Umro ruski filozof Aleksandar Zinovjev 0 komentara Odštampaj Make font size smaller Make font size default Make font size larger

11. maj 2006. 11:23 > 11:53

U Moskvi je u sredu, u 84. godini, preminuo poznati ruski filozof Aleksandar Zinovjev, jedan od prvih sovjetskih disidenata, koji je zbog svojih političkih uverenja u izgnanstvu proveo više od 20 godina.

U Moskvi je u sredu, u 84. godini, preminuo poznati ruski filozof Aleksandar Zinovjev, jedan od prvih sovjetskih disidenata, koji je zbog svojih političkih uverenja u izgnanstvu proveo više od 20 godina.

Prema rečima njegove udovice Olge, Zinovjev je umro od raka mozga.

Ovaj naučnik svetskog glasa u Rusiju se vratio 1999. i od tada je predavao na Filozofskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta, gde će 15. maja biti održana komemoracija.

Zinovjev je prvi put uhapšen još 1939. zbog antistaljinističkih istupanja, bio je u zatvoru, pobegao i više godina putovao po zemlji da bi izbegao novo hapšenje. Borio se u Drugom svetskom ratu prvo u tenkovskim jedinicama, a onda u jurišnoj avijaciji, a za ratne zasluge dobio je više ordena i medalja.

Posle rata bavio se naučnim, pedagoškim i književnim radom da bi se 1970-tih godina istakao kao jedan od najoštrijih kritičara komunizma.

Pošto je 1976. u Švajcarskoj objavio satirično delo „Zjapeće visine“, dve godine kasnije proteran je iz SSSR i naredne dve decenije provodi u izgnanstvu, najviše u Nemačkoj. Državljanstvo SSSR mu je vraćeno tek 1990. godine.

Jedini je ruski dobitnik ugledne nagrade Aleksisa de Tokvila, a autor je preko 40 knjiga, medju kojima su “Parabelum”, “Homo sovjetikus”, “Ruka Kremlja”, “Katastrojka”, "Komunizam kao realnost", “Kriza komunizma”, “Zapad” i druge.

Zinovjev je isticao da ruska javnost ima pardoksalan odnos prema njemu. "Proterali su me zbog antikomunizma, a sada me optužuju za komunističke poglede“, kazao je jednom prilikom, a svojim kritičarima u prošlogodišnjem intervjuu radiju “Eho Moskve” poručio: "Potpisujem se ispod svakog retka svojih knjiga, jer je sve što sam pisao bilo iskreno“.

Zinovjev je, kao i još jedan ruski disident Aleksandar Solženjicin, oštro osudjivao Zapad zbog materijalizma, ali za razliku od Solženjicina, koji se odrekao sovjetskog sistema u ime panslavizma, on je u komunizmu nalazio i neke pozitivne osobine.

U jednom intervjuu zapadnim medijima posle neuspelog puča u Moskvi 1991. Zinovjev je čak ocenio da je Oktobarska revolucija bila „najbolji period istorije Rusije“.

Sovjetski režim imao je malo toga zajedničkog sa komunizmom Marksa i Engelsa, naglašavao je on, ali je kolektivistički pristup sasvim odgovarao potrebama stanovništva što se tiče materijalnog blagostanja i obrazovanja i omogućio je da se Rusija izvuče iz zaostalosti.

I mada se u "Zjapećim visinama" nemilosrdno obrušio na godine Brežnjevljeve stagnacije, podjednako oštre kritike uputio je više godina kasnije i na račun ideologa perestrojke Mihaila Gorbačova, Aleksandra Jakovljeva i Borisa Jeljcina, koji su, po njegovom mišljenju, uništili Sovjetski Savez i pustili da ga rasturi zapadni kapitalizam.

Na predsedničkim izborima u Rusiji 1996. Zinovjev je podržao lidera ruskih komunista Genadija Zjuganova, tvrdeći da samo komunisti mogu da vrate zemlji staru moć i spasu je od zapadne kolonizacije.

U jednom od svojih radova „Idi na Golgotu“ iz 1982. Zinovjev je razmišljao zašto je ruski narod tako sklon patnji.

"Mi Rusi imamo bogato istorijsko iskustvo u tome. Patnje su postale naš uobičajen način života i naša priroda. Mi patimo sa umišljajem, sa talentom, s velikom hrabrošću i strpljivošhu, može se reći, profesionalno. I naravno, s uživanjem. Mi Rusi predstavljamo u svetskoj kulturi ne samo komunističke ideje, špijune, votku, ikonu i matrjoške, već i prvoklasne paćenike“, napisao je Zinovjev.

///

Свет: Aleksandar Zinovjev: Zašto hoće da unište Srbiju?Постављено 14.04.2006 Тема:

Aleksandar Zinovjev - Zloslutna epizoda Trećeg svetskog rata

Zašto hoće da unište Srbiju?

• Do preokreta iz hladnog u mlaki rat došlo je dolaskom Gorbačova na vlast

• Počeo je imperijalistički rat i zadatak je uništiti sva žarišta otpora, pre svega Srbiju

• Zgodan povod za prelazak u stadijum “vrućeg” rata bio je 11. septembar

• Novi svetski rat nema jasno naznačenu liniju fronta

• Rusija je u periodu mlakog rata uništena i sada zavisi od Amerike • Vodi se rat za pokoravanje

cele planete

• Do otpora će doći kad narod na Zapadu i u Americi izgubi svoj komfor

OGLEDALO

05. novembar 2005.

Aleksandar Zinovjev, ruski pisac, filozof i sociolog analizira trenutnu situaciju u svetu i govori o tome kako se iz perioda hladnog rata ušlo u njegovu mlaku i vruću fazu. Pokušava da odgovori zašto Amerika želi da pokori planetu i zašto Rusija ćuti.

• Kako ocenjujete ono što se sada događa u Srbiji?– Na rat u Iraku se ne sme gledati kao na samostalnu pojavu. To je samo delić ogromnih događaja započetih krajem prošlog veka, koji se sada dešavaju i verovatno će se protegnuti barem tokom prve polovine XXI veka. U tom periodu je otpočeo treći svetski rat. On je otpočeo još u doba “hladnog” rata, postepeno prerastao u “mlaki” rat i, najzad, prešao u stadijum “vrućeg” rata. A taj stadijum se odvija ne samo uz primenu svih dostignuća savremene tehnike, to jest sredstava za uništavanje, on uz to u socijalnom pogledu predstavlja novi rat: treći svetski rat je prerastao u imperijalistički stadijum. Tako da ono što se sada dešava u Iraku - jeste epizoda trećeg svetskog rata, vrućeg rata u punom smislu reči, i imperijalističkog rata.Svi znaju šta je to “hladan” rat. Šta ja zovem “mlakim” ratom? Tu etapu su svi prevideli, kao da je nije ni bilo. Zapravo je to bila etapa prelaska sa “hladnog” rata na “vrući”. Kao rezultat “mlakog” rata uništen je SSSR i uništeno je njegovo socijalno uređenje.

• Koji period obuhvata “mlaki” rat, približno?– To je period kada je došlo do preokreta u “hladnom” ratu. Ja ga datiram dolaskom Gorbačova na vrhovnu vlast. U tom periodu su sredstvima “hladnog” rata, to jest ideološko-propagandističkim i drugim sredstvima pritiska, pa i trci za naoružavanje, pridodata sredstva kao što su operacije diverzija ogromnih, globalnih razmera. Operacije diverzije primenjivane su i u drugim ratovima, ali su u ovom slučaju po razmerama i karakteru znatno prevazišle sve što je bilo pre.Evo primera operacije da tako kažem “mlakog” perioda - dovođenje Gorbačova na vrhovnu vlast. To je bila operacija diverzije od strane Zapada, i to unapred pripremljena. Gorbačov se nije slučajno pojavio, on je bio predviđen za tu ulogu svog čoveka za Zapad. Kada je Gorbačov otputovao u Englesku, a ja sam onda upravo tamo bio, desila se ona čuvena epizoda kada nije otišao na Marksov grob, to jest tada prvi komunista nije otišao osnivaču komunizma na grob, već je otišao na prijem kod Tačerke. Onda sam to ocenio kao početak istorijske izdaje.

• On tada još nije bio Generalni sekretar CK KPSS...– Već je bio predviđen. I, obratite pažnju, Gorbačov nikad nije bio biran tako da ima konkurenta u izbornom procesu. Nekako je uvek bilo bez toga. Setite se, Ščerbinski je otputovao u SAD. Zašto je odgođen njegov povratak odatle i zasedanje Politbiroa na kome se birao Gorbačov, održano bez njega? Romanova su uputili na odmor, a veza sa njime je sasvim bila prekinuta. On čak nije ni znao da se održava za to doba takav presudan događaj. Po mom mišljenju, da su i

Romanov i Ščerbicki bili prisutni, teško da bi Gorbačov postao Gensek, i onda bi se mnogo toga moglo desiti drugačije.

Eto, to je primer operacije globalnih razmera u koju su bile uključene ogromne snage kako u našoj zemlji, tako i na Zapadu. Pa onda posle toga, uzmimo događaje iz avgusta 1991. godine. Ja sam avgustovski takozvani puč i način obračuna sa njim pratio iz inostranstva, ali mi je već tada bilo jasno - sve je to Zapad u potpunosti izmanipulisao. Zapravo su se odigrala dva puča: jedan fiktivni - ono što je nazvano pučem, i pravi politički puč na čije čelo je doveden Jeljcin. Kao rezultat tog puča se i odigrao politički prevrat u vrhuški. Takvog puča bez Zapada ne bi bilo. Gorbačov je u to vreme kao čovek Zapada već bio potrošen. Potrošen ne u smislu da je prestao da se sviđa Zapadu, već u smislu da je prestao da se sviđa Rusiji i protiv njega je na pomolu bio izuzetno snažan otpor. Gorbačova je trebalo zameniti prikladnijim čovekom. Bio sam u prilici da se srećem sa ljudima na Zapadu manje-više angažovanim u sovjetske stvari, za njih to nije bilo tajna. I upravo su tako i govorili: Gorbačova ćemo skloniti i postaviti prikladnijeg čoveka.

Tada sam često istupao i neko me je upitao može li se taj proces zaustaviti? Odgovorio sam da takve ljude kao što su Gorbačov, Jakovljev i drugi, treba za 24 sata obesiti. Sećate se, tada su me zvali filozofom linča? A u dotičnom slučaju, rekao sam, dovoljna su dva hica. Jedan hitac uvis preko Jeljcina i njegove kompanije, a ako se ne razbeže, u njih. Tada bi zemlja bila spašena barem za 25 godina. Ali, eto, to nije učinjeno.Zapad je slične operacije diverzije želeo da ponovi u Kini, međutim, to im je propalo.

• Mislite na Tjenanmen. – Tačno. Pucanje u ruski parlament 1993. godine - i ta se operacija odvijala uz znanje Zapada i njegovu podršku. Svi znaju šta je to Jeljcin. Nije valjda da bi se on bez naloga Zapada rešio na takav korak kao što je pucanje u Vrhovni sovjet? Suština svih tih operacija uopšte nije proučena, izbegavaju da o tome govore kao o diverzijama. Trude se da sve to prikažu kao čisto unutrašnju stvar. Međutim, ja tvrdim: to su bile operacije Zapada u kojima je on manipulisao svojom “petom kolonom” u našoj zemlji.

Vrući rat počinje u Srbiji

• Već je tada planirana primena sredstava “vrućeg” rata?– Posle uništavanja Sovjetskog Saveza došlo je do kapitulacije, započela je demontaža sovjetskog socijalnog sistema, a rat je prešao u treći stadijum, to jest u stadijum “vrućeg” rata i u stadijum imperijalističkog rata. Pre toga, rat ne mogu nazvati imperijalističkim, pre bih rekao da je to bio rat sistema u kome je Sovjetski Savez po snazi sučeljavanja bio faktički uporediv sa Zapadom. Ali eto, posle njegovog poraza je započeo imperijalistički period, kada je Zapad, izvojevavši pobedu, počeo da primenjuje sredstva “vrućeg” rata. To je najpre bio prvi rat sa Irakom, očito rat u Jugoslaviji, kada nikakvog povoda za bombardovanje Srbije nije bilo. Bio je postavljen sasvim određen zadatak - uništiti, dezintegrisati Jugoslaviju i uništiti sva žarišta otpora, pre svega Srbiju. Što je uz primenu sredstava “vrućeg” rata i ostvareno.No, to je bio samo početak. Zapad još nije bio spreman za prelazak na opsežan “vrući” rat, pošto još uvek nije bila jasna ideologija. Pre toga je čitav “hladni” rat i “mlaki” rat proticao pod

parolama antikomunizma. U izvesnoj meri je tako bilo i u Srbiji, u Jugoslaviji. Istovremeno je u Rusiji već počelo da se priča o terorizmu, međutim, Amerikanci ideologiju antiterorizma još uvek nisu uzimali za ideologiju rata.

• Mislite - u vezi sa Čečenijom, Zapad je to podržao?– SAD su podržavale teroriste. Čečenije bez podrške Zapada ne bi ni bilo! To je upravo i bila operacija diverzije i uporedo s tim primene sredstava “vrućeg” rata. SAD su i u ratu protiv Jugoslavije podržavale albanske teroriste. Tek je kasnije počelo da se govori o ratu civilizacija, hrišćanske civilizacije protiv islamske. Budalaština! Upravo su u to vreme bombardovali hrišćane-Srbe, podržavajući muslimane-Albance, podržavajući teroriste.

Amerikanci su ideologiju antiterorizma prihvatili tek posle 11. septembra 2001. godine. To je za njih bilo kao otkriće. Neću se sada podrobno zadržavati na tome zašto su se odigrali ti događaji 11. septembra. Ja sam 100 odsto uveren: ako Amerikanci to već nisu sami priredili, onda barem nisu ni ometali. Za njih je to bio zgodan, vrlo zgodan povod za prelazak u stadijum “vrućeg” rata! Pogledajte samo šta se posle toga dešava. Buš dobija neograničenu mogućnost da vodi “vrući” rat na bilo kojoj tački planete gde god hoće, da dobija kolosalan novac izdvojen za taj rat, pravo da uništava političke protivnike u bilo kojoj zemlji. Posle toga su SAD počele da sasvim ignorišu Organizaciju ujedinjenih nacija, raznorazna “ljudska prava” i tako dalje. Rečju, otvoreno su prešle na zloslutan rat.Da, uzgred budi rečeno, zaboravili smo da spomenemo njihov rat u Avganistanu. To je već bila epizoda “vrućeg” rata.

• To je bila epizoda koja je sad nastavljena u Iraku?

– Sasvim očito. Osobenost tog novog svetskog rata je u tome što on nema jasno naznačenu liniju fronta. Kako je bilo pre? Ovde su jedni, tamo su drugi - neprijatelji. Rat se sada vodi i može se voditi ma gde na planeti, gde god to agresor u ovom ratu nađe za shodno, odnosno Amerika. Oličena u zapadnističkom naddruštvu, čija se metropola nalazi u SAD. Ono što se dešava u Iraku - već je odavno planirana epizoda tog rata. Uzgred, u mojoj knjizi “Globalni čovečinjak” taj sam rat predvideo. Tamo se taj rat opisuje, navedeno je kako je planiran. Samo sam tamo ovako postupio: umesto da kažem Irak, govorio sam Kari - obrnutim redom, umesto Husein pisao sam Niesuh. Tamo je dato nekoliko epizoda - kako se rat priprema, koja se vojna sredstva primenjuju, do čega je to dovelo.

• I to ste pisali pre jedno deset godina?!– To je bilo moguće zato što se već odigrao onaj, prvi rat protiv Iraka, i tada sam u nizu intervjua govorio da je to samo početak, svejedno će Amerikanci zauzeti Irak. Da, ovaj rat koji se vodi raspada se na mnoštvo epizoda, i nemoguće je povući jasnu granicu između fronta i pozadine. Sada se taj rat vodi u Iraku, naredna etapa će možda biti u drugim arapskim zemljama, možda u Severnoj Koreji. Već je sad unapred manje-više jasno gde će se voditi. Kako će se rat tehnički voditi, takođe je jasno. Amerikanci nastoje da ratuju uglavnom tehnikom. Ako se u velikom broju uvede pešadija, smesta će početi neuspesi, i sami žitelji zapadnih zemalja će onda postati glavni neprijatelj agresije. Obratite pažnju, sada se protesti protiv tog rata uglavnom održavaju u samim SAD i zemljama Evrope, to jest u taboru samih

učesnika rata. To je vrlo karakteristično obeležje ovog rata...

Predstoji rat sa Rusijom i Kinom

• A šta je u perspektivi?– Rat je planiran na više decenija, i presudnu bitku u njemu će, svakako, predstavljati rat s azijskim komunizmom, sa Kinom. Amerikanci su došli u Irak, oni odatle neće otići, to im je u vojnom smislu, kao i Avganistan, pogodna baza za predstojeći rat u Kini. I ako oni nešto učine sa Severnom Korejom, onda će i tamo imati svoju bazu, i jasno je kuda će to biti upereno: to je pretnja Rusiji i direktna pretnja Kini.Ne treba biti veliki vojni stručnjak da bi se to shvatilo, sve su to očigledne stvari. Zapanjujuće je to što se sve to dešava skoro sasvim otvoreno. Sada Amerikanci skoro da i ne pribegavaju više političkoj demagogiji.

• Sve čine krajnje cinično!– Da, sve rade cinično. Za sve ih baš briga, svesni su svoje nadmoći u vojnom pogledu.

• Druge zemlje to u suštini gutaju. Eto, i Putin je izjavio da Rusija iz političkih i ekonomskih razloga nije zainteresovana za poraz Amerike. Svet faktički ćuti, ako se i čuju antiameričke izjave, onda nekako bojažljivo.– To je zaista bojažljivo, i to je prosto maskiranje. Ako, opet, govorimo o stavu Rusije, on je proamerički, bez obzira na sve. I to se objašnjava time što je Rusija u periodu “mlakog” rata uništena, ona sad ne može ozbiljno sprovoditi antiameričku liniju, ona zavisi od SAD i proamerički orijentisanih zemalja. Novouspostavljeno socijalno uređenje u Rusiji uvedeno je pod pritiskom Zapada. To socijalno uređenje Americi odgovara. A ako se Rusija bude ritala, sadašnji vlastodršci će brzo pasti. Svi oni koji su postali gazde sadašnje Rusije. Izgubiće svoje položaje.

• I toga su, svakako, svesni.– Svesni su toga i samo zamlaćuju ljude svojim ponekad naizgled smelim izjavama. Evo, recimo, uzmite prethodnu Putinovu izjavu: rat protiv Iraka je greška. Kakva greška? Kakva je to ocena? Evo sad smo upravo o tome pričali: moguće je dati jasnu sociološku ocenu rata! To je imperijalistički rat, vodi ga zapadnističko naddruštvo na čelu sa SAD. To je rat za osvajanje teritorija, za uništavanje svih žarišta otpora - eto kakva bi trebalo da bude ocena, a ovde, jelte, greška. U kom smislu? Šta, zar su Amerikanci izveli nešto protiv svojih interesa? Ili greška protiv koga? Nema nikakve greške! To je odavno planirana agresija, ona se izvodi u skladu s dugoročnim namerama SAD, s njihovim planovima za dalju budućnost. Ponekad čak pokušavaju da prikažu kao da su Amerikanci navodno, započevši rat, nešto izgubili - sve su to budalaštine.

• Možda su, u krajnjoj liniji, izgubili u očima svetskog javnog mnenja.– Ni u čemu nisu izgubili. Svetsko javno mnenje im je bilo od samog početka poznato. Sve je to uzeto u obzir, pa i protestne demonstracije.

• I oni to drsko i svesno ignorišu?

– Da, zato što imaju toliku nadmoć u svakom pogledu. A ako im zatreba, oni manipulišu javnim mnenjem na Zapadu. Šta mislite, eto ako na izborima na Bušovo mesto dođe neko drugi - odmah će se već sutradan rat završiti? Nisu oni budale, oni shvataju da će to biti ocenjeno kao slabost SAD, kao poraz. I onda će u čitavom svetu započeti takve stvari usled kojih SAD stvarno mogu mnogo toga izgubiti. To oni vrlo dobro shvataju.

• I zato sve dobro, do savršenstva, isplaniraju.– Bez greške. I trenutak početka rata je prilično precizno odabran. Zato što bi odlaganje bilo još gore, a i da je ranije počeo - opet bi bilo gore. Sada je pogodan trenutak, ideologija antiterorizma još uvek daje efekte, pre svega u SAD. Bušu su data sva prava, daju mu sredstva, a sve te demonstracije nikako ne utiču na njihovo ponašanje. Ne, nije tu bilo nikakve greške. To je unapred strateški promišljen rat, i on se vodi sa stanovišta interesa Amerike.

Uzmimo sledeću činjenicu tog rata. U američkoj propagandi se govorilo da će biti blickrig i da će se sve brzo završiti. Ali, eto, izgleda da blickrig ne polazi za rukom, i odmah u tome vide nekakav promašaj Amerikanaca. Kada se ratovi planiraju i stvara se strategija vođenja rata, onda se sve do tančina promisli. Uzimano je u obzir i to da se rat može otegnuti. Nisu o blickrigu govorili zato što su bili uvereni da će se rat za nedelju dana završiti. To je element propagande, element ideološkog zaodevanja rata. Mislim da nisu unapred računali na blickrig, niti im je blickrig bio potreban. Bilo im je potrebno stanje rata koje bi dovoljno potrajalo za stvaranje iluzije kako, eto, poteškoća ima, to je zaista ozbiljan rat, naši se vojnici tamo herojski bore. Glete samo koliko je tamo opasno. Eto, takva propaganda deluje. I potom - finansiranje rata. Buš traži od kongresa 80 milijardi. Stalno držati zemlju u ratnom stanju. Sa svih stanovišta se to isplati, ako pretresemo i ekonomski, i psihološki, i ideološki aspekt. Iznenadio bih se da se rat stvarno za nedelju dana završi. I ne zaboravite da on predstavlja samo epizodu kolosalnog rata epohalnih razmera. A u tom konkretnom ratu mogući su svakojaki detalji: početak dan ranije ili kasnije, gubici vojnika za 100 njih više ili manje. To su sve sitnice kada se radi o čitavoj istoriji.

Otpor je neminovan

• Ali mora postojati otpor toj svetskoj agresiji!– Prirodno, otpora je bilo, ima ga i biće. Čim agresor nadire, narodi će se odupirati. To je, može se reći, neminovno. I arapski svet se nekako odupire. Eto, i terorizam je oblik otpora. Otpor u stadijumu očajanja... Isuviše su nejednake snage.Kada na televiziji neko Buša poredi sa Hitlerom, a sadašnje SAD sa hitlerovskom Nemačkom, čuje se protest da nije “politički korektno. A po meni analogija se sama nameće. Vodi se rat za pokoravanje čitave planete, na šta je računao i Hitler. Isto zarad “novog poretka”. I metode su apsolutno iste. Isti onaj krajnji cinizam, ista ona bezobzirnost, potpuno gaženje svih normi i ograničenja, recimo u vidu OUN.

Međutim, postoje i izvesne razlike. Ova agresija u ponečemu čak prevazilazi hitlerovsku, zato što rat (o tome sam već govorio) ne vodi samo država SAD kao takva, nego već stvoreno zapadnističko naddruštvo čija je metropola u SAD. I koje koristi SAD - između ostalog, njihovu

armiju. Rat vodi međunarodni imperijalizam.

• Vratimo se temi otpora.– Zar ne vidite da je zasada slab? Amerikanci će, naravno, izvući svoje zaključke iz protestnih demonstracija održanih na Zapadu, uzeće to u obzir u svojoj propagandi.

• Zašto u Rusiji skoro da nije ni bilo protesta?– Ulizice!.. Da, otpor je zasada slab, i mislim da do iole ozbiljnije promene na Zapadu može doći onda kada teške posledice rata oseti osnovna masa stanovništva zapadnih zemalja. Jer, nemoguće je beskonačno pljačkati, obavezno će doći do poteškoća, a ljudi su na Zapadu navikli da žive na visokom nivou komfora. I eto, kada počnu da gube taj komfor, e, onda će i sami moći da u pogledu budućeg novog rata postupe isto onako kao svojevremeno u pogledu rata u Vijetnamu...

///

Figaro - Magazine" od 24. Jula 1999. donosi intervju Aleksandra Zinovjeva

ZINOVJEV: ZAPAD JE POSTAO TOTALITARAN Razočaran Evropom, čuveni pisac disident odlučio je da "izbegne" u Rusiju.

Dvadeset godina pošto je proteran iz Sovjetskog Saveza, Aleksandar Zinovjev se vratio u Rusiju. Neumoljivi logičar disidentstva, autor "Zjapećih visina" i "Svetle budućnosti" danas surovo optužuje slobodan svet koji ga je ugostio. "Ideologija, superideologija zapadnog sveta, razvijana tokom pedeset poslednjih godina, mnogo je jača od ideologije komunizma ili nacional-socijalizma. Zapadni građanin je daleko više zaglupljen nego što je komunističkom propagandom bio zaglupljen prosečan sovjetski građanin."

FIGARO: Sa kakvim osećanjima se vraćate u Rusiju posle tako dugog izbeglištva? ZINOVJEV: Sa osećanjem da sam napustio jednu poštovanu silu, snažnu, od koje se čak i bojim da se vratim u jednu pobeđenu zemlju u ruševinama. Suprotno drugima, nikada ne bih napustio SSSR da su mi ostavili izbor. Izbeglištvo je bilo prava kazna za mene.

FIGARO: A bili ste primljeni raširenih ruku!

ZINOVJEV: To je istina... Ali i pored trijumfalnog prijema i svetskog uspeha mojih knjiga, uvek sam se osećao strancem na Zapadu.

FIGARO: Od pada komunizma, zapadni sistem je postao glavni predmet vaših istraživanja i kritika. Zašto? ZINOVJEV: Zato što se desilo ono što sam rekao: pad komunizma se pretvorio u pad Rusije. Rusija i komunizam su postali jedna ista stvar.

FIGARO: Borba protiv komunizma je znači maskirala želju za isključenjem Rusije? ZINOVJEV: Potpuno tačno. Katastrofa Rusije je željena i programirana na Zapadu. To kažem, jer sam i sam bio jedno vreme jedan od učesnika. Čitao sam dokumenta, učestvovao u istraživanjima koja su pod vidom borbe protiv jedne ideologije, pripremala smrt Rusije. Ali to mi je postalo toliko nepodnošljivo da više ne mogu da živim u svetu onih koji uništavaju moju zemlju i moj narod. Zapad nije nešto strano za mene, on je neprijateljska sila.

FIGARO: Da niste postali patriota? ZINOVJEV: Patriotizam nije moj problem. Stekao sam internacionalističko obrazovanje i ostajem mu veran. S druge strane, ne mogu da kažem da li volim Rusiju i Ruse. Pripadam ovoj zemlji. Sadašnje nesreće mog naroda su tolike da ne mogu da nastavim da ih posmatram iz daleka. Brutalnost mondijalizacije otkriva neprihvatljive stvari.

FIGARO: A disidenti su govorili da su otadžbina i demokratija njihovi i da je njihov i narod, prava čoveka. Sada, kada je takvo gledanje dominantno na Zapadu, vi mu se izgleda supotstavljate. Zar nije to kontradiktorno? ZINOVJEV: Tokom hladnog rata, demokratija je bila oružje upereno protiv komunističkog totalitarizma, i imala je prednost što je postojala. Naime, danas se vidi da je vreme hladnog rata bilo najviša tačka istorije Zapada. Blagostanje neuporedivo, prave slobode, izvanredan društveni napredak, ogromna tehnička i naučna dostignuća, sve je to bilo! Međutim, Zapad se menjao skoro neprimetno. Stidljiva integracija razvijenih zemalja koja je tada počinjala, u stvari je predstavljala začetke mondijalizacije privrede i globalizacije vlasti kojoj sada prisustvujemo. Integracija može da bude velikodušna i pozitivna ako se zasniva, na primer, na legitimnim željama sestrinskih nacija za ujedinjenjem. Ali ova je od početka bila smišljena na osnovi vertikalnih struktura, kojima dominira nadnacionalna vlast. Bez uspeha ruske kontrarevolucije, ne bi ona mogla početi s mondijalizacijom.

FIGARO: Znači da uloga Gorbačova nije bila pozitivna? ZINOVJEV: Ne razmišljam na taj način. Suprotno opšteprihvaćenoj ideji, sovjetski komunizam se nije srušio zbog unutrašnjih razloga. Njegov pad je najveća pobeda u istoriji Zapada! Kolosalna pobeda koja, ponavljam, omogućava uspostavljanje planetarne vlasti. Ali kraj komunizma je isto tako obeležio kraj demokratije. Naša epoha nije samo postkomunistička, ona je i postdemokratska. Danas prisustvujemo uspostavljanju demokratskog totalitarizma, ili ako vam se više dopada, totalitarne demokratije.

FIGARO: Zar to nije pomalo apsurdno? ZINOVJEV: Nimalo. Demokratija podrazumeva pluralizam. A pluralizam pretpostavlja da se suprotstavljaju najmanje dve snage, manje-više jednake; snage koje se istovremeno sukobljavaju i istovremeno utiču jedna na drugu. U vreme hladnog rata postojala je neka svetska demokratija, globalni pluralizam u čijem okviru su koegzistirali kapitalistički sistem, komunistički sistem i čak i jedna više neodređena struktura ali ipak živa - nesvrstani. Sovjetski totalitarizam je bio osetljiv na kritike koje su sa Zapada dolazile. Zapad je isto tako bio pod uticajem SSSR-a, preko sopstvenih komunističkih partija. Danas živimo u svetu kojim dominira jedinstvena sila, jedinstvena ideologija jedinstvena mondijalistička partija. Stvaranje ove poslednje je isto tako počelo u vreme hladnog rata, kada su transnacionalne nadstrukture progresivno počele da se konstituišu u najrazličitijim oblicima: komercijalna društva, bankarska, politička, medijska. I pored njihovih različitih sektora aktivnosti, ove snage su bile ujedinjene svojom nadnacionalnom prirodom. Padom komunizma, one su se našle na komandnom mostu sveta. Zapadne zemlje su dakle dominatorske, ali i njima se dominira, jer postepeno gube suverenost u korist onoga što ja nazivam "nad-društvom". Planetarno nad-društvo, sačinjeno od komercijalnih preduzeća i nekomercijalnih organizacija čije zone uticaja nadmačuju nacije. Zapadne zemlje su podređene, kao i druge, kontroli ovih nadnacionalnih struktura. Međutim, suverenost nacija je bila isto tako jedan sastavni deo pluralizma, znači demokratije na planetarnoj osnovi. Sadašnja dominirajuća vlast gazi suverene države. Evropska integracija koja se pred našim očima odvija, podstiče nestajanje pluralizma u okviru ovog novog konglomerata, u korist jedne nadnacionalne vlasti.

FIGARO: Ali zar ne mislite da su Francuska ili Nemačka demokratske zemlje? ZINOVJEV: Zapadne zemlje su imale pravu demokratiju u vreme hladnog rata. Političke partije su imale stvarne ideološke razlike i različite političke programe. Organi štampe su imali isto tako jasne razlike. Sve to je uticalo na život ljudi, doprinosilo njihovom blagostanju. Toga više

nema. Jer demokratski i prosperitetni kapitalizam, sa socijalnim zakonima i garantovanom zaposlenošću na Zapadu, bio je posledica komunističkog strašila. Masivni napad na socijalna prava na Zapadu, počeo je padom komunizma na Istoku. Danas, socijalisti na vlasti u većini zemalja Evrope vode politiku socijalne razgradnje koja uništava sve što je bilo socijalističko baš u kapitalističkim zemljama. Na Zapadu ne postoji više politička snaga sposobna da štiti sirotinju. Postojanje partija je čisto formalno. Njihove razlike nestaju sve više iz dana u dan. Rat na Balkanu je bio sve drugo samo ne demokratski. A ipak su ga vodili socijalisti, istorijski protivnici ovakvog vida avanture. Pobornici ekologije, zeleni, koji dele vlast u mnogim zemljama, aplaudirali su ekološkoj katastrofi koju je prouzrokovalo bombardovanje NATO. Dakle, demokratija teži ka svom nestanku u organizaciji društva Zapada. Totalitarizam se svuda širi jer nadnacionalna struktura nameće svoj zakon nacijama. Ova nedemokratska nadstruktura izdaje naređenja, sankcioniše, organizuje embarga, bombarduje, izgladnjuje. Čak i Klinton se pokorava. Finansijski totalitarizam je hladan. On ne poznaje ni milost, ni osećanja. Političke diktature izgledaju jadno u poređenju sa finansijskom diktaturom. Izvestan otpor je bio moguć u okviru najstrožijih diktatura. Protiv banke nikakav otpor nije moguć.

FIGARO: A revolucija? ZINOVJEV: Demokratski totalitarizam i finansijska diktatura isključuju društvenu revoluciju.

FIGARO: Zašto? ZINOVJEV: Zato što kombinuju svemoćnu vojnu brutalnost i planetarno finansijsko gušenje. Sve revolucije su dobijale podršku iz inostranstva. Odsad to nije moguće jer nema suverenih država. Štaviše, radnička klasa je zamenjena na dnu društvene lestvice klasom nezaposlenih. A šta žele nezaposleni? Zaposlenje. Oni su, znači, suprotno radničkoj klasi iz prošlosti, u podređenoj situaciji.

FIGARO: Svi totalitarni sistemi su imali svoje ideologije. Koja je ideologija ovog novog društva koje nazivate postdemokratskim? ZINOVJEV:: Najuticajniji zapadni teoretičari i političari smatraju da smo ušli u postideološku epohu. Zato što oni smatraju "ideologijom" komunizam, fašizam, nacizam itd. U stvari, ideologija, superideologija zapadnog sveta, razvijana tokom pedeset poslednjih godina, mnogo je jača od komunizma ili nacional-socijalizma. Zapadni građanin je daleko više zaglupljen nego što je bio zaglupljen komunističkom propagandom prosečan sovjetski građanin. U ideološkom domenu, ideja je manje važna od mehanizma njenog rasprositranja. A snaga zapadnih medija je, na primer, neuporedivo veća od ogromne snage Vatikana na vrhuncu svoje moći. I to nije sve: film, literatura, filozofija, sva sredstva uticaja i

rasprostiranja kulture u širokom smislu idu u istom smeru. Na najmanji impuls, svi koji rade u tim domenima reaguju sa takvom jedinstvenošću koja čini da mislimo da naređenja dolaze iz jednog jedinog izvora vlasti. Dovoljno je da se donese odluka da se napadne Karadžić ili Milošević ili bilo ko drugi, pa da se planetarna mašina pokrene protiv tih ljudi bez većeg značaja. A kada treba suditi političarima, ili generalima NATO saveza zato što su sve postojeće zakone prenebregli - ogromna većina zapadnih građana je ubeđena da je rat protiv Srbije bio pravičan i dobar. Zapadna ideologija kombinuje i usmerava ideje u zavisnosti od potreba. Jedna od njih je da su vrednosti i način zapadnog života superiorniji od drugih. A za većinu naroda planete te vrednosti su smrtonosne. Pokušajte da ubedite Amerikance da Rusija umire od njih. Nikada nećete uspeti. Oni i dalje tvrde da su zapadne vrednosti univerzalne, primenjujući na taj način jedno od temeljnih načela ideološkog dogmatizma. Teoretičari, mediji i zapadni političari su apsolutno uvereni u superiornost svoga sistema. I to im i dozvoljava da ga čiste savesti nameću svetu.

FIGARO: Ali da li ova "superideologija" ne propoveda toleranciju i postovanje? ZINOVJEV: Kada slušate zapadne elite sve je čisto, plemenito s poštovanjem ljudske ličnosti. Čineći ovo, one primenjuju klasično pravilo propagande: maskiranje realnosti pričanjem, baš kao što je to činila i sovjetska propaganda. I ona je na rečima propovedala toleranciju i poštovanje. Dovoljno je upaliti televizor, otići u bioskop, otvoriti knjige "best-sellera", slušati najrasprostranjeniju muziku da bi se uverili da je ono što se propagira u stvari kult seksa, nasilja, i novca. Plemenite i velikodušne priče su znači namenjene maskiranju ova tri oslonca - ima i drugih - totalitarne demokratije.

FIGARO: Ako se veruje u to, zar se nekako ne postaje žrtva mašte o zaveri? ZINOVJEV: Kakva zavera? Nema nikakve zavere. Svetskom vladom upravljaju guverneri nadnacionalnih komercijalnih, finansijskih i političkih struktura koje su poznate svima. Po mojoj računici oko pedeset miliona osoba su već u toj superkompaniji koja vlada svetom. Sjedinjene Američke Države su njena metropola. Države zapadne Evrope i neki bivši azijski "zmajevi" su baza. Ostalima se dominira po jednoj strogoj ekonomsko-finansijskoj gradaciji. To je stvarnost. Propaganda tvrdi da je poželjna jedna svetska vlada koju kontroliše svetski parlament, jer svet predstavlja jedno ogromno bratstvo. To su samo balavljenja za prosti narod.

FIGARO: Čak i Evropski parlament? ZINOVJEV: Ne, jer Evropski parlament postoji. Ali treba biti naivan pa verovati da je unija Evrope stvorena zato što su vlade zainteresovanih

zemalja tako same rešile. Evropska Unija je instrument za uništavanje nacionalnih suverenosti. Ona je deo projekta koje su pripremile nadnacionalne organizacije. Ne treba zaboraviti da zakoni regulišu organizaciju društva. Organizovati milion ljudi, to je jedna stvar, deset miliona to je druga stvar, sto miliona je jos komplikovanije. Organizovati pet stotina miliona je ogroman posao. Treba stvoriti nove organizme za upravljanje, obučiti ljude koji će njima upravljati i - upravljati. To je obavezno. Sovjetski Savez je klasičan primer multinacionalnog konglomerata vođenog nadnacionalnom vladajućom strukturom. Evropska Unija želi da uradi bolje od Sovjetskog Saveza! To je legitimno. Bio sam već iznenađen, pre dvadeset godina, koliko su takozvane mane sovjetskog sistema uvećane na Zapadu.

FIGARO: Na primer? ZINOVJEV: Planiranje. Zapadna ekonomija je neuporedivo više planska nego što je ikad bila sovjetska ekonomija. Birokratija! U Sovjetskom Savezu, 10% do 12% aktivnog stanovništva je radilo u upravljanju i administraciji zemlje. U Sjedinjenim Američkim Državama ima ih 16% do 20%. Međutim, SSSR je kritikovan baš zbog svoje planske ekonomije i sporosti birokratskog aparata. Centralni komitet KP Sovjetskog Saveza je zapošljavao dve hiljade osoba. Ceo aparat sovjetske Komunisticke partije imao je sto pedeset hiljada zaposlenih. Danas ćete naći na Zapadu desetine ili stotine bankarskih i industrijskih preduzeća koja zapošljavaju daleko veći broj ljudi. Birokratski aparat sovjetske komunističke partije je bedan u poređenju sa aparatima velikih multinacionalnih kompanija. SSSR je bila u stvarnosti zemlja sa nedovoljnom administracijom. Administrativni činovnici trebalo je da budu dva do tri puta brojniji. Evropska Unija to zna i vodi računa. Integracija je nemoguća bez kreiranja velikog administrativnog aparata.

FIGARO: Ovo što kažete je suprotno liberalnim idejama, koje zastupaju evropski lideri. Mislite li da je njihov liberalizam samo fasada? ZINOVJEV: Liberalno društvo više ne postoji. Njegova doktrina je potpuno zastarela u ovoj epohi kapitalističke koncentracije bez presedana u istoriji. Kretanja ogromnih monetarnih masa ne vode računa ni o interesima država, niti interesa naroda, naroda koji su sastavljeni od pojedinaca. Liberalizam podrazumeva ličnu inicijativu i lični finansijski rizik. Međutim, ništa se danas ne čini bez novca iz banaka. S druge strane, te banke koje su sve manje brojne, vode diktatorsku politiku, i u svojoj srži su dirižističke (krute - diriguju). Vlasnici zavise od njih, jer sve je podložno kreditima, što znači kontroli finansijskih sila. Važnost pojedinaca, temelj liberalizma, smanjuje se svakoga dana sve više. Nevažno je ko danas upravlja ovim ili onim preduzećem; ili čak i ovom ili onom zemljom. Buš ili Klinton, Kol ili Šreder, Širak ili Žospen,

nevažno je. Oni vode i vodiće istu politiku.

FIGARO: Totalitarizmi XX veka su bili praćeni nasiljem. Ne može se reći isto i za zapadnu demokratiju. ZINOVJEV: Nisu važne metode, već rezultat. Primer: SSSR je izgubio dvadeset miliona ljudi i podneo velika rušenja boreći se protiv nacističke Nemačke. Za vreme hladnog rata, jednog rata bez bombi i topova, njegovi gubici na svim poljima su bili daleko veći! Životni vek Rusa pao je za deset godina u toku poslednjih deset godina. Smrtnost nadmašuje natalitet katastrofalno. Dva miliona dece ne spava u svojim kućama. Pet miliona dece školskog doba ne ide u škole. Ima zvanično 12 miliona narkomana. Alkoholizam je opšti. 70% mladih je nesposobno za vojnu službu zbog njihovog fizičkog stanja. Ovo su neposredne posledice poraza u hladnom ratu, poraza koji je nastavljen padanjem pod zapadni uticaj. Ako se ovako nastavi, stanovništvo te zemlje će brzo pasti sa sto pedeset na sto miliona, a zatim na pedeset miliona stanovnika. Demokratski totalitarizam prevazići će sve one koji su mu prethodili.

FIGARO: U nasilju? ZINOVJEV: Droga, nedovoljna ishrana, sida - efikasniji od ratničkog nasilja. Mada, posle hladnog rata čija snaga uništavanja je bila kolosalna, Zapad je nedavno izmislio "pacifistički rat". Irak i Jugoslavija su dva primera neodmerenog odgovora i kolektivnog kažnjavanja za koje je propagandni aparat dobio naređenje da ga maskira u "pravednu stvar" ili u "humanitarni rat". Žrtve koje vrše nasilje prema sebi samima je druga favorizovana tehnika. Ruska kontrarevolucija iz 1985. je primer. Ali vodeći rat sa Jugoslavijom, zemlje zapadne Evrope su ga vodile protiv sebe samih.

FIGARO: Po Vama, rat protiv Srbije bio je istovremeno i rat protiv Evrope. ZINOVJEV: Potpuno tačno. Postoje snage u okviru Evrope sposobne da je nateraju da se bori protiv same sebe. Srbija je bila izabrana, jer se protivila mondijalističkom valjku. Rusija može da bude sledeća na listi. Pre Kine.

FIGARO: I pored svog nuklearnog arsenala? ZINOVJEV: Ruski nuklearni arsenal je ogroman ali zastareo. A pored toga, Rusi su moralno spremni da budu osvojeni. Kao milioni njihovih predaka koji su se predavali u nadi da će bolje živeti pod Hitlerom, nego pod Staljinom, oni žele to osvajanje u ludoj nadi da će bolje živeti. Ovo je ideoloska pobeda Zapada. Samo ispiranje mozga može da natera nekoga da pozitivno gleda na nasilje prema sebi samom. Polazeći od ovoga, smatram da će XXI vek prevazići u užasima sve što je čovecanstvo dosad poznavalo. Razmislite samo o budućoj borbi protiv

kineskog komunizma. Da bi pobedili jedan tako brojni narod, neće biti potrebno eliminisati deset ili dvadeset, već mozda pet stotina miliona ljudskih bića. Razvojem koji sada uživa propagandna mašina ovu cifru je sasvim moguće dostići. Razume se, u ime slobode i ljudskih prava. Osim ako se ne pronađe u specijalizovanim institucijama za odnose sa javnošću neki novi razlog, ne manje plemeniti.

FIGARO: Kina i Indija su zajednički protestovale protiv bombardovanja Jugoslavije. Da il bi one mogle da postanu neki pol otpora? Dve milijarde ljudskih bića, to nije mačiji kašalj! ZINOVJEV: Vojna moć i tehničke sposobnosti Zapada ne mogu da se uporede sa mogućnostima ove dve zemlje.

FIGARO: Da il je to zato što su Vas u Jugoslaviji učinci američke ratne opreme impesionirali? ZINOVJEV: Nije to problem. Da je odluka doneta, Srbija bi prestala da postoji za nekoliko sati. Lideri novog svetskog poretka su izgleda usvojili strategiju stalnog nasilja. Lokalni sukobi će se javljati jedan za drugim da bi bili zaustavljeni mašinom "pacifističkog rata" koji smo videli na delu. Ovo bi moglo da bude tehnika planetarnog upravljanja. Zapad kontroliše veći deo prirodnih sirovina sveta. Njegove intelektualne mogućnosti su milionima puta superiornije od ostatka planete. Baš ova ogromna superiornost obeležava njegovu tehničku, umetničku, medijsku, kompjutersku, naučnu dominaciju, iz koje proističu svi ostali oblici dominacije. Sve bi bilo jednostavno da je dovoljno samo osvojiti svet. Ali potrebno je njime upravljati. To je temeljno pitanje koje danas Amerikanci pokušavaju da reše. Milijardu Zapadnjaka i ostalih će upravljati ostatkom sveta. Ali tom milijadom treba isto upravljati. Biće potrebno verovatno dvesta miliona osoba za upravljanje zapadnim svetom. Treba ih izabrati i obučiti. Eto zasto je Kina osuđena na propast u svojoj borbi protiv zapadne hegemonije. Ova zemlja sa nedovoljnom administracijom, nema ni ekonomski kapacitet, niti intelektualne resurse da uspostavi efikasan upravljački aparat, sastavljen od nekih tri stotine miliona ljudi. Samo je Zapad sposoban da reši probleme upravljanja na nivou planete. To se već stvara. Stotine hiljada Zapadnjaka se nalaze već u bivšim komunističkim zemljama, naprimer u Rusiji, gde zauzimaju ogromnom većinom mesta rukovodilaca. Totalitarna demokratija će biti istovremeno i kolonijalna demokratija.

FIGARO: Zar ova dominacija neće ipak biti jedno dobro za čovečanstvo? ZINOVJEV: Oni koji budu živeli za deset generacija moći se stvarno reći da su se stvari dešavale za dobro čovečanstva, drugim rečima za njihovo dobro. Ali šta je sa Rusem ili Francuzem koji danas živi? Da li on može da se veseli ako zna da budućnost njegovog naroda može da bude ista kao

i američkih Indijanaca? Reč čovecanstvo je apstrakcija. U stvarnom životu postoje Rusi, Francuzi, Srbi itd. Međutim, ako se stvari nastave ovako kako su počele, narodi koji su stvorili našu civilizaciju - mislim pre svih na latinske narode - progresivno će nestati. Zapadna Evropa je preplavljena strancima. Nismo o tome jos govorili, ali to nije ni slučajno, niti posledica navodno nekontrolisanih kretanja. Cilj je da se stvori u Evropi situacija slična onoj u Sjedinjenim Državama. Saznanje da će čovečanstvo biti srećno, ali bez Francuza, ne treba da toliko da raduje sadašnje Francuze. Na kraju krajeva ostaviti na zemlji jedan ograničeni broj ljudi koji bi živeli kao u raju, mogao bi biti jedan racionalni projekat. Oni bi sigurno smatrali da je njihova sreća uspeh kretanja Istorije. Ne, jedini život koji postoji je ovaj koji mi i naši živimo danas.

FIGARO: Može li se reći da Zapad sada doživljava radikalizaciju koja nosi klice sopstvenog uništenja? ZINOVJEV: Nacizam je uništen tokom jednog totalnog rata. Sovjetski sistem je bio mlad i snažan. On bi nastavio da živi da nije bio napadnut spolja. Društveni sistemi ne uništavaju sami sebe. Samo jedna spoljna sila može da sruši jedan društveni sistem. Kao što samo jedna prepreka može da spreči loptu da se kotrlja. Mogao bih da to dokažem kao što se dokazuje neka teorema. Sada dominira nad nama jedna zemlja koja poseduje ogromnu ekonomsku i vojnu superiornost. Novi svetski poredak želi da bude samo od jednog pola. Ako nad-nacionalna vlada uspe, nemajući nijednog spoljnog neprijatelja, ovaj jedinstveni društveni sistem može da traje zauvek. Sam čovek može da bude uništen sopstvenim bolestima. Ali jedna grupa, čak i ograničena, ima tendenciju da preživi reprodukcijom. Zamislite jedan društveni sistem sastavljen od milijardi bića! Njegove sposobnosti da pronađe i zaustavi autodestruktivne fenomene bi bile beskrajne. Proces uniformizacije sveta ne može biti zaustavljen u predvidljivoj budućnosti.

Intervju: Victor Loupan

Александар Зиновјев: Позападњавање

Позападњавање

Александар Зиновјев, познати руски дисидент, жестоки критичар комунизма, али и односа Запада према новим демократијама на Истоку. Земља коју Запад жели да стави под свој утицај привидно задржава суверенитет и са њом се успостављају односи као

са тобоже равноправним партнером. Поткупљује се њена интелектуална елита, подстиче завист домаћег становништва према западном изобиљу, ствара се илузија да је изобиље достижно у најкраћем року, народ се заражава пороцима западног друштва.

Суштина позападњавања састоји се у наметању незападним народима и земљама социјалног поретка економије, политичког система, идеологије, културе и начина живота који су слични или који имитирају западне обрасце. Идеолошки и на нивоу пропаганде, ово се представља као хумана ослободилачка мисија Запада који се при том представља као центар свих замисливих врлина. Ми смо слободни, богати, и срећни – овако углавном сугеришу западна идеологија и пропаганда народима који се позападњачују – и ми желимо да вам помогнемо да постанете исто тако слободни, богати и срећни као и ми. А ради тога морате да учините код себе, у својим земљама, то што вам ми саветујемо.

Позападњавање не искључује добровољност од стране земље над којом се оно врши већ и страсну жељу да се пође истим путем. Запад управо тежи томе да му намерена жртва сама падне у чељуст и да при том чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем саблазни и идеолошке обраде. При свему овоме, позападњавање је активна операција која не искључује ни насиље. Добровољност од стране земље која се позападњва још увек не значи да целокупно становништво једнодушно прихвата као свој еволуциони пут. Унутар земље одвија се борба међу различитим категоријама грађана за и против позападњавања.

Била је, такође, разрађена тактика позападњавања. У њу су ушле овакаве мере: дискредитовати све основне атрибуте друштвеног уређења земље коју је потребно позападњачити; дестабилизовати је; допринети кризи економије, државног апарата и идеологије; поцепати становништво на непријатељске групе; атомизирати га; подржавати све опозиционе покрете: поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве; истовремено вршити пропаганду о врлинама западног начина живота; подстицати завист међу становништвом земље која се позападњава према западном изобиљу; стварати илузију да је ово изобиље достижно у најкраћем могућем року уколико њихова земља ступи на пут трансформације по западним обрасцима; заразити народ пороцима западног друштва, представљајући пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности; пружати економску помоћ земљи која се позападњава у оној мери, у којој то користи разарању њене економије, рађа паразитизам у земљи и ствара репутацију Западу несебичног спасиоца позападњаване земље од мана њеног пређашњег живота.

Једна од црта позападњавања јесте мирно решавање проблема. Али, ове мирољубиве методе имају једну особеност: оне су принудно мирољубиве. Запад располаже огромном економском, идеололошком и политичком моћи, довољно да мирним путем принуди тврдоглаве да учине оно што је потребно Западу. Али, мирна средства не представљају ништа ако се не ослањају на војну моћ. У случају потребе, Запад се, као што показује искуство, не устеже да примени оружје, пошто је уверен у своју оргомну премоћ.

Позападњавање је особит облик колонизације чији је резултат принудно стварање социјално-политичког устројства колонијалне демократије. По низу карактеристика, то је наставак претходне колонијалне стратегије западноевропских земаља, али, у целини то је

нова појава. Навешћу њене карактеристичне особине.

Колонијална демократија није резултат природне еволуције дате земље на основу њених унутрашњих услова и законитости њеног историјски формираног социјално-политичког устројства. Она је нешто вештачко, наметнуто тој земљи споља и супротно њеним историјски формираним могућностима и тенденцијама еволуције. При том се колонизирана земља откида од њених претходних међународних веза. То се постиже разбијањем блокова земаља, и такође, путем дезиинтеграције великих земаља као што је био случај са Совјетским Савезом и Југославијом.

Преузето из књиге „Велика прекретница“ коју је објавио „Наш дом“ из Лозане

Деморализација војске

Земља која је откинута од својих претходних веза привидно задржава суверенитет. С њом се успостављају односи као са тобоже равноправним партнером. У земљи се мање-више задржавају претходне форме живота за велики део становништва. Стварају се центри економије по запдном обрасцу, под контролом западних банака и концерна, а у знатној мери и као директна западна или мешовита предузећа. Спољашњи атрибути западне демократије користе се као једно сасвим недемократско средство за манипулацију масама. Експлоатација земље у интересу Запада остварује се помоћу незнатног дела колонизованог становништва које добро зарађује и има висок животни стандард, сличан стандарду виших слојева на Западу.

Колонизована земља се доводи до таквог стања да постаје неспособна за самосталну егзистенцију. На војном плану, она се толико деморализује да ни о каквом њеном супротстављању не може бити речи. Оружане силе суздржавају протесте и контролишу могуће бунтове. До жалосног нивоа се доводи национална култура. Њено место заузима псеудокултура западњаштва.

Масама становништва нуди се сурогат демократије у виду распуштености, слабљења контроле од стране власти, приступачне забаве, препуштености самом себи, систем вредности који ослобађа људе сваког труда и моралних ограничења.

Запад, освајајући свет за свој рачун, уништава сваки могући конкурентски заметак другачије еволуције.

///

Rat protiv srpskog naroda 1999. godine bio je apokaliptički, kao da je opisan u Otkrovenju Jovanovom: koalicija najmoćnijih država sveta napala je malu i nebranjenu zemlju samo zato što je ta zemlja branila svoje srce – sveto Kosovo i svetu Metohiju. Trebalo je da ta zemlja padne na kolena i kaže: „Ko je kao zver?“. Srbi su, međutim, odbili da se poklone Zveri iz bezdana, da sklope ugovor sa njom i – na njih je izručeno trideset hiljada tona bombi sa osiromašenim uranijumom. „Ko je kao zver“ na jeziku savremenosti znači upravo ono što je srpski prijatelj, nobelovac Harold Pinter, izrekao, opisijući politiku Sjedinjenih Država: „Poljubi me u zadnjicu ili ću ti razbiti glavu!“. Jedan drugi nobelovac, Aleksandar Solženjicin, žrtva starog gulaga, tu politiku označio je kao „zakon džungle“ – još 1976. godine, govoreći na Harvardu, on je upozorio Amerikance da će na putu kapitalističkog bezbožništva, prerušenog u humanizam („gulag sa maskom diznilenda“), doći do sloma civilizacije koju je Osvald Špengler slutio kao „smrt Zapada“. Stanko Cerović je odmah posle NATO agresije u umnoj ali prećutanoj knjizi „U kandžama humanista“, pokazao da su bombardovanjem Srbije komandovale tzv. „bebe zla“, infantilne kreature poput Bila Klintona. Oni su se, od lažnih pokajnika i plačljivaca zbog zbitija poput „afere Levinski“, brzo pretvarali u moralne gromade proročkog patosa, spremne da „anđeoski“ unište čitav jedan narod i njegovu kulturu, a sve to u ime Mamona globalizma.

Uprkos medijskom mraku u koji smo bili gurnuti, oni koji su hteli da znaju – znali su. Znao je Aleksandar Zinovjev, pisac „Zapada“ i „Velike prekretnice“, koji je napustio Akcident i došao u Rusiju baš kada je Zver nasrnula na Srbiju. U tim danima on nam je poručio: „Srbi! Ja sam Rus. Istorijska sudbina srodila je nas Ruse sa vama kroz istu, zajedničku tragediju. Mi i vi imali smo 1941-1945. zajedničkog smrtnog neprijatelja – fašističku Nemačku. Zajedno smo se borili. Izgubili smo ljudskih života više od svih ostalih. Ali smo opstali. Spasli smo čovečanstvo od (u to vreme) najstrašnije pretnje – od fašizma. A evo, ponovo imamo pred sobom opšteg neprijatelja – zapadnjački imperijalizam koji želi da zagospodari svetom. Ovaj neprijatelj je mnogo jači od fašističke Nemačke. On je žestok, nemilosrdan, pokvaren i lažljiv. Iste su mu namere i u pogledu nas, Rusa, i vas, Srba: razbiti vas, a kao krajnji rezultat – istrebiti nas. Mi, Rusi, već trpimo štetu koju nam je naneo ovaj neprijatelj, mnogo veću od one koju smo doživeli u ratu s Nemačkom. Nas su već skrenuli na put degradacije i umiranja. I vaša sudbina je umnogome slična našoj. Mi, Rusi, mi smo kapitulirali pred ovim neprijateljem. Izdali smo sve što je po cenu neverovatnih žrtava bilo postignuto poslednjih godina. Izdali smo sve one koji su bili s nama i koji su sa puno nade gledali u nas. Sada se pretvaramo u zonu kolonizacije od strane Zapada. A vi se ne date. Borite se za svoju nezavisnost. Ja se stidim (u ime) svog naroda. A divim se vašoj odlučnosti da se suprotstavite neprijatelju, desetinu, pa i stotinu puta jačem od vas; da mu se suprotstavite u situaciji kada vas najmoćnija sredstva zapadne propagande kleveću i zasipaju smećem, mobilišući protiv vas stotine zaglupljenih ljudi na Zapadu. To je istorijski podvig. Vaš otpor nije samo borba za Srbiju. To je borba i za nas, Ruse, koji smo sramno napustili polje istorijskih bitaka. To je borba za celo čovečanstvo, kome preti militantni zapadnjački imperijalizam. Bilo kako da se završi vaše suprotstavljanje zapadnom agresoru, vi ste pobedili već samom činjenicom da ste pružili otpor, samom odlučnošću da se borite za nezavisnost, za svoj put razvoja. I u toj vašoj borbi ja sam sa vama! Želim vam da tako srčano izdržite do kraja! Bravo, Srbi!“

Ko je hteo da zna – znao je, kao što je znao i Peter Handke koji je, uz jutarnju buku vojnog aerodroma kraj Pariza, zabeležio: „Hvala NATO, hvala veliki mali pisci od Garsije Markesa do Gintera Grasa, od Kenzabura Oe do potkomandanta Markosa zbog onog što nisu napisali. Hvala Papi i Vatikanu zbog njegove bele blažene tišine. Veliki korak za čovečanstvo!Međutim, za one koji se na našoj planeti Zemlji još nisu pretvorili u Marsovce i ostale Zelene koljače, njihova domovina je, počevši od 24. marta 1999. godine, Srbija, Crna Gora i Republika Srpska, Jugoslavija.

Mars napada, i za vreme marsovskih napada, Helsinki, Madrid, Alžir, Darves Salam (‘kuća mira’), Jerusalim, Jerihon, Bagdad, pa čak i London, Pariz, Berlin i Vašington biće deo Jugoslavije!“

Znao je to i Edvard Denis Goj, ugledni engleski proučavalac književnosti, prevodilac i tumač Momčila Nastasijevića. On je u Kembridžu, s proleća 1999. godine, u tekstu „Vreme i zakon“ zapisao: „Ljudi zanemaruju istoriju. Zakoni često imaju rok trajanja. Da li je baš tako? Ljude hapse za ubistva dvadeset i pet godina posle počinjenog dela. Starcima od osamdeset godina sudi se zbog navodnih davno počinjenih ubistava i u slučaju kada bi, da su to odbili, oni sami bili streljani. Kad Toni Bler čita Bibliju u crkvi, da li je spreman da postane mučenik? Godine 1815. po Beogradu su visili Srbi, a obesili su ih Turci. Cigani su obavljali surovi posao nabijanja Srba na kolac. U Engleskoj u 17. veku ljudi su vešani i kasapljeni. Ovde vreme trijumfuje nad zakonom. Ali, gde da postavimo granicu. Stotine hiljada Srba je ubijeno 1941. u Bosni i Hercegovini! Dakle, da li se taj moratorijum proteže sve do tada?

Na Kosovu su čobani Albanci živeli kao nomadi još u 14. veku. U Dušanovom zakoniku (1354) imali su jasno definisan pravni položaj. Od 1944. godine Tito ih je podsticao da se naseljavaju na Kosovo, u skladu sa planom da na koncu okupiraju Albaniju (Staljin se tada s tim slagao).

U sve većem broju, od kasnih šezdesetih godina, Srbi su terani sa Kosova ili su bili žrtve terora. Da li to ‘etničko čišćenje’ potpada pod zakonski moratorijum? Ako vas provalnik opljačka, to mora da se zaboravi. Ako, međutim, pucate na provalnika, vi ste optuženi da ste kriminalac! Sasvim zgodno za provalnika! Srbi su zli jer su najednom, iz vedra neba, optuženi da zagovaraju ‘Veliku Srbiju’, ali Albancima treba pomoći i dati im punu podršku jer im je onemogućeno da ostvare svoj san o ‘Velikoj Albaniji’, na račun Srba. Odavno već Albanci imaju veliki stepen autonomije u sferi obrazovanja i jezika, onakvu autonomiju kakvu niko nije želeo da da Srbima u Krajini! Kosovo i Metohija su najsrpskiji od svih srpskih krajeva. Kad govorimo o agresiji, ne sme se zaboraviti da je eksplozija stanovništva isto toliko agresija koliko i tenkovi!

OVK (ko ju je naoružao i opremio?) ima manje prava za ono za šta se bori nego što to ima IRA. Da li su Klinton i Bler spremni da bombarduju irske protestante? Uz pomoć američkih propagandnih tehnika, oruđe koje je SAD nasledio od Gebelsa, uz interkontinentalne balističke projektile, nasleđene od Varnera Brauna, bosanski Muslimani, albanski Muslimani, uz ideju ‘Kuran od Sarajeva do Hong Konga’ brzo su stvar okrenuli u svoju korist.

A sve se to odvijalo paralelno sa satanizacijom naroda koji je bio čvrst saveznik Zapada (dok su

se Hrvati borili prvo za Austriju, a zatim za Hitlera). O kakvom se to siledžijstvu radi? Kakva je to Klintonova i Blerova pubertetska megalomanija kojoj smo upravo svedoci? To što je Nemačka počela sa priznavanjem Slovenije, a zatim Hrvatske (priznavanje koje se kao lavina prelilo u Bosnu i Hercegovinu) je shvatljivo. Nemačke aspiracije samo su zatamljene, a ne mrtve.

Pa gde onda da stavimo granicu? Ja sam ukrao njegovu zemlju, ali jako davno, pa nije više bitno. Pa zato, ako me on kazni i traži povrat vlastite imovine, on će da bude kažnjen, a mene će da štite i pravdaju. Zar nisam srećan provalnik?“

A najbolje su znali – kao i uvek – pesnici.Srpski i svetski. Oni su, skačući u „čedni bezdan stihova“ (Nikolaj Zabolocki), vikali da ih čuju Bog i vaseljena, i da probude sve što je spavalo u čeličnoj paučini globalnih mreža, koje je nad nama pleo CNN i SKY. Njihove reči svedočile su da „nije sve propalo kad propalo sve je“ (Rajko Petrov Nogo), i da tvrđavu smisla ne mogu razrušiti nikakvi B52 i „tomahavci“. Rečju protiv zveri, rešili su pesnici, i odbili da se poklone Zveri iz bezdana. Njihovo nepristajanje ušlo je u ovu svojevrsnu, malu, ali beskrajnu antologiju bola i nepristajanja.

Dužnost priređivača je da objasni kriterijume po kojima je neka pesma ušla u antologiju. Građanima Srbije koji su preživeli bombardovanje, štiteći se, između ostalog, i slovesnom svetlošću, ti kriterijumi su već poznati – oni su drevni, antički, kolokagatijski. Pesme u ovom prilogu su jedinstvo dobra, lepote i istine. Ono što je Lepo (znalo se donedavno!) mora biti Dobro i Istinito. Pošto su reči srpskih i svetskih pesnika procvetale pod bombama, antologija je nazvana „Crni cvetnik“.

Osvežavajući pamćenje čitalaca, podsećamo ih i na to da su neki od stihova koje imaju u rukama bili potpuno prećutani: među njima je, svakako, zbirka „Srbija na Zapadu“ Milovana Danojlića, objavljena 2005. godine, ali svojski marginalizovana, i to zbog „političke nekorektnosti“.Kome je „Crni cvetnik“ posvećen?

Onima na čijim suzama i krvi žele da izgrade Novi svetski poredak, potiskujući upozorenje Dostojevskog da se na dečjim suzama ne može izgraditi ničija sreća, pa ni sreća „zlatne milijarde“ globalizma.

Dakle „Rečju protiv Zveri“ posvećujem: dvogodišnjem Marku Simiću iz Novog Pazara, koji je, skupa sa ocem Vladanom, poginuo od NATO bombe 31. maja 1999. godine, ispred stambene zgrade u ulici Stefana Nemanje 74 u Novom Pazaru; jedanaestomesečnoj Bojani Tošović iz sela Merdare koja je, sa svojim ocem Božinom, od NATO bombe mučenički postradala 1999. godine; trogodišnjoj Milici Rakić iz Batajnice, koja je poginula na noši, 17. aprila 1999. godine, pogođena parčetom čelika od rasprsnute bombe; šestogodišnjem Branimiru Stanijanoviću koji je svojom krvlju osvedočio svu laž Zapada na mostu iznad Grdeličke klisure 12. aprila 1999. godine, skupa sa ocem Vidosavom i majkom Divnom; osmogodišnjem Stefanu Pavloviću i petogodišnjoj mu sestrici, Dejani, koji su poginuli u snu, zajedno sa ocem Vladimirom, kada je,

26. maja 1999. godine, na njihovu kuću u Ralji kod Beograda, pao NATO projektil.

Njima, čije su duše u ruci Božjoj, zavetujemo se da ih nećemo zaboraviti. Ove im pesme prinosimo umesto voštanica na grobićima mučeničkim, obasjanim višnjom svetlošću Nebeske Srbije.

A onima koji hoće da nas, preko njihovih grobova, i uprkos činjenicama, naterjau da se poklonimo Zveri (maskiranoj u razne vrste evrounijaćenja), poručujemo: drhtite od pravde Božje i ljudske, koja vas neće mimoići!

Znam da to nije učtiv završetak predgovora za jednu antologiju lirike, ali „glasovi mrtvih, to nisu mrtvi glasovi“ (Ivan V. Lalić).

Uoči 24. marta 2009. godineVladimir Dimitrijević

///

Aleksandar Zinovjev- Polet nase mladosti ///

VRATIO SAM SE ZBOG SRBIJE by ALEKSANDAR ZINOVJEV (1999)

POLET NASE MLADOSTI Knjizevno-socioloski esej o staljinizmu by ALEKSANDAR ZINOVJEV (1985)

GORBACEVIZAM by Aleksandar Zinovjev (1990)

POLETI NASE MLADOSTI knjizevnosocioloski eseji o staljinizmu by Aleksandar Zinovjev (1985)

SLOM RUSKOG KOMUNIZMA by ALEKSANDAR ALEKSANDROVIC ZINOVJEV (2003)

MOJ CEHOV by Aleksandar Zinovjev (2000)

SVIJETLA BUDUCNOST by ALEKSANDAR ZINOVJEV (1986) Velika prekretnica. Kritika zapadne hegemonije - Aleksandar Zinovjev

"Ni bratstvo ni sloboda ni jednakost" A. Zinovjev

Vladimira Dimitrijevića „Život je okrugla lopta”,

///

SećanjeSlovo o Vladimiru: Srbin koji nas je zadužio

 Čovek težak 4.000 knjiga

 Srbija ne prašta svojim velikanima. Lako ih zaboravlja ili ih gura u zaborav, kao da su neki greh počinili. Takva je sudbina snašla i nedavno preminulog Vladimira Dimitrijevića, najvećeg izdavača koga smo uopšte imali, koji je još za života osetio teror bratskog bojkota i globalnog izopštenja

 Piše: Milan Ratković

  Godine 1934. u Skopju se rodio sin Dimitrija Dimitrijevića, Cincara koga su kumovi

krstili u pravoslavnoj veri lepim imenom - Vladimir. Sa pet godina porodica se seli u Beograd. Dve godine kasnije počinje rat. Detinjstvo

provodi u podrumu, pod bombama. Po prestanku padavina, mali Vladimir je voleo da po ulicama Dorćola jurca za

krpenjačom. Kada su grad zauzeli komunisti, njegov otac, sajdžija, privatnik, postao je meta udbaša.

Dimitrije Dimitrijević, vlasnik velike radnje na Terazijama, preko puta hotela Moskva, i njegova svojina zapali su za oko pohlepnim ljudima sa petokrakom na čelu i to je bio dovoljan razlog da sajdžija zaglavi na robiji, a da zgrada promeni vlasnika.

Vladimir je i pored toga bio primeran đak, dobar fudbaler i povrh svega je u to vreme zavoleo srpski jezik i svetsku književnost. Verovatno zbog profesora koji je znao da prenese svoju pasiju na mladog i lepuškastog mladića. Kada je upisao prava, otac mu je govorio da se jedina budućnost za mladog čoveka nalazi - s one strane državne granice.

Vladimir je uhvaćen u prvom pokušaju bekstva i nakon zatvora uspeo je da falsifikuje pasoš nekog Belgijanca pod imenom Žorž Booth i avionom napusti Beograd 1954. godine. Vladimir je za kratko vreme specijalizovao nekoliko klasičnih izbegličkih zanata: baštovan, noćni čuvar, pa fizikalac na građevini, da bi jednog dana našao posao po meri ljubitelja knjige: postao je prodavac u velikoj knjižari Pajo!

Još nekoliko godina je prošlo pre nego što je Vladimir otvorio privatnu izdavačku kuću pod čudim imenom.

Usledila je epopeja od gotovo pola veka krstaškog rata protiv masovne kretenizacije narodnih masa i protiv zuluma obesnih trgovaca raznim ideologijama koje su osvojile svet. Vladimirova ideja nije bila da pravi biznis i prodaje šund literaturu, da objavljuje bilo šta što

je u modi. On je tražio nove puteve... 

Od slave do linča Znao je da je knjiga vatreno oružje koje menja svet. Hteo je da Zapadu prevede Istok i da

mu ga približi, da ih ujedini u jedno čovečanstvo. U to doba, sem dva-tri velikana, koje u šali nazivaju zajedničkim imenom Tolstojevski, većina ruskih pisca je bila totalno nepoznata u Zapadnoj Evropi! Da i ne pominjemo naše pisce.

Prva knjiga koja je izašla sa potpisom Doba Čoveka bilo je remek delo Petersburg. Sledili su Blok, Puškin, Ljermontov...

Na veliko iznenađenje KGB-a i čitavog sveta nastao je jedan fenomen koji je obesmrtio mladog izdavača. Ruski disidenti su tajnim kanalima slali svoje rukopise direktno u Lozanu! Tada je bilo mnogo lakše objavljivati knjigu u Švajcarskoj nego u Sovjetskom Savezu. Uspeh je došao 1976. godine kada je Aleksandar Zinovjev uspeo da pošalje svoj mikrofilm i tako su svetu predstavljene Razjapljene visine.

Knjiga je postala bestseler, a mala izdavačka kuća je prerasla u najveću firmu ove vrste u Švajcarskoj. Uspeh je par godina kasnije definitivno potvrdila knjiga Vasilija GrosmanaŽivot i sudbina.

Knjiga koju su želele najveće jevrejske kuće dobio je mali izdavač - Dimitrinadimak Dimitrijeviću, prim.red.)

Sledeći Dimitrijev cilj je postao susedna Francuska, tada neosvojiva pariska tvrđava u kojoj su izdavači nedodirljivi i bez ikakve samilosti ili razumevanja prema ambicijama i kvalitetu strane konkurencije.

Zahvaljujući antikomunizmu i kvalitetu ruskih pisaca disidenata, Dimitriza kratko vreme postane legenda i ljubimac kritike pa i samih snobovskih pariskih medija. Bio je prvi čovek kome je bila posvećena cela jedna popularna dvočasovna TV emisija. Tako sam i sam saznao da jedan naš čovek od pečalbara postao slavno ime svetske književnosti.

Sam Dimitri sebe naziva švercerom slobodarskih ideja, skeledžijom za prebacivanje zabranjenih tekstova preko gvozdenih granica. Uporedo sa objavljivanjem ruskih disidenata, u katalog ulaze i dela švajcarskih, francuskih, italijanskih, nemačkih i, naravno, naših pisaca. Dimitri je bio hvaljen, obožavan i svuda dobrodošao. Kanadske, belgijske, francuske i, naravno, švajcarske televizije su redovno predstavljale njegova nova izdanja, a na sajmovima knjiga bio je često na počasnom mestu i predstavljao ujedinjene švajcarske izdavače.

Dimitri je postao jako poznat... Imao sam sreće da ga upoznam pre ravno četvrt veka i da svo to vreme budem uz njega

pa i da na izvestan način sarađujemo. Naravno, zadužio me je tako što mi je objavio četiri knjige na francuskom jeziku, ali to

je samo trunka u odnosu na ono što mi je pružio kao čovek i pobratim. Gotovo svesno je uništio ugled svoje kuće kad je stao uz Srbe na početku raspada

Jugoslavije. Savest mu drugačije nije dozvoljavala. U to vreme se o Srbima svuda govorilo samo kao o najkrvoločnijim Balkancima sa

krvoločnog Balkana. Nije ni čudo da je najpopularnija izdavačka kuća Švajcarske za tren oka postala omiljena meta mondijalista i svih velikih medija zapadne Evrope. Dimitri je sve to unapred znao i samo je lakonski primetio da on nije, kako se tvrdilo, prosrpski orijentisan, nego da je on jednostavno i samo Srbin.

Knjige o Srbima i o ratu koji je nametnut počele su da osvajaju pariske izloge i da

pridobijaju veliki broj pristalica.Patrik Beson, general Galua, Žak Merlino, Alan Pokar, Vladimir Volkof, Eženio

Korti ili Žak Veržes, samo su neka od imena poznatih ljudi koji su videli da nešto nije redu sa oficijelnom tezom da su Srbi genocidan narod, koju je američki lobing timservirao svetu.

Medijsko linčovanje doseglo je vrhunac kada je kuća Laž Dom prevela i objavila na francuskom Godine raspleta. Nešto kasnije Vladimir Dimitrijević je javno ispljuvan i čak napušten od strane nekih svojih starih saradnika.

Dimitri je bio najskromniji bogataš na svetu. Naravno, bio je bogataš po znanju, milijarder u objavljenim stranicama, čovek težak 4000 knjiga!

Njegovi prijatelji, sa kojima je provodio 24 sata dnevno, sve su same zvezde književnosti, filozofi, legende: Šekspir, Dostojevski, Tolstoj, Grosman, Vitkjevič, Zinovjev, Čapski, Gripari, Volkof, Haldas, Cingria, Bjeli, Blok kao i Andrić, Tišma, Ćosić, Stanković, Bataković, Šćepanović, Danojlić, Krestić, Kristić i još dve hiljade drugih. Njegova zaostavština je ogromna, kako u literaturi tako i u čojstvu, jednoj nažalost zapuštenoj grani umetnosti ljudskog bitisanja. Niko nije toliko doprineo širenju slovenske kulture po zapadu kao Dimitri.

 Susret sa Vladimirom

 Vladimira Dimitrijevića sam prvi put sreo u martu 1986. godine na sajmu knjiga u

Parizu. Naš drugi susret i početak druženja dogodio se par godina kasnije, kada je u Francuskoj započela medijska antisrpska groznica.

Postalo je jasno da ono legendarno francusko-srpsko prijateljstvo, osim na Kalemegdanu, nigde i nikada nije realno postojalo i da je Francuska uvek samo koristila tuđe ljubavi i naklonosti za svoj lični interes.

Uskoro je u Lozani osnovan Srpski institut, trn u oku zapadne alijanse. Sam i bez trunke podrške ili pomoći.

Srećan da ponovo ima pravo na svoju domovinu Dimitri je otvorio novu izdavačku kuću, Naš dom, u Beogradu i jednu istoimenu knjižaru u Knez Mihajlovoj ulici.

Onda su došli neki novi klinci i Vladimir je izbačen iz knjižare. Bila je to isuviše dobra lokacija, kao nekada radnja njegovog oca na Terazijama. Izbačen iz organizacije sajma kada i Ognjen Lakićević, u vreme kada su Uljarevići i ostali Crnogorci zavodili red u srpskom kulturnom životu.

Na penziju nikada nije ni pomišljao, mada je na nju imao pravo još poodavno. Jednostavno, hteo je da, možda kao Molijer, umre na sceni i da svoju dužnost obavi do zadnjeg daha.

- Uostalom, smrt i ne postoji, postoje samo seobe - govorio je često Vladimir Dimitrijević citirajući Crnjanskog, svoga idola i nekadašnjeg prijatelja.

Ova zaključna rečenica iz romana Seobe, kao da je rezimirala ceo životni put mog pobratima i našeg najpoznatijeg izdavača, svima znanog kao Dimitri.

Da je i sam mogao birati svoj kraj na ovom svetu, on, rab Božji, Srbin patriota i čovek od knjige, verovatno drugačiju smrt ne bi ni poželeo.

Jedno je sigurno, ako Raj postoji, sada će tamo imati šta da čitaju, jer je pokojnik u svojoj duši poneo na hiljade tekstova. I dok se Srbi opet sele iz istorije u zaborav i mondijalizam, dok kukaju i mole da ih prime u Evropu, koja se pred našim očima pretvara u

krvavo klupko sebičnosti i zla, jedan svetli lik Srbina koji je voleo knjige, ostaje da bdi nad nama... Kao putokaz šta nam valja činiti. Neka mu je večna slava.

    

Pola Francuske ga je gledalo i slušalo dok je rešavao probleme sa komunizmom i ostalim diktaturama koje su se nadvile nad čovečanstvom. Danas se svi slažu da su u velikom delu te njegove knjige doprinele kraju hladnog rata i padu gvozdene zavese.

///