacifiku kada je stradalo vise od 250000 ljudi i došlo do oštećenja, izbacivanja i širenja radioaktivnih materija iz nuklearne elektrane Fukusima u Japanu.

3.4. Bujice i poplave Pod bujicom podrazumevamo brzo kretanje mešavine vode, nanosa i zahvaćenog materijala koritima vodotokova. Skoro da nema ograničenja za pojavu bujica prema veličini slivne površine. sa gornjih slojeva zemlje koja se iznenadno pojavljuje u koritima malih brdsko-planinskih reka, međutim, znatno su češće na manjim vodotokovima. Neposredni uzročnici pojave bujica, pretežno su prirodni, ali ima i antropogenih. Jaki pljuskovi i naglo topljenje snega i leda su glavni uzročnici. Probijanje brana (veštačkih i onih koje su nastale klizanjem zemljišta) nastaju bujični poplavni talasi koji mogu imati katastrofalnije razmere u odnosu na primarne uzročnike. Zemljotresi, erupcije vulkana uzrokuju odrone zemlje i druge procese koji menjaju uslove u vodotokovima i mogući su uzročnici pojave bujičnih poplava. Bez obzira na uzročnik, mehanizmi nastanka bujica se svodi na munjevite oticanje vode sa sliva i naglu koncentraciju u vodotoku. Slivanje sa ogoljene površine je intenzivnije i ako je pad terena veći dolazi do erozije (najedanje) zemljišta, što u vodu unosi erodiran material (nanos). Zato bujica uvek predstavlja mešavinu vode, nanosa i svega što se u koritu vodotoka nađe na njenom putu.Postoji više podela i klasifikacija koje se koriste za bujice. Za klasifikaciju bujične poplave koja se dogodila koristi se opisna podela na tri tipa: erozivni, probojni i odronsko-klizni. Naime svaka bujična poplava počinje kao erozivna i ukoliko na svom putu potkopa klizište i odron menja vid pojave. Kada naleti na poprečne prepreke (mostove, zasuta korita vodotoka i druge prepreke) postaje probojna. Navedena klasifikacija pomaže samo nakon određivanja šteta i drugih posledica. Za planiranje i preventivu koriste se druge klasifikacije. U Srbiji se primenjuje klasifikacija bujičnih tokova prema analitički izračunatoj „Formuli bujičnog toka“ koja objedinjuje hidrografske i erozione karakteristike sliva. Navedena klasifikacija deli sve tokove na šest klasa (A-F). A su velike bujične reke a F su najmanje vododerine. U erozivnom mehanizmu nastanka bujica dolazi do najedanja (erozije) zemljišta koje je uvek intenzivnije na ogoljenom u odnosu na ono zaštićeno vegetacijom. Bez obzira na stepen vegecione zaštite, najedanje (erozija) postoji i na potpuno ravnom zemljištu, a raste sa povećanjem pada terena i korita vodotoka.Svaka zemljišna podloga (geološka i pedološka podloga zajedno) ima svoju specifičnu otpornost na eroziju u rasponu od potpuno rastresitih i neotpornih do izrazito otpornih, koja se određuje dugotrajnim ogledima i laboratorijskim opitima.

Opisani mehanizam nastanka bujice uslovljava zasićenje vodenog toka nanosom što uvećava energiju takve mešavine, koja duž toka kojim prolazi, dodatno erodira obale i potkopava nestabilne kosine, aktivira odrone i klizišta koja u bujičnu vodu unose nove količine nanosa. Takva masa se ne ponaša kao tećnost jer se na čelu bujičnog talasa formira ekstremno gusta masa koja ima veću brzinu u odnosu na vodu. Ta pojava se naziva „bujična pesnica“ jer na svom putu ruši sve što joj je na putu i zahvata sav pokretni material čime uvećava masu i energiju. „Bujična pesnica“ nastavlja svoje kretanje i razaranje i onda kada stigne u dolinu, sve do gubitka energije. Nakon prolaska bujične poplave karakteristične su naslage odloženog nanosa i ostalog materiala (oboreno drveće, delovi građevina i sav zahvaćeni otpad i smeće) u vidu ispupčenja iz korita vodotoka i u ravnici gde se završio nalet bijice.Sastav terena na kojem nastaje i korita kojim bujica protiče, nagibi i stepen erodibilnosti na slivu i u koritu određuju karakter bujične poplavne mase. Zato se prema pojavnom obliku bujice dele na:

- Vodeno-kamene (nastaju u zoni čvrstih naslaga);- Vodeno-peščane (nastaju u zoni šumovitih i pešanih predela u toku intenzivnih pljuskova);- Blatne (nastaju u zoni naslaga prevashodno glinovitog sastava);- Blatno-kamene (karakteriše ih značajna količina čvrstih, glinovitih i čestica prašine, kojih

je, evidentno, više nego kamenih);- Vodeno-snežno-kamene (prelazni stadijum između bujica i snežne lavine).- Mešovite ( najčešća pojava u srbiji i susednim zemljama)

U literaturi o bujičnim poplavama postoji zabluda da bujična poplava nastaje tek kada je zemljište „zasićeno“ vodom. U stvarnosti situacija je drugačija. Jaki pljuskovi koji su glavni uzročnici bujica donose 10-30m3 po km2 površine sliva u svakoj sekundi. Retki su tipovi zemljišta koji mogu da upiju toliku količinu vode. Zato se i u slučaju prethodno potpuno suvog zemljišta kod jakih pljuskova pojavljuje intenzivno oticanje i spiranje nanosa i pojava bujica.Vetar je značajan činioc erozionih procesa, posebno u ravničarskim predelima. Kako u evropskim razmerama nema prostora bez kiše, sav vetrom pokrenut i prenet materijal bude u sledećoj sekvenci zahvaćen kišom i vodenim putem prenet do najbližeg votoka. Eolski (poreklom od vetra) nanos je sitnih frakcija (prašina i pesak). Bez obzira na dominantnu ulogu vode, vetar se ne sme isključiti jer je u našim predelima karakteristična pojava peščanih i narošito snežnih smetova. Eolski nanos se nalazi pretežno na površini zemljišta, a područja koja karakteriše prepoznaju se po karakterističnim eolskim geomorfološkim oblicima (dine i barhane). U Srbiji ih ima u Deliblatskoj, Subotičkoj i Ramsko-Golubačkoj peščari. Navedena područja karakteriše pojava specifičnih bujica koje se usecaju u rastresiti peskovitu i lesnu podlogu. Bez obzira na malu ukupnu denivelaciju sliva i korita ove bujice presecaju puteve uzduž i popreko. Oblik sliva bujičnog vodotoka ima značajan uticaj na brzinu nastanka bujičnog poplavnog talasa. Najopsaniji su slivovi lepezastog oblika sliva kod kojeg

se više pritoka slične dužine toka sastaju blizu ušća. Obrazovanje bujice prolazi kroz 3 osnovna stadijuma u toku kojih nastaju i odvijaju se bujični procesi:

-stadijum nastanka bujice (snabdevanje vodom, nanosom i čvrstim materijalima); -stadijum tranzita (kretanje bujičnog toka); -stadijum oslobađanja (masovno taloženje bujičnih nanosa).

Površine bujičnih korita iznose od 0,05 do više stotina kvadratnih kilometara. Dužina korita iznosi od 10... 15 metara (vodoredine) do nekoliko desetina kilometara, a njihov nagib u stadijumu tranzita-kretanja iznosi od 25...30° (u gornjem delu) do 8... 15° (u donjem delu). Kretanje bujica se zaustavlja pri strmini nagiba od 0,1...5°.Navedene gornje granice su poslednjih decenija proširene, jer su se dogodile razorne bujične poplave na slivovima od hiljadu km2 i većim. Posledice uticaja bujica na različite objekte zavise od njenih osnovnih parametara: protočnosti, zapremine, dužine trajanja, nivoa zasićenosti materijalima.Osnovni parametri bujica navedeni su su tabeli.

Parametar VrednostGustina kg/m3 Zamućenost, Pa x s Brzina kretanja u tranzitnim uslovima, m/s za nagibe 10...27o maksimalna moguća Granična kosina, za prekid kretanja, grad Visina bujičnog toka, m: katastrofalnog velikog Trajanje, h Širina toka na tranzitnim delovima, m Protočnost toka m3/s Učestalost, godina Veličina krupnog sadržaja, mMasa krupnog sadržaja, t

(1,2-1,9) 103 0,4--2,02,5-7,5 14-162,5do 10 3-5 0,5-70 5-70 300-800 15-20 3-4 200-300

Tabela broj 11.: Osnovni parametri bujica

Poplavom se smatra stihijsko plavljenje terena usled izlivanja spoljnih voda iz prirodnih i veštačkih vodotoka, kao posledica visokih vodostaja, probijanjem ili rušenjem nasipa, brana i drugih zaštitnih objekata, kao i usled plavljenja terena unutrašnjim vodama i uslovima nenormalne hidroloske situacije i usled izdizanja podzemnih voda i velikih padavina, podizanjem nivoa jezera i mora, usled talasa neobične jačine, odnosno plime. Poplave po svojoj učestalosti, površini koju zahvataju, srednjoj godišnjoj šteti koju izazivaju, zauzimaju prvo mesto u Srbiji među hidrološkim pojavama i procesima. Po broju ljudskih žrtava i gubitaka u svim vanrednim situacijama, zauzimaju drugo mesto odmah posle zemljotresa. Ukupna dužina vodenih tokova na teritoriji Srbije je 65.980 km, odn. gustina rečne mreže iznosi 0,75km2. Potencijalne vodoplavne oblasti, za povratni period od 100 godina, pokrivaju površinu od 16000 km2, tako da je ugroženo 500 većih naselja, 515 industrijskih objekata, 680 km pruge, i oko 4000 km puteva (Petkovic i Kostandinov, 2008.) Najugroženija oblast je severni deo Srbije (Vojvodina) gde u priobalnom delu reke Dunav (posebno Tisa, Tamiš i Sava) postoji oko 12900 km zemljista potencijalno podložnog poplavama. Najveća poplava u Srbiji u 20. veku je bila u priobalnom delu reke Dunav, tokom maja i juna 1965. godine, kada je preko 2.500 km2 bilo poplavljeno, ugrozivši 16000 kuća i 214 km puteva. Ipak, najugroženija oblast je priobalni deo vodenog toka čija je povrsina sliva u opsegu 10-1000 km2. Poplave u Srbiji su uglavnom velikog obima (17 ljudi je umrlo od 1994-2010). Prema podacima stručnjaka šteta izazvana poplavama najčešće nastaje: u gradskim naseljima

35%; na poljoprivrednim dobrima 27%; u industriji14%, na putevima, železničkim prugama i mostovima 8%.Po veličini (perodu povratka (Tp)) poplave se mogu podeliti na: male, srednje, velike i katastrofalne40. Male poplave ravničarskih reka dešavaju se prosečno jednom u 5 - 10 godina. Pri tom se poplavi 10 % poljoprivrednih dobara koja se nalaze u nižim predelima. Materijalna šteta je mala i praktično se ritam života stanovništva ne narušava. Srednje poplave dešavaju se jednom u 20 - 25 godina i praćene su velikim plavljenjem, a ponekad mogu ozbiljno da poremete svakodnevni život stanovništva. U gusto naseljenim rejonima mogu izazvati delimičnu evakuaciju stanovništva, naneti solidnu socijalno-ekonomsku štetu. Dolazi do poplavljivanja 10 — 15% poljoprivrednih površina. Velike poplave dešavaju se jednom u 50 - 100 godina, i obuhvataju cele rečne basene. Mogu paralisati privrednu delatnost, nanose veliku materijalnu štetu. Zbog potopljenosti naseljenih mesta neophodna je masovna evakuacija stanovništva i materijalnih vrednosti iz potopljenih zona i zaštita najvažnijih privrednih objekata. Jedanput u 100 do 200 godina dešavaju se katastrofalne poplave, usled kojih dolazi do potapanja velikih površina u granicama jednog ili više rečnih sistema. U poplavljenoj zoni u potpunosti je paralizovana privredna i proizvodna delatnost. Veliku potencijalnu opasnost predstavlja zagrevanje zemljišta, koje uslovljava povećanje nivoa podzemnih voda. Zagrevanje zemljišta izaziva deformaciju i rušenje temelja zgrada i podzemnih sistema komunikacije, povećanje stepana seizmičnosti teritorije, plavljenje podruma zgrada, pogoršanje sanitarnih i ekoloških uslova gradova i naseljenih mesta.Glavni uzroci pojave poplava su: velika količina padavina, topljenje snega, cunami, tajfuni, havarije na vodenim branama i hidrocentralama.Povodanj, tj.podizanje nivoa vode u rekama pri obilnim kišama, po pravilu je kratkotrajan, pojavljuje se iznenada, traje nekoliko dana, ali nanosi veliku štetu ekonomiji. Tada dolazi do povećanja snage reka. One nose najveću moguću količinu vode i nanosa, dolazi do deformisanja dna i obala itd. Velika količina vode preti da poruši brane, mostove i druge objekte u priobalnoj zoni reke. Štetan uticaj poplava ogleda se u plavljenju stambenih jedinica, industrijskih i poljoprivrednih objekata, oštećenju zgrada i objekata, opadanju njihove vrednosti, uništavanju opreme preduzeća, rušenju brana, sistema veza i dalekovoda, stradanju ljudi. Prema statističkim podacima šteta izazvana katastrofalnim poplavama izgleda ovako: industrija 17%, transport i veze 9%, poljoprivreda 60%, druge grane industrije 14%.Shema preseka rečnog korita može se prikazati ili kao trougaoni (sl.. a), ili kao trapezoidni presek (sl..b).

Slika broj 4.: Shema preseka rečnog toka

a - trougaono korito; b - trapezoidno korito; ao - širina rečnog dna, (m); bo - širina reke pre povodnja, (m); b - širina reke za vreme povodnja, (m); ho dubina reke pre povodnja, (m); h -

40 Naprimer: 100-godišnja poplava je događaj takve veličine, da tokom dugog perioda vremena, prosečno vreme između događaja jednake ili veće veličine iznosi 100 godina

visina podizanja nivoa vode, (m); h3 - dubina poplave, (m); h - nadmorska visina datog mesta, (m); m - uglovi nagiba obalaKapacitet vode u reci pre pojave poplava, (m3/s),Q0 = w0S0

gde je w0- brzina vode u reci pre nastupanja povodnja, m/s; So- površina preseka korita reke pre povodnja, (m2 ) (So = 0,5 boho - trougaoni presek, So= O,5(ao + bo)ho- za trapezoidni preseNivo vode nakon otapanja snega i nastupanja povodnja, (m3/s)wmax = w0+JF/3,6 gde je J intenzitet otapanja snega, (mm/h); F – površina sa koje se otapa sneg, ( km2 ).Nivo vode u reci u toku povodnja, h, (m)

Maksimalna brzina toka vode u toku povodnja, (m/s)Wmax = Qmax/Smax

gde je Smax površina poprečnog preseka toka u toku povodnja Qmax (m/s), koja se određuje po formulama za trougaoni i trapezoidni presek, u kojima se umesto h0 uzima h, a ymesto b0 – b.

štetni uticaj poplavnog talasa određuje se dubinom poplave, (m)h3 = h – i maksimalnom brzinom toka poplave, (m/s)w3 = wmax

Parametar udaljenosti objekta od korita reke određuje se po tabeli 3:Vrednosti parametra h3 M = 1,25 M = 1,5 M = 2,00,10,20,40,60,81,0

0,200,380,600,760,921,12

0,230,430,640,841,051,20

0,300,500,720,961,181,32

Tabela broj11.: vredosti parametraPrimedba: M – parametar, koji karakteriše profil rečnog korita: M=1,25- za trapezoidni profil; M=1,5 – za ovalni; M=2,0 – za trougaoni.Štetno dejstvo poplavnog galasa prikazan je u tabeli

Objekat

Stepen oštećenja objektaveliko srednje malo

h, (m) w,(m/s) h,(m) w, (m/s) h,(m) w, (m/s)Zgrade: od cigle

od panela Mostovi: metalni

armirano-betonski drveni

afaltirani put Pristanište

47, 52 2 1 4 8

2,5 43 3 2 3 2

3 61 1 1 2 5

2 32 2

1,5 1,5 1,5

2 30 0 0 1 3

1 1,50,5 0,5 0,5 1

1,5

Tabela broj 12.: Parametri poplavnog talasa

ObjekatVreme u satima (h)1 2 3 4 24 48

Poplavljivanje podruma Ometanje uličnog kretanja Oštećenje mostova Obrušenje drvenih kuća Obrušenje kuća od cigle Prekidanje snabdevanjem Prekid telefonskih veza Oštećenje gasovoda i toplovoda Uništenje sadnica

10 15 - - - 75 75 - -

15 30 - 7 - 90 85 - -

40 60 3 70 10 95 100 7 -

60 75 6 90 40 100 100 10 -

85 95 30 10050 10010030 3

90 10045 10060 10010070 8

Primedba: Pri w3 =1,5...2,5 m/s, vrednosti navedeneu tabeli treba pomnožiti sa 0,6; pri w3=4,5...5,5 m/s - pomnožiti sa 1,4.Za razliku od probojnog talasa, poplave i povodnji imaju dugotrajniji uticaj i veće posledice (tabela 6.)

ObjekatA B VN w N w N w

Metalni mostovi i putevi širine 30...100m Isto, preko 100m Armirano-betonski mostovi Drveni mostovi Asfaltirani mostovi Putevi sa pokrivačem od šljunka

2 2 2 1 4 2,5

3 2,5 3 2 3 2

1 1 1 1 2 1

2 2 1,5 1,5 1,5 1,5

0 0 0 0 1 0,5

0,5 0,5 0,5 0,5 1 0,5

Tabela broj 13.: Velika (A), srednja (B) i mala(V) oštećenja saobraćajnih objekta u zavisnosti od dubine (N), (m) i brzine (w), (m/s )vodenog toka

Objekat h τBrane od čvrstih materijala sa zaštitnim pokrivačem sa normalnim pokrivače Zemljani nasipi sa zaštitnim pokrivačem bez pokrivača

4 2,5 2 1,5

3 2 2 1

Tabela broj 14.: Uslovi oštećenja brana i nasipa pri visini- h vode, (m) i trajanju izlivanja- τ, (h)

Pri određenim brzinama vodenog toka dolazi do rušenja saobraćajnih puteva (tabela .), brana i nasipa (tabela).Veliki značaj u planiranju i organizaciji zaštite i spasavanja ima prognoziranje uslova koji omogućavaju da se predvide mogućnosti pojava VS i njenih posledica, da se pravovremeno upozore zaposleni i stanovništvo, i da se u slučaju nužde organizuje njegova evakuacija, donesu neophodne mere sprečavanja ili ublažavanja posledica štetnih faktora itd.

3.5. Grad Grad je afmosferska padavina u čvrstom stanju (led) prečnika 5 mm ili više, koji svojim udarom izaziva velika oštećenja ili uništenja poljoprivrednih kultura, a može da prouzrokuje štete i na drugim objektima (gradevinskim i sl.). Nosioci nepogoda u letnjem periodu su moćni vertikalno

razvijeni oblaci kumulonibusi. Oni posebno noću, fantastičnim svetlosnim efektima, svojim kulama koje probijaju visoko u atmosferu, predstavljaju jednu od najveličanstvenijih pojava koje priroda pruža. Međutim, te lepe pojave posebno leti daju jake kratkotrajne pljuskovite kiše i grad, uz sevanje i grmljavinu. Obrazovanje ovih oblaka vezuje se složene makro i mikro fizičke procese i njihovu interakciju u atmosferi. Nepogodski oblaci se javljaju pri određenim aerosinoptičkim situacijama koje se karakterišu veoma intezivnim prolascima hladnih frontova i postojanjem nestabilnosti unutar vazdušne mase ispred fronta. Neka područja se karakterišu nestabilnim vazdušnim masama iza hladnog fronta. Ovakve nepogode razvijaju se naglo, često menjaju pravac i brzinu kretanja i pri tome zahvataju relativno uske rejone uzrokujući velike štete, a zatim se naglo gase, da bi se ponovo pojavile često i posle pola sata opet neočekivano, ali na drugom mestu. Mogu se pojaviti u bilo koje doba dana u toplijem periodu godine, ali se najčešće javljaju u drugoj polovini dana. Grad nastaje smrzavanjem kapljica koje na svom putu ka Zemlji prolaze kroz pojas hladnog vazduha. Prečnik zrna grada u maksimalnoj vrednosti kreće se od 6-8cm, mada su poznati i slučajevi padanja zrna grada prečnika i preko 10cm. U najvećem broju slučajeva zrna grada su prečnika 1-2cm, a brzina padanja iznosi 15-20 m/s pri uslovima bez vetra. Često padanje grada prate olujni vetrovi, pa je brzina padanja znatno veća od uobičajene. Dužina padanja grada je veoma neujednačena i iznosi od nekoliko sekundi do 1,5h, ali najčešče traje 5-10 minuta. Najveće štete od grada trpi poljoprivreda i voćarstvo. Posebno su na udaru vinogradi i rani prolećni usevi. U slučaju većih srazmera, grad može naneti štete i vozilima, stambenim objektima i dr. Grmljavinska nepogoda je mesto gde se produkuje oluja iz oblaka tipa Cumulonimbus, uvek udružena sa munjama i grmljenjem. Grmljavinska nepogoda skoro uvek stvara jake udare vetra, jaku kišu, ponekad grad i u nekim oblastima dovodi do česte pojave tornada. Obično kratko traje, retko više od dva sata u slučaju pojedinačne nepogode. Takođe, na osnovu letačkih iskustava, poznato je da su grmljavinske nepogode karakteristične i po značajnoj turbulenciji, zaleđivanju i šmicanju vetra.

3.6. Snežne oluje i mećave Mećava se pojavljuje kada vetar podiže deliće snega sa tla smanjujući vidljivost. Ovaj fenomen može predstavljati poseban problem u polarnim predelima, gde je sneg suv i sitan, čime je izuzetno pogodan za podizanje. Vejavica postoji kada se niska temperatura kombinuje vetrom, čija brzina prelazi 15 m/s, i velikim količinama snega u vazduhu. Sneg jednom delom potiče od podloge, od koje je podignut vetrom, a drugim delim pada. U uslovima vejavice često dolazi do izuzetnog smanjenja vidljivosti. Snežna oluja predstavlja najgoru vrstu vejavice i nastaje kada snažan vetar i stvara snežne nanose koji mogu zatrpati ljude i njihove posede. Njena zvanična definicija navodi da ona predstavlja burnu, veoma hladnu snežnu vejavicu sa pratećim, prodornim vetrom brzine od 50 i više km/h, čiji efekat na telo iznosi -10 stepeni. U uslovima snežne mećave saobraćaj se veoma otežano odvija, jer su temperature niske, a vidljivost smanjena. Ljudi i životinje u ovakvim uslovima gube orijentaciju i smrzavaju se. Već je visina snega preko 10 centimetara dovoljna da poremeti svakodnevni život. Sneg može blokirati puteve, ostaviti ljude u svojim kućama i pokidati telefonske žice u eletrične vodove. Snežne bujice posebno su opasne u brdovitim i planinskim predelima.Veoma često nanose velike štete za stanovništo. Usled delovanja snežnih bujica dolazi do rušenja i oštećenja kuća, vozila i ostale imovine. Posebno su opasni oni slučajevi kada snežna bujica preti da odnese veliki broj ljudskih života.

3.7. Vetar.

Vetar je česta meteorološka pojava koja ugrožava ljude i materijalna dobra, odnosno izaziva ogromne štete. Vetar ispoljava prvenstveno razorno (mehaničko i termičko) dejstvo, ali može zbog razlike u temperaturi vazduha (putem strujanja) da prenosi najrazličitije opasnosti (kontaminacije) na velika rastojanja od izvora. Jačina vetra se određuje prema Boforovoj skali koja ima 120.

JačinaBofora

Brzina m/s Karakteristike vetra Dejstvo koje vetar proizvodi

0 0-0.5 tišina Dim se podiže uspravno1 0,6-1,7 vetrić Pravac vetra se poznaje po kretanju dima

2-6 1,8-12,4 Povetarac, slab vetar, umeren vetar, umereno jak vetar

Od šuštanja lišća do klaćenja manjeg lisnatog drveća

7-8 12,5-18,2 Jak i veoma jak vetar Od lelujanja celih stablova do lomljenja grana9 18,3-21,5 oluja Ruše se domnjaci i padaju crepovi sa krova

10 21,6 -25,1 Jaka oluja Čupa drveće iz korena11 25,2-29 Žestoka oluja Velika oštećenja

12-17 Više od 29 Uragan Ima uništavajuće dejsvoTabela broj 15.: Boforova skala

Udari jakog vetra (košave) u Beogradu dostižu i do 110 km/h a u Vršcu i do 140 km/h. Najveća brzina vetra do sada zabeležena je 230 km/h u Porto-Riku 1928 godine. Cikloni, tajfuni (uragani), kovitlaci (tornado) jesu atmosferski vetrovi koji predstavljaju veliku opasnost po čoveka i njegovu imovinu. Po pravilu, oni se formiraju oko jakih toplih i vlažnih vazdušnih struja, brzo se vrte u smeru kazaljke na satu u Severnoj i suprotno od kazaljke na satu u Južnoj polulopti, krećući se zajedno sa okolnom vazdušnom masom. Ako na putu dođu u kontakt sa vlagom, njihova snaga se može povećati, ali je vremenom gube i stišavaju se. Uragani (ciklon, tajfun) su atmosferski vetrovi velike snage, koji se kreću brzinom do 120 km/h, a u prizemnom delu i do 200 km/h. Pojava uragana uslovljena je formiranjem oblasti niskog vazdušnog pritiska usled priliva toplog, vlažnog vazduha. Toplota vlage koja se kondezuje podiže se iznad površine vlažnog vazduha i postaje izvor energije uragana, koja dostiže 4 h 1016 J. Za ciklone srednjih širina karakterističan je red veličina 1000 km, aktivni su 3-4 nedelje, za koje vreme prelaze rastojanja i do 10 000 km, pri tom 5-7 km na kopnu brzinom 30-40 km/h. Kovitlaci (tornado) su vertikalni vetrovi, koji se spuštaju sa donjeg nivoa oblaka. Proces nastajanja kovitlaca počinje pojavom struje toplog, vlažnog vazduha, koja se podiže veoma visoko i obrazuje olujne oblake. Oni donose kišu i grad oko prstena struje koja se podiže. Kišni mlaz se spiralno uvija u vidu cilindra ili konusa, koji stiže do zemlje. Oblast konusa usled centrifugalne sile utiče na stvaranje niskog vazdušnog pritiska u cevi i kolebanje pritiska između periferije i centralnih delova, koje dostiže 8 kRa. Neophodni uslov za nastajanje kovitlaca u 90% slučajeva je prisustvo hladnog sloja i intenzivnog konvektivnog kretanja toplog vazduha na gore. Srednje vreme trajanja kovitlaca iznosi 10-30 min, a pri najpovoljnijim uslovima 1h u evropskom delu Rusije i do 7,5 h u SAD. Brzina kretanja kovitlaca odgovara brzini atmosferskog sloja (50-60 km/h u retkim slučajevima 150 km/h ). Srednje rastojanje koje kovitlac pređe iznosi 10-30 km, a može dostići i 50km u evropskom delu Rusije (u SAD 500 km). Srednji prečnik kovitlaca pri zemlji iznosi 200-400m, a na nekim delovima ravnice i do 1km. Srednja površina pod uticajem nije manja od 1 km2, maksimalna do 400 km2. Enegrija kovitlaca dostiže 4 x 1010

J.Postoje 4 stepena oštećenja zgrada i objekata (slabo, srednje, jako i potpuno). Za procenu mogućih posledica uragana i kovitlaca moraju biti poznate karakteristike građevine, u koje ulaze podaci o nameni, spratnosti, materijalu zidova, prekrivača i pokrivača. Pri izboru tipa objekta koristi se sledeća klasifikacija objekata po spratnosti: objekti niži od 4 sprata; objekti spratnosti od 4 do 8 spratova; objekti visoke spratnosti od 9 do 25 spratova; veoma visoki objekti preko 25 spratova.

Gubici Clab Srednji Jak PotpunoOpšti Bespovratni Sanitarni

0,05 0,00 0,05

0,30 0,08 0,22

0,60 0,15 0,45

1,00 0,60 0,40

Tabela broj16.:Verovatnoća gubitka ljudi u objektima oštećenim dejstvom uragana, %

Kao rezultat sprovedene procene mogu se dobiti sledeći podaci: broj zgrada i objekata koji su zadobili određeni stepen oštećenja; kvalitativni opis oštećenja zgrada i objekata; ljudski gubici nastali kao posledica obrušavanja objekata. Uragani koji su pričinili najveću štetu u SAD su “Katarina” (2005) I “Rita” (stradalo više od 2000 ljudi) a takođe u maju 2011 godine razorna tornada na jugu SAD, kakav se ne pamti poslednjih 40 godina, ( poginulo više od 300 ljudi).

3.8. Suše

Osim grada, suša je atmosferska katastrofa sa najvećim posledicama po teritoriju Srbije. Analizom najznačajnijih indikatora i parametara (godišnja količina padavina, pluviometrični režim, nedostatak vode u zemljištu, kao i analiza temperature i vlažnosti vazduha tokom vegetacionog perioda) koji utvrđuju trajanje, učestalost i intenzitet suša, izdvojene su 4 oblasti (zbog suše) u Srbiji (Rakičević, 1988). Najugroženiji regioni u Srbiji od suša su: Niško- Leskovačka uvala sa uvalama Dobrička, Belopalanačka i Aleksinačka, Vranjski i Gnjilanski klanac, Kosovo polje sa Drenicom, Metohija, Negotinska krajina i Severoistočna Bačka sa severnim Banatom. Najduža suša u Srbiji je zabeležena u Vranju i trajala je 61 dan. Počela je 22. juna i završila se 21. avgusta 1928. Najtopliji dan u Srbiji zabeležen je 24. jula 2007. godine; svi maksimumi u mesecu julu bili su prebačeni, kao i absolutni maksimumi na svih 22 mernih stanica. Vrelima vazduha u Smederevskoj Palanci iznosila je 44.9 ºC. Ta vrednost je postala apsolutni maksimum za Srbiju I prevazišla je prethodni maksimum zabeležen u Kraljevu 22. jula 1939. godine, kada je temperature iznosila 44.3 ºC. Prodor izuzetno toplog vazduha iz Afrike na Balkansko poluostrvo počeo je sredinom jula 2007. godine. Jačanje termobaričnog grebena na jugozapadnom visinskom toku prouzrokovalo je dalju advekciju toplijeg vazduha i, usled atmosferskog zagrevanja, temperatura u Srbiji nastavila je da raste svakim danom sve više (Anđelković, 2007). Treba naglasiti da je najviša temperatura u Evropi tog dana bila samo neznatno veća i izmerena je u Demir Kapiji u Makedoniji, 45.7 ºC. 3.9. Prirodni požari-požari na otvorenom prostoru

Požari šuma podrazumevaju gorenje drveća u šumi, šumske prostirke, šumskog '' mrtvog'' materjala, trave, lišća, humusa, treseta , korenja drveća kao i drugog gorivog materjala koji se može naći u šumi. Požari koji nastaju u šumskim područjima mogu biti: podzemni; prizemni; visoki. Oblici šumskih požara mogu biti različiti i zavise od sledećih elemenata: Oblika terena (ravan,strm,izlomljen ); Vrsti gorivog materjala (lišćari, četinari, homogeni gorivi materjal; heterogeni gorivi materjal, sitan ili krupan gorivi materjal); Karakteristika vetra (jak, slab, bez vetra, smera vetra i sl.).U zavisnosti od delovanja navedenih faktora karakterišu se tri oblika

šumskih požara: kružni, eliptični i nepravilni41 . Kružni požari se najčešće javljaju kada je teren ravan, kada nema vetra i kada je gorivi materjal homogen. Eliptični oblik šumskih požara se javlja kada je teren strm, vetar slabe jačine a gorivi materjal heterogen. Nepravilni oblik šumskog požara javlja se kada je teren neujednačenog nagiba, izlomljen, kada je vetar jak i kada je gorivi materjal heterogen. Prilikom izbora opreme i sredstava za gašenje šumskih požara i određivanja plana gašenja važnu ulogu ima i poznavanje delova šumskih požara.Na slici broj 5.: prikazani su sastavni delovi šumskog požara: 1. Rep; 2. bočne strane ; 3. Prsti; 4. čelo 5. užareni komadi drveta. Požar se najbrže širi u čelu pod uticajem vetra ili uz pomoć strujanja toplog vazduha uz padinu. Požar čela se širi veoma brzo, gorenje je intenzivno i nanosi najveće štete..Šumskim podzemnim požarima se smatraju takvi požari koji se odvijaju bez plamena, koji najčešće nastaju u suvim podzemnim naslagama treseta. Kod podzemnih požara najčešće gori treset i humus ispod šumske organske prostirke, a u dubljim slojevima razloženo lišće, panjevi, žile i drugi gorivi materjal. Napredovanje podzemnih šumskih požara je sporo , teško se otkrivaju i brzo mogu da prerastu u otvoreni površinski požar. To su najčešće "tinjajući" požari koji šumskoj vegetaciji mogu naneti velike štete, naročito uništavanjem korenja drveća. Podzemni požari nastaju na sektorima sa slojem naslaga lišća i granja preko 0,2 m u uslovima suve klime. Debljina sloja šumskog pokrivača može dostići 0,5 m, a debljina sloja treseta na delovima ležišta može iznositi i više od 7 m. Najvažniji faktor uticaja na mogućnost nastanka i širenja podzemnog šumskog požara predstavlja vlažnost zapaljivog materjala. Na snižavanje nivoa vlažnosti zemljišta znatan uticaj ima i temperatura vazduha. Temperatura zemljišta koja utiče na pojavu podzemnih šumskih požara zavisi od više faktora kao što su: godišnje doba, fizičke osobine zemljišta, ekspozicija, nadmorska visina, geografska širina, pokrivenost zemljišta vegetacijom. Brzina širenja požara tresetišta se menja od nekoliko desetina delova metra do nekoliko metara na dan. Na grebenima planina usled češćih i jačih vetrova, a takođe usled veće osušenosti gorivog materjala , požari se mogu širiti velikom brzinom. U planinskim predelima zbog čestih prekida u nekontrilisanom širenju podzemnih požara ovi požari zahvataju manje površine, u odnosu na podzemne požare u ravnici. Gorenje tresetnog sloja je praćeno znatnim oslobađanjem zagušljivog dima. Prizemni požari su vrsta najčešćih šumskih požara naročito u listopadnim šumama. Kod prizemnih požara vatra zahvata najčešće suvu travu, žbunje i suvo drveće. Najveće štete nanose kod zasada mladih kultura kako lišćara tako i četinara,oštećujući drveće naročito pri zemlji, gde temperatura od 54 oC može da ošteti koru drveća, što ima za posledicu sušenje stabala bilo pojedinačno ili većih zasađenih površina. Ovi požari se brzo šire i često prelaze u visoke požare zahvatajući krošnje drveća. Prizemni šumski požari obično nastaju u šumskim masivima sa malom rezervom zapaljivog materjala na prizemnom sloju. Kod postojanja veće količine zapaljivog materjala , na površinskom sloju prizemni požari mogu da preraste u visoke. Visina plamena prizemnog požara može iznositi 0,1-2,0 m. Prizemni požari mogu biti: brzi, postojani ili stabilni niski požari. U brze prizemne požare spadaju požari sa brzom probijajućom ivicom gorenja, brzine preko 0,5 m/min, gde sagoreva nagomilani pokrivač, opalo lišće, grane, iglice četinara. U postojane ili stabilne prizemne požare spadaju požari sa srednjom brzinom širenja ivice požara manjom od 0,5 m/ min , kao što je gorenje vlažnog granja, prostirke sa velikom vlažnošću i sa izdvajanjem velike količine dima. Brzi prizemni požari karakteristični su za proleće kada je površinski sloj gorivog materjala dosta suv i male debljine. Postojani ili stabilni niski požari javljaju se kada je deblji sloj gorivog materjala i kada je vlažnost veća, ovo gorenje može biti i bezplameno. Brzina kretanja prizemnog požara zavisi pre svega od vrste gorivog materjala i uticaja vatra. Visoki požari ili požari krošnji drveća, najčešće nastaju iz prizemnih požara naročito u četinarskim šumama. Visoki požari su najčešće praćeni jakim vetrom, brzo se šire, jer vatra brzo preskače sa jedne na drugu krošnju drveća i teško se gase. Najčešće prizemni požar predstavlja sastavni deo visokog požara , a retko je gorenje krošnji drveća bez prizemnog požara. Visokim požarima najviše je podložna gusta i mlada četinarska šuma , hrasova šuma na suvim i uzvišenim mestima sa dosta grmlja. Visoki požari najčešće nastaju leti ,

41 Đorđević Goran:''Prevencija nastanka i širenja šumskih požara'', časopis zaštita u praksi,2007

kada zbog suše i jakog vetra može potpuno da se unište zahvaćeno drveće. Najčešće visoko požar se širi u skokovima , što je povezano sa sagorevanjem šumskog pokrivača na zemljištu. Toplota prizemnog požara zagreva krošnje drveća na većem rastojanju i u slučaju zapaljenja jedne krošnje drveta, gorenje se brzo širi i na ostale krošnje.U periodima skokova gorenja, požar se širi po krošnjama drveća brzinom od 3-5 m/s , a rastojanje od 80 m , plamen prelazi za 15 do 20 sekundi. Srednja brzina širenja visokog požara iznosi 2-5 km/h, a u nekim slučajevima i od 15 do 20 km/h. Visoki požari su praćeni velikim izdvajanjem toplote. U krošnjama drveća se stvaraju veliki plameni jezici i jaki vrtložni stubovi, praveći vatrene kovitlace sa dosta iskri i ugaraka. Zagrejani vazduh i produkti sagorevanja izazivaju vertikalne struje i obrazovanje konvektivnih stubova prečnika nekoliko stotina metara. Njihovo postepeno kretanje se poklapa sa pravcem prodora fronta požara. Konvektivni stub povećava dotok vazduha u zonu požara i prouzrokuju vetar koji pojačava požar. Prema brzini širenja, požari se dele na tri grupe: jake (> 100 m/min), srednje (3 - 100 m/min) i slabe (< 3 m/min). Za ocenu stanja opasnosti od požara u šumama usled vremenskih uslova koristi se kompleksni parametar K, koji se odnosi na osnovne faktore, koji utiču na opasnost od požara šumskih zapaljivih materijala:

gde je T0

temperatura vazduha u 12h po lokalnom vremenu; t - tačka rose u 12h (deficit vlažnosti); n - broj dana od poslednje kiše.U zavisnosti od vrednosti K, postoje sledeće kategorije požarne opasnosti u zavisnosti od vremena: I (K<300); II (300<K<1000); III (1000<K<4000); IV (4000<K<12000); V (K>12000). Za pojavu velikih šumskih požara (površina preko 25 hektara) sa prelaskom u gornje neophodan je veliki broj žarišta požara donjih slojeva, suvo vreme (III – V kategorija požarne opasnosti), pojačanje vetra od umerenog do jakog ili naletnog (brzina 8 - 3 0 m/s). Pri posebno povoljnim uslovima, za njih, požari gornjih slojeva mogu prerasti u vatrene nalete, kada centar požara uraganskom brzinom usisava okolni vazduh, a visoka temperatura i visok plamen uništavaju sve. Prema sadašnjim iskustvima po stepenu zapaljivosti , mogućnosti potpaljivanja vatre i brzini širenja požara možemo razlikovati pet glavnih kategorija šumske vegetacije i to:

1. Prva kategorija-prirodno nezapaljiva vegetacija (prirodni uslovi za nastanak šumskih požara-vrlo mali)2.Drugu kategoriju-teško zapaljiva vegetacija (prironi uslovi za nastanak šumskih požara-mali) 3.Treća kategorija-umereno zapaljiva vegetacija ( prirodni uslovi za nastanak šumskih požara umeren) 4.Četvrtu kategoriju-lako zapaljiva vegetacija (prirodni uslovi za nastanak požara- veliki) 5. Petu kategoriju-veoma i ekststremno zapaljiva vegetacija ( prirodni uslovi za nastanak požara –vrlo veliki)

Tresetni požari

Tresetni požari se pojavljuju na kopovima treseta ili na tresetištima. Srednja debljina tresetnog sloja u iznosi oko 2 m, iako se mogu sresti naslage treseta visine od 8 do 13 m. U zavisnosti od vodnomineralnog sastava razlikujemo 3 tipa treseta: donji, prelazni, gornji.Pod uticajem temperature, vlažnosti okolne sredine, biološke strukture biljaka, koje obrazuju treset i niza drugih uzroka treset se postepeno razlaže. Što je veći stepen razlaganja treseta, to je on podložniji zapaljivanju, usled nedostatka vlažnosti i povećanog toplotnog kapaciteta i zbijenosti. Do zapaljenja treseta može doći od iskre ili usled samozapaljenja (kada je suvo vreme). Treset polako gori, celom svojom debljinom naslaga; u praznine, nastale spaljivanjem upada tlo, tehnika ljudi, kuće.Brzina gorenja treseta pri tihom vremenu ili pri slabom vetru iznosi 0,18 kg/m2. Pri brzini vetra od 3 m/s i većoj često dolazi do toga, da vetar raznosi zapaljene tresetne čestice na velika rastojanja i one obrazuju nova žarišta. Dolazi do širenja požara u smeru vetra. Za širenje vatre kompaktnom linijom

bez udaljenijih plamenova koji nastaju od iskri nanesenih vetrom, prihvaćen je naziv brzina širenja vatre, a za brzinu, uključujući i udaljenije plamenove koji nastaju raznošenjem iskri - brzina rasprostiranja požara. U zavisnosti od brzine kretanja vatre, razlikujemo 4 vrste tresetnog požara:

-osnovni, koji se kreće u smeru vetra, najvećom brzinom;-dva bočna, koji se kreću sa strana glavnog, manjom brzinom;-pozadinski, koji se kreće suprotno od smera vetra, najmanjom brzinom.

Širenje tresetnog požara u velikoj meri zavisi od godišnjeg doba i doba dana, a takođe i meteoroloških faktora (količina padavina, temperatura vezduha, sunčevo zračenje).Požar se naročito brzo širi preko dana, s obzirom da se pod uticajem sunčevog zračenja gornji slojevi treseta intenzivno isušuju, čime deo vlage isparava, a ostatak odlazi u donje slojeve naslaga. Noću se požar razvija sporije, pošto je temperatura površine treseta niža od temperatura naslaga, zbog čega se vlažnost iodiže u gornje slojeve. Pored toga, noću se obično smiruje vetar i pada rosa.Površina tresetnog polja po pravilu ne sagoreva potpuno, što dovodi do zadimljenosti značajne teritorije. Do ljudskih žrtava u svim vrstama šumskih požara dolazi usled termičkog uticaja plamena, mehaničkog uticaja drveća koje pada, padanjem zapaljenih ostataka drveća. Udisanje dima koji nastaje iz predmeta zagrejanih na 60°S, čak pri koncentraciji samo 0,1% SO u vazduhu, po pravilu, dovodi do smrtnog ishoda. Požari predstavljaju značajan rizik od prirodnih katastrofa na teritoriji Srbije. Prema podacima Nacionalnog popisa šuma, šume pokrivaju 40% teritorije Srbije, od kojih se 27% sastoji od širokolisnih šuma. Deliblatska peščara i Istočna Srbija su naročito rizične za šumske požare. U skladu sa klimatskim promenama, tokom visokih temperature letnjih meseci, broj požara na teritoriji Srbije je u porastu iz godine u godinu, izazivajući veliku štetu šumskom fondu Republike. U periodu od 1990. do 2005. oko 43000 ha srpskih šuma i zemljišta obraslih šumom su bili uništeni u šumskim požarima. Tokom 2007. godine dogodila su se 482 požara u kojima je bilo uništeno 34000 ha šuma i zemljišta prekrivenog šumom; ovaj incident predstavlja ekstremno povećanje učestalosti požara u odnosu na 2003. godinu, kada je 51 požar zahvatio i uništio 324 ha šume i zemljišta prekrivenog šumom (Petkovic and Kostadinov, 2008). Tokom perioda od 1948-2007. godine samo u Deliblatskoj peščari je bilo zabeleženo 258 požara, koji su ugrožavali 11921 ha. Jedan od najvećih požara na ovim prostorima dogodio se 1996. godine i uništio 3815 ha zemlje. Poslednji požar se dogodio 2007. godine tokom kog je uništeno 547 ha.

3.10. Infekcijska oboljenja ljudi i životinja (biološke vanredne situacije)

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, uzrok smrti 16 miliona ljudi (31%) od 51 milion, koliko godišnje umre na planeti, predstavljaju različite vrste infekcija.Infekcijska oboljenja izazivaju živi patogeni uzročnici. Pod infekcijom podrazumevamo dospevanje patogenog mikroba u organizam i njegovo razmnožavanje. Patogenost se sastoji u sposobnosti mikroorganizma da se razmnožava u tkivima organizma i da, nadjačavajući njegove odbrambene funkcije, izaziva oboljenje. To svojstvo u vezi je sa prisustvom faktora patogenosti u telu mikroba, u koje spadaju invazivnost, toksigenost i sposobnost formiranje zaštitne opne.Invazivnost ili sposobnost dospevanja u organizam i širenja u tkivima organizma omogućena je fermentima koje mikroorganizam stvara. Pod toksigenošću podrazumevamo sposobnost stvaranja otrovnih supstanci-toksina. Toksin stvoren od strane živog mikroorganizma ima naziv egzotoksin, a toksin koji se oslobađa njihovim dezintegrisanjem naziva se endotoksin. Neki mikroorganizmi po dospevanju u organizam imaju sposobnost stvaranja zaštitne opne.Patogenost jednog istog mikroorganzma nije konstantna i koleba se u različitim vrednostima. Za označavanje stepena patogenosti koristi se termin „virulentnost". Za merenje virulentnosti primenjuje se minimalna letalna doza (DLM – Dose Letal Minimum), tj.ona minimalna količina živih mikroba koja izaziva smrtonosno oboljenje pokusnih životinja. U zadnje vreme za merenje virulentnosti češće se koristi srednja letalna doza (DLM50), koja izaziva smrt 50% pokusnih životinja.Za javljanje infekcijskog oboljenja neophodno je da virulentni mikrob u određenoj količini i na određeni način dospe u organizam. Infektivne bolesti možemo podeliti na crevne, infekcije respiratornih puteva, infekcije krvi, infekcije kože i

infekcije sarazličitim mehanizmom prenošenja.Postojanje mikroba u prirodi definiše se njegovom sposobnošću prelaženja iz jednog organizma u drugi, pri čemu naredni prelazak i novo inficiranje i oboljelje nastupaju onda kada prstaje njegovo delovanje u prethodnom organizmu ili prenosiocu. Taj neraskidivi lanac inficiranja i oboljenja jednog za drugim naziva se epidemijski proces ili epidemija.Epidemije mogi nastati i razvijati se pri prisustvu tri obavezna uslova: izvora infekcija, puteva prenošenja infekcija i tendencije oboljenja određene grupe ljudi. Infektivne bolesti svojstvene čoveku nazivaju se antroponoznim. Infektivne bolesti svojstvene čoveku i životinjama nazivaju se zoonoznim. Pri nekim zoonozama čovek, koji se može lako zaraziti od životinje postaje tzv. „ćorsokak" infekcije, jer je, po pravilu, ne prenosi na druge ljude.Prelaženje patogenih mikroba sa jednog organizma na drugi odvija se takozvanim mehanizmom prenošenja. Taj proces se sastoji iz tri faze:a) oslobađanje mikroorganizma i zaraženog organizma;b) boravak mikroorganizma određeno vreme u spoljašnjoj sredini0v) unošelje mikroorganizma u sledeći organizam.Mehanizam prenošenja infekcije razlikuje se kod različitih oboljenja i direktno zavisi od lokacije parazita u živom organizmu. Mikroorganizam iz organizma bolesnika ili nosioca dospeva u zdrav organizam, vršeći određeno kretanje. Zavisno od forme bolesti, taj put može biti dug i kratak. U svakom slučaju mikroorganizam trpi uticaj životne sredine čoveka.Prenošenje nekih infektivnih bolesti (gonoreja, četvrta venerična bolest i dr) vrši se bez uticaja spoljašnje sredine, neposrednim kontaktom obolelog sa zdravim organizmom.Direktnim kontaktom, kao retki izuzeci, mogu se prenositi i neka druga oboljenja, mada u tim slučajevima on ima manji epidemiološki značaj.Putevi širenja infekcija mogu biti veoma raznovrsni. Prenošenje infekcija preko predmeta (posuda, posteljina, knjige i dr), u kontaktu sa obolelim (npr.pri preradi životinjskih sirovina), što nazivamo kantaktnim putem prenošenja. Kontaktne infekcije najčešće izazivaju oboljenja kože, ređe crevne infekcije, naročito usled nezadovoljavajućih sanitarnih uslova i nepoštovanja osnovnih higijenskih uslova u životu i radu.Važnu ulogu u prenošenju infekcije ima vazduh. Vazdušnim putem dolazi do širenja takvih infektivnih bolesti kao što su: grip, tuberkuloza, difterija, šarlah, male boginje, epidemijski parotitis i mnoge druge. Izazivač, oslobodivši se putem kapljica sluzi, iz organizma obolelog ili nosioca veoma brzo dospeva u disajne organe zdravog organizma (vazdušno-kapljična infekcija), ili se zdržava na okolnim predmetima i podiže zajedno sa prašinom (vazdušno-čestična infekcija). Na ovaj način mogu se prenositi bolesti čiji izazivači dovode do iscrpljenjosti organizma, ponekad izazivaju tuberkulozu. Vazduh se može zagaditi i vaštačkim putem.Niz infekcionih oboljenja (kolera42, trbušni tifus, leptospiroza itd.) prenosi se vodenim putem. Do infekcije putem vode najčešće dolazi korišćenjem zagađene vode za piće, za pripremu hrane, a takođe i za kupanje. Veoma veliku opasnost predstavlja zagađenje vode u vodovodnim cevima. Infektivne bolesti se neretko prenose putem životnih namirnica. Patogeni mikrobi u namirnice mogu dospeti na različite načine: preko prljavih ruku obolelog ili nosioca, pranjem posuđa zaraženom vodom, njihovim nadekvatnim transportpm, serviranjem na prljavim stolovima, inficiranjem preko muva, glodara itd. Namirnice u zavisnosti od konzistencije (čvrste, tečne...) i drugih karakteristika, mogu biti inficirane površinski ili u celosti. Posebno mesto u prenošenju infekcije zauzima zemlja. Sa jedne strane ona je mesto privremenog boravka izazivača niza obolenja (crni prišt, tetanus i druge), a sa druge igra specifičnu ulogu u širenju takvih vrsta crevnih glisti, kao što su askaride, ankilostomide itd. Jajašca tih glisti mogu izazvati obolenje tek nakon „razvoja" u zemlji. Na kraju, mnoge infektivne bolesti prenose člankonošci (insekti i krpelji), takozvanim, transmisionim putem. Svaki živi prenosilac samo prenosi određeni izazivač. Znatno ređe jedna ista infektivna bolest može se širiti nekolikim prenosiocima. Prenošenje uzročnika člankonošcima može biti mehaničko i specifično. Mehanički prenosioci (glavnim delom muve) prenose izazivače oboljenja obično preko nožica, krila i drugih delova tela, a takođe i sadržajima creva. U organizmu specifičnih prenosilaca izazivač bolesti prolazi kroz ciklus razmnožavanja ili određeni ciklus razvoja, npr. polni ciklus razvoja malarijskog parazita u telu komarca. Usled toga, uzročnik postaje zarazan određeno vreme

42 Poslednja velika epidemija kolere zabeležena je u Indiji 1958. godine. Zvaničnih podataka o broju žrtava te epidemije nema, ali, prema nekim procenama, stradalo je više stotina hiljada ljudi.

nakon hranjenja krvlju bolesnika. U nizu slučajeva, npr. pri encefalitisu, izazvanom krpeljima, virus se prenosi na potomstvo krpelja. Stoga su insekti, naročito krpelji, ne samo prenosioci infekcija, već često i njihovi rezervoari u prirodi. Mehanizam prenošenja infekcija razlikuje se kod različitih prenosioca. Tako, komarci i moskiti na čoveka prenose infekciju ujedom, vaši oslobađaju izazivače pegavog tifusa, putem svojih fekalija koje se utrljavaju u kožu prilikom češljanja itd. U zavisnosti od učešća živih prenosilaca, infektivne bolesti dele se na obligatno-transmisione, one koje se prenose samo insektima (npr. krpeljima) i fakultativno-transmisione i infeksije koje se mogu prenositi i pomoću drugih elemenata spoljašnje sredine. Ukoliko se infektivna bolest prenosi na jedan od navedenih načina, epidemiju koja može nastati nazivamo vodenom, transmisionom, epidemijom putem hrane itd. Uz to, prenošenje uzročnika bolesti može se odvijati na nekoliko načina istovremeno. Ipak, i u takvim slučajevima često se može otkriti osnovni način prenošenja infekcije.Epidemijski proces može imati oblik sporadične pojave, epidemije i pandemije. Sporadična pojava se odnosi na oboljenja čiji je nivo u datoj zemlji ili oblasti uobičajen za to infektivno oboljenje. Javlja se u formi pojedinačnih slučajeva oboljenja koja obično nisu povezani zajedničkim izvorom infekcije. Pod epidemijom podrazumevamo masovna prenošenja istih infektivnih oboljenja, pri čemu su grupe oboljenja povezane među sobom zajedničkim izvorima infekcija, ili istim načinom širenja, npr. vodena epidemija trbušnog tifusa i kolere, epidemija groznice „mišjeg" ili vodenog porekla itd. Za karakterisanje grupnih oboljenja u kolektivu, do kojih dolazi za vrlo kratko vreme često se koristi naziv „epidemijski nalet". Pandemija je neuobičajeno velika epidemija koja obuhvata veliki broj ljudi na teritoriji i obično prelazi granice jedne države. Postojanje bilo kog infektivnog oboljenja na određenoj teritoriji naziva se endemija. Ovaj temin se ne odnosi na stepen rasprostranjenosti infektivnog oboljenja, već samo ukazuje na to da se izvorište infekcije nalazi u datoj teritoriji ili zemlji. Endemijska oboljenja tesno su povezana sa prirodom. Ona na datoj teritoriji postoje vekovima (nezavisno od čoveka) usled neprestane cirkulacije izazivača oboljenja iz organizma jedne životinje u organizam druge. U cirkulaciji i očuvanju izazivača oboljenja važnu ulogu imaju insekti koji se hrane krvlju i krpelji. Do oboljevanja ljudi dolazi samo u slučaju kada se oni nalaze na teritoriji prirodnog žarišta infekcije. U slučaju kada se infektivna oboljenja, svojstvena samo čoveku ili domaćim životinjama, takođe redovno registruju u određenoj oblasti, govori se o tzv. statističkoj endemiji, budući da ta pojava nije uslovljena nikakvim lokalnim prirodnim uslovima. Sa poboljšanjem sanitarno-komunalnih uslova ili ozdravljenjem domaćih životinja, statistička endemija iščezava u potpunosti. Pri proceni stepena rasprostranjenosti oboljenja među životinjama, koristi se slična terminologija. Pojmovima epidemija, pandemija, endemija odgovara epizootija, panzootija i enzootija.Mesto na kome se nalazi žarište infekcije i teritorija u čijim se granicama oboljenje prenosi, naziva se endemijsko žarište (u slučaju životinja enzootijsko žarište). Ispravno shvatanje zakonitosti nastajanja i toka epidemijskog procesa, moguće je samo ukoliko se uzme u obzir uloga prirodnih i socijalnih faktora. Mnoge životinje, nosioci infekcija žive samo u određenoj klimatskoj zoni. S time je tesno povezano širenje, npr. kuge u pustinjsko-stepskim rejonima, groznica oko reka i jezera, krpeljskog encefalitisa u oblastima tajgi itd. Promenom godišnjih doba menja se način života životinja. Zahlađenjem neki glodari tonu u zimski san, zbog čega se epizootički proces prekida i obnavlja tek sa dolaskom proleća. Sa dobom godine kod mnogih životinja u vezi je period razmnožavanja i laktacije. Sve se to jako odražava na verovatnoću zaražavanja ljudi, i samim tim na intenzitet epidemijskog procesa. Još je izraženiji uticaj prirodnih uslova na put prenošenja infekcije. Potpunim prestajanjem aktivnosti insekata i krpelja dolaskom zime, ili perioda kiše u tropskim krajevima, dolazi do prekida ili naglog smanjenja zaražavanja ljudi transmisionim oboljenjima. Izazivači nekih bolesti u organizmu prenosioca, ili u zemlji razvijaju se samo na određenim temperaturama. Tako se plazmodije trodnevne malarije razvijaju u telu komarca na temperaturi vazduha ne manjoj od 16 °S, a tropske malarije na temperaturi ne manjoj od 17..,18 °S. Larve ankilostomida razvijaju se u zemlji pri temperaturi od 14-16 °S.Sa dolaskom zime, kada se poveća vreme boravljenja ljudi u zatvorenim prostorijama, povećava se mogućnost prenošenja infekcija vazdušno-kapljičnim putem itd. U direktnoj je zavisnosti od doba godine kontakt čoveka sa životinjama. Manje je istražen uticaj

prirodnih faktora na podložnost ljudi infektivnim oboljenjima. Uticaj čoveka na životnu sredinu dovodi do ograničavanja ili odstranjivanja uticaja prirodnog faktora na epidemiološki proces. Obrađivanje i navodnjavanje zemlje samo po sebi dovodi do istrebljenja glodara, nosilaca infekcija i odgovarajućih infektivnih oboljenja. Isušivarve močvara i, samim tim, likvidiranjem mesta razmnožavanja komaraca, likvidira se malarija. Drugim rečima, prirodni faktori u većoj ili manjoj meri zavise od socijalnog faktora. Socijalni faktor je osnovna pokretačka snaga koja određuje nastajanje, tok i likvidaciju epidemiološkog procesa. U istoriji čovečanstva postoje mnogi primeri o povezanosti epidemije i socijalnih potresa (rat43, glad, nezaposlenost itd.). Svetska zdravstvena organizacija upozorava da je tokom poslednjih 20 godina otkriveno više od 30 novih mikroorganizama izazivača bolesti, koji prouzrokuju ranije nepoznate bolesti. Za njih se koristi termin emerging (koje su se neočekivano pojavile) infekcije, koje izazivaju ili mogu izazvati vanredne epidemiološke situacije nepredvidljivih razmera i posledica. Posebnu opasnost za čoveka a ozbiljan problem za sisteme zdravstvene zaštite predstavljaju nove virusne infekcije. Tu se u prvom redu misli na bolesti koje su se pojavile krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina - virusnu hemoragičnu groznicu lasa i ebola, brazilsku i venecuelansku hemoragičnu groznicu, Tamda i Sir Darja groznice, kao i isik-kulski, karelijski, kalifornijski encefalitis, AIDS, hepatitis C i neke druge. Čovečanstvo je u proleće 2003. godine iznenadila pojava novih virusnih infekcija, koje su nazvane atipična pneumonija i ptičji grip. Ni bakterijske infekcije nisu manje opasne – legionarska bolest, lajmska bolest, hemoragični kolitis, sindrom toksičkog šoka i druge. O njihovoj izuzetnoj ozbiljnosti svedoči relativno brzo širenje, težak tok bolesti i visok procenat smrtnosti. Te bolesti se, zbog toga što su nove, izuzetno teško dijagnostikuju, posebno ukoliko u blizini žarišta izbijanja bolesti nema velikih medicinskih centara sa iskusnim osobljem i modernim dijagnostičkim metodama i instrumentima. Ne treba zaboraviti da je periodu 1918 – 1919 godine, mnoge zemlje zahvatila pandemija gripa, poznata kao španski grip, koja je tokom godinu dana odnela 22 miliona života, što je preko dva puta više od broja poginulih na svim frontovima u Prvom svetskom ratu. Osim ove, teške posledice imale su i pandemije1957. godine (azijski grip) i 1968. godine (hongkonški grip).Do oboljenja ne mora doći čak i pri mogućoj infekciji. To se postiže vakcinacijom koja obezbeđuje imunitet na određena oboljenja i eksternom profilaktikom, usmerenom na uništenje izazivača bolesti u organizmu u toku njihove inkubacije.

43 U vreme Napoleonovih ratova izbila je epidemija pegavog tifusa, koja je za tren potukla vojske nekoliko država. Ostaci Napoleonove vojske koji su se povlačili iz Rusije preneli su tifus u Nemačku, gde je on opustošio neke oblasti. Kasnije je ta bolest zahvatila i druge zemlje: 1850. godine Irsku, 1867-1868 Finsku.

Glava 4

4. Tehničke i tehnološke vanredne situacije Naučno-tehnološka revolucija, koja je započela u drugoj polovini XX veka i povezana je sa angažovanjem u privredi sve veće količine prirodnih resursa, rastom proizvodne baze, korišćenjem sve složenijih tehnoloških sistema, njihovom koncentracijom i porastom potrošnje energije, uslovila je u isto vreme i povećanje rizika od havarija i katastrofa. Opasnost koja postoji u tehnogenoj sferi povezana je, pre svega, s tim što u industriji, energetici i komunalnim delatnostima postoji veliki broj radiološki, hemijski, biološki, požarno i eksplozivno opasnih operacija i tehnologija. Opasnost predstavlja potencijalna mogućnost izbijanja havarija i katastrofa u nuklearnim centralama, pogonima za proizvodnju i preradu nafte, gasa i hemijskih proizvoda, kod velikih cevovoda, hidrotehničkih objekata, kao i u proizvodnji gde se u tehnološkim procesima koriste opasne materije i nepouzdane tehnologije. Havarije i katastrofe izazivaju nagle i opasne promene u biosferi. Njihov udeo u ukupnom broju VS je 70-80% , pri čemu su najčešće u pitanju havarije na privrednim objektima, saobraćajne nezgoda, hemijski akcidenti itd. U određenim uslovima havarija izaziva opasnost po život i zdravlje ljudi i odnosi ljudske žrtve. U tom slučaju govori se o katastrofi, sa tragičnim posledicama. Ne mora svaka havarija da dovede do katastrofe, ali uzroci većine katastrofa su ipak različite havarije ili akcidenti. U svetu je usvojena klasifikacija katastrofa prema broju nastradalih po kojoj se manjom katastrofom smatra ona u kojoj je stradalo do 25 osoba, srednjom – ako je stradalo 100 i više ljudi, a velike katastrofe su one u kojima ima preko 1000 poginulih i povređenih. U proseku, u svetu se svakog dana dogodi po jedna katastrofa koja je prema razmerama takva da zahteva angažovanje međunarodnih snaga na spasavanju. Ispitivanje 5 hiljada najozbiljnijih havarija pokazalo je da se 90-95 % njih dogodilo u industrijski razvijenim državama. Analizirujući rezultate istraživanja velikih industrijskih havarija u inostranstvu, među faktorima, koji uslovljavaju tedenciju rasta broja havarija, izdvajaju se: 1) opšti porast obima industrijske proizvodnje; 2) rast broja preduzeća sa visokim stepenom koncentracije proizvodnje, povećanje i koncentracija energetskog potencijala; 3) povećanje uzajamne zavisnosti različitih vrsta proizvodnje i poteškoća u vezi infrastrukture; 4) velike brzine proizvodnih procesa, kraći vremenski rok puštanja u rad proizvodnih pogona, stroga konkurencija u mnogim slučajevima odbacuje sprovođenje u potpunom obimu neophodnog (ili željenog) kompleksa mera i rad na osiguranju maksimalne bezbednosti; 5) složenost projektovanja industrijskih kompleksa i učešće velikog broja organizacija, koje doprinose "razvodnjavanju" konkretne odgovornosti za bezbednost celog kompleksa i 6) složenosti, povezane sa organizacijom efektivne međunarodne saradnje. Transportni udesi (katastrofe) se mogu podeliti u dva vida: one, koje se dešavaju u industrijskim objektima i koje nisu neposredno u vezi sa premeštanjem transportnih sredstava (u depou, na stanicama, u lukama, na aerodromima), a do kojih dolazi u trenutku njihovog kretanja. Za drugi vid havarija karakteristični su udaljenost VS od velikih naseljenih mesta, teškoća probijanja spasilačkih jedinica do tih mesta i veliki broj stradalih, kojima je potrebna hitna medicinska pomoć.Požari i eksplozije su najrasprostranjenije VS. Najčešće, i po pravilu sa teškim socijalnim i ekonomskim posledicama, one se dešavaju na objektima sa opasnošću nastanka požara ili eksplozije. To su pre svega privredna preduzeća, koja u proizvodnim procesima koriste eksplozivne i lako zapaljive materije, takođe i železnički i cevovodni transport, koji je najopterećeniji u pogledu premeštanja tovara, koji mogu izazvati požar ili eksploziju. Udesi sa oslobađanjem (pretnjom oslobađanja havarijsko hemijski opasnih materija su akcidenti, povezani sa isticanjem štetnih hemijskih materija u procesu njihove proizvodnje, čuvanja, prerade i transporta. Udesi sa oslobađanjem (pretnjom od oslobađanja) radioaktivnih materija. Dešavaju se na radiološko opasnim objektima: nuklearnim stanicama, preduzećima za izradu i preradu nuklearnog goriva, čuvanju radioaktivnog otpada i dr.

Udesi sa oslobađanjem (pretnjom od oslobađanja) biološki opasnih materija ne predstavljaju česte događaje, što se po svoj prilici, objašnjava strogom tajnošću radova u toj oblasti i istovremeno dobro razrađenim merama za preventivu nastanka takvih vanrednih situacija. Međutim, uzimajući u obzir težinu posledica u slučaju pojave biološki opasnih materija u životnoj sredini, takve havarije su najopasnije za stanovništvo. Iznenadna rušenja zgrada i objekata se uglavnom ne dešavaju sama od sebe, već bivaju izazvana posrednim faktorima: velikim brojem ljudi na ograničenoj površini; jakim vibracijama, izazvanim prolaženjem železničkih kompozicija ili teretnih saobraćajnih sredstava; velikim opterećenjem gornjih spratova zgrade itd.Havarije na elektoenergetskim komunalnim sistemima retko dovode do smrti ljudi. Međutim oni zaista otežavaju život i rad stanovništva (posebno u hladnim vremenskim prilikama) i mogu da postanu uzrok ozbiljnih oštećenja pa čak i privremenog zaustavljanja rada objekata privrede i poljoprivrede. Havarije na industrijskim objektima za prečišćavanje raznih produkata (čvrstih, tečnih I gasovitih) koji odlaze u vazduh,vodu ili zemljište, ne dovode samo do štetnog dejstva na zaposlene u tim objektima i stanovnike okolnih naseljenih mesta, nego i do ozbiljnog izbacivanja otrovnih, toksičnih i jednostavno štetnih materija u životnu sredinu. Hidrodinamičke havarije uglavnom nastaju pri rušenju (probijanju) hidrodinamičkih objekata, u najvećem broju slučajeva brana. Njihove posledice su oštećenje i nefunkcionisanje kompleksa hidrotehničkih I drugih objekata, povređivanje ljudi, plavljenje velikih teritorija. Jedna od najtežih hemijskih nezgoda bila je ona do koje je došlo 3. decembra 1984. god. u fabrici za proizvodnju pesticida u Bopalu (Indija), a koja je odnela 2 hiljade života i dovela do različitog stepena povreda kod više od 200 hiljada ljudi. Nezgodu je prouzrokovalo isticanje iz tehnološkog sistema i dospevanje u atmosferu metilizocijanata. Do izlivanja otrovne materije došlo je kroz sigurnosni ventil, a potom je otrovni oblak prekrio gusto naseljenu teritoriju u okolini fabrike. U avgustu 1991. god. u Meksiku je prilikom železničke nezgoda došlo do iskakanja 32 cisterne sa tečnim hlorom. U atmosferu je dospelo oko 300 tona hlora. Oko 500 ljudi je u zoni širenja zagađenog vazduha zadobilo povrede različitog stepena, a 7 osoba je poginulo na licu mesta.Iz najbližih naselja je bilo evakuisano preko hiljadu stanovnika. Analiza uzroka većine udesa i havarija tehničko-tehniloškog karaktera pokazuje da do većine njih dolazi usled istrošenosti opreme, zastarelosti sredstava za rad, tehnoloških nedostataka, narušavanja tehnološke i radne discipline, nepoštovanja mera zaštite pri proizvodnji, upotrebi i transportu, nedosttku svih vrsta stručnih kadrova i nedovoljnoj obuci zaposlenih.

4.1. Specifičnosti vanredne situacije izazvane požarom, eksplozijom i opasnim materijama

Radi određivanje štetnih dejstava faktora VS na čoveka, njegovu imovinu i životnu sredinu potrebno je znati prostorno-vremensku određenost fizičko-hemijskih, bioloških, toplotnih i drugih parametara). Pri vazdušnom udarnom talasu velikog pritiska impulsa faze razređivanja; pri toplotnom uticaju-polje gustine toplotnog mlaza struje (toplotno zračenje); pri toksikološkom uticaju - polje koncentracija (toksidoza) toksikanata itd. Pod scenarijom razvoja tehnogene havarije i udesa smatramo tok logično povezanih pojedinačnih događaja (isticanje, izbacivanje, isparavanje, širenje, zapaljivanje, eksilozija, uticaj na ljude i uređaje itd) u skladu sa kojima se određuju polja fizičkih parametara, karakteristike štetnih dejstava, stepen ugroženosti ljudi, imovine, životne sredine.

a)Oslobađanjem toksičnih-opasnih hemijskih materija (OHM)

Postoje i u svetu se koriste različite metode za određivanje zona početnog (osnovnog) štetnog dejstva izazvanih oslobađanjem toksičnih supstanci, koje se koriste za grube procene i obično za potrebe civilne zaštite. Postoje i metode za detaljnije određivanje ovih zona (ALOHA44 i TOKSI u

44 Softverskim programom ALOHA (EPA i NOAA/National Oceanic and Atmospheric Administration, USA ) je zvaničnim programom Agencije za zaštitu životne sredine

Ruskoj federaciji). U nasoj zemlji postoji metodologija izrade Izveštaja o bezbednosti i Plana zaštite od udesa u kojoj je opisan način određivanja zona opasnosti-povredivih zona.

b)Požar i eksplozija u zgradama i industrijskim objektima.

Povrediva zona (prostor) izložena toplotnom uticaju, m, pri požaru u zgradama i industrijskim objektima izračunava se po formuli:

gde je qkr kritična gustina toplotnog zračenja-mlaza plamena, koji pada na površinu izloženu zračenju, kW/ m2 (tabela..); R* - prečnik- razmere požara, m, jednak - za objekte obuhvaćene požarom; l - dužina objekta, obuhvaćenog požarom, m; h - visina objekta, obuhvaćenog požarom, m.; qsop -gustina mlaza zračenja „vatrene kugle", kw/ m2 (tabela ); Po ovoj formuli može se odrediti rastojanje od žarišta požara na osnovu stepena povreda čoveka, ili oštećenja zgrada i objekata. Poseban problem u požarima prestavlja dim kao produkt sagorevanja od koga u stambenim zgradama strada najveći broj ljudi.

Tabela broj 16.: Toplotno-tehničke karakteristike materijala i supstanci

Čovek Mazut, ulje Alkohol, benzol Drvo

qkr,Kw/m2

opekotine prvog stepena

opekotine drugog stepena

pojava vatre pojava vatre pojava vatre

40,0 <1,0 <1,0 180 - -35,0 <1,0 <1,0 - 180 -30,0 1,0 2,0 - - 24020 2,0 3,0 - - 60015 4,0 5,0 - - -10 6,0 9,0 - - -

5 16,0 25,0 - - -4,2 20,0 40,0 -1,5 bezbedno bezbedno - - -

Tabela broj17.: Vrednosti vremena, s pri kritičnim vrednostima gustine mlaza plamena qkr

Problem povredivih zona sa aspekta eksplozije je najmanje dvostuk: u pogledu širenja eksplozije i uticaja letećih fragmenata. U oba slučaja je važna količina opasne materije ali ˝posle˝ neke vrednosti količine domet fragmenata malo raste pa ˝uskoro˝ i ne raste. To je zato što fragmenti nai-laze na otpor vazduha; s druge strane širenje veće količine smeše može biti potpomognuto vetrom i dostići domet i od više stotina metara. Empirijski obrasci za određivanje bezbednosnog rastojanja s

Materija, materijalUkupna brzina sagorevanja

kg/( m2 x s)Toplota sagorevanja

KJ/kgGustina plamena požara

qsop, kW/ m2

Aceton 0,047 28400 1200Benzol 0,08 30500 2500Benzin 0,05 44000 1780...2200

Kerozin 0,05 43000 1520

Mazut 0,013 40000 1300

Nafta 0,02 43700 874

Drvo 0,015 19000 260

Kaučuk 0,013 42000 460

obzirom na leteće fragmente i pritisak eksplozije, slični kao kod određivanja rastojanja za eks-plozivne materije d = c gde je q – količina ekvivalentnog eksploziva – jesu praktični (do nekih količina) ali nisu naročito smisleni – za veće količine funkcija mora biti ne tako rastuća.

Za eksplozivne smeše pritisak eksplozije je znatno manji - obično do 10 bar - tako da ovakav tip obarasca nije prigodan. Koliko je poznato nije ušao u praksu prigodan obrazac za ExS – malo se eksperimentisalo sa bi se do njega došlo. Mnogo više se eksperimentisalo sa eksplozivnim materijama ali je to skoro neupotrebljivo za ove svrhe. Razmatraju se prostor u kojima postoji ugrožavanje i oni se dele na zone opasnosti (obično 0, 1 i 2 kad se radi o koncentraciji opasne materije i učestanosti visokih, rizičnih, koncentracija), padanja fragmenata pri eksploziji (veliki srednji i mali pa tako i podela u tri zone u tom smislu), delovanje udarnog pritiska pri eksploziji (tu se obično pravi podela u 5 od 10 zona.

c). Udesi i havarije uz oslobađanje radioaktivnih materija

Radijaciona havarija-udes predstavlja gubitak kontrole nad izvorom jonizirajućeg zračenja, izazavanog neispravnošću uređaja, nepravilnim korišćenjem, elementarnim nepogodom ili usled drugih razloga, koji mogu dovesti do ozračivanja ljudi ili radioaktivnog zagađivanja životne sredine. Havarije na ovim objektima dele se na: kontrolisane radijacijske havarije - havarije, kod kojih su projektom određena početna i završna stanja i predviđeni sistemi bezbednosti, koji garantuju ograničenost posledica havarije (po pravilu, uz delimičnu rashermetizaciju, ali bez zagađenja aktivne zone); nekontrolisane radijacijske havarije - havarije, izazvane havarijama početnih stanja, nepredviđenih projektnim radijacijskim havarijama, uz dodatne prekide rada sistema bezbednosti i realizacije pogrešnih odluka personala u odnosu na projektovane, koji dovode do teških posledica (dolazi do delimičnog ili potpunog zagađenja aktivne zone). Pri havarijama na ROO sa oslobađanjem radioaktivnih supstaci, stvaraju se zone radioaktivnog kontaminacije-zagađenja, koje karakteriše nivo radijacije, doza ozračenosti, površina zone kontaminacije.zagađenja itd (tabela )

Zona zagađelja Uneta doza zračenja, D∞, Gr

Stepen radijacije, R, Gr/h

Površina zagađene- kontamin. zone, s, km2

A' — slabog 0,056 1,4 h 104 0,8(LxB-LABA)

A —umerenog 0,56 1,4 h 10-3 0,8(LABA-LБBБB

B —jakog 5,6 1,4 h 10-2 0,8(LБBБ – LВВBВ)

V — opasnog 16,8 4,2 h 10 - 2 0,8(LBBB – LГBГ)

G — izuzetno opasnog

56 0,14 0,8LГBГ

Tabela broj 18.: Karakteristike zona radioaktivnog zagađenja pri havariji na ROO

Geometrijske veličine (dužina, (L) km, i širina, (V), km) zona kontaminacije-zagađenja (grafik) u

zavisnosti od količine radioaktivnog zračenja kod kontrolisanih havarija daju se tabelarno ili se mogu proračunati pomoću empirijskih formula. Grafik 4.6. Zone radioaktivnog zagađenja pri radioaktivnoj havariji.Vreme dolaska radioaktivnog oblaka do objekta gde se nalaze ljudi τdol, (h) određuje se formulom:

gde je C koeficijent, koji zavisi od stabilnosti atmosferskih prilika, pri inverziji - 0,13, pri izotermiji - 0,23 i pri konvekciji - 0,24; R - rastojanje od objekta do mesta nastanka-žarišta radijacije, km; WV- brzina kretanja vazduha na visini od 10m, km/h. Stepen stabilnosti atmosferskih prilika određuje se tabelarno, u zavisnosti od doba dana, oblačnosti i brzine vetra. Proračun nivoa radijacije R, Gr/h, doze spoljašnjeg zračenja D, Gr, izvodi se zavisno od vremena, koje je prošlo od početka havarije po formuli

gde je Rizm izmereni ili izračunati nivo radijacije u momentu τizm, Gr/h;n - koeficijent, koji iznosi 0,25 za vreme do mesec dana posle havarije i 0,5 od 1- 3 meseca;Zona spoljašnjeg zračenja: gde je Ppoč -nivo zračenja na početku radijacije, (τpoč;); Pkr - nivo zračenja na kraju radijacije, τkr, Gr/h; K - koeficijent, koji iznosi 1,33 za vreme do mesec dana posle havarije i 2 od 1 - 3 meseca.Kada se čovek nalazi u prostoriji (kuća, sklonište itd.) doza zračenja biće manja za K puta. Koeficijent Ksl naziva se koeficijentom slabljenja i njegove vrednosti navedene su u poglavlju o skoništima.Koeficijent zaštićenosti za jedan dan C, pokazuje koliko će se puta doza zračenja realno umanjivati u odnosu na dozu, kojoj bi čovek bio izložen na otvorenom prostoru, može se izračunati po formuli:

gde je τi - dužina boravka ljudi u različitim uslovima (kuće, skloništa,

transport itd.), h.Doza unutrašnjeg (inhalacionog) zračenja čoveka zavisi od stepena stabilnosti atmosferskih prilika, brzine vetra i rastojanja od epicentra havarije i određuje se tabelarno.Vreme dozvoljenog rada τrad , h, zaposlenih (stanovništva) pri uslovima date doze zračenja, koja ne prevazilazi određenu vrednost Dod, određuje se na osnovu takođe na osnovu tabela.

d) hidrotehnički udesi i havarijePri VS na hidrodinamički opasnim objektima u donjem nivou kao rezulat iznenadnog pada vode iz gornjeg nivoa dolazi do probojnog-prelivnog talasa. Njegovo rušilačko dejstvo javlja se kao neposredno obrušavanje na ljude i objekte vodene mase, koja se kreće velikom brzinom (brzina kretanja probojnog talasa je 3 do 25 km na sat) i koja sa sobom nosi delove srušenih objekata idrugih predmeta. Pri katastrofalnoj poplavi opasnost po život i zdravlje ljudi osim dejstva probojnog talasa predstavlja boravak u hladnoj vodi, nervno - psihičko naprezanje, a takođe i poplavljivanje (rušenje)sistema koji obezbeđuju životne aktivnosti stanovništva.Posledice VS na hidrodinamički opasnim objektima teško se mogu predvideti. Najveće štete nastaju u naseljenim mesta nizvodno i predstavljaju objekte visokog rizika. Pri njihovom rušenju može doći do katastrofalnih poplava širokih teritorija, značajnog broja gradova i sela, privrednih objekata, masovne pogibije ljudi, dugotrajnom zaustavljanju plovidbe, zemljoradnje i ribolova. U zonama katastrofalne poplave, moguće je rušenje (pojava klizišta) sistema vodosnabdevanja, kanalizacije, kolektora za otpad i drugih deponija. Kao rezultat kontaminacije zone u kojoj se poplava dogodila, povećava se opasnost izbijanja i rasprostranjivanja infektivnih bolesti. Ovo takođe prati skupljanje stanovništva na ograničenoj teritoriji, praćeno smanjenjem materijalnih uslova života. U zavisnosti od brzine kretanja (V) i visine (h) grebena prelivnog talasa, razlikovaće se stepen oštećenosti zgrada i objekata (tabela: Parametri prelivnog talasa, koji dovode do oštećenja objekata)

OBJEKTI Stepen oštećenosti

Jak Srednji Slab

h, m v, m/s h, m v, m/s h, m v, m/s

Zgrade od cigle 4 2,5 3 2 2 1Mostovi:metalni 2 3 1 2 0 0.5

armirano-betonski 2 j 1 2 0 0,5drveni 1 2 1 1,5 0 0,5

Putevi pokrivene asfaltom 4 3 2 1,5 0 1Pristanište 8 2 5 1,5 3 1,5

Magacin i kranovi za 7 2 5 1,5 2,5 1,5brodove

Sl. Primer zona moguce poplave za jednu branu

Glava 5.

5.Vanredne situacije u vojnim-ratnim uslovim

Vojna opasnost je kompleksan pojam povezan sa međusobnim odnosima država (saveza država), koje imaju određene nerešene političke, ekonomske, etničke, verske, pogranične i druge nesuglasice koje prete da eskaliraju u oružani sukob (da prerastu u vojni konflikt ili rat). Za državu sa odbrambenom strategijom nacionalne bezbednosti vojna opasnost predstavlja skrivenu pretnju njenom suverenitetu i stanovništvu usled eventualne agresije i delovanja po vojnim snagama i objektima u pozadini u dubini njene teritorije. Odlučujući faktor u proceni vojne opasnosti jeste struktura i borbeni kapacitet grupacije oružanih snaga potencijalnog protivnika u smislu ugrožavanja vojnih objekata i pozadinskih vojnih objekata u dubini teritorije tokom mogućeg oružanog sukoba (rata). U savremenim uslovima bujanja terorizma, vođenja neobjavljenih ratova, izbijanja čestih oružanih sukoba, a u toku ratova – delovanja po potencijalno opasnim objektima, u slučaju ratnog sukoba u zemlji može doći do pojave brojnih žarišta razaranja (na osnovu iskustava iz 2009), odrona, požara, poplava na velikim površinama usled delovanja po branama i drugim objektima hidrosistema. Može biti oštećena saobraćajna infrastruktura, sistemi državne uprave, komunikacija, snabdevanja stanovništva, dovedena u pitanje stabilnost energetskog kompleksa i privrednog potencijala u celini. U slučaju eventualne agresije najvažnijim objektima koji bi mogli biti napadnuti smatraju se:

- centri državne i vojne uprave;- saobraćajni objekti, komunikacije;- energetski objekti (dalekovodi, preduzeća naftne industrije, magistralni gasovodi i rezervoari

goriva);- privredni objekti i objekti za informisanje i snabdevanje stanovništva.

U savremenim oružanim sukobima (ratovima) sa pozicije potencijalnog protivnika smatra se da glavni napori oružanih snaga treba da se koncentrišu na razbijanje odbrambenog potencijala, i u prvom redu na onesposobljavanje za rad energetskih objekata. Za to se može koristiti konvencionalno i visoko precizno naoružanje, između ostalog najnoviji tipovi preciznog oružja – navođene avionske rakete, snabdevene korektivnim kosmičkim navigacionim sistemom «Navstar». Ta sredstva su pre deset godina primenjivana u oružanoj intervenciji NATO protiv Jugoslavije (od 24.03.1999. - 10.06.1999) pod nazivom “Milosrdni anđeo”. Avioni B-2A u svakom naletu ispaljivali su u proseku do 16 navođenih avionskih projektila. Ovaj i drugi raketni sistemi obezbedili su avijaciji NATO da tokom trajanja intervencije u svim vremenskim uslovima efikasno gađa privredne i infrastrukturne objekte sa linije bezbednog bombardovanja (linije ispaljivanja raketa). Za mesec ipo dana vojne kampanje protiv Jugoslavije strateški bombarderi B-2A izveli su 45 napada i izvršili preko 550 efektivnih bombardovanja po ciljevima navođenim avionskim bombama i raketama. Kako bi se onemogućilo snabdevanje privrede energentima najpre je bilo primenjeno istovremeno gađanje kritički važnih elemenata elektrodistributivnog sistema Jugoslavije. Izbacivanje iz pogona energetskih objekata te vrste postiže se grafitnim bombama tako što one izazivaju veliki broj prekida na elektromreži usled kratkih spojeva izazvanih svežnjevima elektroprovodljivih vlakana, koji se pri eksploziji raspršuju na velikim površinama («zona delovanja» jedne bojeve glave navođene avionske bombe zahvata površinu poluprečnika od 200 do 500 metara). To je omogućavalo da se u jednom naletu strateškog bombardera onemogući snabdevanje električnom energijom i normalno funkcionisanje čitavih regiona zemlje (prekid snabdevanja strujom, vodom, prekid grejanja i medicinske zaštite stanovništva, poremećaji u obavljanju železničkog, drumskog i vazdušnog saobraćaja). Prvi put u Jugoslaviji, a potom i u Avganistanu radi uništenja podzemnih baza i arsenala, SAD su primenile kamufletne (koje se zarivaju duboko u zemlju i ukopavaju na velikoj dubini) navođene avionske bombe «GBU-28» mase 2 272 kg. One su pripremane radi uništenja ukopanih podzemnih komandnih punktova, skladišta i objekata. Linija bacanja bombi je predviđena na udaljenosti 60 – 80 km od objekta, što

otežava njihovo otkrivanje i delovanje sredstvima PVO. Prilikom bombardovanja SR Jugoslavije vatrogasno-spasilačke jedinice Ministarstva imale su najvažniji zadatak u gašenju nastalih požara 45 i spasavanju ljudi iimovine ( 320 intervencija; 246 velikih i katastrofalnih požara; 74 tehničke intervencije; potrošeno vode -9735,5 kg, pene-38400 kg, praha -8112kg). NATO snage su izvršile ukupno 2300 vazdušnih napada sa 1200 aviona koji su ostvarili 34.250 avio poleta. Upotrebljena razorna sredstva od strane NATO pakta: 400 krstarećih raketa tipa Tomahavk; 130 projektila vazduh-zemlja i 25000 avio bombi, 37.000 "kasetnih bombi" zabranjena municija sa osiromašenim uranijumom, a prvi put su upotrebljene i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema. Poginulo je, ili nestalo, 1.008 pripadnika vojske i policije, od čega je 659 pripadnika vojske (ubijeno 631 pripadnika Vojske Srbije, nestalo je 28, od čega 72 oficira, 41 podoficir, 18 vojnika po ugovoru, 191 vojnik na služenju vojnog roka, 245 rezervista, 60 dobrovoljaca i tri civila u vojsci), a 349 pripadnika policije. Teže i lakše ranjeno oko 6.000 civila, medju njima 2.700 dece. Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara. Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni. Odluka o agresiji na SRJ doneta je, prvi put u novijoj istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga američkom generalu Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana.

Dijagram broj 1.: Zastupljenost broja intervencija u zavisnosti od doba dana u vreme bombardovanja.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok su 38 razoreni. Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije, u Pančevu i Novom Sadu. Posle više grubih diplomatskih akcija potpisan je Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu 9. juna 1999. ali su poslednji projektili na Srbiju pali 10 juna 10. juna, u 13.15 nedaleko od Kosovske Kamenice, što znači da je bombardovanje Srbije ukupno trajalo 79 dana. Generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, pošto je započelo povlačenje snaga SRJ I Srbije sa Kosova I Metohije. Tog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, a u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, “sa zadatkom da čuvaju mir i bezbednost”

5.1. Opšte karakteristike nuklearnog oružja i posledice njegove primene

Pojava vanredne situacije u ratnim uslovima pre svega je u vezi sa primenom sredstava masovnog uništenja (SMU), među kojima najčešću primenu ima nuklearno, hemijsko, bakteriološko oružje, a takođe i savremenije vrste oružja.Usvojeno je da se snaga korišćenog nuklearnog oružja određuje

45 Samo prilikom jedne intervencije teže i lakše je povređeno 15 vatrogasaca-spasilaca u Beogradu, i oštećeno isto toliko voila, kada je po drugi put bombardovan isti objekat, na kome su vatrogasci-spasioci gasili požar koji je nastao kao posledica prvog bombardovanja.

trotilovim ekvivalentom. U zavisnosti od snage nuklearno oružje delimo na pet kalibara: izrazito mali (do 103 tona trotilovog ekvivalenta), mali (od 103...104 tona), srednji (104…105 tona), veliki (105...106 tona) i izrazito veliki (preko 106 tona trotilovog ekvivalenta). U zavisnosti od ciljeva koji se ostvaruju primenom nuklearnog oružja, od izgleda i mesta na kojem se nalaze objekti nuklearnih udara, do nuklearnih eksplozija može doći na različitoj visini u vazduhu, na površini zemlje i vode, a takođe i pod površinom zemlje i vode. Na osnovu toga se i izdvajaju sledeće vrste nuklearnih eksplozija: visinske, vazdušne, nadzemne, nadvodne, podzemne i podvodne. Visinskom eksplozijom se naziva eksplozija iznad granica troposfere. Visina te granice se, zavisno od geografske širine, menja od 8 do18 km. Najmanja uslovno prihvaćena visina visinske eksplozije iznosi 10 km. Cilj takvih eksplozija je uništavanje različitih vazdušnih i kosmičkih objekata u letu (rakete, avioni), a takođe i narušavanje rada radiotehničkih uređaja. Štetno dejstvo visinskih eksplozija, po pravilu, nema uticaja na nadzemne objekte. Vazdušnom nuklearnom eksplozijom se naziva eksplozija u vazduhu na visini pri kojoj bljesak eksplozije ne dotiče površine zemlje, vode. Vazdušne eksplozije se dele na niske ili visoke. Niska vazdušna eksplozija je eksplozija na visini od 35 -100 m, a visoka od 100 m - 10 km. Štetno dejstvo vazdušnih eksplozija usmereno je na nadzemne i nadvodne objekta. Vazdušne eksplozije predviđene su za uništenje ljudi na otvorenom i uništenje manje stabilnih nadzemnih objekata, uključujući i industrijske objekte. Pri vazdušnim nuklearnim eksilozijama deluju sva štetna dejstva, ipak je radijacijski uticaj jak samo u blizini epicentra niske vazdušne eksplozije u prvim časovima posle eksplozije; pri visokoj vazdušnoj eksploziji, uticaj je, čak i u blizini epicentra, slab. Radijacijski uticaj na putu oblaka, pri vazdušnim eksplozijama je slab i nema bitnog uticaja na život i rad. Kako niske, tako su i visoke vazdušne eksplozije praćene kratkotrajnim zaslepljujućim bljeskom koji je moguće videti kada je vedro, i na rastojanju od više desetina kilometara od mesta eksplozije. Odmah za bljeskom na mestu eksplozije pojavljuje se svetleća površina koja se brzo širi i podiže. Jačina bljeska i svetleće površine, posebno na početku pojavljivanja, čak je deset puta jača od Sunca. Svetleća površina po pravilu ima sferičan oblik i zato je često nazivaju vatrena kugla. Radijus vatrene kugle brzo se povećava. Tako 0,3 sekunde posle eksplozije (20 hiljada tona municije) radijus može dostići skoro 100 m, a za 1s - 150 m. Maksimalnu veličinu radijus svetleće površine dostiže za oko 3s posle eksplozije, i ona iznosi 400 m. Pri jakim termonuklearnim eksplozijama, horizontalni dijametar svetleće površine dostiže i do nekoliko kilometara. Podižući se brzinom od oko 100 m/s, svetleća površina sve slabije svetli i postepeno se pretvara u ogroman oblak koji se sastoji od proizvoda eksplozije. Ispočetka oblak je tamne boje. Kasnije postaje sivo-smeđ, usled dioksida azota koji nastaje u zoni eksilozije pri visokoj temperaturi. Hladeći se sve više, oblak postaje sve svetliji, što se objašnjava kondenzacijom vodene pare koja se u njemu nalazi. Kao rezultat brzog podizanja prvo vatrene kugle, a zatim oblaka, za njim se diže struja vazduha koja sa površine zemlje zahvata veliku količinu prašine. Formira se stub prašine čiji dijametar iznosi od nekoliko desetina do nekoliko stotina metara, zavisno od jačine eksplozije. Pri niskim vazdušnim eksplozijam, stub prašine brzo dostiže oblak i sjedinjuje se sa njim. Nadzemnom nuklearnom eksplozijom se naziva eksplozija na površini zemlje, a takođe i u vazduhu na manjoj visini, pri kojoj svetleća površina dodiruje površinu zemlje. U zoni u kojoj se svetleća površina i površina zemljišta dodiruju u radijusu od nekoliko stotina metara od centra eksplozije, dolazi do spaljivanja gornjeg sloja zemljišta, koji se pri hlađenju pretvara u šJvaku crne ili sive boje. Hladeći se, svetleća površina se pretvara u oblak koji se brzo podiže. Vazdušne struje koje pri tom nastaju na površini zemlje, uvlače u oblak veliku količinu prašine, zemlje, što dovodi do obrazovanja mnogo jačeg oblaka i stuba prašine nego pri vazdušnoj eksploziji. Stub prašine je od momenta njegovog nastanka sjedinjen sa oblakom eksplozije i daje mu boju tamniju nego pri vazdušnoj eksploziji. Kroz nekoliko minuta posle eksplozije iznad epicentra se obrazuje karakterističan pečurkast oblak čije je ponašanje analogno ponašanju pečurkastog oblaka pri vazdušnoj eksploziji. U zemljištu se obično obrazuje veliki levak, okružen slojem izbačene zemlje. Oblik i veličina levka zavise od visine i jačine eksplozije i od tipa zemljišta. Pri eksploziji municije snage 20 kt na površini sa mekom zemljom (npr.glina) obrazuje se levak čiji dijametar iznosi 80 m, a dubina - 12 m. Pri nadzemioj

nuklearnoj eksploziji deluju svi pogubni faktori, pri čemu se u poređenju sa vazdušnim eksplozijama veliki značaj daje radijacijskom uticaju; na istoj udaljenosti od cešra eksplozije slabi uticaj ostalih pogubnih faktora, posebno udarnog talasa (usled procesa koji se odvijaju u zemljištu) i svetlosnog zračenja (uglavnom zbog njegove zasićenosti prašinom). Do podzemie nuklearne eksplozije može doći usled nuklearnih nagaznih mina, a takođe i usled primene specijalnih bombi ili raketa koje mogu da prodru u tlo. Eksplozija na dubini od 10 do 15 m smatra se podzemnom eksplozijom na maloj dubini. Pomoću nuklarnih nagaznih mina, podzemna eksplozija se može desiti i na mnogo većoj dubini. U zavisnosti od dubine, podzemna eksplozija može biti praćena izbacivanjem zemljišta, ili bez ikakvog narušavanja površine zemljišta. Podzemna eksplozija je predviđena za uništavanje čvrstih podzemnih objekata i stvaralje teško savladivih prepreka. Štetno dejstvo nuklearne eksplozije određuje se uticajem vazdušnog udarnog talasa, toplotnim uticajem svetlosnog zračenja, radijacijskim uticajem i radioaktivnim zagađenjem-kontaminacijom, a takođe i elektromagnetnim impulsom. Raspodela energije među štetnim dejstvima nuklearne eksplozije zavisi od tipa eksplozije i uslova pod kojima do nje dolazi. Pri eksploziji u atmosferi oko 50% energije odlazi na formiranje udarnog talasa, 30 - 40% - na svetlosno zračenje, do 5% na probojnu radijaciju i elektromagnetni impuls i do 15% na radioaktivno zagađenje. Pri neutronskoj eksploziji raspodela energije eksplozije se menja: 8 -10% na formiranje udarnog talasa, 5 - 8% na svetlosno zračenje i oko 85% odlazi na formiranje neutronskog i gama-zračenja (probojna radijacija).

5.2. Opšta karakteristika opasnih hemijskih sredstava i posledice njihove upotrebe

Otrovnim supstapcama (OS) nazivaju se hemijski produkti koji su u ratnoj primeni u stanju da negativno utiču na nezaštićene ljude, domaće životinje, biljke, okolinu itd. U hemijskoj municiji otrovne materije se nalaze u tečnom ili čvrstom stalju. U slučaju ratne primene otrovne materije prelaze u kapljično-tečno, gasovito i aerosolno stanje. Pri eksploziji hemijske municije deo otrovnih supstanci ostaje na površini u vidu kapljica, i pri isparavanju formira sekundarni oblak zagađenog vazduha koji, krećući se zahvaljujući vetru, stvara prostranu zonu za širenje pare otrovnih supstanci. Takav oblak ima sposobnost štetnog utcaja na nezaštićene ljude u toku čitavog vremena isparavanja otrovne materije. Ponašanje otrovpih supstanci u vazduhu, kao i na zemlji karakteriše se intenzitetom njihove stabilnost. Pod stabilnošću otrovnih supstanci podrazumeva se dužina štetnog uticaja na ljude i domaće životinje, koji se nalaze u zagađenoj zoni.Prema toksičnom uticaju na organizam, toksične materije se dele na sledeće grupe:

a)nervno-paralitičkog dejstva, koje imaju štetno dejstvona nervni sistem (U-gasovi, zarin, zoman) i odlikuju se visokim nivoom toksičnosti. Ove materije izazivaju narušavanje funkcija nervnog sistema, mišićne grčeve i paralizu;

b)opšte otrovne supstapce - koje izazivaju trovanja u organizmu (cijanovodoničla kiselina, hlorcijanid);

c)koje izazivaju gušenje, pogubno utiču na disajne organe (fosgen);d)koje nagrizaju kožu (iperit), na telu izazivaju žive rane koje dugo ne zarastaju;e)psihotropne, koje pogubno utiču na CNS (dietilamid, lizerginova kiselina, psilocid i

dr).Otrovne materije nervno-paralitičkog dejstva. U otrovne materije nervno-paralitičkog dejstva spadaju različiti organski derivati fosforne kiseline (fosfoorganske otrovne materije-FOS), koji imaju visok nivo toksičnosti i specifičan uticaj na nervni sistem. U normalnim uslovima sve one predstavljaju tečnosti sa niskim temperaturama smrzavanja, što omogućava njihovu primenu u svako godišnje doba. Otrovne materije nervno-paralitičkog dejstva dospevajući u organizam preko disajnih organa i kože, a takođe i preko organa za varenje, unošenjem zagađene hrane i vode, pogubne su po nervni sistem. Zato ih često nazivaju „nervnim otrovima". Sve one izazivaju jako sužavanje zenica. Važna odlika otrovne supstanci nervno-paralitičkog dejstva, posebno „ve ikss' (VX) je kožno razarajuće dejstvo, kako u obliku pare, tako i u kapljično-tečnom stanju.

Zato je za zaštitu od otrovnih supstanci nervno-paralitičkog dejstva potrebno koristiti gas-masku i sredstva za zaštitu kože. Osnovne karakteristike OS nervno-paralitičkog dejstva date su u tabeli 5.1

. Karakterisitke Zarin Zoman VXBojaMiris Temperatura ključanja oS Temperatura zamrzavanja, oS Gustina kg/m Isparivljost na 20 oS, mol/l Rastvorljivost u vodi, %Znaci trovanja

Bezbojna ili žućkasta Slab voćni 151,5 -54 1090 8,57 x 10-3 Može biti u svim prostirijama

Bezbojna ili žućkasta Slab -190 -80 1010 1,64 x 10-3 <1

Bezbojna ili žućkasta Slab voćni >300 -30...-50 1070 8,57 x 10-3 1...5

Otežanjeno disanje, prekomerno znojenje, spazmi želuca, nesvestica, paraliza disanja

Tabela broj19.: Osnovne karakteristike OS sa nervno paralitičkim dejstvom

Otrovne materije koje izazivaju gušenje i opšte otrovne materije.U otrovne materije koje izazivaju gušelje spadaju materije koje pogubno utiču na pluća, a u opšte-otrovne materije - materije koje izazivaju opšte trovanje u organizmu. Danas se kao najrasprostranjenija OS koja izaziva gušenje navodi fosgen, a kao opšte-otrovna materija - cijanovodonična kiselina i hlorcijanid. Osnovu toksičnog dejstva fosgena, cijanovodonične kiseline i hlorcijanida predstavlja narušavanje disanja. Osnovne karakteristike opšte otrovnih i OS koje izazivaju gušenje date su u tabeli 5.2.

Karakteristike Fosgen Cijanovodonična kiselina

Hlorcijanid

Boja Miris Temperatura ključanja,°S Temperatura smrzavanja, °S Gustina, kg/m3 Isparljivost na 20°S, mol/l Rastvorljivost u vodi, % Znaci trovanja

Bez bojeTrulog sena8,2 -118 1420 64,7 LošaKašalj sa izbacibanjem penaste tečnosti, otežano disanje disanje

Bez boje Gorkog badema 26 -14 700 33,4 Dobra Metalan ukus u ustima, osećaj straha, nesvestica. paraliza centra za disanje

Bezboje Oštar 19 -6 1200 53,7 Loša Metalan ukus u ustima, osećaj straha, nesvestica, paraliza centra za disanje

Otrovne materije koje nagrizaju kožu. U ovu grupu OS spada iperit koji može biti proizvod destilacije, čist i tehnički. Fizička svojstva iperita su:

Temperatura ključanja, °S 217 (sa delimičnim rastavljanjem)Temperatura topljenja, °S ,,Gustina pare u vazduhu, kg/m3 5,5Gustina tečnog iperita, kg/m3 1270Isparljivost pri 20 °S, mo1/1 3,77-10°Rastvorljivost u vodi na 10°S, g/1 0,7Tabela broj 19.: svojstva iperita

Dobro se rastvara u svim organskim rastvaračima, sa kerozinom i benzinom meša se u svim odnosima. Lako se upija u hranu, masti, šupljikave materijale (zemlja, drvo, cigla, tkanina), u gumene predmete, dugo ih zagađujući. Tehnički iperit je tamnosmeđa tečnost čiji miris podseća na miris belog luka ili senfa (otuda i potiče u Engleskoj i SAD naziv iperita «semfni gas».Iperit lako prodire u kožu i sluzokožu; dospevajući u krv i limfu, raznosi se po celom organizmu i izaziva opšte trovanje čoveka i životinja. Pri padu kapljice iperita na kožu znaci trovanja se pokazuju kroz 4-6 sati. U lakšim slučajevima pojavljuje se crvenilo na koži, kasnije praćeno otokom. Pri težem trovanju kože formiraju se mehurići koji kroz dva-tri dana pucaju i nastaju čirevi. Para iperita pogubno utiče na oči i disajne organe. Kroz 4-6 sati nakon udisanja pare iperita oseća se grebanje u grlu, promuklost i gubljenje glasa, upala bronhija i pluća. Otrovne materije psihotropnog dejstva. To su OS koje izazivaju privremene psihoze usled narušavanja hemijske regulacije CNS. Kao predstavnici ovih OS navode se materije tipa LSD i Bi-zet. To su bezbojne kristalizovane materije teško rastvorljive u vodi koje se primenjuju u aerosolnom stanju. Pri dospevanju u organizam one su u stanju da izazovu poremećaj kretanja, ometanje vida i sluha, halucinacije, psihička rastrojstva i da potpuno promene ponašanje čoveka, psihozu koju srećemo kod obolelih od šizofrenije.

5.3 Opšte karakteristike bakteriološkog oružja i posledice njegove primene

Osnovu štetnog dejstva bakteriološkog oružja čine mikroorganizmi koji se, zavisno od građe i bioloških svojstava, dele na bakterije, viruse, rikecije i gljivice. Patogene bakterije su jednoćelijski mikroorganizmi koji su otporni na spoljašnje uticaje. One su uzročnici infektivnih oboljenja poput kuge, crnog prišta, tularemije i dr. Patogeni virusi su mikroorganizmi koji se za razliku od bakterija razmnožavaju samo u živim tkivima. Virusi su izazivači bolesti poput prirodnih boginja, gripa, psitakoze, groznice Denge. Patogene rikecije su mikroorganizmi koji su po razmerama analogni bakterijama, ali se kao i virusi razmnožavaju unutar živih tkiva (unutarćelijski paraziti). Prenosioci rikecija su vaši, buve, komarci i krpelji. Rikecije izazivaju bolesti ionut KU-groznice, pegavog tifusa itd. Patogene gljivice su mikroorganizmi biljnog porekla koji izazivaju oboljenja poput kokcidioidomikoze, kriptokokoze i dr.Neki mikroorganizmi kao što su mikrobi botulizma, tetanusa, difterije, izbacuju otrove jakog dejstva (toksine), koji izazivaju teška trovanja. Spisak i karakteristike nekih oboljenja čiji se uzročnici koriste u vojne ciljeve dati su u tabeli 5.3.

Oboljenje Način upotrebeInkubacioniperiod, dani

Simptomi oboljenjaLetalnost, %,kontagioznost

BakterijeKuga

Crni prišt

Tularemija

Aerosol, prenosioci

Aerosol, kontakt

Aerosol, prenosioci

2...5

1…7

2…4

Visoka temperatura, kašalj, upala pluća, zagađenje krvi

Upala pluća, creva, kože

Upala limfnih čvorova, bolovi u glavi i mišićima

100 i visoka

100 i mala

5-30 i nema

VirusiGrip

Psitakoza

Groznica Denge

Ptrirodne boginje

Aerosol, preko predmetaAerosol, prenosiociAerosol, prenosioci

Aerosol, preko predmeta

1...3

7…20

5…8

4…6

Visoka temperatura,kašalj, malaksalostMalaksalost, bol u grlu,atrofija plućaVisoka temperatura,osip, krvava stolica

Malaksalost, bunilo, osip,kraste na koži

1 i visoka

20 i srednja

1 i nema

Do 40 i visoka

Rikecije

Ku-groznica

Pegavi tifus

Aerosol, preko predmeta

Ujedi vaši

15

10…14

Visoka temperatura,bolovi u glavi i mišićima,kašaljVisoka temperatura,bolovi u glavi i mišićima

4 i mala

40 i viosoka

GljiviceKokcidioidomik-oza

Aerosol, 10...14 Visoka temperatura,bolovi u zglobovima,upala gornjih disajnih puteva, kašalj

0 i niska

Tabela 5.3 Karakteristike oboljenja čiji se uzročnici koriste u vojne ciljeve

Bakteriološko oružje poseduje niz specifičnih karakteristika od kojih su najvažnije:a) epidemičnost - mogućnost masovne infekcije ljudi na velikim teritorijama za kratko vreme; b) visoka toksičnost, koja mnogo prevazilazi toksičnost OS (u 1sm3 suspenzije virusa psitakoze ima 2 h 1010 doza za infekciju ljudi);c) kontagioznost - sposobnost prenošenja pri kontaktu sa čoveka, sa životinjom i sa predmetima; d). inkubacioni period, koji dostiže i nekoliko dana; e) mogućnost konzervacije mikroorganizama pri kojoj pni u osušenom stanju ostaju živi u toku 5-10 godina;f) daljina rasprostriranja-modeli bakterioloških aerosola pri ispitivanju prešli su rastojanja do 700 km;g) teškoće pri indikaciji, koja dostiže i nekoliko časova;h) jak psihološki uticaj (panika, strah itd.).

Osnovni načini primene bakteriološkog oružja su aerosolni, transmisioni (korišćenje insekata, krpelja i glodara) i diverzioni.

5.4. Opšta karakteristika novih vrsta oružja masovnog uništenja

U nove vrste oružja masovnog uništenja spadaju oružja, zasnovana na principijelno novim fizičkohemijskim pojavama, svojstvima i tehničkim principima: geofizičko (metereološko, ekološko), genetičko i etničko, infrazvučno, zračno (lasersko, snopovsko, grazersko), radiološko, kosmičko i dr. Geofizičko oružje predstavlja kompleksan uticaj na procese u litosferi, atmosferi i hidrosferi Zemlje. Metereološko (atmosfersko) oružje-u pitanju je uticaj na mikrofizičke procese u atmosferi, s ciljem promene lokalnog balansa energije. Zagrevajući određene hemijske materije i pretvarajući ih u „tople" (koji se sastoje od kaplji vode) i „hladne" (koji se sastoje od kristala leda) oblake, moguće ih je raspršiti ili izazvati veštačku kišu. Količina padavina može se povećati do 200...300 mm, što predstavlja veliku opasnost za nizijske i vlažne rejone. 1963. godine za tri dana metereološkog rata nivo padavina u jednom od rejona Vijetnama dostigao je 858 mm, što je dovelo do popuštanja brana i poplave velikih teritorija poljoprivredne zemlje. Raspršujući oblak jodnim srebrom ili ubacujući u njega najsitnije metalne iglice, mogu se izazvati električna pražnjenja koja služe kao taktičko oružje za pogubljenje ljudi. Ekološko oružje predstavlja kompleks mera koje se sprovode u širokim razmerama, a usmerene su na narušavanje prirodnih uslova života. Raspršivanje supstanci u gornjim slojevima atmosfere, koje apsorbuju sunčevu energiju ili toplotu Zemlje, može izazvati jako lokalno zahlađenje ili pregrevanje površine Zemlje. Usmerenim nuklearnim eksplozijama na kontinentalnom delu Zemlje putem topljenja lednika, mogu se izazvati veštački zemljotresi, olujni pljuskovi (litosferno i hidrosferno oružje) itd. Naročito je opasno korišćenje metode i sredstava (stratosferne nuklearne eksplozije, uvođenje hemijskih reagenata u sloj ozona), koja uništavaju ozonski sloj planete (geokosmičko i ozonsko oružje). Nepopravljive ekološke posledice moguće su pri primeni nuklearnog oružja velike snage.

Primena nuklernih pražnjenja opšte snage 5000 Mt (oko 1/10 svih muklearni pražnjenja) stvorilo bi na Zemlji katastrofalnu situaciju. Od direktnog utidaja pogubnih faktora nuklernog oružja poginulo bi 1,5-2 milijarde ljudi, u atmosferu bi bilo izbačeno oko 225,5 miliona t: aerosola i prašine, usled čega bi se sunčevo zračenje smanjilo za 90%, što bi izazvalo katastrofalne globalne promene klime (nuklearne zime). Saglasno scenariju desilo bi se smanjenje temperature površine Zemlje za 15-20 °S, a u nekim rejonima (Sibir, istočna obala SAD-a) - za 40 °S. Okeani bi ostali relativno topli (sniženje temperature za 1-2 °S), ipak razlika temperatura kopna i okeana izazvala bi uragane i bure. Usled nedostatka sunčevog zračenja smanjiće se proces fotosinteze, izumiranje biljaka dovešće do izumiranja životinja, t.j. na kopnu i u okeanu će se narušiti lanac ishrane. Koncentracija ozona smanjiće se za 30-70%, a nivo UV-zračenja povećaće se 100 puta. Za uspostavljanje prethodne strukture atmosfere biće potrebno 100 godina. Posledice radioaktivnog zračenja biće opadanje imuniteta kod većine ljudi i pojava većeg broja infektivnih oboljenja. Na Zemlji će nastati katastrofalna epidemiološka situacija - širiće se pandemije različitih infekcija (gripa, kuge, kolere). Naglo će porasti broj obolelih od raka, a naročito od leukemije. Učestalost pojavljivanja raznih njenih formi kod preživelog stanovništva Zemlje iznosiće 10-11 hiljada ljudi na 1 milion stanovništva. Konačno, treba primetiti i nemogućnost ukazivanja nastradalima realne medicinske pomoći. Pri globalnom nuklearnom konfliktu bilo bi neophodno 2 miliona punktova medicinske pomoći, 30 miliona lekara i 100 miliona medecinskih tehničara. Prema podacima zdravstvene organizacije 1985. godine u svetu je bilo 3-3,5 miliona lekara i 7-7,5 medecinskih tehničara. Treba primetiti da će, s obzirom na to da se bolnice koncentrišu oko velikih gradova, 60% doktora odmah poginuti. Genetsko oružje su nove forme štetnih bakterija, nastale genetskom inženjerijom. Pri dospevanju u tuđi organizam te bakterije oslobađaju materije, koje menjaju strukturu gena, izazivajući pojavu novih patogenih bakterija. Veliku opasnost predstavlja mogućnost rekombinacije DNK, koja omogućuje da nepatogene bakterije postanu patogene, implatiranjem genetske informacije patogenosti ili proizvodnje toksina. Kao vrsta genetskog oružja navodi se i e t n i č k o o r u ž j e koje predstavlja biološke i hemijske recepture, koje selektivno utiču na određene etničke grupe stanovništva. Selektivnost je uslovljena razlikama u krvnoj grupi, pigmentaciji kože itd. Efikasnost etničkog oružja procenjuje se na 25-30%. Npr., krv V grupe, preovladava kod američkih Indijanaca i kod 40% stanovništva jugoistočne Azije. Primena receptura, koje deluju na ljude samo te krvne grupe, dovešće do masovne smrtnosti. Zračno oružje zasnovano je na dostignućima savremene fizike i uslovno se deli na lasersko, grazersko i snopovsko. Lasersko oružje predstavlja kvantovane generatore koji generišu koherentne elektro-magnetne zrake širokog dijapazona dužine talasa, predviđene za uništelje žive sile i tehnike. Štetno dejstvo moćnog lasera ogleda se u trenutnom povećanju temperature površine koja se zrači, njenom pregrejavanju, zapaljivanju itd. Najperspektivnijim se smatraju laseri dužine talasa 10,6, kako ta dužina talasa odgovara „oknu prozračnosti", to zračenje apsorbuju: hemoglobin krvi, fermenti nervnog sistema, molekuli vode u tkivima, što uvećava pogubno dejstvo zraka. Posebno interesovanje stručnjaka izaziva upotreba lasera u rendgenskoj oblasti i oblasti gama-zračenja, koja ima veliku sposobnost prodiranja kroz vazduh i matsrijale. Vrsta zračnog oružja je i snopovsko oružje, koje formira tok elementarnih čestica velike brzine i gustine. Ono se može primenjivati, kako na zemlji, tako i u kosmosu, a kao izvor čestica (elektrona, protona) služe akceleratori elementarnih čestica. Za povećanje dometa nanose se ne posebni već grupni udari po 10-20 impulsa za svaki. Početni impulsi stvaraju „tunel", kojim naredni impulsi mogu dostići cilj, udaljen 10-15 . Snopovsko oružje kosmičkog tipa zasnovano je na korišćenju neutralnih čestica, dalekosežnost štetnog uticaja dostiže stotine kilometara.

5.5. Klasična sredstva uništenja

U obična sredstva uništenja spadaju balističke i druge rakete, avionska i artiljerijska municija, mine, nagazne mine, granate i dr. Njihovo razarajuće dejstvo zasnovano je na dejstvu eksplozivnih materija kojima se ona pune. Pri primeni ovih sredstava u naseljenim mestima i na objektima infrastrukture

nastaju žarišta razaranja sa pogibijom ljudi, nanosi se materijalna šteta. Naročito snažno razarajuće dejstvo ima municija širokog opsega (eksplozije). Njihovo razarajuće dejstvo zasniva se na eksploziji gasnovazdušne smese. Za spravljanje ove municije koriste se smese metilacetilena, propandiena i propana sa dodavanjem butana ili smese na osnovi oksida etilena i nekih vidova lakozapaljivih tečnosti. Običnim sredstvima uništenja pripada i zapaljivo oružje. U savremena osnovna zapaljiva sredstva svrstavaju se napalmi, pirogeli, termiti, elektron i dr. Napalmi – to su smese koje sadrže 90-97% benzina i 3-10% organskih koagulanata (soli naftne i palmetinske kiseline). Tokom njihovog sagorevanja nastaje temperatura od 1000-1200°S. Vreme gorenja usitnjene smese traje od 5 do 10 min. Pirogeli – to su napalmi sa dodatnim punjenjem: prah ili opiljci magnezijuma ili aluminijuma, uglja, asfalta, šalitre. Temperatura sagorevanja dostiže 1600°S, trajanja 1-3 min. Termiti su smese praha aluminijuma sa oksidima teškotopljivih metala, na primer gvožđe. Elektron - to je legura 96% magnezijuma, 3% aluminijuma i 1% drugih elemenata. Termiti i elektron pri gorenju razvijaju temperaturu do 3000°S. Primena zapaljivog oružja dovodi do masovnog uništenja ljudi i nastajanju požara. Kada padnu na ljude napalm i pirogeli bombe izazivaju duboke termičke opekotine. Posle jakog bola kod povređenih posle 30 do 60 sekundi nastaje šok. Čovek može i da umre ako mu se ne ukaže pomoć. Istovremeno sa opekotinama kože nastaju i opekotine gornjih disajnih puteva i celokupno trovanje organizma produktima gorenja. Pregrejani vazduh opasan je za ljude na rastojanju od 100m prema vetru od mesta gorenja velike mase napalma. Zapaljiva sredstva se primenjuju u obliku zapaljivih avionskih tankova, kasatnih bombi, artiljerijskih granata i bacača plamena. Jedan od važnijih pravaca nove etape razvoja običnih sredstava uništenja je stvaranje preciznog navođenog oružja. Njegova osnovna karakteristika je visok procenat razaranja već pri prvom pucnju u bilo kom delu dana ili noći i u bilo kojim meteorološkim uslovima. Stacionirani položaj objekata infrastrukture dozvoljava protivniku da ranije utvrdi njihove koordinate i najosetljivija mesta tehnoloških kompleksa. Jedan od ciljeva stvaranja preciznog navođenog oružja je isključivanje gubitaka među civilnim stanovništvom tokom ratnih sukoba. Ali, kako pokazuje primer njegove primene od strane američke vojske u SRJugoslaviji, Iraku, Avganistanu, izbeći takve žrtve nije moguće. Uništavanje i pogibija ljudi prilikom vođenja vojnih operacija uz primenu običnih sredstava uništenja javljaju se, kako posledica neposrednog delovanja razornih faktora oružja (udarni talas i zona raspršavanja), tako i rušenja zgrada i instalacija objekata infrastrukture, zgrada stambenog i kulturno-socijalnog sektora i dr.U periodu Drugog svetskog rata Nemačaka je imala za cilj ne samo okupaciju teritorije, već i uništenje čitavih naroda. Nemačka vojska je primenjivala sve vidove oružja po civilnim gradovima i selima, kolonama izbeglica, školama, bolnicama, vojnim ambulantama. Zato je broj poginulih među civilnim stanovništvom srazmeran ili prelazi broj poginulih vojnika. Na anologan način ponašala se i vojska antihitlerovskog bloka. Tako je, 13.februara 1945.godine engleska avijacija velikim snagama napala nemački grad Drezden. Grad je bio razrušen gotovo 80%, poginulo je više od 135 000 civila, a to je srazmerno sa bacanjem atomske bombe na grad Hirošimu. Uništavanjem Drezdena Englezi se svete Nemcima jer su oni 1941.god. avijacijom uništili grad Koventri. Na taj način VS (vanredna situacija), izazvana usmerenom (skoncentrisanom) primenom običnih sredstava uništenja, može biti istih takvih razmera, kao VS izazvana upotrebom atomskog oružja (samo bez radioaktivnog punjenja).Analiza posledica Drugog svetskog rata je pokazala, da je nedopustivo dalje vođenje ratova takvim metadama i sredstvima. Takvi ratovi jednostavno će voditi uništenju civilnog stanovništva. Zato je u avgustu 1949.god. doneta Ženevska konvencija ,,O zaštiti žrtava rata“ i dopunski pravilnici uz nju. U konvenciji su def nisane metode i sredstva vođenja rata, zabranjena je primena oružja po civilnom stanovništvu, medicinskim ustanovama, atomskim elektrostanicama i drugim potencijalno opasnim objektima. Tim pre, u različitim vojnim sukobima posle 1949.god. načela ove Konvencije su stalno narušavana. Čak i postojanje precizno navođenog oružja ne rešava problem. Prilikom vojnih akcija protiv SR Jugoslavije 1999.g. vojska SAD je više puta bombardovala i mitraljirala kolone izbeglica i mirnodopska transportna sredstva. Osim žrtava među civilima, primena običnih sredstava razaranja vodi i ka velikim materijalnim gubicima. Oštećuju se i ruše stambene kuće, uništavaju se domaće životinje i imovina stanovništva. Na taj način, primena ne samo atomskog oružja, već i običnih sredstava razaranja vodi ka nastajanju vanredne situacije.

Pod radiološkim oružjem se podrazumeva bilo koja naprava (na različite načine izrađena), uključujući oružje ili opremu za njegovo širenje, koja nije nuklearno oružje, ali sadrži radioaktivne materije sa namerom da ih raspršuje kako bi izazvala uništenje, oštećenje ili povrede, zračenjem proizvedenim raspadanjem takvih materija. Radiološko oružje ne treba poistovećivati sa prljavom bombom, koja je jedna od vrste radiološkog oružja. Radiološko oružje koristi radioizotope (amercijum – 241, kali-fornijum – 252, cezijum – 137, kobalt – 60, iridijum – 192, plutonijum – 238, ra-dijum – 226, stroncijum – 90) koji svojim zračenjem mogu odvojiti elektrone od atoma i prekinuti hemijske veze u telu čoveka i time dovesti do oštećenja ćelija ljudskog tkiva. Postoji više načina da se napravi radiološko oružje. Jedan od najpopularnijih načina je svakako ,,prljava bomba“. Zapravo, reč je o konstrukciji klasičnog eksploziva i radioaktivnih materijala, dizajniranoj tako da se aktiviranjem ovakve naprave u naseljenom području može značajno narušiti zdravlje ljudi koji se zateknu na mestu eskplozije, izazvati paniku, otežati napore hitnih službi u pružanju pomoći i otklanjanju posledica tako nastale vanredne situacije. Radiološki materijal koji je potreban da bi se izradilo radiološko oružje može se pribaviti na različite načine: može se pronaći u formi izgubljenog ili odbačenog izvora zračenja nakon korišćenja u legitimne svrhe, ukrasti od licenciranog korisnika ili proizvođača, može se kupiti improvizovani legalnim putem, na taj način, tako da se kupac predstavlja kao legitiman korisnik.46

8. Terorizam

Jedan od najtragičnijih primera je teroristički napad u gradu Beslanu u Rusiji, koji je trajao od 1. do 3. septembra 2004. godine u kome je poginulo 344 ljudi, od čega 186 dece, a 700 ljudi je bilo lakše i teže povređeno. Napad je počeo zauzimanjem zgrade jedne škole od strane tridesetak čečenskih terorista. U trenutku napada bila je u toku svečanost povodom početka školske godine, pa se u školi nalazilo 1300 dece, roditelja i nastavnika. Napad je okončan ulaskom u zgradu ruskih specijalnih jedinica, pri čemu je poginulo 11 specijalaca, ubijeno je 32 terorista, a jedan je uhapšen. Jedanaestog septembra 2001. godine izvedena je serija koordinisanih terorističkih napada protiv SAD. Devetnaest pripadnika Al-Kaide oteli su četiri aviona, od kojih su dva udarila u kule Svetskog trgovinskog centra na Menhetnu u Njujorku, nakon čega su se zgrade srušile. Treći avion je udario u jedno krilo zgrade Pentagona, a četvrti se srušio u Pensilvaniji, nakon što su putnici pružili otpor otmičarima. U napadima je stradalo 3500 ljudi od čega oko 500 spasilaca i predstavljaju jedan od najznačajnijih događaja do sada u 21. veku u smislu opštih političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i vojnih posledica koje su usledile u SAD i mnogim drugim delovima sveta. Osnovne karakteristike terorizma, koje odražavaju njegovu suštinu kao društveno-političke pojave, jesu:

- primena nasilja i zastrašivanja, što se postiže posebno intenzivnim i surovim načinima i metodama;

- usmerenost ka postizanju političkih ili socijalnih ciljeva;- povećana društvena opasnost, povezana sa neposrednom pretnjom po život ljudi;- konspiracija kao neophodan uslov postojanja terorističkih struktura i uspešnosti njihovog

delovanja.Delatnost terorističkih organizacija obuhvata:- organizaciju, planiranje, pripremu, finansiranje i realizaciju terorističkog napada;- podstrekavanje na izvršenje terorističkog napada;

46 Према евиденцијама Међународне агенције за атомску енергију, у раздобљу од 1993. до 2004. године, забележена су укупно 662 потврђена случаја крађе, илегалног поседовања, кријумчарења или покушаја продаје радиолошких материја.

- organizaciju paravojnih formacija, zločinačko udruživanje, organizovanje grupe za izvršenje terorističkog napada;

- vrbovanje, naoružavanje, obuku i korišćenje terorista;- odavanje informacija ili druge oblike pomaganja i saučesništva u planiranju, pripremi i

realizaciji terorističkog napada;- propagiranje ideja terorističke organizacije, distribuciju materijala ili informacija koje

pozivaju na terorizam ili podržavaju i opravdavaju tu delatnost.

Teroristički napad može biti izazivanje eksplozije, podmetanje požara ili druga aktivnost usmerena na zastrašivanje stanovništva i stvaranje opasnosti po život ljudi, pričinjavanje znatne materijalne štete, izazivanje ekološke katastrofe ili drugih posebno teških posledica, u cilju ostvarivanja protivpravnog uticaja na odluke organa državne vlasti, lokalne samouprave ili međunarodnih organizacija. Terorizam je prešao dug put – od primera pojedinačnog delovanja terorista pojedinaca do krajnje opasne društvene pojave koja obuhvata sistem uzajamno povezanih procesa: ideoloških, kriminalnih, vojnih, političkih, religioznih i nacionalističkih. Terorizam danas karakteriše visok nivo organizovanosti, i to ne samo na teritoriji jedne zemlje, već i na međunarodnom planu. Savremeni oružani sukobi takođe su praćeni talasima diverzivno-terorističke aktivnosti koju organizuju specijalne službe sukobljenih zemalja. Smatra se da savremeni terorizam predstavlja jednu vrstu odgovora i reakcije na dugo odlagano rešavanje političkih, etničkih i društvenih problema.

Vrste terorizma se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima:

- prema korišćenim metodama – organizacionog karaktera, fizičkog delovanja, materijalnog delovanja, psihološkog delovanja;

- prema političkim i socijalnim ciljevim koje slede – demonstrativni, objedinjujući, provokacioni i drugi;

- prema nivou delovanja – državni, međunarodni, unutrašnji;- prema sredstvima koja se koriste – tradicionalni (vatreno oružje, eksplozivne materije i drugo);

tehnološki (nuklearni, hemijski, biološki, kiberterorizam i dr.).O razmerama međunarodnog terorizma govori činjenica da, prema podacima stručnjaka, u ovom trenutku u raznim zemljama u svetu deluje oko stotinu samo velikih terorističkih organizacija, koje stalno održavaju veze između sebe.Terorizmu našeg doba svojstveno je postojanje pripremljenih snaga, sa opremom na najvišem tehničkom nivou. Teroristi pokušavaju da za svoje zločinačke ciljeve koriste najnovija naučno-tehnička dostignuća. Razvoj novih sredstava i načina oružane borbe, ogroman napredak u razvoju visokih tehnologija, potpuna informatizacija i kompjuterizacija savremenog društva, dostupnost eksplozivnih materija, komponenata hemijskog i biološkog oružja – sve to je uticalo na bitno povećanje mogućnosti terorista i stvaranje povoljnih uslova za pojavu najneočekivanijih prefinjenih metoda terorizma sa izuzetno teškim posledicama. Posebno su u slučaju takvih terorističkih akcija osetljivi značajni infrastrukturni objekti u velikim gradovima, u kojima se istovremeno nalazi veliki broj ljudi. Posebnu opasnost predstavlja hemijski, biološki i nuklearni terorizam. Prema mišljenju eksperata, hemijske materije i biološki agensi čija je upotreba najverovatnija pri izvođenju terorističkih akcija jesu:

- toksični herbicidi i insekticidi;- opasne hemijske materije: hlor, fozgen (otrovni gas), cijanovodonična kiselina i druge;- otrovne materije: sarin, soman, Vi-iks, iprit, luizit;- psihogene materije i narkotici;- izazivači teških infekcija: crnog prišta, velikih boginja, tularemije i drugih;- prirodni otrovi i toksini: strihnin, ricin, botulotoksin i dr.

Navedene visokotoksične hemijske materije i biološki agensi mogu dospeti u ruke terorista na različite načine:

- otrove mogu ukrasti iz vojnih skladišta, gde se čuva hemijsko oružje, a takođe i iz organizacija i preduzeća koja se bave proizvodnjom sredstava za protivhemijsku zaštitu;

- biološke agense mogu ukrasti iz institucija gde se proizvode vakcine;- visokotoksične materije: insekticide, herbicide, farmaceutske preparate, poluproizvode

organske sinteze mogu nabaviti u sferi proizvodnje, skladištenja, trgovine;- razdražujuće hemijske materije za individualnu zaštitu (boce sa hlor-acetofenonom, Si-es,

kapsaicinom itd.) mogu se nabaviti u trgovini u velikim količinama.Teroristički napad na veliki hemijski opasan objekt koji se nalazi u velikom gradu može dovesti do kontaminacije površine do 30 km2, broj povređenih bi mogao da dostigne 60 hiljada osoba, a broj poginulih – do 5 hiljada ljudi. U procesu funkcionisanja biološki opasnih objekata moguće su VS različite prirode – od planiranog izbacivanja iz pogona tehnološke opreme sa ispuštanjem u atmosferu biološki aktivnih (infektivnih) materija, preko diverzija ili terorističkih akcija, do VS prirodnog porekla – zemljotresi, poplave i slično. Osobenost terorističkih napada na biološki opasne objekte jeste to što napadom izazvana lokalna vanredna situacija može kasnije prerasti u regionalnu ili zahvatiti više zemalja. Takav razvoj situacije moguć je ukoliko u atmosferu dospeju uzročnici zaraznih bolesti, kao i genetski modifikovani sojevi bakterija koje izazivaju infekcije. Posebno teška situacija može nastati ukoliko usled terorističke akcije dođe do kontaminacije biološkim agensima saobraćajnih objekata (aerodroma, železničkih stanica, stanica podzemne železnice i dr.). Nekontrolisanim prometom putnika infekcija se za nekoliko časova i dana može raširiti ne samo na teritoriji zemlje već i daleko izvan njenih granica. Potom infektivni proces može poprimiti karakter globalne pandemije sa posledicama koje je nemoguće predvideti.Među glavne pretnje nuklearnog terorizma ubrajaju se:

- izazivanje namerne havarije i eksplozije nuklearnog reaktora. Postoji mogućnost da teroristi pojedinačno primene nuklearno oružje male i izuzetno male snage, koje se može koristiti za diverzije na najvažnije objekte;

- kontaminacija radioaktivnim materijama (cezijum-137, stroncijum-90, kobalt-60 i dr.) putem njihovog raspršivanja u vidu aerosola ili rastvaranjem u izvorima vodosnabdevanja;

- teroristički akt u nuklearnim objektima, u prvom redu u nuklearnim centralama i naučnim ustanovama koje poseduju nuklearne reaktore.

Pri terorističkom napadu na objekat gde postoji opasnost od radijacije može doći do kontaminacije prirodne sredine radionuklidima na površini do 1200 km2, pri tome broj stradalih može dostići 10 hiljada osoba. U posebnim slučajevima te cifre mogu biti i znatno veće.Prema mišljenju stranih stručnjaka, nije isključena ni mogućnost poljoprivrednog terorizma. Smanjenje poljoprivredne proizvodnje usled terorističkih akcija pri kojima se koristi biološko oružje može dovesti do smanjenja prehrambene proizvodnje, nestašice namirnica i gladi. Čak i biološki napad manjih razmera na određenu kulturu ili vrstu domaćih životinja može imati jako i dugotrajno dejstvo na psihu ljudi i privredu zemlje. U poslednje vreme dolazi do pojačanog interesovanja za problem «elektromagnetnog terorizma», koji podrazumeva upotrebu elektronskih (elektrotehničkih) uređaja radi stvaranja elektromagnetnog zračenja i polja visokog intenziteta sa ciljem da se deluje na određena tehnička sredstva i sisteme, kako bi se poremetio ili potpuno onemogućio njihov rad. «Elektromagnetni terorizam» predstavlja novi, veoma opasan vid terorizma ako se imaju u vidu razmere mogućih posledica po državnu i vojnu infrastrukturu. Dakle, terorizam je na početku XXI veka postao realna pretnja za društvo i državu. On je u stanju da u svrhu svojih kriminalnih ciljeva iskoristi savremena naučno-tehnička dostignuća kao sredstva terorističkog delovanja, pri čemu će moguće posledice terorističkih akcija imati karakter katastrofa velikih razmera. Prema mišljenju brojnih naučnika i eksperata, u poslednje vreme akcije nacionalnog i međunarodnog terorizma počinju da predstavljaju strateški rizik, koji karakterišu bitni gubici. Nabrojani načini terorističkog delovanja u različitom stepenu imaju neposredan ili posredan uticaj na objekte delovanja. Svi objekti se uslovno mogu podeliti u tri grupe.-Neposredni objekti napada, kao što su na primer: stambene višespratnice, mesta masovnog okupljanja ljudi, važniji saobraćajni čvorovi i slično.

-Elementi posredstvom kojih ili uz korišćenje kojih se planira ostvarenje cilja terorističkog napada. U objekte ove grupe mogu se svrstati: vodovod, putem koga se može distribuirati voda za piće koja je zaražena na jednom ili nekoliko mesta; različita sredstva drumskog i vazdušnog saobraćaja, poštanske komunikacije (masovno ili usmereno slanje potencijalno opasne prepiske ili paketa), različite kompjuterske mreže itd.-Elementi infrastrukture koji predstavljaju izvore povećane opasnosti, čije razaranje ili poremećaj normalnih uslova rada dovodi do izazivanja nezgoda velikih razmera i katastrofa, koje se prema posledicama mogu uporediti sa primenom oružja za masovno uništenje. U objekte treće grupe spadaju, pre svega, različita preduzeća naftno-energetskog kompleksa, koja se nalaze na teritoriji velikih gradova ili u njihovoj neposrednoj blizini, različiti vidovi saobraćaja, predviđeni za masovan prevoz stanovništva, magistralni cevovodi.

7. Ekološke vanredne situacije

Osnovni i za ljudski rod najosetljiviji objekti antropogenog uticaja na prirodnu sredinu jesu atmosfera, hidrosfera i zemljište, kao i svi živi organizmi na planeti, koji su usled delovanja čoveka izloženi veoma ozbiljnim štetnim promenama. Svaka od navedenih sredina izložena je degradaciji, što u velikoj meri zavisi od čoveka i njegovog delovanja.Pri korišćenju modernih proizvodnih tehnologija ne može se sprečiti da u atmosferu ne dospeju različite vrste nečistoća (kontaminanti), pa i one koje su štetne za zdravlje svega živog na planeti i za prirodnu sredinu. Kako bi se odredio dozvoljeni nivo njihovog sadržaja u atmosferi, uvedeni su ekološki normativi i pojam maksimalno dozvoljene koncentracije(MDK).Najveću opasnost među materijama koje zagađuju svetsko more i unutrašnje vodne basene predstavljaju naftni ugljovodonici, otpaci hemijske proizvodnje i nuklearnih postrojenja, pesticidi, teški metali i različite vrste plastičnih masa. Prema podacima OUN, godišnje u mora, okeane i unutrašnje vodne basene dospe ukupno 6 miliona tona nafte. Naftne mrlje i sloj naftnog porekla pokrivaju 25% površine svetskog mora. Pod uticajem antropogene delatnosti veoma ozbiljnim i ponekada ireverzibilnim promenama izloženo je u velikoj meri i zemljište. Menja se tlo, dublji slojevi zemljišta, predeli, što je najčešće uslovljeno tehnogenim havarijskim sleganjem, lokalnim poremećajima kod stena, klizištima, dospevanjem štetnih materija u tlo, intenzivnom degradacijom zemljišta. Sve to dovodi do gubitka plodnog zemljišta, erozije tla, zasoljenosti zemljišta, preterane vlažnosti, tlo postaje močvarno i opustelo.Ogromni materijalni gubici nastaju usled zagađenja zemljišta. Do njega najčešće dolazi usled neracionalne privredne delatnosti, i to upotrebom prekomernih količina različitih đubriva, pesticida, nitrata. Dolazi i do zagađenja tla radioaktivnim materijama, toksinima, solima teških metala, ogromnim količinama industrijskih i otpadaka iz domaćinstva. Jedna od opasnosti po životnu sredinu sastoji se i u prekomernom iscrpljivanju prirodnih resursa. Prirodni resursi u svoj svojoj raznovrsnosti predstavljaju osnovu opstanka ljudskog roda i celokupne civilizacije. Međutim, tokom poslednjih pola veka mnoge zemlje u svetu iscrple su svoje resurse, a u drugim zemljama tempo korišćenja postojećih i novootkrivenih rezervi mnogih ruda sve je brži iz godine u godinu, tako da se približava vreme njihove potpune iscrpljenosti. Objektivno, mora se primetiti da su problemi iscrpljivanja neobnovljivih resursa bili izvan granica ne samo društvenog, već i stručnog interesovanja. Međutim, pokretač savremenog ekonomskog razvoja je postojan rast potražnje, proizvodnje i potrošnje prirodnih resursa, bez obzira na to što oni nisu teritorijalno ravnomerno raspoređeni. Mada su u prethodnom veku u više navrata iskazane veoma pesimistične prognoze o brzom iscrpljivanju sirovinskog potencijala planete, vađenje praktično svih ruda u svetu postojano raste. Većina stručnjaka smatra da savremeni tempo potrošnje goriva i mineralnih resursa može da potraje samo još jednu ili dve generacije. To zavisi ne samo od rezervi određene vrste sirovina, već i od stanja svetske ekonomije u budućnosti, novih izvora sirovina, njihovog geografskog rasporeda i odnosa privrede prema resursima, tj. od toga u kojoj meri postojanje određene vrste resursa može biti produženo njihovim ekonomičnijim korišćenjem ili upotrebom sekundarnih sirovina.

8.Klimatske promene i oštećenje ozonskog omotača

Snažan antropogeni uticaj na prirodnu sredinu počinje da se ispoljava na klimatskim uslovima, čije su moguće promene tokom ovog veka mnogi naučnici već odredili kao globalni problem čovečanstva. S jedne strane, ta pojava je nesumnjivo opasna, tako da je ekolozi svrstavaju u probleme visokog stepena ekonomske (dakle, i socijalne) opasnosti. S druge strane, naučnici koji proučavaju klimatske pojave tretiraju proces klimatskih promena kao evolucioni proces koji se odvija veoma, veoma sporim tempom, tako da često liči na jednostavne klimatske fluktuacije – izvesno otopljavanje, koje je zabeleženo u prošlom veku može zameniti zahlađenje približno u istim temperaturnim granicama u sličnim vremenskim istorijskim intervalima itd. Svi priznaju da problem postoji, i čovečanstvo mora jasno shvatiti njegove uzroke, karakter i posledice, a ukoliko je to moguće, i mere koje je nužno preduzeti u cilju njegovog otklanjanja ili barem ublažavanja štetnih posledica klimatskih promena. Sada promene ekološkog stanja planete kao posledica antropogene delatnosti počinju osetno da utiču na klimu i da neposredno deluju na lokalne vremenske uslove. U sve većem stepenu se ispoljava dobro poznati efekat staklene bašte. Prema podacima NASA, na planeti je tokom prošlog veka temperatura porasla za 0,8o C. Otopljavanje je neravnomerno (na većim geografskim širinama promene temperature su skoro 3,5 puta veće, nego kod ekvatora) i jače je izraženo zimi. Primetnije otopljavanje zabeleženo je u poslednjoj četvrtini XX veka. Prosečna temperatura prizemnog sloja vazduha za 25 godina porasla je za 0,7o C, u ekvatorijalnom pojasu temperatura se nije promenila, ali što se ide bliže polovima to je otopljavanje primetnije. Temperatura vode ispod leda u zoni Severnog pola porasla je skoro za 2o C, usled čega su počeli da se otapaju donji slojevi leda i dolazi do postepenog rasta nivoa svetskog mora. Prema procenama naučnika, prosečan nivo mora do 2100. godine mogao bi da se poveća 20 – 90 cm. Osim globalnih efekata, kao što su suša na srednjim geografskim širinama, poplave, klizanje tla u zonama razvijene zemljoradnje, to može izazvati katastrofalne posledice za zemlje čija se teritorija nalazi na nivou mora (Australija, Holandija, Japan, neke oblasti SAD). Na osnovu proračuna rađenih uz korišćenje kompjuterskih modela utvrđeno je da će se, ukoliko se nastavi sadašnja brzina ispuštanja gasova staklene bašte u atmosferu, kroz 30 godina prosečna temperatura na zemljinoj kugli povećati za 1 o

C. Pri tome će globalno otopljavanje biti praćeno povećanjem količine padavina (do 2030. godine za nekoliko procenata) i podizanjem nivoa svetskog mora (do 2030. godine – za 20 cm, do kraja veka – za 65 cm). Tako značajan porast nivoa svetskog mora bi mogao da predstavlja opasnost za opstanak oko 800 miliona ljudi. Biće potopljene nizije u priobalju mnogih zemalja, doći će do potapanja i razaranja obalske zone i nizija u deltama brojnih reka sa gradovima i naseljima na njihovim obalama. Porast prosečnih godišnjih temperatura izazvaće pomeranje svih klimatskih zona od ekvatora prema polovima, što desetinama i stotinama miliona ljudi može oduzeti mogućnost da žive i rade kao što su navikli. Rast temperature će dovesti do ubrzanog razmnožavanja insekata (komaraca) i štetočina koje uništavaju šume, tako da bi se oni mogli oteti kontroli svojih prirodnih neprijatelja (ptica, žaba i sl.), tropske i suptropske vrste insekata će se širiti na sever, a zajedno sa njima na prostore umerene geografske širine doći će i bolesti kao što su malarija, tropske virusne groznice i drugo. Moguće globalne klimatske promene negativno će uticati na zdravlje stanovništva, pojačaće uticaj faktora okoline na čoveka, uticaće na vremenski i sezonski razvoj bolesti u mnogim zemljama. Ako sumiramo sve moguće posledice klimatskih promena na čoveka, možemo izdvojiti sledeće pravce: opšti uticaj klime u različitim uslovima prirodne okoline, društvenih i ekonomskih uslova; toplotni udar; zagađenje vazduha; hemijsko zagađenje; opadanje kvaliteta vode; bolesti izazvane parazitima; pojačano ultraljubičasto zračenje. Posledice klimatskih promena svakako će se odraziti i na stanje energetike. Oštećenja ozonskog omotača ogromnih razmera primećena su u određenim periodima. Tako je, na primer, tokom prolećnih meseci iznad Antarktika primećeno postepeno razaranje ozonskog sloja u stratosferi, koje je ponekad iznosilo i 50% od njegove ukupne količine u atmosferi posmatranog regiona. Rascep u ozonskom omotaču prečnika preko 1000 km, koji je nastao iznad Antarktika i pomera se prema naseljenim oblastima Australije, nazvan je

«ozonskom rupom». Tokom određenih godina dimenzije posmatranih ozonskih rupa su se mogle uporediti sa površinom Antarktika, a ponekada su čak zahvatale i južne oblasti Australije i kraj kopna Južne Amerike. Ozonski omotač ima veoma važnu ulogu za opstanak žive prirode, pošto on predstavlja prirodnu barijeru koja štiti sve žive organizme na Zemlji od štetnog uticaja ultraljubičastog zračenja Sunca, tako da poremećaj ravnoteže u toj oblasti može imati zaista kobne posledice. Dakle, već je pouzdano dokazano da pri delovanju povećanih doza kratkih ultraljubičastih zraka Sunca, koji odgovaraju smanjenju ozona za 25%, dolazi do smanjenja biološke produktivnosti mnogih biljaka, smanjuje se rod poljoprivrednih kultura, dolazi do genetskih promena. Smanjivanje ozonskog omotača je pogubno za zdravlje čoveka: značajno se povećava verovatnoća dobijanja raka kože, slabi imuni sistem, povećava se broj obolelih od katarakte, moguć je delimičan ili čak potpun gubitak vida.

Glava 7

Država i vanredne i krizne situacije

6.1. Uloga i mesto države u suprotstavljanju vanrednim i kriznim situacijama

Ljudi su odavno shvatili da je pouzdanije i efikasnije kada se od opasnosti štitimo zajedno – kao kolektiv. Spoznaja ove činjenice poslužila je kao osnova za nastanak zajednica, plemena i, najzad, država. Ali u svakom istorijskom periodu reakcija na opasnosti i pretnje bila je različita. Po pravilu, do te reakcije je dolazilo posle događaja ili, u krajnjem slučaju, bukvalno uoči njega. Kada su počeli da se šire požari u gradovima – formirane su vatrogasne jedinice. Sa razvojem rudarstva pojavili su se rudarski spasioci. Kada je dolazilo do epidemija – uvođene su stroge karantinske mere. Okolnosti su primoravale vladare i vlade, države u celini, da preduzimaju mere zaštite. I neprekidno, iz veka u vek uloga države u rešavanju problema bezbednosti rasla je i postajala jedna od njenih osnovnih funkcija. Danas, ne samo u Srbiji, već i u svetu, zahteva se formiranje jednog novog modela države, koja ne bi bila samo pravna i socijalna, već i «socioprirodna», «ekološka», «stabilna», koja bi se sama menjala pod uticajem prelaska na put stabilnog razvoja. Takva država je dužna ne samo da efikasno organizuje život ljudi, da zadovoljava njihove normalne životne potrebe, da garantuje prava i slobode svakog pojedinca, već i da brine o bezbednosti svojih građana i obezbeđivanju istih mogućnosti za buduće generacije. Pitanja bezbednosti, očuvanja i poboljšanja životne sredine i razumnog kultivisanja prirodnih resursa moraju postati prioritet delatnosti države. To su principijelno nove funkcije države, koje nije ni malo jednostavno ispunjavati, jer su svi prethodni modeli države u najboljem slučaju samo deklarisali te funkcije u svojim zakonima, nikada ih ne ostvarujući, ili su smatrali da odgovarajući zakoni nisu ni potrebni i da se te funkcije same po sebi podrazumevaju. Čini se da upravo teorija bezbednosti može postati instrument za kvantitativnu motivaciju optimalne raspodele materijalnih i drugih resursa društva, koji su usmereni ka ostvarivanju određenih razvojnih ciljeva. U XXI veku doći će do promena državne politike u oblasti bezbednosti. Ona će se pre svega zasnivati na stavu da je obezbeđenje bezbednosti života i rada ljudi i organizacija najvažniji državni zadatak. Upravo iz tog stava proističu osnovna prava čoveka, od kojih je najvažnije pravo na život i zdravlje.

Organizacione osnove sprečavanja i otklanjanja vanrednih situacija

7.1.. Jedinstveni sistem zaštite i spasavanja u vanrednim situacijamau Republici Srbiji

Republika Srbija obezbeđuje izgradnju jedinstvenog sistema zaštite i spasavanja u skladu sa Zakonom o VS i drugim propisima, kao i programima, planovima i drugim dokumentima. Jedinstven sistem se sastoji od: 1. Sistema zaštite i spasavanja koji je deo sistema nacionalne bezbednosti i integrisani oblik upravljanja i organizovanja subjekata sistema zaštite i spasavanja na sprovođenju preventivnih i operativnih mera i izvršavanju zadataka zaštite i spasavanja ljudi i dobara od posledica elementarnih nepogoda, tehnoloških nesreća – udesa i katastrofa, posledica terorizma, ratnih i drugih većih nesreća, uključujući i mere oporavka od tih posledica, i 2. Civilne zaštite koja je organizovan sistem čija je takođe osnovna delatnost zaštita, spasavanje i otklanjanje posledica elementarnih nepogoda, tehničko- tehnoloških nesreća i drugih većih opasnosti koje mogu ugroziti stanovništvo, materijalna i kulturna dobra i životnu sredinu u miru ali u i vanrednom i ratnom stanju. Danas se sprovodi proces udruživanja tih sistema sa stvaranjem osnovnog državnog sistema zaštite stanovništva i teritorija pod opštim nazivom " Sistem zaštite i spasavanja u vanrednim situacija". Sistemom zaštite i spasavanja u vanrednim situacijam, kao

delom sistema nacionalne bezbednosti, rukovodi Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, na čijem čelu je predsednik Republike. Osnovni sistem zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama u Republici Srbiji objedinjuje snage i sredstva organa državne uprave, autonomnih pokrajina, gradova i jedinica lokalne samouprave, privrednih društva i drugih pravnih lica, građana, grupe građana, udruženja, profesionalnih i drugih organizacije koje su ovlašćene i osposobljene da rešavaju pitanja zaštite i spasavanja stanovništva i teritorija od vanrednih situacija.

Osnovni zadaci sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama su47: 1) programiranje i planiranje mera i aktivnosti na zaštiti i spasavanju; 2) zaštita, kao skup preventivnih mera usmerenih na jačanje otpornosti zajednice, otklanjanje mogućih uzroka ugrožavanja, smanjenje uticaja elementarnih nepogoda, sprečavanje drugih nesreća i u slučaju da do njih dođe, umanjenje njihovih posledica; 3) koordinacija pri uspostavljanju, izradi i realizaciji Nacionalne strategije za zaštitu i spasavanja; 4) spasavanje i pružanje pomoći, pod čime se podrazumevaju operativne aktivnosti koje se preduzimaju u cilju spasavanja ljudi, materijalnih dobara i životne sredine; 5) ublažavanje i otklanjanje neposrednih posledica VS, pod čime se podrazumevaju mere i aktivnosti koje se preduzimaju radi uspostavljanja neophodnih uslova za život građana na postradalom području; 6) organizovanje, opremanje i osposobljavanje snaga zaštite i spasavanja; 7) organizovanje, opremanje i osposobljavanje državnih organa, privrednih društava, drugih pravnih lica i preduzetnika za zaštitu i spasavanje; 8) organizovanje i osposobljavanje građana za ličnu, uzajamnu i kolektivnu zaštitu; 9) pružanje i traženje pomoći i saradnja sa drugim zemljama i međunarodnim organizacijama; 10) upravljanje, rukovođenje i koordinacija subjektima i snagama sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama. Sistem za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama u RS ima sledeće nivoe organizovanosti: republički, autonomna pokrajina, gradski, jedinice lokalne samouprave i objekatski (mogu biti privredni subjekti i organi uprave i dr.). i uključuje dva podsistema - teritorijalni i funkcionalni. Teritorijalni podsistem sistema za zaštitu i spasavanje se sastoji od snaga i sredstva koje odgovaraju administratvno-teritorijalnoj podeli Republike (uprave i odeljenja u područnim policijskim upravama) i odgovoran je za sprečavanje i otklanjanje VS na teritoriji područnih policijskih uprava. Funkcionalni podsistem sistema za zaštitu i spasavanje u VS sastoji se iz organizacionih struktura, koje određuju republički organi izvršne vlasti za izvršavanje poslova zaštite i spasavanja od VS u oblasti njihove delatnosti. Na svakom nivou postoje stalno formirani organi uprave i štabovi za VS kao koordinirajući organi. Važan deo sistema za VS je služba 112 koja obezbeđuje funkcionalnu integraciju subjekata sistema osmatranja, ranog upozoravanja, obaveštavanja i uzbunjivanja. Službu 112 sačinjavaju: nacionalni centar 112; operativni centri 112; osmatračke stanice i sistemi javnog uzbunjivanja. Operativni centri 112 obrazuju se za grad Beograd i u sedištu upravnih okruga a mogu i za teritoriju jedne ili više opština.

7.2. Organizacija i uređenje Sektora za vanredne situacije

Sektor za vanredne situacije48 Ministarstva unutrašnjih poslova ( u daljem tekstu Ministarstva) formiran je 2009. godine spajanjem Sektora za zaštitu i spasavanje Ministarstva i Uprave za vanredne situacije Ministarstva odbrane u jedinstvenu službu. Glavni zadaci Sektora su: preventiva; nadzor ; priprema gradjana za VS; obuka operativnih jedinica: nabavka opreme za operativne jedinice; spasilačke aktivnosti; upravljanje u vanrednim situacijama; koordinacija između republičke i lokalne uprave sa ostalim organizacijama na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou; sprovođenje mera na otklanjanju posledica VS; razmena informacija; međunarodna saradnja.

47 Zakon o vanrednim situacijama (član 3) „Službeni glasnik RS“, br. 111/09. 48 Više: sajt Sektora za vanredne situacije Ministarstva

U izvršavanju svoje funkcije Sektor obavlja sledeće poslove:

1. normativne, upravne, organizaciono-tehničke, preventivne, preventivno-tehničke, obrazovne, informativno-vaspitne i druge prirode za organizovnje, planiranje, sprovođenje, kontrolu mera zaštite životne sredine, zdravlja i materijalnih dobara građana, očuvanje uslova neophodnih za život i pripremanje za prevladavanje situacije u uslovima požara, elementarnih nepogoda tehničkih i tehnoloških nezgoda, dejstva opasnih materija i drugih stanja, opasnosti većih razmera koje mogu da ugroze zdravlje i živote ljudi i životnu sredinu ili da prouzrokuju štetu većeg obima i pružanje pomoći kod otklanjanja posledica (smanjivanje i sanaciju) prouzrokovanih u vanrednim situacijama, a posebno: izrade i predlaganje zakona, normativa i preporuka koji ispunjavaju zahteve Evropske unije u oblasti zaštite i spasavanja u VS u cilju potpunog pravnog uređivanja za obavljanje poslova; uspostavljanje institucionalnih, organizacionih i personalnih uslova za sprovođenje zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama; preduzimanje preventivnih mera radi sprečavanja izbijanja požara i ublažavanja posledica elementarnih nepogoda, tehnoloških nezgoda i sl. i prevencija u cilju sprečavanja ugrožavanja zdravlja građana usled dejstva opasnih materija i drugih opasnosti; i

2. stručnog osposobljavanja pripadnika organizacionih jedinica na poslovima delokruga Sektora, i dr.

U izvršavanju napred navedenih zadataka Sektor ostvaruje neposrednu saradnju i koordinciju sa svim ministarstvima i organima državne uprave, (republički, pokrajinski i lokalna samouprava), privrednim društvima i drugim pravnim licima, udruženjima, profesionalnim i drugim organizacijama. Sektor za VS u svom sastavu ima: biro načelnika sektora; sa upravu za preventivnu zaštitu; upravu za vatrogasno-spasilačke jedinice; upravu za upravljanje rizicima; uprava za civilnu zaštitu; nacionalni centar za VS, i uprave i odeljenja za VS u područnim policijskim upravama. Biro načelnika sektora u svom sastavu ima Odeljenja za: zdravstveno-psihološku preventivu; za opšte upravne poslove i Odsek za međunarodne odnose i koordinaciju međunarodne pomoći. Uprava za preventivnu zaštitu u svom sastavu ima Odeljenje za: sprovođenje preventivnih mera pri izgradnji objekata; sprovođenje preventivnih mera pri korišćenju objekata; kontrolu prometa i prevoza opasnih materija. Uprava za vatrogasno-spasilačke jedinice u svom sastavu ima Odeljenja za: tehničko opremanje vatrogasnih i spasilačkih jedinica; kontrolu rada vatrogasnih i spasilačkih jedinica; koordinaciju operativnih aktivnosti. Uprava za upravljanje rizikom u svom sastavu ima Republički centar za obaveštavanje (1985, 112), i Odeljenja za: osmatranje, obaveštavanje, uzbunjivanje i telekomunikacije; za protivgradnu zaštitu; metodologiju modifikacije vremena; upravljanje rizikom od tehničko tehnoloških udesa i terorističkih napada, i odsek za upravljanje programima i projektima i EU integracije. Uprava za civilnu zaštitu u svom sastavu ima sledeća Odeljenja za: operativno-organizacione poslove civilne zaštite; strateško planiranje i koordinaciju; tehničku podršku; neeksplodirana ubojna sredstva (NUS). Funkcionisanje sistema za zaštitu i spasavanje u VS realizuje se, u zavisnisti od uslova i obima prognozirane ili nastale VS, u 3 režima-faze:

1. režim redovne delatnosti2. režim pripravnosti- povećane spremnosti3. režim vanrediih situacija

Slika br. Šema organizacije Sektora za VS

7.3. Snage i sredstva sistema za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama

Važan deo sistema za VS su snage i sredstva, koja se dele na snage i sredstva za nadzor i kontrolu, i snage i sredstva za odgovor (lokalizaciju i likvidaciju) vanrednih situacija. Snage i sredstva za nadzor i kontrolu obuhvataju organe, službe i ustanove, koji vrše državni nadzor, inspekciju, monitoring, kontrolu, analizu stanja životne sredine, potencijalno opasnih objekata, materijala, zdravlja ljudi. Snage i sredstva za odgovor (lokalizaciju i likvidaciju) VS čine:

-vatrogasno-spasilačke jedinice Sektora za VS Ministarstva specijalizovane jedinice civilne zaštite Sektora za VS Ministarstva i drugih preduzeća. - službe hitne medicinske pomoći i mobilne eko-toksikološke laboratorije Ministarstva zdravlja; -opšte i specijalizovane jedinice Ministarstva (žandarmerija, specijalna antiteroristička jedinica, protiv teroristička jedinica, helikopterska jedinica, rečna policija; policijska brigada, interventne jedinice dežurnih službi i dr.) - jedinice za uklanjanje i uništavanje neeksplodiranih ubojnih sredstava (NUS); - protivgradne službe republičke hidrometerološke službe; -vatogane jedinice privrednih društava i dobrovoljnih vatrogasnih društava; -jedinice opšte namene Civilne zaštite lokalne samouprave i privrednih društava; -inženjerijske i druge jedinice i jedinice radijacijske, hemijske i biološke zaštite Ministarstva

odbrane, kao i nacionalni centar za kontrolu trovanja (VMA) ; -Crveni krst Srbije -rudarsko-spasilačke jedinice i interventne ekipe Srbija gasa i elektroprivrednih preduzeća; - vatrogasno-spasilački vozovi i specijalna šinska vozila železnica Srbije; -privredna avijacija Ministarstva poljoprivrede; - havarijsko-spasilačke ekipe i jedinice u preduzećima; -jedinice i specijalisti- dobrovoljci društvenih udruženja (vatrogasci, speolozi, alpinisti, kinolozi, i dr.)

7.4. Razvoj i organizovanje civilne odbrane i zaštite

7.4.1.Formirnje institucija civilne zaštite

U prvih petnaest godina 20. veka najveća, a verovatno i jedina opasnost po države, stanovništvo i materijalna, kulturna i duhovna dobra bio je rat. Bezbednost države zavisila je od organizovanosti, uvežbanosti, opremljenosti i motivisanosti njene vojne sile. Osnovni oblik odbrane i otpora neprijatelju bilo je vođenje oružane borbe, i taj sudar vojnih sila i ratne tehnike odlučivao je o ishodu rata (poraz ili pobeda). S takvom koncepcijom i doktrinom odbrane i zaštite poveden je i Prvi svetski rat. Međutim, taj rat doneo je mnoge novine-prvi put u istoriji ratovanja pojavili su se: avijacija, dalekometna artiljerija i bojni otrovi kao oružje. Pojava kvalitativno novih ratnih opasnosti iznudila je inoviranu i proširenu koncepciju odbrane i zaštite. Države učesnice Prvog svetskog rata uvode nove sisteme odbrane: protivvazdušnu odbranu, protivavionsku zaštitu (PVO i PAZ) i protivhemijsku zaštitu . U sastavu vojnih snaga formirane su jedinice protivvazdušne odbrane i jedinice za hemijsku zaštitu, a kod civilnog stanovništva sprovedena je obuka za zaštitu iz vazdušnog prostora i protivhemijsku zaštitu. U periodu između dva svetska rata intenzivno je rađeno na razvoju nove koncepcije odbrane i zaštite, naravno, s osloncem na iskustva iz Prvog svetskog rata. U armijama većine država tadašnjeg sveta, došlo je do naglog razvoja ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, do sinteze kvalitativno novih bojnih otrova i razvoja hemijskih jedinica u armijama većine država tadašnjeg sveta. Od civilnog stanovništva formirani su prvi odredi civilne zaštite, osvojena je proizvodnja zaštitnih maski i druge zaštitne opreme, započete su izgradnja skloništa i obuka stanovništva za odbranu i zaštitu. Formirane su posebne jedinice za gašenje požara, organizovana služba osmatranja i uzbunjivanja itd. Tako je u tom periodu došlo do organizovanja civilnog stanovništva za aktivno učešće u zaštiti ljudi, materijalnih i kulturnih dobara od ratnih dejstava i razaranja. Od 1935. do 1955. godine, pa i kasnije, postojala je realna opasnost od ratnih razaranja po stanovništvo, slobodu, teritorijalni integritet, bezbednost i razvoj svake države, pa su sve države sveta vršile odgovarajuće pripreme I razvijale snažni odbrambeni sistem. U tom burnom periodu, pored brojnih međudržavnih i građanskih ratova, dogodio se i Drugi svetski rat. On je otpočeo masovnom upotrebom avijacije i motorizovano-oklopne tehnike. Rat je završen upotrebom kvalitativno novog, nuklearnog oružja. Bio je to najrazorniji rat u istoriji čovečanstva.49

Mnoge zemlje, učesnice rata, izdvajale su značajne snage i sredstva za aktivnu protivavionsku odbranu, ali su istovremeno preduzimale i mnoštvo mera “pasivne” odbrane radi zaštite civilnog stanovništva, kao i mere za povećanje otpornosti privrede u ratnim uslovima. Obavezno je bilo

49 Iza sebe je ostavio pustoš: razorene gradove i sela, ubijeno 50 miliona ljudskih žrtava, nekoliko stotina miliona invalida, beskućnika, udovica, siročadi, ekonomsku krizu, glad i poremećenu ravnotežu u prirodi, odnosno, u životnoj sredini.

obaveštavanje i uzbunjivanje, zamračivanje gradova i naselja, maskiranje vitalnih objekata, zbrinjavanje zbegova, sklanjanje u podzemne prostorije, izvlačenje iz ruševina, sanacija vodnih objekata, vodovodne mreže i kanalizacije, ukazivanje prve pomoći i zbrinjavanje povređenih i obolelih. Prvi put u ratovanju broj poginulih vojnika u oružanoj borbi izjednačio se sa brojem civilnih žrtava koje nisu učestvovale u oružanoj borbi (1:1 ili 25:25 miliona). Ako se tome doda stradanje privrede, objekata za stanovanje i čitave infrastrukture napadnute države, jasno je da su se sve države u pripremama za eventualne buduće ratove morale orijentisati na koncepciju totalne odbrane i zaštite. Pojava i razvoj nuklearnog oružja, kao dominantnog oružja za masovno uništavanje i razaranje (uz ranije poznato hemijsko i bakteriološko oružje), značajno su uticali na razvoj nove koncepcije, strategije i doktrine budućih ratova, ali i na razvoj sistema i doktrine odbrane i zaštite. Sve zemlje, a naročito one u razvoju, koje nisu posedovale nuklearno oružje, bile su prinuđene da se opredeljuju za ogranizaciju snažne vojne i civilne odbrane i zaštite, što je značajno smanjivalo mogućnost njihovog ukupnog ekonomskog razvoja. Civilna odbrana i zaštita dobile su strateški značaj za zaštitu civilnog stanovništva i materijalnih, kulturnih i duhovnih dobara u ratu. U okviru nje, veoma značajna komponenta je privredna odbrana, koja je u direktnoj nadležnosti vlade svake države. Pod njom se podrazumevaju planiranje, organizovanje i vođenje privredne proizvodnje, koja omogućava ekonomski život u ratnom periodu i u drugim vanrednim situacijama, kao što su ekonomske krize (naftna kriza), socijalni nemiri ili ekonomska blokada. Privredna (industrijska) zaštita organizuje se radi zaštite objekata i instalacija, velikih privrednih sistema i svih preduzeća namenske proizvodnje (za rat i vojsku), odnosno za proizvodnju hrane i vode. Psihološka odbrana, kao deo civilne odbrane, organizovana je gotovo u svim zapadnim zemljama u periodu od 1955. do 1960. godine. Pod direktnom je upravom vlade koja formira specijalno odeljenje (ili sekretarijat). U istočnim zemljama, u tom periodu, razvijen je koncept opštenarodne odbrane i društvene samozaštite u kojem nema jasnih razgraničenja između vojne i civilne odbrane. Celokupna koncepcija i doktrina zasnovane su na “jedinstvenoj” odbrani, i u nadležnosti su vojske i državne bezbednosti. Prema tom konceptu, ceo narod činio je sistem odbrane i zaštite, ali se niko, izuzev vojske i političara, profesionalno nije bavio tim poslovima. Naime, svi su bili subjekti odbrane i zaštite, a niko za te zadatke nije bio odgovoran, ili su “svi bili odgovorni”! 50 Pošto su u to vreme stvarane i opremane gigantske oružane snage, pored operativne, redovne vojske, formirane su i tzv. teritorijalne jedinice, komande i ustanove rezervnog vojnog i starešinskog sastava, koje su po brojnosti i opremljenosti bile gotovo jednake operativnom sastavu armije51. U toj, kao i u zapadnoj varijanti, odbrana i napad, kao oblici vođenja rata (pretnjom ili stvarnim događajem), bile su u rukama politike. Nju su na Zapadu vodili predsednici država (vrhovni komandanti), načelnici generalštabova i ministri ili sekretari za odbranu, a na Istoku – komunistička partija, generalni sekretari i komiteti. Sve je bilo podređeno pripremama i vođenju velikog nuklearnog rata na svojoj i na tuđim teritorijama. U periodu “hladnog rata”, postojala je jedinstvena strategija i koncepcija odbrane, u kojoj je civilna odbrana bila samo deo pod ingerencijom vojske. Međutim, u drugoj polovini osme decenije dvadesetog veka, kada je u svetu, posebno kod supersila, dostignut vrhunac u osvajanju i lagerovanju nuklearnog i drugog savremenog oružja,52 politika pretnje, zveckanje oružjem, nuklearne probe, terorizam i

50 Konstantin Sukjenjik, Civilna odbrana, VIZ, Beograd, 1976.51 Tako je jedinstveni sistem op{tenarodne odbrane koncipiran u prethodnoj Jugoslaviji obuhvatao: 1) oružane snage ili vojnu odbranu, koju su činile JNA i teritorijalna odbrana 2) civilnu zaštitu sa službom OiO, ONO i DSZ.52 Prema nekim spekulatnim proračunima, tim oružjem se mogao 7-10 puta uništiti celokupan živi svet na našoj planeti. Došlo se do razumnog zaključka da je svako vođenje nuklearnog rata-samoubilačko, a da se živi svet može ubiti samo

psihopropagnadni rat, ustupili su mesto razumnoj, smirenoj politici mira čiji je moto: bez velikog, samouništavajućeg rata. Nove vrste i oblici ugrožavanja sa katastrofalnim posledicama neminovno su zahtevali novu ulogu i koncepciju civilne odbrane. U našoj zemlji, pre svega u prethodnoj Jugoslaviji, začeci ozbiljnije civilne zaštite potiču iz 1948. godine, kada je pri Saveznom ministarstvu za unutrašnje poslove formirano Odeljenje za protivavionsku zaštitu (PAZ) i doneta uredba o njegovoj organizaciji. Nadležni organi za sprovođenje uredbe bila su Ministarstva unutrašnjih poslova republika. Zakonom o narodnoj odbrani (1955) prvi put je pomenut termin civilne zaštite, pod kojim su, pored priprema za rat, podrazumevani zadaci u zaštiti stanovništva i materijalnih dobara od elementarnih nepogoda i drugih većih nezgoda. Savezno ministarstvo za unutrašnje poslove zaduženo je za koordinaciju i razvoj celokupne zaštite. Međutim, početkom 1963. godine civilna zaštita prešla je u nadležnost organa za narodnu odbranu, kao jedan od činilaca sistema opštenarodne odbrane. Organizovana je po teritorijalnom i proizvodnom principu i okupljala je nekoliko miliona obveznika civilne zaštite. Budući da tada nije bilo civilnog stručnog kadra, celokupnu politiku razvoja, upravljanja, opremanja i obuke preuzele su starešine oružanih snaga. Na saveznom nivou postojali su: Uprava za civilni sektor, pri SSNO, i Savezni savet civilne zaštite. čitava organizacija, međutim, bila je prepuštena republikama i pokrajinama sve do raspada SFR Jugoslavije. Sve do donošenja Zakona o odbrani, krajem 1993. godine, civilna zaštita u SR Jugoslaviji bila je u nadležnosti ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore, odnosno Civilnog sektora Saveznog ministarstva odbrane. Novim Zakonom preuzete su sve ingerencije civilne i vojne odbrane.53

7. 4.2. Međunarodno–pravni tretmani civilne zaštite

Pojavom avijacije i naročito oružja za masovno uništavanje i onesposobljavanje, kada su masovno stradali civili (neborbeno stanovništvo), nastala je potreba da se društvo organizuje kroz civilnu zaštitu, a ta organizacija je morala biti uređena i međunarodnim konvencijama. Ženevska konvencija iz 1864. godine potencira zaštitu civilnog stanovništva i daje neke elemente sadašnje međunarodne pravne regulative. Tako je 12.08.1949, da bi se sprečilo ponavljanje masovnog stradanja civilnog stanovništva, kao u drugom svetskom ratu, zaključeno više novih Ženevskih konvencija: -Prva konvencija o vojnim ranjenicima i bolesnicima na kopnu;-Druga konvencija o vojnim ranjenicima, belesnicima, brodolomnicima na moru;-Treća konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima;-Četvrta konvencija o zaštiti civilnog stanovništva.U tim konvencijama, kroz 429 članova, razrađeni su osnovni principi o humanom postupanju sa žrtvama rata. Naša zemlja je među prvima prihvatila i podržala te konvencije, a ratifikovala ih je već 1950. Najzad, 10. juna 1977, na postojeće Ženevske konvencije doneta su dva dopunska protokola.Tim međunarodnim dokumentima trebalo je, pre svega, da se spreče: nasilje nad životom, zdravljem i fizičkim ili mentalnim vrednostima ljudi: naročito okrutna postupanja, kao što su torture, sakaćenja i mučenja, uzimanje talaca, terorizam u bilo kojem obliku, pljačka, robovanje i trgovina robljem i prinudno premeštanje stanovništva, izuzev ako to zahtevaju posebni vojni razlozi u ratu. U najnovijim međunarodnim pravnim dokumentima, posebno se naglašava zabrana napada na civilno stanovništvo, pri čemu se civilom smatra lice koje ne pripada nekoj od kategorija boraca.

jednom.53 U zakonu je peto poglavlje posvećeno “civilnoj odbrani i zaštiti”. Prvi put je u nas upotrebljen izraz ,,civilna odbrana” što je na Zapadu bio osnovni izraz za civilnu zaštitu.

Osim toga, izričita je zabrana napada na istorijske spomenike, umetnička dela i hramove, kao i korišćenja tih objekata u vojnim akcijama. Predviđena je i zabrana napada na brane, nasipe i nuklearne objekte, pod uslovom da i za vreme rata služe primarnoj, dakle, mirnodopskoj funkciji. U dopunskim protokolima uz Ženevsku konvenciju (1977) posebna pažnja posvećena je statusu i regulativi civilne zaštite. Međunarodna regulativa zahteva da se CZ bavi samo humanitarnim zadacima da bi imala međunarodnu pravnu zaštitu. Pripadnici CZ mogu da nose pištolje ili revolvere radi samoodbrane, a protokolom je detaljno regulisan položaj i rad organizacije civilne zaštite na okupiranoj teritoriji, kao i specijalna zaštita žena, dece, izbeglica, osoblja bez državljanstva i novinara - ratnih dopisnika. U protokolima se određenim zabranama posebno insistira na zaštiti dece. Zahteva se humani postupak i prema onima koji su zarobljeni ili internirani. Izvršenje kazne može biti samo na osnovu presude ovlašćenog i legalnog suda. Predviđena je obavezna nega ranjenika i bolesnika i zaštita sanitetskog (zdravstvenog) osoblja, zdravstvenih jedinica, ustanova i transporta. Protokolom su regulisana opšta međunarodna pravila o zaštiti civilnog stanovništva i civilnih objekata i u unutršnjim sukobima. Osnovna vrednost svih konvencija i protokola jeste u njihovoj moralnoj snazi, u opštem uverenju da sadrže humane principe koje svi treba da poštuju. Stoga, svaki poziv na tu regulativu uživa podršku javnog mnjenja u čitavom svetu Više nego ikada ranije, civilno stanovništvo ugroženo je savremenim ratnim sukobima. Mogućnost upotrebe oružja za masovno uništavanje zahteva i mnogo bolje organizovanje zaštite civilnog stanovništva od ratnih dejstava. Nema sumnje, idealna zaštita ne postoji, ali se efikasnom zaštitom od strane civilne zaštite, odgovarajućim sprovođenjem mera i postupaka zaštite stanovništva, materijalnih i drugih dobara, kao i međunarodnim regulisanjem statusa civilne zaštite, zaštita stanovništva može ostvariti. Prvim Dopunskim protokolom uz Ženevsku konvenciju, prvi put je u međunarodnom pravu dato odgovarajuće mesto civilne zaštite. Prema odredbama protokola, osnovni zadatak civilne zaštite jeste obavljanje humanitarnih aktivnosti radi zaštite civilnog stanovništva. CZ pruža pomoći u savladavanju neposrednih opasnosti, neprijateljstva ili nezgoda, a takođe i obezbeđuje potrebne uslove za preživljavanje. Da bi opravdala svoje postojanje i ispunila očekivanja, CZ mora da bude organizovana i pripremljena tako da može obaviti brojne zadatke, mere i aktivnosti, a međunarodnim pravom predviđeno je 15 osnovnih zadataka54:Na osnovu svega izloženog, celokupna efektiva civilne zaštite trebalo bi da uživa zaštitu. To znači da bi smela biti predmet napada. Takođe se ne bi smela ugrožavati njena bezbednost, a neophodno je omogućiti joj pristup na mesta gde je neophodna njena aktivnost. Nad njom se ne smeju primenjivati mere represalija. Zgrade, materijal i oprema za potrebe i ciljeve civilne zaštite uživaju istu zaštitu kao i svi ostali civilni objekti, a sredstva koja se koriste za delovanje i korišćenje civilne zaštite ne mogu biti rekvirirana niti im se može promeniti namena. Određena su i neka važna ovlašćenja za “okupacionu silu”: može razoružati osoblje civilne zaštite, koje po protokolu ima pravo na lako naoružanje radi sopstvene zaštite i održavanje reda; u određenim, značajno ograničenim uslovima, “okupaciona sila” može da rekvirira ili promeni namenu zgrada, objekata ili materijala koji pripadaju civilnoj zaštiti ili ih ona koristi.

Civilna zaštita na okupiranoj teritoriji mora se strukturno, organizacijski i materijalno prilagoditi tako da se težište funkcionisanja i delovanja prenese na samozaštitu (ličnu i uzajamnu zaštitu), odnosno na samopomoć i uzajamnu pomoć, na jedinice opšte namene i poverenike. Pojava novih izvora globalnog ugrožavanja (elementarne nepogode, zagađenja životne sredine, tehničko-tehnološki udesi), uz postojanje ratne opasnosti, pomera pitanje odbrane i zaštite iz vojno-političke

54 Slični zadaci su definisani za civilnu zaštitu u RS u članu 55 Zakona o VS.

u sferu civilnog delovanja i organizovanja. Te pojave, zbog razorne moći i mogućih posledica, utiču na ljude, narode i države da menjaju odnos prema odbrani i zaštiti kako u koncepcijskom, tako i u organizacionom i funkcionalnom pogledu. Naime, odbrambeno-zaštitna funkcija uvek kasni za ispoljenim oblicima globalnog ugrožavanja, a njena fizionomija, koncepcija i organizacija direktno zavise od prirode, intenziteta i učestalosti opasnosti koje ugrožavaju ljudski rod, materijalna dobra i državni integritet.

7.4.3. Novi koncept civilne odbrane i zaštite

U sedamdesetpetogodišnjoj evoluciji civilne zaštite izgrađen je autonoman i moćan sistem zaštite ljudi, materijalnih i kulturnih dobara, kao i životne sredine u kriznim, vanrednim i ratnim situacijama. Sistem civilne odbrane i zaštite u čitavom svetu, organizovan je, razvijan i usavršavan zavisno od oblika, vrsta i intenziteta opasnosti koje su ugrožavale opstanak i razvoj civilizovanog društva. Danas je to celovit državni sistem koji ima svoju organizaciju (snage, sredstva, opremu i kadar) i obavlja mnogobrojne humanitarne funkcije. Tako organizovan, osposobljen i opremljen sistem civilne odbrane i zaštite može u savremenim uslovima efikasno da obavi brojne humanitarne zadatke i time opravda svoje postojanje u ratu i miru. Zadaci civilne odbrane i zaštite u bliskoj su vezi sa utvrđenim ciljevima i usaglašeni su sa listom zadataka iz kodeksa međunarodne regulative. 55

Međutim, u našoj zemlji, materija civilne zaštite (ili odbrane) bila je regulisana isključivo uredbama koje su se oslanjale na osnovna načela Zakona o odbrani. Kako se sistem civilne odbrane i zaštite razvijao, tako su i zakoni u svetu, a uredbe kod nas menjane, dopunjivane, inovirane i donošene novi. Budući da je civilna odbrana i zaštita dobila sasvim novu ulogu i zadatke 80-ih godina u zapadnom svetu, a 90-ih godina kod nas i u istočnim zemljama, svuda su doneti posebni, novi zakoni i brojni podzakonski akti, kojima je celovito normativno-pravno uređen sistem civilne odbrane i zaštite. Kvalitativno nova regulativa zasnovana je na usvojenoj strategiji i doktrini odbrane koja podrazumeva dva potpuno ravnopravna sistema: a) sistem vojne odbrane sa osloncem na profesionalnu vojsku i savremenu ratnu tehniku u vođenju oružane borbe, u zaštiti granica, teritorijalnog integriteta, slobode i nezavisnosti koji su sefinisani Zakonom o odbranii b) civilnoj zaštiti kao delu sistema zaštite i spasavanja u VS koji je regulisan Zakonom o vanrednim situacijama. Upravda za vanredne situacije pravni je sledbenik Ministarstva odbrane Republike Srbije, koje je odlukom Savezne vlade 1993. godine, a sa 1. januarom 1994. godine, preneto u Savezno ministarstvo odbrane i postalo Područni organ za odbranu u Republici Srbiji. Pod nazivom Područni organ obavljao je poslove definisane Zakonom o odbrani Republike Srbije, sve do 2000. godine, kada je preimenovan u Upravu za odbranu Republike Srbije, u sastavu Sektora za ljudske resurse. Od 2005. godine, odlukom Saveta ministara državne zajednice, izlazi iz sastava Sektora za ljudske resurse sa istim imenom i direktno je vezana za ministra odbrane. Upravi za odbranu Republike Srbije promenjen je naziv (2007) u Upravu za vanredne situacije a 2009. godine počeo je proces integrisanja sa Sektorom za zaštitu i spasavanje u Sektor za vanredne situacije u okviru Ministarstva. Ovaj proces je zvanično verifikovan Stupanjem na snagu Zakona o Vanrednim situacijama (2009). Civilna zaštita na celoj teritoriji u Republici Srbiji organizuje se prema teritorijalnom i radnom principu. Teritorijalii princip sastoji se u organizaciji civilne zaštite na teritoriji zgrada, naselja, opština i gradova u skladu sa administrativno-teritorijalnom podelom Republike. Radni princip sastoji se u organizaciji civilne zaštite u privrednom subjektu, ustanovi,

55 Ženevska konvencija 1949. i Dopunski protokoli I i II, 1977.

objektu. Civilnom zaštitom u Republici Srbiji rukovodi štab za VS republike. Komandant štaba je jedan od ministara u vladi, a načelnik štaba je po funkciji načelnik Sektora za VS Ministarstva. Rukovođenje civilnom zaštitom na teritorijalnom principuu vrše štabovi za VS a na radnom principu odgovorni rukovodioci i poverenici civilne zaštite. Po novom Zakonu o VS jedinice civilne zaštite obrazuju se kao specijalizovane jedinice i jedinice opšte namene. Jedinice civilne zaštite obrazuju se u skladu sa Procenom ugroženosti za Republiku Srbiju, jedinice lokalne samouprave, privredna društva i druga pravna lica. Specijalizovane jedinice ,Sektor za VS Ministarstva obrazuje za teritoriju Republike Srbije56, odnosno za područja upravnih okruga. Specijalizovane jedinice obrazuju i privredna društva i druga pravna lica koja u, skladu sa Procenom ugroženosti predstavljaju potencijalni izvor ugrožavanja šire teritorije. Jedinice opšte namene obrazuju jedinice lokalne samouprave, privredna društva i druga pravna lica, kao privremene sastave od dobrovoljaca i radno sposobnog stanovništva, odnosno zaposlenih, za izvršavanje jednostavnijih poslova zaštite i spasavanja. Specijalizovane jedinice civilne zaštite obrazuju se kao: jedinice za zaštitu od požara; jedinice za spasavanje na vodi i pod vodom; jedinice za spasavanje na nepristupačnim terenima; jedinice za pružanje prve pomoći; jedinice za otkrivanje i uništavanje NUS-a; jedinice za RHB zaštitu; jedinice za spasavanje iz ruševina; jedinice za osmatranje; jedinice za uzbunjivanje; jedinice za telekomunikacije; jedinice za zbrinjavanje specijalizovane jedinice civilne zaštite raspoređuju se zdravstveno sposobni vojni obveznici, u skladu sa posebnim zakonom Subjekti i obveznici civilne odbrane i zaštite (jedinice opšte namene) su građani starosti od 16 do 55 (60) godina (oba pola). Većina stanovnika ispunjava svoje obaveze u civilnoj odbrani kroz samoodbranu i samozaštitu, a obveznici snaga civilne zaštite organizovani su u jedinice , službe, institucije i organizacije prema usvojenom konceptu države.

7.4.4. Stanje i dalji razvoj civilne zaštite u svetu

U mnogim razvijenim zemalja u vezi sa izmenjenim vojno-političkim i vojno-tehničkim uslovima, sprovodi se određena transformacija pogleda na konceptualne osnove civilne odbrane i zaštite. Tragični događaji prirodnog i tehničko-trhnološkog karaktera, koji su se u svetu desili u proteklih 10-15 godina, doveli su do preokreta u politici u oblasti civilne zaštite u pogledu rešavanja zadataka zaštite stanovništva u mirnodobskim uslovima. U većini zemalja se smatra da je u savremenim uslovima neophodna civilne zaštite nove vrste, koja je treba da bude efikasna ne samo u toku rata, već i u miru. Neophodno je koristiti snage i sredstva civilne zaštite prilikom pružanja pomoći stanovništvu u odklanjanju posledica prirodnih katastrofa, udesa, havarija idr. katastrofa. Civilne zaštite se sve više udaljava od vojne organizacije, jer njeno delovanje poprima više socijalni nego vojno-strateški karakter. U većini država odgovornost za civilne zaštite je stavljena na ministarstva policije. Posebna pažnja se daje pitanjima mobilizacione spremnosti civilne zaštite, jer obim njenog delovanja značajno raste prilikom prelaska iz perioda mira u ratni period. Primetan je proces preraspodele funkcija u oblasti civilne zaštite. To se odražava u povećanju prava i odgovornosti lokalnih organa vlasti u rešavanju zadataka civilne zaštite, predaje dela upravljačkih funkcija sa državnih na lokalne organe vlasti. Prioritetne mere u oblasti civilne zaštite su povećavanje fonda zaštitnih objekata (izgradnje podzemnih objekata dvojne namene), modernizacija i rastuće mogućnosti obaveštavanja stanovništva, stvaranje radiološkog I hemijskog automatizovanog monitoringa, stvaranje rezervi materialno-tehničkih sredstava civilne zaštite u

56 Prema prvim procenama Sektora za VS u Republici je potrebno 5-6000 pripadnika specijalizovanih jedinica CZ, raspoređenih po teritoriji cele Republike.

optimalnom obimu, kvalitetna razrada planova zaštite i spasavanja u VS, usavršavanje organizacione strukture i tehničkog ojačavanja snaga isredstava, kreiranje sistema uprave. U poslednjim decenijama primetno se aktivirala međunarodna saradanja u odklanjanju prirodnih i drugih katastrofa. Zaštitu i spasvanje stanovništva u osnovi, naravno, rešavaju države samostalno. Za to su stvorile specijalne državne organe i organizacije. Osnovni načini zaštite stanovništva u zapadnim zemljama su sklanjanje u skloništa u zaštitnim objektima i evakuacija. Praktično u svim zemljama na svetu u svim etapama razvoja civilne zaštite poseban značaj se pridavao i još uvek se pridaje stvaranju mreže zaštitnih objekata. Najveći uspeh su u tome postigli SAD,Nemačka,Švedska, Švajcarska. U osnovu stvaranja sistema zaštitnih objekata u tim zemljama položen je princip maksimalne upotrebe već postojećih podzemnih objekata, otvora i pećina. Na taj način je u SAD-u 250 hiljada objekata pogodnih za skloništa u koja može stati 238 miliona ljudi. U Nemačkoj je početkom '90-ih 50% stanovništva bilo obezbeđeno u pouzdanim zaštitnim objektima. Osnovna pažnja je usmerena na izgradnju podzemnih objekata široke namene (magacini, sportski objekti, ugostiteljski objekti, itd.), koji bi ukoliko je neophodno mogli da se pretvore u kratkom roku u skloništa. Princip široke namene objekata se u velikoj meri primenjuje i u drugim zemljama, posebno u Velikoj Britaniji, Danskoj, Norveškoj U Francuskoj, Italiji, Belgiji nova skloništa se praktično ne grade. To se bazira na činjenici da je u tim zemljama većina objekata napravljena od kamena i poseduje podrumske prostorije, koje se ukoliko je neophodno, uz malo dodatno opremanje mogu koristiti kao skloništa. U zapadnim zemljama se kao načini zaštite razmatraju evakuacija i decentralizacija. Većina tih zemalja nema veliku teritoriju ali je gustina naseljenosti i koncentracija ljudi u industrijskim objektima u njima visoka. Tamo se takođe u manjoj ili većoj meri planira sprovođenje evakuacije iz opasnih regiona. U Velikoj Britaniji, uzimajući u obzir njenu geografsku specifičnost kao osnovni metod zaštite uzima sklanjanje u zaštitne objekte. U SAD-u evakuacija dobija posebnu pažnju: napravljeni su planovi evakuacije iz 400 regiona povećanog rizika, gde živi oko 150 miliona ljudi. U sistemu mera koje se sprovode u pogledu civilne zaštite značajno mesto ima propaganda i priprema stanovništva za delovanje u vanrednim uslovima, pri tome svaki građanin mora da ima jasnu predstavu o savremenom oružiju za masovno uništenjer, načinima zaštite od njega i merama koje se sprovode u slučaju mogućeg napada kao i prilikom nastanka različitih prirodnih i drugih katastrofa, udesa i havarija. Za pripremu stanovništva u pogledu civilne zaštite u svim zemljama razrađeni su specijalni programi-kursevi.

7.5. Zaštita od požara

Osnovna funkcija sistema zaštite od požara je zaštita ljudi i imovine od uticaja štetnih dejstava požara (plamen, toplotno zračenje, zagušujuće dejstvo dima, rušenje delova ili celih konstrukcija oslabljenih požarom itd) i (ili) ograničenje posledica požar). Zaštita ljudi i imovine od uticaja štetnih dejstava od požara i (ili) ograničenje njihovih posledica ostvaruje se preventivnim tehničkim merama, pripremanjem za efikasno gašenje požara, snižavanjem dinamike širenja štetnih dejstava požara i(ili) evakuacijom ljudi i imovine u bezbedan prostor. Zaštita ljudi i imovine od uticaja štetnih dejstava od požara i(ili) ograničenje njihovih posledica ostvaruje se: -primenom sveobuhvatnih planskih rešenja, koja omogućavaju sprečavanje prenošenja požara sa jednog objekta na drugi i sprečavanje širenja požara van granica požarnog sektora u kome je požar nastao; -izvođenejem puteva za evakuaciju, koji omogućavaju bezbednu evakuaciju ljudi prilikom požara i za brz i nesmatan prilaz vatrogasaca-spasioca do svakog dela objekta; -primenom sistema kolektivne i sredstava individualne zaštite ljudi od uticaja štetnih dejstava

požara; -primenom negorivih građevinskih i enterijerskih materijala i konstrukcija sa potrebnim otpornostima na požar (izražava se u minutima od 10 do 360 min ) kako bi zgrada-objekat imala zadovoljavajući stepen otpornosti na požar (klase od I do V). -primenom zaštitnih materijala (premaza, pasti, maltera, itd.) za povećavanje otpornosti na požar građevinskih konstrukcija; - izgradnjom prihvatnog bazena kod havarijskog oštećenja rezervoara za opasne tečnosti nastalog u toku požara; -ugradnjom sistema zaštite od eksplozije na tehničkoj opremi; -primenom opreme I sredstava za početno gašenje požara ; -primenom automatskih instalacija za gašenje požara; -primenom odgovarajuće mobilne opreme za gašenje požara; Svaka zgrada i složeniji objekat moraju da imaju sveobuhvatno projektantsko rešenje i konstruktivno realizovanje puteva za evakuaciju, koji omogućavaju bezbednu evakuaciju ljudi. Na mestima gde postoji izražena ugroženost ljudi od požara i eksplozije (u vrlo visokim ili vrlo dubokim objektima) mora se obezbediti i zaštita ljudi primenom sistema kolektivne zaštite (posebno uređena bezbedna skloništa); Za bezbednu evakuaciju ljudi mora se : -odrediti neophodan broj puteva za protok ljudi i dovoljan broj izlaza za evakuaciju kako bi se ona nesmetano odvijala (u ovu svrhu putevi evakuacije izvode se bez primene gorivih materijala, štite se od prodora dima iz prostorija gde se boravi ili gde ima gorivih materijala; opremaju se instalacijama antipanične rasvete i osvetljenim znacima za kretanje i obaveštavanje.

Za bezbednu evakuaciju može se organizovati obaveštavanje i upravljanje kretanjem ljudi putevima za evakuaciju (uključujući korišćenje svetlosnih signala, zvučno i govorno obaveštavanje). Sistem za otkrivanje požara mora da obezbedi pravovremeno otkrivanje požara a sistem za obaveštavanje i upravljanje evakuacijom ljudi prilikom požara u zgradama i objektima mora da obavesti ljude i omogući organizovanje njihove bezbedne evakuacije. Otkrivanje požara i obaveštavanje ljudi o požaru realizuje upotrebom tehničkih sredstava i primenom organizicaonih mera. Zakonom o zaštiti od požara propisano je koje zgrade i objekti moraju da imaju sistem za otkrivanje požara i alarmiranja i obaveštavanja ljudi o požaru. Sistemi kolektivne zaštite i sredstva individualne zaštite ljudi od uticaja štetnih destava požara moraju pružati bezbednost ljudima sve do otklanjanja pretnje od štetnih dejstava požara. Kolektivna zaštita ljudi se obezbeđuje posredstvom sveobuhvatnih planskih i konstruktivnih rešenja u zgradama i objektima ( uključujući stvaranje bezbednih zona u slučaju požara i postavljanja protivpožarnih stepenica, koja povezuju spratove zgrade kroz spoljašnju vazdušnu zonu ), a takođe i korišćenjem tehničkih sredstava zaštite ljudi na putevima evakuacije od uticaja štetnih dejstava požara ( sredstva za zaštitu od dima). Sredstva individualne zaštite ljudi primenjuju se kako za zaštitu ljudi pri evakuaciji i spasavanju, tako i za zaštitu vatrogasaca-spasilaca, koji učestvuju u gašenju požara. Dim nastao u požaru odvodi se iz zgrade, čime se postiže zaštita ljudi (vid kolektivne zaštite) ali i odvođenje toplote kojom se ugrožavaju konstrukcije zgrade Sistem za zaštitu od dima u zgradama mora da obezbedi zaštitu ljudi na putevima za evakuaciju i u zonama bezbednosti ( skloništma) od uticaja štetnih dejstava požara ne samo u toku vremena neophodnog za evakuaciju ljudi već i u toku razvijanja i gašenja požara za prvih 100 min. Sistem za zaštitu od dima mora da koristi jedan ili nekoliko dole navedenih principa zaštite: - odvođenjem dima preko posebnih upravljivih prozora ili klapni (sa daljinskim otvaranjem) na krovnim konstrukcijama korišćenjem prirodnog strujanja lakih produkata gorenja uz otvaranje otvora pri dnu prostorije za nadoknadu vazduha;

-primenom posebnih ventilatora za izvlačenje dima koji se postavljaju na krovu ili pri krovu prostorije ili primenom posebnih ventilatora za potiskivanje dima strujom svežeg vazduha; - primenom složenih sistema sa kanalima, klapnama i ventilatorima za izvlačenje dima; - primenom ventilatora i kanala radi stvaranja nadpritiska u stepeništu, prostorijama ispred ulaska u stepenište i lift (tzv. tampon prostorije); U zgradama i objektima osnovne građevinske konstrukcije trebaju da odgovaraju zahtevanom stepenu otpornosti na požar. Zahtevani stepen otpornosti na požar zgrada utvrđuje se na osnovu analize ugroženosti koju obavlja projektant glavnog projekta zaštite od požara. Ograničavanje širenja požara rešava se na jedan ili nekoliko navedenih načina:- ugradnjom pregradnih konstrukcija otpornih na požar;- deljenjem zgrade u požarne segmente i požarne sektore i ograničavanjem broja spratova u

zgradama i objektima;- primenom opreme za sprečavanje širenja požara (napr. vrata, roletni, klapni ili vodenih zavesa). Zgrade i objekti moraju da imaju opremu i sredstva za početno gašenje požara, od strane zaposlenih do dolaska nadležne vatrogasno-spasilačke službe. Vrsta, broj i mesto postavljana sredstava za početno gašenje požara u zgradama i objektima se određuju u zavisnosti od vrste i količine zapaljivog materijala, konstruktivnih rešenja zgrada i objekata, parametara sredine i mesta rasporeda zaposlenih. Pritom sistem zaštite zgrade i objekta od požara (uključujući sistem za dojavu požara, puteve za evakuaciju ljudi i sistem zaštite od dima) mora pružiti mogućnost bezbedne evakuacije zaposlenih, koji učestvuju u gašenju požara priručnim sredstvima. Zgrade i objekti se opremaju automatskim sistemima za gašenje požara u slučaju kada se radi o objektima sa visokim rizikom od požara ili kada gašenje požara početnim sredstvima za gašenje požara nije moguće, ili nije pouzdano kao i u slučaju, kada se zaposleni ne nalaze u zgradama i objektima 24h a u njima je vrednija imovina ili se obavlja tehnološki proces veće ugroženosti od požara i eksplozije. Automatski sistemi za gašenje požara se projektuju i izvode tako da obezbede postizanje jednog ili nekoliko navedenih ciljeva:

- gašenje požara u prostoriji (zgradi) do nastanka kritično opasnih stanja požara- gašenje požara u prostoriji (zgradi) do dostizanja granica otpornosti na požar građevinskih

konstrukcija;- gašenje požara u prostoriji (zgradi) do dostizanja maksimalno dopuštene štete štićene imovine;- gašenje požara u prostoriji (zgradi) do nastanka opasnosti zbog težeg oštećenja tehničkih

uređaja.Tip automatskih uređaja za gašenje požara, vrsta sredstva za gašenje i način korišćenja određuje se u zavisnosti od vrste zapaljivog materijala, konstruktivnih rešenja objekata i parametara sredine. Gradska i seoska naselja štitite se od strane vatrogasno-spasilačkih jedinica, opremljenih mobilnom opremom i tehnikom. Lokacije vatrogasno-spasilačkih jedinica na teritoriji gradskih i seoskih naselja, određuju se u zavisnosti od stepena opasnosti od požara na objekatima, visine zgrada i objekata, parametara sistema za zaštitu od požara zgrada i objekata i teritorije naseljenih mesta, ciljeva formiranja vatrogasno-spasilačkih jedinica (gašenje požara; vrste spasavanja; tehničke intervencije; prva medicinska pomoć i dr.). Lokacija se određuje proračunom ili iz uslova da vreme dolaska prvog odeljenja na mesto poziva u gradskim naseljima ne prelazi 7-10 min, a u seoskim 15-20 min. Industrijske vatrogasne jedinice formiraju se u preduzećima u kojima postoji povećana opasnost od požara i eksplozija ili kada teritorijalne vatrogasno-spasilačke jedinice, ne mogu brzo da stignu na mesto događaja.

7.6. Bezbednost ljudi u objektima na vodi

Značajan problem predstavlja problem obezbeđivanja bezbednosti u unutrašnjim vodama. Nažalost svake godine, povezano sa vodom, povećava se broj stradalih ljudi. Ti gubici su mogli da budu još veći da naporima spasilaca nije sprečen veliki broj nesrećnih slučajeva. Jak ciklonski vetar prevrnuo je 9. Septembra 1952. godine putnički brod “Niš” na ušću Save u Dunav i tom prilikom se udavilo 104. lica. Višegodišnja analiza nesrećnih slučajeva ljudi u objektima na vodi pokazuje da su osnovni uzroci pogibije ljudi na vodi:

- plivanje na mestima, koja nisu namenjena za te svrhe;- plivanje u alkoholisanom stanju;- nepoštovanje elementarnih mera zaštite na vodenim dobrima (montaže kuće, sojenice, splavovi),

utvrđenih pravilima zaštite života na vodi;- nepažnja prilikom plivanja deteta;Ti uzroci predstavljaju posledice toga, što se u mnogim mestima ne sprovode izvršne mere za povećavanje broja uređenih plaža, ne organizuju se obuke za plivanje stanovništva, prvenstveno dece, ne sprovode se mere za obezbeđivanje bezbednosti ljudi, koji se odmaraju na vodenim dobrima. Veoma je česta pojava havarijskog potapanja objekata na vodi (čamaca, brodova, splavova, restorana-splavova) koje su imale i dosta žrtava usled utapanja ili pogibije od električne energije. Za poslednjih 10 godina broj spasilačkih stanica se u mestima masovnog odmora stanovništva se smanjio. Osim toga, treba napomenuti da odsustvo na zakonodavnom nivou, izvršnih mera, koje utiču na korisnike, koji ne ispunjavaju zahteve obezbeđivanja bezbednosti ljudi u objektima na vodi, smanjuje mogućnost nadležnih organa da prinude vlasnike plaža i objekata na vodi na ispunjenje zahteva za obezbeđivanje bezbednosti stanovništva, koje se odmara na vodenim dobrima. U vezi sa tim, u savremenim uslovima, posebno aktualni postaju problemi aktiviranja delatnosti nadležnih državnih i mesnih organa i inspekcija u sledećim pravcima

- organizacija nadzora i kontrole ispunjavanja zahteva za obezbeđivanje bezbednosti ljudi i sigurnosti života ljudi u bazama-marinama (objektima) za usidravanje malih čamaca, plažama, prelazima i mostovima, u granicama kompetencije tih organa;

- organizacija kontrole poštovanja pravnih akata, koji regulišu upotrebe malih čamaca, marina-baza (objekata) za njihovo usidravanje, plaža, prelaza i mostova;

- uvođenje jedinstvenog registra malih čamaca i izdavanje državnih dozvola za upravljanje malim čamcima, dokumenata za registraciju i dr, neophodnih za puštanje malih čamaca i njihovih kormilara u vodeni saobraćaj;

- sprovođenje po ustanovljenom redu, regularnih provera malih čamaca u skladu sa tehničkim normama o emisiji štetnih (zagađujućih) materija u atmosferu;

- sprovođenje poslova objašnjavanja i prevencije među stanovništvom u cilju sprečavanja havarije malih čamaca i smanjenju povreda ljudi u objektima na vodi;

- uvođenje efikasnih sredstava i načina za nalaženje i spasavanje ljudi u objektima na vodi;- učestvovanje u realizaciji mera za sprečavanje i otklanjanje VS u objektima na vodi;- formiranje odgovarajućih tehničkih pravilnika i tehničkih zahteva;- utvrđivanje, uzimajući u obzir mestne uslove, dodatnih ograničenja korišćenja nadzora čamaca u

pogledu snage, broju pokretača i brzine kretanja.Kao poseban problem bezbednosti predstavljaju udesi i havarije putničkih i tertnih brodova s u vodenom saobraćaju se velikim brojem putnika i količina opasnih i štetnih materija koje se transportuju.

7.7. Mesto i uloga ostalih subjekata u bezbednosti u vanrednim situacijama

Na osnovu Zakona o ministarstvima poslove državne uprave koji se odnose na razvoj, organizaciju, upravljanje i unapređivanje oblasti za koja su obrazovana obavljaju ministarstva. Pored državnih organa uprave, poslove državne uprave mogu obavljati još dve kategorije nedržavnih subjekata: organi lokalne samouprave kojima su povereni poslovi državne uprave i preduzeća, ustanove i druge organizacije kojima su zakonom povereni poslovi državne uprave kao javna ovlašćenja. U nastavku teksta dat je osvrt na subjekte koji imaju značajnu ulogu u uslovima VS i u sprečavanju mogućih rizika za život, zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Skupština Republike Srbije

Skupština Republike Srbije je njviši zakonodavni organ vlasti koji: utvrđuje osnove sistema zaštite i spasavanja u VS; proglašava i ukida vanrednu situaciju u Republici ili njenim delovima ; donosi zakone o bezbednosti u VS; stara se o primeni međunarodnog prava i konvencija koje utvrđuju obaveze o saradnji republike sa međunarodnim sudovima, članstvu u međunarodnim organizacijama i o pravima i obavezama koje proistiu iz tog članstva; ratifikuju međunarodne sporazume i ugovore o VS; utvrđuje budžet-dokument o godišnjim prihodima i rashodima neophodnim za finansranje bezbednosti u VS; usvaja Nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama; vrši nadzor i kontrolu nad utvrđenom politikom bezbednosti u vanrednim situacijama.

Vrhovni savet odbrane

Vrhovni savet odbrane je je vrhovni komandant Vojske Srbije miru i ratu koji: utvrđuje osnove planova razvoja i pripravnosti za odbranu u VS ratnog karaktera; propisuje i naređuje mere pripravnosti snaga odbrane u slučaju neposredne rate opasnosti, ratnog stanje i kriznih i vanrednih situacija; utvrđuje ratnu i drugu opasnost i naređuje opštu i delimičnu mobilizaciju.

Vlada

Vlada u oblasti zaštite i spasavanja, obezbeđuje izgradnju i razvoj sistema zaštite i spasavanja Republike Srbije i plansko povezivanje delova sistema i zadataka u jedinstvenu celinu, a naročito: 1. Strateška dokumenta (predlaže Nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama

i prati i koordinira sprovođenje mera predviđenih istom; usvaja Dugoročni plan razvoja sistema zaštite i spasavanja Republike , procenu ugroženosti Republike i Nacionalni plan zaštite i spasavanja u VS 2.obrazuje i imenuje komandanta načelnika i članove Republičkog štaba za VS; 3. naređuje opštu mobilizaciju jedinica civilne zaštite i drugih neophodnih ljudskih i materijalnih resursa sistema zaštite i spasavanja na nivou Republike; 4. prati i usmerava pripreme za izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja; 5. donosi odluku o pružanju, traženju i prihvatanju međunarodne pomoći u oblasti zaštite i spasavanja; 6. izveštava Narodnu skupštinu o vrsti, uzroku i razmerama vanrednih događaja i vanrednih situacija, o preduzetim merama i aktivnostima sistema zaštite i spasavanja i o procenama daljeg razvoja situacije. U ostvarivanju prava i dužnosti u pitanjima zaštite i spasavanja autonomna pokrajina, preko svojih organa takođe obezbeđuje funkcionisanje sistema zaštite i spasavanja u VS na teritoriji pokrajine.

Ministarstva, drugi organi i posebne organizacije

Ministarstva, drugi organi i posebne organizacije Republike Srbije, u okviru svog delokruga, u oblasti zaštite i spasavanja: organizuju, planiraju i obezbeđuju sprovođenje mera i izvršavanje zadataka civilne zaštite i predlažu mere i aktivnosti za njihovo unapređenje; vrše stručne poslove koji se odnose na angažovanje službi, privrednih društava i drugih pravnih lica u prevenciji i zaštiti i spasavanju od katastrofa, u skladu sa Nacionalnom strategijom za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama; obaveštavaju Sektor za VS o podacima koji su od značaja za planiranje, organizovanje i sprovođenje mera i zadataka iz oblasti zaštite i spasavanja; izrađuju Procenu ugroženosti Republike Srbije, u delu koji se odnosi na njihov delokrug i dostavljaju je Ministarstvu; učestvuju u izradi Plana zaštite i spasavanja u VSRepublike Srbije; izrađuju i sprovode plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama.

Jedinice lokalne samouprave

U ostvarivanju prava i dužnosti u pitanjima zaštite i spasavanja jedinice lokalne samouprave, preko svojih organa obavaljaju sledeće poslove: donose odluku o organizaciji i funkcionisanju civilne zaštite na teritoriji jedinice lokalne samouprave i obezbeđuju njeno sprovođenje u skladu sa jedinstvenim sistemom zaštite i spasavanja; donose plan i program razvoja sistema zaštite i spasavanja na teritoriji jedinice lokalne samouprave, u skladu sa Dugoročnim planom razvoja zaštite i spasavanja Republike Srbije; planiraju i utvrđuju izvore finansiranja za razvoj, izgradnju i izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja i razvoj civilne zaštite i sprovođenje mera i zadataka civilne zaštite na teritoriji jedinice lokalne samouprave; obrazuju Štab za VS; neposredno sarađuju sa nadležnom službom, drugim državnim organima, privrednim društvima i drugim pravnim licima; ostvaruju saradnju sa regijama i opštinama susednih zemalja, u skladu sa ovim i drugim zakonima; usklađuju svoje planove zaštite i spasavanja sa Planom zaštite i spasavanja u VSRepublike Srbije; određuju osposobljena pravna lica od značaja za zaštitu i spasavanje; obezbeđuju telekomunikacionu i informacionu podršku za potrebe zaštite i spasavanja, kao i uključenje u telekomunikacioni i informacioni sistem Službe osmatranja, obaveštavanja i uzbunjivanja i povezuju se sa njim; izrađuju i donose Procenu ugroženosti i Plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama; prate opasnosti, obaveštavaju stanovništvo o opasnostima i preduzimaju druge

preventivne mere za smanjenje rizika od VS; nabavljaju i održavaju sredstva za uzbunjivanje u okviru sistema javnog uzbunjivanja u Republici Srbiji, učestvuju u izradi studije pokrivenosti sistema javnog uzbunjivanja za teritoriju jedinice lokalne samouprave; organizuju, razvijaju i vode ličnu i kolektivnu zaštitu; formiraju, organizuju i opremaju jedinice civilne zaštite opšte namene; usklađuju planove zaštite i spasavanja u VS sa susednim jedinicama lokalne samouprave..

Vojska Srbije

Jedan od osnovnih faktora efikasnog spasavanja ljudi i materijalnih dobara u uslovima VS predstavlja brzina kojom će spasilačka ekipa stići do mesta nezgode, kojom će se pružiti neposredna pomoć, odnosno sprečiti širenje nezgoda, i obavljati brojne druge aktivnosti u saniranju posledica. Dakle, ako se želi efikasno obaviti spasavanje ljudi i materijalnih dobara od posledica VS, sve aktivnosti moraju trajati kratko vreme. Ovo vreme je u nekim VS odlučujuće. Dosadašnja iskustva pokazuju da su jedinice i ustanove vojske u brojnim VS bile među najefikasnijim a vrlo često i najefikasnija snaga u akcijama zaštite i spasavanja i nikada se nije postavilo pitanje treba li vojska to da čini, već naprotiv, radilo se o tome da se proširi obim akcija zaštite i spasavanja i podigne njihov kvalitet. Kada u zaštiti i spasavanju učestvuju jedinice vojske57, njima komanduju njihove nadležne starešine, u skladu sa naredbama štaba za zaštitu i spasavanje, koji rukovodi akcijama zaštite i spasavanja. U hitnim slučajevima (naročito kada je u pitanju spasavanje ljudskih života) vojska može intervenisati i samoinicijativno. Učešće vojske je samo privremenog karaktera i traje do vremena kada se oceni da aktivnosti na zaštiti i spasavanju mogu uspešno sprovoditi nosioci civilne zaštite vlastitim snagama i sredstvima. Ministarstvo odbrane donosi operativne planove kojima se uređuju pitanja učešća vojske u pružanju pomoći na zaštiti ljudi, materijalnih dobara i životne sredine od VS. Jedinice Vojske Srbije, sa svojom ljudskim i materijalnim resursima, u uslovima VS većih razmera mogu pružiti pomoć u skoro svim akcijama zaštite i spasavanja ljudskih života, životne sredine i materijalnih dobara, a naročito u: osmatranju ugroženog područja, prenosu informacija i obaveštavanju nadležnih državnih organa, organa civilne zaštite i građana o uočenim pojavama i preduzetim merama; pasavanju ljudskih života i evakuaciji stanovništva iz ugroženih područja; preduzimanju mera s ciljem sprečavanja daljeg širenja pojedinih opasnosti (izrada nasipa na rekama, lokalizacija požara i slične aktivnosti); dostavi neophodnih lekova, sanitetskog materijala, vode za piće, hrane i sličnih potreba na ugrožena područja; opravci oštećene saobraćajne infrastrukture, izradi pontonskih prelaza na rekama, obezbeđenju smeštaja lica koja su ostala bez domova u privremenim šatorskim naseljima i vojnim objektima;zaštiti i spasavanju materijalnih dobara, stočnog fonda, uklanjanju leševa nastradalih domaćih životinja, sprovođenju veterinarskog nadzora i higijensko-epidemioloških mera; obezbeđenju vazdušnog transporta povređenih lica do specijalističkih zdravstvenih ustanova, neophodnih sredstava i opreme, specijalizovanih ekipa i sličnih uslova; spasavanje ugroženih lica na vodenim površinama (rekama, jezerima) njihovoj evakuaciji i otklanjanju nastalih posledica; radiološko-hemijska kontrola teritorije u uslovima tehnoloških akcidenata praćenih jonizujućim zračenjem i hemijskom kontaminacijom, sprovođenju radiološke i hemijske kontaminacije lica, objekata, sredstava i

57 U članu 43. Stav 3 Zakona o odbrani soji da „Naчelnik Generalшtaba Vojske Srbije, odnosno stareшina nadležne komande Vojske Srbije, na osnovu posebnog ovlaшćenja predsednika Republike, a radi zaшtite i spasavanja Ljudi, materijalnih i kulturnih dobara od elementarnih nepogoda, tehniчko-tehnoloшkih nesreća i katastrofa, poslediцa terorizma i drugih većih nesreća, može narediti mere sprovođenja pripravnosti i upotrebu delova Vojske Srbije, radi otklanjanja шtetnih poslediцa koje mogu nastati nevojnim pretnjama bezbednosti.”.

opreme i kontaminiranog prostora. -pronalaženju, prikupljanju dezaktiviranju i uništavanju neeksplodiranih ubojnih sredstavaNabrojani zadaci prestavljaju samo jedan deo aktivnosti koje oružane snage mogu realizovati za potrebe civilne zaštite u uslovima vanrednih situacija. Svakako, ako bi se vršila analiza zadataka za svsku opasnost pojedinačno, onda bi lista bila mnogo šira. Proces reformi sistema odbrane i, u sklopu njega, transformacija Vojske Srbije , intenzivno nastavljen nakon priključenja programu NATO Partnerstvo za mir 2007. godine, odvija se u tri kompatibilne sfere, i to: (1) strateško-doktrinarna, (2) pravno-normativna i (3) organizaciono-funkcionalna. U strateško-doktrinarnoj sferi usvojeni su ili izrađeni nacrti značajnih dokumenata, kao što su: Strategija nacionalne bezbednosti, Strategija odbrane i Doktrina Vojske Srbije. U pravno-normativnoj sferi doneti su Zakon o odbrani i Zakon o Vojsci Srbije, a u toku je rad na brojnim podzakonskim propisima. Ti podzakonski akti treba da, sa pravne strane posmatrano, utvrde sistem odbrane. Poseban aspekt reformi sistema odbrane čini redefinisanje misija i zadataka Vojske. Misije i zadaci Vojske su redefinisani u skladu s izazovima, rizicima i pretnjama bezbednosti i odbrani Republike Srbije; odbrambenim interesima Republike Srbije i politikom odbrane Republike Srbije. U toj sferi, Vojsci su dodeljene tri misije: (1) odbrana Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja, (2) učešće u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu i (3) podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti58 Po svojoj složenosti, obimu, i mestu i ulozi Vojske, posebno mesto zauzima misija pomoći civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti. Podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti realizuje se kroz pomoć civilnim vlastima u suprotstavljanju unutrašnjem ugrožavanju bezbednosti, terorizmu, separatizmu i organizovanom kriminalu i kroz pomoć civilnim vlastima prilikom prirodnih nepogoda i tehnoloških i drugih nesreća. U sklopu ove misije, Vojsci su dodeljeni sledeći zadaci: (1) Podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju unutrašnjem oružanom ugrožavanju, separatizmu, terorizmu i organizovanom kriminalu i (2) Podrška civilnim vlastima u zaštiti i spasavanju od prirodnih nepogoda i tehnoloških nesreća Vojska Srbije, kao osnovni nosilac aktivnosti snaga odbrane u sistemu odbrane, izgrađuje sposobnosti za zaštitu teritorijalne celovitosti i suverenosti Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja, sposobnosti za aktivan doprinos izgradnji povoljnog bezbednosnog okruženja, partnerstva, savezništva i učešća u multinacionalnim operacijama, a u skladu s strategijsko-doktrinarnim i pravno-normativnim dokumentima razvija i sposobnosti za podršku civilnim vlastima u suprotstavljanju nevojnim pretnjama bezbednosti u okviru kojih posebnu ulogu ima njena upotreba u vanrednim situacijama.

Preduzeća

Preduzeća i druga pravna lica 59 koja obavljaju delatnost iz oblasta zdravstva, veterinarstva, stambenih i komunalnih delatnosti, vodoprivrede, šumarstva, poljoprivrede, hemijske industrije, rudarstva, građevinarstva, energetike, transporta, snabdevanja, ugostiteljstva, vatrogastva, hidrometeorologije, seizmologije, ekologije i drugih oblasti u kojima se obavljaju delatnosti od

58Strategija Odbrane, Ministarstvo Odbrane Republike Srbije, Beograd, april 2009. god., str. 14.59.

značaja za civilnu zaštitu dužna su da organizuju i sprovode poslove zaštite i spasavanja, u skladu sa Zakonom o VS60 (osnovna podela je na ovlašćena i i osposobljena pravna lica), drugim propisima i opštim aktima nadležnih organa. Sva navedena preduzeća i druga pravna lica dužna su da sprovode odgovarajuće pripreme, donose planove civilne zaštite i upoznaju svoje radnike sa planiranim aktivnostima i merama civilne zaštite. Takođe, sva preduzeća i pravna lica dužna su da daju materijalnu obavezu. Oni koji u svom sastavu imaju stručne timove i ekipe za zaštitu i spasavanje dužni su da ih, u slučaju veće nezgoda ili VS, stave na raspolaganje civilnoj zaštiti. Vlasnici i korisnici stambenih, poslovnih, javnih i drugih objekata dužni su da preduzmu propisane mere zaštite i spasavanja koje mogu sprečiti nastalu opasnost što ugrožava sigurnost, zdravlje i živote ljudi, te da obezbede uslove za sprovođenje lične i uzajamne zaštite lica i zajedničke imovine u tim objektima. Vlasnici i korisnici navedenih objekata dužni su da na tim objektima dozvole postavljanje instalacija i uređaja za uzbunjivanje građana i istaknu obaveštenja o telefonskom broju Centra za obaveštavanje, znacima za uzbunjivanje i postupcima građana. Zaštitu i spasavanje ljudi, imovine i životne sredine preduzeća vrše u skladu sa svojom delatnošću. Značaj preduzeća proizlazi iz složenosti uslova urbanog života i rada u prisustvu savremenih tehnologija, sve višem nivou tehnološke opremljenosti infrastrukture, povezanosti i međuzavisnosti svih oblasti života i rada, što u uslovima ugrožavanja i potencijalnih opasnosti zahteva osposobljenost koja se oslanja na vrhunsku stručnost, primerenu opremljenost i maksimalnu operativnost. To se postiže angažovanjem kadrova koji u svakodnevnom radnom angažovanju stiču odgovarajuća znanja, iskustva, navike i veštine koji se svakodnevno proveravaju u praksi, a i raspolažu potrebnim sredstvima. Preduzeća od kojih se najviše očekuje u zaštiti i spasavanju ljudi, imovine i životne sredine kako u okviru redovne delatnosti tako i u uslovima vanrednih situacijaje su: komunalna (snabdevanje naselja vodom, gasom, toplotnom i električnom energijom, odvođenje i prečišćavanjeotpadnih voda i odvođenje atmosferskih voda iz naselja, održavanje i uređivanje javnih saobraćajnih površina u naseljima, uređivanje i održavanje parkova i drugih javnih zelenih površina, uređivanje i komunalno opremanje građevinskog zemljišta, odvoženje i deponovanje otpada i čišćenje javnih površina u naseljima), saobraćajno-transportna, poljoprivredna, vodoprivredna, elektroprivredna, zdravstveno-socijalna, građevinska, putna, zanatska i druge.

Inspekcijski organi

U oblasti zaštite života, zdravlja ljudi i životne sredine inspekcijski organi imaju najširu nadležnost i ovlašćenja, koji se ogledaju u preduzimanju preventivnih i represivnih mera. Preventivnu delatnost inspekcijski organi ostvaruju kroz razne vidove: pružanje stručne pomoći, održavanje stručnih sastanaka s ciljem ukazivanja na određene propuste i davanje predloga za saniranje postojeće situacije. Iako nisu klasični organi otkrivanja, inspekcijski organi su ovlašćeni da otkrivaju

601. ovlašćena pravna lica - privredna društva i druga pravna lica kojima je povereno vršenje poslova od posebnog interesa za Republiku Srbiju u oblasti telekomunikacija, rudarstva i energetike, železničkog transporta, meteorologije, hidrologije, seizmologije, zaštite od jonizujućeg zračenja i nuklearne sigurnosti, zaštite životne sredine, vodoprivrede, šumarstva i poljoprivrede, zdravstva, zbrinjavanja i veterine; 2. osposobljena pravna lica -privredna društva i druga pravna lica koja su osposobljena i opremljena za zaštitu i spasavanje, kao što su komunalna, građevinska, vodoprivredna, preduzeća koja gazduju šumama, ugostiteljska, rudarska i transportna privredna društva i druga pravna lica, privredni subjekti iz oblasti privatnog obezbeđenja, privredna avijacija, udruženja, savezi, društva, i klubovi iz oblasti vatrogastva, kinologije, ronilaštva, nautike, alpinizma, speleologije, radio-amaterstva, Gorska služba spasavanja, izviđači i drugi subjekti od značaja za zaštitu i spasavanje;

određena krivična dela, prekršaje i privredne prestupe i podnose krivične prijave nadležnom javnom tužiocu i zahteve za pokretanje prekršajnog postupka. Inspekcijski organi ostvaruju najšira ovlašćenja kroz raznovrsne oblike inspekcijskog nadzora. Pri planiranju inspekcijskog nadzora bitno je predvideti konkretne poslove i zadatke u svim oblastima i saradnju sa drugim organima. Ovu saradnju možemo posmatrati kao saradnju. između raznih inspekcijskih organa, inspekcijskih organa sa državnim organima i saradnju sa preduzećima, organizacijama, mesnim zajednicama, naučnim i stručnim ustanovama. Najkarakterističnije inspekcije, sa najširim ovlašćenjima u domenu zaštite života, zdravlja ljudi i životne sredine, jesu: inspekcija za zaštitu životne sredine, veterinarska, sanitarna, poljoprivredna, vodoprivredna, šumarska, inspekcija rada, geološka, rudarska, komunalna, urbanistička, saobraćajna, elektroenergetska, inspekcija parnih kotlova, zdravstvena, građevinska i druge

Inspekcija za zaštitu životne sredine. Rad inspekcije je sadržan u inspekcijskom nadzoru stanja objekata koji su mogući zagađivači životne sredine i u problemima i obavezama koji proističu iz važećih zakonskih propisa u oblasti zaštite životne sredine. Neposredan inspekcijski nadzor sprovodi se u oblasti: zaštite vazduha od zagađenja iz industrije bazne hemije, termoenergetskih postrojenja, površinskih kopova rudnika, odlagališta jalovine i drugih materijala, većih kotlarnica i drugih takvih objekata; zaštite od zagađivanja opasnim i štetnim materijama, gde je dat poseban osvrt na kontrolu primene propisanih obaveza u pogledu uređenosti i opremljenosti lokacija deponija komunalnog otpada i bezbednog odlaganja opasnih i štetnih materija; i dr.

Veterinarska inspekcija. Zdravstvena zaštita životilja obuhvata aktivnosti, postutupke poslove i mere: zdravstvene zaštite životinja od zaraznih i parazitskih bolesti i lečenja životinja; sprečavanja prenošenja zaraznih bolesti sa životinja na ljude. Nadzor nad propisima iz oblasti zdravstvene zaštite životinja i kvalitativne i zdravstvene ispravnosti proizvoda i sirovina životinjskog porekla vrši veterinarska inspekcija. U okviru svoje nadležnosti veterinarska inspekcija vrši: veterinarsko-sanitarnu kontrolu objekata za smeštaj životinja, objekata i opreme za obradu, preradu i promet proizvoda i sirovina životinjskog porekla (fabrike stočne hrane, mlekare, klanice, magacini za skladištenje, stočne i zelene pijace, samostalne trgovinske radnje - mesare i druge prodavnice); zdravstvenu i kvalitativnu ispravnost proizvoda, sirovina i otpadaka životinjskog porekla; naređuje mere za otkrivanje, sprečavanje, suzbijanje i iskorenjivanje zaraznih, parazitskih i uzgojnih bolesti životinja itd.

Sanitarna inspekcija. Po delokrugu rada od svih inspekcija, sanitarna inspekcija ima najobimniju nadležnost i najšira ovlašćenja. U vršenju nadzora, organi nadležni za poslove sanitarne inspekcije obavljaju aktivnosti u oblasti sanitarne, higijenske i protivepidemijske zaštite stanovništva. Sanitarni nadzor obuhvata kontrolu sprovođenja zakona i drugih propisa i opštih akata i sprovođenje mera u oblasti: zaštite stanovništva od zaraznih bolesti (kontrola sprovođenja vakcinacija, mera DDD, nadzor nad zaraznim bolestima (bolnice i ambulante), iskopavanje i prevoz umrlih; zdravstvene ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe u proizvodnji i prometu (organoleptički pregled namirnica, opšta higijena zaposlenih lica, primenu higijensko-sanitarnih normi prostora, zabranu pušenja); zdravstvenog stanja stanovništva, odnosno zaštite zdravlja ljudi od štetnog dejstva zagađene životne i radne sredine; snabdevanja stanovništva zdravstveno ispravnom vodom za piće (fizička, hemijska, biološka, bakteriološka, virusološka i radiološka svojstva); drugim uslužnim delatnostima i oblastima određenim zakonom.

Poljoprivredna inspekcija. Poljoprivredna inspekcija ima vrlo značajnu ulogu u zaštiti od procesa, pojava i događaja koji mogu ugroziti život, zdravlje ljudi i životnu sredinu zbog sve veće primene zagađujućih (hemijskih) supstancija u proizvodnji hrane. Inspekcijski nadzor se ogleda u; kontroli ratarske proizvodnje i zemljišta (kontrola kvaliteta zemljišta i promena namene zemljišta); kontrola proizvodnje na poljoprivrednom zemljištu, prometa i primene agrotehničkih mera, posebno u zaštiti hrane i vode od hemijskih zagađivača, kontroli radi utvrđivanja dozvoljenih kojičina opasnih i štetnih materija u poljoprivrednom zemljištu i vodi za navodnjavanje, kontroli korišćenja obradivog poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe; kontroli kvaliteta veštačkog đubriva u proizvodnji i prometu; kontroli poljoprivrednih apoteka i semena; i drugim merama.

Vodoprivredna inspekcija. Delokrug rada vodoprivrednog inspektora obuhvata nadzor nad primenom Zakona o vodama I drugih propisa i akata koji se odnose na izgradnju novih i rekonstrukciju postojećih objekata i izvođenje drugih radova koji mogu uticati na promene u vodnom režimu. Pri obavljanju poslova vodoprivredne inspekcije, vodoprivredni inspektor kontroliše: dokumentaciju (vodoprivredne dozvole, vodoprivredne saglasnosti, potvrde, vodne knjige, katastre voda i druge akte); zaštitu voda od zagađivanja radi omogućavanja neškodljivog i nesmetanog korišćenja (funkcionisanje, ispravnost i efikasnost uređaja za prečišćavanje otpadnih voda – industrijske objekte); i dr.

Komunalna inspekcija. Komunalna inspekcija u okviru svojih poslova vrši nadzor nad sprovođenjem odredaba odgovarajućih Zakona i propisa donetih na osnovu zakona. Nadzor se odnosi na: stanje komunalnih objekata, zelenih površina, parkova u gradovima (zaštita od biljnih bolesti i štetočina, uništenja i lomljenja, kao i obnavljanje i ponovno zasađivanje ovih površina); prikupljanje, transport i deponovanje komunalnog otpada; čistoću u gradovima i drugim naseljima, grobljima; i drugo.

Zdravstvena služba

Zavod za javno zdravlje. Pod javnim zdravljem se podrazumeva ostvarivanje javnog interesa stvaranjem uslova za očuvanje zdravlja stanovništva putem organizovanih i sveobuhvatnih aktivnosti društva usmerenih na očuvanje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnosno očuvanje životne sredine, kao i sprečavanje nastanka faktora rizika za nastanak bolesti i povreda, koje se ostvaruje primenom zdravstvenih tehnologija i merama namenjenih promociji zdravlja, prevenciji bolesti i poboljšanju kvaliteta života. Zavod za javno zdravlje prati, istražuje i proučava zdravstveno stanje i zdravstvenu kulturu stanovništva; stanje i kvalitet životne sredine; uzroke, pojave i širenje zaraznih i drugih bolesti socijalno-medicinskog značaja; uticaje ekoloških faktora na zdravlje, kao i organizaciju, rad i razvoj zdravstvene službe.

U okviru svojih nadležnosti obavlja sledeće poslove: praćenje, kretanje i epidemiološko anketiranje u slučaju pojave zaraznih bolesti; sprovođenje protiv epidemijskih mera s ciljem suzbijanja epidemija; vrši epidemiološki nadzor nad intrahospitalnim infekcijama; kontroliše izvođenje vakcinacije i procenjuje uspeh; vrši nadzor nad dečjom paralizom; sprovodi ispitivanje (bakteriološke, hemijske i higijenske ispravnosti) i praćenje stanja objekata za proizvodnju, promet i skladištenje životnih namirnica, objekata za snabdevanje vodom, školskih i zdravstvenih objekata, bazena; i drugo. Delatnost zavoda za javno zdravlje obuhvata: sektor epidemiologije sa mikrobiologijom, parazitologijom i virusologijom; sektor higijene sa zaštitom životne sredine i

sanitarnom hemijom; sektor socijalne medicine sa organizacijom zdravstvene statistike, informatike, zdravstvenog vaspitanja; sektor zajedničkih poslova.

Služba hitne medicinske pomoći. Stalno, pa i rapidno povećanje urgentnih stanja obolevanja i povređivanja nameću potrebu za organizovanom zaštitom, a u slučajevima akcidenata za savremeno organizovanom i efikasnom službom spasavanja, koju je neophodno permanentno unapređivati. Cilj i uloga hitne medicinske pomoći u spasavanju povređenih jeste spasavanje života, odnosno sprečavanje smrti i daljih oštećenja i invaliditeta. U zdravstvenoj zaštiti nastradalog procesnog osoblja i stanovništva služba hitne medicinske pomoći, na vest o nastanku akcidenta na nastradalom području, u zavisnosti od razmera akcidenta, aktivira manji ili veći broj ekipa hitne medicinske pomoći. Ekipe hitne medicinske pomoći vrše trijažu povređenih, ukazuju hitnu medicinsku pomoć i transportuju nastradala lica do odgovarajuće zdravstvene ustanove. Kompleti opreme i materijala koje koriste ekipe za rad na terenu moraju biti unapred pripremljeni, upakovani, obeleženi, grupisani i pogodni za transport. Ekipe hitne medicinske pomoći moraju biti funkcionalno povezane sa zdravstvenim ustanovama i drugim učesnicima u reagovanju na akcidente. Uslovi za uspešno delovanje su odgovarajuća obuka i uvežbavanje medicinskih kadrova, što treba da bude prvorazredna obaveza. Kompletan program obuke uključuje: hitno zbrinjavanje, evakuaciju povređenih, hitan tretman, psihološku pomoć zajednici, snabdevanje lekovima, obezbeđenje pitke vode i sanitarnih uređaja. Obuka u prvoj pomoći na terenu prioritetna je, naročito na mestima sklonim akcidentima - u stvarnim situacijama to je jedini način da se život spase. Na listi prioriteta službe hitne medicinske pomoći nalazi se postojanje dovoljne količine odgovarajućih sredstava i lekova za prvu pomoć nastradalima. Hitno medicinsko zbrinjavanje povređenih odvija se u više etapa i pri organizaciji savremene i efikasne službe hitne medicinske pomoći mora se imati u vidu podjednaka važnost funkcije svake etape u lancu spasavanja.

Nacionalni centar za kontrolu trovanja (VMA). Povećanje broja opasnih materija i proizvoda praćeno je sve većim brojem akutnih i hroničnih trovanja koja u određenim okolnostima mogu utroziti i širu okolinu. Nisu retki slučajevi da dođe do trovanja materijama za koje toksični efekti na ljudima nisu bili opisani. Zbog toga je značajno da postoji institucija koja će prikupljati sve klinički relevantne podatke, sistematizovati ih i distribuirati zainteresovanim ustanovama, medicinskim radnicima, a u pojedinim situacijama i najširoj javnosti. Navedene zadatke danas obavlja Nacionalni centar za kontrolu trovanja, organizovan u okviru Vojno-medicinske akademije u Beogradu. Posebno su značajni sledeći zadaci Centra u slučaju akcidenata opasnim materijama:

-procena rizika akcidenata (lokacija, hemijske nokse kao mogući uzročnici masovnih trovanja ljudi, pravac širenja toksičnog oblaka, procena zahvatanja teritorije);

-zbrinjavanje masovnih trovanja u akcidentima (simptomi i znaci, mere prve opštemedicinske i specijalističke pomoći, pravac i mesto evakuacije); i

-postupci i mere sanacije prirodnog okruženja, mesta akcidenta.

Mobilna eko-toksikološka laboratorija. Mobilne eko-toksikološke laboratorije omogućavaju identifikaciju i kvantifikaciju prvenstveno polutanata atmosfere nakon hemijskih akcidenata, ali i određivanje zagađujućih supstancija u drugim supstratima životne sredine (voda i zemljište). Pored toga, mobilne laboratorije se mogu koristiti za praćenje stanja životne sredine koja nije ugrožena

hemijskim akcidentima, već su izvori zagađenja stacionarni i mobilni, i to u toku redovne eksploatacije. Mobilna eko-toksikološka laboratorija deo je sistema upravljanja rizikom od hemijskih akcidenata i kontrole stanja životne sredine u redovnim prilikama. Osnovni elementi mobilne laboratorije jesu: vozilo -transportno sredstvo, oprema, posada, sistem veza i komunikacije, informaciono-dokumentaciona osnova.

Javne veterinarske službe

Javne veterinarske službe (veterinarske stanice, specijalističke veterinarske službe, stočarsko-veterinarski centri za reprodukciju i veštačko osemenjivanje) veterinarski instituti, Fakultet veterinarske medicine i veterinari koji se bave privatnom veterinarskom praksom u okviru poslova zdravstvene zaštite životinja obavljaju: zaštitu životinja od zaraznih i parazitskih bolesti i lečenje; sprečavanje prenošenja zaraznih bolesti koje se sa životinja mogu preneti na ljude; promet i upotrebu lekova, pomoćnih lekovitih sredstava i sredstava za dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju; proizvodnju semena za veštačko osemenjavanje i oplođenje jajne ćelije; poslove reprodukcije, selekcije i veštačkog osemenjavanja; ispitivanje kvalitativne i zdravstvene ispravnosti sirovina i proizvoda životinjskog porekla u proizvodnji i prometu; ispitivanje higijenske ispravnosti stočne hrane i dodataka u stočnoj hrani; ispitivanje životinja, proizvoda, sirovina i otpadaka životinjskog porekla i stočne hrane na biološku, hemijsku i radiološku kontaminaciju; obezbeđivanje zaštite čovekove sredine u oblasti uzgoja životinja, proizvodnje i prometa proizvoda, sirovina i otpadaka životinjskog porekla i stočne hrane. Veterinarska stanica obavlja delatnost ako imaodgovarajuću opremu, instrumente, aparate i uređaje, neophodne količine lekova, najmanje tri veterinara sa položenim stručnim ispitom, odgovarajuće prostorije i drugo. Poslove može obavljati preko veterinarske ambulante. U vršenju poslova zdravstvene zaštite životinja veterinarska stanica izvršava sledeće poslove: prati zdravstveno stanje životinja i preduzima mere zaštite životinja od zaraznih bolesti; rano otkriva zarazne bolesti; leči obolele životinje; vrši dijagnostička ispitivanja (pregled mesa - trihineloza), vakcinaciju, veštačko osemenjavanje; vrši veterinarsko-sanitarne preglede životinja za klanje i proizvoda životinjskog porekla; kontroliše promet živih životinja, sprovodi mere dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije u objektima zadržanje, proizvodnju i promet; obavlja promet stočne hrane; i drugo. Specijalističke veterinarske službe na određenom području obavljaju sledeće poslove: sistematski prate stanje i kretanje zaraznih i parazitskih bolesti životinja i preduzimaju mere zaštite; vrše laboratorijsku dijagnostiku u veterinarstvu i ispitivanje zdravstvene i kvalitativne ispravnosti proizvoda i sirovina životinjskog porekla; prate sprovođenje programa mera zdravstvene zaštite životinja na epizootiološkom području i druge poslove. U okviru svoje organizacione strukture ima: odeljenje opštih poslova; odeljenje epizootiologije (praćenje kretanja zaraznih bolesti životinja); odeljenje zdravstvene i kvalitativne ispravnosti proizvoda i sirovina životinjskog porekla; odeljenje za zdravstvenu zaštitu životinja (bakteriološka dijagnostika, parazitološka i serološka laboratorija).

Hidrometeorološka služba

Hidrometeorološka služba obavlja poslove: osmatranja i merenja hidroloških podataka (podaci o površinskim i podzemnim vodama i kvalitetu voda), meteorološka osmatranja (klimatološki, agro-meteorološki i podaci o kvalitetu vazduha i padavina), otkrivanja radioaktivnih padavina i kontaminacije vazduha, zemljišta i vode; izdavanje kratkoročnih i dutoročnih prognoza vremena, voda, leda na rekama i biometeoroloških prognoza; istraživanja, analize i procene hidroloških i

meteoroloških uslova i stanja tla, promene klime i voda; blagovremenog obaveštavanja o nastajanju ili nailasku opasnih vremenskih pojava, velikih i malih voda i havarijskog zagađenja voda i vazduha; procene mogućnosti veštačkog uticaja na meteorološke procese koji mogu imati negativne posledice na ljude, materijalna i druga dobra. U svom sastavu ima operativne centre i radarske centre koji su uvezani sa prostorno veoma gusto raspoređenim stanicama za osmatranje i protivgradnim stanicama. Mreža meteoroloških stanica obuhvata: sinoptičke, vazduhoplovne, klimatološke, agrometeorološke, stanice za kvalitet vazduha i specijalne stanice. Hidrološke stanice obuhvataju: stanice za površinske vode, stanice za podzemne vode i stanice za kontrolu kvaliteta voda.

Poljoprivredna služba

Poljoprivredna služba, zavisno od vrste, obima i značaja posla, organizuje se kao: poljoprivredne stanice, zavodi, centri i instituti. Osnivaju se za obavljanje stručnih poslova u skladu sa dugoročnim i godišnjim programima na unapređenju poljoprivredne proizvodnje, i to: davanje stručnih preporuka (savetodavno-konsultantski poslovj za kvalitetniju proizvodnju u ratarstvu, stočarstvu, voćarstvu » drugim oblastima svim poljoprivrednim subjektima i porodičnim gazdinstvima, a na osnovu laboratorijskih nalaza; poslovi selekcije, reprodukcije i veštačkog osemenjavanja u stočarstvu; oplemenjivanje bilja i širenje novih sorti i hibrida gajenih biljaka; poslovi izveš tajno-prognozne službe o pojavi biljnih bolesti i štetočina (prate i utvrđuju pojave i širenja biljnih štetočina, posebno veštački izazvanih); poslovi preneti na osnovu Zakona (semenarstvo, zaštita bilja, kultivisanje zemljišta); organizacija baze podataka i edukativne aktivnosti; i drugo. U svom radu raspolaže prostorom, laboratorijskom i tehničkom opremom, kadrovskom

Vodoprivredna služba

Javna vodoprivredna preduzeća upravljaju vodoprivrednim objektima: objektima za zaštitu od štetnog dejstva voda sa vodoprivrednim uređajima i opremom (nasipi, regulacione građevine, retencije, brane, akumulacije, odvodni kanali, drenažni bunari, ustave, crpne stanice i objekti za zaštitu od erozija i bujica); objektima za korišćenje voda (akumulacija, vodozahvati, crpne stanice, rezervoari za vodosnabdevanje, magistralni cevovodi ili kanali sa objektima, postrojenja za pripremu pitke vode i brodske prevodnmce); hidromelioracionim objektima sa vodoprivrednim uređajima i opremom (objekti za navodnjavanje i objekti za odvodnjavanje). U okviru svoje delatnosti vodoprivredno preduzeće obavlja: gazdovanje vodnim resursima; obezbeđenje vode za korišćenje, organizovanje i sprovođenje odbrane od poplava; zaštitu voda od zagađivanja; zaštitu od erozija i bujica; praćenje, održavanje i unapređivanje vodnog režima; održavanje i rekonstrukciju vodoprivrednih objekata; održavanje kanalske mreže za navodnjavanje i odvodnjavanje; pripremanje planova i programa, istraživanja u vodoprivredi, vođenje vodoprivrednog informacionog sistema i dokumentacije o vodama; izvršavanje među-državnih sporazuma.

Seizmološka služba

Osnovna delatnost seizmološke službe jeste osmatranje, registrovanje i analiza seizmičke aktivnosti u Srbiji s ciljem izrade seizmoloških karata, koje predstavljaju osnovu za prostorno planiranje i protivtrusno projektovanje. Seizmološke poslove od posebnog interesa za Republiku obavlja kao samostalna organizacija Seizmološki zavod Srbije, osnovan 1906. godine. Seizmološki zavod

obavlja sledeće poslove:vrši sistematsko registrovanje, prikupljanje, analizu i proučavanje seizmičkih i seizmotektonskih pojava, progziranje njihovog uticaja na zemljište, vode, vodotokove i objekte; projektovanje i održavanje mreže seizmoloških stanica i izrada seizmoloških karata (epicentara, seizmičkog hazar rizika, maksimalno dogođenih intenziteta); učešće u izradi propisa za izgradnju u seizmičkim područjima kao i za seizmičko osmatranje kapitalnih objekata kod kojih zemljotresi mogu izazvati katastrofalne posledice; izradu predloga za planiranje i organizaciju sistema civilne zaštite, kod pravljenja planova za zaštitu od zemljotresa i donošenja mera za otklanjanje posledica i vođenje odgovarajuće seizmološke dokumentacije i njeno ažuriranje i čuvanje; objavljivanje prikupljenih podataka o seizmičkim i seizmo-tektonskim pojavama i obavlja druge seizmološke poslove koji se utvrde godišnjim i višegodišnjim programima; učestvuje u međunarodnoj razmeni seizmoloških podataka i u realizaciji regionalnih seizmoloških projekata koji su od posebnog interesa za republiku.

Geološka služba

U okviru ove delatnosti geološke organizacije se bave utvrđivanjem ležišta geološkog blaga i korisnim svojstvima, kao i zaštitom geološke sredine od iscrpljivanja, obezvređivanja, zagađivanja i korišćenja prostora. Geološke organizacije obavljaju osnovna, detaljna m razvojna geološka istraživanja (regionalna geološka istraživanja, istraživanja ugljeva, metala i nemetala, hidrogeološka i inženjerskogeološka istraživanja), izradu geoloških karata i dokumentacije, geološka istraživanja radi zaštite životne sredine, izradu i vođenje geoloških katastara, kao i vođenje i čuvanje podataka značajnih za geološki informacioni sistem. Geološka delatnost je podržavana od laboratorija za paleontologiju, sedimentologiju, petrologiju i druge domene.

Ustanove socijalne zaštite

Ustanove socijalne zaštite su: centar za socijalni rad, ustanove za smeštaj korisnika (Dom za decu i omladinu, Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine, Centar za porodični smeštaj,Prihvatilište za decu i omladinu, Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju, Dom za telesno invalidnu decu i omladinu sa očuvanim mentalnim sposobnostima, Zavod za vaspitanje dece i omladine, Prihvatne stanice, Prihvatilište, Dom za penzionere i stara lica, Gerontološki centar, Dom za odrasla invalidna lica, Zavod (dom) za smeštaj lica ometenih u mentalnom razvoju i duševno obolelih lica ) i ustanove za dnevni boravak i pomoć u kući (Dom za decu i omladinu, Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine, Dnevni centar za umereno i teže mentalno nedovoljno razvijena odrasla i stara lica, Dnevni centar za radno-proizvodne aktivnosti invalidnih lica, Centar za pomoć u kući, Klub za stara i odrasla lica, Dnevni centar za stara i odrasla lica).

U sprovođenju socijalne zaštite i socijalnog rada Centar za socijalni rad kao ustanova ima zadatak da rešava u prvom stepenu ostvarivanje prava u socijalnoj zaštiti, pruža usluge socijalnog rada u postupku rešavanja i isplaćuje novčane nadoknade utvrđene zakonom.

Crveni krst

Crveni krst kao međunarodna nevladina organizacija, a u domenu svojih javnih ovlašćenja učestvuje u zaštiti i spasavanju stanovništva, imovine i drugih dobara u slučaju ratnih razaranja, prirodnih i drugih nezgoda i opasnosti u miru i u ratu (pružanju prve medicinske jpomoći i kućne nege povređenim i obolelim, kao i organizovanju i sprovođenju drugih mera kojima se pruža prva

pomoć stanovništvu nastradalom u tim nepogodama). Pored toga, organizuje prikupljanje pomoći i raspoređuje pomoć primljenu od nacionalnih organizacija i drugih darodavaca; učestvuje u prihvatanju i zbrinjavanju evakuisanog stanovništva, izbegpica i raseljenih lica i vrši poslove Službe traženja; obavlja poslove koji proizlaze iz odredaba Ženevskih konvencija (Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata od 12. avgusta 1949. i Dopunski protokoli od 8.juna 1977. godine.) i drugih međunarodnih ugovora o pružanju humanitarne pomoći; sprovodi aktivnosti motivisanja stanovništva za davanje krvi i okuplja dobrovoljne davaoce krvi; učestvuje u zdravstveno vaspitnom radu, učestvuje u organizaciji narodnih kuhinja i drugo. Crveni krst Srbije jeste humanitarna, nezavisna, neprofitna i dobrovoljna organizacija osnovana za teritoriju Republike Srbije. Crveni krst Srbije vrši javna ovlašćenja utvrđene zakonom (Zakon o Crvenom krstu Srbije, Sl. gpasnik RS, br. 107/2005.) i obavlja druge poslove od javnog interesa, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorom, zakonom i drugim propisima i opštim aktima i pri njihovom vršenju, odnosno obavljanju, ima položaj organizacije koja pomaže nadležnim državnim organima u humanitarnoj oblasti.

Crvenom krstu Srbije povereno je vršenje sledećih javnih ovlašćenja:

- pokretanje, organizovanje i sprovođenje ili učestvovanje u redovnim i vanrednim akcijama solidarnosti u Republici Srbiji za pomoć ugroženim licima i žrtvama prirodnih, ekoloških i drugih nezgoda i oružanih sukoba, kao i obezbeđenje, u skladu sa zakonom, obuke ljudi, materijalnih, finansijskih i drugih sredstava za te akcije;

- osposobljavanje građana dobrovoljno organizovanih zao bavljanje poslova civilne zaštite na teritoriji Republike Srbije, za pružanje prve pomoći u slučaju prirodnih, ekoloških i drugih nezgoda, kao i oružanih sukoba;

- organizovanje, obučavanje, i pripremanje ekipa za prvu pomoć, higijensko-epidemiološku zaštitu, negu povređenih i obolelih, socijalni rad, psihološku pomoć stanovništvu i tehničku pomoć za izvršavanje zadataka u slučaju prirodnih, ekoloških nezgoda i oružanih sukoba; popularisanje dobrovoljnog davalaštva krvi i, u saradnji sa službama i zdravstvenim ustanovama za transfuziju krvi, učestvovanje u organizovanju akcija dobrovoljnog davanja krvi. Crveni krst Srbije kao sastavni deo nacionalnog društva sarađuje sa Međunarodnim pokretom i nacijonalnim organizacijama Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, kao i drugim humantarnim organizacijama., zdravstvenim i socijalnim ustanovama koje učestvuju u humanitarnom radu na teritoriji Republike Srbije ili u inostranstvu.

Javna skladišta kao nacionalne rezerve

Javna skladišta i nacionalne rezerve, koje su formirane pri određenim mnistarstvima, imaju veliku logu u doprinosu interventnom snabdevanju hranom i drugim materijalnim sredstvima neophodnim za normalan život i rad stanovništva i institucija na ugroženoj zoni od VS.

Nevladine organizacije i udruženja građana

U osnovi prevencije akcidenata na primarnom nivou treba težiti promeni stava ponašanja i povećanja stabilnosti građana da ne doprinose njihovom nastajanju, a u slučaju nastanka da izbegnu

ili ublaže posledice za njihovo zdravlje. U tom pogledu, smanjenju doprinosa čoveka kao osnovnog akcidntnog faktora na nastajanje vanrednih događaja mnoge nevladine orghanizacije i udruženja građana znatno doprinose, a mogle bi uz smišljeno vođenu društvenu akciju dati još više. Neke organizacije, osim o interesima svoga članstva, vode brigu i o opštim društvenim interesima a pojedine u praksi deluju isključivo radi ostvarenja svojihprogramskih zadataka u opštem društvenom interesu (Crveni krst, dobrovoljna vatrogasna društva i dr.). Iako se u udruženja građana, građani udružuju radi ostvarenja svojih zajedničkih interesa i razvijanja raznovrsnih aktivnosti, one se sve više u programiranju i sprovođenju akcija i aktivnosti usmeravaju prema drugim građanima i na taj način nasstoje da stvore uslove za širu društvenu podršku. Nevladine organizacije i udruženja građana mogu ostvariti uticaj na građane osposobljavanjem, informisanjem o rizicima propagandnim aktivnostima, sprovođenjem stalnih ili povremenih akcija s ciljnjm vaspitanja učvršćenjem znanja i postizanja veština , korišćenjem svog ugleda pokretanjem akcija na donošenju ili izmenama u normativnoj regulativi radi regulisanja pitanja od značaja za prevenciju akcidenta. Stvarni doprinos NVO i vrsta tog doprinosa zavise od mnogih činilaca, ali je veliki doprinos ovih organizacija u sprečavanju akcidenata moguć pod uslovom da se i njihova aktivnost uključi u jedinstveni i racionalni sistem prevencije akcidenata na nacionalnom i lokalnom nivou i da se rezultati njihove aktivnosti prate i procenjuju.

Škola

Iako vaspitanje i obrazovanje mladih za zaštitu života, zdravlja ljudi i životne sredine ima svoje polazište u porodičnom i predškolskom vaspitanju, škola je u ostvarenju tog cilja nezamenljiva. Škola je dužna da razvija znanja, svest i navike kojima se opasnosti predupređuju, zapravo, u svojoj osnovnoj funkciji ona ima zadatak da čoveku omogući, s jedne strane, vladanje nad prirodom, a s druge, zaštitu od opasnosti koje ga mogu zadesiti i od same čovekove „prirode". Važna je svest da se od opasnosti „ne može pobeći", nego se one mogu samo preduprediti, odnosno posledice sprečiti znanjem, svešću i vaspitanjem do automatizma navika. Vaspitanje za aktivnu i pasivnu zaštitu sebe i drugih, fizičkog integriteta ili prirodnih svojstava i životne sredine, pri čemu se stvaraju navike i osećanja odgovornosti, istinoljubivosti, humanosti, pravednosti, skromnosti, predmet je vaspitnog delovanja školskog obrazovanja. Nije bitno samo ovladati tehničko-tehnološkim znanjima, već treba razviti čitavu ličnost budućeg stručnjaka, humani i humanistički entitet, karakterno-voljna svojstva, etičnost i slične osobine.

Glava 8

8.Smanjivanje rizika nastanka vanrednih situacija i ublažavanje njihovih posledica

8.1. Novi pristupi sprečavanju kriza i ublažavanju njihovih posledica-održivi razvoj U junu 1992. godine u Rio de Žaneiru je održana druga konferencija OUN o čovekovoj okolini i razvoju, na kojoj je učestvovala većina zemalja, koje su zastupali šefovi država i najviši zvaničnici. Na konferenciji su formulisani zadaci kompleksnog savladavanja civilizacijske krize, u čijoj osnovi se nalaze suprotnosti između potrošača proizvoda razvoja i kapaciteta prirodne sredine. Konstatovano je da se te protivrečnosti teško mogu razrešiti, budući da postojeći načini obezbeđenja razvoja društva i zadovoljenja potreba ljudi podrazumevaju preteranu eksploataciju već iscrpenih prirodnih resursa. Promovisana je ideja održivog razvoja kao integralni pristup rešenju problema civilizacije. Konferencija je usvojila niz važnih dokumenata, između ostalog Deklaraciju o okolini i razvoju, Dnevni red za XXI vek, Koncepciju bioraznovrsnosti. U ovim dokumentima utvrđene su konceptualne osnove održivog razvoja civilizacije.U ovim dokumentima formulisan je niz fundamentalnih principa, kojima se bliže određuje pojam održivog razvoja:

- u centru pažnje održivog razvoja moraju se nalaziti ljudi. Oni imaju pravo na zdrav i plodotvoran život u harmoniji s prirodom;

- pravo na razvoj se mora ostvarivati tako da se obezbede jednake mogućnosti razvoja i očuvanje okoline kako za današnje, tako i za buduća pokolenja;

- u smislu ostvarenja održivog razvoja, zaštita čovekove okoline mora postati neodvojivi deo procesa razvoja i ne može se posmatrati odvojeno od njega;

- sve države i svi ljudi u okviru važnog zadatka iskorenjivanja siromaštva kao neophodnog uslova održivog razvoja moraju smanjivati razlike u životnom standardu i u većoj meri zadovoljavati potrebe većeg dela čovečanstva;

- države moraju sarađivati u duhu globalnog partnerstva, kako bi se sačuvao, zaštitio i obnovio zdrav i celovit ekosistem Zemlje. Razvijene zemlje prihvataju odgovornost koju snose u kontekstu međunarodnih napora da se obezbedi održivi razvoj uzimajući u obzir razmere uticaja koji njihove zajednice vrše na okolinu u celini, kao i nivo tehnološkog razvoja i obim finansijskih resursa kojima one raspolažu;

- kako bi se ostvario održivi razvoj i viši životni standard svih ljudi, zemlje moraju ograničiti i likvidirati modele proizvodnje i potrošnje koji ne odgovaraju održivom razvoju i moraju stimulisati odgovarajuću demografsku politiku;

- održivi razvoj zahteva dublju naučnu analizu problema. Države moraju razmenjivati saznanja i nove tehnologije radi postizanja ciljeva održivog razvoja;

- ekološki problemi se najefikasnije rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana. Zemlje moraju razvijati i podsticati neophodno učešće stanovništva obezbeđujući široku dostupnost informacija iz oblasti ekologije;

- države moraju sarađivati na planu formiranja otvorenog međunarodnog ekonomskog sistema, koji bi mogao dovesti do ostvarivanja ekonomskog rasta i održivog razvoja u svim zemljama;

- da bi obezbedile zaštitu čovekove okoline države moraju u skladu sa svojim mogućnostima šire primenjivati princip preventivne primene mera. U slučajevima kada postoji opasnost od ozbiljne ili nepovratne štete, odsustvo potpunog naučnog objašnjenja ne može se koristiti kao opravdanje za kašnjenje sa primenom ekonomski delotvornih mera za sprečavanje pogoršanja stanja prirodne sredine;

- nacionalne vlasti moraju doprinositi internacionalizaciji na planu ekonomskih troškova koristeći ekonomske instrumente na principa koji glasi: onaj ko zagađuje okolinu dužan je da snosi finansijsku odgovornost za to zagađenje;

- radi ostvarenja održivog razvoja neophodno je svestrano učešće žena. Potrebno je, takođe, angažovati stvaralačke snage, odvažnost omladine, znanja starosedelačkog stanovništva;

- rat neizbežno razorno deluje na proces održivog razvoja. Stoga su države dužne da poštuju međunarodno pravo, koje garantuje zaštitu čovekove okoline tokom trajanja oružanih sukoba, i moraju da sarađuju na njegovom daljem razvoju;

- mir, razvoj i zaštita čovekove okoline međusobno su povezani i nedeljivi.-

Važan praktični rezultat konferencije u Rio de Žaneiru predstavljaju konkretni zadaci, koje su dobile zemlje potpisnice programskih dokumenata konferencije. Posebno, u Dnevnom redu za XXI vek precizirano je da «vlade moraju formulisati nacionalnu strategiju održivog razvoja zasnovanu na realizaciji odluka usvojenih na konferenciji. Ciljevi te strategije moraju biti odgovoran ekonomski razvoj i istovremeno zaštita baze resursa i okoline uzimajući u obzir interese budućih pokolenja. Strategija održivog razvoja se mora pripremati uz široko učešće svih grupa stanovništva i

mora se zasnivati na preciznoj proceni sadašnje situacije i svih inicijativa». Budući da je programske dokumente konferencije potpisalo 178 država, postoji osnova za nadu da je učinjen veoma važan, možda, istorijski korak na formulaciji usaglašene politike svih zemalja sveta na planu ostvarenja održivog razvoja i očuvanja ekosistema Zemlje.

Slika . Sistem održivog razvoja

8.2. Strategija održivivog razvoja u Republici Srbiji

Strategija održivog razvoja61 R. Srbije zasniva se na globalno prihvaćenim principima koji su definisani u Deklaraciji održivog razvoja iz Johanesburga, milenijumskim ciljevima razvoja UN62 i Strategiji održivog razvoja EU i Nacionalne strategije Srbije za pristupanje Srbije i Crne gore Evropskoj uniji (2005) i drugih dokumenataza . U osnovne principe spadaju: Međugeneracijska solidarnost i solidarnost unutar generacije; otvoreno i demokratsko društvo - učešće građana u odlučivanju; znanje kao nosilac razvoja; uključenost u društvene procese; integrisanje pitanja životne sredine u ostale sektorske politike; princip predostrožnosti; princip zagađivač/korisnik plaća, uključenje troškova vezanih za životnu sredinu u cenu proizvoda; održiva proizvodnja i potrošnja. Ova strategija za strateške prijoritete u ciljeve održivog razvoja podrazumeva: članstvo u EU; razvoj konkurentne tržišne privrede i uravnotežen ekonomski rast; Razvoj ljudskih resursa i povećanje zapošljavanja; razvoj infrastrukture i ravnomeran regionalni razvoj; zštita i unapređenje životne sredine i racionalno korišćenje prirodnih resursa. Strategija održivog razvoja RS definiše održiv razvoj kao ciljno-orjentisan, dugoročan (kontinuiran), sveobuhvatan i sinergetski proces, koji utiče na sve aspekte života (kulturni, socijalni, ekonomski, ekološki i institucionalni) na svim nivoima (lokalnom, regionalnom, globalnom). Na putu održivog razvoja Republike Srbije potrebno je rešiti sledeća pitanja63: budžetka ograničenja, pojačana ekonomskom krizom; visok unitrašnji deficit; nizak nivo ulaganja u ljudski potencijal i obrazovanje; (još uvek) spor tempo reformi; neravnoteža između tekuće proizvodnje i potrošnje; povećavanje stope siromaštva; regionalna neravnomersnost razvoja; nepovoljna demografska struktura; korupcija; loša infrastruktura u oblasti životne sredine; napovoljni parametri kvaliteta vazduha i vode za piće; nedovoljan nivo praćenja stanja u životnoj sredini; nerazvijeni sistem ekonomskih instrumenata; Institucionalni okvir za sprovođenje. Polazeći od Evropskog opredeljenja i obaveza prihvatanja kompletnog Community Acquis, ali i odnosa prema životnoj sredine, Republika Srbija je životnu sredinu i njenu zaštitu definisala kao ustavnu kategoriju, t.j. kao pravo na zdravu životnu sredinu kao osnovno pravo i slobodu svakog građanina, a čl. 72 Ustava je utvrđeno da je Republika Srbija nadležna za zaštitu

61 Usvojila Vlada RS na sednici 9.maja 2008. (Sl. Glasnik RS br 57/2008.)62 od stane svih članica UN, 2000 godine na milenijumskim samitu usvojen dokument Milenijumski ciljevi rezvoja (Millennium Development Goals (MDGs))a tada je usvojena Milenijumska Deklaracija UN koja sadrži i Milenijumske ciljeve rezvoja (ima osam osnovnih ciljeva koji se dalje granaju u zavisnosti od indikatora na 21 pod ciljeva).63 Prof. dr Slobodan Milutinović: iskustva u sprovođenju Nacionalne strategije održivog razvoja RS, 2 konferencija održivi razvoj i klimatske promene, 2010.

životne sredine, žaštitu i unapređenje flore i faune. U 2004. godine doneto je nekoliko zakona kojima je zamenjen neadekvatan i zastareli sistem baziran na Zakonu o zaštiti životne sredine iz 1991 godine. Naime, Ustavom Republike Srbije je propisano da Republika uređuje i obezbeđuje sistem zaštite i unapređivanja životne sredine, a da se zaštita, korišćenje, unapređivanje i upravljanje dobrima od opšteg interesa ostvaruje pod uslovima i na način utvrđen Zakonom. U tom smisliu, u toku 2004. i 2005. godine, donešena su 4 Zakona: Zakon o zaštiti životne sredine; Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine; Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu; Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu. Ova četiri zakona su strateški zakoni, a pored njih oblast zaštite životne sredine prate i zakoni koji su u vezi sa vazduhom, vodama i zemljištem. Na oblast zaštite životne sredine se odnosi oko 100 Zakona i propisa koji čine propisi o planiranju i izgradnji, rudarstvu, geološkim istraživanjima, o zaštiti voda, zemljišta i vazduha, šuma, životinja, biljaka, ribarstvu, lovstvu, nacionalnim parkovima, postupanju sa eksplozivnim, štetnim i opasnim materijama, zaštiti od jonizujućih zračenja, proizvodnji i prometu otrova itd. Savet za nacijonalnu bezbednosti Republike je (2009) usvojijo Strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije, kojom je svrstao posledice od elementarnih nepogoda i tehničkih i tehnoloških nesreća kao i ugrožavanje životne sredine i zdravlja građana, zajedno sa drugim pretnjama (terorizam i biološke opasnosti), u grupu stalnih bezbednosnih rizika. Staregija govori i o problemu nekontrolisanog trošenja prirodnih resursa i ugrožavanje životne sredine koji je dostigao ozbiljne razmere, a odnosi se na: "prekomernu eksploataciju šuma, nekontrolisano raspolaganje energetskim potencijalima, obradivim zemljištem i izvorima pitke vode, zagađivanje vazduha, vodenih tokova i zemljišta i nekontrolisano odlaganje otpada". Strategija ukazuje da ove pretnje uzrokuju "nenadoknadive materijalne štete i nepovoljne promene u makro i mikro klimi, što ozbiljno ugrožava pravo ljudi na život u zdravoj sredini".U fazi usvajanja je i veoma važan dokument-Nacionalna strategija zaštite i spasavanje RS kojim se definišu i utvrđuju nacionalni mehanizmi za koordinaciju i programske smernice za smanjenje rizika, zaštitu i otklanjanje posledica od VS; Ne samo u Srbijii, već i u celom svetu javlja se potreba formiranja novog modela države, koja ne bi bila samo pravna i socijalna, već i «socio-prirodna», «ekološka», «održiva», koja bi se sama podvrgavala promenama pod uticajem prelaska na put održivog razvoja. Takva država je dužna ne samo da delotvorno organizuje život ljudi, da zadovoljava njihove normalne životne potrebe, garantuje prava i slobode svakog čoveka, već i da garantuje bezbednost svojih građana i da se stara o obezbeđenju istih mogućnosti i za sva naredna pokolenja. Prioritet u delatnosti države moraju dobiti pitanja bezbednosti, očuvanja i poboljšanja čovekove prirodne okoline, razumnog korišćenja prirodnih resursa. To su principijelno nove funkcije države, koje uopšte nije jednostavno ispuniti, budući da su države svih prethodnih modela u najboljem slučaju tek deklarisale te funkcije u svojim zakonima, nikada ih ne ostvarujući, ili su smatrale da one i ne zahtevaju odgovarajuću zakonsku formu i da se njihovo ostvarenje samo po sebi podrazumeva.

8.3. Upravljanje rizicima

Povećanje broja stanovnika u svetu ,razmera katastrofa, vanrednih i kriznih situacija uticalo je da one dospeju u grupu najvažnijih globalnih pretnji i izazvalo je zabrinutost svetske zajednice i njenih institucija. U 2000 godini usvojena je Međunarodna strategija za smanjenje katastrofa (International Strategy for Disaster reduction) usmerena da vodi i usaglasi napore širokog spektra učesnika da dostignu prihvatljiv nivo smanjenja katastrofa i izgrade otpornost država i zajednica kao osnovni uslov za održivi razvoj. Ova strategija je podstakla razoj nove agencije u okviru UN

(International Strategy for Disaster reduction (ISDR), u okviru je doneta odluka o stvaranju globalne platforme za smanjenje rizika od katastofa, (Global platform for disaster risk reducion) koja prestavlja skup preporuka i standarda na osnovu koje društvene zajednice, države i regioni treba da se pridržavaju i razvijaju, kako bi se smanjli rizici od katastrofa. Takođe postoji i evropski forum za smanjenje rizika od katastrofa. U svim ovim dokumentima je rašireno korišćenje principa procene i upravljanja rizicima. Ovu strategiju su preuzele i preuzimaju mnoge zemlje, među njima i Srbija64, kao državnu politiku za borbu sa prirodnim katastrofama. Procena rizika se razmatra kao obavezan i najvažniji element nove strategije. Analiza rizika omogućava da se reši niz pitanja koja su od presudne važnosti za povećanje bezbednosti društva, i to:

- određivanje prioriteta u borbi sa najopasnijim rušilačkim pojavama;- racionalno ulaganje u mere za smanjenje pretnje od opasnih kriznih i vanrednih situacija;- planiranje stvaranja sistema obaveštavanja i reagovanja na opasne pojave;- određivanje metoda i tehničkih sredstava pri rešavanju pitanja smanjenja rizika;- priprema normativnih dokumenata i zakonodavnih akata koji regulišu privrednu delatnost i

korišćenje teritorije.Usvajanje nove strategije je doprinelo da se započne sa sistematskim istraživanjima u oblasti procene i upravljanja rizikom, kako u našoj zemlji, tako i u inostranstvu. Savremena metodologija procene rizika zasniva se na otkrivanju pokazatelja verovatnoće mogućih socijalnih, ekonomskih i ekoloških gubitaka, određivanju prihvatljivog nivoa prirodnog rizika, donošenju odluka i sprovođenju praktičnih mera, koje su usmerene na smanjenje rizika i njegovih posledica. Procedura procene rizika obuhvata niz povezanih operacija (tabela br ), i to: proučavanje faktora rizika (prirodne opasnosti, osetljivost), procenu rizika, procenu prihvatljivog rizika, sprovođenje mera upravljanja rizikom. Kriterijumi prihvatljivosti rizika Kriterijumi prihvatljivog rizika utvrđeni u zakonodavstvu i normativnim aktima izražavaju se kvantitativnim tehničkim jezikom i daju neformalnu predstavu pojedinca i društva o prihvatljivom nivou bezbednosti, utvrđuju se u ime stanovništva kroz zakonodavne mehanizme i potvrđuju da se ni oni koji žive u blizini opasnog preduzeća, ni zaposleni u objektu neće izlagati prekomernoj opasnosti ukoliko stepen rizika bude odgovarao datim kriterijumima. Postoji nekoliko varijanti tumačenja terminologije prilikom određivanja kriterijuma rizika, pri čemu se termini «prihvatljiv» i «dopušten» ponekad odnose na različite nivoe rizika, a ponekad se koriste kao sinonimi

Ponekad se rizik klasifikuje na sledeći način: - oblast nedozvoljenog rizika – u toj oblasti rizik se smatra nedopuštenim, budući da su učestalost

i posledice njegovog nastanka suviše velike. Ovde su obavezne mere snižavanja rizika ili odgovarajuće projektne izmene;

- oblast zanemarljivo malog rizika – u toj oblasti rizik se smatra dozvoljenim, budući da je ili učestalost pojave opasnih faktora toliko mala, ili su posledice tako zanemarljive, da nikakve mere za smanjenje rizika nisu potrebne;

- srednja (prelazna) oblast. U ovoj oblasti rizik se smatra prihvatljivim samo ukoliko preduzete mere obezbeđuju da učestalost i posledice nesreće «budu toliko niske koliko je to praktično svrsishodno».

Kriterijumi dopuštenog rizika (granične dopuštene vrednosti rizika) određuju se direktivom. Tako, na primer, u Holandiji maksimalna dopuštena vrednost individualnog rizika iznosi 10-6 god-1, društvenog – 10-5 god-1. U Velikoj Britaniji nadzorni organ je odredio za stambene i kulturne

64 Srbija nije uradla Nacijonalnu platformu za smanjenje rizika od katastofa

objekte, koji se nalaze u područjima sa potencijalno opasnim preduzećima, zone, na čijim se spoljašnjim granicama utvrđuju sledeće vrednosti individualnog rizika:

- unutrašnja - 10-5 god-1;- srednja – 10-6 god-1;- spoljašnja - 3·10-7 god-1.

U Rusiji, na primer, u skladu sa standardom, smatra se da je bezbednost tehnoloških procesa od požara u potpunosti zadovoljena, ukoliko je za stanovnike individualni rizik ispod 10-6 god-1 a društveni-socijalni rizik manji od 10-7 god-1.

Slika: Faze upravljanja rizikom

Princip ,,razumne opravdanosti“

Sa stanovišta nacionalnih normativnih zahteva i najbolje međunarodne prakse, sama po sebi činjenica prihvatljivosti rizika rada opasnog preduzeća jeste neophodna ali i nedovoljna za potpunu uverenost u to da je obezbeđen potreban nivo bezbednosti. Što se tiče svakog opasnog objekta, pravo pitanje jeste – da li su baš sve moguće mere za sprečavanje udesa i havarije i delovanje u vanrednim situacijama predviđene u cilju povećanja bezbednosti i smanjenja stepena rizika? Nivo savremenih tehničkih mogućnosti je takav da se za svaki opasni objekat mogu pronaći i sprovesti dodatne mere bezbednosti, koje umanjuju rizik do željenog niskog nivoa, stvar je samo u ceni tih mera. Stoga ispravno formulisanje pitanja podrazumeva uspostavljanje određene ravnoteže između sredstava koja se troše na bezbednost i povećanja bezbednosti (smanjenja rizika), koje je uslovljeno sprovođenjem te mere. Princip formiranja sistema smanjenja potencijalnog štetnog dejstva udesa i havarije na stanovništvo, teritoriju i životnu sredinu, u kome su vreme, napori, složenost i cena mera za smanjenje rizika izbalansirani proporcionalno očekivanom sprečavanju gubitaka, dobio je naziv princip «razumne opravdanosti» (u literaturi na engleskom jeziku poznat je kao princip

ALARP – rizik je «toliko nizak, koliko je to praktično celishodno»). Uvođenje vrednosne (novčane) mere u svojstvu prirodne jedinstvene mere za merenje troškova sprečavanja udesa i havarija i dobiti od smanjenja očekivanih materijalnih gubitaka, daje mogućnost da se radi analize efektivnosti dodatnih bezbednosnih mera operiše standardnim ekonomskim kategorijama, kao što je period isplativosti. S druge strane, gubitke povezane sa ljudskim životima je nemoguće procenjivati samo sa ekonomskog stanovišta. Krajem 60-ih i početkom 70-ih godina XX veka u industrijski razvijenim državama razrađena je i metode optimizacije izdataka, usmerena na smanjenje tehnološkog rizika-analiza "izdaci - dobici", koja je zasnovana na kontrolisanju i upoređivanju izdataka za osiguranje bezbednosti sa štetom, koji se može javiti usled udesa i havarije. Analiza "izdaci - dobici" (ili “korist- troškovi”) predstavlja praktični instrument, namenjen za procenu primenjivosti rešenja koja se odnose na oblast osiguranja proizvodne bezbednosti. Ključno pitanje koje se razmatra navedenom analizom je određivanje toga, da li "izdaci" prekoračuju "dobitke". U suštini, analiza "izdaci - dobici" preduzima se zato, da bi se otkrili optimalni međusobni odnosi i kompromisne alternative između "izdataka" i ,,dobitaka" određene aktivnosti ili projekta.

Ciljevi upravljanja rizikom su sledeći:

- utvrđivanje kriterijuma prihvatljivog rizika, dogovaranje politike upravljanja rizikom;- dokumentovanje, informisanje odgovornih lica i usaglašavanje procedura identifikovanja

opasnosti i upravljanja rizikom;- razrada, usaglašavanje i realizacija programa identifikovanja opasnosti i analize rizika;- kontrola i analiza realizacije programa radi garancije njegove efektivnosti;- sprovođenje utvrđenih mera smanjenja rizika;- obuka kadrova za identifikovanje opasnosti i analizu rizika;- organizacija sistema za određivanje odgovornosti za donošenje odluka i analizu mera na

identifikovanju opasnosti i proceni rizika;- utvrđivanje i usaglašavanje odgovornosti odgovornih lica za donošenje odluka i uvođenje

preporučenih mera za smanjenje rizika;- uvođenje novih elemenata sistema bezbednosti ili sistema bezbednosti nove generacije.

8.4. Zone štetnog dejstva-povredive zone

Nakon izbora ili proračuna karakterističnih vrednosti štetnih dejstava VS ( nap: koncentracija, temperatura, pritisak, mlaza energija itd.) mogu se odrediti razmere zona štetnih uticaja uticaja, (zone povredivostiti) tj.navesti fizički parametri ili njihove vrednosti u odnosima sa graničnim vrednostima parametara. Te zone unose se na kartografku osnovu (npr.na generalni plan preduzeća, rejona, grada), što omogućuje predstavljanje zona za čije granice važi određeni stepen štetnog dejstva , sve do letalnog dejstva. Vrednost i geometrijska predstava potencijalnog štetnog dejstva služe ne samo kao pokazatelj opasnosti za razvoj udesa i havarije, već i kao osnova za razradu plana smanjenja stepena uticaja i likvidacije posledica VS. Sve scenarije razvoja udesa i havarija u tehnosferi na osnovu njihovog štetnog potencijala mogu se uslovno podeliti na primarne i sekundarne. U primarne spadaju scenariji udesa i havarija u kojima dolazi do izbacivanja toksičnih supstanci, požara, eksplozija, vatrenih kugli, tj.havarije „direktnog delovanja", čije nastajanje samo po sebi može dovesti do fizičkog štetnog

dejstva. U sekundarne spadaju udesi i havarije čiji se štetno dejstvo ostvaruje samo u prisustvu dodatnih uslova. U njih spadaju eksplozije oblaka odgovarajućih koncentracija, do kojih dolazi samo u slučaju kad se na putu oblaka nalaze izvori zapaljivanja i pod uslovom da ti izvori funkcionišu konstantno, ili u trenutku prilaženja oblaka njima, ili pri transformaciji polaznih supstanci nakon određenih fizičko-hemijskih procesa u otrovne ili eksplozivne supstance itd. U zavisnosti od konačnih ciljeva određivanja zona štetnog dejstva, razlikuju se zone (polja) gubitka, potencijalne opasnosti i rizika. Zonom gubitka naziva se površina ograničena linijom, u čijoj je svakoj tački verovatnoća jednaka jedinici, u kojoj se pojavljuje štetno dejstvo određenog stepena (granično, letalno, srednji stepen uništenja i sl.) pri verovatnoći pojave udesa i havarije datog tipa jednakoj jedinici. Oblik i površine zona štrtnog dejstva zavise od meteoroloških i klimatskih uslova (brzina i pravac vetra, stepen stabilnosti atmosfere, godišnje doba, doba dana i dr. Dva najčešća geometrijska oblika zona štetnog dejstva prikazani su na slikama :::::

Slika: Prikaz povredivih zona (linije graničnih vrednosti nadpritiska udarnog talasa, toplotne energije I koncentracije opasnih materija od značaja i dr.) Raspored individualnog rizika (10¯ˣ)oko izvora (10 je broj ljudi u tački u trenutku realizacije opasnosti).

a) V<0,5m/s;>α=360 b) V=0,6-1m/s; α=180 c) V=1,1-2m/s; α=90 d) V>2m/s; α=45

zona stvarnog zagađenja zona mogućeg zagađenja

Slika :forme zona hemijskog zaraženja u zavisnosti od brzine vetra

8.5. Faze upravljanja rizikom

Posle sprovođenja faze procene i analize rizika uz korišćenje prirodnih i ekonomskih pokazatelja rizika i štete sledi faza upravljanja rizikom gde je glavni cilj postizanje optimalnog nivoa rizika uz uzimanje socijalno ekonomskih aspekata, aspekta očuvanja životne sredine i dr, jer se procena rizika za zdravlje i život stanovništva kao konačan rezultat sprovodi da bi se posredstvom efikasnog upravljanja rizikom dobilo maksimalno sniženje uticaja na zdravlje stanovništva, a neophodni gubici sveli na minimum. Upravljanje65 rizikom, u opštem slučaju, uključuje sistem zakonodavnih,

65 Tehnike za upravljanje rizikom se, uglavnom, mogu svrstati u sledeće četiri kategorije (Source AS/NZS 4360 Standard for risk management) (poznate kao 4 T):Tolerisanje (prihvatanje postojećeg rizika, kontrolisanje, jednostavno rečeno život sa njime); Tretman (neke rizike je moguće prevazići, uz adekvatan, planski pristup); Terminacija (potpuno otklanjanje rizika, koje je u praksi nemoguće ili veoma retko); Transfer (prenošenje rizika na više lica, veću teritoriju i stome slično, tj. disperzija u cilju smanjenja posledica)

administrativnih i ekonomskih mehanizama i tehničkih rešenja, koji odgovaraju postizanju minimalnih uticaja sa obzirom na ekonomske, socijalne, ekološke i druge aspekte. Pri tome, jasno je da je nemoguće provesti jasnu liniju među datim mehanizmima. Ekonomski aspekti upravljanja rizikom za zdravlje stanovništva u pogledu udesno tehnoloških uticaja i sistemskog uticaja zagađene životne sredine, mogu se podeliti na tri grupe, u skladu sa specifičnošću nastalih problema: ekonomska procena pokazatelja rizika po zdravlje i život čoveka; razrada ekonomskih mehanizama upravljanja rizikom po zadravlje i život stanovništva; optimizacija prihvatljivog nivoa rizika po zdravlje i život i izbor optimalne strategije pružanja bezbednosti čoveka i životne sredine. Upravljanje rizikom može da se realizuje na lokalnom nivou pojedinačnog izvora opasnosti, mesnom, gradskom, regionalnom i republičkom nivou. Ekonomski zadaci optimizacije prilikom postavljanja zadataka slični su za različite nivoe upravljanja, iako mogu da primenjuju različite modifikacije ciljnih funkcija i uslova prililikom smene nivoa upravljanja. Treba podvući da upravljanje bezbednošću i rizikom ima političku i ekonomsku stranu. Politički aspekti upravljanja su reflektovani u normativno pravnim dokumentima, ekonomski u metodama ekonomskog regulisanja (pomoću poreza, licenci, kvota itd.) stepena uticaja na okolinu i zdravlje stanovništva.Razrada mera-preporuka za smanjivanje rizika predstavlja konačnu etapu analize rizika. U merama-preporukama su predstavljene mere za smanjenje rizika , zasnovane na rezultatima procena rizika i izrade prioriteta delovanja.Mere za smanjenje rizika mogu da imaju tehnički i (ili ) organizacioni karakter. U izboru tipa mere rešavanja, značaj dobija opšta procena delotvornosti i nadležnosti mera, koje imaju uticaj na rizik, a takođe i sredstava na njihovu realizaciju. Najčešće oragnizacione mere mogu kompenzovati ograničene mogućnosti za primenu velikih tehničkih mera za smanjenje rizika. Pri razradi mera za smanjenje rizika neophodno je uzimati u obzir da se zbog ograničenja materijalnih sredstava prvo moraju razraditi najjednostavnije mere, povezane sa najmanjim ulaganjima , a takođe i mere sa najvećim učincima.U navećem broju slučajeva, prve mere za obezbeđivanje bezbednosti su mere za sprečavanje udesa. Izbor planiranih mera bezbednosti, koje treba uneti, ima sledeće prioritete:

1. mere za smanjenje frekvencije-učestalosti nastanka udesa, koje uključuju: mere za smanjenje frekvencije nastanka inicrajućih događaja; mere za smanjenje verovatnoće prerastanja inicirajućih događaja u udes ;

2. mere za smanjenje težine posledica udesa, koje imaju svoje prioritete: mere, koje su predviđene prilikom projektovanja opasnog objekta ( na primer, izbor nosećih konstrukcija, noseća armatura ); mere, koje se odnose na sisteme zaštite od požara i kontrole); mere, koje se odnose na spremnost za organizaciju odgovora I otklanjanja posledica udesa.

Prilikom neophodnosti potvrđivanja i procene efektivnosti predloženih mera za samnjenje rizika predlaže se dostizanje dva alternativna cilja njihove optimizacije: obezbeđivanje maksimalnog smanjenja rizika datim sredstvima; obezbeđivanje maksimalnog smanjenja rizika do prihvatljivog nivoa sa minimalnim gubicima. Za određivanje prioriteta izvršavanja mera za smanjenje rizika u uslovima sa datim materijalnim sredstvima ili ograničenju istih potrebno je : odrediti sve mere, koje mogu da se realizuju u datim finansijskim okvirima; rangirati te mere po pokazatelju „korist- troškovi“; potvrditi i proceniti efikasnost predloženih mera.

8.6. Sadržaj planova zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama

Planiranje zaštite i spasavanja66 od raznih vrsta vanrednih situacija obuhvata procenjivanje moguće ugroženosti teritorije i utvrđivanje preventivnih mera i mera za ublažavanje i otklanjanje neposrednih posledica dejstva faktora nastanka VS. Proces planiranja uključuje sledeće komponente: Principe; Istraživanje; Razvoj;Potrvrđivanje. Planovi se dele na osnovni plan, funkcionalne dodatke i specifične dodatke. Ova podela omogućava korisniku da koristi samo delove plana potrebne za tu vrstu VS67. Plan zaštite i spasavanja68 sadrži sve neophodne elemente za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama a naročito:1) pripravnost-spremnost za vanredne situacije; 2) mobilizaciju- aktiviranje u slučaju neposredne opasnosti ili nastanka vanredne situacije; 3) zaštitu i spasvanje po vrstama opasnosti; 4) mere i zadatke civilne zaštite; 5) osmatranje, rano upozoravanje, obaveštavanje i uzbunjivanje; 6) upotrebu snaga zaštite i spasavanja; 7) ublažavanje i otklanjanje posledica; 8) informisanje javnosti. Plan se izrađuje na osnovu Procene ugroženosti VS . Procenom se identifikuju opasnosti, izvori i oblici ugrožavanja, mogući efekti i posledice, (procena rizika) sagledavaju snage i sredstva za odgovor na opasnosti izazvane VS, za zaštitu i spasavanje života i zdravlja ljudi, životinja, materijalnih i kulturnih dobara i životne sredine. Procena sadrži naročito: 1) procenu položaja, karakteristike, povredivost terotorije delovanjem posledica VS, po život i zdravlje ljudi, životinja, materijalnih i kulturnih dobara i životne sredine (geografskom položaju i veličini teritorije, osnovnim karakteristikama zemljišta, klimatskim uslovima, vrsti i količini atmosferskih padavina, hidrografskoj mreži, broju i veličini naselja i njihovim urbanim obeležjima, demografskoj strukturi stanovništva, privrednoj razvijenosti, gustini izgrađenosti privrednih i drugih objekata i o uticaju elementarnih nepogoda za obavljanje privrednih i drugih delatnosti,) 2) procenu kritične infrastrukture sa gledišta ugroženosti od VS (saobraćajna infrastruktura; komunalna infrastruktura), 3) identifikaciju opasnosti i procenu rizika od VS;Izjava Dvajt Ajzenhauera69 koji je rekao „Planovi su bezvredni, ali planiranje je sve“ u najboljem svetlu odslikava značaj planova za zaštitu i spasavanje. Testiranje, vežbanje i revizije plana su delovi plana koji se nesmeju prevideti. Planovi moraju da se razvijaju i koriste na način da se spreči svaka mogućnost da to bude „zabava jednog čoveka“, jer čovek koji ima plan u glavi je ekstremno vredan sve dok je prisutan. Kada bi bio odsutan, njegovo znanje bi bilo neupotrebljivo bez pisanog plana.

66Shodno Zakonu o VS značajan broj subjekata je dužan da izrađuje i donosi Procenu ugroženosti i Plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama67 Planovi se prave I posebna su celina po vrstama opasnosti (zemljotres, poplave, požari I dr.)68 Sadržaj ovih Planova definisan je Uredbom o sadržaju i načinu izrade planova zaštite i spasavanja u VS69 američki vojskovođa i predsednik

Glava 9

9. Monitoring i predviđanje vanrednih situacija 9.1.Monitoring vanrednih situacija

Pod monitoringom u opštem smislu podrazumeva se određeni sistem posmatranja, procene i predviđanja stanja različitih struktura, pojava i procesa. Suština i namena ovog sistema monitoringa i predviđanja jeste u posmatranju, kontroli i predviđanju opasnih procesa i pojava u prirodi i tehnosferi, spoljnih destabilizacionih faktora (oružani sukobi, teroristički akti i slično), koji predstavljaju izvore vanrednih situacija. U našoj zemlju postoji sistem monitoringa i predviđanja vanrednih situacija.Za formiranje sistema monitoringa neophodno je sledeće:

- stvaranje baze podataka koja bi obuhvatala statističke i kartografske informacije o kritičnim pojavama i katastrofama u zemlji;

- razvoj matematičkih modela prognoziranja kriznih i VS i procene društveno-ekonomskog stanja u zemlji;

- razrada i usvajanje metoda procene složenih pokazatelja i indikatora bezbednosti u osnovnim oblastima delatnosti čoveka, društva i države, uzimajući u obzir postojeći nivo i predviđene tendencije razvoja.

Formiranje sistema monitoringa kriznih situacija je svrsishodno u okviru projekata stvaranja mreže nacionalnog i teritorijalnih oerativnih centara 112. Delatnost monitoringa i predviđanja VS prirodnog i tehničkog i tehnološkog karaktera, usled njihove velike raznolikosti, danas obavljaju brojna ovlašćena pravna lica I ustanove, i pri tome se koriste različite metode i sredstva. Tako, na primer, monitoring i prognozu događaja hidrometeorološkog karaktera vrši republički Hidrometeorološkog zavod , koji, organizuje i sprovodi monitoring stanja i zagađenja atmosfere, vode i zemljišta. Seizmička istraživanja i prognozu zemljotresa u zemlji vrši republički Sejzmološki zavod.. Važnu ulogu na polju monitoringa i predviđanja kriznih situacija obavlja Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, koje rukovodi državnim sistemom ekološkog monitoringa, a takođe i koordinira aktivnosti u oblasti praćenja stanja životne sredine. Monitoring jonizujećeg zračenja vrši republička Agencija za zaštitu od zračenja. Monitoring životne sredine predstavlja osnovni izvor informacija o prirodnim opasnostima, stanju prirodne sredine, prirodnim resursima i tehničko-tehnološkim uticajima, koji na njih deluju usled ljudske delatnosti. Danas je to jedna od vodećih svetskih metoda kompleksnog proučavanja, kontrole, prognoziranja i delimično upravljanja stanjem životne sredine i prirodnim opasnostima. U skladu sa koncepcijom prelaska zemlje na model održivog razvoja, monitoringu životne sredine se daje veliki značaj, budući da on obezbeđuje dobijanje objektivnih informacija o stanju životne sredine. Monitoring životne sredine predstavlja sistem stalnih istraživanja, procena i prognoziranja stanja životne sredine (ili njenih odvojenih komponenti), koja se sprovode u skladu sa unapred određenim ciljevima i programima. Pošto je jedna od osnovnih komponenti životne sredine biosfera, koja je međusobno povezana sa geološkom i geografskom sredinom, koje se opet sa svoje strane sastoje od posebnih geosfera (omotača), tako da monitoring životne sredine obuhvata podsisteme koji odgovaraju tim komponentama životne sredine, i, na taj način, stvara jedinstveni sistem praćenja stanja životne sredine.

Krajnji cilj monitoringa životne sredine, uključujući i monitoring opasnih prirodnih procesa i pojava je dobijanje prognoza i procena stanja životne sredine (ili njihovih komponenti) u cilju donošenja adekvatnih upravljačkih i tehničkih rešenja za otklanjanje opasnih tendencija u njihovom razvoju i funkcionisanju, tj. u širem smislu – informaciono obezbeđenje državnih organa upravljanja u oblasti zaštite životne sredine, njenog racionalnog korišćenja, osiguranja ekološki bezbednog i održivog razvoja zemlje. Globalni monitoring je sistem praćenja stanja i prognoziranje mogućih, u okviru toga i opasnih, promena globalnih procesa i pojava, uključujući opasne antropogene uticaje na biosferu planete Zemlje u celini. Stvaranje takvog sistema u punom obimu zadatak je za budućnost, pošto mnoge države za sada nemaju ni sopstvene nacionalne sisteme. Globalni sistem monitoringa životne sredine ima zadatak da rešava opšte ljudske ekološke probleme na čitavoj planeti i da procenjuje globalne prirodne opasnosti, kao što su: globalno zagrevanje, problem očuvanja ozonskog omotača, zemljotresi, zaštita šuma, globalno širenje pustinja i erozija tla, poplave, suše i drugo. Monitoring stanja tehnoloških objekata i prognozu mogućih udesa i havarija organizuju i ostvaruju nadležne inspekcije i službe. Treba napomenuti da nadzorni organi postoje takođe i u okviru lokalne samouprave, a u preduzećima i organizacijama postoje sektori zaduženi za industrijsku bezbednost preduzeća i organizacija.

9.2.Prognoziranje kriznih i vanrednih situacija

Prognoziranje kriznih i VS kao pojam obuhvata prilično širok krug zadataka (objekata ili predmeta), čija je struktura uslovljena ciljevima i zadacima upravljačke prirode. Prognoza daje trendovsku karakteristiku rizika od kriznih situacija u budućnosti. Taj period može biti kraći ili duži u zavisnosti od stepena verovatnoće da dođe do VS: na primer, ako verovatnoća VS iznosi 10-1 /god. verovatnoća da će do nje doći za 10 godina je blizu jedinice uz uračunavanje neodređenosti, koja postoji u metodici; za 10-2/god. – za 100 godina itd. U predviđanju vremenski interval, u okviru koga može doći do VS, može biti znatno manji. U tom slučaju procedura se odvija na osnovu dodatnih informacija, koje se dobijaju putem monitoringa ili dijagnostike. Na primer, u seizmički opasnoj zoni verovatnoća da dođe do zemljotresa jačine 6 stepeni iznosi 10-4/god. Međutim, uz podatke dobijene monitoringom u tom konkretnom mestu vremenski interval može biti sužen do nekoliko meseci ili čak nedelja.Kod tehičko-tehnoloških objekata dijagnostika tehničkog stanja (koje zavisi i od proizvedenih resursa) može otkriti da u datom periodu postoje nepravilnosti u radu opreme i sistema upravljanja (smetnje, vibracije, pojava naprslina, otkazivanje sistema upravljanja u periodu dijagnostikovanja i drugo), a takođe može i značajno suziti predviđeni vremenski interval, u kome može doći do udesa i havarije, ukoliko se ne preduzmu mere neophodne za njeno sprečavanje. Prema klasifikaciji razlikuju se prognoze za VS: objekata, opština, regionalne, državne ili prekogranične. Za svaku izabranu vrstu (razmere) VS potrebno je da se odredi koji vidovi rizika se moraju razmatrati prilikom prognoziranja:

- prema objektima istraživanja (individualni, socijalni);- prema vrsti razmatranih parametara štete (integralni, rizik materijalne štete);- prema vrstama delovanja (hemijsko, radijacija, saobraćajno, opasnost od požara i

eksplozije).Za potrebe prognoziranja najviše se koriste statističke metode prognoze povezana je sa analizom trendovskih pokazatelja za period od nekoliko godina i sa ekstrapolacijom dobijene zakonitosti na naredne godine. Matematičke metode pri obračunima, procenama verovatnoće i gubitaka koriste modele procesa koji dovode do vanrednih situacija.. Tu spada takozvano stablo događaja i stablo otkaza. U svojstvu pokazatelja bezbednosti, za prognozu se mogu koristiti indeksi opasnosti. Postoje različiti načini, ali najčešće se koristi i najširu primenu pri proceni opasnosti od požara i eksplozije ima metod koji se naziva Dow Fire and Explosion Index. Ovaj parametar se principijelno može uračunavati i primenjivati za teritorijalne jedinice bilo kojih razmera, budući da je zasnovan

na slaganju indeksa opasnosti odvojenih objekata. Prirodno ograničenje predstavlja obim pripremljenih podataka i proračuna. Ove metode i odgovarajući programi za proračun mogu biti razrađeni kao posebni projekti. Rezultati monitoringa i prognoziranja u celini predstavljaju polaznu osnovu za razradu dugoročnih, srednjoročnih i kratkoročnih namenskih programa, kao i za donošenje određenih odluka o sprečavanju i otklanjanju vanrednih situacija.

9.3.Sistem monitoringa i prognoziranja vanrednih situacija

Sistem monitoringa i prognoziranja predstavlja čitav niz u određenoj meri samostalnih (autonomnih) i istovremeno međusobno organizaciono i funkcionalno povezanih međuresorskih, resorskih i teritorijalnih sistema, gde se mogu ubrojati:

- Nacionalni centar 112 Sektora za VS;- Operativni centri Sektora za VS - Situacioni i komandno-operativni centri - Mreža posmatranja i laboratorijske kontrole civilne zaštite Sektora za VS- Državni sistem kontrole radijacije;- Državni sistem ekološkog monitoringa;- Specijalni centri i ustanove, pod nadležnošću organa lokalne samouprave.

Svi odnosi i međusobne veze prethodno nabrojanih sistema (podsistema) u okvirima sistama za saštitu I spasavanje regulisani su odgovarajućim normativno-pravnim aktima, a Služba 112 obezbeđuje funkcionalnu integraciju subjekata sistema osmatranja, ranog upozoravanja, obaveštavanja i uzbunjivanja. U zavisnosti od trenutne situacije, razmera prognozirane ili nastale VS sistem monitoringa i prognoziranja VS funkcioniše u režimu uobičajenog rada, režimu povišene pripravnosti ili režimu VS. Bez podataka dobijenih putem monitoringa i prognoziranja VS ne može se planirati razvoj područja, ne mogu se donositi odluke o izgradnji industrijskih i socijalnih objekata, raditi na programima i planovima za sprečavanje i otklanjanje mogućih vanrednih situacija. Od efektivnosti i kvaliteta monitoringa i prognoziranja umnogome zavisi efektivnost i kvalitet razrađenih programa, planova i usvojenih rešenja na sprečavanju i eliminaciji vanrednih situacija. Mobilne ekipe za ispitivanje radioaktivnosti i hemijskog zagađenja moraju registrovati jačinu doze zračenja, prisustvo otrovnih materija u vazduhu, hemijski opasnih supstanci i aerosola bioloških objekata, moraju određivati geodetske koordinate lokacije merenja i obezbeđivati izradu karata RHB stanja. Stacionarne laboratorije za kontrolu radioaktivnosti moraju biti opremljene sredstvima radioizotopne analize: alfa, beta i gama spektrometrije. Stacionarne laboratorije za sprovođenje hemijske kontrole objekata životne sredine moraju biti opremljene analitičkim kompleksima, koji su u stanju da pomoću hromatografskih metoda izdvoje svaku višekomponentnu strukturu, koristeći pri tome široki izbor selektivnih detektora, da registruju spektralne karakteristike analiziranih materija i pomoću softvera i kompjuterske baze podataka da utvrde strukturu i sastav zagađenja. Biološka kontrola, koju vrše stacionarne i pokretne laboratorije, treba da obezbedi nespecifično otkrivanje svih mogućih bioloških agensa virusne, bakterijske i patogene prirode, kao i toksina biljnog i prirodnog porekla. Za grupno otkrivanje bioloških agensa moraju se koristiti metode fizičko-hemijske analize, koje u trajanju 30-40 minuta treba da ustanove prisustvo biološkog agensa u životnoj sredini. Za specifičnu indikaciju bioloških agensa treba koristiti mikrobiološke metode ekspres-analize, koje u toku 2-6 sati mogu da utvrde vrstu opasnosti biološkog agensa.

Glava 1o

1o. Osnovne mere za ublažavanje posledica vanrednih situacija

10.1. Racionalan razmeštaj proizvodnih pogona i naselja

Racionalan razmeštaj proizvodnih pogona i naselja na teritoriji zemlje sa tačke gledišta prirodne i tehničke i tehnološkebezbednosti predstavlja skup mera koje efektivno omogućuju sprečavanje nekih VS (smanjuju rizik od njihovog nastanka) i smanjenje, u određenim granicama, mogućih gubitaka i štete od njih (ublažavanje posledica). Racionalan razmeštaj privrednih objekata na teritoriji zemlje obezbeđuje se putem kompleksnog planiranja i uzimanja u obzir, s jedne strane, socijalno-ekonomskih činilaca, a sa druge – posebnih zahteva, normi i propisa u smislu sprečavanja VS i smanjenja moguće štete od njih. Za uspešan rad na racionalnom razmeštaju neophodno je da čitava teritorija zemlje bude optimalno zonirana prema kriterijumima prirodnog i tehničkog i tehnološkogrizika. Postoje opšti propisi koji su provereni u praksi, čijom se primenom obezbeđuje značajno smanjenje rizika od izbijanja VS tehničkog i tehnološkogkaraktera. Navešćemo neke od njih. Privredni objekti treba da budu razmešteni na takav način da se ne nađu u zoni visoke prirodne i tehničke i tehnološkeopasnosti, tj. u zonama u kojima mogući prirodni i tehnogeni uticaji prevazilaze spoljašnji dopušteni normativni uticaj na objekat. Privredni objekti moraju biti udaljeni od stambenih zona i jedan od drugog, tako da to rastojanje obezbeđuje bezbednost stanovništva i susednih objekata. Objekti kod kojih postoji opasnost od eksplozije i požara i njihovi delovi moraju se razmeštati uzimajući u obzir zaštitna svojstva i druge karakteristike lokacije. Između potencijalno opasnih elemenata objekata kod kojih postoji opasnost od radioaktivnosti mora se utvrditi optimalno rastojanje. Objekti kod kojih postoji hemijska opasnost moraju biti izgrađeni na bezbednom rastojanju od reka, vodnih rezervoara, slojeva u kojima se nalaze podzemne vode i treba da se nalaze u zavetrini u odnosu na naselja i stambene zone. Skladišta opasnih hemijskih materija se moraju razmestiti u zavetrini u odnosu na glavne pogone objekata, u kojima radi najveći broj zaposlenih. Glavna skladišta ovih, kao i lako zapaljivih i eksplozivnih materija, moraju se graditi van granica samog objekta, izvan gradske zone. Pri razmeštaju biološki opasnih objekata i njihovih elemenata mora se uzeti u obzir ruža vetrova na određenoj lokaciji.Oko radiološki, hemijski i biološki opasnih objekata potrebno je obezbediti sanitarno-zaštitne zone i kontrolne zone. Sanitarno-zaštitne zone su predviđene ukoliko se posle sprovođenja svih tehnoloških mera na čišćenju i dekontaminaciji štetnog otpada ne obezbede najviše dopuštene vrednosti koncentracije štetnih materija za naseljeno područje. U sanitarno-zaštitnim zonama nije dopuštena izgradnja stambenih zgrada, dečjih predškolskih ustanova, škola i slično. Hidrotehnički objekti moraju biti projektovani tako da u slučaju da dođe do katastrofalne poplave u zoni izlivanja vode bude najmanji mogući broj javnih i privrednih objekata. Podizanje naselja i značajnih privrednih objekata u oblastima gde postoji mogućnost da dođe do katastrofalne poplave mora se zabraniti. Pri stvaranju novih i modifikaciji postojećih sistema raseljavanja moraju se uzeti u obzir prirodni i klimatski uslovi, postojeći izvori tehnološke opasnosti, kao i karakteristike postojeće mreže naselja. Ne sme se dopustiti izgradnja zgrada i objekata na parcelama zagađenim organskim i radioaktivnim otpadom, u opasnim zonama odlaganja jalovine u blizini rudnika i fabrika za oplemenjivanje rude, klizišta, bujica i snežnih lavina, u zonama moguće katastrofalne poplave i u seizmičkim zonama. U

planovima se mora predvideti ograničen razvoj potencijalno opasnih privrednih objekata u velikim gradovima, njihovo postepeno izmeštanje iz gradova, ponovno profilisanje ili modernizacija, kako bi se obezbedilo smanjenje na prihvatljiv nivo rizika koji postoji pri radu tih objekata za stanovništvo, životnu sredinu i privredne objekte. U oblastima u kojima postoji opasnost od zemljotresa, klizišta, poplava, odrona, mora se predvideti lokalno zoniranje teritorije naselja gde se uzima u obzir smanjenje stepena rizika. U našoj zemlji se često gradi na klizištima, na rezervoarima podzemnih voda i dr. U zonama s najvećim stepenom rizika treba planirati parkove, otvorene sportske terene i druge slične površine i elemente infrastrukture slobodne od građevina. Gustina naseljenosti u seizmički opasnim regionima se određuje u propisima za konkretnu oblast, ali ona po pravilu nije veća od 300 stanovnika po hektaru. U tim regionima mora biti obezbeđen slobodan pristup parkovima, baštama i drugim javnim zelenim površinama, tako da je zabranjeno postavljanje ograda prema naseljima. Prilikom formiranja infrastrukturnih sistema naselja potrebno je osigurati protivpožarnu zaštitu zgrada i bolje sanitarno-higijenske uslove za stanovništvo. Objekti kod kojih postoji opasnost od izbijanja požara ili eksplozije moraju se graditi izvan naselja. Takođe se mora posvetiti pažnja izmeštanju već postojećih takvih objekata. Pri projektovanju, izgradnji i rekonstrukciji gradskih četvrti i sela mora se predvideti jedinstven saobraćajni sistem, koji obezbeđuje odgovarajuće, brze i bezbedne saobraćajne veze. Aerodromi moraju biti udaljeni od naselja, čime se osigurava bezbednost letenja i dozvoljeni nivo buke i elektromagnetnog zračenja. Morske i rečne luke moraju biti razmeštene izvan naselja, na rastojanju od zgrada od najmanje 100 m. Železničke šine se od stambenih zgrada odvajaju sanitarno-zaštitnom zonom, uzimajući u obzir opasnost od izbijanja požara i eksplozije tereta koji se transportuje, kao i dopušteni nivo buke i vibracija Lokacije na kojima se razmeštaju naselja moraju biti zaštićene od vetra (za vetrove preovlađujućeg pravca) u odnosu na fabrike koje predstavljaju izvor zagađenja vazduha kao i povećanu opasnost od izbijanja požara.

10.2. Zaštita strateški važnih i potencijalno opasnih objekata

Porast rizika od nastanka i ozbiljnost posledica prirodnih i tehnoloških vanrednih situacija, teroristički napadi na strateški važne i opasne objekte i na stanovništvo predstavljaju rastuću pretnju svakodnevnom životu i radu ljudi, nacionalnoj bezbednosti i socijalno-ekonomskom razvoju zemlje.Osnovni faktori koji karakterišu značaj ovog problema jesu: značajan broj opasnih objekata na teritoriji zemlje, uključujući i one u gusto naseljenim područjima; dosta opasnih objekata sa skoro ili u potpunosti iscrpljenim tehničkim i tehnološkim resursima; fizičko i etičko starenje sistema, kompleksa i sredstava fizičke, protivhavarijske i protivpožarne zaštite; snižavanje opšteg nivoa stručne obučenosti tehničkog i pomoćnog osoblja; nerazvijena proizvodna kultura, loša tehnološka disciplina, smanjenje kompetentnosti i odgovornosti neposrednih rukovodilaca.

Osnovne mere koje se sprovode u cilju poboljšanja bezbednosti strateški važnih objekata su sledeće:

1. evidentiranje strateški važnih i opasnih objekata u zemlji i na osnovu toga planiranje jedinstvene metodike kategorizacije strateški važnih i opasnih objekata u zemlji;

2. utvrđivanje stepena prihvatljivog rizika tehnološke opasnosti za stanovništvo3. efikasnije državno regulisanje antiterorističkog delovanja, koje podrazumeva zaštitu opasnih

objekata,mesta masovnog okupljanja ljudi i drugih mogućih ciljeva terorističkih napada;4. razvoj sistema upravljanja na državnom, regionalnom i lokalnom nivou i u okvirima

konkretnih objekata u oblasti formiranja i razvoja sistema planiranja, proizvodnje,

prikupljanja i podele rezervi materijalnih resursa, uključujući individualna zaštitna sredstva u cilju osiguranja bezbednosti stanovništva, proizvodnog i pomoćnog osoblja opasnih objekata, pripadnika spasilačkih službi, specijalnih antiterorističkih jedinica, kao i jedinica koje učestvuju u odklanjanju vanrednih situacija;

5. realizacija kompleksa mera na razvoju sistema, sredstava i metoda tehničke dijagnostike objekata i opreme kojima je istekao predviđeni rok eksploatacije ali se još koriste u radu opasnih objekata, pri eksploataciji i transportu opasnih materijala, a takođe sprovođenje kontrole pri obavljanju tekućeg i kapitalnog remonta osnovnih sredstava u opasnim objektima;

6. razvoj sistema kontrole, upravljanja, uključujući i automatske havarijske zaštitne alarme u tehnološkim procesima, obezbeđenje efikasnog funkcionisanja dežurnih operativnih I situacionih centara u objektima;

7. razrada i uvođenje bezbednih modernih tehnologija, materijala, tehničkih uređaja, elemenata i drugih vrsta proizvodnje;

8. planiranje i uvođenje sistema bezbednosti za sve vrste transportnih sredstava koja se koriste pri prevozu opasnog tereta, obezbeđenje stalnog praćenja i kontrole njihovog stanja i lokacije gde se nalaze, optimizacija sistema transporta takvog tereta;

9. sprovođenje kompleksa tehničkih mera za smanjenje rizika od uticaja opasnih faktora na stanovništvo, proizvodnu i socijalnu infrastrukturu i ekološki sistem prilikom projektovanja, izgradnje, eksploatacije i prestanka eksploatacije opasnih objekata;

10. uvođenje obaveznog izdavanja licenci za rad u opasnim objektima;11. planiranje kompleksa organizacionih mera na osiguranju zaštite potencijalno opasnih

objekata i stanovništva od pretnji tehnološkog i prirodnog karaktera i od terorističkih napada, kao i regulisanje tih mera normativnim aktima;

12. planiranje, izrada i uvođenje u objektima savremenih tehničkih sredstava fizičke zaštite; 13. planiranje antiterorističke zaštite objekta;14. razvoj sistema obuke, prekvalifikacije i atestiranja visokokvalifikovanih (uključujući tu i

rukovodeće) kadrova u oblasti kompleksne zaštite od opasnih faktora prirodnog i tehnološkog karaktera, kao i terorističkih akcija, na bazi postojećih obrazovnih institucija prema dogovoru sa zainteresovanim organizacijama i preduzećima;

15. razvoj sistema obuke pomoćnog osoblja u opasnim objektima u oblasti sprečavanja havarija, zaštite od vanrednih situacija, obezbeđenja antiterorističke i protivdiverzione zaštite tih objekata;

16. planiranje i realizacija kompleksa organizaciono-pravnih, ekonomskih i ostalih mera za izmeštanje ili zatvaranje opasnih objekata, čiji rad predstavlja stalnu opasnost za stanovništvo i životnu sredinu;

17. razvoj sistema osiguranja rizika, uključujući i stvaranje i uvođenje mehanizma optimizacije tarifa osiguranja;

18. razvoj državnog sistema medicinskog monitoringa zdravlja stanovništva u zonama zaštitnih mera opasnih objekata;

19. razrada i usvajanje, prema određenoj proceduri, sledećih dokumenata:propusnica, dozvola za pristup objektu i ulazak u objekat; plana obezbeđenja i odbrane potencijalno opasnog objekta, u kome se određuje način delovanja i brojnost službi obezbeđenja u redovnim i vanrednim situacijama; plana koordinacije rada uprave, bezbednosne službe, jedinica za zaštitu i zaposlenih u objektu u redovnim i vanrednim situacijama; plana koordinacije rada uprave, bezbednosne službe i jedinica za zaštitu objekta sa državnim organima službe bezbednosti i policijeu redovnim i vanrednim situacijama; plana kontrole tehničkog stanja i ispravnosti tehničkih sredstava fizičke zaštite.

10.3. Tehničke mere zaštite

Najefikasnija zaštita stanovništva i teritorije obezbeđuje se sprovođenjem tehničkih mera koje podrazumevaju izgradnju i korišćenje odgovarajućih zaštitnih objekata radi zaštite od nepovoljnih i opasnih pojava i procesa prirodnog i tehnološkog karaktera. Izazovi i potrebe vremena su danas takvi da izvesni objekti dostižu visine i do 1000 metara, a da specijalni mostovi, u zavisnosti od vrsta konstruktivnog sistema i materijala, prevazilaze 1000 metara čistog raspona. Uz to se mnogi objekti grade na veštačkom tlu stvorenom na delu mora ili reka.Tu se ubrajaju sledeće zaštitne mere: zaštita u slučaju zemljotresa, klizišta, odrona, bujice, obaloutvrde i druge konstrukcije za zaštitu od poplava i drugo. U vezi sa značajnom složenošću poslova i visinom troškova sprovođenja realizacije navedenih mera, one se sprovode blagovremeno, a ukoliko je to potrebno sa njima se nastavlja dok traje izvor opasnosti i sve do otklanjanja njegovih posledica.Tehničke mere za zaštitu u slučaju zemljotresa usmerene su na smanjenje rušilačkog dejstva zemljotresa i uključuju:-izgradnju zgrada i drugih objekata u seizmički opasnim područjima u skladu sa seizmičkim normama;-ojačanje nosećih konstrukcija postojećih zgrada i objekata (temelja, zidova i ploča) uzimajući u obzir seizmički rizik za određeno područje;-razvoj postojeće normativno pravne baze za gradnju u seizmičkim područjima, utvrđivanje principa i sistema zaštite od zemljotresa, pojačanu kontrolu kvaliteta izgradnje.Norme projektovanja seizmički stabilnih zgrada se razrađuju na osnovu ocene seizmičke opasnosti na teritoriji, tj, ocene parametara distribucije verovatnoće seizmičkih uticaja prema njihovoj snazi u prostoru i vremenu, koja se naziva seizmičko rejoniranje. Prema zadacima i objektima istraživanja seizmičko rejoniranje se deli na tri vida: opšte, detaljno i seizmičko mikrorejoniranje. Pri opštem seizmičkom rejoniranju razmatraju se samo velike geološke i geofizičke pojave, koje određuju seizmičnost; detaljno seizmičko rejoniranje služi za planiranje razvoja privrede širom zemlje i velikim regionima na osnovu mapiranja seizmičke opasnosti. U Srbiji se tradicionalno mapiranje seizmičke opasnosti sprovodi u tačkama (stepenima) skale seizmičke aktivnosti. Na osnovu mape opšteg seizmičkog rejoniranja realizuje se projektovanje i izgradnja tipskih objekata odgovarajuće seizmičnosti. U cilju procene opasnosti posebno važnih objekata, dodatno se sprovodi detaljno seizmičko rejonovanje, koje omogućava biranje površina za izgradnju novih objekata, udaljenih od opasnih zona epicentara zemljotresa i koje daje mogućnost ocene karakteristika seizmičkih pokreta na tim površinama. Detaljno seizmičko rejonovanje mora da obezbedi primenu antiseizmičkih mera, kako pasivnog karaktera (racionalno iskorišćavanje zemljišta, tj, smeštanje povredivih-ranjivijih objekata na bezopasnija mesta), tako i aktivnog karaktera (projektovanje i izgradnja objekata i zgrada, koji mogu da odole seizmičkom uticaju). Pri seizmičkom mikrorejoniranju ocenuje se reakcija zemljišta na seizmičke uticaje, preciznije, porasta vrednosti tih uticaja na ocene, dobijene pri opštem seizmičkom i dodatnom seizmičkom rejoniranju. Seizmičku opasnost u našoj zemlji se obično karakteriše srednjim periodom ponavljanja zemljotresa različitog intenziteta (jačine). Osnovni period ponavljanja za opšte seizmičko rejoniranje i građevinske norme smatra se period ponavljanja, koji iznosi jedan put u 1000 godina (karte se prave za povratni period od: 50, 100, 200, 500, 1000 godina). Za češće i ređe ponavljanje zemlotresa proračunati teret pri projektovanju seizmički stabilnih zgrada se u odgovarajućoj meri povećava ili smanjuje za 15%. Za projektovane zgrade i objekte u skladu sa zahtevima normi biraju se odgovarajući materijali, dolazi se do konstrukcionih rešenja, koja su usmerena na povećanje seizmičke stabilnosti. za zgrade, koje već postoje sprovodi se sertifikacija sa ocenom seizmičke stabilnosti. Neseizmičke zgrade podležu ojačavanju, a ako je to neisplativo rušenju. U tehničke mere za zaštitu od zemljotresa spadaju i mere za smanjivanje seizmičke opasnosti, koje su u vezi sa poboljšanjem seizmičkih svojstava zemljišta (tehnička meliorizacija) skidanjem gornjeg rastresitog sloja , poboljšavanjem hidrogeoloških uslova (postavljanjem odvoda), izvršavanjem kompleksa tehničkih mera za jačanje padina, zadržavanje (skupljanje vode u bušotinama u cilju održavanja pritiska pri proizvodnji nafte i

gasa, pri režimu punjenja i ispuštanja vode iz rezervoara itd. U današnje vreme se sprovode eksperimenti za prevenciju jakih zemljotresa putem usporavanja procesa podele seizmičke energije. Zapravo se pokušava zadržati tečnost u bušotini sa ciljem smanjivanja otpora klizanja površina u odnosu jednih na druge i izazvati podela nakuplene energije u vidu naprslina i serije manjih zemljotresa. Međutim, rešenje ovog zadatka je još uvek daleka budućnot. Seizmička opasnost se ne sme smatrati samo prirodnom pojavom. Geotehničko delovanje čoveka takođe utiče na seizmičke procese. Intenzivno iskopavanje korisnih resursa, izgradnja veštačkih rezervoara, skladištenje tečnih otpada u rezervoare na dubokim nivoima, nastajanje ovalnih udubljenja, topljenja pri izgradnji i drugoj inženjerskoj delatnosti u zoni „stalog mraza“ itd.u nizu slučajeva može da provocira poprilično jake zemljotrese, čija opasnost mora da se uzme u obzir. Problem sprečavanja i zaštite tzv. seizmičnosti izazvane poplavama, povezane sa delatnošću čoveka, zahteva dalje izučavanje i ocenu, uvođenje odgovarajućih promena u principe samo zaštite, normativne pravne baze za organizaciju inženjersko-tehničkih mera za zaštitu od zemljotresa. Građenje seizmički otpornih građevina se, u prvom redu, postiže sledećim merama: Izborom lokacije, pogodne u odnosu na seizmičke uticaje: Pravilnim oblikovanjem građevine i adekvatnom konstruktivnom dispozicijom: Izborom pogodnog građevinskog materjala: Izborom otpornosti prema požaru, materjala i konstrukcije: Primenom sredstava za seizmičku izolaciju i apsorbciju: Adekvatnim proračunom konstrukcije na seizmička dejstva: Visokim kvalitetom gradnje idr. Propisi za gradnju u seizmičkim područjima pojavili su se početkom dvadesetog veka u razvijenim zemljama. U Jugoslaviji su doneti prvi propisi za gradjenje u seizmički ugroženim oblastima godine 1964. posle zemljotresa u Skoplju (1963. godine). Zemljotres u Skoplju uticao je da se u bivšoj SFRJ donesu prvi propisi za gradjenje u seizmički aktivnim područjima 1964. godine, a potom se donosi i Pravilnik o tehničkim normativima za izgradnju objekata viskokogradnje u seizmičkim oblastima 1981. godine kao i izmene i dopune ovog Pravilnika 1988. godine. Navedenim pravilnikom uvedena je kategorizacija objekata u četiri grupe i klasifikacija seizmičkih područja. Prema ovim propisima, dozvoljena su izvesna oštećenja objekata, pojava plastičnih deformacija, ali ne sme doći do rušenja. Zaštita od razornog delovanja zemljotresa u Evropskoj uniji je regulisana propisima Evrokoda (aktuelna verzija) EC 8 EN 1998–1:2004.Evrokod 8 ima kao osnovni predmet da se, usled predvidjenog zemljotresa, postigne osiguranje zaštite ljudskih života , ograničavanje šteta i održavanje najvažnijih objekata, koji se tiču javne bezbednosti, u stanju upotrebe. Pri tome , konstrukcije ne smeju da se ruše ni lokalno ni globalno i pri ponovljenom zemljotresu. U EC8 predviđeno je da Državne institucije odrede optimalni stepen zaštite pojedinih vrednosti koje su u EC8 date kao inicijativne. Smatra se da se samo jednim parametrom može obuhvatiti potencijalpovredljivosti objekata. Mape koje zavise od seizmičke aktivnosti, daju se za usvojeni povratni period od 475 godina i faktorom značaja od 1,0. U delu 1-2: Opšta pravila za zgrade pored osnovnog teksta uključena su i tri Aneksa u kojima se razvijaju određeni aspekti koji su prikazani u odgovarajućim odredbama korisnim za fazu idejnog projektovanja zgrada. Uputstvo o vibroizolaciji zgrada nisu data, a njena primena uslovljava se posebnim ispitivanjima i dokazima. Najobimniji deo 1-3: Opšta pravila za različite materjale i elemente. U njemu su najšire obrađene betonske konstrukcije a daju se kako posebna pravila za njih, tako i posebna pravila za čelične, drvene izidane zgrade.

b) c) d) Sl.3. Seizmičke karte:a) za povratni period od 100 godina b) za povratni period od 200 godina, c) za povratni period od 1 000 godina,d) za povratni period od 10 000 godina

Tehničke mere za zaštitu od poplava I bujica

Stalni porast kultivisanja rečnih dolina i predviđeno otopljavanje klime dovode, i u budućnosti će bez sumnje dovoditi, do sve učestalije pojave poplava i njihove sve veće rušilačke snage. U vezi s tim, planiranje i realizacija efikasnih mera za sprečavanje poplava i zaštitu od njih predstavlja izuzetno važan zadatak. Poslednjih godina problem zaštite od poplava, koje nanose ogromnu materijalnu štetu i dovode ponekad do stradanja ljudi, postao je posebno aktuelan. Osnovu kompleksa mera za zaštitu od poplava čine tehničke mere, i to: izgradnja nasipa; povećanje propusne moći rečnog korita; povećanje kota terena; regulacija rečnog toka; neki specijalni postupci za smanjenje opasnosti od poplava. U borbi s poplavama sistem nasipa u kombinaciji sa regulacijom rečnog toka ima najširu primenu, najefikasniji je i tehnički najpouzdaniji. Nasip je hidrotehnička konstrukcija koja radi bez pritiska ili pod pritiskom vode. U zavisnosti od namene nasipi mogu biti:za usmeravanje toka (podužni ili poprečni, koji se grade na rekama za usmeravanje rečnog toka u željenom pravcu i za deponovanje nanosa pored obala podložnih eroziji); zaprečni (za zatvaranje rukavaca i napuštenih korita rečnog toka); ogradni – nasipi za zaštitu inundacionog područja reke i niskog priobalnog područja od izlivanja poplavnog talasa; spojni (koji spajaju hidročvor sa nepotopljenim obalama reke); zahvatni (za obezbeđenje vode za irigacione sisteme i vodovode kod vodozahvata bez brana); nasipi na kanalima, mostni nasipi; putni (za izgradnju puteva na vodoplavnom zemljištu); privremeni (iskop ili odvojeni deo rečnog korita). Na onim delovima rečnih basena gde je izgradnja sistema nasipa nesvrsishodna zbog privrednih osobenosti područja, za zaštitu od poplava primenjuje se lokalno mehaničko odvođenje vode na principu međunasipskog prostora. Visina nasipa kod ovih sistema se određuje na osnovu proračuna nivoa vode sa 1%-nom učestalošću. Pumpne stanice tu počinju da rade sa prvim topljenjem snega odstranjujući vodu koja se sliva na taj teren. Na manjim rekama kao jedna od metoda zaštite koristi se povećanje propusne moći rečnog korita tako što se vrši raščišćavanje, bagerovanje, proširivanje i ispravljanje rečnog korita. Ovaj metod se široko primenjuje u melioraciji za regulisanje reka-vodoprijemnika, za površinsko oticanje i odvođenje podzemnih voda. Nasipanje zemlje radi podizanja kote terena kao metod zaštite od poplava primenjuje se isključivo u slučaju kada je potrebno da se u datoj situaciji tu razmeste određeni objekti. Ovaj metod širu primenu ima pri proširenju i izgradnji novih gradskih četvrti. Regulisanje rečnog sliva kao jedan od metoda zaštite od poplava podrazumeva preraspodelu maksimalnog oticanja između akumulacija, prebacivanje odvoda među basenima i unutar rečnog basena. U svakom slučaju, akumulacije u rečnom basenu se grade u interesu višenamenskog korišćenja vodnih resursa i omogućuju da se, ukoliko su ispunjeni određeni zahtevi (uključujući i tehničke mere civilne zaštite u vanrednim situacijama), pri njihovoj izgradnji i eksploataciji suštinski reše problemi zaštite određenih područja od poplava. U osnovi, glavni cilj prebacivanja odvoda (između dva basena i unutar jednog basena) jeste obezbeđenje vode u područjima gde postoji nedostatak vode i u vezi s tim zaštita od poplava se shvata kao jedan od delova kompleksa zaštite voda. Stoga ovaj metod kao sredstvo borbe protiv poplava za sada nije našao širu primenu u praksi. Naravno, sve navedene tehničke mere zaštite od poplava nisu garancija potpune zaštite pošto se one planiraju za određene hidrološke uslove. U vezi s tim, predviđene su specijalne tehničke mere koje obezbeđuju očuvanje sistema zaštite i lokalizaciju havarija. Tako se u uslovima opasnosti od izlivanja vode područje može podeliti poprečnim nasipima koji sprečavaju plavljenje velikih površina u slučaju lokalnog probijanja zaštitnog nasipa. Redovnu eksploataciju sistema zaštite od poplava može takođe obezbediti i stvaranje rezervnih zaštitnih bazena na zaštićenom području. Ovi bazeni predstavljaju u privrednom

smislu manje vredne delove delove vodoplavnog zemljišta, koje je predviđeno da bude poplavljeno u slučaju da dođe do havarije ili nepogode usled koje će doći do prelivanja vode preko nasipa. Skretanje vode u te bazene u kritičnom momentu omogućuje da se smanji nivo u prostoru između nasipa na kontrolisanom području i da se spreči neželjeno rušenje nasipa. Inženjerske mere za zaštitu od bujičnih potoka predviđaju izgradnju konstrukcija, koje bi zadržavali, odvodili i propuštali bujice. Konstrukcije, koje zadržavaju bujice se dela na one koji trenutno zaustavljaju bujice i obezbeđuju postepeno slabljenje bujice. U prvi tip spadaju brane za zadržavanje bujica i duboki jarci u zemlji. Duboki jarci predstavljaju rovove, iskopane na dnu bujičnih vodotokova. Veličina rova zavisi od veličine očekivanog potoka i kada se napuni, realizuje se čišćenje rova od bujičnih nanosa. U tip konstrukcija, koje obezbeđuju postepeno slabljenje bujičnih potoka, spadaju prepreke (pregrade), koje se uzdižu iznad objekata, koji se štite. Konstrukcije za odvođenje bujica su namenjene za odvod ili izmenu pravca kretanja bujičnog potoka.To su nasipi za odbijanje bujica; zidovi bujičnih korita, koji sprečavaju rastakanje bujice; korita za usmeravanje bujica, polu- pregrade, koje bujičnim potocima ne dozvoljavaju da dopru do obale, na kojoj se nalaze štićeni objekti. U konstrukcije, koje obezbeđuju prolazak bujičnih potoka, spadaju kanali za odvođenje bujice, mostovi i korita, koja propuštaju bujice. Te konstrukcije su namenjene za presecanje različitog vida komunikacija (auto i železničkih puteva, kanala, cevi i sl.) bujičnim vodotokovima. Najraširenije konstrukcije, ovog tipa su mostovi. Ti mostovi imaju jedan luk (jedan prolaz) da ne bi zaustavljali prolaz bujičnih potoka. Na delovima gde je most spojen sa zemljom, u slučajevima strmih obala, bujični potoci se propuštaju racionalno specijalnim žljebovima (koritima) iznad puteva ili drugih vidova kumunikacija. Propuštanje bujičnih potoka kroz naseljena mesta se realizuje kanalima. U tom slučaju uzdužni (longitudalni) nagibi moraju da

se naprave tako da ne bi dolazilo do stvaranja zagušenja (kongestija) (8-15⁰). Ukoliko dođe do presecanja puteva automobilskog saobraćaja male intenzivnosti, malim bujičnim vodotokovima, prelaz preko njih se može ostvarivati betoniranjem kanala i njegovim čišćenjem posle prolaska bujičnog potoka. U konstrukcije, koji služe za prevenciju bujica spadaju: brane, koje regulišu poplave, prelivnici na jezerskim prelazima (mostićima), prelivni rovovi (jarci) i sl. U praksi borbe protiv bujica se široko primenjuju najednostavnije konstrukcije, kao što su brdski prelivni rovovi (jarci), drenažni jarci (u koje se postavljaju drenažne cevi), terase sa širokom osnovom, koje se prave u suvim udolinama. Brdski prelivni rovovi (jarci) su namenjeni za odvođenje vode sa padine ili iz bujičnog kanala u drugi vodotok, koji ne predstavlja opasnost stvaranja druge bujice. Drenažni jarci (u koje se postavljaju drenažne cevi) se raspoređuju strogo horizontalno na padinama čija strmost nije veća od 10. Neispunjavanje tog zahteva dovodi do narušavanja nasipnog nagiba. Na

padinama od 10⁰ do 30⁰ se prave stepenaste terase sa obrnutim nagibom 4-6⁰ i širinom žljeba 3,5 -4 m. Upotreba gore navedenih najjednostavnijih objekata omogućava snižavanje probijanja vode i mase sa delovima i česticama kamenja i zemlje u kanalale, i zaista smanjuje opasnsot od formiranja bujica. Primenu u borbi protiv bujica nalazi i veštačko razređivanje bujičnog potoka vodom iz rezervoara, koji se gradi na mestu ulivanja (ušću) jednog od bujičnih potoka, na oko 1,5- 2 km od štićenog objekta.

Tehničke mere zaštite od klizišta, odrona

Mere tehničke zaštite od pojave klizišta i odrona prema njihovom principu delovanja mogu se podeliti na sledeće vidove: 1.mere koje sprečavaju delovanje faktora koji dovode do slabljenja stabilnosti padine;

2. mere koje povećavaju stabilnost kosina kod kojih postoji opasnost od pojave klizišta i odrona; 3.mere pomoću kojih se obezbeđuje normalno funkcionisanje privrednih objekata koji se nalaze na lokacijama gde postoji opasnost od pojave klizišta i odrona (ili u njihovoj blizini) u uslovima dugotrajnog razvoja pojave klizišta i odrona. Prva grupa (u zavisnosti od faktora-procesa, koji pogoršavaju stabilnost padina) uključuje sledeće mere:

1.zaštitu od erozije zemljišta – ojačanje dna jaruga, uređenje oticanja površinskih voda, nasipanje jaruga uz izgradnju drenažnih i vodopropusnih kolektora i drugo; 2. sprečavanje plavljenja zemljišta primenom filtera – izgradnja odvoda i kanala, sprovođenje agromelioracionih mera; 3.sprečavanje slivanja vode postavljanjem drenažnih slojeva na vrhovima padina; 4. zaštita ogolelih padina od erozije – postavljanje zaštitnih slojeva i pošumljavanje. U ovu grupu se mogu svrstati i radovi na zaštiti rečnih obala od delovanja rečne erozije i abrazije, a posebno podizanje protiverozionih nasipa, lukobrana, uređenje plaža.

Sve ove mere su uobičajene u okviru tehničkog obezbeđenja bilo koje teritorije, ali pri njihovoj primeni na padinama mora se dodatno predvideti sprečavanje klizišta i odrona. Na primer, zaštitini kej mora biti projektovan da izdrži i pritisak klizišta. Kao zaštitni pokrivni sloj za sprečavanje erozije može se koristiti mreža od žice ispunjena kamenom i vegetacijskim slojem, fiksirana slojem geotekstila.

Mere za povećanje stabilnosti padina uključuju:

-promene reljefa sa ciljem da se smanje sile klizanja tla na padinama putem stepenastih izbočina, terasiranja padine, izradom zemljanih nasipa za blokadu klizišta;-uklanjanje nestabilnih masiva i određenih slojeva zemljišta (ponekad i zamena stabilnijim slojem);-primena različitih objekata i konstrukcija za zadržavanje kao što su potporni zidovi, kontrafori, retencioni šipovi i stubovi, zatege, ankerske ploče, učvršćujući slojevi, plombe;-smanjenje vlažnosti masiva padine izradom različitih drenažnih odvoda.Zaštitne mere koje omogućuju eksploataciju privrednih objekata i pri produženom trajanju procesa odrona uglavnom se primenjuju u oblastima gde dolazi do odrona, a ređe u predelima aktivnih klizišta. Ove mere podrazumevaju postavljanje zaštitnih mreža, izradu odvoda, kanala i zidova koji sprečavaju odron i klizanje tla na bezbednom rastojanju od određenih objekata koji se štite. Često se koriste i zaštitne galerije i nadstrešnice, koje omogućuju «propuštanje» mase koja se odronila ili klizi preko objekata koji se obezbeđuju.

Zaštita od klizišta i odrona mora biti kompleksna, mora uzimati u obzir specifičnosti geoloških uslova koji su suštinski povezani sa ostalim komponentama celokupnog kompleksa mera tehničke zaštite, jedinstvenog kako za konkretno klizište, tako i za susedno područje koje ne pripada klizištu.

Glava 11

11. Osnove organizacije zaštite stanovništva u kriznim i vanrednim situacijama

Zaštita (engl. protection) sinonim „čuvanja, štićenja“ potiče od latinske reči protegere što znači „pokrivati sprednje strane“. Zaštititi (štititi) nekoga znači skloniti skloniti ga pred mogućim opasnopstima (Toth i dr., 2011). Sa druge strane reč odbrana (engl. Defence) znači odbiti, odvratiti, braniti i sl. U kontekstu Upravljanja vanrednim situacijama reč odbrana ima značenje aktivno suprostavljanje pretnjama koje mogu biti uzrok nastanka katastropfa radi lične zaštite i zaštite drugih. Zaštita i spasavanje ljudi i teritorije imanentan je deo odbrambeno-zaštitne funkcije i znači zaštitu kako u ratno tako i u mirnodobsko vreme. Zaštita stanovništva podrazumeva celokupnu delatnost u vezi sa sprovođenju određenih zaštitnih mera, koje su usmerene na osiguranje ljudi od konkretnih štetnih dejstava, ublažavanje tih dejstava, pružanje konkretne pomoći, kao i reagovanjem u slučaju nastanka VS i ostvaruje se primenom čitavog kompleksa mera određenog oblika zaštite. U uslovima VS zaštiti podleže celokupno stanovništvo zemlje, kao i strani državljani i lica bez državljanstva koja se nalaze na teritoriji zemlje.Osnovni objekat zaštite je pojedinac sa svojim pravom na zaštitu, mada pojedinac nije pasivni objekat zaštite. Građani su dužni da učestvuju pri sprovođenju mera zaštite stanovništva, kao i da prođu obuku o zaštiti u slučaju vanrednih situacija. Mere zaštite stanovništva predstavljaju sastavni deo, kako preventivnih mera, tako i mera otklanjanja vanrednih situacija, te se u skladu s tim sprovode kako pre tako i tokom trajanja krize. Mere pripreme za zaštitu stanovništva sprovode se blagovremeno prema teritorijalno-radnom principu. Pri tome treba imati u vidu da se one sprovode ne samo u vezi sa mogućim VS prirodnog i tehničkog i tehnološkognkaraktera već i kao predviđanje opasnosti do kojih može doći u slučaju vojnih akcija ili kao posledica tih akcija, budući da je najveći deo tih mera efektivan i u mirnodopsko i u ratno vreme. Mere za pripremu zaštite i sama zaštita stanovništva u kriznim situacijama planiraju se i realizuju diferencirano, uzimajući u obzir ekonomski i administrativno-politički značaj regiona, opština i privrednih objekata, u zavisnosti od specifičnosti raseljavanja, prirodnih, klimatskih i drugih lokalnih uslova. Organizacija i sprovođenje mera zaštite stanovništva predstavlja obavezu organa državne uprave, organa lokalne samouprave i privrednih subjekata, nezavisno od njihove organizaciono-pravne i vlasničke forme, predstavlja dužnost i obavezu svakog građanina. Obim, sadržaj i rokovi sprovođenja mera određuju se na osnovu prognoza stanja opasnosti na određenom području, polazeći od principa održivosti i uzimajući u obzir finansijske mogućnosti za njihovu realizaciju. Važna mera, koja bitno doprinosi optimizaciji čitavog kompleksa mera za zaštitu stanovništva jeste maksimalno moguće delovanje u skladu sa principom dvostruke namene, tj. korišćenje materijalnih sredstava i objekata predviđenih za zaštitu i sklanjanje stanovništva ne samo u tu svrhu već i u interesu obezbeđenja funkcionisanja privrednih objekata i pružanja usluga stanovništvu. U cilju bezbednosti stanovništva uvode se i realizuju sistemi zaštitnih mera na različitim nivoima. Osnovu za formiranje državnog i regionalnih sistema zaštitnih mera i diferenciranog pristupa organizaciji zaštite stanovništva predstavlja zoniranje teritorije zemlje prema vrstama i stepenu mogućih opasnosti.

11.1. Zoniranje teritorije zemlje prema vrstama i stepenu prirodnih, tehničkih i tehnoloških opasnosti

Zoniranje teritorije zemlje prema vrstama i stepenu prirodnih i tehnoloških opasnosti predstavlja proces određivanja granica područja koje karakteriše visoka potencijalna opasnost od pojave neke vrste opasnosti. U tom smislu mogu biti određene zone za koje je karakteristična seizmička opasnost, opasnost od pojave klizišta, od radijacije, od izbijanja hemijskih udesa ili neka druga vrsta opasnosti. Ukoliko je za konkretno područje određen stepen rizika od nastanka VS određene vrste, pri zoniranju se ima u vidu ne samo vrsta već i stepen opasnosti. Prema karakteristikama određenih zona razrađuju se odgovarajuće varijante zaštite stanovništva i zaposlenih u privrednim i infrastrukturnim objektima i sprovode se mere blagovremene pripreme za zaštitu stanovništva.

Zona moguće opasne radioaktivne kontaminacije označava područje koje se nalazi neposredno uz nuklearne centrale i na kome u slučaju havarije ili oštećenja nuklearnih energetskih postrojenja može doći do prekoračenja najveće dozvoljene doze zračenja. Udaljenost granica zone od projektovanih granica nuklearne centrale snage do 4 GW iznosi 20 km, snage preko 4 GW – 40 km a za ostale nuklearne objekte je 10 km. U zoni unutar radijusa od 5 km opremaju se i održavaju u stanju pripravnosti lokalni sistemi obaveštavanja, obezbeđuju se neophodne rezerve sredstava individualne zaštite za zaposlene u objektu, planira se hitna evakuacija stanovništva na bezbedno područje, kao i upotreba sredstava individualne zaštite, sprovođenje jodne preventive i organizacija dozimetrijske kontrole. U uslovima eskalacije ratnog sukoba većih razmera sa ograničenom primenom nuklearnog oružja, zona moguće opasne radioaktivne kontaminacije određuje se kao područje koje obuhvata zonu mogućih razaranja i teritoriju koja se nalazi uz tu zonu čija je širina određena normativnim aktima.

Zona moguće jake radioaktivne kontaminacije je područje koje se nalazi uz zonu opasne radioaktivne kontaminacije i na kome može doći do kontaminacije zemljišta, zgrada, objekata, vazduha, vode, hrane i sl. preko utvrđenih dozvoljenih vrednosti. Udaljenost granica zone od nuklearne centrale snage do 4 GW je 150 km, nuklearne centrale snage preko 4 GW je 200 km a za ostale nuklearne objekte – 100 km. U zoni se sprovodi praćenje i kontrola stanja životne sredine, stanovništvo u slučaju potrebe koristi kontrolna ili najjednostavnija sredstva individualne zaštite, strogo se pri tome pridržavajući preporuka nadležnih organa Sektora za VS o postupanju na kontaminiranom području.

Zona mogućeg opasnog hemijskog zagađenja obuhvata područje uz opasne hemijske objekte na kome u slučaju mogućeg požara,eksplozoje, havarije ili isticanja iz prostora (rezervoari, instalacije idr.) sa opasnim hemijskim materijama može doći do širenja oslobođenih materija u koncentracijama opasnim po zdravlje ljudi. Dimenzije zona mogućeg opasnog hemijskog zagađenja-povredive zone se u svakom konkretnom slučaju određuju prema posebnoj metodologiji. U zoni se predviđa formiranje lokalnih sistema javljanja u radijusu od 2,5 km, privremeno sklanjanje ljudi u stambene i proizvodne objekte sa smanjenim koeficijentom cirkulacije vazduha, upotreba sredstava individualne zaštite i evakuacija stanovništva na bezbedno područje.

Zona moguće katastrofalne poplave je područje na kome usled moguće poplave može doći do masovnog stradanja ljudi, rušenja i oštećenja zgrada i objekata, oštećenja ili uništenja drugih materijalnih dobara. Dimenzije zone moguće katastrofalne poplave određuju se na osnovu proračuna o formiranju udarnog talasa uzimajući u obzir moguća karakteristična oštećenja ili

rušenje hidrotehničkih objekata, karakteristike rečnih korita, lokalnog reljefa i druge faktore. U zoni se predviđa formiranje sistema javljanja, izgradnja specijalnih zaštitnih objekata i brana, privremena evakuacija stanovništva iz zone u koju udarni talas dospeva u roku od 4 sata. Zona moguće poplave je teritorija na kojoj postoji opasnost od poplave usled naglog porasta vodostaja i podizanja nivoa vode u rekama (jezerima, akumulacijama), što može predstavljati opasnost po život i zdravlje ljudi i uzrokovati materijalnu štetu.Zona mogućeg opasnog zemljotresa je područje na kome je intenzitet seizmičke aktivnosti 7 i više stepeni. Veličina i položaj zone mogućeg opasnog zemljotresa određuju se prema seizmičkim kartama u skladu sa važećim standardima. U granicama zone pri izgradnji zgrada i objekata primenjuje se antiseizmičko ojačanje.Zona mogućih velikih požara je područje u okviru koga može doći do izbijanja masovnih požara koji predstavljaju opasnost po život i zdravlje ljudi. Razmere zone velikih požara određuju se na osnovu postojanja zapaljivih materija, zgrada i objekata određenog stepena otpornosti od požara. Potencijalno opasni objekti koji se nalaze u zoni mogućih velikih požara formiraju lokalne sisteme javljanja i obaveštavanja stanovništva o opasnosti, planira se evakuacija i obezbeđuje održavanje u pripravnosti neophodnih jedinica i sredstava zaštite od požara.Zona ratnih dejstava je teritorija uz državnu granicu na kojoj je u početnoj fazi ratnog konflikta moguća masovna primena tradicionalnih borbenih sredstava. Ukoliko u granicama ove zone dođe do pojave žarišta hemijskog delovanja stanovništvo se obezbeđuje sredstvima individualne zaštite organa za disanje. U slučaju potrebe vrši se evakuacija stanovništva na bezbedno područje.Zona maskiranja – teritorija koja se nalazi između državne granice i granice dometa taktičke avijacije mogućeg protivnika u početnoj fazi ratnog konflikta. U ratnim konfliktima velikih razmera na osnovnim strateškim pravcima sprovodi se kompleksno kamufliranje najvažnijih objekata. Na određenim strateškim pravcima u lokalnim vojnim konfliktima sa protivnikom, koji ne raspolaže sa dovoljnom količinom savremenih borbenih sredstava, dodatno se mogu primenjivati mere svetlosne maskiranja gradova. Zona delovanja neprijateljskih snaga za specijalne operacije – teritorija koja se nalazi uz državnu granicu (liniju razgraničenja snaga u sukobu), na kojoj je moguće aktivno delovanje snaga za specijalne operacije.Zona mogućih razaranja – teritorija grada, drugog naseljenog mesta ili posebnog objekta, gde usled delovanja nuklearnog oružja mogućeg protivnika može doći do pojave udarnog talasa od 10 kPa i više, kao i rušenja zgrada, objekata i komunikacija usled seizmičkog delovanja. Granice zona mogućeg razaranja utvrđuju se važećim standardima. Zona mogućih jakih razaranja – deo zone mogućih razaranja sa natpritiskom na frontu udarnog talasa od 30 kPa i više.

11.2. Osnovne mere zaštite i spasavanja

Radi obezbeđenja zaštite stanovništva formiraju se državni i lokalni sistem mera zaštite i spasavanja. Mere zaštita i spasavanja dele se na: preventivne mere zaštite i spasavanja; mere zaštite u slučaju neposredne opasnosti od VS; mere zaštite kada nastupe VS; mere ublažavanja i otklanjanja neposrednih posledica od VS.

Sve mere zaštite i spasavanja uključuju70:

1.analizu i prognozu mogućih VS i njihovih posledica;

2. organizaciju i sprovođenje kontinuiranog posmatranja, kontrole i prognoze stanja životne sredine;

3. preventivne mere predviđene da ublaže posledice eventualnih napada, kao i udesa, katastrofa i elementarnih nepogoda;

70 Zakon o VS predviđa i druge mere: zaštita od neeksplodiranih ubojnih sredstava i dr.

4. blagovremeno upozoravanje (informisanje) o opasnosti;

5. pripremu i obuku stanovništva;

6. mere za formiranje fonda zaštitnih sredstava;

7. mere za evakuaciju stanovništva;

8. mere medicinsko-biološke, radijacijske i hemijske zaštite;

9. mere protivpožarne zaštite;

10. mere zaštite objekata koji su od suštinske važnosti za preživljavanje stanovništva u slučaju rata71;

11. redovno informisanje stanovništva o opasnostima koje se predviđaju ili su se pojavile, stepenu rizika od vanrednih situacija, preduzetim bezbednosnim merama, o metodama i načinima zaštite ljudi i njihovom postupanju u vanrednim situacijama;

12. spasilačke akcije i ublažavanja i otklanjanja neposrednih posledica VS;

13. mere obezbeđenja najosnovnijih potreba ugroženog stanovništva i njegove socijalne zaštite 72.

14. mere za hitno uspostavljanje neophodnih službi od javnog interesa

U osnovne sektore, posebno nacionalne kritične infrastrukture spadaju sistemi uprave u: vladi; odbrani; zaštiti zdravlja;socijalnoj zaštiti; informatizaciji; kreditno – finansijskom i bankarskom sistemu; naučno – istraživačkom sektoru; industriji; energetici, uključujući atomsku; proizvodnji nafte; poljoprivredi; ugostiteljstvu; saobraćaju; snabdevanju vodom;komunalnom sistemu; telekomunikacijama;civilnoj odbrani. Mere zaštite stanovništva koje se sprovode pri pojavi prirodnih ili tehnoloških opasnosti. Zavisno od stepena pripremljenosti u ovoj fazi se sprovode sledeće mere:

- u režimu redovne delatnosti – posmatranje i kontrola stanja životne sredine i situacije u okviru potencijalno opasnih objekata; priprema organa upravljanja, jedinica i sredstava za delovanje u vanrednim situacijama; formiranje finansijskih i materijalno-tehničkih resursa za otklanjanje vanrednih situacija;

- u režimu povišene pripravnosti – intenzivirana kontrola stanja životne sredine i situacije na potencijalno opasnim objektima; prognoziranje mogućih razmera VS; pojačan rad dežurnih i operativnih centara i službi; formiranje, ukoliko je to potrebno, stručno – operativnih timova za procenu situacije u zoni izbijanja moguće VS; razrada planova delovanja jedinica i njihovog upućivanja u predviđene zone delovanja;

- u režimu VS – zaštita stanovništva od uticaja štetnih dejstava izvora VS; organizacija aktivnosti na odklanjanjui VS; sprovođenje spasilačkih i drugih neodložnih aktivnosti; evakuacija stanovništva.

Obezbeđenje pripravnosti za zaštitu stanovništva u slučaju rata sprovodi se u okviru sistema blagovremeno razrađenih i planiranih mera u okviru opšteg prelaska sistema civilne zaštite (organi

71 Čl. 92 Zakona o VS : Očuvanje dobara bitnih za opstanak podrazumeva i : održavanje potrebnog obima poljoprivredne i druge proizvodnje i opstanak biljnog i životinjskog fonda kroz obezbeđenje i čuvanje potrebnih količina i vrsta dobara neophodnih za život stanovništva72 Čl. 95 Zakona o VS: mere za hitno uspostavljanje neophodnih službi od javnog interesa (poznate i kao kritične infrastrukture) : podrazumeva preduzimanje potrebnih mera i radnji za uspostavljanje njihove narušene funkcije, kao što su snabdevanje neophodnim namirnicama, električnom i toplotnom energijom, gasom, usluge zdravstvene i socijalne zaštite, vodovoda i kanalizacije, saobraćaja, PTT i druge usluge.

upravljanja, jedinice i sredstva civilne zaštite) iz mirnodopskog delovanja u ratno u skladu važećim planovima.

Osnovne mere su:

- procena stanja postojećih zaštitnih objekata civilne zaštite i njihovo dovođenje u stanje pripravnosti za korišćenje za njihovu predviđenu namenu (oslobađanje prostorija od stranih predmeta, dovođenje u radno stanje sistema snabdevanja, obezbeđenje rezervi životnih namirnica, vode, lekova i slično);

- ubrzana izgradnja skloništa koja nedostaju, sa pojednostavljenom opremom, kao i izgradnja skloništa koja se brzo podižu i najjednostavnijih zaklona;

- sakupljanje rezervi sredstava individualne zaštite i priprema za njihovu podelu stanovništvu;

- priprema za rad u ratno vreme sistema javljanja i informisanja stanovništva;- priprema za sprovođenje mera evakuacije (aktiviranje organa za evakuaciju, preciziranje

planova za izmeštanje i evakuaciju stanovništva, priprema organizovanja zbornih punktova za evakuaciju, punktova za transport, pomoćnih evakuacionih punktova, priprema zone za smeštaj evakuisanog stanovništva);

- formiranje rezervi materijalno-tehničkih sredstava, životnih namirnica, medicinskih i ostalih sredstava koja su od interesa za civilnu zaštitu u smislu obezbeđenja primarnih potreba stanovništva u slučaju rata;

- priprema za rad u ratnim uslovima privrednih i infrastrukturnih objekata (kritična infrastruktura) bitnih za snabdevanje stanovništva i smanjenje opasnosti od mogućeg formiranja na njima sekundarnih faktora povređivanja;

- priprema medicinskih ustanova za funkcionisanje u uslovima rata, sprovođenje neophodnih epidemioloških i sanitarno-higijenskih mera;

- zaštita rezervi životnih namirnica, prehrambenih sirovina, stočne hrane, izvora vode, sprovođenje profilaktičkih mera u stočarstvu i ratarstvu;

- ostale neophodne pripremne mere za zaštitu stanovništva u slučaju rata, koje su predviđene i sprovode se u skladu sa planovima civilne zaštite, u zavisnosti od konkretnih uslova.

Opšte karakteristike organizacije zaštite stanovništva u ratno vreme jesu:- razmere preduzetih mera, na čijoj se realizaciji angažuju svi organi državne vlasti,

rukovodioci preduzeća i organizacija, organi komandovanja i jedinice civilne zaštite;- obaveza svih građana da ispunjavaju zahteve organa koji imaju specijalna ovlašćenja da

rešavaju zadatke u oblasti civilne zaštite;- mogućnost prinudnog (u skladu sa ratnim zakonima) angažovanja stanovništva pri

realizaciji zaštitnih mera;- postojanje određenog perioda tokom koga se intenziviraju mere obezbeđenja zaštite

stanovništva;- upotreba celokupnog postojećeg fonda Sektora za VS i civilne zaštite u interesu zaštite

stanovništva;- mogućnost korišćenja imovine, privatnih vozila i vozila koja pripadaju organizacijama,

nezavisno od njihove vlasničke forme i kom sektoru pripadaju, u interesu zaštite stanovništva;- obezbeđenje zaštite stanovništva ne samo od neposrednog delovanja modernog

naoružanja, već i od mogućih sekundarnih faktora povređivanja, izazvanih rušenjem potencijalno opasnih objekata, kao i od štetnih dejstava uslovljenih narušavanjem stanja životne sredine;

- koordinacija mera zaštite stanovništva sa merama snabdevanja.-

Specifičnosti organizacije zaštite stanovništva u uslovima ratnih sukoba sa primenom konvencionalnog oružja Organizacija zaštite stanovništva u uslovima ratnih sukoba sa primenom konvencionalnog oružja su:

- prvenstveno se posvećuje pažnja zaštiti zaposlenih u kritično važnim i potencijalno opasnim objektima, koji predstavljaju verovatne ciljeve napada, kao i zaštiti stanovništva u blizini takvih objekata;

- osnovni način zaštite stanovništva je u skloništima civilne zaštite prema mestu rada i mestu stanovanja;

- sprovođenje evakuacije stanovništva (ukoliko je neophodno) iz zona oružanog delovanja i iz najopasnijih oblasti u kojima može doći do napada;

- posebna pažnja se posvećuje organizaciji kontinuiranog informisanja stanovništva o stanju i o tome kako treba da postupa, kao i održavanju određenog moralno-psihološkog nivoa ugroženog stanovništva;

- hitne i spasilačke akcije izvode po pravilu mobilne spasilačke ekipe i jedinice formirane u određenim regionima;

- od ključnog značaja je pouzdan rad sistema obaveštavanja stanovništva o vazdušnoj opasnosti;

- stanovništvo koje nije radno sposobno i angažovano odvozi se, ako je moguće, iz velikih gradova na bezbednije lokacije (organizovano ili pojedinačno);

- sprovode se posebne mere kompleksnog maskiranja objekata od posebne važnosti;- ukoliko je onemogućeno snabdevanje stanovništva sprovode se hitne mere kako bi mu se

dostavilo sve ono što je neophodno za preživljavanje u ratnim uslovima;- upravljanje merama zaštite stanovništva vrši se iz obezbeđenih gradskih i opštinskih

operativnih centara sistema 112.- u slučaju pojave neorganizovanih izbegličkih kolona preduzimaju se mere za njihov

prihvat, smeštaj i snabdevanje;- u cilju organizovanog sprovođenja mera civilne zaštite u naseljima se od stanovnika iz

tih naselja formiraju grupe za samozaštitu.

U slučaju pojave realne opasnosti od primene oružja za masovno uništenje na teritoriji zemlje ili u određenim regionima hitno se primenjuje kompleks dopunskih mera, usmerenih na smanjenje broja mogućih žrtava među stanovništvom i pružanje neophodne pomoći povređenima. U te mere spada:

1.sprovođenje (na osnovu odluke nadležnog organa) opšte evakuacije stanovništva iz gradova i ostalih naselja, klasifikovanih po grupama civilne zaštite; iz naselja u kojima postoje organizacije koje su od posebne važnosti za civilnu zaštitu; železničkih stanica; naselja koja se nalaze u zoni moguće katastrofalne poplave u granicama 4-časovnog dospevanja udarnog talasa pri rušenju hidrotehničkih objekata, kao i dislokacija radnika organizacija koje i u toku rata nastavljaju da rade u navedenim gradovima i naseljima;2.dovođenje u stanje pripravnosti svih postojećih objekata civilne zaštite, podzemnih skloništa, koji mogu biti korišćeni za sklanjanje stanovništva;3.izgradnja u najkraćem roku skrovišta i skloništa, kao i najjednostavnijih zaštitnih konstrukcija na čitavoj teritoriji zemlje;3.razvoj i privođenje u stanje pune pripravnosti ustanova komunalne privrede za obavljanje dekontaminacionih aktivnosti i medicinsku obradu ljudi;5.organizacija monitoringa i praćenja radiološke, hemijske i biološke situacije na teritoriji zemlje;

6.dovođenje u stanje pripravnosti postojećih i formiranje dodatnih spasilačkih jedinica u seoskim područjima, koje mogu da se angažuju za spasilačke akcije u žarištima napada;7.grupisanje snaga (uz angažovanje svih jedinica i sredstava nezavisno od njihove pripadnosti određenim sektorima i forme vlasništva) radi sprovođenja spasilačkih akcija većih razmera u žarištima masovnog stradanja;8.razvoj, u najvećoj mogućoj meri, široke mreže medicinskih ustanova radi pružanja medicinske pomoći nastradalima;9.priprema i sprovođenje kompleksa mera za psihološku rehabilitaciju stanovništva10. upravljanje merama civilne zaštite vrši se iz lokalnih i operativnih centara 112.

Pri organizaciji zaštite stanovništva od pretnje terorizma sprovode se sledeće mere:a).formiranje spiska objekata koji bi mogli biti cilj terorista, uključujući mesta masovnog okupljanja ljudi;b).predviđanje mogućih posledica terorističkih napada na posebno opasne objekte i priprema potrebnih jedinica i sredstava za otklanjanje mogućih posledica;c).organizacija emitovanja informacija o zauzimanju objekata od strane terorista ili o neposrednoj terorističkoj opasnosti i načinu postupanja stanovništva u takvoj situaciji;d). uvođenje na mestima masovnog okupljanja ljudi automatizovanog sitema osmatranja i kontrole materija i sredstava koja se mogu koristiti u terorističkom napadu;e). obuka specijalnih izviđačkih grupa za pronalaženje i identifikaciju opasnih materija, čija je upotreba najverovatnija u slučaju terorističkog napada;f).formiranje liste i priprema specijalnih mera za pronalaženje i deaktiviranje sredstava za izvođenje tehnoloških terorističkih akata;g).realizacija kompleksa organizacionih i tehničkih mera za zaštitu potencijalno opasnih objekata i stanovništva od terorizma;h).planiranje i realizacija dodatnih mera za intenziviranje propusnog (ulazak i izlazak) režima i zaštitu radiološki, hemijski i biološki opasnih objekata;i).obuka stanovništva o osobenostima delovanja u slučaju da teroristi primene radiološke, hemijske i biološke materije.

Glava 12

12. Obaveštavanje i informisanje stanovništva u vanrednim situacijama

Zaštita stanovništva od posledica od svih vrsta VS započinje sa njegovim blagovremenim obaveštavanjem i informisanjem o pojavi ili pretnji od simptoma neke opasnosti. Obaveštavanje stanovništva počinje emitovanjem unapred određenih i stanovništvu maksimalno razumljivih signala (zvuk sirene, zvona i sl.). Posle toga, stanovništvu se mora pružiti informacija o načinu postupanja u novonastalim uslovima, kako bi se izbegla ili smanjila opasnost. Osnovne zadatke u oblasti obaveštavanja i informisanja stanovništva u većini zemalja rešavaju sledeći sistemi obaveštavanja: teritorijalni - na državnom, regionalnom, gradskom i opštinskom nivou, kao jedinstveni sistem jedne zemlje; lokalni sistem - na nivou objekata. U poslednje vreme sve više se razvija i treći sistem – globalni - međunarodni sistem monitoringa životne sredine sa zadatkom da vrši monitoring promena u životnoj sredini na zemlji u celini, u globalnim razmerama.73

12.1.Sistem obaveštavanja na državnom, regionalnom, gradskom i opštinskom nivou

Subjekti sistema osmatranja, ranog upozoravanja, obaveštavanja i uzbunjivanja su: Služba 112, organi državne uprave, policija, Vojska Srbije, privredna društva, službe od javnog interesa i druga pravna lica koja se u okviru svoje redovne delatnosti bave osmatranjem, evidentiranjem, analizom i prognoziranjem određenih pojava i stanja u hidrometeorologiji, seizmologiji, zaštiti od požara, vodoprivredi, hemijskoj i radiološkoj zaštiti, zdravstvu, poljoprivredi, elektroprivredi, saobraćaju i drugim oblastima. Služba 112 kao subjekat sistema osmatranja, ranog upozoravanja, obaveštavanja i uzbunjivanja obavlja sledeće zadatke: primanje poziva za pomoć; rano upozoravanje, obaveštavanje i uzbunjivanje stanovništva, nadležnih organa, privrednih društava i drugih pravnih lica u zoni ugroženosti, kao i snaga zaštite i spasavanja; obezbeđenje jedinstvenog komunikaciono-informacionog sistema; obezbeđenje funkcionalne integracije službi od interesa za zaštitu i spasavanje i upravljanje u vanrednim situacijama; obezbeđuje međunarodnu razmenu podataka u oblasti zaštite i spasavanja od posledica VS.Službu 112 čine:Nacionalni centar 112; operativni centri 112; osmatračke stanice; sistem javnog uzbunjivanja. Nacionalni centar 112 i operativni centri 112, su u sastavu Sektora za VS Ministarstva, prikupljaju, analiziraju, prate i obaveštavaju nadležne organe i institucije o svim vrstama informacija iz oblasti vanrednih situacija. Nacionalni centar 112 obavlja međunarodne komunikaciono-informativne poslove iz oblasti VS. Operativni centri 112 rade kao jedinstveni komunikaciono-informativni centari I obrazuju se za Grad Beograd i u sedištima statističkih regiona Republike Srbije Za potrebe praćenja stanja i upravljanja vanrednim situacijama, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave mogu formirati situacioni centar. Situacioni centar je obavezan da prikupljene podatke dostavlja teritorijalno nadležnom operativnom centru 112. Osmatračke stanice se obrazuju u cilju prikupljanja podataka o mogućim opasnostima, efektima i posledicama VS. Osmatračke stanice obrazuje i njima upravlja Ministarstvo. Osmatračke stanice se po ukazanoj potrebi aktiviraju u slučaju VS radi osmatranja i prikupljanja podataka o: šumskim požarima, RHB kontaminaciji izazvanoj mirnodopskim akcidenatima, poplavama, pojavi i gomilanju leda na rečnim tokovima, smetovima i snežnim nanosima, pojavi klizišta i većim odronima zemlje, rušenju i drugim oštećenjima brana hidroakumulacija i deponija jalovina, merenja osnovnih metereoloških podataka (temeperatura i vlažnost vazduha, pravac i brzina vetra, padavine, vidljivost i slično) i dr.. U slučaju ratnog stanja osmatračke stanice se aktiviraju radi osmatranja i prikupljanja podataka o: niskoletećim avionima, helikopterima i drugim letelicama, dejstvu RHB oružja, kao i određivanju parametara njegovog dejstava i utvrđivanju postojanja RHB kontaminacije u vazduhu, vodi i na zemlji i o drugim dejstvima kojima se ugrožava

73 Preston de Guise, Backup and Recovery (A Corporate and Insurance Policy), Taylor & Francis Group, Boca Radon, 2009, 19–30.

stanovništvo i materijalna dobra. Sistem uzbunjivanja se sastoji od odgovarajućih javnih sirena, uređaja, spojnih puteva i tehničkih sredstava za upravljanje, kao i njihove organizacije razmeštaja, procedure upravljanja, upotrebe i održavanja. Znaci za uzbunjivanje stanovništva i ostalih subjekata sistema zaštite i spasavanje su: "opšta opasnost", znak za uzbunjivanje koji se upotrebljava za sve neočekivane – nepredvidive opasnosti od: bujičnih poplava, radioloških i hemijskih nesreća, požara, naprsnuća, rušenja, i drugih oštećenja brana, ratne opasnosti i drugih opasnosti gde je potrebno odmah reagovati; "prestanak opasnosti" - znak za uzbunjivanje koji se upotrebljava za prestanak opasnosti, kada se proceni da su sve opasnosti za stanovništvo prestale, znak se upotrebljava i za potrebe ispitivanja ispravnosti sistema za javno uzbunjivanje. Znaci za uzbunjivanje emituju se javnim sirenama, i to: za "opštu opasnost" signal se emituje zavijajućim tonom neprekidno 60 sekundi; za "prestanak opasnosti" signal se emituje jednoličnim tonom u ukupnom trajanju Danas se u mnogim zemljama u svetu aktivno radi na stvaranju kompleksnog sistema informisanja i obaveštavanja stanovništva na mestima masovnog okupljanja ljudi koji predstavlja sastavni deo sistema upravljanja teritorijom zemlje. Ovaj sistem se povezuje sa organima redovnog upravljanja (organi policije, centri za informisanje stanovništva, bezbednosne i druge agencije) i pruža informativnu podršku u slučaju izbijanja vanrednih situacija, kao i pri donošenju odluka i upravljanju u kriznim situacijama.74 Cilj formiranja ovih sistema su najčešće obuka stanovništva u oblasti civilne zaštite, zaštite u vanrednim situacijama, obezbeđenje zaštite od požara i zaštita javnog reda, blagovremeno javljanje i operativno informisanje građana o VSi opasnostima od terorističkih akcija, praćenje situacije i stanja javnog reda i mira na mestima masovnog okupljanja ljudi, na osnovu upotrebe modernih tehničkih sredstava i tehnologija.75 Osnovni zadaci stvaranja ovih sistema informisanja i obaveštavanja na mestima masovnog okupljanja ljudi su:

skraćivanje normiranog vremena obaveštavanja o vanrednim situacijama,

povećanje operativnosti informisanja stanovništva o pravilima bezbednog postupanja u slučaju opasnosti i nastanka vanrednih situacija,

obezbeđivanje da stanovništvu stignu naredbe i preporuke o neophodnim aktivnostima u procesu lokalizacije i otklanjanja vanrednih situacija,

optimizacija regularnosti dostavljanja informacija, koje su neophodne u cilju usvajanja normi bezbednog postupanja (bezbednosne kulture) u prirodnoj, tehnogenoj i socijalnoj sferi,

povećanje efikasnosti informativnog delovanja u cilju što bržeg oporavka stanovništva pogođenog vanrednom situacijom,

povećanje efektivnosti monitoringa stanja na mestima masovnog okupljanja ljudi putem preventivnog video – nadzora,

obezbeđenje informisanja i obaveštavanja stanovništva o VSili o opasnostima njihovog izbijanja, uzimajući u obzir regionalne, teritorijalne i lokalne specifičnosti dobijanja, dostavljanja i objavljivanja informacija stanovništvu.

U cilju povećanja stepena pripremljenosti stanovništva i usvajanja normi bezbednog postupanja u životnoj sredini, treba primenjivati savremene informacione i telekomunikacione tehnologije, tj. informaciono – komunikacione tehnologije. Te tehnologije treba da omoguće obaveštavanje, informisanje i obuku ljudi koji se nalaze na mestima masovnog okupljanja, a takođe i nezavisno od mesta gde se ljudi nalaze, uz primenu različitih vrsta individualnih elektronskih uređaja (mobilnih

74 Joseph F. Gustin, Disaster & Recovery Planning: Guide for Facility Managers, (Fourth Edition), Taylor & Francis Group, Boca Raton, 2007, pp. 13–23.75 Patricia Grossi, Howard Kunreuther, Catastrophe Modeling: A New Approach To Managing Risk, Springer, 2005, pp. 3-22.

telefona, portabl kompjutera sa bežičnim Internetom, televizijskih i radio - prijemnika i dr.).76

Važnu ulogu u predviđanju opasnih situacija i obezbeđenju blagovremenog reagovanja na njih moraju imati moderna elektronska sredstva preventivnog video - nadzora na mestima masovnog okupljanja ljudi, kao i uređaji koji obezbeđuju povratnu vezu stanovništva sa osobljem dežurnih službi organa policije, bezbednosnih agencija i centara za informisanje stanovništva na različitim nivoima. U pogledu strukture ovi sistemi predstavljaju skup državnih, međuregionalnih, regionalnih, gradskih i opštinskih informativnih centara, koji upravljaju modernim sredstvima obaveštavanja i informisanja ljudi na mestima masovnog okupljanja.77 U okviru sistema obaveštavanja i informisanja stanovništva u VS najčešće se koriste sledeća tehnička sredstva: spoljni nadzemni pojedinačni svetlosno - emitujući diodni paneli na sopstvenim stubovima; spoljni svetlosno - emitujući diodni paneli postavljeni na zgradama i objektima; unutrašnji viseći televizijski plazma – paneli; uređaji sa teletekstom. Za postavljanje ovih tehničkih sredstava preko kojih se vrši informisanje i obaveštavanje stanovništva koriste se sledeća mesta: glavni izlazi i ulazi u grad; raskrsnice glavnih gradskih puteva, aerodromi, železničke stanice, veliki trgovinski centri, stanice metroa; centralni gradski trgovi; gradski stadioni; gradske pijace; gradske autobuske stanice; gradske plaže; gradski parkovi; putničke čekaonice i drugi karakteristični objekti. Radi obezbeđenja video - nadzora i hitnih veze stanovnika sa operaterima informativnih centara, u opremu terminala ovakvih sistema uključena su najčešće i sledeća tehnička sredstva: iksne video kamere; pokretne video kamere sa mogućnošću detaljnog snimanje okoline; pozivni komunikacioni panel za uspostavljanje veze sa operaterom informativnog centra. Tehnička sredstva za informisanje i obaveštavanje stanovništva prilikom instaliranja na mestima masovnog okupljanja ljudi funkcionalno se objedinjuju sa sredstvima video - nadzora i sredstvima za hitne veze, obrazujući na taj način sledeće vrste terminalnih kompleksa:

Punktovi uličnog informisanja, obaveštavanja i nadzora koji se nalaze na mestima masovnog okupljanja ljudi. U njihov sastav ulaze sredstva za informisanje, obaveštavanje stanovništva i prikupljanje informacija (svetlosno - emitujući diodni panoi, kamere video – nadzora, sredstva za uspostavu hitnih veza sa operaterom);

Punktovi informisanja i obaveštavanja u zgradama sa masovnim okupljanjem ljudi.Ovi punktovi su postavljeni u prostorijama masovnog okupljanja ljudi u kojima postoje plazma ekrani, a mogu biti postavljeni i displeji sa teletekstom;

Punktovi informisanja i obaveštavanja stanovništva u prevoznim sredstvima. To su punktovi koji se nalaze na primer, u vagonima vozova, metroa, u trolejbusima itd., a čine ih uglavnom ekrani i displeji sa teletekstom

12.2. Lokalni sistemi obaveštavanja i informisanja stanovništva - na nivou objekata Tendencija u svim razvijenim zemljama, a i kod nas, je stvaranje lokalnih sistema obaveštavanja u područjima potencijalno opasnih objekata. U takve objekte se ubrajaju: atomske centrale, hemijski opasna preduzeća; maršrute transporta hemijski opasnih proizvoda (cevovodi, svi vidovi saobraćaja); hidrocentrale i akumulaciona jezera sa branom pod pritiskom78, pri čijem rušenju se može formirati zona katastrofalne poplave i dr. Zadatak lokalnih sistema obaveštavanja i 76 Dealing with disaster, (Revised Third Edition), Cabinet Office.77 Thomas D. Schneid, Larry Collins, Disaster Management & Preparedness, Lewis Publishers, New York, 2001, pp. 61–6.78 Obaveza po Zakonu o VS (član 106) -Elektroprivredna, vodoprivredna i druga privredna društva koja koriste hidrosisteme, dužna su da obezbede blagovremeno obaveštavanje i uzbunjivanje stanovništva o opasnostima izazvanim hidrosistemima koja koriste.

informisanja jeste ne samo da obaveštava rukovodstvo i zaposlene potencijalno opasnih objekata, već i stanovnike koji žive u neposrednoj okolini objekata. Na teritoriji Republike Srbije ili u okolnim zemljama nalazi se dosta potencijalno opasnih objekata, pored kojih živi dosta ljudi, pa je neophodno da im se približe centri obaveštavanja u slučaju mogućih havarija. Procesom obaveštavanja bavi se najčešće, neposredno, dežurni smenski inženjer - šef smene preduzeća. Za obaveštavanje osoblja objekta uključuju se radio -difuzni centri i sirene. Međutim, za obaveštavanje ljudi koji se nalaze neposredno pored preduzeća (u sanitarnoj zoni), mogu se koristiti ulični razglasi, koji su postavljeni po obodu preduzeća. Informisanje ostalog stanovništva, koje se, prema proračunima, može naći u ugroženoj zoni, uključuju se električne sirene, kao i ulični razglasi u stambenoj zoni, koji su priključeni na ulični napojni vod radio - centri u objektu ili preko radio - difuzne mreže, koja je formirana u konkretnoj oblasti.Važnu ulogu u rešavanju zadataka obaveštavanja stanovnika stambenih blokova u zonama gde se nalaze hemijski opasni objekti mogu igrati moderni dispičarsko – komandni operativni centri, formirani pri stambeno - komunalnim službama gradova i opština (elekrodistribucija, vodovod i kanalizacija, elektrane i toplane i dr.), u cilju kontrole stanja tehničke opreme stambenih objekata. Ovakvi sistemi sa svojim podsistemima mogu opsluživati 30 - 40 ulaza zgrada sa više stanova, omogućujući stalnu kontrolu stanja liftovske opreme, instalacija vodovoda i kanalizacije, grejanja i električne energije i gasa i povratnu vezu sa stanarima i domarima. Uz neznatne dodatke komandno - operativni sistemi ovih stambeno - komunalnih preduzeća u stanju su da rešavaju zadatke operativnog obaveštavanja stanovništva u stambenim blokovima, u zonama delovanja lokalnog sistema obaveštavanja.

Glava 13.

13. Sredstva kolektivne i individualne zaštite i evakuacija stanovništva

13. 1. Sredstva kolektivne zaštite

Radi zaštite stanovništva i materijalnih dobara, te smanjenja posledica VS pristupa se sklanjanju stanovništva i materijalnih dobara. Zaštita putem sklanjanja može biti individualna i kolektivna. Kolektivna zaštita se ostvaruje putem izgradnje i zaposedanja svih zaštitnih objekata i prostorija a posebno preko posebnih objekata -skloništa. Rešavanje potreba u zaštitnom (sklonišnom) prostoru dvonamenskim objektima ima veoma široku primenu u svetu. Usklađivanje mirnodopske namene i zaštitne funkcije u slučaju VS objekta od planera izgradnje skloništa i korisnika mirnodopske funkcije zahteva stalnu povezanost, tako da za vrlo kratko vreme objekat (sklonište) može preći iz mirnodopske funkcije u zaštitnu (sklonišnu) funkciju.kloništa pružaju zaštitu od uticaja štetnih dejstava nuklernog oružija i običnih sredstava za uništavanje, bakterijskih (bioloških) sredstava, otrovnih materija, ako i od katastrofalnih poplava, udesa, hemijski opasnih materija, radioaktivnih proizvoda pri razaranju nuklearnih postrojenja, visokih temperatura i produkata gorenja pri požarima. Mogućnost da zaštitni objekat- sklonište pruži čoveku zaštitu od dejstava definiše se kao stepen i obim zaštite - skloništa. Otpornost skloništa čini skup zaštitnih svojstava skloništa prema ratnim dejstvima, koja se obezbeđuje funkcionalnim rešenjem, konstrukcijom i oblikom. Ona se izražava obimom i stepenom, odnosno vrstom i intenzitetom dejstva napadnih sredstava koja može podneti bez narušavanja funkcije, i to: u odnosu na mehaničko dejstvo (veličinom natpritiska, udarnog talasa, masom, odnosno kalibrom avio-bombe koja pogodi sklonište); u odnosu na radioaktivno dejstvo (intenzitetom radioaktivnog zračenja); u odnosu na toplotno dejstvo (intenzitetom i količinom toplote); u odnosu na hemijsko dejstvo (koncentracijom otrovnih materija). Otpornost skloništa se označava mehaničkim dejstvom, nezavisno od otpornosti prema

ostalim dejstvima napadnih sredstava.Sklonista se prema mestu izgradnje i nameni mogu podeliti na: a). porodična skloništa-za zaštitu članova domaćinstva; kućna skloništa-za zaštitu stanara u zgradi; blokovska skloništa-za zaštitu stanara veće zgrade; skloništa u preduzećima i drugim organizacijama; јавна склоништа; opremljene rudarske jame, prirodne šupljine, podzemni gradski objekti (pešački i transiortni tuneli, podzemne garaže, metro itd.).Prema vremenu nastanka dele se na blagovremeno izgrađena (u mirnodopskim uslovima), izgrađena neposredno pred početak opasnosti i improvizovana. Prema veličini, odnosno kapacitetu skloništa se mogu podeliti na: mala skloništa kapaciteta do 50 osoba;srednja skloništa kapaciteta do 200 osoba; velika skloništa kapaciteta do 1.000 osoba; vrlo velika skloništa kapaciteta preko 1.000 osoba. Pravilnik o tehničkim normativima za izgradnju skloništa, s obzirom na primenu i sistem zaštite, deli ih na: skloništa dopunske zaštite; skloništa osnovne zaštite; skloništa pojačane zaštite.Skloništa dopunske zaštite su zaštitni objekti otporni na natpritisak udarnog talasa od 50 kPa. Ovde načelno spadaju adaptirana i improvizovana skloništa. Skloništa osnovne zaštite su stalni zaštitni objekti otporni na natpritisak udarnog talasa od 100 kPa do 300 kPa. Skloništa pojačane zaštite su stalni zaštitni objekti otporni na pogodak avio-bombe mase od najmanje 300 kg. Skloništa osnovne zaštite mogu se izvoditi i kao dvonamenski i udvojeni objekti. Dvonamenski objekti su građevine namenjene mirnodopskom korišćenju, koje su po funkcionalnom rešenju, konstrukciji i obliku izgrađene ili prilagođene tako da se prema potrebi mogu delimično ili u celini koristiti kao skloništa. Kada su dva skloništa međusobno odvojena konstrukcijskim zidom koji obezbeđuje predviđenu otpornost za oba skloništa, ona čine udvojeni objekat.

Osnovni elementi skloništa. Sklonište kao građevinski objekat načelno ima sledeće elemente: a) prostorije i prostore - ulaz, ustava, prostorije za boravak, prostor za tehničke instalacije, sanitarni i mokri čvor, rezervni izlaz, a zavisno od veličine i namene može imati i druge prostorije, kao što je prostor za dekontaminaciju, magacin za smeštaj hrane, sanitetsku izolaciju i sl; b). instalacije - za vodu, kanalizaciju, slabu i jaku struju, filtroventilaciju, klimatizaciju i sl; c). oprema - sanitetska, za samospasavanje, za pripremanje hrane, za vodu, za dekontaminaciju, za sedenje i ležanje, a ako je sklonište specijalne namene - opremu koja Pored navedenih elemenata sklonište ima posebne uređaje za zatvaranje otvora otpornih na pritisak, hermetska vrata i kapke otporne na natpritisak, protivudarne ventile i dr. Sklonište kao objekat za zaštitu i boravak ljudi u posebnim uslovima mora da obezbedi normalno obavljanje fizioloških i drugih potreba za vreme dok su ljudi u njemu.Skloništa treba smeštati u mesta sa najvećom gustinom naseljenosti. Skloništa u sklopu nekog objekta - ispod objekta najmanje spratnosti na datoj površini, izdvojena - na rastojanju jednakom ili većem od visine najveće zgrade ili objekta u blizini. Kod izdvojenih skloništa od mesta rada ili stanovanja treba obezbediti siguran prilaz. Radijus okupljanja mora biti dovoljan da obezbedi blagovremeno sklanjanje građana za kratko vreme nakon vazdušnog signala. Skloništa u sklopu nekog objekta obično se smeštaju u objekte određenog stepena otpornosti na požare. Radi vođenja ažurne evidencije i jasnog prikaza situacije, komunikacije preko sredstava veze i bržeg zaposedanja, skloništa treba da budu označena. Znaci za raspoznavanje i uočavanje skloništa treba da budu jednostavni za pamćenje, uočljivi i karakteristični. Izgradnja izdvojenih skloništa praktikuje se samo u slučajevima kada nije moguća izgradnja ekonomičnijih skloništa u sklopu nekog objekta. Unutar industrijskih objekata koji koriste toksične, radioaktivne, eksplozivne i zapaljive materije, izgradlja skloništa u sklopu nekog objekta nije dozvoljena. Skloništa moraju da obezbede neophodne sanitarno-higijenske uslove: temperatura vazduha ne sme da prelazi 27-32°S (27 °S pri relativnoj vlažnosti vazduha 90%, 32°S -na 46%), relativna vlažnost vazduha da ne prelazi 90%, sadržaj ugljovodonične kiseline ne sme da prelazi 3%, sadržaj kiseonika ne sme biti manji od 18-20% i da obezbede neprekidni boravak ljudi u vremenu ne manjem od 2 dana. Sklonista se ne grade na teritoriji koja nije sklona poplavama i moraju biti udaljena od vodovodnih i kanalizacionih sistema. Kroz sklonište nije dozvoljeno sprovođenje tehničkih ili drugih instalacija koja nisu u funkciji skloništa, kao i da imaju nivo poda ne malji od 0,2 m iznad nivoa podzemnih voda, ili stabilnu hidroizolaciju. Skloništa da imaju ulaze i izlaze istog stepena zaštite kao i glavne prostorije, a uslučaju njihovog obrušavanja – rezervne izlaze. Ulaz, načelno, ne treba da bude izložen neposrednom razornom dejstvu i zračenju, zbog čega je prilaz višestruko izlomljen. Pred ulazom se postavljaju zaštitni pregradni zidovi i tavanice zatim delimične pregrade- naizmenično pregrađivanje prilaza. Neophodna mikroklima i sastav vazduha obezbeđuje se pomoću sistema za snadbevanje vazduhom, sredstava za pročišćavanje vazduha od svih vrsta opasnih materija: Uređaji za filtriranje i ventilaciju čiste vazduh od svih štetnih primesa u granicama dopuštenih vrednosti. Upotrebom skloništa u redovnom režimu ne smeju se narušiti ljihova zaštitna svojstva. Prelaz od takve upotrebe na režim VS mora se ostvariti u minimalnom roku (za ne više od 12 h). Skloništa, koja se nalaze u blizini opasnih hemijskih i nuklearnih objekata koriste se samo kao skloništa. Prostorija za dekontaminaciju služi za dekontaminiranje zagađenih i zatrovanih osoba. Koriste je, po pravilu, samo osobe koje ulaze naknadno u sklonište iz spoljne zatvorene sredine. Prema nekim gledištima, ova prostorija se određuje za najviše 13% kapaciteta skloništa, pa i manje. Prostorija je propusnog tipa, u kojoj se dekontaminiranje izvodi uglavnom mehaničkim putem, pranjem. Postavljanje ove prostorije opravdano je samo tamo gde se raspolaže dovoljnim količinama vode, dakle prvenstveno samo kod velikih objekata. Kod skloništa velikog kapaciteta, koja su rešena sa većim brojem ulaza, ove prostorije se postavljaju najviše uz jednu polovinu broja ulaza. S obzirom na namenu, ova prostorija treba da ima svlačionicu, tuševe i sl.

Prostorija za boravak služi za boravljenje osoba koje su se ovde sklonile. Dužina boravka predviđena je u neprekidnom trajanju i do 14 dana, pa i duže. Ovako dug boravak odražava se neposredno, kako na organizaciju samih prostorija za boravljenje, tako i na sve ostale prateće prostorije, za razliku od kriterijuma pri određivanju potrebnih površina i zapremina stambenih prostorija gde se polazi od zahteva ugodnosti boravka, kod skloništa kao prihvatljiv kriterij je da boravak bude podnošljiv. Ovo znači, u opštem slučaju, usvajanje minimalnih površina i zapremina i organizaciju koja garantuje mogućnost zadovoljenja osnovnih potreba sklonjenih osoba. Najmanja površina osnove prostora za boravak iznosi 0,6 m2 po osobi, a normalna visina 230-240 cm. Ne postoje potpuno ujednačeni stavovi o najvećem dozvoljenom broju osoba smeštenih u jednoj prostoriji za boravak. Naročito se razlikuju kod dvona menskih objekata. Prostorije za boravak većeg kapaciteta pregradnim zidovima dele se u manje prostore. Prostorije za boravak treba da budu tako organizovane da se obezbedi racionalno postavljanje sedišta, ležaja i ostale potrebne opreme, kao i da se osigura normalno korišćenje ove opreme i prostorije sa komunikacijama. Prostorija za sanitarne uređaje obuhvata prostore za nužnike (klozete), tuševe i umivaonike. Zavisno od veličine skloništa, može da ima samo pojedine ili sve navedene prostore. Mala skloništa imaju po pravilu samo nužnike. Oni mogu biti suvi sa prenosnom posudom ili sa priključkom za instalaciju za odvođenje otpadnih voda. Kod srednjih i velikih skloništa, pored prostora za nužnike, javljaju se i prostori za umivanike i tuševe. Kod većih kapaciteta treba izvršiti podelu na muške i ženske grupe sanitarnih prostorija u odnosu 1:2. Prostori za smeštaj zaliha opreme, vode, hrane i sl. Kod malih skloništa ovi prostori se po pravilu ne predviđaju, već se zalihe smeštaju u prostore za boravak. Međutim, kod velikih objekata potrebno je da se obezbede posebni prostori za ove potrebe. Njihova veličina određuje se u skladu sa kapacitetom objekta i predviđenom dužinom boravka. Potreba u prostoru za ostale zalihe određuje se u skladu sa odgovarajućim normativima i predviđenim komforom u skloništu.Prostorije za tehničke uređaje. Ovde spadaju prostori za filtroventilacione uređaje, klimatizaciju, pogonska postrojenja, a u pojedinim slučajevima i hidroforski uređaji, uređaji za prečišćavanje vode, pumpe i dr. Kod malih objekata, po pravilu, ne postavlja se zahtev za formiranjem posebnih prostorija za ove potrebe. Međutim, kod velikih objekata formiranje ovih posebnih prostorija je neophodno. Snabdevanje vazduhom ostvaruje se na račun spoljašnjeg vazduha, njegovim prethodnim prečišćavanjem. Sistem za snabdevalje vazduhom ne unosi samo neophodnu količinu vazduha u sklonište, već i sprečava prodor radioaktivne prašine, hemijskih i bioloških materija i dima pri požaru. Zavisno od konkretnih uslova i potreba, specijalni uređaji u sistemu za snabdevanje vazduhom vrše i dodatne funkcije, naprimer zagrevaju ili hlade vazduh, suše ili vlaže. Sistem za snabdevalje vazduhom, po prvailu, radi u dva režima: čista ventilacija (režim 1) i filtroventilacija (režim 2). Ako se sklonošte nalazi u rejonu sa čestim požarima, ili rejonu sa mogućim zagađenjem opasnim hemijskim materijama, mora se uvesti i režim regeneracije unutrašnjeg vazduha (režim 3). U režimu čiste ventilacije (režim 1) spoljašnji vazduh se pročišćuje samo od prašine (time i radioaktivie) i, po potrbi, udaljava se suvišna toplota i vlažnost. Zavispo od klimatskog područja, kapacitet vazduha koji se unosi iznosi između 8... 13 m3/h po osobi u skloništu. U tom režimu količina vazduha koji se udaljava mora da iznosi 0,9 zapremine vazduha koji se u sklonište unosi. U režimu filtroventilacije (režim 2) vazduh se dodatno propušta kroz filtere-apsorbere u kojima se on pročišćava od opasnih hemijskih supstanci i bakterioloških materija. Kako filteri-apsorberi imaju određeni kapacitet, u režimu filtroventilacije unošenje vazduha se smanjuje, ali i pri tom je neophodno obezbediti potreban temperaturno-vlažnosni režim unutar objekta i protok vazduha (potrebno je 2 m3/h vazduha po osobi u skloništu). Sistem za grejanje skloništa. On je ili zajednička sa objektom, ili postoje posebne grane sa sistemom za uključivanje i isključivanje. Za vreme zime temperatura u skloništima mora se održavati na 10 °S. Sistem za snabdevanje vodom i kanalizacija skloništa. Priključuje se na spoljašnju mrežu. Za skloništa su predviđene zalihe vode za piće količine 3 1/ dnevno po osobi. a za sanitarne čvorove 51/ dnevno. Rezervoari za zalihe vodom za piće moraju, po pravilu, biti protočni, sa dovoljno količine vode u toku 48 sati. Predviđeno je i

stvaranje zaliha u razmeri 4-5 g na m3 za slučaj oštećenja vodovoda i zagađenja vode. Za snabdevanje vodom uređaja za rashlađivanje vazduha i rezervnih izvora snabdevanja električnom energijom predviđena je zaliha vode u rezrvoarima čija zapremiia obezbeđuje rad ovih uređaja u predviđenom roku.Siabdevanje skloišta električiom energijom. Ostvaruje se preko gradske mreže ili mreže preduzeća, a takođe i lokalnim -rezervnim izvorom snabdevanja smeštenim unutar skloništa, koja se može koristiti za snabdevanje nekoliko sklomišta.

Svako sklonište treba imati telefonsku vezu sa štabovima za VS i razglase koji su priključeni na gradsku i lokalnu radio-mrežu.

Protivradijacijska skloništa. Protivradijacijsko sklonište (PRS) je zaštitni objekat predviđen za sklanjanje stanovništva od štetnog dejstva jonizirajućeg zračenja i za obezbeđivanje uslova za život i rad u toku boravka u skloništu. Protivradijacijska skloništa se smeštaju u prostorije koje se nalaze u podrumima ili na sokolnim spratovima zgrade, a takođe i na prizemlzu zgrada od cigle. Prostorije, koje su preuređene za PRS, moraju da ispunjavaju sledeće zahteve: spoljašnje, zaštitne konstrukcije zgrade (objekta) moraju da obezbeđuju slabljenje jonizirajućeg zračenja; otvori i pukotine moraju biti spremni za zatvaranje pri prebacivanju prostorije u režim zaštite; prostorije moraju da se nalaze u blizini mesta gde živi većina ljudi, koji se tu sklanja. U sastav PRS ulaze osnovne prostorije za smeštaj ljudi, i pomoćne prostorije za sanitarni čvor, ventilaciju, čuvanje kontamonirane gornje odeće. Po normama, površina poda prostorije za smeštaj ljudi odgovara normama skloništa uz isključenje prostorija visine 1,9 m, gde je, po normama, površina poda po osobi iznosila 0,6 m2. Visina prostorije ne sme biti manja od 1,9 m pri jednospratnom rasporedu, 2,2...2,4 m pri dvospratnom, 2,8...3,0 m pri trospratnom rasporedu ležajeva. Mesta za ležanje nesmeju da zauzimaju manje od 15% pri jednospratnom rasporedu, 20% pri dvospratnom i 30% pri trospratnom rasporedu od ukupne površine prostorije. Pri kapacitetu skloništa do 50 ljudi dozvoljen je jedan ulaz uz prisustvo evakuacionog izlaza sa otvorom 0,7 x1,5 m. U skloništima je predviđena ventilacija - prirodna ili prinudna sa mehaničkim pokretanjem. Prirodna ventilacija se uglavnom koristi u skloništima kapaciteta do 50 ljudi. U te svrhe koristi se usisna kutija (od dasaka ili u vidu cevi) preseka 200...300 sm2. Na kutiji se odozgo nalaze pregrade, u kojima se skuplja prašina. U kućama se mogu koristiti ventilacioni kanali i kanali dimnjaka. Prirodna ventilacija skloništa smešta se na prve spratove objekata preko otvora koji se ugrađuju u gornje delove prozora ili na zidove, čija je dimenzija 1.5 puta veća nego kod čiste ventilacije. U skloništima kapaciteta većeg od 50 ljudi mora postojati prinudna ventilacija, makar i najprostijeg tipa. Količina vazduha koji se unosi izračunava se kao i u slučaju čiste ventilacije. Uređaji za zadržavalje vazduha moraju biti ma visimi ne manjoj od 2 m. skloništima sa prinudnom ventilacijom, uz opšte industrijske ventilatore, mora se predvideti i rezervna ventilacija kapaciteta 3 m2/h po osobi. Čišćenje vazduha od prašine koja u sklonište dospeva preko mehaničkog sistema ventilacije treba predvideti u filterima sa koeficijentom pročišćavanja pe manjim od 0,8. Sistem grejanja PRS. On mora biti zajednički sa sistemom zgrade i mora imati mehanizme za isključivanje. Temperatura u hladno vreme mora biti 10°S, pre popunjavanja skloništa. Vodosiadvevalje PRS. Treba planirati priključak na spoljašnju ili unutrašnju vodovodnu mrežu, računajući da dnevni utrošak po osobi iznosi 25 l. U slučaju nepostojanja vodovoda u PRS, treba predvideti mesto za prenosive rezervoare sa vodom za piće, i tada dnevni utrošak po osobi iznosi 2 Elektrosladbevsine PRS. se obavlja preko gradske elektromreže U svakom PRS-u kapaciteta većeg od 50 ljudirukovodilac skloništa, a u skloništima kapaciteta manjeg od 50 ljudi – jedno lice obično iz ljudi, koji se sklanjaju. Posle popunjavalja PRS-a ljudima, poklopci na ventilacionim kutijama treba da budu zatvoreni. Tokom 3...5 h posle početka radiaktivnog dejstva ventilacioni uređaji moraju biti zatvoreni. Posle toga se na svakih 5...6 h skloništa ventiliraju, radi čega se kutije otvaraju na 15...20 min. Pri ventilaciji ljudi su dužni da koriste sredstva za zaštitu disajnih organa. U to vreme je zabranjeno da se prave promaje, sva vrata moraju biti čvrsto zatvorena. Pri ulasku i izlasku ljudi, poklopci na

ventilacionoj kutiji su zatvoreni. Korišćenje sklonišla u VS uslovno se može podeliti na tri faze: zaposedanje skloništa; boravak u skloništu, napuštanje skloništa. Ekipa za organizovanje i sprovođenje zaposedanja skloništa treba da bude sastavljena od: 1-2 pokazivača pravca kretanja, 1-2 na kontroli ulaženja i 1-2 ras-poređivača u skloništu. Jasno da ovaj broj može biti i veći ukoliko se radi o velikim i javnim skloništima. Posledavanja signala za uzbunu, grupa dolazi u sklonište i organizuje prpremne radove, potrebne za primanje ljudi. Posle signala „Zatvoriti sve zaštitne objekte" ili posle popunjavanja skloništa, vrata se zatvaraju i sklonište se snadbeva u režimu čiste ventilacije. U skloništu se strogo mora očuvati ustanovljeni režim i raspored dana. Ljudi su dužni da bespogovormo ispunjavaju sve što im nalože komandir i dežurni. Ljudima js zabranjsno da bez potrebe šetaju po prostorijama skloništa, da puše. sa sami isključuju i uključuju osvetljenje, agregate i sisteme, da otvaraju i zatvaraju vrata. Zabranjeno je da se pale sveće, petrolejske lampe itd. Raspodela rezervi hrane i vode vrši se samo po dozvoli i rasporedu rukovodioca skloništa. Izlaz ljudi iz skloništa vrši se po naređenju rukovodioca skloništa. Pre izlaska na kontaminirani prostor obavezno se upotrebljavaju sredstva individualne zaštite (SIZ). Pred povratak u sklonište obavezio je da se ukloniti radioaktivmu prašinu sa SIZ, gornjeg sloja odeće i obuće. Potom se odeća polako skine i, po mogućstvu, ostavi u prednjem delu skloništa.

Tabela: Zaštitna svojstva nekih proizvodnih i stambenih zgrada i utvrđenja po koeficijentu slabljenja od radioajtivnog zračenja

Naziv skloništa Koeficijent slabljenja KProizvodni objektiPrizemni 7,0Dvospratni 6,0Stambeni objektiOd kamena:Prizemni 10,0Podrum 40,0 - 100Četvorospratni 27Od drveta:Prizemni 2,0Podrum 7,0UtvrđenjaPrekrivene ukopine, rovovi 50,0Skloništa protiv radijacije 100 – 500

Improvizovana skloništa. Ona su predviđena za masovno skrivanje ljudi od štretnih dejstava u VS. To su zaštitni objekti otvorenog tipa. U njih spadaju otvoreni i natkriveni rovovi, kotlinska i nasipna skloništa. Rovovi se prave mašinama ili ručno. Kod slabijeg zemljišta, da bi se zidovi rova sačuvali od rušenja, oblažu se daskama ili drugim materijalima. Rovovi se kopaju u izlomljenom obliku sa dužinom pravolinijskih delova 10... 15 m, a rastojanje između dva rova ne sme da bude manje od 10 m. Otvoreni rovovi se kopaju u dubinu do 1,5 m, širina na vrhu im je 1,1...1,2 m, a na dnu 0,5...0,6 m. Ako se od otkrivenog rova pravi pokriven, tada se njegova dubina povećava na 0,2...0,3 m. Dužina rova se određuje tako što se po osobi računa 0,5 m. Ulaz u rov je pod uglom od 90°S. Ako se u rovu krije 10 i više ljudi, prave se dva ulaz. Rovovi se postavljaju izvan zona mogućeg odronjavanja usled eksplozija, t.j. na udaljenosti od zgrada ne manjoj od polovine njihove visine, a ako postoji slobodna teritorija, još dalje. Zajedno sa tim treba ih postavljati blizu mesta stanovanja ljudi koji će ih koristiti.

Pokriveni rovovi me samo da će ljude štititi od direktnog padanja radioaktivnih, otrovnih supstanci i bakterijskih sredstava na odeću i kožu, već i od gelera i parčića, koji lete posle rušenja zgrada. Ipak, rovovi ne pružaju potpunu zaštitu od otrovnih i bakterijskih supstanci. Zato se moraju koristiti sredstva individualne zaštite, sredstva za zaštitu disajnih organa, a u otvorenim rovovima i sredstva za zaštitu Materijalna dobra su prema asortimanu i količini različita, a u ratu I drugim VS neophodna. Zato je potrebno plansko, tehnički ispravno i pravovremeno njihovo sklanjanje u objekte za zaštitu. Sve što je rečeno o skloništima za zaštitu stanovništva u vezi sa izgradnjom, održavanjem, korišćenjem i planiranjem odnosi se i na ovu vrstu skloništa Ojačanje konstrukcije postojećih skloništa Pod ojačanjem konstrukcije, odnosno rekonstrukcijom objekta uslovno podrazumevamo skup mera i postupaka kojima se konstrukcija postojećeg skloništa dovodi u stanje da može izdržati nova dodatna opterećenja. Vrsta i intenzitet dodatnih opterećenja uslovljena je u prvom redu stalnim razvojem napadnih sredstava od kojih treba sklonište da zaštiti, a zatim i drugih razloga koji zahtevaju ojačnje (geomehanički uslovi, dopunska namena objekta i sl.) Rekonstrukcija skloništa prema karakteru aktivnosti može se izjednačiti sa revitalizacijom objekata koja se vrši radi prijema zemljotresnih opterećenja i sl.Uzroci i uslovi za izvršenje rekonstrukcije su veoma raznovrsni i složeni. Mogu se istaći, u prvom redu, stalni porast razornih i drugih uticaja od kojih sklonište štiti, zatim promena ugroženosti i povredljivosti prostora na kome se sklonište nalazi, povećanje mogućnosti zaštite, poboljšanje mesnih uslova i dr. Navedeni uzroci i uslovi za ojačavanje postojećih skloništa čine da ono zahteva više mera, postupaka, snaga, sredstava i vremena za uspešno izvršenje. S obzirom na to da je rekonstrukcija skloništa investiciona aktivnost, treba je sprovoditi u skladu sa regulativom koja se odnosi na izgradnju objekata. Međutim, u procesu pripreme i donošenja odluke o izgradnji (rekonstrukciji) neophodno je izvršiti tzv. analizu stanja, potreba i mogućnosti, odnosno zaštitnoodbrambenih svojstava postojećeg skloništa. Ona treba da se proširi i na sva postojeća skloništa u određenom prostoru koje treba rekonstruisati, odnosno ojačavati. Ta vojnotehnička i ekonomska analiza treba da pokaže da je moguće, opravdano i racionalno izvoditi ojačavanje postojećih skloništa.Trenutni kapaciteti zaštitnih objekata za potrebe sklanjanja stanovništva u našoj zemlji ( kućna skloništa, blokovska skloništa, skloništa pravnih lica, javna skloništa, skloništa pojačane zaštite) su: 9890 sklonišnih jedinica sa ukupnim kapacitetom sklanjanja za 500000 građana.

13.2 Sredstva individualne zaštite

Pitanje stvaranja sredstava kojima bi se čovek zaštitio od uticaja štetnih, otrovnih i smrtonosnih materija posebno je dobilo na značaju u vreme Prvog svetskog rata, kada je nemačka vojska u aprilu i maju 1915. godine izvela napade hlorom na francuske i ruske snage, a u julu te godine primenili su i bojni otrov koji je izazivao čireve na koži. U savremenim uslovima, svedoci smo izbijanja hemijskih i nuklearnih udesa i havarija, požara i eksplozija, pri kojima u atmosferu dospevaju štetne hemijske materije i radioaktivne materije u vidu pare (gasa), aerosola (prašina, dim, magla) i u tečnom stanju. Upravo su za zaštitu od njih i predviđena sredstva individualne zaštite.

Klasifikacija sredstava individualne zaštite

Prema nameni Prema principu delovanja Prema načinu izrade

za zaštitu respiratornog

trakta

Filtraciona industrijski proizvedena

za zaštitu kože Izolaciona priručna

medicinska sredstva

individualne zaštite

Za zaštitu disajnih puteva koriste se filtraciona sredstva individualne zaštite, tj. Zaštitne maske, respiratori i najjednostavnija sredstva. Princip filtracije je zasnovan na taloženju i zadržavanju čestica aerosola (prašine, magle, izmaglice) na vlaknima filtera. U ulozi filtera koriste se različiti materijali – celuloza, vata, staklena vlakna, polimerna vlakna, gaza itd. Princip filtracije se koristi kod svih vrsta zaštitnih maski, kao i kod respiratora. Prečišćavanje vazduha od štetnih primesa se vrši na principu sorpcije. Izolacioni disajni aparati su predviđeni za zaštitu respiratornog trakta, lica i očiju od svih štetnih materija u vazduhu, nezavisno od njihove koncentracije. Njima su opremljene uglavnom spasilačke jedinice koje se angažuju na spasavanju i drugim neodložnim radovima na mestu VS. Izolacioni aparati se primenjuju ukoliko su sastav i koncentracija opasnih hemijskih supstanci nepoznati, zatim u slučaju nedostatka (ispod 18% ) ili odsustva kiseonika u vazduhu i u slučaju kada je vreme zaštitnog delovanja filtera odgovarajućeg sredstva individualne zaštite nedovoljno za obavljanje radova u zoni kontaminacije-zagađenja. Prema načinu skladištenja kiseonika razlikuju se tri grupe izolacionih disajnih aparata:

1) sa komprimiranim vazduhom ili kiseonikom;2) sa tečnim kiseonikom;3) sa hemijski vezanim kiseonikom.

Različiti modeli izolacionih disajnih aparata primenjuju oscilatornu ili cirkulacionu shemu disanja (shemu kretanja vazduha u vazdušnom sistemu). U prvom slučaju struje udahnutog i izdahnutog vazduha prolaze istim putem, samo u različitim smerovima. Kod drugog tipa postoje dva odvojena creva - jedno za vazduh koji se udiše i drugo za onaj koji se izdiše. U kompletu sa sredstvima za zaštitu disajnih puteva primenjuju se i sredstva za zaštitu kože od delovanja otrovnih materija, opasnih hemijskih supstanci, radioaktivnog zračenja i toplotnog zračenja. I ova sredstva se prema

principu zaštitnog dejstva dele na dve podgrupe – filtraciona, koja su predviđena za zaštitu od štetnih supstanci u obliku pare, tj. gasa, a izolaciona sredstva štite kožu od štetnih materija u obliku tečnosti (aerosoli, kapljice). Izolaciona sredstva za zaštitu kože izrađuju se od vazduhonepropusnih gumiranih tkanina ili polimernih materijala i koriste ih uglavnom pripadnici jedinica koje su angažovane u žarištima zona kontaminacije-zagađenja u slučaju velikih udesa i havarija na privrednim objektima ili i slučaju primene oružja za masovno uništenje. Zaštitna sredstva ovog tipa mogu biti hermetička i nehermetička. Izolaciona sredstva za zaštitu kože jako utiču na razmenu toplote u organizmu, tako da se pri visokoj temperaturi i napornom radu organizam jako pregreva, što može dovesti do toplotnog udara. Stoga je upotreba izolacionih sredstava za zaštitu kože vremenski ograničena.

Medicinska sredstva individualne zaštiteMedicinska sredstva individualne zaštite su predviđena za prevenciju povreda i pružanje prve pomoći. Njihova blagovremena i pravilna upotreba može spasiti čoveku život, sprečiti ili značajno umanjiti stepen teških povreda. Ovde spadaju: individualna apoteka, individualni komplet protivhemijske zaštite i individualni komplet zavoja. Efikasnost upotrebe sredstava individualne zaštite određena je osnovnim uslovima:

- držanje sredstava individualne zaštite u stalnoj pripravnosti;- umeće da se upotrebe u skladu sa situacijom;- postojanje bezbednosne discipline (tj. obavezna upotreba sredstava individualne zaštite, čak

i u uslovima minimalne opasnosti). U etapi nastanka radioloških havarija u osnovna medicinska sredstva za obezbeđivanje radiološke bezbednosti stanovništva spadaju: obezbeđivanje radiozaštitnih sredstava stanovništvu, ukoliko je to neophodno (kalijum jodid, radioprotektori...). Radiozaštitni preventivni preparati se primenjuju za:

- smanjenje ili blokiranje ulaska ili kasnijeg taloženja radioaktivnih materija u organizmu;- ubrzavanje izbacivanja radioizotopa iz organizma;- slabljenje fizioloških i biohemijskih posledica radioloških efekata u organizmu.

Najobuhvatnija primena, sa praktične tačke gledišta, koja omogućava planiranje i preventivne i hitne mere radiološke zaštite stanovništva je primena preparata stabilnog joda79 pri potencijalnom ili realnom izbacivanju radiojoda reaktorske proizvodnje u atmosferu. Preporučene doze unosa date su u tabeli.

Tabela: Preporučene doze unosa preparata na bazi stabilnog joda pri izbacivanju radiojoda u atmosferu

Vreme ulaska Odrasli i deca starija od 1 godine

Deca mlađa od godinu dana

U toku prvih 24 h pre havarije i prvih 24 h posle početka havarije

130 mg Kalijumjodida _

U toku poslednja 24 h 65 mg Kalijumjodida _

79 reporučen dnevni unos joda, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji je sledeći: deca do šest meseci - 40 μg/dan, od 6 -12 meseci - 50 μg/dan, deca od jedne do šest godina - 90 μg/dan, deca od 7-12 godina - 120 μg/dan, odrasli - 150 μg/dan, i trudnice i dojilje - 200 μg/dan.

Svaka 24 h - 65 mg Kalijumjodida

13.3. Evakuacija stanovništva

Evakuacija je plansko, organizovano i privremeno premeštanje ljudi, životinja, materijalnih i kulturnih dobara, državnih organa, privrednih društava i drugih pravnih lica sa ugrožene teritorije na teritoriju određenu Planom zaštite i spasavanja u VS, na kojoj ne postoji opasnost i koja pruža uslove za život i zaštitu. U pojedinačnim situacijama (npr. nastanak zona katastrofalnih poplava, vremenski duga radiaktivna zagađenost oblasti , sa koncentracijom radioaktivnih materija višom od dozvoljene i dr. ) evakuacija predstavlja jedini metod zaštite. Organizacija evakuacionih mera i u mirnodopsko i u ratno vreme suštinski je slična. Vidovi evakuacije mogu se klasifikovati po različitim obeležjima: -po vidu opasnosti: evakuacija iz zona mogućeg i realnog hemijskog, radioaktivnog, biološkog zagađenja (zaraze ), mogućih velikih razaranja, moguće katastrofalne poplave i dr; -po načinima evakuacije: različitim vidovima saobraćajnih sredstava,peške, kombinovanim načinom; -po udaljenosti: lokalna (rejona,administrativnog okruga ); mestna( ugranicama grada ); regionalna (u granicama federalnog okruga ); državna (u granicama RF ); -po vremenskim pokazateljima: privremena ( sa vraćanjem na stalno prebivalište posle nekoliko dana ); srednjeg trajanja-do jednog meseca; duža-više od jednog meseca . U zavisnosti od vremena i rokova sprovođenja izdvajaju se sledeće varijante evakuacije stanovništva: preventivna (blagovremena), specijalna (neodložna). Preventivna (blagovremena ) evakuacija stanovništva iz zona mogućih VS sprovodi se prilikom dobijanja verodostojnih podataka o visokoj verovatnoći nastanka udesa na potencijalno opasnim objektima ili prirodne katastrofe sa katastrofalnim posledicama (poplava, klizišta, bujice i dr.). Osnova za sprovođenje date mere zaštite je prognoza nastanka udesa ili prirodne katastrofe. U slučaju nastanka VS sa opasnim štetnim dejstvima sprovodi se specijalna (neodložna) evakuacija stanovništva. Odvođenje stanovništva iz zone VS može da se realizuje i u uslovima uticaja štetnih dejstava popasnosti VS na ljude. Hitna (neodložna) evakuacija se takođe sprovodi u slučaju narušavanja normalnog funkcionisanja stanovništva, pri kojem nastaje pretnja po život i zdravlje ljudi. Kriterijum za sprovođenje odluke za donošenje rešenja o evakuaciji u datom slučaju predstavlja vreme uspostavljanja sistema, koji obezbeđuju životno važne potrebe čoveka. U zavisnosti od zahvaćenosti stanovništva evakuacionim merama, izdvajaju se sledeće varijante njihovog sprovođenja: opšta i delimična evakuacija. Opšta evakuacija predviđa odvođenje svih kategorija stanovništva iz zone VS. Delimična evakuacija se realizuje ukoliko je neophodno iz zone VS izvesti stanovništvo koje nije sposobno za rad, decu predškolskog uzrasta, učenike i studente. Izbor navedenih varijanti sproviđenja evakuacije se određuje u zavisnosti od masovnosti širenja i karaktera opasnosti, pouzdanosti prognoze njene realizacije, kao i perspektiva ekonomskog korišćenja proizvodnih objekata, smeštenih u zoni delovanja štetnog dejstva. Osnova za sprovođenje odluke za donošenje rešenja o evakuaciji u datom slučaju je prisustvo pretnje po život i zdravlje ljudi, koja je ocenjena po ranije ustanovljenim kriterijumima za svaki vid

opasnosti. Evakuacija se po pravilu sprovodi po teritorijalno-radnom (proizvodnom) principu. U određenim slučajevima evakuacija se realizuje po teritorijalnom principu, tj. neposredno sa mesta na kojima se stanovništvo nalazi u trenutku objavljivanja evakuacije. Načini evakuacije i rokovi za njeno sprovođenje zavise od masovnosti VS , broja stanovništva koje je ostalo u opasnoj zoni, saobraćaja i drugih mesnih uslova. U bezbednim rejonima evakuisano stanovništvo se nalazi do posebnog raspoređivanja, u zavisnosti od uslova. Planiranje, organizacija i sprovođenje evakuacije stanovništva su neposredna dužnost nadležnih štabova za VS80i njima podčinjenih organa. U evakuacione organe spadaju: evakuacione komisije, evakuacione prijemne komisije, zborni evakuacioni punktovi, prijemni evakuacioni punktovi, prelazni punktovi evakuacije, grupe za upravljanje maršutama pešačke evakuacije, operativne grupe za odvođenje evakuisanog stanovništva . Evakuacione komisije se obrazuju u svim delovima sistema, koji odgovaraju administrativno-teritorijalnoj podeli njihove teritorije, u privrednim objektima, gde je planirana evakuacija stanovništva, radnika i osoblja. Evakuacione prijemne komisije se obrazuju u cilju razrade planova i organizacija neposrednog prijema razmeštanja i obezbeđenja stanovništva, evakuisanog iz zona VS. Komisija se formira pri organima lokalne samouprave.. Zborni evakuacioni punktovi su namenjeni za okupljane i registraciju evakuisanog stanovništva, formiranja evakuacionih kolona i ešalona, ukrcavanja u transportna sredstva i upućivanje u bezbedne rejone. Smešteni su u blizini železničkih stanica, rečnih luka, pristaništa, u blizini maršuta pešačke evakuacije, u mestima koja pružaju uslove za okupljanje ljudi. Broj punktova i njihova propusna moć se određuju uzimajući u obzir broj evakuisanog stanovništva, broj maršuta za evakuaciju, punktova za ukrcavanje u transportna sredstva i na osnovu intenzovnosti upućivanja u autokolone, ešalone, brodove. Na zbornim punktovima ili u njihovoj neposrednoj blizini za zaštitu stanovništva, ukoliko je to neophodno, pripremaju se zaštitni objekti ( skrovišta, podrumi i drugi podzemni objekti), opremaju se najjednostavnija skloništa. Punktovi moraju da obezbede istovremeno razmeštanje ljudi najmanje u jedan voz (brod ili kolonu). Punkt raspolaže direktnom vezom sa gradskim, okružnim, gradskom, objekatskim komisijama za evakuaciju, sa punktovima za ukrcavanje u prevozna sredstva i saobraćajnom policijom. Za obezbeđivanje rada punktova, imenuje se radna grupa. Prijemni evakuacioni punktovi funkcionišu na punktovima iskrcavanja evakuisanog stanovništva iz transportnih sredstava i namenjeni su za doček i upućivanje na mesta sledećeg razmeštanja. Mesto za funkcionisanje punkta može biti škola, klub i dr. Društvene i administrativne zgrade, koja pružaju privremen smeštaj ljudima pri bilo kakvim vremenskim uslovima, a zimi mogućnost zagrevanja. U zavisnosti od broja pristilog stanovništva i vremena kada je došlo na punkt, predviđa se organizacija ishrane i snabdevanja pijaćom vodom.

Hitna (neodložna) evakuacija stanovništva iz zona VS se realizuje po pravilu, bez funkcionisanja zbornih evakuacionih punktova. Njihov zadatak se u tim slučajevima premešta na operativne grupe, koje formiraju odgovarajuće

80Član 57-59 , Zakona o VS

administrativno-teritorijalne jedinice. Zadaci operativnih grupa su: -obaveštavanje, okupljanje, registrovanje i organizovanje ukrcavanja stanovništva u prevozna sredstva po mestu, gde se nalaze (poprebivalištu ili mestu rada); -raspoređivanje stanovništva po prevoznim sredstvima, formiranje evakuacionih kolona (ešalona), praćenje po maršutama za evakuaciju; -kontrolisanje toka sprovođenja evakuacije i informisanje nadređenih organa; -organizacija i održavanje javnog reda i mira u zoni odgovornosti. Prelazni evakuacioni punktovi se razmeštaju po spoljnoj granici zone VS i moraju da obezbede: registrovanje, preregistrovanje, dozimetrijsku i hemijsku kontrolu, sanitarnu obradu i upućivanje stanovništva na raspoređena mesta u bezopasnim rejonima. Ako je neophodno, na ovim punktovima se ostvaruje zamena ili specijalna obrada zagađene (zaražene) odeće i obuće. Na prelaznim punktovima se sprovodi presedanje stanovništva, koje radi u zoni VS u „čista“ prevozna sredstva, kojima će se prevoziti na nezagađenoj (nezaraženoj) teritoriji. Za organizaciju kretanja pešačkih kolona obrazuju se grupe za upravljanje na čelu sa rukovodiocima maršuta za evakuaciju, koji su postavljeni od strane št mesabova za VS lokalne samouprave, i odgovorni radnicici transportnih organizacija. Planiranje mera evakuacije realizuju štabovi za VS preko стручно – оперативнih тимове uz učešće organa Sektora za VS, organa izvršne vlasti i organa lokalne samouprave. Planovi evakuacije se formiraju u vidu podela planova civilne odbrane i zaštite stanovništva, kao i planova dejstava za preventivu i otklanjanje VS prirodnog i tehnogenog karaktera. U rejonima za razmeštanje evakuisanog stanovništva, pri učešću organa uprave na poslovima Civilne odbrane za VS, administracije organa mestne samouprave i privrednih objekata razrađuju se planovi za prijem, razmeštanje i osnovno obezbeđivanje evakuisanog stanovništva. Veoma važna obaveza je i sastavljanje spiskova svog stanovništva, koje je uključeno u evakuaciju, prema mestu prebivališta, u preduzećima, institucijama i organizacijama. Ti spiskovi i lične karte-pasoši predstavljaju osnovne dokumente za registrovanje, raspoređivanje i obezbeđivanje evakuisanog stanovništava. Sa ciljem stvaranja uslova za organizovano sprovođenje evakuacije planiraju se i realizuju mere za tansportno, medicinsko, tehničko i materijalno-tehničko obezbeđivanje, mere javnog reda i mira i obezbeđivanje bezbednosti kretanja po putevima, bezbednosti komunikacija i mere za obaveštavanje i izviđanje (prikupljanje informacija). Transportno obezbeđivanje (podrška) evakuacije stanovništva je kompleks mera, koje obuhvataju pripremu, raspored i eksploataciju prevoznih sredstava, namenjenih za sprovođenje transporta pri evakuaciji. Za organizovano realizovanje transporta auto-saobraćajem i stvaranja uslova stabilne kontrole na svim etapama evakuacije formiraju se specijalne automobilske formacije: automobilske kolone, auto-sanitarni odredi, transportne grupe, koje koriste lično građani (civili). Planiranje evakuacionog transporta železničkim saobraćajem se sprovodi odvojenim železničkim prugama, koje omogućavaju neometano kretanje u odgovarajućim rejonima. Rečni saobraćaj se koristi za evakuaciju stanovništva u udaljene regione zemlje. Obezbeđivanje svega potrebnog za evakuaciju nekim od vidova saobraćaja je dužnost saobraćajnih organa, ministarstva, privrednih sektora i objekata, koi raspolažu trensportnim sredstvima. u njihove dužnosti spadaju: -učestvovanje u planiranju evakuacije nekim vidom transportnih sredstava;

-obezbeđenje pripreme organa saobraćaja i evakuacionog transprta stanovništva, kao i punktova ukrcavanja i iskrcavanja; -organizacija materijalno-tehničkih sredstava, snabdevanje gorivima i rezervnim delovima); -organizacija upravljanja evakuacionog transporta; -priprema za specijalnu obradu-po potrebi dekontaminaciju transportnih sredstava. Medicinsko obezbeđivanje (podrška)evakuacije stanovništva uključuje sprovođenje organizacionih, lekarskih, sanitarno-higijenskih u protivepidemioloških mera, usmerenih na očuvanje zdravlja evakuisanog stanovništva, blagovremeno pružanje medicinske pomoći obolelima i povređenima u toku evakuacije, kao i preventivu nastanka i širenja masovnih infektivnih bolesti, od strane zdravstvene službe. Medicinsko obezbeđivanje evakuisanog stanovništva se organizuje po teritorijalnom i radnom-proizvodnom principu. Njime upravljaju odgovarajući rukovodioci zdravstvenih organa. U njihove dužnosti spadaju: -planiraje medicinskog obezbeđivanja evakuacije; -priprema medicinskih službi; -priprema za pružanje prve medicinske pomoći evakuisanom stanovništvu na zbornim punktovima, maršutama za evakuaciju, prijemnim i prelaznim punktovima i u rejonimua u koje su raspoređeni. Očuvanje javnog reda i mira i obezbeđenje bezbednosti kretanja na putevima uključuje sledeće mere: -realizovanje strogog režima propuštanja (blokiranje automagistrala i pešačkih puteva), koji predviđa onemogućavanje prolaska saobraćaja i pešaka, koji nisu uključeni u sprovođenje evakuacionih, spasilačkih i drugih neodložnih mera; -sprovođenje selektivne kontrole tehničkog stanja transportnih sredstava, namenjenih za evakuacioni transport; -saradnja sa ovlašćenim licima, odgovornim za sprovođenje evakuacionih mera, u mobilizaciji tranzitnog transporta u cilju obezbeđivanja najbržeg odvoženja ljudi iz zone VS i dr; -Inženjersko obezbeđivanje (podrška) evakuacije stanovništva se organizuje sa ciljem stvaranja neophodnih uslova za evakuaciju stanovništva iz zona VS pomoću uvođenja uređaja i konstrukcija inženjerske infrastrukture na mesta okupljanja evakuisanog stanovništva, na maršutama za evakuaciju i u rejonima gde su razmešteni. Za dobijanje najpotpunije slike uslova sprovođenja evakuacije od strane štabova za VS organizuje se vazdušno i kopneno izviđanje (sakupljanja informacija), kao i specijalnih vidova izviđanja: radiološko, hemijsko, požarno, inženjersko, medicinsko, veterinarsko, fitopatološko i sl. Materijalno-tehničko obezbeđenje (podrška) evakuacije predstavlja organizaciju popravke i kontrole transportnih sredstava u procesu evakuacije, snabdevanje gorivom, rezervnim delovima, vodom, hranom i najneophodnijim stvarima i obezbeđivanje evakuacionih organa neophodnom imovinom. Obezbeđivanje veze u periodu sprovođenja evakuacije predstavlja jačanje svih punktova (zbornih, prijemnih i prelaznih), organa za upravljanje evakuacionim merama obezbeđivanjem stacionarnih ili pokretnih sredstvima veze na etapama evakuacije. Sprovođenje evakuacije stanovništva iz zone VS se u svakom pojedinačnom slučaju određuje uslovima njenog nastanka i razvijanja. Prilikom dobijanja pouzdane prognoze nastanka VS ostvaruju se pripremne mere, čiji je cilj stvaranje pogodnih uslova za organizovano odvođenje ljudi iz zone VS.

U pripremne mere spadaju: -dovođenje u stanje pripravnosti organa za evakuaciju i preciziranje redosleda njihovog rada; -preciziranj brojnosti stanovništva, koje biva evakuisano peške ili prevoznim sredstvima; -raspored prevoznih sredstava po stanicama (punktovima) za ukrcavanje, preciziranj proračuna kolona i njihovo prisajedinjavanje sa pešačkim maršutama; -priprema maršuta za evakuaciju, postavljanje znakova i pokazatelja na putu, opremanje mesta za zaustavljanje; -priprema za funkcionisanje zbornih punktova, punktova za ukrcavanje (iskrcavanje); -priprema pripravnosti sistema za obeveštavanje i veze; -dovođenje u stanje pripravnosti već postojećih zaštitnih objekata. Po dobijanju signala za sprovođenje evakuacije preduzimaju se sledeće mere: -obaveštavanje rukovodilaca stručno-operativnih timova za evakuaciju, preduzeća i organizacija; -okupljanje i priprema stanovništva za upućivanje u bezbedne rejone; -obrazovanje pešačkih kolona i upućivanje istih na početne punktove na maršutama, postavljanje transportnih sredstava na punktove za ukrcavanje, ukrcavanje stanovništva u transportna sredstva; -prijem i razmeštanje evakuisanog stanovništva u bezopasnim rejonima, blagovremeno pripremljenim za osnovne životne potrebe. Neophodno je imati na umu da loše organizovano sprovođenje evakuacionih mera može veoma brzo da dovede do negativnih posledica, praćenih gubicima, štetom od VS. Skoro identičnim redosledom je obavezno sprovoditi evakuacione mere i istovremeno rešavati pitanja kao što su: -ne izgubiti kontrolu nad masom evakuisanih ljudi; -organizovati čuvanje mesta stanovanja i imovine evakuisanih; -obezbediti evkuaciju domaćih životinja; -obezbediti rad komunalnih službi; -nahraniti i obezbediti nužni smestaj evakuisanom stanovništvu itd. Ta pitanja se moraju rešiti ranije. Evakuacija pri različitim vidovima prirodnih katastrofa, havarija, prirodnih i tehnoloških katastrofa ima svoje osobenosti. Pri zemljotresu, u slučaju razaranja ili oštećenja osnovnih sistema za normalno funkcionisanje života i rada ljudi, evakuacija može biti lokalnog ili regiomalnog karaktera. Evakuacija iz zona jakih zemljotresa sa masovnim posledicama, po pravilu, se može realizovati samo posle uspostavljanja transportnih sistema, jer su automobilski i vazdušni saobraćaji okupirani evakuacijom stradalih (povređenih). Evakuacija se pri zemljotresu realizuje funkcionisanjem zborno-evakuacionih punktova u stradalim rejonima. U svojstvu tih punktova, kao i mesta privremenog boravka za stanovništvo, koriste se trgovi, stadioni i druga bezbedna mesta. Pri tome stanovništvo, koje nema nužni smeštajglavom se može smestiti privremeno u poljske kampove, šatore, jurte, vagone (kućice), zborne centre, železničk vagone, brodove u vodenom saobraćaju. Evakuacija stanovništva iz rejona ugroženih bujicama može da se realizuje pri pretnji od obrazovanja bujičnog potoka, u periodu njegovog obrazovanja, kao i ako je neophodno da bi se eliminisao bujični potok. Pri pretnji od obrazovanja bujičnog potoka sprovodi se preventivna (blagovremena) evakuacija stanovništva.Rok kraja mera za odvođenje stanovništva izvan granica moguće zone VS se određuje

na osnovu kratkoročne prognoze nastanka opasnosti od bujica, koja se daje od jednog do tri naredna dana. U periodu obrazovanja bujičnog potoka, kada nema kratkoročne prognoze u pogledu nastanka bujice, sprovodi se hitna (neodložna) evakuacija stanovništva. Hitnost sprovođenja evakuacije određuje se operativnom prognozom vreme potrebnog da bujični potok dođe do štićenog objekta (naseljenog mesta, stambenih kvartova, turističke baz i sl.). Sprovođenje hitne (neodložne) evakuacije se sprovodi po teritorijalnom principu u dve etape. U prvoj etapi stanovništvo se po ranije ustanovljenoj maršuti odvodi van hranica zahvaćene zone. U drugoj etapi, u slučaju da bujica razara naseljena mesta, koja su građani napustili, realizuje se okupljanje stanovništva iz pogođenih naseljenih mesta, koje se kasnije odvodi na mesta privremenog boravka. Preventivna (blagovremena) evakuacija se sprovodi u jednoj etapi po teritorijalnom principu sa funkcionisanjem zbornog evakuacionog punkta ili bez njega. Evakuacija stanovništva u slučaju radioloških havarija može da bude lokalnog i regionalnog karaktera u zavisnosti od mogućih posledica radiološke havarije. Odluka o evakuaciji se primenjuje na osnovu prognozirane ili nastale radiološke atmosfere i prognozirane ozračenosti stanovništva. Evakuacija stanovništva se u tom slučaju sprovodi po teritorijalnom principu, sa izuzetkom odvojenih objekata (internata, dečijih domova, medicinskih ustanova za ljude sa psihičkim poremečajima i sl.), čija se evakuacija sprovodi po radnom principu. Evakuacija stanovništva se sprovodi u dve etape: -u prvoj etapi evakuisano stanovništvo se odvodi do mesta ukrcavanja u trensportna sredstva do prelaznog punkta evakuacije, koji se nalazi na granici zone radioaktivnog zagađenja; -u drugoj etapi se evakuisano stanovništvo odvodi sa prelaznog punkta do paliranih mesta njihovog rasporeda. U cilju preventive nepotrebne ozračenosti ljudi u prvoj etapi, ukrcavanje se ostvaruje, po pravilu, neposredno na mestima gde se ljudi nalaze (na prilazima zgradama, pored službenih zgrada, zaštitnih objekata). Prelazni punktovi evakuacije se formiraju na spoljnoj granici zone radioaktivnog zagađenja i moraju da obezbede registrovanje, dozimetrijsku kontrolu, sanitarnu obradu, medicinsku pomoć, presedanje sa „zagađenog“ (koji funkcioniše u zoni VS) u „čist“ (koji funkcioniše van zone radioaktivnog zagađenja) transporti upućivanje evakuisanog kontigenta ka mestima privremenog rasporeda. Tamo se, ako je neophodno, može obaviti zamena ili specijalna obrada odeće i obuće evakuisanih ljudi. U slučaju prognoze havarije na hemijski-opasnom objektu sprovodi se preventivna (blagovremena) evakuacijana mesta, koja bi trebalo da budu bezbedna u slučaju takve havarije. Ukoliko dođe do havarije na hemijski-opasnom objektu sprovodi hitno odvođenje stanovništva, u zoni hemijskog zagađenja, izvan granica širenja oblaka havarijsko hemijski opasnih materija. Moguće hitno odvođenje stanovništva se blagovremeno planira po podacima preventivne prognoze i sprovodi se u zgradama i objektima, koji potpadaju pod zonu mogućeg zagađenja. Stanovništvo, koje živi neposredno blizu hemijski-opasnog objekta zbog brzog širenja oblaka havarijski hemijski opasnih materija, može da se ne odvodi iz opasne zone, već da se sklanja na više ili niže spratove ( u zavisnosti od karaktera širenja oblaka) u stambenim, proizvodnim i službenim zgradama i objektima sa sprovođenjem geometrizacije prostorija i korišćenjem sredstava za individualnu zaštitu respiratornih organa. Treba podvući da je u toku kriza i kriznih situacija, posebno u ratno vreme, moguće

neiorganizovano premeštanje velikog broja stanovništva u bezbednije zone. Reč je o migraciji stanovništva takozvanih izbeglica. U tom slučaju zadatak organa državne vlasti je da dođe do operativnog rešenja pitanja u pogledu registrovanja i obezbeđivanja boravišta izbeglicama. veliku ulogu tada može da odigra humanitarna pomoć od strane države i stranih zemalja.

13.4. Specifičnosti panike u vanrednim situacijama

Većina definicija paniku povezuje sa ispoljavanjem straha mase pred realnom ili zamišljenom opasnošću, stanjem zastrašenosti, užasa, koji narastaju u procesu recipročnog širenja u masi. Smatra se, da je panika, jedan od oblika ponašanja gomile. Panika može klasifikovati po obimu, dubini koju pokriva, trajanju i destruktivnim posledicama. Po obimu se razkikuje individualna, grupna i masovna panika. U slučaju grupne i masovne panike koja sobom obuhvata količinu ljudi, razlikuju se: grupna – od dve – tri do nekoliko desetina i stotina ljudi ( ako su razbacani ), a masovna - hiljade ili dosta više ljudi. Istu masu treba smatrati pod panikom, kada je u ograničenom, zatvorenom prostoru ( na brodu, u zgradi...) jer je njom obuhvaćena većina ljudi bez obzira na njen broj. Pod dubinom koju pokriva podrazumeva se stepen panične zaraze svesti. U tom smislu može se govoriti o lakoj, prosečnoj panici i panici na nivou potpunog ludila. Laku paniku možemo u celosti ispitati tada, kada se zaustavlja saobraćaj, pri žurbi, iznenadan, ali ne veoma jak signal ( zvuci, eksplozije...). U ovom slučaju osoba zadržava gotovo potpunu samokontrolu, kritičnost. Spolja gledano, ova panika može izraziti samo blago izneneđenje, zabrinutost, napetost mišića i tome slično. Prosečna panika odlikuje se velikom deformacijom svesnog procenjivanja onoga što se dešava, sniženom kritičnošću, povećanjem straha, potpadanje pod spoljne uticaje. Panika prosečne dubine često se manifestuje u sprovođenju vojnih operacija, pri malim saobraćajnim nezgodama, požarima ( kada je bio blizu, ali nije direktno ugrožavao) i raznim prirodnim katastrofama. Puna panika je panika sa gubljenjem svesti, afektivna, koju karakteriše potpuno ludilo i nastupa pri osećanju velike smrtne opasnosti ( stvarne ili imaginarne ). U tom osećanju, čovek u potpunosti gubi svesnu kontrolu nad svojim ponašanjem: može da pobegne bilo kuda ( ponekad u centar opasnosti), besmisleno da žuri, izvršava najhaotičnije radnje, postupke, apsolutno isključivši njihovu kritičku ocenu, racionalnost i etičnost. Klasičan primer ove panike je panika na brodu ’’Titanik’, a takođe za vreme ratova, zemljotresa, uragana, požara u robnim kućama, pozorištima81 i td. Po dužini panika može biti trenutna ( sekunde i nekoliko minuta), dovoljno duga ( desetine minuta, sati), produžena ( nekoliko dana, nedelje). Trenutna panika – to je, na primer, panika u autobusu koji je izgubio kontrolu, i tome slično. Dovoljno duga je panika pri zemljotresu, ne dugo po vremenu i ne mnogo jaka. Produžena panika – to je panika tokom dugih borbenih operacija, na primer, opsada Lenjingrada, Sarajeva, eksplozije u Černobilju. Kada se govori o vremenu trajanja panike, neophodno je usvojiti pojam kontinuirana panika, koju karakteristiše pravi stav o uticaju černobiljske katastrofe. Postoji dovoljno dokaza: više od pet godina ljudi različitih kontaminiranih područja su u stalnom stanju napetosti i anksioznosti podvrgavajući se riziku od dodatnih zaraza od nukleida u hrani, vodi, vazduhu i ispitivanja osećanja nesigurnosti, neodređenosti, sraha od samih sebe, svoje dece i bližnjih. Istina, ova neprekidna panika nosi u osnovi sakriven, nedovoljno određen stav karaktera pojavljujući se samo kao

81 Veliki požar se dogodio 8. decembra 1881.g. u prostranom Ring – teatru u Beču. Pozorište se zapalilo neposredno pred početak spektakla kada se u sali skupilo više hiljada ljudi. Plamen je obuhvatio zavese i velikom brzinom prešao u salu. Gledaoci su u divljem užasu potrčali prema izlazu, probijajući se kroz sedišta , kada je nastala panika. Pored toga uskoro su pogasili svetla ( neko je naredio da se isključe lampe na gas ), i u mraku ljudi su skoro poludeli. Mnogi su bili povređeni, mnogi su se ugušili u dimu ili su poginuli padajući sa stepenica pošto su skakali sa balkona. Spasili su se uglavnom oni koji su sedeli u parteru. Stašan ishod tog požara bilo je 985 mrtvih.

individualna epidemija očaja, besa, praznine, depresije itd. Destruktivne posledice panike su sledeće vrste: panika bez bilo kakvih materijalnih posledica i registrovanih psihičkih deformacija; panika sa uništavanjem, fizičkim i izraženim mentalnim traumama, nesposobnosti za radnu sposobnost na duže vreme; panika sa ljudskim žrtvama, velikim materijalnim razaranjima, nervnim poremećajima, bolestima, invalidnošću i dugoročnom gubitku radne sposobnosti. Destruktivni efekti panike za vreme rata i efekti trajanja panike posle Černobilja se može pripisati trećem tipu. Mogućnost izbijanja panika nije lako predvideti . Generalno se smatra da su glavni uzroci panike strah, teror, često hiperbolisena konkretna stanja ljudi, u celini, naročito njihova nespremnost za neočekivano, iznenadne opasnosti, nedostaci odgovarajuće kritičnosti pri ocenjivanju konkretnih situacija ( ’’stah ima velike oči’’ ). Vojni stručnjaci, uzroke panike kod vojnika i oficira , nazivaju opštim moralnim stanjem niskog stepena discipline, odsustvo autoriteta kod komandira.Prema postojećim opisima, postoje dve glavne tačke koje definišu nastnak panike. Prva je uglavnom povezana sa iznenadnošću pojave opasnosti po život, zdravlje, bezbednost, na primer , požari, eksplozije, nesreće i tome slično. Drugi je povezan sa akumuliranjem psihičke napetosti i otkazivanjem određenog psihičkog katalizatora. Iskustva govore da srahovi, nagomilavanje anksioznosti, neizvesnost situacije navodne opasnosti, nesreće, stvaraju povoljnu pozadinu za pojavu panike.Mehanizam razvoja burne dinamične panike se može predstaviti kao svesni ili nesvesni delimično doživljeni lanac: uključivanje okidača signala ( blic, glasni zvuci, kolaps prostorija, zemljotresi itd. ), rekonstukcija slika opasnosti ( mogu biti najraazličitije ), aktivizacija zaštitnog sistema organizama na različitim nivoima svesti i instiktivni odgovor i ponašanje koje ide posle ove panike ( ili nekakva manja panična moditifikacija, uključujujući i pasivno reagovanje, letargiju). Panika može biti i jedan od oblika psihosocijalne epidemije. Postoji pet osnovnih situacija koje doprinose panici: oganičen broj i kapacitet evakuacionih izlaza i puteva; neminovnost pojave opasnosti pri čemu je jedini način spašavanja bekstvo; propust ili blokiranje puteva evakuacije; forsiranja kretanja mase ljudi koji nemaju potrebnu informaciju prema zatvorenom putu evakeacije; nepripremljenost i nepromišljenost organizacionih mera administracije objekata na slučaju evakuacije pri požaru Karakteristične crte panike su da se uvek beži na stranu suprotnu od one gde se nalazi opasnost, smer nije slučajan (bira se poznat put ili onaj kuda trče ostali). Po svome karakteru panična jurnjava je asocijalna, a ljudi postaju neočekivani izvor opasnosti jedan za drugog. Panika se može sprečiti: odgovarajućim konstruktivnim i planskim rešenjima puteva evakuacije; merama psihološkog uticaja; ranije smišljenim delovanjem administracije. Da bi se smanjila panika neophodno je: ukloniti prepreke na putevima evakuacije; obezbediti osvetljenje pri nesreći; održavati kontakt sa evakuisanim. Organizovanom kretanju ljudi doprinosi rad sistema obaveštavanja, određivanja postupaka i puteva evakuacije Paniku i masu koja juri može da zaustavi samo najjača emocionalna kočnica. Retki su slučajevi, i ravni čudu, kada je jakim, odlučnim pojedincima snažne volje, koji poseduju sposobnost sugestije ili uživaju poverenje okupljenih, uspevalo da spreče dramatičan razvoj događaja. Druga sredstva su: odlučne komande, intenzivno ubeđivanje da nema opasnosti, pa čak i pretnja oružjem i pucanje u paničare. U mnogim specijalnim uputstvima preporučuje se fizičko savladavanje podstrekača panike, budući da je daleko lakše preseći psihološki požar u zametku nego potom zaustaviti masu koja juri. Lider mora hitno pronaći pomoćnike, koji treba da «preseku» masu, ponekad i bukvalno, držeći se za ruke i skandirajući.

Glava 14

14. Obezbeđenje prehrambene, psihološke i ekološke bezbednosti stanovništva u kriznim i vanrednim situacijama

14.1. Obezbeđenje prehrambene bezbednosti

Najvažniju meru u ekonomskom ratu predstavlja uvođenje ekonomskih sankcija protiv zemlje, koju je Srbija preživela u toku 1993-2000 godine. Uvođenje ekonomskih sankcija od strane jedne zemlje ili grupe zemalja na kompletan uvoz ili na uvoz određenih proizvoda u našoj zemlji je dovelo do destruktivnih promena u ekonomiji zemlje, izazvalo je određeni deficit pojedinih za stanovništvo životno važnih vrsta robe, kao što su životne namirnice, najneophodnije stvari. Biće potrebna sveobuhvatna reorganizacija privrede zemlje uz angažovanje značajnih finansijskih i materijalno-tehničkih resursa. Posebno zabrinjavajuća situacija nastaje u oblasti prehrambene bezbednosti. Uzimajući u obzir moguće klimatske kataklizme, a takođe imajući u vidu da se danas značajan deo prehrambenih proizvoda uvozi iz inostranstva, u potpunosti je moguće da pri destruktivnom delovanju pojedinih zemalja dođe do krize u snabdevanju prehrambenim proizvodima. Situacija postaje još teža, budući da su tokom godina reformi propali proizvođači poljoprivredne mehanizacije i opreme. Ovakva situacija sa poljoprivrednom opremom i mehanizacijom dovodi do mogućnosti nastanka zavisnosti od inostranstva u pogledu obezbeđenja prehrambenih proizvoda. Bruto proizvodnja žitarica koja obezbeđuje ekonomsku bezbednost zemlje, određena je na 70 miliona tona godišnje. Iako je narednih godina bruto proizvodnja žitarica premašila graničnu vrednost ekonomske bezbednosti, ipak još nisu stvoreni tehničko-ekonomski uslovi koji bi garantovali njeno stalno dostizanje. Glavni uzrok nedostatka žitarica je u slaboj naučno-proizvodnoj bazi agroindustrijskog kompleksa, kao i u neefikasnoj državnoj regulativi poljoprivredne proizvodnje. Sve prethodno navedeno govori o neophodnosti da se pripremi i realizuje kompleks posebnih mera u cilju snabdevanja stanovništva u uslovima kriza i vanrednih situacija. Osnovni kriterijumi prema kojima se određuje bezbednost zemlje u pogledu snabdevanja prehrambenim proizvodima su:

1. Prehrambeni sektor mora biti u stanju da proizvodi, skladišti, uvozi ili da na drugi način obezbedi dovoljne količine prehrambenih proizvoda, kako bi se zadovoljile potrebe svih članova društva.

2. Prehrambeni sektor mora u najvećoj mogućoj meri da ublaži uticaj sezonskih, cikličnih i drugih opasnih prirodnih pojava.

3. Prehrambeni sistem mora biti pravedan, što podrazumeva garantovan pristup životnim namirnicama za sve građane i grupe stanovništva .

Osnovu sistema obezbeđenja životnih namirnica za stanovništvo u kriznim situacijama predstavlja:

-postojanje neophodnih rezervi prehrambenih proizvoda i neophodnih prehrambenih sirovina za stabilno snabdevanje stanovništva hranom i preduzeća sirovinama za proizvodnju prehrambenih proizvoda u vanrednoj situaciji;-operativnost u manevrisanju rezervama hrane;-organizacija dopremanja neophodnih prehrambenih proizvoda iz susednih oblasti i regiona u kratkom roku;-organizacija brzog snabdevanja prehrambenim proizvodima stradalog stanovništva;-zaštita resursa (zaliha) prehrambenih proizvoda od uticaja spoljašnjih faktora;-pouzdano funkcionisanje sistema snabdevanja prehrambenim proizvodima u redovnim uslovima i njegova spremnost da rešava zadatke snabdevanja hranom u uslovima vanrednih situacija.Osnovni pravci formiranja sistema snabdevanja hranom, koji je u stanju da efikasno funkcioniše u kriznim situacijama, jesu:

-razrada i usavršavanje osnova snabdevanja hranom stanovništva u kriznim situacijama;

-stvaranje normativno-pravnih i normativno-metodskih osnova funkcionisanja sistema snabdevanja hranom;

-formiranje i korišćenje sistema snaga i sredstava za operativno reagovanje radi organizacije primarnog snabdevanja stanovništva hranom;

-sakupljanje i održavanje zaliha prehrambenih proizvoda radi snabdevanja stanovništva u toku vanrednih situacija;

-formiranje mobilnih (pokretnih) snaga i sredstava za snabdevanje prehrambenim proizvodima, spremnih da samostalno rešavaju te zadatke, kada nema mogućnosti da se snabdevanje ugroženog stanovništva organizuje u stacionarnim uslovima ili su kapaciteti lokalnih sistema za obezbeđenje životnih namirnica nedovoljni;

-organizacija pripreme ljudstva (stanovništva) za mogući praktičan rad na snabdevanju prehrambenim proizvodima, vodom i hranom stradalog stanovništva i ljudi koji učestvuju u otklanjanju VS.

Pri stvaranju zaliha prehrambenih proizvoda, njihova struktura i količine zavise od vrste i razmera vanrednih situacija, koje bi mogle nastati na određenoj teritoriji.

Osnovni izvori prehrambenih resursa za stvaranje zaliha hrane mogu biti: -tekuće rezerve prehrambene robe maloprodajnih trgovinskih preduzeća i preduzeća koja se bave ishranom; -tekuće rezerve veleprodaje i skladišta; -rezerve koje postoje u preduzećima prehrambene industrije; rezerve u poljoprivrednim preduzećima.

Istraživanjima u više zemalja utvrđeno je da energetski nivo ishrane stanovništva treba da bude takav da spreči gubitak težine preko 10% u odnosu na normalnu težinu za stanovnike određene oblasti. Ukoliko je, kako se navodi, gubitak telesne mase preko 10%, može doći do nemira i nereda među stanovništvom. Pri nastanku kriznih situacija, s vrlo teškim stanjem može se računati na dobijanje određene količine prehrambenih proizvoda iz državnih rezervi, i to samo onih kojima uskoro ističe rok upotrebe, pa se zamenjuju novim i svežim. U osnovnom delu zaliha životnih namirnica takođe se stvaraju namenski resursi, između ostalog i za obezbeđenje nepredviđenih potreba. U slučaju kada se u VSkoriste resursi (zalihe) životnih namirnica koji nisu za to predviđeni, a koji pripadaju različitim resorima, na primer Ministarstvu odbrane, lokalna izvršna vlast to mora platiti ili vratiti iste takve životne namirnice, ili će to nadoknaditi Vlada. Dobijanje različitih resursa životnih namirnica mora biti ranije dogovoreno, inače njihovo blagovremeno dobijanje i isporuka neće biti mogući. Odluke o načinu formiranja, čuvanja, zamene svežim namirnicama i korišćenja zaliha obroka i prehrambenih proizvoda koji se nalaze u njihovom sastavu za različite grupe stanovništva u kriznim situacijama moraju donositi lokalne i gradske vlasti, u saradnji sa odgovarajućim državnim organima. Pri tome, odgovarajućim pravnim aktom mora biti određen način snabdevanja postradalog stanovništva toplim obrocima preko restorana društvene ishrane, kao i način plaćanja takve ishrane. Za isporučioce životnih namirnica i obroka mora biti razrađen normativno-pravni dokument o načinu isporuke i plaćanja za životne namirnice dostavljene stanovništvu.

14.2. Zaštita od psihološkog delovanja

U savremenim uslovima poseban značaj dobijaju pitanja zaštite stanovništva od psihološkog uticaja. Prema mišljenju domaćih i stranih stručnjaka, psihološko delovanje se može podeliti na sledeće oblike: informaciono-psihološko; psihogeno; psihoanalitičko; neurolingvističko; psihotrono; psihotropno.

Informaciono-psihološko delovanje (često se naziva i informaciono-propagandnim i ideološkim) – predstavlja uticaj rečju, informacijom.

Psihogeno delovanje – jeste delovanje na mozak pojedinca, usled čega dolazi do poremećaja u normalnoj nervnoj i psihičkoj aktivnosti.

Psihoanalitičko delovanje (psihokorektivno) – predstavlja uticaj na podsvest čoveka terapeutskim sredstvima. Primer: čovek prati dijaloge likova u filmu i ne sluti da u njima postoje komande koje svest ne registruje, ali ih podsvest prima i one kasnije teraju čoveka da učini ono što je naloženo.

Neurolingvističko delovanje (NLP – neurolingvističko programiranje) – vrsta psihološkog uticaja koji menja motivaciju ljudi uvodeći u njihovu svest specijalne lingvističke programe.

Osnovni objekat takvog delovanja jeste neurofiziološka aktivnost mozga i emotivno-voljna stanja koja zahvaljujući tome nastaju. Kao glavno sredstvo uticaja nastupaju posebno odabrani verbalni (usmeni) i neverbalni lingvistički programi. Usvajanje njihovih sadržaja omogućava da se ubeđenja, shvatanja i predstave čoveka (kako pojedinca, tako i grupa ljudi) promene u zadatom pravcu. Subjekat neurolingvističkog delovanja je stručnjak (instruktor).

Instruktor najpre otkriva protivrečne (konfliktne) stavove i ubeđenja u psihi, kao i negativna uznemirujuća emotivna stanja koja su time izazvana (brige, raspoloženja, osećanja). U sledećoj fazi on uz pomoć posebnih metoda pomaže da shvate nepovoljnost svog realnog stanja (socijalno-ekonomskog, kulturnog, fizičkog i kao posledicu – psihološkog) i unosi izmene u svest, koje teraju ljude da na drugi način doživljavaju životne situacije i grade odnose sa drugim ljudima. Psihoanalitički i neurolingvistički oblici delovanja su korisni u slučajevima kada se upotrebljavaju u humane svrhe. Ukoliko se pak primenjuju radi osiguranja sopstvene prevlasti, tada predstavljaju psihološko nasilje nad ljudima.

Psihotrono (parapsihološko, ekstrasenzorsko) delovanje – to je uticaj na druge ljude koji se vrši prenošenjem informacija putem nečulne (nesvesne) percepcije. U vezi s tim, neophodno je napomenuti da televizijske i druge masovne predstave tobožnjeg natprirodnog delovanja (na primer, Kašpirovskog, Čumaka i drugih «magova») predstavljaju jasne primere najobičnije prevare. Delimično se tu radi o masovnoj hipnozi, ali u mnogo većoj meri u pitanju je masovna histerija i masovna psihička zaraza.

Što se pak tiče psihotronog oružja, poznati su podaci o radu na stvaranju visokofrekventnih i niskofrekventnih generatora kodiranja mozga, biolokacionih uređaja, korišćenju hemijskih i bioloških sredstava u cilju simuliranja određenih psiholoških reakcija. Psihotronika je usmerena prvenstveno na metode povezane sa primenom tehničkih sredstava kojima se utiče na svest, kao što su navedeni generatori. U ovom trenutku je još uvek rano da se govori o aktivnoj upotrebi

psihotronog oružja kao sredstva psihološkog rata, iako stručnjaci u toj oblasti čine sve što je moguće kako bi maksimalno iskoristili sve što je makar minimalno razrađeno.

Na primer, oni koriste efekat koji izazivaju obojene mrlje ugrađene u kompjuterski virus označen apokaliptičnim «brojem zveri» - 666 (V666). Taj virus može negativno uticati na psihofizičko stanje operatera koji radi na personalnom računaru (čak može izazvati smrt). Princip njegovog delovanja je zasnovan na fenomenu takozvanog 25. kadra, koji predstavlja veoma jako sredstvo sugestije. «Fenomen 25. kadra» povezan je sa činjenicomm da čovek poseduje ne samo senzorni (svesni) dijapazon opažanja, već i supsenzorni (nesvesni), u kome informacije usvaja psiha, mimo svesti. Na primer, ako se tokom filma na dvadeset četiri kadra u sekundi doda još jedan – dvadeset peti – sa potpuno različitom informacijom, gledaoci ga neće primetiti, ali će on osetno uticati na njihovo emotivno stanje i ponašanje. Brojnim eksperimentima je utvrđeno da u toku jedne sekunde centri u velikom mozgu mogu da prime i obrade 25. signal. Štaviše, informacije koje prima u supsenzornom režimu percepcije čovek usvaja efikasnije nego što je uobičajeno. Naučnici ovo povezuju s tim što se približno 97% psihičke aktivnosti «prosečnog» čoveka odvija na nivou podsvesti a samo 3% na nivou svesti.

Psihotropno delovanje – delovanje na ljudsku psihu pomoću medicinskih preparata, hemijskih ili bioloških supstanci. Kako bi se čovek naterao da uradi ono što ne želi, uopšte nije neophodno da se hirurškim putem izmeni struktura njegovog mozga ili da se primora silom. Treba samo pravilno odabrati preparate i na odgovarajući način ih primeniti. Tako se pre 25 godina pojavio preparat «bi-zet» - jako psihotropno sredstvo koje efikasno deluje na mase ljudi. Dovoljno je, na primer, da se njime tretira bataljon na maršu i njime više neće biti moguće komandovati. Mada svaki vojnik pojedinačno ostaje pri tome praktično normalan. Danas niko ne može da garantuje da na bazi navedenog preparata nije već proizvedeno delotvornije sredstvo za delovanje na psihu!

Ne koriste se svi ovde navedeni oblici psihološkog delovanja u istoj meri. U vreme Prvog i Drugog svetskog rata, u oružanim sukobima u periodu 50-80-ih godina dvadesetog veka zaraćene strane su primenjivale uglavnom informativno-propagandno i psihogeno delovanje. Psihoanalitičkim, neurolingvističkim i psihotropnim delovanjem je dopunjen arsenal psihološkog ratovanja tokom 90-ih godina. Psihotrono oružje je tek u fazi preliminarnih ispitivanja. U isto vreme stručnjaci u oblasti psihološkog rata već su razradili strategiju koja podrazumeva kompleksnu primenu svih oblika psihološkog delovanja na ljude.

Posttraumatski stresni poremećaj je bolest koja se javlja neko vreme posle preživljene psihičke traume i najčešće se manifestuje u tri faze.

Akutni stres je primetan neposredno posle krizne ili VS, odloženi se pak manifestuje posle nekoliko dana, pa čak i meseci. Posle prvog perioda prividnog poboljšanja često počinju da se javljaju simptomi teškog oblika posttraumatskog stanja, koji onemogućavaju da osoba normalno živi i da se oseća isto kao ostali. Ova faza može trajati čitav život. Čovek menja sistem vrednosti, menja način ponašanja, kod njega se menja sfera komunikativnosti. Psiholozi ovu pojavu nazivaju «plastična deformacija», slojevi ličnosti kao da se okamene i nema povratka na ranije stanje, a neka najvažnija svojstva kod čoveka zauvek se gube.

Obezbeđenje zaštite stanovništva od psihičkog delovanja je krajnje složen zadatak sa više komponenti. Rešenje ovog zadatka obuhvata čitav kompleks organizacionih, medicinskih, specijalnih, propagandnih i drugih mera.

14.3. Obezbeđenje ekološke bezbednosti

Danas ne postoji velika verovatnoća da bi moglo doći do planiranog dejstva velikih razmera ekološkog karaktera na teritoriji zemlje. Međutim, VS u regionima su sasvim moguće, tim pre što je ekološka situacija u zemlji i bez namernog delovanja dovoljno složena. Sve ovo čini problem ekološke bezbednosti krajnje aktuelnim. Pri tome, treba rešiti sledeće zadatke: -utvrđivanje i održavanje na određenom najmanjem mogućem naučno određenom nivou ekološkog rizika od delovanja tehnoloških, prirodnih i ekoloških činilaca putem razrade i realizacije efikasne strategije za smanjenje opasnosti, zaštitu i regulaciju kvaliteta prirodne sredine; -održavanje harmonične strukture, međusobne povezanosti i samoregulacije prirodnih procesa, očuvanje sposobnosti reprodukcije i raznovrsnosti populacije živih organizama, obezbeđenje uravnoteženog stanja ekosistema; -obezbeđenje očuvanja zdravlja ljudi i isključivanje kasnijih posledica štetnog delovanja na sadašnju i narednu generaciju.

Kako bi se rešili ovi zadaci potrebno je sprovođenje čitavog niza organizacionih, tehničkih, ekonomskih, normativno-pravnih, naučno-istraživačkih i drugih mera. Te mere, uzimajući u obzir njihov karakter, sadržaj, uslove sprovođenja, organizovane su u okvirima određenog sistema .

Sistem mera za obezbeđenje ekološke bezbednosti u celini odgovara kako uslovima stanja opasnosti, tako i uslovima namernog delovanja obuhvata:

- mere na ekološkom normiranju svih oblika antropogenog delovanja i pritiska koji trpe objekti biosfere, i utvrđivanje prihvatljivog stepena ekoloških rizika;

- mere razvoja i održavanja na savremenom nivou naučnih saznanja i normativno-pravne baze u oblasti ekološke bezbednosti;

- mere ekološke ekspertize i izdavanja dozvola za privrednu delatnost;- sprovođenje osnovnih i primenjenih naučnih istraživanja u oblasti korišćenja

prirodnih resursa i ekološke bezbednosti, uključujući i ekonomske i socijalne aspekte;- planiranje optimalne strategije privredne delatnosti, pravaca i programa u

ekološkom smislu bezbednog društveno-ekonomskog razvoja industrijskih oblasti, ostalih teritorijalno-privrednih struktura, regiona, države;

- ekološka obuka stanovništva i profesionalnih radnika, informisanje stanovništva i javnosti o ekološkim opasnostima i rizicima, kao i o merama neophodnim za obezbeđenje ekološke bezbednosti;

- identifikacija, analiza i procena svih vrsta ekološke opasnosti i ekološkog rizika, uključujući globalne komponente (ekološki rizici povezani sa promenom klime, smanjenjem ozonskog sloja, gubljenjem biološke raznovidnosti);

- mere organizacije i ostvarivanja kompleksnog ekološkog monitoringa s obzirom na mogućnost međudržavnih i međuregionalnih štetnih uticaja;

- mere za zaštitu prirode, kao i mere regulacije, regeneracije životne okoline i upravljanja ekološkim rizicima uz korišćenje organizaciono-tehničkih, ekonomskih, pravnih i drugih mehanizama;

- organizaciono-tehničke mere, koje obuhvataju: sakupljanje, utilizaciju i odlaganje industrijskog i kućnog otpada; prečišćavanje otpada, otpadnih voda i gasno-aerosolnih otpadnih supstanci; prečišćavanje vode za piće i za industrijsku upotrebu i drugo;

- mere zaštite zdravlja i normalne životne aktivnosti ljudi, kao i isključivanja kasnijih posledica za sadašnju i naredne generacije u uslovima povećanog antropogenog uticaja i pritiska, kao i ekoloških incidenata i nesreća;

- mere normalizacije ekološkog stanja u slučaju nastanka VS tehničko-tehnološkog, prirodnog i ekološkog karaktera i u drugim ekstremnim uslovima, ponovno uspostavljanje ravnoteže i samoregulacije prirodnih procesa koji se odvijaju u ekosistemima, njihovo izvođenje na homeostatski plato i obnavljanje asimilacionog kapaciteta;

- mere pripreme i usvajanja administrativnih odluka, usmerenih na obezbeđenje ekološke bezbednosti.

Određeni deo mera koje ulaze u navedene grupe je preventivnog karaktera i sprovode se sa ciljem da se predupredi pogoršanje ekološkog stanja i da se njegovi parametri sačuvaju u okviru dozvoljenih vrednosti, druge mere se sprovode redovno: neprestano, ili periodično, treće – operativno, kao odgovor na promene u stanju ekologije. Međutim, ovakva podela u mnogim slučajevima ima samo uslovni karakter. Radi se o tome da neke mere mogu imati preventivne karakteristike, imati na neki način dvojak karakter, a niz mera ima istovremeno i karakteristike regulisanja i operativnosti. Primer preventivnih mera predstavlja organizacija i ostvarivanje ekološkog monitoringa u oblastima koje izazivaju određenu bojazan u smislu pogoršanja ekološke situacije.

U grupu operativnih mera treba svrstati zaštitu prirode i druge mere, čije je sprovođenje neophodno usled nesreća izazvanih antropogenim uticajem. Tu spadaju i mere smanjenja stepena ekološkog rizika u slučaju VS

14.4. Obezbeđivanje osnovnih životnih potreba stanovništva u vanrednim situacijama

U VS veliki deo stanovništva često ostaje bez nužnog smeštaja, bez hrane, vode, medicinske pomoći, najneophodnijih stvari. U vezi s tim postavlja se pitanje obezbeđivanja njihovih osnovnih-osnovnih životnih potreba. Rešavanje problema snabdevanja stanovništva, posebno u prvoj fazi otklanjanja VS, predstavlja jedan od primarnih zadataka organa državne vlasti, organa lokalne samouprave i organa za VS na svim nivoima. Cilj snabdevanja stanovništva jeste zadovoljavanje fizioloških, materijalnih i duhovnih potreba ljudi u uslovima VS u skladu sa usvojenim normama. Snabdevanje stanovništva u VSpredstavlja skup uzajamno povezanih mera u pogledu vremena, resursa, mesta sprovođenja. Taj skup mera realizuju snage i sredstva resora za VS, a one su usmerene na stvaranje i održavanje najneophodnijih uslova za život i očuvanje zdravlja ljudi u zonama vanrednih situacija, na pravcima evakuacije i na mestima gde se razmeštaju evakuisani. U primarne zadatke snabdevanja spadaju: snabdevanje stanovništva vodom, hranom, najneophodnijim stvarima, obezbeđenje smeštaja, medicinske pomoći i sredstava, komunalnih usluga, saobraćaja i informacija. Sadržaj konkretnih mera obezbeđivanja osnovnih potreba zavisi od prirode VS, njenih razmera, stvarnih potreba stanovništva i drugih činilaca.

Mere snabdevanja stanovništva vodom u uslovima VSobuhvataju:

- određivanje potrebnih količina vode za domaćinstvo i piće u oblasti gde se pruža pomoć;

- tačno određivanje stanja i mogućnosti korišćenja sačuvanih i delimično oštećenih sistema za snabdevanje pitkom vodom i izdvojenih vodozahvata, objekata za prečišćavanje vode i postrojenja;

- opremanje punktova za vodozahvat, prečišćavanje i točenje vode u ambalažu;- organizacija dopremanja količina vode koje nedostaju cisternama ili u flašama, kao i puštanje

kroz privremene vodovode stanovništvu, preduzećima društvene ishrane, pekarama, bolnicama;- upotreba najjednostavnijih načina za obezbeđivanje i prečišćavanje vode, uključujući i od strane

samih građana;- uvođenje i realizacija normiranja potrošnje vode i pojačana kontrola kvaliteta vode;- zaštita vodovodnih sistema i izdvojenih vodozahvata od radijacije i drugih oblika zagađenja-

kontaminacije i hemijskog trovanja;- priprema, za slučaj potrebe, u vodovodima koji koriste vodu sa površinskih izvorišta, sistema za

njeno prečišćavanje od radioaktivnih, hemijskih i drugih opasnih materija;- organizacija ponovnog uspostavljanja i remonta-popravke oštećenih vodovoda i autonomnih

vodozahvata.Mere snabdevanja stanovništva hranom u uslovima VSobuhvataju:

- procenu potrebne nomenklature –vrste i količina hrane za potrebe stanovništva i spasilaca;- centralizaciju funkcije, dobijanja, evidencije i distribucije hrane, uključujući i onu koja je

dobijena u okviru humanitarne pomoći;- utvrđivanje stvarnih mogućnosti u proizvodnji hrane, prehrambenoj, mesnoj industriji i

proizvodnji mleka (hleb i peciva, brašno i testenine, meso i mesne prerađevine, riba i prerađevine od ribe, mlečni proizvodi, ulje, šećer, povrće i konzervirano povrće, so i drugo);

- procenu kapaciteta i organizaciju rada ugostiteljskih preduzeća;- procenu zaliha hrane u skladištima državnih rezervi i trgovinskih organizacija;- utvrđivanje potrebnog broja centara za ishranu, poljskih kuhinja i pekara, organizacija njihovog

rada u slučaju potrebe;- organizaciju, u slučaju potrebe, kontrole kontaminacije (zagađenja) prehrambenih proizvoda

radioaktivnim, hemijskim i drugim opasnim materijama, dekontaminacija hrane i prehrambenih sirovina;

- pripremanje i podela hrane ugroženom stanovništvu i učesnicima u odklanjanju VS, izdavanje hrane na način i pod uslovima koji su utvrđeni za konkretnu vanrednu situaciju.U procesu snabdevanja stanovništva hranom posebna pažnja se poklanja obezbeđenju hrane za

decu.

Mere snabdevanja postradalog stanovništva najneophodnijim stvarima u uslovima VSobuhvataju:

- određivanje potrebne količine i nomenklature najneophodnijih stvari (odeća, obuća, ćebad, posuđe, sredstva za ličnu higijenu, deterdženti, tkanine, galanterija i dr.);

- sakupljanje, odabir i priprema za upotrebu najneophodnijih stvari iz oštećenih skladišta, kao i iz humanitarne pomoći i uzajamne pomoći građana;

- određivanje mogućnosti i organizovanje snabdevanja postradalih na račun unutrašnjih državnih rezervi , opštinskih organa i organizacija, uključujući postojeće rezerve;

- utvrđivanje deficita i određivanje načina njegovog pokrivanja na račun preraspodele proizvoda na ugroženoj teritoriji;

- pripremu zahteva za dostavljanje humanitarne i drugih oblika pomoći;- organizaciju, ukoliko je to potrebno, kontrole zagađenja (kontaminacije) stvari koje treba da se

podele stanovništvu, njihova dekontaminacija;- odlaganje zagađenih (kontaminiranih) stvari, koje prema rezultatima radiološke (hemijske) ili

druge vrste kontrole nisu za dalju upotrebu;

- određivanje mesta i načina izdavanja, izdavanje najneophodnijih stvari ugroženom stanovništvu na način i pod uslovima koji su utvrđeni za konkretnu vanrednu situaciju, organizacija punktova na terenu i odeljenja službe snabdevanja.

Mere obezbeđivanja smeštaja za stanovništvo koje je usled VS ostalo bez kući/stana preduzima se sledeće:

- utvrđuju se potrebe postradalog stanovništva za privremenim smeštajem u zoni VS, kao i lokacije za smeštaj evakuisanih (raseljenih) i potrebe u stalnom smeštaju za stanovništvo čije se kuće ne mogu obnoviti ili dezinfikovati;

- vrši se popis kuća koje nisu oštećene, procena stepena oštećenja (razaranja, zagađenja ili kontaminacije) objekata proizvodne ili socijalne namene;

- upućuju se zahtevi za obezbeđenje montažnih kuća;- podižu se privremeni objekti za smeštaj (šatori, zemunice, pokretne i montažne kuće i slično),

pripremaju se za smeštaj lica koja su ostala bez domova, kao i onih koji su evakuisani iz lečilišta, odmarališta, hotela, sportskih i dečjih kampova, drugih javnih zgrada i kompleksa;

- organizuje se kontrola zagađenosti (kontaminacije) prostorija predviđenih za privremeni smeštaj ugroženih, i dezinfekcija tih prostorija.Obezbeđivanje smeštaja, za one koji su ga pri izbijanju VS nepovratno izgubili, vrši se u

narednoj fazi posle otklanjanja VS na račun sredstava od osiguranja, pomoći države, izdavanjem dozvola za stambenu gradnju.

Mere obezbeđenja medicinska zaštite stanovništva u zonama VSuključuju ranije navedene mere medicinske zaštite stanovništva, kao i lekarsku pomoć ljudima u zoni VS i evakuisanim osobama. Važno mesto u toj aktivnosti zauzima snabdevanje medicinskim materijalom i lekovima. Posebno se predviđa:

- utvrđivanje potreba u lekovima, rezervama krvi i drugim sredstvima;- sakupljanje i upotreba zaliha lekova, opreme i drugih medicinskih sredstava u potrebnim

količinama i nomenklaturi;- utvrđivanje načina prekida nestašice lekova i medicinskih sredstava putem preraspodele

unutrašnjih rezervi, kao i dostavljanjem iz drugih regiona, priprema i podnošenje odgovarajućih zahteva.

Mere za obezbeđenje komunalnih usluga za ugroženo stanovništvo uključuju:

- utvrđivanje sačuvanih količina goriva, stacionarnih toplotnih i energetskih izvora, potrebnih količina goriva i energije;

- korišćenje, ukoliko je to moguće, kao izvora energije – lokomotiva, rečnih brodova, vojnih brodova;

- utvrđivanje potrebne količine nestandardnih, najjednostavnijih sredstava za grejanje i snabdevanje električnom energijom (peći, mobilnih kotlarnica malog gabarita, elektroagregata, akumulatora i sl.), i njihovo dopremanje stanovništvu;

- utvrđivanje neophodnih količina i realizacija primarne obnove (remonta) vodovoda, kanalizacije, grejanja, gasnih i elektro mreža i toplovoda;

- obezbeđivanje, za ugroženo stanovništvo u zoni VS i mestima evakuacije, kupatila, tuševa, perionica, toaleta, organizacija rada kupatila i perionica, korišćenje mobilnih sredstava u te svrhe;

- dezinfikovanje, ukoliko je to potrebno, tehničke i otpadne vode iz domaćinstva, organizacija kupatila i perionica izvan zona radioaktivne kontaminacije (hemijskog zagađenja);

- angažovanje potrebnih snaga i sredstava za sahranjivanje nastradalih i obezbeđivanje potrebnog broja grobnih mesta;

- organizacija sakupljanja i odvoženja otpada iz domaćinstava na teritoriji u zoni VS.Procenu potreba stanovništva u svim vrstama osnovnih potreba, neophodnih proizvoda i usluga, odvojeno za svaku vrstu, vrše stručnjaci iz službi snabdevanja. Oni takođe obračunavaju količine potrebnih tehničkih sredstava (terenskih kuhinja, pekara, sanitetskih stanica, mobilnih uređaja za proizvodnju i snabdevanje električnom energijom, najjednostavnijih peći ili grejnih tela, cisterni i posuda za vodu, poljskih vodovoda, hladnjača i sl.), dnevni obim prevoženja u fazi organizacije u zoni VS i u narednim danima. Dnevne potrebe ugroženog stanovništva za vodom, hranom, komunalnim uslugama, ogrevom, obračunavaju se prema ukupnom broju stanovnika i normama snabdevanja u uslovima VS uz određivanje njihovih ukupnih potreba u predviđenom periodu trajanja otklanjanja VS. Dnevne potrebe za vodom u zoni VS procenjuju se prema ukupnom broju ugroženih stanovnika i prema normama snabdevanja za njihove različite potrebe, uzimajući u obzir dodatne potrebe za vodom pri organizaciji medicinske i drugih vrsta zaštite. Pri proceni potreba postradalog stanovništva za hranom polazi se od toga da će tokom prvih 2-3 dana posle nastalog doga]aja, dok se u zoni VS ne organizuje pripremanje tople hrane, stanovništvo imati mogućnost da koristi samo suve obroke i konzervirane proizvode, koji ne zahtevaju termičku obradu. Pri tome se obavezno uzima u obzir potreba da se u zonu VS dostavi gotova hrana za bebe i decu do 3 godine, a za određene kategorije bolesnih – posebna hrana, dok se ne evakuišu iz zone VS. Pri određivanju količina prehrambenih proizvoda potrebnih ugroženom stanovništvu, koje se dostavljaju (proizvode), treba poći od potrebe organizacije dva topla obroka na dan i jednog obroka od konzervirane hrane ili suvih obroka. Dopremanje hleba u toj fazi najpre može biti organizovano iz susednih naselja. Do potrebe za odećom i određenim najneophodnijim stvarima dolazi u slučaju zemljotresa, poplave, uragana, posebno tokom zime, u slučaju kontaminacije radioaktivnim materijama i zagađenja hemijskim štetnim materijama. Potrebe za privremenim smeštajem (šatori, montažne kućice) procenjuju se prema broju stanovnika u zoni VS, koji su ostali bez domova, ukoliko nema dovoljno stanova u naseljima, u kojima se koncentriše ugroženo stanovništvo. Za obezbeđenje privremenog smeštaja uobičajeno se najviše koriste javni objekti. Potrebe za medicinskom zaštitom stanovništva procenjuju se odvojeno za povređene i za ostalo ugroženo stanovništvo. Potreban broj medicinskog osoblja (lekara, srednjeg medicinskog osoblja, bolničara), potrebe za medicinskom opremom i medicinskim sredstvima određuju se prema normama Ministarstva zdravlja. Sanitarno-epidemiološka služba se snabdeva sredstvima za kontrolu kvaliteta vode, prehrambenih proizvoda, inventarom za sprovođenje sanitarno-higijenskih mera i mera za sprečavanje epidemija. Pri blagovremenoj proceni mogućnosti treba isključiti zalihe različitih materijalnih sredstava i obim njihove proizvodnje, kao i snage i tehnička sredstva u naseljima, koji mogu dospeti u zonu VS. Mogućnost korišćenja tih resursa precizira se podacima dobijenim neposredno pri nastanku VS. Uspešno rešavanje zadataka obezbeđenja osnovnih životnih potreba stanovništva zahteva preciznu organizaciju poslova i postojanje neophodnih zaliha materijalnih sredstava. Neposredno snabdevanje stanovništva sopstvenim snagama i sredstvima vrše službe (sistemi) snabdevanja. U te službe (sisteme) ulaze predstavnici organizacija (nezavisno od njihove organizaciono-pravne forme/vlasništva), koje obavljaju svoju delatnost na odgovarajućem području. Njihovu osnovu čine jedinice i organizacije komunalnih delatnosti, trgovine, društvene ishrane, energetike, saobraćaja i dr., u čije obaveze spada rešavanje pitanja snabdevanja stanovništva. Pri realizaciji snabdevanja mogu učestvovati i republički organi izvršne vlasti, njihove snage i resursi.Sada se planira stvaranje i primena specijalnih mobilnih jedinica primarnog snabdevanja, koje su opremljene mobilnim kompleksima snabdevanja koje razrađuje Sektor za VS. Mobilni kompleks snabdevanja izgrađen je na principu modula. Čine ga moduli za vezu i upravljanje, energetski, tehnički i remontno-eksploatacioni, stambeni, komunalno-higijenski, medicinski, prehrambeni, za snabdevanje vodom i najneophodnijim stvarima. Kompleks ima visoke tehničke parametre, koji omogućavaju da se koristi praktično u uslovima eliminacije svake mirnodopske i ratne VS. Pri brojnosti osoblja od 100 ljudi obezbeđuje se snabdevanje 1000 postradalih, s tim da autonomno funkcionisanje traje 3 dana, a uz povremeno dopunjavanje zaliha – do 30 dana. Kompleks se može

transportovati bilo kojom vrstom transporta i stalno održavati u stanju četvoročasovne spremnosti za pomeranje. Temperaturni uslovi eksploatacije praktično nisu ograničeni. Planiranje i ostvarivanje mera pripreme područja za organizaciju osnovnog snabdevanja stanovništva sprovodi se unapred, uzimajući u obzir ekonomske, prirodne i druge karakteristike, specifičnosti teritorije i stepen opasnosti za stanovništvo od mogućih vanrednih situacija, koje su karakteristične za svako područje. Ukoliko na teritoriji postoji više potencijalno opasnih objekata ili verovatnoća da dođe do elementarnih nepogoda, pri razradi planova organizacije snabdevanja stanovništva uzimaju se u obzir sve VS do kojih bi moglo doći. Kod planiranja mera za snabdevanje stanovništva vodi se računa o specifičnosti njihove organizacije zavisno od različitih izvora vanrednih situacija, uticaju faktora vremena na gubitke među stanovništvom. Unapred se razrađuje mehanizam rukovođenja snagama i sredstvima, koji obezbeđuje njihovu saradnju i operativnost pri rešavanju tih zadataka.

14.5.Formiranje i razvoj bezbednosne kulture u vanrednim situacijama

Iskustvo pokazuje da aktivnosti koje se sprovode sa ciljem osiguravanja bezbednosti od VS, ne daju značajne rezultate ukoliko se ne uzme u obzir ljudski faktor. Jasno je da se uvažavanje navedenog faktora u procesu osiguranja bezbednosti u svakodnevnom životu i radu ne može svoditi samo na to da se kod ljudi formira određeni skup znanja i veština, već je neophodno da se stvori nova paradigma obuke i vaspitavanja u duhu racionalnog sadejstva sa životnom sredinom, da se razvija novi pogled na svet koji bi dao mogućnost snalaženja u različitim okolnostima kod požara, analiziranja pojava sa svim međusobnim vezama i odnosima, procene rizika, prognoziranja neposrednih i kasnijih posledica izazvanih VS. Ovaj višeznačni zadatak moguće je rešiti isključivo putem formiranja i razvoja bezbednosne kulture u VS kao dela bezbednosne kulture, koja podrazumeva obuku usmerenu na brižljiv odnos pojedinca prema životnoj sredini, osiguranje lične bezbednosti, bezbednosti društva i države, sticanje bitnih profesionalnih kvaliteta u oblasti VS, povećanje stepena obučenosti i kompetencije, usvajanje potrebnih znanja, veština i navika u cilju bezbednosti u radu i ponašanju u svakodnevnom životu i u požarima82.

Osnovni cilj formiranja i razvoja bezbednosne kulture za VS jeste stvaranje i potom razvoj kvalitativno nove društvene svesti i normi ponašanja ljudi. Postizanje ovog cilja postiže se rešavanjem sledećih zadataka83:

– stvaranje jedinstvenog državnog sistema (obuhvata sve subjekte) formiranja i razvoja bezbednosne kulture za VS;

– pripremu i upotrebu savremenih tehničkih sredstava i sredstava masovne i individualne komunikacije;

– aktivno delovanje na planu propagiranja znanja u oblasti VS.Osnovni zahtevi pri formiranju i razvoju bezbednosne kulture za VS su: kompleksan pristup koji predviđa primenu svih oblika obuke, metoda i načina kojima se utiče da se kod ljudi stvaraju novi pristupi problemima lične i javne bezbednosti; uključivanje celokupnog stanovništva zemlje; diferencirani pristup pri obuci različitih grupa zaposlenih i stanovništva; priprema i usvajanje novih tehnologija i sredstava obuke i raširena primena sredstava masovnog iinformisanja.

82 U Republici Srbiji dominantan je tradicionalni pristup problemu vaspitanja i obrazovanja stanovništva u oblasti obuke za kvalifikovano ponašanje i delovanje u svakodnevnom životu i u uslovima požara kao vanrednih situacija. Obuka u značajnoj meri ima karakter suvoparnih uputstava bez aktivnog usvajanja i kasnije primene znanja radi osiguranja lične bezbednosti u mogućim požarima.83 Videti: В.А. Акимов, В.А. Владимиров, В.И. Измалков : Катастрофы и безопасность.; МЧС России. – М.: Деловой экспресс, 2006.

U formiranju i razvoju bezbednosne kulture za VS prioritet imaju sledeće aktivnosti:

– formiranje i razvoj kod zaposlenih i stanovništva osećaja lične odgovornosti za bezbednost u VS pojedinca i društva;

– moralno-psihološka priprema;– razvijanje patriotskih osećanja, spremnosti da se ispuni svoja građanska dužnost;– fizička pripremljenost;– specijalna obuka u vezi sa pitanjima zaštite i bezbednosti u VS;– bezbednosna obuka za VS kao deo vojne obuke.

Motivacija bezbedne delatnosti u VS (metode i sredstva podsticanja ljudi na osiguranje bezbednosti u VS) jeste jedna od metoda formiranja i razvoja bezbednosne culture za VS.

Uzimajući u obzir motive koji podstiču čoveka na aktivan način života i rada, moguće je sa jasnim, određenim ciljem uticati na njegovo ponašanje i delovanje. U ulozi motiva pojavljuju se međusobno povezane potrebe i interesi (interesovanja), težnje i emocije, usmerenja i ideali, koji upravljaju delovanjem i postupcima čoveka. Posebnu ulogu pri motivisanju delovanja ima podsticaj – pobuda, čiji je efekat uslovljen psihom čoveka, njegovim stavovima, osećanjima, raspoloženjem, težnjama i interesovanjima. Upravo stimulans kao inicijalni i regulativni faktor ponašanja određuje karakter motivacije.

Prema karakteru i trajanju delovanja razlikuju se spoljna i unutrašnja motivacija. Spoljna motivacija se realizuje disciplinskim delovanjem (nagrada i kazna), podsticanjem, i kritikom. Pri obuci u ustanovama za obrazovanje, spoljni motiv je dobijanje dobrih i loših ocena. Spoljna motivacija zahteva manje troškova, ali su ipak pozitivne promene po pravilu kratkotrajne, do trenutka dok se ne dobije obećano.

Unutrašnja motivacija se nalazi u samom objektu, procesu, u poimanju životne neophodnosti i potrebe ostvarivanja pravilnih (ispravnih) postupaka i postojanijeg je i dugotrajnijeg karaktera. Kako bi se pojačala unutrašnja motivacija, moraju se planirati i realizovati visoko kvalitetne kulturno-informativne mere, koje moraju biti međusobno povezane, usmerene na postizanje konkretnih ciljeva i ostvarenje konkretnih aktivnosti u oblasti požarne bezbednosti. Uzimajući u obzir navedene vrste motivacije mogu se utvrditi sledeći nivoi njenog formiranja. Osnovni, normativno-prinudni nivo koji karakterišu naredbe, propisi, zakoni, pravne norme u oblasti bezbednosti u VS. U ovom trenutku navedeni nivo je dominantan u procesu formiranja bezbednosne kulture za VS.

Drugi nivo karakteriše kolektivno i individualno (usmereno) kulturno-informativno delovanje, uključujući i sredstva masovne komunikacije. Na ovom nivou tretiraju se kako spoljni društveni (na primer, odnos prema pušenju u nizu razvijenih zemalja), tako i usko lični problemi, zasnovani na zdravoj ambiciji, umerenoj sujeti.

Treći nivo odražava potrebu ličnosti da se razvija i realizuje svoj stvaralački potencijal u oblasti bezbednosti za VS. Njegovu osnovu predstavljaju velike ambicije pojedinaca u pogledu realizacije svojih potencijala u toj životno važnoj oblasti, što doživljavaju kao prioritet i unutrašnju potrebu. Na ovom nivou motivacije značajnu ulogu igra motivacija dostignuća. Ona se odlikuje težnjom ličnosti ka ostvarenju visokog nivoa bezbednosti svuda tamo gde postoji mogućnost da se ispolje svoje lične veštine i individualne sposobnosti

Sprovedena analiza mnogobrojnih poremećaja u funkcionisanju različitih sistema baziranih na radu čoveka i mašine, povreda i smrti ljudi u uslovima požara i drugih vanrednih situacija, svedoči o tome da su njihova težina i broj uslovljeni ne toliko stepenom stručne obučenosti i fizičkim nedostacima povređenih i

žrtava, koliko niskim nivoom moralno-psihološke obučenosti pojedinca za delovanje u ekstremnim uslovima u VS . Smanjenje individualnog rizika u uslovima vanrednih situacija, pored fizičke i stručne obuke, može biti obezbeđeno u najvećoj meri neophodnim stepenom moralno-psihološke priprem e pojedinaca, društva i stanovništva u celini. Priprema ljudi u sistemu bezbednosne kulture, za obezbeđenje lične sigurnosti u VS uključuje teoretski i praktični deo. Moralno-psihološka priprema pojedinca kao osnova psihološke bezbednosne kultureza VS teži postizanju glavnog cilja – da se pojedincu pruže saznanja o karakteru VS, o sopstvenoj psihi i psihološkim karakteristikama ljudi oko njega, da se kod njega razviju veštine i sposobnosti da se ponaša u skladu sa nastalom situacijom. Kao elementi moralno-psihološke pripreme mogu se izdvojiti stepen saznanja i uverenosti u potrebu i značaj ispravnog delovanja u cilju sprečavanja i likvidacije VS, stepen shvatanja zadataka koji se postavljaju pred različite grupe stanovništva, uverenost da su sredstva i metode koje se primenjuju efikasne, emocionalno-voljna stabilnost, sposobnost suprotstavljanja realnoj opasnosti, sposobnost da se snagom volje pobedi osećaj straha, da se sačuva hladnokrvnost i pribranost u opasnim VS. U strukturi moralno-psihološke bezbednosne kulture za VS važno mesto zauzima kompetentnost u oblasti bezbednosti u VS i sposobnost da se ona obezbedi. Osnovni nivo kompetentnosti zaposlenih i stanovništva predstavlja njegovo poznavanje osnova bezbednog ponašanja u VS, a najviši nivo podrazumeva sposobnost osiguranja lične bezbednosti i bezbednosti ljudi u svojoj okolini. Stepen moralno-psihološkog razvoja pojedinca određuje se na osnovu ukupnih sposobnosti, znanja, veština i navika koje poseduje konkretna ličnost u poređenju sa dovoljno velikom reprezentativnom grupom ljudi ili sa samim sobom u drugom životnom periodu. Moralno-psihološka priprema tj. razvijanje kod pojedinca neophodnih navika postupanja u VS, koje nastaju nezavisno od volje čoveka usled slučajnog sticaja okolnosti, obezbeđuje se njegovom teoretskom i praktičnom obukom. Proces obuke koji može dati najbolje rezultate, organizuje se u sistemu bezbednosne kulture za VS na osnovu pripremljenih teorijskih programa obuke i specijalno organizovanih scenarija virtuelnih stresnih situacija kod VS, na bazi aktivne upotrebe tehničkih sredstava masovnih komunikacija. U procesu formiranja i razvoja bezbednosne kulture za VS, primenjuju se kako tradicionalna tehnička sredstva i informacione tehnologije (radio, televizija, telefoni), tako i moderne informativno-komunikacione tehnologije, sredstva masovne komunikacije (Internet). Tradicionalne metode informativnog delovanja predviđaju neposredno prenošenje znanja onima koji se obučavaju ili posredno delovanje na njih uz upotrebu udžbenika, školskih priručnika, očiglednih sredstava i tehničkih sredstava za obuku. Navedene tehnologije su značajno razrađene u praksi, međutim, kako pokazuje iskustvo, one nisu u potpunosti efikasne u savremenim uslovima. Moderne informativno-telekomunikacione tehnologije, raspolažu značajnim mogućnostima kada se radi o formiranju bezbednosne kulture za VS. Programsku i fizičku osnovu za njihovu realizaciju predstavljaju kompjuterski sistemi, lokalne i globalne kompjuterske mreže, tehnička sredstva masovnog informisanja, telekomunikacije, sredstva za prenos video informacija i drugo. Njihovom primenom informacije se pojavljuju kao multimedijalni proizvodi, u vidu kompjuterskih programa namenjenih za obuku, igru, testiranje, video-igrica, informativnih saopštenja, elektronskih plakata. Visoka rezolucija, dinamični animacioni fragmenti, profesionalni spikeri, multimedijalno prezentovane informacije – sve to kompleksno deluje na čula čoveka, izaziva interesovanje, utiče na njegovu emotivno-čulnu sferu, razvija postojane emocionalne odnose prema okolini, podsvesno utiče na motivaciju postupaka. Osim toga, u uslovima snažnog destruktivnog informacionog delovanja na čoveka, ogromne količine negativnih informacija o neizbežnim strahotama savremenog sveta uz korišćenje upravo tih tehnologija, ljudi se mogu osposobiti da objektivno procenjuju stepen i karakter pretnji i požarnih i drugih opasnosti, da analiziraju njihove moguće posledice, može se poboljšati njihova spremnost da im se odupru. Prema ocenama stručnjaka, usvajanje navedenih tehnologija će omogućiti da se skoro prepolovi broj poginulih i povređenih u požarima i drugim opasnim i vanrednim situacijama, zahvaljujući porastu nivoa bezbednosne kulture u vanrednim situacijama

Glava 15.

15. Radiološka, hemijska i medicinsko-biološka zaštita stanovništva u vanrednim situacijama.

15.1. Radiološka zaštita stanovništva

Osnove obezbeđivanja radiološke bezbednosti i zaštite stanovništva

Problem obezbeđivanja radiološke bezbednosti stanovništva u celom svetu je danas veoma aktuelan, što je uslovljeno velikim brojem različitih izvora jonizujućih zračenja, koja se koriste kako u mirnodopske tako i u vojne svrhe. Postoje puno preduzeća i organizacija, koje koriste nuklearne materijale, radiokativne materije i proizvode od njih i smatraju se potencijalno opasnim radiološkim objektima. Posledice radioloških havarija u tim objektima mogu biti veoma opasne.84

Upravo nuklearne elektrane po snazi radioaktivnih izvora, koji se koriste u njima, predstavljaju najozbiljniju potencijalnu opasnost kako za zaposlene, tako i za stanovništvo, koje živi u blizini.Teritorije, rezervoari vode, i zemljište, zagađeni-kontaminirani radioizotopima, predstavljaju radiolišku opasnost zbog mogućeg širenja radioaktivnog zagađenja i ozračenosti stanovništva, koje živi na zagađenim teritorijama bilo spoljašnjom ozračenošću, nastalom neposrednim uticajem radioaktivnih materija bilo unutrašnjom ozračenošću, nastalom upotrebom zagađenih proizvoda. Organizacija radiološke bezbednosti ostvaruje se u skladu sa zahtevima medicinsko-sanitarnih normi i pravila, kojima se regulišu dozvoljeni nivoi radioaktivnog dejstva na na stanovništvo i zaposlene u radiološki opasnim objektima. norme radiološke bezbednosti85 za profesionalno izložena lica i stanovništvo određene su sledeće osnovne granice efektivne doze ozračenosti i obradjena su u poglavlju 1. Prilikom radiološkog udesa ili havarije (vanredni dgađaj) ili otkrivanja radioaktivnog zagađenja-kontaminacije ograničenje ozračenosti stanovništva se ostvaruje zaštitnim delovanjima. Donošenje odluka o merama zaštite stanovništva u slučaju velike radiološke havarije sa radioaktivnim zagađenjem teritorije sprovodi se na osnovu upoređivanja prognozirane doze, sprečene zaštitnim delovanjem i nivoa zagađenja-kontaminacije. sa nivoima A i B, navedenim u tabelama 14.1. – 14.3.

Tabela 14.1.

Kriterijumi86 za donošenje neodložnih rešenja u početnom periodu udesne- havarijske situacije

84 Tako je, na primer, kao rezultat havarije u nuklearnoj elektrani u Černobilju ukupna površina radioaktivnog zagađenja većeg od 1 Sv/km2 po cezijumu-137 iznosila samo u Rusiji 60 hiljada km2. Na zagađenoj teritoriji se našlo 7608 naselja, gde je živelo oko 3 miliona stanovnika.85 Pravilnik o granicama izlaganja jonizacionom zračenju (Službeni list SRJ br. 32/98)86Nuklearne nezgode se prema svojim posledicama kategorizuju u odnosu na Međunarodnu skalu nuklearnih i radioloških događaja INES (International Nuclear and Radiological Event Scale). Događaji su na skali klasifikovani na sedam nivoa: nivoi 1-3 se nazivaju „incidenti“ a nivoi 4-7 „akcidenti“. Skala je osmišljena tako da se težina događaja povećava deset puta za svaki viši nivo. Događaji koji ne ugrožavaju sigurnost nazivaju se „anomalije“ i klasifikuju se ispod skale – nivo 0. INES klasifikuje nuklearne i radiološke nezgode s obzirom na tri područja uticaja: Uticaj na ljude i okolinu – uzimaju se u obzir doze zračenja kojima je zbog rasprostranjenog neplaniranog ispuštanja radioaktivnog materijala iz postrojenja izloženo stanovništvo u blizini mesta događaja. Radiološke barijere i kontrola – obuhvataju događaje bez direknog uticaja na ljude ili okolinu odnosno primenjuju se jedino unutar postrojenja. Odnose se na neplanirano visoke vrednosti radioaktivnosti kod ispuštanja značajnih količina radioaktivnog materijala unutar postrojenja. Odbrana po dubini – obuhvata događaje bez direktnog uticaja na ljude ili okolinu, ali se odnosi na one događaje kad zaštitne mere koje su trebale da spreče nesreću nisu delovale..(izvor: Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost RS).

Ako nivo ozračenosti, sprečen zaštitnim delovanjem, ne prelazi nivo A (za celo telo 5 mGr, za štitastu žlezdu, pluća, kožu 50 mGr) nema potrebe sprovoditi mere zaštite u pogledu narušavanja normalnog života stanovništva.Ako ozračenost, sprečena zaštitnim delovanjem prelazi nivo A, ali ne dostiže nivo B (efektivna doza za celo telo veća od 5 a manja od , 50 mGr; za štitastu žlezdu, pluća, kožu veća od 50 i manja od 500 mG)r odluka o sprovođenju mera zaštite se realizuje u konkretnom prostoru i uslovima. Ako nivo ozračenosti, sprečen zaštitnim delovanjem dostiže i prelazi nivo B, neophodno je sprovesti odgovarajuće mere zaštite, čak iako su povezane sa narušavanjem normalnog života stanovništva, privrednog i socijalnog funkcionisanja na određenoj teritoriji. U uslovima normalne eksploatacije (korišćenja) radiološki opasnih objekata (izvora jonizujućih zračenja) i prilikom radioloških havarija organi sanitarno – epidemiološke kontrole vrše državni nadzor sprovođenja mera radiološke bezbednosti stanovništva, a kontrolu ozračenosti stanovništva vrše administrativni organi na toj teritoriji.U planovima obezbeđivanja radiološke bezbednosti u objektima, nalaze se akcije za zaštitu zaposlenih u radiološki opasnim objektima, a takođe i stanovništva, koje živi u neposrednoj blizini radiološki opasnog objekta (obaveštenje o radiološkoj havariji, uzajamno delovanje sa organima sektora za VS i dr.)Zoniranje teritorije87. U cilju određivanja obima mera radiološke zaštite stanovništva realizuje se zoniranje teritorije oko radiološki opasnih objekata88. U skladu sa zahtevima Pravilnika o granicama izlaganju jonizacujućim zračenjima89 razlikuju se sledeće radijacione zone: zona profesionalnog izlaganja; zona medicinskog izlaganja i zona izlaganja stanovništva kod vanrednog događaja). Zona izlaganja stnovništva može se podeliti na sanitarno – zaštitne zone i zone posmatranja-praćenja. Godišnja efektivna doza ozračenosti ne bi trebalo da prelazi osnovni limit doze ozračenosti stanovništva ( 1 mSv godišnje). U vezi sa tim u zoni monitoringa se dozvoljava život stanovništva, ali se mora sprovoditi radiološka kontrola, a ako bude potrebe mogu se uvesti i ograničenja privredne delatnosti. Prilikom udesa i havarije na radiološki opasnom objektu, koji za sobom povlači radioaktivno zagađenje van teritorije objekta, na osnovu kontrole i prognoze radioloških uslova u skladu propisima i modelovanim posledicama radiološke bezbednosti, uspostavlja se zona radiološkog udesa- havarije (zona vanrednog događaja), prilikom koje se sprovodi kontrola radioloških uslova i realizuju se akcije za smanjenje nivoa ozračenosti stanovništva. Ako sadržaj radioizotopa u pojedinačnim prehrambenim proizvodima prelazi trenutne normalne vrednosti, sprovodi se obavezna sertifikacija tih proizvoda prema radiološkom faktoru. Na teritorijama, koje su zagađene kao rezultat radioloških havarija, gde srednja efektivna doza ozračenosti prelazi 1 mSv, sprovodi se zoniranje, koje treba da predvidi obrazovanje sledećih zona90:

- od 1 mSv do 5 mSv – zona radiološke kontrole. U toj zoni se pored monitoringa radioaktivnosti objekata u okolini i poljoprivredne proizvodnje, sprovodi i utvrđivanje doza spoljašnje i unutrašnje ozračenosti kritičnih grupa stanovništva, kao i mere snižavanja doza ozračenosti i realizuju se druge neophodne aktivne mere zaštite stanovništva.

87 Odluka o uslovima za lokaciju, izgradnju, probni rad, puštanje u rad, korišćenje i trajan prestanak rada nuklearnog objekta ( "Sl. listu SRJ", br. 42/97).

88 Institut za nuklerarne nauke vinča (sada Javno preduzeće za upravljanje nuklearnim obektima u RS) raspolaže sa jednim fisionim nuklearnim reaktorom „RB“ koji je pušten u pogon 1958. godine a sada radi kao brzotermički reaktor. U slučaju akcidenta pretpostavlja se da bi nastale količine fisionih produkata koje bi dovele do radioaktivnih kontaminacija. Zavisno od pravca i brzine vetra i drugih meteo uslova, pretpostavlja se da bi u poluprečniku od 18 km bilo ugroženo stanovništvo a samim tim i Bgd. a došlo bi i do evakuacije stanovništva sa teritorija opštine Grocka i Zvezdara.89 Sl. listu SRJ", br. 32/98.90 U osnovi gore pomenutog zoniranja naseljenih mesta i njihovih oblasti, je iskustvo iz Černobilja

- od 5 mSv do 20 mSv – zona ograničenog boravka. U toj zoni se realizuju iste mere monitoringa i zaštite stanovništva, utvrđivanje doza ununtrašnje i spoljašnje ozračenosti kritičnih grupa stanovništva, kao i u zoni radiološke kontrole. Prema rezultatima medicinske i radiološke kontrole obrazuju se grupe povećanog rizika. Stanovnicima i licima, koji dolaze na tu teritoriju se objašnjava rizik od narušavanja zdravlja, uslovljen izloženšću radijciji, nepoželjnost ulaska porodica sa decom sa tendencijom stalnog nastanjivanja u toj zoni. Pruža se pomoć pri dobrovoljnom preseljenju van granica te zone.

- Od 15 mSv do 40 mSv – zona preseljenja. Ulazak na navedenu teritoriju zbog stalnog nastanjivanja nije dozvoljen. U toj zoni se zabranjuje stalno nastanjivanje lica sposobnih za reprodukciju i dece. Ovde se sprovodi radiološki monitoring ljudi i objekata u spoljašnjoj sredini zajedno sa neophodnim merama radiološke i medicinske zaštite.

- Više od 50 mSv – zona izolacije-otuđenja. U toj zoni je zabranjeno stalno nastanjivanje, a privredne delatnost i korišćenje prirodnih resursa se reguliše specijalnim aktima. Sprovode se mere monitoringa i zaštite zaposlenih sa obaveznom i individualnom-ličnom dozimetrijskom kontrolom.

-Zaštita stanovništva prilikom radioloških udesa i havarija

Neposredan posao organizacije zaštite stanovništva prilikom radioloških havarija obavlja Sektor za VS zajedno sa nadležnim Republičkim i drugim organima i organizacijama izvršne vlasti ( Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo odbrane, Ministarstvo za zaštitu životne sredine i .., Agencija za nuklearnu bezbednost , službe koje se bave monitoringom životne sredine i dr.)

Kompleks mera, koja realizuju ti organi u interesu zaštite stanovništva prilikom radioloških havarija i otklanjanja njihovih posledica u normalnim radiološkim uslovima, uključuju:

- sakupljanje informacija i stalno popunjavanje banke podataka o radiološki opasnim objektima91 (njihova namena, osnovne radiološke karakteristike, koje predstavljaju potencijalnu opasnost za stanovništvo i životnu sredinu, njihov raspored, zone podređenosti);

- realizacija posmatranja i kontrole uslova u radiološki opasnim objektima i teritorijama koje im pripadaju;

- prognoza i procena rizika radioloških havarija i havarija;- obavljanje priprema organa uprave, snaga i sredstava za delovanje prilikom radioloških udesa i

havarija;- stvaranje i popunjavanje rezervi finansijskih i materijalnih resursa za otklanjanje posledica

radioloških havarija;- plan delovanja (uzajamnog delovanja) za preventivu radioloških udesa i havarija i otklanjanje

njihovih posledica.Prilikom nastanka pretnje od radiološkog udesa havarije, pogoršanja radioloških uslova, osnovno delovanje, koje se realizuje u cilju smanjenja masovne radiološke havarijei udesa i osiguravanja radiološke bezbednosti stanovništva, predstavlja:

- aktiviranje rada odgovarajućeg štaba za VS i stručno-operativnih timova za koordinaciju funkcionisanja podsistema i veza Sistema za VS, postavljanje rukovodilaca poslova za otklanjanje moguće radiološke havarije i njenih posledica;

- povećanje nadgledanja i kontrole uslova na radiološki opasnim objektima i njihovim teritorijama;

- prognoziranje mogućnosti pojave novih radioloških havarija i njihovo masovno širenje;

91 U okolnim zemljama nalazi se 12 nuklearnih elektrana koje mogu ugroziti bezvednost građana Srbije

- preduzimanje mera za zaštitu stanovništva (obaveštenje; tehnička, radiološka i medicinska zaštita; ekavuacija) i životne okoline, za obezbeđivanje trajnog funkcionisanja objekata u uslovima VS radiološkog karaktera;

- dovođenje snaga i sredstava u stanje pripravnosti- gotovosti, preciziranje planova, njihovih delovanja i pomeranje u oblast, predloženu prilikom VS radiološkog karaktera;

Prilikom nastanka radiološke havarije i otklanjanja njenih posledica, osnovna delovanja koja se preduzimaju za očuvanje radiološke bezbednosti stanovništva su:

- otkrivanje činjenice o postojanju radiološke havarije i obaveštavanje stanovništva;- slanje operativnih-izviđačkih grupa u oblast havarije;- utvrđivanje radioloških uslova u oblasti havarije;- organizacija radiološke kontrole;- stvaranje i sprovođenje režima radiološke bezbednosti;- sprovođenje jonske preventive, ukoliko je to neophodno, kod stanovništva i kod učesnika

otklanjanja posledica, u ranijem fazama havarije;- obezbeđivanje sredstava individualne zaštite stanovništvu i učesnicima otklanjanja posledica

havarije;- sklanjanje stanovništva, koje se našlo u zoni havarije, u zaštitne objekte;- sanitarna obrada stanovništva i učesnika otklanjanja posledica havarije;- dekontaminacija objekata, ekonomske, socijalne i stambene namene, teritorija, poljoprivrednih

poseda, saobraćaja, drugih tehničkih sredstava, sredstava zaštite, odeće, imovine, hrane i vode;- evakuacija ili preseljenje stanovništva iz zona, u kojima nivo radioaktivnog zagađenja prelazi

dopušteni nivo za život.Obaveštavanje stanovništva o radiološkoj opasnosti predstavlja jedno od najefikasnijih mera za zaštitu stanovništva prilikom radioloških havarija i obaveza je korisnika objekata u kojima je došlo do udesa i havarije kao i lokalnih sistema za obaveštavanje stanovništva.

Radiološka kontrola se sprovodi u cilju kontrole poštovanja normi radiološke bezbednosti i zahteva osnovnih sanitarnih pravila za osiguravanje radiološke bezbednosti, koji se tiču stanovništva, kao i primanja informacija o stepenu ozračenosti i radiološkim uslovima u životnoj sredini. Radiološka kontrola se deli na dozimetrijsku i radiometrijsku.

Dozimetrijska kontrola je skup organizacionih i tehničkih mera za utvrđivanje doza ozračenosti ljudi sa ciljem količinske procene efekta uticaja jonizujućih zračenja na njih. Dozimetrijska kontrola stanovništva se sprovodi, po pravilu, računanjem stepena zračenja i vremena provedenog u zoni ozračenosti. Prema podacima dozimetrične kontrole donose se rešenja o preseljenju stanovništva sa kontaminiranih teritorija, određuju se ograničenja života i rada na tom područiju, mere zaštite, neophodnost pružanja medicinske pomoći itd.

Radiometrijska kontrola je skup organizacionih i tehničkih mera za određivanje intenziteta jonizujućeg zračenja radioaktivnih materija, koje se nalaze u okolini ili stepena radioaktivnog zagađenja-kontaminacije ljudi, tehnike, domaćih životinja i biljaka, kao i elemenata životne sredine.

Radiometrijska kontrola se sprovodi sa ciljem određivanja neophodnosti posebne tehničke i sanitarne obrade stanovništva na izlasku iz zone radioaktivnog zagađenja, stavljanje zgrada, objekata, puteva van funkcije, kao i dekontaminacija životne sredine, odeće, materijalnih sredstava, dezinfekcija hrane i vode.

Kontrola radioaktivnog zagađenja zgrada, objekata, životne sredine, pre i posle dekontaminacije se sprovodi neposredno u zonama kontaminacije uz pomoć uređaja ili uzimanja uzorka za testiranje sa zemljišta, fasada sa zgrada, objekata, opreme i analiziranjem istih u laboratorijama. Kontrola radioaktivnog kontaminacije-zagađenja vode i hrane obavlja se uzimanjem uzoraka i njihovom obradom u laboratoriji. Za sprovođenje kontrole radioaktivnog zagađenja angažuju se izviđačke grupe, koje ulaze u sastav spasilačkih jedinica.U naseljenim mestima na zagađenoj teritoriji radiometrijska kontrola se sprovodi po periodično ustaljenom redosledu. Radiometrijska kontrola se u naseljenim mestima obavlja specijalnom tehničkom i sanitarnom obradom ličnih stvari stanovništva i snaga, uključenih u elimininisanje posledica havarije. Ukoliko je neophodno, prema rezultatima radiometrijske kontrole, koja se vrši u naseljenim mestima, uvode se ograničenja privredne delatnosti stanovništva i uslova života i rada.Jedno od efikasnih organizaciono – tehničkih dejstava za zaštitu stanovništva u uslovima iznenadnog nastanka radiološke opasnosti je korišćenje sredstava kolektivne i individualne zaštite. Prilikom velikih havarija na radiološki opasnim objektima obezbeđivanje zaštite stanovništva se u velikoj meri postiže korišćenjem skloništa za zaštitu od radijacije, specijalno napravljenih objekata ili objekata prilagođenih skloništima pod zemljom, podzemnih garaža, podruma ili polupodrumskih prostorija, vinskih podruma.Dejstva za lokalizaciju i dekontaminaciju izvora radioaktivnog zagađivanja obuhvataju širok spektar tehničkih dejstava, koja su u svojoj osnovi usmerena sa jedne strane na ograničavanje raznošenja radioaktivne prašine pod uticajem strujanja vetra ili zagađenih površinskih masa zemljišta pod uticajem kišnih padavina i ulivanje zagađenih potoka sa zemljom u otvorene rezervoare vode ili reke i sa druge strane, udaljavanje radioaktivnih materija sa kontaminiranih površina- dekontaminacije po površini kontaminiranih objekata. Zaštita stanovništva, izvan teritorije radiološki opasnog objekta najčešće se vrši na sledeći način: asfaltiraju puteva i delova teritorije; posipanje „čistim“ peskom i zemljom; postavljanje armirano-betonskih ploča i sl., Sve ove mere obezbeđuju smanjenje nivoa radijacije oko 10 puta.Ne tako retko pri odklanjanju posledica radioloških havarija nastaje neophodnost lokalizacije radioaktivnih kontaminacija, njihovog čuvanja sa ciljem sprečavanja prenosa (širenja) radioizotopa.Zadatak površinske lokalizacije radioaktivnih zagađenih teritorija se najčešće rešava materijama sa mogućnošću formiranja zaštitnog sloja (polivinilnog alkohola, sulfatno – alkoholnog otpada pri proizvodnji etanola, lateksa, naftnog taloga i dr.). Te materije se primenjuju uz korišćenje specijalno opremljenih aviona i helihoptera, a takođe i specijalnih vozila.Dekontaminacija različitih površina, zagađenih radioizotopima predstavlja dovoljno efikasan način smanjenja doza ozračenosti stanovništva, obezbeđivanja radiološke bezbednosti. U zavisnosti od tipa zagađenja površine (drvo, metal, beton i sl.), stanja u kom se nalazi ( čista, prljava, sa tankim slojem boje ) i s obzirom na karakter zagađujućih materija ( tečnost, aerosol ), a takođe i vremena, koje je prošlo od zagađenja , dekontaminacija se ostvaruje odgovarajućim načinima (fizički, hemijski, fizičko – hemijski i sl.) uz korišćenje različitih sredstava dekontaminacije.Efikasnost navedenih metoda dekontaminacije naseljenih mesta je prilično niska u osnovi zbog poroznosti građevinskih materijala (posebno seosih objekata), stalnog prenosa radioaktivnih čestica vetrom i transportnim sredstvima. Približno u 30 – 40 % slučajeva se zbog toga sprovodi ponovna dekontaminacija, a u nizu slučajeva se ponavljala i treći put. Često treba menjati krovne pokrivače , drvene ograde. Velike teškoće nastaju sa skupljanjem i zakopavanjem spranog rastvora i zemljišta. Potrebno je obezbediti veliki broj jama za njihovo zakopavanje. Za dobijanje odgovarajućeg pritiska mašine za prskanje, koje se koriste za dekontaminaciju, ne obezbeđuju neophodan pritisak prilikom obrade višespratnih objekata. U te svrhe treba koristiti protivpožarna sredstva i opremu.Podaci o efikasnosti primenjivanih načina za dekontaminaciju naseljenih mesta su dati u tabeli

Pokazatelji efikasnosti (K) načina za dekontaminacijunaseljenih mesta, sredine i puteva

Objekat dekontaminacije

Način dekontaminacije efikasnost dekontaminacije K

Spoljašnje površine objekata od cigle

Odstranjivanje brusilicom površinskog zagađenog sloja debljine 1mm. Obrada specijalnim rastvorima rastvorom

6 – 7

1,2 – 1,5

Unutrašnje površine stambenih objekata

Obrada specijalnim rastvorima pomoću specijalnog pribora ili ručno

1,5 – 2,5

Deo okoline u naseljenim mestima

Skidanje gornjeg sloja zemlje do dubine 10/15cm. Izolacija peskom i šljunkom sa debljinom sloja 10cm. Preoravanje. Izolacija armirano–betonskim pločama debljine 20 cm.

3 – 4 3 – 4 2 – 2,5 10 - 20

Površine puteva sa tvrdim pokrivačem u naseljenim mestima

Dvostruka obrada vodenim specijalnim rastvorima Odstranjivanje zagađenog sloja do dubine 15 /20 cm.

2 - 3

2 - 5

Najobuhvatnija primena, koja omogućava planiranje i preventivne i hitne mere radiološke zaštite stanovništva je primena preparata stabilnog joda pri potencijalnom ili realnom izbacivanju radiojoda reaktorske proizvodnje u atmosferu.

Osnovne teškoće pri obezbeđivanju prevencije jodom, koje bi trebalo predvideti u toku planiranja u slučaju havarije su:

- stvaranje, odgovarajuće razmeštanje i čuvanje zaliha preparata na bazi stabilnog joda;- obezbeđivanje brzog dolaska osoblja, odgovornog za podelu preparata stanovništvu po mestima

koncentracije stanovništva;- neophodnost pravovremene i brze podele preparata stanovništvu;Prvu pomoć stanovništvu pruća osoblje teritorijalnih medicinskih službi u rejonu lokacije havarijski radiološki opasnog objekta.

Specijalna obuka osoblja medicinskih ustanova i službi, koji mogu biti uključeni u havarijsko delovanje se planira i realizuje unapred i na vreme. U svojstvu zaštitnih mera protiv radijacije već se u ranim i prelaznim fazama havarije sprovodi sanitarna obrada stanovništva. Prilikom planiranja tih akcija, u obzir se uzimaju: brojnost stanovništva, tehničke mogućnosti, resursi čiste vode, sredstva za kupanje i pranje, čista odeća i obuća, neophodnost obavezne dekontaminacije ljudi do upućivanja u skloništa, pre evakuacije, posle učešća u poslovima otklanjanja posledica havarije. Kriterijum efikasnosti sanitarne obrade stanovništva predstavlja odsustvo radioaktivnog zagađivanja na površini tela i odeći. Sanitarna obrada se ostvaruje: radiološkom kontrolom površine tela i odeće; tuširanje toplom vodom sa primenom uobičajenih

sredstava za kupanje i standardnih sredstava dekontaminacije; menjanje kontaminirane odeće i obuće čistom.

U tehnička sredstva i lične stvari za sanitarnu obradu spadaju: pribor za dozimetrijsku kontrolu; izvori ili rezerve čiste vode; izvori za zagrevanje vode; tuševi; zalihe sredstava za kupanje i dekontaminaciju; dodatne sprave za kupanje ili dekontaminaciju ličnih stvari;

U slučaju da stanovništvo živi u sredini kontaminiranoj radioaktivnim materijama, u osnovna delovanja za obezbezbeđivanje radiološke bezbednosti, takođe spadaju: uspostavljanje privremenih higijenskih normi života u kontaminiranoj sredini i kontrolu njihovog sprovođenja; smeštanje ozračenog stanovništva u medicinske ustanove; lečenje lica obolelih od radioaktivne bolesti.

15.2. Hemijska zaštita stanovništva

Od ukupnog broja hemijski opasnih objekata, u Srbiji najviše je povezano sa proizvodnjom i upotrebom tečnog amonijaka, tečnog hlora, koncentrovane sone kiseline a zatim i drugih najrasprostranjenijih hemijski opasnih materija. Klasifikacija objekata po stepenu hemijske opasnosti može se vršiti na razne načine, a jedan od pristupa je brojnost stanovništva na teritoriji izloženoj riziku od hemijskog udesa pri proračunu maksimalnih posledica pri maksimalno povredivoj teritoriji (data je u tabeli). Klasifikacija objekata po hemijskoj opasnosti

Stepen hemijske opasnosti objekta

Brojnost stanovništva, koje živi (radi, odmara se itd.) na teritoriji izloženoj riziku od udara

I više od 75 hilj. ljudi

II od 40 do 75 hilj. ljudi

III manje od 40 hilj. ljudi

IV zona mogućeg zagađenja-kontaminacije ne izlazi van granica teritorije objekta

Među potencijalno najopasnijim objektima mogu se navesti preduzeća za proizvodnju mineralnih đubriva na koja su skoncentrisanevelike stalne zalihe tečnog amonijaka, a takođe i preduzeća za preradu celuloze i hartije, metalurške i hemijske industrije kao i postrojenja za preradu vode u gradovima ( tečni hlor). Većina ovih preduzeća i objekata je smeštena neposredno u predelima ivelikih gradova ili na maloj udaljenosti od njih.

Priprema za sprovođenje mera za otklanjanje posledica mogućih hemijskih udesa, zaštite stanovništva pri njihovom nastanku sprovodi se blagovremeno na svim hemijski opasnim objektima, a takođe i u organima izvršne vlasti i lokalne samouprave, na čijim se teritorijama nalaze

navedeni objekti ili gde može nastati zona hemijskog zagađenja. Obezbeđivanja hemijske bezbednosti stanovništva sprovodi se u 3 pravca: sprečavanjem udesnih situacija; organizacijom zaštite zaposlenih u proizvodnji i stanovništva od dejstva udesom nastalih hemijski opasnih materija; smanjenjem posledica nastale havarije.

Organizacija hemijske zaštite u kriznim i vanrednim situacijama

U cilju sprovođenja pravovremenih mera zaštite zaposlenih u proizvodnji u hemijski opasnim objektima i stanovništva, koje živi u blizini tih preduzeća, u jedinicama lokalne samouprave i preduzećima , razrađuju se Planovi92zaštite od udesa.

Realizacija praktičnih delovanja za zaštitu stanovništva od uticaja opasnih materija počinje od obaveštavanja (na potencijalno opasnim objektima trbaju funkcionisati sistemi obaveštavanja zaposlenih u proizvodnji i stanovništva, koje živi u zoni od 2,5 km od hemijski opasnog objekta). U onim preduzećima gde automatizovani sistemi obaveštavanja ne postoje, upozorenje zaposlenih u proizvodnji i stanovništva se realizuje korišćenjem svih raspoloživih priručnih sredstava. Takav način je manje efikasan, i koristi se u manjim preduzećima sa nižim stepenom hemijske opasnosti. Novi automatski sistema obaveštavanja , u posebno opasnim preduzećima, funkcionišu i bez učešća čoveka. U tom pravcu postignuti su neki rezultati, i u određenim preduzećima već postoje takvi sistemi. Zaštita zaposlenih u proizvodnji u hemijskim opasnim objektima se pre svega postiže korišćenjem industrijskih zaštitnih maski sa cedilima različitih vrsta. Pošto je praktično nemoguće napraviti univerzalnu filtrirajuću zaštitnu masku koja bi obezbedila zaštitu od širokog spektra opasnih hemijskih materija, u industriji se koriste različita cedila od kojih je svako namenjeno određenoj grupi materija (pregled br. Cedila zaštitne maske za zaštitu od nekih industrijskih gasova (JUS.Ž.B1.002)..

Oznaka na cedilu

Boja Namena

A SMEĐA Organske pare i rastvaračiB CRVENA Kiseli gasovi i pareCO CRNA Ugljen-monoksidE ŽUTA Sumpor-dioksidG PLAVA CijanovodonikJ CRVENA sa plavom trakom Hlorovodonična kiselinaK ZELENA AmonijakL ŽUTA sa crvenom trakom Sumpor-vodonik

Prisustvo takvih maski u neposrednoj blizini radnih mesta prilikom pojave opasnosti može pouzdano obezbediti zaštitu zaposlenih u periodu evakuacije iz zone zagađenja. Zaštita zaposlenih u spasilačkim službama u udesnim situacijama se realizuje korišćenjem izolacionih zaštitnih aparata, a ako je neophodno i sredstava za zaštitu kože. Za potrebe civilne zaštite postoje zaštitne maske sa univezalnim cedilom. U uslovima vanrednih situacija, pri masovnim emisijama hemijski opasnih materija, u atmosferi se mogu stvoriti povišene dugotrajne koncentracije, vreme zaštitnog delovanja zaštitnih maski je veoma ograničeno, u velikom broju slučajeva nedovoljno (zaštitne 92 SEVESO postrojenja su postrojenja sa povećanom opasnošću od nastanka hemijskog udesa i m izrađuju planove zaštite od udesa, u skladu sa propisima iz oblasti zaštite životne sredine. Metodlogijom izrade Izveštaja o bezbednosti postoji 5 nivoa udesa: I nivo- nivo opasnih postrojenja, posledice ograničene na deo postrojenja (instalacije) ili celo postrojenje, istovremeno nema posledica po ceo kompleks; II nivo- nivo kompleksa; III nivo-nivo opštine; IV nivo-regionalni nivo; V nivo- međunarodni nivo. Sva ostala preduzeća ove planove rade po Zakonu u VS.

maske za građane ne obezbeđuju zaštitu od niza hemijski opasnih materija (amonijak, dimetilamin, metil-hlorid, oksidi azota,oksid etilena, ugljen monoksida i drugi); na malim rastojanjima izvora zagađivanja u uslovima visoke koncentracije, može doći do trenutnog probijanja zaštite cedila zaštitne maske). Brzu primenu zaštitnih maski sa univerzalnim cedilom onemogućava čuvaje i skladištenje u fabričkom pakovanju, van domašaja zaposlenih I stanovništva, što u većini slučajeva ne obezbeđuje pravovremenost njihove primene pri hemijskim udesima. Stanovništvo, koje živi u blizini hemijski opasnih objekata, može biti izloženo, uzimajući u obzir rastojanje od izvora zagađenja, uticaju hemijski opasnih materija samo u obliku gasova i isparenja u dovoljno maloj koncentraciji. U vezi sa tim, sa vremenom boravka stanovništva u zoni zagađenja, koje se utvrđuje trajanjem evakuacionih mera, specijalna zaštita površine kože od hemijski opasnih materija se ne predviđa. Stanovništvo, koje se našlo na ulici u zoni hemijskog zagađenja, posle dobijanja informacije o opasnosti ili otkrivanju znakova prisustva hemijski opasnih materija u atmosferi, štiti se izlaskom iz opasne zone u pravcu jednakom širenju oblaka, izbegavajući zone parkova i močvare, gde su mogu javiti nagomilavanja isparenja otrovnih materija. Za brzu ali grubu procenu moguće zone širenja i kontaminacije teritotije opasnim hemijskim materija u zavisnosti od brzine vetra mogu poslužiti tablice (Prilog br. ). Stanovništvo, koje se nalazi u stambenim, javnim ili industrijskim zgradama, po dobijanju informacije putem radija i televizije ostaje u prostorijama, primenjujući brze mere za dodatnu hermetizaciju prostorija pomoću priručnih sredstava u skladu sa preporukama lokalnih organa civilne zaštite Sektora za VS. Obaveza svakog građanina, koji živi u hemijski opasnom gradu je da poznaje pravila ponašanja u vanrednim situacijama, u vezi sa udesima u hemijskim preduzećima. Ide slika kretanja oblaka.Osim individualnih sredstava zaštite od hemijski opasnih materija koriste se zaštitni objekti civilne zaštite. Međutim treba uzeti u obzir da su sva ova skloništa izgrađena za zaštitu zaposlenih u proizvodnji i zaštitu stanovništva od sredstava masovnog uništenja hemijskim trovanjem u ratu. Upotreba istih u vanrednim situacijama u miru nije uvek moguća, pošto nisu uvek spremna za primanje ljudi. Korišćenje skloništa pri iznenadno nastaloj VS, moguće je samo u slučaju da su otvorena i da oprema unutra obezbeđuje potrebni sistem za boravak ljudi u njima. Jedna od najvažnijih mera je izvršavanje spasilačkih poslova u centru hemijskog zagađenja i otklanjanje posledica hemijske havarije. Obim sprovedenih mera u datoj oblasti se utvrđuje konkretnim uslovima situacije. Spasilački poslovi se planiraju i izvršavaju neposredno u objektu , u kojem se desila havarija, i u stambenim kvartovima , koji se nalaze u zoni hemijskog zagađenja. Istovremeno sa izvršavanjem spasilačkih poslova u centru hemijskih zagađenja sprovodi se akcija na lokalizaciji i odklanjanju izlivanja hemijski opasnih materija, a zavisi od vremena isparavanja-izlučivanja u atmosferu ,vodu ili zemlju) zavisi I dužina delovanja izvora zagađenja i kao posledica, razmera zone hemijskog zagađenja U svim slučajevima izvršavanje bilo kakvih poslova, povezanih sa lokalizacijom i otklanjanjem izvora zagađenja zahteva uključivanje snaga, sa visokim stepenom profesionalne pripreme. To su pre svega sastav vatrogasno-spasilačkih službi i zaposleni u proizvodnji u hemijski opasnim objektima, koji imaju odgovarajuća znanja za rad sa opasnim materijama, I koji odlično poznaju tehniku bezbednosti Jedan od najvećih hemijskih udesa u poslednje vreme u našoj zemlji desio se na benzijskoj pumpi ispred preduzeća “Lika sistem” na Zrenjaninskom putu kada je eksplodirao rezervoar sa 500 kg amonijaka, koji se stvorio parni oblak koji je u pravcu kretanja usmrtio 3 a lakše I teže povredio 143 uglavnom zaposlena radnika.

15.3. Zdravstvena zaštita u vanrednim situacijama

Sa zdravstvenog aspekta VS se karakterišu:

- trenutnom pojavom velikog broja nastradalih lica (sa mehaničkim povredama, opekotinama, udruženim povredama, psihotraumama, ozračenjem u slučaju radijacionih, odnosno trovanjem u slučaju hemijskih udesa);

- veoma otežanim uslovima za pronalaženje i prikupljanje nastradalih lica, kao i za pružanje medicinske pomoći, evakuaciju i smeštaj ljudi (oštećenja ili rušenja objekata i komunikacija i dr.);

- potrebom za povećanjem obima medicinske pomoći;- potrebom ograničavanja boravka ljudi u području koje je kontaminirano nekim fizičkim,

hemijskim ili biološkim agensom, a u slučaju hemijskih povreda i potrebom za hitnim pružanjem medicinske pomoći;

- otežanim sprovođenjem lične i opšte higijene i higijenskih mera u snabdevanju vodom i hranom, te mogućnošću pojave masovnih zaraznih i nezaraznih bolesti;

- povećanom potrebom za sanitetskim materijalnim sredstvima i potrebom da se angažuje veći broj kadrova i opreme zdravstvenog sektora i drugih struktura na postradalom području.

Zdravstvena zaštita stanovništva predstavlja kompleks organizacionih, lekarsko-preventivnih, sanitarno-higijenskih i protivepidemioloških mera, usmerenih na sprečavanje ili slabljenje štetnih dejstava opasnosti u vanrednim situacijama na ljude, pružanje stradalima medicinske pomoći, a takođe i obezbeđivanje zadovoljavajuće sanitarno-epidemiološke situacije u zonama VS i u mestima razmeštanja evakuisanog stanovništva.

U cilju pripreme za izvršavanje medicinskih mera za zaštitu stanovništva preduzimaju se : a). pravovremeno formiranje i razvoj službi hitne medicinske pomoći, specijalizovanih medicinskih jedinica civilne zaštite i specijlizovanih timova u bolnicama, opremanje i obezbeđenje stalne spremnosti za rad u vanrednim situacijama; b). vrši se priprema za obezbeđenje i određivanje dodatnih bolničkih kreveta u bolnicama. c). Obezbeđuju se i skladište medicinska sredstva zaštite, rezerve medicinskog materijala i opreme za opremanje medinckih jedinica i ekipa i objekata u kojima su smeštene; c). vrši se priprema sranovništva i spasilaca za pružanje prve medicinske pomoći;

U medicinske mere, koje se sprovode u centru VS, spadaju: izviđanje-ispitivanje mesta VS; traženje i spašavanje nastradalih, medicinska trijaža; pružanje prve medicinske i prve lekarske pomoći povređenima i bolesnicima; sprovođenje prevoženja-evakuacije u objekte za lečenje i lečenje. Neposredno na mestu gde je došlo do VS, organizuje se pružanje prve medicinske i prve lekarske pomoći povređenima a ljudima van granica ovog mesta u objektima za lečenje pruža se profesionalna i specializovana medicinska pomoć. Prva medicinska pomoć se pruža na mestu gde je došlo do povrede, u vidu samopomoći i uzajamne pomoći nastradalima, od strane pristiglih spasilačkih jedinica. U medicinskim ekipama, koje se nalaze na licu mesta pri masovnim povredama stanovništva u zoni VS, organizuje se prijem i medicinska trijaža pristižućih povređenih, ukazuje im se prva lekarska pomoć (ukoliko im nije pružena ranije) i neodložna profesionalna pomoć; privremena hospitalizacija povređenih i izolacija infektivnih bolesnika i lica sa psihičkim problemima; priprema povređenih za evakuaciju u stacionarne objekte za lečenje zbog produžetka lečenja u njima do konačnog ishoda.

Prva medicinska pomoć je kompleks najjednostavnijih medicinskih mera, koje se sprovode neposredno na mestu povređivanja ili u njegovoj blizini u poretku samostalne i uzajamne pomoći, a takođe i od strane učesnika u spasolačkim poslovima (ili medicinskih radnika) korišćenjem kontrolnih ili priručnih sredstava improvizacije. Tipske medicinske mere prve medicinske pomoći su: prekid delovanja faktora, koji mogu otežati stanje povređenih ili dovesti do smrtnog ishoda;

odstranjivanje pojava koje im neposredno ugrožavaju život- krvarenje, prestanak disanja i dr; preventiva komplikacija i obezbeđivanje evakuacije povređenih bez suštinskog pogoršavanja njihovog stanja.

Pružanje prve medicinske pomoći u prvih 5-15 minuta od momenta traume-povrede čak i pri odlaganju prve lekarske pomoći do 24 sata, smanjuje verovatnoću smrtnog ishoda skoro tri puta. Smrtnost se takođe značajno smanjuje ako ako se u toku jednog časa povređeni evakuišu i zbrinu. Konkretne mere prve medicinske pomoći zavise od štetnih dejstava opasnosi pri katastrofi i povreda koje su ljudi zadobili. U zavisnosti od težine povrede i stanja nastradalih vrši se njihova trijaža –razvrstavanje u IV trijažne kategorije i u skladu sa tim po prioritetu premeštaju u različite sektore rada zdravstvene zaštite (Miler, Scott in Gordon, 2003): 1). crveni sektor- povređeni I kategorije ( neposredne životne opasnosti zbog povrede i /ili dejstva opasnih materija) 2). žuti sektor – povređeni II kategorije (teške povrede odnosno teško povređeni ali nisu neposredno životno ugroženi) 3). zeleni sektor – povređeni III trijažne kategorije ( lakša povreda, lakše povređeni) 4). crveni sektor– povređeni IV kategorije (mrtvi ili bez nade).

Pomoć pre dolaska lekara ima za cilj otklanjanje i preventivu smetnji (krvarenja, prestanka disanja, grča i dr.), koji ugrožavaju život povređenih i pripremu za dalju evakuaciju. Optimalni rok pružanja pomoći pre dolaska lekara je do 1 sat posle traume. Obim pomoći pre dolaska lekara prema pokazateljima uključuje: veštačku ventilaciju pluća pomoću cevi za dovođenje vazduka ; stavljanje sredstava individualne zaštite na povređenog ukoliko se nalazi u zagađenoj sredini; kontrola rada organa kardio-vaskularnog sistema; davanje sredstava za infuziju; uključivanje preparata protiv bolova i preparata za oragane kardio-vaskularnog sistema; uključivanje i davanje antibiotika za unutrašnju upotrebu i preparata protiv upale; uključivanje sedativa, sredstava protiv grčeva, protiv povraćanja, sorbenta, protivotrova i sl; kontrola pravilnog postavljanja čvrstih zavoja, zavoja i šina i ukoliko je neophodno njihovo ispravljanje i dopunjavanje korišćenjem kontrolnih medicinskih sredstava; postavljanje antiseptičkih i upijajućih zavoja. Medicinsko osoblje, koje pruža pomoć pre dolaska lekara, osim toga sprovodi kontrolu pravilnosti pružanja prve medicinske pomoći.

Prva lekarska pomoć je vid medicinske pomoći, koji uključuje kompleks preventivnih mera lečenja, koje vrše lekari, usmerenih na otklanjanje posledica povreda (bolesti), koje neposredno ugrožavaju život povređenih, a takođe i prevenciju komplikacija i pripremu povređenih za dalju evakuaciju.

Osnovne mere prve lekarske pomoći se po hitnosti dele na neodložne i mere, čije sprovođenje se može odložiti, ako to situacija zahteva ili mogu biti prenesene u sledeću etapu medicinske evakuacije. Profesionalna medicinska pomoć vrše lekari-specijalisti različitih profila (hirurzi, terapeuti) u medicinskim jedinicama i ekipama i objektima sa ciljem spasavanja života povređenih, preventive komplikacija, pripreme za dalju evakuaciju.Specijalizovana medicinska pomoć uključuje kompleks iscrpnih lekarsko-preventivnih mera, koje vrše lekari-specijalisti različitih profila u specijalizovanim lekarskim ustanovama sa korišćenjem specijalne opreme. Mora biti ukazana što

ranije.Pri specijalizovanoj medicinskoj pomoći i lečenju do konačnog ishoda izdvajaju se sledeće kategorije povređenih:

- sa povredama glave, vrata, kičme i perifernih stubova nerava;- sa mehaničkim povredama mišićno-skeletnog sistema;- sa povredama organa grudnog koša, stomaka i karlice;- sa opekotinama- sa opasnom bolešću uzrokovanom zračenjem, trovanjima opasnim hemijskim materijama,

bakterijskim toksinima;- infektivni bolesnici, sa posebno opasnim infekcijama;- sa psihičkim rastrojstvom i dr.

Osnovni vidovi specijalizovane medicinske pomoći, koja se pruža povređenima u različitim vanrednim situacijama su: neurohirurška, oftamološka,otorinolaringološka, stomatološka, traumatološka, nefrološka, radiološka, toksikološka, psihoneurološka, akušersko-ginekološka,pedijatrijska a takođe i pomoć osobama sa povredama grudnog koša, trbušne duplje,urogenitalnih organa,i infektivnim bolesnicima i dr. Profesionalna i specializovana medicinska pomoć se u specijalizovanim lekarskim ustanovama izvršavaju istovremeno i teško je između njih naći jasnu granicu. Sastavni deo lekarsko-evakuacionog obezbeđivanja koji je tesno povezan sa procesom organizacije pružanja medicinske pomoći nastradalima (bolesnicima) i njihovim lečenjem, je medicinska evakuacija nastradalih. Njome se podrazumeva iznošenje (odvoženje) povređenih iz rejona (zone) VS i njihov transport do etapa medicinske evakuacije u cilju najbržeg pristizanja u lekarsku ustanovu gde će im se pružiti iscrpna medicinska pomoć i neophodno lečenje.Osim navedenog cilja medicinska evakuacija obezbeđuje i pravovremeno sprovođenje odgovarajućih etapa za povređene. Pri tome za evakuaciju treba koristiti najbolja i najbrža transportna sredstva.

Pri velikoj masovnoj vanrednoj situaciji u sistemu lekarsko-evakuacionog obezbeđivanja povređenih može nastati nekoliko evakuacionih pravaca što se desilo pri odklanjanju posledica zemljotresa u dosta zemalja. Brzo donošenje povređenih u prvu i u konačne etape medicinske evakuacije je jedno od glavnih sredstava postizanja pravovremenosti u pružanju medicinske pomoći. Od objekata (zona), koje su pogođene evakuacija obično počinje vozilima hitne medicinske pomoći zatim kasnije pristiglim vozilima lekarsko-preventivnih ustanova, usputnim i individualnim vozilima, policijskim i drugim vozilima spasilačkih jedinica koje se nalazrna mestu VS, a takođe i vozilima preduzeća i autoprevoznika. Mesta ukrcavanja nastradalih u vozila se biraju što je bliže moguće centru udara, van zone zagađenja i požara. Da bi obezbedili u kratkom roku ukazivanje hitne lekarske pomoći, praktikuje se pojačavanje sanitarnih transportnih sredstava sa medicinskom opremom i osobljem. U tom slučaju sanitarni transport (automobili, avioni, helikopteri itd.) pretvaraju se u pokretni punkt medicinske pomoći.

Za pružanje medicinske pomoći i brigu o nastradalima na mestima njihove koncentracije izdvaja se medicinsko osoblje iz sastava hitne medicinske pomoći, spasilačkih jedinica, crvenog krsta, do dolaska ekipa-jedinica hitne medicinske pomoći (lekari i sestre, lekarski pomoćnici), i druge jedinice. Na tom prostoru ( veliki teren bez prostora za avionsko sletanje hilihoptera, koje je malo udaljen, mora da ima 50x50 metara ravne, tvrde površine bez štrčećih objekata (drva, dalekovodi, stubovi) obavlja se celokupna aktivnost (organizuje se pružanje neodložne medicinske pomoći,

sprovodi se trijaža i priprema za transport u bolnice). Stručnjaci za katastrofalnu medicinu preporučuju da rad zdravstvene zaštite uključuje sledeće ključne elemente: rukovodioca intervencije sa medicinskog aspekta, glavnog lekara, koordinatora prevoza, mobilni i komunikacijski (dispičarski) centar, tijaža ( I i II), medicinska zaštita (crveni, žuti, zeleni i crni sektor) mesto za urgentna vozila i logistika (Bern, 2006; Keim, 2006; Christen in Maniscalco, 1998). Glavni lekar je odgovoran za celokupan rad zdravstvene zaštite (trijaža, zaštita, transport) i usklađivanje i koordinaciju sa svim službama koje učestvuju u rešavanju VS. Koordinator prevoza organizuje transport povređenih od početka zaštite do obezbeđivanja vozila odnosno obezbeđenje hilihoptera do odgovarajuće zdravstvene ustanove. Pri svom radu se intenzivno usklađuje sa dispičarskim-kpomunikacijskim centrom za utvrđivanje pravilnog upućivanja povređenih u različite bolnice. Lice, koja vrši trijažu I je odgovorno za prijem i hitan pregled93 povređenih, za uspostavljanje i izvođenje trijaže na osnovu trijažnih kategorija kao i za vođenje trijažnih grupa. Vođa trijaže (po pravilu) je uvek lekar94.U izezetno velikim događajima umesto jednog vođe trijaže formira se tim-ekipa (trijažni lekar, zapisničar ili trijažne grupe u velikim VS). LIce, koja vrši retrijažu (trijaža II), odgovorna je za retrijažu po obavljenoj zaštiti odnosno za retrijažu I., II., III. i IV. kategorije. Zbog složenosti poslova može se takođe formirati tim (retrijažni lekar, zapisničar u retrijažnoj ekipi).

Lice, koje vrši ulogu rukovodioca medicinske-zdravstvene zaštite, je u potpunosti odgovorno za medicinsku zaštitu povređenih. Rad sektora (crveni, žuti, zeleni i crni usklađuje se sa vođom tih sektora i sektora sa trijažnom grupom (trijaža I i trijaža II), transportna grupa (koordinator prevoza) i grupe za logistiku (vođa logistike). Najčešće ovaj zadatak obavlja iskusan lekar urgentne medicine.

Medicinska zaštita I. kategorije (crveni sektor) -lice, koja obavlja rad ovog ključnog elementa mora obezbediti odgovarajuću medicinsku zaštitu povređenih, da se stabilizuje stanje pre obavljanja transporta. Zajedno sa trijažom II ustanovljava se prednost transporta i usklađuje rad sa drugim zaštitnim sektorima. Ovaj ključni element je uvek zastupljen sa više osoba (urgentni lekar vođa i ekipe hitne medicinske pomoći). Medicinska zaštita II. kategorije (žuti sektor) - lice, koja vodi rad ovog ključnog elementa mora izvoditi retrijažu II kategorije povređenih i obezbedi odgovarajuće medicinsko zbrinjavanje za njihovu stabilizaciju. Ovaj element je uvek zastupljen sa više osoba (urgentni lekar retrijažer, i ekipa hitne medicinske pomoći). Medicinska zaštita III kategorije (zeleni sektor)-lice, koja vodi rad ovog ključnog elementa mora izvoditi retrijažu III kategorije povređenih i ustanoviti odgovarajuću medicinsku zaštitu odnosno zbinjavanje lakše povređenih. Ovaj ključni element je uvek zastupljen sa više osoba (zdravstveni tehničar spasilac i pomoćno osoblje). Medicinska zaštita IV kategorije ( crni sektor)- lice, koje vrši rad ovog elementa mora izvoditi retrijažu IV kategorije povređenih . Ovaj element je uvek zastupljen sa više osoba (urgentni lekar i pomoćno osoblje).

Neophodan uslov za organizaciju i uspešno upravljanje evakuacijom je ravnomerno popunjavanje lekarsko-preventivnih ustanova (etapa medicinske evakuacije), a takođe i obezbeđivanje upućivanja povređenih u lekarske ustanove odgovarajućeg profila (odeljenja lekarskih ustanova), smanjivši na taj način prebacivanje povređenih iz jedne lekarske ustanove u drugu.

93 Brzina zavisi od važnosti trijažne doktrine94 U odsutnosti lekara tu ulogu preuzima zdravstveni radnik sa odgovarajućom stručnošću

Radi uspešnog izvršavanja zadataka u bolnicama se: formira operativni štab za prijem i smeštaj povređenih; obezbeđuje neprekidnost izvora električne energije,vode, hrane i medicinskog gasa i drugih sredstava za četiri dana; organizuje fizičko obezbeđenje, koja vrši kontrolu nad svim ulazima i izlazima iz bolnice, i po potrebi, zatvora sve ulaze i izlaze; Izveštavanje o tome kako je VS uticala na rad bolnice u celini; Obaveštavanje zaposlenih i potreba za dodatnim osobljem; formira trijažni sistem, usklađen sa trijažnim sistemom koji upotrebljava predbolnička hitna medicinska pomoć i obezbedi rezervni trijažni prostor (osvetljen, ugrejan i izolovan od okoline) u slučaju prezautosti prijemnih prostora; sačinjava plan komuniciranja sa javnošću; obezbeđuje psihološka pomoći učesnicima i spasiocima u VS; obezbeđuje sistem za obezbeđenje i čuvanje dokaznog materijala; obezbeđenje rezervna količina medicinske opreme, sredstava i lekova. Vojska Srbije poseduje mobilne montažne poljske bolnice odgovarajućih kapaciteta i odgovarajuće opreme, koje mogu vrlo brzo da se stave u funkciju. Poželjno je u nekim regionima imati komplete montažnih kuća ili šatora od kojih se za 2-3 sata može improvizovati bolnica.

15.4. Medicinsko-biološka zaštita

Situacija u rejonima katastrofe i VS se može zakomplikovati značajnim pogoršanjem sanitarno-epidemiološke95 situacije i u vezi sa tim nastankom i širenjem infektivnih, uglavnom želudačno-crevnih bolesti. Sa pružanjem medicinske pomoći u rejonu VS važan značaj u periodu otklanjanja medicinsko-sanitarnih posledica dobijaju sanitarno-higijenske i protivepidemiološke mere., koje organizuju i sprovode sanitarno-nadzorni organi. Prema podacima SZO najčešći uzroci smrt ljudi u VS su: prolivi, akutne respiratorne infekcije, boginje i gladovanje.

Sanitarno-epidemiološki nadzor u vanrednim situacijama predviđa:

- nadzor stanja zdravlja stanovništva, uslova razmeštanja, organizaciju ishrane i snabdevanja vodom;

- nadzor razmeštanja spasilaca koji su stigli u zonu VS;- nadzor kvaliteta i bezbednosti vode za piće i hrane;- nadzor sredstava za osnovnu higijenu (kupanje) stanovništva;- higijensku ekspertizu i laboratorijsku kontrolu stanja objekata u okolini;- nadzor izvršavanja sanitarno-higijenskih zahteva pri čišćenju teritorije u zoni VS i

sahranjivanjem poginulih. Medicinsko-biološka96 zaštita se pri nastanku VS biološkog karaktera postiže:

95 Do sada, po mišljenju Z. Radovanovića, (Terenska epidemiologija, str. 68–9.) najkonzistentniji predlog za ocenu epidemiološke situacije prineli su epidemiolozi sa VMA 1995. :Uobičajena (umesto povoljne). Eko-sistem je u balansu: uobičajeni agensi, uobičajena patologija i uobičajena frekvencija obolevanja i umiranja.; Epidemijska (umesto nesigurne). Porast učestalosti obolevanja ili umiranja, sa vidljivim prelaskom ustaljenog broja u zahvaćenoj populaciji u određenom vremenu.; Opasna (loko nepovoljne). Ekspresivno, hazardno, povećanje obolevanja ili umiranja sa sklonošću intenzivnog povećanja i širenja, ili pojava ili suspekcija na osobito opasno oboljenje; Katastrofalna (loko opasne/vanredne). Masovan, nagao tok epidemije sa jasno teškim oboljenjima i visokim letalitetom, uz opasnost zahvatanja i većeg područja. Nastaju velike ekonomske i društvene posledice sa narušavanjem normalnog života i rada. Odatle, nemogućnost da snage na pogođenoj teritoriji adekvatno odgovore na pojavu epidemije (nepostojanje snaga i sredstva), pa je neophodna pomoć spolja.

96 Treba napraviti razliku između namerno izazvane epidemije zarazne bolesti (biloški napad) i epidemije nastale prirodnim putem. Ovo može predstavljati krupan izazov, jer stručnjak za biološko oružje može iskoristiti sve epidemiološke i bioekološke okolnosti na određenoj teritoriji da oteža ili onemogući prepoznavanje bioterorističkog akta. Zato je u ovakvoj situaciji bitno sprovesti terensko epidemiološko ispitivanje s ciljem prikupljanja relevantnih podataka koji će pomoći u detektovanju biloškog napada.

- pravovremenim otkrivanjem pretnji i nastanka epidemije, epizootije, centara kontaminacije biološkog karaktera;

- racionalnom upotrebom raspoloživih snaga i sredstava, ustanova za očuvanje zdravlja, nezavisno od sektorske nadležnosti;

- stvaranjem rezervi medicinskih sredstava zaštite, medicinske tehnike i stvari;- sprovođenjem kompleksa sanitarno-higijenskih i protivepidemioloških zaštitnih mera;- pravovremenim ukazivanjem svih vidova medicinske pomoći povređenima (bolesnicima);- sprovođenjem preventivnih medicinskih mera, sprečavanjem nastanka i širenja masovnih

infektivnih oboljenja, a u slučaju nastanka brza lokalizacija i otklanjanje;- kontrolom stanja spoljašnje sredine, zaraženosti prehrambenih proizvoda, vode, sirovih

namirnica, stočne hrane, domaćih životinja i biljaka;- sprovođenjem preventivne vakcinacije stanovništva;- blagovremenom pripremom medicinskih ekipa i jedinica, obukom stanovništva u pogledu

primanja i pružanja medicinske pomoći nastradalima, samo- i uzajamne pomoći.

Epidemiološki nadzor se, na osnovu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti97 Republike Srbije, sprovodi u sledećim vanrednim situacijama: u slučaju elementarnih nesreća i katastrofa u kojima postoji opasnost od pojave epidemije zaraznih bolesti; za vreme epidemije zarazne bolesti98, kada i posle preduzimanja protivepidemijskih mera postoji opasnost od širenja epidemije; u slučaju pojave nove ili nedovoljno poznate zarazne bolesti, I u slučaju sumnje na upotrebu biološkog agensa. Nosioci preventivnomedicinske zaštite u VS su preventivnomedicinske ekipe, u čiji sastav ulaze stručnjaci određenih profila, pre svega epidemiolog, zatim specilalisti higijene, sanitarni inženjeri i hemičari, kao i sanitarni tehničari. Po potrebi, u rad ekipe se mogu uključiti i mikrobiolozi, infektolozi, toksikolozi, veterinari i dr. Optimalno je da ekipa ima 10 do 15 članova i da na njenom čelu bude iskusan epidemiolog. Ekipe moraju biti dobro opremljene i osposobljene za samostalan rad u vanrednim situacijama. Jedna ekipa može uspešno da organizuje i kontroliše zbrinjavanje do 50.000 stanovnika, tako da broj ekipa na ugroženom području ne sme da bude veći nego što je to zaista potrebno, jer i višak pomoći nekada predstavlja smetnju u radu.Poseban problem koji se javlja u vanrednim situacijama predstavlja sprovođenje specifičnih mera zaštite kao što su vakcinacija i hemioprofilaksa. Vakcinaciju kao preventivnu i protivepidemijsku meru treba sprovoditi samo na osnovu realne procene epidemiološke situacije i jasnih epidemioloških indikacija.

U zavisnosti od situacije, masovnosti prognozirane ili nastale VS biološkog karaktera, sprovode se sledeća osnovna delovanja medicinsko-biološke zaštite stanovništva: u normalnim uslovima i odsustvu prognoze VS: pri pretnji od VS: prilikom nastanka kontaminacija ljudi, prostorija i teritorija opasnim biološkim materijama:

Mere dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije (DDD) u vanrednim situacijama imaju značajno mesto. Odluku o primeni pojedinih od ovih mera treba donositi na osnovu kvalifikovane procene i sprovoditi ih planski, kontrolisano i racionalno. Obim mera DDD se određuje u zavisnosti od konkretnih prilika i potreba, a dosadašnja iskustva ukazuju da je dezinfekcija vode prioritetna, ujedno i neophodna mera za obezbeđenje higijenski ispravne vode za piće. Ponekad se dezinfekcija primenjuje nekritički, pa se dezinfekcionim sredstvima posipaju čak i putevi ili se predlaže dezinfekcija ruku stanovništva, što ne donosi prednosti u odnosu na pranje ruku vodom i sapunom.Dezinsekcija i deratizacija se u VS znatno ređe primenjuju, i to samo u slučaju velikog prisustva insekata i glodara na pogođenom području za koje se zna da predstavlja endemsko žarište zaraznih 97 (Sl. Glasnik RS br. 125/2004)98 Vlada Republike Srbije formirala je 2009. godine, zbog nastale vanredne situacije, „koordinacijono telo-tim“ za borbu protiv epidemije nazvane «novi meksički grip» kojim je rukovodio ministar zdravlja.

bolesti koje prenose insekti ili glodari. Mere DDD se obavezno primenjuju u slučaju pojave visoko kontagioznih zaraznih oboljenja (velike boginje, virusne hemoragijske groznice i dr.).

Ove ciljeve postupanja na mestu događaja nacionalno zakodavstvo prepoznaje i definiše kao deo aktivnosti koje se moraju izvršiti u okviru asanacije99 terena (uklanjanje, identifikaciju i hitno sahranjivanje poginulih odnosno umrlih, uklanjanje leševa životinja, dezinfekciju, dezinsekciju, deratizaciju, dekontaminaciju i remedijaciju objekata i terena).

99 Čl. 91 Zakona o VS

Poglavlje 16

16. Otklanjanje posledica kriznih i vanrednih situacija

Otklanjanje (Odgovor na nastalu VS) kriznih (vanrednih situacija) podrazumeva sprovođenje kompleksa mera sa ciljem da se sačuva i očuva život i zdravlje ugroženog stanovništva, da se smanji šteta naneta životnoj sredini i materijalna šteta, da se lokalizuju zone VS, da se suzbije delovanje štetnih dejstava opasnosti koji su za njih karakteristični, a takođe obuhvata i radove na obnovi, usmerene na ublažavanje posledica po stanovništvo i životnu sredinu.

Mere za likvidaciju kriznih (vanrednih) situacija mogu se podeliti u tri grupe:

- hitne mere;- sprovođenje spasilačkih i drugih neodložnih operacija;- otklanjanje posledica kriznih (vanrednih) situacija.

Hitno reagovanje (početna reakcija) u slučaju VS – to su mere koje povezuje isti cilj, vreme i mesto delovanja organa upravljanja Sektora za VS Ministarstva, što uključuje i blagovremeno dostavljanje informacija o nastanku VS, informisanje stanovništva i zainteresovanih organizacija, procenu stanja, donošenje odluka i organizaciju otklanjanja VS uz pomoć postojećih snaga i sredstava sa ciljem ublažavanja posledica VS. Kompleks mera hitnog reagovanja u slučaju VS može uključivati:

- obaveštavanje (upozoravanje) stanovništva o opasnosti od nastanka i o činjenici nastanka VS i kontinuirano informisanje o stanju i o načinima kako se treba ponašati i šta preduzimati;

- evakuaciju (raseljavanje) ljudi iz opasnih zona i područja;- tehničku, medicinsku, radijacionu i hemijsku zaštitu kako ljudi neposredno, tako i prostora

u kome se oni nalaze, prehrambenih proizvoda, stočne hrane, vode i slično;- primenu specijalnih režima zaštite stanovništva na kontaminiranom (zagađenom) području i

organizaciju zadovoljenja osnovnih potreba ugroženog stanovništva u VS;- obezbeđenje zaštitnih sredstava za stanovništvo.Efikasnost hitnog reagovanja u slučaju VS zavisi od sledećih faktora:

- blagovremenog informisanja organa Sektora za VS Ministarstva o mogućem nastupanju VS (na primer, obaveštenje o dolasku oluje), ili o vremenu, mestu i razmerama njenih posledica;

- efikasnosti sistema za obaveštavanje stanovništva o vanrednoj situaciji koja je nastupila;- pripremljenosti spasilačkih službi za delovanje, stručnosti osoblja, postojanja savremene tehnike

i specijalne opreme, transportnih i sredstava za vezu, sredstava za obezbeđenje osnovnih potreba jedinica angažovanih na odklanjanju VS i stradalog stanovništva;

- potpunosti i verodostojnosti informacija o vremenu, mestu i razmerama VS, postojanju sistema za analiziranje stanja i sprovođenje usvojenih rešenja;

- prosleđivanja informacija o stanju u zoni VS organima državne vlasti i uprave, koji imaju posebna ovlašćenja pri ispunjavanju zadataka zaštite stanovništva u slučaju VS;- finansijske troškova specijalnih potreba I angažovanih materijalno-tehničkih sredstava.

Upravljanje pri odklanjanju VS sastoji se u komandovanju jedinicama pri sprovođenju spasilačkih akcija, sanacije i drugih neodložnih radova. Osnovni cilj upravljanja jeste da se obezbedi efikasno delovanje snaga i sredstava različite namene, pri čemu radovi u zonama VS moraju biti izvedeni u punom obimu, u najkraćem roku, sa minimalnim gubicima stanovništva i materijalnih sredstava.

Upravljanje počinje od trenutka nastanka VS i završava se posle njene eliminacije. Ono se realizuje po pravilu u dnevnim ciklusima, od kojih svaki uključuje sledeće:

- prikupljanje podataka o situaciji;- analizu i procenu situacije;- pripremanje zaključaka i predloga rešenja za sprovođenje operacija;- usvajanje (preciziranje) odluka i rešavanje zadataka;- koordinaciju delovanja;- obezbeđenje (podršku) delovanja snaga i sredstava.

Podaci o razvoju situacije dospevaju u organe uprave u vidu hitnih i izveštaja bez oznake hitnosti.

U zavisnosti od toka razvoja VS nadležni organi uprave objavljuju obaveštenja o mogućnosti nastanka VS, o činjenici njenog nastanka, o situaciji u oblasti gde je došlo do VS, toku sanacije, spasilačkih i ostalih neodložnih operacija, o iznenadnim promenama stanja, o rezultatima preduzetih akcija (po fazama).

Izveštaji o mogućnosti i o samoj činjenici nastanka VS dostavljaju se bez odlaganja, u njima se može navesti određena količina podataka radi donošenja odluke o hitnim merama i određivanja zadataka jedinicama u stalnoj pripravnosti, kao i radi donošenja odluke o dovođenju u stanje pripravnosti jedinica i sredstava, njihovom upućivanju u oblast gde je došlo do VS i sprovođenju spasilačkih akcija.

Izveštaji o toku operacija uključuju podatke o broju spasenih (izvučenih ispod ruševina) ljudi, o promenama situacije, o realizovanim radovima, gubicima, stanju i snabdevenosti jedinica. Ovi podaci su neophodni radi preciziranja ranije određenih zadataka, kao i radi donošenja odluka u slučaju naglih promena situacije. Forma, sadržaj i rokovi za dostavljanje izveštaja određeni su normativnim aktima, a u slučaju potrebe mogu biti promenjeni tokom organizacije i sprovođenja operacija.

Dijagram: Faze nastale VS

Faza konsolidacije

Početna reakcija Faza oporavka

Istraga

Uspostavljanje normalnog stanjaPodrška

VREME

Reak

cija

Saslušanja (suđenja, istrage)

Stanje se analizira na osnovu sledećih osnovnih elemenata:

- vrsta i razmere VS, stepen opasnosti za zaposlene i za stanovništvo, granice opasnih zona (požara, radioaktivne kontaminacije, hemijskog i biološkog zagađenja i drugo) i prognoze njihovog širenja;

- vrste, obim i uslovi neodložnih radova;- potrebe u ljudstvu i sredstvima za izvođenje radova u najkraćem mogućem roku;- brojnost, popunjenost, snabdevenost i spremnost za delovanje jedinica i sredstava, redosled

njihovog upućivanja u zonu VS.U procesu analize podataka o situaciji stručnjaci upoređuju potreban broj osoblja i sredstava sa brojem koji je konkretno na raspolaganju, rade se proračuni, analiziraju varijante delovanja i bira najbolja (realna). Zaključci na osnovu procene situacije i predlozi za način dejstva snaga i sredstava dostavljaju se rukovodiocu intervencije- otklanjanja VS, predlozi stručnjaka se uopštavaju i koriste u procesu usvajanja rešenja. Odluka o sprovođenju sanacije, spasilačkih i drugih neodložnih operacija u zoni VS predstavlja osnovu upravljanja. Odluku donosi i njeno izvršenje organizuje rukovodilac intervencije.

Odluka uključuje sledeće osnovne elemente: kratke zaključke na osnovu procene stanja; plan delovanja; zadatke podređenim jedinicama; mere bezbednosti; koordinaciju delovanja; obezbeđenje delovanja jedinica.

Kratki zaključci na osnovu procene situacije sadrže osnovne podatke o karakteru i razmerama VS, obimu predstojećih radova i uslovima njihovog sprovođenja, jedinicama i sredstvima koja se imaju na raspolaganju i o njihovim mogućnostima.

U planu delovanja navode se ciljevi koje organ uprave i njegove jedinice treba da postignu, osnovni zadaci i redosled realizacije radova, objekti (područja, lokacije) gde treba usredsrediti osnovne napore, način rasporeda i grupisanja jedinica i sredstava.

Zadatke rukovodiocima podređenih organa uprave i njihovim jedinicama daju rukovodioci viših organa u zavisnosti od razvoja situacije. Pri tome se navodi lokacija gde se operacije izvode, snage i sredstva, redosled i rokovi za izvođenje radova, objekti gde je potrebno uložiti najviše napora, način primene tehničkih sredstava, mere zaštite i obezbeđenje da radovi teku u kontinuitetu. Sektori rada na mestu intervencije su prostori na kome su koncentrisane snage sa konkretnim zadatkom i ograničenim frontom dejstva. Sektori rada mogu da se organizuju po vrsti posla i po mestu organizovanja. Veličina sektora rada zavisi od karaktera intervencije (objekata, prostora) i mogućnosti manevrisanja snagama. U uslovima većih i složenijih VS, gde je neophodno angažovanje više snaga, koje će dejstvovati iz različitih pozicija i pravaca, organizuje se onoliko sektora rada koliko situacija zahteva. Radi koordinacije više sektora rada može se postaviti i koordinator. Koordinacija delovanja podređenih jedinica i specijalnih odeljenja iz drugih sektora kao i iz drugih gradova ili regiona organizuje se pri usvajanju rešenja i realizuje se u toku operacija, najpre pri spasavanju ljudi, lokalizovanju i gašenju požara, odklanjanju havarija na komunalno-energetskim sistemima, pripremi prilaznih puteva za pristup jedinica i evakuaciju stradalih (povređenih).

Pri organizaciji zajedničkog delovanja važno je:

- odrediti granice-zone-sektore objekata ili prostora delovanja svake jedinice;- utvrđuje se način delovanja na graničnim sektorima, posebno pri izvođenju radova koji mogu

predstavljati opasnost po susedne sektore ili mogu uticati na njihov rad;- usaglašava se vreme i mesto koncentrisanja napora pri zajedničkom izvođenju posebmo važnih i

složenih operacija;- određuje se sistem razmene podataka o izmenama situacije i o rezultatima operacija u graničnim

sektorima-zonama;- utvrđuje se način pružanja hitne uzajamne pomoći.Obezbeđenje delovanja snaga i sredstava u reonima gde se izvode operacije ima za cilj da se stvore uslovi koji su potrebni za uspešno ispunjenje postavljenih zadataka. Osnovne vrste obezbeđenja su: izviđanje, transport, tehnika, putevi, hidrometeorološki podaci, materijalna i medicinska podrška. Organizacija rukovođenja likvidacijom kriznih (vanrednih) situacija zavisi od njihovih razmera. Po pravilu, rukovođenje se odvija na jednom od tri nivoa: na nivou objekta, na lokalnom i na državnom nivou. Svim jedinicama i sredstvima angažovanim na odklanjanju VS rukovode i njihovo zajedničko delovanje koordiniraju rukovodioci otklanjanja VS-rukovodioci intervencije100, koje u zavisnosti od razmera VS imenuju odgovarajući štabovi za VS opština, gradova, okruga i Republike101 ili rukovodioci određenog preduzeća. U zavisnosti od veličine i složenosti VS, na operativnom i taktičkom nivou, a na osnovu odluke odgovarajućeg štaba za VS, svim dejstvima spasilačkih jedinica (SJ) i drugih angažovanih snagana i sredstava, na licu mesta, rukovodi: a) Rukovodilac-komandir intervencije (manje VS); b). Rukovodilac-komandant operativnog štaba (srednje VS); 3). Rukovodilac-komandant zajedničkog-integrisanog operativnog štaba (velike i katastrofalne VS). U manjim vanrednim situacijama, rukovodilac-komandir intervencije sam rukovodi i koordinira rad angažovanim snagama. Ovakav način neposrednog rukovođenja se ostvaruje preko: 1) lica-kurir/vezista za održavanje veze sa nadležnim komandno-operativnim centrom (KOC) i izvršavanje kurirskih i drugih poslova; 2) rukovodioca-komandira sektora rada i 3) rukovodioca-komandira logističke službe. Ovakav način rukovođenja uglavnom se primenjuje u slučajevima kada je na inervenciji angažovano do pet spasilačkih i drugih jedinica. Prilikom srednjih VS ( kada je angažovano više od pet spasilačkih i drugih jedinica ili kada postoji potreba za koordinacijom rada sa drugim službama, preduzećima, lokalnom samoupravom u intervenciji ili kada je veliki prostor zahvaćen vanrednom situacijom), komandant –rukovodilac intervencije, često nije u stanju da sam ostvari potpunu koordinaciju rada i postigne sve što je potrebno. Da bi se intervencija uspešno odvijala u tim slučajevima komandant-rukovodilac intervencije formira

100 Zakon o Zaštiti od požara definiše prava i obaveze Rukovodioca intervencije. Tkođe slično u većini zapadnih zemalja -Komandant incidenta (Incident Commander- IC).? Ovaj sistem je u osnovi vrlo sličan ICS (Incident Command System) koji je predstavljen u Kaliforniji 1982. kao novi organizacioni sistem za rukovođenje vanrednim događajima. U početku je predstavljao sistem za odbranu od velikih požara i u njegovom centru se nalazila vatrogasno-spaslačka služba i nije odmah prihvaćen od strane drugih službi. Međutim, vremenom prerasta u sistem za reagovanje na sve tipove vanrednih situacija. Zakonsku potvrdu u SAD, dobio je 1985. god. i danas se, u izvornom obliku, ili modifikovan, primenjuje u SAD-u, Kanadi, Australiji, Velikoj Britaniji i drugim državama. ICS je zasnovan na sledećim principima: ICS je optimalna struktura za reagovanje na bilo koju vrstu vanrednog događaja, ICS je primenjiv za svaku službu, ICS je kreiran kao efektivna veza između vladinih i nevladinih organizacija, kao i vojnih struktura: funkcionisanje službi ne zavisi od strukture ličnosti komandanta incidenta i njegove individualne interpretacije događaja.

101 Način organizacije i rada propisan je Uredbom o sastavu i načinu rada štaba za vanredne situacije (2010)

privremeni operativni štab102. Radom ovog štaba treba da rukovodi vatrogasni oficir iz komande SJ ili iz Sektora za VS (slično vojnoj organizaciji može se nazvati načelnik štaba), koji je istovremeno i zamenik komandanta. Uz rukovodioca intervencije otklanjanja VS srednjih, velikih i katastrofalnih razmera formira se operativni štab, u čiji sastav ulaze neophodni stručnjaci, uključujući i predstavnike organa izvršne vlasti (organa lokalne samouprave), naučnih, proizvodnih, medicinskih i drugih organizacija, a koji su kompetentni kada se radi o pitanjima otklanjanja vanrednih situacija. Broj članova operativnog štaba određuje se na osnovu zadataka i obima predstojećih operacija. U izvršavanju poslova i zadataka iz svoje nadležnosti, štab za vanredne sirtuacije donosi, naredbe, zaključke i preporuke. Osnovne snage operativnog štaba su jedinice koje rade neposredno na odklanjanju havarije (katastrofe) i one koje rade na otklanjanju posledica havarije (katastrofe). Pri operativnom štabu rade stručno – operativni timovi103 koji se mogu popunjavaju stručnjacima iz različitih oblasti i obezbeđuju: dobijanje informacija o VS i njihovo dostavljanje rukovodiocu intervencije- operacija na odklanjanju VS; predviđanje razmera i mogućeg razvoja VS; analitičku obradu informacija o VS, pripremu varijantnih rešenja za angažovanje i primenu snaga i sredstava; upoznavanje podređenih organa uprave i jedinica sa usvojenim rešenjem; kontrolu razvoja i sprovođenja operacija u skladu sa usvojenim rešenjem; podnošenje izveštaja o promeni situacije u toku operacija.

Štab za VS Republike Srbije

Sektor za VS Ministarstva

Štab za VS okruga, grada, opštine

Uprave i odeljenja za VS u područnim policijskim upravama

Rukovodilac intervencije

Operativni štab

102 Takođe, ICS ima četiri sektora: administrativni sektor, koji je neophodan za vanredne situacije koj traju duže, radi donošenja odluka vezanih za finansiranje i minimizaciju utroška vremena i angažovanih sredstava; sektor za planiranje, koji određuje prioritete i donosi akcioni plan za vanrednu situaciju (Incident Action Plan- IAP); sektor za logistiku koji obezbeđuje podršku osoblju ICS - a i operativni sektor koji pruža podršku stanovništvu koje je ugroženo incidentom. Komandant incidenta (Incident Commander- IC) uz podršku rukovodećeg tima nadgleda intervenciju, logistiku, planiranje i administrativni deo ICS. Pošto je struktura ICS vrlo slična NATO - komandi i sistemu za kontrolu, vojska i humanitarne službe mogu koristiti ICS model za poboljšanje rukovođenja, a posebno koordinacije među službama koje učestvuju u intervenciji. Iako je ICS u širokoj upotrebi, do sada nema dovoljno podataka o njegovoj efikasnosti u realnim uslovima. U potpuno razvijenom obliku, što se inače, veoma retko dešava, ICS ima potencijal za rukovođenje sa oko 5200 učesnika, pri čemu jedan rukovodilac rukovodi sa 3-5 ljudi.103 Stručno operativni - timovi, po pravilu se obrazuju po vrstama opasnosti za izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja i to: evakuacije, zbrinjavanja, sklanjanja, radiološko - hemijsko - biološke zaštite, zaštite od požara i eksplozija, zaštite i spasavanje od poplava i nesreća na vodi i pod vodom, u slučaju tehničko - tehnoloških nesreća - udesa i druge zadatke koje odredi nadležni štab za vanredne situacije.

Snage i sredstvaRukovodioci sektora (zona) operacija

Šema: Opšta struktura upravljanja i rukovođenja pri odklanjanju kriznih i vanrednih situacija

Kontrolna/komandna vozila vatrogasno-spasilačke104, policijske i službe hitne medicinske pomoći, zajedno predstavljaju centralno mesto sa koga se preko operativnih štabova rukovodi vanrednom situacijom. Ova vozila, zajedno sa vozilima javnih komunalnih službi i lokalnih vlasti, trebalo bi smestiti u policijskom spoljnjem kordonu-blokadi, tako da budu blizu i da tako predstavljaju integrisani operativni štab (zajednički centar za kontrolu/komandu hitnih interventnih službi ) koji se najčešće nalazi u vatrogano-spasilačkoj službi i njime rukovodi vatrogasno-spasilačka služba, a rukovodioci intervencije različitih službi na ovom mestu zajedno donose odluke na koordiniran način. U kasnijim fazama (istraga) rukovođenje ovim štabom može preuzeti i oficir policije.

Odluke rukovodilaca intervencije-operacija pri odklanjanju VSobavezne su za sve pojedince i organizacije koji se nalaze u zonama delovanja, ukoliko zakonom nije drugačije predviđeno.

Rukovodioci spasilačkih službi i jedinica koji prvi stignu u zonu delovanja preuzimaju ovlašćenja rukovodilaca intervencije pri odklanjanju VSsve do dolaska rukovodilaca koji su određeni prema zakonu ili koji su imenovani od strane nadležnih štabova za VS rukovodstva preduzeća. U slučaju krajnje nužde rukovodioci pri odklanjanju VSimaju pravo da samostalno donose sledeće odluke:

- o evakuaciji iz opasnih zona;- o obustavi rada preuzeća koje se nalaze u zoni VS;- o izvođenju spasilačkih operacija u objektima i na teritoriji preduzeća koje se nalaze u zoni VS;- o ograničavanju pristupa ljudima u opasne zone;- o upotrebi rezervi materijalnih resursa preduzeća i dr. koje se nalaze u zoni VS u svrhu

otklanjanja VS;- o upotrebi, na način propisan zakonom, sredstava za vezu, transportnih sredstava i druge imovine

preduzeća i organizacija koje se nalaze u zoni VS;- da za sanaciju i spasilačke operacije angažuje rezervne jedinice, kao i spasioce koji nisu u

sastavu tih jedinica, ukoliko poseduju luverenja-icence za obavljanje spasilačkih operacija;- odluku da na dobrovoljnoj osnovi angažuju stanovništvo na obavljanju neodložnih radova,

kao i da angažuju pojedince, koji nisu spasioci, uz njihovu saglasnost da obavljaju spasilačke operacije;

- o preduzimanju ostalih neophodnih mera uslovljenih razvojem VS i tokom operacija na njenoj odklanjanju.

Rukovodioci intervencije pri odklanjanjui VS obavezni su da o donetim odlukama bez odlaganja obaveste odgovarajuće organe državne vlasti, organe lokalne samouprave i rukovodstvo preduzeća.

Likvidacija VS se organizuje i realizuje u skladu sa odlukom rukovodioca intervencije-operacija koja je usaglašena sa stručno – operativnim timovima odgovarajućeg štaba za VS, kao i rešenjima tog štaba koja se tiču zaštite stanovništva. U određenim objektima i delovima zone VS u toku operacija, odluke na osnovu postavljenih zadataka i konkretne situacije donose komandiri jedinica koje tu deluju. Komandiri na svim nivoima su lično odgovorni za usvojena rešenja, primenu jedinica pod svojom komandom i rezultate operacija.104 VSJ poseduju specijalna, mini, komandno-operativna (štabska) vozila, koja imaju i funkciju pokretnih centara veze a polcijske snage a posebno hitna medicinska pomoć za sada neraspolažu ili manje raspolažu, ovim specijalnim vozilima.

Osnovni podaci za usvajanje rešenja o odklanjanju VS su sledeći:

- zadatak koji izdaje nadređeni organ uprave;- podaci o stanju objekta u kome je došlo do VS;- podaci dobijeni izviđanjem o stanju u zoni VS;- zaključci iz procene stanja havarisanog objekta;- zaključci iz procene stanja u zoni VS;- ocena mogućnosti snaga i sredstava koji su na raspolaganju;- zaključci na osnovu procene lokacije, vremenskih prilika i njihovog mogućeg uticaja na tok

operacija.Rukovođenje operacijama vrši se sa opremljenih komandnih punktova , tj. prostorija koje su opremljene sredstvima za vezu i ostalim neophodnim tehničkim sredstvima. Stacionarni komandni punktovi se po pravilu smeštaju u upravnm ili javnim zgradama i objektima. Mobilni komandni punktovi omogućavaju efikasniji rad stručno – operativnih timovi. Oni mogu biti smešteni u vozilima, avionima (helikopterima), brodovima , kao i vozovima.

Snage i sredstva za otklanjanje VS, čiji je zadatak obavljanje spasilačkih operacija, sanacije i drugih radova u područjima VSi žarištima katastrofa, sastavljene su od:

- jedinica za potragu i spasavanje;- snaga vatrogasno-spasilačkih jedinica;- hitne medicinske pomoći i medicinskih ustanova;- jedinica civilne zaštite na nivou opštine i objekta;- vojnih i nevojnih vatrogasnih, izviđačkih, spasilačkih i tehničkih jedinica državnih organa

izvršne vlasti.Ukoliko je potrebno, na zahtev štaba za VS za obavljanje operacija na likvidacji VS mogu se angažovati i:

- specijalno obučene jedinice i sredstva civilne zaštite i vojne jedinice, namenjene za likvidaciju vanrednih situacija;

- medicinske službe i ustanove za delovanje u slučaju katastrofa;- veterinarske službe i službe za zaštitu biljaka.

Osnovne nadležnosti Vojske Srbije - nenaoružani ljudski resursi mogu da budu: raspoređivanje malih rukovodnih timova koji pomažu hitnim interventnim službama u određivanju obima VS i njegovom praćenju; pomoć u kontroli pristupa i regulisanju mase-građana bez učešća u održavanju javnog reda (dužnost policije); pomoć policiji u kontroli i kanalisanju velikog broja građana u oblasti VS; identifikovanje i osiguravanje bezbednih pravaca za kretanje u oblasti VS; davanje ljudstva za postavljanje u kordone (očekivani odnos policijskog i vojnog prisustva bio bi 1:5); pomoć policiji da kontroliše tačke pristupa i zborna mesta, kontrola ili usmeravanje velikog broja ljudi, naročito na zbornim mestima i u tačkama pristupa; pomoć u odnosima sa medijima i drugim nevladinim organizacijama; zaštita skladišta i distribucija - pomoć u zaštiti i transportu zaliha, uključujući lekove; podrška policiji u prevenciji kriminala i krađa; pružanje prve medicinske pomoći u VSsa masovnim žrtvama, evakuaciji, lociranju, osiguranju i obeležavaju tela ili delova tela, i podrška medicinskoj službi u omogućavanju pristupa i evakuaciji; inženjerski zadaci - civilne i lokalne vlasti zadržavaju vodeću ulogu kada su u pitanju civilni inženjerski zadaci, ali ih mogu podržavati inženjeri i tehnika iz vojno-tehničkih jedinica; obezbeđenje, organizovanje i kontrola privremenog ili hitnog smeštaja, mesta za deljenje hrane i vode - pored nabavke hrane i vode, od pripadnika Vojske može se tražiti da kontrolišu mesta na kojima se hrana i voda dele i da raznosi hranu u oblasti pogođenoj vanrednom situacijom; kao

i pomoć lokalnim vlastima u opremi i kontroli prostorija predviđenih za privremeni smeštaj i medicinsku negu stradalih i evakuisanih. Vojne jedinice se uvek raspoređuju kao samostalne formacije, pod komandom tačno određene vojne osobe tokom njihovog učešća. Na početku svog angažovanja vojne jedinice izveštavaju i postupaju prema smernicama, a ako postoji zajednički operativni štab, onda se postavlja vojni predstavnik za vezu sa operativnim štabom. 16.1. Organizacija sanacije, spasilačkih i drugih neodložnih operacija

Sanaciju, spasilačke i druge neodložne operacije čini skup operacija koje se prvenstveno moraju obaviti u zoni VS, a sastoje se od spasavanja i pružanja pomoći ljudima, lokalizovanja i gašenja žarišta krize, sprečavanja nastanka sekundarnog štetnog dejstava, zaštite i spasavanja materijalnih i kulturnih dobara, obnavljanja najneophodnijeg snabdevanja.

Sanacija i spasilačke operacije se sprovode u cilju pronalaženja i oslobađanja povređenih, pružanja medicinske pomoći i evakuacije u medicinske ustanove.

Sanacija i spasilačke operacije u žarištima krize uključuju:

- izviđanje maršruta kretanja i lokacija gde se izvode operacije;- lokalizaciju i gašenje požara na maršrutama kretanja i lokacijama operacija;- suzbijanje ili smanjivanje na najmanju moguću meru štetnih dejstava i opasnosti i njihovih

štretnih dejstava izazvanih usled VS, koje ometaju izvođenje spasilačkih operacija;- pronalaženje i izvlačenje povređenih iz oštećenih i zgrada u plamenu, ispunjenih gasom,

potopljenih ili zgrada punih dima, ispod ruševina i iz blokiranih prostorija;- pružanje prve pomoći i pomoći lekara povređenima i njihovo odvoženje u bolnice;- odvođenje stanovništva iz opasnih zona;- sanitarnu obradu ljudi, veterinarsku obradu životinja, dekontaminaciju, dezinfekciju i

odstranjivanje otrovnih materija sa tehnike, zaštitnih sredstava i odeće, dekontaminaciju teritorije i objekata, hrane, vode, prehrambenih sirovina i stočne hrane.

Sanacija i spasilačke operacije izvode se u maksimalno kratkim rokovima. To je uslovljeno potrebom da se povređenima blagovremeno pruži medicinska pomoć, kao i time da obim razaranja i gubici mogu rasti usled delovanja sekundarnih faktora (požari, eksplozije, poplave i slično).

Neodložni radovi se sprovode kako bi se stvorili uslovi za izvođenje spasilačkih operacija, da bi se sprečila dalja razaranja i gubici izazvani sekundarnim faktorima, kao i da bi se obezbedilo osnovno snabdevanje privrednih objekata i ugroženog stanovništva.

Neodložni radovi uključuju:

- probijanje prolaza u ruševinama i kontaminiranim (zagađenim) zonama;- lokalizaciju havarija na gasnim, energetskim, vodovodnim, kanalizacionim, termičkim i

tehnološkim mrežama u cilju stvaranja bezbednih uslova za sprovođenje spasilačkih operacija;- ojačavanje ili rušenje konstrukcija zgrada i objekata kod kojih postoji opasnost da će se

srušiti ili koje onemogućavaju bezbedno izvođenje operacija spasavanja;- remont i obnovu oštećenih i uništenih linija veze i komunalno-energetskih mreža sa ciljem

obezbeđenja podrške pri spasilačkim operacijama;- pronalaženje, demontiranje i uništavanje neeksplodiranih ubojnih sredstava i drugih

predmeta kod kojih postoji opasnost od eksplozije;- remont i obnovu oštećenih skloništa za slučaj ponovnih nuklearnih napada protivnika;- sanitarno čišćenje teritorije u zoni VS;

- obezbeđenje najosnovnijih potreba ugroženog stanovništva.Uspeh u operacijama spasavanja i drugim neodložnim akcijama postiže se:- blagovremenom pripremom organa upravljanja, snaga i sredstava sektora za VS na državnom

nivou i njegovih regionalnih i funkcionalnih odeljenja za delovanje u slučaju kada postoji opasnost od nastanka ili je već došlo do izbijanja VS, uključujući tu i blagovremeno i kompleksno proučavanje karakteristika mogućeg delovanja (lokacija i objekata), kao i pravaca pristizanja jedinica;

- hitnim reagovanjem u slučaju nastanka VS (organizovanjem efektivnog izviđanja, dovođenjem u stanje pripravnosti i formiranjem u kratkom roku neophodnih grupa snaga i sredstava i njihovim blagovremenim dovođenjem u zonu VS);

- neprekidnim, odlučnim i postojanim upravljanjem operacijama, usvajanjem optimalnog rešenja i potom njegovim sprovođenjem u delo, podrškom zajedničkom delovanju jedinica pri odklanjanju VS;

- neprekidnim vođenjem operacija do njihovog okončanja, uz primenu savremenih tehnologija koje omogućuju da se najpotpunije iskoriste mogućnosti snaga i sredstava; stalnim sprovođenjem utvrđenog režima rada i mera bezbednosti;

- organizacijom neprekidnog snabdevanja operacija, snabdevanja ugroženog stanovništva i spasilaca.

Po prispeću na lokaciju VS, snage i sredstva, kako redovni tako i dodatno angažovani, stavljaju se na raspolaganje rukovodiocu intervencije-operacija na odklanjanju VS.

Sprovođenje operacija spasavanja u zonama VS uslovno se može podeliti u 3 faze: početna faza – sprovođenje hitnih mera za zaštitu stanovništva, spasavanje nastradalih uz pomoć snaga koje postoje na licu mesta i priprema za grupisanje snaga i sredstava za likvidaciju VS; I faza – sprovođenje sanacije, spasilačkih i ostalih neodložnih operacija; II faza – okončanje sanacije i spasilačkih operacija, postepeni prenos funkcija upravljanja na lokalnu administraciju, odlazak grupa jedinica, sprovođenje mera osnovnog snabdevanja stanovništva. U svakoj fazi sprovođenja sanacije i spasilačkih operacija rukovodilac intervencije-operacija donosi, u zavisnosti od razvoja situacije, odluke i izdaje naloge za sprovođenje neophodnih mera. U početnoj fazi rešavaju se sledeći osnovni zadaci:

1. Zaštita stanovništva i pružanje pomoći povređenima:- obaveštenje o opasnosti;- upotreba sredstava individualne zaštite, skloništa (zaklona) i primena sredstava medicinske

preventive;- evakuacija zaposlenih i stanovništva iz oblasti gde postoji opasnost od povreda;- potraga, izvlačenje, iznošenje nastradalih i pružanje medicinske pomoći;- održavanje režima postupanja stanovništva i spasilaca.2. Sprečavanje razvoja i smanjenje opasnog delovanja štetnih dejstava:- lokalizovanje žarišta krize, pokrivanje ili gašenje izvora opasnih materija (zračenja);- zaustavljanje ili prekid tehnoloških procesa;- gašenje požara;- sanitarna obrada ljudi i dekontaminacija objekata, teritorije i tehnike.3. Priprema za sprovođenje operacija - izviđanje, procena stanja i prognoza razvoja situacije;- dovođenje u stanje pripravnosti organa upravljanja i snaga, grupisanje snaga i sredstava;- upućivanje snaga i sredstava u zonu VS;- usvajanje odluka o sprovođenju havarijsko-spasilačkih operacija.

U cilju operativne primene mera koje su neophodne za normalizovanje stanja i otklanjanje pretnje bezbednosti građana, kao i radi ponovnog uspostavljanja snabdevanja ljudi u zoni VS, može se uvesti stanje VS u skladu sa važećim zakonskim propisima u zemlji.

Posle izvođenja sanacije i spasilačkih operacija formira se zajednička komisija od predstavnika odgovarajućih štabova za VS, lokalnih organa izvršne vlasti i rukovodilaca objekata socijalne i proizvodne namene u cilju prenosa upravljanja u zoni VS na lokalne organizacije. U radu zajedničke komisije mogu učestvovati predstavnici Sektora za VS Ministarstva i predstavnici republičkih organa izvršne vlasti. Komisija ocenjuje obim sprovedenih operacija, priprema akt o predaji objekata i teritorije odgovarajućim organima izvršne vlasti, lokalne samouprave ili rukovodiocima organizacija. U aktu se navodi obim sprovedenih operacija sanacije i spasavanja i radova na obnovi i obim radova koji su neophodni kako bi se obezbedili uslovi za rad privrednih objekata i uslovi za život stanovništva u regionu VS. Akt potpisuju članovi komisije i verifikuje odgovarajući rukovodilac organa izvršne vlasti ili rukovodilac proizvodnog ili socijalnog objekta.

Snage i sredstva Sektora za VS Ministarstva napuštaju zonu VS na osnovu odluke rukovodioca odgovarajućeg štaba za VS ili drugih organa posle završetka sanacije, spasilačkih operacija i radova na obnovi. U cilju organizovanog odlaska snaga i sredstava priprema se plan koji predviđa rokove, redosled, materijalno-tehničku i transportnu podršku.

U završnoj fazi operacija ukoliko je neophodno sprovode se mere u cilju ponovnog pokretanja rada oštećenih objekata i infrastrukture. Tu spadaju: rekonstrukcija ili izgradnja zgrada, popravka opreme za proizvodnju ili postavljanje nove, ponovno uspostavljanje snabdevanja strujom i saobraćaja, popuna rezervi materijalnih sredstava, popravljanje brana, obnavljanje privrednih veza i slično. Ove mere se sprovode pod rukovodstvom republičkih organa izvršne vlasti i organa lokalne samouprave u čijoj su nadležnosti oštećeni objekti.

Treba napomenuti da se pri odklanjanju VS jedinice i sredstva koriste postupno: prvi, drugi, treći stepen i rezerve. U sastav prvog stepena ulaze snage i sredstva koji su u pripravnosti za najviše 30 minuta. Osnovni zadaci snaga prvog stepena su lokalizacija-stavljanje pod kontrolu VS, gašenje požara, organizacija kontrole radioaktivnosti i hemijske kontrole, potraga i spasavanje, pružanje prve pomoći povređenima.

Drugi stepen čine snage i sredstva koji su u pripravnosti za najviše 3 sata. Osnovni zadaci snaga drugog stepena su: izvođenje sanacije, spasilačkih i drugih neodložnih operacija, radiološko i hemijsko ispitivanje-izviđanje, obezbeđenje najosnovnijih potreba stradalog stanovništva, pružanje specijalističke medicinske pomoći.

Radi okončanja sanacije, spasilačkih i drugih neodložnih operacija može se formirati treći stepen. U sastav trećeg stepena ulaze po pravilu snage i sredstva angažovana za otklanjanje VS prema planu zajedničkog delovanja na sprečavanju i odklanjanju VS u pripravnosti preko 3 sata.

U sastav rezerve ulaze jedinice i sredstva predviđeni za rešavanje iznenadnih zadataka.

Dopremanje jedinica, sredstava i specijalnog tereta neophodnog za sprečavanje i otklanjanje VS u zonu (reon) VS i njohovo vraćanje na mesta stalne dislokacije vrši se na zahtev odgovarajućih štabova za VS. Po pravilu, likvidacija VS se najpre ostvaruje uz pomoć snaga i sredstava

teritorijalno nadležne policijske uprave. Ukoliko ne može da eliminiše vanrednu situaciju samostalno, teritorijalni štab za VS traži pomoć od nadrđenog štaba za VS. Režim rada se utvrđuje uzimajući u obzir vreme zaštitnog delovanja sredstava za zaštitu disajnih organa i fiziološkim promenama radne sposobnosti čoveka pri radu u određenim uslovima. Pri planiranju dvadesetčetvoročasovnog rada na sanaciji i spasilačkim operacijama, trajanje smena (radnih ciklusa), uključujući pauze za odmor, ne treba da bude preko 8 časova i utvrđuje se za svaki konkretan slučaj na osnovu pokazatelja radne sposobnosti u toku zadatog vremena. Noćne smene spasilaca su 25% kraće, tj. za toliko se povećava trajanje odmora. U toku rada prave se mali prekidi za kratak predah u trajanju od 2 – 3 minuta, posle završetka jednog ili nekoliko radnih ciklusa. Trajanje prekida u toku rada smene je 10 – 15 minuta.

Koordinacija pri odklanjanju vanrednih situacija, kao što je već navedeno, ostvaruje se u svim organima upravljanja u pogledu cilja, zadataka, mesta i vremena. Njenu osnovu predstavljaju odluka o odklanjanju VS i direktive o zajedničkom delovanju.

Zajedničko delovanje se planira i organizuje blagovremeno uz razradu i usaglašavanje planova delovanja na sprečavanju i odklanjanju vanrednih, a takođe i u slučaju opasnosti ili nastanka VS i u samom toku sprovođenja sanacije, spasilačkih i drugih neodložnih operacija. Koordinaciju delovanja organizuje viši organ upravljanja sa organima upravljanja i jedinicama koje se nalaze na teritoriji za koju je on nadležan. U slučaju potrebe organi upravljanja koji međusobno sarađuju mogu slati jedan drugom stručno-operativne timove (predstavnike) i razmenjivati dokumentaciju koja je neophodna za upravljanje aktivnostima angažovanih jedinica.

Organizacija veze u zonama VS zavisi od sledećih osnovnih faktora: vrste i razmera VS, strukture sistema upravljanja, strukture, zadataka i kapaciteta jedinica koje učestvuju u odklanjanju VS, njihovog mesta u okviru grupacije jedinica, mobilnosti i načina ponovnog uspostavljanja pripravnosti. Veze se uspostavljaju u etapama, uz pristizanje jedinica u zonu VS. U prvoj fazi operacija, veze spasilaca u objektima, odreda za potragu i spasavanje, vatrogasno-spasilačkih jedinica i ekipa hitne pomoći koordiniraju lokalni štabovi za VS i organi uprave Sektora Ministarstva za VS, a u slučaju kada se radi o havariji u nekom objektu – uprava i štab za VS samog objekta.

Obezbeđenje-blokada mesta varedne situacije-intervencije vrši se kordonima iz sledećih razloga: zaštita mesta događaja, zaštita javnosti, kontrola prolaznika, prevencija neovlašćenog mešanja u istragu i olakšavanje rada hitnih interventnih i drugih službi. U tom smislu, mogu se postaviti unutrašnja, spoljašnja i saobraćajna blokada- kordon ili oblasti pod policijskom kontrolom-blokadom105.

Organizacija mesta lokalizovanja i otklanjanja posledica vanrednih situacija

U principu, ugrožena lokacija u svim VS se deli na sledeće zone: zabranjena-nepristupačna zona (za policijsku organizaciju to je unutrašnji kordon-blokada) - zona gde je došlo do nepogode; da joj mogu pristupiti isključivo vatrogasno - spasilačke i druge spasilačke jedinice; pristup imaju samo lica koja imaju dozvolu od rukovodstva spasilačkih operacija. Ova zona deli se na sektore koji su takođe raspodeljeni na podsektore; Zonu za pružanje specifične vrste pomoći (za policijsku organizaciju oblast ’’spoljnog kordona’’-blokade) – smeštena je oko nepristupačne zone. U njoj se

105 Више: British Cabinet office, Dealing with disaster (Revised Third Edition), London 2007.godine.

nalazi osoblje koje pomaže specijalnim vatrogasno- spasilačkim i drugim spasilačkim jedinicama; Zonu opšte podrške-u njoj je postavljena struktura za zbrinjavanje povređenih i evakuisanje. Slobodna zonu - bezbedna zona kojoj nestručna lica ne mogu prići. Saobraćajni kordon treba da se postavlja van spoljnog kordona-blokade, radi prevencije neovlašćenog pristupa vozila u oblast oko mesta nepogode. Obezbeđenje-blokada mesta varedne situacije-intervencije vrši se kordonima iz sledećih razloga: zaštita mesta događaja, zaštita javnosti, kontrola prolaznika, prevencija neovlašćenog mešanja u istragu i olakšavanje rada hitnih interventnih i drugih službi.

Policija postavlja unutrašnji kordon-blokadu radi omogućavanja da osobe koje nisu ključne za rešavanje nastale VS budu udaljene i da njihov pristup bude kontrolisan. Bezbednost osoblja unutar unutrašnjeg kordona obično je nadležnost vatrogasno-spasilačke službe. Međutim, to ne negira potrebu za ocenjivanjem zdravstvenih i bezbednosnih rizika kome je izloženo osoblje u potencijalno opasnom okruženju od strane svih angažovanih učesnika u intervenciji. U slučaju terorističkih vanrednih situacija, vatrogasno-spasilačka služba treba da se o pitanjima bezbednosti posavetuje sa prestavnikom nadležne službe za borbu protiv terorizma u MUP-u. U terorističkim VS ili u slučaju sumnje na takve VS, svi angažovani u intervenciji trebalo bi da budu svesni mogućnosti da su postavljeni i neki sekundarni uređaji za sprovođenje terorističkog akta. Policija je zadužena za proveru sumnjivih objekata u sva tri kordona-blokade. U cilju lakše identifikacije ovlašćenog osoblja (odgovarajuće obučeni i upućeni da budu u unutrašnjem kordonu-blokadi), komandiri spasilačke službe unutrašnjeg kordona-blokade mogu da izdaju trake za nadlaktice i registruju sve koji se nalaze unutar ili ulaze u unutrašnji kordon. Policija i služba hitne medicinske pomoći, radeći u saradnji sa spasilačkom službom, treba da registruju svoje pripadnike, koji ulazi u unutrašnji kordon na mestu koje može da se nazove-zborno mesto. Ovo mesto hitne interventne službe mogu da izaberu kao mesto prijavljivanja pre ulaska na mesto intervencije. Pored toga, policija treba da registruje predstavnike komunalnih službi, drugih specijalizovanih timova i pojedinaca i drugih službenih lica koja učestvuju u intervenciji. Policija takođe često puta može da formira oblast 'spoljnog kordona'-blokade i kontroliše sve ulaze i izlaze spoljnog kordona, na mestimama za kontrolu pristupa. Veličina i obim ove oblasti- kordona zavise od VS, ali moguće je da velika površina bude nepristupačna. Osoblje neinterventnih službi koje se angažuje i prolazi kroz spoljni kordon treba da se upućuje u centar-mesto za kontrolu pristupa, odakle se usmerava do odgovarajućeg komandnog vozila (obično tu funkciju obavlja vozilo sa pokretnim centrom veze vatrogasno-spasilačke službe u kome je smešten operatvni štab ove službe) pre ulaska u unutrašnji kordon . Inače komandna/kontrolna vozila hitnih interventnih službi u kojima su smešteni ili su u blizini operativni štabovi, kao i zborno mesto, trebalo bi da budu postavljena između unutrašnjeg i spoljnog kordona- policijske blokade. Saobraćajni kordon treba da se postavlja van spoljnog kordona-blokade, radi prevencije neovlašćenog pristupa vozila u oblast oko mesta VS. Kordoni posle otklanjanja VS mogu da budu postavljeni danima, pa čak i nedeljama. U nekim slučajevima moguće je organizovati ograničen pristup mestu VS ali je dozvoljavanje takvog pristupa malo verovatno u slučaju terorističkih VSili kada je neka zgrada oštećena i sklona padu. Sve hitne interventne, specijalne i dobrovoljne službe koje dođu na mesto VS, mogu se organizovati na sledeći način: hitne interventne službe prvo odlaze na zborno mesto, specijalne i dobrovoljne službe treba da se prvo upućuju u centar-mesto za kontrolu pristupa mestu VS, odakle odlaze na zborno mesto. U policijskoj oblasti-blokadi između unutrašnjeg i spoljnjeg kordona treba da postoje oblasti predviđene

za parkiranje za resurse koji nisu odmah potrebni na mestu VS ili koji se, pošto su poslužili svojoj svrsi, ostavljaju za moguću ponovnu upotrebu. To bi, zbog toga, trebalo da bude oblast u kojoj može da se rasporedi veliki broj vozila. Policijske oblasti-blokade takođe se mogu koristiti za obavljanje dogovora i oporavak spasilaca i drugih učesnika posle napornih aktivnosti na mestu VS. Za saniranje VS često su potrebne komunalne službe i izvođači raznih radova, pa bi policijska oblast-blokada trebalo da postoji i tokom ove faze. Kada su veličina i priroda VS takvi da u pitanju nije standardno veliki akcident (specifičan akcident), trebalo bi postaviti policijsku oblast-blokadu za smeštanje značajne količine resursa i logističke podrške potrebne za intervenisanje na mestu VS za više angažovanih službi. Ova oblast može da bude predviđena za obroke, odmor i oporavak, prvu pomoć, zdravstvene preglede, smeštanje opreme. Budući da se mesto VS smatra kritičnim za prikupljanje dokaza, još u ranoj fazi se uključuje i predstavnik kriminalističke policije. Vatrogasno-spasilačka služba, zdravstvena i bezbednosna tela i/ili druge nadležne službe takođe mogu da imaju svoje zadatke u istrazi, zavisno od tipa VS. Mesto za smeštaj vozila i štaba bi u idealnom slučaju trebalo da ima dobar pristup, osvetljenje i toalete (opisano u delu lokacije operativnog štaba za SJ). Izbor mesta, pored toga, zavisiće od smera i jačine vetra. Mada bi vozila trebalo da budu postavljena dovoljno blizu jedna drugih, da bi se obezbedilo njihovo efektivno povezivanje i koordinacija, ta blizina ne sme da ugrozi dobru radio komunikaciju. Idealno je rastojanje od oko 10 metara. Mesto kontrole pristupa mestu VS se postavlja na granici saobraćajnog kordona sa zadatkom pružanja podrške pre ulaska u oblast VS. Mora se naglasiti da je uloga ovog mesta omogućavanje ulaska kroz spoljni kordon pripadnika neinterventnih službi čije je prisustvo potrebno. Ovaj centar nema kontrolu nad ulaskom u unutrašnji kordon. U zavisnosti od veličine i specifičnosti intervencije u u spoljnjem policijskom kordonu-blokadi mogu da se organizuju i nalaze106:

– mesto za uklanjanje žrtava gde povređeni može da bude odvezen,– mesto sa kolima hitne medicinske pomoći za one koji trebe odvesti u bolnicu,– mesto za skupljanje za preživele pre nego što su odveženi do centra za prijem preživelih,– moguće mesto za sletanje helikoptera,– mesto za sklanjanje pripadnika angažovanih službi, koje može biti na određenoj udaljenosti u

slučaju VS sa bombom ili incidenata koji uključuju opasne materijale,– mesto za tela poginulih, prekrivena i zaštićena od očiju javnosti, i– mesto-centar za odnose sa javnošću.

Rukovodilac intervencije može povremeno obilaziti mesto događaja, upoznavati se lično sa trenutnom situacijom, davati moralnu i svaku drugu podršku svim učesnicima intervencije, mada postoji i mišljenje, posebno stručnjaka iz SAD, da je nemoguće vršiti efektivnu komunikaciju i rukovođenje i u isto vreme obilaziti mesto intervencije. Na kraju, ako je intervencija bila emocionalno napeta (ozbiljne povrede ili smrt), rukovodilac intervencije treba iskoristiti pogodan trenutak da se susretne sa angažovanim spasiocima i drugim angažovanim kako bi proverio njihovo psihofizičko stanje, čime šalje jaku poruku da on kao rukovodilac, ali i sistem u celini, brine o njima.

16.2. Obaveštavanje i komunikacija sa javnošću u vanrednim situacijama

106 U organizaciji mesta intervencije ove mere preduzimaju i službe za hitne intervencije Republike Srbije, ali za to nema striktno propisanih procedura.

Svaka vanredna situacija nosi određeni psihološki teret. U stanju straha i nesigurnosti zbog vanrednog događaja, dešava se da ljudi reaguju burno i nepredvidivo, što može znatno uvećati dimenzije i posledice situacije. Kako loša komunikacija, u kombinaciji sa ovakvim neadekvatnim i štetnim ljudskim ponašanjem (kao što su panične reakcije, krađe, prevare, pojačana upotreba alkohola i duvana, nepotrebne intervencije ili preterane kupovine), može da dovede do sveopšteg urušavanja zdravlja građana, veoma je bitno uspostaviti efikasne i ispravne komunikacione procedure, koje poštuju principe ljudske psihologije i zdravlja. Reakcije stanovništva u velikoj meri zavise od dostupnih informacija, tako da su obaveštenja koja izdaje štab veoma moćno sredstvo u upravljanju vanrednim situacijama. Osnovni zadatak ovakve komunikacije sa javnošću je da pruži ljudima informacije koje su im potrebne da što bolje odreaguju u novonastalim uslovima, koje karakterišu nesigurnost i životna ugroženost. Istraživanja pokazuju da obim zastupljenosti vanrednog događaja u medijima direktno utiče na reakciju javnosti i da veća informisanost uglavnom vodi smanjenju anksioznosti populacije. Pored toga, dokazano je da mediji različito utiču na različite segmente stanovništva. Komunikacija s javnošću u vanrednim situacijama se zato mora pažljivo osmisliti i voditi jer ona predstavlja značajan instrument za smanjenje štetnih i ugrožavajućih ljudskih ponašanja, i poboljšanje psihološkog stanja nacije u novonastalim okolnostima.

Obaveštenja i poruke mogu se slati putem televizije, radija, novina, Interneta, razglasa itd. Veoma je važno da ova komunikacija bude dvosmerna. Ljudima treba pružiti priliku da postave pitanja i iznesu svoja mišljenja. Jedan od načina za ostvarivanje dvosmerne komunikacije je otvaranje telefonskih linija, putem kojih će nadležne službe davati odgovore na pitanja i neophodna uputstva. Postavljanje foruma na internetu i uključenja slušalaca u radio i TV emisije koje se tiču VS, takođe su sredstva kontakta nadležnih sa javnošću. Kako je komunikacija jedan od ključnih faktora u uspešnom upravljanju vanrednim situacijama, u narednom delu teksta opisuju se njeno planiranje i priprema, njene osnovne karakteristike u određenim fazama VS i uloge osobe zadužene za kontakt sa javnošću. Svaka vanredna situacija se razvija kroz nekoliko faza koje podrazumevaju različite informacione potrebe. Stoga je neophodno da se i sama komunikacija s javnošću razvija u skladu sa životnim ciklusom VS kako bi se adekvatno odgovorilo na informacione zahteve medija, interesnih grupa i šire javnosti u svakoj fazi.

Planiranje i priprema komunikacije (faza pre nastanka vanredne situacije) Glavni komunikacioni ciljevi tokom ove faze su: priprema komunikacije u vanrednoj situaciji; razvijanje saradnje i partnerstava sa drugim službama; usaglašavanje preporuka; testiranje poruka koje se plasiraju javnosti. U ovoj fazi se vrši planiranje i obavlja najveći deo pripreme komunikacije u slučaju VS. Predviđaju se vrste VSsa kojima se štab može suočiti (zemljotresi, požari, poplave, teroristički napadi, itd.), potom moguća pitanja i reakcije javnosti i iznalaze preliminarna rešenja za date situacije. Mogu se unapred pripremiti opšti odgovori i procedure koji će kasnije biti prilagođeni konkretnim uslovima; takođe, testiraju se poruke koje bi se slale javnosti u slučaju VS kako bi se obezbedila njihova kulturološka i demografska prilagođenost. U ovoj fazi treba da budu određene i obučene osobe koje će se u ime štaba obraćati javnosti i davati odgovore na pitanja medija. Važno je već ovde uspostavljati dobru saradnju sa medijima i ostalim sredstvima informisanja, kako bi se zadobilo poverenje i učvrstio kredibilitet štaba i njegovih službi

za informisanje što je od velikog značaja kada dođe do VS. U tom smislu, mogu se organizovati posete novinara i pripremiti emisije i članci o štabu i službama za VS, što ujedno obezbeđuje i edukaciju stanovništva o vanrednim situacijama, načinima reagovanja, službama za VS, i ostalom. Važno je i razvijati saradnju i partnerstva sa drugim organizacijama i relevantnim izvorima kao što su univerziteti, naučni radnici, lekari, savetodavne grupe građana, ugledni lokalni zvaničnici, nacionalni i lokalni lideri, kako bi se obezbedilo usaglašeno ekspertsko mišljenje u javnosti povodom date situacije.

Komunikacija u početnoj fazi vanredne situacije Komunikacijski zadaci tokom ove faze su: Sa saosećanjem potvrditi nastanak VS; Obavestiti i podučiti javnost o situaciji i rizicima; Učvrstiti kredibilitet štaba, njegovih službi za informisanje i predstavnika za odnose s javnošću; Dati direktive za postupanje u novonastalim uslovima (uključujući načine i mesta za dobijanje dodatnih informacija); Obavezati se na kontinuitet informisanja (nova obraćanja s razvojem situacije). Početnu fazu VS karakteriše velika konfuzija, izraženo interesovanje medija i pritisak javnosti za informacijama. U situaciji akutne opasnosti ljudi se suočavaju sa brojnim stresnim činiocima koji mogu snažno uticati na njih: životna ugroženost i pretnja smrću, osećanje nemoći, gubitak (bliske osobe, doma, imovine), promena mesta prebivališta, osećanje krivice, strah od nemogućnosti spašavanja, namerna ljudska pakost itd. U takvim uslovima, komunikacija s javnošću igra značajnu ulogu – kroz pružanje korisnih informacija o prirodi situacije i merama koje mogu da se preduzmu, i naglašavanjem postojanja adekvatnog sistema reagovanja na dati događaj smanjuje se strah i nervoza kod stanovništva. U ovoj fazi prisutan je veliki pritisak javnosti za blagovremenim, preciznim, i tačnim informacijama o vanrednom događaju, njegovim razmerama, neposrednoj pretnji, trajanju opasnosti i o nadležnim organizacijama za reagovanje u novonastaloj situaciji. Predstavnici za odnose s javnošću treba da budu dobro pripremljeni kako bi što brže, tačnije i potpunije odgovorili na ova pitanja. Kredibilitet i reputacija štaba za VS i njegovih službi za informisanje u velikoj meri zavise od toga šta je i na koji način rečeno u ovoj fazi jer ukoliko se ne pruže zadovoljavajući odgovori mediji će naći druge izvore (eksperti i druge organizacije). Potrebno je stoga pozicionirati službe za informisanje štaba kao osnovni izvor informacija sa najvećim kredibilitetom. Čak i kada ne postoji dovoljno podataka treba istaći da se temeljno radi na ispitivanju događaja i da će javnost blagovremeno biti upućena u sve nove informacije, i tako uliti poverenje javnosti da štab i njegove službe požrtvovano i savesno obavljaju posao.

Komunikacija u fazi trajanja vanredne situacije Komunikacijski zadaci za vreme ove faze su: Pomoći ljudima da bolje razumeju rizike kojima su izloženi; Obezbediti osnovne i sveobuhvatne informacije za one kojima je to potrebno; Pridobiti razumevanje i podršku za plan odgovora na vanrednu situaciju i plan oporavka; Obraditi povratne informacije od interesnih grupa i javnosti i opovrgnuti dezinformacije; Objasniti preporuke u uslovima VS; Ojačati donošenje odluka u vezi sa rizicima i opštom dobrobiti. U ovoj fazi su već poznate razmere događaja i rizici kojima su pojedinci izloženi, i preduzimaju se prvi koraci rešavanja VS i oporavka. U njenim prvim stadijumima se kod ljudi, bez obzira na smrt i razaranja koja ih okružuju, javlja neka vrsta olakšanja i ushićenja zbog toga što su preživeli ,,prvi udar”, ali kako se situacija dalje razvija iskrsavaju različita stanja i osećanja: obamrlost, poricanje, žalost, bes, očaj, tuga, beznadežnost. Nakon osnovnog nagona za preživljavanjem pojačavaju se potrebe za emocionalnom ravnotežom i samokontrolom te ljudi obično bivaju frustrirani i

nezadovoljni što može otežati proces oporavka. Stoga je veoma važno adekvatno odgovoriti na potrebe i emocije ugroženih, i kroz komunikaciju s javnošću poslati konstruktivne i motivišuće poruke. Treba prihvatiti strahove i patnju i reći ljudima da su to normalne ljudske reakcije u takvim situacijama; potom pomoći im da vrate nadu u budućnost i zadati im neke jednostavne aktivnosti koje će im vratiti osećaj kontrole i motivaciju. Prilikom usmeravanja na određene akcije, praktično je ponuditi ljudima više opcija za rešavanje neke situacije (npr. sipajte hlor u vodu, kuvajte je 2 minuta ili kupujte flaširanu) i preporučiti neku od tih kao najbolju.

Svi članovi štaba, a posebno oni koji se pojavljuju u medijima moraju svojim ponašanjem da daju primer naciji; oni treba da pokažu volju da nastave sa redovnim životom što je više moguće i odlučnost da se izbore sa situacijom, te tako usmere ljude kojima je potreban uzor prilikom suočavanja sa novonastalim okolnostima. Sav trud koji je učinjen može biti beskoristan ukoliko se u javnosti pojave snimci nadležnih osoba koje postupaju suprotno preporukama. U ovoj fazi često se javljaju glasine i dezinformacije. Mnogi stručnjaci i kritičari će uneti zbunjenost i paniku među ljudima, tako što će davati svoja mišljenja o situaciji, koja mogu biti u suprotnosti sa zvaničnim stavom. Stoga je veoma važno otkloniti sve neistine i zablude, i zadržati čelnu poziciju u pružanju informacija.

Komunikacija u završnoj fazi vanredne situacije Zadaci komunikacije u završnoj fazi VS su: Poboljšati odgovor javnosti na buduće slične VS kroz edukaciju; Objektivno ispitati probleme i propuste koji su se pojavili, i razviti reakcije i procedure koji su bili efikasni i funkcionalni; Tražiti podršku javnosti za unapređenje politike i resursa; Promovisati aktivnosti i stručnost štaba i njegovih službi.

Ovu fazu karakteriše smanjeno interesovanje javnosti i medija. Kada je vanredna situacija prošla, preispituje se način upravljanja događajem kao i posledice. Mediji su uglavnom zainteresovani za detaljni opis i ocenu preduzetih mera. Istraživanja su pokazala da je neposredno nakon VS zajednica najspremnija da učini napore koji će sprečiti pojavljivanje iste. U tom smislu, treba iskoristiti interesovanje i volju javnosti i organizovati edukaciju o suočavanju sa rizicima, zahtevati sredstva za unapređenje sektora za VS i podstaći donošenje ili promenu zakonskih regulative u ovoj oblasti.

Faza evaluacije komunikacija

Nakon svih prethodnih faza ostaje da se procene učinci plana komunikacije, isprave greške, dokumentuju naučene lekcije i utvrdite konkretne aktivnosti za poboljšanje buduće komunikacije u vanrednim situacijama.

Portparol Pridobijanje poverenja javnosti od ključnog je značaja za izbegavanje nepoželjnog i štetnog ponašanja ljudi prilikom izbijanja vanrednih situacija. U saopštavanju informacija i obaveštenja potrebno je poštovati potrebu javnosti da prve vesti dobije od visokog državnog funkcionera sa autoritetom, u kojeg javnost već ima izgrađeno poverenje. Ova osoba, na primer, može biti predsednik države, premijer, gradonačelnik ili ministar, i njena uloga je da u prvim časovima VS uveri javnost da je situacija stavljena pod kontrolu i da se relevantni nadležni organi bave uspostavljanjem redovnog stanja. Državni autoritet od poverenja takođe može predstaviti

portparola, koji će preuzeti dalje obaveštavanje javnosti, i time mu dati neophodni legitimitet za komunikaciju sa javnošću u vanrednim situacijama. Ovakva vrsta obaveštavanja psihološki je efikasna i ima umirujući efekat na ljude, sklone da veruju već poznatim i poštovanim predstavnicima državnih organa. Portparol kao predstavnik štaba za odnose s javnošću otelotvoruje štab i daje mu ljudski identitet. To mora da bude osoba koju publika doživljava kao pouzdanu i kredibilnu. Istraživanja pokazuju da će se poruka bolje prihvatiti i uslišiti ako ju je saopštila osoba percipirana kao saosećajna i brižljiva. Pored empatije, kredibilitet portparola počiva i na ekspertizi i sposobnostima, poštenju i otvorenosti, i privrženosti i posvećenosti. On mora da poseduje sposobnost da se efikasno poveže sa publikom, te se stoga insistira na obaveznoj obuci i usavršavanju veština portparola. Glavni zadatak portparola u vanrednim situacijama je da javnosti saopšti informacije koje su neophodne za smanjenje učestalosti bolesti i smrtnih slučajeva. On ne samo da prenosi poruke, već mora i da učestvuje u njihovom kreiranju kako bi bio što uverljiviji. U ranoj fazi VS, portparol treba da pruži osnovne podatke o: rizicima kojima su pojedinci i zajednica izloženi, razmerama i pojedinostima vanrednog događaja, i preduzetim akcijama u cilju odgovora na novonastalo stanje. On mora da vodi računa o načinu saopštavanja poruka. Portparol štaba treba da bude upućen u politike i procedure o objavljivanju informacija u vanrednim situacijama. On treba da se drži svojih odgovornosti i da ne zalazi u područja za koja nije ovlašćen. Poželjno je da koristi vizuelne prikaze kad god je to moguće i da ilustruje poruke kroz primere, priče i analogije. Portparol mora da govori istinu i bude što je moguće više otvoren, i dobro upućen u situaciju u svakom trenutku. Na pitanja koja nisu pod nadležnošću štaba ne treba da daje odgovor. Portparol treba da obrati pažnju na neke zamke sa kojima može da se suoči prilikom komuniciranja u vanrednoj situaciji. On treba da izbegava žargone, klišee, i nezvanične komentare i da bude veoma oprezan sa upotrebom humora. Poželjno je da koristi pozitivne i neutralne termine kad god je to moguće, a ako je neophodna upotreba tehničkih termina i akronima da ih dobro objasni. Preporučuje se da se u početnim fazama VS informacije o materijalnoj šteti i finansijskim sredstvima stave u drugi plan. Portparol treba da bude svestan da možda nije bio dovoljno jasan i da pita publiku da li postoje neke nejasnoće. On treba da priča o onome što tačno zna i da ne izražava lična mišljenja. Veoma je bitno opovrgnuti negativne navode bez njihovog ponavljanja. Portparol ne sme da se „pravi važan“ demonstriranjem impresivne govorne veštine, jer je to neprimereno datoj situaciji. On treba da sasluša publiku i zadovolji potrebe medija na najmudriji način, čuvajući kredibilitet štaba. Uspešna komunikacija u vanrednim situacijama podrazumeva sprovođenje adekvatnog plana komunikacije i ugrađivanje principa efikasne krizne komunikacije u poruke koje se plasiraju. Štab i njegova služba za odnose s javnošću treba da se pozicioniraju kao glavni kredibilni izvor informacija; da pokažu spremnost i otvorenost, stručnost i kompetencije, i saosećanje i brigu za ljude. Komuniciranje s javnošću predstavlja jedan od ključnih faktora uspešnosti upravljanja vanrednim situacijama te se velika pažnja mora posvetiti njegovom planiranju i vođenju.

Slik. Br. Opšta šema organizacije i rasporeda hitnih (vatrogasci-spasioci, hitna medicinska pomoć, policija) i drugih službi na mestu nastale vanredne situacije

U dogovoru sa ostalim snagama zaštite i spasavanja policijski službenici formiraju tri kordona -blokade (saobraćajni, pristup mestu događaja i unutrašnji), koji lice mesta se deli na sledeće zone: restriktivna, ograničenog pristupa (zona traganja i spasavanja i pružanja specifične pomoći)) i bezbedna koja se nalazi između spoljašnje i unutrašnje policijske blokade-punkta. Restriktivna (nepristupačna, zabranjena, ekskluzivna, crvena, vruća107) zona je oblast koja neposredno okružuje mesto nastanka događaja, a prostire se na dovoljnoj udaljenosti da spreči štetne efekte-dejstva opasnosti,108 naprimer ispuštenih opasnih materija na ljude van te zone (za policijsku organizaciju to je najugroženiji a ako je u pitanju opasna materija- zagađeni –kontaminirani deo unutrašnjeg kordona) i njoj mogu pristupiti isključivo vatrogasno-spasilačke, policijske i druge specijalizovane jedinice (sa ili bez lične zaštitne opreme za zaštitu od opasnosti), kao i ekipe hitne medicinske pomoći, takođe sa ili bez lične zaštitne opreme. Restriktivna zona ima po jedan ulaz i izlaz iz ove zone (kontrola pristupa-vrše je policijski službenici), kako bi se sprečilo ulaženje bez lične zaštitne opreme,kao i kontrola predmeta pronađenih kod žrtava i kontrola osumnjičenih.

Zona pružanja specifične pomoći (prostor redukcije kontaminacije, žuta, topla), naslanja se na restriktivnu zonu (1) i obuhvata prostor gde nema štetnih efektata – naprimer zagađenja od ispuštenih opasnih materija na ljude, ali oprema i ljudi koji izlaze iz restriktivne zone mogu biti kontaminirani. U ovoj zoni vrši se dekontaminacija ljudi i opreme i pruža podrška angažovanom osoblju u restriktivnoj zoni, obezbeđuju sredstva. U slučaju prisustva opasnih materija u ovoj zoni je takođe potrebno koristiti odgovarajuću ličnu zaštitnu opremu. Za policijsku organizaciju ove dve zone zajedno čine unutrašnji policijski kordon (blokadu), koji ima ograničen broj mesta (kontrolne tačke-punktovi) za ulazak i izlazak iz ove zone. Policijski službenici u ovoj zoni kontrolišu masu i asistiraju vatrogascima –spasiocima u izolovanju žrtava u skladu sa pravilima prioriteta za pomoć i dekontaminaciju.

Bezbedna (podrške, čista, hladna, zelena109) zona je prostor u kome nema zagađenja (kontaminacije). Uslovno, bezbedna zona ima dve podzone: 1. Deo u kome su smeštena oprema i sredstva svih službi koje učestvuju u intervenciji, operativnih i integrisanih štabova za rukovođenje intervencijom, razvijeni sistem hitne medicinske pomoći (trijažni sistem, poljska bolnica, prostor za sletanje helikoptera i dr.); 2. Deo saobraćajnog kordona radi prevencije neovlašćenog pristupa vozila u oblast oko mesta događaja, na kome je smešten prostor za medije (ponekad se prestavnici medija mogu smestiti i u deo zone zajedno i u blizini operativnog štaba) i okupljene građane i porodice stradalih. Posebna zaštitna odeća nije potrebna u ovoj oblasti, mada je pametno imati je pri ruci u slučaju vetra ili drugih nepredviđenih okolnosti. Ova zajednička zona ima dva kordona: 1) spoljašnja policijska blokada sa odgovarajućim brojem kontrolnih tački – punktova između podzone u kojoj je smeštena oprema i sredstva svih angažovanih službi, štaba i prostora za sletanje helikoptera i granice saobraćajnog kordona, koji se postavlja van spoljnog kordona radi prevencije neovlašćenog pristupa vozila u oblast oko mesta incidenta (u ovoj zoni kretanje pešacima nije zabranjeno). Na obodu saobraćajnog kordona postavljaju se takođe odgovarajući broj policijskih kontrolnih tački-punktova za pristup mestu događaja. Saobraćajna policija ima za zadatak da obezbedi koridore za kretanje vozila hitnih službi na licu mesta, alternativne puteve za pristup i evakuaciju i da reguliše saobraćaj u širem okruženju. Ona određuje, organizuje i reguliše aktivnosti na zbornom mestu za vozila i opremu spasilačkih ekipa.

16.3. Organizacija mera za otklanjanje posledica kriznih situacija

107 EPA Standard Operating Safetu Guidelines, OSHA29 CFR 1910. 120, NFPA472108 Prema EPA Standard Operating Safetu Guidelines , zone opasnosti od udisanja opasnih materija se prema LC50 ( Lethal Concentration)-letalna koncentracija za 50% stanovništva (pogine 50% stanovništva) u vremenski određenom trajanju izlaganja-ekspozicije stanovništva) dele u 4 grupe (A, B, C i D).109 Ibid.

Organizacija mera za otklanjanje kriznih situacija je u velikoj meri identična sa organizacijom otklanjanja vanrednih situacija. Istovremeno, postoje i bitne razlike. Budući da su krizne situacije po pravilu većih razmera i zahvataju različite oblasti, one prevazilaze granice zona vanrednih situacija, dotiču interese ne samo dela stanovništva koje se nalazi u tim zonama, tako da i mere za otklanjanje kriznih situacija imaju sveobuhvatniji karakter.

Prilikom otklanjanja kriznih situacija moraju se imati u vidu ne samo direktne već i indirektne posledice. Na primer, u slučaju avionske nesreće sama akcija spasavanja traje kratko, ali pri tome se pojavljuju brojni drugi problemi kao što je prihvatanje i smeštaj rođaka poginulih, identifikacija žrtava, istraga uzroka nesreće, transport tela poginulih do mesta gde će biti sahranjeni itd.

Dakle, moglo bi se reći da likvidacija VSpredstavlja samo jedan (mada veoma važan) zadatak u čitavom nizu zadataka koji se moraju rešavati pri odklanjanju kriznih situacija. U zavisnosti od vrste, organizacija otklanjanja kriznih situacija može uključivati sledeće osnovne mere:

- likvidaciju jedne ili više VS koje nastaju u toku trajanja krize;- ponovno uspostavljanje (ukoliko je potrebno) sistema državne uprave, uvođenje

vanrednog stanja u određenim situacijama;- organizaciju smeštaja stradalog stanovništva;- organizaciju evakuacije iz opasnih područja;- obnavljanje stambenih i javnih zgrada, komunalnih mreža, snabdevanja energijom,

puteva i komunikacija;- obezbeđenje javnog reda i mira u zoni nesreće, obezbeđenje banaka, skladišta,

prodavnica i drugih mesta na kojima se nalaze finansijska i materijalna dobra;- preduzimanje mera za psihološku rehabilitaciju ljudi koji se nalaze u zonama

kriznih situacija;- organizaciju rada sa sredstvima masovnog informisanja, formiranje javnog mnjenja

i objektivne ocene događaja;- organizaciju prikupljanja i distribucije humanitarne pomoći, doček spasilačkih

jedinica i stručnjaka iz inostranstva;- obezbeđenje finansijske i materijalne pomoći za postradale od strane države,

organizacija i fizičkih lica;- organizaciju sanitarno-epidemiološke kontrole u reonu krizne situacije, uvođenje

mera za sprečavanje izbijanja epidemija;- usvajanje mera za očuvanje životne sredine i normalne ekološke situacije; - informacije o broju stradalih i učesnika u otklanjanju kriznih situacija.U svakom slučaju, ovde je naveden samo delimičan spisak mera koje se sprovode pri otklanjanju kriznih situacija. Potpuni spisak, kao i vrsta i obim samih mera utvrđuju se u zavisnosti od konkretne situacije i konkretnih uslova.

16.4. Specifičnosti otklanjanja posledica kriznih i vanrednih situacija specifičnog karaktera

16.4.1. Otklanjanje posledica zemljotresa

Organizacija spasavanja ljudi i materijalnih dobara iz ruševina nastalih usled zemljotresa može uključivati sledeće osnovne mere: kontrolu i likvidaciju jedne ili više VSkoje nastaju posle nastalog zemljotresa; ponovno uspostavljanje (ukoliko je potrebno) sistema državne uprave, uvođenje vanrednih

situacija, a po potrebi i vanrednog stanja u određenim situacijama i na određenim teritorijama; organizaciju smeštaja stradalog stanovništva;

organizaciju evakuacije iz opasnih područja; obnavljanje objekata kritične infrastrukture (komunalnih mreža, snabdevanja energijom, puteva

i komunikacija), stambenih i javnih zgrada; obezbeđenje javnog reda i mira u zoni nepogode, obezbeđenje banaka, skladišta, prodavnica i

drugih mesta na kojima se nalaze finansijska i materijalna dobra; preduzimanje mera za psihološku podršku ljudima koji se nalaze u zonama kriznih situacija; organizaciju rada sa sredstvima masovnog informisanja, formiranje javnog mnjenja i objektivne

ocene događaja; organizaciju prikupljanja i distribucije humanitarne pomoći, doček spasilačkih jedinica i

stručnjaka iz inostranstva; obezbeđenje finansijske i materijalne pomoći za postradale od strane države, organizacija i

fizičkih lica; organizaciju sanitarno-epidemiološke kontrole u reonu VS situacije, uvođenje mera za

sprečavanje izbijanja epidemija; usvajanje mera za očuvanje životne sredine i normalne ekološke situacije; informacije o broju stradalih i učesnika u otklanjanju VS.

Potpuni spisak, kao i vrsta i obim samih mera utvrđuju se u zavisnosti od konkretne situacije i konkretnih uslova.Veličina i sastav snaga i sredstava pri otklanjanju posledica zemljotresa određuje se prema karakteru i obimu razaranja, koja utvrđuju vatrogasno-spasilačka jedinica i specijalizovane jedinice civilne zaštite za spasavanje iz ruševina, kao i druge jedinice za različite namene.Osnovni cilj spasilačkih i ostalih neodložnih aktivnosti u slučaju zemljotresa predstavlja pronalaženje i spasavanje povređenih ispod ruševina, pružanje prve medicinske pomoći i transport u bolnice onih kojima je potrebno dalje lečenje, kao i obezbeđenje osnovnih potreba za ugroženo stanovništvo. Pri tome spasilačke akcije obuhvataju: potragu za nastradalima; oslobađanje povređenih ispod ruševina zgrada, iz zatvorenih prostorija, sa oštećenih i porušenih spratova zgrada i objekata; pružanje prve pomoći povređenima; evakuaciju povređenih iz opasnih zona (sa blokiranih mesta) do sabirnih centara ili do medicinskih ustanova; evakuaciju stanovništva na bezbedne lokacije; sprovođenje mera za obezbeđenje osnovnih potreba stanovništva.Postoje sledeće vrste ruševina: ravne slojevito naslagane i u njima obično nema preživelih; ruševine u obliku slova „V“ –može se naići na mesta preživljavanja i kose ruševine gde ima mesta preživljavanja110 Prvo se organizuje spašavanje ljudi iz zgrada i objekata ugroženih poplavama, požarima i odronima. Neodložni radovi uključuju sledeće: angažovanje mehanizacije i raščišćavanje puteva u oblasti pogođenoj zemljotresom; rušenje i učvršćivanje konstrukcija koje prete da se sruše; lokalizaciju i gašenje požara, sprovođenje mera za zaštitu od dima na područjima (u objektima) gde se odvijaju spasilačke aktivnosti; lokalizaciju i deaktiviranje izvora hemijske opasnosti i radioaktivnosti; lokalizaciju oštećenja na komunalno-energetskim mrežama i hidrotehničkim objektima, koja mogu postati sekundarni izvori opasnosti; sprovođenje mera za sprečavanje epidemije.Spasilačke operacije se moraju započeti bez odlaganja i sprovoditi bez prekida, danju i noću, u svim vremenskim uslovima, obezbeđujući da povređeni blagovremeno budu spaseni ispod ruševina Spasilačke operacije u zonama razaranja mogu se podeliti u pet faza111.

110 Preuzeto iz Priručnika spasioca vatrogasno spasilačke jedinice za spasavanje iz ruševina R. Francuske (prevod na srpski za potrebe Sektora za VS Ministarstva111 Министерство Российской Федерации по делам гражданской обороны чрезвичайным ситуациям и ликвидации последствий стихийных бедесвий, Основы защиты населеня и территорий в кризисных ситуациях, Москва: Деловой экспресс, 2006, стр. 446.

Prva faza podrazumeva procenu zone razaranja. Sprovodi se potraga za žrtvama (na otvorenom i / ili ispod ruševina), procenjuje se stabilnost građevina i bezbednost pri sprovođenju spasilačkih operacija. Proverava se bezbednost svih javnih komunikacija. Drugu fazu predstavlja brzo okupljanje svih stradalih u određenoj oblasti. Posebna pažnja se mora posvetiti bezbednosti spasilaca, koji se ne smeju oslanjati samo na spoljni izgled zgrade, jer gomile krhotina bez odgovarajućeg oslonca mogu dovesti do iznenadnog sekundarnog obrušavanja.Treća faza obuhvata potragu za preživelima u svim otvorima i svakom dostupnom prostoru, nastalom usled rušenja. U ovoj fazi se može primenjivati dozivanje, ispitivanje. Samo pripremljeno osoblje ili specijalno obučeni spasioci mogu voditi potragu ispod ruševina. Značajnu pomoć pri operaciji predstavljaju informacije dobijene od lokalnog stanovništva o mestima gde bi se još mogli nalaziti ostali nastradali.Četvrta faza je izvlačenje nastradalih ispod ruševina. Pri tome se može desiti da je potrebno upotrebiti posebnu opremu i tehničke metode kako bi se delimično uklonili srušeni delovi i krhotine i obezbedio pristup do zatrpanih lica.Peta faza označava raščišćavanje ruševina. Obično se sprovodi posle izvlačenja ispod ruševina112 svih pronađenih nastradalih lica.Organizaciju i realizaciju spasilačkih operacija određuje komandir VSJ ili specijalizovanih jedinica CZ za spasavanje iz ruševina (jedinice za potragu i spasavanje), koja je angažovana na terenu, a na osnovu stanja, obima, uslova rada u zoni razaranja i tehnologije koja se primenjuje pri realizaciji određenih operacija.Prilikom izvršavana zadataka, određuju se sektori i zone delovanja i neophodno ljudstvo i odgovarajuća oprema. Podela na sektore se određuje prema: topografiji, vrsti srušenih objekata i sporednim opasnostima. Brzo kretanje snaga i sredstava jedan od odlučujućih faktora koji obezbeđuje uspešnost sprovođenja spasilačkih operacija. Pošto se na putevima kretanja ovih snaga i sredstava može naići na različite prepreke i nanose, neophodno je preduzeti sve mere bezbednosti potrebne za kretanje ka mestu ruševina. U prvom redu, pripremaju se putevi za prolaz vozila sa gusenicama, a zatim i za vozila sa točkovima. Snaga i sredstava na mestu događaja treba da se kreću u nekoliko pravaca, inače bi se smanjio nivo mobilnosti i usporilo kretanje kolone. Veoma je važno da spasilačka i druga oprema i sredstva jedinica na zajedničkom zadatku bude interoperatibilna ( kompaktibilna). Kad pomoć pružaju međunarodne jedinice, posebno je važno da sem interoperatibilne opreme i sredstava na sektorima zajedno rade jedinice sa istog govornog područja. Posle završetka spasilačkih i ostalih neodložnih operacija u zoni srušenih zgrada i objekata rukovodioci jedinice za potragu i spasavanje pripremaju zapisnike o predaji objekata gde su radovi izvođeni organima lokalne samouprave.Metode koje se primenjuju pri obavljanju operacija potrage i spasavanja su113:

A) Potraga za nastradalima podrazumeva: Pretraživanje čitavog prostora na kome se odvijaju akcije spasavanja; Određivanje i obeležavanje mesta (mnajčešće sprejom tako da bude vidljivo zidove, ruševine, zgrade koristeći propisanu signalizaciju) gde je izvršeno izviđanje i gde se nalaze nastradali i uspostavljanje veze sa njima; Utvrđivanje stanja nastradalih, vrste povreda i načina pružanja prve pomoći; Sprečavanje delovanja sekundarnih faktora opasnosti na povređene. Prilikom potrage za nastradalima koriste se metode: 1. Organoleptički pregled zone aktivnosti (vizuelno pretraživanje; prečešljavanje; sondiranje; praćenje tragova; potraga uz upotrebu prevoznih sredstava); 2. Kinološka metoda; 3. Tehnička metoda (akustični uređaji, magnetomeri, termovizori, radiolokatori, optičke sonde). 4. Svedočenje očevidaca i 5. Pregled izveštaja i projektno-tehničke dokumentacije.

112

113 Kурс лекций по дисциплине «Основы тактики сил РСЧС и ГО»: курс лекций / Михайлов В.А., Узун Л.С. – СПб.: Санкт-Петербургский университет ГПС МЧС России, 2007.

B) Oslobađanje nastradalih ispod ruševina koje podrazumeva: obezbeđenje prilaza do nastradalih i izvlačenje sa mesta gde su zatrpani (a) ispod ruševina, lavina, odrona; b) iz zatvorenih prostorija, prevoznih sredstava; c) sa viših spratova, sa izolovanih platformi). Metode koje se koriste prilikom oslobađanja nastradalih ispod ruševina su: kontinuirano raščišćavanje ruševina; pravljenje prolaza; pravljenje galerije ispod ruševina; probijanje otvora u zidovima i pločama; upotreba dizalica i auto- dizalica, helikoptera; preko očuvanih stepeništa; upotreba alpinističke opreme; korišćenje požarnih stepeništa; primena žičara; primena vreća za spasavanje – spusnica i dr. C) Pružanje prve pomoći koje podrazumeva: Utvrđivanje stanja (puls, svest, disanje, reakcija na svetlost); Oslobađanje glave i grudnog koša od pritiska različitih predmeta, uspostavljanje disanja i pulsa; Zaustavljanje krvarenja, obrada rana, utopljavanje, davanje lekova protiv bolova, imobilizacija i slično; Prvu pomoć pružaju spasioci, lekari i sami povređeni neposredno na licu mesta (ili posle izvlačenja) uz upotrebu priručnih sredstava.D) Evakuacija (transport) nastradalih koja podrazumeva: Utvrđivanje načina i maršrute transporta, Priprema povređenog i prevoznih sredstava; Obezbeđenje sigurnosti povređenih i spasilaca (osiguranje pri prevladavanju prepreka, organizacija odmora, kontrola stanja povređenih); Ukrcavanje povređenih u prevozna sredstva. Imamo dve faze evakuacije: sa mesta zatrpavanja do slobodnog prosrora i slobodnog prostora do mesta okupljanja povređenih (do medicinske ustanove).

Metode koje se koriste prilikom evakuacije su: samostalno, uz pomoć spasilaca; iznošenje (na leđima, rukama, ramenima, na nosilima...); izvlačenje (na leđima, pomoću tkanine...); spuštanje, podizanje (uz pomoć spasilačkog pojasa, remena, merdevina, nosila...).Pri sprovođenju potrage u zoni razaranja primenjuje se sledeće metode rada: Ispitivanje očevidaca; fizička potraga;vizuelna / auditivna potraga; Dozivanje / kucanje (metoda «poziv / odgovor»).

Najčešće korišćena oprema prilikom spasilačkih operacija kod zemljotresa je: kancelarijski material; oprema za radio vezu; oprema za logistiku; oprema za smeštaj; oprema za detektovanje povređenih (akustični i seizmički instrumenti dopunjeni videokamerom i uređajem za verbalnu komunikaciju, radiolokatori); oprema za izviđanje terena i potragu (Aktivni uređaji za osmatranje sa infracrvenim zracima i pasivni uređaji za toplotnu detekciju); potraga sa psima;oprema za oslobađanje zatrpanih osoba; oprema za podizanje i vuču tereta; oprema za sečenje; oprema za bušenje; oprema za usisavanje vode; oprema za provetravanje i ventilaciju; oprema za spasavanje; oprema za osvetljavanje; oprema za raščiščavanje; oprema za istraživanje (elektronska oprema za snimanje-optički uređaj sa svetlom; lekarska oprema; oprema za obeležavanje terena; oprema za čiščenje i održavanje).

16.4.2. Otklanjanje posledica poplava

Osnovne karakteristike situacije koja nastaje u slučaju poplave jesu: rušilački karakter VS, brz rast parametara štetnih dejstava i ograničeno vreme preživljavanja povređenih pod uticajem istih, otežan pristup nastradalima, neophodnost da se u tu svrhu koriste posebna plovna sredstva, kao i teški vremenski uslovi (pljuskovi, bujice, klizišta, odroni i slično).

Glavni cilj sanacije, spasilačkih i drugih neodložnih operacija u slučaju poplave predstavlja pronalaženje, pružanje pomoći i spasavanje ljudi koji su se našli u poplavljenom području, u maksimalno kratkom roku kako bi se obezbedilo njihovo preživljavanje u nastalim okolnostima. Pri organizaciji i sprovođenju sanacije, spasilačkih i drugih neodložnih operacija u uslovima poplave, postavljaju se sledeći osnovni zahtevi:organizacija i sprovođenje navedenih operacija na celom poplavljenom području, kako bi se obezbedilo preživljavanje povređenih, kao i smanjenje

materijalne štete; primena metoda spasavanja, kao i načina zaštite ljudi i objekata, koji su u skladu sa nastalom situacijom i koji obezbeđuju najpotpuniju i najefikasniju primenu spasilačkih jedinica i sredstava, bezbednost spasilaca i povređenih.

Spasilačke operacije u uslovima poplave uključuju: potragu za nastradalima; obezbeđenje pristupa spasiocima do povređenih i njihovo spasavanje; pružanje prve medicinske pomoći povređenima; evakuaciju iz opasne zone. Neodložni radovi na sanaciji ( osposobljavanje i sređivanje oštećenih objekata, stanja i prilika za upotrebu) pri odklanjanju posledica poplave uključuju: ojačanje (podizanje) nasipa i bedema; prokopavanje odvodnih kanala; uklanjanje nanosa i prepreka; opremanje pristana za spasilačka sredstva; mere zaštite i obnavljanja puteva; ponovno uspostavljanje snabdevanja strujom; lokalizaciju izvorišta sekundarnih štetnih dejstava.

Osnovne metode zaštite ljudi od štetnih faktora u slučaju poplave predstavljaju evakuacija iz poplavljenih područja i smeštaj ljudi na lokacijama koje nisu pod vodom i u neoštećenim objektima.

U zavisnosti od položaja naselja, vremena dok poplavni talas ne stigne do njega, stanja putnih komunikacija i drugih faktora, evakuacija se može odvijati i pre objavljivanja znaka uzbune-signala o stizanju poplave na to područje, ili tek pri neposrednoj opasnosti od plavljenja, pešice ili uz upotrebu vozila. Osim evakuacije stanovništva, takođe se organizovano može obavljati i odvoženje materijalnih i kulturnih vrednosti. Ljudi evakuisani iz poplavljenih područja smeštaju se obično nedaleko od mesta boravka, na teritoriji koja nije poplavljena. Na mestima privremenog smeštaja sprovode se mere za obezbeđenje smeštaja i boravka evakuisanog stanovništva.

Delotvornost evakuacije kao načina zaštite stanovništva u slučaju poplave zavisi uglavnom od blagovremenog upozorenja o opasnosti, od stepena spremnosti stanovništva i od maršruta evakuacije.

Pored neposrednog dejstva vodene bujice, opasnost po život i zdravlje ljudi može predstavljati i: udisanje (dospevanje u disajne organe) vode, dug boravak u hladnoj vodi, nervno-psihička prenapregnutost, kao i potapanje (razaranje) infrastrukture koja obezbeđuje svakodnevni život stanovništva, posebno – prestanak funkcionisanja vodovoda i kanalizacije.

Rešenje o sprovođenju sanacije, spasilačkih i drugih neodložnih operacija u slučaju poplave, kao i u slučaju drugih nesreća, donosi se na osnovu podataka dobijenih izviđanjem, koje se u slučaju poplava organizuje da bi se utvrdilo kakvo je stanje u oblasti gde je došlo do nesreće, sa ciljem da se šteta svede na najmanju moguću meru.

Osnovni načini izviđanja u slučaju poplave su: vizuelno, fotografsko, televizijsko, termovizijsko, radiolokaciono. Teritorija poplavljenog područja se obično, radi lakšeg upravljanja operacijama i obezbeđenja bolje koordinacije spasilačkih jedinica, deli na sektore, a sektor na odvojena radna mesta. Koliko je spasilačkih jedinica potrebno izračunava se na osnovu obima radova, kapaciteta jedinica, kao i zadatih ograničenja u smislu trajanja spasilačkih operacija. Raspored jedinica po sektorima rada vrši se prema proceni potrebe za tim jedinicama.

Pri raspoređivanju snaga i sredstava za izvođenje spasilačkih operacija u zonama sa opasnim nivoom vode treba organizovati sledeće grupe: grupu za izviđanje i potragu za nastradalima – na

brzim plovnim sredstvima ili u helikopterima; grupu za deblokiranje-oslobađanje i evakuaciju nastradalih; grupu za prijem nastradalih i pružanje prve pomoći.

U slučaju potrebe prva medicinska pomoć se pruža na mestu pronalaženja povređenih, pošto se obezbedi pristup do njih i izvuku se iz vode. U slučaju kada nema opasnosti za stradale, pružanje prve pomoći se vrši na mestima okupljanja posle evakuacije izvan granica zone opasnosti. Evakuacija se obavlja pošto se obezbedi pristup do nastradalih, deblokiranje i pružanje prve pomoći.

U zavisnosti od postojanja odgovarajućih snaga i sredstava potraga se izvodi na sledeće načine: vizuelnim pregledom poplavljene zone koji vrše izviđačke grupe na plovnim sredstvima; preletom poplavljenog područja helikopterima; prema svedočenju očevidaca i spasenih.

Pri sprovođenju potrage neophodno je: pretražiti celo poplavljeno područje; odrediti i označiti mesta gde se nalaze povređeni; utvrditi njihovo zdravstveno stanje, vrstu povreda i načine pružanja prve pomoći; odrediti puteve izvlačenja stradalih; sprečiti ili ograničiti delovanje sekundarnih štetnih dejstava.

Deblokiranje i sprovođenje spasilačkih operacija na poplavljenom području obuhvata kompleks mera koje imaju za cilj da se obezbedi pristup do povređenih, izvlačenje sa mesta gde su blokirani i njihova evakuacija.

Pri spasavanju velikog broja ljudi koji se nalaze na poplavljenom području, evakuacija se odvija u tri faze.

U prvoj fazi (na primer, spasavanje sa površine vode) vrši se izvlačenje iz vode i smeštaj na najbezbednijem nepoplavljenom mestu. U drugoj fazi spaseni se smeštaju na plovna sredstva, a u trećoj fazi (ili paralelno) organizuje se i vrši evakuacija plovnim sredstvima do mesta okupljanja.

U slučaju vanrednih okolnosti (brz rast nivoa vode i na području koje prvobitno nije bilo poplavljeno; opasnost od pogoršanja meteorološke situacije u zoni poplave) platforme za evakuaciju se mogu opremiti na krovovima zgrada i višim spratovima, a evakuacija se tada obavlja pomoću helikoptera.

Sanacija, spasilačke i druge neodložne operacije u slučaju katastrofalnih poplava moraju se sprovoditi bez prekida, danju i noću, bez obzira na vremenske uslove, kako bi se obezbedilo spasavanje ljudi u najkraćem mogućem roku.

Posebni zahtevi se u slučaju poplava postavljaju u smislu bezbednosti izvođenja spasilačkih operacija. Moraju se obezbediti svi uslovi, stalno kontrolisati da li se spasioci pridržavaju propisanih mera bezbednosti, mora biti obezbeđeno pravovremeno pružanje pomoći povređenim spasiocima. Rezervne jedinice za potragu i spasavanje moraju neprekidno biti u pripravnosti kako bi pružile pomoć aktivnim jedinicama kada to hitnost situacije na terenu zahteva. Postoje slučajevimkada se formiraju i ekipe minera sa zadatkom da miniraju nagomilani led a ima i primera da su čak i mostovi minirani da bi propustili vodu koja može da ugrozi naselje.

16.4.3. Gašenja požara u gradovima i šumama Pod gašenjem požara114 podrazumevaju se borbena dejstva, usmerena na spašavanje ljudi, imovine, životne sredine i otklanjanje požara. Pod borbenim-taktičkim dejstvima podrazumeva se organizovano primenjivanje snaga i sredstava protivpožarne odbrane za izvršavanje osnovnog zadatka. Neposredno rukovođenje gašenjem požara realizuje rukovodilac intervencije gašenja požara. Dejstva za gašenje požara počinju od trenutka kada VSS primi obaveštenje o požaru i smatraju se završenim posle povratka odeljenja VSS na mesto stalnog rasporeda i uključuje u sebe: - obradu poziva (prijem informacija o požaru, aktiviranje signala „Uzbuna“, priprema i izdavanje dozvole o izlasku na požar); - izlazak i kretanje na mesto poziva (požara); - izviđačka aktivnost; - spašavanje ljudi i imovine; - lokalizacija-stavljanje pod kontrolu - otklanjanje-likvidacija vatre (gorenja); - okupljanje i vraćanje u odeljenje. Izviđanje požara je skup mera, koje se sprovode u cilju prikupljanja informacija o požaru, za procenu uslova i donošenja odluka u pogledu organizacije. Ona se realizuje neprekidno od trenutka izlaska na požar i do njegovog otklanjanja. Spašavanje ljudi prilikom požara je najvažniji vid dejstava i predstavlja skup mera za premeštanje ljudi iz zone uticaja i sekundarnih pojava štetnih dejstava požara ili za zaštitu ljudi od tih uticaja i sekundarnih pojava. Spašavanje ljudi prilikom požara se mora realizovati uz korišćenje načina i tehničkih sredstava, koji obezbeđuju najveću bezbednost i ako je neophodno uz realizovanje mera za sprečavanje panike. Spašavanje imovine prilikom požara se sprovodi po naredbi RGP po redosledu važnosti i neodložnosti sprovođenja dejstava. Spašavanje ljudi u požaru se organizuje i sprovodi u slučaju, ako: - ljudima preti vatra, visoka temperatura, opasnost od eksplozije ili rušenja konstrukcije ili su prostorije, gde se oni nalaze, ispunjene dimom (toksičnim proizvodima sagorevanja, razlaganja materija i materijala) ili drugim opasnim gasovima; - ljudi ne mogu samostalno da napuste opasna mesta; - postoji pretnja od širenja vatre i dima po putevima za evakuaciju; - se predviđa primena materija i sastava za gašenje požara opasnih po život ljudi.

Redosled i načini spašavanja ljudi određuje RGP i nadležna lica, koji sprovode poslove spašavanja, u zavisnosti od uslova u požaru i stanja ljudi. Pri sprovođenju poslova za spašavanje moraju se uzeti u obzir stanje glavnih i rezervnih puteva za evakuaciju i tehnička snabdevenost objekta sistemima za obaveštavanje havarijsko osvetljenje i odstranjivanje dima. Osnovni načini za spašavanje ljudi i imovine su: - njihovo premeštanje, spuštanje ili podizanje korištenjem specijalnih tehničkih sredstava na bezbedno mesto - zaštita od uticaja štetnih dejstava požara.

Spašavanje ljudi i imovine pri požaru uz dovoljnu količinu snage i sredstava sprovodi se istovremeno sa drugim dejstvima. Ukoliko nema dovoljno snaga i sredstava, onda se oni koriste samo za spašavanje ljudi; druga borbena dejstva se ne realizuju ili se na kratko prekidaju.

114 U našoj zemlji požari se po veličini dele na: početne, male, srednje, velike i katastrofalne.

Realizacija spasilačkih poslova prilikom požara se zaustavlja posle kontrole svih mesta na kojima je moguće da se nalaze ljudi ili ukoliko nema dovoljno potrebnih ljudi za spašavanje. Otklanjanje gorenja( vatre) su dejstva ljudstva, koje neposredno obezbeđuje prekidanje gorenja materije i materijala u požaru, uvodeći u centar požara materije za gašenje požara.Osnovni načini za prekidanje gorenja materije i materijala (u daljem tekstu zapaljivih materija): - hlađenje zone gorenja materijama za gašenje vatre ili premeštanjem zapaljive materije ili materijala; - razređivanje zapaljivih materija ili oksidansa (vazduha) materijama za gašenje požara; - izolacija zapaljive materije iz zone gorenja ili oksidansa materijama za gašenje požara i (ili) drugom sredstvima; - hemijsko usporavanje reakcije gorenja materijama za gašenje vatre. Prekidanje gorenja može se dostići kombinovanom primenom nabrojanih načina. Treba podvući da se gašenje požara u zgradama sa većim brojem spratova, lekarskim i dečijim ustanovama, pozorištima, računarskim centrima, proektnim biroima, muzejima, bibliotekama i na izložbama, kao i u granama industrije odlikuje specifičnostima. U zgradama sa većim brojem spratova prilikom nastanka požara karakteristično je brzo širenje dima na gornjim spratovima stepeništu i liftu i intenzivno širenje vatre na spratovima posebno pri arhitekturno-planskoj šemi rasporeda prostorija sa jedne ili obe strane hodnika i po sistemu inženjerskih komunikacija, oblogama zidova od zapaljivih materijala i opremi na gornjim spratovima. Tome doprinosi povećan uticaj vetra, značajne razlike u vazdušnom pritisku unutra i spolja zahvaljujući velikoj visini zgrade.

Taktička dejstva za gašenje požara u tom slučaju u mnogome zavise od mesta nastanka požara. Ako se požar javio na nižim spratovima, onda su VSJ u prilici da brzo uvedu sredstva za gašenje vatre u centar gorenja i na puteve njegovog širenja. Ali, pri tome se u opasnoj zoni može naći veliki broj ljudi, za koje je potrebno obezbediti puteve za evakuaciju uz pomoć velikog broja specijalne opreme. Prilikom nastanka požara na gornjim spratovima požar predstavlja manju pretnju širenja po zgradi, ali je teža primena sredstava za gašenje požara na značajnim visinama i komlikuje se realizacija poslova spašavanja na spratovima, zahvaćenim požarom , koji se nalaze na većoj visini.

Poslovi evakuacije i spašavanja pri požaru u zgradama sa većim brojem spratova sprovodi se sa uzimanjem u obzir uslova u požaru, prisustva snaga i sredstava i psihološkog stanja ljudi.

Gašenje šumskih požara

Uspešno gašenje masovnih šumskih požara u mnogome zavisi od blagovremenosti i potpunosti sakupljenih podataka i izviđanja. Najoperativnije sredstvo za otkrivanje šumskih požara i kontrolisalje njihovog širenja je izviđanje iz vazduha. U zavisnosti od stepena opasnosti požara u šumskim rejonima, obavlja se patroliranje helikopterima. Posle otkrivanja požara, sprovodi se izviđanje njegovog žarišta da bi se ustanovilo mesto njegovog nastanka; tipa požara; razmera i granica teritorije zahvaćene požarom; brzine rasprostiranja fronta požara; neprohodnih delova šume koji su podložni širenju požaru.

Takođe se određuju granice stavljanja pod kontrolu-lokalizacije požara (mesta koja su nastala prirodnim ili veštačkim putem), maršrute kretanja snaga i sredstava predviđenih za gašenje, izvori vode i putevi prilaza do nje. Obraća se pažnja na naseljena mesta kojima takođe preti opasnost. Lokalizacija požara se obično vrši u dve etape. Na prvoj etapi se ograničava širenje požara neposrednim delovanja na njegovu ivicu. Ovim se dobija na vremenu neophodnom za

usredsređivanje jedinica i sredstava za ispunjenje druge etape - građenje zaštitnih-tampon zona i prepreka, a ako je neophodno i puštanje vatre u suprotnom smeru. Požar se smatra lokalizovanim kada su sprečeni putevi njegovog širenja.

Gašenje požara završava se otklanjanjemm žarišta koje se pretvara u zgarište posle lokalizacije. Osnovni načini lokalizacije i gašenja požara su: utvrđivanje zaštitnih-tampon zona i prepreka, gašenje vodom i hemikalijama, vlaženje zemljišta, a takođe i veštačko izazivanje spuštanja tla. Za borbu protiv šumskih požara angažuju se pored VSJ, vojne jedinice, jednice CZ i specijalne šumarske jedinice. Ukoliko je neophodno u borbi protiv šumskih požara, angažuju se i radno sposobno stanovništvo.

U toku borbe sa masovnim šumskim požarima na kraju svakog dana se uopštavaju i procenjuju podaci uslova, utvrđuju se primenjene i donose nove odluke, u vezi sa preraspodelom jedinica i sredstava za gašenje, korišćenjem rezervi i određivanjem najboljih načina delovanja. Ukoliko borba protiv požara traje neprekidano, neophodno je organizovati raspoređivanje grupisanih jedinica i naizmeničan rad, nezavisno od doba dana i vremenskih uslova. Zbog opekotina, ozlede od pada drveća i trovanje ugljen-monoksidom u ovim požarima se obezbeđuju i ekipe hitne medicinske pomoći.

16.4.4. Otklanjanje posledica hemijskih udesa i havarija

U zavisnosti od fizičko-hemijskih karakteristika opasnih hemijskih supstanci, uslova njihovog čuvanja i transporta u slučaju akcidenta postoji mogućnost nastanka četiri oblika varednih situacija. Kod prvog oblka prisutna je mogućnost prisustva opasnih hemijskih supstanci koje se inhalacijom unose u organizam i koje mogu da imaju različite efekte na organizam čoveka Posledice na zdravlje ljudi zavisi od količine ispuštenih opasnih hemijskih supstanci, razmera oblaka, koncentracije materije, brzine vetra, stanja prizemnog sloja atmosfere (inverzija, konvekcija, izotermija) specifične težine para gasova opasnih hemijskih supstanci (lakša ili teža od vazduha), doba dana, karakteristika lokacije (otvoren prostor ili gradsko naselje), gustine naseljenost stanovništva i sl. Drugi tip VSkarakteriše se prisustvom smrtonosnih koncentracija primarnog oblaka (kratkotrajno) i sekundarnog oblaka kroz duže vreme delovanja (sati, dana). Osim toga, isticanje opasnih hemijskih supstanci može dovesti do zagađenja zemljišta i vode. Kod hemijski izazvanih VStrećeg tipa stvara se sekundarni oblak isparenja hemijski opasnih supstanci u koncentracijama štetnim po zdravlje ljudi, koji se može proširiti na velika rastojanja. Glavno štetno dejstvo kod VSčetvrtog tipa predstavljaju opasne posledice trovanja ljudi koji se duže nalaze na zatrovanoj lokaciji, a kao posledica peroralnog i resorptivnog delovanja opasnih hemijskih supstanci na organizam. Cilj lokalizovanja, neutralizacije i dekontaminacije izvora hemijskog zagađenja je sprečavanje ili svođenje na najmanju moguću meru delovanja na ugrožavanje zdravlja ljudi, životne sredine i omogućavanje sprovođenja spasilačkih i ostalih neodložnih operacija na objektu gde je došlo do akcidenta odnosno, u zoni hemijske kontaminacije izvan granica hemijski opasnog objekta. Stavljanje pod kontrolu-lokalizacija oblaka isparenja opasnih hemijskih supstanci vrši se razbijanjem oblaka postavljanjem vodenih zavesa ili primenom rashladnog fluida. Dekontaminaciji oblaka hemijski opasnih supstanci vrši se postavljanje tečnih zavesa uz upotrebu rastvora za neutralizaciju, razbijanje oblaka vazdušno-gasnim strujama. Lokalizaciji izlivanja opasnih hemijskih supstanci vrši se sakupljanjem tečne faze opasnih hemijskih supstanci u specijalne posude, zatrpavanje kanala rasutim sorbentima, smanjivanje intenziteta isparenja posipanjem polimernim slojem, razblažavanje vodom, dodavanje sredstava za zgušnjavanje. Dekontaminaciji (neutralizaciji) isticanja opasnih hemijskih supstanci vrši se posipanjem neutralizujućim rastvorom, razblažavanjem vodom sa naknadnim uvođenjem neutralizatora, zatrpavanje neutralizujućim materijama, zatrpavanje čvrstim sorbentima i naknadnim spaljivanjem, zgušnjavanje uz naknadno odvoženje i spaljivanje.

Kod VSdrugog i trećeg tipa lokalizacija i dekontaminacija oblaka i isticanja opasnih hemijskih supstanci mogu se vršiti kombinovanom metodom. Izbor tehnologije za lokalizaciju i dekontaminaciju izvora hemijskog zagađenja vrši se s obzirom na na karakteristike hemijskog akcidenta i stanja opasnih hemijskih supstanci. Rukovodilac intervencije na odklanjanju posledica hemijskog akcidenta kada dobije podatke o akcidentu procenjuje razmere mogućeg zagađenja ugroženih zana i broja stanovnika koji žive u određenoj oblasti i kojima preti opasnost od širenja oblaka. Takođe izdaje zadatke o potrebi hemijskih i drugih ispitivanja, izdaje neophodne naloge za sprovođenje mera za zaštitu stanovništva, organizuje spasilačke i ostale neodložne operacije u žarištima akcidenta. Na osnovu procene situacije donosi se odluka o otklanjanju posledica hemijskog akcidenta, u kojoj se određuje sledeće:

- položaj i posledice razaranja opasnih hemijskih objekata;- obim spasilačkih operacija i redosled njihovog sprovođenja;- jedinice i sredstva koje treba angažovati za izvođenje spasilačkih i ostalih neodložnih operacija,

kao i njihovi zadaci;- pravci (sektori, objekti) usmeravanja osnovnog delovanja;- mere bezbednosti pri izvođenju spasilačkih operacija;- pravci i mesta evakuacije povređenih i stanovništva iz oblasti koje su hemijski kontaminirane;- koordinacija delovanja i mere za obezbeđenje delovanja snaga Sektora za VS Ministarstva

policije;- brojnost i zona lociranja rezervnih jedinica;- procedure izdavanja zaduženja podređenim jedinicama i - dostavljanja izveštaja o sprovedenim merama.

Na otklanjanju posledica akcidenta izazvanog izlivanjem (ispuštanjem, isticanjem) opasnih hemijskih supstanci, u prvom trenutku počinju da rade pripadnici odgovarajuće službe samog objekta. Njihov osnovni zadatak je spasavanje i evakuacija zaposlenih, pružanje prve pomoći povređenima. Spasilačke jedinice stavljaju pod kontrolu-lokalizuju i likvidiraju akcident koji dovodi do nastanka žarišta zagađenja opasnim hemijskim materijama. Postupak delovanja pri lokalizaciji žarišta sa opasnim hemijskim materijama u svakom konkretnom slučaju zavisi od vrste otrovne materije, vrste oštećenja, tehnološke sheme odvijanja tehnološkog procesa i drugih uslova. Posle lokalizacije žarišta izlivanja opsnih hemijskih supstanci pristupa se dekontaminaciji žarišta zagađenja. U cilju pružanja pomoći povređenima na mestu događaja šalju se obučena lica za radiološku, hemijsku, biološku i medicinsku zaštitu, spasilačke jedinice i jedinice za izvođenje radova na sanaciji posledica isticanja opasnih hemijskih supstanci. Njihovi glavni zadaci usmereni su na pružanje hitne medicinske pomoći povređenima i njihovu evakuaciju na bezbednu lokaciju, kao i na dekontaminaciju mesta gde je došlo do izlivanja opasnih hemijskih supstanci. Ove jedinice tesno sarađujući sa službama za bezbednost koji su neposredno zaduženi za ugrožene objekte od strne preduzeća-kompanije kojoj pripada objekt. Prvo se evakuišu lica bez sredstava za zaštitu disajnih organa. Zatim lica koja imaju zaštitne maske, ali kojima je već ukazana prva pomoć. Na kraju se evakuišu i osobe koje se nalaze u skloništima sa uređajima za filtraciju i ventilaciju. Teško povređeni se evakuišu u pratnji medicinskog osoblja. Povređeni se smeštaju na lokaciji koja nije kontaminirana, sa vetrene strane u odnosu na mesto gde je došlo do izlivanja opasnih hemijskih supstanci. Za evakuaciju iz žarišta akcidenta neophodno je obezbediti potreban broj transportnih sredstava. Za

potragu, iznošenje i ukrcavanje povređenih lica u vozila angažuju se odgovarajuće grupe jedinica različite namene. Stanovništvo koje nije povređeno, a nalazi se u skloništima, zgradama, zaklonima, evakuiše se pešice, kao i svim vrstama javnog prevoza i privatnih vozila. Rad jedne smene u žarištu hemijskog akcidenta traje zavisno od toga koliko je dopušteno trajanje neprekidnog boravka uz primenu sredstava individualne zaštite (pri temperaturi vazduha od +24 do +20 0C), 40 do 50 minuta; (od +19 do +15 0C), do 2 sata; (pri temperaturi nižoj od +15 0C), 3 sata i više. U zavisnosti od situacije akcije-operacije se u žarištu hemijskog akcidenta mogu izvoditi jedna za drugom, tj. u određenim najopasnijim zonama, ili istovremeno na čitavoj teritoriji. Smatra se da je žarište hemijskog akcidenta sanirano kada boravak ljudi tu postane bezbedan bez primene zaštitnih sredstava. Po završetku operacija moraju se sprovesti specijalne mere zaštite-dekontaminacije tehničkih sredstava i ljudstva u jedinicama koje su u tim operacijama učestvovale.

1

6.4.5. Otklanjanje posledica radioloških havarija Prioritetni cilj otklanjanja posledica radioloških havarija predstavlja obezbeđivanje zahtevanog nivoa mera zaštite stanovništva. Donošenje odluka u pogledu otklanjanja posledica havarije zavisi od ciljeva i zadataka, koji su određeni konkretnom fazom poslova.U ranoj fazi se rešavaju sledeći zadaci za otklanjanje posledica od havarija: stabilizacija radioloških uslova i obezbeđivanje prelaska na planske poslove za otklanjanje posledica od havarija; lokalizacija izvora havarije, tj, prekidanje izbacivanja radioaktivnih materija u okolinu; otkrivanje i procena nastalih radioloških uslova- smanjenje širenja prvobitnog kontaminacije-(zagađenja ) na manje kontaminacije ili nekontaminirane delove, lokalizacijom ili odstranjivanjem kontaminiranih delova tehnološke

opreme, zgrada i objekata, prosipanja ili izlivanja radioaktivnih materija; stvaranje privremenih površina za odlaganje radioaktivnog otpada.

Osobenost rane faze havarije predstavlja visoka verovatnoća nastanka sekundarnih kontaminacija (zagađenja) na račun premeštanja nefiksiranih, privobitno oslobođenih radioaktivnih materija na manje zagađene ili nezagađene površine. S proticanjem vremena dolazi do povećanja taloženja kontaminacije na površinama, koje dovodi do neophodnosti primene složenijih i skupljih metoda otklanjanja, povećavanju objekata, koji proizvode radioaktivni otpad, produžavanju i povećanju cena poslova za obezbeđivanje zahtevanog nivoa zaštite stanovništva. Iz tog razloga efikasnost i operativnost donošenja odluka za otklanjanje otkrivenih kontaminacija koje se nisu nataložile u ranoj fazi ima primarano značenje. Te odluke je neophodno pre svega, primenjivati na najkritičnije kontaminiranim objektima.U srednjoj fazi se rešavaju sledeći zadaci za otklanjanje posledica od havarija: - organizacija stalne kontrole radioloških uslova; - donošenje odluka o metodama i tehničkim sredstvima za otklanjanje posledica od havarija; - sprovođenje planskih mera za otklanjanje posledica od havarija do postizanja određenih dozvoljenih nivoa radioaktivne kontaminacije; - stvaranje privremenog ili stacionarnog sistema bezbednog postupanja sa radiaktivnim otpadom (lokalizacija i otklanjanje objekata primarne i sekundarne kontaminacije, odlaganje nastalog radioaktivnog otpada na privremene ili stacionarne površine itd.); - obezbeđivanje dozvoljenog nivoa mera za zaštitu stanovništva, koje živi na kontaminiranim teritorijama. U toj fazi dolazi do preciziranja i detaljne elaboracije podataka o inženjerskim i radiološkim uslovima, zoniranja teritorije po tipovima i nivoima zračenja i realizacije mera, dovoljnih i neophodnih za obezbeđivanje dozvoljenog nivoa mera zaštite stanovništva.

U tom periodu na površini objekata radionuklidi (radioaktivni izotopi) se nalaze u ne-fiksiranim ili malo tložećim oblicima. Metode za otklanjanje posledica od havarija i ovoj fazi moraju da isključe mogućnost nastanka sekundarnih kontaminacija, spreče proces taloženja radiaktivnih materija na površini i njihovo probijanje u dubinu objekta i, posledično, smanje dozvoljenog nivoa u vezi sa neophodnim merama zaštite stanovništva.U kasnoj fazi se rešavaju sledeći zadaci za otklanjanje posledica od havarija: - završavanje planskih poslova za otklanjanje posledica od havarija i postavljanje radioaktivne kontaminacije na nivoe radioaktivne bezbednosti, koji su predviđeni Normama; -otklanjanje privremenih površina za odlaganje radioaktivnog otpada ili stalna organizacija radiološke kontrole bezbednosti čuvanja potencijalne opasnosti; - obezbeđivanje života stanovništva bez praćenja mera zaštite [27]. Poslovi u kasnoj fazi otklanjanja posledica od havarija su najteži i najduži. Radionuklidi, koji definišu radiološke uslove na kontaminiranim objektima, se u tom periodu nalaze pre svega u nataloženom obliku, koji se ne može lako odstraniti poznatim metodama dekontaminacije. Izbor najefikasnijih metoda se može načiniti prema podacima istraživanja nuklidnog sastava i fizičko-hemijskih oblika radioaktivnog zagađenja.

Lokalizacija i otklanjanje izvora radioaktivnih izvora kontaminacije se sprovodi upotrebom sledećih osnovnih metoda: -prikupljanje i lokalizacija visoko-aktivnih radioaktivnih materijala;

-metod preoravanja zemljišta; - metod nasipanja i hidroizolacije zagađenih delova; - metode vezivanja radioaktivnih zagađenja vezujućim rastvorima i rastvorima za stvaranje zaštitnog, film sloja. Jedna od najefikasnijih mera radiološke zaštite je dekontaminacija. Najbolji rok za sprovođenje dekontaminacije, ukoliko se ne uzima u obzir njena neophodnost pri obezbeđivanju bezbednosti prilikom evakuacije stanovništva ili sprovođenja neodložnih poslova za otklanjanje posledica havarije na industrijskim površinama u objektu havarije (preduzeću), je period kasne faze havarije. To se određuje vremenom, koje je neophodno za planiranje i organizaciju poslova dekontaminacije i rokovima nastanka stabilizacije, koja se odnosi na radiološke uslove, kada se prekida primanje radiokativnih materija iz izvora nastanka i izlaženja i završava obrazovanje prostora radioaktivne kontaminacije. Osnovne etape poslova dekontaminacije su sertifikacija, pripremanje mera i neposredna dekontaminacija objekta.

Redosled sprovođenja poslova dekontaminacije na teritoriji zone radioaktivne kontaminacije se određuje neophodnošću kasnije dekontaminacije, počinjući od najkontaminiranijih i završavajući sa manje kontaminiranim mestima i delovima stalnog ili dužeg boravka stanovništva u procesu funkcionisanja života i rada. Redosled dekontaminacije zgrada, objekata, proizvodnih sredstava, saobraćajnih sredstava, puteva takođe mora odrediti neophodnost primarne dekontaminacije najzagađenijih objekata stalnog prisustva.

Pri sprovođenju dekontaminacije delova teritorije, neophodno je odrediti redosled poslova (kretanje transporta i zaposlenih), koji omogućava sprečavanje novih radioaktivnih kontaminacija. Po tom

planu dekontaminacija se mora sprovoditi od više ka manje kontaminiranim delovima. Za potrebe dekontaminacije transportnih sredstava i druge transportne tehnike trebalo bi napraviti stacionarne punktove za dekontaminaciju sa tehničkim sredstavima u centru, sistemina lokalizacije i čuvanja obrazovanih radioaktivnih otpada. Nimalo manje važna mera pri odklanjanju posledica radiološke havarije je prikupljanje i čuvanje radioaktivnog otpada. U zavisnosti od metoda dekontaminacije, koji se primenjuju, lokalizacija-stavljanje pod kontrolu otpada se može postići na sledeće načine:

- lokalizacija količine kontaminiranog zemljišta ili drugih materijala, neposredno u transportnim sredstvima pri dekontaminaciji, metodama skidanja površinskog sloja zemlje, šljunka , itd;

- lokalizacija otpada, koji su se formirali u toku dekontaminacije mehaničkim (ekslozivnim i hidroabrazivnim) metodama usisavanja obrazovane prašine ili pulpe;

- lokalizacija tečnih otpada u specijalnim rezervoarima;

- lokalizacija, kao tehnički postupak koji nadopunjuje dekontaminaciju, koji se realizuje ručnim ili mehanizovanim metodama prilikom dekontaminacije, uključujući demontažu konstrukcija, a takođe i mehaničke i fizičko-hemijske načine.

Na stacionarnim mestima-punktovima dekontamionacije moraju biti uključeni sisemi za prečišćavanje. Sistem objekata za prečišćavanje mora da uklučuje obratni sistem korišćenja vode, sistem prikupljanja otpada, njihovog taloženja, koagulacije, jonsko-izmenjivačke sorpcije, prikupljanja i odstranjivanja mulja u kojem je skoncentrisana radioaktivnost. Bilo bi poželjno da mere, koje se sprovode u kasnom periodu uključuju stvaranje specijalnih preduzeća za obradu većeg dela nakupljenog radioaktivnog otpada u tečnom i čvrstom obliku, koji se stvorio u toku poslova dekontaminacije, uključujući i tlo. Jame u zemlji, koje služe za odlaganje radioaktivnog otpada moraju biti razmeštene na mestima, na osnovu: hidrogeoloških i drugih prirodnih karakteristika, koje omogućavaju realizaciju dugotrajnog čuvanja otpada bez opasnosti od njihovog prodiranja u životnu sredinu; male ekonomske vrednosti delova teritorija gde su razmeštene jame; mogućnosti organizacije stalne kontrole stanja jama i ograničenja pristupa u toku privredne delatnosti. Mesta na kojima su jame raspoređene moraju biti odobrena od strane organa sanitarno-epidemiološkog nadzora, moraju biti jasno označena i ograđena, a njihov razmeštaj mora biti označen na karti. Jame moraju biti izolovane čistim slojem zemlje na vrhu uz mogućnost dalje biološke rekultivacije.

16.4.6. Otklanjanje posledica terorističkih akata

Specifičnost stavljanja pod kontrolu i otklanjanja posledica terorističkih akata zavise od tipa i masovnosti VSnastalih prilikom terorističkog akta. Najkarakterističniji uslovi atmosfere terorističkih akata, praćenih eksplozijama i nekontrolisanim tehničkim procesima na radiološko i hemijski opasnim objektima, hidrotehničkim objektima i zgradama itd, su razaranja, masovni požari, radioaktivna i hemijsko kontaminacija, poplave, epidemije, epifitotije. Posebne karakteristike odlikuju terorističke akte, koji se izvršavaju u saobraćaju. Sve ove i druge karakteristike terorističkih akata određuju zadatke organa uprave u pogledu delovanja protiv terorizma, zaštite stanovništva i otklanjanja njihovih posledica. Osnovni zadaci organa uprave –državnih organa u pogledu delovanja protiv terorizma su: preciziranje liste objekata i kritične infrastrukture, sa najvećom verovatnoćom izvršavanja terorističkih akata na njih; razrada mera za sprečavanje nekontrolisanog ulaska neovlašćenih lica,

prognoza mogućih VSu opasnim industrijskim objektima u slučaju terorističkih akata; stvaranje sistema za obezbeđenje odgovornosti u pogledu pričinjavanja štete građanjima, uključujući i havarije nastale kao rezultat terorističkih akata; realizacija licenciranja delatnosti opasnih proizvodnji, deklaracija bezbednosti i spremnosti na stavljanje pod kontrolu i otklanjanje havarija, uključujući i havarije nastale kao rezultat terorističkih akata; priprema specijalnih istražnih grupa-timova za otkrivanje i identifikaciju najčešćih opasnih materija, korišćenih prilikom terorističkih akata; određivanje liste i priprema specijalnih mera za otkrivanje i onesposobljavanje sredstava za izvršavanje tehnoloških terorističkih akata. Zaštita stanovništva u slučaju različitih terorističkih akata predstavlja zadatak za sve organe uprave u savremenim uslovima. Izvršavanje tih zadataka se postiže: razradom i realizacijom mera u oblasti dejstava protiv terorizma, političkog, nacionalnog i religijskog ekstremizma; razradom sistema mera antiterorističke zaštite stanovništva u urbanim i ruralnim sredinama; relizacijom kontrole važećih zakona u pogledu pitanja borbe protiv terorizma, koju sprovode organi izvršne vlasti i mesne samouprave; organizacijom bezbednosti funkcionisanja potencijalno opasnih objekata, sistema za funkcionisanje gradova i naseljenih mesta; pružanjem pomoći predstavnicima organa mesne samouprave, organima policije, službi bezbednosti , organima uprave Sektora za VS u sprečavanju terorističkih akata, održavanju društvenog poredka prilikom pretnje ili nastanka vanrednih situacija, izazvanih terorističkim aktima, obezbeđivanju uzajamnog delovanja u sprovođenju evakuacionih mera, odklanjanju posledica terorističkih akata sa minimalnim gubicima, organizaciji funkcionisanja života u regionima privremenog boravka stanovništva; pripremom specijalizovanih službi za onesposobljavanje ili uništenje eksplozivnih naprava; uključivanjem stanovništva u taj posao, ojačavanjem propagande u oblasti borbe protiv terorizma.

Osnovni zadaci Sektora za VS u pogledu zaštite stanovništva pri terorističkim aktima su: stalna analiza i prognoza opasnosti, povezanih sa terorizmom, preduzimanje efikasnih mera za sprečavanje vanrednih situacija, izazvanih terorističkom akcijama; realizacija skupa organizacionih i inženjersko-tehničkih mera za zaštitu potencijalno opasnih objekata i stanovništva od terorizma; podrška spremnosti snaga i sredstava za lokalizaciju i otklanjanje posledica terorističkih akata.

U toku otklanjanja posledica terorističkih akata posebna pažnja se mora dati pitanjima pružanja pomoći nastradalima, ublažavanja posledica uticaja štetnih dejstava. Osnovnie aktivnosti u s u tim uslovima su:

- izviđačka aktivnost u zoni VS (stanje zgrada, teritorija, maršuta kretanja snaga i sredstava, određivanje granica VS); - uvođenje snaga i sredstava vatrogasno-spasilačkih i drugih specializovanih jedinica civilne zaštite, policije, hitne medicinske pomoći i vojske u zonu VS; - realizacija spasilačkih i drugih tehničkih i neodložnih poslova; - evakuacija stradalih i materijalnih vrednosti; - organizacija informisanja, upravljanja i veze; - održavanje društvenog poretka; - rad sa rođacima stradalih; - sklanjanje blokada, čišćenje okoline, vraćanje svih sadžaja teritorija u prethodno stanje (ukoliko je neophodno).

U celosti, organizacija svih spasilačkih akltivnosti pri terorističkim aktima sa masovnim posledicama je analogna organizaciji istih polova prilikom otklanjanja velikih prirodnih i tehnoloških vanrednih situacija. Otklanjanja posledica terorističkih akata poslednjih godina u mnogim zemljama ukazuje na veću potrebu za: jasnijom razgraničenosti u nadležnostima i funkcijama različitih organa uprave prilikom organizacije poslova; boljom informisanosti o regionu i objektu mogućeg napada (šeme zgrada, spisak stanovnika, mesta prikupljanja vrednosti i stradalih); povećanjem mera bezbednosti za spasioce prilikom intervenisanja (zatrpavanje povređenih i ugroženih rušenjem konstrukcija zgrada, predstavlja uzrok traume spasilaca, koji rade u donjim delovima, kao i povređenih, koji se nalaze ispod tih ruševina).

16.4.7. Otklanjanje posledica bioloških vanrednih situacija

Karakteristika bioloških havarija je dug period razvoja, prisustvo skrivenog perioda u pojavi požara, stalni karakter i odsustvo jasnih granica nastalih centara zaraze, teškoća otkrivanja i identifikacije aktivatora (toksina). Za eliminiasnje posledica biološke havarije-VS neophodna je primena ekstemnih mera uz uključivanje sanitarno- epidemiološke institucija i službi, Policije, Ministarstva odbrane i drugih sektora, i takođe specijalizovanih službi, kreiranih na njihovoj bazi, koje predstavljaju sastavni deo medicinske službe u VS Ministarstva zdravlja. Mere za otklanjanjecentara biološke zaraze sprovodi se u skladu sa planom protivbakteriološke zaštite, koji su izradili sručnjaci-eksperti-specijalisti sanitarno-epidemiološke službe zajedno sa odgovarajućim organima ministarstva zdravlja i organa uprave Sektora za VS.

Opšte rukovođenje, organizaciju i kontrolu sprovođenja mera za lokalizaciju i otklanjanje centara biološke zaraze realizuje koordinaciono telo za suzbijanje epidemije pri Ministarstvu zdravlja.

Koordinaciono telo za suzbijanje epidemije predstavlja organ, čija je glavna funkcija usklađivanje dejstava izvršne vlasti, preduzeća, institucija i organizacija, nezavisno od njihovih sektorskih nadležnosti i organizaciono-pravnog oblika, u rešavanju zadataka za sprečavanje masovnog oboljevanja i trovanja stanovništva i obezbeđivanju sanitarno-epidemiološke bezbednosti. Koordinaciono telo se stvara blagovremeno, u sastav ulaze specijalisti sanitarno-epidemiološke službe, predstavnici različitih službi, zainteresovanih organizacija, preduzeća i ustanova, odgovarajućih organa uprave Sektora za VS. Rešenja (odluke) koordinacionog tela su obavezna za sve ustanove i organizacije, koje se nalaze u zoni VS, nezavisno od njihovih nadležnosti i oblika vlasništva. Delatnost Koordinacionog tela za suzbijanje epidemije se ostvaruje u tesnoj uzajamnoj vezi sa štabovima za VS.

Prilikom nastanka biološke havarije kontrolu izvršavanja mera u zoni biološke havarije sprovode specijalizovane grupe-tim: karantinska (opservativna), protivepidemiološka, lekarska, laboratorijska, dezinfekcijska, ekološko-parazitološka, administrativno-ekonomska.

U cilju otkrivanja i procene sanitarno-epidemiološke i biološke atmosfere u zoni biološke havarije organizuje se sanitarno-epidemiološka i biološka izviđačka aktivnost. Sanitarno-epidemiološka izviđačka aktivnost se sprovodi sa ciljem otkrivanja uslova, koji utiču na sanitarno-epidemiološko stanje stanovništva i određivanje puteva moguće zaraze (zagađenja) stanovništva i širenja

infektivnih bolesti. Sanitarno-epidemiološku izviđačku aktivnost sprovode sanitarno-epidemiološke institucije Ministarstva zdravlja i drugih ministarstava.

Posle procene dobijenih podataka, kao rezultata izviđačke aktivnosti, protivepidemiološki štab-koordinaciono telo za suzbijanje epidemije izrađuje predloge za praktičnu realizaciju protivepidemioloških mera u zoni biološke havarije. U predlozima se definišu sledeća pitanja: - zaključci iz procene sanitarno-epidemioloških uslova; - epidemiološka prognoza i faktori, koji na nju utiču; - formulisanje zadataka medicinske službe, raspored i poredak korišćenja snaga i sredstava sanitarno -epidemiološke službe; - organizacija biološke i epidemiološke izviđačka aktivnosti; - shvatanje neophodnosti i organizacija izolaciono-ograničajućih i režimskih mera; - organizacija protivepidemioloških i medicinsko-evakuacionih mera; - neophodna pomoć nadređenih struktura sistema za VS i organa vlasti. U cilju lokalizacije i otklanjanja centra biološke zaraze, nastalog kao rezultat biološke havarije, realizuje se skup režimnih, izolaciono-ograničavajučih i medicinskih mera, koje se mogu sprovoditi u okviru režima karantina i opservacije.Pri uvođenju karantina predviđa se: kordonsko i oružano čuvanje granica centra zaraze u cilju izolacije od stanovništva na okolnim teritorijama;-širenje kontrolno-propusnih i sanitarno-kontrolnih punktova na osnovnim magistralnim putevima, zbog kontrolisanja ulaska i izlaska građana iz zone karantina, uvoza prehrambenih proizvoda, lekova i nužnih predmeta za stanovništvo;organizacija specijalne operativnog štaba u zoni karantina zbog obezbeđenja ustanovljenog reda i režima organizacije ishrane, čuvanja izvora za snabdevanje vodom i nadgledanja i dr;ograničavanje kontakta između različitih grupa stanovništva;aktivno otkrivanje, izolacija i hospitalizacija infektivno obolelih ;proširenje nadgledanja zdravih lica, koja moraju da izađu iz zone karantina; uspostavljanje strogog protivepidemiološkog režima za stanovništvo, poslova gradskog saobraćaja, trgovinske mreže i preduzeća u čijoj je delatnosti društvena ishrana, medicinskih institucija; dezinfekcija stambenih centara, teritorije, saobraćaja, odeće, sanitarna obrada ljudi; sprovođenje opšte eksterne i specifične preventive lica u zoni zaraze; obezbeđivanje stanovništva prehrambenim proizvodima i neophodnom industrijskom robom, uz poštovanje zahteva protivepidemiološkog režma;-sprovođenje sanitarno-obrazovne obuke stanovništva; kontrola sprovođenja mera dezinfekcije pri sahranjivanju tela i provera potpunosti paljenja i pravilnosti zatrpavanja materijala štetnih po zdravlje stanovništva. Da bi se sprečio nastanak i širenje infektivnih bolesti u zoni biološke zaraze realizuju se mere, usmerene na otkrivanje lica sa akutnim, hroničnim i dugim oblicima infektivnih bolesti i nosilaca infekcije bez simptoma. Otkrivanje izvora infekcije se postiže anketiranjem stanovništva, sprovođenjem medicinskih kontrola i medicinskm ispitivanjem lica, koja rade u objektima gde se proizvode prehrambeni proizvodi ili objektima za snabdevanje vodom.

U cilju sprečavanja zaraze dodatno se realizuju preventivne mere dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije. Prevencija nastanka i širenja infektivnih bolesti postiže se sprovođenjem preventivnih vakcinacija. Vakcinacija se sprovode planski i prema epidemiološkim pokazateljima na određenim mestima, lekarsko-preventivnim institucijama, gradovima, regionima.

Karantin i opservacija se ukidaju poske isteka roka maksimalnog inkubacionog perioda date infektivne bolesti od momenta izolacije poslednjeg obolelog, posle sprovođenja konačne dezinfekcije i sanitarne obrade stanovništva.

16.4.8. Otklanjanje posledica saobraćajnih nezgoda

Veliki deo saobraćajnih nezgoda se odnosi na automobilski saobraćaj, kojeg karakteriše veliki broj incidenata: sudari, naletanja, prevrtanja, požari, sletanja sa strmih padina, sletanja u različite vodene površine itd.

U praksi prilikom saobraćajnih nezgoda, mesta izvršavanja tehničko-spasilačkih poslova dele se u 3 zone. U prvoj zoni (u radijusu od 5 m od objekta incidenta) nalaze se vatrogasci-spasioci, koji neposredno izvršavaju poslove pružanja pomoći stradalima. U drugoj zoni (u radijusu od 10 m) raspoređeni su ostali članovi vatrogasno-spasilačkih grupa, koji obezbeđuju pripremu za rad spasilačkih sredstava. U trećoj zoni ( u radijusu većem od 10 m) raspoređuju se prevozna sredstva za dolazak spasilaca na mesto nezgode, sredstva za osvetljavanje i obezbeđenje mesta događaja i druga tehnička sredstva. Rukovođenje svim snagama i sredstvima, uključenim u otklanjanje posledica saobraćajnih nezgoda i organizaciju njihovog uzajamnog delovanja sprovodi rukovodilac intervencije iz vatrogasno-spasilačke službe. On ima ovlašćenje i njemu su potčinjeni učesnici iz svih službi koji se nalaze na mestu intervencije. Rukovodilac intervencije kod saobraćajne nezgode je dužan da: sprovede izviđanje i proceni uslove na mestu nezgode; brzo organizuje spašavanje ljudi, spreči paniku, korišćenjem raspoloživih snaga i sredstava; odredi način spasilačkih poslova, neophodne snage i sredstva; dodeli zadatke svim angažovanim službama, obezbedi izvršavanje dodeljenih zadataka- glavni zadatak je izvlačenje stradalih iz unutrašnjosti automobila ili ispod automobila i pružanje prve medicinske pomoći,a po potrebi organizuje se mesto-punkt za pružanje prve pomoći na mestu nezgode; organizuje vezu sa komunikacionim centrom 112, 92, 93 i 94, štabom za VS grada i saopšti tačnu lokaciju nezgode, koja se desila, koje su snage i sredstva uključene u akcije, šta je dodatno neophodno; održava ubuduće sa njima neprekidnu vezu i obaveštava o izmenama uslova mesta nezgode i primeni odgovarajućih rešenja; u zavisnosti od uslova na mestu nezgode, ukoliko je neophodno organizuje operativni štab, odredi mesto njegovog smeštaja i informiše njegove pripadnike o donetim odlukama; organizuje saradnju sa službama, uključenim u otklanjanje posledica nezgode, održava stalnu vezu sa angažovanim tehničkim i drugim stručnjacima, donosi odluke o postupcima i načinima izvršavanja poslova; imenuje nekog iz rukovodećeg sastava, ko će biti odgovoran za praćenje mera bezbednosti; organizuje sprovođenje primarnih poslova za uspostavljanje saobraćaja na putu.

Prvo se pruža pomoć stradalima, koji nisu priklješteni, nego su blokirani u deformisanoj unutrašnjosti automobila i mogu samostalno ili uz pomoć spasilaca da izađu iz automobila kroz nezastakljene prozorske okvire, otvore ili vrata. Nakon toga se oslobađaju priklješteni delovi tela stradalih. U zavisnosti od konkretnih uslova vrši se savijanje lima i profila metala, sečenje amortizera, pregrada, sedišta. Prave se otori na karoseriji, krovu, dnu, ponekad se krov potpuno skida. Pri realizaciji tehničko-spasilačkih poslova, spasioci moraju stalno da budu spremni za gašenje požara, koji može da nastane prilikom rada pre svega sa opremom na električni pogon.

Otklanjanje posledica saobraćajnih nezgoda ima određene specifičnosti.

Pri nezgodi u automobilskom saobraćaju, kojim se prevoze opasni tereti, potrebno je rukovoditi se informacijama, koje se nalaze u teretnim dokumentima (teretni list), kao i tablama i listicama opasnosti na transportnim sredstvima. Table opasnosti sadrže, identifikacioni broj opasne materije prema spisku OUN i vrstu opasnosti. Listice opasnosti pokazuju vrstu opasnosti uz upotrebu simbola: eksplozija; požar; otrovnost ili opasnost od infekcije; radioaktivnost; korozija; oksidacija; infektivnnost i spontane burne reakcije.

Pri transportu opasnih tereta organizacije-pošiljaoci tereta(robe) (primamaoci robe) moraju vozaču (suvozaču) da uruče plan delovanja u vanrednoj situaciji za svako prevoženje, u kojem se za otklanjanje posledica nastale situacije ukazuje redosled obaveštavanja, vreme dolaska i delovanja vatrogasno-spasilačkih i drugih službi, lista neophodne opreme i instrumenata i način njihove primene. Ti podaci se moraju koristiti u pripremi i organizaciji tehničko-spasilačkih poslova. Mere za spašavanje stradalih u transportu opasnih tereta se određuju u zavisnosti od vrste štetnih dejstava po ljude, obimom štete na tehničkim sredstvima, prisustvom sekundarnih štetnih dejstava. Prilikom spašavanja stradalih u takvim saobraćajnim nezgodama sprovodi se: izviđanje i procena situacije, određivanje granica opasne zone i njeno ograđivanje; stavljanje pod kontrolu-lokalizacija i otklanjanje uticaja štetnih dejstava; traženje i otkrivanje stradalih, obezbeđivanje istih sredstvima lične zaštite i evakuacija iz opasne zone; pružanje prve medicinske pomoći stradalima; kontrola koncentracije opasnih materija u vazduhu, vodi i zemljištu. Tehničko-spasilački i drugi radovi prilikom intervencije u železničkom saobraćaju uključuju: prikupljanje informacija, izviđanje i procenu uslova; određivanje granica opasne zone, njeno ograđivanje i odvajanje; sprovođenje tehničko-spasilačkih poslova s ciljem pružanja pomoći stradalima; otklanjanje posledica havarije (stavljanje pod kontrolu-lokalizacija izvora VS, gašenje požara i dr.); poslovi obnove električnih mreža i komunikacije.

Za otklanjanje posledica kod vanrednih događaja u železničkom saobraćaju Železnice Srbije raspolažu specijalnim vozom-pomoćni voz sa najmanje dve prazne cisterne i jedan zatvoreni vagon za smeštaj opreme i sredstava sa posebnom dizalicomm. U isto vreme, ako je nezgoda povezana sa desetinama poginulih i stotinama stradalih i kada se zahteva sprovođenje složenih spasilačkih poslova za izvlačenje ljudi iz havarisanih konstrukcija vagona, tada je upotreba dodatnih snaga neophodna. Uzajamno delovanje snaga pri takvim VSje veoma važno, jer osim čisto tehničkih problema (rastavljanje havarisanih konstrukcija, gašenja požara, obnove železničkih puteva i sl.), moraju se rešavati sledeći zadaci: obezbeđenje mesta nezgode, obezbeđivanje poslova vatrogasno-spasilačke i hitne medicinske službe; prepoznavanje i identifikacija poginulih; potraga i informisanje, susret i raspoređivanje rođaka poginulih; odvođenje preživelih sa mesta katastrofe. Rešavanje ovih pitanja je, po pravilu, na rukovodiocu intervencije ili operativnog štaba, štaba za za VS nadležne teritorije i i pravosudnih organa i predstavnika JP"Železnice Srbije". Pri nastanku velikih udesa i katastrofa u železničkom saobraćaju operativni štab ima sledeće zadatke: organizacija i neposredno sprovođenje neprekidnog monitoringa uslova u regionu katastrofe, procena masovnosti i prognoziranja daljeg razvoja; izrada predloga i donošenje odluka za stavljanje pod kontrolu-lokalizaciju i otklanjanje posledica, zaštitu stanovništva i životne sredine u zoni VS; koordinacija delovanja snaga i sredstava, uključenih u poslove, priprema predloga o korišćenju svih vidova resursa; organizacija i kontrola obaveštenja stanovništva, planiranje i organizacija evakuacije stanovništva iz zone VS.

Prilikom velikih razmera tehničko-spasilačkih poslova ili nastalih požara na mestu akcidenta, mogu se formirati mobilni vatrogasno-spasilački vozovi i specijalna šinska vozila, koji učestvuju u obnavljanju saobraćaja u pogledu podizanja vagona, obnavljanja energetske mreže i linija železničke veze. Nezgode u železničkom saobraćaju, kojim se prevozi opasni teret, mogu dovesti do nastanka požara, eksplozija, hemijske i biološke zaraze, radioaktivne kontaminacie. Pri požaru cisterne sa zapaljivim tečnostima neophodno je brzo organizovanje njihovog gašenja. U slučaju pretnje širenja požara na susedne kompozicije ili transportna sredstva, zapaljene cisterne se odvoze na bezbedno mesto, istovremeno hladeći i štiteći susedne vagone. Zapaljenu cisternu treba stalno rashlađivati vodom, da bi se isključila verovatnoća eksplozije. Zapaljena tečnost gasi se vodom, penom I suvim prahom. Moguće je i usmeravanje tečnosti na bezbedno mestu na licu mesta napravljenim kanalima u zemlji ili u intervencijskim cisternama – posudama a potrebna je saradnja i sa nadležnim vodoprivrednim preduzećem. U slučaju udesa i isticanja i prolivanja hemijski opasnih materija sprovodi se stavljanje pod kontrolu-lokalizacija i dekontaminacija izvora hemijske kontaminacije. U slučaju nastanka centra biološke zaraze prilikom havarije u železničkom saobraćaju:sprovode se bakteriološko-hemijsko izviđanje i indikacija bakterioloških sredstava; uspostavlja se karantinski režim i opservacija; sprovodi se sanitarna ekspertiza i kontrola zaraženosti prehrambenih prizvoda, sirovih proizvoda, vode, stočne hrane i njihova dezinfekcija; sprovode se protiv epidemiološke, sanitarno-higijenske,medicinsko-evakuacione mere. U slučaju radioaktivne kontaminacije teritorija i tehničkičkih sredstava, osnovne mere za otklanjanje posledica su: stavljanje pod kontrolu-lokalizacija i otklanjanje izvora radioaktivne kontaminacije; dekontaminacija zagađene teritorije i tehničkih sredstava; prikupljanje i čuvanje radioaktivnog otpada; otkrivanje ljudi, izloženih radiokativnom zračenju. Lica sa dozom ozračenosti većom od 0,25 Sv, se upućuju na medicinsko ispitivanje, a lica izložena radioaktivnoj kontaminaciji na sanitarnu obradu (dekontaminaciju). Poslovi u opasnoj zoni se moraju izvršavati u uslovima stalne dozimetrijske kontrole. Vreme boravka spasilaca u opasnoj zoni zavisi od snage ekvivalentne doze ozračenosti i određuje se u svakom konkretnom slučaju. Kontaminirana odeća, obuća i lične stvari se dekontaminiraju ili se zakopavaju.

16.4.9. Otklanjanje posledica udesa vazduhoplova zavisi od mesta na kom se udes dogodio. Ako se udes vazduhoplova desio na aerodromu ili u okolini aerodroma (u poluprečniku od maksimalno 8 km od referentne tačke aerodroma), onda je neposredna organizacija traganja i spasavanja posade i putnika u nadležnosti aerodromske spasilačko-vatrogasne službe uz angažovanje aerodromskih snaga i sredstava (preduzeća i organizacija), sa bazom na tom aerodromu, nezavisno od njihovih sektorskih dužnosti. Aerodrom radi sa ograničenim ljudskim i logističkim sredstvima, tako da će u ovom slučaju, aerodromske Bezbednosne i interventne službe biti pojačane gradskim policijskim i interventnim službama (vatrogasno-spasilačka jedinica, hitna medicinska pomoć...). U slučajevima udesa vazduhoplova van aerodroma, čak i kad se sam udes desio u reonu aerodroma, postoji realna mogućnost da gradske vatrogasno-spasilačke jedinice stignu na mesto intervencije pre aerodromskih pa je potrebno da: iste budu osposobljene za gašenje i spasavanje u slučajevima udesa vazuhoplova; se tačno definišu nadležnosti u slučajevima intervenisanja i aerodromskih i gradskih VJ; postoji sistem uzajmne komunikacije VSJ i ostalih interventnih službi; je precizno definisan način organizacije mesta intervencije (obezbeđivanje mesta intervencije i zone ulaska i izlaska za interventna vozila, kontrola pristupa, mesta za odlaganje, poginulih, mesta za smeštaj povređenih...).

Obaveza interventnog osoblja spasilačko-vatrogasne službe je da stvori uslove u kojima je preživljavanje moguće i u kojima se evakuacija ili spasavanje mogu sprovesti. Kako je vidno polje iz aviona ograničeno, bilo koja spoljna karakteristika ili situacija koja može uticati na proces evakuacije treba da se javi posadi vazduhoplova. Spasilačke operacije treba da počnu čim uslovi dozvole i često su istovremene tokom faze gašenja požara i zahtevaju znatnu koordinaciju. Zadatak spasilačkog tima podrazumeva pomoć onima koji se evakuišu, ukoliko je neophodno prisilan ulazak u avion, potpuno gašenje unutrašnjeg požara, izvlačenje zarobljenih preživelih ljudi i uklanjanje povređenih na sigurno. U slučaju udesa aviona van zone aerodroma rukovođenje organizacijom poslova traženja i spašavanja posade i putnika aviona, koji su pretrpeli nesreću, sprovodi Služba traganja i spasavanja Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije. Spasilački poslovi i poslovi traženja počinju od trenutka davanja dozvole za poletanje spasilačkog aviona (helihoptera) i davanja dozvole za izlazak spasilačkih timova na zemlji. Prvo se uz pomoć njih otkriva mesto pada aviona (helihoptera). Do dolaska rukovodioca komisije za otkrivanje uzroka VS na mesto katastrofe, zabranjeno je obavljanje bilo kakvih poslova na mestu avionske nesreće, sa izuzetkom spoljašnjeg posmatranja, fiksacije tragova kretanja letelice po zemlji, evakuacije ranjenih i poginulih. Premeštanje letelice pre dolaska gore pomenute komisije, dozvoljeno je samo u slučaju, ako je letelica pala na železničku prugu, kopnenu ili vodenu magistralu ili aerodrom i predstavlja prepreku bezbednom kretanju transportnih sredstava ili sletanju letelica. Osoblje spasilačko-vatrogasne službe treba da se obavesti o stanju i poziciji strukture vazduhoplova pre nego počne sa bilo kakvim značajnijim sečenjem ili premeštanjem bilo kog dela olupine. Ukoliko vreme dozvoli, treba slikati početno stanje u cilju kasnije analize.

Specifičnostii otklanjanja posledica udesa u vodenom saobraćaju se ogleda u: različitosti transportnih sredstava (po nameni, brzini kretanja); uticaju vodene stihije; velika količina opasnih i štetnih materija koje se transportuju u isto vreme; udaljenost brodova na kojima je nastao udes od od spasilačkih službi. Za uspešno izvršavanje spasilačkih zadataka, potrebna je saradnja i koordinacija spasilačkih službi, ministarstava, sektora i organizacija koje su nadležne za vodne površine, kao i ispunjavanja odredbe Međunarodne konvencije u pogledu potrage i spašavanja iz 1979. (Konvencija SAR – 79). Veoma je bitno određivanje redosleda uzajamnog delovanja spasilačkih službi, republičkih i lokalnih organa, institucija i preduzeća pri organizaciji potrage i spašavanja ljudi, koji su bili izloženi udesu na vodenim površinama. Koordinacija prilikom potrage i spašavanja ljudi na vodenim površinama u je u nadležnosti Ministarstva za unutrašnje poslove. Za svaku konkretnu operaciju potrage i spašavanja mora se imenovati koordinator spasilačke operacije. Sredstva za spašavanje moraju biti usmerena na što je moguće brže pronalaženje lokacije nastradalih, pružanje prve pomoći i spašavanje; korišćenje bilo kakvih mera, koje mogu preduzeti stradali u cilju svog spašavanja, dok su još u stanju da to urade.

16.4.10. Otklanjanje dugotrajnih posledica vanrednih situacija Krizne i VS masovnih razmera, po pravilu, ostavljaju značajne štetne posledice, čije otklanjanje zahteva ogromne finansijske i materijalo-tehničke resurse. Ukoliko je neophodno za organizovanje delatnosti u toj oblasti kreira se državna politika koja proizlazi iz sledećih principa: prioriteta očuvanja i obnavljanja zdravlja nastradalih građana; savladavanje posledica kriza je predmet zajedničkog praćenja državnih i lokalnih organa koji su predvideli zajedničku odgovornost i optimalno obezbeđenje državnih i mesnih resursa za finasiranje sanacionih i drugih mera.

Planiranja i realizacije mera za savladavanje posledica, određivanje njihovog obima i sadržaja se ostvaruje s obzirom na nivo socijalno-ekonomskih posledica kriznih situacija, koje zahtevaju dovoljnu i efikasnu upotrebu resursa. Osnovne pravce u državnoj politici predstavljaju: - usavršavanje zakonske i normativne osnove, koja upravlja delatnošću savladavanja posledica; - očuvanje zdravlja i medicinska rehabilitacija stradalih građana; - socijalo-psihološka rehabilitacija građana, koji su bili izloženi uticaju negativnih faktora, rezultat krize; - ekološka rehabilitacija stradalih teritorija; - socijalno-ekonomska rehabilitacija teritorija; - sistemsko-analitičko i informaciono obezbeđivanje državne politike; - naučno-tehničko obezbeđivanje mera za rehabilitaciju građana i teritorija; - međunarodna saradnja u oblasti savladavanja posledica krize. a). Očuvanje zdravlja i medicinska rehabilitacija građana, izloženih radiološkom uticaju, kao posledici katastrofe U cilju rešavanja tih zadataka realizuju se sledeće mere: -socijalno-higijenski monitoring stanovništva, koje živi na teritorijama, izloženim katastrofi; - pružanje specijalizovane medicinske pomoći stradalim licima, uključujući i lica angažovana na odklanjanju posledica; - usavršavanje i dalji razvoj medicinske usluge stanovništvu, koje živi na teritorijama, izloženim uticaju katastrofe; - sprovođenje mera za komletan oporavak dece, koja žive na zagađenim teritorijama; - formiranje i uvođenje jedinstvenih nacionalnih i regionalih radiološko-epidemioloških registara stradalog i ozračenog stanovništva, uključujući i lica zaposlena na odklanjanju posledica; - uvećanje uloge delatnosti međusektorskih ekspertskih saveta u pogledu određivanja uzročne veze oboljenja, invaliditeta i smrti građana sa posledicama havarija i katastrofa.

Realizacija predloženih mera za očuvanje zdravlja i medicinske rehabilitacije građana može da obezbedi otkrivanje skrivene patologije ili oboljenja u ranoj fazi kod građana, formiranje grupa sa povećanim rizikom, pravovremenu pružanje preventivne, lekarske i rehabilitacione medicinske pomoći.

b).Socijalno-psihološka rehabilitacija građana, izloženih uticaju kao posledici katastrofe

Socijalno-psihološke posledice katastrofa predstavljaju odgovor na kolektivnu psihičku traumu, kao što je VS, a takođe i na socijalno-ekonomske promene koje slede. Stres u pogledu brige za zdravlje svoje dece, kao i sopstveno zdravlje, smanjenje mogućnosti funkcionisanja, devijantno ponašanje, veliki broj žalbi na somatsko zdravlje i veza sa VS, nepoverenje u zvanične sredstva informisanja, pojavljuju se po pravilu kod 50% stanovništva, koje se našlo u zoni katastrofe. Povećan stres se javlja kod lica koja su učestvovala na odklanjanju posledica.U cilju dalje socijalno-psihološke rehabilitacije građana ostvaruju se: -sprovođenje monitoringa socijalno-psihološkog stanja stanovništva i lica angažovanih na odklanjanju posledica; - povećanje kvaliteta medicinske pomoći stanovništvu i licima angažovanim na odklanjanju posledica;

- poboljšanje informisanja i obučavanja stanovništva o stanju životne sredine, posledicama uticaja na zdravlje ljudi i merama za njegovo poboljšanje, izmenama u važećem zakonu o zaštiti stanovništva; - pružanje psihološke podrške, psihološkim i porodičnim savetovanjem, grupnim terapijama. Prilikom planiranja i realizacije tih mera mora se uzeti u obzir da su osnovne rizične grupe psihološke neuklopljenosti majke male dece, somatski bolesnici, pedagozi, migranti, lica angažovana na odklanjanju posledica.

c).Smanjenje doza kontaminacije stanovništva, ekološka rehabilitacija zagađenih teritorija, koje spadaju u zonu radiološke katastrofe U cilju smanjenja doza kontaminacije stanovništva sprovode se sledeće mere: - realizovanje monitoringa radioaktivnog zagađenja-kontaminacije sredine; - radiometrijska kontrola zagađenja-kontaminacije prehrambenih namirnica i proizvoda; - obezbeđivanje praćenja normi i zahteva radiološke bezbednosti od strane stanovništva na zagađenim-kontaminiranim teritorijama; - stvaranje i ponovno opremanje preduzeća za čuvanje i preradu zagađene poljoprivredne i šumske proizvodnje, proizvodnju čistih proizvoda, uključujući i lekarsko-preventivna sredstva na stradalim teritorijama.; - uvođenje poloprivrednih i šumskih gazdinsva na zagađenim-kontaminiranim teritorijama uzimajući u obzir ukupne radiološko-ekološke karakteristike sprovođenjem organizaciono-tehničkih, tehnoloških, ograničavajućih, informacionih, socialno-ekonomskih i prevetivnih mera, u cilju smanjenja zagađenja poljoprivredne proizvodnje; - prevencija degradacije tla visokog nivoa zagađenja, koja su privremeno stavljena van upotrebe, sa ciljem njihove ponovne obnove i vraćanja u poljoprivrednu proizvodnju; -prevencija širenja radionuklida sa mesta čuvanja radioaktivnog otpada. Predložene mere omogućavaju smanjenje kako unutrašnje, tako i spoljašnje ozračenosti stanovništva, koje živi na zagađenim teritorijama. d).Socijalno-ekonomska rehabilitacija teritorije U cilju rehabilitacije teritorija treba sprovoditi sledeće mere: - izgradnja objekata iz socijalne sfere i komunalnog sistema na teritorijama, stradalim kao posledica katastrofe; - izgradnja mesta stanovanja za preseljenje migranata sa teritorija, stradalih kao posledica katastrofe i za lica angažovanih na odklanjanju posledica; - stvaranje novih radnih mesta na teritorijama, stradalim kao posledica VS Navedene mere za socijalno-ekonomsku rehabilitaciju zagađenih teritorija moraju dovesti do ekonomskog razvoja teritorija, poboljšanju uslova života stanovništva i lica angažovanih na odklanjanju posledica, uključenje ljudi u socijalno značajnu i sa tačke gledišta stanovništva prestižnu, ekonomsko efikasnu delatnost, koja će povisiti njihov životni standard.

e).Sistemsko-analitičko i informaciono obezbeđivanje državne politike S tim ciljem predlaže se realizacija sledećih mera : - prikupljanje, obrada i analiza podataka o stanju na teritorijama, izloženim uticaju i efikasnosti socijalne zaštite i rehabilitacije stradalog stanovništva i lica, angažovanih na odklanjanju posledica VS; - redovno pružanje objektivnih sistematizovanih informacija i analitičkog materijala državnim

organima i organima mesne samouprave; - sprovođenje informisanja i obaveštavanja stanovništa i lica, angažovanih na odklanjanju posledica, neposrednim razgovorom stručnjaka-specijalista sa njima, izdanjima popularne literature, metodološkim priručnicima, audio i video produkcijom i dr. u pogledu pitanja radiološkog ili drugog uticaja, važećim normativnim pravnim aktima i efikasnosti socijalno zaštitnih mera koje se sprovode. Sprovođenje mera sistemsko-analitičkog informacionog obezbeđivanja državne politike će dozvoliti pravilno planiranje i u velikoj meri efikasno sprovođenje mera za savlavadavanje posledica katastrofe i učestvovaće u socijalno-psihološkoj rehabilitaciji nastradalog stanovništva i lica angažovanih u odklanjanju posledica.

f).Međunarodna saradnja u oblasti savlavadavanja dugoročnih posledica havarija i katastrofa U ovoj oblasti se predlažu sledeće mere: - izrada i realizacija zajedničkih projekata, uključujući privlačenje stranih investicija; - razmena iskustava u savladavanju posledica VS, usklađivanje prilaza, kriterijuma za usavršavanje normativno pravne osnove sa stranim zemljama i međunarodnim organizacijama; - usavršavanje naučnika i specijalista u inostranstvu, organizacija i učestvovanje na međunarodnim konferencijama i skupovima. Mere međunarodne saradnje u oblasti savladavanja posledica katastrofa imju za cilj i privlačanje stranih investicija i razmenu iskustava u realizaciji poslova u toj oblasti što će pomoći povećanju efikasnosti i ubrzavanju sprovođenja mera za savladavanje tih posledica.

Glava 17.

17. Posledice vanrednih situacija

Kao rezultat štetnog dejstva (efekata) požara, havarija, eksplozija, zemljotresa, poplava i dr. VS , dolazi do štete za pojedinca i društvo. U skladu sa konkretnim događajem, govori se i o njihovim posledicama, trenutnim i trajnim. Sam pojam "posledica" je opšteg, neekonomskog karaktera, za razliku od pojma štete, koji predstavlja ekonomski, (količinski) iznos. Drugim rečima, šteta predstavlja na određeni način procenjene posledice. Štetom115 se smatraju gubici izraženi u naturalnom i vrednosnom izrazu, koji se javljaju na sredstvima i drugim dobrima usled dejstva elementarne nepogode ili drugog uzroka. Šteta naneta imovini se prevashodno izražava u naturalnom obliku (takozvana fizička ili materijalna šteta), tj. u vidu pogoršanja ili gubitka svojstva objekta. Dalje, uz pomoć određenih metoda, karakteristike štete mogu biti prevedene u novčanu formu. Novčana forma iskazivanja štete (ekonomska šteta) naziva se gubicima. Šteta naneta životu i zdravlju građana takođe može biti izražena u naturalnom ili novčanom obliku. Posledice nepovoljnog događaja u finansijskoj sferi (npr. ostvarivanje manje dobiti od predviđene) već su, po pravilu, izražene u novčanoj formi.Šteta se može klasifikovati prema različitim obeležjima

Crtež . Jedna od klasifikacija vrsta štete

17.1. Procena štete uzrokovane vanrednim situacijama prirodnog karaktera

115 Uputstvo o jedinstvenoj metodologiji za procenu šteta od elementarnih nepogoda (Sl. List SFRJ br. 27/87 )

Šteta

Prema mestu i vremenu manifestacije

U zavisnosti od zadatka koji se rešava

Prema objektima uticaja

Životne sredine (ekološka)

Direktna

Potpuna

Indirektna

Indirektna (udaljena vremenski)

Faktička (za procenu)

Pretpostavljenа (za prognozu)

Na ljude pojedinačn(medicinsko-biološki),stanovništvo (socijalni gubici)

Socijalno-ekonomskih sistema (socijalno ekonomska)

Opšta

Države (socijalno politička)

U svetu je razrađeno dosta metodologija za procene štete uzrokovane tehnološkim, prirodnim i antopogenim opasnostima. Najviše su se razvile metode procene štete, uzrokovane udesima i havarijama u tehnosferi. Većina razrađenih metodologija predstavlja autorske tehnike i pre svega se odnose na opasne industrijske proizvodne procese. Najdetaljnije razrađene tehnike se odnose na udese koje mogu da jave u granama vezanim za naftu i gas. U sferi prirodnih rizika najbolje su obrađene metode procene štete od šumskih požara i poplava. Jedinstvena sveobuhvatna metodologija procene štete uzrokovane svim vrstama prirodnih opasnosti doneta je još 1987. od. a postoje i preporuke međunarodnih organizacija. Metode procene štete od prirodnih VS se zaista razlikuju od metoda procene tehnoloških VS. To je pre svega povezano sa suštinskom razlikom tipa i masovnosti posledica.

U zavisnosti od vida prirodne katastrofe nastaju različite posledice koje se razlikuju kako po svojoj

prirodi tako i po masovnosti gubitaka.

Treba napomenuti da posledice generalno mogu imati i negativan i pozitivan karakter. To se posebno može izraziti povećanjem produktivnosti obradivog zemljišta posle poplava, a takođe u porastu produktivnosti odvojenih grana privrede posle VS. Osobenost prirodnih katastrofa je sistemski karakter njihov posledica. Iz međunarodnog iskustva, čak i posledice koje nastaju neposredno posle VS mogu dovesti kako do materijalnih tako i do socijalno-političkih posledica. Primeri u azijskim i afričkim zemljama pokazuju da je moguća situacija u kojoj prirodne katastrofe dovode do društvenih kriza i čak pokušaja državnih prevrata. Analiza činilaca štete pokazuje da su najviše zastupljeni poplave i šumski požari.Jedan od važnih aspekata problema procene štete uzrokovane ekstremnim prirodnim pojavama je njena klasifikacija. Ekonomske posledice prirodne VS u okviru (1) direktne štete na oštećenim i uništenim sredstvima i dobrima, (2) troškovi nastali kao posledica direktnih šteta i (3) indirektne. štete.. Tabela: Posledice izazvane nekim opasnim prirodnim pojavama

Prirodna pojava

Manifestacija na površini zemlje

PosledicePo infrastrukturu Po poljoprivredu

Zemljotresi Pucanje, lavine pukotine, rušenje, sleganja, kolapsi, klizišta,

Oštećenje i rušenje zgrada, puteva, mostova, podzemne komunikacije i drugih objekata. Blokada zgrada i objekata, prekrivanje reka i nastanak požara.

Mali gubici u zoni uticaja, oštećenje irigacionih sistema, lokalni gubici prinosa (letine).

Tajfun, Uragan

Snažan vetar, oluje,poplave, udari, bujice, klizišta, erozija obala reka.

Oštećenje zgrada, linija elektrosistema, puteva, mostova i drugih objekata

Gubici drveća, prinosa (letine), salinizacija zemljišta, oštećenje irigacionih sistema

Suša Pucanje tla, peščane oluje, opustošavanje

Male posledice Gubici zrnastih i drvenastih kultura, pobolšanje kvaliteta zemljišta

Poplave Erozivno razaranje obala reka, klizišta, bujice, nanosi

Oštećenje, rušenje zgrada i drugih objekata, prestanak rada hidrotehničkih objekata za prikupljanje podzemnih

Gubici zrnastih i drvenastih kultura, pobolšanje kvaliteta zemljišta.

mulja. voda i njihovu distribuciju u vodovod sisteme za navodnjavanje i dr

Direktna šteta je šteta koja je neposredno nanesena sredstvu, odnosno dobru i izražava se u novčanom iznosu potrebnom za njegovu opravku i dovođenje u prvobitno stanje ili se izražava u iznosu revalorizovane sadašnje vrednosti uništenog sredstva, odnosno dobra. Troškovi su posredna šteta koja se javlja kao posledica direktne štete. Troškovi obuhvataju sve izdatke za privremene mere odbrane, za spasavanje i zbrinjavanje stanovništva, stoke i drugih dobara u vreme trajanja ili neposredno posle nastanka elementarne nepogode ili drugog uzroka koji je prouzrokovao direktnu štetu. Indirektna šteta, jeste izgubljeni dohodak zbog smanjene proizvodnje ili neostvarenog prihoda kao posledica direktnih šteta na sredstvima za obavljanje delatnosti.Direktna šteta je povezana sa trenutnom pojavom posledica u zoni VS i uključuje: društvene posledice (štete nanete životu i zdravlju, smanjenje kvaliteta života ); štete nanete različitim vrstama imovine ( nenadoknadivi gubici i troškovi obnavljanja mesta stanovanja i infrastrukturnih objekata ); troškovi otklanjanja posledica VS. Društveni činilac direktne štete uključuje jednokratne kompezacione isplate, u vezi sa gubicima među stanovništvom116. Iz date šeme se vidi da su jednokratne kompenzacije povezane sa isplatama porodicama poginulih, ljudima čije je zdravlje narušeno, i takođe delu stanovništva, koje je izgubilo mesto stanovanja ili im je mesto stanovanja oštećeno. Obim jednokratnih kompenzacija zavisi od nivoa ekonomskog razvoja države, regiona u kojem se desila prirodna katastrofa i niza drugih faktora. Npr, posle zemljotresa u Kraljevu117 država118 je na razne načine (izgradnja kuća, jednokratna kompenzacija, i dr.) izdvojila ogromna sredstva, stanovnicima koji su su se našli u zoni VS. Šteta uzrokovana gubitkom mesta stanovanja uključuje vrednost zgrade, nameštaja, kućne (bele) tehnike i aparata. Jedan od osnovnih problema, koji se pojavljuje prilikom određivanja veličine nastale štete je izbor osnovnih pokazatelja, koji predstavljaju bazu pokazatelja štete: 1. specifična šteta na 1m2 prosečnog standardnog mesta stanovanja, pomnožena površinom posledica VS; 2. troškovi koje je spremna da snosi država (opštinski ili republički organi vlasti ) za obezbeđivanje stanovništva mestom stanovanja na teritoriji VS. U sastav direktne štete mogu da ulaze i troškovi privremene evakuacije iz zone VS, međutim dati činilac se može odnositi i na indirektne troškove, jer ne uključuje samo iznos troškova transporta i troškova opremanja i organizacije teritorije privremenog boravka, nego i dodatne troškove izgradnje privremene infrastrukture, što spada u indirektnu štetu. Direktni gubici infrastrukturnih objekata uključuju gubitke nekretnina i rezervi gotovih proizvoda, polufabrikanata i drugih materijala. Šteta je povezana sa potpunim ili delimičnim razaranjem infrastrukturnih objekata, zgrada, ustanova, transportnih sredstava, gubicima obradivog zemljišta, irigacionih i hidrotehničkih objekata.Crtež 7.3. Šema mogućih posledica uticaja prirodne VS

116Metodologija predviđa: Novčana davanja stanovništvu: a). naknadu ličnog dohodka na teret fonda za zdravstveno osiguranje; b). Jednokratne novčane pomoći stanovništvu iz društvenih fondova i sredstava; c). Troškove identifikacije, sahrane i posmrtne pomoći 117 Dvoje ljudi poginulo, vise od 300 povređeno, 16.000 objekata oštećeno a šteta na stambenim objektima je procenje-na na 2,5 milijardi dinara, dok proračun štete na privrednim i javnim objektima još nije okončan. Zbog teških oštećenja, oko 500 kuća je predviđeno za rušenje, a umesto njih u toku je izgradnja montažnih kuća.118 Republika Srbija učestvuje u pružanju pomoći jedinicama lokalne samouprave za otklanjanje šteta većeg obima izazvanih elementarnim nepogodama i drugim nesrećama. Pod štetom većeg obima podrazumeva se šteta čiji iznos prelazi 10% nacionalnog dohotka ostvarenog na teritoriji opštine u prethodnoj godini (čl. 50. Zakona o VS)

Stanovništvo izloženo uticaju VS

Preživeli Poginuli

Neizloženi uticaju Izloženi uticaju

Sa izgubljenim mestom povređeni stanovanja

Troškovi obnavljanja infrastrukturnih objekata zavise od tipa VS i masovnosti posledica. Može se smatrati da cena obnove zavisi od trenutne cene razorenih objekata. Međutim nije uvek tako. Npr, obnova opreme obično podrazumeva njenu zamenu, mada je zamena stare opreme obično povezana sa kupovinom nove. Na taj način, pri proceni štete neophodno je imati u vidu da će šteta nastala gubitkom opreme ili objekta biti manja od troškova (investicija) njegove zamene ili ponovnog građenja.Suštinski činilac direktne štete su troškovi otklanjanja posledica VS. Analogno tome predhodni činilac-veličina troškova će zavisiti od tipa prirodne VS i njene masovnosti. Ako je teritorija VS zonirana prema stepenu razaranja, mogu se proceniti troškovi otklanjanja posledica odvojeno za svaku zonu, sumirajući troškove materijala, upotrebljene opreme i radne snage. Indirektna šteta je povezana sa smanjenjem produktivnosti u različitim sektorima privrede na teritoriji VS i okolnim regionima. Dati činilac štete može da se pojavi neposredno posle VS ali i nakon određenog vremenskog perioda (nekoliko godina ). Generalno, mogu se izdvojiti sledeći činioci: smanjenje produktivnosti proizvodnje; smanjenje produktivnosti u uslužnim delatnostima; dodatni troškovi u društvenoj sferi i odvojenim granama privrede; smanjenje poreskih troškova na teritoriji VS.

Indirektna šteta se može oceniti kao razlika između prihoda od proizvodnje robe i usluga pre i posle VS manje dodatni troškovi, nastali u periodu otklanjanja i obnavljanja. Npr, indirektna šteta, izazvana havarijskom eksploatacijom sistema vodosnabdevanja nalazi se u vezi sa izgradnjom privremenog vodovoda, upotrebom dodatnih rezervoara. Kao drugi primer može se navesti neophodnost upotrebe privremenih ili rezervnih izvora za snabdevanje energijom. Suštinski činilac štete može postati smanjenje prihoda preduzeća, koje obezbeđuju osnovne potrebe stanovništva u zoni VS, jer često ne nastaje samo smanjenje potrebe za resursima nego se uvodi i državno regulisanje usmereno na smanjenje cena. Sekundarna šteta je složenije prirode i predstavlja rezultat reagovanja celog sistema socijalno-ekonomskih odnosa u državi na uticaj prirodne VS. Neophodno je podvući da dati činilac ne predstavlja jednostavan zbir direktne i indirektne štete. Šteta od sekundarnih efekata je razlika između procene cene gubitaka u svim sektorima privrede i dodatnim prihodom u odvojenim sferama delatnosti. Makroekonomske posledice od prirodne VS se obično javljaju u toku 5 godina i mogu uključivati sledeće činioce: promenu tempa rasta (pada) bruto domaćeg proizvoda; promenu strukture uvozno-izvoznih operacija; smanjenje obima poreskih prihoda; uticaj na tržište radne snage itd. Nezavisno od metodologije procene činilaca štete mogu se izdvojiti tri osnovna tipa zadataka, koji nastaju pri proceni ekonomskih posledica prirodnih VS: 1) prognoza štete za hipotetičke prirodne VS; 2) brza procena direktne štete neposredno posle VS; 3) procena svih činilaca štete na osnovu realnih podataka nakon završetka faze otklanjanja posledica VS. Prvi zadatak je usmeren na procenu svih činilaca štete, uključujući i dugoročne posledice. Njeno rešavanje se ostvaruje u okvirima imitacionog modela zadatog skupa scenarija razvoja prirodne VS (tip VS, najverovatniji razvoj, najteže posledice i sl.). Brza procena je neophodna za određivanje obima finansijskih sredstava za otklanjanje posledica VS, a poslednji zadatak se rešava zbog procene makroekonomskih posledica, uključujući i region. Rezultati procene trećeg zadatka predstavljaju interesovanje za analizu i prognozu štete i analognih situacija u budućnosti.

17.2. Procena štete uzrokovane tehničkim i tehnološkim vanrednim situacijama VS tehnološkogkaraktera nastaju na različitim objektima tehnogene sfere (hemijskoj I naftnoj industriji, nuklearnim reaktorima, i dr. ). Obim troškova za otklanjanje posledica mogućeg udesa ili havarije havarije će zavisiti od konkretnih geografskih, meteoroloških, infrastrukturnih, demografskih i dr. specifičnosti rejona u kojem se dogodila VS. Crtež: Karakteristika potpune štete od tehničko-tehnoloških VS

Potpuna šteta od tehičkih i tehnoloških VS

Direktna Indirektna

ekonomska ekonomska

socijalna socijalna

ekološka ekološka

Prilikom određivanja tih troškova treba uzeti u obzir verovatnu dinamiku širenja različitih štetnih dejstava ili radijacije i preseljenje stanovništva. Neophodno je sprovoditi mere za procenu štete od tehničko-tehnoloških VS, načinjene životnoj sredini, zdravnju stanoništva, privrednim objektima i socijalno-ekonomskim sistemima. Direktna i indirektna šteta ustvari čine potpunu štetu, koji se kao rezultat udesa ili havarije može smatrati konačnim samo u određenoj vremenskoj etapi.

Na taj način, pokazatelj potpune štete, koji je u konkretnom vremenskom trenutku konačan, zapravo je prelazan u poređenju sa nekim konačnim pokazateljem, koji će se količinski utvrditi iz udaljene perspektive. Svi vidovi direktnih gubitaka, koje snosi nacionalna privreda i stanovništvo države kao rezultat VS, mogu se podeliti na tri osnovne grupe: ekonomske; socijalne ( gubljenje života ljudi, narušavanje zdravlja, pogoršanje uslova života); ekološki.

Prilikom razmatranja strukture direktne štete izdvajaju se direktna ekonomska, direktna ekološka i direktna socijalna šteta. Direktna ekonomska šteta obuhvata troškove ograničavanja razvoja VS, materijalne gubitke stanovništva i štetu u sferi proizvodnje. Taj vid štete, po pravilu, mnogi naučnici pokušavaju da predstave sa maksimalnom preciznošću u pogledu izražavanja u novcu. Materijalni gubici stanovništva su povezani sa gubitkom lične imovine građana, gubitkom mesta stanovanja, stoke, transportnih sredstava, a direktna ekonomska šteta u proizvodnoj sferi – sa neposrednim ostavljanjem i gubitkom osnovnog i obrtnog kapitala. Direktna socijalna šteta od VS je neposredno povezana sa uticajem na stanovništvo i njegovu životnu sredinu i obuhvata gubitke u ljudima, psihološki uticaj na stanovništvo i promenu uslova života.

Direktna ekološka šteta od VS je povezana sa štetom nanesenoj životnoj sredini. Ona uključuje štetu uzrokovanu zagađenjem ili uništenjem zemljišta, uništenjem ili oštećenjem biljnog i životinjskog sveta i biosfere, zagađivanja vodenih izvora i rezervoara, njihov nestanak ili neželjena pojava i šteta od zagađenja atmosfere.

Indirektna šteta od udesa I havarije predstavlja gubitke i dodatne troškove, koje će snositi međusobno povezani i zavisni poslovni subjekti (domaćinstva, fabrike), koji ne spadaju u zonu direktnog uticaja. Kao prvo oni su izazvani narušavanjem i promenama u privrednim vezama i infrastrukturi. U indirektnu štetu spadaju i negativni društveni efekti, koji se ne mogu lako podvrgnuti vrednosnoj proceni, npr, pad rada u proizvodnji koji obavljaju radnici koji se nisu odselili posle VS, izazvan narušenim psihičkim stanjem. Indirektna šteta se takođe, kao i direktna deli na ekonomsku, ekološku i socijalnu.

Prilikom prognoza, očekivana šteta se određuje po poluempirijskim zavisnostima, dobijenim na osnovu približnosti srednjestatičkih modelskih ispitivanja i realnih udesa I havarija, a maksimalna očekivana šteta pri VS se prognozira u zavisnosti od težine udesa ili havarije sa uračunavanjem razmera obuhvaćenosti objekata lokalnog ili regionalnog značaja.

Zbog mogućnosti zajedničke procene broja stradalih vrednosti troškova otklanjanja VS, kompenzacije štete i kaznenih sankcija, treba preći na jedinstveo računanje sumiranih veličina. Naprimer u skladu sa preporukama eksperata Međunarodne organizacije za nuklearnu energetiku za navedene troškove kompenzacije stradanja jednog čoveka može se primeniti razmera plaćanja rada srednjestatističkog specijaliste-stručnjaka, uvećana za deo njegovog doprinosa prihodu preduzeća uz uračunavanje gubitka 7500 radnih dana, koji su jednaki trajanju rada jednog čoveka u periodu od 30 godina (360 meseci). Tada je moguće proceniti očekivanu štetu od pogibije zaposlenih na opasnom industrijskom objektu: Dpz=NsTsrWsr (1+Kp)= ppz NdzTsrWsr(1+Pup/NdzWsr) gde je Dpz očekivana šteta od pogibije zaposlenih na objektu za vreme njegove eksploatacije, minimalni prihod; Ns-broj smrtnih ishoda pri VS na objektu; Tsr –srednje vreme rada zaposlenih do penzije u mesecima; Wsr- prosek plate zaposlenih uz računanje nadoknade za rizik, minimalni prihod/(po čoveku-mesečno); Kp-koeficijent profita objekta na račun rada zaposlenih; ppz-verovatnoća pogibije ljudi; Ndz- broj ljudi u dežurnoj smeni; Pup-profit objekta na račun rada zaposlenih, minimalni dohodak/(po čoveku-mesečno).

Broj smrtnih ishoda na objektu izračunava se formulom: Ns=ppzNdz

Najveća očekivana šteta (Dmax ) sa uzimanjem u obzir svih dominantnih šteta može da se izračuna formulom Dmax= Dmax

l+Dmaxe+ Dmax

m +Dmaxd

gde je Dmaxl – maksimalna šteta izražena u broju ljudi; Dmax

e –maksimalna ekonomska šteta; Dmax

m- maksimalna materijalna šteta; Dmaxd- druga maksimalna šteta.

Ova formula se koristi u slučaju kada je je verovatnoća od stradanja ljudi zanemarljivo mala. Prilikom prognoze maksimalne štete pri verovatnom stradanju ljudi koristi se druga formula: Dmax= Dmax

l (1+pe+pm+pd), gde je pe- je matematičko očekivanje udela najveće štete u prirodnoj sredini u odnosu na najveću štetu od stradanja ljudi i koeficijenta varijacije Kv jednakog 0,2; pm -je matematičko očekivanje udela najveće materijalne štete u odnosu na najveću štetu od stradanja ljudi i koeficijenta varijacije Kv jednakog 0,1; pd- je matematičko očekivanje udela najvećih drugih ekonomskih troškova za otklanjanje posledica havarije, uključujući kompemzaciju moralne štete u odnosu na najveću štetu od stradanja ljudi i koeficijenta varijacije Kv jednakog 0,3. pe= Dmax

e/ Dmaxl

pm= Dmaxm/ Dmax

l pd= Dmax

d/ Dmaxl

Prognoza verovatne štete od udesa i havarije može da se ostvaruje po specijalnim metodama procene posedica udesa i havarije na opasnim industrijskim objektima, koje je razradilo Ministarstvo za zaštitu životne sredine……119. Osnovni dokument za prognozu štete od

119 Iz Zakona o zaštiti životne sredine (“Sl. glasnik RS", br. 135/04, 36/09) Operater Seveso postrojenja, odnosno kompleksa u kome se obavljaju aktivnosti u kojima je prisutna ili može biti prisutna jedna ili više opasnih materija, u jednakim ili većim količinama od propisanih, dužan je da dostavi Obaveštenje, odnosno izradi Politiku prevencije udesa ili Izveštaj o bezbednosti i Plan zaštite od udesa (Pravilnik o sadržini Politike prevencije udesa i sadržina i metodologija izrade Izveštaja o bezbednosti i Plana zaštite od udesa ("Službeni glasnik RS", broj 41/10) , u zavisnosti od količina opasnih materija kojima vrši te aktivnosti i da preduzme mere za sprečavanje hemijskog udesa i ograničavanja uticaja tog udesa na život i zdravlje ljudi i životnu sredinu, utvrđene u tim dokumentima.

eksplozija, požara i opasnih hemijskih materija je dokument „ Metodologija izrade Izveštaja o bezbednosti i Plana zaštite od udesa „ na opasnim industrijskim objektima . Taj dokument je namenjen za određivanje industrijske bezbednosti. Za operativne proračune mogu se se koristiti poluempirijska brza metoda prognoze posledica eksplozivnih incidenata u industrijskim objektima (Softverskim programom ALOHA (EPA i NOAA/National Oceanic and Atmospheric Administration, USA i dr. )).

Glava 18.

18. Međunarodno-pravni sistem u dokumenta u oblasti vanrednih situacija

Granice nisu nikakav ograničavajući faktor za elementarne nepogode, katastrofe i krize a međunarodna uzajamna pomoć je faktički postala neophodna na osnovu svetskog iskustvu u borbi sa katastrofama i krizama. Uzajamna pomoć je postala aktuelan i obavezan činilac u odnosima između zemalja na regionalnom i globalnom nivou. Mnoge VS i njihove posledice su međunarodnog karaktera, što zahteva posebnu organizaciju operativne saradnje i odgovarajuću međunarodnu pravnu osnovu. Analizom društvenopolitičkih posledica i međunarodnih aspekata kriznih i VSmože se izdvojiti niz globalnih svetskih tendencija, koje svedoče o jačanju procesa integracija u oblasti bezbednosti. Neke od tih tendencija su:120

a) integracija zemalja – članica međunarodnih (međuvladinih) organizacija u okvirima konkretnih programa i projekata. Razvoj saradnje između odgovarajućih nacionalnih organizacija zemalja-učesnica u pripremi osoblja, zajedničkom planiranju i reagovanju pod okriljem UN, b) angažovanje od strane međunarodnih (međuvladinih) organizacija (na osnovu tendera) kapaciteta odgovarajućih nacionalnih organizacija, kao i resursa zemalja-učesnica radi izvođenja konkretnih operacija vanrednog humanitarnog reagovanja. Proširivanje postojećih i stvaranje novih specijalizovanih i usko usmerenih informativnih telekomunikacionih mreža, među njima i kompjuterskih, da bi se partnerima pružile najšire informacije o VS i problemima planiranja i reagovanja u vanrednim okolnostima, c) težnja zemalja da udruže resurse i mogućnosti koje poseduju u regionu uz angažovanje odgovarajućih organizacionih struktura i finansijskih mogućnosti regionalnih udruženja (saveza) gde se uzimaju u obzir osobenosti konkretnog regiona i zajednički zadaci na sprečavanju i otklanjanju VS, d) objedinjavanje finansijskih sredstava zemalja-donatora i međunarodnih (međuvladinih) organizacija, a potom njihovo usmeravanje na realizaciju konkretnih projekata u zemljama (regionima) Trećeg sveta, i e) značajno učvršćivanje pozicija nevladinih organizacija koje rade pod okriljem EU, UN i drugih međunarodnih (međuvladinih) organizacija.

Stvaranje specijalizovanih međunarodnih informativnih centara i efikasnog upozoravanja na moguće elementarne nepogode i tehničke i tehnološke katastrofe, centara za obuku i naučno-istraživačkih centara predstavlja perspektivan pravac naučno-tehničke saradnje u oblasti borbe sa prirodnim katastrofama i velikim industrijskim havarijama.121 Kamen temeljac međunarodno-pravnog sistema u oblasti zaštite od VS predstavlja “Opšta deklaracija o ljudskim pravima”, koja je usvojena 10. decembra 1948. u Parizu i predstavlja razvoj osnovnih postulata Statuta Organizacije ujedinjenih nacija o rešenosti naroda da obezbede poboljšanje životnih uslova. Član 3 Opšte deklaracije o ljudskim pravima određuje pravo na život kao osnovno ljudsko pravo. U skladu sa principima Statuta UN (preambula, čl. 1), osnovni zadatak

120 Osnovi zaštite stanovništva i teritorije u kriznim situacijama, Ministarstvo za vanredne situacije RF, Moskva, 2006, (prevod), str. 514. 121 Jedan od međunarodnih centara, koji rade na prikupljanju i distribuciji informacija je Univerzitet Luvijan u Briselu u okviru koga se vodi i izučava međunarodna statistika o katastrofama (The International Disaster Database - EM-DAT) i Centar za istraživanje epidemija u katastrofama (Centre for Research on the Epidemilogy of Disasters – CRED) .

te organizacije je da obezbedi usklađenost delovanja pojedinih država pri rešavanju problema ekonomskog, socijalnog, kulturnog i humanitarnog karaktera, kao i da podstiče i razvija poštovanje ljudskih prava. Na međunarodnom nivou usvojeno je preko 200 multilateralnih sporazuma (ugovora, konvencija, deklaracija). Taj sistem univerzalnih međunarodnih pravnih akata prati ogroman broj bilateralnih međunarodnih ugovora i drugih političko-pravnih dokumenata, koji su u potpunosti ili delimično posvećeni pitanjima zaštite stanovništva i teritorije od VS prirodnog i tehničkog i tehnološkogporekla. Neki od tih dokumenata su:-Rezolucija 12. zasedanja Generalne konferencije UNESKO od 12. decembra 1962. “Ekonomski razvoj i zaštita prirodnih resursa, flore i faune”;-Rezolucija GS UN “Ekonomski razvoj i zaštita prirode” od 18. decembra 1962;-Deklaracija Stokholmske konferencije OUN o problemima čovekove okoline od 16. juna 1972. godine;-”Plan aktivnosti”, koji je usvojen na Stokholmskoj konferenciji OUN o problemima čovekove okoline 16. juna 1972;-Zaključni akt Evropskog savetovanja o bezbednosti i saradnji u Evropi, usvojen u Helsinkiju 1. avgusta 1975. god.;-Svetska strategija zaštite prirode, usvojena na 14. zasedanju GS Međunarodnog udruženja za zaštitu prirode i prirodnih resursa u oktobru 1978. u Ašhabadu;-”Direktive Savetovanja o opasnostima od velikih katastrofa u nekim industrijskim granama” (Direktiva “Seveso I”)122, 1978. god.;-Rezolucija Generalne skupštine OUN “Istorijska odgovornost država za očuvanje prirode na Zemlji za sadašnje i buduća pokolenja” od 30. oktobra 1980. godine;-”Svetska povelja prirode” usvojena na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 8. decembra 1982. god.;-”Naša zajednička budućnost” - izveštaj Međunarodne komisije za okolinu i razvoj, koji je usvojen na 42. Generalnoj skupštini OUN 1987. god.;

- Generalna skupština UN Rezolucijom 42/169 1987. godine proglasila je “Međunarodnu deceniju UN smanjenja opasnosti od elementarnih nesreća”. Rezolucija 44/236 od 22. decembra 1989 god. predviđala je sprovođenje značajnih mera u cilju spasavanja ljudi i slabljenja uticaja elementarnih nesreća. - Prva Svetska konferencija o smanjenju opasnosti od nesreća (Kobe, Japan, 1995. god.).123 -Rezolucija Generalne skupštine OUN “ Međunarodna strategija za smanjenje posledica VS Ujedinjenih nacija“124 (ISDR-International Strategy for Disaster Reduction) od 21.12. 1999. god. -Svetski samit o održivom razvoju, ( Johanesburgu 2002. god.) - u dokumentu je potvrđeno da je problem smanjenja opasnosti od nesreća proglašen najvažnijim uslovom održivog razvoja. -Druga Svetska konferencija o smanjenju opasnosti od nesreća (Kobe, Japan, 2005. god.).125

122 Iskustvo više zapadnoevropskih zemalja zavređuje pažljivo proučavanje i usvajanje. Te zemlje su kao odgovor na niz velikih havarija razradile i izdale Direktivu 82/501/SEE (takozvanu Direktivu Seveso-II), koja dopunjava nacionalna zakonodavna akta zemalja učesnica i obavezuje ih da unesu odgovarajuće izmene u svoje zakonodavstvo u cilju osiguranja tehnološke bezbednosti.123 Kao glavni cilj strategije, koju je svetska zajednica razradila u Kobeu (takozvani Hyogo program aktivnosti), predviđa značajno smanjenje socijalne, ekonomske i ekološke štete od nesreća i katastrofa kako u pojedinim gradovima tako i u svim zemljama u svetu.124 Po okončanju, Međunarodna decenija smanjenja opasnosti od elementarnih nesreća, na završnoj konferenciji u julu 1999. godine u Ženevi, ocenjena je kao značajna i na praktičnom planu veoma korisna inicijativa za mnoge zemlje.125 Kao što se pokazalo na sledećoj konferenciji, deceniju kasnije (2005) u Kobeu (Japan), strategija koja je tada pripremljena u potpunosti je aktuelna i danas, a njena osnovna koncepcija je zadržana i u Hyogo okvirnom programu aktivnosti za period 2005-

Do sada je formirana prilično široka ugovorno-pravna baza u vezi sa delovanjem u uslovima vanrednih situacija. Međutim, pitanja u vezi sa procenom rizika i predviđanjem VSu ogromnoj većini konvencija i međunarodnih ugovora nisu neposredno obuhvaćena. Poslednjih godina sve u vezi sa problemima smanjenja opasnosti od elementarnih nesreća razmatrano je u UN u okvirima bloka pitanja “Održivi razvoj i okolina”. Ovo je važno, budući da su sve humanitarne akcije povezane sa dugoročnim programima zaštite života ljudi i društvene imovine od opasnosti koje su stalno prisutne, a ne samo sa konkretnim slučajevima pružanja pomoći u vanrednoj situaciji. Imajući sve napred navedeno u vidu, jasno je zašto OUN zadatak sprečavanja prirodnih katastrofa i ublažavanja njihovih posledica svrstava među dvadeset najvažnijih i neodložnih globalnih problema XXI veka. 3. Značajnije Međunarodne organizacije i udruženja iz oblasti zaštite od vanrednih situacijaOrganizacija ujedinjenih nacija je neposredno i na širokom planu otpočela redovnu delatnost na pružanju pomoći u slučaju nesreće 1971. god., kada su u sistemu te uticajne međunarodne organizacije počeli da se stvaraju odgovarajući organi. Danas odlučujuću ulogu u koordinaciji međunarodnih napora pri pružanju pomoći u slučaju nesreća ima Kancelarija-biro (direkcija) za koordinaciju aktivnosti humanitarne pomoći OUN (UN-OCHA – Office for the coordination of Humanitarian Affairs)126. Veliki značaj u međunarodnoj humanitarnoj delatnosti ima saradnja sa međunarodnim organizacijama za hranu u okviru UN, u prvom redu sa Svetskim programom za hranu – najvećom humanitarnom agencijom UN u oblasti pružanja pomoći u snabdevanju životnim namirnicama. Uticajna međunarodna organizacijama u specijalizovanoj strukturi UN je i Svetska zdravstvena organizacija. (WHO -World Health Organization), koja deluje kao koordinirajuće telo međunarodnog javnog zdravstva. Međunarodna federacija organizacija Crvenog krsta i Crvenog polumeseca. (IFRC – International Federation of Red Cross and Red Crescent Societies) - kao nevladina organizacija danas aktivno učestvuje u mirotvornim i humanitarnim akcijama. Njeni nacionalni ogranci postoje u 169 zemalja, a broj stalno zaposlenih dostiže 284.000. To je pet puta više od broja stalnih službenika OUN. Operativni budžet federacije iznosi 23 milijarde švajcarskih franaka (ili 20 milijardi dolara). Bavi se ne samo pružanjem medicinskih usluga, isporukom lekova i medicinske opreme, već i drugim oblicima humanitarne pomoći, kao što je, na primer, pomoć u hrani. Federacija i nacionalne organizacije takođe pomažu izbeglicama koje dolaze iz zona ratnih dejstava, prinudno raseljenima, kao i ljudima koji su stradali usled prirodnih i tehnoloških katastrofa. Federacija je 2001. godine pokrenula projekat Međunarodnog prava o humanitarnoj pomoći iz koga je nastala studija ”Zakon i pravni problem u međunarodnom reagovanju u slučaju katastrofe”127 a 2007. godine usvojene su i ”Smernice za olakšavanje i regulisanje dostavljanja humanitarne pomoći u katastrofama i pomoći u početnom oporavku zemlje”. Međunarodna organizacija civilne odbrane (ICDO – The International Civil Defence Organisation) – predstavlja jedinstvenu organizaciju, koja je specijalizovana na međunarodnom planu u oblasti civilne odbrane. Organizacija danas ima preko 50 država članica, a više zemalja ima status posmatrača128. ICDO, koja je osnovana 1931. godine pod nazivom “Asocijacija Ženevskih

2015. U tim dokumentima (Johanesburgu (2002) i Kobe (2005)) je naglašeno da politika smanjivanja opasnosti od nesreća daje mogućnost stvaranja saveza koji bi bili u stanju da se suprotstave nesrećama. 126UN-OCHA ima značajan projekat pod nazivom «Upotreba vojnih resursa i sredstava civilne zaštite u realizaciji međunarodnih operacija na otklanjanju posledica elementarnih nesreća, tehnogenih katastrofa, drugih oblika VS i humanitarnih akcija».127 Dostupno na http://www.ifrc.org/Docs/pubs/idrl/desk-studu/113600-idrl-deskstudu-en.pdf.128

zona”. Godine 1958. organizacija je dobila novi naziv – Međunarodna organizacija civilne odbrane. Tokom šestdesetih godina započeo je proces koncepcijskog i funkcionalnog reorganizovanja ove organizacije. Statutom iz 1971. godine su kao glavni zadaci ICDO određeni: “Intenziviranje i koordinacija, u svetskim razmerama, pripreme i usavršavanja organizacije i sredstava, i ublažavanje posledica izazvanih elementarnim nesrećama u mirnodopsko vreme ili usled primene oružja u slučaju sukoba.”. Na osnovu ovog Statuta značajno se proširio krug praktičnih zadataka koje rešavaju nacionalne strukture civilne zaštite i u skladu s tim, krug stručnjaka koji se angažuju za njihovo rešavanje. U taj krug su ušli zadaci obezbeđenja zaštite na radu, medicinske pomoći u slučaju katastrofe i dr. Praktično su svi zadaci koji stoje pred nacionalnim službama civilne odbrane zemalja članica ICDO danas više povezani sa mirnodopskim problemima, što uslovljava da se pre može govoriti o civilnoj zaštiti stanovništva, nego o civilnoj odbrani129. NATO – Severoatlantski savez – u organizaciji ima Direkciju za civilno planiranje u VS(CEP – Civil Emergency Planning) sa zadatkom da iskoristi postojeće koordinacione mogućnosti za zajedničko delovanje pri dopremanju humanitarne pomoći stanovništvu. U maju 1995. NATO je doneo odluku da proširi tu vrstu saradnje i podigne je na nivo zemalja-partnera, kako bi na taj način ova oblast postala dostupna i onim zemljama koje nisu članice NATO, ali su ušle u program Partnerstvo za mir.130 Novoformirana struktura bitno je povećala potencijal međunarodne zajednice za reagovanje u VSvelikih razmera i omogućila zaokret delatnosti NATO u stranu mirnodopskih aspekata bezbednosti, jer se smatra da evroatlantski potencijal reagovanja u VStreba da doprinese povećanju mogućnosti reagovanja međunarodne zajednice u slučaju velikih katastrofa u bilo kom delu sveta, a posebno u najrazvijenijim zemljama gde postoji velika opasnost od VS. U okviru Direkcije za planiranje u slučaju civilnih VS kao jedan od dva osnovna elementa politike Partnerstva za mir o „Povećanju praktične saradnje na polju međunarodne pomoći u slučaju opasnosti” NATO je razradio novi mehanizam koji je doveo do stvaranja (1998. godine) Koordinacionog centra evroatlantskog vanrednog (katastrofa) reagovanja (EADRCC – Euro-Atlantic Disaster Response Coordination Centre) sa zadatkom da koordinira procese reagovanja 44 zemlje članice Saveta evroatlantskog partnerstva u cilju brze i efikasne realizacije ponuda za pružanje pomoći UN (ovo predstavlja treću liniju povezanosti između NATO i UN, kao dopuna dvema postojećim u oblasti političkih odnosa i bezbednosti). EADRCC je deo Međunarodnog operativnog odseka u Štabu NATO-a u Briselu, a takođe je u vezi sa Ujedinjenim nacijama, gde ima referenta odgovornog za koordiniranje, uz bliske konsultacije sa Kancelarijom UN-a za Koordinaciju humanitarnih poslova (UN-OCHA).Drugi element (od 2000. godine) je formiranje od strane NATO Evro-atlanske jedinice za odgovor u slučaju opasnosti (EADRU – Euro-Atlantic Disaster Response Unit). EADRU su nestalne jedinice, koje uključuju osoblje i opremu koje su nacije obeležile kao potencijalno dostupne u slučaju odgovora prilikom zahteva za pomoć od strane nacije pogođene katastrofom. Po prijemu zahteva od strane ugrožene države, EADRCC je spreman da odgovori 24 časa dnevno tokom cele godine, u slučaju mirnodobske VS u regionu država članica Partnerstva za mir. Taj pristup u potpunosti podržavaju UN, glavne zemlje učesnice tog procesa i nevladine organizacije. U osnovi

129 Poslednjih godina je primetna izrazita tendencija ka postepenom prelasku sa termina «civilna odbrana» na termin «civilna zaštita», što je povezano sa značajnom preorijentacijom većine nacionalnih i međunarodnih organizacija, koje se bave datim pitanjima, sa zadataka vojnog karaktera na vanredne situacije u vreme mira i pružanje humanitarne pomoći u slučaju da do njih dođe130Razvoj odnosa u okviru NATO programa «Partnerstvo za mir» je u vezi sa izmenjenom situacijom u svetu, pošto različiti vojno-politički savezi i čak nacionalne vojne organizacije se trude da realizuju svoje mogućnosti u humanitarnoj sferi – mirotvornim procesima, pružanju humanitarne pomoći, potragama i spasavanju u slučaju nesreća, to jest «konverzije» vojne tehnologije i vojnih resursa za potrebe zaštite stanovništva i teritorije u slučaju vanredne situacije.

pristupa rešavanju problema usavršavanja mehanizama pomoći nalazi se priznavanje činjenice da resursi koje koristi OUN faktički pripadaju određenim narodima, a pošto su nacionalni resursi ograničeni, osnovna mogućnost za povećanje efikasnosti pri pružanju pomoći na međunarodnom nivou ostaje njihova integracija i kooperacija, što omogućava da se pomoć pruži brže i da se uštede sredstva. Mehanizam za civilnu zaštitu131 EU (2001) koji organizaciono pripada Generalnom direktoratu za zaštitu životne sredine Evropske komisije (ECHO- Europian Coommission DG for Humanitarian aid and Civil Protection), je prva od tri mogućnosti saradnje EU u slučaju VS i ima za cilj omogućavanje koordinacije između zemalja članica u toku operacije pružanja pomoći kod katastrofa i VS. Ovaj mehanizam koristi Centar za nadzor i informisanje kao mesto za razmenu informacija između zemalja članica132. Kod pružanja pomoć van granica EU ostvaruje se koordinacija između zajednice i OCHA (često EU preuzima na sebe određeni zadatak u određenom geografskom sektoru pogođene zemlje). U okviru Evropske komisije postoji i Generalni direktorat za humanitarnu pomoć (ECHO- European Coommunity Humanitarijan Offoce) koji raspolaže značajnim sredstvima. Za brzo uzbunjivanje unutar EU postoji unutrašnji generalni koordinacioni sistem. Sporazumom za koordinaciju krizama (Crisis Co-ordination Arrangements) iz 2006. godine (druga mogućnost) EU je uspostavila ujedinjen proces donošenja političkih odluka EU za VS (u tom slučaju se formira grupa za upravljanje krizom koja je sastavljenja od visokih funkcionera EU). Treća mogućnost EU je mehanizam civilne i vojne Evropske bezbednosti i odbrambene politike (European Security and Defence Policy- ESDP) koji se ostvaruje preko Generalnog sekretarijata saveta za ESDP za operacije vojnog ili civilnog upravljanja krizama. Evropska unija nema integrisan sistem za odgovor na katastrofe.133 Usvajanjem Lisabonskog dopunjenog sporazuma 2009. godine („Sporazum o funkcionisanju EU“) postavljen je kamen temeljac evropske civilne zaštite134. Lisabonskim sporazumom uvedena je i klauzula o solidarnosti135 u članu 188 P. Ako se proces reforme, iniciran dopunskim Lisabonskim sporazumom, nastavi doći će do još značajnije „operativne sposobnosti “ EU u međunarodnom pružanju pomoći pri VS.136 U okviru EU funkcioniše mreža specijalizovanih evropskih centara koji se bave naučnim istraživanjima u oblasti sprečavanja i otklanjanja posledica prirodnih i tehnoloških katastrofa (npr. Evropska kosmička agencija; Evropski centar za nove tehnologije upravljanja rizicima i dr). Dana 23. februara 2009. godine, Evropska komisija je usvojila Saopštenje o pristupu zajednice u prevenciji prirodnih i veštačkih katastrofa137, postavljajući pritom uopštene okvire za prevenciju katastrofa i predložila je mere kojima bi se umanjio njihov uticaj. Ovo Saopštenje se zalagalo za razvoj EU i nacionalnih politika, podržavajući ciklus upravljanja katastrofama: prevencija – pripravnost – odgovor – oporavak. Zaključak Saveta EU , koji se odnosi na društveni okvir

131 Uspostavljen Odlukom Saveta EU 2001/792/ES. Sistem saradnje u oblasti civilne zaštite počeo je i razvijao se Rezolucijama koje su usvojene 1987, 1989, 1990, 1991, 1994, 1999 godine.132 U cilju obezbeđenja efikasne razmene podataka između ovog centra i nacionalnih kontaktnih tačaka, razvijen je zajednički komunikaciono-informacioni sistem u VS. U okviru ovog sistema posebnom direktivom EU koja se primenjuje se od jula 2003, uveden je jedinstveni telefon - telefon broj 112 za vanredne situacije.133 Izveštaj komisije iz 2005. godine poznat kao Barnijerov izveštaj134 Član 2E svrstava civilnu zaštitu među oblasti u kojima unija ima nadležnost da sprovodi akcije podrške, koordinira ili dopunjava akcije zemalja članica i čl. 176 C koji govori o civilnoj zaštiti i ovlašćenjima EU u domenu civilne zaštite.135 „Unija i njeni članovi delovaće zajedno i solidarno ukoliko je zemlja članica predmet terorističkog napada ili žrtva prirodne ili ljudskom rukom izazvane katastrofe“136 Više -Međunarodni naučni skup „Vanredne. situacije“ zbornik radova, Beograd 28-29. Januar 2009. MO, str. 171-179.137 Саопштење (2009)82, донето 23.2.2009; Саопштење о стратегији унутрашње безбедности указало је на потребу за интегрисаним приступом између безбедности и других политика..

prevencije katastrofa, a koji je usvojen 30. novembra 2009. godine, ističe da su identifikacija i analiza hazarda i rizika, analiza uticaja, matrice procene rizika, razvoj scenarija, mere upravljanja rizika, kao i redovne analize, glavni činioci okvira EU za prevenciju katastrofa i politike za prevenciju na svim nivoima vlade. Ovaj zaključak takođe ističe i mogućnost za dodatno zalaganja EU u ovim domenima. Zaključak Saveta zatražio je Komisiju, pre kraja 2010. zajedno sa zemljama članicama EU da bi se razvijale smernice EU, uzimajući u obzir zalaganje na nacionalnom nivou za metode mapiranja hazarda i rizika, procene i analize, kako bi se olakšale ovakve akcije u državama članicama i kako bi se osigurala bolja uporedivost među državama članicama. Zaključak saveta je takođe pozvao države članice, da pre kraja 2011. godine, dalje razvijaju nacionalne pristupe i procedure upravljanja rizicima, uključujući analize rizika, pokrivajući potencijalne velike prirodne i veštačke katastrofe, uzimajući u obzir budući uticaj na klimatske promene. Države članice se pozivaju da koriste smernice u vezi sa metodama procene i mapiranja rizika koje će razvijati Komisija.Države članice se takođe pozivaju, da pre kraja 2011. godine, obezbede Komisiji raspoloživost informacija o rizicima, koje su od važnosti za razvoj uvida u velike rizike sa kojima se EU može suočiti u budućnosti. Komisija je zatražila da se, pre kraja 2012. godine, na osnovu analize nacionalnih rizika, pripremi ovaj međusektorski pregled glavnih prirodnih i veštačkih rizika sa kojima bi se EU mogla suočiti u budućnosti, i uzimajući u obzir, tamo gde je to moguće i relevantno, budući uticaj klimatskih promena i potrebe za klimatskom adaptacijom; i da se identifikuju na osnovu pregleda rizika ili tipova rizika koji su zajednički za države članice ili za regione u različitim državama članicama. I na kraju, u nedavno usvojenom Saopštenju Komisije o Strategiji unutrašnje bezbednosti138, naročito Akcija 2, cilj 5 koji govori o "pristupu proceni pretnje i rizika, koji se usmerava na sve hazarde", tvrdi se da će do kraja 2010.godine Komisija razviti, zajedno sa državama članicama, smernice EU za upravljanje katastrofa prilikom procene i mapiranja rizika, a koje će se zasnivati na pristupu multi-hazarda i multi-rizika pokrivajući u principu sve prirodne i veštački izazvane katastrofe. Ovaj proces će doprineti uspostavljanju koherentne politike upravljanja rizicima do 2014.godine, koja će povezati procenu pretnje i rizika sa donosenjem odluka139. Program UNESCO– “Černobilj” je organizaciono formiran 1994. godine uz neposredno učešće tri republike bivšeg SSSR-a pogođene katastrofom (Belorusija, Rusija, Ukrajina) i organizacije UNESCO.

18.1. Uloga i mesto Sektora za VS u međunarodnim organizacijama i udruženjima u oblasti vanrednih situacijaSektor za VS učestvuje u aktivnostima sledećih međunarodnih institucija i organizacija: Međunarodna strategija za smanjenje posledica VS Ujedinjenih nacija (UNISDR); Parcijalan ugovor Saveta Evrope - Evropski i mediteranski sporazum o katastrofama (EUR-OPA- European and Mediterranean Major Hazards Agreement); Inicijativa za prevenciju i spremnost na katastrofe (DPPI - Disaster Preparedness and Prevention Initiative for South-Eastern Europe) Saveta za regionalnu saradnju za region jugoistočne Evrope; Program razvoja pri Ujedinjenim nacijama (UNDP); UN biro za humaniratne poslove (UN-OCHA); NATO -Civilno planiranje u VS(CEP); Partnerstvo za mir (PfP), USAID- Programom PPES (Spremnost, planiranje i ekonomska sigurnost); Organizacija za zabranu hemijskog oružija (OPCW - The Organisation for the Prohibition of Chemical Weapons); Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC -

138 Саопштење (2010) 673 донето је 22.10.2010.139 Саопштење (2010) 673: Циљ 5: Повећање отпорности Европе на кризе и катастрофе- Акција 2: Свеобухватни приступ хазардима у процени претње и ризика

Organisation of Black Sea Economic Cooperation); Balkanska vatrogasna sportska federacija (BFSF – Balkan Fire Sport Federation); Međunarodna asocijacija vatrogasnih i spasilačkih službi (CTIF - International Association of Fire and Rescue Services); Svetska organizacija spasilaca (WRO - World Rescue Organisation) i dr. a) Evropski i mediteranski sporazum o katastrofama (EUR-OPA) Evropski i mediteranski sporazum o katastrofama je osnova za saradnju između evropskih i južno-mediteranskih zemalja na polju velikih prirodnih i tehnoloških nesreća. Oblasti delovanja ovog Sporazuma pokrivaju znanje, prevenciju, upravljanje rizicima, analize posle krizne situacije i rehabilitaciju140. . Glavni ciljevi EUR-OPA sporazuma o katastrofama su da pojača i unapredi saradnju između država članica u multidisciplinarnom kontekstu kako bi obezbedili bolju prevenciju, zaštitu i organizaciju pomoći u slučaju velike prirodne ili tehnološke nesreće. EUR-OPA sporazum o katastrofama ima dve strane: političku i naučnu. Sporazum učestvuje i u implementaciji Hjogo okvira 2005-2015. godine. Sektor učestvuje u radu EUR-OPA od 2006. godine u svojstvu posmatrača. Vlada Srbije je na sednici održanoj 2. aprila 2009. prihvatila pristupanje Republike Srbije EUR-OPA Saveta Evrope. Saradnja Republike Srbije i Sporazuma EUR-OPA na polju prevencije, reagovanja i pružanja pomoći u slučaju prirodnih i tehnoloških nesreća velikih razmera odvija se kroz razmenu iskustava. U program saradnje u okviru Sporazuma EUR-OPA ulazi organizovanje pomoći, obuka i istraživanje, implementirani u saradnji sa specijalizovanim centrima koji formiraju mrežu. Učešćem u radu Sporazuma EUR-OPA Sektor je ostvario bližu saradnju sa inicijativama Ujedinjenih nacija, UN-ISDR, UNDP, UN-OCHA. Sporazum EUR-OPA, takođe snažno podržava aktivnosti na unapređenju rada nacionalnih platformi za smanjenje rizika, koje koordiniraju odgovorom i preventivom u slučaju katastrofa velikih razmera. Mreža nacionalnih platformi za smanjenje rizika se razvija u okviru UN-ISDR. Osnovni motiv za pristupanje ovom Sporazumu predstavljao je potrebu za daljim unapređenjem saradnje između Republike Srbije i EUR-OPA Saveta Evrope, odnosno državama članicama ovog Sporazuma, imajući u vidu da je ovaj Sporazum platforma za dalje produbljivanje saradnje sa evropskim državama na polju smanjenja rizika od katastrofa i organizacijama Ujedinjenih nacija, koje se bave ovim pitanjima. b) Međunarodna strategija UN za smanjenje rizika od katastrofa UN/ISDRMeđunarodna strategija UN za smanjenje rizika od katastrofa (UN/ISDR) je telo UN koje pomaže u sprovođenju usvojenog Okvira za akciju za 2005-2015. god.:„izgradnja otpornosti naroda i zajednica na katastofe“ po kojoj se sve države sveta sprovode svoje strateške mehanizme i sistematski prilaz smanjenju ugroženosti i rizicima od opasnosti. U okviru UN/ISDR postoji mreža nacionalnih platformi za smanjenje rizika u kojoj učestvuje i Sektor za VS Republike Srbije koji je i fokalna tačka za permanentni kontakt sa ovom institucijom. c) Inicijativa za prevenciju i spremnost na katastofe (DPPI) Saveta za regionalnu saradnju za region jugoistočne EvropeRegionalni sastanak DPPI za jugoistočnu Evropu je forum/telo koje upravlja i donosi odluke za prevenciju i spremnost na katastofe, a sastavljeno je od načelnika, direktora, generalnih menadžera vlasti odgovornih za upravljanje u slučaju nesreća država potpisnica Memoranduma DPPI za jugoistočnu Evropu, a koje podržavaju ostale relevantne vlasti/ministarstava odgovorna za spremnost, prevenciju i upravljanje u slučaju VS. Sektor poslednjih sedam godina aktivno učestvuje u radu na Radnom stolu 3 DPPI Regionalnog saveta za saradnju za jugoistočnu Evropu. U okviru ove inicijative Sektor sarađuje sa Regionalnim savetom za saradnju (RCC) u projektima brzog prelaska granica vatrogasno-spasilačkih jedinica u slučaju požara, trening program upravljanja krizama, projekta zajedničkih jedinica za hitna dejstva

140 Sporazum je osnovao Savet ministara 1987. godine (Rezolucija (87), kao “parcijalni” pošto u njemu ne učestvuju sve države članice Saveta Evrope, ali i kao “otvoreni” pošto su članice Sporazuma i države južnog Mediterana, ali i zbog činjenice da svaka država koja nije članica Saveta Evrope može da podnese prijavu za pristupanje Sporazumu. Do danas Sporazum broji 25 država članica (uključujući tri države južno-mediteranskog područja), a prisutni su i posmatrači.

u slučaju poplava, projekat harmonizacije seizmičkih mapa u regionu i učestvuje na Regionalnim sastancima DPPI i institucialnoj radnoj grupi DPPI. U skladu sa prethodnim: -učešće u aktivnosti potpisivanja bilateralnih sporazuma o saradnji u zaštiti od VS sa zemljama u regionu i žurnog prelaska granica vatrogasno-spasilačkih jedinica u slučaju požara je obaveza u okviru procesa stabilizacije i pridruživanja, -u toku je implementacija međunarodnog sporazuma - projekat zajedničkih jedinica za hitna dejstva u slučaju poplava (J-ERU projekat) u Regionu zemalja basena Dunav-Sava-Tisa, a na kome bi šefovi službi zaduženi za ovu problematiku u regionu trebalo da potpišu zajedničku deklaraciju kojom bi podržali razvitak ovog projekta i Regionalnog saveta za saradnju jugoistočne Evrope, kao i dublju saradnju službi koje se bave zaštitom i spašavanjem ljudi i imovine od elementarnih nepogoda, tehničko i tehnoloških nesreća, ugrožavanja zdravlja građana i životne sredine usled dejstava opasnih materija i drugih stanja opasnosti u zemljama u regionu, - regionalni savet za saradnju saradnju sa sedištem u Sarajevu (ranije pakt za stabilnost), čiji je jedan deo DPPI, jedan je od glavnih okvira za regionalnu saradnju iz gore navedenih oblasti. Sektor takođe sarađuje sa Maršal Centrom, UNDP i Savetom Evrope EUR-OPA, ali ne takvim intezitetom. Republika Srbija je 2009. godine postala punopravni član, što je od velikog značaja za Republiku Srbiju ka njenom bržem integrisanju u evropske institucije. d) USAID – Spremnost, planiranje i ekonomska sigurnost (PPES)U poslednjih 4 godine Sektor ima razvijenu odličnu saradnju sa USAID-ovim Programom PPES kroz institucionalno jačanje Sektora, izrade planova reagovanja u slučaju VSza predstavnike opština i gradova Republike Srbije, stručnoj pomoći pri izradi novog Zakona o VSi planova i strategije razvoja Nacionalnog trening centra za VS. Jedan od narednih bitnih vidova saradnje Sektora i USAID-ovog Programa PPES je edukacija školske dece uzrasta od 7 do 12 godina u postupanju u slučaju vanrednih situacija.e) Organizacije, Agencije i ostala podređena tela u okviru NATO paktaRepublika Srbija je decembra 2006. godine pristupila programu Partnerstva za mir i u prezentacionom dokumentu odredila da jedan od prioriteta bude i saradnja i koordinacija za odgovor na VS.141 Nadležni državni organi za upravljanje u VS izražavaju neophodnost saradnje sa EADRCC u cilju unapređenja koordinacije nacionalnog odgovora na prirodne i ljudskom delatnošću izazvane katastrofe i razmene informacija u toku svih faza ciklusa upravljanja katastrofama (prevencija, odgovor, ublažavanje i oporavak). Jednom godišnje održava se zajednička vežba velikog broja država pripadnika Partnerstva za mir i NATO. Značaj ovakvih vežbi je da se na praktičnom primeru odgovori na kriznu i VS i uskladi koordinacija različitih organizacija i agencija. Vežbe imaju isključivo civilni karakter142. Dva puta godišnje održavaju se seminari Komiteta za civilnu zaštitu (CPC - Civil Planing Coizmitee). Komitet služi da pomogne zemljama u svim fazama u slučaju nesreća uključujući pripremljenost, reagovanje, oporavak i ublažavanje posledica. Kada je to moguće, on identifikuje zajedničke interese, politike i procedure kojima se može pristupiti na širokoj osnovi. Plenarni sastanak Višeg Komiteta za planiranje u VS(SCEPC) održava se dva puta godišnje i na njemu se daju zaključci rada raznih komiteta među kojima je i Komitet za civilnu zaštitu, održavaju se nacionalne prezentacije o reformama ili o VS u tim zemljama, predstavljaju se civilni eksperti koji svojim znanjem i iskustvom nude pomoć. Prvo učešće naše zemlje je bilo maja 2007. kada se Srbija prvi put predstavila ovom komitetu. Određene su tačke/lica kontakta tako da u slučaju VS u nekoj zemlji one dobijaju zahteve te zemalje za pomoć i u roku od 24 časa daju obaveštenje da li je moguća pomoć ili ne. Takođe, u slučaju VS u našoj zemlji mi imamo pravo da od ovih organizacija tražimo pomoć (u opremi – od helihoptera i 141 Namera je da se objedine sve funkcije upravljanja prirodnim i ljudskom delatnošću izazvanim katastrofama, koje podrazumevaju preventivne i operativne mere zaštite života i imovine građana. Republika Srbija želi da unapredi sistem zaštite i spasavanja stanovništva u venrednim situacijama kroz razvoj sopstvenih sposobnosti, kao i regionalnih i širih aranžmana u ovoj oblasti. Ovakvi aranžmani obuhvataju razmenu podataka, zajedničke vežbe, sporazume o uzajamnoj pomoći i unapređenje informacione tehnologije za ove namene.142 Naša zemlja je uzela učešće sa jednom vatrogasnom jedinicom na vežbi IDASA 2007. g. koja se održala u Hrvatskoj.

specijalnih vozila do šatora i ćebadi, hrani, ljudstvu, ekspertima...) koja bi stizala u roku od 24 časa po pozivu za pomoć. Učestvovanjem predstavnika naše zemlje na seminarima i plenarnim sednicama SCEPC-a, CPC-a i EADRCC-a uzima se aktivno učešće u svim civilnim strukturama organizacije NATO i na taj način Srbija dolazi do najnovijih podataka i procedura za sprečavanje i upravljanje vanrednom situacijom i učvršćuje regionalnu saradnju. U oviru NATO-a Sektor za VS vidi CEP i EADRCC kao adekvatna organizaciona tela sa kojima bi mogla da se ostvari saradnja s obzirom na to da su oni u bliskoj vezi sa UN-OCHA i DPPI, a sa kojima Sektor već sarađuje. Polja saradnje Sektora za VS sa NATO su: -organizovanje vežbi i obuka na polju pomoći pri nesrećama kao i oblastima koje su s tim u vezi. -pružanje međunarodne pomoći u slučaju vanrednih situacija, -finansijska podrška za predstavnike Sektora na međunarodnim seminarima. f) Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, gomilanja i upotrebe hemijskog oružja i njihovom uništavanju (OPCW) U Sektoru u okviru Uprave za preventivu, formirano je Odeljenje za kontrolu prometa i prevoza opasnih materija u čijoj nadležnosti je izdavanje odobrenja za transport i tranzit opasnih materija u skladu sa Zakonom o prevozu opasnih materija i Zakonom o spoljnoj trgovini naoružanjem vojnom opremom i robom dvostuke namene. U zakonu o spoljnoj trgovini naoružanjem vojnom opremom i robom dvostruke namene data je lista naoružanja i vojne opreme čija se spoljna trgovina može obavljati samo na osnovu dozvole koju izdaje Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, a transport i tranzit kopnenim i vodenim putem vrši se na osnovu odobrenja Policijena osnovu prethodno izdate dozvole nadležnog ministarstva za obavljanje konkretnog posla spoljne trgovine i saglasnosti Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva odbrane shodno čl. 29 i 30 ovog zakona. Sektor za VS sarađuje sa sekretarijatom OPCW unazad četiri godine, a u prethodne dve godine pripadnici ovog Sektora pohađali su kurseve i konferencije u inostranstvu koje imaju za cilj da:

1. pomogne državama učesnicama da povećaju nacionalne kapacitete kako bi ispunili obaveze iz Konvencije,

2. olakša razmena informacija i iskustava u vezi sa implementacijom Konvencije,3. unapredi saradnja među nacionalnim telima,4. prepoznaju opšti problemi pri implementaciji Konvencije i pronađu rešenja za iste kroz

saradnju država učesnika i Sekretarijata,5. pomogne državama učesnicama da što efikasnije same implementiraju Konvenciju,6. prepozna važnost aktivnosti međunarodne saradnje pod Konvencijom

g) Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC)Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju je formirana na Samitu šefova država i vlada jedanaest zemalja šireg crnomorskog regiona 1992. godine u Istanbulu, gde sada ima sedište. Zemlje članice su Albanija, Azerbejdžan, Bugarska, Gruzija, Grčka, Jermenija, Moldavija, Rumunija, Rusija, Turska i Ukrajina. Kao jedna država Srbija i Crna Gora je postala članica u aprilu 2004. godine, a nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore Srbija je nastavila članstvo u BSEC. BSEC obuhvata region od preko 350 miliona stanovnika, sa površinom od približno 20 miliona kvadratnih kilometara. U periodu 1. novembra 2006 – 1. maj 2007. godine Srbija je predsedavala ovom međunarodnom organizacijom. Saradnja u okviru BSEC-a odvija se kroz rad različitih tematskih radnih grupa, prevashodno ekonomskog karaktera, npr: Radna grupa za trgovinu i ekonomski razvoj energiju, kulturu, nauku i tehnologiju. U nadležnosti Ministarstva su Radna grupa za borbu protiv kriminala, naročito njegovih organizovanih oblika i Radna grupa za VS a zemlja koordinator ove Radne grupe je Rusija. U okviru ove Radne grupe potpisan je sporazum između vlada zemalja učesnica BSEC-a o saradnji u pomoći u VSi odgovoru na prirodne i izazvane nesreće i Dodatni protokol uz ovaj sporazum. Srbija, usled tek nedavnog formiranja objedinjene službe za VS, još uvek nije pristupila ovom Sporazumu. I pored toga za oficira za vezu ispred Srbije za

Radnu grupu za VS, određen je predstavnik Sektora za VS radi unapređenja mreže oficira za vezu za VS.h) Međunarodna asocijacija vatrogasnih i spasilačkih službi (CTIF)CTIF je osnovana 1990. godine u Parizu sa ciljem da ohrabri i promoviše saradnju među vatrogascima i drugim vatrogasno spasilačkim ekspertima širom sveta. CTIF je osnovan kao Međunarodni tehnički komitet za prevenciju i gašenje požara, a u novijim danima je prepoznat kao Međunarodna asocijacija vatrogasno spasilačkih službi. Republika Srbija je član CTIF-a i učestvuje u svim medjunarodnim vežbama i takmičenjima. i) Balkanska vatrogasna sportska federacija (BFSF) Balkanska vatrogasna sportska federacija je osnovana 2000. godine kao neprofitabilna organizacija sa glavnim ciljem da unapređuje saradnju među vatrogasno-spasilačkim službama na Balkanu (Albanija, BiH, Bugarska, Grčka, Makedonija, Rumunija, Srbija i Turska), na polju edukacije, treninga, zajedničkih vežbi, razmene iskustava kao i međusobne pomoći u slučaju velikih akcidenata izazvanih prirodnim ili tehnološkim nesrećama. Osim toga namera BSFS-a je da jednom u dve godine organizuje vatrogasna takmičenja, sa učešćem vatrogasaca iz svih zemalja članica. Naša zemlja je postala punopravan član ove federacije 2002. godine.

Glava 19

19. Mesto i uloga policije u mirnodobskim i ratnim (vojnim i nevojnim) vanrednim situacijama

Ministarstvo unutrašnjih poslova u okviru svog delokruga, predlaže i sprovodi politiku u pitanjima zaštite i spasavanja u VS, izvršava potvrđene međunarodne ugovore, zakone, i druge opšte akte Narodne skupštine i Vlade.

Ministarstvo u oblasti zaštite i spasavanja u VS obavlja i sledeće poslove143: izrađuje Nacrt nacionalne strategije zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama; izrađuje Predlog dugoročnog plana razvoja sistema zaštite i spasavanja; organizuje izradu Procene ugroženosti Republike Srbije od VS i dostavlja Vladi na usvajanje; izrađuje predlog Nacionalnog plana zaštite i spasavanja u VSRepublike Srbije; koordinira rad sa svim subjektima sistema zaštite i spasavanja po pitanjima organizacije, planiranja, pripreme i sprovođenja mera i aktivnosti prevencije i smanjenja rizika, zaštite i spasavanja; obezbeđuje učešće policije i drugih organizacionih jedinica Ministarstva u sprovođenju mera i izvršavanju zadataka zaštite i spasavanja; priprema i sprovodi bezbednosnu zaštitu prostora, infrastrukture i objekata od značaja za preduzimanje mera i izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja; organizuje obučavanje i proveru operativne spremnosti štabova i službi za VS, kao i specijalizovanih jedinica civilne zaštite, u skladu sa programima i planovima obuke; obrazuje, organizuje i oprema specijalizovane jedinice civilne zaštite za teritoriju Republike Srbije i upravne okruge, organizuje i nabavlja, servisira, održava i skladišti opremu za potrebe zaštite i spasavanja; organizuje i uklanja, deaktivira i uništava neeksplodirana ubojna sredstava (NUS); inicira i finansira naučna istraživanja u oblasti zaštite i spasavanja; učestvuje u traganju i spasavanju prilikom saobraćajnih udesa u drumskom, železničkom, rečnom i vazdušnom saobraćaju.

Sa stanovišta delokruga policije i u odnosu na funkcionalne sadržaje zaštite i spasavanja u VS diferenciraju se policijski poslovi kojima se štiti bezbednost građana i obezbeđuje ostvarivanje drugih Ustavom i zakonom utvrđenih prava građana. U organizacionom smislu reč je o poslovima iz nadležnosti službe javne bezbednosti, prevashodno onima kojima se ostvaruje neposredna policijska nadležnost. U okviru njih dobijaju na značaju poslovi koji imaju humanitarni karakter i u čijem vršenju dolazi do izražaja spremnost na požrtvovanje, čovečnost i odlučnost pripadnika policije u ostvarivanju bezbednosti građana.

Polazeći od zakonske uloge policije, policijski poslovi od značaja za zaštitu građana u VS mogu se uslovno podeliti na grupe poslova iz nadležnosti javne bezbednosti kojima se obezbeđuje144:

-ostvarivanje sistema bezbednosti merama i aktivnostima iz okvira redovnih nadležnosti, prilagođavanjem delovanja izvršenim promenama u pravnom režimu zbog nastalih kriznih i vanrednih situacija;

143 Većinu ovih poslova obavlja Sektor za vanredne situacije144 Više: prof. dr M. Talijan, doc. dr Z. Keković: Uloga organa unutrašnjih poslova u preventivnoj evakuaciji u vanrednim situacija, Zbornik radova FCZ, Beograd (2003).

-uspostavljanje uslova za vršenje funkcije drugih državnih organa, pravnih lica ili građana kada su ovi subjekti onemogućeni da vrše svoju funkciju i ulogu u kriznim i varednim situacijama.

Organizacione jedinice policije u širem smislu preventivno deluju na otklanjanje opasnosti ugrožavanja stanovništva vršeći i svoju redovnu , na Zakonu zasnovanu delatnost putem; kontrole prelaženja preko državne granice i kretanja i boravka stranaca u cilju suzbijanja neprijateljske delatnosti iz inostranstva u uslovima kriznih i vanrednih situacija; patrolne, pozorničke ili druge delatnosti u cilju prevencije ugrožavanja javnog reda i mira; suzbijanje kriminilatiteta i njegovih pojavnih oblika u kriznim i vanrednim situacijama; ratno profiterstvo; kriminalne radnje nad sredstvima humanitarne pomoći; kontrole i regulisanja saobraćaja radi kontrole krijumčarenja oružja , municije, droge; kontrola saobraćajnica i njihove prohodnosti u uslovima VS ; nadzor i kontrole objekata i teritorije putem patrolne, pozorničke ili druge delatnosti u cilju blagovremenog uočavanja opasnosti od požara, plavljenja ili odronjavanja terena i ostalih aktivnosti celishodnih sa stanovišta blagovremenog i planskog izvođenja evakuacije i drugih mera i zadataka zaštite stanovništva i objekata u VS.

Imajući u vidu delokrug i nadležnost organa policije za slučaj VS u cilju zaštite civilnog stanovništva, materijalnih i kulturnih dobara, osnovni zadaci jedinica policije sastoje se u: ostvarivanju bezbednosti građana, odnosno obavljanju policijske delatnosti na održavanju i zaštiti javnog reda i mira, zaštiti života i imovine suzbijanjem kriminaliteta i obavljanjem ostalih poslova javne bezbednosti, kojima se uočavaju i suzbijaju razni oblici opasnosti i ugrožavanja civilnog stanovništva, materijalnih i kulturnih dobara; učešću u ostvarivanju civilne odbrane i zaštite, pružanju pomoći građanima i državnim organima i saradnji, koordinaciji i sadejstvu sa drugim subjektima bezbednosti, odbrane i zaštite,

Pružanje pomoći građanima i državnim organima u ostvarivanju zadataka zaštite u VS ima za cilj da se obezbede uslovi za preživljavanje stanovništva, ali i efikasno funkcionisanje državnih organa, javnih službi i delatnosti u kriznim i vanrednim situacijama, kada su ovi subjekti onemogućeni ili nesposobni da vrše svoju nadležnost. To se pre svega odnosi na pružanje pomoći ustanovama i jedinicama civilne odbrane i zaštite, drugim državnim organima, javnim službama i organizacijama koje učestvuju u zaštiti i spasavanju stanovništva, kao i na saradnju sa njima.

U nacionalnom sistemu bezbednosti policija je svakako pored vojske jedan od najznacajnijih subjekata sistema civilne zastite. Takvu ulogu policija stice na osnovu osnovu nadležnosti i delokruga rada, sposobnosti prilagođavanja rada i organizacije novo nastalim okolnostima, neprekidnog obavljanja poslova bezbednosti na podrucju cele teritoriji RS, brojnosti ljudstva, opremljenosti kao i mogućnost efikasne stručne doobuke.

Policija svojim delokrugom rada, propisanim zakonima, pokriva celu teritoriju RS bez obzira da li se radi o funkcionisanju organizacije u redovnim ili vanrednim bezbednosnim stanjima. Takođe, policija je ta koja operativnim radom može doći do pravovremenih informacija o eventualnim mogućnostima za postojanje rizika od akcidenta, terorističkog akta i da u skladu sa tim pravovremeno reaguje. Policija predstavlja drzavni organ koji se nalazi na izvoru informacija pored obavestajnih i drugih bezbednosnih sluzbi. Upravo takve pravovremene informacije igraju odlucujucu ulogu prilikom donosenja odluka za reagovanje pre ili posle nastupanja VS. Policija može da se obavljaju u uslovima sledećih drutvenih stanja: redovnih, vanrednih i ratnih stanja. Polazeći od pretpostavke da pojam "vanredna situacija" predstavlja manifestaciju stanja

bezbednosti (ugroženosti) koja ne uključuje a priori proglašenje vanrednog ili ratnog stanja145, ukazuje se potreba da se ovom problemu pristupi oprezno na taj način što se mesto i uloga policije diferencira, odnosno prilagođava situacijama.

Zavisno od toga da li je i koje stanje proglašeno, pravne osnove za delovanjepolicije u VS predstavljaju, pored Zakona o ministarstvima, Zakona o policiji, Zakona o vanrednim situacijama, Zakona o odbrani i zakoni kojima je utvrđena nadležnost ovih organa: Zakon o prekršajima, Zakon o javnom redu i miru, Zakon o okupljanju građana, Zakon o o bezbednosti saobraćaja na putevima, Zakon o oružju i municiji, Zakon o prebivalištu i boravištu građana, drugi zakoni, podzakonska akta, naredbe i drugi akti predsednika republike, odnosno drugih nadležnih organa;

U zavisnosti od prirode i sadržaja nastale situacije i mogućnosti postupanja upravcu otklanjanja opasnosti, posebna je uloga i odgovornost policije u obezbeđenju evakuacije stanovništva sa ugroženih područja na način kojim se obezbeđuje lična i imovinska sigurnost građana. Ukoliko se efikasnost sistema bezbednosti određuje njegovim preventivnim dometima, policija preuzima na sebe odlučujuću ulogu u sistemu bezbednosti sa aspekta svog delokruga i značaja u obezbeđenju sprovođenja evakuacije stanovništva u vanrednim situacijama. Takva uloga policije proizilazi iz zakonskih propisa koji regulišu ovu materiju u uslovima vanrednih situacija.

Osnovni cilj policijskih poslova u vanrednim situacijama, jeste da se ostvari bezbednost građana, njihova lična imovinska sigurnost, kao i obezbeđivanje mogućnosti i uslova da se ostvare Ustavom i zakonom zagarantovana druga prava građana na način kojim se ne ugrožava ostvarivanje zaštite vitalnih vrednosti društva, bezbednosti i postojanja države. U pitanju je ostvarivanje principa "temporalnog jedinstva samobitnosti države, prava čoveka i građanina u njoj".

Uporednom analizom odredaba zakonskih propisa, podzakonskih akata i iskustava prakse može se doći do mogućih grupa poslova, odnosno dela policijskih poslova koji se prevashodno obavljaju u vanrednim situacijama. U pitanju su poslovi koji se odnose prevashodno na146:

a) održavanje javnog reda i mira; b) zaštitu života, lične i imovinske sigurnosti građana; c) obezbeđenje zborova i drugih okupljanja građana; d) obezbeđenje određenih ličnosti i objekata; e) kontrolu prelaženja preko državne granice; f) kontrolu i regulisanje saobraćaja;g) suzbijanje kriminaliteta; h) pružanje pomoći drugim nadležnim organima i organizacijama u sprečavanju i otklanjanju

posledica opštih opasnosti; i) poslove kojima se sprovode mere zaštite bezbednosti Republike i njenih

građana, utvrđene naredbama i drugim aktima predsednika Republike, donetim radi otklanjanja vanrednog stanja

j) poslove iz Zakona o odbrani i drugih ratnih propisa .

145 Prema čl. 87 Zakona o odbrani kada Narodna skupština ,na zajednički predlog predsednika Republike i Vlade utvrdi da su ispunjeni uslovi ,donosi odluku o proglašenju vanrednog ili ratnog stanja. Zajednički predlog za proglašenje ovih stanja utvrđuje se na osnovu procena rizika i pretnji po bezbednost Republike i njenih građana146 Naprimer u obaveze nemačke policije spadaju sledeći zadaci u slučaju VS: Upozorenje stanovništva od opasnosti; Zaštita života, zdravlja i materijalnih dobara; Blokiranje ugroženog mesta; Oslobađanje puteva za hitne slučajeve za vozila koa učestvuju u akciji zaštite i spasavanja; Saradnja prilikom spašavanja ugroženih i njihovo dovođenje na sigurno; Policijske mere u saobraćaju; Zaštita imovine; Sprečavanje pljački; Pronalaženje uzroka smrti; Identifikacija nepoznatih bespomoćnih ljudi i mrtvih; Smeštaj povređenih; Izveštaj o smeštaju povređenih; Istraživanje toka i uzroka štete, naročito radi utvrđvanja eventualnih krivičnih dela; Utvrđivanje sumnjivih lica i očevidaca; Nadzor.

Svi ovi poslovi, direktno ili indirektno, utiču na izbor odgovarajućih organizacionih i akcionih modela postupanja policije u cilju efikasnog i zakonitog preduzimanja određenih operativno-taktičkih mera i radnji. U slučaju opredeljenja za obrazovanje specijalizovanih oblika organizacije sprovođenja mera i aktivnosti policije u VS, ministar policije može obrazovati posebne operativno-stručne grupe (timove, eipe) i jedinice policije.

19.1. Uloga policije u otklanjanju posledica prirodnih vanrednih situacija

Prirodne vanredne situacije i katastrofe, kao štetne pojave prolaze kroz tri perioda ili faze: period, koji prethodi nastanku opasne prirodne pojave (prognozirane prirodne katastrofe); period realnog nastanka opasne prirodne pojave (sve prirodne katastrofe); period prestanka opasnih prirodnih pojava i otklanjanja njihovih posledica. U skladu sa ovom podelom, organizuju se delovanja policije. Razmatrajući organizacione osnove upravljanja snagama i sredstvima policije pre realnog nastanka prirodne VS, važno je podvući, na prvom mestu, da policija nastavljaja da funkcioniše u okvirima svoje kadrovske strukture i izvršava redovne zadatke i funkcije. Na drugom mestu, policija obezbeđuje spremnost-gotovost snaga i sredstava u uslovima moguće pojave prirodne VS u skladu sa ranije razrađenim operativnim planom. Brzina i dinamičnost procesa, koji se dešavaju u uslovima prirodne VS zahtevaju precizno i operativno upravljanje snagama i sredstvima policije, pa je zato i neophodno formirati operativni štab.

Razmeštanje snaga i sredstava policije u uslovima nastanka prirodnih VS sprovodi se potpuno ili delimično, u zavisnosti od okolnosti u pogođenoj zoni i neophodnosti određenih dejstava. Rukovodilac operativnog štaba na osnovu utvrđivanja uslova i određivanja karaktera delovanja precizira zadatke i funkcije, procenjuje uslove, donosi sopstvene odluke u pogledu raspoređivanja snaga i sredstava i organizuje rad operativnog štaba ili grupe.

Glavni zadatak u periodu nastanka prirodne VS predstavljaju sakupljanje i razmena podataka sa nadležnim štabom za vanredne situacije o pogođenoj zoni, mogućim razaranjima, ljudskim gubicima, objektima sa materijalnim vrednostima ostalim bez zaštite. Ove poslove realizuje organizaciono-analitička grupa operativnog štaba, koja se bavi procenom trenutnih uslova (masovnost i veličina prirodne katastrofe, karakter razaranja, broj stanovnika u pogođenoj zoni, broj povređenih i poginulih itd.).

Uspešnost delovanja policije u navedenim okolnostima zavisi od blagovremenog i kvalitetnog izviđanja područja i dobijenih podataka od nadležnih štabova za vanredne situacije. Podaci, koji se dobijaju izviđanjem se uopštavaju i analiziraju u operativnom štabu, kako bi se došlo do najboljeg mogućeg rešenja. Utvrđuju se područija i pravci raspređivanja glavnih snaga, dužina blokade, broj štićenih objekata i njihove osobine, neophodan broj kontrolnih punktova (na kojima se vrši pregled), način obavljanja dužnosti policije na svim lokacijama, ukupan broj potrebnih snaga i sredstava.

Operativni štab policije u periodu nastanka prirodne VS organizuje i realizuje od strane policije izvršavanje sledećih primarnih zadatka: spašavanje ljudi i evakuacija stanovništva; gašenje požara i sprovođenje tehničkih i spasilačkih poslova; uvođenje i kontrolisanje posebnog režima ulaska i izlaska iz zone VS; štićenje materijalnih vrednosti i imovine (bez nadzora); saradnja sa medicinskim i veterinarskim ustanovama (sprovođenje karantinskih mera, izolacija centra infektivne bolesti, prinudno smeštanje u bolnice obolelih, obezbeđenje medicinskih ustanova i sl.)

vođenje evidencije o gubicima i sprovođenje identifikacije poginulih; raspoređivanje pripadnika policije i obezbeđenje logističke podrške.

Prilikom prirodnih katastrofa često može doći do nepredvidivih situacija, pa policija mora da vrši neke sebi nesvojstvene zadatke i funkcije, koje se inače ne nalaze u njihovoj nadležnosti. Kao primer se mogu navesti ispumpavanje vode iz podruma i podzemnih prostorija, čišćenje grada od prljavštine i blata, izgradnja brana i nasipa, odvođenje dece u škole, isporuka hrane u poplavljena područja itd.

Što se tiče redovnih zadataka policije, izvršavanje istih prate određene specifične karakteristike, kao što su uvećanje obima funkcija, izmena vremenskih i prostornih okvira rada, primena različitih sredstava i sl. Dakle, obavljajući dužnost zaštite javnog reda i mira i obezbeđivanja javne bezbednosti, u uslovima prirodne VS, neophodno je pojačati zaštitu važnih objekata, povećati patroliranje, sprovesti evakuaciju itd.

Brojnost, sastav, struktura i organizacija policije zavisi od masovnosti, karaktera i specifičnosti prirodne VS, tj. od broja i vrste zadataka, koje treba da izvrše.

Period otklanjanja posledica prirodne VS počinje od prestanka opasnih prirodnih pojava i procesa i sprovođenjem neodložnih tehničkih i spasilačkih poslova, kao i poslova obnavljanja i rekonstrukcije razrušenih oblasti. Policija obavljaja sledeće poslove u ovoj etapi: -realizacija tehničkih i spasilačkih aktivnosti, kao i poslova obnavljanja i rekonstrukcije razrušenih oblasti; -učestvovanje u raščišćavanju prepreka, izvlačenje i sahranjivanje poginulih; -zaštita javnog reda i mira u mestima privremenog boravka stanovništva; -pojačanje zaštite materijalnih vrednosti, koja se privremeno nalaze van mesta stalnog lociranja; -obezbeđivanje normalnog rada vatrogasaca-spasioca, pripadnika civilne zaštite i sl.

Policija u okviru gore navedenih poslova učestvuje u ponovnom uspostavljanju saobraćaja, blokiranju opasnih područja, objekata itd.

Svi organizacioni delovi policije sarađuju u otklanjanju posledica požara, havarija, katastrofa, prirodnih VS i drugih vanrednih događaja, u otkrivanju i istraživanju krivičnih dela, koja se nalaze u direktnoj vezi sa požarima.

19.2. Uloga policije u otklanjanju posledica udesa i havarije na radiološkim objektima

Početni podaci za prognozu mogućih uslova pri udesima i havarijama na radiološkim objektima mogu se podeliti na: karakteristike mogućih vanrednih situacija; sastav snaga i sredstava; infrastruktura gradova i sela; obezbeđivanje zaštite pripadnika policije; lista radiološki opasnih objekata; socijalno-ekonomske, demografske i kriminalističko-kriminološke specifičnosti teritorije; geografski i klimatski uslovi.

Navedeni podaci će u pripremnom periodu poslužiti kao osnova za prognozu mogućih uslova pri udesima i havarijama na radiološkim objektima. Dakle, planirane mere moraju da proizlaze iz analize i procene operativnih okolnosti, kao i spremnosti policije na delovanje u ovim situacijama. U osnovne organizacione mere svrastavaju se: otkrivanje potencijalnih izvora vanredne situacije; primanje informacija o mogućim posledicama događaja, prognoze njihovog uticaja na stanovništvo,

objekte i životnu sredinu; određivanje i planiranje mera, koje treba da preduzme policija u cilju zaštite javnog reda i mira i bezbednosti pri nastanku prognoziranih posledica; utvrđivanje snaga i sredstava, neophodnih policiji za obezbeđivanje javnog reda i mira i sprovođenje spasilačkih i drugih tehničkih poslova i njihova priprema; uzajamno delovanje i saradnja sa drugim organima, kao i sa stanovništvom.

Kako bi se stvorili normalni uslovi za rad policije u uslovima udesa i havarija na radiološkom objektu, moraju se obezbediti sredstva individualne i kolektivne zaštite, specijalno opremljena vozila, sredstva za dozimetrijsku kontrolu i pribor za utvrđivanje radioloških uslova, kontrola poštovanja režima radiološke zaštite, kao i sanitarna obrada pripadnika policije.

Udes i havarija na radiološkim objektima objektivno menja režim funkcionisanja policije, izaziva pojavu novih i uvećanje obima svakodnevnih funkcija i zadataka. Opšti poslovi, koje realizuje policija su: blokada i zaštita mesta na kojem je došlo do udesa; sprovođenje primarnih tehničkih i spasilačkih poslova; zaštita javnog reda i mira, kao i bezbednosti u pogođenoj zoni i oko nje; utvrđivanje kontrolno-propusnih punktova sa spoljne granice strane pogođene zone; pojačanje zaštite zgrada organa izvršne vlasti i drugih važnih objekata; zaštita imovine, vrednosti i dokumenata bez nadzora vlasnika; obaveštavanje stanovništva i učesnika u saobraćaju o granicama opasne zone; informisanje stanovništva u cilju sprečavanja panike i lažnih glasina; kontrola poštovanja pravnog režima, uvedenog u skladu sa vrstom vanredne situacije; identifikacija poginulih i stradalih; zaštita javnog reda i mira i bezbednosti saobraćaja u toku evakuacije stanovništva, kao i na mestima na koja su raspoređeni; pružanje pomoći komisijama za evakuaciju; pružanje pomoći medicinskim službama; saradnja sa drugim organima izvršne vlasti u uključivanju stanovništva prevoznih i drugih sredstava u cilju sprovođenja tehničkih i spasilačkih poslova; zatvaranje razorenih i opasnih delova puteva, postavljanje neophodnih znakova i kontrolnih punktova za regulisanje saobraćaja; provera ispravnosti svih sredstava uključenih u spašavanje i evakuaciju ljudi i roba; otkrivanje svedoka i očevidaca incidenta; otkrivanje ljudi za kojima se traga i njihova identifikacija; realizacija kontrolno-preventivnih i operativno-istražnih mera.

Analiza otklanjanja posledica velikih udesa, havarija i katastrofa prilikom kojih dolazi do emitovanja radioaktivnih materija pokazuje da je neophodno sprovesti sledeće mere: realizacija masovne evakuacije stanovništva u kratkom vremenskom roku; sprovođenje spasilačkih i drugih specijalnih poslova u uslovima visoke radijacije; nadzor dozimetrijske kontrole evakuisanih ljudi i imovine u cilju sprečavanja širenja radioaktivnih materija; uništavanje i sahranivanje (u saradnji sa veterinarskom službom) odbeglih životinja u zoni radioaktivnog zagađenja; pružanje pomoći štabu za vanredne situacije u potrazi za objektima odgovarajućim za privremeno sklonište stanovništva; određivanje punktova za obradu tehnike, kao i za skupljanje i uništavanje zagađene tehnike; obezbeđivanje velike količine tehnike u cilju lake zamene i obezbeđivanje neprestanog i bezbednog odvijanja saobraćaja pri velikoj koncentraciji tehnike; izvršavanje operativno-službenih zadataka u uslovima narušene socijalno-ekonomske infrastrukture; kao i obnavljanje narušenih rukovodnih veza usled evakuacije pripadnika policije; formiranje novih formacija pripadnika policije u zoni havarije; organizacija zaštite pripadnika policije od radioaktivnog zračenja, dekontaminacija tehnike, naoružanja i opreme; obezbeđivanje mesta stanovanja evakuisanim pripadnicima policije i njihovih porodica; sprovođenje lekarskih mera u cilju oporavka pripadnika policije, izloženih zračenju.

Policija pre svega predstavljaja izvršioce naređenja i odluka štabova za vanredne situacije ili drugih tela, kao i viših hijerahijskih nivoa ministarstava unutrašnjih poslova u državi.

19.3. Uloga policije u otklanjanja posledica udesa i havarija u industriji i saobraćaju

U osnovna organizaciona delovanja policije u u otklanjanju posledica hemijskog zagađenja teritorija spadaju: otkrivanje potencijalnih izvora vanrednih situacija, određivanje i planiranje mera, koje treba da preduzima policija u cilju zaštite javnog reda i mira i bezbednosti pri nastanku prognoziranih posledica; utvrđivanje snaga i sredstava neophodnih policiji za obezbeđivanje javnog reda i mira i sprovođenje spasilačkih i tehničkih poslova i njihova priprema; uzajamno delovanje i saradnja sa drugim organima, kao i sa stanovništvom.

Ciljevi i karakter delovanja policije zavise od karakteristika etapa procesa otklanjanja posledica hemijskih udesa i havarija. Ova delovanja uključuju analizu stanja snaga i sredstava policije u trenutku udesa, analizu podataka o osnovnim elementima operativnih okolnosti, neophodnih za procenu potrebnih snaga i sredstava policije, procenu mogućnosti rešavanja problema, stalnu kontrolu delovanja policije, razmenu informacija sa službama, sa kojima sarađuju, korigovanje rasporeda snaga i sredstava, ukoliko uslovi to zahtevaju.

Na osnovu navedenih mera pravi se proračun snaga i sredstava policije potrebnih pri otklanjanju posledica vanrednih situacija, razrađuje se šema raspoređivanja snaga i sredstava, planiraju se organizacione mere za otklanjanje posledica, npr. određivanje maršruta za evakuaciju stanovništva iz pogođene zone, određivanje maršruta za uvođenje snaga i sredstava u pogođenu zonu, određuje se vreme početka evakuacije stanovništva i prestanak korišćenja sredstava zaštite. U uslovima hemijskih havarija odlučujuću ulogu igra vreme.

Opšti poslovi koje realizuje policija kod udesa i havarija u industiji i saobraćaju su: blokada i zaštita mesta na kojem je došlo do incidenta; sprovođenje primarnih tehničkih i spasilačkih poslova; zaštita javnog reda i mira, kao i bezbednosti u pogođenoj zoni i oko nje; utvrđivanje kontrolno-propusnih punktova sa spoljne granice strane pogođene zone; pojačanje zaštite objekata organa izvršne vlasti i drugih važnih objekata; zaštita imovine, vrednosti i dokumenata bez nadzora vlasnika; obaveštavanje stanovništva i učesnika u saobraćaju o granicama opasne zone; informisanje stanovništva u cilju sprečavanja panike i glasina; kontrola poštovanja pravnog režima, uvedenog u skladu sa vrstom vanredne situacije; identifikacija poginulih i stradalih; zaštita javnog reda i mira i bezbednosti saobraćaja u toku evakuacije stanovništva, kao i na mestima na koja su raspoređeni; pružanje pomoći komisijama za evakuaciju; pružanje pomoći medicinskim službama; saradnja sa drugim organima izvršne vlasti u uključivanju stanovništva prevoznih i drugih sredstava u cilju sprovođenja tehničkih i spasilačkih poslova; zatvaranje razorenih i opasnih delova puteva, postavljanje neophodnih znakova i kontrolnih punktova za regulisanje saobraćaja; provera ispravnosti svih sredstava uključenih u spašavanje i evakuaciju ljudi i robe; otkrivanje svedoka i očevidaca incidenta; otkrivanje ljudi za kojima se traga i njihova identifikacija; realizacija kontrolno-preventivnih i operativno-istražnih mera.

19.4. Uloga policije u u obezbeđenju karantinskih mera u uslovima epidemije i epizotije

Policija učestvuje praktično u svim merama borbe protiv epidemije i epizootije. U cilju uspešnog delovanja blagovremeno se izrađuju operativni planovi koje policija usklađuje sa drugim službama i organima. U skladu sa operativnim planom formira se operativni štab kao rukovodno telo, u čijem sastavu funkcionišu organizaciono-preventivna grupa, grupa za komunikaciju sa medijima i grupa za prikupljanje informacija.

Rukovodilac operativnog štaba na osnovu odluke nadležnog štaba za vanredne situacije o uvođenju karantina, precizira zadatke i funkcije, procenjuje uslove, donosi sopstvene odluke u pogledu raspoređivanja snaga i sredstava i organizuje rad operativnog štaba.

U cilju pravilnog reagovanja u uslovima epidemija i epizootija vrši se pravovremena obuka pripadnika policije.

Prilikom nastanka epidemije ili epizootije suštinski se menja organizacija delovanja policije u pogledu otklanjanja posledica. Za otklanjanje posledica u okviru policije mogu se formirati sledeće grupe: organizaciono-analitička, operativna, grupa za komunikaciju sa medijima, grupa za prikupljanje informacija, grupa za sprovođenje protivepidemioloških (protivepizootičkih) mera, grupa za evakuaciju, za kontrolu i reulisanje saobraćaja, zaštitu laboratorija, objekata gde se čuvaju voda i prehrambeni proizvodi, grupe za borbu protiv svih vrsta kriminala, grupa za identifikaciju poginulih, grupa za pružanje pomoći stradalima, grupa za logističku i tehničku podršku.

Uz redovne zadatke, policija u ovim vanrednim situacijama obavlja i niz dodatnih zadataka: sprovođenje karantinskih mera, saradnja sa protivepidemiološkim i veterinarskim službama, izolacija centara infektivne bolesti, zaštita medicinskih ustanova (bolnica, bakrterioloških laboratorija), obezbeđenje rezervoara za vodu i drugih važnih objekata, pregled vozila, tereta i prtljaga, saradnja sa medicinskim ustanovama prilikom prinudne hospitalizacije infektivnih bolesnika, evakuacija stanovnika drugih gradova (koji su prošli opservaciju), prinudno- preventivne mere u saradnji sa veterinarskom službom u pogledu zaštite domaćinstva od širenja infekcije i ubijanja i uništavanja odbeglih zaraženih životinja, kontrola poštovanja sanitarno- higijenskih pravila (posebno na pijacama, stanicama javnog prevoza, restoranima, hotelima i sl.)

Nastanak većeg broja aktuelnih zadataka, povećanje obima funkcija, koje obavljaju pripadnici policije dovodi do neophodnosti izmene režima njihovog funkcionisanja u pogledu povećanja intenzivnosti i rada, upotrebe dodatnih snaga, izmena u strukturi i formiranja privremenih jedinica.

Razmeštanje snaga i sredstava policije u uslovima nastanka epidemioloških oboljenja sprovodi se potpuno ili delimično, u zavisnosti od okolnosti u centru zaraze i neophodnosti određenih dejstava.

Glavni zadatak policije u periodu nastanka prirodne katastrofe predstavlja skupljanje podataka o sanitarno-epidemiološkim uslovima, operativnim uslovima i izrada izveštaja, koji će biti predstavljen rukovodiocu operativnog štaba. On će kasnije na osnovu tih podataka izraditi procenu uslova u zoni epidemije. Ove poslove realizuje organizaciono-analitička grupa operativnog štaba, koja se bavi procenom trenutnih uslova (karakter epidemiološkog oboljenja, i izvori širenja, broj obolelih građana i životinja, punktovi koncentacije ljudi, koji ne žive u toj oblasti, i raspored njihove evakuacije, perimeter karantinske zone, specifičnost područija i organizacija službi na njemu, raspored i karakter štićenih objekata, osobenosti ekonomske delatnosti u karantinu, stepen uticaja epidemiološkog oboljenja na moralno, psihičko stanje stanovništva i njegov odnos prema

merama, koje se sprovode, mogućnosti snaga i sredstava policije i dodatnih snaga itd.). Svi ti podaci se unose na plan, kako bi se lakše došlo do rešenja datih problema.

Posle obrade ovih informacija organizaciono-analitička grupa izrađuje pregled u kojem se navodi: broj centara zaraze i broj obolelih građana i životinja; broj lica, koja su bez dozvole pokušala da napuste karantinsku zonu, bez prolaska opservacije; broj objekata (za opservaciju ili izolaciju), koji se nalaze pod zaštitom države; podaci o sanitarno-epidemiološkim uslovima među pripadnicima policije u proteklih 24 časa, kao i stanje u saobraćaju.

Uspešnost delovanja policije zavisi od blagovremenog i kvalitetnog izviđanja područja. Podaci, koji se dobijaju izviđanjem se uopštavaju i analiziraju u operativnom štabu, kako bi se došlo do najboljeg mogućeg rešenja. Utvrđuju se područija i pravci raspređivanja glavnih snaga, dužina blokade, broj štićenih objekata i njihove osobine, neophodan broj kontrolnih punktova (na kojima se vrši pregled), način obavljanja policijskih dužnosti na svim lokacijama, opšta količina potrebnih snaga i sredstava.

Najodgovorniji zadatak policije poslova predstavlja sprečavanje direktnog kontakta građanja, koji žive u karantinskoj zoni sa građanima drugih oblasti.

U cilju obezbeđivanja izolaciono-ograničavajućih mera na granici karantina policija (zajedno sa jedinicama vojske) postavlja kontrolne punktove i osmatračnice, koje se obično nalaze na glavnim putevima izlaska iz naseljenih mesta i sa spoljne granice karantina. Na kontrolnim punktovima se proverava pravo prolaska, obavlja se provera prtljaga i ličnih stvari kao i samih vozila. Oduzimaju se proizvodi i predmeti, čiji je uvoz i izvoz zabranjen.

U sprovođenju karantinskih mera obim poslova policije značajno raste. Oni mobilizuju sve raspoloživa vozila za prevoz evakuisanog stanovništva, pripadnika policije i vojske, kao i obolele životinje, organizuju pratnju evakuisanog stanovništva, kolona automobila, koji prevoze otpade hrane iz bolnica i sa mesta, gde se nalaze obolele životinje, obezbeđuju kretanje na maršutama evakuacije. Sa širenjem epidemije (epizootije) zadaci postaju sve složeniji. Prilikom uvođenja potpunog karantina policija (u početnoj fazi) obezbeđuje izvore vode. Sa dolaskom pripadnika vojske, oni preuzimaju dužnost. Posebna pažnja se posvećuje ustanovama za decu (vrtići, škole). Zaštitu mesta za izolaciju po pravilu realizuje vojska, međutim policija tu funkciju izvršavaju do njihovog dolaska.

U jedinicama policije se organizuju sanitarno-higijenske mere za sprečavanje infektivnih oboljenja. Za to je zadužena medicinska grupa, koja može biti formirana od medicinskog osoblja koje je u sastavu jedinice (npr. u sastavu odreda žandarmerije) ili su njom (njima) ojačane policijske jedinice koje je (ih) u svom sastavu nemaju (npr. Interventne jedinice policije - IJP), najčešće angažovanjem medicinskog osoblja Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika MUP RS. Sanitarno-higijenske mere uključuju medicinsko praćenje pripadnika policije, bakteriološku kontrolu i vakcinaciju pripadnika policije, praćenje režima ishrane, sanitarnih uslova u službenim prostorijama, sprovođenje dezinfekcije, sanitarno-obrazovni program, prikupljanje podataka o obolelim pripadnicima policije i članovima njihovih porodica.

U ovom periodu obim rada pripadnika policije se povećava u svakom pogledu. Otežani uslovi izazvani epidemijom (epizootijom) zahtevaju hitne dodatne mere u pogledu otkrivanja obolelih ljudi i životinja, mogućih konflikata sa obolelima, pokušaja prodaje obolelih životinja i nedozvoljenog napuštanja karantina, broj krađa lične imovine građana, koji se nalaze u lekarskim ustanovama drastično se povećava. Zbog svega navedenog realizuju se dodatne mere za sprečavanje pomenutih problema.

Veliki značaj ima i kriminalistička policija, koja svoje snage usmerava ka sprečavanju i suzbijanju krađa u magacinima, prodavnicama, apotekama i sl.

Upravljanje snagama i sredstvima policije u uslovima epizootije organizuje se u zavisnosti od mesta centra zaraze životinja, karaktera i masovnosti nastalog oboljenja. Masovnost epizootije je po pravilu manja od masovnosti epidemije i zato je uključeno manje snaga i sredstava policije, čiji je zadatak uglavnom samo izolacija centra zaraze, jer epizootija često nastaje van granica naseljenih mesta. U sprovođenju karantinskih mera ne učestvuju sve linije rada policije i stoga njihova struktura ne trpi izmene.

Veoma je važno napomenuti da u uslovima epidemije (epizootije) raste uloga pomoćne policije (ako je reč o Direkciji policije MUP RS) i rezervnog sastava (ako je reč o Sektoru za vanredne situacije MUP RS).

19.5. Specifičnosti uloge policije prilikom evakuacje stanovništva i materijalnih dobara Zakon o policiji definiše poslove Policije značajne i za sprovođenje zaštite i spasavanja a koji su u funkciji ostvarivanja javne bezbednosti kao što su: preduzimanje hitnih mera koje su neophodne za otklanjanje neposredne opasnosti za ljude i imovinu, kad te mere ne mogu pravovremeno da preduzmu drugi nadležni organi; pružanje pomoći organima državne uprave, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, pravnim i fizičkim licima u slučaju opšte opasnosti izazvane prirodnim nepogodama, epidemijama ili drugim oblicima ugrožavanja; nalaganje evakuacije sa određenog prostora ili objekta147. U ovim poslovima i policija učestvuje i u vršenju spasilačke funkcije i pružanju prve pomoći ljudima. Kada se za obezbeđenje sprovođenja evakuacije koriste modaliteti postojeće organizacije policije, uz neznatne segmentarne izmene, mogućnosti za prilagođavanje potrebama su velike. Preusmeravanjem težišta rada na određene poslove i obezbeđenjem sadejstva sa drugim organizacionim jedinicama po horizontalnoj i dijagonalnoj ravni. podstiče se veća efikasnost u radu. Ukoliko je akcenat tokom sprovođenja evakuacije stavljen na očuvanje javnog reda i mira, života, lične i imovinske sigurnosti građana, težište je na organizacionim jedinicama policije dok je u uslovima očekivane ili izražene kriminalne aktivnosti u evakuacionoj zoni težište na organizacionim jedinicama kriminalističke policije. Jedinice saobraćajne i protivpožarne policije u fazama evakuacije vrše njeno saobraćajno i protivpožarno obezbeđenje. Dodatno opremanje nadležnih organizacionih jedinica i stavljanje na raspolaganje specijalne opreme i naoružanja policije podiže nivo efikasnosti obezbeđenja evakuacije.

Neretko će nadležne organizacione jedinice policije biti u situaciji da, pružajući pomoć drugim nadležnim organima, samostalno obezbeđuju uslove za izvođenje evakuacije, ukoliko su ovi subjekti onemogućeni da vrše određene poslove vezane za preventivnu evakuaciju. Zbog toga, ove jedinice

147 Čl. 188 Zakona o policiji: «na zahtev vlade ili drugog nadležnog organa policija nalaže evakuaciju ili pruža pomoć za njeno izvršenje»

moraju biti i organizaciono i funkcionalno pripremljene za dopunsko vršenje poslova koji ne ulaze izvorno u njihov delokrug. Ciljevi (spasavanje) i subjekti (ljudi) evakuacije ih na to obavezuju.

Skloni u vanrednim situacijama da reaguju, uglavnom, na neodmeren način, građani u velikom broju postaju podložni glasinama ili psihološko-propagandnom delovanju neprijatelja u funkciji njihovog zastrašivanja, izazivanja pometnje i ometanja planskog izvođenja odbrambenih i bezbednosno-zaštitnih aktivnosti.

Naročito treba ceniti plodotvornost mere ograničenja slobode informisanja javnosti ukoliko bi ono uticalo na psihološku stabilnost stanovništva. Edukacija i informisanje pripadnika policije mogu se sprovoditi interno, u okviru policijskih uprava, putem periodičnih publikacija, časopisa, biltena ili na drugi način kojim se pripadnici policije upoznaju sa izvorima opasnosti, načinima ispoljavanja i postupcima prilikom učestvovanja u specijalnim misijama i zadacima.

Negativni efekti vojnih pretnji neprijatelja u toku samog izvođenja evakuacije mogu se neutralisati korišćenjem verbalnih i neverbalnih metoda komunikacije:

a) Uporednim pravovremenim informisanjem i obaveštavanjem građana o realno nastupajućim opasnostima i upoznavanjem sa poželjnim načinima reagovanja i ponašanja u grupi.

b) Primenom znanja iz socijalne psihologije s namerom da se aktiviraju svesne reakcije ljudi i dozira njihovo ponašanje u pravcu poželjnih manifestacija. Ovo se postiže pravovremenim uočavanjem osoba sklonih paničnom ponašanju, konstruktivnimdelovanjem na njih ili eventualnim njihovim izolovanjem, kako ne bi slično ponašanjepobudili kod drugih ljudi;

c) Taktičkim i preventivno-tehničkim kao i merama kontrole kretanja stanovništva mogu se preventirati ili ublažiti neke objektivne teškoće izahtevi građana koji mogu paralisati planske aktivnosti na sprovođenju evakuacije;

d) Najzad, nadležne organizacione jedinice policije, svojim prisustvom i autoritetom državnog orana, pružaju sigurnost građanima u vanrednim situacijama, koji primenu ovlašćenja i sredstava policije doživljavaju normalno i kao nešto što se samo po sebi razume, bez ikakvih rezervi prema tom činu.

U ovoj fazi, pripadnici uniformisanog sastava policije (organizacione jedinice policije) imaju odlučujuću ulogu za dalji tok evakuacije.

Od velikog značaja za jačanje uzajamnog poverenja između građana i pripadnika policije koji je od značaja za uspeh evakuacije, jeste pružanje pomoći građanima u zavisnosti od okolnosti i ovlašćenja radnika policije. Pružanje pomoći građanima u granicama datih ovlašćenja podrazumeva takvu ulogu policije koje se realizuje samo u okviru njihove redovne delatnosti i bezbednosnih zadataka koje izvršavaju.

Posebna je uloga nadležnih organizacionih jedinica policije, koje vrše pozorničku i patrolnu delatnost na svom bezbednosnom sektoru, u svim fazama izvođenja evakuacije. Vršeći operativne poslove i zadatke bezbednosti, ovi radnici pružaju neophodnu pomoć građanima u svim situacijama kada je ugrožena njihova lična i imovinska sigurnost štiteći na taj način javni red i mir od različitih oblika njegovog ugrožavanja kao što su : tuča uz upotrebu sile, pucanje iz oružja na javnim mestima u prisustvu većeg broja građana u toku sprovođenja evakuacije, pokušaji razbojništva i silovanja, itd.

Neretko će biti potrebno da radnici policije intervenišu i u onim slučajevim, kada građani ne krše zakonske propise, ali, svesno ili nesvesno, svojim ponašanjem dovode svoj život u opasnost. Takvi su slučajevi izlaganja opasnostima: kretanje u zoni borbenih dejstava ili očekivanih aktivnosti

neprijatelja; kod ruševina - kretanje u okolini porušenih objekata zbog opasnosti od njihovog naknadnog urušavanja; kretanje na terenu gde preti opasnost od odrona zemljista ili kontaminacije; boravljenje na vodoplavnom terenu ili kupanje na zabranjenim mestima u slučaju očekivane vodene stihije ili rušenja hidroakumulacija i drugo. U ovakvim situacijama, pripadnici policije upozoravaju građane na pretpostavljenu opasnost, a ako je potrebno i fizičkom silom da ih odvrate od takvog ponašanja koje im može ugroziti život (to se posebno odnosi na maloletnike i decu koji najčešće potcenjuju opasnost koja im preti).

Nadležne organizacione jedinice policije svoju humanu ulogu u pružanju pomoći i u toku VSi sprovođenja evakuacije ostvaruju prema različitim kategorijama stanovništva. Pomoć je, svakako, najpotrebnija najugroženijim licima, a to su deca i stare i nemoćne osobe. Problemi koji se tom prilikom mogu pojaviti u vezi sa decom su vrlo kompleksni, naročito u gusto naseljenim zonama. Potrebno je na vreme obezbediti prihvat dece od strane njihovih roditelja, rođaka i prijatelja, jer je to uslov da se sačuva prisebnost i jednih i drugih. Ukoliko to nije moguće, bilo zbog toga što su roditelji dece nepoznati zbog teškoće uspostavljanja kontakta sa najbližim, deca se privremeno zadržavaju u stanicama policije uz neophodno informisanje šire javnosti o daljem postupku sa njima u toku evakuacije. Pogotovo je teško ostvariti svrhu pružanja pomoći povređenoj i bolesnoj deci, starim hendikepiranim-bespomoćnim i iznemoglim licima. Uz napomenu da se radi prvenstveno o zdravstvenim a ne bezbednosnim problemima, od policije će često biti zahtevano da posreduju između nezbrinutih lica i zdravstvenih ustanova, odnosno centara za socijalni rad. Uloga policije u tim situacijama će ponajviše zavisiti od mogućnosti i načina ostvarivanja raznih zahteva iz njihove nadležnosti.

I u fazi obaveštavanja stanovništva o mogućoj evakuaciji i od trenutka saopštenja naređenja o evakuaciji, od pripadnika policije će biti tražena na obaveštenja: o ulicama i načinu dolaska do zbornih mesta; prohodnosti puteva; o mogućnostima i načinu ostvarivanja pojedinih prava građana kod drugih organa i organizacija; obaveštenja o eventualnim opasnostima, kao što su požari, kvarovi na uređajima, instalacijama i slično; pa često i najnužnija obaveštenja, što dovodi policiju u situaciju da mora i sama biti u dovoljnoj meri informisana i stručno osposobljena za pružanje neophodne pomoći građanima. Tim pre, što su ispitivanja pokazala da se i u redovnim, a pogotovo u VS, građani najviše obraćaju pozornicima, zatim pripadnicima saobraćajne policije i patrolama policije.

Prilikom planiranja obezbeđenja i sprovođenja evakuacije potrebno js precizirati zadatke koji se pred nadležne organizacione jedinice postavljaju u pogledu kontrole kretanja stanovništva i to u svim fazama evakuacije:

a) od momenta uočavanja opasnosti do saopštenja naređenja za evakuaciju; b) od objave naređenja za evakuaciju do izlaska stanovništva do zbornih mesta; c) kretanje od zbornih mesta do mesta prihvata i rejona razmeštaja; d) razmeštaj stanovništva u rejonu prihvata i razmeštaja.

U prvoj fazi, od pravovremenog obaveštavanja stanovništva o mogućoj evakuaciji i obaveštavanja policije o preduzimanju pripremnih mera na obezbeđenju evakuacije često će zavisiti ishod evakuacije, odnosno organizacione jedinice policije će ovaj period iskoristiti za organizaciono prestruktuiranje snaga, ažuriranje plana obezbeđenja evakuacije, proveru ispravnosti vozila, sredstava veze i druge opreme. Zbog toga je u ovoj fazi neophodno proceniti obim evakuacije koji će determinisati preraspodelu snaga i sredstava unutar organizacije, kao i modalitete saradnje sa drugim subjektima odbrane, bezbednosti i zaštite. U ovom periodu policija će dolaziti

do obaveštenja o najugroženijim kategorijama stanovništva, koje će zavisiti od pomoći koje pruže državni organi. Evidentiranje i grupisanje podataka će pomoći da se obave pripremne radnje za njihovo blagovremeno prebacivanje do zbornog mesta.

U pripremnoj fazi, saobraćajnu policiju treba usmeravati na kontinuirano praćenje i obaveštavanje nadležnih organa i stanovništva o stepenu oštećenja i režimu korišćenja saobraćajnica radi otklanjanja mogućnosti da njihovo korišćenje u slučaju evakuacije bude onemogućeno. Pripadnici saobraćajne policije u takvim situacijama posebnu ulogu imaju u ostvarivanju bezbednosti saobraćaja zbog mogućeg prekoračenja dozvoljene brzine kretanja prilikom upravljanja motornim vozilima, vožnje u napitom stanju, itd. Sistem radio-veza i obaveštavanja je, takođe, važan činilac predostrožnosti u fazi preduzbunjivanja. Intenziviranje rada organizacionih jedinica policije na sektorima i naročito opasnim zonama doprinosi blagovremenom uočavanju opasnosti i obaveštavanju nadležnih organa i stanovništva. Posebno treba nadzirati one zone gde će biti prisutna opasnost od nastajanja i izbijanja panike, budući da je u tim zonama kretanje stanovništva teško kontrolisati. U drugoj fazi, saopštenje naređenja o evakuaciji poslužiće da se obezbedi organizovan dolazak stanovništva na zborna mesta. Naročito treba insistirati na tome da atribut "preventivnosti" evakuacije dobije širok publicitet, kako bi se sačuvala prisebnost ljudi. Određivanje pravog momenta za naređenje evakuacije ima, sa stanovišta uloge policije u njenom obezbeđenju, veliki značaj. Ukoliko evakuacija nastupi prerano, vremenska neizvesnost trajanja opasnosti može predimenzionirati ulogu policije, odnosno uvećati negativne efekte preventivnih mera. S druge strane. ukoliko se "zakasni" sa evakuacijom, spontana masovna evakuacija uslovljava potrebu brzog organizacionog i funkcionalnog prilagođavanja policije novonstaloj situaciji. Čak i kada se izda naredba za hitnu, neodložnu evakuaciju, nadležne organizacione jedinice policije će biti prinuđene da istovremeno, omogućavajući evakuaciju, sprečavaju kretanje i povratak stanovništva svojim kućama.

Sve mere koje nadležne organizacione jedinice preduzimaju na planu kontrole kretanja stanovništva od momenta objavljivanja evakuacije moraju biti koordinirane sa aktivnostima civilne odbrane i zaštite, u skladu sa planovima koordinacije i pružanja pomoći organima odbrane i zaštite. To je posebno značajno u područjima nastanjenim stanovništvom nelojalnih nacionalnih manjina, gde patrole i jedinice civilne odbrane i zaštite, mogu pomoći da se kod lokalnog stanovništva obezbedi očekivano ponašanje. Imovinski i psihološki aspekti i interesi još više otežavaju situaciju, ukoliko do evakuadije dođe spontano ili naređenje za evakuaciju bude izdato bez prethodnog upozorenja. Situacija se posebno komplikuje u urbanim sredinama, usled nastanka velikih gužvi kada roditelji napuštaju svoja radna mesta kako bi se pridružili ostalim članovima porodice. Najozbiljniji problemi iskrsavaju za vreme održavanja školske nastave. Postoji više načina da se takve situacije izbegnu još u prvoj fazi:

a) prekid rada škola, čim se ukaže potreba za evakuacijom;b) evakuacija školske dece na sigurno područje;c) izdavanje naređenja za pregrupisavanje porodica;d) olakšavanje pristupa lokalnim školama, ukoliko plan ne predviđa alternativni

postupak.

Okupljanje članova porodica nesumnjivo pomaže da se smanji napetost ljudi, pa se ovim preventivnim merama u kojima učestvuju organizacione jedinice policije, daje značajan doprinos uspešnoj evakuaciji.

Slične teškoće javljaju se u svim onim situacijama, na otvorenim ili zatvorenim prostorima, koje karakteriše velika koncentracija ljudi (sportske manifestacije, politički mitinzi i različita okupljanja građana, kulturne i zabavne manifestacije, verski obredi, saobraćajna infrastruktura, itd.) i gde panično i neorganizovano kretanje može dovesti do većeg meteža ili čak gubitka ljudskih života.

U trećoj fazi, u cilju kontrole kretanja stanovništva od zbornog mesta do mesta prihvata, organizacione jedinice policije i saobraćajne policije obustavljaju svaku aktivnost (na pravcu evakuacije) koja može otežati njeno izvođenje bilo da su u pitanju sportska takmičenja, javni skupovi, radovi na putu, ili drugo.

Određene teškoće javljaju se u vezi sa kontrolisanjem evakuacionih linija koje se moraju osigurati za kretanje prema i iz ugroženog područja. Treba računati na mogućnost da nastupi "saobraćajni čep" kada se zaposleni susretnu s prvim talasom evakuacione kolone. Otuda je veoma važno proceniti da li će ljudi imati dovoljno vremena da se vrate kućama ili na svoja radna mesta (radi preuzimanja dužnosti ili značajne dokumentacije, opreme i sl). Pored potrebe da se obezbedi jednosmernost kretanja u pravcu mesta prihvata, mora se posebna pažnja posvetiti zdravstvenoj zaštiti bolesnih i iznemoglih, kao i trudnicama i majkama sa decom iz evakuacione kolone. Zbog toga je potrebno predvideti i liniju povratka prema ugroženoj zoni i omogućiti manevar i rad posebnim spasilačkim ekipama. Evakuisanje osoba iz zone opasnosti kojima je potrebna pomoć zahteva kretanje određenim pravcima i raspoloživim sredstvima. Otuda, kontrolisanje evakuacione linije i obaveštavanje javnosti kako da se ponaša u slučaju evakuacije potencira davanje šireg publiciteta o planovima evakuacije.Problem kod ovakve evakucije je taj što veliki broj vozila pokušava da napusti grad koristeći mali broj puteva148.

Iz različitih razloga u VS, potrebno je ugroženo područje blokirati, sa ciljem da se onemogući dolazak ljudi u ugroženu zonu. Uloga organizacionih jedinica policije je tako uslovljena širokom skalom situacionih faktora(velikim brojem), pri čemu je moguće govoriti o:

a) potpunoj evakuaciji i potpunom blokiranju ugrožene zone;b) potpunoj evakuaciji i delimičnom blokiranju ugrožene zone;c) delimičnoj evakuaciji ljudi koji se kreću prema ugroženoj zoni i iz nje odlaze.

Potpuno napuštanje opasnog područja i potpuno blokiranje opasne zone sprovodi se kada nadležni organi procene da je opasnost takva da za izvesno kraće ili duže vreme zahteva prekid svih aktivnosti na određenom području (kao što je pokazalo iskustvo otklanjanja posledica havarije na Černobiljskoj i Fukušima nuklearnoj elektrani,veoma važni i složeni su bili poslovi stvaranja granice zone u kojima je zabranjeno kretanje i boravak, ali i nekontrolisani izlazak od 20 km oko nuklearne elektrane, stvaranjem ograda sa bodljikavo žicom u kombinaciji sa sistemom signalizacije, širenjem komandnih punktova, kontrolno-propusnih punktova, patroliranjem po teritoriji perimetra). U praktičnom smislu takvim odlukama se zabranjuje kretanje stanovništva, što ugrožava osnovna ljudska prava.

148 Saobraćajne gužve su predstavljale veliku smetnju prilikom evakuacije tokom uragana Rita. U Teksasu, Hjustonu i okolini došlo je do saobraćajnih gužvi i zakrčenja do 160 km. Slična situacija je bila i prilikom proterivanja 200.000-250.000 srpskog stanovništva iz Republike Hrvatske 1995. godine u takozvanoj akciji “Oluja” kada su kolone izbeglica bile duže od 200 km.

U VS evakuisano stanovništvo je zaokupljeno čuvanjem svoje imovine, što je jedan od osnovnih razloga zašto je potpuno napuštanje i blokiranje opasne zone složen zadatak. Zabrinutost postoji zbog otuđivanja ili uništavanja imovine i proširuje se na brigu o stoci i domaćim životinjama, vozilima, mehanizaciji i dr.

Ne treba potcenjivati ni snagu onih motiva (u slučaju dugoročne evakuacije) u vezi sa organizovanjem života premeštenog stanovništva, a tiču se njihovih prava na zdravstvenu zaštitu i socijalnu pomoć, itd. Evakuisano stanovništvo mora biti popisano i moraju se osigurati smeštaj i druga prava, što iziskuje posedovanje ličnih dokumenata, koje evakuisani, napuštajući svoje domove, najčešće zaborave. U takvim slučajevima su moguće ad hoc operacije s ciljem spasavanja dokumenata, stoke, imovine i slično.

Ovi i drugi razlozi podstiču stanovništvo da vrši pritisak na organe vlasti da se vrati u blokiranu zonu. Taj pritisak se vremenom povećava, a obrnuto je proporcionalan stepenu nastale opasnosti, što može biti iskorišćeno za odvraćanje stanovništva da se vrati u opasnu zonu (reč je o ekstremnim slučajevima kao što su nuklearne ili hemijske nezgode u industriji).

Ne sme se prevideti da navedene motive, kao što je izgovor, vešto koriste potencijalni izvršioci krivičnih dela na štetu tuđe imovine. Jedna od osnovnih preventivnih mera da se građani odvrate od takvih namera i motiva jeste pravovremeno obaveštavanje javnosti o uputstvima koja će slediti u slučaju davanja uzbune (stanovništvo će se savetovati kako da postupi sa imovinom i instalacijama, domaćim životinjama i ličnim dokument).

Uloga nadležnih organizacionih jedinica policije u blokiranju ugrožene zone mora biti pravilno procenjena na temelju sveobuhvatnih ovlašćenja koja se koriste u vanrednim situacijama, a zasnovana su na zakonu. Da bi se sprečili ozbiljniji neredi, treba različito tretirati osobe opterećene neprilikama od potencalnih prestupnika. Međutim, ukoliko dođe do grupnog incidenta, savetuje se preduzimanje strogih mera.

Delimično blokiranje ugrožene zone je specifično po tome što je pojedinim osobama dozvoljeno da se pod određenim uslovima vrate u evakuacionu zonu. Ukoliko nadležni organi procene da se adekvatno stepenu opasnosti i potrebama, privredni život može nastaviti, izdaju se pojedinačne ili kolektivne propusnice trajnog ili privremenog karaktera. Zadatak nadležnih organizacionih jedinica policije se sastoji u nadgledanju tih ljudi kako ne bi zloupotrebili svoja ovlašćenja.

Delimična evakuacija ljudi se odnosi na osetljive grupe stanovnika (trudnice, deca i bolesnici) u fazi preduzbunjivanja u cilju rasterećenja evakuacione linije. Ovaj tip delimične evakuacije ne iziskuje nikakve provere na granicama opasne zone, pa nadležna organizaciona jedinica policije ograničava svoju ulogu na informisanje javnosti.

Uloga nadležnih organizacionih jedinica policije u blokiranju ugrožene zone zavisno od te opasnosti, i u suštini, svodi se na:

a) mere obezbeđenja ugrožene zone u slučaju tehničke i tehnološke opasnosti; b) sprečavanje neovlašćenog ulaska u ugroženu zonu i usmeravanje saobraćaja na pravce van

ugrožene zone; c) kontrolu primene ovlašćenja u ugroženoj zoni i obezbeđenje nepovredivosti imovine u

svojini građana; d) otklanjanje opasnosti nastajanja požara u opasnoj zoni ili njegovo lokalizovanje

suzbijanje delatnosti diverzantsko - terorističkih grupa, itd. Svaka opasnost koja preti da ugrozi stanovništvo praćena je opštom napetošću u ponašanju ljudi obuzetih spasavanjem sebe, svojih porodica i imovine. Iako će opšta situacija privremeno paralisati kriminalne aktivnosti, lica sklona vršenju krivičnih dela koristiće takve situacije da ostvare svoje

kriminalne interese. Pri tome, stepen i obim opasnosti nose određena kriminogena svojstva i različito se manifestuju na učestalost vršenja pojedinih krivičnih dela. Pretpostavka je da po strukturi kriminaliteta, u vanrednim situacijama, imovinski delikti budu najprisutniji, u znatno manjem obimu pokušaji silovanja ili ugrožavanja ličnog integriteta.

U početnoj fazi su prisutne pojave krađe životnih namirnica, a kasnije poprimaju svoje teže oblike, kada prestupnici koriste pogodnosti delimičnog blokiranja evakuacione zone. Međutim, mnogi delikti su omogućeni i vrstom evakuacije, odnosno uslovima u kojima se realizuje. Bez obzira na mogućnost da se stanovništvu daju detaljna uputstva kako bi, zbog predostrožnosti, osiguralo svoje nekretnine, u uslovima evakuacije stiču se povoljni uslovi za vršenje krivičnih dela iz više razloga. Najpre, ako je evakuacija mera predostrožnosti u situaciji kada je vreme trajanja opasnosti neizvesno, rizik od mogućih krivičnih dela biće veći. Kriminalitet će rasti i u slučajevima kada građani imaju ranija iskustva u sličnim situacijama, pa će se stepen iznenađenja manje odraziti na ponašanje prestupnika.

Opasnost od pojave kriminaliteta biće obrnuto proporcionalna realnosti i stepenu pretpostavljene opasnosti. Preventivna evakuacija, zavisno od obima znatno utiče na efikasnost primene ovlašćenja policije u blokiranju zone. Totalna evakuacija, sa svim njenim teškoćama, smatra se najlakšom sa aspekta pozitivnih učinaka rukovođenja. To je razumljivo, s obzirom na pretpostavljeni strah stanovništva od opasnosti kada je potpuna evakuacija.

Analogno tome, delimična evakuacija ili potpuna evakuacija sa ograničenim blokiranjem područja, u iščekivanju procene situacije, pogoduju prestupnicima za infiltraciju na ugroženo područje. Mere koje preduzima uniformisani sastav policije još u toku faze preduzbunjivanja najdalekosežnije su ako su propisno i na vreme pripremljene i sprovedene. Primarni zadatak je preseljenje zatvorenika iz svih zatvora kao i preseljenje javnih i finansijskih ustanova ( npr. prilikom poplave u Nju Orleansu (2005), pušteni su zatvorenici iz zatvora, mnogi od njih su bili opasni prestupnici i pretvorili si se u pljačkaše i razbojnike koji su terorisali grad. Delovanje policije je bila potpuno neefikasno i nekompetentno. Mnogi policajci su se zabarikadirali u policijskim stanicama i štitili su sopstvene živote. Mnoge policijske i vatrogasne stanice su su bile napuštene i iz njih je ukradeno oružje i oprema). Posebno u u slučaju iznenadne VS (zemljotresa, poplave) i hitne evakuacije, mnogi objekti (posebno banke i prodavnice) ostaju prazni pa su laka meta i čest predmet napada od strane kriminalaca.

Uloga uniformisanih pripadnika policije u blokiranju i nadziranju opasne zone je velika sa stanovišta prevencije kriminaliteta, odnosno ilegalnog povratka kriminalaca u opasnu zonu. Vrši se zatvaranje svih prilaza određenom prostoru ili onemogućavanje njegovog napuštanja (ako je u pitanju evakuaciona zona) bez odobrenja, radi sprečavanja vršenja krivičnih dela, pronalaženja i hvatanja učinilaca. Uniformisani pripadnici policije preuzimaju i deo poslova borbenog obezbeđenja evakuacione kolone ako se za to ukaže potreba.

Policija je, takođe, ovlašćena za nadziranje rejona za prihvat i smeštaj evakuisanog stanovništva, kada je moguće širenje kriminalnog ponašanja u toj zoni. U tom cilju uniformisani pripadnici policije mogu vršiti poslove sprečavanja narušavanja ili uspostavljanja narušenog javnog reda i mira, davanja vanrednih ili posebnih obezbeđenja, a sa namerom da obezbede sigurno kretanje i

boravak evakuisanog stanovništva u rejonu za prihvat i smeštaj, kao i da obezbede uslove za ostvarivanje funkcija civilne odbrane i zaštite.

Ove i druge zadatke, u sklopu sveukupne kontrolne funkcije, uniformisani pripadnici policije ostvaruju u koordinaciji sa kriminalističkom policijom, koja ima posebno utvrđene obaveze i odgovornost u suzbijanju kriminaliteta. One se sastoje u:

a) prikupljanju operativnih podataka i saznanja koja mogu ukazati na potencijalne učinioce krivičnih dela, pripremu za izvršenje krivičnih dela, na diverzantsko-terorističku delatnost u evakuacionoj zoni.

b) sprečavanju i sankcionisanju zloupotreba nad sredstvima humanitarne pomoći i solidarnosti namenjenih građanima dok traje evakuacija;

c) organizovanju blokada, zaseda i preduzimanju drugih operativno-taktičkih mera i radnji u cilju suzbijanja kriminaliteta, otkrivanja i hvatanja učinilaca krivičnih dela;

d) suzbijanju sociopatološkog ponašanja.

19.6. Specifičnosti kriminalističkog postupanja-uviđaja na mestu događaja u vanrednim situacijama

19.6.1. Prve mere i procena rizika kriminalističkog postupanja prilikom uviđaja u vanrednim situacijama

Opšte je pravilo da postupanje službenog lica policije koje prvo dođe na mesto događaja, ali i svakog drugog službenog lica koje učestvuje u njegovoj obradi, treba da bude osmišljeno‚ smireno i sistematično. U pojedinim slučajevima, a posebno u slučaju VS, to nije lako ostvariti, jer se sa osnovnim ciljem, obezbeđenjem mesta događaja, moraju uskladiti i: sprečavanje odnošenja ili uništavanja predmeta i tragova koji su prisutni na mestu krivičnog događaja i posebna zaštita pojedinih predmeta i tragova, lišenje slobode ili neposredno gonjenje učinioca zatečenog na delu, odnosno u blizini mesta izvršenja.

Složenost i delikatnost posla kriminalističke obrade mesta događaja ogleda se u nužnosti susretanja sa izuzetno traumatičnim situacijama koje prate velike VS. Među najtraumatičnijim, svakako, su oni koji za posledicu imaju smrt, pri čemu je to posebno naglašeno u slučaju smrti dece. Iako su službena lica možda već naučena da energiju izazvanu tragičnim događajima kanališu u želju da utvrde istinu, to najčešće nije moguće u potpunosti i ostvariti (Byrd, 2.). Ono mesto događaja koje sa sobom nosi rizik zaraze, odnosno one njegove delove gde ti rizici postoje, treba posebno obeležiti trakama, zastavicama ili drugim oznakama koje upozoravaju na rizičnu zonu, odnosno predmet ili trag (npr. ne prilazi opasnost zaraze, radioaktivno i sl).

Kod velikih VS, uz raznovrsne rizike fizičke, hemijske i biološke prirode, značajnu pažnju svakako zaslužuju i rizici radioaktivnog zračenja. Rizici koji nisu lako uočljivi svakako uključuju i viruse i infektivne materije, koji se javljaju naročito u situacijama kontakta sa ostacima čovekovog tela‚ odnosno kontakta sa ljudskom krvlju i tkivom na mestu povređivanja ili smrti (bolesti koje najčešće prete sa mesta krivičnog događaja su hepatitis B‚ tuberkuloza i herpes. Uz njih, to su i virusna hemoragična groznica‚ bolest ludih krava‚ hepatitis A i E (prenose se fekalijama)‚ hepatitis B‚C‚D‚G (serumski hepatitis - prenos zahteva neposredniji kontakt), (Czarnecki). Iskustvo je pokazalo da su lična bezbednost službenih lica i bezbednost drugih lica prisutnih na mestu događaja

prioritet, a uvažavanje činjenice postojanja brojnih rizika od povreda i zaraze na mestu velikih VS nalaže, da se, uz definisanje potrebnih kadrovskih i tehničkih potencijala, pre ulaska u krug mesta događaja, mora obezbediti i zaštitna oprema za službena lica angažovana u obradi. U najvećem broju slučajeva, kada je reč o zaštitnoj opremi, potrebno je koristiti gumene rukavice‚ zaštitna odela‚ zaštitne navlake za cipele, kecelje‚ maske za lice‚ zaštitu za oči i lice. Efikasan rad uz upotrebu odela i druge opreme najvišeg nivoa zaštite, (oprema smanjuje pokretljivost i preciznost korisnika), pretpostavlja prethodnu praktičnu osposobljenost službenih lica razvijenu kroz obuku i iskustveno.

Efikasnost preduzetih mera zaštite podrazumeva doslednost u primeni pravilno izabrane opreme i svest o postojećim rizicima i mogućim načinima kontaminiranja. Kontaminirano penkalo‚ olovka ili marker, korišćeni na mestu događaja, ne stavljaju se iza ušiju, poklopci sa istih ne skidaju se zubima, sredstva za pisanje i beleške, sačinjene i kontaminirane na mestu događaja, ne unese se u službene prostorije bez zaštite jer i tako mogu postati izvor zaraze. U slučaju angažovanja u bio-rizičnoj situaciji‚ službeno lice, koje pretražuje mesto, treba glasno da saopštava svoja zapažanja službenom licu koje nema neposredni kontakt sa predmetima ili materijama koje su potencijalni izvori zaraze. Sva sredstva upotrebljena za pisanje, audio i filmsko snimanje treba koristiti na bezbedan način, a pre napuštanja mesta događaja, sa njima treba postupiti na isti način kao i sa gumenim rukavicama i drugom u tom slučaju korišćenom opremom, tj. dezinfikovati ih na licu mesta, odložiti ih u zaštitna pakovanja pa ih, potom, dezinfikovati ili uništititi. Zaštita od rizika podrazumeva i, jasno obeležavanje i dekontaminaciju spoljnih strana sudova u koje su upakovani dokazi sa bio-rizičnog mesta događaja, naročito onih koji sadrže rizične dokaze. Na taj način, zaštitiće se službena lica koja će kasnije dolaziti u kontakt sa ovom vrstom dokaza. Mere predostrožnosti i zaštite treba dosledno primenjivati i u laboratorijama kojima se dostavlja opasni materijal prikupljen na mestu događaja (Byrd, 3).

Posebni problemi i poteškoće u sprovođenju kriminalističke obrade, a u sklopu nje i uviđaja mesta događaja, vezuju se za tragične događaje koji su za posledicu imali velike ljudske žrtve i ogromnu materijalnu štetu (nezgode u avionskom, drumskom, železničkom ili brodskom saobraćaju, nezgode u rudnicima, eksplozije, požari i sl.). Rešavanje nastale situacije i postupanje u ovim, posebno složenim, uslovima podrazumeva, ne samo timski rad, već i angažovanje velikog broja različitih ekipa. Saradnja među ekipama, fleksibilnost i sposobnost prilagođavanja angažovanih službenika, od presudne su važnosti za uspeh ukupnih napora na utvrđivanju i sanaciji situacije nastale na mestu događaja. Početni koraci po dolasku na mesto događaja u VS su upoznavanje sa raspoloživim sredstvima, uspostavljanje strukture rukovođenja i postavljanje sistema. Jedan od mogućih oblika organizovanja rukovođenja na mestu događaja podrazumeva organizaciju koju čine: službenik odgovoran za personalna pitanja (nalazi se na mestu VS i odlučuje o ljudstvu potrebnom za operaciju); službenik odgovoran za opremu i snabdevanje (nabavlja i snabdeva ostale na terenu opremom i sredstvima potrebnim da se na siguran i brz način završe operacije); službenik zadužen za nabavku hrane, vode i ostalih potrebnih namirnica (stara se da se ljudstvo snabde navedenim potrebštinama); službenik zadužen za objekte (dodeljuje mesta pogodna za određene ekipe i službe angažovane za spasavanje, određuje mesta za ishranu, bacanje otpadaka, nužnike itd.); službenik za vezu sa drugim timovima; operativni službenik za dodelu i koordiniranje operacija; službenik zadužen za odnose sa javnošću - komunicira sa medijskim kućama koje izveštavaju povodom ovih vrsta događaja (Byrd, 4.)

Radi lakšeg očuvanja emotivne stabilnosti angažovanog ljudstva i kontrole situacije, suočavanja sa osećanjima koja nužno izazivaju tragični događaji sa velikim brojem teško povređenih i smrtno stradalih lica, poželjno je da se u sastavu timova za obradu mesta događaja angažuju i psiholozi. S obzirom da VS, koja za posledicu imaju ljudske žrtve i velika materijalna razaranja, zahtevaju sprovođenje duže vremenske, ponekad i višednevne kriminalističke obrade mesta događaja, gotovo uvek u takvim situacijama, a posebno na lokalitetima van naseljenih mesta (npr., u slučaju pada aviona na nepristupačnom terenu – planinskom masivu, močvari i sl.), javljaju se i brojni drugi problemi: npr., problem prevoza službenih lica i ostalog potrebnog osoblja do, i sa, mesta događaja (u tu svrhu, kada to uslovi dozvoljavaju, moguće je koristiti i helikoptere); napajanja električnom energijom brojnih uređaja (u tu svrhu potrebno je obezbediti mobilne elektroagregate); organizovanja postavljanja, čuvanja i korišćenja kopjuterske i telokomunikacione opreme; zadovoljavanja potreba za vodom, hranom, snom i sl.; obavljanja fizioloških i higijenskih potreba angažovanog ljudstva; odlaganja otpada itd. - potrebno je postaviti više šatora sa različitom namenom, montažnih WC-a, tuš kabina i sl., (Byrd, 4.).

19.6.2. Obezbeđenje mesta događaja sa aspekta očuvanja tragova u vanrednim situacijama

Sam postupak obezbeđenja lica mesta obuhvata niz međusobno povezanih aktivnosti: određivanje širine kruga lica mesta, njegovo obeležavanje (odredjivanje granica postavljanjem fizickih barijera, kao sto je traka ili koriscenjem postojecih barijera), postupanje sa prisutnim licima, onemogućavanje dejstva različitih remetilačkih faktora i posebnu zaštitu pojedinih predmeta i tragova.

Oblasti rasprostiranja predmeta i tragova koje treba pronaći i fiksirati tokom uviđaja u VS mogu biti toliko prostrane, da se to teško može i zamisliti. Tako npr., u slučaju pada aviona sa velike visine, naročito kod prethodne eksplozije letilice u vazduhu, oblast rasprostiranja predmeta i tragova (delova olupine, tela i imovine stradalih), može zahvatati i nekoliko kvadratnih kilometara, geografski veoma različitog, saobraćajnicama nepovezanog i teško pristupačnog terena (INTERPOL, 1997, str. 26.). Fotografije sačinjene iz vazduha mogu biti od velike pomoći pri definisanju širine mesta događaja. Ako su predmeti i tragovi rasuti na neravnom terenu, celishodna je i podela na sektore bazirane na prirodnim ili veštačkim osobinama, kao što su obale reka, redovi ograda, putevi polja, litice ili zgrade. Ovi sektori se mogu dalje podeliti na manje oblasti u okviru kojih je lakše raditi. Potom se priprema grafikon koji odgovara svakom sektoru, koji jasno pokazuje koordinatni sistem ili glavne fiksirane tačke, i pravi se određeni broj kopija, kako bi se obezbedilo da svaki deo mesta bude adekvatno istražen i da svi relevantni nalazi budu precizno zabeleženi.

Zaštita mesta događaja i objekata na njemu od krađe, požara, eksplozije, zapaljivih i drugih štetnih materija (uz zabranu ulaska u krug lica mesta svim neovlašćenim licima), podrazumeva i prekidanje dovoda, odnosno isticanja opasne materije, sprečavanje njenog daljeg širenja i prekidanje prekidanja dovoda električne energije i sl. U takvim situacijama, obavezno treba šire postaviti granice mesta događaja i obuhvatiti, kako prostor po kom se rasprostiru izlivene tečnosti i druge štetne materije, tako i šire potencijalno opasne zone.

Radi lakšeg upravljanja u VS na licu mesta, preporučuje se postavljanje tri reda zaštitnih prepreka, a saglasno tome, i razlikovanje tri zone na lokaciji na kojoj se događaj odigrao (.

Šira zona (spoljni okvir, spoljna blokada) se definiše i uspostavlja kao, granica i lokacija šira od mesta događaja, i to, pre svega, sa ciljem da se mesto događaja zaštiti i sačuva od štetnih uticaja. Spoljna blokada obuhvata onoliko prostora koliko je potrebno, da se omogući sprečavanje prodiranja nepoželjnih lica i bezbedno prisustvo posmatrača, medija i pomoćnog službenog osoblja, da se obezbedi prostor za zadržavanje učesnika događaja, očevidaca i mogućih svedoka, kao i radi stvaranja uslova za nesmetan i bezbedan rad uviđajne ekipe (Gavrilović, 1981, str. 9.). Kada je reč o ostalim preprekama-blokadama (zonama), jedne označavaju i izoluju komandno mesto (na bezbednom prostoru, neposredno uz mesto događaja)‚ a druge središte‚ odnosno samo mesto na kome se događaj odigrao i na kom se nalaze relevantni predmeti i tragovi (Byrd, 1.).

Komandno mesto, odnosno bezbedan prostor - mirnu oblast, treba uspostaviti, naročito, ukoliko mesto događaja obuhvata šire prostranstvo, ili, pak, više međusobno (više ili manje) udaljenih lokacija, i to, na lokaciji koja se smatra glavnom - centralnom lokacijom. Taj prostor se može koristiti: za ostavljanje neophodne opreme; stacioniranje ljudstva koje pravi pauze u radu; kao centar za prikupljanje i obradu podataka, obavljanje neophodnih konsultacija angažovanog ljudstva, donošenje odluka i davanje uputstava ostalim učesnicima u sprovođenju kriminalističke obrade na glavnoj lokaciji, odnosno koordiniranje rada ekipa na drugim lokacijama, obuhvaćenih istom kriminalističkom obradom; kao komunikacioni centar.

Jedan od razloga uspostavljanja komandnog mesta, kada je u pitanju kriminalistička obrada mesta velikih akcidenata (iziskuje duže vremsko angažovanje većeg broja službenih lica), leži i u činjenici da konzumiranje hrane, pića, pušenje i nepotrebno zadržavanje u krugu mesta događaja, uz opasnost po dokaze, može biti štetno po službena lica koja, budući da ona dolaze u kontakt sa različitim‚ često i veoma štetnim materijama, čijim unošenjem u organizam (pićem‚ hranom‚ rukama), mogu teško narušiti sopstveno zdravlje. Zbog potrebe obavljanja brojnih aktivnosti i nužnog prisustva većeg broja lica, kako onih koja su uključena u kriminalističku obradu mesta događaja‚ tako i drugih, najbolje je da komandno mesto bude izvan uže lokacije mesta krivičnog događaja. Ono se, ponekad, može nalaziti ne samo van prostora određenog kao mesto krivičnog događaja‚ već znatno udaljenije u odnosu na tu lokaciju (naravno, uz postojanje kvalitetne komunikacije sa službenim licima neposredno uključenim u krimanalističku obradu događaja). Tako, u funkciji komandnog mesta se mogu naći vozilo, šator, kancelarija lokalnog službenika, hotelska soba, itd. Označavanje definisanih granica mesta događaja vrši se korišćenjem, u datom ambijentu, pogodnih objekata i predmeta, postavljanjem službenih lica i/ili vozila, odnosno postavljanjem priručnih i/ili za takve svrhe namenski izrađenih sredstava (kanapa, traka, specijalnih - običnih ili rotirajućih lampi, barijera, čunjeva) sa jasnim porukama o prisustvu policije (stop policija, ne prilazi - uviđaj u toku i sl).

U uslovima nužnog prisustva većeg broja službenih lica na mestu događaja redovno se javlja i problem njegove zaštite od nekontrolisanog kretanja i drugih aktivnosti prisutnih službenika. Uz evidentnu psihološku barijeru, (Bojanić, Korajlić, 2003, str. 231.), postavljanjem policajaca, i fizički, će se sprečiti ulazak neovlašćenim licima koja bi mogla pomeriti‚ oštetiti ili uništiti dokaze. Posebno je važno sprečiti one promene koje bi umanjile značaj pojedinih predmeta i tragova ili doprinele njihovim nekorektnim analizama, a time i pogrešnom tumačenju događaja u celini (Lipovac, 2000. str. 41.). Kao jedno od rešenja, kojim će službena lica da se odvrate od nepotrebnog ulaženja u krug mesta događaja, je i određivanje samo jednog ulaza/izlaza na mestu događaja i

postavljanje policajca na tom mestu sa zadatkom da beleži detalje o svim licima koja ulaze u krug mesta događaja ili ga napuštaju (INTERPOL, 1997, str. 16.). Policajac postavljen na uspostavljenom ulazu‚ ali i svaki drugi policajac angažovan na obezbeđenju lica mesta, sprečiće i druga nepozvana lica da uđu u zaštićeni prostor.

U situacijama kada je potrebno da se, i pre dolaska uviđajne ekipe, uđe u krug lica mesta (npr., radi pružanja pomoći povređenom licu koje je zatečeno na mestu događaja, njegovog transportovanja do zdravstvene ustanove, prekrivanja tela preminulog lica, odnosno radi preduzimanja drugih mera koje za neposredni cilj imaju zaštitu ljudskih života i imovine), službeno lice koje vrši obezbeđenje, odnosno usmeravanje i nadzor nad ponašanjem lica koja su iz nekog opravdanog razloga puštena u krug mesta događaja, mora učiniti sve kako bi se izbegla nepotrebna promena zatečenog stanja, odnosno oštećenje i uništenje predmeta i tragova koji mogu poslužiti kao dokaz. Uz to, njegova je obaveza i da zapamti, odnosno, na adekvatan način, istakne i fiksira izazvane promene (npr., fotografskim ili video snimanjem zatečenog stanja, obeležavanjem zatečene pozicije i položaja transportovanog lica ili leša, položaja prednje i zadnje osovine vozila i sl.). Radi sprečavanja nehotičnog uništenja posebno značajnih, a ne baš lako uočljivih predmeta i tragova, neke od njih već u ovoj fazi postupanja treba vidno obeležiti - markirati, odnosno zaštititi na drugi način (Lipovac, 2000, str. 42). Ukoliko postoji opasnost od uništenja pojedinih dokaza, odnosno nastupanja promena koje mogu umanjiti dokazni značaj pojedinih predmeta i tragova usled dejstva štetnih dejstava karakterističnih za većinu VS (kiše, snega, vetra, jakog sunca, nekontrolisanog širenja vode, vatre, gasa, i sl.), službeno lice koje vrši obezbeđenje lica mesta će voditi računa o načinu ulaženja u krug lica mesta, a takođe će nastojati da njihovu posebnu zaštitu izvrši na mestu gde su zatečeni. O svemu zapaženom i preduzetom moraju biti informisana službena lica koja se naknadno pojave na mestu događaja u ulozi rukovodioca ukupnih aktivnosti obrade mesta događaja ili njegovih pojedinih segmenata‚ kako u prostornom, tako i u funkcionalnom smislu.

Usklađenost rada različitih istražnih timova, formiranih u okviru jedinstvene uviđajne ekipe, a posebno, različitih uviđajnih ekipa oformljenih radi obrade istog velikog akcidenta, podrazumeva postojanje koordinatora ukupnog postupanja na mestu događaja, koordinatora kriminalističkog postupanja, formiranje grupe koju čine rukovodioci svih timova formiranih radi vršenja uviđaja na mestu događaja, odnosno njegovim pojedinim segmentima, i precizno beleženje detalja o svim članovima timova i njihovim konkretnim zaduženjima (INTERPOL, 1997, str. 16.).

Iako se na mestu događaja, može pronaći i nekoliko stotina različitih predmeta i tragova, svi oni bi trebali da se obrade i analiziraju. Pitanje je, međutim, da li se svaki od njih pojedinačno može i treba označiti, a potom i fiksirati u uviđajnoj dokumentaciji. To bi bio veoma naporan, dugotrajan ali ne uvek i plodonosan posao. Stoga se rukovodilac uviđaja i stručnjak za obradu tragova već u ovoj fazi postupanja nužno opredeljuju po pitanju šta će biti značajno za sveobuhvatnu i pouzdanu analizu nezgode i izdvajaju predmete i tragove kojima se dokumentuju najznačajniji elementi zatečenog stanja i zanemaruju one koji ne pružaju nikakve nove informacije o nezgodi ((Lipovac, 2000, str. 38; INTERPOL, 1997, str. 26). Tako npr., kod obeležavanja tela stradalih u krivičnim događajima koji za posledicu imaju stradanje većeg broja lica (teške saobraćajne nezgode u putničkom saobraćaju), kočiće sa tablama na kojima se nalaze oznake (brojevi) treba postaviti u/na tlo, odmah pored tela, i ne pomerati ih ni nakon uklanjanja tela. Vreće u kojima se tela prenose, takođe bi trebale da nose iste oznake (brojeve), a dodeljena oznaka će ostati referentna za telo i

ostaće uz njega tokom čitave procedure identifikacije. Sličan, ali poseban, sistem numerisanja mora se primeniti i kada se radi o materijalnim dokazima i imovini nastradalih lica (INTERPOL, 1997, str. 26).

19.6.3. Zbrinjavanje povredjenih i smrtno stradalih lica od strane policijeMeđu prvim zadacima policijskih službenika i forenzičara zaduženih za postupanje sa povređenim i smrtno stradalim licima jeste definisanje broja i stanja povređenih i smrtno stradalih. Prioritetno postupanje u slučajevima VS obuhvata: pripremanje dokumenata za evidentiranje broja, stanja i identiteta povređenih; sačinjavanje provizornih informacija o tome gde se i koje povređene osobe upućuju na zbrinjavanje (ovo se radi i radi lakše pripreme spiska nestalih lica); definisanje broja povređenih koji su u šoku napustili mesto događaja.

Nakon zbrinjavanja povređenih lica, pristupa se pronalaženju i uklanjanju tela stradalih lica, odnosno delova njihovih tela. U slučajevima dužeg angažovanja na mestu VS, kao značajne činjenice mogu se nametnuti i pitanja oko toga kako postupati nakon pronalaženja i identifikacije delova tela onih žrtava koje su već identifikovane i sahranjene (npr. da li o tome obaveštavati porodicu ili ne, da li ih sahranjivati uz već pokopane delove tela, ili u zajedničku grobnicu, da li ih kremirati i sl.). Policijski službenici i forenzičari zaduženi za identifikaciju žrtava moraju uvažavati činjenicu da ciljevi, metodologija i oprema za uklanjanje tela i obezbeđenje dokaza ne moraju biti poznati razumljivi drugim učesnicima, kao i da će svim angažovanim službama i pojedincima biti potrebno vreme za organizovanje.

Otkrivanje tela i delova tela predstavlja prvi korak u postupku identifikcije i neizbežno ga prate početni haos i dezorganizacija. Postoji potreba da se na nivou države formira jedan ili više timova za identifikaciju žrtava katastrofa i VS. Uspehu u identifkaciji značajno će doprineti i učestvovanje ovih timova u izradi i ažuriranju policijskih planova za postupanje u slučajevima VS, kao i u obuci i edukaciji stručnjaka koji će svojim angažovanjem u okviru primarne odgovonosti, doprinositi identifikaciji žrtava.

U nameri prevazilaženja nesnalažanja i postizanja harmonizacije u radu, neophodno je da angažovani timovi uspostave strukturalne veze. U slučaju dužeg postupanja na mestu VS svi timovi bi trebali međusobno da se neformalno informišu na kraju svakog dana. Uz to, treba imati na umu da su angažovanim službenicima potrebni odmor i privatnost, te ih ne bi trebalo smeštati u hotelima u kojima su smešteni rođaci poginulih ili predstavnici medija. (Clement J.G) Sledstveno tome, ako su tokom spašavanja tela pomerana, to treba naznačiti i dokumentovati (sa kog, na koje mesto i kako je telo premešteno). Kod VS sa izuzetno velikim brojem stradalih lica neophodno je formiranje posebnih ekipa koje će se baviti otkrivanjem i prikupljanjem dokaza, tela i delova tela žrtava, otkrivanjem, prikupljanjem, pakovanjem i čuvanjem predmeta koji nisu u neposrednoj vezi sa nestalim i stradalim licima, kao i onih koji ih povezuju sa licima, institucijama i objektima van mesta nezgode. Uspehu u radu tima, uz iskusne kriminalističko operativne radnike i kriminalističke tehničare, značajno doprinose i druga stručna lilca (odontolozi, patolozi obučeni za prepoznavanje i uzorkovanje različitih tkiva čoveka i drugi). Angažovane lekara u obradi tela može biti od značaja i radi utvrđivanja uzroka i okolnosti koji su doveli do katastrofe i VS (npr. da bi se utvrdilo prisustvo ili odsustvo bilo kakve bolesti pilota, ili umanjenje njegove efikasnosti zbog konzumiranja droge, alkohola, lekova i sl., radi utvrđivanja postojanja tragova koji ukazivati na događanje u avionu pre nezgode - požar, dekompresiju i sl.). (Tucker W.R., str. 53.).

Pre pristupanja neposrednom radu na otkrivanju i prikupljanju dokaza ljudstvo mora biti upoznato sa opštom situacijom i zaduženjima. Radi omogućavanja sistematičnog pretraživanja, preciznijeg lociranja detalja (uključujući i mesta pronalaženja tela) i sačinjavanja dokumentacije o tome, tim za identifikaciju mora da obezbedi mapu zone akcidenta, definiše zone stradanja lica i izdiferencira ih. Ovo je posebno značajno kod velikih površina, i podrazumeva izbor fiksne tačke i povlačenje paralenih linija na odabranim rastojanjima (npr. na svakih deset metara). Svaki tim trebao bi da ima čoveka zaduženog za rad na definisanom sektoru, zaštitnu opremu i opremu za postupanje sa pronađenim telima i njihovim ostacima. Jedno od pitanja u procesu identikacije žrtava je i dilema oko toga koji to delovi tela treba da budu pronađeni i identifikovani da bi se smrt nestalog lica mogla smatrati dokazano.

Iako lekari mogu i treba da pomažu policijskim timovima u pronalaženju i prikupljaju delova tela, kostiju i zuba, uklapanje delova tela mogu da rade samo nadležni medicinski eksperti, a ne i lica koja ih otkrivaju. Kad je očigledno da će se tokom postupanja stanje tela rapidno menjati, zbog različitih spoljnih uticaja, nužno je izuzimanje uzoraka za DNK analizu, pre nego što se završi sa pronalaženjem svih žrtava. Tim za otkrivanje i prikupljanje dokaza treba da čini sve kako bi omogućio otkrivanje, a potom i identifikaciju tela. Ovo uključuje i: otkrivanje i preciziranje mesta pronalaženja tela/dela tela (opisom, fotografijama, skiciranjem, uz pomoć GPS); fiksiranje situacije tela i to na način koji omogućava medicinska istraživanja i forenzičke identifikacije; jedinstveno označavanje svakog tela/dela tela (na način da se ne može izbrisati i slučajno odstraniti, a dase može koristi i u postupku medicinskih istraživanja i identifikacije - pločicama i brojevima); popunjavanje odgovarajućih obrazaca o stradalim licima; pakovanje tela i delova tela u odgovarajuće torbe (vreće); stavljanje oznaka na spoljašnju stranu torbi i njihovo zatvaranje (pečaćenje); odnošenje tela/delova tela do centra za dalju obradu i identifikaciju i formiranje dokumentacije o tome. Ova procedura obuhvata i proveru istovetnosti oznaka na telima i vrećama u kojima su dopremljena, ali i sa onima koje su na njima vidljive na fotografijama napravljnim ma mestu događaja, rentgensko snimasnje tela, skidanje odeće, inicijalno pregledanje, trijažu (npr. po polu, uzrastu i sl.) i fotografisanje, daktiloskopiranje, obdukciju, odontološko ispitivanje, a potom i prepakivanje u druge vreće (preporuka da sve budu iste boje i po tome različite u odnosu na one u kojima su tela doneta u mrtvačnicu)

Postupanje u slučajevima velikog broja smrtno stradalih lica, neretko, podrazumeva i formiranje privremenih mrtvačnica u objektima, kao što su avio hangari, velike garaže, podzemna parkirališta, automobilske i druge hladnjače, skladišta i slični, sa ravnim i za čišćenje pogodnim podovima (od betona ili popločani, sa blagim padinama za odvod). Uspostavljanje ovakvih mrtvačnica podrazumeva pribavljanje potrebnih saglasnosti, ali i uvažavanje sledećih okolnosti: mogućnost lakog pristupa i kretanja (kako službenih lica, tako i onih koja će vršiti prepoznavanje), bezbednost i privatnost, adekvatnu opremljenost vodvodnim i električnim instalacijama, rashladnim uređajima i uređajima za provetravanje. Nužno je obezbediti konstantan protok vode za pranje i za sanitarije, a snaga struje treba da omogući kvalitetnu rasvetu, grejanje i ventilacija, kao i korišćenje specijalističke opreme. Obzirom da privremene mrtvačnice ne obezbeđuju optimalne uslove za rad, a često nose i rizik od bolesti, tela bi, ako je to moguće, trebalo prenositi u namensku mrtvačnicu (odugovlačenje zbog transporta kompenzuje se većom efikasnošću postupanja i kvalitetom informacija koje se dobijaju).

U funkciji identifikacije žrtava VS je i postupanje sa predmetima pronađenim na mestu događaja, organizovan pristup postupanju sa ličnim stvarima žrtava izraz je poštovanja žrtava, ali i odgovor na pravo, potrebu i nastojanje porodica stradalih da dođu do tih predmeta. Ono podrazumeva njihovo pronalaženje i lociranje na mestu događaja; označavanje i dokumentovanje u stanju u kom su pronađeni; pojedinačno pakovanje i pakovanje u veće zajedničke torbe; sačinjavanje dokumentacije o tome; prebacivanje na centralnu lokaciju za imovinu uz odgovarajuću dokumentaciju; evidentiranje momenta i način prenošenja i preuzimanja; ustrojavanje i vođenje evidencije po principu listi pripremljenih tako da omogućavaju kompletno i korektno registrovanje, a potom i brzo pretraživanje; obezbeđenje pakovanja i skladištenja prikupljenih stvari; pripremanje za dalju upotrebu predmeta koji će se koristiti u svrhu identifikacije; istraživanje i proveravanje predmeta u cilju pronalaženja detalja podobnih za njihovu klasifikaciju i identifikaciju uz fotografisanje i posebno pakovanje stvari identifikovanih kao nečija svojina; pripremanje pismena o vraćanju imovine vlasnicima ili naznačenim primaocima.

19.6.4. Metodi identifikacije žrtava vanrednih situacija

Identifikacija žrtava katastrofa i VS bazira se na istim principima kao i identifikacija živih osoba,149 i nužna je iz razloga pravne, socijalne i verske prirode (npr. regulisanje nasleđa, pristup bankovnim računima, isplate penzija, životnog osiguranja, kompenzacije, ugovornih odnosa i sl. vezuju se za formalnu identifikaciju preminulog registrovanu u obliku adekvatne potvrde o smrti (važno je znati kakvu vrstu dokaza treba prikupiti da bi smrt lica mogla bili formalno potvrđena (npr. besmisleno je podnositi izveštaje o vizelnoj identifikaciji ako se za dokazivanje identiteta traže dentalni dokazi, otisci prstiju ili biološki dokazi (Clement J.G. , str. 557). Od značaja su i prirodna i humana želja, kao i pravo rođaka da sahrane stradalo lice u skladu sa svetovnim i verskim običajima. Stoga je i razumljivo što porodica i prijatelji vrše veliki pritisak na državne organe da što je moguće pre izvrše identifikaciju poginulih. S druge strane, tu je i imperativ pouzdane identifikacije, i korišćenja svih metoda koji to omogućavaju (obzirom na stanje tela i njegovu podložnost promenama). U istraživanju najvećeg broja akcidenata nužna je kombinacija metoda identifikacije. Odluka o onima koje će biti korišćeni donosi se posle ispitivanja mesta, na bazi poznavanja onoga šta je prihvatljivo u pravnom smislu i uz uvažavanje dostupnih resursa i troškova.

Najčešće primenjivani metodi podrazumevaju analizu i poređenje crteža papilarnih linija, upoređenje zubnih ostataka i DNK analizu. Sekundarni i manje pouzdani se oslanjaju na prepoznavanje, medicinsku dokumentaciju i nalaze, utvrđivanje krvne grupe, lične stvari, dokumenta, nakit i odeću.150 Crteži papilarnih linija su jedinstveni, ne menjaju se,151 prenosivi su na 149 Karakteristike koje se porede bi trebale da budu što individualnije. U organizacionom smislu procedura je sledeća: jedan tim prikuplja podatke koji su relevantni za utvrđivanje identiteta i na bazi toga formira odgovarajuće datoteke o nestalim licima; drugi tim prikuplja sve relevantne podatke o zubnom, medicinskom i forenzičkom statusu tela (tim čine stručnjaci za identifikaciju na osnovu tragova papilarnih linija, forenzičari patolozi, kao i stručnjaci za identifikaciju na osnovu zuba i DNKa.) Tim za identifikaciju povezuje rad ova dva tima i sprema i upoređuje materijale za identifikaciju. U slučaju da ih uspešno ukrsti, priprema dokumentaciju za izveštavanje o identifikaciji. Eksperti za identifikaciju se sastaju u definisanim intervliama da rasprave i verifikuju nalaze prethodnih timova i donose konačnu odluku o identifikaciji. Interpol. str. 10.150 Neretko se uz primarne i sekundarne govori i o pomoćnim metodama identifikacije. U primarne se svrstava i identifikovanje na osnovu u telo ugrađenih proteza i inplantata koji su individualizovani brojčanim oznakam ili na neki drugi način, a u pomoćne poređenje sa pronađenih fotografijama i lokacija pronalaženja tela. Šire: GUIDANCE ON DEALING WITH FATALITIES.151 Moderne tehnike obdukcije omogućavaju da se otisci rekonstruišu na osnovu unutrašnjeg izgleda epiderme, čak i posle dužeg izlaganja vodi. Tucker W.R., str. 55.

različite podloge i mogu se klasifikovati i sistematski arhivirati. Ograničenja primene ovog metoda vezuju se za sledeće: evidencije crteža papilarnih linija svih prstiju postoje samo za manji broj ljudi (u postupku izdavanja ličnih isprava najčešće se uzima otisak samo jednog prsta);152 kod značajnog broja VS dolazi do raspadanja tela, odnosno uništavanja kože usled dejstva vatre, vode i različitih hemikalija.

Godinama je identifikacija na osnovu zuba najuspešniji metod identifikacije žrtava VS. Nakon pregleda vilica i zuba odontolog može ukazati na godine života i navike stradalog lica, njegovu rasnu pripadnost, sredinu ili regiona iz kog potiče, način ishrane, održavanja oralne higijene i sl. Procenat uspeha u identifikaciji na osnovu zuba znatno varira u zavisnosti od vrste incidenta, nacionalnosti žrtve i zemlje u kojoj je boravila odnosno učestalosti lečenja kod zubara i dobre medicinske dokumentacije. Jedinstvena struktura i raspored zuba omogućavaju identifikaciju kroz upoređenje podataka o zubnom statusu žrtve i onih koji su formirani tokom života stradalog lica. Zubi su dobro zaštićeni u usnoj duplji i otporni su na broje eksterne uticaje. Važe za najčvrše i najotpornije delove čovečijeg tela, pa se mogu korisiti i kada su meki delovi tkiva u potpunosti uništeni. Ovo se odnosi i na intervencije na zubima ( popravke i estetske intervencije i materijale koji se tom prilikom koriste, krune, plombe, širenje kanala).

Ukoliko porodica nestalog lica nije u mogućnosti da ukaže da li je ono uopšte koristilo usluge stomatologa, odnosno ukoliko nije u mogućnosti da precizira koji je to stomatolog, značajni su podaci koji se tiču zdravlja zuba nestalog lica i intervencija za koje znaju da su vršene (vađenje, popravke, ugradnje i sl.).

Poteškoće pri identifikaciji na osnovu zuba vezuju se i za: protok vremena potreban za pribavljanje zubnih kartona (pogotovo kod akcidenata sa žrtvama različitih nacionalnosti); različitost formi zubnih kartona; neadekvatnu popunjenost, neažurnost i nepreciznost zubnih kartona (pogrešno navođenje plombiranog ili nedostajućeg zuba, posebno u zadnjem delu vilice);153 nove plombe koje su u boji zuba i nisu lake za otkrivanje, pogotovo u mrtvačnici; činjenicu da se u pojedinim akcidentima pronalaze samo delovi zubne strukture. Problem predstavljaju i neobeležene proteze.

Biološki materijali (koža, kosti, dlake, krv, izlučevine....) se mogu koristiti za identifikaciju čak iako je telo raskomadano. Nažalost, posle brojnih VS nije lako doći do uzoraka za analizu jer se raskomadanjem većeg broja tela na jednom mestu tkiva (posebno krv) mešaju, a usled dejstva spoljnih faktora dolazi do degradacije tkiva, a time i DNK. U takvim slučajevima najbolji uzorci DNK se dobijaju iz zuba, tkiva iz dubine mišića ili ma kog drugog materijala koji je relativno nezahvaćen raspadanjem. Praksa je dokazala da, pored ostalog, treba uzeti i uzorke i kose i kostne srži, pošto dobro profilisanje zavisi više od kvaliteta uzorka nego od količine. Utvrđivanje identiteta žrtava može da se odvija kroz automatsko pretraživanje, upoređenjem sa profilima bliskih srodnika (predaka i potomaka), kao i kroz poređenje sa samostalnimi nespornim uzorcima (uzetim sa ličnih stvari, sa mesta na kojima su lica boravila i sl.).

152 Ukoliko se radi o zatvorenim VS, tj, ukoliko su imena žrtava poznata (npr. iz spiska putnika), a ne postoje otisci papilarnih linija u službenim evidencijama, identifikacija tela podrazumeva pronalaženje i izuzimanje nespornih otisaka prstiju (iz stanova, hotelskih soba, kancelarija, sa radnih mesta, ličnih stvari i sl.). 153 Rentgenski snimci zuba, a posebno ortopani cele vilice su od izuzetno velike pomoći i često otkrivaju karakeristike i intervencije koje stomatolog nije uneo u kartone.

Prepreke za primenu ovog metoda se vezuju za to što podrazumeva znatnije troškove i zahteva visok nivo stručnosti i adekvatne laboratorijske resurse (u pogledu prostora, vremena ili raspoloživog stručnog osoblja), kao i vreme potrebno za obavljanje potpune DNK analize (ekstrakcija, pročišćavanje i pojačavanje DNK nisu uvek laki i ono što je izvodljivo za jedno ili dva tela može da postane nemoguće u vremenu koje je na raspolaganju za identifikaciju žrtava masovnih katastrofa).

Identifikacija žrtava VS kroz sprovođenje prepoznavanja, kako onog direknog, tako i onog koje se vrši na osnovu video zapisa i fotografija stradalih lica154 nije najpouzdanija, te joj treba pristupati uz krajnji oprez i rezervu i koristiti je kao orjentaciono eliminaciono sredstvo. Razloga je više: crte lica posle smrti mogu izgledati bitno drugačije nego za života; povrede, dejstvo vatre, eksplozije, hemikalija, kao i raspadanje tela usled dužeg boravka pod vodom smanjuju verovatnoću uspešne vizuelne identifikacije; već traumatizovani gubitkom bliske osobe, prepoznavaoci doživljavaju još snažnije emocije i stres u momentu opažanja i kontakta sa telom stradalog lica (njegovim delovima) i u takvom stanju neretko prave greške. Dodatna komplikacija postupanja može nastati i zbog različitih kulturoloških u religioznih zahteva rodbine.155

Identifakacioni podaci o nestaloj osobi koji se traže od prepoznavaoca izvor su saznanja o njegovim brojnim odlikama, a potom i osnov za proveru iskaza o pozitivnom prepoznavanju.156 Ipak, prikupljanju podataka od rođaka i prijatelja ne bi trebalo pristupati sve dok se formira pouzdan popis žrtava. Kada ima razloga da se pokuša sa vizuelnom identifikaciojom uobičajeno je da se prepoznavaoci zamole da obidju privremenu mrtvačnicu i pogledaju niz tela u otvorenim kovčezima. Drugačije mišljenje zastupljeno je u Planu za zbrinjavanje -“identifikacija žrtava mora da se odvija u privatnosti i ne sme se dozvoliti rodbini da pregleda tela svih stradalih u nadi da će izvršiti identifikaciju“. Rođacima, odnosno drugim žrtvi bliskim licima treba predočiti i to koliko dugo mogu da budu u blizini stradlog lica, da li mogu da ostanu nasamo sa telom, da ga dodiruju i sl.

U postupku utvrđivanja identiteta žrtava, ukoliko nema uslova za primenu pouzdanijih metoda, odnosno u cilju stvaranja uslova za njihovo preduzimanje (kroz indicijalno upućivanje na određene zaključke) mogu se koristiti i podaci o odeći157 i drugim predmetima koji se mogu pronaći kod žrtve ili na njoj (nakit, lična dokumenta, kreditne i članske karte, metalne pločice sa identifikacionim podacima i sl.). Pomenuti predmeti su posebno značajni ako imaju izrazite individualne karakteristike ili identifikacione oznake i na neki način su pričvršećeni za telo (pirsing, burme koje se ne mogu skinuti i sl.). Naravno, treba imati na umu da pojedini predmeti ne moraju pripadati

154 Šire, Žarković M., Kriminalistička taktika, Beograd, 2009, str. 304.155 Kada je telo veoma unakaženo izbegava se njegovo izlaganje, odnosno čini sve da se popravi izgled (uključuje ubrizgavanje zaštitnog sredstva koje sprečava promenu boje i raspadanje leša). Tucker W.R., str. 59. 156 Praktična korist od takvih informacija može biti različita. Neke će imati orjentaciono indicijalni karakter (godine života, pol, rasna pripadnost, visina, telesna razvijenost, boja očiju i kose, frizura, probušene uši, odeća i obuća i sl.), dok će druge upućivati na snažne dolaze o identitetu (telesni deformiteti, mladeži, tetovaži, ožiljci, tragovi i posledice medicinskih intervencija ili povređivanja, odstranjenja pojedinih organima i sl.). Tucker W.R., str. 55. Poređenje rentgenskih snimaka iz mrtvačnice sa snimcima napravljenim dok je osoba bila živa može da otkrije takav skup tačaka slaganja da identifikacija preminulog može da se obavi izvan svake razumne sumnje. Clement J.G., str. 558.157 Sa rastom nivoa putovanja i masovne proizvodnje garderobe u manje razvijenom svetu, daleko od krajnjeg mesta prodaje, odeći žrtava katastrofa se ne pridaje velika važnost. Postoje i neki izuzeci; na primer, u avionskim nezgodama u kojima neki putnici dolaze iz regiona u kom se nosi tradicionalna odeća, to može da bude korisno u početnom razvstavanju ostataka. Slično je i sa uniformama i opremom posade aviona. Clement J.G., str. 559.

licima kod kojih su pronađeni (u trenutku incidenta ili tokom prikupljanja žrtava odvojeni su od lica kojima pripadaju). Uz to, prilikom požara, eksplozija ili pri ispadanju iz aviona koji se raspadne na većoj visini odeća može biti u potpunosti uništena, a preostali delovi često su oštećeni usled toplote, telesnih tečnosti ili hemijskih sredstava za gašenje. Slična situacija je i sa drugim predmetima, osim npr. sa nakitima i drugim predmetima napravljenim od čvrstih i postojanih materijala (nažalost gubljenje i uništavanje nakita, pa i njegovo protivpravno prisvajanje nje tako retko, (posebno ako se nalazi na perifernim delovima tela, odnosno ako ima veliku materijalnu vrednost i lako se uočava).

19.7. Organizacija policije za izvršavanje specifičnih zadataka u vanrednim situacijama

Za izvršavanje specifičnih zadataka policija u otklanjanju posledica vanrednih situacija prirodnog, tehničkog i tehnološkog karaktera mogu se formirati grupe-ekipe (timovi) različite namene (grupa za evakuaciju, operativna grupa, grupa za identifikaciju poginulih, spasilačke grupe, grupa za pomoć stradalim i porodicama i dr.).

Grupa za evakuaciju se sastoji od pripadnika policije raspoređenih na punktovima za evakuaciju: 1-2 čoveka u evakuacionoj komisiji, 1-2 čoveka u komisiji za kontrolu saobraćaja i 1-2 čoveka za zaštitu javnog reda i mira. Na punktovima za ukrcavanje ljudi u vozove postavlja se 3-5 ljudi po ešalonu. Kao pratnja svake automobilske kolone upučuju se 1-2 čoveka, a za pratnju železničkog ešalona 2 čoveka. Na punktovima za ukrcavanje ljudi na brodove i čamce postavljaju se 2-4 čoveka, dok ih pojedinačno prate 1-2 čoveka. Što se tiče pratnje pešačkih kolona postavljau se 1-2 čoveka na 1000 evakuisanih. Na maršrutama za evakuaciju se na svakih 7-10 km postavlja punkt za regulisanje saobraćaja sa 1-3 čoveka. U punktovima na kojima se privremeno raspoređuje stanovništvo obično se postavlju grupe za zaštitu javnog reda i mira, uključujući dve patrole od 2-3 čoveka na 5-10 hiljada evakuisanih. Za registraciju evakuisanih postavlja se 3-5 ljudi.

Operativne grupe, koje broje 9-12 policajaca su namenjene za borbu protiv kriminala. U svaku zonu, iz koje je sprovedena evakuacija dodatno se upućuju 1-2 operativne grupe. Na punktu za raspoređivanje evakuisanih postavlja se grupa od 3-6 ljudi. Grupa za identifikaciju poginulih u uslovima tehničkih i tehnoloških vanrednih situacija uključuje do 10 ljudi.

Spasilačke grupe obično broje 100-150 ljudi, a ukoliko je potrebno, broj se povećava na račun pomoćne policije.

Grupa za pružanje pomoći stradalima i njihovim rođacima broji 3-6 ljudi.

Organizacija zaštite javnog reda i mira zahteva sprovođenje specifičnih mera kao što su sakupljanje podataka o vremenu, mestu sahrane poginulih, broju ljudi koji će prisustvovati, izučavanje mišljenja stanovništva o udesu i havariji, informisanje rođaka i poznanika poginulih, stanovništva, kao i zaposlenih u objektima gde se dogodila havarija, katastrofa, suzbijaju se glasine, vrši se izviđanje područja i mesta gde će lica biti sahranjena, prate se lica, koja deluju protiv države

19.8. Osnovne karakteristike načina delovanja policije u vanrednim situacijama društveno-političkog karaktera

Delovanje policije u vanrednim situacijama društveno-političkog karaktera ima svoje posebne karakteristike, budući da se odvija u teškim, ekstremnim okolnostima. Najvažnije elemente

aktivnosti policije u navedenim uslovima predstavljaju primenjeni oblici i metode delovanja, a koji su promenljivog karaktera. Njihov sadržaj zavisi od mnogih činilaca, kao što su: pravni položaj policije; intenzitet i vrsta društveno-političkog konflikta; snage i sredstva koji su na raspolaganju; sadržaj zadataka koje policija rešava, i sl.

Društveni konflikt se shvata kao viša faza u razrešenju oštrih protivrečnosti između pojedinaca ili društvenih grupa. Njegova suština je u suprotstavljenosti ciljeva subjekata sukoba, a ispoljava se kao jedan od vidova reakcije na procese i situacije u društvenoj sredini. Uzrok takvih sukoba jesu društvene protivrečnosti koje je, usled različitih okolnosti (objektivnih i subjektivnih), veoma teško prevazići. Posledica društvenih konflikata jesu vanredne situacije društveno-političkog karaktera.

Postoji mišljenje, koje se zasniva na analizi normativnih pravnih akata i izvorima iz literature,da se u različite oblike vanrednih situacija društveno-političkog karaktera mogu svrstati: unutrašnji oružani sukob - oružana pobuna, masovni nemiri; diverzija; terorizam; uzimanje talaca; zauzimanje važnih državnih objekata; zauzimanje i otmica aviona; blokada određenih područja (tj. izolacija određenih područja s ciljem prekida njihovih veza sa spoljašnjim svetom); međunarodni konflikt; blokada saobraćajnica I dr. Ovaj spisak nije i ne može biti potpun, budući da zakonitosti društvenog razvoja po svojoj suštini podrazumevaju stalno prisutnu sukobljenost.

Prethodno navedene pojave nastaju i odvijaju se u društvenoj sredini i složene su prirode, pošto zadiru u interese određenog dela stanovništva. Karakterišu ih sledeća osnovna svojstva: nanose štetu društvenim odnosima; ometaju normalan proces državne uprave; po pravilu su protivpravne prirode; delovanje lidera može biti društveno opasno i sprovodi se smišljeno.

U praksi kod nas, zadaci koje policija rešava u takvim uslovima, određeni su ne samo republičkim zakonodavstvom, već i resornim normativnim pravnim aktima i najčešće su: suzbijanje masovnih nemira u naseljenom mestu; suzbijanje masovnih nereda u popravnim ustanovama i zatvorima; potražne i poterne aktivnosti; lišavanje slobode pripadnika kriminalnih organizacija i njihovo dovodjenje nadležnim organima; onemogućavanje zauzimanja važnih objekata; oslobađanje talaca; učešće u sprečavanju i okončanju otmica letelica i drugih nelegalnih akata u odnosu na delatnost civilne avijacije; učešće u onemogućavanju terorističkih akata; učešće u okončanju vanrednih situacija prirodnog ili tehničko - tehnološkog karaktera.

Kako se vanredna situacija društveno-političkog karaktera ispoljava kroz naglo zaoštravanje odnosa u društvu, koje može usloviti oštre sukobe između građana (grupa građana), kao i između građana i organa vlasti, tako se i zadaci na njenom okončanju rešavaju putem specifičnih formi i metoda delovanja. U tom cilju sprovodi se specijalna operacija kompleksnog karaktera. Ona podrazumeva sprovođenje niza mera usklađenih u pogledu vremena, mesta i ciljeva, a takođe i delovanje snaga i istražne radnje, što se realizuje prema jedinstvenom planu i uz centralizovano rukovođenje. Radi rukovođenja pri izvođenju specijalne operacije formira se operativni štab, koji ostvaruje operativno rukovođenje dodeljenim snagama i sredstvima.

Kao primarni zadaci, čije izvršenje organizuje operativni štab, javljaju se: organizacija izviđanja i osmatranja na teritoriji na kojoj se izvodi specijalna operacija, formiranje i rasporedjivanje snaga i sredstava, obezbeđenje uslova za njihovo grupisanje, izveštavanje o merama koje se sprovode,

koordinacija aktivnosti snaga i sredstava, izveštavanje o gubicima među stanovništvom i službenim osobljem, saradnja sa organima uprave.

Radi rešavanja osnovnih i sekundarnih zadataka specijalne operacije, od angažovanog osoblja se formiraju različite organizaciono-taktičke celine, i to za: vezu; izviđanje, osmatranje, obaveštajne polsove; saradnju sa sredstvima javnog informisanja; vođenje pregovora; istražno-operativne aktivnosti; dokumentovanje; kriminalističke zadatke; blokadu; evakuaciju; raščišćavanje; za primenu specijalne tehnike; za zaštitu; zaštitu objekata; patroliranje; kontrolu i regulisanje saobraćaja, opštu logistiku i dr.

Osnovne metode zaštite društvenog poretka i bezbednosti, koje primenjuje policija u vanrednim situacijama društveno-političkog karaktera, zavise od više uslova u vezi sa vremenom, mestom, težinom situacije, i učesnicima tih događaja. U celini ti uslovi se mogu klasifikovati na sledeći način: a). Mere kontrole prostora – delovanje koje podrazumeva pokrivanje policijskim patrolama čitave oblasti gde se odvija specijalna operacija ili pokrivanje najvažnijih lokacija, b). Blokade – potpuna izolacija područja ili objekta putem sprečavanja njegovog neovlašćenog napuštanja ili ulaska u njih, c). Mere evakuacije – odvođenje (odvoženje) stanovništva i vredne imovine iz zone u kojoj se odvija specijalna operacija i d). Istražne mere – aktivnosti usmerene na otkrivanje, pronalaženje i hvatanje izvršilaca krivičnih dela.

Policija može kao jednu od metoda koristiti psihološko delovanje. Ono se ostvaruje demonstracijom sile i vođenjem pregovora. Takva praksa je karakteristična i za delovanje policijskih snaga u inostranstvu. To su na neki način preventivne mere, koje imaju za cilj sprečavanje eventualnog sukoba sa policijskim snagama.

Ukoliko primenjene preventivne mere ne omoguće postizanje zadatog cilja, tada je policija prinuđena da primeni silu. Ovakve aktivnosti se odvijaju kroz savladavanje otpora, odbijanje napada i hvatanje izvršilaca i podnošenje odgovarajućih prijava protiv njih nadležnim organima. Prema tome, delovanje policije u različitim vrstama vanrednih situacija društveno-političkog karaktera ima sledeće opšte odlike: formira se organ rukovodjenja – operativni štab; navedeno delovanje se realizuje kroz izvođenje specijalne operacije; formiraju se operativne grupe; uvodi se oštriji pravni režim na teritoriji na kojoj se sprovodi specijalna operacija, mogu da se redukuju određena ljudska prava i da prošire policijska ovlašćenja.

19.9. Policijski planovi za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama

Važan organizacioni element, koje utiče na spremnost policije za izvršavanje zadataka otklanjanje posledica vanrednih situacija prirodnog, tehničkog i tehnološkog karaktera, predstavljaju planovi za zaštitu i spasavanje i delovanje policije u ovim situacijama. Ti planovi određuju delovanje organa

upravljanja i snaga policije u vanrednim situcijama i na taj način omogućavaju raniju koordinaciju različitih službi i jedinica policije i drugih snaga, uključenih u ove poslove.

Osnovni delovi plana delovanja policije prilikom učestvovanja u otklanjanju posledica vanrednih situacija prirodnog, tehničkog i tehnološkog karaktera su: zadaci policije prilikom učestvovanja u otklanjanju posledica vanrednih situacija; sastav operativnog štaba; redosled delovanja službenih lica u svim etapama vanrednih situacija; obaveštavanje i dovođenje u stanje priopravnosti- gotovosti snaga i sredstva; snage i sredstva, uključena u delovanja u vanrednim situacijama; upotreba različitih vidova prevoznih sredstava; učestvovanje u otklanjanju posledica vanrednih situacija; organizacija uzajamnog delovanja; logistička i tehnička podrška; mere bezbednosti.

Grafički deo plana delovanja treba da sadrži: granice administrativne podele države; razmeštaj i upravljačke punktove policije, obrazovnih ustanova i drugih institucija Mnistarstva; razmeštaj i upravljački punktovi drugih organa sa kojima policija sarađuje; razmeštaj republičkih organa izvršne vlasti; objekti pod zaštitom; granice zona, na koje je teritorija države podeljena; moguće oblasti delovanja, maršrute ka njima (osnovne i rezervne), vremenski pokazatelji; zone mogućih zemljotresa i poplava; registar i kratak opis potencijalno opasnih objekata, mogućih zona zagađenja; železničkih stanica, aerodroma, luka (pristaništa), kao i snaga i sredstava uključenih u izvršavanje zadataka.

Jedno od najvažnijih pitanja uspešnog rada policije u vanrednim situacijama je obezbeđenje prevoznih sredstava, kojima se služi policija u vanrednim uslovima. Njihov proračun u pogledu potrebnog broja vozila vrši se na osnovu službenih zahteva i potreba. Početni podaci u tom proračunu su brojnost pripadnika policije, obim i struktura materijalno-tehničkih sredstava, raspored pripadnika policije u prevoznim sredstvima, osnovne karakteristike prevoznog sredstva.

19.10. Koordinacija i sadejstvo policije sa organima odbrane, bezbednosti i zaštite

Imajući u vidu da, po naređenju predsednika Republike o sprovođenju plana odbrane Republike Srbije, građani, državni organi i dr. postupaju u skladu sa obavezama utvrđenim planovima mobilizacije158, ostvarivanje uloge policije u obezbeđenju sprovođenja zadataka (nap.evakuacije) je praktično nezamislivo bez saradnje ovih organa sa organima odbrane, bezbednosti i zaštite. Pravni osnov te saradnje sadržan je u nadležnosti policije u obavljanju poslova javne bezbednosti, odnosno obavezi pružanja pomoći drugim nadležnim organima i organizacijama u sprečavanju i otklanjanju posledica opštih opasnosti. Koordinacija, po cilju i zadacima policije biće različitog intenziteta, u zavisnosti od vrste opasnosti i zadataka (kao povezane grupe poslova) koje obavljaju ovi organi, odnosno da li se radi o izvorno unutrašnjim ili kakvim drugim poslovima.

Saradnja sa pojedinim državnim organima u sprovođenju zadataka biće neprekidna i intenzivna, bez obzira na vrstu opasnosti. Misli se pre svega na štabove za vanredne situacije i jedinice civilne zaštite, kao i organizacione jedinice sistema 112 Sektora za VS. U slučaju elementarnih i drugih opštih opasnosti, kao i ratnih razaranja koja pogađaju stanovništvo, organizacione jedinice policije će, zajedno sa nadležnim jedinica civilne zaštite, biti angažovane na raznim zadacima zaštite i spasavanja ugroženog stanovništva, pri čemu se vodi računa o prioritetima.

158 Čl. 92 Zakona o odbrani.

Za vreme boravka u rejonu razmeštaja, vatrogasno-spasilačke jedinice i inspektori zaštite od požara sa jedinicama civilne zaštite, obezbeđuju uslove da budu preduzete sve propisane mere zaštite od požara. Prema pojedincima mogu se primenjivati i prinudne mere sprečavanja loženja vatre, ako bi time bili dovedeni u opasnost život i boravak evakuisanog stanovništva.

Policija će uzeti učešće i u sledećim aktivnostima: nadgledanje i pružanje pomoći u vezi sa smeštajem, nošenjem i korišćenjem oružja od strane ostalih lica koja obezbezbeđuju evakuaciju; obezbeđenje skladišnih kapaciteta hrane, opreme i slično; pružanje pomoći u prihvatanju zadržanih lica i njihovo privođenje nadležnim organima; pomoć u savladavanju otpora i napada pojedinaca, kada se za to ukaže potreba; pružanje raznih obaveštenja, itd. U svim navedenim slučajevima, osnovna briga nadležnih organizacionih jedinica policije je omogućavanje nesmetanog rada drugih službi i organa, naročito organa civilne zaštite, kao i organizacija koje obavljaju javnu službu ili delatnost. Policija ima dužnost da, u okviru svojih ovlašćenja, savlađuje otpor naređenim merama zaštite, ali vodeći računa da, pri tome, ne vrši poslove iz nadležnosti drugih organa kojima ukazuje pomoć.

U uslovima izvođenja borbenih dejstava biće naglašena potreba za sadejstvom nadležnih organizacionih jedinica policije sa jedinicama Vojske Srbije. U slučaju da se na pravcu evakuacione rute, prema saobraćajnoj infrastrukturi visokorizičnim industrijskim postrojenjima, očekuje diverzantsko-teroristička aktivnost neprijatelja, potrebno je razmotriti mogućnost zajedničkog angažovanja specijalnih antiterorističkih jedinica vojske i policije. Ukoliko uslovi zahtevaju, na zadacima kontrole kretanja stanovništva i blokiranja ugrožene zone potrebno je angažovati patrole saobraćajne policije i vojne policije radi zajedničkog regulisanja saobraćaja i vršenja određenih preventivnih operativno-taktičkih mera i radnji (legitimisanje, pregled lica, vozila i stvari, itd). U svim navedenim slučajevima koordinacije i sadejstva nameće se nužnost i važnost svestranih i realnih procena opasnosti, snaga i sredstava, obima i oblika saradnje, sa precizno definisanim odgovornostima svih učesnika u sprovođenju evakuacije. Zadaci Vojske mogu da budu: raspoređivanje malih rukovodnih timova koji pomažu interventnim službama u određivanju obima VS i njegovom praćenju; pomoć u kontroli pristupa i regulisanju mase bez učešća u održavanju javnog reda (dužnost policije); pomoć policiji u kontroli i kanalisanju velikog broja građana u oblasti VS; identifikovanje i osiguravanje bezbednih pravaca za kretanje u oblasti VS; davanje ljudstva za postavljanje u kordone (očekivani odnos policajaca i vojnika bio bi 1:5); pomoć policiji da kontroliše tačke pristupa i zborna mesta, kontrola ili kanalisanje velikog broja ljudi, naročito na zbornim mestima i u tačkama pristupa; pomoć u odnosima sa medijima i drugim nevladinim organizacijama; zaštita skladišta i distribucija - pomoć u zaštiti i transportu zaliha, uključujući lekove; podrška policiji u prevenciji kriminala i krađa; pružanje prve medicinske pomoći u VS sa masovnim žrtvama, evakuaciji, lociranju, osiguranju i obeležavaju tela ili delova tela, i podrška medicinskoj službi u omogućavanju pristupa i evakuaciji; inženjerski zadaci - civilne i lokalne vlasti zadržavaju vodeću ulogu kada su u pitanju civilni inženjerski zadaci, ali ih mogu podržavati inženjeri i tehnika iz vojno-tehničkih jedinica; obezbeđenje, organizovanje i kontrola privremenog ili hitnog smeštaja, mesta za deljenje hrane i vode - pored nabavke hrane i vode, od pripadnika Vojske može se tražiti da kontrolišu mesta na kojima se hrana i voda dele i da raznosi hranu u oblasti pogođenoj VS; kao i pomoć lokalnim vlastima u opremi i kontroli prostorija predviđenih za privremeni smeštaj i medicinsku negu stradalih i evakuisanih. Vojne jedinice se uvek raspoređuju kao samostalne formacije, pod komandom tačno određene osobe tokom njihovog učešća. Na početku svog angažovanja vojne jedinice izveštavaju i postupaju prema smernicama, a ako postoji operativni štab, onda se postavlja vojni predstavnik za vezu sa operativnim štabom.

Zaključak

Prognoza glavnih opasnosti i pretnji do kojih može doći u XXI veku, pokazuje da će se na teritoriji Srbije zadržati visok stepen rizika od izbijanja kriznih i vanrednih situacija različitih vrsta.Savremeni nivo antropogenog pritiska na biosferu usled ekonomskog razvoja i naglog porasta broja stanovnika na planeti blizu je kritičnog i po međunarodnim procenama preti nepovratnim posledicama za svetsku zajednicu u celini. Sve oštrije se ispoljavaju globalni problemi kao uzročnici kriznih situacija. Očekuje se zaoštravanje problema u vezi sa obezbeđenjem čiste vode i nedostatkom hrane. I dalje će biti prisutna složena ekološka situacija na teritoriji Srbije i drugih zemalja i visok stepen opasnosti prirodnog karaktera. Industrijski rast u metalurškoj, hemijskoj i drugim opasnim granama privrede u mnogim zemljama pa i u našoj zemlji, u uslovima velike istrošenosti osnovnih proizvodnih sredstava, pada tehnološke discipline i stepena kvalifikacije zaposlenih može dovesti do porasta broja tehnoloških udesa i katastrofa. Posebnu opasnost može predstavljati tehnološki terorizam nacionalističkih ili verskih ekstremističkih grupa u preduzećima gde postoji opasnost od radijacije ili hemijskih uticaja. Sve složenija priroda opasnosti i pretnji različite vrste zahteva novi pristup u aktivnostima usmerenim na suprotstavljanje tim opasnostima. Na početku XXI veka moraju biti sve rasprostranjenije metodologija upravljanja rizicima VS i nove etičke norme zasnovane na opšteljudskim vrednostima. Mora doći do promene prioriteta u državnoj politici u oblasti bezbednosti stanovništva i teritorije od opasnosti i pretnji različite vrste – umesto «kulture reagovanja» na VS, na prvo mesto mora doći «kultura sprečavanja». Razmere opasnosti i pretnji u XXI veku uslovljavaju potrebu za jačanjem uloge međunarodnih institucija i međunarodne saradnje u oblasti suprotstavljanja tim opasnostima. Možda će, upravo u XXI veku, morati da se prizna da sudbina ljudi zavisi isključivo od njihovog ponašanja, od izbora strategije razvoja, zasnovane na novom pogledu na svet, gde glavni cilj više neće biti rast materijalnog blagostanja na račun proširene reprodukcije robe široke potrošnje, već usklađenost razvoja tehnosfere i prirodne sredine, razvoja u kome dominantnu ulogu ima bezbednost.

LITERATURA

1. Архипова, Н. И., Кульба, В. В., Управление в чрезвичайных ситуациях, РГУ, Москва, 1998.

2. Doggett, T. (2003): The Impact of Severe Thunderstorms: the Forgotten Peril. http://www.air-worldwide.

3.com/_public/images/pdf/The_Impact_of_Severe_Thunderstorms.pdf>, 24 January 2006.

4. Министерство Российской Федерации по делам гражданской обороны чрезвичайным ситуациям и ликвидации последствий стихийных бедесвий, Основы защиты населеня и территорий в кризисных ситуациях, Москва: Деловой экспресс, 2006.

5. Мастрјуков Б.С., Безбедност у ванредним ситуацијама, превод оригинала: Мастрјуков Б.С., Безопасность в чрезвичайных ситуациях, Издательский центр Ацадемиа, Москва, 2004

6. ISO 10006:1997 Upravljanje kvalitetom – smernice za kvalitet u upravljanju projektima

7. Council Directive 96/82/EC, Control of Major Accident Hazards Involving Dangerous Substances, Council of the European Union, 1996.

8. Harms-Ringdahl, L., Safety Analysis - Principles and Practice in Occupational Safety, Taylor & Francis Inc., New York, 2001.

9. Kerzner, H., Project Management – A Systems Approach to Planning, Scheduling, and Controlling, John Wiley&Sons, Inc., 2004.

10. Kulьba, V.V. i dr., Problemы obespečeniя эkonomičeskoй bezopasnosti složnыh socialьno - эkonomičeskih sistem, Institut problem upravleniя, Moskva, 2000.

11. Menьšikov, B.B., Švыrяev, A.A., Opasnыe himičeskie obьekti i tehnogennый risk, Gosudarstvennый Universitet imeni M.V. Lomonosova, Moskva, 2003.

12. Mihalov, A.A., Paenko, N.I., Suldin, I., Klassifikaciя črezvičaйnыh situaciй, v Problemы bezopasnosti pri črezvičaйnыh situaciяh, VINITI, Moskva, 1991.

13. Nouks, S., i dr., Upravljanje projektima – kako završiti posao na vreme i u skladu sa budžetom (prevod sa engleskog), Clio, Beograd, 2005.

14. Phillips, B., Disasters by Discipline: necessary dialogue for emergency management education, a presentation made at the Workshop ''Creating Educational Opportunities for the Hazards Manager of the 21st Century'', Denver, Colorado, October 22, 2003, Internet edition.

15. Savić S., Stanković M., Anđelković B., Specifičnosti sistema upravljanja rizikom i vanrednim situacijama, Zbornik radova sa simpozijuma o operacionim istraživanjima SYMOPIS 06, CD izdanje, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2006.

16. Stojmenov, L., Predić, B., Stanimirović, A., Stanković, M., Emergency Management in Local Community Environment Using Geographic Information Systems, Proceedings of the 8th International Conference “Dependability and Quality Management DQM-2005”, Research Centre DQM, Čačak, 2005.

17. Emergency Management Guide for Business & Industry, Federal Emergency Managemet Agency (FEMA), Internet edition, 2004.

18. Guidelines on a Major Accident Prevention Policy and Safety Management System, as required by Council Directive 96/82EC (SEVESO II), Institute for Systems Informatics and Safety, Internet edition.

19. Systems Engineering Fundamentals, Supplementary Text Prepared by the Defense Acquisition University Press Fort Belvoir, Virginia, 2001.

20. Kulьba V.V., Seregin A.S. Osobennosti upravleniя v usloviяh črezvыčaйnыh situaciй / Rossiйskiй socialьno-političeskiй in-t, M., 1991.

21. William M. Kramer: Disaster Planning and control; PennWel, SAD, 2009.

22. Bittger Preis: Großunfälle und Katastrophen. Einsatztaktik und Einsatzorganisation, Kohlhammer, 1996.

23. Klösters/Sölken :Führen in Großschadenlagen, Kohlhammer, 2005.

24. Zoran Keković, Suzana Savić, Nenad Komazec, Mladen Milošević, Dragiša Jovanović: „Procena rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja“. Izdavač: Centar za analizu rizika i upravljanje krizama, Beograd 2011.

25. SRPS A.L2003:2010, Društvena bezbednost, Procena rizika u zaštiti lica, imovini I poslovanja,. Sl. Glasnik RS, br.92/2010.

26. Đorđević Goran: ''Zaštita šuma od požara'',zbornik radova ''Ekološka istina'' ,Sokobanja, 2006

27. Zakon o vanrednim situacijama ("Službeni glasnik RS", br. 111-2009, 92-2011, 93- 2012.);

28. Zakon o zaštiti od požara (“Sl. glasnik RS", br. 111-09, od 29.12.2009);

29. Zakon o izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi ("Službeni glasnik RS", br. 33/04);

30. Zakon o vodama ("Službeni glasnik RS", br. 30-10, od 5.5.2010)

31. Zakon o metrologiji ("Službeni glasnik RS", br. 30-10, od 5.5.2010);

32. Zakon o šumama ("Službeni glasnik RS", br. 30-10, od 5.5.2010);

33. Zakon o volontiranju ("Službeni glasnik RS", br. 36-10, od 26.5.2010);

34. Zakon o zaštiti prirode ("Službeni glasnik RS", br. 36-09, od 12.5.2009

35. Zakon o zaštiti vazduha ("Službeni glasnik RS", br. 36-10, od 12.5.2010);

36. Zakon o odbrani ("Službeni glasnik RS", br. 116/07);

37. Zakon o vojsci Republike Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 116/07);

38. Zakon o potvrđivanju evropske konvencije o međunarodnom transportu opasnog tereta u drumskom saobraćaju (ADR 2007) MU2-10

39. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi ("Službeni glasnik RS", br. 101/07);

40. Zakon o državnoj upravi («Službeni glasnik RS», br. 79/05)

41. Zakon o planiranju i izgradnji (''Službeni glasnik RS'', br. 72/2009);

42. Zakon o poljoprivrednom zemljištu («Službeni glasnik RS», br.62/06);

43. Zakon o energetici («Službeni glasnik RS», br. 84/04);

44. Zakon o zaštiti životne sredine (“Sl. glasnik RS”, br. 135/04);

45. Zakon o kulturi («Službeni glasnik RS», br. 72/09);

46. Zakon o javnom informisanju (»Službeni glasnik RS», br.43/03);

47. Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu («Službeni glasnik RS», br. 101/05)

48. Zakon o odbrani (''Službeni glasnik RS'', br. 116/07);

49. Zakon o ministarstvima (''Službeni glasnik RS'', br. 48/07);

50. Zakon o lokalnoj samoupravi ("Službeni glasnik RS", br. 123/07)

51. Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi („Službeni glasnik RS“, br 88/09)

Slika . Integralna mapa osetljivosti na opasnosti od prirodnih I tehnolških nepogoda na teritoriji Srbije

Tabela moguće zone zagađenja-kontaminacije opasnim hemijskim materijama, km