Aleksandar Bjelogrlić

ANONIMUS

Narodna knjiga, Beograd 2005.

2

ANONIMUS

1

Tog jutra uranio sam da bih u redakciju lokalnih novina odneo

nedeljni izveštaj. Probudio sam se sparušena mozga, izmožden i malaksao,

uništen mešavinom piva i limun-votke. Setio sam se sinoćnje svađe sa Anjom

i pokušah u glavi da rekonstruišem siloviti prepad na najbliži kafe-bar, koji

sam potom izvršio. Pomrklo mi je pred očima kada ustanovih da sam sasvim

ispraznio novčanik, uz put gnjavio šankericu i naposletku se prepirao sa

vlasnikom koji je nameravao da zatvori lokal. Uz to, i sinoć je, na istovetan

način kao u poslednjih sedam dana, telefon zazvonio negde oko osam

časova. Podigao sam slušalicu i opet imao priliku da osluškujem muk sa

druge strane, sve dok tajnoviti anonimus nije odlučio da prekine vezu. Imao

sam dobrih razloga da gutam knedle zbog tih poziva.

Bilo je to krajem jula. Žege su postale nesnosne i grad je opusteo. S

prozora mog stana na trećem spratu moglo se videti kako automobili

natovareni kamperskim rekvizitima odmiču ka izletištima na Tisi. Za sudsku i

političku hroniku nastala je mrtva sezona. U toku nedelje napabirčio sam

hrpicu nevažnih podataka, napisao članak i predao ga, po običaju, u

poslednjem trenutku.

Urednik je zabrinuto klimao glavom pre no što se latio da pročita

tekst. Bio je to suvonjav, ćutljiv partijski aparatčik koji je, blagovremeno

3

namirisavši da Berlinski zid neće opstati, uobrazio da se vešto prestrojio u

demokratski tabor

"Rok za ovu rubriku bio je - sinoć. Opet su zbog tebe morali da

ostavljaju rupe na stranama" - reče on, ne uzbuđujući se i ne gledajući me u

oči. "Saradnik po ugovoru, otaljavaš pet šlajfni za svako izdanje, i to za pare

koje pomalo liče na sinekuru. Ne grize te savest?"

"Grize me" - odgovorih bez razmišljanja, setivši se da ću zbog praznog

novčanika morati da ručam na bonove u kantini. Potom reših da uzvratim

napadom. "Ali čini mi se da bi prava sinekura podrazumevala regres, godišnji

odmor i penziono."

Urednik se kiselo osmehnu, potom mu zazvoni telefon i on podiže

slušalicu. Dok je razgovarao, shvatih da mi je miroljubivost u interesu. Zato

se nadovezah čim je prekinuo vezu: "U stvari, cenim to što ne škrtarite. Da

nemam klizno radno vreme, mogao bih da se pozdravim sa honorarima od

Borbe. Pa i od onih iz sarajevskog Oslobođenja ponekad nešto kapne."

Ipak, znao sam da za svoju malu privilegiju ne mogu zahvaliti samo

čovekoljublju uredništva. Moj prethodnik na mestu skupštinskog izveštača,

tvrdokorni partijski linijaš, dospeo je na tanak led, napustio redakciju i

osnovao sopstveno preduzeće za distribuciju štampe. Firmi je sada bio

potreban neko drugi.

"Budi zahvalan upravnom odboru. Oni valjda znaju zašto dreše kesu" -

reče urednik ušiljivši lice, kao uvek kad je pripremao nešto ironično. "Česi

traže slobodne izbore, Mađari sklanjaju gvozdenu zavesu. Hvala bogu - kod

nas su pali foteljaši, ali federacija se klima. Možda tvoj profil sada savršeno

odgovara poslovodstvu. Da ispadnu lepši posle izbora, ako ih bude."

"Ima tu još nešto" - rekoh izvlačeći cigaretu iz zgužvane kutije. "Ovi

tvoji iz redakcije drže se isključivo sporta, kulture i servisnih vesti. Ne

zameram im, to su ozbiljni, porodični ljudi. Zašto da rizikuju? A i plaćate im

penziono. Ovako gledam na stvar: Postoji neko kome su moćnici odavno

stali na žulj. Pošto je navikao je da stvari rešava iz bezbedne pozadine,

4

potreban mu je saveznik, da povuče medijski oroz. Neko ko će da podmetne

grbaču u pravom trenutku."

Urednik napravi grimasu zbog toga što dimim u kancelariji. "Mislim

da si se već dobro pokazao kad je pala pokrajinska vlada" - reče podešavajući

kravatu. "Dok je narod u Novom Sadu jogurtima flekao Skupštinu, istresao

si sve što znaš o Grukiću."

"Ma hajde, ispada da su zbog mojih otkrića usijane glave izgubile

položaje" - rekoh razdraženo. "I ranije je mnogo toga isplivalo na površinu, a

drmatori su bezbedno opstajali u sedlima. U svakom slučaju, poslužio sam

kao dobar advokat nekom ko sad pliva na talasu demonstracija."

Mom sagovorniku se ovo ni malo nije dopalo. On obori pogled i

tobože se zagleda u naslove rubrika. Zatim reče: "Preterano se uživljavaš u

ulogu nekog ko se ne libi da stvari nazove pravim imenom. To je zbog toga

što smo ti dali odrešene ruke, od samog početka. Reci - da li je neko ikada

redigovao tvoje izveštaje i komentare?"

"Ne, ali razlog je što su svi izgubili kompas. Ni danas nisu načisto koji

će vetar da prevlada. Kuda će odvesti ova stvar sa mitinzima, Kosovom,

Slovenijom, sa ljuljanjem u Istočnoj Evropi? A kad je reč o našoj maloj varoši

- i sam znaš da je ono što se otkriva javnosti samo vrh ledenog brega."

Urednik zavrti rukama kao da je izgubio nit i da ga prljavštine ne

zanimaju. "Znam tvoju priču - dokumenta, fotografije, fotokopije ugovora,

anonimne dostave od ogorčenih službenika i policijskih istražitelja. Kao što

rekoh - ako proceniš da tu ima štofa, štampaćemo. Ali znaj da nastupa vreme

kad treba malo spustiti loptu."

On je bio uveren da je pronašao svoj kompas. Pre mesec dana, na

Vidovdan, organizovao je ekskurziju na Gazimestan i sada se šuškalo da

uskoro treba da dobije resor u gradskoj upravi. Očigledno je već naplaćivao

svoju elastičnost. Za nas nekolicinu terenskih kulučara, koji smo obavili

koristan posao, sve je ostalo po starom.

5

Doista, znao sam stvari o proneverama, falsifikatima, pretnjama

pištoljem. Dospeo sam do fiktivnih ugovora i dokumenata o naplati velikih

provizija. Sve je to moglo poslužiti kao dokaz za kriminalnu odgovornost

čoveka po imenu Svetolik Grukić, jednog od lokalnih stubova smenjene

pokrajinske garniture. Ljudi koje je držao u šaci i sami su grabili priliku da

zloupotrebom položaja zgrnu novac i na vreme ga ulože u vlastite poslove,

kuće na moru, skupe automobile.

Više od pola godine prošlo je od jogurt-revolucije. Stare gazde behu

maknute iz politike, ali ne i iz finansija. Upražnjena mesta zauzeli su novi

ljudi, mahom konkurenti iz istog tabora. Bilo je mnogo povike na

dojučerašnje šefove, ali javna tužilaštva nisu pomišljala da u svemu ima posla

i za njih. Na uličnim "mitiznima istine", niko više nije tražio slobodne izbore.

Tražili su oružje.

Među novinarima se znalo da su ućutkani inspektori privrednog

kriminala koji su revnost pretpostavljali obzirima. Jedan od njih, Milun

Parlović, prgav policajac koji mi je pre nekoliko godina, kivan na svoje

korumpirane šefove, dostavio dosije o masovnim utajama poreza opštinskih

čelnika, bio je sada prevremeno penzionisan pod izgovorom o višku radne

snage.

Nastupile su letnje vrućine, čaršijske ujdurme prividno utihnuše, a

meni je ono što se događalo sve više počinjalo da nalikuje zaveri ćutanja, ili

zatišju pred buru.

"I tako veliš" - rekoh zabivši opušak u pepeljaru. "Vreme je da se

povuče ručna?"

"Treba biti obazriv" - reče urednik ustajući od stola i dajući time do

znanja da ima i drugih poslova. "Kao što rekoh, već si razotkrio mnogo

zamršenih stvari. Ali uvek se setim nečeg što je jednom rekao Kepa, tvoj

prethodnik, koji sada distribuira štampu. 'Ja jesam lud, ali nisam budala'."

6

Potrudih se da se nasmejem, ali osmeh je ispao usiljen. "Lepo rečeno,

iako je to dokazao tek kada ste ga šutnuli. Ali nije svako za privatni biznis" -

rekoh izlazeći iz kancelarije.

Vrzmao sam se po redakciji do jedanaest sati, kad je bilo vreme ručku

u novinarskoj kantini. Gladni izveštači sjatili su se u salu i nastao je red pred

rafovima sa hranom. Stajao sam sa tacnom u rukama i pokunjeno maštao o

telećim šniclama u bešamelu, koje su bile Anjin specijalitet. Po drugi put

pomislih kako je bila greška to što sam je nakon sinoćnje prepirke otpravio

kući. Zapravo, nije imala drugog izbora do da se maši kvake.

Pokušah da rekonstruišem događaj.

"Danas su nas Gavrilovići zvali na večeru" - bilo je prvo što je rekla,

zavaljena u fotelju, gledajući me očima uokvirenim tamnim podočnjacima.

Pre toga, zloslutno je ćutala desetak minuta. Znao sam da je to zbog toga što

sam se sa posla vratio šest sati kasnije nego što je ona očekivala.

"U redu, ali kad ćeš stići da se doteraš?" - rekao sam neobaveznim

tonom.

"Da se doteram?" Skočila je i unela mi se u lice. "Romantične šetnje,

pozorište, večera uz sveće! To su bila tvoja slatka obećanja kad si me

nagovarao da dođem. Dođavola sa tim, potrebno mi je samo malo, malo

pažnje. Znaš li koliko je sati? Da im banemo u ponoć? Ti si se ionako već

doterao, bazdiš kao pivara."

U tom je zazvonio telefon. Pogledao sam na sat i ustanovio da je

prošlo devet - to nije bio termin za one koji me anonimno uznemiravaju. Bio

sam uveren da je na drugom kraju linije neki od njenih poslovnih partnera.

Kad sam to i proverio, bez reči spustih slušalicu.

"Ko je to bio?"

"Neko ko hoće da ga vodiš na poslovni ručak i uvališ mu svoje

herbicide i otrove za bube."

7

"Kako se usuđuješ!" - zasikta ona. "Radim za najbolju slovenačku

trgovinsku firmu. Da nisam akviziter, kako bismo platili zimovanje? Možda

tvojim slavnim honorarima?"

"Otkud ti pravo da svima razdeliš moj telefonski broj? Imaš trideset

godina, oblačiš miniće, i svi poslovni partneri misle da su predodređeni da te

odvuku u krevet. To je recept za prodaju herbicida? Telefoni zvone, zvoneee!

Saosećam sa tvojim bivšim mužem. Koliko ima od kako je tvoj sin otišao na

letovanje? Deset dana? Preselila si se kod mene i od tada sam izgubio miran

san. "

"Bila je to greška, velika greška!" - reče ona obuvajući cipele. Imala je

vitko telo i lagana letnja haljina joj je savršeno prianjala uz bokove. Tada mi

je prvi put sinulo da sam preterao. Pokušao sam da je zaustavim, ali poslovne

žene ne haju za sentimentalnosti.

Izabrao sam sto u uglu kantine, odložio tacnu i razvio jutrošnje izdanje

Banatske pošte. Po običaju, spremio sam se da između zalogaja čitam male

oglase - ono što je u novinama uvek najzanimljivije. Neko je nudio kuću u

zalog za pozajmicu od deset hiljada maraka. Tražena su četiri građevinska

radnika za posao u Izraelu. Nekoliko stranica bilo je ispunjeno reklamama

privatnih firmi - preduzetništvo naizgled beše u usponu posle kraha

dirigovane privrede. Taman sam omirisao restovan krompir i zasekao

pljeskavicu, kad primetih da se Pera Uncut snishodljivo vrzma oko stola.

"Slobodno?" Bio je neizbežan.

"Sedi Perice."

Rasporedio je tanjire ispred sebe. Zaokrugljena lica i sporih pokreta,

histeričan i prevrtljiv, piskutava glasa, Uncut je bio jedan od retkih koji su se

sa mnom srdačno ophodili u vreme kada sam se kao žutokljunac obreo u

redakciji. Uvek na usluzi, isprva mi je bio simpatičan i tek dockan sam

shvatio da je premazan raznim mastima. Jednom sam mu pokazao Grukićev

corpus delicti iz svoje arhive, a on se, gradeći se nevešt, suviše glasno raspričao

unaokolo. On razlabavi okovratnik, dohvati viljušku i prozbori:

8

"Trideset tri stepena."

"Juli!"

"Kako se snalaziš na ovoj jari? Malo si žut u licu."

"Ima ljudi koji mi idu na žuč."

"Ah, tako. Možda će ti biti lakše kad ti kažem da je Svetolik ovih dana

overio pasoš."

"Kako to misliš?"

"Pobegao je u inostranstvo." Značajno se zagledao u komad kobasice

naboden na viljušku. "Uplašio se da ga ne strpaju u buvaru. Dobro ste ga

potprašili, ti i Sava."

"Od koga si to čuo?"

"Od direktora firme u kojoj je on bio predsednik upravnog odbora.

Počeli su da saslušavaju sitne ribe i odmah je zbrisao. Navodno je otišao na

poslovni put, zajedno sa ženom. Ako misliš da će se vratiti, veoma si naivan.

Taj je znao šta radi. Deponovao je pare napolju, i to ne na jednom, nego na

tri mesta."

Vest me je iznenadila. Nisam pretpostavljao da Grukić može biti

toliko malodušan. Slutio sam da je on, dok ga nisu maknuli, držao sve konce

u svojim rukama. Mnogi su bili upleteni. Utoliko više je bila pouzdana

procena da će se naposletku izvući bez ogrebotina.

"Možda preteruješ?"

"Sumnjam. Sačekaj malo, pa će ti sve biti jasno."

Nastavili smo da jedemo ćutke. Pokušavao sam da dokonam je li

Uncut ovim poslednjim rečima želeo da prida neko preteće značenje.

Nastavio sam da čitam oglase, iako su mi misli bile na drugoj strani. U

rubrici Domaće životinje deset oglašivača je nudilo na prodaju bele, debele

svinje. Moj prijatelj je jeo sporo, mljackajući i paranoično se osvrćući oko

sebe. Otrembešeni podvaljak mu je poskakivao pri žvakanju, a pogled mu

beše kao u nevine devojke. Osećao sam neodoljivu potrebu da ga opaučim.

Umesto toga, naiskap sam ispio poslednje gutljaje mineralne vode iz litarske

9

boce i osetih kako me istog trenutka obliva znoj. Još me je mučila potmula

glavobolja i pluća su mi hripala kad bih uzdahnuo.

Prošlo je nekoliko minuta. Dokono sam listao stranice i u magnovenju

uočio zanimljivo obaveštenje uokvireno crvenim pravougaonikom. Nekako u

isti mah Uncut je ustao od stola i uljudno se oprostio sa mnom. Otpozdravio

sam mu smeteno, preko volje, a onda se vratio novinama.

Detektivska agencija; obezbeđivanje imovine i pravnih lica; zaštita od

provalnih krađa; detekcija anonimnih pošiljki i telefonskih poziva; pravni saveti, tel.

922-001; Kej Slobode 124.

Zapamtio sam tu adresu.

2

Pre no što kročih u unutrašnjost pres-kluba, još dok sam koračao

ulicom, uočio sam na pločniku parkiran Anjin "folksvagen" i zbog toga osetio

nelagodnost. Posle izvesnog skanjivanja, odlučih da uđem. Bilo je to jedino

mesto gde sam u ovo doba mogao nabasati na poznata lica. Vratar me nije ni

primetio. Bilo je već pola jedanaest i sportski pregled je bio uveliko u toku.

U podrumu se nalazio kafe-bar, nevelik prostor sa svih strana okružen

mamutskim, glavobolnim ogledalima - neslana šala nekog nabeđenog

dizajnera. Klima uređaj je bio uključen, ali smesa teških mirisa mošusa i

duvana ipak me zapahnu pri ulasku. Svi separei behu popunjeni, većinom

mlađim i bučnim svetom. Dim, pivo i votka-tonik, kapriciozni šeširi, žamor

besmislica. Ne obazirući se previše, sedoh na barsku stolicu. Šanker priđe i

podiže obrve.

"Rum-kola" - rekoh, iako sam samo trenutak ranije pomišljao da sam

zreo za apstinenciju. Ispred sebe sam video tri svoja dvojnika, četiri

konobara, od toga jednog spreda, i druge neprebrojive ljude u nedoglednim

salama. Posle nekoliko minuta, iz neke od sala doluta Sava Bendin i sede kraj

mene.

10

"Ko je Pera Tarasov?" Beonjače su mu bile zakrvavljene.

"Pera Uncut. Radi u novinama. Pijačni barometar i raspoređivanje

umrlica. Šta će ti on?"

"Čućeš. Pozvao bih te kod nas, ali tamo je Anja. Besna je kao ris.

Rekla je da ne pominjem tvoje ime."

Lagano sam se osvrnuo i krajičkom oka osmotrio zadriglog bonvivana

srednjih godina, u beloj košulji i otpuštenoj kravati, koji je živo gestikulirao

za jednim stolom na drugom kraju prostorije. Anja se tobože silno zabavljala.

Njena prijateljica Lela, debelguza plavokosa glumica iz Art-teatra, mrštila se i

povremeno kolutala očima.

"Ko je taj žigolo?"

"Neki veseljak iz sportskog saveza. Davitelj, ali dobričina. Šta to piješ?

Konobar, dva portera!"

Zapitah se ne postajem li to ljubomoran. Anja je stavila kosu u punđu

i ostavila spiralne žvrkove na slepoočnicama. Iz nje je progovarala pakost.

Ranije sam uvek glasao za tu frizuru, a ona se uvek žalila da je to prevaziđeno

i da je čini starijom, što je bila neviđena izmišljotina.

Sava na trenutak ućuta. Otpi nekoliko gutljaja i zamisli se, kao da želi

da se pribere pre no što mi ispriča komplikovanu priču. Bio je stasit, teških

kostiju, uvek u pokretu. Eksplozivnu narav obuzdavao je vežbama u teretani.

Pri tom je nemilice tamanio crno pivo, a kad bi se naćefleisao, na

zajapurenom četvrtastom licu dolazio je do izražaja njegov orlovski nos i oči

užagrene kao u divlje mačke. U mladosti je putovao, nadničio u Francuskoj,

potom vanredno studirao i diplomirao na pravima. Neko vreme radio je kao

pomoćnik u advokatskoj firmi, a zatim pre dve godine položio državni ispit i

otvorio sopstvenu kancelariju. Otkupio je zgodan lokal na prometnom mestu

u centru grada. Od tog doba počelo je i naše savezništvo.

Istina, on je imao sasvim opipljiv razlog da se suprotstavi obesti

političara. Grupa opštinara bila je naložila građevinskoj firmi da poruši

nekoliko zgrada u starom jezgru grada i na tom mestu izgradi trgovinski

11

centar. Najbolje lokacije trebalo je među sobom da razdele "zaslužni građani".

Ipak, pojavio se problem: secesionističke palate bile su u registru zavoda za

zaštitu spomenika, investitori nisu pribavili urbanističku saglasnost, a u

prizemlju zgrade nalazio se Savin poslovni prostor. Radnici su već bili

postavili ogradu i sklepali barake kad je Sava, na sveopšte čuđenje kolega iz

advokatske komore, koji su takav postupak smatrali unapred osuđenim na

neuspeh, presavio tabak i poveo parnicu protiv direktora građevinskog

preduzeća i nalogodavaca.

Setivši se toga, upitah ga je li se konačno otarasio dugova.

Natočivši pivo u čašu, on se nasmeja. "Hvala Bogu, od pre dva meseca

sve što zaradim trpam isključivo u svoj džep. Kad bolje razmislim, bilo je

suludo što sam išao do Pokrajine. Ali da nisam srljao, stvar bi se zaustavila

još u opštinskom sudu, gde sam najpre izgubio parnicu. Srećna okolnost je

što su naložili da se radovi privremeno obustave."

"Što se mene tiče, grad treba da ti podigne spomenik. Spasao si staro

jezgro. Istina je da su zgrade oronule, ali to nije bio razlog da ih Grukićevi

mamlazi sravne sa zemljom."

Sava odmahnu rukom, zatim se nasmeja. "Sećaš se scene iz

pokrajinskog suda? Obezbeđenje je moglo da te ubije. Puknuo si šampanjcem

čim je sudija saopštio presudu. Uvek se pitam, koliko je svemu tome

doprinelo talasanje na ulicama. Jogurti nisu išli u prilog Grukiću."

"Zašto da zbog toga lupamo glavu? Dok su vedrili i oblačili, bili su

spremni na sve. Novine su bile pod njihovom šapom. Donosili su članke

sročene u partijskim kabinetima, koje je onda potpisivao Kepa. Da bi stvar

odjeknula, morao sam da izmislim nešto drugo. Pokazalo se da je žuta

štampa dobro oružje. Najsmešnije je bilo - kad sam lansirao vest da iza svega

stoji ljubavnica direktora građevinske firme koja hoće da otvori modni

studio. A pomogao je i onaj čudak, što je uobrazio da je prorok koji treba da

spase Jugoslaviju. Preneo sam njegovu izjavu da si zapravo masovni

hipnotizer koji hoće na delu da dokaže svoju veštinu."

12

"Ima jedna stvar koju do sad nisam pominjao" - prekide me Sava. "Kad

su drugovi shvatili da je đavo odneo šalu, ponudili su mi da odustanem od

tužbe i zauzvrat dobijem jedan od najboljih lokala. Po ranijem rešenju,

sledovala mi je kuća u predgrađu. Možda bih se i polakomio, ali u

međuvremenu me je opštinski odbor Socijaldemokratskog foruma već izabrao za

predsednika. Opozicija je tada još bila ilegalna. Nisam mogao da ih

izneverim, i tako sam isterao stvar do kraja."

Razmislivši o ovome, zagledah se u izduženi odraz svog lika na praznoj

čaši. "Sa ove razdaljine, možda ti se čini da je ponuda bila dobra. Ali seti se

pretnji, ucena, dugova u koje si se uvalio. Građani su bili na tvojoj strani -

pisali su peticiju. Arhitekti su se oglašavali u stručnim časopisima. Upravo to

je sprečilo investitore da urbanističku dozvolu pribave naknadno."

"U svakom slučaju, bilo - ne ponovilo se" - odmahnu Sava. "Prošlo je

od tada pola godine. Sada me zanima isključivo posao. Povukao sam se iz

politike, ali ovi iz Foruma sad ne žele da me puste. Kažu da sam im potreban.

Pre dve nedelje dolazili su iz glavnog odbora da me ubeđuju. To je povezano

sa jednim događajem koji želim da ti prepričam. U stvari, dve nedelje je

prošlo od kako se ti i ja nismo videli. Nije te bilo u klubu i morao sam da

igram bilijar sa loderima. Zbog toga sam se zabrinuo."

"Kao što vidiš, živ sam. U međuvremenu, Anja mi nije dala mira. Kao

i njeni poslovni partneri. Posvađali smo se, a sada mi se čini da nam to nije

bilo potrebno."

Kraj Save se odnekud stvori Lela. Obgrlila ga je oko ramena i vikala

mu u uho, trudeći se da nadjača muziku. Osvrnuh se i, kao što sam

pretpostavio, primetih da društvo odlazi. Prika iz sportskog saveza je bio u

punom štimungu, a Anja ga je pratila zajapurena lica i napućenih usana.

Nosila je bluzu spuštenih ramena i žvrkovi kose su joj se vragolasto njihali

dok je na štiklama birala korak između stolova. Imala je lepa ramena, i naš

sinoćnji sukob bio je greška. Lela se odlepi od Save i pridruži im se na izlazu.

Umesto dve ispražnjene, na šanku se pojaviše dve pune boce portera.

13

"Ne brini" - reče Sava. "Ona te samo začikuje. Namerno je došla ovde,

a to je znak da joj je do tebe stalo."

"Pomenuo si događaj koji želiš da mi prepričaš."

"Evo kako je to bilo. Kao što rekoh, posetila su me dva poznanika iz

glavnog odbora Foruma. Fini ljudi, sa kojima sam blisko sarađivao pre nego

što sam rešio da se povučem. Obišli su mesni ogranak stranke i posle toga

svratili kod mene. Bilo je vreme za večeru, i predložio sam im da nekuda

izađemo. Rekoše da su raspoloženi za špikovanog šarana."

"Vodio si ih u Čardu?"

"Veoma si pronicljiv. A znaš li da pored velike sale, u kojoj sviraju

Šišojini tamburaši, postoji tamo i manja banket-sala, za poslovne skupove?"

"Poznato mi je, iako više volim onu prvu."

"Ali ti nije poznato kakav prizor sam ugledao kad sam svoje prijatelje

uveo unutra. Za velikim stolom u sredini sedelo je probrano društvo:

direktor Rafinerije i njegovi pomoćnici, Grukić sa tompusom među zubima,

glavonje iz bivše gradske uprave, a sa njima i predsednik apelacionog suda. U

uglu su nad ispražnjenim kotlićem kunjala trojica njihovih vozača -

telohranitelja. Mrko su nas odmerili, pa nastavili da kotrljaju kockice jamba.

Nikog više nije bilo u sali. Bio sam u nebranom grožđu, ali nije bilo

odstupanja. Posedali smo oko jednog stola. Uskoro se pojavi usplahireni

konobar i poče da se izvinjava: sva su mesta unapred rezervisana. Počeli smo

da se natežemo. Rekoh mu da se u ovoj varoši svadbe održavaju subotom, a

parastosi ne daju u kafani. Rekoh mu da su moji gosti ugledni ljudi i da ne

bude neozbiljan, već da zapiše ono što želimo da poručimo."

"S obzirom na ono što pretpostavljam da ću čuti, mislim da je bila

greška što ste ulazili" - rekoh.

"Ne brini, niko nije nastradao. Konobar se spuvao kao lumbalon i

počeo da objašnjava kako je on u svemu tome samo poslednja rupa na

svirali. Tu su drugovi, oni organizuju prijem, ne žele da ih iko ometa…

Tresnuo sam šakom o sto tako da je pepeljara pala i razbila se. Dreknuo sam

14

da mi se fućka na drugove i njihove prijeme i da ovde gospoda treba da

večeraju. Naredio sam mu da pozove upravnika. U sali je zavladao tajac.

Prijatelji su me vukli za rukave, u pokušaju da me obuzdaju."

"Ti pokušaji govore da ranije ipak niste sarađivali dovoljno blisko."

Sava se počeša po glavi. "Možda. Konobar je podvio rep i odmaglio.

Taman sam se skrasio i ponovo seo, kad mi do ušiju dopre reč koju je

izgovorio neko iz Grukićeve škvadre: 'Svinja'. Ustao sam i krenuo pravo ka

šefu parade, u nameri da ga zadavim. Jedan od dvojice gorila poskoči i

koraknu prema meni. U taj mah, umesto upravnika, došla je policija. Neko

iz SUP-a je dobro procenio kako nije zgoreg da patrola bude uvek u blizini

Čarde. Razdvojili su nas, ali su legitimisali samo mene. Ipak, bili su dovoljno

uljudni da nas sve skupa zamole da se raziđemo. U gužvi, Grukić se

najednom razgalamio. Nazvao me je gadom koji mu je odavno stao na žulj,

ali da sam budala ako mislim da sam ga pokopao. Zapretio je da sa mnom

tek treba da se obračuna i da ću gadno nagrabusiti kad dođe vreme. Neko od

njegovih je dobacio da i tebe pozdravim. Nazvao te je goljom i ništarijom.

Samo sam odmahnuo rukom i izašao napolje. Tako se završila cela

predstava."

Priča me je oneraspoložila. Zabio sam glavu u ruke i promislio o

događaju koji se zbio tri dana ranije. Neko koga sam često viđao u prolazu,

besposličar iz kvarta, presreo me je na ulici i upro prstom sebi u slepoočnicu,

kao da povlači oroz. Beslovesno se kreveljio, ali sada me ni malo nije tešilo to

što je verovatno bio pijan, lud, ili oboje. Bezvoljno sam posmatrao kako se u

čaši raspadaju mehurići pivske pene i kako pena postepeno splašnjava. Sava

je odahnuo od priče i zagledao se u nizove žestokih pića na rafovima.

"Šta je bilo sa Pericom?" - zapitao sam ga posle izvesnog vremena.

"Umalo da zaboravim. Sutradan po događaju u Čardi, taj pajac me je

presreo na ulici i navodno dobronamerno me savetovao da se okanem svađe

sa moćnicima. Glumio je zaprepaštenost zbog toga što se 'odrasli ljudi glože

oko gluposti' i uzgred napomenuo kako je svakom poznato da je Grukić

15

sumanut: voli da se hvališe novim modelima revolvera i viđaju ga da vežba u

streljani. Tek kad sam ga podsetio na pravila bontona, predstavio se imenom.

Rekao je da je tvoj kolega i da se prethodne večeri slučajno zatekao u Čardi."

Ispričah Savi o mom jutrošnjem razgovoru sa Uncutom i o vesti koju

mi je saopštio.

"Vrlo moguće, to za Svetolika. Ali ne treba se zavaravati. Onaj ko sedi

na parama ima dugačke pipke. U svakom slučaju, čuvaj se tipova kao što je

Uncut. Taj bi prokazao i sopstvenu majku."

"Da sam bio pametan, pripazio bih na njega ranije. Bojim se da mu

više nisam zanimljiv." Otpivši gutljaj, dodadoh: "Mene muči jedna druga

stvar."

Načas sam zaćutao, zapitavši se je li doista posredi stvarna opasnost.

Biti svestan vlastite paranoje ne znači i biti slobodan od nje.

"Izjadaj se, biće ti lakše" - podstakao me je Sava.

"Danima mi već zvoni telefon. Uglavnom u isto vreme. Oko osam sati

neko okreće moj broj i pravi se mutav kad podignem slušalicu. Ni danas nije

propustio da to učini. Sve u svemu, to me izbacuje iz takta. Ne mogu da

kažem da mi se strah uvukao u kosti, ali osećam se glupo kad uveče sa

zebnjom posmatram tu napravu. Dok je Anja bila kod mene glumio sam

ravnodušnost, i pred njom i pred sobom. Tešio sam se da je to deo taktike

nekog njenog novopečenog udvarača. Ali ono što si mi maločas ispričao,

dotuklo me je. Bio sam potpuno uveren da sam oguglao na samački život, a

sad vidim da mi samoća nikad nije bila mučnija."

Sava me grunu pesnicom u rame. "Kao što rekoh, dobro je biti na

oprezu, ali ne treba preuveličavati stvari. Nemoj uzimati previše k srcu to što

kojekakve barabe hlade usta. Pas koji laje ne ujeda, pa makar se zvao i

Svetolik. U stvari, rekao bih da je tebi preko potrebno da se skrasiš. I malo

dobre zabave. Što se ne oženiš, pa da napravimo tulum s tamburašima?"

16

"Ništa lakše od toga - reklo bi se. Ali da te upitam još nešto, pre nego

što nam zabava sasvim udari u glavu. Čuo sam da je u gradu neko osnovao

detektivsku agenciju. Znaš li ko bi to mogao biti?"

"Verovatno neko sa dobrim smislom za humor. Jesi li ispio? Konobar,

još dva."

Sledećeg jutra opet sam bio zreo za apstinenciju.

3

Kancelarija se nalazila u debeloj hladovini, stešnjena u dvorištu

između velikih kuća što ih je pre Prvog svetskog rata kraj obale Begeja

izgradio pivarski magnat Dunđerski. Avlija beše popločana sivim klinkerom,

ponegde zaraslim u travuljinu, a gomile cigala, peska i šodera svedočile su da

je Kej Slobode 124 jedno do onih mesta gde se vazda nešto pregrađuje,

dograđuje i nadziđuje. Golubovi su se bezbrižno odmarali u seni mahovinom

prekrivenih krovova okolnih zgrada u vlasništvu trgovačkih firmi. Ured u

suterenu više je ličio na nešto luksuzniji radnički bungalov nego na

renomiranu firmu.

Odškrinuo sam vrata i snebivljivo promolio glavu u unutrašnjost, a

patent sa zvončićima istovremeno me je najavio domaćinu. Njegov pogled

me je presreo i nekoliko trenutaka osećao sam se kao od radoznalosti

skamenjeni psoglav. Setih se nedavno utvrđene odluke da moram ostaviti

utisak mušterije koja zna šta hoće. Stoga samouvereno stupih pred čoveka

što je nehajno sedeo za radnim stolom, na kojem sam, osim telefona,

kompjuterskog monitora i stone lampe, uočio još i pozamašnu hrpu hartije,

te načete kutije sa biskvitima i drugim slatkišima, sve u priličnom neredu. Uz

to, u magnovenju mi postade jasno da odnekud poznajem brkatog čoveka

koji mi se, sa entuzijazmom početnika u samostalnom poslovanju, usrdno,

mada pomalo usiljeno osmehnuo i poželeo mi dobar dan. Bio je to Milun

Parlović.

17

"Imaš problema ili hoćeš intervju? Reklama mi neće škoditi, pogotovo

ako je besplatna." Namignuo mi je šeretski i očigledno mu je laknulo što ne

mora da glumi uljudnost.

"Bojim se da ćemo intervju morati da odložimo za neku drugu priliku.

Kad budeš mogao da se pohvališ da si uspešno rešio moj slučaj."

"Sedi i opusti se. I bez tebe sam ovih dana na izmaku snage. Tek smo

se uselili. Nemam još ni cenovnik. Ali ako donosi dobit, svaki posao je

dobrodošao." Ponovo se nacerio i prijateljski me potapšao po ramenu, pa se

vratio u pređašnji lagodan položaj. Imao je gadnu naviku da cokće, kao da su

mu parčići hrane zaostali među zubima. Prekrstio je noge i palcem zategao

treger. Učinilo mi se da sam takav lik već negde video. U filmu

"Nesalomljivi" Brajana de Palme.

"Da čujem, šta te muči?" - upitao me je nešto ozbiljnijim tonom.

Ispričao sam mu priču o telefonu.

"Jesi li potpuno uveren da si se obratio na pravu adresu? Ovo je Kej

Slobode 124."

"Potpuno sam uveren."

"Ja nisam. Da sam na tvom mestu, radije bih sproveo anketu među

bivšim švalerkama. Koja od njih je bila najstidljivija? Postoji doduše i druga

mogućnost, ali ne izgledaš mi dovoljno svetski da bi te muvale klinke."

"Uozbilji se. Znaš vrlo dobro da sam svojski nagazio one koji su i sada

dovoljno moćni da mogu po sopstvenom nahođenju slati policajce u penziju.

A verujem da su sposobni i za druge stvari. Ne bih želeo da me događaji

preteknu. Više ništa ne prepuštam slučaju."

"Zašto bi se neko ko je ljut pravio mutav? Kada takvi reše da priprete,

obično su u stanju da kažu gadne stvari."

"Možda me neko jednostavno tipuje. Želim da saznam ko je to."

"U pošti postoji lovac - naprava za identifikaciju dolaznih poziva. Zašto

im se ne obratiš?"

18

"Zbog toga što birokratija traži gomilu papira. Između ostalog, i nalog

od policije. To mi nije potrebno."

"Šta misliš, odakle vetar duva?"

"To barem nije teško pretpostaviti: isti onaj vetar koji je i tebe oduvao

iz službe. U oglasu piše da otkrivaš poreklo anonimnih poziva. Ako je to

tačno, dobio si prvi domaći zadatak."

Pošto je zamišljeno počešao trodnevnu bradicu, on se oglasi: "Pre toga

moram s tobom da raščistim jednu stvar. Prvi put u životu pruža mi se

prilika da budem sam sebi gazda, da radim posao koji jedino umem i da

dobro zaradim. Vlasnik agencije je krupna riba. Radio je u Dvanaestoj upravi

Sekretarijata za narodnu odbranu a penzionisao se kao jedan od šefova u

državnoj bezbednosti pri saveznom SUP-u. Čovek sa debelim vezama, čak i u

inostranstvu. On zakupljuje poslovni prostor, obezbeđuje opremu i pruža

stručnu pomoć. Za uzvrat ubira procenat i može sporazumno da me

angažuje za svoje poslove. Ovo je treća ispostava koju je otvorio u provinciji."

Parlović na trenutak zastade, kao da pažljivo odmerava misli. Zatim

coknu jezikom, pa nastavi: "I ti i ja znamo kako je bilo i šta je bilo. Vrlo rado

bih se osvetio, ali ne želim više da idem glavom kroz zid. Da besplatno

zabadam nos tamo gde mu nije mesto. Ovaj posao je mnogo unosniji. Stoga

ne očekuj od mene da ti volonterski asistiram u bici za istinu i pravdu."

"Rekoh ti šta od tebe očekujem. Jedan jedini podatak."

"U tom slučaju, sporazumeli smo se. Daj mi adresu. Svratiću do tebe

predveče, sad imam posla preko glave. Svakog časa gazda treba da stigne iz

Beograda."

Rukovali smo se i razišli.

Ostatak dana proveo sam na uobičajen način. Spustio sam roletne i

istuširao se, ali od toga je bila slaba vajda. Da bih ubio vreme, odlučih da

odšetam do buvlje pijace. Bilo je puno prodavaca iz istočne Evrope. Među

gomilama robe nabasao sam na jeftin ruski ventilator i isplatio baćuški

zahtevani iznos. Neki Poljak nudio je nož-skakavac sa lepo izrezbarenom

19

drškom. Kupio sam i tu igračku. Pri povratku kući pokušah da nadmudrim

poker aparat u obližnjem kafeu, ali posle pete partije povratio sam ulog i

odlučio da prekinem. Bio sam nervozan i konobar me je upozoravao da ne

lupam o monitor. Oko pola osam kroz špijunku sam ugledao Parlovića.

U ruci je nosio snobovsku kožnu aktovku. Spustio ju je na natkasnu u

predsoblju i iz nje pažljivo izvadio spravicu neobičnog oblika. Ubacio je

unutra minijaturnu audio-kasetu i sve to priključio na moj telefon.

"Ako bude još poziva, nikad prvi ne prekidaj vezu. Ako čuješ bilo šta -

šumove, šapat ili razgovor, ne postavljaj nikakva pitanja. Inače, nastoj da

nekako iskamčiš barem jednu reč." Ponovo se mašio tašne i iz jedne pregrade

hitro izvadio penkalo i beležnicu.

"A sad… ređaj."

"Kako?"

"Ređaj. Imena sumnjivih. Na nekog moraš sumnjati."

Naveo sam mu tri-četiri osobe koje su se često pominjale u mojim

tekstovima.

"Još. Nije dovoljno. Trebaju mi i ženska imena: ribe, švalerke, suviše

dobre prijateljice, sve u poslednjih par godina." Pokušah da se pobunim, ali

Parlović nakostreši brke i zapreti da će odustati od posla ako odbijam

saradnju. Reče kako nije voljan da gubi vreme na komlikovanije stvari, ako je

rešenje jednostavno. Nevoljno sam mu izrecitovao nekoliko prezimena.

Osećao sam se glupo što neka od njih moram pominjati nakon toliko

godina. Takve stvari me nisu razveseljavale; u svest bi se uvek umigoljila neka

pojedinost, stid zbog nezgrapnog postupka, žal za propuštenom prilikom,

kajanje zbog negdašnje lakomislenosti.

Pošto je revnosno pribeležio podatke, novopečeni privatnik nameri da

se oprosti, ali ja ga nekako privoleh da pričeka. Bilo je osam sati, telefon mi

je delovao zlokobno, a iščekivanje me je ubijalo. Čašica rakije vidno je

omekšala detektiva. Obećao je da će učiniti sve što je u njegovoj moći.

Gotovo sat vremena razgovarali smo o starim vremenima, o anegdotama iz

20

službe. Bile su to otrcane, policijske anegdote. Kao za inat, telefon te večeri

nije zazvonio. Oko devet sati odlučno je sklopio beležnicu i pohranio je u

odgovarajuću pregradu aktovke. Ispratio sam ga do vrata. Veselo je krenuo

niz stepenice, ali negde na pola puta zastade i oglasi se:

"Nadam se da ne treba da te podsećam: mi radimo za pare."

"Imam to na umu."

"To mi se sviđa. Navrati do mene ovih dana. Bićemo tamo, moj

službenik ili ja. Laku noć."

Sa olakšanjem sam okrenuo ključ u bravi.

Pogledao sam se u ogledalo i video da mi je po vratu izbila

koprivnjača. Bacio sam se na krevet odeven. Znao sam da će me mučiti

nesanica i neprekidno sam zurio u tavanicu, nemoćan da se pokrenem. Bez

Anje, stan je delovao sumorno. Mimo svakog smisla i poretka, pred očima

počeše da mi se ređaju slike. U pomrčini, kroz prozor su dopirali prigušeni

zvuci vozila na drumu. Noć je bila sparna, a nebo beše zamućeno - iz dana u

dan trudilo se da iznedri pljusak, ali mu to nije polazilo za rukom. U

predsoblju je stajao telefon, i mogao je svakog trenutka da se oglasi. Ali znao

sam da to neće biti Anja.

Nema sumnje - pomislih - stvari su pošle nizbrdo. Zašao sam već u

trideset i šestu, a moj život je i dalje bio sušta nula. Imao sam neku crkavicu

na banci, nedovoljno za poštenu sahranu, a kamoli za svadbu - podsmevao

sam se samom sebi. Stizali su računi za struju, grejanje, a izgledi da

napredujem u poslu nisu bili na vidiku. Oženio sam se na vreme, a rano

razveo. Bio je to kratkotrajan, iscrpljujući brak sa devojkom koja me je od

samog početka zapostavljala na račun nezdrave ambicije i neutažive gladi za

naučnim otkrićima. Po prirodi hladnokrvna, ona je čak i u bračnoj postelji

premetala u mislima hemijske formule. Bilo je to vreme kada smo oboje bili

pri kraju studija i spremali se da zakoračimo u sređen porodični život, sa

dobrim izgledima da to bude stabilna veza u kojoj ne bismo ni u čemu

oskudevali. Njen imućni otac kupio joj je još ranije prostran stan u

21

predgrađu Beograda. Venčali smo se i živeli tamo dve godine, ona više u

laboratoriji nego kod kuće, a ja u uverenju da će naučna strast utihnuti i da

će majčinski instinkt konačno učiniti svoje. Nisam se protivio njenoj ideji da

rađanje dece odložimo za neko vreme, dok ne privede kraju rad na

ambiciozno zamišljenoj doktorskoj disertaciji.

Meseci su prolazili, a ja sam sve više uviđao da su naše dodirne tačke

(nekoliko lepih putovanja, povremeni nastupi nežnosti i iskrenog

ispovedanja, kulinarske seanse, pa čak i iščašeno amatersko zanimanje za

astronomiju) zanemarljive u odnosu na sve ono što nas razdvaja. Podsvesno

sam kinjio sebe zbog lakomosti: njen novi stan i značajne novčane dotacije

koje je dobijala od oca nisu bile mala stavka na listi razloga zbog kojih sam se

odrekao momačkog života. Ni u krevetu se nismo slagali. Moji prohtevi bili

su veći od onoga što je ona mogla da pruži. Sa druge strane, nisam pokazivao

nikakvu darovitost za čedne, prefinjene erotske igrarije kojima je ona

naginjala. Sve češće sam je bezuspešno pokušavao privoleti da zatrudni. A

onda je jednog dana, u vreme kada je moje strpljenje već bilo na izmaku,

došla kući i svečano mi saopštila da joj je omogućen boravak na

farmaceutskom institutu u Ajovi i da je konačno na pomolu ispunjenje

njenog davnašnjeg sna o vrhunskoj naučnoj karijeri. Boravak bi trajao dve

godine, možda čak i samo godinu dana, ali mi ćemo se viđati svakako, jer joj

ja mogu doći u posetu, a i ona može da doleti, barem jednom ili dvaput

godišnje… Po ozarenom izgledu njenog lica i samouverenosti sa kojom je

obrazlagala odluku, shvatio sam da je spremna na bilo kakav ishod. Prekipelo

mi je. Nije bilo ni velikih reči, ni žestoke svađe, ni suza. Te večeri spakovao

sam stvari i već sutradan sam osvanuo u ovom gradu, rešen da sve počnem iz

početka. A onda sam se, godinu po godinu, polako počeo zaglibljivati u

kaljugaško spisateljstvo, u prolazne veze sa lakim i težim ženama, u kafanski

dim, pivo i konjak pres kluba, hamburgere iz obližnjih kafeterija. Sada, u

trenutku kada sam se na nečijem crnom spisku vrlo verovatno nalazio na

22

mestu odmah do Save Bendina, osećao sam se kao ruina od čoveka, besparić

koji je uludo straćio najbolje godine.

Promeškoljio sam se u postelji, ne bih li odagnao crne misli, ali nisam

imao dovoljno volje da odbauljam do kuhinje i popijem čašu vina ili tabletu

za spavanje. Činilo mi se da već čitavu večnost lelujam u nebuloznoj maglini

između potištenosti i umne poremećenosti, kad se kroz otvoren prozor

začulo izbijanje časovnika sa pravoslavne crkve. Kada je zvono utihnulo,

moglo se još razaznati kako se oglašava i katolička katedrala u daljini.

Pogledao sam na ručni sat i ustanovio da je ponoć. Kazaljke su bile

sklopljene i zajedljivo sam se upitao ko li to misli na mene u ovo doba. Zar

ima tako dokonih žena? S vremena na vreme spolja bi dopro dašak

osvežavajućeg vetrića koji je, činilo mi se, mirisao na pozno leto. Čulo se i

cvrčanje insekata, u parku ispred zgrade. Odjednom, pred očima mi se

razmileše iskre u bojama duge i mirisi se pomešaše. Zažmurio sam i u sebi

osetio previranje sete, blaženstva i nemira. Znao sam da me ponovo obuzima

napad stare bolesti, groznica samoponiranja, da će se slike iz prošlosti živo i

nepredvidljivo nizati jedna za drugom, i da ću naposletku ponovo biti

skrhan, kad dođe vreme da se vratim svagdanjim poslovima. Nisam imao

izbora; seo sam u vremeplov i odjezdio kuda me sećanje nosi.

Sve je to već imalo patinu nekog drugog života, realnog još samo u

tragu svetlosti, među dalekim sazvežđima. Blažen je bio očaj što me obuze

onog davnog dana kada sam, pritešnjen nedostatkom vremena, unezvereno

lutao ulicama u potrazi za cvećarom. Sa trogodišnjim stažom stanovnika

prestonice, poznavao sam Beograd od Kalemegdana do Tašmajdana; imena

ulica, položaj prodavnica ili brojevi važnih autobusa za mene su bili španska

sela. Pa onda nervozno, ali slatko čekanje da skrušene udovice ispred mene

pokupuju gladiole za svoje pokojnike. Tražio sam jednu ružu, nenametljivo

belu, ali su na raspolaganju imali samo one prošarane crvenkastim

kapilarima - upravo onakve kakve su mi odista bile potrebne za prvo

sastajanje. Te večeri odšetali smo do opservatorije na Kalemegdanu i dugo

23

posmatrali nebeski svod, Saturn sa razbojničkim pojasom, i tačkasti sjaj

Titana, Ree i Japetusa, njegovih talaca.

Počeh na prstima brojati godine koje su protekle od kako smo se

poslednji put videli. Dve šake jedva su mi bile dovoljne. Čudio sam se što

razmišljam o Marti nakon toliko vremena i maštao o nasladi s kojom bih

dočekao obaveštenje da pozivi potiču od nje. Mala, bezazlena pakost dolazila

je otuda što sam krajičkom duše slutio da moja bivša žena, revnosno

mućkajući epruvete u kakvoj sterilnoj laboratoriji, oseća grižnju zbog

nekadašnje nadmenosti. Poželeh da izbijem iz glave njen lik, ali pred očima

smesta osvanuše druge scene, osmesi žena čija sam imena nekad znao, pa

zaboravio. Neko je prolivao šampanjac na proslavi Nove godine, možda

sedamdeset i neke, za gimnazijskih dana. Ludirao sam se pred smeđokosom

šiparicom koja je u ruci držala tacnu sa sendvičem i zacenjivala se od smeha.

Jesu li to likovi koje sam uistinu poznavao, ili samo sanjao? U glavi mi je

tutnjao karneval. Oblio me je hladan znoj i pred očima mi se pojaviše

svetlaci, poput onih što prethode napadu migrene.

Skočio sam kao oparen i otišao do ladice sa lekovima. Nađoh kutiju

sedativa i progutah dve tablete, zatim legoh i navukoh čaršaf preko glave.

Usput mi sinu da se Marta možda i nije više udavala. Pomislio sam da bih

ipak možda mogao da je spasem prekomerne askeze. Setih se primerka

dnevnih novina koji sam sačuvao pre nekoliko godina. U njima se pojavio

članak o mojoj bivšoj ženi i to je bilo poslednje što sam saznao o njoj.

Zasukao sam rukave i počeo pretraživati stare fascikle. Posle izvesnog

vremena u rukama sam držao prašnjavi primerak "Politike" od jedanaestog

novembra osamdeset pete. Počeo sam listati i negde u sredini ugledah

fotografiju dr Marte Zahar sa ekipom saradnika, u ne suviše dugom belom

mantilu koji joj je otkrivao listove nogu, u cipelama visokih potpetica, sa

naočarima, ozbiljna ali ženstvena lica. Još uvek je bila vrlo ljupka i njena

pojava isijavala je neko nedokučivo erotsko zračenje. Letimično sam

pregledao članak koji je uz mnoštvo laskavih reči razglabao o uspehu što ga je

24

Marta, uz svesrdnu pomoć svojih kolega, postigla u istraživanju delovanja

interferona na hepatitis B i neke oblike malignih tumora. Naravno, u tekstu

nije bilo pomena o njenom bračnom stanju i ta nepoznanica me je i dalje

kopkala.

Kada sam ponovo pogledao fotografiju, učinilo mi se da se iza

smernog i skromnog izraza lica krije nadmeno likovanje zbog uspeha i

publiciteta što ga pobuđuje njen rad. Mahinalno sam počeo listati novine.

Pročitao sam vest o zemljotresu koji je te godine pogodio Bugarsku. Osam

stepeni Merkalijeve skale, dvesto kilometara južno od Sofije. Za oko mi je

zapala kratka vest objavljena u rubrici "Sa raznih strana":

"Melburn: jedan ples za 100.000 dolara; Australijska domaćica Evelin

Stjuart srela je Lori Delanija na jednom plesu, otplesala sa njim jedan ples, i više o

njemu ništa nije čula punih 45 godina. Delani je živeo usamljeno i tako umro pre tri

godine. Testamentom je ostavio farmu vrednu 66.000 dolara i svu ušteđevinu od

43.000 dolara devojci sa kojom se sreo jednom u životu i koju, kako Evelin kaže, nije

čak ni poljubio. (Rojters)"

Zavitlao sam novine u ugao sobe. Nekoliko trenutaka glava mi je bila

potpuno prazna i osećao sam samo kako me u dubini duše izjeda neka

uspomena što je težila da se ospolji. Bezuspešno sam se mučio da dokučim

šta je to. Napetost nije popuštala. Žile u slepoočnicama su mi žestoko

pulsirale. Smogao sam snage da se pridignem, obučem čistu majicu,

popravim čaršaf, uključim radio i ponovo legnem. Sobu ispuniše zvuci neke

polifone kompozicije.

Sada sam se osećao ponešto bolje. Pokušavao sam da zaspim. Kapci su

mi se već polako sklapali i tada, u tom omaljenom stanju između jave i sna,

ko zna zbog čega, ugledao sam lik Eve Maling. To me trže i nanovo razbudi.

Bila je to devojka sa kojom sam se družio sasvim kratko vreme, na zalasku

detinjstva, negde krajem šezdesetih godina.

Ne znam zašto, pored svih drugih besmislenih, nasumičnih scena što

se čoveku urežu u pamćenje da bi docnije, s vremena na vreme, u raznim

25

razdobljima života, neočekivano ponovo iskrsavale pred očima, ja pamtim

jednu u kojoj, zajedno sa Evom, odlazim biciklom izvan grada, na utrinu gde

se nalazi stara, obrušena ciglana, zarasla u zovu i bagremar. Vrzmamo se oko

posrnule zidanice, zavirujemo u prostorije, dodirujemo se u prolazu, tobož

nehotično. Kriomice je posmatram i divim se njenom vitkom stasu, oblim

dojkama i bezbrižnom licu. U toj sceni, zelenilo bilja, vlažna isparenja tla i

toplina podnevnog sunca lelujaju u ritmu probuđene čežnje.

Na jednom davnom letovanju, one godine kad su more i borovina u

svakom ljudskom životu moćniji od mandragore i svih indijskih afrodizijaka,

najpre smo ugledali jedno drugo kroz splet zelenih pipaka asparagusa,

čekajući doručak u jednoj primorskoj restoraciji. Doputovali smo školskim

autobusima, mamurni od probdevene noći. Seljanke su nudile nektarine sa

tezgi, na drevnoj kamenoj pijaci, u azurnom jutru Dalmacije. Ja sam imao

četrnaest, a ona petnaest godina. Kraj silikatnih zrnaca što ljube Jadran, u

hladovini borika, među nama se začela kratkotrajna prisnost, koja se ne

mnogo docnije i izjalovila, mladalački nepostojana, kao kap vode na suncu

avgusta.

Evin deda po ocu - saznao sam od nje jednom prilikom - pre rata je

posedovao malu ciglanu u okolini grada. Banatski Nemac po rođenju,

oženio se Srpkinjom i nije mnogo mario za ono što su njegovi sunarodnici

radili pod okriljem Kulturbunda. Nije voleo Hitlerove brkove i od trideset

četvrte pa nadalje uglavnom je gledao svoja posla. Za vreme rata neki dalji

rođaci njegove žene dopali su zatvora pod sumnjom da su saradnici pokreta

otpora. Stari Maling zauzeo se za njih i zahvaljujući rodbinskim vezama sa

nekolicinom uticajnih Švaba uspeo da izdestvuje da se čitava grupa prebaci iz

političkog zatvora među taoce, što im je spaslo glavu. Nakon rata ovo nije

zaboravljeno; mnogi svedoci su jemčili i on je bio pošteđen progonstva. Tako

je Eva dobila priliku da se rodi i odraste kao državljanka zemlje južnih

Slovena, i za vreme naše kratkotrajne ljubavne romanse ja sam bio

neizmerno srećan zbog toga.

26

Na letovanju, idila je trajala desetak dana, ali okolnosti su se ponešto

promenile po povratku kući. Nastojao sam da ugrabim što više prilika kako

bih bio u njenom društvu, ali to mi je sve teže polazilo za rukom. Molio bih

je za kratku šetnju po našem kraju, da produžimo ćaskanje za koji minut, da

se vidimo i sutradan. Primetio sam da se umiljava drugim, starijim

momcima. Prepričavala mi je nekakve urnebesne avanture koje je navodno

sa njima imala. Detinje hvalisavo mi je pripovedala kako u Nemačkoj ima

bogatu baba-tetku usedelicu koja će joj jednog dana ostaviti veliko

nasledstvo. Kada bi razmetanje prevršilo meru, glumio sam uvređenost, i to

ju je donekle vraćalo starom raspoloženju. Najednom bi se raznežila i

šaputala mi slatke reči. Njeno lice bilo je potpuno ozbiljno, i mnogo kasnije

shvatio sam da je bila sasvim spremna da me voli, da sam tom izazovu bio

iole dorastao. Razneženost bi trajala onoliko koliko bi joj hirovito

raspoloženje dopuštalo, a sutradan bi sve već bilo po starom. Prolazili su

meseci, a mene su i dalje u besanim noćima pohodile lelujave slike

mediteranskog jutra, vožnje biciklima, ciglane na utrini.

Narednih godina sretao sam je retko, u prolazu, na drugoj strani ulice,

samu ili sa mladićem. A kad je otišla na studije, u Beograd, Novi Sad ili

možda Suboticu, i tamo se po svemu sudeći udala, od nade je preostala samo

još slutnja da jedno drugom možda dugujemo nešto što se više nikada neće

moći nadoknaditi. Od tada je više nisam video. Ne bez ironičnog

produvavanja vazduha kroz nozdrve, prisetih se da sam, u vreme kada joj se

već izgubio svaki trag, katkada imao običaj da nazovem njen stari broj. Začuo

bih nepoznat glas, a onda prekinuo vezu, kivan zbog svoje slabosti.

Prisećajući se tih pojedinosti, skoturen pod tankim platnenim

pokrivačem, bivao sam sve opušteniji i očni kapci su mi se polako sklapali. Iz

zvučnika radija još je dopiralo setno prebiranje po dirkama čembala. Tako

sam i zaspao. Ali negde usred noći, moglo je biti oko tri časa, nešto me trže

iz sna. U predsoblju je zvonio telefon. Kroz udove mi prostrujaše žmarci i

27

srve mi je strahovito tuklo. Pohitah ka telefonu i podignuh slušalicu. Čuo

sam kako se magnetofon automatski uključio.

"Jesi li to, Kostadine?" Glas je bio prilično nezreo, skoro dečački.

Zanemeo sam.

"Alo, Kostadine, jesi li ti? Ovde ti je brat, brat iz Bosne, čuješ li me?"

Učinilo mi se da sam začuo prigušeni kikot.

"Nema ovde Kostadina. Koji broj tražite?" Glas mi je podrhtavao.

"Je li to 430-407?" Bio je to moj broj.

"Jeste."

"Dajte mi Stojadina."

"Kakvog Stojadina, dođavola?"

"Strica od Nastradina." Zagledao sam se u slušalicu, potpuno zbunjen.

Nakratko je usledila tišina, potom začuh kako neko krklja kroz nos,

suzdržavajući se da ne prasne u smeh.

"Ti si svinja i magarac!" - urliknuh besno u slušalicu, naglo oslobođen

straha.

"Ti si konj i kokoška" - dobio sam kratak odgovor. Na drugom kraju

linije, okupljeno društvo se previjalo od smeha.

Zalupih slušalicu i psujući odbauljah do kreveta.

4

Prošle su tri sedmice. Avgust se odužio, a kišni oblaci tvrdoglavo su

zaobilazili Panoniju. Paori su kukali, pivare prebacivale normu, česme

presušile na višim spratovima. Trovao sam se koka-kolom, nastojao da

prikrijem drhtanje prstiju, klonio se kafanskog gluvarenja sa saradnicima iz

redakcije. Ovog puta rešio sam da zaista zavrnem čuturu. U ranijim

prilikama, doakao bi mi uvek neki sasvim glup i jeftin izgovor. Poslednji put,

kriv je bio kefir. Pošto sam ga ispio, sa užasavanjem pročitah na tetrapaku da

napitak stogodišnjaka sa Kavkaza sadrži u sebi nekoliko promila mog

28

zloduha. Zavet je bio prekršen. Istog časa otvorio sam sobni bife i strusio

ostatak likera iz poluprazne flaše. "Samo jednu, za dobar san" - razumni deo

mene pripretio je libidu. Ali libido se samo zločesto cerio.

Svakog jutra, pre odlaska na posao ili u kupovinu, nanosio sam sloj

pudera na kvaku ulaznih vrata, ne bih li ustanovio da neko njuška u mom

odsustvu. Dokazni materijal, fotokopije ugovora i virmana, zavukao sam

duboko ispod tepiha u dnevnoj sobi.

Telefonski pozivi isprva su se bili razredili, pa zatim nanovo učestali.

Primetio sam da se ponekad sa druge strane žice može razaznati tiha muzika

ili jedva čujan razgovor, ali nijedna pojedinačna reč se nije mogla

odgonetnuti. U par navrata zamenjivao sam kasete i odnosio ih Parloviću na

preslušavanje. Uplatio sam izvesnu svotu na žiro račun njegove agencije, kao

nadoknadu za tekuće troškove. Zapitkivao sam ga je li došao do kakvog

otkrića, a on je samozadovoljno sukao brke, kljukao me ratlukom, kretošem i

bajaderama i davao mi neodređene odgovore.

Prvi put me je srdačno potapšao po ramenu i uveravao me da ne

berem brigu. Drugi put se ljutito obrecnuo i istrčao iz kancelarije pod

izgovorom da ima hitan posao. Nekoliko puta na telefon se javljao njegov

pomoćnik i posle sumnjive pauze saopštavao mi da je Parlović na terenu.

Posumnjao sam da je cela ta telefonska ujudrma njegova lična zamisao.

Prepredenjak njegova kova lako bi se dosetio kako da obezbedi prve

mušterije. Zamišljao sam ga kako odabira pogodne osobe, makazama iseca

novinska slova i sastavlja preteća pisma, okreće telefonske brojeve i uliva

strah u kosti nedužnim ljudima. Ali sumnja bi se brzo razvejala kad bih se

prisetio svih okolnosti što su me upućivale da krivca za nespokojstvo

potražim na drugoj strani.

Vesti o bračnom paru Grukić bile su šture i nepouzdane. Čaršijom su

kolale priče da prebrojavaju novce u Cirihu ili da se bezbrižno brčkaju negde

na Barbadosu. Da nisam slučajno prisluškivao razgovor dveju bankarskih

službenica prilikom isplate honorara, nikada ne bih saznao da je gospođa

29

Grukić tih dana svečano otvarala modni salon i pogon za proizvodnju

konfekcije u Minhenu.

Palanačka naklapanja još više su podgrejavala moju mržnju. Hrvanje i

gušanje sa Svetolikom u obličju sotone pretilo je da postane moj opsesivni

san. Vrhovnik palih anđela, odeven u prikladno građansko odelo, sa leptir

mašnom i kozjom bradicom, grebao me je policu orlovskim kandžama,

škropio me smrdljivom balom iz gubavih usta. Demonska svita plesala je u

mrtvačkom kolu, vrteći se oko vignja nečastivog, uz zaglušno mahnitanje

bubnjeva. Među grdobama prepoznavao sam katkad Uncutovo podbulo lice i

devičanski pogled. Moj urednik je negde u pozadini zabrinuto klimao

glavom. Na vrhuncu samrtne borbe, kad su me sapetog i svezanog primicali

plamenu da me sažegne, kroz oblak sumpora nakratko bih ugledao Anjino

uplakano lice. Budio sam se smlavljen i rastrzan, sa njenim imenom na

usnama.

Večernje partije bilijara mi se ogadiše. Živci su mi okraćali, šake

podrhtavale u ključnim trenucima, dlanovi neprekidno vlažili. Pogađao sam

tuđe kugle i pogrešne martinele. Nije bilo štapa kojeg nisam proglasio

nepodesnim. Potpuno izgubih samopouzdanje. Takmaci su me zajedljivo

savetovali da poručim još jedan voćni sok i nutkali me cigaretama. Od nekog

doba okanuh se i kotrljanja kugli po prčvarnicama.

Danju sam uglavnom spavao, noću dreždao kao veštac. Za sparnih

letnjih večeri zurio sam u TV ekran, pratio dnevnike, žučne političke raspre

za okruglim stolovima, kriminalističke serije sa beskonačnim zapletima.

Noćne kontakt-emisije na radiju nisu me mogle mimoići. Odgovarao sam na

nagradna pitanja: koja galaksija najviše liči na naš Mlečni put i ko je režirao

prvu verziju filma "Ljudi mačke". Odgovarao sam pogrešno i izbacivali su me

iz programa. Glasao sam za kojekakve noćne hitove, javljao se da kažem

svoju reč o telepatiji, narodnim verovanjima, ravnopravnsoti polova, o

transcendentalnoj meditaciji i ekstrasenzornoj percepciji. Kud god bih

usmerio misli, pred oči su mi izbijale tugaljive slike iz prošlosti. Detinjstvo mi

30

se činilo kao rajska bašta naspram sveta koji se neprestano urušavao, greznuo

u poroku, tonuo u ogromnom moru laži. Da me je neko pitao, rekao bih mu

da imam osamdeset godina.

Tih dana dvojica skupštinskih poslanika su se posvađala i potukla pri

izlasku iz gradske većnice. Fotoreporter je napravio nekoliko zgodnih

snimaka i jedan doturio meni. Ispitao sam stvar i ustanovio da iza svega stoji

preljuba. Razjareni rogonja nasrnuo je na najboljeg prijatelja. Sročio sam

članak po ukusu jednog ilustrovanog nedeljnog čaopisa i za to u rekordnom

roku dobio pristojan honorar. To me donekle prenu iz obamrlosti. Raspisao

sam se, ne birajući teme. Izveštavao sam o međustranačkim intrigama, o

opštinskoj vladi i opoziciji, o bioenergetičarima, tiskim alasima i šaranu od

deset kila, o zagonetnim svetlećim objektima viđenim na nebu kod Čente i

egzibicionisti koji je presretao žene po liftovima. Uled toga buđelar mi se

udebljao za koji gram, taman toliko da podmirim zaostale komunalne račune

i proredim obede na bonove u novinarskoj kantini.

Jednog jutra, tek što sam, izmožden od nesanice, pristigao u redakciju

i uvukao hartiju u pisaću mašinu, neko me odostrag kucnu po ramenu. "Za

tebe, macane" - iskezila se nafrakana kolumnistkinja modnog savetnika i

utrapila mi slušalicu u šake.

"Ti si?" Bio je to Parlovićev glas.

"Ne, ja sam."

"Dođi do mene, ako možeš odmah. Nije hitno, ali je zanimljivo."

Htedoh mu reći da preteruje s narodnim pitalicama, ali veza je već

bila prekinuta. Opsovao sam u sebi i okomio se na tipke s takvom žestinom

da me je profesionalna daktilografkinja iz susedne prostorije nekoliko puta s

nevericom odmeravala. Doturio sam papir na urednikov sto, stuštio se niz

stepenice i izgubio u uličnoj vrevi.

Na Keju Slobode trotoar je bio razrovan. Radnici su postavljali plinske

instalacije i odasvud je dopiralo nesnosno štektanje kompresora.

31

"Brz si kao vetar" - doviknuo mi je Parlović čim sam prekoračio prag

njegove montažne rezidencije.

"Došao sam metlom. Znaj da ne volim dugačke uvode. Jesi li saznao ko

telefonira?"

Odložio je šoljicu crne kaafe i veselo razjapio čeljust, kao da ga silno

zabavlja moja radoznalost. Pod brkovima se zažuteše retki, raštrkani zubi.

Tek tada postadoh svestan da je u prostoriji prisutna i treća osoba. Bio je to

štrkljast, plavokos čovek od svojih četrdeset godina, koga mi je Parlović

predstavio kao gospodina Klen Milovana, u agenciji zaduženog za

administraciju i tehničku ekspertizu. Gospodin Klen mi priđe, pozdravi me s

nekoliko učtivih reči i napomenu da smo ranije već razgovarali telefonom.

Zatim se ćutke vrati u svoj ugao i nastavi da prebira po ladicama. Učinilo mi

se, mada više nisam obraćao pažnju na njega, da me odande još posmatra

ispod oka, kao da hoće da kaže - "prozreo sam te brale, ti si težak ovisnik".

"Hajde sa mnom" - reče Parlović smirenim tonom i povede me u

pokrajnju, zatamnjenu prostoriju, koja je vonjala kao da je istog dana

okrečena. "Imaš stolicu, tamo do zida. Sedi i uživaj." Zatvorio je vrata za

sobom i uključio osvetljenje. Tri neonke upalile su se jedna za drugom i

predočile mi najpre radni sto, na njemu glomazni magnetofon trakaš i par

raznobojnih kartonskih kutija, a zatim i fotokopir aparat malo poizdalje. Kraj

zida s druge strane behu poređani ružni limeni ormani. Smestio sam se u

stolicu i ravnodušno posmatrao svog domaćina kako petlja sa produžnim

kablom i utičnicama. Najzad je pritisnuo prekidač i kolutovi trake se

pokrenuše.

"Slušaj pažljivo."

Isprva začuh samo snažan, neprijatan brum iz zvučnika, a zatim nešto

glasno škljocnu. Odmah iza toga usledilo je moje gromoglasno "halo".

Pogledao sam Parlovića koji je stajao kraj aparata. Levu ruku je podbočio, a

desnom mi davao znak da ćutim. Taktovi neke jedva razaznatljive melodije

dopreše mi do ušiju. Mogao je to biti šlager, evergrin iz šezdesetih, ili nešto

32

slično. Još jednom mi je bubne opne zaparalo sopstveno "halo" propušteno

kroz pojačalo od stotinu vati. Uskoro je muzika iščezla, a začuo se muški glas.

Prepoznao sam nemački jezik. Sve je ličilo na nekakvu radio emisiju.

"Jesi li čuo?" - upita me Parlović i isključi magnetofon.

"Šta? - uzvratio sam smeteno.

Coknuo je jezikom i neznatno premotao traku unazad.

"Naćulji uši."

Ovog puta mi se učinilo da sam među desetinom nepoznatih reči

razabrao nešto kao "radio Kresvel" ili "radio Krajvel".

"Dakle?"

"Neki radio."

"Tačno. Ovo je poziv koji si imao početkom meseca. Prilikom

nekoliko narednih nije se čulo ništa, a onda se, pre nedelju dana, opet čula

samo muzika. Sada ću ti reprodukovati snimak koji si mi doneo prekjuče."

Pritisnuo je prekidač, traka je počela lagano da prelazi sa jednog

koluta na drugi. Nešto je škljocnulo, začuo sam svoje mrzovoljno "molim".

Nekoliko časaka trajale su smetnje na vezama, zatim sam okrenuo brojčanik i

krčanje je utihnulo. Iz zvučnika je doprlo nešto kao reklamni radio džingl,

začinjen upečatljivim muzičkim deonicama.

"Reklamiraju turističku agenciju" - objasnio mi je Parlović. "A sad,

obrati pažnju na ono što sledi." Nabrao je veđe i ukipio se.

Spiker je besomučno verglao neko vreme, a onda sam, u trenutku kad

je detektiv uperio kažiprst u zvučnik, ponovo uspeo da prepoznam najavu za

radio Krejveld. Klimnuo sam glavom. Parlović je isključio aparat.

"To bi bilo sve."

"Šta hoćeš time da kažeš? Da je radio Krejveld zainteresovan za moju

glavu?"

"Nije Krejveld, nego Krajlsfeld, u Baden Virtembergu. Obnevideo sam

dok nisam pronašao tu varoš na mapi Nemačke. Negde između Štutgarta i

Minhena."

33

"Zanimljiva stvar. Reci mi da je posredi neka zabuna" - obrecnuo sam

se, podstaknut tihom jezom što mi je prožela udove.

"To što smo čuli ne mora da znači ništa, a može da znači mnogo" -

započeo je visokoparnim stilom, od kojeg mi je želudac plavila žgaravica.

"Gospodin Klen je upotrebio svoje znanje nemačkog, raspitao se i saznao da

u tom gradiću zaista postoji lokalna radio stanica koja emituje celodnevni

program. Postoje dve mogućnosti. Prva, da je u prostoriji odakle potiču

pozivi zaista uključen radio prijemnik, i druga, isto toliko verovatna, da tvoj

gluvo-nemi sagovornik poseduje pomoćni, tranzistorski telefon koji ponekad

ima nezgodan običaj da preuzima radio program, zavisno od frekvencije na

koju je podešen. Ukoliko bi se potvrdilo da je reč o onom prvom slučaju, bez

dvojbe bismo mogli zaključiti da naš prijatelj ima sedište u Krajlsfeldu. Ali

zaznali bismo i to da je prilično neoprezan ukoliko mu je cilj da te

uznemirava a pri tom ne otkrije nikakav podatak o sebi. U drugom slučaju,

ako imamo posla sa tranzistorskim telefonom, verovatnoća da ćemo ga

pronaći upravo u Krajlsfeldu je znatno umanjena, ali nipošto ne i

zanemarljiva."

"Lep govor, ali objasni mi kakve veze zaboga imam sa Baden

Virtenbergom?" - skoro sam dreknuo od nestrpljenja.

"Znam kao i ti" - odvratio mi je Palović ne manje povišenim tonom.

Neko vreme smo namrgođeno posmatrali jedan drugog. Iščupao je utikač iz

zida i počeo namotavati gajtan oko lakta.

"Koga imaš u Nemačkoj?"

"Nikoga. Osim možda jednog našeg zajedničkog prijatelja koji je

nedavno klisnuo iz zemlje."

Učinilo mi se da je krišom zagrizao gornju usnu. ]ušnuo je gajtan u

stranu, otresao prašinu sa ruku i poveo me ka izlaznim vratima. U sobi za

primanje, gospodin Klen je marljivo čeprkao po fijokama. Oči me zaboleše

od dnevnog svetla. Parlović sede na sto prekrstivši noge. Ugurao je komad

rahat-lokuma u usnu šupljinu i počeo polako da ga mulja, odsutno zagledan

34

u neku neodređenu tačku na podu. Prstom je okrenuo načetku kutiju prema

meni.

"Rekoh ti da gazda ima debele veze među Jugoslovenima u emigraciji,

pogotovo u Nemačkoj. U Štutgartu postoji agencija za obezbeđenje u kojoj se

zaposlilo dosta naših. Sa njima smo već sarađivali, kad je ženi iz Beograda

trebalo vratiti dete koje joj je oteo bivši muž. Možda bi neko mogao da

pronjuška za tvoj račun. Ako misliš da sve to još ima smisla. Naposletku,

treba ostaviti malu mogućnost da je ovo pogrešan trag."

"Ne zasmejavaj me. Rekao sam ti da ne pitam za cenu, ali moja

ušteđevina nije državni budžet. Ne mogu da finansiram kontraobaveštajne

operacije."

Parlović nekoliko puta lupnu prstima o sto. "Ne iziskuje to agenturu,

kriptografiju i satelitske veze. Jednostavno, neko u Krajlsfeldu treba da dođe

do listinga odlaznih poziva i tarifnih impulsa. U normalnom svetu to se više

ne može sakriti. Nema više tajni u fiksnoj telefoniji. Službe su se sad

usredsredile na tehnologiju digitalnih, bežičnih telefona. Uskoro će oni

preplaviti tržište."

"Radi svoj posao" - rekoh posle kraćeg razmišljanja. "Gajim nadu da

me nećeš opljačkati."

"Neću naplatiti ni dinara više nego što propisuje cenovnik."

Tako smo razgovor priveli kraju. Rastadosmo se uz dogovor da barem

jednom nedeljno budemo u vezi. Malo sam se igrao školica i izveo par

neveštih troskoka pre no što se iskobeljah iz raskopanog lavirinta Keja

Slobode. Bilo je već podne, a utorak je u novinarskoj menzi bio dan predviđen

za podvarak i štrudlu s makom - obrok koji nisam smeo propustiti. Dok sam,

nešto docnije, još zadihan od žurbe, kušao prve zalogaje a graške znoja mi se

golicavo slivale niz čelo, osetih kako u mozgu ponovo počinje da mi kljuje

nemirni crv sumnje. Da li me Parlović vuče za nos? Hoće li odugovlačiti sve

dok od mene ne izmami i poslednju paru? Nije li najbolje rešenje odustati od

svega? S takvim mislima pošao sam kući, unapred se radujući popodnevnoj

35

sijesti. Ali ono što je usledilo samo nekoliko trenutaka nakon što sam

napustio zgradu Banatske pošte spada u red najgroznijih šamara koje sam u

toku života pretrpeo od sudbine.

Prešao sam možda desetak koraka kad začuh kako neki ženski glas

doziva moje ime. Osvrnuo sam se i ugledao Anju. Izašla je iz "folksvagena"

parkiranog u hladovini na suprotnoj strani ulice i rukom mi dala znak da

pričekam. Sačekala je da protutnji nekoliko vozila, a onda ženski nezgrapno

potrčala preko kolovoza, kao da se tocilja po asfaltu. Bilo je nečeg neodoljivo

privlačnog u lelujavim pokretima njenih ruku i nogu. Pod tankom letnjom

haljinom ocrtavale su se butine i nežni trbušni pregib. Na nekoliko metara

od mene iznenada je usporila hod, kao da se za trenutak pokolebala. Pogled

joj beše rastrojen, ali umiljat. Ne znam zašto, ponadao sam se da će mi

pokajnički pasti u zagrljaj. Umesto toga, prišla mi je i prozborila tihim

glasom:

"Sava je poginuo."

5

Auto-put za Novi Sad. Saobraćajni udes. Pronađen u prevrnutom

"kadetu", u kukuruzištu, dvadeset metara od bankine, s dve-tri kapi alkohola

u krvi. Bez saputnika. Bez očevidaca. To mi je bilo dovoljno da kupim kartu

za prvi autobus koji je, sutradan po sahrani mog najboljeg prijatelja, polazio

za Beograd.

Na Zelenom vencu Markaj Frok je imao ćevabdžinicu "Venera",

ćumez bez premca, rupište sa izmašćenim stolnjacima i prepunim

muholovkama. Nekim čudom, ćevapi su uvek bili sjajni. Od kada smo,

sedamdeset osme godine, istog dana svukli vojnu uniformu i rekli zbogom

zagrebačkoj kasarni "Maršal Tito", retko bih se zaticao u Beogradu a da pri

tom ne svratim kod svog starog drugara, vazda nagnutog nad roštilj u

nerentabilnom lokalu. Ali sada nisam dolazio razmišljajući o tome kako će

36

on raseći frišku lepinju po sredini, zatim obe polutke štedro natopiti vrelim

zejtinom, pre nego što među njih naređa ćevape i zaspe ih kockicama crnog

luka. Prvi put sam se uspinjao Kameničkom ulicom, krčeći sebi put kroz

buljuke užurbanog ljudstva, a da mi je bilo muka pri pomisli na mleveno

meso. Neki glas je u meni neprestano ponavljao: "Skupo ću prodati svoju

kožu, skupo ću prodati svoju kožu…" Savin lik priviđao mi se na svakom

koraku.

Stigao sam pred ćevabdžinicu pre početka radnog vremena i nekih

petnaestak minuta nervozno šetkao unaokolo, sve dok se Frok nije pojavio sa

jutarnjim novinama pod miškom. Još izdaleka sam ga prepoznao po zulufima

i štofanim frula pantalonama. Obradovao se, ali i iznenadio kad me je

ugledao.

"Na raspolaganju imam pet hiljada dinara" - rekoh mu dok sam sedeo

u lokalu i čekao da on iza paravana skuva kafu. Pogledao sam kroz prozor i

primetio da je jedno okno napuklo - na sredini se nalazila rupa koju je

mogao načiniti metak ili kamen. Sa preke strane kaldrmisane ulice, okruženi

gomilom sveta, šibicari su kotrljali papirne kuglice po pločniku.

"Nije dobro, prijatelju" - zamrmlja on unoseći bakarnu tacnu sa

fildžanima. Prstom pokaza na slomljeni prozor. "Bogami nije. Neće na dobro

da izađe. Moji su bre katolici iz \akovic. Zato nikom i ne valjam. Sumnjiv

sam i na moji zemljaci s Kosovo. A i policija ih pritisla." On se počeša iza

uha, zatim srknu kafu. "Al' znam neke ljude. Oni će pomognu."

Dovukavši telefon, on okrenu nekoliko brojeva i obrati se sagovorniku

na albanskom. Najpre je govorio vrlo glasno, kao da nekog ubeđuje, a onda

samo klimao glavom i ponavljao - "po, po, po". Naposletku mi reče da dođem

kod njega u četiri sata posle podne. Dao sam mu novac.

Ceo dan proveo sam lutajući po Terazijama i premeštajući se sa klupe

na klupu u obližnjim parkićima. Malo-malo pa bi mi pred oči iskrsao kovčeg

što ga pogrebnici grubim, rutinskim pokretima spuštaju u raku, naočigled

uplakanih lica Savine žene i njegovog petogodišnjeg sinčića, koji jedva da je

37

nešto razumevao. Kajao sam se zbog jučerašnje nesposobnosti da priđem

Savinom starom ocu i stisnem mu ruku. Čim je ceremonija bila okončana,

pobegao sam sa groblja glavom bez obzira.

Sada, zatekavši se besposlen u užurbanom beogradskom jutru,

nastojao sam da zatomim turobne misli. Sat i po vremena bilo mi je

potrebno da podrobno proučim Radio TV reviju. Neko vreme ravnodušno

sam posmatrao kako se bujica motornih vozila sliva sa Kalemegdana i odlazi

ka Sajmištu. Pokušavao sam da odredim starost i zanimanje vozača. U

jednom metaliziranom "renou" koji je prilično brzo promakao i izgubio se iz

vidnog polja, ugledao sam lepo doteranu ženu sa naočarima. Na zadnjem

sedištu veselo se klatila devojčica sa kikom. "Marta" - prošaputao sam, i istog

trena nešto mi se steglo u grlu. Dugo se nisam mogao oteti utisku da je moja

bivša žena sedela za upravljačem.

U dogovoreno vreme ponovo sam se obreo u "Veneri". Frok me uvede

u ostavu i tutnu mi u ruke nevelik zavežljaj s teškom sadržinom.

"Najbolje što može za pet banki. Ubiješ slona s dvadeset metara. Ne

baš nov, ali dobro očuvan."

Razmotao sam krpe. Bio je to pištolj buretaš, manjeg kalibra, nauljen

kao Frokova lepinja. Priča o slonu bila je hiperbola, a bila bi to i da je reč o

konju. Revolver je ličio na starinsku "beretu" iz koje smo gađali u vojsci, ali

naziv ovog modela bio je "taurus". Pisalo je da je proizveden u Brazilu, a

fabrički broj bio je izbrisan. Meci behu raspoređeni u dve kutije od po

trideset komada. Stavio sam sve u putnu torbu i ušušurio garderobom

ponetom od kuće. Nismo mnogo razgovarali. Teško da je Froku promakla

moja brzopletost i drhtavica što me je obuzela od trenutka kad sam preuzeo

oružje. Učinilo mi se da je jedva primetna senka zabrinutosti prekrila

njegovo inače vedro lice. Pre nego što smo krenuli ka izlazu, rekoh mu,

glasom u kojem sam i sam odmah nazreo prizvuk izveštačenog ganuća:

"Stari, učinio si mi veliku uslugu."

"Za lek i pušku se ne zahvaljuj. Tako kažu kod mene u \akovic."

38

Izašli smo na ulicu. Po kaldrmi su, tik do nas, tandrkali izanđali

kamioni sa prikolicama natovarenim bostanom i paprikama. Ispratio me je

desetak koraka, a zatim zastao i uhvatio me pod mišku.

"]uvaj se!" - jedva sam razabrao reči što su mu skliznule sa usana,

zaglušene vrevom pijace.

U autobusu počeh da se preznojavam, kao da sam seo u švedsko

kupatilo. Neprestano sam se osvrtao oko sebe, ne bih li na licima saputnika

uočio da je moja pojava pobudila radoznalost. Tri reda ispred mene, neki

čovek u svetloplavoj košulji nije pokazao kondukteru putnu kartu, već

nekakvu ispravu sa fotografijom. Bio je neobrijan, umoran, i nije ličio na

policajca. Ali možda je upravo zbog toga bio policajac? Ili korumpirani

inspektor koji je Grukiću dužan jednu malu uslugu? Čvrsto prigrabih putnu

torbu. Srce mi je tuklo ludački i zbog toga sam bio ljut na sebe. Počeh

neobuzdano da se vrpoljim i pucketam zglobovima prstiju. To je najzad

dovelo do onoga što sam želeo da izbegnem. Primetih da me čovek i žena sa

susednog para sedišta posmatraju razrogačenih očiju. Da bih se primirio,

zamislih da sam popio dva dupla konjaka. Jedva sam dočekao kraj putovanja.

Niko me nije pratio, uhapsio ili likvidirao.

Sutradan uz velike napore privoleh urednika da mi da dve slobodne

nedelje. Opet je klimao glavom, ali ovog puta ne zabrinuto, već odrečno.

Iako nisam bio stalno zaposlen, vezivao me je ugovor, a on je imao ovlašćenje

da ga jednostrano raskine ako ne ispunim obaveze. Obojica smo to znali, no

ja sam znao i nešto što njemu nije bilo sasvim jasno: bio je frustriran, imao je

veliki ego i zbog toga bio lakom na podilaženje. Stoga je slatkorečiva taktika

naposletku urodila plodom. Potpisao je rešenje i rekao da dođem do 5.

septembra, kad se u Beogradu održava samit nesvrstanih. Da to nije učinio,

verovatno bih počeo da škljocam skakavcem oko njegovog trbuha.

Istog dana pozvao sam telefonom Klena i saopštio mu da ću

neodređeno vreme odsustvovati od kuće. Bio sam naumio da otputujem kod

rođaka u Sombor i izdiktirao sam mu tamošnju adresu. Rekao mi je da je

39

agencija upoznata sa najnovijim razvojem događaja, ali da on lično, zajedno

sa gospodinom Parlovićem, smatra da pogibiju Save Bendina ne treba

dovoditi u vezu sa mojim slučajem. "U strahu su velike oči" - rekao je,

zamenivši nakratko činovnički žargon folkloristikom. Nisam imao volje da

ga dalje slušam. Obećao sam da ću se povremeno javljati telefonom.

Tog poslepodneva u stanu je bila paklena vrućina. Dan je bio sparan,

bez daška vetra, ali na zapadnom nebu polako su se gomilali tamni oblaci. U

neko doba začuo sam buku u prizemlju. Vrata su se otvarala i zatvarala,

hodnicima je odjekivao žamor, pokatkada nadjačan nečijim napadnim

dahtanjem. Znao sam da je vremešnu udovicu iz jednog od stanova u

prizemlju ponovo spopalo astmatično gušenje. Galama se ubrzano premestila

na ulicu. Čuo sam kako se vrata automobila treskom zatvaraju, a nešto

docnije buka motora već se izgubila u nekoj od susednih ulica. Šta je život? -

postavio sam sebi otrcano retorsko pitanje, ophrvan sumornim

raspoloženjem i tužnim uspomenama na Savu. “Jedno ništa između dva sna”

- stigao je odgovor, ne manje otrcan, iz neke davno pročitane knjige.

Sedeo sam u naslonjači, bez trunke volje u sebi, kao hipnotisan. S

vremena na vreme bih zavrteo prazan šaržer i škljocnuo obaračem. Šalokatre

na prozorima behu pritvorene i u tami sobe čulo se samo jednolično zujanje

ventilatora. Nekada, kad smo bili deca, leta su bila drukčija. Iz neiskvarenih

duša vrcala je životnost i bili smo blaženi kao mali bogovi. Moj najbolji

prijatelj i sam je nekada bio besmrtno dete. Čučao je u peščaniku sa

lopaticom u rukama. Kad mu je glas počeo mutirati, svaka devojčica postala

je misterija. Možda je za doručak voleo kajganu sa salatom od cepanih

višanja, iz toplih majčinih ruku. A sad je nasilno premešten u ništavilo; kikot

devojaka, zvezdane noći i vreli letnji dani za njega više ne postoje. Toliki

trud, badava.

Kapi znoja ovlažile su mi čelo i strujanje vazduha me je prijatno

osvežavalo. Uperio sam cev u slepoočnicu i nekoliko puta povukao oroz. U

burencetu je bilo devet rupa, a samo jedan metak bio je dovoljan da iskusim

40

nebiće. Ličilo bi to možda na smrt iz debelih ruskih romana, pomislih s

neskrivenom mazohističkom nasladom. Činilo mi se da u ovom svetu više

nemam šta da izgubim. Poslepodnevni časovi promicali su sporo, kao

pogrebna povorka. U dva navrata telefon je zvonio po desetak puta, a ja sam

ravnodušno zurio u strop. Najzad, negde oko sedam sati, žestok udar groma

jednim potezom je razneo višenedeljnu letnju teskobu. Iz smrknutog neba

pokuljala je tekućina u mlazevima i miris skvašene prašine uvukao se u

prostoriju. Zaspao sam, omamljen nevidljivim česticama ozona.

Ali nije prošlo ni četvrt sata, a iz sna me je trglo zvono na ulaznim

vratima. Možda je kucnuo čas, pomislio sam bez mnogo uzrujavanja i počeo

utiskivati metke u šaržer. Napolju se smračilo i kišne kapi su se žestoko

obrušavale na tlo. Kroz pritvoren prozor povremeno bi dunuo nešto jači

vetar i zavesa bi se potklobučila kao padobran. U daljini su se, poput prizora

sa akvarela, lelujale višespratnice načičkane stotinama osvetljenih prozora.

Glup dan za umiranje - šapnuo sam samom sebi u trenutku kad je pištolj bio

spreman za upotrebu.

Istrčao sam iz sobe i zauzeo zaklon iza zida što je delio predsoblje od

trpezarije. Onaj s druge strane mogao je lepo da me izbuši i kroz zatvorena

vrata. U taj mah zvono se još jednom oglasilo, a zatim videh kako se kvaka

pomera nadole. Obema rukama zgrabih dršku revolvera i uperih cev u vrata.

Krv mi je svom silinom navrla u lobanju i osetio sam da me je odjednom

obuzeo gotovo paničan strah. “Zagrizli ste tvrd orah” - očajnički sam u sebi

ponavljao frazu iz nekog roto-romana.

“Ko je?” - najzad sakupih kuraži da prozborim dve reči.

Umesto odgovora, neko je još dva-tri puta nervozno protresao kvaku, a

zatim iz hodnika stiže neumoljiva naredba: “Otvaraj!” Učinio mi se poznat

taj srbijanski naglasak i zapovednički ton. Prišunjao sam se vratima i provirio

kroz špijunku. Konkavna prizma predočila mi je izobličeno, izduženo lice sa

brkovima, koje je u tom trenutku reklo:

“Otvaraj, bilmezu!”

41

Zakočio sam revolver i tutnuo ga u komodu za cipele. Dvaput okrenuh

rezu na vratima i neznanac zakorači u predsoblje, pozdravljen bljeskom

munje i lupnjavom prozorskih krila koje je pokretala promaja. Bio je to

Milun Parlović, namrgođen kao tužilac na Strašnom sudu. Nogavice su mu

bile skvašene i sa sklopljenog kišobrana još se cedila voda.

“Ne idi nikuda. Na tragu smo” - rekao mi je ne razdvajajući gornju i

donju vilicu.

6

Nisam nikud otišao. Da sam prespavao ostatak leta, ne bih ništa

propustio. Zaista, mesec je prošao kroz sve četiri mene, a ja sam i dalje bio

razapet između povremenih nastupa osvetničkog gneva i samrtnog straha.

Pustio sam bradu i zapao u tešku mrzovolju. Kad bih se pogledao u ogledalu,

namah bi mi postalo jasno šta znači reč akrep. Zbog neisplaćenih računa

isključivali su mi struju, svađao sam se sa inkasantima, komšije su me gledale

ispod oka. Taman sam se ponadao da su me zli volšebnici konačno

zaboravili, a telefon bi zazvečao iz prikrajka. Klen je bio razgovorljiv kao riba,

Parlović prostosrdačan kao školjka.

Kad sam se početkom septembra ponovo latio pera, moj urednik više

nije bio član redakcije. Bila je to jedina prijatna vest u moru jednoličnosti

koje je pretilo da me potopi. Jesenja ravnodnevnica naizgled je dotukla

posrnulo leto, okrepljeni političari počeli su bučnije da se glože, a odmah po

okončanju samita nesvrstanih na pomolu su bili novi mitinzi istine. Za

novinare koji su hteli da rade, posla je bilo dovoljno. No moja pisaća mašina

štampala je slova preko volje.

Jednog dana Parlović me je pozvao na razgovor. Pohitao sam k njemu

s namerom da mu skrešem u brk sve ono što mi je već nedeljama teretilo

dušu. Agencija “Sigurnost” u međuvremenu se preselila u luksuznu gradsku

četvrt, među juvelirske radnje i butike sa najskupljom robom. Zaprepastio

42

sam se ugledavši ulazna vrata od masivnog rezbarenog drveta i golemu

svetleću reklamu iznad njih. Veliki gazda sedeo je na tapaciranoj stolici,

dostojanstveno kao mandarin.

"Svaka čast, domaćine" - pozdravio sam ga zajedljivo klimajući glavom,

svestan da je i moja muka ugrađena u neki delić skupocenog dekora

prostorije. "Priznaj, prešao si na reketiranje kafedžija."

"Ratluk?" On gurnu kutiju prema meni i coknu jezikom.

"Okani me se."

"Kafa?"

"Zašto si me zvao?"

"Treba da ti kažem nešto vrlo zanimljivo. Bio sam dosadan kao stenica

i šef je konačno potegao svoje veze u Štutgartu. Neko od naših je svratio u

Krajlsfeld i obavio posao. Na pošti se našao neko ko je bio spreman da

pomogne. Taj neko je imao svoju cenu, a i firma je imala dodatne troškove.

Glavno je da smo uradili ono za šta nas plaćaš. Imaš li dve hiljade maraka?"

Knedla mi zastade u grlu. U glavi mi se nakratko stvorio lik

hladnokrvnog plaćenika koji se poji bavarskim pivom pred polazak za

Beograd.

"Ako nemaš odmah, plati jedan deo, a ostalo kad možeš. To je

konačna cena za ovaj posao. Miš je dolijao. Petnaest dana kontrolisali smo

sve međunarodne pozive oko osam časova uveče. U petak, desetog

septembra, nazvao te je neko sa ove adrese." Iz unutrašnjeg džepa sakoa

izvadio je parče hartije.

"Imaš li pare?"

Izvadih čekovnu knjižicu i ispisah cifru od deset hiljada dinara.

Polovina od te sume nije imala pokriće. Znao sam da ću tokom zime jesti

isključivo hleba i slanine. Razmenili smo papire. Dobio sam cedulju i

zagledao se u nju kao ljudožder u tranzistor.

"Albrecht Haussman

Romer str. 407

43

7643 Kreilsfeld

Deutschland

(9949) (0712) 84-32-8"

Obuze me očaj. Proklinjao sam usud, majku zemlju i dan u koji se

rodih. Zašto sam morao da se kačim sa ološem i zašto su nišan u mene

uperili belosvetski mafiozi? Imao sam želju da sednem u voz, pronađem

Grukića u nekoj gastarbajterskoj jazbini i saspem mu devet metaka u trbuh.

Odnekud mi se u svesti porađala još jedna misao - bilo je suludo što sam

papirnu cedulju platio deset hiljada. Ljutito posegoh rukom ka stolu i

dograbih komadić nugata iz bombonjere. Nekoliko trenutaka razmišljao sam

šta mi je činiti, pa zatim krenuh ka izlazu, raspoložen kao ranjeni grizli.

"Stiže kafa" - neodlučno je izjavila sekretarica što je s tacnom u naručju

odnekud iz pozadine banula u kancelariju.

"Proveri o čemu je reč. Mi ti opet možemo pomoći. Znaš da se bavimo

i poslovima zaštite!" - uspeo je da mi se preporuči Parlović pre no što sam

izašao na ulicu. A kad je bat mojih koraka počeo da odzvanja pločnikom čuo

sam kako se velika drvena vrata još jednom energično otvaraju. Glava sa

brkovima i visoko uzdignutim obrvama promolila se iz unutrašnjosti i

doviknula mi:

"Zaboravio sam da ti kažem: Grukić se vratio…"

Ustuknuo sam, načas, pa zatim nastavih da hodam, ponešto

usporenim ritmom, ne osvrćući se. Najpre me obuze neka neprijatna slutnja,

pomešana sa osećanjem rasterećenja, a onda, odnekud iz dubine duše, telom

mi se nezustavljivo razli plima zadovoljstva. U ustima sam još uvek muljao

ostatke slatkiša iz Parlovićeve zbirke. Ali trebalo je da protekne još nekoliko

trenutaka mučnog nedoumevanja pre no što mi postade savršeno jasno: bila

je to čokolada sa rumom.

7

44

"Korov! Trnje! Brlog! Jedno ništa između dva sna!" - groktao sam u

dlakavo uho čoveka što je jedva održavao ravnotežu na barskoj stolici.

Rukom je podnimio glavu, ali lakat bi mu svakog časa skliznuo sa šanka i on

bi se prenuo iz pijanog dremeža, odmerio me iznenađenim, razrokim

pogledom, pa zatim opet nastavio da kunja, ne obraćajući pažnju na moju

ispovest. "Gadno vreme, prijatelju. Nema posla, nema para. Nema ničeg. Da

se zasitim, trebaju mi tri života. U jednom da zgrnem lovu, u drugom da

proputujem, u trećem da sve straćim na žene i piće."

Kafe "Skandal", periferijsko leglo danguba, ćelavih glava i kožnih jakni

sa nitnama, bio je dupke pun. Na ekranu videa smenjivali su se olinjali hard-

rokeri i ništa manje ocvali pioniri panka. Buka je bila zaglušujuća. Bio je to

retro-lokal u retro-državi. Piće je bilo dovoljno jeftino da bi se horde

probisveta mogle međusobno polivati tekućinom iz boca. Košulja mi je

vonjala po pivskom kvascu. Bilo je vedro septembarsko veče.

"Jedno ništa!" - upinjao sam se da nadjačam štektanje što je dopiralo iz

membrane zvučnika. Zaplitao sam jezikom i zagledao ušnu školjku svog

posrnulog sabesednika. Monolog se prekidao samo kad bih potegao iz pivske

flaše i pričekao da progutani vazduh izriglja napolje. Ne računajući čokoladu

sa rumom, bila je to deveta tura, a još uvek sam bio u stanju jagnjeta. Oči su

mi zasuzile i misao o prolaznosti podseti me na davno pročitan redak iz

Knjige propovednikove. Odlučih da to smesta primenim u razgovoru.

"Reci mi rode", prodrmusah obamrlog suseda, "šta je to te su pređašnji

dani bili bolji od ovih?"

"Ne seri!" - prosiktao je čovek ne odižući klonulu glavu. Epileptičnim

trzanjem ramena pokušao je da se oslobodi neprijatnog zagrljaja.

"Ti si pijan, prika" - zaključio sam i pokroviteljski ga potapšao po

leđima.

Dva piva kasnije, učini mi se da sam najzad na pragu iluminacije.

Osvrnuh se i osmotrih zadimljeni kafe, skupa sa drvenim inventarom,

raznobojnim svetiljkama i ubledelim dvonožnim spodobama što su milele

45

unaokolo. Zakoračio sam u gungulu, prokrčio put do sedišta prostorije, pa

onda zastao i mesijanski podigao kažiprst:

"Dolijaćeš Hausmane, jamčim ti čašću!"

Niko me nije čuo. Niko nije obratio pažnju na važnost izrečene

pretnje. Umesto toga, samo nekoliko časaka docnije, razularena gomila s

urlanjem i zvižducima pozdravi sastav koji se penjao na binu. Na nesreću po

moje cevanice, bio je to Pistols tribjut bend. Obazreh se i primetih da svi oko

mene imaju vojničke čizme. Jedva mi pođe za rukom da umaknem od šutke i

domognem se izlaza, klecavih kolena, sa očima razrogačenim kao da su me

uštinuli papagajkama.

Zaputih se sumračnim prigradskim ulicama, vođen namerom da se

dokrajčim u nekom miroljubivijem lokalu. Potkolenica mi je bridela i na

listovima sam imao krvne podlive. Glava mi je bučala kao svadbarski

talambas. Retki prolaznici zaobilazili su me u širokom luku. U nekoj

podrumskoj pivnici nehotice sam razbio kriglu, pa zatim platio štetu i

naručio novo piće. Podgojeni konobar uz psovanje je počistio srču. A kad

sam na svoju ruku počeo da delim besplatne savete birtašima i razvađam

dvojicu bradatih đilkoša što se umalo ne potukoše igrajući šnaps, u kafani je

najednom zavladao zloslutni tajac. Konobar i malobrojni gosti počeše da me

gledaju popreko.

"Prijatelju!" - s glumljenom snishodljivošću me oslovi jedan od dvojice

bradatih hazardera. "Da nisi ti neka komunjara?" Ne znam zašto, u tom trenu

pade mi na pamet da u šaržeru imam šest metaka. Ali to nije bilo dovoljno

za sve.

"Bože sačuvaj" - odgovorih, trudeći se da to ispadne što nehajnije.

Neočekivano, drugi bradonja se zasmeja grohotom. Bio je to grohot

intoniran tako da me zaplaši. "Autonomaš?"

"Ideološki neopredeljen" - uspeh nekako da istrtljam.

"Auuu, bratac. Pa takvi su najgori!" - dreknu prvi bradonja. Zatim poče

da se kliberi, šišteći kao da umesto pluća ima bušne mehove.

46

Iskoristio sam taj trenutak, iskapio preostalo pivo sa tobož bezbrižnim

izrazom na licu, pa brže-bolje zagrebao uz stepenice, ne osvrćući se. Kamen

mi pade sa srca kad se domogoh svežeg vazduha. Ali nisam odmakao ni

dvadesetak koraka, kad mi do ušiju dopre neobuzdana galama što je dopirala

odnekud iz podzemlja.

"Vraćaj se!" - urlao je debeli konobar, brekćući kao vanbrodski motor.

Zavio sam iza ugla, probazao kroz nekakav zasvođen prolaz, šutirajući

usput u pomrčini limene konzerve i fićoke, pa izbio u jednu od ulica što su

vodile ka magistralnom izlazu iz grada.

"Platiću ti limburga meseca, na kukuljev dan!" - viknuh svom

progonitelju, srećan što je konobar debeo i spor, a ne vitak i brz.

Cipele, umeljane u žitki glib na koji sam bio natrapao lomatajući se

po budžacima, proklizavale su i usporavale me u nameri da se što pre

dokopam saobraćajnice. Srećom, neki taksista iz daleka je začuo moj zvižduk

i strpljivo sačekao da ga sustignem.

"U Čardu" - rekoh, sedajući na zadnje sedište olinjalog "mercedesa",

čija unutrašnjost, odmah sam to osetio, kao da je zaudarala na izmetine.

Uključili smo se u saobraćaj i uskoro dospeli na glavni put, Pomislio sam da

vozač pati od gasova i odškrinuo prozor, ali nije bilo vajde. Pogledi su nam se

susreli u retrovizoru i primetio sam da mu je lice skvrčeno u kiselu grimasu,

kao da zaista ima probavne smetnje. Čkiljio je u mene sitnim, urokljivim

očima i povremeno gladio ćelavo teme, na način koji je odavao zabrinutost

ili veliku nedoumicu. Za vreme vožnje, koja je mogla trajati desetak minuta,

prozborili smo svega nekoliko reči, a u vozilu se čulo samo ujednačeno

odbrojavanje taksimetra.

Uskoro, kroz vetrobransko staklo ugledah kako se tiski vrbak lagano

proređuje i kako se sve razgovetnije ukazuje osvetljena fasada starog kaštela.

Vozač se zaustavio na parkiralištu, primio novac izgovorivši kiselo

"doviđenja", pa zatim odmakao desetak metara da bi okrenuo automobil. A u

trenutku kad je ponovo promicao iza mojih leđa, krećući se sada u

47

suprotnom smeru u nameri da se udalji, čuo sam kako me pozdravlja

neuobičajenom frazom:

"Živ bio, smrade!" Gume su zaškripale, motor zaurlao i posle nekoliko

sekundi ostao sam sam na pločniku, zavijorenih nogavica. Spustio sam

pogled ka cipelama i osmotrio đonove. Bilo je savršeno jasno: stao sam u

govno.

Dok sam mutio vodu u fontani i ježio se od vlage što je prodirala kroz

cipele, osetih da me omamljenost nije minula ni posle pretrpljenih

uzbuđenja. Neispoljena žestina pod prečagom svejednako mi je maglila

svest. Komarci su krvnički nasrtali na ogolele članke. Prigušeno dumbaranje

begeša i zvukoplet tamburica dopirali su iz utrobe negdašnje plemićke palate,

u čijoj je balskoj dvorani glavnu reč sada vodio zlatozubi Šišoja, kapelnik

orkestra. Zagladio sam kosu, upasao košulju i zaputio se unutra, kao noćni

leptir ka plamenu voštanice.

Topao kafanski vazduh dočeka me poput šamara. Svet mi se tumbe

okrenuo i znatiželjno sam posmatrao kako se stolice, stolovi, lampioni,

tambure, tacne sa bocama i zajapureni konobari okreću oko mene kao

sateliti. Dobauljao sam do slobodnog mesta, svega nekoliko metara

udaljenog od trapeza sa muzikantima. Sit se ispričah sa nekim ćoškastim, ne

manje od mene podnapitim tipom što se pojio špricerom za jednom od

obližnjih stolova. Kad je nepogrešivim alkoholičarskim čulom ustanovio da

smo pronašli zajednički jezik, hitro je đipio sa mesta i pridružio mi se, noseći

sifon sa sodom pod miškom. Počeli smo da trabunjamo i razmenjujemo

besmislice, dok je konobar ređao poliće vršačkog rizlinga na karirani

stolnjak.

Kroz beličasto zamućenje sećanja katkad vidim kako u šaci gužvam

hrpu šarenih novčanica, pa zatim od njih pravim male papirnate brodiće

koje stavljam u čaše ili ubacujem u rezonatorsku kutiju kontrabasa. Ustajem

i pocupkujem u ritmu raspomamljenih sviraca koji se udvorički osmehuju

zbog nanjušenog ćara. Grlim tamburaše, penjem se na stolicu i nazdravljam

48

neznancima čije lelujave likove nazirem u dubini sale. Čujem tapšanje,

psovke i ženski smeh. Neki čovek-pingvin u dugačkom smokingu vuče me za

rukav i obraća mi se čudnim, zvaničnim tonom koji odudara od uobičajenog

žamora kafane. Cmačem ga u mesnate obraze i busam se u prsa, ali on ne

odustaje, već me svejednako na svom pingvinskom jeziku ubeđuje u nešto što

mi se nikako ne mili da učinim. Onda mi prilaze dva bezlična stvorenja u

mrkim odorama, sa po jednim crnim leptirom prikvačenim za gušu, hvataju

me za mišice i odvode u smeru koji mi se nipošto ne dopada.

Vrata su se treskom zalupila iza mojih leđa i široka ravničarska noć

pukla je predamnom kao ponor. Insekti su igrali kolo po maglovitom oreolu

oko svetlećih kandelabera na parkiralištu. Malo poizdalje, u vrbovom

šumarku kroz koji je šušteći strujao povetarac sa Tise, lišće je svetlucalo na

mesečini. Miris trave i ustajale vode iz mrtvaja razasutih oko korita reke

zabrideo je u nosnicama. Zašao sam u tminu i počeo da se teturam između

stoletnih stabala, gonjen žestokom mučninom što mi se komešala u utrobi.

Kroz procepe u krošnjama katkad bi na južnom nebu zatitrao Strelac sa

zapetim lukom, ili crveni Antares, kao burdeljski abažur u sazvežđu

Škorpiona. Zagledan u rumenu svetlost zvezde što se igrala skrivalice i

migoljila među granama, zabasao sam bio među palačke i do članaka zagazio

u močvarno blato, pa onda, hoteći da se iskobeljam, obema rukama kleknuo

i zario šake u mekotu.

Nešto docnije, zatekoh sebe kako klonule glave, sklupčan i otupeo,

sedim pod drvetom blizu mesta gde se asfaltirani put odvaja od parkirališta.

Mogli su proteći sati pre nego što sam progledao i povratio svest. Hladnoća

se uvlačila pod kožu i osećao sam kako mi jetra poslednjom snagom razlaže

nagomilane otrove. Prozori na Čardi još su bili osvetljeni, ali fajront je zacelo

već bio oglašen, jer muzika beše utihnula. Svega desetak vozila bilo je još

preostalo na platou. Pogled mi slučajno pade na četvorocifrenu registarsku

oznaku tamno-modrog "audija", uglačanog tako da je savršeno zrcalio

mesečev sjaj. Pridigao sam se i pošao da izbliza osmotrim automobil koji mi

49

se na trenutak učinio više nego poznat. Nesvestica i oštar bol u želucu isprva

me omeše u rasuđivanju, ali kad se sasvim prikučih vozilu i zagledah u

unutrašnjost, žestoko damaranje srca razvejalo je sve nedoumice.

Obazreh se oko sebe, u nedoumici šta da preduzmem. Iz nekog

razloga, nije mi se dopala ideja da ponovo odem u Čardu, zatražim telefon i

pozovem taksi. Za svaki slučaj, izvadio sam brazilca iz futrole i zavukao ga u

džep sakoa. Naumih da pričekam nekog od posetilaca i zamolim ga da me

odveze do grada. Noć je postajala svežija i nisam više mogao obuzdavati

cvokotanje zuba. I tada, u trenu kad sam još u nedoumici stajao na sred

parkirališta, klateći se kao babuška, začuh korake iz pravca starog zdanja. Dva

čoveka su mi ćutke išla u susret.

Jedan od njih je preko ruke imao prebačen mantil i hodao je gledajući

pravo preda se. Drugi, krupan i zabrekao, u odelu klasičnog kroja, držao je

desnu ruku u džepu i povremeno se obazirao oko sebe, kao da ima nečistu

savest. Nije mi trebalo mnogo da prepoznam tu fizionomiju. Rastojanje je

postajalo sve kraće i kad su se primakli na nekih tridesetak koraka od mesta

na kojem sam stajao, postalo je jasno da me Grukić gleda pravo u oči.

Uverih sebe da sam spreman za obračun, ali istovremeno sam se unapred

sažaljevao za slučaj da izvučem deblji kraj. U svesti mi, bez ikakva smisla i

poretka, blesnuše slike iz detinjstva, prvi poljubac, matursko veče, davni izlet

na Frušku Goru. No već u sledećem trenu sam opet bio potpuno pribran i

rešen da na najmanji sumnjivi pokret ispalim šest usijanih tanadi u prsa

dušmana.

Dlanovi mi ovlažiše kao da sam ih zamočio u toplo ulje. Ukipio sam

se, isturio donju vilicu i zauzeo prkosan stav, kao revolucionar pred

streljačkim strojem. Preostalo je još desetak koraka. Hodali su polako, sa

turobnim i donekle zbunjenim izrazom lica. Čovek s mantilom imao je

izduženu lobanju, kukast nos i upadljive podočnjake. Izgledao je kao plaćeni

ubica što mi ostade u sećanju iz nekog dokumentarca o kamori. Zacelo je to

50

bio Hausman. Još pet koraka. Zatim još samo dva… A onda su me mimoišli,

hladnokrvno i prezrivo, ostavivši me zblanutog u tami septembarske noći.

"Ko je sad pa ovaj?" - začuo sam iza sebe prigušen Grukićev glas.

"Znam kao i ti" - odgovorio je Podočnjak, pre nego što su se vrata

"audija" zatvorila i motor bio stavljen u pogon.

U tom trenutku, usled naglog rasterećenja, osetih komešanje u utrobi.

Pritrčao sam najbližim kolima, odupro se o farove i izbljuvao na haubu.

Neko vreme s olakšanjem sam posmatrao šarenu mrlju što je svojim kružnim

oblikom neodoljivo podsećala na picu. Da su toga dana na meniju u kantini

bile pečurke na žaru, bila bi to sjajna kaprićoza. A kad sam najzad prikupio

snage i odigao glavu, spazih kako dvoje zaljubljenih užasnuto motre na mene

sa prednjeg sedišta automobila.

8

Sledećeg jutra probudio sam se ne znajući jesam li poremetio umom

ili ne. Dok sam silazio niz stepenice u glavu su mi navirala pitanja poput

ovih: Zašto nosim cipele, a ne idem bos? Ako već nosim cipele, zašto hodam

na dve, a ne na četiri noge? Zašto imam ime, kad to ime nisam ja? Ko mi

jamči da zaista postojim? Možda je sve što se zbiva samo košmar nekog

zločestog kiklopa? Ponesen odgonetanjem vekovečnih zagonetki od kojih mi

je mozak kipteo kao ekspres-lonac, zaputio sam se bio preko zebre previdevši

crveni signal. Prodoran zvuk sirene, škripa kočnica i hrpa masnih psovki

sručiše mi se na glavu kao vangla hladne vode. Bila je subota, pijačni dan,

gužva na ulicama. Nedaleko od tržnice, snažan pisak naglo me prenu iz

razmišljanja. Uncut, sa torbakom punim paradajza u ruci, probijao se prema

meni kroz masu užurbanih prolaznika. Bejah suviše mlitav da bih se mogao

odupirati njegovoj upornosti. Svratili smo u najbliži bife. Vruća kafa,

posrkana natašte, dodatno mi je nagrizla i onako spečenu utrobu. Živo smo

raspravljali o nečemu, ali o čemu, toga teško da sam bio svestan. Mislim da

51

mi je saopštio poverljivu vest o Grukićevom povratku i o krivičnoj prijavi

koju će javni tužilac, po svemu sudeći, uskoro podneti protiv njega. Od

mnogog i besmislenog laprdanja naglo mi pripade muka i morao sam istrčati

na ulicu, prekinuvši ga u pola rečenice. Ukrcah se u autobus, ne bih li

prištedeo zeru snage i skratio put do središta grada. Sve vreme mučila me je

teška vrtoglavica od mamurluka i izgladnelosti. Kao u bunilu pristigoh najzad

do kuće iznad čijih se dostojanstvenih dveri nalazio natpis "Sigurnost".

U kancelariji za radnim stolom zatekoh gospodina Klena kako sa

bramanskom mirnoćom u pokretima otkucava slova na kompjuterskoj

tastaturi. Spazivši me, sevnuo je obrvama u znak pozdrava, zatim bez žurbe

dovršio započetu rečenicu, pa onda ustao i prišao da se rukuje. Lice mu je

bilo bledo i ispijeno. Onako mršav, sa plavom, svilenkastom kosom

slepljenom za čelo i odelom što je visilo na njemu kao krpara, načas mi se

učini kao avet.

"Gde je Parlović" - upitah ga nestrpljivo.

"Milun nam je nastradao" - reče on kratko i odmah zatim učini malu

pauzu, dovoljno dugu da bi se moje lice moglo izviti u grimasu zapanjenosti.

"Ne bojte se, nije poginuo. Pao je u dijabetičku komu. Noćas mu je

pozlilo i hitno su ga prebacili na intenzivnu negu. Ali maločas sam pozvao

kliniku i dežurna sestra kaže da je njegovo stanje sada prilično dobro."

"Ta zar nije znao da je šećeraš?" - upitao sam ga, napola snuždeno, a

napola jetko.

"Očito nije. Gospodina Parlovića poznajem desetak godina i pouzdano

znam da za sve to vreme on nije kročio u lekarsku ordinaciju. Izbegavao je

čak i obavezne sistematske preglede za zaposlene. Nije dozvoljavao da mu se

vadi krv. Imao je i strah od zubara. Istina, uvek je izgledao kao čovek koji

puca od zdravlja. A sad, eto… obilo mu se o glavu…"

Dok je Klen govorio, počeo sam nervozno šetkati po kancelariji

prislonivši šake na slepoočnice, i on naposletku ućuta, ne znajući da li ga i

dalje slušam. Stao sam kraj prozora i zirnuo na ulicu kroz razmaknute

52

roletne. Vrtoglavica nije popuštala. Neka mlada žena promakla je trotoarom

gurajući dečja kolica. Sa preke strane kolporteri su raznosili subotnju

štampu. Sva ta užurbanost svetine, veseli žamor prolaznika, buka saobraćaja,

nasmejani bračni parovi sa cegerima i nafrakane frajle u prepodnevnoj

promenadi, a naposletku i vedrina nebeskog svoda što je zaštitnički natkrilio

pozornicu zemaljskih zbivanja, učiniše mi se kao tužni znamen čilosti i

poleta koje sam nekada davno posedovao, pa izgubio.

"Milovane", obratih mu se prisnim tonom nakon kraćeg razmišljanja,

"imate li vi uvid u moj slučaj?"

"Poznate su mi sve pojedinosti" - spremno je odgovorio.

"Ako je tako", rekoh, "uzmite, molim vas ovu cedulju i pozovite

odgovarajući broj u Krajlsfeldu. Mene je odavno izdalo strpljenje, a mislim

da su mi i živci popustili. Potpuno sam zbunjen i ne mogu više pravilno da

procenjujem položaj u kome se nalazim. Vi ćete me shvatiti. Budite ljubazni,

obavite taj razgovor i oslobodite me ove teške muke, ali je ikako moguće."

Klen uze hartijicu i ćutke je osmotri, napućivši pri tom usne kao da

sam mu u ruke tutnuo vreo krompir. Na licu mu se pojavi izraz

usredsređenog razmišljanja. Tajac je potrajao znatno duže no što je iziskivalo

čitanje ispisane adrese i meni se načas učini da Klen smišlja razlog da me

odbije. Htedoh da se pozovem na silne novce što sam ih uložio u Parlovićevu

kasu i taman počeh u sebi da sabiram iznose raznih uplata, kad se on naglo

trže iz ukočenog stava i reče mi:

"Znate li da je naša firma pred bankrotstvom?" Usne mu se razvukoše u

kiseo osmejak.

"O tome nisam razmišljao" - rekoh.

"Istina je, nemojte se čuditi. Žiro račun nam je u debelom minusu, a

komunalije nisu plaćene još od jula. Sad je i gazda iz Beograda počeo da

postavlja nemoguće uslove. Ne želi da plaća pun iznos kirije za poslovni

prostor. Ne sviđa mu se što smo se preselili u centar grada. Nije zadovoljan

našim učinkom. Zahteva suviše veliki procenat, a posla je bilo malo, ili

53

gotovo nimalo. U ovoj prokletoj palanci niko neće da pljačka i ubija! Ako se

i desi neki krvni delikt, onda je to muž sekirom ubio ženu na spavanju i ceo

slučaj je od početka jasan kao azbuka. A naš poslodavac je veliko zakeralo i

zamišlja da radimo u Harlemu." Na Klenovom licu pojaviše se graške znoja i

on ih obrisa džepnom maramicom. Prvi put sam na njegovom licu video da

je ljut. Ali veoma brzo, nakon kratke masaže očnih kapaka propraćene

nekolikim uzdasima opuštanja, on se ponovo povrati u pređašnje,

flegmatično stanje.

"Biću iskren", reče, "i priznaću da ste vi bili naša najbolja mušterija. I

samo radi toga učiniću vam uslugu koju od mene zahtevate. Ukoliko nam u

međuvremenu centrala nije isključila telefon. Povucite rezu na vratima, da

nas niko ne ometa. Videćemo šta može da se iskamči od tog Švabe".

Zaringlao sam bravu, žurno se vratio do stola i zauzeo položaj blizu

telefonske slušalice, tako da mi ne promakne ništa od onog što je moglo da

bude izgovoreno.

"Videćemo, videćemo…" - mrmljao je sebi u bradu Klen dok je

pažljivim pokretima kažiprsta okretao brojčanik. Isprekidani zvučni signali

nekoliko puta su ga navodili da posao započinje iznova. Sedeo sam spokojno,

uveren da ništa neće biti postignuto ovim razgovorom, čak i ako nekim

čudom do njega zaista i dođe. U sebi sam prebrojavao pehove koji me ovog

puta mogu snaći, kao i uvek kada treba da učinim nešto značajno ili

postignem nešto do čega mi je veoma stalo. Ako Parlovićev telefon nije

pokvaren, onda je Hausmanov verovatno isključen. Ili je neko u žurbi

pogrešno prepisao telefonski broj koji mi je dostavljen. Možda će telefonske

linije sa Nemačkom celog dana biti preopterećene? Možda je Hausman

umro još pre deset godina? Najzad, valjda u petom pokušaju, nakon mnogog

gunđanja, veza je bila uspostavljena i jedan telefon se oglasio negde u Baden-

Virtembergu. Ubrzo, neko je podigao slušalicu.

Skromno gimnazijsko znanje nemačkog ipak mi dopušta da na ovom

mestu zabeležim nekoliko šturih, zvaničnih rečenica što ih je Klen na

54

početku razgovora izmenjao sa osobom na drugom kraju linije. Sasvim

kratko i gotovo otrcano diplomatsko opipavanje pulsa naprečac je omogućilo

da se u ovoj priči sjedine prepoznavanje i peripetija.

"Ja?" - najpre se sa druge strane žice začuo ženski glas.

"Guten Morgen. Ist Herr Haussman zu Hause?" - upitao je Klen.

"Nein, er ist abwesend." Gospodin Hausman nije bio kod kuće.

"Bitte, wer ist am Telefon?" - sledilo je novo pitanje.

"Hier ist Eva. Haben Sie eine Nachricht fur Albrecht?"

Iznenada osetih neprijatno treperenje u grudima i dah mi zastade.

"Nein. Ich rufe spater nach einmal an. Vielen dank" - nastavljao je

Klen neobaveznim tonom.

Dopustivši im da prozbore još samo desetak za mene nerazumljivih

reči, prišao sam bio telefonu, prekinuo vezu i mirno izašao iz kancelarije,

ispraćen zabezeknutim pogledom Parlovićevog službenika. Gorušica mi obli

želudac i svest mi se zamutila tako da sam načas bio uveren da ću se

stropoštati na pločnik. Ako postoji nešto što se zove predinfarktno stanje,

pomislih, onda je to moja dijagnoza.

Zaputio sam se bio niz ulicu, ni sam ne znajući kamo. Duž asfaltiranih

gradskih katakombi, zasvođenih šarenom kupolom jesenjeg neba, gmizale su

ljudske telesine poput ameba pod mikroskopom. Činilo mi se da niko od

sveg tog naroda ne korača, već da se svi samo tumbaju zahvaćeni velikim

uličnim stampedom - sudaraju se međusobno, pocupkuju, podgurkuju i

podvriskuju, đipaju kao kenguri, glože se i obrću povremeno oko svoje

nepostojeće osovine. Lobanje behu kao niklovane kugle ubačene u paklenu

menažeriju automata za zabavu. Slučajno sam ugledao svoje otromboljeno

lice u izlogu jedne trgovine i ono mi se načas učinilo kao usamljeni jajoliki

artikal za široku potrošnju. Svet se urušava, pomislih, ali u tragu svetlosti,

među sazvežđima, možda putuju odrazi stvari koje iskupljuju naš pad.

Iznenada me obuze neko čudno osećanje nalik na ganutost. Učini mi

se da mi je kroz nosnice za kratko prostrujao dašak nekog davno

55

zaboravljenog miomirisa. Proteklo je dosta vremena pre no što mi sinu da je

to bio onaj veseli, mladalački parfem što je u meni silno budio primisli na

daleka prostranstva, egzotične predele i neistražene tajne, koji sam osetio

jedne augustovske večeri, na kamenitom jadranskom žalu, pre dvadeset

godina.

Setio sam se njene mini suknjice od teksasa i tršavih nogu što su

obećavale da će uskoro zadobiti obličje zrele ženstvenosti. Pramen crne,

talasaste kose za trenutak joj je prekrio lice u mojim mislima. Video sam

letnji dan, sa zrikavcima i fatamorganom što se uhvatila po horizontu, i dva

čedna stvorenja, prvi put nagrižena strašću, kako smerno okreću pedale

velosipeda. Iz tamnih kutova stare ciglane širio se hladnjikavi zadah memle.

U svakom leptiru dremao je zaštitnički duh deda Malinga. Dosegnuti

blaženstvo značilo je opipati anđeosku mekotu njene nadlaktice, kad sam je,

prestrašen, zadržavao da ne kroči u mračne odaje.

Nekada davno, Radio-Luksemburg je emitovao pesme Roja Orbisona,

Šedouza i Kingsa, a po gradu su nicali improvizovani disko klubovi za

srednjoškolce. Hteli smo da budemo stariji no što jesmo i često smo se poput

utvara šunjali oko takvih mesta. Nekad bismo uspeli da uđemo, a nekad bi

me zadržali na ulazu, jer sam bio isuviše balav. Jedne večeri, bila je skoro

ponoć i svi se već behu razišli, sedeli smo na klupi ispred jednog takvog

kluba, zaklonjeni krošnjom starog kestena i zelenim žbunjem živice. Pribila

se uz mene i zarila svoj opojni pogled u moje oči. Ispasala me je, pod majicu

mi zvukla ruku i dugo me, zbunjenog, gladila po trbuhu i grudima.

Postavljao sam bezvezna pitanja, ona davala bezvezne odgovore, u meni je

urlalo iz hiljadu grla, ali ipak nisam, kao i nikada pre ni nakog toga, smogao

dovoljno smelosti da je poljubim. Shvatih, dok sam koračao ulicom izgubljen

u masi pomahnitalih prolaznika, da sve to nije ni ljubav, ni bolest, ni dosada,

ni besplodna tugaljivost, već samo svest o tome da je svaki čovek svet za sebe,

i da se sve što mu se ikada dogodilo, dogodilo samo jednom u povesti

vaseljene.

56

Pogledao sam na ručni časovnik, ustanovio da će uskoro podne i da

još uvek mogu dobiti ručak u novinarskoj kantitni. Prisetih se da u džepu

sakoa imam adresar u kojem je još bio uredno pribeležen Anjin telefonski

broj. Možda bih za nedeljni ručak mogao priuštiti sebi šnicle u bešamelu?

Treba se obrijati. Pade mi na um da u toku dana moram posetiti obolelog

Parlovića. Od uličnog prodavca novina kupio sam bio primerak Politike.

Naslov u vrhu prve strane glasio je: Berlin: zid se ljulja, a ispod toga sledio je

komentar: Secesija Slovenije - uvod u katastrofu. Nešto docnije ugledah pred

sobom žućkastu fasadu zgrade Banatske pošte. Obodri me pomisao na štrudlu

s makom i u glavi mi se lagano bistrilo.

"Ludača!" - pomislio sam i uzdahnuo sa olakšanjem, iako me je tištao

prazan bankovni konto.

57

KRAKEN

Pod grmljavom vršnih dubina

Daleko dole u bezdanom moru,

Svoj drevni, besani, spokojni san

Kraken sniva; najbleđe svetilo gasne

U njegovom sumornom kraju; nad njim ispolinske

Bujaju spužve, milenijumskog maha i mere;

A daleko odatle, k svetlu što u tmini tinja,

Iz mnoštva zatajnih gnezda i špilja

Bezbrojni polipi njišu

Divovskim kracima vrh dremljivog bilja.

Onde on počivaše navek, i počivati hoće

Na velje oslonjen mekušce u svom snu,

Sve dok oganj posletka ne ozari dubine;

U času tom će, pred anđelima i čovekom,

S urlikom izroniti da na površini mine.

(Alfred Lord Tenison: "Kraken", 1830.)

Bilo je to s jeseni lanjske godine, negde koncem septembra. Moj

poznanik Slaven Pupavac, asistent na grupi za zoologiju novosadskog

Prirodno-matematičkog fakulteta, predložio mi je da mu se pridružim u

terenskom istraživanju na jednom lokalitetu u blizini prirodnog rezervata

Carska bara u Banatu. Kao ambiciozan mlad naučnik koji je pripremao

doktorat iz oblasti ornitologije, Slaven je želeo iznaći dokaze da su se u ovim

58

močvarnim terenima, ispresecanim slatinama i vodoplavnim vrbovim

šumama u međurečju Tise i Begeja, pojavila staništa mrkog ibisa, orla

belorepana i drugih retkih vrsta ptica za koje se smatralo da su odavno iščezle

sa područja Vojvodine.

Ovaj poziv za mene je bio dobrodošao. Časopis "Arhitektura i dizajn"

u kome sam do tada kao fotograf zarađivao pristojne honorare, ugasio se

zbog nesuglasica među osnivačima. Mesec dana ranije finansijska policija

otvorila je istragu protiv mog poslodavca i stovarište građevinskog materijala

u kojem sam radio kao noćni čuvar stavljeno je pod bravu. Sa trogodišnjim

sinom i ženom koja je za mršavu platu radila kao prodavačica u cvećari,

živeo sam u dvorišnom stanu u kući njenih roditelja. Svežanj deviza koji smo

čuvali za crne dane počeo je opasno da se stanjuje i to je bio razlog sve

žučnijih prepirki. Žena se uortačila sa taštom, većinu vremena provodila u

roditeljskoj kući i čitavi dani su prolazili u međusobnoj ćutnji i jedva

prikrivenom prezrenju.

Od kada sam naučio da baratam fotografskim aparatom, najomiljeniji

motivi za mene behu prirodni ambijenti, pejsaži i prizori iz životinjskog

sveta. Osim toga, Slaven je obećao da će na sebe preuzeti celokupne troškove

putovanja. Bila je to prilika da na kratko zaboravim mučne porodične

razmirice, doprinesem mogućem naučnom otkriću i uzgred načinim

nekoliko ekskluzivnih slajdova koje bih mogao ponuditi časopisima ili

izdavačima razglednica i kalendara. Na put smo iz Novog Sada krenuli u

petak, 22. septembra, po vedrom ali za to doba godine nešto prohladnijem

danu, sa uverenjem da zvanična meteorološka prognoza, što je govorila o

stabilnom vremenu pri kraju sedmice, neće omanuti.

Iako sam često putovao i fotografisao krajolike, od Durmitora i

Prokletija do Palića i Kopačkog rita, moje geografsko znanje ostalo je krajnje

oskudno. Uvek sam putovao u društvu i to me je čuvalo od iskušenja a

stavljam na probu svoju vrlo nepouzdanu sposobnost prostornog snalaženja.

Čak i u rodnom Novom Sadu umeo sam ponekad da se pometem zagubivši

59

se u kakvom udaljenom kraju. Predeli istočno od Tise, u koje smo sada

ulazili, sporo napredujući Slavenovim "renoom 4", bili su za mene potpuna

nepoznanica. Ne znam zašto, čitav Banat doživljavao sam kao zagonetno

predvorje Transilvanskih Alpa, odakle s jeseni i zime bije ledena košava i u

fijuku vetra struje glasovi o neupokojenim demonima - krvopijama. Ali u

jednoj oblasti sam barem pouzdano bio na domaćem terenu: sa kažiprstom

na okidaču "nikona", od koga se godinama nisam razdvajao, postizao sam, ni

sam ne znajući kako, da se pravila zlatnog preseka, kontrasta i perspektiva

saglašavaju doslovce sama od sebe.

Oko podneva stigosmo do ribarskog gazdinstva "Ečka" i do pansiona

"Sibila", koji se nalazi na obodu rezervata. Plan je bio da na ovom mestu

konačimo, preduzimajući u narednih nekoliko dana izlete do poteza zvanog

Lejine jamure, nekih desetak ili petnaest kilometara zapadno odatle. Za

ručkom, uz paprenu alasku riblju čorbu i komade pohovanog šarana,

zapodenusmo razgovor sa skupinom radnika zaposlenih na obližnjem

ribnjaku. Jedan od njih upozori nas da je, zbog jesenjeg vršnog vodostaja

Starog Begeja, moguća pojava podzemnih voda na nižim terenima, te da nije

preporučljivo putničkim automobilima ići mimo nasipa i tvrdih poljskih

puteva. Primetivši da se Slaven vrlo uspešno nosi sa obilnim obrokom,

namah mi se učini da je to u opreci sa njegovom naoko krhkom građom,

intelektualnom pojavom i pozivom zoologa. Zapitah ga šta misli o

vegetarijanstvu.

"U prirodi vlada zakon jačeg" - reče on bez premišljanja. "Veća riba

guta manju, pa zašto bi sa ljudima bilo drugačije. Uostalom" - dodade - "lovci

su kod nas jedini koji se iole staraju o ugroženim vrstama."

Istog dana posle podne zaputismo se da obiđemo teren. Krećući se

nasipom kraj starog korita Begeja, prođosmo pored nekakvog zaseoka i

uskoro izbismo na čistinu odakle se kao na dlanu pružao pogled na čitav niz

depresija i močvara obraslih rogozom, sve do Tise, koja je, vidljiva samo po

bujnoj priobalnoj vegetaciji, vijugala negde na zapadu. Ogromne vodene

60

mrlje, gdegde prošarane kolonijama belog lokvanja, odražavale su na

površini živahnu igru sivkastih jesenjih oblačića, i ja pohitah da

teleobjektivom zabeležim taj prizor. Sa svih strana dopirahu neobični

zvukovi barskih ptica. Poneka usamljena čaplja, uplašena našim nailaskom,

zaklepetala bi krilima i zakreštala iz šipraga. Tu i tamo, Slaven bi se

zaustavljao, ćuilo uši, prstom ukazivao na krošnju kakve žalosne vrbe ili

poljskog jasena, govoreći: "Modrovoljka! Golub dupljaš! Bukavac!". Dok smo

hodali nasipom, rojevi mušica pratili su nas u stopu, vrludajući nad našim

glavama, a iz divljih kupinjaka i bokora koprive u udolinama, tanušnim

pretećim zujanjem oglašavali su se komarci.

Nanovo sedosmo u automobil i odvezosmo se nekoliko kilometara

dalje, do mesta gde se nalazila drvena osmatračnica. Slaven se ispne na

platformu i stade pažljivo dvogledom osmatrati okolinu. Zatim siđe, iz

prtljažnika uze nepromočive čizme, rasklopi mrežu sličnu ribarskom

meredovu i izgubi se u šipragu vrbove šume. Prošlo je dvadestak minuta,

zatim ga ugledah kako se pomalja noseći u šaci malenu pticu.

"Mislio sam da je gnezdo kormorana, a našao sam običnu grmušu" -

reče.

"Kakva je to ptica?" - zapitah.

"Grmuše su selice koje zimuju u Africi. Trebalo je da su već krenule na

put. Pomoći ćeš mi da prstenujemo ovu lepojku."

Preuzeh pticu što se u ruci neugodno migoljila i štrpkala kljunom, dok

je Slaven raspremao pribor. Činio je to pribranim pokretima posvećenika,

naviklog na uporan rad. Usne mu se iskriviše u oblik izvrnutog slova "u" a

sitne oči učestalo su žmirkale iza naočara. Bio je čovek sićušne građe, blede

puti, smeđe, na temenu već ponešto proređene kudrave kose. Posmatrao sam

ga i najednom mi sinu kako je sasvim neobično, gotovo suludo, da u zemlji

gde su oružani sukobi i privredna kriza srozali životne uslove do praga

izdržljivosti, mogu postojati ljudi koji voze izanđale "renoe", za nedostojnu

platu rade na skrajnutim katedrama, a slobodno vreme provode tragajući za

61

mrkim ibisom i prstenujući grmuše u nedođiji. Otkud - zapitah se - tako

snažna pasija u ovom neupadljivom, skromnom tridesetogodišnjaku, koga

sam do tada samo površno poznavao i sretao ga ponekad u redakcijama

časopisa za poljoprivrednike i ljubitelje prirode, gde je, kao i ja, donosio

saradničke priloge. Slaven priđe, držeći u ruci malu aluminijumsku pločicu,

koju u obliku prstena svinu oko ptičje nožice i pričvrsti je naročitim

kleštima. Potom oslobodismo pticu i ona nestrpljivo prhnu ka šumarku.

Na zapadnoj strani, mrlja blede svetlosti sve je više tonula i razlivala se

u jesenjoj atmosferi. Vetar se pojača, resko zašušti u krošnjama i poče

razvejavati lišće. Krenusmo nazad ka pansionu.

"Otkud tolika strast za izučavanje ptica?" - zapitah.

"Teško je objasniti" - reče Slaven čkiljeći kroz vetrobransko staklo. "Sve

je to za mene velika zagonetka. U detinjstvu, često mi se ponavljao jedan

opsesivan san. I dan danas ga ponekad sanjam u različitim verzijama. Ta fiks

ideja - da se snagom volje možeš otisnuti sa zemlje i lebdeti nad

prostranstvima - zapravo je vrlo čest motiv u ljudskim snovima. Ali sadržaj

sna mene je naprosto progonio. Vrlo rano sam, sa velikim zanimanjem i s

nekom vrstom pritajene zavisti, počeo da promatram ptice i proučavam

njihovo ponašanje. Jedno vreme čak sam se zanosio i aviomodelarstvom. Da

nisam postao ornitolog, verovatno bih danas vozio helikopter ili vojni avion,

umesto ove krntije. Ali desilo mi se da sam vrlo rano pročitao Darvinovu

knjigu o evoluciji vrsta, a zatim i Lamarkova "Zoološka istraživanja". To me je

učvrstilo u uverenju koje ni do danas nisam promenio. Zapravo, ono je u

meni još postojanije od kad sam shvatio da je ne samo sposobnost

prilagođavanja, već i mašta, ili zametak ove duhovne sile u životinjama - ono

što određuje buduće oblike života. Ovo do sada nisam nikom pričao. Možda

će ti zvučati malo čudno."

"Možda. Kakvo je to uverenje?"

"Uveren sam da bi čovek mogao da leti, samo kad bi imao dovoljno

volje. Kada bi velike skupine ljudi, čitavi naraštaji, svakodnevno upražnjavali

62

duhovno usredsređivanje i fizičke vežbe za uzletanje, već kroz dve-tri

generacije uočile bi se kod određene populacije morfološke promene na

gornjim ekstremitetima. Daljim sparivanjem i nastavkom vežbi, kroz još dve

ili tri generacije, ljudi bi stekli sposobnost da se otisnu sa zemlje. Smatram da

to ne bi bio uzaludan trud, jer su nebrojene koristi koje bi čovečanstvo

moglo imati savlada li sposobnost letenja. Zamisli da sa porodicom možeš

jednostavno odleteti na godišnji odmor? Postoji izreka koja glasi: "Moći znači

hteti". Uveren sam da je to vrhunski zakon evoucije. Inače, po prirodi sam

skeptik, i sve ovo ne bih nikada ispričao studentima, ali upečatljivost sna me

svaki put iznova uverava da je tako nešto moguće. Ponekad u svom kabinetu

i sam radim vežbe za uzletanje. Korisne su za održavanje krepkosti, a nikad

se ne zna šta iz toga može proisteći."

"Shvatam" - rekoh - "ali ne vidim kakve to neposredne veze ima sa

ornitologijom?"

"Možda i nema neposredne veze. Ptice imaju svoje tajne i te tajne me

kopkaju. Niko ne može pouzdano odgovoriti kako selice znaju kada treba

poći u seobu. Mislilo se da ih na to navodi nedostatak hrane početkom

jeseni, ali to nije tačno, jer čiope odlaze već sredinom jula, u vreme kada ima

najviše insekata kojima se hrane. Čak i mladunci koji odrastaju izdvojeno od

svojih srodnika postaju uznemireni u vreme selidbe. Mnoge ptice lete noću

upravljajući se prema zvezdama, druge lete danju i upravljaju se prema

položaju sunca, ali svi ti načini pružaju samo približnu orijentaciju i nije do

kraja jasno kako mogu precizno stići uvek do istog odredišta. Godinama se

bavim ovim neobičnim stvorenjima, hiljade su prošle kroz moju ruku da bih

im utisnuo oznake za identifikaciju i proniknuo u njihove zagonetne putanje.

Kada god razmenim podatke sa ornitološkim institutima i ustanovim da se iz

Čada ili Nigera ili sa Mauricijusa javio neko ko je uhvatio pticu, u meni se

učvršćuje uverenje da je neki nepojmljivi fatalizam vrhovni gospodar naših

životnih puteva, da za ključne poteze i opredeljenja u životu nismo

63

odgovorni mi sami, kao što uostalom nismo odgovorni za sopstveno rođenje.

Verovatno zahvaljujući tom fatalizmu, ja sam postao zoolog, a ne pilot."

"Ali kako ćeš se pomiriti sa izrekom "moći, znači hteti". Gde je tu

sloboda izbora?" - zapitah.

"Dobro pitanje. Mislim da je svim stvorenjima ostavljen mali prostor

za manevrisanje. Glavne stvari su zadate, a načini za njihovo postizanje mogu

biti više ili manje različiti. Hegel je rekao da Apsolutni duh teži

samospoznaji, a da li će to ostvariti leteći ili gmižući, manje je važno. Kad je

reč o fatalizmu, setio sam se još nečeg. Mislim da od Plauta potiče uzrečica

"Nomen est omen". Primetio sam da ljudi koji u osnovi prezimena imaju

asocijaciju na neku životinju, po pravilu i liče na tu životinju. Moja porodica

poreklom je iz Bosne i prezime mi je Pupavac, a to je ptica selica dugog,

tankog kljuna sa ćubom na glavi. Uvek sam se pitao ima li to neke veze sa

mojim šiljatim nosom i čupavom kosom. Ko zna na koji način su ptice

umešane u našu daleku prošlost?"

Uskoro se primakosmo motelu čije su se svetiljke belasale u mutnom

sumraku. Na parkiralištu je sada bilo par desetina automobila, mnogostruko

više nego prilikom našeg prepodnevnog dolaska. U restoranu primetismo

brojne parove, žene i muškarce, uglavnom mlađe srednje dobi, koji su

diskretno ćaskali i pijuckali crno vino, đuseve i aperitive, dok je konobar

ubrzano raznosio flambirane šnicle i riblje specijalitete. Založismo laganu

večeru u pokrajnjoj prostoriji gde su ribari za drvenim tezgama igrali ajnca,

pa se spremismo za počinak.

Ležeći na postelji kraj poluotvorenog prozora, razgledao sam komadić

neba sa trima zvezdama što su lebdele meću tmastim oblacima i dugo nisam

mogao zaspati, razmišljajući o tome koliki mi je prostor zapravo ostavljen za

manevrisanje i pitajući se je li mi proviđenjem uistinu zadato da budem

noćni čuvar na prinudnom odmoru, koji od samog sebe i vlastite nervozne

žene beži u divljinu, da fotografiše rogozišta i bele lokvanje. U polusnu,

predstavih sebi Slavena kako leti nad ravnicom, okrećući pedale nekog

64

čudnog aparata sa elisama, dok za njim u klinastom poretku umesto ptica

lete delfini. Zrak svetla briznu kroz prozor, ja se trgoh i učini mi se kao da je

severnjača namignula negde nad Karpatima. Setih se da sam u kupatilu,

pored sapuna i ubrusa video pripremljen prezervativ, i pomislih da mi se to

neko etersko spadalo ruga zbog toga što, u istom času, moja žena pijucka

šampanjac sa svojim prijateljem u nekom motelu na Fruškoj Gori. U sebi

postade prohladno, a u vazduhu se osećao miris gareži sa udaljenih njiva gde

su seljaci palili tuluzinu. Dok sam zatvarao prozor, primetih kako neki ljudi u

veselom raspoloženju sedaju u automobil na parkiralištu, dok su se farovi

nekog drugog već polako gubili u daljini. Iz suterena, gde se nalazio restoran,

još uvek je dopirao slabašan žamor.

. . .

Kretali smo se sred nedogledne tratine koja je, prema Slavenovom

proračunu, predstavljala najkraći put do tobožnje kolonije mrkih ibisa na

potezu zvanom Lejine jamure. Subotnje jutro osvanulo je prozračno i

sunčano, hladnjikavo nakon slabe kiše što je noću poškropila livade. Ipak,

naizgled dovoljno daleko da bi bilo kome mogli nauditi, na rubu vidika

gomilali su se otežali stratokumulusi. Kao i prethodnog dana, zaputismo se

nasipom kraj starog korita Begeja i prođosmo pored zaseoka, no ovog puta

skrenusmo sa poljske staze i nastavismo prečicom preko utrine. Beše to

krajolik sačinjen od slatinastog zemljišta, gdegde prošaranog ogoljenim

stepskim ostrvcima i nižim travnatim terenima gde se zadržavala voda.

Slavenov "reno", opremljen nešto boljim gumama za terensku vožnju, uz

mnogo neprijatnog poskakivanja probijao se kroz tu valovitu pustopoljinu u

kojoj se postepeno gubio svaki orijentir.

Oko podneva nebo se naoblači i poče da duva nešto jači vetar. Na

moju primedbu da bismo mogli razmisliti o povratku, Slaven odgovori da

nema razloga za zabrinutost: preostao je još kraći deo puta do nasipa na

severozapadnoj strani, odakle se, ukoliko bude potrebno, bezbedno može

65

stići do najbližih naseljenih mesta. Na jednoj čistini ugledah neobičan

prizor. Desetine minijaturnih jezera s namreškanom površinom, okruženih

trskom što se lepršavo povijala pod naletima vetra, nizalo se sve do horizonta

i obzora u kome su se komešale sure jesenje boje. Raštrkano jato divljih

gusaka što se naziralo u daljini, letelo je ka nama poput kakvog nebeskog

zbega. Učini mi se to kao banatska, u pepeljast kolorit zaodenuta inačica

Van Gogove slike "Žitno polje sa gavranima". Rekoh Slavenu da zastane kako

bih načinio snimak. Prođoh nekoliko koraka, zauzeh stav i škljocnuh

aparatom. U isti mah osetih da mi je kroz kožne gojzerice, za koje sam bio

uveren da su neporozne, prodrla voda.

"Mogu ti reći da stojim u bari" - rekoh Slavenu.

"Vraćaj se unutra. Livada je podvodna" - doviknu on iz automobila.

"Plaćaš danak umetničkom pozivu" - dodade šeretskim tonom, valjda u

nameri da me odobrovolji.

Automobil sada međutim nije mogao da se pomeri s mesta. Motor je

zavijao pod najvećim opterećenjem, a točkovi su se obrtali u mestu,

stvarajući sve dublje ulegnuće u glibu. Slaven, koji je za razliku od mene

imao nepromočive čizme, izađe van, prošeta po okolini i vrati se s na jedvite

jade napabirčenim naramkom trske koji uglavi pod prednje točkove. Zatim

stade gurati vozilo straga dok sam ja dodavao gas. Automobil poskoči i

razgrnu trsku, ne pomerivši se s mesta. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja,

moj saputnik stade postrance i podboči ruke u nedoumici. Mrlje blata

prekrivale su ga do ramena.

"Nema nam druge nego da potražimo traktor. Uzalud bismo se mučili

jer je voda svud naokolo" - reče on bez traga malopređašnjeg samopouzdanja.

Potrpasmo u rance najneophodnije stvari i zaputismo se prema nasipu

do koga je - po Slavenovom uverenju - počinjao put do najbližeg naselja.

Nekih pola sata bazali smo kroz raskvašenu travuljinu, a na vidiku se nije

ukazivala uzvišica niti bilo kakav prirodni zaklon. Nebo najedared poprimi

sasvim tamnu boju i vetar poče da nanosi kišu. Nekakvo neprijatno hujanje i

66

klokotanje začulo bi se s vremena na vreme iz obližnjih ritova, i predstave

karpatskih demona-krvopija smesta mi zaigraše pred očima. Besan zbog

smočene obuće i odeće, zapitah se kakav me je to nepojmljivi fanatizam

naterao da se upustim u suludu avanturu sa ovim rastrojenim naučnikom.

"Sad bi bilo dobro oprobati vežbe za uzletanje" - rekoh.

"U istom smo sosu i nema potrebe da očajavaš" - kaže Slaven.

"Uostalom, da nismo, po tvojoj želji, zaustavili automobil, nekako bismo se

već iskobeljali do suvljeg terena."

"Da si poslušao savet ribara, ne bi ti palo na pamet da voziš mimo

tvrdog puta" - pridometnuh smrknuto.

Slaven oćuta, obazre se pažljivo na sve četiri strane i odredi dalji

pravac kretanja. Leden vetar poče sve oštrije da šiba obraze. Kiša promoči ne

samo odelo već i platneni ranac sa celokupnom sadržinom, uključujući

hranu i rezervnu odeću, osim fotografskog aparata koji beše pohranjen u

hermetički zatvoren kovčežić. Dve-tri munje bljesnuše takvom silinom kao

da se nebo rascepilo, zatim grunu kanonada gromova. Prođe još sat vremena,

ili možda i čitava dva sata. Gazeći po blatu do članaka, sada već na ivici

očajanja, zađosmo u nekakav predeo sa visokim tršćakom. Nešto podalje,

protkan pramenjem magle, nazirao se pojas šumskog rastinja kakav obično

prati rečne tokove. Kroz huku vetra na trenutak razabrasmo odnekud ljudske

glasove i promukli lavež pasa. Pohitasmo u smeru odakle je dopirao zvuk i

uskoro, na jednoj ledini, ugledasmo pastirsku čatrlju sa ograđenim

prostorom u koji su dva čoveka, što su se međusobno dovikivala na

slovačkom, pokušavala da sateraju oveće stado ovaca. Behu odeveni u

čobanske gunjeve sa šubarama i očito su žurili da što pre obave posao kako

bi se sklonili na suvo. Zaletesmo se da ih priupitamo kako ćemo najpre stići

do naselja, a oni, zajapureni i kao podnapiti, stadoše iz daleka žustro

domahivati i mrnđati nekakve reči na lošem srpskom. U sveopštoj strci

pomešanoj sa blejanjem ovaca i lavežom nervoznih pasa, razabrasmo samo

kako rukama upiru u pravcu šume i uzvikuju nešto što je zvučalo kao "Čauš

67

pusta" ili "Čauš majur". Naše međusobno obraćanje po svemu je ličilo na

razgovor nagluvih i čobani ubrzo odustaše, potekavši da povrate ovce što su

zabazale u ševar. Nemajući druge, okrenusmo ka šumovitom predelu i nakon

četvrt sata hoda ulučismo usku peščanu stazu što je zadirala u šibljak podno

spletenih krošnji starih vrba. Bilo je kasno poslepodne i predosetismo da će

svakog časa početi da se smrkava. Šuma nam se sada učini kao zabran kakvog

naseljenog mesta, te naumismo da se zaputimo stazom, u očajničkoj nadi da

ćemo naići na toplo ognjište.

Kroz zasenjen šibljak uskoro nazresmo slabašno svetlo i u daljini

odnekud zalaja pas. Kad izbismo na rub šume s druge strane, u maglovitom

sutonu ukaza se oveća, kao kakvo spremište duguljasta kuća s trošnim

krovom i dimnjakom iz koga je sukao beličast dim. Svega dva prozora s leve

strane behu osvetljena. Obori za svinje, štala i druge pomoćne prostorije

nizahu se zdesna, a u pozadini video se đeram. Pristupismo bliže i kraj same

kuće ugledasmo parkiran kamionet. Pas nas primeti i nanovo zalaja. U taj

mah začuh nekakav šušanj u blizini i krajičkom oka zirnuh na stranu. Na

razdaljini od svega nekoliko koraka, pod jednom usamljenom topolom,

stajao je gorostasan, bradat čovek s automatskom puškom nehajno

uperenom prema našim nogama. Na sebi je imao kamuflažno odelo i prsluk

od ovčije kože, na glavi sivomaslinast kačket s kojeg se cedila voda. Dva

staklasta, užarena oka promatrala su nas netremice.

"Kojim dobrom?" - zapita on, a usta mu se jednim krajem izviše u

leden osmeh.

"Automobil nam se zaglavio i zalutali smo. Krenuli smo da potražimo

traktor, a sad smo mokri do gole kože i treba nam bilo kakav zaklon" -

začavrlja Slaven tobož ležernim tonom, ipak ne mogavši da zauzda

cvokotanje zuba.

"Imate li oružje?" - zapita čovek.

Obojica načinismo izraze lica kakvi bi zacelo i Satanu ganuli. Čovek

puškom pokaza ka ulazu u kuću.

68

"Blaginja, podloži bolje peć i pristavi kavu! - doviknu on s praga

mršavoj, nešto pogruženoj ženi što je u kujni poslovala kraj štednjaka. Dvoje

tršave dece, dečak i devojčica, sedelo je na kauču i zurilo u nekakav

minijaturni TV ekran na radio-kasetofonu. Kad se pojavismo na ulazu, oboje

se ukipiše i stadoše nas zblanuto posmatrati.

Žena se odnekud pojavi s naramkom suve odeće i mi otidosmo u

susednu sobu da se presvučemo.

"Dobar je Simo, ništa se ne bojte. No je malo razdražljiv od čamotinje"

- prišapnu nam ona u prolazu. Bila je to vižljasta žena blede, gorštačke puti i

tamnosmeđe kose svezane straga u jednostavan rep. Izvesna sporost pokreta i

blaga pogurenost mogli su je na prvi pogled učiniti nešto starijom, no, sudeći

po glatkom, mlečnonbelom licu i mlađanoj dečici, nije mogla imati više od

tridesetak godina.

Ogrejasmo se kraj furune i poređasmo vlažne stvari da se suše. Za

trpezom se pričestismo pecivom što ga Blaginja na brzu ruku zgotovi od testa

i mladog sira. Domaćica se potom tihim, prozuklim glasom oprosti i ode da

pripravi decu za počinak. Iz sobe u koju su otišli još neko vreme čuo se

isprekidan, prigušen plač.

"Izgubiše zdravlje od kad se zaglavismo u banatskoj močvari" -

zabrunda Simo streljajući nas očima ispod natuštenih veđa. Riđobrad, plavih

očiju, smeđe runjave kose, plećat i krakat, zaista je delovao kao kakav viking

nasukan u panonskom blatu. "Deca su se porazboljevala već prvog dana" -

dodade. "Vetruština, gušobolja, prolivi... Vodu iz bunara ne možemo da

pijemo, već je moramo kuvati sa voćem i čajevima. U Kninu si u slavini imao

melem iz gorskih vrela, a ovde je u celoj okolini voda puna teških metala i

gusta kao nafta. Klima je takva da doslovce satire sve živo. Bez daška vetra

kad je pripeka, a kiša ume da lije danima i prosto ti razlokava utrobu. Ali

najgori od svega su komarci. Jeste li primetili kako je bleda moja žena?"

Slaven neodlučno zaklima glavom.

69

"Mislim da ima malariju" - reče Simo. "Već danima je u grozničavom

stanju i osećam kako lagano vene. Proputovao sam pola sveta, ali nisam

verovao da na Zemlji može postojati ovakav pejzaž. Ponekad se osećam kao

da sam na Marsu, Jupiteru ili ko zna kojoj planeti. Kuda ste se vi zaputili?"

"Do mesta zvanog Lejine jamure" - rekoh. "Moj prijatelj je zoolog i

namerio je da istraži staništa retkih vrsta ptica u rezervatu, a ja se bavim

umetničkom fotografijom."

"Zoolog?" - trže se Simo i zagleda mrgodno u Slavena.

"Da, tačnije ornitolog. Da li se razumete u ptice?"

"Kao krava u violinu, ali vrlo dobro znam šta su monstrumi" - prosikta

Simo i stade se ceriti, šišteći nervozno kroz nos.

Nastade neprijatna počivka, zatim Slaven upita:

"Znate li gde su Lejine jamure?"

"Niti znam, niti me zanima. Ceo ovaj kraj je velika jamura koju će

jednom opet potopiti Panonsko more. Znam da se najbliže selo zove Aradac.

Kamion mi je pokvaren i jednom nedeljno biciklom odlazim tamo da

preuzmem milostinju od Komesarijata za izbeglice.

"Kako ste dospeli ovde?" - interesovao se dalje Slaven.

"Eh, kako. Čitaš li novine? Pre dva meseca pao je Knin. Hrvati su

nagrnuli sa svih strana i morali smo izbeći. Propalo mi je sve što sam stekao

za svojih četrdeset godina. U Srbiji nemam nikog od rodbine. Moja žena ima

ujaka u Titelu i najpre smo se tamo uputili, no kad smo stigli cela kuća je već

bila puna izbeglica koje su došle dan ranije. Nismo imali kud, i da se nije

pojavio ujakov sused koji nam je ponudio da se uselimo u ovaj zapušteni

posed što ga starosedeoci zovu "Čaušev salaš", verovatno bismo danas spavali

na nekoj železničkoj stanici. Uostalom, ponekad pomislim da bi i to bilo

bolje nego što skapavamo u ovoj pustinji. Danima ne možeš videti živog

čoveka, a patimo se kao u srednjem veku. U kući imamo samo monofaznu

struju. Svetlo radi, ali ne i frižider. U avgustu smo morali ložiti peć da

skuvamo supu. Posećuju nas jedino misionari reformnog pokreta adventista.

70

Dođu jednom u deset dana, donesu paket konzervi, brašno i slatkiše za decu.

Malo posede, pričaju o pokajanju i božjem proviđenju, i to je sve.

"Jeste li vi pravoslavac?" - zapita Slaven.

"Kršten sam u manastiru Krupi. Ali u poslednje vreme postaje mi sve

jasnije ono što hoće da kažu satanisti. Odavno sam prestao da verujem u

proviđenje i nemam razloga da se kajem. Odradio sam ono što se od mene

očekivalo u rovu, ali nisam nikog ubio. Deset godina živeo sam u Biogradu

na moru, a sedam godina sam proveo na brodu dubrovačke "Atlantske

plovidbe". Oplovio sam globus uzduž i popreko, od Vladivostoka do NJu

Orleansa. Od ušteđevine sam kupio stan, oženio se devojkom iz zavičaja, i

taman sam počeo da živim staloženim životom, kad su svi dohvatili

transparente i počeli da duvaju u nacionalne diple. Neki su umesto

transparenata dohvatili bombe i počeli njima da gađaju srpske kuće po

Dalmaciji. Anonimni telefonski pozivi i pretnje postali su vrlo popularni. U

poslednji čas uspeo sam zameniti stan za kuću jednog Hrvata koji je,

verovatno zbog sličnih razloga, morao da beži iz Knina. Tako sam se opet

obreo u rodnom gradu i verovao sam da će se na tome sve završiti. No, na

kraju je i to propalo."

Simo se načas zamisli, zagleda se u Slavena i zapita: "I kokoške su

ptice, zar ne?"

"Naravno" - trže se Slaven. "Pripadaju rodu potrkuša."

"Kada kokoške zatvoriš u kokošinjac i uskratiš im hranu na nekoliko

dana, one pobesne, raščerupaju najslabiju među sobom i pojedu je. Nešto

slično događa se i sa ljudima. Već u Biogradu sam znao da je vrag odneo šalu

i da će biti vatrometa, ali sam shvatio i to da su fizičke patnje samo surova

realizacija onoga što je pre toga zahvatilo dušu. Rat nije pucanje iz topa, rat je

zarazna bolest, bolest duha, i to vrlo prilepčiva. Kad nastane epidemija, lako

će se naći oni koji će se sukobiti. Mogu da se tuku rase, nacije, bogati i

siromašni, ili oni koji imaju velike uši protiv onih sa malim ušima. Ali kad

dođe stani-pani, ne možeš ispariti u etru, već se nekom moraš prikloniti. Ako

71

neko hoće da te napada, moraš i ti njega napadati. Uostalom, našto cela ova

priča? Ah, da. Govorio sam o pokajanju. Kao što rekoh, ne verujem u te

stvari. Šta je proviđenje? Kakvog smisla ima u tome što sam dospeo u ovu

pustolinu i posvedočio se u postojanje nečeg tako jezivog? Kad bih to objavio

u novinama, proglasili bi me ludim..."

"O čemu govorite?" - uzvrpolji se Slaven.

"O onoj narodnoj: što manje znaš, duže živiš" - reče naš domaćin i

stade se ceriti svojim mrazovitim osmehom, kriveći usta u stranu. "Hoćete li

rakije?" - upita on najednom i zaputi se ka kredencu. Iz stelaže izvadi pljosku i

stavi je na sto, zatim poređa tri čaše različitoh oblika i veličine. "Dadoše mi

ljudi iz sela. Domaća šljivovica" - reče pružajući čašicu na kucanje.

Ispih gutljaj tekućine, pa ustadoh od stola da proteglim udove i

rasteram pospanost što me je lagano obuzimala. Gvirnuh kroz prozor i, po

staklastoj površini barice pred kućom, zaključih da je kiša prestala. Vetar više

nije tako zlokobno fijukao, već se čulo samo potmulo hujanje u krošnjama

drevnih vrba i topola. Poljana pred kućom beše neobično osvetljena, i ja

shvatih da je mesec negde u visini pronašao pukotinu među oblacima. Pas se

nakrato oglasi jedva čujnim zavijanjem, kao da rida.

"Kiša je prestala" - rekoh vraćajući se za trpezu.

"Bilo je i vreme" - pridometnu Simo, pogledajući na sat. "Deseta je ura.

Još malo, pa će se oglasiti".

Slaven i ja se krišom upitno zgledasmo.

"Ko će se oglasiti? Petlovi?" - zapitah posle kraćeg oklevanja.

"Slušaj me dobro" - obrati se domaćin Slavenu, prečuvši moje pitanje.

"Po struci si prirodnjak, kako ćeš objasniti sledeću pojavu: Nedaleko odavde,

na obodu šume, nalazi se veliko jezero u pustari. Starosedeoci kažu da je

jednim delom nastalo u basenu odakle se krajem prošlog veka iskopavala

zemlja za pečenje cigala. Ciglana je bila izgrađena pokraj sela i njene ruševine

i danas se mogu videti. Čobani koji ponekad ovuda prolaze rekli su mi da se

u jezeru nalazi nevidljiv izdan - ostatak bunara koji je tu nekad bio izbušen

72

zbog vode potrebne za proizvodnju opeke. Obale basena docnije su se urušile

i voda iz jame pomešala se sa okolnim močvarama. Tako je nastalo jezero. Ali

voda u njemu je bočatna - ni slana ni slatka. Stoka neće da je pije, a seljaci

kažu da je otrovna, jer u njoj nema ribe. Kako je to moguće?"

"Mnogo me pitate" - reče Slaven. "Znam tek ponešto o hidrologiji, i to

sasvim slučajno. Koliko mi je poznato, slojevi arteske, pitke vode kod nas se

protežu najviše do dubine od četiristo metara. Tek dublje bušotine daju jako

mineralizovanu vodu, ali ne znam na koji način bi ona mogla sama od sebe

dospeti na površinu".

"Vrlo dobro" - saglasi se Simo, a vodnjikave oči mu se neprirodno

izbuljiše. "Dodaću još samo to da se ove mineralizovane vode protežu pod

zemljom do dubine od dve hiljade i petsto metara. Iz jedne bušotine u blizini

Kovina čak je procurila voda slanija od one u Sredozemnom moru. Ne

govorim to napamet. Sve sam pročitao u skripti koju sam po dolasku na salaš

pronašao u prašnjavim policama. Ta skica za naučni rad o praistorijskim

geomorfološkim promenama na području Panonije, jedina je knjiga koju

sam zatekao u kući. Zašto se onaj koji je pre mene ovde boravio bavio tako

ćaknutom temom?"

Simo naglim pokretom izvuče ladicu pod kuhinjskim stolom i izvadi

nekakvu fasciklu. Poče je nestrpljivo listati i prstom upre u jedan odeljak:

"Evo šta ovde piše. Kaže se da se ovim prostorima još u doba tercijara

prostiralo ogromno kontinentalno Sarmatsko more, od današnjeg Beča na

zapadu do Aralskog jezera u Kazahstanu na istoku. Da li se u to vreme na

zemlji već ispilio čovek?" - upita on Slavena.

"Nije. Geološka era tercijara odgovara zoološkom razdoblju kenozoika,

kad su zemljom tumarali samo džinovski sisari" - odgovori moj prijatelj.

"Usled tektonskih promena " - nastavi Simo nestrpljivo - "krajem

tercijara Sarmatsko more se prekida na više mesta i stvaraju se manja mora

poput Panonskog, Getskog, Kaspijskog... Kao što znate, Panonsko more

kasnije se isušivalo i pretvorilo se u nepreglednu bočatnu baruštinu, a najveći

73

deo vodene mase odlio se kad je Dunav probio tesnac kod \erdapa. Evo šta

piše na drugom mestu. Ovu rečenicu moj prethodnik je čak podvukao. U

odeljku o vodoprivrednim potencijalima Vojvodine stoji da u geološkim

slojevima na dubinama većim od šesto metara i danas postoje prirodni

rezervoari slane morske vode, što je očigledan ostatak Panonskog mora..."

Zajapurena lica i s nekom vrstom naučničke rasejanosti u pogledu,

Simo stade brzopleto prevrtati stranice u nameri da nam predoči još koji

navod. Slaven načini nestrpljivu grimasu, nakrivi naočare i ponešto

zajedljivim tonom reče:

"Oprostite što vas prekidam, ali kurs o kenozoiku slušao sam na prvoj

godini studija. Iz ove oblasti dosta toga mi je poznato. Šta zapravo hoćete da

kažete? Da će iz jezera ponovo poteći Sarmatsko more?"

"Nisam imao to na umu. Ali ideja je dobra. U tom slučaju mogao bih

dobiti posao u struci" - otpovrnu Simo.

"O čemu je onda reč?" - bio je uporan Slaven.

"U jezeru je hobotnica".

Rekavši to, Simo zagrize zglavak kažiprsta i odsutno se zagleda u

stranu. Nasta neprijatan tajac, zatim Slaven upita:

"Hoćete da kažete da ste pronašli panonski Loh Nes i banatsku Nesi?"

"Očito misliš da sam pomahnitao. Ali još ove večeri ću vam dokazati

da sam u pravu. Ti si naučnik i imaćeš priliku da sve to zabeležiš, pre nego

što nemani stanem za vrat. Ne znam zbog čega, ali svakog drugog ili trećeg

dana, nešto iza ponoći, životinja uz veliku huku izranja na površinu. Po

mojoj proceni, kraci joj dostižu raspon od najmanje sedam metara. Prvi put

sam sve to video jedne noći krajem avgusta i odmah sam se setio priče o

krakenu. Juče i prekjuče čudovište se nije oglasilo, a to znači da noćas ne

može izostati. Krenućete sa mnom i sve ćete videti svojim očima."

"Šta je kraken?" - zapitah.

"Džinovska lignja koja je u stanju da napada brodove. O tome govori

stara nordijska legenda. Negde početkom osamdesetih, kad smo nekoliko

74

dana bili na kotvi u Bergenu, jedan stari Norvežanin, koji je zaslužio

mirovinu kao moreplovac, pričao nam je kako se u blizini Farskih ostrva na

njihov ribarski brod prikačio ogromni mekušac koji je pretio da ih izvrne.

Mornari su otvorili vatru i neman je ubrzo potom nestala u dubinama. Stari

Norvežanin bio je uveren da je video krakena. U stvari, tvrdio je da u velikim

morskim dubinama postoje stvorenja o kojima ništa ne znamo. Svetlost

prodire do dubine od petsto metara, a nakon toga prostire se carstvo mraka.

Šta mi uopšte znamo o tom svetu?"

"Znamo da tamo žive organizmi koji mogu da istrpe iznimno visok

atmosferski pritisak" - reče Slaven. "Otkud onda hobotnica na površini?"

"To se i ja pitam. Možda je đavo došao po svoje. Neko jednom mora

ispuniti ono što je rekao prorok Isaija: 'Tada će Gospod pokarati svojim

ljutim mačem levijatana, prugu zmiju, i levijatana, krivuljastu zmiju, i ubiće

zmaja koji je u moru.' U jednu stvar sam tvrdo ubeđen i ništa me ne može

razuveriti: velike podzemne šupljine ispunjene su morskom vodom i sve je

povezano sa Aralskim i Kaspijskim jezerom, Crnim morem, Mediteranom i

Atlantikom. Životinje Panonskog mora nisu izumrle. To su mutanti

nekadašnjih beskičmenjaka koji su ionako živeli u večitom mraku a kasnije

su se prilagodili većim temperaturama u podzemlju. Kroz neku pukotinu u

zemljinoj kori slana voda iz najdubljih slojeva prodrla je do arteske bušotine,

a odatle je dospela u jezero u pustari. Istim putem služi se i hobotnica da bi

isplivala na površinu. Možda je samo jedna, a možda ih ima i više. Sve zverke

i sve ptice u okolini uznemire se kad ih čuju. Imam malo jato pataka koje

sam držao na ispaši kraj jezera. Patke kao patke, vole da se banjaju, pa makar

u vodi i ne bilo ribe. Ali od nekog doba počeše da iščezavaju, najpre jedna a

zatim još dve. To je znak da se kraken hrani insektima i sitnim životinjama.

Jednom će neka deca sesti u čamac da se provozaju i tu će im biti kraj.

Monstrum će ih zadaviti i pojesti."

Simo hitrim pokretom dograbi skriptu o geologiji Panonije i odloži je

u ladicu. Potom zirnu na sat i reče:

75

"Vreme je za polazak. Spremite se."

"Ali obuća nam je vlažna" - usprotivi se Slaven molećivim falsetom.

"U šupi imam dva para čizama. Daću vam i gunjeve. Kiša je ionako

prestala."

"Celog dana smo pešačili. Umorni smo kao psi" - zavapismo obojica.

"Nije daleko. Osim toga, ovo je jedinstvena prilika. Doneću vam

čizme."

Simo navuče svoj sivomaslinasti kačket, prebaci pušku preko ramena i

izađe van.

Dve nezgrapne spodobe, predvođene naoružanim čovekom u

skrparenoj vojnoj uniformi, uskoro su grabile stazom što je uvirala u šumu

kraj Čauševog salaša. Uvrežen u sedefnoj mrlji na nebu, mesec se belasao

među klobucima vodene pare i atmosferskih plinova. Krošnje vrba lenjivo su

se njihale u nevidelici i s vremena na vreme s praskom bi se odlomila kakva

otežala grana. Pod naletima vetra drveće je stresalo vlagu, a vremešna stabla s

mukom bi zaškripala povodeći se za krošnjama. Nekih pola sata ćutke smo

hodali pod svodom od račvastih grana, sledeći uzanu, smežuranim lišćem

napola zatrpanu i u koprivnjak zaraslu šumsku stazu. Tu i tamo, na putu bi

se isprečila baruština ispunjena ustajalom, crnom tekućinom nalik na naftu,

i staza je vijugala duž muljevitih obala, a u vazduhu se osećao težak zadah

močvare pomešan sa isparenjima sumpora, metana ili ko zna kojeg gasa. Iz

pomrčine, odnekud iz udaljenih ritova, opet je dopiralo ono isto zloguko

klokotanje kakvo se dalo razabrati za našeg poslepodnevnog lutanja. Na

izmaku snaga, posrćući u preglomaznoj obući, razmišljao sam o tome kako je

dovoljna samo mala nesmotrenost, tek neznatan napor volje i iz dokolice

proistekla želja da se zaviri u nepoznato, pa da čovek iz živog blata

malograđanskog tavorenja dospe na milost i nemilost sumanutom

moreplovcu, koji će ga u nastupu paranoje izrešetati kuršumima i gurnuti na

dno prave mrtvaje. U jednom trenutku pomislio bih da je bekstvo jedino

iole razumno rešenje i lovio bih Slavenov pogled s namerom da mu

76

predložim da u pogodnoj prilici klisnemo na različite strane. Već u

sledećem, opažao sam na njegovom licu tup, okamenjen izraz što je unapred

odbijao smislenost bilo kakvog preduzeća, i mirio sam se sa činjenicom da

nam nema spasa, da smerno moramo primiti ono što je sa nama namislio da

čini smutljivi usud. Kao dašak nade, u glavi bi mi zatim odjeknule Blaginjine

reči o Simovoj blagoj naravi i razdraženosti proistekloj od čamotinje. Setio

sam se njegove meditacije o zaraznoj bolesti duha i tešila me je pomisao da

tako može zboriti samo čovek sa stečenom otpornošću. Ali čemu onda ovaj

suludi noćni izlet, ovo traganje za proizvodom prenadražene uobrazilje, i

kuda će nas sve to odvesti? Kakav to kraken čuči u duši i goni čoveka da se

zapliće u besmislice i stvara sebi opsene? Šta ga sprečava da trezveno uvidi

svu ništavnost sebičnosti, licemerja, mržnje, ljubavi i svih drugih obrazina na

licu nagona za samoodržanjem? Zašto je moj poslodavac morao da špekuliše i

zašto sam ostao bez posla? Zašto se brakovi raspadaju, a supružnici beže od

samih sebe i zlurado doprinose tom raspadanju, i zašto deca svemu tome

moraju biti svedoci?

"Čujete li? Živina je već isplivala. Još malo pa ćemo sve i videti" -

prekrati najednom Simo moje jalovo mozganje.

Zaista, šuma je bivala sve proređenija i u pomrčini se kroz šiblje mogla

nazreti ravna površ po kojoj je titrao mesečev odsjaj. Na trenutke - čas jače,

čas slabije - čulo se neobično grgotanje, kao da davljenik urla negde u

dubinama jezera. Od straha ili iznemoglosti, usta mi se osušiše tako da sam

mislio da će mi jezik zapasti u grlu. Osetih potmuo bol u potiljku i peckanje

u očima. Kolena su mi klecala i učini mi se da me trese groznica. Na čistini,

vetar ponovo ojača i odnekud nas zapahnu kužni miris nalik na vonj truleži

ili pokvarenih jaja. Povijena grana žalosne vrbe dotaknu me po ramenu i ja

jeknuh kao da me je mekušac već ščepao pipcima.

"Izgleda da je nešto stvarno u jezeru" - reče Slaven mršteći se iza

vlažnih naočara. On koraknu prema obali i jednom nogom zapade u glib do

kolena. Pružih mu ruku da se izvuče.

77

U taj čas nešto zapucketa na sred jezera i sukljaj vode briznu u vis.

Tragovi magle vijali su se nad površinom i u mraku se nije moglo pouzdano

odrediti da li se to zbilo ispred ili iza skupine malenih ostrva iz kojih je

đikljala trska. Prođe čitav minut a da se nije čulo ništa sem postojanog, jedva

razaznatljivog klokotanja. Zatim šiknu mlaz koji začas zasvetli na mesečini i s

praskom se sruči na površinu. Voda se uzburka na drugom mestu i uskoro

započe silovito praćakanje, kao da jato šarana besomučno mlati repovima. U

šikari iza nas zagrajaše ptice i u krošnjama nastade komešanje. Kao po

komandi, hiljade do tad nečujnih žaba počeše da krekeću. U blizini zasvetli

plamen i kroz noć se prolomi rafal. S izbezumljenim izrazom na licu,

pucajući s boka, Simo je neodređeno gađao po jezeru. Iskeženih zuba i

izbečenih očiju, on zaurla i osu još nekoliko kratkih rafala klateći puškom

levo i desno. Zatim hitro zameni okvir, nanišani i stade neprestance sipati

zrnad po sredini vodene površi. Desetine metalnih čaura razleti se unaokolo.

"Za ime boga prestanite! Preklinjem vas!" - povika Slaven grcajući.

Na trenutak mi se učini da je sve to samo san, košmar koji će se

raspršiti čim se probudim u kući svoga tasta u Novom Sadu.

. . .

Podne je već uveliko prošlo kad smo naručili mešano meso u

restoranu motela "Sibila". U pokrajnjoj prostoriji ribari su opet igrali karte.

Posmatrajući kako usredsređeno baratamo priborom za jelo, neki od njih

nam s podsmešljivim odobravanjem poželeše prijatan obed. Čovek koji nas

je pre dva dana upozoravao na visok vodostaj Starog Begeja prođe kroz salu i,

primetivši nas, prekorno zavrti glavom. Za nekolikim susednim stolovima

sedeli su izletnici. Razgovarali su bučno i povremeno praskali u neobuzdan

smeh kakvim jednom nedeljno vode da se smeju siti ljudi s ustaljenim

radnim navikama.

78

"Da" - promrsi Slaven smrknuto, brišući usta salvetom. Izraz njegovog

lica govorio je da je razočaran što i pored svega nismo uspeli da pronađemo

Lejine jamure. "Biće da je to prirodni fenomen, ciklično izbijanje podzemnih

gasova ili nešto slično. Ali mogao bih se zakleti da sam u jednom trenutku

primetio pipak hobotnice."

"Kažem ti da su to plinovi. Možda sulfovodonik ili neko slično

otrovno isparenje koje utiče na nerve. Zar nisi osetio da je cela okolina

zaudarala na pokvarena jaja? Svi smo bili ošamućeni. Oči su me pekle i usta

su mi bila suva kao barut."

"Da, da" - ponovi Slaven svoju poštapalicu. "Bili smo iscrpljeni i

verovatno bismo sami sebi zaudarali, da nam nos nije otkazao. Čudno je to.

Umesto naučne skepse, u meni se budi zanimanje za kriptozoologiju. Zašto

bi ljudi stalno podgrevali priče o jetiju, kljovastim tigrovima i džinovskim

pingvinima? U svemu tome mora postojati tračak istine. Evolucija je velika

zagonetka, a Božja stvorenja već milionima godina treniraju sposobnost

prilagođavanja. Zašto hobotnice ne bi mogle da postignu novi rekord?

Uveren sam da sam u jezeru nešto video. Ali bolje je da o svemu tome ćutim.

Kad bih to poverio našim nabeđenim naučnim autoritetima, verovatno bi

me udaljili sa katedre i završio bih na psihijatrijskom posmatranju, a onda

bismo moja žena Anica i ja okretali verglo na ulici. Specijalnost mi je

ornitologija. Pre ili kasnije ući ću u trag mrkom ibisu i odbraniću svoj

skromni doktorat". Slaven izvuče čačkalicu iz slanika i poče rasejano da

istražuje vilicu.

"Zaista me iznenađuješ" - rekoh. "Ta ljudi od pamtiveka smišljaju iluzije

da bi izašli na kraj sa sopstvenom bedom. Nekad su se plašili kerbera i

minotaura, danas pričaju o džinovskom pingvinu i letećim tanjirima, a sutra

bi mogao da objaviš knjigu pod naslovom "Moći znati hteti" i svi će trčati

unaokolo pokušavajući da polete. Jasno je kao dan da je Simo sav užas koji

ga je snašao usadio u svoju opsenu. Gubitak imovine, rat, izbeglištvo, bolest

dece - sve bi ga to dotuklo da krivca nije pronašao u monstrumu. Da bi

79

spasao svet u koji je izgubio veru, on pokušava da uništi otelotvorenje zla.

Adventisti su njegovu paranoju nehotice podstakli citatima iz Svetog Pisma, a

slučaj je uredio da se u kući zatekne skripta o Panonskom moru i geologiji".

"U pravu si" - reče Slaven neuverljivo. "Vreme je da se pakujemo.

Odjaviću se sa recepcije, a zatim ćemo odneti preostale stvari u prtljažnik.

Imamo još malo vremena da procunjamo po okolini".

Nedeljni dan osvanuo je kao preslikani petak, a jučerašnje nevreme

doista se činilo kao odurna halucinacija. Sunce je svojski grejalo. Topao,

vlažan vazduh isparavao je sa travnjaka, a u njemu su titrali mirisi reke, sena i

bilja koje se pripremalo za jesenji počinak. Iako je bila nedelja, na udaljenim

njivama videlo se kako kroz kukuruzišta mile kombajni. Desetine ribolovaca

zauzelo je mesta i rasporedilo pecaljke u udolini kraj rukavca Starog Begeja. S

vremena na vreme začulo bi se zujanje blinkera i na ulici bi se zakoprcao

srebrnast karaš. Odnekud iz meandra što se gubio u šumi uskoro se pojavi

turistički brodić. Na palubi, pod nadstrešnicom, sedele su gospođe u

raznobojnim toaletama, nasmejani muškarci, deca u sportskoj, izletničkoj

odeći. Crnomanjast mladić s bradom štucovanom na elgrekovski način

svirao je blok-flautu, a pratio ga je, prebirajući po strunama, lautist smeđe

kose oblikovane u paž frizuru. Začu se proređen aplauz i žamor, zatim brod

pristane uz obalu i šareno društvo se raštrka unaokolo. Celokupna

atmosfera, skupa sa plavičastim obzorom i slojevima vlažnog vazduha na

koncu vidika, odlikovala se neobičnom prozirnoću, i u glavni mi odnekud

poput mantre poče odjekivati reč "biljur". Frajle u haljinama pastelnih boja

podsetiše me na prizore sa Maneovih slika i ja požurih da pritisnem okidač

"nikona". Načinih nekoliko panoramskih snimaka kroz crveni i plavi filter.

Livade, ribnjak, šumarci, selo sa crkvenim tornjem, sve me to seti na

rečenicu davno pročitanu u predgovoru nekoj knjizi, iz pera pesnika sa

banatskih strana: "Ravnica je pučina bilja". Opomenuh se kako smo

prethodne noći pomagali Simu da ne poklekne usled groznice što ga je naglo

obuzela za našeg povratka na salaš. Setih se kako je, dok smo ga smeštali u

80

postelju, buncao o Azorskim i Zelenortskim ostrvima, i kako je Blaginja

suznih očiju kraj peći kuvala čaj kojim će ga napojiti. Tog jutra ostavili smo

ga bolesnog u krevetu i otišli smo u selo da potražimo traktoristu, sa

obećanjem datim domaćici da ćemo ih uskoro posetiti i doneti darove deci.

Kako to - zapitah se - da pučina bilja, ta biljurno prozirna brojgelovska zemlja

dembelija, po kojoj se vrzmaju zdepasti poljodelci što dobro znaju da se bez

slanine ne može preživeti, kako to da ona jednog dana zrači rajskim

spokojstvom, a već narednog izgleda kao pakleni limb u kome suvereno

caruje levijatan.

"Sve je stvar tumačenja, i stvar vere" - rekoh sam sebi, "i sve zavisi od

veštine prilagođavanja". Simo je izgubio tu veru i proviđenje je za njega

postalo puka tlapnja. "U prirodi vlada zakon jačeg" - rekao je Slaven prekjuče

za ručkom. Doista, sve drugo izgleda da je mimikrija iskonske nepravde.

Bespomoćni ljudi žrtvuju se kao pijuni u partiji u kojoj ključne poteze vuku

oni što su po određenju svoga položaja zli. Najposle, sinu mi da su svaka

sentimentalnost i svaka melahnolija besmislene, pogotovu kad je neko pre

samo pola sata s apetitom proždrao odreske tela nedužnog Božjeg stvora.

"Bolest duha" - rekao je Simo. Svi smo okuženi tom zarazom.

Krećući se obalom Carske bare, otidosmo nekoliko stotina metara

dalje. U čestaru, Slaven uluči malo jato sivih čaplji, usamljenu eju močvaricu

i mrku lunju što je elegantno paradirala svojim dugim, tanušnim nogama.

Sve to zabeležih objektivom. Šta je to - zapitah se dok sam podešavao blendu

- što čoveka ometa da živi jednostavno, skladno i čisto kao ovi nebeski letači?

Možda je sam razum levijatan, ionako je on stečen prvorodnim grehom?

Ptice su povlaštenije od ljudi, jer ne poznaju razočarenje. Ništa ne može

pokolebati njihovu veru da sav život treba podrediti odredištu, da se po

svaku cenu mora odgovoriti izazovu i iskušenju koje je pred stvorena bića

postavio nevidljivi svet. Božja čestica zarobljena u ptičjem skeletu zna da

mora poći na put, večiti put ka svome domu, i da na tom putu sve mora

podneti bez roptanja. No da li je ta smernost mirenje sa zlom, sa

81

nemilosrdnim krakenom čiji otkosi hladnokrvno ubiraju svoj danak? I da li

beslovesna stvorenja uopšte znaju da postoji ptičji levijatan? Misli mi se

zbrkaše i pred očima mi zaigraše svetlaci. "Što manje znaš, duže živiš" - poput

grmljavine su mi u glavi odzvanjale Simove reči.

Predveče krenusmo na put kući. Iza nas ostade vijugava cesta i motel

čije su se svetiljke odslikavale na sivoj površini ribnjaka. Šikara u kojoj su

hiljade ptica pevale svoj večernji poj polako se gubila u sutonu. Pređosmo

most na Begeju i širokim kolovozom, oivičenim bagremovim drvoredom,

nastavismo put ka Novom Sadu. Kod Titela, gde je stanovao ujak Simove

žene, pređosmo i veliki most na Tisi. Pred nama se ukaza lesna terasa

Titelskog brega, na čijim su se padinama nizali pitomi vinogradi. Bačka

ravnica, u koju smo se vraćali, izazva u meni strepnju da ću potonuti u

malograđanskom tavorenju. Setih se obaveza koje me očekuju i shvatih kako

je neophodno da što pre pronađem novi posao. Zagledan u krošnje

bagremova što su jedna za drugom s hukom promicale pokraj nas, kroz

prozor najednom ugledah nešto krajnje neobično. U mraku, na debeloj

grani, stajala je ptičurina snažnog, povijenog kljuna i buljavih očiju. Mogla je

biti velika oko pola metra ili čak i veća. Telo joj je bilo prekriveno sivim

perjem, a rep beše izdužen i beo.

"Zaustavi kola" - viknuh Slavenu.

"Šta ti je ?" - zapita on.

"Video sam orla belorepana".

Vratismo se nazad nekoliko desetina metara i Slaven me sumnjičavo

pogleda. Na grani nije bilo nikakve ptice.

"Kunem ti se da je maločas bio ovde. Ogroman sivi orao sa belim

repom i očima kao u sove".

"Sve je moguće" - reče Slaven, a u glasu mu prepoznah prizvuk

zajedljivosti. "To što opisuješ liči mi na Feniksa, mitsku pticu koja se svakih

petsto godina rađa iz vlastitog pepela. Herodot kaže da je Feniks ličio na

orla. Ako je i bila ovde, sad je više ne možemo pronaći".

82

Vratili smo se u automobil i nastavili put. Naiđosmo na njive na

kojima je gorela tuluzina. Klobuci beličastog dima sukljali su u vis i u

vazduhu se osećao garež. Osmotrih svoje plamenom osvetljeno lice u

retvorizoru i odnekud mi na um pade ćiftinska poslovica "bolje vrabac u ruci

nego golub na grani". Dugo vremena niko od nas nije proslovio nijednu reč.

Nekoliko puta tonuo sam u lagani dremež i isto toliko puta se trzao iz

polusna.

"Bio si u pravu" - rekoh u jedan mah Slavenu. "Glavne stvari su zadate.

Imamo samo malo prostora za manevrisanje".

"Drago mi je da si to shvatio. Kao što rekoh - moći znači hteti. To je

vrhunski zakon evolucije" - odgovori on ne odvajajući pogled od isprekidane

bele trake što se strelovito podvlačila pod točkove.

83

BELLADONNA

1

U to vreme imao sam dvadeset godina i glava mi je bila nadevena

učenjaštvom slavnih psihoanalitičara. Odavno sam prestao da rastem i moja

konačna visina iznosila je metar i osamdeset. Kada sam, u septembru mesecu

osamdeset četvrte godine, najzad raspakovao stvari i smestio se u novu

podstanarsku sobu na Dorćolu, gazdaričina kućna vaga pokazivala je šezdeset

i sedam kilograma, zajedno sa cipelama i novim štofanim odelom koje sam

kupio u jednoj robnoj kući na Terazijama. Ogledalo u kupatilu predočavalo

je koščatu lobanju, ispijeno lice sa podočnjacima i naočari sa pristojnom

dioptrijom. Kada sam, nešto docnije, počeo da se udvaram prvoj beogradskoj

devojci u kuloarima Filozofskog fakulteta, odmah mi je bilo rečeno da sam

cerebralni tip. Te godine spetembar je prestonici podario nekoliko vedrih

dana i sa vrha avalskog tornja dvogledom se mogao osmotriti snegom zasut

Bobotov kuk na Durmitoru. Moja prva beogradska ljubav nisu bile trešnje

sremskog zavičaja, što su me setno prizivale sa bedema starog Kalemegdana,

već daleka brda i ledene gore jednog sveta koji sam tek slutio i smerao da

istražim.

Od detinjstva sam slutio da svet koji vidimo nije ceo svet. Počeo sam

sa Denikenom i Urijem Gelerom, potom se zaglibio u "Bagavat gitu" i

"Tibetansku knjigu mrtvih". Pročitao sam Heseova sabrana dela, "Primalni

krik" Artura Džanova, nekoliko knjiga o ljudskoj seksualnosti i perverzijama,

poglavlja o psihijatriji iz očeve medicinske biblioteke. Paroh iz Pravoslavne

crkvene opštine poklonio mi je mali srebrni krst koga već godinama nosim

uza se kao amajliju. Jednom sam otišao u Župni ured da tražim knjige i

sveštenik mi je poklonio nekoliko odabranih tomova "Biblije u stripu".

84

Onda su počele priče o parapsihologiji. Pokušavao sam pogledom da

iskrivim viljušku i isključim televizor, ali bez uspeha. Nije mi polazilo za

rukom da lebdim. U molitvama sam priželjkivao dobitak na lutriji, ali nisam

igrao lutriju. Umbert Eko je negde rekao da su smeh i svest o smrti ono što

čoveka razlikuje od životinja i anđela. A šta razlikuje čoveka od đavola, pitao

sam se. I tako, malo po malo, isticale su godine koje svršavaju na naest.

Preko leta sam trgovao bižuterijom i šparao novce za studije. Dozreo sam za

vojsku, ali su me otud vratili zbog neuhranjenosti. Još dve-tri kapi iz

klepsidre, i već sam postao cerebralni tip, odenut u crni sako bez kravate, sa

upisnicom u kojoj je bio utisnut pečat odseka za pihologiju.

U studentskom argou moja stanodavka bila je poznata pod imenom

Eutanazija. Pravo ime joj je bilo Teja. Imala je izborano lice, staromodnu

punđu i oči koje bi neko ko je sujeveran mogao nazvati urokljivim. Guste,

žućkaste veđe bile su joj srasle iznad nosa. Osim što je bila obrvača, bila je i

brkata. Usta su joj imala oblik izvrnutog slova U. Po ceo dan se klatila u

stolici za ljuljanje i prela kao stari mačak. Bila je udova još od mladih dana i

njen jedini kapital, tako je bar izgledalo, bio je veliki buržoasko-predratni

stan, poluprazan i oronuo. Stoga je sasvim razumljivo što se unutrašnjost

onih nekoliko suvišnih soba uistinu nije mogla razlikovati od trećerazrednog

studentskog internata. Za svoj neobični nadimak mogla je da zahvali

poslovičnoj škrtosti. Zbog patološke štedljivosti strogo i preterano je

ograničila razdoblje dana u kojem se električna energija može koristiti u

grejne svrhe, a zbog staračkog išijasa često je po stanu paradirala sa

termoforom koji bi kaišem pričvrstila za krsta. Kada je došao decembar i

noćni mrazevi počeli žustrije da stežu, često sam, skoturen oko termofora u

ledenoj postelji, pomišljao da bi eutanazija bila savršeno izbavljenje.

Uvela me je u sobu i pokazala unutrašnjost. Krevet, starinska komoda,

zaustavljen zidni sat. Nekoliko goblena u masivnim okvirima. ]ilim na podu.

Teške draperije zastirale su prozore što su gledali na pusto dvorište među

višespratnicama. Ruka kojom je pokazivala predmete bila je sasušena i

85

izbrazdana, zglobovi prstiju otekli kao uštipci. Učinilo mi se da soba miriše

na tamjan. Cena je bila više nego povoljna, a ja nisam hteo ni pare iz očevog

novčanika. Spustio sam espap i odbrojao ratu za prvi mesec. Halapljivo je

smotala novac i tutnula ga u džep od kecelje. U susednoj sobi, koja je bila

odvojena drvenim paravanom, već je stanovao Tima. Pošli smo tamo da bih

se predstavio. Baba Teja je hramala zbog išijasa i pri svakom koraku jedva

čujno stenjala. Rekla je:

"Tima je dobar dečko. Studira šumarstvo i razume se bioenergetski".

Pokucali smo na vrata i baba ih je bez oklevanja otvorila. Lice joj je

ozario dobroćudan osmeh, u kojem je, čInilo mi se, bilo pritvorne

izopačenosti. Tima je bio u postelji, u poluležećem stavu. Posumnjao sam da

je samo trenutak ranije dograbio knjigu kako bismo stekli utisak da nije

dangubio u krevetu. Imao je detinjasto lice i frfljao je dok govori. Ne znam

zašto, uvek sam bio prigodna meta onom soju ljudi koji nazivam

mušterijama. Pijanci su me vazda presretali i gnjavili svojim pričama. Lokalni

umobolnik što je bio predmet opšte sprdnje u gradu u kojem sam proveo

detinjstvo, nikada nije propuštao priliku da se zadrži sa mnom u kraćem

prijateljskom razgovoru. Jednom, dok sam čekao zeleno svetlo na raskrsnici

kod Slavije, pored mene se iznenada stvorila crnpurasta devojka u pseudo-

hipi nošnji, izrecitovala mi nekoliko nerazumljivih stihova u uvo, pa se onda

neočekivano izgubila u masi. Sećam se samo da je bila reč o plavetnim

vidicima što se naziru kroz grotlo gneva. Kod hotela "Bristol" na Savskom

vencu presreo me je propovednik nekakve satanističke grupe i dvadeset

minuta me ubeđivao da za veštičiji sabat dođem i prisustvujem crnoj misi u

njegovoj kući. Na posetnici je pisalo: Cvetko Drobac, mesara "Black Magic",

Novi Beograd. Samo tri rečenice iz Timinih usta, i već sam znao da imam

posla sa mušterijom.

Nalio mi je čašicu loše šljivovice i započeo priču o sebi. Studirao je

mašinstvo ali se predomislio i prešao na šumarstvo. Tu se posvađao sa

profesorom iz botanike i zbog toga morao da obnovi prvu godinu. U

86

njegovom zavičaju ima dosta drvoseča i šumara. Gradi se velika pilana u

kojoj se nada da će dobiti zaposlenje.

"Onaj monstrum sa fakulteta će mi kad-tad pasti šaka. Sateraću mu

kanadsku topolu u ždrelo. On će da me uči šta su saprofitne gljive, mene,

koji sam takoreći odrastao na drvetu." Što se više gnevio, sve je više frfljao.

"Psihologija, psiholingvistika, medicina rada, sve sam to podrobno

proučio još na radnoj akciji u Prnjavoru. Oprosti što ću biti iskren, ali to su

nauke bez osnova. Psihologija ne postoji, postoji samo hemija. Kljukaj se

mesec dana heptanonom i pamet će da ti se iščaši tako da nećeš znati šta si

ti a šta je spoljni svet. Duša iskoči iz tela, prati te na deset koraka i smeje ti se

kao dvorskoj budali. Jednom sam popušio džoint i doživeo sam takve stvari.

Ako piješ vino, pišeš vinsku poeziju, kad ti uskrate piće - postaješ neko

sasvim drugi i onda prodaješ nihilističku filozofiju. Onda popiješ gutljaj

kukute i više nema ni duše ni psihologije. Reinkarnacija, metempsihoza,

apoteoza ega. A šta je sa onima koji umru izlapeli i senilni. Zar će oni jutro

vaskrsenja da dočekaju u beloj košulji, zakopčani otpozadi? Da drežde tako u

Edenu deset hiljada godina? Hvala lepo."

Ućutao je nakratko, očigledno zadovoljan svojom tiradom. Sedeli smo

za trpezarijskim stolom i polako ispijali piće. Primetio sam da nosi jednu

crnu i jednu belu čarapu. U susednoj prostoriji, kujni koja nije bila odvojena

vratima, Teja je tiho mrmorila u svojoj stolici. Polako se spuštala noć. U stan

je prodro tračak crvene sunčeve svetlosti. Sve mi je postalo čudno - moje

novo beogradsko prebivalište, gazdarica sa ćoškastim likom i stanar koji me

je zabavljao rastrojenim pripovedanjem, mešavinom komične površnosti i

naoko pronicljivih zapažanja. Posmatrao sam ga i palo mi je na pamet da

sam tako zamišljao Dostojevskovog idiota. U kuhinji, Teja je glasno zahrkala,

pa se onda trgla.

"Šta ćemo sa onima koji iščaše pamet a ne izgube dušu?" - upitao sam

ga. "Ima duša koja opet mogu da se užljebe."

87

"Sečeš uši, krpiš dupe. Hemija tu može malo da pomogne, ali postoji

samo jedan dobar način - bioterapija. U vojsci sam uspeo da izlečim čoveka

koji je bolovao do histerije. Morao sam sprovesti zračenje trećim okom i

solarnim pleksusom. I dan danas se dopisujemo. Pokazaću ti njegova pisma".

Umesto toga, iz ladice je izvadio i pokazao mi nekakvu diplomu. "Stekao sam

i zvanje ekstrasensa. Moj genetski potencijal iznosi više od pedeset jedinica.

Uspevao sam i sa transferom bioenergije na daljinu. Osećaš li nešto?" Palcem

i srednjim prstom me je dohvatio za čašicu kolena.

"Ništa" - rekao sam.

"Nisi senzibilan. Reći ću ti još nešto, što sam možda mogao i da

prećutim, zarad dobrih odnosa koje imam sa Tejom. U tvojoj sobi se nalazi

zona patogenog zračenja."

"Kako se zračenje tla može protezati na četvrti sprat?" - upitao sam ga.

"Nije to geopatogena zona, već vasionsko zračenje po linijama

Hartmanove mreže."

Bol u glavi koji je odavno tinjao sada je počeo zaista da mi smeta. Iz

džepa sam izvaio kutijicu vijetnamske masti i namazao čelo. Tima me je

netremice posmatrao, sa izrazom lica kakv imaju trgovački putnici kad čvrsto

reše da nekom nešto prodaju. "Odmah sam primetio da ti je aura lobanje

poremećena" - rekao je. U taj mah začuli su se koraci u hodniku i neko je

počeo da otključava ulazna vrata.

"Stižu Magda i Sabina. Znaju sve o radiesteziji. Izmerićemo zračenje u

tvojoj sobi."

Upoznao sam se sa devojkama što su stanove na suprotnom kraju

stana, u velikoj prostoriji čiji su prozori bili okrenuti ka ulici. Pozvale su nas i

prešli smo kod njih da bi mi pokazale sobu. Po podu su bile razbacane razne

stvari: ženske čarape, rasparene papuče, ilustrovani časopisi, knjiga o

hiromantiji. Na stolu su se nalazile tarot karte, posuda sa jabukama, načeta

boca likera i pepeljara iz koje se širio outžan smrad. Magda je bila

88

dvadesettrogodišnja studentkinja prava. Imala je kratko podšišanu crnu kosu

i nezgodno izvajan indijanski nos.

"U kom znaku zodijaka si rođen?" - upitala me je.

"Ovan" - odgovorila je Sabina. "Visoko čelo i nervozan hod, i oči koje

čkilje na tako prepoznatljiv način…"

I zaista, na moje veliko iznenadjenje, Sabina je pogodila, premda

nisam čkiljio zbog zvezda, već zbog nagrizajućih mentolskih isparenja

lekovite masti. Sabina je bila ponešto gojazna devojka, plavih očiju i

svetlosmeđe, kovrdžave kose. Bila je mlađa od Magde, a starija od mene.

Studirala je informatiku. Dugo sam razmišljao o njenoj neobičnoj intuiciji.

Uzela je visak i svi smo krenuli u sobu da izmerimo zračenje.

"Da li je ovaj ležaj zdrav za spavanje?" Sabina je razgovarala sa viskom.

Visak se nestašno mrdao tamo-amo, a Tima je zabrinuto klimao glavom.

"Proceni ugao" - šapnuo je Magdi.

"Šezdeset procenata", stigao je odgovor.

"U ovoj prostoriji se nalazi Hartmanov čvor" - rekla je Sabina sa

prizvukom blage jeze u glasu.

"Šta je Hartmanov čvor" - upitao sam.

"Presek linija negativnog zračenja."

"Šta da radimo?"

"Premestićemo krevet."

Premestili smo krevet, na sredinu sobe. Tima je odredio prostor u koji

ne smem da zalazim. Tešili su me govoreći da ima i mnogo snažnijih

emisionih izvora nego što je onaj što se igrom slučaja zatekao u mojoj sobi.

Bilo mi je smešno, ali sam uspevao da zadržim ozbiljnost. Seli smo da

predahnemo. Ponudio sam ih kupovnim piškotama koje sam bio namenio

sebi za večeru. Magda i Tima su se zahvalili i povukli u svoje sobe.

"Obožavam piškote" - rekla je Sabina. Uključio sam stonu lampu, a

isključio glavno svetlo. Bilo je već skoro pola deset. Sedeli smo i pričali o

telepatiji, hipnozi, telekinezi… Pušili smo cigarete. Sabina je otišla u kuhinju

89

i skuvala čaj od velebilja. "Atropa belladonna, pomešana sa kamilicom" - rekla

je. "Opušta mišiće i popravlja raspoloženje". Zasitio sam se ispraznog

razgovora, ali sam i dalje nastojao da zabavim gošću čija je strast prema

okultnim pojavama bila neutaživa. Prigušena svetlost lampe davala je njenoj

kosi privlačan sjaj. Svidela mi se ponesenost sa kojom je govorila o svojim

ekstrasenzornim iskustvima. Krupne oči joj najednom postadoše iskričave

kao noćna julska nebesa i činilo mi se da me široke crne rupe njenih zenica

neodoljivo mame u svoju nutrinu. Neko vreme smo se ćutke promatrali,

ispijajući čaj. Potom sam seo do nje i pokušao da je poljubim. Napravila je

gadnu grimasu. Nisam više ništa pokušavao. Uskoro smo se rastali i pošli na

počinak.

Cele noći imao sam nemiran san i često sam se trzao usled

premorenosti i suviška dnevnih utisaka. Sanjao sam veštičiji sabat. Leteo sam

na metli i često padao, sad na oštre morske hridi, sad u trnovito šiblje ili u

svinjske pomije. Dospeo sam do nekog gumna oko koga su babe orgijale sa

palim anđelima. Na crnom oltaru gorele su sveće od katrana. Lucifer je

stajao kraj oltara i služio posprdnu misu. Gnječio je svoj dugački falus i

štrcao ledenu spermu, škropeći njome djavole i rogulje. U jedan mah baba

Teja se natrćila i svi smo stali u red da je celivamo u guznu rupu. Mali

vražići, poput puhova, skakutali su mi po ramenima i drpali me za uši.

U gluvo doba noći probudilo me je šuškanje u predsoblju. Trgao sam

se i dugo nisam mogao da shvatim gde se nalazim. Bio sam potpuno obliven

znojem. Na polici kraj uzglavlja stajao je budilnik. Fluorescentne kazaljke

pokazivale su da se bliži treći čas po ponoći. Vrata Timine sobe su se

otvorila. Unutra je ušla gazdarica i počeli su tiho da šapuću. Dograbio sam

praznu čašu sa komode i prislonio je na paravan, priljubivši uho na staklo.

Čuo sam kako ga gazdarica pita je li mu hladno i treba li mu još jedan

pokrivač. Tima je odgovorio da mu ništa nije potrebno.

90

2

Prolazili su dani i oktobar je već bio na izmaku. Došlo je doba da

kupim svoj lični termofor. Fakultet nije bio ono što sam očekivao. Učio sam

neurologiju, sastav ćelija sive moždane mase, regione hipotalamusa. Ni

pomena o arhetipovima, o tumačenju snova, o kolektivno nesvesnom.

Tima je bioenergetski vidao baba Tejin išijas. Jednom sam ih zatekao u

kuhinji za vreme seanse. Tima je iza njenih leđa vitlao rukama, a Teja je

izjavljivala da joj žmarci struje oko kičme, da joj drhte ruke, trnu uši i bride

tabani. Svojim očima sam video kako je bez dodira privlači i odbija od sebe.

Baba se zbunjeno klatila i u čudu krstila. Zamolio sam Timu da me izleči od

mršavosti, ali opet se ispostavilo da nisam senzibilan. Nisam ništa osećao. Ali

Tima me je uveravao da ću uskoro početi da se debljam kao krmak. Pitao

sam ga zašto nosi rasparene čarape. Nasmejao se i dao mi zakučast odgovor,

pola u šali, pola u zbilji: "Gde đavo ne može, šalje babu." U malenoj

trpezariji, u kojoj smo ponekad pili kafu i čaj od velebilja. vazda je bilo

mračno i tajanstveno. Kroz pritvorene roletne na prozorima moglo se nazreti

sumorno jesenje nebo, a prameni magle i smoga preletali su obližnje zgrade

kao leteći ćilimi bez kormilara. Iznemogli golubovi kunjali su pod

nadstrešnicama kao utvare. Čulo se kuckanje zidnog sata i škriputavo

njihanje babine stolice. Miris ustajale staračke odeće uvukao se u zidne pore

kao nečisti duh.

Iako sam u životu često srljao grlom u jagode, slučaj sa Sabinom nije

prijao mojoj sujeti. Bilo je dovoljno neprivlačna da me ne bi prezrela. Još

nekoliko puta sam bezuspešno pokušavao da joj se približim. Izučio sam

popularne astrološke priručnike, ali moje buncanje o konjukcijama,

aspektima i ascedentima izazivalo je neželjeno dejstvo: Sabina je počela

upadljivo da me izbegava. Najzad sam uvideo i njene loše osobine. Bila je

suviše razdražljiva. Pljuckala je dok govori. Od nekog doba prestao sam da je

salećem. Postao sam opasno ravnodušan. Proredio sam odlaske na

91

predavanja. Od svih metoda psihološkog istraživanja svidela mi se jedino

introspekcija. Isuviše vremena provodio sam odsutno zagledan u strop.

Uverio sam sebe da su mi kola pošla nizbrdo. Velike nade u koje sam

neštedimice umakao dane svog dečaštva, naprečac su se izjalovile. Ali

epizoda sa Sabinom nije se okončala na tako oveštao način. Smutljivi Usud

uredio je da završni čin burleske bude još ponešto otrcaniji.

Desilo se ono što se i moglo očekivati kad se ukrste sudbine Ovna i

Škorpiona, dva ratoborna Marsova pulena: Sabinino zanimanje za mene

povećalo se srazmerno splašnjavanju mog zanimanja za nju. U čulnom svetu,

bili smo par istovrsno namagnetisanih gvozdenih klinova. U predvečerje

prvog dana meseca novembra pozvan sam da se pridružim malom

rođendanskom slavlju. Sabina je navršila dvadeset i drugo leto.

3

Bio sam zatečen i na brzu ruku sam morao pripremiti poklon: vlastitu

srebrnu ogrlicu što je od nekog doba bila pod sumnjom da je baksuz.

Podozrevao sam da emituje negativno zračenje i da su mi usled njenog

dejstva stvari pošle sneruke. Obukao sam svoje jedino crno odelo, ljubičastu

košulju i modri prsluk. Od Time posudih kravatu u cvetnom desenu. Kročio

sam u sobu svojih sustanarki i osmotrio nekoliko nepoznatnih osoba što su

sedele u naslonjačima. Tiha, ozbiljna muzika podržavala je ćaskanje.

Debisijev "Faun", saznao sam od Magde. Morao sam da poljubim Sabinu u

napuderisane obraze.

"Nije trebalo" - rekla je razmotavajući paketić.

"Trebalo je" - cerio sam se u sebi.

Negovan, koreograf u avangardnom pozorištu "Armagedon". Ana, piše

za "Treće oko". Raden, stručnjak za proricanje ji-đingom. Ljerka, Radenova

devojka a Magdina drugarica sa fakulteta. Drago mi je.

92

Dobro sam znao da je svaka duša barem malo raspolućena. Oni

dijabolični ostaci što štrče izvan polja ukrštanja često mi u mozak šalju

poruke ludila i besmisla. Sabina nas je služila pićem. Imala je crne mrežaste

rukavice i raskošnu ukosnicu zadevenu u punđu. Preterano se namirisala.

Glumila je kobnu žensku. Prihvatio sam čašu šampanjca uz zahvalan smešak,

a podvojeni deo mene je bez oklevanja nazvao slavljenicu kalašturom. Pitala

me je želim li da probam njene specijalitete: tuljčiće sa šunkom, uštipke od

sala, eklere sa mašću, pogačice sa čvarcima.

Radoznalo sam zagledao svoj lik u staklenoj pregradi kredenca. Sve je

bilo na svom mestu: klempave uši, upali obrazi, sitne, zakošene oči. Jedino

sebe nikako nisam mogao da raspoznam. U jednom trenu bih pomislio da

posmatram sopstvenog dvojnika, a već u sledećem sam bio uveren da

dvojnik promatra mene. Penušavo vino slivalo se u utrobu kao tiha reka

ponornica.

Za promenu, poveo se razgovor o zagrobnom životu. Ljerka je tvrdila

da se o takvim stvarima može razmišljati jedino u stanju alfa svesti. Magda je

rekla da postoji sedam nivoa posthumne egzistencije. Ali niko još nije

dosegao sedmi nivo. "Izuzev Gurukule Suamija, slavnog gurua iz Madrasa",

usprotivio se Negovan. Magda mu je zamerila da precenjuje domete

hinduizma. Ana je upozorila da mnogi brkaju hinduizam i njegovu preteču -

bramanizam. Ispostavilo se da Negovan ne zna šta su vede. Prešli su na

taoizam. Niko nije umeo da odredi tačno značenje reči tao. Magda je rekla

da znači put, Ana je rekla da znači biće. Negovan je za sve okrivio kinesko

ideogramsko pismo. Neko je spomenuo egipatske piramide, svete ureze i mit

o Ozirisu i Izidi. Sabina je služila tuljčiće. Raden je slušao razgovor s nekom

vrstom usiljene ravnodušnosti. "Fruškogorski biser" mi je razgorevao žar u

iznutrici. Prošlo je sat vremena. Oko pola jedanaest baba Teja je došla i rekla

da utišamo muziku. Sabina nas je poslužila čajem. Počeli su da gataju. Tima

je vitlao rukama. Visak se drmusao. Neko je zatim predložio da prizivamo

duhove. Pripremili su sveću, staklenu čašicu i kartice sa slovima. Stavili su

93

voštanicu u svećnjak i pripalili žižak. Rastopljen vosak i sagoreli sumpor

palidrvca zamirisaše kao novogodišnja slavlja iz detinjstva. Osetio sam

Sabinin užagren pogled na svojoj koži. Posmatrala me je iz prikrajka,

kriomice, kao uhoda. Očni kapci su joj se zavodnički sklapali, a modre

dužice se caklile kao ledeni kristali. Osmotrio sam svoj lik u uglačanoj

površini stakla. Iz kredenca je stidljivo gvirio zozon: bistrooki dečko sa

naočarima i ušima velikim kao trumbete pogrebnog orkestra. Ana je

pritisnula prekidač i isključila osvetljenje. Trenutak pre toga pogled mi je

odlutao do Sabininih dojki. Video sam salaste naslage što se talasaju pod

tesnim prsnikom. Nekoliko avetinjskih prilika posedalo je oko stola i

prislonilo kažiprst na obod čaše. Tima je mrmljao magične formule. Tu i

tamo, Negovan bi prestravljeno zapitao: "Zašto staklo vibrira?" ili "Šta to lupa

u potkrovlju?" Osetio sam damaranje stomačnog nerva. Simaptikus je

nadvladao svog uzdodržu. Sve mi se smučilo. Iskrao sam se iz prostorije kao

senka, ne narušivši za sobom grotesknu tišinu seanse.

Košmarni snovi. Pohotno sparivanje sa harpijama. Izjutra mi se desilo

ono što sam počeo da doživljavam kao tihi odjek skore smrti: nekoliko

kratkih trenutaka nakon buđenja bio sam vedar kao dete, a onda bi mi svest

odjednom natkrilila siva firanga melanholije, mrtvački pokrov za leševe koji

hodaju. Otišao sam na fakultet. Zatim na Avalu. Brda su bila nema, fosili

negdašnjih iluzija. Vraćao sam se autobusom na Dorćol. Ljudi su, poput

dimljenih šunki, nemo visili na rukodržačima. Kod Mostarske petlje u vozilo

je ušao Ciganin i počeo da razvlači harmoniku. Neko mu je dao novac da

izađe napolje. Utonuo sam u maštarije. U mnoštvu ljudi na Trgu Republike

učinilo mi se da sam prepoznao Anu iz "Trećeg oka". Pre mraka ponovo sam

dospeo u svoj neveseli dom.

Neko je pokucao na vrata sobe.

"Smetam li?" U rukama je držala pladanj sa čajnikom, šoljama i

kolačićima. Kućna haljina joj se nezgrapno obavijala oko listova nogu.

94

"Donela sam ti uštipke. Preteklo je od sinoć". Natočila je čaj i pružila

mi šolju.

"Sedi", rekao sam. Podavila je haljinu i bojažljivo sela na ležaj.

"Neću te dugo zadržavati. Imam posla. Bliži se ispitni rok. Fino miriši.

Gde ih nabavljaš?"

"Na Bajlonijevoj pijaci." Utulio sam zažareni vrh pastile. "Kad se suviše

nakadi, zaboli glava."

"Mene ionako već boli. Ne glava, nego duša. Celog dana sam

mamurna, iako nisam pila liker. Želim da razgovaram sa tobom. Cela zabava

je bila smušena. Javio nam se duh Magdine babe Bežike i navestio nam da

ćemo pasti na ključnim ispitima. Tima mi je izjavio ljubav, u kuhinji, dok

sam prala sudove. Osećam da će dvadeset treća godina za mene biti velika

životna dijastola. Saturn mi je u petoj kući, a Mars je u negativnoj

konstelaciji sa Jupiterom. Zašto si sinoć otišao bez pozdrava?"

"Ustao sam na levu nogu. Venera mi nije naklonjena. Pre podne

mrzim sebe, a poslepodne ceo svet. Uostalom, poznat ti je moj horoskop."

"Nezajažljiv si i od života tražiš više nego što daješ. Uz to si i

malodušan."

"Eto, vidiš."

"Pokaži mi svoj dlan". Pljucnula mi je u lice. Prikučila mi se i

dohvatila za šaku. Njene plave oči sada su dobile crvenkastu nijansu i sjaktale

su kao gromuljice užarene magme. Osetio sam rezak miris potpazušja.

Istrgoh šaku iz njenog krila.

"Ne verujem u hiromantiju."

"Linija ljubavi ti je razuđena kao mlečni put. Veze su ti burne i

kratkotrajne. U trećoj dekadi života srešćeš osobu koja će te trajno usrećiti.

Na tom mestu linija ljubav se naglo ukršta sa linijom života. Radost će te

snaći iznenada, kao premija na lutriji."

"Budalaština."

"Nije to smešno. Ne možeš uteći sudbini."

95

Topli dahtaji njenih reči slivali su mi se u uho kao friško ispečeni

tuljčići. U sebi sam je nazivao raznim imenima: rospijo, popišuljo,

goropadnice, prostakušo. U isti mah, zlovoljan i pometen, slutio sam da se

među jezikom i nepcima njenih ustiju luči sluzava nit paučine koja će me

naposletku sapeti kao vinsku mušicu.

"Ne verujem u sudbinu. Nisam sujeveran. Ne verujem u mađije,

telekinezu, radiesteziju, bioenergiju, rašlje, viskove, tarot karte, ni u kakve

besmislice!"

"U šta veruješ" - upitala me je. Polako je gubila volju za razgovor.

Zgrabio sam je za mišice i grubo povukao prema prozoru, u onaj deo sobe

gde se nalazila patogena zona. Razgrnuo sam zavesu i širom otvorio oba

prozorska krila. Zapljusnuo nas je talas hladnog vazduha. U daljini, negde na

Dunavu, nakratko se oglasila brodska sirena, kao samrtni urlik levijatana.

Bilo je vedro veče i sunce je upravo bilo zašlo za krovove obližnjih zgrada. Za

njim se, kroz rujno zapadno nebo, prema horizontu, lagano obrušavala sjajna

Večernjača, slika i prilika pada đavoljeg poglavice. Uperio sam prst u tom

smeru.

"Imam puno sumnji, ali Lucifer je realnost" - prosiktao sam, pohotno

je streljajući očima. Nekoliko trenutaka smo se promatrali kao dve zavađene

zveri. Zatvorio sam prozor.

"Ti nisi sam sa sobom. Imaš podstanare" - tiho je prozborila, glasom u

kojem sam mogao nazreti nešto što bi ona nazvala predavanjem sudbini.

"Ti si veštica"- šapnuo sam.

"Ja sam ala" - rekla je i strgla kućnu haljinu sa sebe. Skinuo sam

naočare i oprostio se sa svetom jasnih kontura. Obisnula mi se oko vrata kao

neman. U tami su se belasale butine, zamašni bokovi i loptaste dojke.

Dlanom sam je klepio po zadnjici. Ljubili smo se u zoni patogenog zračenja.

Onda smo se doteturali do središta prostorije i legli u postelju. Virgo intactiva,

glasila je njena dijagnoza, sve do prvog dana dvadeset i treće godine života.

96

4

Pao je sneg. Pahulje dovejane sa Karpata zakovitlaše se nad Ušćem kao

blještavi zvezdani dažd. Nekoliko kratkih trenutaka po svanuću prestoni grad

je pravdao svoje ime, a onda bi jutarnji metež naglo rasplinuo idilu.

Zahuktale kotlarnice rigljale su crni dim iz utrobe, a usirena kaljuga se lenjo

valjala po pločnicima. Niz ulicu Tadeuša Košćuškog, poput dežmekastih

morskih sisara, sporo su klizili tramvaji kojima sam se vraćao na Dorćol.

Noćni mrazevi iscrtavali su čipkaste šare po prozorima u mojoj sobi.

Od nekog doba, Sabina i Magda više nisu bile naše sustanarke. Pre no

što su, koncem novembra, promenie stanodavca i jednom za svagda iščezle iz

mog života, ispekle su veliku picu i priredile oproštajnu večeru. Tog dan

postalo je očevidno da je Tima zaljubljen u Sabinu. Nekoliko puta ju je

zaštitnički obgrlio oko pasa i poljubio u obraz. Naš pomamni ljubavni pir

pod senkom Lucifera sada mi je ličio na muvlji snošaj: zločesto batrganje

pred nagli rastanak. Sledećeg dana bili smo samo nevoljom zbliženi slučajni

saputnici. Magda je rekla da se preseljavaju na Miljakovac. Stanovaće u maloj

garsonjeri sa centralnim grejanjem. Vlasnik, rođak Magdinog očuha, zahteva

samo da se komunalni troškovi redovno podmiruju. Pre no što je otišla,

Sabina je poželela da rastereti dušu. Ušla je u moju sobu i rekla:

"Odlazimo. Zaboravi sve što se desilo. Ne kajem se i nije mi žao. Tima

je pomahnitao. Hoće da se ženi i da me vodi u svoj zavičaj. Rekla sam mu da

smo vodili ljubav. Nije to primio laka srca. Jadnik, još uvek ne shvata da naša

pustolovina ima samo jedan čin i da se on okončava na Dorćolu. Ipak, u

njemu ima nečeg…" Zamislila se.

"Neodoljivog?" - pokušah da je dopunim, ne bez ironije.

"Ne, već nečeg onostranog. I to je ono što me privlači. Obeležen je,

kao jurodivi. Kockice jamba se obrću onako kako on poželi. Pripovedao mi

je događaje u kojima sam i sama sudelovala kada sam bila dete. Plašim se

njegovog ludačkog smeha. Sašaptava se sa babom kao žigolo. Zvuči

97

neverovatno, ali uverena sam da joj pruža ljubavne usluge u zamenu za

kiriju. Nije badava rečeno: Da te Bog sačuva ćosava čoveka i brkate žene."

"Jesi li srećna što odlaziš?" - upitao sam je.

"Možda, iako se ne nadam ničem boljem. Pala sam na ispitu iz

programiranja. Magdina baba Bežika je bila u pravu. Ako preživim dvadeset i

treću, doživeću i stotu."

Ućutali smo. U predsoblju se začuo Magdin glas. Požurivala nas je. Da

se poljubimo, bilo je glupo.

"Lančić koji sam ti poklonio" - rekoh joj posle kraćeg razmišljanja -

"gde god da se nalazi, pronađi ga i baci u smeće. Ne pitaj zašto. Zloba,

glupost i sujeverje nemaju granice."

Pogledala me je začuđeno. Zatim je tiho uzdahnula, mašila se za kofer i

polako izašla iz ove priče.

5

Jednog dana, krajem decembra, negde oko svetog Nikole, vratio sam

se u svoj stan nakon napornog prepodneva provedenog u psihijatrijskog

klinici na Guberevcu. Anketirani pacijenti razgalili su me maštovitim

iskazima i najzad sam prikupio dovoljno gradiva za referat iz osnova

medicinske psihologije. Upoznao sam čoveka bubuljicu i pronalazača

paranoika. Bubuljica je hodao unaokolo sa napućenim obrazima i nije hteo

progovoriti dok mu ne bi istisnuli gnoj iz usta. Bolnički sapatnici zvali su ga

Luis Armstrong. Prozborio bi nekoliko reči, a zatim bi opet nabubrio kao

pelikan i neko ga je iznova morao stiskati za obraze. Pronalazač, obudoveli

vojni penzioner u čijem boničkom kartonu je pisalo paranoia querulatoria,

pokazao mi je tehnički crtež za bicikl bez pedala i mitraljez bez okidača.

Ušao sam u sobu, brzopleto skinuo odelo i uvukao se u postelju. Ptičica iz

zidnog sata u trpezariji ubrzo je otkukala treći poslepodnevni čas. Kroz

polusan čuo sam kako je nešto trupnulo u kuhinji. Kada sam se probudio,

98

grad je već bio zaronio u nestrpljivi decembarski mrak. U kuhinji, na podu,

u lokvi tekućine, zatekao sam babin leš, zgrčen i potamneo, razjapljene vilice.

Gumeni termofor je prsnuo i voda se razlila po tepisonu. Ležala je

poleđuške, raširenih nogu, sa snubljenim vunenim soknama i kvrgavim

kolenima. Širom otvorene oči behu joj uprte u tavanicu, kao da je njena

duša, promenivši svetom, za sobom ostavila neku jarku želju neispunjenu.

Tima nije bio u stanu. Pozvao sam ambulanta kola. Obavestio sam

komšinicu. I danas mi kosti prožima jeza kada se prisetim poslednjih dana

Božićnog posta, moje prve i poslednje beogradske zime.

Prošle su dve nedelje. Radnja priče premestila se u osamdeset petu

godinu. Jednog dana na vrata je pokucala sredovečna gospođa izboranog lica,

sa staromodnom punđom i ustima u obliku izvrnutog slova U. Predstavila se

kao Tejina ćerka, što je bilo sasvim izlišno. Rekla je da kiriju od sada mogu

plaćati gospođi Prohaska sa prvog sprata. Naravno, ukoliko i nadalje želim

da ostanem u stanu. Sa njene strane smetnje neće biti, barem još godinu i po

dana, dok joj se sin, viši naučni saradnik Instituta u Vinči, ne vrati sa

specijalizacije iz inostranstva. Sa moje strane nije bilo razloga da priuštim sebi

dodatno mukrtrpno natezanje sa gradskim gulikožama. Dogovorili smo se da

troškove za grejanje od sada moram snositi sam.

Ostatak priče teško se može udenuti u spisak realističkih motiva.

Rano sam shvatio da se iluzije plaćaju da bi se u njih verovalo. Gledao sam

kako se ljudi bezuspešno upinju da u životu iznađu čudo za sebe. Ipak, nisam

slutio da smrtno stvorenje za svoga kratkog zemaljskog veka može iskusiti

nešto iz osnova drugačije. Sudbina katkad šeretski ukrsti nebeske sfere. A

oni, što tobož ovlašćeno dele stvarnost od mašte, jamačno ne znaju da je

uistinu moguć saobraćaj među nedodirljivim kružjima i prevazilaznim

svetovima.

Timu sam viđao retko. Oslabio je, postao bledunjav i ćutljiv. Kad bi

progovorio, govorio je smušeno i frfljao je više nego ikad. Zaboravljao je

odvrnutu slavinu u kupatilu i nekoliko puta voda je plavila lavabo. Jadao mi

99

se da pati od nazeba i žgaravice. Svetlo u njegovoj sobi gorelo je po čitavu

noć. Po okončanju januarskog ispitnog roka u kojem, od pet prijavljenih,

nije položio nijedan ispit, spakovao je stvari i otišao u zavičaj, s namerom da

predahne i povrati narušeni bioenergetski potencijal. Sumnjao sam da ga

proganja strah od mrtvačke nečisti koja je pohodila stan. Kad smo se videli

poslednji put, izgledao je kao čovek koji se pomirio sa sudbinom. Mogao sam

se opkladiti da nije kupio povratnu kartu.

U februaru je postalo jezivo hladno a termoakumulaciona peć je bila

neispravna i nikako nije htela da se ugreje do pune snage. U horoskopu je

pisalo da je zvezdani poredak poguban za ovnove. Osećao sam to na svojoj

koži. Već tri nedelje sam bio sam u stanu. Iživljavao sam se u jalovom

samoposmatranju i bilo je dana kada gotovo i nisam micao iz postelje. Počeo

sam da se debljam, ali samo u predelu trbuha. Setio sam se Timinog

obećanja i zlurado sam primetio kako polako prerastam u cerebralnog

krmka. Frasovi su me obuzimali pri pomisli na sled besmislenih postupaka

što ih svakodnevno moram iznova ponavljati. Živci su mi se istanjili. Počele

su da se dešavaju stvari kojima nisam mogao odrediti uzrok. Imao sam teško

objašnjiv utisak da stan u kojem obitavam više nije onaj stari dorćolski

apartman, već parče prostora otkinuto od paralelnog sveta. Setio sam se

Ničea i ideje o večnom vraćanju. Činilo mi se da mi je duša nenadano

zabludela u neki prethodni ili potonji kosmički ciklus. U ušima su mi

odzvanjale Sabinine reči o neumitnoj sudbini. Često bih se probudio noću i

čuo neobične zvuke što su doprinali iz kuhinje: tiho zveckanje čaša i

žuborenje vode u vodovodnim cevima, kao da zduhaći i vedogonje izviru iz

slavine i piruju za trpezom. Nekoliko puta mi se učinilo da čujem škriputavo

njihanje babine stolice. Sijalica iz plafonjere u mojoj sobi je imala običaj da

se po sopstvenom nahođenju ugasi, a posle nekog vrmena opet upali.

Ormani su cvrčali kao da predskazuju zemljotres. Desilo se da je u kuhinji

sama od sebe pukla nenačeta boca mineralne vode.

100

Jedne večeri košava se silovito okomila na gradske ulice. Sneg je bio

okopnio, ali se temperatura nanovo spustila ispod nultog podeoka. Uzdisao

sam pod bremenom naslaganih ćebadi i s vremena na vreme tiho kašljucao,

sluteći da će me nazeb uskoro savladati. Znojao sam se i mučila me je

potmula glavobolja. Kao i uvek kad zlokobno zafijuče karpatski vetar, struja

u instalacijama je oslabila i žarulja je povremeno žmirkala. Imao sam osećaj

da me sumorna, magličasta svetlost štipa za nozdrve. Soba je bila zapuštena.

Tanka glazura od prašine prekrila je nameštaj, a u ponekom uglu se uhvatila

paučina. Iz opervaženog goblena prekorno me je posmatrala devojka sa

lautom u naručju. Zapitao sam se može li portret da opčini osobu koja je

podložna hipnozi. Setio sam se da nisam senzibilan za bioterapiju. Zašto je

Tima nosio rasparane čarape? Možda me je baba omađijala svojim

samrtničkim pogledom? Zaboleo me je stomak. Namah sam se setio ćufti iz

studentskog restorana. S naporom sam ustao iz kreveta i odbaljuao do

kuhinje. U stelaži sam pronašao štaniclu sa Sabininim čajem od velebilja.

Pristavih čajnik, i dok sam čekao da se voda ugreje, još jednom se zagledah u

natpis na kutiji - Atropa belladonna.. Popio sam aspirin. Prolazili su sati, a

nesanica me nije napuštala. Smucao sam se po sobi kao ubrnjičena zver.

Pogledao sam kroz prozor. Na oblačnom nebu lelujao je zamućen mesečev

kolut i slabašnom svetlošću obasjavao susedne zgrade. Ni u jednom stanu

nije bio uključen televizor. Lampe behu pogašene. Dole, u dnu malog

dvorišta, bilo je mračno kao u grobu. Seo bih na stolicu, prošetao nekoliko

koraka, pa zatim opet legao u postelju. Osećao sam kako mi pod zgrčenom

dijafragmom tinja primalni bol što se u lobanji i trbuhu sastajao sa svojom

telesnom braćom. Ruke su mi podrhtavale. Gutao sam rashlađen čaj i

tekućina bi mi istog trena izbijala kroz pore na koži. Isključio sam svetlo i

sklopio oči, uveravajući sebe da je jutro pametnije od večeri. U ponoć se

oglasilo zvono sa crkve Svetog Aleksandra Nevskog. Prošlo je još sat vremena.

Ptičica u trpezariji je rekla ku-ku, pa se uvukla u kućicu.

101

I tada je počelo. Već godinama razmišljam o tome s mešavinom

straha, snebivanja i neverice. Začuo sam vrlo tih, uejdnačen zvuk, nalik na

pritezanje stolarske stege. S naporom sam se pridigao iz ležaja i oslušnuo.

Namah me skoli telesna slabost i osetih blagu vrtoglavicu u lobanji. Vrata su

trupnula o ragasto, potisnuta strujanjem vazduha. Zatim tiho zaškripaše, kao

da stružu nevidljivim zubima, i taj zloslutni zvuk naposletku iščile u fijuku

vetra. Moljac je obezlavljeno vrludao na mesečini između prozorskih krila.

Kroz turobni mrak u predsoblju nakratko prominu svetlost, kao da je sveća

pronešena u nekoj daljnoj prostoriji. Zagledah se u ključaonicu, uveren da

me otuda promatra nečije oko. Na podboju ugledah dvokraku senku,

znamen štrkljastih udova avetinje. Shvatio sam da je ponoć prošla. Duž

gradskih ulica hučalo je nešto što je ličilo na setne urlike adskih zatočenika.

Po tavanici su plesale groteskne beličaste prikaze, divovske amebe što same

sebe proždiru i porađaju. Ako je ponoć prošla, pomislio sam, ko zna zbog

čega, onda danas više nije dvadeset i sedmi, već dvadeset i osmi februar.

Dvadeset i osmi februar, dvadeset i osmi februar, bezmisleno sam mrmljao u

sebi. Izmerio sam temperaturu: trideset sedam sa dva. Otvorio sam vrata. U

mračnom predsoblju nije bilo nikog. Dvadeset i osmi februar. Pođoh ka

kupatilu. Usput zastadoh, jer mi se učini da me je neko pozvao po imenu.

Još nekoliko trenutaka u glavi mi je odjekivao rezak glas što je izgovorio tu

dvosložnu reč. Osvrtao sam se unaokolo, ali u stanu je sad vladao potpuni

tajac. U trpezariji je kuckao zidni sat. Senke su bile nepomične, prikovane za

svoja staništa na podu i zidovima. A onda, polagano, kao da se pomalja iz

nekog udaljenog carstva, sve jače i sve razgovetnije počinjao je da se oglašava

onaj ujednačen, drvenast zvuk, nalik na grozovito uvrtanje španske čizme.

Bio je dvadeset i osmi februar, slava svetog apostola Onisima, bele poklade,

vrhovni veštičiji sabat u kalendaru protivcrkve, dan kada sam pozvan na crnu

liturgiju u satanski hram Cvetka Drobca.

Škripanje je dopiralo iz kuhinje. Prošao sam još nekoliko koraka i

zastao pred vratima. Studen mi se uvlačila pod kožu i osećao sam nesavladiv

102

strah. Drhtavim rukama odgurnuo sam kuhinjska vrata. Učinilo mi se da je

u taj mah vetar fijuknuo poput metka. U pomrčini, baba je sedela na stolici

za ljuljanje i klatila se kao sumanuta. Gledala me je pravo u oči. Zapahnu me

kužni miris staračke odeće. Otelo mi se otegnuto "aaaaaa", za koje sam mislio

da postoji samo u horor filmovima. Oštre igle su mi izrasle iz kože, a utroba

mi se naprosto prevrnula, kao da mi je neko nožem prodžagao creva. Kao

oparen sam potrčao ka svojoj sobi. Pretražio sam džepove ali nigde nije bilo

malog srebrnog krsta. Dohvatio sam praznu bocu u nameri da napadnem

utvaru ako mi se približi. Pritisnuo sam prekidač, svetiljka je bljesnula i

pregorela. Počeo sam da drhtim kao da me trese struja visokog napona. Na

veštičiji sabat Teja ustaje iz mrtvih, Hartmanovi talasi se ukrštaju u mojoj

lobanji, a Tima mi odnekud iz daljine šalje osvetničke bioenergetske impulse

iz svog pleksus solarisa. Negde na Novom Beogradu, Cvetko Drobac satarom

čereči žrtveno jagnje, vadi mu creva i sa slašću srče toplu krv. Iz duševnog

grotla pokuljaše potisnute slike - spodobe jezivih obličja, beštije babuni,

mandrili i puhovi. U ušima zabruja posmrtni rekvijem, zloguko pojanje

nakaza i sardonski grohot erinija. Jutro sam dočekao skoturen u uglu sobe.

Postao sam starac i godine su bile potrebne da bih se podmladio.

Oko pola sedam počelo je da se razdanjuje. Dograbio sam grombi

kaput, navukao cipele i uzeo preostali novac iz ladice. Strčao sam niz

stepenice i izašao na ulicu. Ledeni vetar razgonio je retke pahulje. Bio sam

prljav, neobrijan i koža me je svrbela. Bol u trbuhu nije uminuo. Oči su mi

bile natečene. Na željezničkoj stanici zatekoh uobičajeno komešanje ljudstva.

Bauljao sam unaokolo kao nevidljivi čovek. Da bih uverio sebe da postojim,

presretao sam prolaznike i postavljao im besmislena pitanja: Koji autobus ide

prema Karaburmi? Koliko je sati? Gde je toalet? Došao sam do šaltera i

zapitao službenicu kada polazi prvi voz za S. Nisam kupio povratnu kartu.

*

103

Prošlo je od tada puno godina. Nisam se nikom ispovedao. Odlazio

sam na Guberevac, dobijao kutije sedativa i savete da više spavam i obilnije

se hranim. Stekao sam skromno službeničko nameštenje u rodnom gradu.

Savesno radim svoj posao, premda me saradnici smatraju namćorom i zaziru

od mračnjaštva koje me povremeno obuzima. Nedeljom ne propuštam

jutrenje u parohijskoj crkvi. Onaj drugi, podvojeni deo mene, često se

zagleda u tarot i vreba uvijene poruke višnjih sila u mističnom poretku

simbola: mortificatio, sacrificium, stultitia, vanitas.

Snebivanje i strah ne mimoilaze me kad se opomenem babinog

prikazanja. Razdaljina bezličnih godina što su prohujale od tada navodi me

na sumnju. Pomišljam kako uistinu nema važnosti da li se događaj zbio ili

nije. Po Jungu, fizičko postojanje nije jedini kriterijum istine. Posmatrano sa

psihološkog stanovišta, duhovi su samo nesvesni autonomni kompleksi koji

se javljaju kao projekcije. Ipak, ne mirim se sa mišlju da je sve bilo samo

opsena pomračenog uma. Ako Bagavan Šri Satja Sai Baba u svetom zanosu

uspeva da opredmeti tajanstveni lingam, arhetipski znamen što zrcali sobom

osovinu vaseljene, zašto se, na nekom neočekivanom meridijanu zemaljskog

šara, ne bi moglo dogoditi da ovejana stvarnost postanu avetinje iz utrobe

nesvesnog. Sa druge strane, ko će potvrditi da carstvo fizičkih činjenica,

skupa sa vatrom, vodom, vazduhom i milijardama ljudi od mesa i krvi što

gmižu po zemlji i snuju ružne snove, nije tek zatomljeni region psihe

Svevladara. Ponekad, u besanim noćima, dok tešim sebe nadom u večni

život, pred očima mi se belasaju rojevi vazdušastih univerzuma što se

prelamaju, porađaju i proždiru, kao prozračna tela ameba iz davnih košmara.

Dospeo sam u godine kada se sabiraju utisci. Ne muče me više boljke

mladalačkog plama. Neurovegetativna distonija pogrebena je zajedno sa

velikim očekivanjima. Pomiren sam sa svetom i sopstvenom sudbinom.

Ponekad me more kostobolja i gastritis. Kosa na temelju počela je da mi se

proređuje. Čitam knjige o lekovitom bilju i zdravoj ishrani. Naučio sam sve o

dejstvu matičnjaka, makovih čaura, bunike i velebilja. Ponekad pomislim, a

104

ne smem sebi to da priznam, kako je istinit nauk što mi ga Tima dade jedne

septembarske večeri, dok smo ispijali lošu šljivovicu u trpezariji starog stana

na Dorćolu, u vreme kad su daleka brda i ledene gore još uvek slutile

neistraženi kosmos mladićkih želja: da ne postoji psihologija, slobodna volja,

nesputana misao, čista svest, već samo hemija, tajnoviti spojevi jedinjenja u

sivoj moždanoj masi, životvorna sprega vodonika i oksigena, zadah

purpurnih isparenja iz alhemičarske laboratorije Demijurga.

105

PRAG TRPELJIVOSTI

Putovali smo za Bajinu Baštu, preko Lazarevca i Valjeva. Moj

poznanik, suvlasnik stovarišta građevinskog materijala kojim je rukovodio

zajedno sa dvojicom kompanjona, krenuo je teretnjakom iz Beograda sa

namerom da iz pilane u okolini Bajine Bašte preuzme ugovorenu drvenu

građu. Ja mu se priključih sa ciljem da obiđem staru porodičnu kuću i kupim

kačicu srbijanskog sira u gradiću pod Tarom.

Skrenuli smo sa Ibarske magistrale, prošli kroz Valjevo i započeli

uspon uz obronke Povlena. "Mercedesov" petotonac, vremešni polovnjak

solidne kilometraže, sporo je savlađivao nagib, iako u prikolici nije bilo

tereta. Od duga vremena, po vedrom i sunčanom septembarskom danu,

započesmo ćaskanje o zdravom načinu života ljudi koji žive daleko od buke

velikog grada, o njihovoj staloženosti i vitalnosti.

Moj poznanik, imenom Petar, napomenu da je kantarion koji niče u

ovim krajevima izuzetno lekovit za kamen u bubregu, pogotovo ako se

spravlja sa maslinovim uljem iz primorja. Uzastopne asocijacije navedoše nas

potom da razglabamo o samoukim isceliteljima, vračarama, biljoberima,

beloj magiji i lečenju bioenergijom. Valjda zbog toga što je ovu oblast u sebi

106

povezivao sa mistikom i vančulnom percepcijom, Petar se najednom doseti

događaja u kojem je nedavno i sam sudelovao i ispriča mi sledeću priču:

"Poznato ti je" - reče on zagonetno gladeći brke - "da barem dva puta

mesečno putujem ovom deonicom u potrazi za borovom građom. Pre dve

nedelje krenuo sam iz Beograda zajedno sa ortakom koji je suosnivač firme.

Tek što smo prošli Valjevo, na jednoj okuci zaustavila nas je saobraćajna

patrola. Brzina je tu bila ograničena na četrdeset kilometara. Znak za

ograničenje postavljen je tamo pre potopa, verovatno kad je još bilo para za

opravke kolovoza. Zaboravili su da ga uklone, i sad je bilo potpuno

besmisleno da vozila do te mere usporavaju. Biće da su pajkani namerno

postavili zasedu, da ispune normu za mandatne kazne. Pošto sam vozio

šezdeset na sat, reših da se raspričam i pokušam nekako da izvrdam kaznu.

Gile - tako se zove moj ortak - je i sam izašao iz kamiona, ne bi li mi - kako

reče - pružio verbalnu podršku."

Stari "mercedes" sve je više posrtao na krivinama. Petar prestroji motor

na niži stepen prenosa, dodade gas i nastavi:

"Ispostavilo se da nije bilo potrebe da mnogo hladim usta. Jedan od

saobraćajaca bio je moj zemljak iz okoline Paraćina, zapravo baš iz jednog

sela na obroncima Južnog kučaja, odakle potiče moj deda po majci. Uz to,

policajci rekoše da tolerišu vožnju do šezdeset kilometara na čas, a kazne

naplaćuju samo onima koji i to prekardaše. Ispalo je da smo mi bili u okviru

trpeljivosti. Ali najzanimljiviji deo razgovora odvijao se između Gileta i onog

drugog policajca. Taj beše neki mrgodan, ćutljiv tip što je sve vreme sedeo

kraj patrolnih kola zagledan u monitor radara. Gile je valjda pokušao da ga

odobrovolji opaskama o vremenskim prilikama i sportskoj prognozi.

Uostalom, nisam čuo šta su jedan drugom govorili, sve do trenutka kad

plavac-namćor iznenada ne odbrusi Giletu: 'Šta hoćeš ti, 02343407! Začepi,

ili ću da pišem prijavu.' Ovo je bilo rečeno u strogom ali navodno šeretskom

tonu.

107

U prvi mah" - nastavi Petar - "pomislio sam da je to nekakva šifrovana

sprdačina koju samo njih dvojica razumeju. No dok sam dovršavao razgovor

sa svojim policajcem, Gile me povuče za rukav i usplahireno reče: 'Slušaj, pa

on je kao iz topa izdeklamovao moj telefonski broj u Zrenjaninu'. Na bledom

licu očitovala mu se potpuna pometnja. 'Ma hajde' - odgovorih mu - 'pa to je

neki tvoj banatski šogor. Dosta lakrdije'. 'Ne, ne, ne!' - povika Gile, a oči mu

se iskolačiše kao u sovuljage. 'Odrecitovao je moj broj kao bukvicu'. U tom

trenutku policajac proviri iz automobila i obrati mi se zajedljivim tonom: 'Šta

je Brko, da te podsetim i na tvoju stavku u imeniku?' Bezbrižno mu

odgovorih da za to nema potrebe, iako mi je knedla zastala u grlu. Brže-bolje

Gile i ja uskočismo u kabinu kamiona i nastavismo put. Gile dugo nije

mogao da dođe sebi. Što se mene tiče, pokušavao sam da ga primirim

svakakvim razumnim objašnjenjima za ono što se zbilo, mada su i meni

samom ta objašnjenja izgledala neuverljivo. Pomalo sam se nervirao što

nisam dopustio policajcu da pogodi i moj telefonski broj. Time bi čudo bilo

konačno potvrđeno, ali ja bih svakako za neko vreme izgubio miran san. Eto

to je priča koju sam želeo da ti ispričam. Do danas nisam uspeo da iznađem

suvislo rešenje ove zagonetke. Izuzev ako nije reč o nekoj vrsti telepatije,

prekognicije, ili kako već danas nazivaju takve stvari."

Naš kamion već je bio savladao najvišu tačku uspona. Prošli smo

prevoj Debelo brdo i sada je predstojao silazak niz južne padine Povlena.

"Zar je tvoj kompanjon iz Zrenjanina?" - upitao sam Petra.

"Nekad je tamo živeo. Nije se odjavio sa stare adrese, mada već dugo

boravi u Beogradu."

"Recimo ovako" - rekoh. "Nije sporno da je država u belaju, ali policija

je barem danas savremeno opremljena. Saobraćajac je preko svojih

komunikacija mogao vrlo brzo dobiti podatak ne samo o Giletovom

telefonskom broju, već i o broju njegove lične karte ili pasoša."

108

"Odmah mi je to palo na pamet" - reče Petar. "Ali Gile me je

neprestano uveravao da mu nije rekao svoje ime. Uz to. Kamion je

registrovan na mene."

"Odustajem" - rekoh sneveseljeno, posle kraćeg razmišljanja. "Kažu da

čovek koristi svega pet odsto moždane mase. Ko zna kakve smo sve

informacije u stanju da primamo, a ne činimo to zbog zakržljalosti

moždanih vijuga. Samo retki uspevaju da razviju takve sposobnosti. Kad sam

bio klinac, u mom kraju živeo je deran što je za sekund mogao da pogodi

dan u nedelji ako mu se nasumice kaže datum od pre tristo godina. Ali on je

kao odojče preležao neki oblik meningitisa i nešto mu se u glavi poremetilo.

To znači da takve spsosobnosti dremaju u nama i da će nekad možda biti

razvijene."

"Možda" - reče Petar gladeći levi brk. "Mene to, međutim, podseća na

radio. Kad nije uključen - ćuti kao mula i čini ti se da uopšte ne postoji. A

kad ga uključiš, odjednom prima hiljade signala iz najzabačenijih ćoškova

planete, raspoznaje ih i reprodukuje. To je samo mašina, a za šta je onda tek

sposoban živi stvor i kompjuter u njegovoj glavi?"

Neko vreme ćutke smo sedeli zavaljeni u sedišta, a kraj nas je

promicao živopisan prizor - krajolik prepun listopadnih šumaraka i

pokošenih ledina sa kojih je dopirao miris bilja - deteline, nane, bokvice, a

možda i kantariona. Iza jedne okuke, u lakoj sumaglici, ukazao se vijugav

vodotok Drine u dubokom kanjonu. Na tom mestu stajala su dva

saobraćajna znaka - uskličnik što upućuje na crnu tačku na putu i okrugli

simbol za ograničenje brzine na 40 kilometara.

"Uspori" - rekoh Petru - "ili rizikuješ da ovog puta pređeš prag

trpeljivosti."

Moj saputnik se kiselo nasmeja i ovlaš pritisnu kočnicu.

"Posle onakvog iskustva" - reče - "više ne znam gde je skriven pravi prag

onostranog."

109

NOTHING ELSE MATTERS

Prošlo je od tada pet, šest, možda i celih sedam godina. Na

Obilićevom vencu, u galeriji Dorotej, moja ulja na platnu zapremala su više

od polovine prodajnog salona. Nedaleko odatle, u kafe-baru hotela Mažestik,

umeo sam ponekad da protraćim popodne i veče uz piće sa prijateljima.

Beograd je prilično velik, ali svet je, izgleda, mnogo manji nego što mislimo.

Svi ti poslovni ljudi, trgovci nekretninama, novokomponovani menadžeri i

vlasnici okolnih butika, što su navraćali ovamo da se razgale uz konjak ili

kapućino, bili su mi poznati poput trupe Ateljea 212. Mažestik više nije ono

što je bio - vajkali su se neki od posetilaca. Na pločniku ispred foajea svakog

časa su se zaustavljale limuzine zatamljenih stakala i na ulazu su se pojavljivali

ljudi u armani odelima, praćeni obezbeđenjem. Finansijska elita potisnula je

glumce i pevače.

Jednog dana u kafe je kročila vitka, crnpurasta devojka sa beretom na

glavi. Mogla je imati oko devetnaest, možda dvadeset godina. Nikada ranije

je nisam video. Na sebi je imala tanku rolku i kašmirsku maramu nehajno

prebačenu preko ramena. Cule Milanović, mešetar sa njuhom da izvuče

profit od estrade, antikviteta, moderne umetnosti i još nekoliko dodatnih

oblasti, kome sam u ono vreme bio poverio brigu oko prodaje slika, sedeo je

naspram mene i srkutao espreso. Zavaljen u fotelju, ubeđivao me je u

neophodnost putovanja u Crnu Goru, u Budvu i na Sveti Stefan, gde je

smerao da upriliči art performans uz učešće muzičara, glumaca, manekenki,

mađioničara, a možda i gutača vatre. Trebalo je da osmislim koreografiju za

završno veče.

110

Već godinama nisam mrdnuo iz Beograda. Na Banovom brdu sam

imao iznajmljen atelje i ustaljen način rada. Još dok sam živeo u

inostranstvu, sa vlasnicima galerije Edvard Baumberger u Cirihu sklopio sam

ugovor o prodaji slika. Pronašli su tržište za moje nadrealističke kompozicije

sa biblijskim i folklornim motivima i bila mi je potrebna stroga

samodisciplina da bih ispunio obaveze. Radio sam naporno i jedino društvo

za dugih noći bio mi je program radio stanice Feniks, na kojoj je muziku

birao i zanimljive priče pričao Maksa Golubović, moj prijatelj iz školskih

dana. Rekao sam Culetu da me ne zanimaju njegovi fakiri.

Devojka je u nedoumici zastala na sredini prostorije, osvrnula se oko

sebe, pa se onda bojažljivo uputila ka našem stolu. Imala je setno lice, kao

neko ko je oguglao na razočaranja, ali i dalje tvrdoglavo ide ka svojoj zvezdi.

"Gospodin Milanović?"

Cule se trže, spusti šoljicu, zatim ustade i pruži joj ruku.

"Ema Vilusin, iz Kikinde. Trebalo je da se sastanemo u vašoj

kancelariji, ali ja sam zakasnila i rekli su mi da vas ovde mogu pronaći.

Upoznali smo se prošle godine, u Novom Sadu, na reviji modnih agencija."

"Sećam se. Video sam fotografije koje si poslala. Imaš sreće, jer spisak

putnika treba da utvrdim večeras. Let za Tivat planiran je za prekosutra, u

deset pre podne." Cule zastade i značajno me odmeri. Njegov pogled trebalo

je da me ubedi kako će putovanje biti krajnje zabavno. "Da vas upoznam:

Luka Jovanović, moj dobar prijatelj, slikar i vajar."

"Drago mi je" - rekla je i načinila blag naklon, nasmešivši se. Imala je

prirodno sitne i suzne oči, a na kapke je nanela sivu senku, što joj je davalo

mačkast izgled. Znao sam da ženama iz ovakvog miljea starinska etikecija

deluje smešno. Ali znao sam i to da nijedna žena nije ravnodušna prema

lepim manirima. Prineo sam njenu ruku usnama i poljubio je, izgovorivši

ime što mi najednom postade više nego milo: Ema.

111

Docnije, dok sam posmatrao kako vragolasto odvaja maline iz voćnog

kupa i uz put prepričava anegdote iz svog plesnog studija i sa manekenskih

turneja, Cule me najednom prenu iz sanjarenja:

"Pitaću te još jednom, a onda odustajem: ideš li sa nama, ili ostaješ da

truneš na Brdu?"

"U devet i trideset biću na Surčinu" - čuo sam sebe kako odgovaram.

*

Boravak u Budvi nije ispunio očekivanja. U grupi je došlo do zađevica

i atmosfera je bila napeta. Devojka predviđena da bude konferansije

posvađala se sa članovima pratećeg benda i iskoristila svoju povratnu kartu.

Cule je bio nezadovoljan finansijskim učinkom. Bio je potišten i izgledalo je

kao da mrzi ceo svet. Za mene, putovanje je od samog početka predstavljalo

fijasko. Kod kuće me je čekao posao, a Ema se uopšte nije pojavila na

aerodromu - ostala je u Beogradu. Kada sam Culeta pitao šta je tome uzrok,

rekao mi je da je u poslednjem trenutku otkazala putovanje zbog navodne

povrede skočnog zgloba.

"Sumnjam da je to istina" - rekao je. "Provincijalka, uplašila se

putovanja bez mamice."

Posle desetak dana vratili smo se kući.

Jednog poslepodneva telefon je zazvonio u mom ateljeu.

"Ovde je Ema Vilusin. Da li me se sećate? Pronašla sam vaš broj u

imeniku. Možda je glupo i lakomisleno što vas zovem, ali pomislila sam da

biste mi mogli pomoći. U velikoj sam nevolji."

"Odakle zoveš?" - upitao sam.

"Iz hotela Bristol. Mogu li doći do vas?"

"Uzmi taksi i reci da vozi na Banovo brdo." Dao sam joj svoju adresu.

"Nemam dovoljno novca" - začuo sam potuljen glas sa druge strane.

"Ja ću platiti."

112

Za nepun sat sedeli smo u naslonjačama i razgovarali. U frižideru sam

imao penušavo belo vino i ona reče kako neće imati ništa protiv da joj

natočim pola čaše. Bilo je vedro junsko predvečerje i kroz otvoren prozor

dopirao je svež vazduh sa Košutnjaka.

"U Beogradu sam kao riba na suvom" - rekla je. "Nikog ne poznajem i

čini mi se da sam ovde zauvek izgubljena. U autobusu mi je juče neko ukrao

novčanik. Ili sam ga negde izgubila. Bilo kako bilo, ostala sam bez prebijene

pare. Novu čekovnu knjižicu ne mogu da dobijem bez lične karte, a hotelska

rezervacija mi je danas istekla. Moja majka je bolesna žena i ako sazna šta mi

se dogodilo, neće dugo poživeti. Cule? Ne spominjite mi ga. Znate li zašto

nisam putovala na Sveti Stefan? Mislio je da može da me uceni. Bolesnik. Ali

ja nisam od tog soja. Bio je ljut kao ris. Ipak, rešila sam da se ne vraćam u

Kikindu. Beograd je bio moj cilj i osećam da još nisam iskoristila sve

mogućnosti."

Ona se osvrnu oko sebe i zagleda u nedovršeno ulje na platnu na

kojem je bio predstavljen motiv iz Jevanđelja, pozivanje Svetog Mateja,

reminiscencija na Karavađa, ali u prepoznatljivoj balkanskoj ikonografiji.

"U Novom Sadu" - reče ona zamišljeno - "studirala sam srpski jezik i

književnost. Na prvoj godini izučavali smo Novi zavet. Posle sam odlučila da

se oprobam kao instruktor plesa i foto-model, dok sam mlada."

"A posle?"

"Ko zna. Možda će mi pasti na pamet da završim studije i postanem

profesorica." Osmotrivši još jednom platna na štafelajima, ona primeti:

"Nema pejzaža, mrtvih priroda… Samo fantastika, i prizori iz Biblije?"

"Ti si religiozna?" - upitah, umesto odgovora. Nisam bio u stanju da

obrazložim svoju žanrovsku preokupaciju - uveravao sam sebe da je to

unutarnji podsticaj, ali ponekad mi se činilo da je stvar naprosto u tržišnoj

potražnji.

113

"Znam mnogo licemera koji se busaju da su veliki hrišćani" - reče ona.

"Zato ne idem u crkvu. S druge strane, verujem u višu silu, ali ne mogu da

odredim u čemu se ona sastoji."

"Kažu da je to izvan naše moći."

"Slažem se."

"Ali nešto nam ipak govori da postoji Nešto. Da li zaista veruješ u to?"

"Verujem da se sve događa s razlogom" - reče ona. "Čak i kada se dese

loše stvari, iz toga može da proizađe nešto dobro."

Pažljivo se zagledah u nju. Kao i prilikom našeg prvog susreta, oči joj

behu suzne, tamnomodre, a izraz lica odavao je istovremeno setu i odlučnost.

"Može li nešto dobro proizaći iz toga što je Cule ispao svinja i što je tebi

nestao novčanik?" Odglumivši nakratko da sam zamišljen nad tim pitanjem,

nadovezah se, ne sačekavši odgovor: "Ovih dana, dok sam slikao Isusa i

Mateja, sinulo mi je da je vera jedino oružje koje može da pobedi realnost.

Ipak, moram priznati da me često savladava sumnja…"

Ema se uzvrpolji u fotelji i s poletom poče da obrazlaže svoju ideju:

"Vera je nada, ili čežnja… Bespogovorno pouzdanje u nešto što je još uvek

neodređeno. Koliko vere poseduješ, u tolikoj meri si sposoban da proseješ i

odbaciš sva druga, suprotna uverenja."

"A zatim", nadovezah se, "s godinama, opet se javlja sumnja."

"Ali sumnja je tu da bi utvrdila čoveka sa verom da ono u šta veruje

jeste stvarno. Da bi verovao, moraš posedovati nevericu koja podržava veru.

To je nešto kao jin-jang teorija."

Primetio sam da je prešla na ti, i to mi se dopadalo.

"Jednom nedeljno" - rekoh - "držim kurs likovne anatomije na

privatnom univerzitetu. Razgovaram sa studentima i ono što uočavam jeste

da mnogi razmišljaju kao ti. I ne idu u crkvu. To je dosta loše za crkvu."

"Ali ljudi kao ja ne vole stege i propisana pravila."

"To mi je jasno" - rekoh. "Ali da li onda treba da osnujemo novu

religiju?"

114

"Ne, sve što je potrebno je da budemo ono što jesmo. Da se oslanjamo

na veru, koja je neograničena i ne potpada pod bilo kakva pravila."

"Lepo rečeno. Iako se ponekad pitam - može li čovek da postigne

spasenje sam?"

"Ako je spreman da prizna da spasenje dolazi od čiste savesti i

duhovnog mira, može" - reče ona bez oklevanja.

Ja se ispružih u fotelji i provukoh prste kroz kosu. "Je li duhovni mir

moguć za nekog ko vidi mnoštvo ljudi koji pate?"

"Nije, ali iz te patnje može se izvući neka pouka. I to je onda

iskupljujuća vrednost."

"Možeš izvući mnogo pouka," rekoh, "ali drugi će nastaviti da pate.

Najčešće bez svoje krivice."

Ona raširi ruke i podiže obrve. "To je priroda. Bez patnje, ne bi

postojala njena suprotnost."

"Jin i jang?"

"Baš tako."

Neko vreme sedeli smo ćutke i pijuckali vino. Ona ustade, prošeta po

ateljeu i stade razgledati slike.

"Da li često razmišljaš o ovim stvarima?" - upitah je. "Izgleda kao da

imaš spremne odgovore."

"Ponekad razmišljam. Desile su mi se neke zaista gadne stvari. U

pokušaju da ih racionalizujem, razmišljala sam o ovome. Zaista verujem da se

sve događa s razlogom."

Ako se sve događa s razlogom, pomislih u sebi, nečeg dobrog mora biti

u tome što u autobusima ima džeparoša.

"Ema?"

"Da?"

"Kada plešeš… To je neka vrsta pročišćenja?"

"Kako to misliš?"

"Pročišćenja od ovih zamršenih pitanja?"

115

"Kod plesa, stvar je u tome da se osećanje stavi u pokret i odašalje. Da

se sasvim utone u muziku."

"Ponekad mi se čini da se ljudi isuviše trude da odrede ono što je

nedokučivo" - rekoh.

"Neke stvari moraju da ostanu neodredljive, da bi se mogle razumeti

neke izvesnosti."

"He, he. Ovo mi se stvarno dopada. Ti si filozof."

"Uzmimo za primer Boga" - nastavi ona u jednom dahu , kao da se boji

da ne izgubi nit. "Kad ne bi postojalo nešto takvo, ne bi bila stvorena religija,

iako nema pouzdanog dokaza o postojanju Boga. Ali vera čini Boga izvesnim.

Kroz sito vere, neodredljivo na taj način postaje određeno."

"Ludilo" - rekoh i nasmejah se. "Odustajem od rasprave."

Ona me osmotri sitnim, mačkastim očima. Zatim ponovo sede u

fotelju. "Zanimljivo je kako razgovori počnu od banalnosti i odvuku te na

sasvim desetu stranu…"

Kroz stakleni zid ateljea više nije dopirala svetlost. Spustila se noć. To

me podseti da je Ema u nevolji i da joj je potrebna pomoć. Njena sposobnost

da se u ovakvom stanju upusti u apstraktna razglabanja samo je govorila o

nesvakidašnjoj snazi duha.

"U ateljeu imam krevet sa posteljinom" - rekoh. "Možeš ovde da

prenoćiš. U stvari, možeš ostati dok god ne središ svoje stvari."

Ona se osmehnu, gledajući me ispod oka. "A posle toga?" Osmeh je

bio podjednako šeretski i izazovan. "Šalim se. Od prvog trenutka nešto mi je

govorilo da se na tebe mogu osloniti. Postoje ljudi koje nazivam anđelima

čuvarima. Nema ih mnogo. Uvek mi pomognu kada mi je najteže. Kada smo

se upoznali u Mažestiku, odgovarao si opisu. Zato sam ti se obratila. Iako

sam… možda previše mlada za tebe."

Osetivši trzaj u grudima, rekoh kao iz puške: "Meni je trideset pet

godina."

116

"Izgledaš malo stariji. Ja uskoro navršavam dvadeset drugu. Videla sam

tvoje slike u galeriji Dorotej i na drugim mestima. Bile su skupe, a galerista je

rekao da postoje debeli razlozi za to."

Dašak vetra puhnuo je kroz prozor i okna su se sudarila. Mesečev srp

meškoljio se među modrim oblacima nad Topčiderom. Prišao sam i polako

zatvorio prozor. Zatim uključih muzičku liniju. Na Radio Feniksu tekla je

hevi-metal balada: Nothing Else Matters.

Kad sam se osvrnuo, Ema je bila kraj mene. "Kod plesa, stvar je u

tome da se osećanje stavi u pokret" - rekla je.

Dok smo se vrteli po ateljeu, izbegavajući stative i posude sa bojom,

osetih da je krhka ali u isto vreme snažna. Da tvrdoglavo ide ka svojoj zvezdi.

U grudima osetih komešanje, potrebu da kažem nešto nesvakidašnje,

uznemirujuće. Otkuda to? Setih se njenih reči: da bi se mogle razumeti neke

izvesnosti, neke stvari moraju da ostanu neodredljive.

"Ema" - rekoh, dok me je upitno promatrala modrim očima u kojima

se ogledao odsjaj svetiljke. "Hoćeš li da se udaš za mene?"

Nije se nasmejala. Na licu joj se nakratko pojavio izraz bola, kao da se

zauvek sa nekim rastaje. Pribila se uz mene, odmahujući glavom kao da ne

veruje da se sve to njoj dešava. Zatim me obujmila oko vrata i usnama mi

dotakla uho, šapnuvši:

"U crkvi?"

*

Probudio sam se i pogledao na sat: devet i trideset. Ema nije bila u

postelji. Prošao sam kroz atelje, ali tamo nije bilo ničeg osim mojih

nedovršenih slika i rasklopljenih štafelaja. Zavirio sam u kupatilo. Na

ogledalu spazih nešto što me smesta podseti na ekranizovane melodrame.

Ružičastim ružom bilo je ispisano: "Nisam imala drugog izbora. Želim ti

sreću. E. V."

117

Za pet minuta bio sam u taksiju. U Mažestiku, Cule je ispijao espreso.

Sedeo je sa dvojicom novinara i učinilo mi se da se zajedljivo osmehnuo kad

me je ugledao. Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio sam naš ugovor, pocepao

ga i bacio mu pred lice.

"Gde je Ema?" Neuspešno sam se trudio da zadržim prisebnost.

"Luka, idi kod psihijatra" - odbrusio mi je, izvadivši cigaretu iz usta.

Taksijem sam se odvezao do hotela Bristol, ali gospođa Vilusin - reče

momak na recepciji - više nije bila njihov stanar.

Pođoh ka izlazu, zatim zastadoh kao ukopan i obratih se recepcioneru:

"Gospođa Vilusin?"

"Da gospođa i gospodin Vilusin, iz Kikinde. Bili su ovde do šesnaestog

juna, a onda su se odjavili. Nisu ostavili nikakvu poruku."

Prošla su dva dana, zatim čitava sedmica, pa onda i ceo jul. Morao sam

obnoviti ugovor sa Culetom. Ema se nije javljala. U stvari, nikada je više

nisam video, barem u prirodi. U Dugi se jednom pojavila fotografija devojke

na reklami za vitaminske preparate, ali nisam mogao više biti siguran da je to

uistinu ona. Na javi je nije bilo, ali u snovima me nije ostavljala na miru.

Plesala je, izvodila bravure i u vis bacala laganu loptu, na kojoj su bili ucrtani

simboli jina i janga. Po sećanju sam naslikao njen portret, sa beretom na

glavi i kašmirskim šalom prebačenim preko ramena.

Dugo sam bio pod utiskom njenog rasuđivanja. Ali mučilo me je to

što su naši pogledi na pitanje smisla patnje očigledno bili nepomirljivi.

Doslednost njenog stanovišta brzo me je odvratila od dalje rasprave, no

slutio sam da se u Eminom čvrstom stavu prema pitanjima ličnog spasenja i

ljudske solidarnosti krije protivrečnost, nejasnoća koju ona nije mogla ili

želela da dosegne. Nisam mogao ni ja. Ali osećaj da sam propustio da kažem

nešto važno, nešto davno pročitano, možda u knjigama Dostojevskog,

nikada me nije napustio. Otkuda taj duhovni nemir zbog navodno

"iskupljujuće vrednosti" ljudske patnje? Je li to bila naprosto razlika u

118

godinama - inteligentna mlada žena suočena sa konformistom lišenim

iluzija? Bila je to zagonetka.

A onda su se zaređale godine. Na ulicama su izbili nemiri, ljudi su

lupali u šerpe i duvali u pištaljke. Beograd je gađan krstarećim projektilima.

Izbeglice su se potucale s kraja na kraj Balkana. Cule se odselio u Kanadu.

Pozivanje Svetog Mateja otpremljeno je kombijem u Švajcarsku i prodato u

galeriji Edvard Baumberger. Imao sam nekoliko prolaznih veza i Ema mi je

gotovo iščezla iz pamćenja.

Jedne večeri, ima tome desetak dana, sedeo sam u ateljeu i razgledao

monografiju o francuskim baroknim majstorima. Vreme je bilo tmurno,

svojstveno poznom novembru. Košava je duvala proizvodeći nimalo prijatne

zvuke. Radio je bio uključen i glavna tema u vestima sada je bila previranje u

Iraku. Pričalo se o preoblikovanju Bliskog Istoka, o nužnosti preventivne

akcije. Ljudski životi jedva da su imali značaja u dubokoumnim strateškim

razmatranjima. Nosači aviona, vojnici pod punom opremom, sve me je to

podsećalo na rimske reljefe: Titov slavoluk, moćni ratnici slave pobedu nad

pobunjenim istočnim provincijama. Za dve hiljade godina, čovečanstvo nije

mrdnulo sa mesta.

Uskoro su vesti bile gotove. Iz zvučnika dopre Maksin glas. Najavio je

redovnu subotnju kontakt-emisiju. Ovog puta razgovaralo se o beloj kugi,

razvodima i bračnom nasilju. Slušaoci su se povremeno javljali i iznosili svoja

iskustva. U program se uključila feministkinja koja je rekla da je brak uteha

za malodušne. Jedna gospođa sa Dorćola rekla je da su vanbračni izleti

smrtni greh čovečanstva dvadesetog veka, uzrok božje kazne koja je došla u

vidu side i drugih pošasti. Onda je usledio novi razgovor. Javio se ženski glas:

"Ja sam majka četvorogodišnje devojčice. Živim na Dorćolu, kao i

gospođa koja je maločas govorila. Ne slažem se sa njenim stavom. Pravila bez

izuzetka su mač sa dve oštrice. Moj muž je težak zavisnik. Kao klinci, malo

smo eksperimentisali, mislili smo da je ceo svet naš. Neću da lažem -

nekoliko puta smo se uradili zajedno, ali ja sam brzo uvidela kuda to vodi.

119

On međutim nije bio takav karakter. Doduše, skinuo se sa horsa, ali tugu

utapa u alkoholu. Doselili smo se u Beograd jer je on dobio posao u jednoj

trgovačkoj firmi. U ono vreme pio je umereno i nije trošio mnogo novca.

Mogu reći da smo živeli prilično skladno. Ali ja sam želela da započnem

sopstvenu karijeru i to je prouzrokovalo njegovu ljubomoru. Da budem

iskrena, ni ja nisam bila neka cvećka. Bila sam mlada i potajno sam maštala o

avanturama, iako sam ga volela. Posle jedne svađe on je zalupio vrata i otišao

u grad. Znala sam da će završiti negde na Skadarliji. Iskoristila sam priliku da

ga prevarim, po prvi put u životu. Taj čovek je bio zaljubljen u mene i

odmah mi je ponudio brak. Bio je slikar i to dosta uspešan."

Sklopih monografiju i bacih je na pod. To nije bio Emin glas. Bio je to

tih, pomalo hrapav glas žene koju sam od početka zamišljao kao plavušu u

šlafroku, sa vitlerima u kosi. Zgrabih daljinski i pojačah ton.

"Ali ja nisam bila dovoljno odlučna i vratila sam se mužu" - nastavi

slušateljka. "Naš život sada nije naročito veseo. Rodilo se dete. Muž i dalje

radi, ali novac uglavnom odlazi na bankete i provod. Među nama više nema

ni trunke ljubavi."

"A vaše avanture?" - upitao je Maksa. "Zar ih više niste imali?"

"Ne, nisam se usuđivala."

"Zašto trpite sve to?"

"Ne znam. Možda zbog deteta. A i navika učini svoje. Da sam nekada

imala više drskosti, možda bi moj život krenuo drugim tokom. S druge

strane, možda je to sudbina. Verujem da se sve događa s razlogom."

Uskoro je razgovor bio završen.

Podigao sam slušalicu i okrenuo nekoliko brojeva. Javila se

organizatorka programa koja me je ubrzo spojila sa Maksom.

"Daj mi broj slušateljke s kojom si maločas razgovarao. Reč je o važnoj

stvari."

"Tako to ide, Luka? Zovemo samo kad nam nešto treba? Sačekaj

trenutak." Čekao sam oko pola minuta.

120

"Žao mi je drugar, pustili smo je direktno u program."

"Sranje!" - dreknuo sam besno u slušalicu.

Nekoliko trenutaka muk je vladao sa obe strane žice. Negde u daljini,

opet sam čuo zavijanje košave i učinilo mi se da mi je svež vazduh zabrideo u

nosnicama. Maksa je poćutao još malo, a onda se oglasio, tonom koji je

pokazivao da je sklopio kockice mozaika:

"Stari, ako mene pitaš za mišljenje, takve predstave nemaju reprizu.

Uostalom, ako želiš da kažeš nešto pametno, mogu da pustim tvoj glas u

etar."

"Učini to" - rekoh. "Beograd je velik, ali svet je ipak mnogo manji nego

što mislimo" - dodadoh za sebe.

"Ljubav, brak, neverstvo, iskušenja i izazovi - tema o kojoj večeras

razgovaramo na talasima radio Feniksa" - oglasi se Maksa. "Na liniji je slušalac

sa Banovog brda. Čućemo kako to izgleda iz muške perspektive."

"Zanimljivo kako razgovori počnu od banalnosti i odvuku te na sasvim

desetu stranu" - počeh, trudeći se da suzbijem tremu. "Posle pomnog

razmišljanja, priznajem kako ne mogu da prihvatim da se doslovno sve

dešava s razlogom. Ne dešava se. Barem iz ljudskog ugla. Setite se Ivana

Karamazova. Sve bogatstvo sveta ne vredi suze deteta. Postoji patnja, i tačno

je da je ona deo prirode. Mi smo deo nje. Ali u isto vreme smo i nešto

mnogo više od prirode. Vera nas upućuje da pobedimo realnost, da učinimo

da neodredljivo postane određeno. A onda, javlja se sumnja. Možda da bi

nas utvrdila u veri. Ali isto tako i da bi nam pokazala da smo nemoćni, da

nedužni stradaju, da se to ničim ne može iskupiti. Ne sviđa mi se što je tako,

ali bojim se da nema načina da se dosegne duhovni mir, čista savest. Barem

u ovom svetu… To nije upereno protiv prethodne slušateljke. Verujem da bi

se ona saglasila sa mnom… Što je iskupljujuća vrednost."

Ućutah. Nije bilo više ničeg što bih mogao dodati. Uz to, bio sam

uveren da sam promašio temu emisije. U tišini koja je usledila, čulo se samo

sumorno zavijanje košave. Maksa se oglasi i najavi muzički predah.

121

Te večeri dugo sam se mučio i jedna uljana skica po pastoralnim

motivima Nikole Pusena nikako nije htela da se primi na platno. Slušateljka

sa Dorćola više se nije uključivala u program. Bio sam uveren da je to greška,

vlastita projekcija koja mi je pomogla da pronađem reči što su mi izmakle pre

mnogo godina, jedne junske večeri, kad je Pozivanje Mateja još bilo u mom

ateljeu.

Pred ponoć sam odložio kist i zadremao u fotelji. No ubrzo me trže

bučna reklamna poruka na radiju. Nakon toga, iz zvučnika ponovo dopre

Maksin glas: "Slušaoci biraju. Metallica: Nothing Else Matters, numera kojom

započinjemo blok muzičkih želja."

122

ĆASKANJE U SUBOTICI

U zimu 1992. godine dobio sam pismo sa adresom pošiljaoca na

poleđini: Hermetičko društvo Stella maris, poste restante, Subotica. Koliko sam

uspeo da razaberem, bila je to grupa građana okupljenih sa namerom da

raspravljaju o mističkim temama i osnuju svojevrstan Univerzitet okultnih

znanja. Odnekud su doznali da sam objavio knjigu eseja o natprirodnim

motivima u književnosti i želeli su da o tome održim predavanje. Ponudili su

mi skroman honorar i besplatan jednodnevni boravak u hotelu Patria. Bilo je

to u vreme kada sam okončao brakorazvodnu parnicu. Osećao sam da su mi

neophodne nove društvene veze i promene u načinu života. Nikada ranije

nisam držao predavanja, ali ovog puta odlučih da stavim na ispit svoje

nepouzdano govorničko umeće.

Na autobuskoj stanici u Subotici dočekao me je čovek koga ću ovom

prilikom nazvati Petar. Bio je to sredovečni profesor književnosti,

dobroćudna izgleda iza koga se, kako sam kasnije saznao, krila prošlost

intelektualnog nemirnika i lutalice. Imao je duguljasto lice i čkiljave oči iza

okruglih stakala naočara. Napomenuo mi je da, osim što predsedava

Hermetičkom, istovremeno obavlja i dužnost sekretara u Antropozfskom

društvu, koje deluje odvojeno. Skup je trebalo da se održi u banket-sali

hotela u kojem sam odseo. Ne znam zašto, zamišljao sam brojnu publiku -

natmurene ljude odevene u besprekorna građanska odela. Umesto toga

suočio sam se sa desetak osoba pretežno ženskog pola, različite životne dobi

i zanimanja, radoznalih i ornih za debatu.

123

Nakon predavanja usledila je rasprava o podudarnosti Blejkovih i

Novalisovih mističkih uvida sa savremenim kosmološkim znanjima i

globalnim društvenim previranjima. Mogao sam biti zadovoljan načinom na

koji sam se dočekivao na noge pod salvom unakrsnih pitanja. Po završetku,

nas nekolicina svratili smo u poslastičarnicu da bismo uz kafu nastavili

neobavezan razgovor. Budući nedovoljno upućen u oblast antropozofije,

zamolio sam Petra da mi izloži osnovne postavke duhovne nauke nastale pod

uticajem Rudolfa Štajnera. Umesto toga, on reče kako mu je poznato moje

zanimanje za natčulne spoznaje i kako će mi rado ispripovedati nesvakidašnji

događaj iz vlastitog iskustva. Pozajmio mi je prevod Štajnerovog predavanja iz

1918. godine pod nazivom "Mrtvi su sa nama", kako bih, ukoliko budem

imao volje, mogao da zabeležim njegovu priču i potkrepim je navodima iz

teksta.

Društvo je uskoro počelo da se razilazi i za stolom osim Petra ostadoše

još samo crnpurasta živahna devojka po imenu Irena i gojazni trgovački

putnik koji je očito bio u dobrom raspoloženju jer je sve vreme zabavljao

dame, glasno se smejao i žudno pušio na muštiklu, iako se činilo da diše

otežano i da pati od nekog oblika zaptivanja. Bilo je devet sati uveče.

Napolju je počelo da sneži i kroz zastakljene zidove poslastičarnice moglo se

videti kako jelke lagano zadobijaju beličast pokrov. Trgovački putnik, koji je

maločas zacelo oslušnuo delove Petrovog razgovora sa mnom, smesta zaškripi

stolicom i okrete se ka nama, ne bi li nam izložio svoj slučaj. Nakašlja se i

reče:

"Čudnovate podudarnosti dešavaju se navodno mnogo češe nego što je

čovek spreman da javno prizna. Tako je barem tvrdio Jung. Ali ja mislim da

se čuda ipak ne dešavaju svakog dana. Samo jednom u životu desilo mi se

nešto što zaista proizvodi žmarce i ježi kožu. Rado bih vam ispričao tu

priču." Ne sačekavši odgovor, on otrese pepeo sa cigarete i nastavi:

"Pre nekoliko godina putovao sam iz Beograda za Belu Crkvu pravcem

koji vodi preko Pančeva i Alibunara. Bilo je to u vreme štrajka radnika

124

beogradskog javnog saobraćaja. Na izlazu iz grada zateklo se mnoštvo sveta

koji je bezuspešno pokušavao da uđe u neki od retkih autobusa. Bili su to

većinom radnici iz obližnjih mesta. Na jakom popodnevnom suncu mnogi

su ispružili palac u nadi da će ih povesti vozači putničkih automobila ili

teretnjaka. Zbog nekih ranijih neprijatnih iskustava, nastojao sam da vozim

ne obraćajući pažnju na iznemogle stopere. No, iza jedne okuke u blizini

Ovče, na mestu gde su grupice ljudi već počele da se proređuju, u

magnovenju sam ugledao skromno odevenu sredovečnu ženu što je

usamljeno stajala kraj kolovoza. Pogledi su nam se ukrstili u deliću sekunde,

ali ja nastavih da vozim, iako mi se učinilo da je žena mahnula rukom ili

načinila nekakav iznenadni pokret. Iznenada, nakon dvadesetak ili nešto više

pređenih metara, ni sam ne znam zbog čega, silovito sam pritisnuo kočnicu i

zaustavio se kraj bankine. Kada danas razmišljam o svemu tome, čini mi se

da mi je u taj čas celim telom prostrujala jaka drhtavica i osećanje čežnje

pomešano sa nelagodnošću. Sve što sam u glavi mogao da predstavim bio je

njen jezovit, prodoran pogled. Činilo mi se da je sezao sve do srži u kostima.

Pogledao sam u retrovizor, ali žena je i dalje stajala na mestu, iako je

ljubopitljivo gledala u momo pravcu. Krenuo sam unazad i zaustavio se kraj

nje. Rekoh joj da idem do Bele Crkve i ponudih da je povezem do bilo kog

usputnog mesta. Pre no što će ući u automobil, žena mi kroz smeh dobaci:

'Ti u Belu Crkvu, a ja iz Bele Crkve. No, hajde, odvezi me do Vladimirovaca'.

Neko vreme smo ćutke sedeli. Žena je imala naočito lice, ponešto

nepravilan, zatupast nos i spojene obrve. Gledala je netremice ispred sebe

kroz vetrobransko staklo. Da bih prekratio mučno ćutanje, upitah je:

'Vi ste iz Bele Crkve?'

'Bele? Nije to belo. To je svetlost. Puno ljudi je na okupu i svi su braća'

- reče ona bez premišljanja. Govorila je razdražljivim glasom i šibala me

pogledom ispod namrštenih obrva. Pomislio sam da je to neka pacijentkinja

odbegla iz kovinskog stacionara i već se pripremih za još jedno neprijatno

125

stopersko iskustvo. No žena nastasvi sa svojom pričom. Reče da se crkva ne

zida od kamena, već od duha koji je u svima nama.

'Postoji delić duše koji je uzidan u Nebeski Jerusalim. To imaš i ti.

Samo, većina ljudi ne zna. Bauljaju po mraku i kad se dohvate nekakve

sitnice misle da su otkrili tajnu. A to je varka. Ne znaju da mrak nije mrak,

nego svetlost.' Posebno je naglasila reč 'svetlost' i upitno se zagledala u mene.

Meni postade vrlo neugodno. Nikada ranije nisam razgovarao sa ovakvim

ljudima. Ipak, načinio sam bebrižan izraz lica i upitao je da li ona kojim

slučajem 'učestvuje' u Nebeskom Jerusalimu.

'Jovane', reče ona prekornim glasom, 'vidim da ne veruješ u ono što

govorim. A vera je najvažnija. Ono što veruješ, to će ti biti. Rekoh ti da to

nije od kamena. To je grad od svetlosti, a delić duše je jedan zrak.'

Ja progutah knedlu. Žena koju vidim prvi put u životu oslovila me je

po imenu.

'Kako znate moje ime?' - upitao sam je.

'Znam i više od toga. Svetlost je sve ono što tek treba da postaneš, a tu

spada i znanje o onom što još nisi ni slutio da se može znati.'

'Pogodite onda još nešto. Koliko imam godina? Kad sam rođen?'

'Vidim zimu. Zimski dan. Reklo bi se da pripadaš vazduhu. To je

februar, pre trideset i šest godina. Vodoliju uvek mogu da prepoznam. Ne

znam zašto sam te srela. Možda je postojao neki razlog, ali sad ga ne vidim.

Razlozi ionako postoje samo na Zemlji, na Nebu ih nema. Možda je

dovoljno što si čuo da postoji Svetlost. Nemoj se plašiti sitnica koje te mogu

navesti da otkriješ put.'

'Možete li svakog ovako da pročitate?' - upitao sam je.

'Ne baš' - reče ona. 'Nisam još dovoljno upućena. Ali ima ljudi o

kojima znam sve. Ne znam zašto je to tako. U pogledu ima nešto što otkriva

tajnu.'

U tom trenutku primicali smo se jednom restoranu na ulazu u

Pančevo. Moja saputnica se najednom trže i reče da stanem, jer mora u

126

toalet. Izašla je iz automobila i ušla u restoran, a ja, potpuno preneražen

onim što sam čuo, ostadoh da je sačekam, iako mi je nešto govorilo da se

ona više neće vratiti. Nikako nisam mogao pojmiti da je ovako nešto

moguće. Istina, nije mi rekla tačan datum rođenja, ali je pogodila godinu, pa

čak i to da je bio dan, a ne noć (rođen sam u tri časa poslepodne). Čekao

sam u automobilu gotovo desetak minuta. Zatim sam pošao da je potražim.

Restoran je bio prazan. Samo su za jednim stolom u dnu sale sedela dva

očigledno nakresana birtaša. Upitao sam ih da li su videli da je neka žena

ušla u toalet. Jedan od njih me, ne znam zašto, odmeri neprijateljskim

pogledom i kratko reče da niko nije tuda prolazio. Vratio sam se u

atuomobil, sačekao još nekoliko minuta, pa zatim produžio dalje bez

saputnice."

Trgovački putnik načini malu počivku da bi otpio gutljaj limunade.

Iščezlo je njegovo raskalašno raspoloženje i pogled mu je sada bio ukočen i

staklast.

"Dugo sam razmišljao o ovom događaju" - produži on ležernijim

tonom. " Iako ne bih voleo da se ponovo sretnem sa ovom osobom, žalim što

joj nisam postavio još neka pitanja. Nisam saznao čak ni kako se zove. Ako je

tačno da se može proniknuti u sferu o kojoj je ona govorila, zanimalo bi me

na koji način je to moguće ostvariti. Pitam se da li postoji neki ustaljeni

način ili put mora biti isključivo individualan. Ne mogu da dokučim smisao

njenih reči o "sitnicama koje te mogu navesti da otkriješ put i o tome da u

pogledu ima nešto što otkriva tajnu".

"Za iskusnog astrologa ne predstavlja nikakvu teškoću da na osnovu

prvog utiska odredi znak u horoskopu" - reče Irena, koja je sve vreme sa

zanimanjem slušala priču.

"Ali žena o kojoj govorim pogodila je godinu rođenja, pa čak i moje

ime" - otpovrnu Jovan. "Uostalom, najvažnijim od svega čini mi se njen

govor o Nebeskom Jerusalimu koji je sazdan od određenog segmenta duše

svakog čoveka. I još nešto, što možda i nije u vezi sa ovim događanjem, ali mi

127

se ipak čini u najmanju ruku čudnim. Mesec dana kasnije ponovo sam išao u

Belu Crkvu i tačno na mestu gde sam prvi put susreo onu ženu ugledao sam

jedan posmrtni venac. Usporio sam vožnju i uočio da je na vencu krupnim

štampanim slovima ispisano jedno žensko ime. Pitam se, nije li to jedna od

onih 'sitnica' o kojima je žena govorila i nije li ona možda postala isuviše

upućena da bi mogla opstati na Zemlji."

Nekoliko kratkih trenutaka za našim stolom vladala je tišina. Petar

skinu naočari i stade masirati mesto između očiju. Usta su mu se razvukla u

kiselkastu grimasu. Irena se uzvrpolji na stolici, a oči joj se zažariše od nečega

što joj je bujalo u duši. Zatim reče kako i sama često razmišlja o doživljaju

što je izazvao korenitu promenu u njenom stavu prema životu. Bojažljivo

zapita neće li njena ispovest možda biti suvišna za gosta koji je iscrpljen od

putovanja i predavanja. Na to me Petar odmeri pokroviteljski pogledom

domaćina, a ja odvratih da ne znam čime bih se zanimljivijim mogao

pozabaviti te snežne decembarske večeri.

*

"Uvek sam bila veliko sumnjalo", reče Irena, "a vesti o tajanstvenim

pojavama izmamljivale su mi samo prezriv smešak. Ali pre nekoliko meseci

desilo mi se nešto što me je nateralo da se pridružim grupi Stella Maris. Jedne

noći nesanica me je mučila do sitnih sati. Neprestano sam se prevrtala u

krevetu i oblivao me je hladan znoj. Prethodni dan bio je sparan i težak.

Moji roditelji, čija se spavaća soba nalazi na drugom kraju prizemne kuće u

kojoj stanujemo, toga dana su na radiju čuli da je atmosferski pritisak bio

neobično visok. Oni su i sami imali problema sa disanjem i krvotokom.

Neuredan san je, doduše, boljka koja me je već poodavno mučila, ali te noći

nesanica je bila krajnje neprijatna. U jednom trenutku začula sam neobične

šumove koji su dopirali iz gornjih uglova prostorije. Uplašila sam se i sela na

postelju, ali u tom trenutku shvatila sam da zapravo ne sedim, već lebdim u

128

vazduhu. Sećam se da sam se osvrnula prema budilniku, ali da je i on isto

tako neodređeno lebdeo u pomrčini. Kazaljke su se sklopile. Bilo je prošlo

četiri časa.

Tada se šumovi postepeno preobraziše u tih zujanje, nalik na zvuk

aparata za brijanje. Napregnula sam vid da bih uočila odakle zujanje dopire, i

tada, u dvama uglovima sobe, neposredno ispod plafona, ugledah nešto

neverovatno. Bile su to desetine malih crnih predmeta ili bića, nalik na

komade koksa koji se upotrebljava za roštilj. Neprestano su se rojili i menjali

mesta, proizvodeći jednoličan elektrificiran zvuk. Meni sinu da je to neka

gamad koja se ko zna kako uvukla u kuću i od straha počeh da ječim, ali u

taj mah se probudih i zatekoh sebe kako sedim na krevetu. Pogledala sam

prema budilniku i kazaljke su zaista bile sklopljene. Ali u sobi je sada bilo

potpuno mirno.

Laknulo mi je i otišla sam u toalet da bih se osvežila, pa se zatim vratih

u postelju. Ali čim sam utonula u dremež (više ni sama ne razabirem šta je

bio san a šta java), onaj košmar se ponovi na potpuno istovetan načIn, s tom

razlikom što se ovoga puta zujanje nastavilo i nekoliko trenutaka nakon što

sam se 'probudila'. Pođoh sada prema uglu prostorije da izbliza vidim kakva

su to stvorenja, ali u taj mah ona počeše da iščezavaju poput neke izmaglice,

a sa njima nestade i zvuka.

Ovaj događaj pripisala sam svojoj psihičkoj iznurenosti usled upornih

nesanica. Nekoliko dana ranije imala sam žučnu raspravu sa svojim

mladićem i rešila sam da prekinem tu vezu, što je prouzrokovalo emotivnu

krizu koja je takođe mogla imati uticaja. Kada sam se, posle izvesnog

vremena, ipak pomirila sa mladićem, ispričala sam mu ono što mi se

dogodilo. Shvatio je to vrlo ozbiljno i zabrinuo se. Jedna od tačaka u kojima

se naše naravi nisu podudarale bilo je njegovo verovanje u natprirodne

fenomene. Prilikom našeg poslednjeg sukoba čak mi je prebacivao zbog

površnog pogleda na život.

129

No, jednoga dana, dok smo provodili vikend u Budimpešti, mladić me

je nagovorio da prisustvujemo duhovnoj seansi koju jednom nedeljno

priređuje poznati tibetanski iscelitelj u nekom apartmanu u ulici Olkotaš.

Okupilo se tu puno ljudi vođenih znatiželjom. Neki od njih su me pre

početka uveravali da početnik poput mene nije u stanju da već na prvoj

seansi razaznaje raznobojne oblike u kojima se ispoljava energetsko zračenje.

Ali čim je odašiljanje započelo, shvatila sam da mogu videti prozračnu, u

plave i zelene nijanse obojenu izmaglicu koju iscelitelj kao da je rukama

zahvatao sa poda i usmeravao ka nama. Osetila sam karakteristično strujanje

kroz vrhove prstiju, o kojem sam do tada jedino čitala i sa nevericom slušala.

Ali pravo iznenađenje došlo je nešto kasnije, kad je terapeutski deo seanse

okončan. Neki posetioci su počeli da postavljaju pitanja iscelitelju. U

jednom trenutku on reče da će nam pokazati šta je 'izvukao' iz glave jedne

pacijentkinje koja se žalila na nepodnošljive psihičke smetnje i za sobom

imala nekoliko neuspešnih pokušaja samoubistava. Izašao je iz prostorije i

posle nekoliko minuta vratio se sa dve omanje tamne boce u rukama.

Otvorio je jednu i nakrenuo je prema svom dlanu. Na moje (i ne samo moje)

zaprepašćenje, iz nje je izašlo stvorenje kakvo sam pre nešto manje od mesec

dana videla u košmaru - crno, prozračno, veličine ovećeg dugmeta. Skliznulo

je sa oboda boce i polako, poput mehura od sapunice, počelo da se spušta,

zaustavivši se na dlanu iscelitelja. To se ponovilo i sa drugom bocom, s tim

što je ovog puta bila reč o stvorenju nešto manje veličIne.

Na pitanje nekog od prisutnih, Tibetanac je odgovorio da su to bića iz

astralne sfere, nečista bića koja on drži zatočena sve dok mu ova na određen

način ne pruže podatke o načinima izlečenja izvesnih bolesti. Kad se tako

iskupe, on ih vraća u nematerijalni svet.

Neko ga je zapitao zašto se od njih ne može doznati neko ključno

obaveštenje, na primer o leku protiv side ili o eliksiru besmrtnosti. Tibetanac

reče da može da dobije samo podatke koji odgovaraju srazmerno niskom

130

informativnom kapacitetu kakav imaju zatočena bića, a to su podaci koji mu

koriste za otklanjanje nekih od klasičnih zdravstvenih tegoba."

"Taj čovek očito poseduje sposobnost otelotvorenja primitivnih

duhovnih bića, elementara" - pridometnu Jovan. "Negde sam čitao da je to

specijalnost istočnjačkih magova."

"Ne znam ništa o tome. Mogu samo reći da sam se, od kada sam

doživela ovo nesvakidašnje iskustvo, potpuno oslobodila sumnjičavost koja

me je ranije sputavala."

"Nikada ranije o tome nisi govorila" - reče Petar. "Verujem da je

događaj istinit."

"Sve sam videla vlastitim očima. Svako se može uveriti. Da biste nešto

videli, ne morate znati mađarski. Kad sledeći put dođete u Peštu, svratite u

ulicu Olkotaš."

"Kažeš da si vizije imala u polubudnom stanju, na granici između sna i

jave?"

"Nazovite to kako hoćete. Jedino što znam jeste da mi nije bilo nimalo

prijatno."

"Hm. Ovo me podseća na nešto što sam i sam nameravao večeras da

ispričam" - reče Petar. "Imate li još malo vremena?"

*

"Događaj koji ću opisati", započe on, "zbio se pre mnogo godina. Bio

sam vrlo mlad i nisam znao šta je duhovna nauka. U to doba živeo sam u

Beogradu, u iznajmljenoj garsonjeri. Jednog jutra probudio sam se u

uobičajeno vreme - negde oko devet časova. Bio sam još bunovan kad sam se

osvrnuo i usmerio pogled ka obližnjem ležaju preko koga je nemarno bilo

prebačeno ćebe. Bilo je to sasvim obično ćebe, prošarano ornamentima u

obliku arabeske. Ali zaprepastilo me je to što sam vrlo jasno i razgovetno

ugledao dva malena bića, zapravo - dve omanje lobanje bez tela, kao izrasle iz

131

površine ćebeta, kako me promatraju. Sve je to trajalo svega nekoliko

sekundi. Imao sam taman dovoljno vremena da se potpuno razbudim,

začudim i zapitam se je li moguće da se tako nešto uistinu događa. Ali čim

sam dospeo da to učinim, ovaj prizor - vizija, opsena ili kako već da ga

nazovem - rasplinuo se; dve glavice iščezoše kao da su se rastopile i slile sa

strukturom ukrasa na pokrivaču. Radi onog što kasnije sledi, morao bih

nešto podrobnije da opišem ova stvorenja. Ponajpre bih njihov lik mogao

uporediti sa izrazom kakav imaju komičke maske u pozorištima. Imali su vrlo

živu mimiku lica; oči i usta bili su u neprekidnom pokretu. Delovali su kao

neko ko šeretski i blagonaklono, sa izvesne ironične odstupnice, promatra

zemaljska stvorenja i njihove detinjaste hirove. Ni u kom slučaju nisu

delovali zastrašujuće. Nikada ranije i nikada nakon toga nisam doživeo nešto

slično. Nikada zapravo nisam gajio preteranu želju da se posvedočim u neku

natčulnu spoznaju. Događaj nisam shvatio previše ozbiljno. Zadovoljio sam

se objašnjenjem da je to kratkotrajna halucinacija prouzrokovana

nedovoljnom razbuđenošću. Uskoro sam sasvim prestao razmišljati o tome,

iako bih se katkad prisetio da je prizor trajao prilično dugo i da je po jasnoći

vizije predstavljao nešto zaista izuzetno u mom dotadašnjem životu.

Prošlo je od tada dosta vremena. Vratio sam se u ovaj grad i priključio

antropozofima. Proučavajući okultnu literaturu, doznao sam ponešto o

hijerarhijama nebeskih bića. Uvideo sam da mnogi mistici zastupaju

mišljenje o postojanju takozvanih bastarda - psihičkih bakterija ili molekula

koji nastanjuju najniže nivoe astralnog sveta. Uz to, pročitao sam Štajnerovo

predavanje o mrtvima - ono koje ti sada držiš u ruci. Naišao sam na neke

zanimljive pojedinosti, mada ih u prvi mah nisam povezao sa stvarima koje

su se meni dogodile."

Petar mi uze fasciklu iz ruke, prelista nekoliko stranica i prstom pokaza

na jedan poduži pasaž. Austrijski mislilac tu kaže kako osim života u

spavanju i života u budnom stanju postoji jedno treće stanje, mnogo

značajnije za odnos sa duhovnim svetom. To stanje je povezano sa

132

kratkotrajnim činovima buđenja i padanja u san. U trenutku kada

započinemo, veli Štajner, duhovni svet nas snažno obuzima, ali mi

istovremeno zaspimo, najčešće gubeći svest o onome što nam je prošlo kroz

dušu. Ali izuzeci se dešavaju. U trenutku pada u san mi Mrtvima postavljamo

pitanja, kažemo im ono što u dubini duše imamo. Sa druge strane, trenutak

buđenja je najpovoljniji za ono što Mrtvi treba nama da prenesu. Ali u višem

smislu, ove stvari, koje se naizgled dešavaju jedna za drugom, zapravo su

istovremene, isto kao što su na fizičkom planu dva mesta istovremena.

"Napominjem", nastavi Petar, "da su mi ovakvi uvidi isprva delovali

sasvim strano i nerazumljivo. Na viđenje koje sam doživeo u mladosti gotovo

sam zaboravio. Ali pre nekih pet ili šest godina, povezao sam sve ovo na svoj

način, tokom razgovora sa jednim antropozofom iz Nemačke. Sedeli smo u

nekakvom restoranu u Frankfurtu i ćaskali prelazeći sa teme na temu. Povela

se reč o materijalizaciji duhova i različitim oblicima ispoljavanja fenomena

poltergajst. Palo mi je na um da ispripovedam svoje skromno iskustvo. Stao

sam po sećanju opisivati bića koja sam video pre mnogo godina prilikom

buđenja. Povezao sam to sa Štajnerovim uvidom da je trenutak prelaska iz

stanja sna u budno stanje najpogodniji za saobraćanje sa duhovnim svetom.

Obazrivo sam pretpostavio da su ono što sam video mogli biti bastardi ili

neka slična stvorenja, naravno - ukoliko sve nije bila optička varka. Dok sam

pričao, primetio sam da lice mog sagovornika poprima sve ozbiljniji izraz.

Kad sam završIo, nemački antropozof bez premišljanja reče:

'Ja ću ti pokazati sliku bića koje si video. To biće Štajner naziva

'Humor' i ono nema nikakve veze sa bastardima. U Dornahu u Švajcarskoj,

gde se nalazi Štajnerova zaostavština, postoji sedam metara visoka skulptura,

izrađena prema njegovim instrukcijama, koja prikazuje glavne protagoniste

duhovnog sveta: Hrista, Lucifera, Ahrimana i Humora. Humor je upravo

onakvo šeretsko biće kakvo si opisao - ono izražava ironičnu distancu kakva

postoji čak i u odnosu na zbivanja u astralnoj sferi. Pokazaću ti monografiju

sa reprodukcijama ovog vajarskog dela.'

133

Posle nekoliko dana imao sam priliku da razgledam ovu monografiju.

Sličnost je bila zaista upadljiva. Humor je prikazan u vrhu grupe, kako

nadgleda kosmičku borbu duhovnih bića. Bio je prikazan u obliku lobanje sa

donekle grotesknim crtama lica. Imao je, doduše, jednu melanholičnu

nijansu u obliku usta i zbog toga je više podsećao na tragičku nego na

komičku masku. Ali moralo se uzeti u obzir da je reč o skulpturi. Antropozof

me je uveravao, a kasnije sam se i sam uverio, da je u literaturi Humor doista

opisan kako sam ga predstavio.

Eto, u tome se sastoji cela priča. Do sada nisam imao priliku da se

pomnije pozabavim tekstovima koji se bave ovom temom. U stvari, događaj

me ni sada ne zaokuplja mnogo više nego pre nego što sam čuo tumačenje.

Činjenica je da sam nešto video i da to nisam izmislio. Ako je to bila

fatamorgana, onda znači da sam video nešto što se desilo samo u mojoj glavi.

Ali to opet izlazi na isto. Oblast onostranog ne nalazi se ni unutra ni spolja,

ona je… Zapravo, Laza Kostić je zaista nešto značajno predosetio kad je

spevao pesmu Među javom i međ snom. Možda je on bio tajni videlac i preteča

savremenih antropozofa…"

Uskoro smo popili piće i zaputili se ka izlazu. Trgovački putnik, koji je

pri kraju razgovora sve češće prikriveno zevao, na brzinu se oprosti i ode

svojim putem. Irena i Petar ćutke prođoše nekoliko koraka i zaustaviše se

pod metalnom nadstrešnicom na autobuskoj stanici. Putevi su nam se

razilazili. Bila je tiha noć i sjajne pauhulje promicale su na mesečini. Pod

nogama je škripao sneg. Pade mi na um rečenica iz Pavićevog romana:

"Nema te laži koja jednom neće postati istina, kao što zaustavljen sat svakog

dana prođe kroz trenutak tačnosti". Ali ko će razabrati javu od snoviđenja,

verodostojnost od opsene? Zagledah se u Irenine oči. Opet mi se učini da u

njima vidim tinjajući žar. Lice joj je bilo nežno i glatko, a crna negovana

kosa slivala joj se niz ramena i nežno prianjala na tkaninu kaputa. Iz nekog

udaljenog sokaka dopirao je jedva razaznatljiv ritam čardaša. Da, bila je lepa,

prkosna kao stepska tekunica, pokorna kao odaliska, porod ledenih vetrova i

134

divljih konjika Biča Božjeg. Najednom mi bi žao što se nismo bolje upoznali.

Nismo razmenili brojeve telefona. Je li moguće da se više nikada nećemo

sresti?

"]ao" - tiho prozbori ona, a usne joj se kao pijavice izviše u setan

osmeh.

"U pogledu ima nešto što otkriva tajnu" - bubnjalo mi je u ušima. I

tada, sasvim iznenada, učini mi se da na pozadini od noćne nevidelice vidim

kolobar tavorske svetlosti oko njenog tela, prozračnu auru bića koje je

iščezavalo i rastvaralo se u magli uspomena.

Petar začkilji očima, pruži mi ruku i reče ozbiljnim tonom: "U svakom

slučaju, verujem da je Humor sada negde u blizini i da se dobroćudno

smejulji našoj ovozemaljskoj nedovoljnosti".

135

SENKA JEDNOG SNA

Leto je bilo žarko, obdan zamućeno od vlažnih isparenja. Tumarao

sam ulicama, pod titravim česticama Kumove slame, kroz naslage toplog,

nepomičnog zraka što je tek u parkovima i doljama bivao gdegde prosečen

hladnjikavim pramenjem. U predgrađima, u retkim kafeterijama, mogla se

čuti prigušena muzika. Promicali su automobili, u njima parovi ošamućeni

od promaje i čežnje. Ponekad bi me, iskrsnuvši iza ugla, iznenadila kakva

devojka vitkog stasa i rumenog lika. Osmotrila bi me iz daleka, pa onda

skrenula pogled pri mimoilaženju, puna mladalačkih nemira i slutnji.

Preostajalo je samo slabašno titranje parfema u nozdrvama, veseli letnji

dezodoransi, naneseni na usplamtelo telo nakon dnevnih vragolija, sunčanja

i hladne kupke. Pod veštačkim osvetljenjem romorili su travnjaci, tajnovite

oaze, ložnice ushićenih nevidljivih bića. Na terasama višespratnica ponegde

se čuo tihi razgovor i zveckanje šoljica, mali tračevi uz večernju kafu, pod

vedrim nebom, izvan sparnih odaja. Zabačeni sokaci otkrivali su neočekivan,

raspomamljen žagor na verandi, i zažaren roštilj u nekom kutku mračnog

dvorišta.

Ponekad bih telefonom pozvao Ivonu. Upoznao sam je pre mnogo

godina, na nekoj razuzdanoj proslavi, u vreme kad smo bili dovoljno mladi

da nas ne bi nagrizao balast izgubljenih iluzija. Poticala je iz uzorne građanske

porodice, ponašala se smerno, razglabala o Kafki, Džojsu i Borhesu, slušala

avangardnu muziku i pominjala izvođače za koje nikada ranije nisam čuo.

136

Taj bezazleni, hiroviti ukus beše odstupnica od stege konzervativnih načela

što su odredila njeno vaspitanje. Odevala se neupadljivo, šljampavim

vunenim džemperima upristojavala zamašne grudi, suknjama klasičnih

krojeva štitila čari što se nude samo ozbiljnim kavaljerima. Mogla je biti

privlačna, nekom ambicioznom skorojeviću koji želi da se, pre nego što

okonča studije medicine, podiči otresitom devojkom iz pristojne kuće.

Leto je bilo tiho. Drvoredi su nemo stražarili na mesečini, kuće

snivale lake sne. Treptanje žutih svetlokaza na pustim raskrsnicama, sukljaji

blaženog mirisa noćne frajle iz navodnjenih vrtova, drhturenje sazvežđa, sve

se stapalo u varljivu sliku zaustavljenog vremena i ovekovečenog trenutka. Ali

čak i u tom času, šaputao mi je glasić iz podsvesti, vreme se kriomice

preturalo, istrajno potkopavalo zavete i snove, ništilo tačke oslonca iznedrene

u neravnopravnom dvoboju sa prolaznošću. Upijajući zatajne noćne pejzaže,

uljuljkivao sam se obmanom da, makar kao čulno stvorenje, mogu na

trenutak biti gospodar mineralnog sveta, njegovih raznolikih zračenja i

preobražaja. Ipak sam znao da su tačke oslonca samo trošne skulpture,

očajnički poduhvati uobrazilje; da kamen i zgrada, sirovo i prerađeno telo

Svemogućeg, nadživljuju taštinu izdvojenog bića, da čak i grobovi uranjaju u

zemlju kad ih pogladi neman rastvaranja i zaborava.

Odškrinut kapak katkad bi mi nakratko predočio osvetljenu

unutrašnjost tuđeg doma, odsečak svagdanjeg poslovanja, majku sa detetom

u naručju, muziciranje na violini, porodicu zaokupljenu humorističkom

serijom. Nagon za obnavljanjem, odgajanjem mladunaca, budućih

samrtnika, krvnika i žrtava, bio je enigma. Hodao sam ulicama, a koprena

tihe melanholije zastirala je prizore i zbivanja. Prebirajući utrošene dane, sa

nelagodom sam opažao mnoštvo zatvorenih vrata iza sebe, a malo udobnih

odaja na vidiku. Ponekad, kad bih poželeo da zauzdam vrtlog osamljenosti,

pozivao sam Ivonu, i dok su izdužene senke večernjih šetača bludele

pločnicima, u glavi mi je besmisleno odzvanjala uvek ista misao iz Magbeta:

"Čovek s ambicijom - samo senka jednog sna".

137

Vreme, nesmiljeni vidar što ubija iz milosrđa, preokrenuo je koloplet

likova - prijatelja, ljubavnica i nenavidnika. Glumci su se umorili, promenili

poziv, ili prešli na komične role. Predmeti ljubavnih snatrenja ustuknuli su

pred živim modelima, a san o drhtavom šapatu nije se ostvario sa Ivonom.

Zahtevalo je to mnogo suvišnog udvaračkog truda, ozbiljnih uveravanja i

složenih predradnji. Bili smo prijatelji. Docnije, kad su nepredvidljive

životne putanje rastočile stakleno zvono mlađanog doba, postali smo tek vrlo

dobri poznanici, sve dok nas vreme, koje sve stvara i razgrađuje, nije nanovo

počelo povezivati, kao leprozne u lazaretima, ili zauzdane ovisnike, što

oplakuju blaženstva veštačkih rajeva.

Čar je ishlapila u smenjivanju nepostojanih zanosa i razočarenja. Na

pragu svojih tridesetih, Ivona je bila tek nešto zaobljenija nego za mlađanih

dana. Ali njeno lice primilo je u sebe zagonetnu senku, odraz taloga

melanholije i tinjajućih brazgotina u dubini duše. Pogled joj je bio zagašen i

sveo, pod očima se ustalio modrikast okvir. Često je palila cigarete. Smejala

se pometeno, gotovo jetko, ali od srca, i tad bi na kratko oživeo drhtaj

zatomljenog detinjstva. Znao sam ponešto o njenom životu poslednjih

godina. Završila je studije pedagogije i zaposlila se u gimnaziji u Novom

Sadu. Njenoj naravi manjkalo je poleta, želja joj ne beše dovoljno jaka da bi

se lako mogla iščauriti. Dugo je vremena čekala da se pojavi neko ko će

umeti da odneguje njene tihe strasti.

Nekoliko godina živela u vanbračnoj zajednici sa trgovačkim

mešetarom iz Novog Sada, sve dok ovaj nije iznenada stupio u zakoniti brak

sa svojom rezervnom ljubavnicom, jedva punoletnom folk pevačicom. Ivona

se onda vratila u rodni grad i dobila posao sekretarice u privatnom

preduzeću svog daljeg rođaka. Živela je u iznajmljenom stanu i nastojala da

održi vedro raspoloženje. Čitala je beletristiku i volela da navodi rečenice

avangardnih pisaca za koje nikada nisam čuo. Njen ukus bio je - epski

začinjena esejistika, omiljeni likovi - manekeni ideja. "Ponekad pomislim",

rekla je jednom prilikom, kao da se ispoveda o bezazlenoj slabosti karaktera,

138

"kako bih volela da celog života sedim u nekom zapećku, u društvu učenih

ljudi, i da se napajam njihovim mudrim razgovorima". Poznavao sam njenog

oca, strogog starovremenskog moralistu, ljubitelja čestitosti i pedanterije, i

zlobno sam je molio da mi razjasni pojam Elektrinog kompleksa u

psihologiji. Ali uvijene žaoke bile su sasvim nevidljive, nemoćne da

rasklimaju breme usađenih navika i vaspitanja. Mogao sam s njom da

razglabam o poslu, muzici i pedagogiji, nikad o prisnim stvarima, bivšim

glumcima, zamandaljenim odajama.

Katkad bi me iznenadila svojom svestranom obaveštenošću. Zavirivala

je u razne oblasti, čitala bez usmerenja - knjige koje bi joj izokola mogle

rastumačiti životne nepoznanice. Zasmejavala me je time što zna sve o

fotosintezi, fuziji i evoluciji. Bila je u stanju da navede tačan naziv onog

moždanog centra čijim se hemijskim stimulisanjem može zaprečiti

potištenost i proizvesti uzbuđenje. Od malena sam se pitao kakve to beličaste

trice gmižu u vidnom polju kad se pogled usmeri ka danjem nebu. Ivona je

znala da su to ostaci hijaloidne arterije, koja se raspala kad se obrazovalo oko

u ljudskom zametku. Ipak, radoznalost je bila samo bekstvo; pod živahnom

mimikom njenog lica slutio sam tešku i bolnu senku.

Zabasali smo među starinske fasade, lavlje maskarone, lažne zabate

nad kibic-pendžerima. Iza okuke se neočekivano izvija lučni most, pod njim

kaljava reka što izneverava kristal karpatskih izvorišta. Sumaglica od dima

slegla se oko prizemnih kuća. Pred kulisom od bledog zapadnog svoda štrče

mrki obrisi krovova, krošnje ćutljivih jablanova i toranj reformatorske crkve

u daljini. Sa one strane ćuprije stere se utrina, a iza nje, sve do tiskih vrbaka,

kužna, beličasta isparenja blude nad močvarma. Na nebu, daleko do

mlečnog jezgra galaktike, Orion treperi kao praizvorna luča. Lavež pasa.

Mesečev srp.

"Zašto baš ovde? Sećaš se lektire? Svana, madlenica? Ako u predmetima

čuče zaboravljeni svetovi, onda si me doveo na pogrešno mesto. Zašto baš

ovde, kad me za to mesto veže jedna tugaljiva uspomena? Bila sam mlada i

139

srce mi je drhtalo kao struna. Ovde me je prvi put poljubio jedan dečak, i

mislila sam da ću zauvek biti srećna. Uostalom, ima nečeg izopačenog u

tome kad se zreo čovek kao utvara šunja da bi omirisao vrt svoje osnovne

škole. Čuješ li zrikavce? Oni su najsrećniji, imaju jedno leto i raduju mu se

beskrajno. Hajdemo dalje."

"Reči… su smešne i nedovoljne" - rekoh.

Lenjiv i poročan život, opojna razdraganost, komika besmislenih

postupaka što ih preduzima zamućeni mozak, pa onda mrtvilo i snene nade,

kule od karata. Poneki tračak nadvlađujuće lepote što bljesne i nagovesti za

trenutak neki drugi svet, mrzak zbog toga što je neuhvatljiv, zapisan na

stranicama hiljada knjiga koje zahtevaju samo trud, a ne mare - tako je

nekada izgledalo - za život. Besmrtna deca su u lancu preobraženja postajala

filistri, roboti ili mesečari. Umetni stimulansi trebali su zameniti eliksir

bezbrižnosti, melem što će u izvesnom regionu srednjeg mozga savršeno

onesposobiti centar za depresiju i odaslati nas, manijačno opijene lepotom

prostog života, u kružje beskrajne sreće. Umesto toga, svet je ostao

nakrivljen.

"Tamnice zaboravljenih snova. To je ono što vidim u stvarima. Parkovi

i kuće oživljavaju slike za koje nisam ni slutio da su nekada postojale. Sećam

se da si čitala debele knjige i da smo razgovarali o Kamiju, apsurdu, o

Modiljaniju… O Orijentu i Tadž Mahalu. Prelazili smo ovaj isti most."

"A ako pitaš mene, ključeve od tih tamnica sam progutala. Sada smo

sasvim drugi ljudi. Sem nekoliko neurona u lobanji, u tebi više nema niti

jedne ćelije od koje si bio sazdan pre samo sedam godina. Takva je fiziologija

živih stvorova. Zar očekuješ da se vreme sjedini?" Nervozni osmeh joj osvanu

na licu. "Da ti otkrije tajnu anđela čija si senka? To su stvari koje se doznaju

sa druge strane. I zato treba bežati od mostova. Šta imaš od uspomena?"

"Imam samo knjige, proćerdanu mladost i nekoliko ožiljaka. Želim da

govorim o stvarima kakve su nekad bile. U meni je bilo nemira koje si ti

mogla da razrešiš. Znanje i iskustvo bile su dve nespojive putanje. Surov

140

izbor. Trebalo je da postanem lutalica, mornar ili prosjak, i to bi bilo nešto.

Ali onda ne bih mogao da saznam sve o Tadž Mahalu, Kafki i Modiljaniju.

A to bi opet bilo nešto. No postojao je jedan trenutak, jedna rečenica.

Kojom si, recimo, razvejala lažne neodumice".

"Ne sećam se toga i ne znam ništa o tvojim nemirima."

"Ne znaš, jer vreme tada nije radilo za nas. Rekla si: 'Ono što čitaš - to

možeš živeti', i meni je odjednom postalo jasno da je na vidiku samo jedna

staza. I da je vreme vidar, i bič".

"Čini mi se… kao da pod stare dane pišeš pesme, i to je smešno."

"A ti si volela velike ideje i mudrace. Sada si međutim pomirena sa

svetom. Sećaš se, čitali smo Melvila. Divila si se hrabrosti ljudi kao što je

Ismail. Otisnuti se na daleka, opasna mora. Žeđ za životom koja mora biti

nagrađena bogatstvom, pa makar ne zaradili ni paru i ne pobedili veliku

morsku neman. A sada?"

Promislih, šta je ono što se zbiva sada. Kad me spopadnu jed i muka

pođem ka lenjivoj reci, na mesto gde nema morskih nemani ni poludelih

kapetana. Tu se nadimim prostim ravničarskim duvanom i nagledam daljine,

zanjihanih vrbinih grana, sivkastih vodenih nabora među škripućim

čamcima. Potom se prazne glave i praznog pogleda vraćam na ulice. I nemam

želju da prolaznicima smičem šešire sa glava. Pogrebne povorke me ne

zanimaju. Vidim samo ljude koji se zaustavljaju na mostovima i pogledom

ispraćaju večernje šlepove. I predstavim u mašti namernike koji su se obreli

na dokovima Menhetna kad ih je krišom posmatralo oko budućeg

brodolomnika Ismaila. Vreme je počelo vrtoglavo da se sažima i bekstva više

nema. Ivona reče:

"Postojao je izbor. Bio je surov. I ti nisi želeo da se opredeliš."

"Želje su bile pometene, a stvarnost je uvek izmicalala. Ugibala se pred

slepačkim bauljanjem."

Bilo je stvari koje se nisu mogle izreći, jer su reči bile suvišne. Sve je to

bilo jalovo traganje za titrajima blaženstva. Naša zadovoljstva su samo retki

141

odjeci nadnebeskog orgazma muzike i puti. Čak i književnost, o kojoj smo

bezuspešno pokušavali da otkrijemo nešto pouzdano, samo je škakljanje

skrivenog živca, rukoblud stvaralaštva, uteha za nedostatak moći koje zru

pod drugačijim lučama. Rekoh:

"Tražio sam nešto što je odavno potonulo, pokopano među školskim

klupama, a ti si bila u tuđem zagrljaju. Iz daleka si šaputala da se okanem

opasnog čeprkanja. Nisi mi verovala."

"Nisi imao dovoljno vere. Uostalom, počeo si da buncaš. Moj udes je

u tome što zazirem od učestvovanja i život mi je to već dovoljno naplatio.

Nisi ti jedini koji se nosi sa teskobom. Nekada, ljudi su patili od histerije i

halucinacija, i to je bilo strašno. Danas venu pod teretom dosade. Nijedna

opsena nije dovoljno uverljiva. Samo prolazni totemi, sedativi, produžena

samoubistva. Ponekad pomislim da su mi potrebni elektrošokovi".

Ivona ubrza korak, kao da joj je adrenalin iznenada preplavio krvotok.

Zamakla je iza ugla, pokušala da odlomi grančicu višnje, zatim se detinjasto

zakikotala kad joj to nije pošlo za rukom. Na sebi je imala porozne mokasine,

pantalone od svetlosmeđeg somota, košulju kratkih rukava. Kretala se gipko,

patkastim hodom šiparice. Ali život ju je prekalio, držala se samostalno i

proračunato. Prateći je u stopu, pitao sam se ima li u njoj bojažljive potrebe

da izaziva, ili smo doista samo senke ugaslih želja, neizlečivo okuženi

životom pod staklenim zvonom.

Vazduh je bio nakađen dalekom paljevinom. Građevine, semafori i

drvoredi dreždali su u avetinjskoj nepomičnosti. Trotoar se zalud

odmotavao. U šumarku, u krošnji nekog drveta, čučala je sova i svakih

petnaest sekundi cepala mrak svojim zlokobnim piskom. Svakih petnaest

sekundi prostor se zakrivljavao i pred očima je sevao munkovski košmar.

Noć je bila mirna kao grob, a u zabašurenim lokalima predgrađa svetlele su

ljubičaste neonke i negde daleko, u nepoznatim zemljama, treštale su burne

maškarade, neobuzdani pirovi veseljaka. Pod veštačkim osvetljenjem romorili

su travnjaci.

142

"Čuješ li? Bubice pevaju" - rekoh kad smo počinuli u perivoju

prepunom zeleno-mrkih senki. "Shvataš li da vreme prolazi? Mi nismo

gospodari ovih građevina. Ima li leka koji može da razgali onaj uspavani čvor

u lobanji? Od nekog doba, od kada noću lutamo ulicama kao mesečari, u

meni sazreva misao koju nisam mogao da dosegnem onda kad sam bio

sazdan od drugačijih ćelija. Ta misao je zakasneli odgovor na moju

neodumicu i tvoju zabludu, nešto što je bilo jasno kao dan i trebalo je da

bude, a ipak nije bilo rečeno u vreme kad su se putevi za bekstvo još uvek

račvali. Ono što živiš - to možeš čitati; to smo trebali znati pre nego što je

vrtlog vremena počeo da se sažima. Hoćeš li se celog veka igrati sa mnom

žmurke? Dražiti moje neurone, izmicati kao utvara?"

Ivona zatrese ramenima i dašak osmeha joj prostruja kroz nozdrve.

Komarci su je napadali i nervozno je klatila nogama. Iz tašne izvadi cigaretu,

zapali je i otpuhnu dim. Zatim poče da govori o literaturi. U stvarnosti,

među ljudima od krvi i mesa, nemoguće je pronaći iščezlo vreme. Bića su

zarobljena u oklope i svako opštenje je samo zabluda samoživog stvora.

Postoji samo razvrat, golicanje tajanstvenog živca, koje joj više ne pričinjava

zadovoljstvo. Zašto joj se uporno obraćam kao da razgovaram sa vlastitom

animom? Predmeti zaista porađaju zaboravljene filmove, ali glumci koji u

njima igraju samo su nepostojane prikaze, snopovi kinematografske svetlosti.

Ključevi starih snova su progutani i tamnice su ispražnjene. Zašto

potkopavam mirnoću njenog tihog obitavališta? Sve će ionako biti

razjašnjeno u blistavoj prozračnosti, kad se vreme sjedini sa druge strane.

"Zar je moguće da su tačke oslonca samo hirovi uobrazilje, da ponor

nikad neće zaceleti? Ako je tako, tvoj anđeo je običan mračnjak. Ali pogledaj

me dobro", rekoh i blago je dohvatih za bradu. "Moje bube još nisu zamukle."

Ivona načini grimasu i odmaknu mi ruku. Sa zaprepašćenjem uočih

da joj je pogled prazan i beživotan, lice ukočeno kao u lutke. Ona se okrenu

u stranu i razdraženo povuče dim. Šakom dohvati nožni članak da bi se

odbranila od komaraca. Neko vreme smo ćutke sedeli na klupi. Počeo je da

143

pirka sasvim blag povetarac i lišće je trperavo odsjajavalo mesečevu svetlost.

Iznenada mi na um pade suluda pomisao da Ivoni nisu potrebni

elektrošokovi, već vampir koji će progristi mehur njene samodovoljnosti,

razvejati talog melanholije. Setio sam se da se klin klinom izbija i da bi zera

odstranjenog hemoglobina mogla podstaći buđenje skrivenih sila u njenom

biću. U mraku se belasala tanušna nadlaktica. Približio sam se i grčevito

sklopio čeljust, osetivši kako očnjaci prodiru u spužvasta skladišta krvi i

limfe.

Leto je bilo sušno. Nebo se razlivalo u jari, nad temenom je plamteo

sneni krug. U vazdušnom prostranstvu lebdeli su osamljeni letači, trice

izigranog začeća migoljile se u vidokrugu kao bacili. Bulevari behu pusti,

spratnice samo grobovi davnašnjih snova. Zidanica i pločnik, kolovoz, most i

reka, ostali su nepromenjeni. Odsanjane ljude prekrivala je zelenkasta gleđ.

Bekstvo je bilo nemoguće, sfinga nedostupna i nema. Pod isijanjem vrelog

helijuma zemlja je izvrtala utrobu, rastvarala se u orgijanju prapočetnih sila.

Zebnje su naizgled hlapile u buktanju materije, nedoumice postajale samo

utvare hipertrofiranog razuma. Ipak, u duši sladostrastnika, izopštenika ili

mučenika, neodgonetnuto pitanje je nadalje tinjalo kao bolna guka.

Tumarao sam ulicama, pod titravim česticama Kumove slame, osluškujući

kako zaboravljeni glumci šapatom dozivaju iz kamičaka i kestenova. Ivona,

moja devojka, privijala se uz mene i zasmejavala me pričama o Borhesu,

fotosintezi i evoluciji.

144

BELEŠKA O PISCU Aleksandar Bjelogrlić (Zrenjanin 1967), prozni pisac, esejista, prevodilac. Objavio je, između ostalog, zbirke pripovedaka Draženje hipotalamusa (1994), Kraken; novele ljubavi i tajinstva (1996) i Anonimus (2005), kao i roman Brazilski akvarel (2010). O problemima naratologije i književne fantastike pisao je u zbirkama eseja Nevidljivi arhipelag (1994) i Tri eseja; o zduhaću pripovedanja (2000). Na srpski je prevodio pripovetke Montegju Roudz Džejmsa (Jasen i druge priče o duhovima), prozu Tima Parksa (roman Usijanje, 2003), Roberta Džejmsa Volera (roman Hiljadu seoskih puteva, 2004), te esejistiku Doris Lesing, Imanuela Volerstina, Džona Lukača, Donalda Rejfilda i Pola Kantora.