A Rabinovic Boljsevici Dolaze Na Vlast

Aleksandar Rabinovič

00oU?

Urednik

Branka Tasić

ALEKSANDAR

RABINOVlC

BOLJ

ŠEVI

CI

DOL

AZE

NA

VLA

ST

Revolu

cija

1917. u

Petrogr

adu

Preveo

Veselin

Kostić

Biblioteka Svet i

istorija

Vuk Karadžić

• Beograd

Naslov originala:

Alexander

Rabinowitch

THE BOLSHEVIKS

COME TO POWER

Copyright © 1976 by W. W.

Norton & Company, Inc.

Ilust

racij

e

Moskva maja 1913. godine. Proslava povodom 300-godišnjice dinastijeRomanovih.Paljenje carskih amblema na Nevskom prospektu u Petrogradu, februara 1917. godine.

U redu za namirnice.

Jedna od prvih sednica vojničke sekcije Petrogradskog sovjeta.

Podela lista „Izvestija", organa Petrogradskog sovjeta, predstavnicima vojničkih komiteta.Lenjin s ruskim emigrantima i švedskim levim socijaldemokratima u stokholmu, 13. aprila 1917. godine.

Demonstracije u Petrogradu 1. maja 1917. godine.

Petrogradske radnice demonstriraju 1917. godine.

i

Demonstracije u Petrogradu 4. jula 1917. godine.Vojnici Prvog mitraljeskog puka posle razoružavanja, 8. jula 1917. godine.

Protestni miting protiv politike Privremene vlade u Moskvi, avgusta1917. godine.

Kuća na Sampsonijevskom prospektu u kojoj je održan VI kongres Boljševičke partije.

U prvom planu Kerenski.-

Institut Smoljni u kome je bilo sedište štaba revolucije i sovjetske vlade do 12. marta 1918. godine.

• j

Razoružavanje

kornilovaca.

petropavlovska

tvrđava, Peirograd.

Krstarica „Aurora" u noći 7. novembra 1917. godine.

Sovjet narodnih komesara u Smoljnom januara 1918. godine. Trocki, Lenjin i Kamenjev.

Crvenoarmejska patrola kraj ulične vatre u Petrogradu, oktobra 1917. Odred Crvene garde („putilovci").

Crvena garda preduzeća „Elektro sila" u Petrogradu 1911. godine.

Odred Crvene garde zavoda „Novi Parviajnen" u Petrogradu 1917. godine.

Crvenogardejci Zamoskvorečja u Moskvi oktobra 1917. godine.

Utvrđeni tramvaj u Moskvi oktobra 1917. godine.

Smotra jedinica Crvene armije u Moskvi 1918. godine.

Lenjin drži govor na Crvenom trgu u Moskvi 7. novembra 1918. godine.

Trocki drži govor na Crvenom trgu u Moskvi 1920. godine.

BOLJŠEVICI DOLAZE NA VLASTPREDGOVOR

0 revolucijama u Rusiji 1917. godine — privrednoj, društvenoj, političkoj krizi samodržavlja, antiratnim raspoloženjima vojske, svrgavanju carizma, neuspehu buržoaskih snaga da se učvrste na vlasti, jačanju ruske levice i dolasku na vlast njenih najradikalnijih pripadnika — napisano je hiljade naučnih i publicističkih radova. Ovo obilje tekstova različitog smisla i kvaliteta o prvoj socijalističkoj revoluciji u svetu nastalo je koliko iz plemenite naučničke radoznalosti toliko i iz političkih potreba. Pragmatizam, politički ratio imanentan svim političkim ideologijama, a naročito onim na vlasti, težio je da dokuči tajnu boljševičkog uspeha. Potreba za vlastitim uvidom u boljševičku pobedu motivisana je pre svega time da se u sopstvenoj sredini predupredi i onemogući stvaranje revolucionarnog stanja, nalik na rusko, s jedne strane, i želja da se pouči na ruskom primeru i krene boljševičkim putem, s druge strane,

Anglo-američka istoriografija, politologija, sociologija i publicistika decenijama se bave fenomenom revolucija, a posebno oktobarskom revolucijom. O rezultatima te produkcije, koja se ne zaustavlja, već su napisane i * istoriograf ske studije u kojima se nastoji da se sagleda i valorizuje urađeno. Objektivno procenjivanje rezultata anglo-američke na-uke o ruskim revolucijama neizostavno će se zaustaviti na delima Cemberlena, Kara, Dojčera i Koena.* Ovim imenima

* W. H. Chamberlin, The Russian Revolution 1917—1921. New York 1935; E. H. Carr, The Bolshevic Revolution (1917—1923). London 1950—1953, vol. 1—3; Isaac Deutscher, Naoružani prorok (knj. I), Razoružani prorok (knj. II), Prognani prorok (knj. III) — Biografija Lava Davidoviča

i njihovim delima svakako se pridružuje i Aleksandar Rabi- novič sa svojim studijama, od kojih se jedna o boljševičkom dolasku na vlast, evo, pojavljuje i na srpskohrvatskom jeziku.

Šta je privuklo Rabinoviča da napiše knjigu o oktobarskoj revoluciji? Na to pitanje on sam odgovara u uvodu naglašavajući da je to pre svega unutrašnja drama i monumentalni istorijski značaj tog događaja. Aktuelnost izučavanja oktobarske revolucije izražena je i u misli jednog drugog američkog istoričara; ako je za mislioce XIX veka glavni zadatak bio da izgrade svoj odnos prema francuskoj revoluciji, kaže on, onda je za savremenog čoveka središnji zadatak da shvati rusku revoluciju. (Dž. Bilington).

Svako vreme postavlja svoja pitanja prošlosti, te otuda pregnuća istoričara da svoja izučavanja zasnivaju na originalnim, prvorazrednim vrelima. Pri tome nije u pitanju samo da se ostvari pozitivistički ideal novine u dokumentarnom ili faktografskom smislu, nego i težnja da se samostalno, bez tuđih sugestija i predrasuda, ako je to moguće, izuči određeni istorijski događaj ili pojava. U tumačenjima oktobarske revolucije postoje dva polazišta, koja se isključuju. Po jednome revolucija je neminovni, zakonomerni rasplet duboke ruske društvene i političke krize, a po drugome to je perfektno organizovan i izveden državni udar. Rabinovič je kritičan i prema prvom i prema drugom gledištu. Nije po-trebno objašnjavati da protagonisti oba shvatanja imaju oprečna poimanja filozofije istorije i istorijskog materijalizma.

Bronštejna-Trockog. Zagreb 1975—1976; Stephen F. Cohen, Buharin i boljševička revolucija. Politička biografija 1883—1938, Rijeka 1980.

Rabinovič je kao svoj glavni cilj postavio „da što potpunije i tačnije rekonstruiše razvoj ,revolucije odozdo' i strukturu, delovanje i položaj svih nivoa boljševičke partijske organizacije u Petrogradu u periodu između februara i oktobra 1917. godine." Sudeći po ovome, čitalac može zaključiti da Rabinoviča pre svega interesu je Boljševička partija, bolje reći mehanizam kojim će se osvojiti vlast. Doista izaziva znatiželju činjenica da je jedna dosta nepoznata, progonjena partija, sa vodstvom u emigraciji, uspela da za sedam meseci posle rušenja carizma osvoji vlast.

Iz Rabinovičeve knjige postaje jasno da u ruskom društvu jednostavno nije bilo dovoljno jake političke snage da revoluciju započetu februara 1917. godine (po starom kalendaru) zadrži na buržoasko-demokratskom nivou. Slabost buržoaskih snaga nije bila data sama od sebe. Ona je proizvod ne samo njene „pogrešne politike", nego daleko više opšte privredne krize, potencirane ratom, koja je porađala i zaoštravala odnose između klasa, različitih političkih subjekata pa i unutar pojedinih klasa i političkih partija.0 prilikama na ruskom selu, smanjenju industrijske proizvodnje, dezorganizaciji saobraćaja, inflaciji, padu radničkog standarda, nestašici hrane i energije, haosu armija na frontu, Rabinovič ne piše opširno već, sledstveno postavljenom cilju, usredsređuje pažnju na politički život u Petrogradu, na postupke kako političke levice tako i desnice. A da bi se što bolje razumela politička atmosfera u Petrogradu, delatnost Privremene vlade i pojedinih političkih partija, posebno boljševika, korisno je u glavnim potezima ocrtati društveno- -ekonomske pretpostavke čina koji je predmet Rabinovičeve knjige.

I

Razvoj kapitalizma u Rusiji, u odnosu na zapadnoevropske zemlje, počeo je kasnije. Tek prvih godina XX veka počela je upotreba pluga, vršalice, parnog mlina i parnog tkačkog razboja. Ostaci feudalnih odnosa, polovično oslobođenje od kmetstva, kočili su ubrzani razvoj proizvodnih snaga u agrarnoj Rusiji. Posedovni odnosi na selu i na njihovoj osnovi uspostavljena eksploatacija bili su stalni izvor sukoba. Treba se samo setiti da je 28 hiljada zemljoposednika držalo 62 miliona desjatina* zemlje, a 10 miliona seljačkih domova imalo je 73 miliona desjatina.

Industrijska proizvodnja u Rusiji krajem XIX veka naglo je napredovala. U periodu od 1860. do 1900. godine porasla je za sedam puta. Faktori ovakvog porasta bili su: bogatstvo sirovinama, jeftina radna snaga, korišćenje strane tehnologije i povećano ulaganje stranog kapitala. Industrijsku proizvodnju karakterisao je jak monopolistički položaj nekoliko organizacija. Udeo moćnog sindikatđ „Prodamet" u crnoj metalurgiji bio je 80°/o. U naftnoj industriji „Ojl", „Šel" i „Nobel" držali su monopol. Bitna karakteristika ruskog kapitalizma bila je u velikoj koncentraciji industrije1 rudarstva, a time i radništva. Veliki centri postali su: Donjec, Južni Ural, Pribaltik, Petrograd, Moskva i dr. Godine 1910. u 526 najvećih preduzeća radilo je oko 700 hiljada radnika, tj. u prošeku po 13 hiljada. U poznatim zavodima „Putilov" u Petrogradu radilo je oko 40 hiljada radnika. Takva koncentracija radničke klase olakšavala je njenu masovnu organizovanost i politizaciju.

* Desjatina = 1,09 hektara.

Uporedo sa ukrupnjavanjem industrijskih preduzeća tekao je i proces stvaranja bankovnog kapitala. Više od polovine osnovnog kapitala svih akcionarskih društava ležao je u sedam petrogradskih banaka. Tako je po koncentraciji banaka Rusija bila među prvim kapitalističkim zemljama u Evropi.

Bez obzira na ubrzani industrijski razvoj, Rusija je pred prvi svetski rat i dalje znatno zaostajala, po obimu industrijske proizvodnje, za Francuskom za 2,5 puta, Velikom Britanijom 4,6 puta, Nemačkom 8 puta i SAD 14,3 puta. U nacionalnom dohotku Rusije industrija je učestvovala sa 18°/o, a više od polovine ostvarivano je od poljoprivrede.

Od svih zaraćenih (1914—1918) kapitalističkih država, Rusija je bila najslabija. U njoj su se najpre osetile velike privredne i političke tegobe izazvane ratom. Jednostavno, rat je pokazao nepripremljenost carskog režima za vođenje dugotrajnog rata. U prvoj ratnoj godini u Rusiji je bilo mobilisano oko 4 miliona ljudi, a početkom 1917. godine oko 16 miliona. Oko 7 miliona ljudi bilo je ubijeno, ranjeno, zarobljeno ili nestalo. Gubitak ljudstva izazvao je nestašicu radne snage, a zatim smanjenu proizvodnju. Milioni seljačkih porodica ostali su bez hranitelja, a polja i bez ljudi i stoke za obradu. Prema nekim izvorima, oko 1/3 seljačkih domaćinstava ostala je bez radnika. Prinos žitarica u 1916. godini smanjio se u odnosu na predratni period, za 1,6 milijardi puda*. Koliko je rat iscrpljivao rusku državu i ugrožavao stanovništvo lepo se vidi iz sledećih podataka (u milijardama rubalja).

Godina 1913 1914 1915. 1916.

* Pud = 16,38 kg.

. .Nacionalni dohodak 16,4 15,1 13.9 12,2Potrebe stanovništva i dr. — 11,5 8,7 7,3Vojni rashodi — 4,5 5,7 7,1

Samo nekoliko meseci od početka vojnih operacija javio se i nedostatak oružja, municije i drugog ratnog materijala. Početkom 1915. godine došlo je do privredne krize. Industrija nije imala dovoljno metala, goriva i sirovina. Kao

usko grlo u privredi pokazao se železnički saobraćaj, koji nije mogao da udovolji potrebama povećanog transporta za vojne potrebe, evakuisanja stanovništva iz ratom ugroženih oblasti, dopremanja sirovina industrijskim centrima i prehrambenih proizvoda velikim gradovima. Nedostatak hrane teško je pogađao velike gradove i njihovo najbrojnije stanovništvo — proletarijat.

U Rusiji 1917. godine radništvo je bilo malobrojno u odnosu na celokupno stanovništvo; činilo je tek 10%. U rat-nim godinama sa pojačanom proizvodnjom došlo je d do povećanja broja industrijskih radnika. Osobenost Rusije bila je u tome što je radnička klasa bila skoncentrisana. Tako je 1915. godine 60fl/o radnika bilo zaposleno u preduzećima sa preko 500 radnika. Oko 64°/o radnika bilo je skoncen- trisano u petrogradskom i centralnom industrijskom rejonu. Takode velika koncentracija radništva bila je u Harkovu, Odesi, Kijevu, Rostovu na Donu, Jekaterinburgu i Bakuu. Inače, u gradovima Rusije 1917. godine živelo je više od 22 miliona stanovnika. Gradske zanatlije, sitni trgovci i službenici bili su u neznatno povoljnijem položaju od radnika.

Privredna, a naročito prehrambena kriza u Rusiji, za-oštrena ratnim nedaćama, radikalizovala je siromašno grad-sko stanovništvo. To se izrazilo u učestalosti štrajkova: 1914. godine bilo je 68 štrajkova sa 34,7 hiljada učesnika. Godinu dana kasnije bilo je već 928 štrajkova sa 539,5 hiljada uče-snika, 1916. godine bilo je 1284 štrajka i 951,7 hiljada štrajkača. Samo u toku januara-februara 1917. godine štraj- kovalo je oko 670 hiljada radnika. Antiratni vojnički nemiri javili su se polovinom 1916. godine, a unutrašnji mir remetili su sukobi seljaka sa veleposednicima, kao i nacionalne suprotnosti u Srednjoj Aziji i Kazahstanu.

Ekonomska politika i mere Privremene vlade, formirane posle rušenja carizma krajem februara 1917. godine, nisu uspele da ublaže, a kamoli reše privrednu i političku krizu u Rusiji. Kriza se na svim sektorima još više zaoštravala. Nedostatak goriva odnosno, modernim jezikom nazvana, energetska kriza, posebno je pogađala industriju i saobraćaj. Proizvodnja uglja od 2,2 milijarde pudi u 1913. godini opala je na 1,7 milijardi pudi u 1917. godini; sirovog gvožđa od 282,9 na 190,5 miliona pudi; čelika od 246,5 na 155,5 miliona pudi. U Donbasu proizvodnja uglja u martu 1917. godine iznosila je 150 miliona pudi, a u septembru iste godine opala je do 115 miliona pudi. U rudokopima Luganska avgusta

3 33

1917. godine proizvodnja je iznosila 60% od normalne. Pro- sečna mesečna proizvodnja visokih peći u Rusiji bila je 54% u 1917. godini, u 1916. godini 72% a 1913. godine 83%.

Prevoz uglja železnicom marta 1917. godine bio je 102,9 miliona pudi, a septembra iste godine 83 miliona pudi. Mesečne potrebe bile su 125 miliona pudi. U prvom polu-godištu 1917. godine, u poređenju sa istim periodom 1916. godine, prevezeno je 700 hiljada manje vagona razne robe. Zeleznički saobraćaj bio je u dezorganizaciji i usled nedo-statka kvalifikovane radne snage. Usled krize u saobraćaju, razumljivo, u krizu su zapadale i ostale privredne grane — laka industrija, tekstilna i prehrambena.

Logična posledica opisane krize bila je glad, od koje nije bila pošteđena ni vojska na frontu. U julu 1917. godine vojska je dobijala samo 1/3 predviđene hrane. Pošto mere Privremene vlade u cilju ublažavanja prehrambene krize nisu donele željene rezultate, to je glad vršila dalju politizaciju i radikalizaciju vojske i radništva, u prvom redu, u velikim gradovima, gde su bili i veliki garnizoni.

Ni situacija na selu nije bila bolja. Privremena vlada nije ispunila očekivanja seljaka u pogledu agrarne reforme i politike. Prema popisu iz 1917. godine u 38 gubernija Rusije, bez onih koje je okupirao neprijatelj, 117,8 miliona desjatina pripadalo je seljacima, 25,1 milion desjatina veleposednicima i 9,1 milion desjatina domaćinstvima neseljačkog tipa. Oko 31% seljačkih domova bilo je bez stoke za rad. Takva situacija prouzrokovala je revolt, koji je prerastao u pobune i oduzimanje veleposedničke zemlje, stoke i inventara. Iz meseca u mesec broj seljačkih pobuna se povećavao. Tako ih je u aprilu bilo 205, a u avgustu 1917. godine 630. Razume se da je ovakvo stanje uz ostale uzroke doprinelo nedostatku hrane.

Finansijski položaj Rusije posle februarske revolucije takođe je bio očajan. Rat je bukvalno finansijski iscrpio carizam. Vojni budžet 1917. godine bio je za 48,7% veći od istog iz prethodne godine. Jedan dan rata koštao je Rusiju 1915. godine — 25 miliona rubalja, 1916. godine — 41 milion, a 1917. godine — 58 miliona rubalja. Državni dug Rusije marta 1917. godine iznosio je 14,4 milijarde rubalja, a 25. oktobra 1917. godine bio je čak — 49 milijardi rubalja. Inflacija je rasla žestokim tempom. Masa novca povećavala se sa 9,5 milijardi na 22,1 milijardu rubalja. U 1917. godini papirni novac pokrivao je 65,5% svih rashoda bu

68

džeta. Cene su porasle za 4,7 puta, a realne nadnice su pale za 22,7 u odnosu na stanje pre rata.2

U opisanoj opštedruštvenoj krizi zbivao se politički život i klasna borba u Rusiji 1917. godine. Ta kriza, uz posebne materijalne interese pojedinih slojeva i klasa, bila je i osnovna determinanta njihovih programa i praktične političke delatnosti.

II

Politički život u Rusiji posle rušenja carizma odlikovao se sve većim učešćem vojske. Samo uplitanje i uticaj gene-raliteta nije bilo toliko važno, već je daleko važnije nepo-sredno političko organizovanje vojnika i nižeg starešinskog kadra (vojnički sovjeti) i njihovo delovanje u javnosti. Krajnja, istorijska posledica politizacije vojnika kako onih na frontu tako i u garnizonima velikih gradova bila je ta da se sa njima nije moglo manipulisati niti ih iskori- šćavati na štetu revolucije. To se lepo videlo u pokušaju generala Kornilova da izvrši državni udar, a i u samom oktobarskom ustanku u Petrogradu.

Radikalni ton političkom životu Rusije 1917. godine davali su boljševici. Rat, mobilizacija i represivne mere pre- duzimane sa strane carističkog režima oslabili su Boljševičku partiju u organizacionom i kadrovskom smislu tako da je ona početkom 1917. godine imala samo 23 600 članova. Od toga broja oko 60% bilo je iz redova radnika. Najveće boljševičke organizacije bile su u Petrogradu (2 000 članova), Moskvi (600), Jekaterinoslavu (400), Kijevu (200), Harkovu (105) i Lugansku (100). Pored boljševika, na levici ruskog političkog života (kao takmaci) bili su znatno brojniji eseri i menjševici. Partija esera (socijal-revolucionari) brojala je krajem maja 1917. godine oko 100 000 članova. Svoje organizacije eseri su imali u 63 gubernije, na Severnom, Zapadnom, Jugozapadnom i Rumunskom frontu, kao i u Baltičkoj i Crnomorskoj floti. Najjači uticaj eseri su imali među vojnicima i seljacima. Menjševici su maja 1917. godine imali oko 45 hiljada članova u 27 čisto menjševičkih i 27 zajedničkih organizacija. Njihova najjača uporišta bila su u sitnoj buržoaziji.

' 3K0H0MKêCK0e nojiOHueHHe Pocchh HaKaHyHe BejiMKOii okthSpb- CKOii CCmnajIHCTHHeCKOH peBOJIKmHH. flOKyMeHTbl H MaTepHaJItl, MOCKBa — JleHHHrpafl 1957—1967, tom I—III; n. II. JlameHKO, Mctophh HapoflHoro X03H<iCTEa CCCP. MOCKBa 1948, TOM II; n. A. XpOMOB, DKOHOMMHGCKOe pa3Bnrae Pocchh b XIX—XX Beicax. MocKBa 1950.

3' 35

Posle svega iznetog postavlja se pitanje kako je bolj-ševicima pošlo za rukom da osvoje vlast oktobra 1917. go-dine. To pitanje i jeste najviše zaokupljalo Rabinovičevu pažnju. Posle pažljivog praćenja razvoja političke situacije u Petrogradu, bukvalno iz dana u dan, čitalac će i sam, čitajući ovu knjigu, lako zaključiti (to je i autorov cilj) da su ugled i uticaj boljševika posle jula 1917. godine naglo rasli i jačali. Taj proces nije prestajao, tako da Rabinovič zaključuje da su se težnje radnika, vojnika i seljaka podudarale sa boljševičkim programom političkih, ekonomskih i društvenih reformi. Uporedo s afirmacijom boljševika opadao je uticaj drugih političkih partija. Uz ovo mora se naglasiti da su boljševici bili najgorljiviji zagovornici izlaska Rusije iz rata, nasuprot Privremenoj vladi i buržoaskim partijama, koje su vodile politiku nastavljanja rata do pobedonosnog kraja. Jednom reči, može se reći da su boljševici najuspešnije izrazili shvatanja i stremljenja najvećeg broja stanovnika, te su i dobili njihovu podršku.

U vezi s ovim interesantno je naglasiti da Rabinovič dovodi u sumnju dosadašnje uvreženo mišljenje o prirodi Lenjinove partije, kao male, monolitne, disciplinovane, ka-drovske skupine prekaljenih revolucionara. Naime, on kaže da je Lenjinova predrevolucionarna koncepcija o maloj, konspirativnoj partiji bila napuštena i da su vrata Partije bila otvorena desetinama hiljada novih članova, što nije bilo bez uticaja: Partija je postala otvorena prema masama i bila je pod uticajem njihovih težnji. A da su revolucionarne mase bile na pramcu revolucije, pa da su čak i gurale svoje vođe napred, svedoči i dramatično Lenjinovo pismo članovima boljševičkog Centralnog komiteta napisano 24. oktobra uveče: „Ja vas, drugovi, svom snagom uveravam da sad sve visi o koncu, da su na dnevnom redu pitanja koja ne rešavaju konferencije, ni kongresi (pa čak ni kongresi sovjeta), nego isključivo narodi, masa, borba naoružanih masa. [...] Čekati na kolebljivo glasanje od 25. oktobra bilo bi propast ili formalnost, narod ima pravo i dužan je da takva pitanja rešava silom, a ne glasanjima: narod ima pravo i dužan je da u kritičnim momentima revolucije ukazuje na pravac svojim predstavnicima, pa čak i svojim najboljim predstavnicima, a ne da ih čeka."

Posle februarske revolucije Boljševička partija je i ka-drovski i brojno ojačala. Njeni najistaknutiji članovi na čelu sa Lenjinom vratili su se iz emigracije u Rusiju, izvestan broj članova pušten je iz tamnica, a deo se vratio iz progonstva. Pod uticajem revolucionarnog razvoja u zemlji u proleće i leto 1917. godine neki menjševici i eseri prišli su boljševicima, pa su u petrogradskom ustanku odigrali izuzetno važnu ulogu (Trocki). Po službenoj sovjetskoj istoriji, Boljševička partija imala je uoči oktobarske revolucije oko 350 hiljada članova.

70

Kada je reč o samoj Boljševičkoj partiji i Lenjinovoj ulozi u Partiji i revoluciji, onda valja primetiti da i Rabi- novič ističe da ne može zamisliti pobedu boljševika u Lenji- novom odsustvu, ali ono što Rabinovič daje novo u odnosu na svoje prethodnike jeste ocena „da su srazmerna prilagodljivost Partije i njena spremnost da reaguje na raspoloženje mase bar isto toliko doprineli konačnoj pobedi boljševika koliko i revolucionarna disciplina, organizaciono jedinstvo ili pokoravanje Lenjinu."

Uporedo sa analizom političkih shvatanja i postupaka ruske političke desnice, počev od najliberalnijih elemenata pa do ekstremne desnice oličene u pristalicama energičnog obračuna sa levičarskim snagama, Rabinovič je izvršio i te-meljnu analizu razvoja „revolucije odozdo", shodno postav-ljenom cilju, ali i podrobno razjašnjavanje stanja u vrhu Boljševičke partije, njenom Centralnom komitetu, Petrograd-skom komitetu i Vojnoj organizaciji. On je pokazao da je na svim nivoima Boljševičke partije 1917. godine tekla neobična živa rasprava o suštinskim pitanjima daljeg razvoja revolucije. Kvalitet, relevantnost i utemeljeno'st tih diskusija zavisili su od sredine u kojoj se odvijala, ali to i nije toliko bitno, koliko da je kroz njih sazrevalo uverenje o neophodnosti spasa revolucije. Boljševički CK nije bio uhodano, monolitno telo koje je radilo pod presijom nekog autoriteta pa makar on bio i Lenjin. Ne samo u 1917. godini, nego i od stvaranja Ruske socijaldemokratske radničke partije, Lenjin je uvek imao žestoke oponente ne samo iz redova menjševika već i iz sopstvenog, boljševičkog CK. Lenjinova shvatanja nailazila su na nerazumevanje, a njegovi predloži bili su odbijani i nadglasavani. I pored Lenjinove uporne političke borbe neposredno pred revoluciju bili su uticajni desni boljševici, koji su se zalagali za saradnju sa drugim socijalističkim grupama. Neki od njih javno su radili protiv orijentacije na oružano preuzimanje vlasti. Sve to, po mišljenju Rabinoviča, govori o demokratizmu u Boljševičkoj partiji. U prilog ovome valja navesti da boljševički CK i da je hteo nije imao vremena da zavede disciplinu, organizaciono učvrsti Partiju, tj. da novopridošlo članstvo i u organizacionom i ideološkom smislu asimiluje, a ono je, kao što smo videli, bilo veoma brojno (od 23 600 u februaru do 350 000 u oktobru 1917). Rabinovič ne zaboravlja i ne poriče uporan agitaciono-politički rad boljševika, naročito u vojsci (kao da su samo oni shvatili da će u borbi za vlast vojnici biti presudni), ali naglašava da je preuveličano boljševičko organizaciono jedinstvo i disciplina. Po njemu, u Boljševičkoj partiji bilo je demokratizma, tolerancije, a njena struktura i sistem rada bili su decentralizovani, što predstavlja upadljiv kontrast tradicionalnom Lenjinovom modelu partije.

71

Na kraju svoje studije Rabinovič ističe da se na osnovno pitanje zašto su boljševici pobedili u borbi za vlast u Petro- gradu 1917. godine ne može dati jednostavan odgovor. Kao i mnogi drugi istoričari, bez obzira na ideološku pripadnost, i Rabinovič ističe gotovo presudan uticaj rata na ishod ruske revolucije, ali ne u smislu da je rat zaoštrio opšte- društvenu krizu i stvorio pretpostavke za onakav radikalan rasplet, već uočava „grešku" Privremene vlade što je vodila politiku rata do njegovog pobedonosnog kraja, što nije uživalo nikakvu širu podršku. U takvoj situaciji Privremena vlada, po mišljenju Rabinoviča, nije bila u stanju da bolje rešava bezbrojne probleme, koji su neizbežno pratili slom starog poretka, i da udovolji narodnim zahtevima za korenitim reformama. S druge strane, nasuprot Privremenoj vladi, boljševička partijska platforma postigla je magnetsku privlačnost parolama: „Mir, zemlja i hleb" i „Sva vlast sovjetima". Rabinovič zastupa mišljenje da su boljševici na jedan način tumačili parolu „Sva vlast sovjetima", a na drugi način petrogradski radnici, vojnici i kronštatski mornari. Za njih, po Rabinoviču, parola „Sva vlast sovjetima" značila je obrazovanje demokratske, isključivo socijalističke vlade, koja bi predstavljala sve partije i grupe zastupljene u Sovjetu. Umesto toga, boljševici su iskoristili povlačenje menjševika i esera sa Drugog kongresa sovjeta i obrazovali vladu pod svojom punom kontrolom. „Petrogradske mase nisu dale podršku boljševicima u zbacivanju Privremene vlade zbog toga što su priželjkivale čisto boljševički režim, nego zato što su verovale da su revolucija i Kongres u neposrednoj opasnosti. Činilo se da jedino obrazovanje široko reprezentativne, isključivo socijalističke vlade na Kongresu sovjeta — a one su verovale da se boljševici zalažu za to — pruža nadu da neće biti povratka na omražene metode starog režima, da će se izbeći stradanja na frontu, ostvariti bolji životni uslovi i brzo okončati učestvovanje Rusije u ratu" — zaključuje na kraju Aleksandar Rabinovič.

Iz ovoga proističe da su boljševici obmanuli petrogradske mase (umesto koalicione socijalističke došla je boljše-vička vlada), te bi se moglo zaključiti da se i Rabinovič priklanja onim shvatanjima koja boljševičko osvajanje vlasti pripisuju vešto vođenoj političkoj igri i taktici. Ovakvim krajnjim zaključkom Rabinovič zapada u izvesnu protivu- rečnost, jer je na prvim stranicama svoje knjige napisao da su se težnje radnika, vojnika i seljaka podudarile sa programom političkih, ekonomskih i društvenih reformi, koji su boljševici istakli, te da je to imalo za posledicu da su u oktobru ciljevi boljševika dobili snažnu podršku naroda. Čini se da će istina biti da su radikalizovane mase videle u boljševičkom programu svoj i da su stekle uverenje da će boljševici taj program i realizovati. Uostalom, „kako je bilo moguće

72

započeti socijalističku revoluciju u takvoj zemlji bez zanesenjaka." (Lenjin).

U Beogradu, februara 1982. god. Dr Nikola PopovićPosvećeno Eleni i Misi

73

ZAHVALNOST

Ova knjiga ne bi mogla biti napisana da nije bilo veli-kodušne pomoći nekoliko fondacija i institucija. Nacionalna fondacija za humanističke nauke dodelila mi je 1967. godine stipendiju za postdoktorske studije, zahvaljujući kojoj sam mogao da započnem istraživanja u Huverovom institutu u Stanfordu u Kaliforniji. Stipendije Međunarodnog odbora za naučna istraživanja i razmenu i Američkog saveta učenih društava omogućile su mi da kao učesnik Programa za raz-menu starijih naučnih radnika između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza provedem zimski semestar 1970—1971. godine prikupljajući građu u Moskvi i Lenjingradu i do kraja 1971. obavim dopunska istraživanja u Vašingtonu i napravim nacrte prvih poglavlja. Stipendije Univerziteta Indijana i Instituta za ruske i istočnoevropske studije pri tom univer-zitetu omogućile su mi da letnje mesece posvetim radu na ovoj knjizi. Najveći deo rukopisa bio je dovršen 1973—1974. godine u Institutu za specijalističke studije u Prinstonu (Nju Džerzi), gde je deo troškova moga boravka snosila Nacio-nalna fondacija za humanističke nauke.

Sa zadovoljstvom pominjem svoj dug osoblju Biblioteke „Lenjin" i Fundamentalne biblioteke društvenih nauka u Moskvi, Biblioteke „Saltikov-Sčedrin" i, naročito, Biblioteke Akademije nauka u Lenjingradu, Huverovog instituta, biblioteka univerziteta Indijana, Kolumbija, Džordžtaun i Stanford, Gradske biblioteke u Njujorku i Kongresne biblio-teke. Naročito sam zahvalan Ani M. Burgdjuini iz Huverovog instituta koja mi je pomogla da pribavim nekoliko važnih izvora do kojih drugde nisam mogao doći.

Tokom rada u Sovjetskom Savezu imao sam koristi od konsultacija s akademikom P. B. Volobujevom. Profesori Džordž F. Kenan, Karl Kejsen i Robert K. Taker doprineli su da godina koju sam proveo u Institutu za specijalističke

43

studije bude jedna od najznačajnijih i nesumnjivo najplodnijih u mom životu. Margaret Van Sant iz Instituta za specijalističke studije i Debora Cejs sa Odeljenja za istoriju Univerziteta Indijana, kao i Nansi Mejnis iz Instituta za ruske i istočnoevropske studije pri istom univerzitetu uspele su da sačuvaju dobro raspoloženje tokom celog mučnog posla oko prekucavanja ovih poglavlja.

Zahvalan sam izdavaču Indiana University Press za do-puštenje da koristim citate iz svoje studije Prelude to Re-volution: The Petrograd Bolsheviks and the July 1917 Uprising, kao i Džemsu L. Mersu i Emili Garlin, urednicima izdavačke kuće Norton, za pomoć u pripremanju knjige za štampu.

Najviše dugujem svojoj ženi Dženet Rabinovič. Nepre-sušni izvor intelektualnog podsticanja i podrške, ona je čitala uzastopne verzije rukopisa iskusnim uredničkim okom i da-vala mi nebrojene predloge za poboljšanja. Vrednost koju ova knjiga može imati treba u znatnoj meri pripisati i njenom interesovanju i strpljenju.

Posebnu zahvalnost dugujem svom kolegi Stivenu F. Koenu. Njegovi uvek valjani saveti i pronicljiva kritika bili su mi od ogromne koristi u svim fazama rada. Leopold Hejmson, koji je bio vrelo nadahnuća za celu jednu generaciju američkih proučavalaca ruskog radničkog pokreta, dao mi je niz korisnih ideja za ovu studiju u razgovorima koje smo vodili u leto 1974. godine. Njima dugujem mnogo, kao i Džonu M. Tomsonu, Džordžu F. Kenanu, Viljemu G. Ro- zenbergu, S. Frederiku Staru, Stivenu Sudakovu i Donaldu Raliju, koji su pročitali ceo tekst ili pojedina poglavlja i dali mi svoje primedbe. Njihove sugestije su bile od neprocenjive koristi pri završnoj obradi rukopisa. Za nedostatke koji su ipak ostali, odgovornost snosim, razume se, samo ja.

NAPOMENA O DATUMIMA I TERMINOLOGIJI

Svi datumi su navedeni prema starom kalendaru, koji je bio u upotrebi u Rusiji do 1918. godine, za razliku od novog kalendara, korišćenog na Zapadu. Godine 1917. stari kalendar je zaostajao trinaest dana za novim.

Izrazi „sovjet" ili „sovjeti", kako su korišćeni u ovoj knjizi, odnose se na izabrane savete radničkih, vojničkih i seljačkih delegata, predstavničke revolucionarne organizacije koje su 1917. godine nikle širom Rusije, a ne na narod ili ustanove SSSR-a, što je najčešće današnje značenje tih reči. Izraz „Sovjet" odnosi se posebno na centralne institucije sovjeta 1917. godine, obično na Centralni izvršni komitet Sveruskog kongresa sovjeta radničkih i vojničkih deputata i Izvršni komitet Sveruskog kongresa seljačkih deputata. Ta dva sveruska izvršna komiteta često su zajedno zasedala i delovala.

45

UVOD

O oktobarskoj revoluciji u Rusiji napisane su stotine knjiga. Zašto bii iko želeo da objavi još neku? Tokom godina, otkako sam počeo da radim na ovoj knjizi, to pitanje mi je postavljano mnogo puta.

Moje interesovanje za proučavanje oktobarske revolucije i pisanje o njoj potiče delimično iz unutrašnje drame i monumentalnog istorijskog značaja tog događaja. U Rusiji je 1917. godine uglavnom nepoznata ultraradikalna Boljševička partija izronila u javnost da upravlja zbacivanjem Privremene vlade, organizovane po zapadnjačkom uzoru, i da utemelji prvi nacionalni komunistički politički sistem. Ti događaji su se zbili tokom osam meseci posle sloma drevnog carističkog režima, u trećoj godini katastrofalnog učestvovanja Rusije u razornom evropskom ratu. Rusija je tada po veličini bila treća zemlja na svetu, a njeno stanovništvo od preko 165 miliona živelo je na površini tri puta većoj od kontinentalnog dela Sjedinjenih Država i prostranijoj od teritorija Kine i Indije zajedno. Odavno sam smatrao da postojeći prikazi tog važnog poglavlja u modernoj ruskoj, pa čak i svetskoj istoriji, ne odgovaraju njegovom pravom značaju.

Ono što me je dalje privuklo Rusiji iz 1917. godine kao predmetu za istraživanje i pisanje jeste činjenica da postojeća dela ne pružaju odgovor na mnoga ključna pitanja u vezi sa oktobarskom revolucijom, a, naročito, da ne pružaju zadovoljavajuće objašnjenje zašto su stvari krenule upravo onim tokom kojim su pošle. Mnoge knjige o revoluciji su memoari njenih učesnika; te lične uspomene su često dragocene i veoma zanimljive, ali neminovno pružaju jednostranu sliku revolucije, ili vrlo pristrasnu ili duboko neprijateljsku, zavisno od toga u kom se političkom taboru pisac nalazio 1917. godine.

Istoričari u Sovjetskom Savezu su objavili pravu lavinu studija o 1917. godini. Mnoga od tih dela, naročito ona pisana tokom srazmerno slobodnih dvadesetih godina stoleća ili tokom Hruščovljevog perioda, sadrže mnoštvo značajnih podataka iz ranije nekorišćenih arhiva. Ali to što se od pisaca u Sovjetskom Savezu traži da se drže zvaničnog tumačenja istorije, koje je pod snažnim uticajem tekućih političkih obzira, ograničava opštu vrednost njihovih dela.

Izvan Sovjetskog Saveza pojavilo se poslednjih godina nekoliko monografija o važnijim vidovima revolucije; među njima se ističu dela Olivera H. Ratkija, Viljema Dž. Rozen- berga, Ronalda Dž. Sanija, Marka Feroa, Džordža Katkova i Reksa Vejda.1 Uprkos tome, još nemamo pouzdanu istoriju Privremene vlade ili ruske privrede u revolucionarnom periodu. Malo znamo i o uticaju koji su milioni ratom iznurenih vojnika imali na rusku politiku 1917. godine, o razvoju revolucije u provincijskim područjima ili pak o ulozi seljaštva i sve mnogoljudnije ruske radničke klase u razvoju revolucije. U stvari, jedina zapadna studija o oktobarskoj revoluciji sa širim okvirima i zasnovana na podrobnom poznavanju primarnih izvora još je prvi tom Ruske revolucije 1917—1921. Viljema Henrirja Čemberlena2.

47

Pionirska u svom vremenu i još i danas dragocena, Cemberlenova knjiga je napisana početkom tridesetih godina, pre nego što su mnogi izvorni materijali značajni za shvatanje revolucije postali lako pristupačni zapadnim naučnicima.

U ovoj knjizi odlučio sam da pažnju usmerim na revoluciju u Petrogradu3, i to iz više međusobno povezanih razloga. Prvo, Petrograd je tada bio prestonica. U ruskom carstvu, s njegovom dugom tradicijom snažne, samodržačke vladavine iz centra, politička situacija u Petrogradu, a naročito vlast nad ustanovama i simbolima nacionalne moći, bila je od ogromnog značaja za usmeravanje revolucije širom zemlje. Pored toga što je bio upravno središte, Petro-grad je sa svojim stanovništvom, koje je zbog ratnih pri- došlica naraslo na 2 700 000 u 1917. godini, bio najznačajniji trgovački i industrijski centar u zemlji. Iz tog razloga, a i zbog toga što o Petrogradu ima mnogo više podataka nego o drugim većim ruskim gradovima u 1917. godini, analiza tamošnjeg političkog, društvenog i privrednog razvoja pruža dragocen uvid u razvoj revolucije u ruskim gradskim sredinama uopšte. Najzad, s obzirom na to da su se 1917. godine nacionalno sedište Boljševičke partije i središte boljševičkih delatnosti nalazili u Petrogradu, tu se mogu najbolje proučavati i akcije Partije na svim nivoima i uzajamno delovanje boljševika i masa.

AH, s pravom bi se moglo postaviti pitanje nije li upravo Petrograd onaj ruski grad o kome je podrobno pisano u zapadnoj literaturi o revoluciji? To je sasvim tačno. Pa ipak, i pored svega što je napisano o 1917. godini uopšte i o „crvenom Petrogradu" posebno, još nemamo celovit i pouzdan prikaz tamošnje revolucije. Dve srazmerno skorašnje studije, Kako su boljševici preuzeli vlast Sergeja Melgunova*i Crveni oktobar Roberta V. Danijelsa5, veoma su korisne ali i ograničene budući da obe obrađuju uglavnom razdoblje pre, tokom i — u Melgunovljevom slučaju — odmah posle zbacivanja Privremene vlade; važnim događajima iz leta i rane jeseni 1917. godine, koji su od bitnog značaja za razumevanje oktobarskih zbivanja, nije posvećeno dovoljno pažnje. Osim toga, nije uzeto u obzir ni političko ponašanje petrogradskih radnika, vojnika i mornara, niti njihov uticaj na tok revolucije, već su oktobarski događaji prikazani uglavnom kao neorganizovana borba dva podjednako neodlučna i nesposobna neprijatelja — vlade Kerenskog i boljše-vičkog rukovodstva.

Ako ova knjiga doprinese popunjavanju te praznine u zapadnoj istoriografiji i ujedno podstakne čitaoce da događaje iz 1917. godine sagledaju u novoj perspektivi, ona će ispuniti svoju svrhu. Bio mi je glavni cilj da što potpunije i tačnije rekonstruišem razvoj „revolucije odozdo" i strukturu, delovanje i položaj svih nivoa boljševičke partijske organizacije u Petrogradu između februara i oktobra 1917. godine. Pri tome sam pokušao da razjasnim vitalni odnos između ta dva središna vida revolucije i konačnog uspeha boljševika.

Obimna istraživanja u tom pravcu navela su me da dovedem u pitanje mnoge osnovne pretpostavke istoričara i iz Sovjetskog

* 49

48

Saveza i sa Zapada o karakteru i izvorima snage Boljševičke partije 1917. godine, pa čak i o samoj prirodi oktobarske revolucije u Petrogradu. Istoričari iz Sovjetskog Saveza u objašnjavanju oktobarske revolucije naglašavaju istorijsku neminovnost i ulogu čvrsto ujedinjene revolucionarne partije pod Lenjinovim rukovodstvom, dok mnogi zapadni naučnici gledaju na taj događaj kao na istorijsku slučajnost ili, češće, kao na dobro izveden državni udar bez značajnije podrške masa; ja smatram, međutim, da je celovito objašnjenje boljševičkog dolaska na vlast mnogo složenije nego što je predstavljeno u ijednom od tih tumačenja.

Proučavajući težnje fabričkih radnika, vojnika i seljaka, kako su one izražene u tadašnjim dokumentima, nalazim da su se podudarale s programom političkih, ekonomskih i društvenih reformi koji su boljševici istakli u vreme kada su sve druge veće partije bile uveliko diskreditovane zato što se nisu dovoljno zalagale za stvarne unutrašnje promene i za hitan izlazak Rusije iz rata. To je imalo za posledicu da su u oktobru ciljevi boljševika, kako su ih mase shvatale, dobili snažnu podršku naroda.

Boljševička partija u Petrogradu je godine 1917. malo ličila na onu velikim delom ujedinjenu, autoritarnu, konspirativnu organizaciju pod čvrstim Lenjinovim rukovodstvom, kakva se prikazuje u većini postojećih istorija. Razume se, Vladimir Ilič Lenjin je snažno uticao na usmere- nost partije ka skoroj socijalističkoj revoluciji. Rođen u Simbirsku 1870. godine kao siin školskog nadzornika iz redova nižeg plemstva, Lenjin, pravnik po struci, pristupio je ruskom socijaldemokratskom pokretu devedesetih godina XIX stoleća i ubrzo se posvetio radu na organizovanju ruske radničke klase u političku snagu kadru da vodi borbu za zbacivanje carističkog samodržavlja. Godine 1903. on je, gotovo bez ičije pomoći, izazvao poznati rascep Ruske socijaldemokratske radničke partije na radikalnu boljševičku i umerenu menjševičku frakciju, uglavnom po pitanju prirode i ciljeva marksističke revolucionarne partije u Rusiji. Lenjin je smatrao da je u tadašnjim ugnjetačkim uslovima potrebno stvoriti čvrsto povezanu, centralizovanu organizaciju disci- plinovanih i borbenih revolucionara, a ne demokratsku masovnu radničku partiju, kakvu su zamišljali menjševici.6 Jedino visokoprofesionalna partija, tvrdio je Lenjin u to vreme, biće kadra da izvrši revolucionarne zadatke i da rusku socijaldemokratiju zaštiti od reformizma i gubitaka usled proganjanja vlasti.

Godine 1905. Lenjin je izmenio klasično marksističko shvatanje o revoluciji u dve etape, koje je većina ruskih socijaldemokrata smatrala primenljivim na Rusiju, i izložio mišljenje da bi posle zbacivanja cara „revolucionarna demokratska diktatura radnika i seljaka" mogla pripremiti put za socijalističku revoluciju i bez dužeg perioda liberalne vlade i kapitalističkog industrijskog razvoja.

Posle izbijanja prvog svetskog rata, u svim većim ruskim socijalističkim grupama javile su se „odbranaške" frakcije, koje su pružale podršku ruskim ratnim naporima, i „internacionalističke" frakcije, koje su osuđivale vojni obračun u Evropi i zahtevale hitno sklapanje mira bez pobednika ili pobeđenih. U to vreme Lenup se ponovo jasno izdvojio od većine svojih drugova socijalista po tome

49

što je odbijao da podrži ratne napore svoje zemlje i što je umesto toga isticao da je neposredni socijaldemokratski cilj raspirivanje društvene revolucije u svim zaraćenim državama. Kasnije je izgradio smelu, mada hladno primljenu teoriju, po kojoj je s izbijanjem rata kapitalistički sistem dostigao svoju najvišu, „imperijalističku" fazu i stvorio kritičnu situaciju u međunarodnim ekonomskim odnosima koja će ubrzano dovesti do međunarodne socijalističke revolucije.7

Početkom 1917. godine, naglo pogoršani ekonomski uslovi, teški vojni porazi, ogromni gubici u ljudstvu i nesposobnost i zloupotreba vlasti bez presedana u istoriji, doveli su do toga da je stari režim izgubio podršku u gotovo svim slojevima stanovništva Rusije. Na Međunarodni dan žena, 23. februara, nemiri u dugim redovima domaćica Tcoje šu po velikom mrazu čekale za hleb prerasli su u masovne demonstracije sa zahtevom za zbacivanje monarhije i okončanje rata. Nedelju dana kasnije car Nikola II bio ie prinu-■i j _____i *ii i ------------------------- ------m i n ■ « i r - - a u ---1 1« i f f o r ..... -đen da abdicira.

Lenjin, koji je već gotovo celu deceniju živeo u izgnanstvu, nalazio se u to vreme u Cirihu. Ono što je uspevao da dozna o revoluciji tih prvih nedelja bilo je uglavnom napabirčeno iz konzervativnih evropskih novina. To mu je nesumnjivo otežavalo uvid u pravo stanje stvari, ali ne toliko da ne pokuša da rukovodi delatnošću svojih pristalica u Rusiji. Čitajući prikaze zbivanja u Rusiji u listovima Tajms (Times), Le Tan (Le Temps) i Noje cirher cajtung (Neue Ziircher Zeitung), Lenjin je brzo uvideo da, dok u tim februarskim danima radnici vode bitku, buržoazija koristi situaciju da učvrsti vlastitu političku vlast u Petrogradu. Sudeći po njegovim spisima iz marta 1917. godine, on izgleda nije shvatao u kojoj su meri socijalističke vođe u Petrogradu sarađivale s liberalima u obrazovanju Privremene vlade, niti koliko su se široki slojevi stanovništva mirili, bar u tom trenutku, s takvim razvojem stvari. Lenjin je zamišljao da će ruski radnici, pošto doprinesu obaranju režima Nikole II, instinktivno shvatiti da buržoaska vlada neće učiniti ništa više nego caristički režim za ispunjenje njihovih glavnih težnji. Štaviše, posle tri godine najstrašnijeg ratovanja u istoriji, kome se još nije video kraj, Lenjin se zanosio mišlju da se sve veće evropske zemlje nalaze na pragu socijalističke revolucije i da će proleterski ustanak u Rusiji biti iskra koja će podstaći očajne, mira željne radnike da se svuda podignu protiv svojih vlada. Tako je u svojim prvim direktivama partijskom rukovodstvu u Petrogradu, delimično sadržanim u njegovim „Pismima iz daleka", naglašavao potrebu da se mase naoružaju i organizuju za neposredno predstojeću drugu etapu revolucije, u kojoj će „vladavina kapitalista i veleposednika" biti ukinuta.8

Vrativši se 3. aprila u Petrograd, Lenjin je javno izjavio da februarska revolucija nije resila osnovne probleme ruskog proletarijata, da radnička klasa Rusije ne može stati na pola puta i da će ruski proletarijat u savezu s vojničkim masama preobraziti buržoasku demokratsku revoluciju u proletersku socijalističku revoluciju.9

50

U petrogradskoj boljševičkoj organizaciji bilo je 1917. godine mnogo aktivista čiji su se pogledi bitno razlikovaliod Lenjinovih; boljševici raznih shvatanja vršili su znatan uticaj na određivanje partijske politike, doprinoseći ipak njenom uspehu. Bilo je, između ostalih, „umerenih" ili ^desnih" boljševika, koji su dosledno odbacdva*Ti, "g6tbvo sve Lenjiribve osnovne teorijske i strateške pretpostavke. Njihov najpoznatiji i najrečitiji predstavnik bio je tridesetčetvorogo- dišnji Lav. Kante^lgv. rodom iz Moskve i boljševik od 1903. godine. Kamenjev nije prihvatio shvatanje da je buržoaska demokratska revolucija u Rusiji završena. Smatrajući da je ruska radnička klasa još slaba, odbacujući pretpostavku da je cela Evropa na rubu ustanka i uveren da ni rusko seljaštvo ni strana buržoazija ne bi dopustili da u Rusiji pobedi socijalizam, blagi i uglađeni Kamenjev se od svog po- vratska iz Sibira u Petrograd polovinom marta 1917. zalagao za budni nadzor socijalista nad Privremenom vladom, a ne i za njeno obaranje. Sledećih meseci, kako je ruska revolucija uzimala maha, Kamenjev se počeo zauzimati za stvaranje jedne isključivo socijalističke vlade; to je trebalo da bude široka koalicija sastavljena od svih važnijih socijalističkih grupa, koja bi imala mandat samo dok Ustavotvorna skupština ne uspostavi demokratsku republiku. Što se tiče rata, Kamenjev se zalagao za pružanje podrške ratnim naporima do uspešnog zaključenja mirovnog sporazuma. Takvim stavom bio je bliži većini umerenih socijalista nego Lenjinu.

Među petrogradskim boljševicima bilo je 1917. godine i mnogo drugih vođa nezavisnih nazora, koji se često nisu slagali s Lenjinom u pogledu taktičkih pitanja, mada su prihvatali njegove teorijske stavove o mogućnosti socijalističke revolucije u Rusiji. Najistaknutiji među njima bio je poznati Lav Trgcki. tada u trideset osmoj godini, koji je stekao iffeSTinaraSnu slavu i -ogled među petrogradskim masama još kao odvažni i neustrašivi predsednik Petrogradskog sovjeta tokom revolucije 1905. godine. Odličan pisac, Trocki je bio i neumoran govornik, kadar da potpuno opčini slušaoce, pa je s pravom smatran jednim od najvećih besednika modernih vremena.10

Opšta linija delatnosti boljševika u 1917. godini bila je utvrđena na Sedmoj sveruskoj partijskoj konferenciji u aprilu i na Šestom kongresu Boljševičke partije, održanom krajem jula i početkom avgusta; u razdobljima između takvih nacionalnih skupova, ona je određivana prvenstveno većinom glasova u demokratski izabranom Centralnom komitetu Partije. U isto vreme, Centralni komitet, telo na čelu boljševičke organizacione hijerarhije, bio je potpuno nemoćan da kontroliše rad većih oblasnih organizacija u haotič- nim, lokalno različitim i promenljivim uslovima koji su vladali u Rusiji 1917. godine. On je retko i pokušavao da to čini, izuzev okvirno i uopšteno. Važna pomoćna tela u Petrogradu, kao što je Petrogradski komitet11, koji je rukovodio partijskim radom u prestonici, i Vojna organizacija12, zadužena za revolucionarnu delatnost među vojnicima, imala ju znatnu slobodu da svoju taktiku i propagandu prilago- đavaju lokalnim uslovima, i ta svoja posebna prava su, ako je trebalo uporno branila.

51

Ako se to izuzme, Lenjinova predrevolucionarna koncepcija o maloj, profesionalnoj, konspirativnoj partiji bila je napuštena i otvorena su vrata desetinama hiljada novih članova, koji su vršili znatan uticaj; tako je sada Partija bila u velikoj meri otvorena prema masama i pod uplivom njihovih težnji.

To ne umanjuje Lenjinov značaj u razvoju revolucije. Meni je isto toliko teško kao i gotovo svim mojim prethodnicima koji su pisali o revoluciji da zamislim pobedu boljševika bez Lenjina. Uprkos svim živim rasprama i borbama mišljenja koje su, kako nalazim, vođene u boljševičkoj organizaciji 1917. godine, boljševici su nesumnjivo bili čvršće ujedinjeni nego bilo koji od njihovih značajnih suparnika u borbi za vlast. To je svakako bio ključni činilac u njihovoj efikasnosti. Ipak, moja istraživanja pokazuju da su srazmerna prilagodljivost Partije i njena spremnost da reaguje na raspoloženje masa bar isto toliko doprineli konačnoj pobedi boljševika koliko i revolucionarna disciplina, organizaciono jedinstvo ili pokoravanje Lenjinu.

Trebalo bi da dodam da sam, pokušavajući da rekon- struišem događaje kojima se ova knjiga bavi, nastojao da pustim činjenice da govore za sebe; čitaocu se prepušta da prosudi da li moji zaključci odgovaraju podacima na kojima su zasnovani.

Kada se Lenjin vratio u Petrograd, aprila 1917. godine, i pozvao na hitno podizanje društvene'revolucije, ' umereni socijalisti i boljševici su ostali podjednako ravnodušni prema njegovim borbenim apelima. To su još bile euforične prve nedelje posle februarske revolucije. Izgledalo je da patriotska, liberalno-demokratska Privremena vlada, koja je trebalo • da upravlja dok narod ne izabere predstavnike za Ustavotvornu skupštinu koja će uspostaviti trajan politički sistem, uživa opšte poverenje i blagonaklonost. U toj vladi su bile neke od najdarovitijih i najpoznatijih ličnosti ruskog liberalnog pokreta. Novi predsednik vlade bio je knez Geor- gij Ljvov, veoma uvažavani, progresivni vođa zemstva (zemstva su bile ustanove ograničene mesne samouprave, osnovane 1864. godine). Ministar spoljnih poslova i najuticajnija ličnost u vladi bio je Pavel Miljukov, profesor istorije i vodeći predstavnik kadeta (konstitucionalnih demokrata, glavne ruske liberalne partije); u kabinetu su zajedno s njim bili i drugi istaknuti kadeti, kaoi Nikolaj Njekrasov, ministar transporta, Andrej Šingarjov, ministar poljoprivrede, i Aleksandar Manuilov, ministar prosvete. Na čelu važnog Ministarstva rata nalazio se moćni industrijalac i osnivač desno-liberalne Oktobrističke partije Alekandar Gučkov, koji je već bio -stekao znatno iskustvo u usmeravanju ratnih napora kao predsednik Centralnog odbora ratne industrije. Ministar finansija je bio Mihail Tereščenko, milionar koji se sam uzdigao iz siromaštva. Novi ministar pravosuđa bio je mladi pravnik Aleksandar Kerenski. F^re revolucije Ke- renski se pročuo kao žustri branilac u široko razglašavanim političkim procesima i kao levičarski delegat bez dlake na jeziku u Trećoj- i- Četvrtoj dumi.

' Dugogodišnji američki generalni konzul u Petrogradu Džon Harold Snodgras je nesumnjivo izražavao mišljenje većine tadašnjih posmatrača kada je u nedelju 25. marta 1917. godine napisao u listu

52

Njujork tajms (New York Times): „Nigde u svojoj zemlji nije ruski narod mogao naći bolje ljude da ga izvedu iz mraka tiranije... Ljvov i njegovi saradnici su za Rusiju ono što su Vašington i njegovi saradnici bili za Ameriku kada je postala nacija."

Naravno, većina prijatelja Rusije u inostranstvu verovala je da novi ministri mogu da govore u ime celokupnog stanovništva samim tim što ih je izabrala Duma, bleda kopija parlamenta u zapadnim državama, koja je bila ustanovljena u carističkoj Rusiji posle revolucije 1905. godine. To nije bila naročito valjana pretpostavka. Četvrta duma, koja je zasedala 1917. godine, izabrana je 1912. po propisima koji su lišavali prava glasa najveći deo stanovništva. Tokom februarskih dana u Petrogradu je obrazovan i Sovjet radničkih i vojničkih deputata, po uzoru na spontano formirane i kratkovečne organe koji su postojali u carističkoj Rusiji u vreme revolucije 1905. godine. Tokom proleća i leta 1917. sovjeti su obrazovani u svim rejonima Petrograda, a naporedo s njima nikle su slične ustanove široke narodne demokratije po gradovima, palankama i selima širom Rusije. U maju je u Petrogradu bio sazvan Sveruski kongres seljačkih sovjeta, a u junu su se predstavnici radničkih i vojničkih sovjeta okupili u prestonici na svom prvom svenarodnom kongresu. Na tim nacionalnim skupovima obrazovani su stalni Sveruski izvršni komiteti (Centralni izvršni komitet Sveruskog kongresa sovjeta radničkih i voj-ničkih deputata i Izvršni komitet Sveruskog kongresa seljačkih deputata), koji su, uzeti zajedno, bili brojniji i — s obzirom na podršku na koju su mogli računati među fabričkim radnicima i, naročito, seljacima — potencijalno snažniji nego Privremena vlada.

Do jeseni 1917. u centralnim organima Sveruskih sovjeta dominirale su vođe umerenijih socijalističkih partija — socijaldemokratske menjševičke i neogopulističke Socijali- stičke revolucionarne partije (eseri).T5~vatte"su se zadovoljavale ulogom čuvara revolucije i nisu ispoljavale nikakve namere da ugroze Privremenu vladu, zakonitog organa vrhovne političke vlasti. Razlozi za to su bili delimično doktrinarni: menjševici su se i dalje držali ortodoksne marksističke pretpostavke da će posle „buržoaske revolucije", koju je, kako se činilo, predstavljalo ukidanje samodržavlja, morati da usledi izvestan period buržoaske demokratske vladavine. Što se tiče esera u izvršnim komitetima, njih ideologija nije sprečavala da preuzmu vlast, ali su i oni mislili, kao i mnogi menjševici, da je saradnja s vojnim komandantima i trgovačko-industrijskim krugovima apsolutno neophodna za odbranu od kontrarevolucije i za opstanak Rusije u ratu.

Stanje koje je Lenjin zatekao po povratku u Rusiju u aprilu bilo je, stoga, drukčije od onoga koje je očekivao. Boljševički uticaj među radnicima i vojnicima bio je srazmerno slab. Menjševici i eseri su imali nflromnu većinu u sovjetima, koje je Lenjin sada smatrao zamecima organa radničke vlasti. Sovjeti su, pod vodstvom umerenih socijalista, pružali podršku Privremenoj vladi i, u očekivanju mirovnog sporazuma, podržavali napore za odbranu Rusije. Povrh svega, umereni boljševici, pod vodstvom Kamenjeva, stvorili su i u "Lenjinovoj vlastitoj partiji snažno raspoloženje za kompromis s vladom i izmirenje s menjševicima.13

53

Nastojeći da prilagodi svoje zahteve vladajućoj situaciji i da ih učini prihvatljivijim za većinu pripadnika svoje partije, Lenjin je postupao oprezno; mada je umanjio svoje neposredne ciljeve i pristao na ustupke umerenjacima, on je zadržao jezgro svog radikalnog programa i svoju taktičku elastičnost. U pogledu mogućnosti obrazovanja ujedinjene socijaldemokratske partije, Lenjin je bio nepokolebljiv; savez s menjševicima, tvrdio je on, povezao bi Boljševičku partiju s naporima za odbranu Rusije, što bi uništilo njenu sposobnost da vodi svetsku revolucionarnu borbu. Lenjin je kategorički izjavljivao da će udariti po vlastitim redovima ako njegovi sledbenici budu insistirali na ponovnom ujedinjenju i ako odbijaju da se aktivno suprotstave vladinim ratnim naporima. Razgovori o ujedinjenju između menjše- vika i boljševika ubrzo su prekinuti, gotovo isključivo zbog Lenjinovog stava14; pa ipak, tokom cele 1917. godine, među boljševicima se održalo snažno raspoloženje za političku saradnju s drugim socijalističkim grupama.

Lenjin je odbijao da izmeni i svoju teorijsku analizu revolucije. U jednom rezimeu svojih pogleda, objavljenom u glavnom partijskom listu Pravda 7. aprila — to su slavne „Aprilske teze" — on je stanje u Rusiji opisao kao prelaz između prve, „buržoasko-demokratske" etape revolucije, i druge, „socijalističke" etape. On je i dalje tvrdio da Privremenoj vladi ne treba pružati nikakvu podršku i da je cilj Partije prenošenje vlasti na sovjete. Pa ipak, Lenjinova poruka više nije obuhvatala i neposredan poziv na oružje. Dokle god mase veruju buržoaziji, objašnjavao je Lenjin, prvenstveni zadatak Partije je da raskrinkava obmanjivačku delatnost Privremene vlade i zablude rukovodstva Sovjeta. Partija će morati da strpljivo dokazuje masama da Privremena vlada ne može obezbediti mir i da jedini stvarno revalucionarni oblik vlasti predstavljaju sovjeti.15

Zahvaljujući delimično tim prilagođavanjima, a delimično energičnom agitovanju, Lenjin je za kratko vreme uspeo đa pridobije podršku značajnog dela boljševičkog rukovodstva. Taj početni uspeh odrazio se u radu Petrogradskog komiteta boljševika u aprilu, kao i u rezultatima Prve petrogradske gradske konferencije boljševika, na kojoj je Lenjin izvojevao svoje prve pobede nad desničarima. Konfe-rencija je zasedala od 14. do 22. aprila i usvojila je velikom većinom od trideset sedam prema tri glasa rezoluciju koju je sastavio Lenjin. U rezoluciji se osuđivala Privremena vlada i pozivalo se na prenošenje vlasti na sovjete.16

Na Sveruskoj partijskoj konferenciji boljševika, koja je počela s radom u Petrogradu 24. aprila, Lenjin je izvojevao dalje pobede. Rezolucija Konferencije o ratu izražavala je Lenjinovo beskompromisno odbacivanje vojnog sukoba i napora za odbranu Rusije. U rezoluciji o pitanju upravljanja, Konferencija je osudila Privremenu vladu kao oruđe buržoazije i saveznika kontrarevolucije, i nagovestila da će proletarijat morati da se organizuje i naoruža u cilju samozaštite.17

Ipak, Kamenjevljeva frakcija se na Aprilskoj konferenciji uporno i glasno zalagala za svoj stav, što nije ostalo bez rezultata. O uticaju umerenjaka govori to što su petorica bila izabrana u Centralni komitet, koji je imao devet članova,18 čime je bila obezbeđena

54

umerenjačka politika toga tela od kraja aprila do kraja jula. Umerenjačka stanovišta došla su do izražaja i u glavnim rezolucijama donetim na Konferenciji.19

Osim toga, bila je odložena — delimično zbog uticaja umerenjaka — podrobna diskusija o nekim osnovnim teorijskim pretpostavkama Lenjinovog programa, a prvenstveno o njegovom konceptu imperijalizma kao najviše faze kapitalizma.20

U celini posmatrano, rezolucije Aprilske konferencije neodređeno su usmeravale Partiju ka socijalističkoj revoluciji, ne dajući, međutim, odgovor na presudna pitanja „kako" i „kada". U nekoliko rezolucija se pominjalo prenošenje vlasti na sovjete kao konačni cilj, ali je naglašavano da u tekućem periodu Partija treba da se usredsredi na „dugotrajan zadatak izgrađivanja klasne svesti proletarijata", „njegovu mobilizaciju za pružanje otpora kolebljivoj politici sitne buržoazije" i „jačanje i učvršćivanje boljševičkih snaga u sovjetima".

Među boljševičkim vođama iz cele Rusije, okupljenim na Aprilskoj konferenciji, preovlađivalo je mišljenje da se ti zadaci neće obaviti preko noći. Pa ipak, tokom sledećih nedelja, pokret za svrgavanje Privremene vlade i za prenošenje državne vlasti na sovjete raširio se neverovatnom brzinom među radnicima, vojnicima i mornarima u prestonici, delimično kao posledica široko rasprostranjenog razočaranja ishodom februarske revolucije. Nezadovoljstvo je na prvom mestu izazvano pogoršanjem ekonomskih uslova. Naročito je u Petrogradu rat doveo do kritične nestašice stanova, hrane, odeće, ogreva, sirovina. Neke od tih nestašica bile su prouzrokovane zastojem u prilivu strane robe, kao što je ugalj iz Engleske ili jeftine pamučne tkanine iz Sjedinjenih Država; većina je, međutim, bila posledica poremećaja u domaćem saobraćaju i trgovini. Unutrašnji vodeni putevi i ruska železnička mreža jednostavno nisu mogli da zadovoljavaju i civilne i vojne potrebe. Osim toga, seljaci, koji nisu mogli da kupuju industrijsku robu, odbijali su da svoje žito prodaju za novac čija je vrednost naglo padala. S povećanjem nestašica proširio se jaz između nadnica i troškova života, koji su naglo rasli. Inflacija je najteže pogodila petrogradske fabričke radnike, kojih je bilo oko 390 000, od čega su jednu trećinu činile žene. Uprkos značajnom povećanju nominalnih nadnica u periodu od izbijanja rata do početka 1917. godine (čak 260%>), realna vrednost nadnica je opala na oko trećinu predratne, uglavnom zbog drastičnog povećanja cena potrošnih dobara.21

Februarska revolucija nije ublažila te teškoće; naprotiv, u martu i aprilu došlo je do još veće krize .vlasti, pa je to, zajedno sa stalnim pogoršanjem transporta, dovelo do novih teškoća u snabdevanju. Sve veća nestašica sirovina i goriva nagnala je vlasnike fabrika da dalje smanjuju proizvodnju, što je izazvalo još veću nezaposlenost. Istovremeno, stalno se pogoršavalo snabdevanje namirnicama; po-kušaji vlade da zavede efikasan način utvrđivanja cena i racioniranja hrane nisu uspeli da ublaže nezadovoljstvo zbog nestašica. U proleće 1917. godine radnicima u priličnom broju fabrika znatno su povećane nadnice. Međutim, vrtoglav porast cena brzo je obezvredio to

55

povećanje, pa već početkom leta ekonomski položaj petrogradskih fabričkih radnika nije bio nimalo povoljniji nego u februaru.22

Za 215 000 do 300 000 vojnika, pripadnika zbog rata pojačanog Petrogradskog garnizona, kao i za mornare i vojnike susedne kronštatske pomorske baze, kojih je bilo oko 30 000, plodovi februarske revolucije predstavljali su slično razočaranje. U normalnim vremenima gardijski pukovi, koji su činili kičmu garnizona, bili su posebno obučene jedinice, regrutovane uglavnom od seljaka; to tradicionalno jezgro bilo je upropašćeno na ratnim poprištima istočne Pruske i Galicije 1914—1916. godine. Otuda su 1917. većinu vojnika stacioniranih u Petrogradu i oko njega, uključujući i one iz gardijskih pukova, sačinjavali loše obučeni ratnodopski regruti, još pretežno seljačkog porekla. Tim vojnicima je bila strana vojnička disciplina, a mnogi od njih su bili iscrpljeni službom na frontu. Do prelomnog trenutka u februarskoj revoluciji došlo je kada su se garnizonske jedinice počele, jedna za drugom, pridruživati pobunjenom gradskom življu.

Posle sloma starog režima vojnici i mornari su smenili oficire-'koji su se otvoreno suprotstavljali revoluciji, kao i sve one koje je bio glas da su naročito strogi. U početku, oni su pozdravili promene ' KSJ£"!Je "revtflu'cija uhela u oružane snage. U najvažnije od njih spadalo je obrazovanje demokratski izabranih vojničkih i mornaričkih komiteta sa širokim, ali nejasno definisanim upravnim ovlašćenjima u svim jedinicama (stvaranje tih komiteta sankcionisao je Pe- trogradski sovjet u svojoj slavnoj „Naredbi broj jedan",23 izdatoj 1. marta). Vojni kadrovi su budno pazili na svaki nagoveštaj povratka na stari poredak i očekivali su kompromisni mir koji će, kako su verovali, Petrogradski sovjet obezbediti pregovorima. Razumljivo je stoga što su ih uz- nemiravale rodoljubive izjave Privremene vlade i njena oči-gledna briga za zaustavljanje daljeg razvoja revolucije i za poboljšanje vojne spremnosti Rusije.24

Iz tih razloga, do kraja proleća petrogradski radnici i vojnici, čiji se broj naglo povećavao, kao i mornari Baltičke flote, počeli su sve više gledati na Privremenu vladu kao na organ posedničkih klasa, neprijateljski raspoložen prema temeljnim političkim promenama i nezainteresovan za potrebe običnog naroda. S druge strane, sovjeti su sve određenije suprotstavljani Privremenoj vladi, pa se na njih gledalo kao na istinski demokratske institucije narodne samouprave. Jaz između vladine orijentacije i raspoloženja i težnji petrogradskih masa prvi put se jasno pokazao 20. i 21. aprila kada su hiljade radnika, vojnika i mornara izašle na ulice noseći transparente „Dole Miljukov!", „Dole anek- siona politika!", pa čak i „Dole Privremena vlada!", i pro- testujući zbog Miljukovljeve očigledne namere da vodi rat do „pobedonosnog završetka". Značajno je da su demonstracije prekinute tek na zahtev Petrogradskog sovjeta, pošto su demonstranti prethodno prenebregli vladino naređenje da se raziđu.25

Neposredno posle te aprilske krize iz Kabineta su otišli Miljukov i Gučkov, dvojica ministara najtešnje povezanih s omrznutom spoljnom i vojnom politikom vlade. U tom prvom političkom pregrupisavanju posle februarske revolucije nekoliko istaknutih

56

umerenih socijalističkih vođa iz Petrogradskog sovjeta prihvatilo je ministarske položaje. Gruzijski menjševik Iraklij Cereteli, strastveni tribun socijaldemokratske frakcije u Drugoj dumi pre nego što su ga uhapsili i prognali u Sibir, koji je gotovo cele 1917. godine bio verovatno najuvaženiji funkcioner u Sovjetu, postao je ministar pošta i telegrafa. (Cereteli je bio priznati prvak menjševičko-eserskog bloka i pokretač mnogih njegovih političkih akcija.) Titularni vođa i glavni teoretičar eserovaca Viktor Cernov poslao "ministar poljoprivrede.' Ceretelijev blišET "sarađRik Mihail Skobeljev naimenovan je za ministra rada. Aleksej Pešehonov, osnivač i voda Narodne socijalističke partije, postao je ministar snabdevanja prehrambenim proizvodima. Jedan drugi eserovac, Pavel Pereverzev, prihvatio je položaj ministra pravosuđa, dok je Kerenski postao ministar rata i mornarice.

Te personalne promene, međutim, nisu znatnije izmenile orijentaciju vlade. Kabinet je sada bio podeljen; jednu struju su činili liberali, rešeni da odlože temeljne reforme do sazivanja Ustavotvorne skupštine, a da se u međuvremenu gotovo isključivo bave ponovnim uspostavljanjem upravne vlasti, jačanjem borbene sposobnosti armije i vođenjem rata do pobede, a drugu umerene socijalističke vođe iz Sovjeta, koji su gledali s razumevanjem na zahteve naroda za neođ- ložnim reformama i nadali se da će preuzeti inicijativu za što brže okončanje rata, bez aneksija i plaćanja odštete. Otuda je ta prva koalicija, obrazovana početkom maja, bila u suštini još manje kadra .nego prethodna vlada da se od-lučno uhvati uKoštac s nacionalnim problemima. Nesposobna da postigne punu saglasnost o domaćim stvarima, vlada je na polju spoljne politike odlučila da jača borbenu spremnost oružanih snaga za planiranu letnju ofanzivu, a da se istovremeno zalaže za pregovore o sklapanju kompromisnog mira.

Cim su se umereni socijalisti pridružili prvoj koaliciji, u narodu su ih poistovetali s neuspesima Privremene vlade. Od svih ruskib političkih grupa jedino su boljševici ostali neokaljani vezom s vladom, pa su stoga imali odrešene ruke da organizuju otpor prema njoj, što je Partija iskoristila u najvećoj mogućnoj meri.

Uoči prvog svetskog rata boljševici su bili uspeli da odbiju znatan broj petrogradskih fabričkih radnika od umerenijih menjševika.26

Veliki deo tih pristalica bio je verovatno izgubljen tokom rata, kada su hiljade iskusnih radnika poslate na front i kada je boljševička organizacija u Petrogradu desetkovana usled hapšenja. Ubrzo posle februarske revolucije boljševici su počeli raditi na jačanju svoga uticaja među vojnicima i fabričkim radnicima, delujući preko organa kao što su boljševička Vojna organizacija, mesni partijski komiteti, rejonski sovjeti, sindikalne podružnice, fabričko-zavodski27 komiteti i druge nepartijske masovne organizacije. U Petrogradskom sovjetu, na brojnim političkim skupovima i na stranicama partijskih listova s masovnim tiražom — na stranicama Pravde, Soldatske pravde i Rabotnice28 — oni su bučno oglašavali svoje programe i izražavali ono što su smatrali najjačim težnjama masa. Se- ljacima-vojnicima iz garnizona boljševici su govorili: Ako ne želite da poginete na frontu, ako ne želite ponovno zavođenje carističke discipline, ako hoćete

57

bolje uslove života i ponovnu raspodelu obradive zemlje, vlast se mora preneti na sovjete. Obraćajući se radnicima, boljševici su isticali zahteve od posebnog interesa za njih — čvrst nadzor sovjeta nad svim fazama privrede, veće nadnice, osmočasovno radno vreme, radničku kontrolu u fabrikama i obuzdavanje inflacije. Svaljujući krivicu za nerešene probleme, na ,.gramzive kapitaliste i spahije", boljševici su upozoravali na opasnost od ružne aveti kontrarevolucije ukoliko sovjeti ne preuzmu vlast.

Rezultati tih napora uskoro su se pokazali. U februaru je u Petrogradu bilo oko dve hiljade boljševika. U vreme otvaranja Aprilske konferencije broj članova Partije je porastao na šesnaest hiljada. Do kraja juna popeo se na trideset dve hiljade, dok je dve hiljade garnizonskih vojnika pristupilo boljševičkoj Vojnoj organizaciji, a četiri hiljade se učlanilo u „Klub Pravda", „nepartijski" klub za vojne kadrove kojim je upravljala Vojna organizacija.29 (Uticaj Partije bio je naročito jak u nekoliko velikih vojnih jedinica smeštenih u radničkim četvrtima prestonice i u Kronštatu, gde je sredinom maja mesni sovjet doneo rezoluciju kojom se odbacuje vlast Privremene vlade.)

Već krajem proleća veliki broj nestrpljivih petrogradskih radnika, vojnika i mornara pod boljševičkim uticajem, na jednoj strani, našao se pred otvorenim sukobom i s Privremenom vladom i s vođama umerenih socijalista u Sovjetu na drugoj. Prvi su zahtevali prenošenje upravne vlasti na Sovjet, dok su drugi tvrdili da bi takav korak lako mogao dovesti do katastrofe. Situacija se još više zaoštrila početkom juna, kada je boljševička Vojna organizacija, pod- staknuta svojim buntovnim preobraćenicima iz redova običnih garnizonskih vojnika, predložila da u vreme održavanja Prvog sveruskog kongresa sovjeta radničkih i vojničkih deputata Partija organizuje masovni protestni marš protiv rata i protiv vlade (kongres se održavao u Petrogradu od 3. do 24. juna) Centralni komitet Partije je prihvatio predlog i zakazao demonstracije za 10. jun. Zamisao je naišla na dobar odziv. Pošto su kao glavni razlozi za organizovanje demonstracija navođeni neslaganje s pokretanjem nove ofanzive protiv Nemaca i Austrijanaca i postavljanje zahteva za prenošenje vlasti na esersko-menjševički Sovjet, a ne na samu Boljševičku partiju, pokret je privukao čak i nominalne pristalice umerenih socijalističkih partija.30

Kongres sovjeta, koji se jednom rezolucijom upravo obavezao na punu saradnju i podršku vladi, gledao je na zakazani marš kao na opovrgavanje svoje politike, što je u stvari i bio slučaj, i otvorenu pretnju koaliciji. Devetog juna delegati na Kongresu su odlučili da preduzmu sve potrebne mere za sprečavanje marša; doneta je odluka o trodnevnoj zabrani demonstracija, delegati su bili upućeni u radničke četvrti i kasarne, a na boljševičke vođe je bio izvršen veliki pritisak da preispitaju svoje planove. U poslednjem času, boljševički Centralni komitet je, delimično zbog tog otpora, otkazao demonstracije.

Događaj koji se zbio uskoro posle toga pokazao je koliko je takav stav Kongresa bio nepopularan među petrogradskim radnicima i vojnicima. Dvanaestog juna, Kongres sovjeta je, zaplašen očiglednom uznemirenošću prestoničkih radnika i vojnika i uveren da će se oni odazvati na poziv većinskih socijalista isto tako

58

spremno kao i na poziv boljševika, zakazao vlastiti masovni marš za 18. jun. Te demonstracije su bile zamišljene kao gest pomirenja s boljševicima i kao sredstvo da se masovna uznemirenost preobrazi u izraz podrške politici Kongresa. Mada su se menjševici i eserovci energično zalagali za uspeh marša, njihova zamisao se na kraju pokazala kao štetna po njih same. »Zakazanog dana pred umerenim socijalistima iz rukovodstva Sovjeta prolazila je duga kolona od preko 400 000 radnika i vojnika, koji su predstavljali gotovo sve petrogradske fabrike i pukove, noseći visoko uzdignute crvene transporente s parolama: „Dole deset ministara kapitalista!", „Dole politika ofanzive!", „Sva vlast sovjetima!". U moru boljševičkih za-stava i transparenata, po pričanju Isavremerilka, tek tu i tamo mogle su se videti parole koje je preporučivao Kongres.

To jasno svedočanstvo o jazu između raspoloženja naroda u Petrogradu i ponašanja vlade i rukovodstva Sovjeta izazvalo je neslaganja među umerenim socijalistima, pa su se u organizacijama i menjševika i esera počele javljati borbene leve frakcije. Ali, mada su razočaranje Privremenom vtađoffiT'poE[ršKa ""boljševičkom programu već bili široko rasprostranjeni u prestonici, to u većini gubernija na frontu nije bio slučaj. -Sastav Prvog kongresa sovjeta verovatno je odražavao pravi međusobni odnos snaga u zemlji kao celini: među prisutnima je bilo 533 registrovaniR"~meiijČCT'i'kEf i esera, a 105 boljševika.31

U tim okolnostima, dok su umereni socijalisti uporno odolevali svim pritiscima za uspostavljanje vladavine sovjeta, Lenjin je upozoravao svoje saradnike da se ne zavaravaju nadom da će se vlast moći preneti na sovjete mirnim putem. Istovremeno, on je nepokolebljivo stajao na stanovištu da politički nestrpljive elemente u petrogradskoj boljševičkoj organizaciji, i lokalne radnike i vojnike uopšte, treba čvrsto kontrolisati još neko vreme dok se programu Partije ne obezbedi šira podrška među seljacima u unutrašnjosti i vojnicima na frontu.

To nije bio jednostavan zadatak. Partiju su u njenom naglom rastu posle februara preplavili borbeni elementi koji su vrlo malo znali o marksizmu i koje nije ujedinjavalo gotovo ništa »slm žarke želje za revolucionarnom akcijom.Taj" problem je prvi put iz"bio....na vid cio prilikom masovnihprotesta protiv Miljukova. U pokretanju uličnih demonstracija nesumnjivo su imali udela članovi Partije iz fabrika i garnizonskih pukova, ali se Centralni komitet umešao tek kada je protest bio u punom zamahu; vrhovno partijsko rukovodstvo se naknadno saglasilo s demonstracijama. Im- pulsivni elementi u petrogradskoj partijskoj organizaciji i u boljševičkoj Vojnoj organizaciji, reagujući na raspoloženje svojih borbenih glasača, a zabrinuti da ih ne potisnu anarhisti, zauzeli su znatno radikalniji stav; neki aktivisti iz Petrogradskog komiteta štampali su i rasturali letak s pozivom u ime Partije na neodložno zbacivanje Privremene vlade i hapšenje članova Kabineta.32 Ti isti elementi su tokom priprema za neodržane demonstracije od 10. juna bili izradili vlastite planove za zaposedanje skladišta municije i sedišta glavnih gradskih službi.33

59

Početak dugo očekivane ruske ofanzive 18. juna otežao je problem kontrolisanja nemira u Petrogradu. Prekoman- dovanl na'Trorit đa Tsl pojačale napad, hiljade garnizonskih vojnika, uključujući i mnoge članove boljševičke Vojne organizacije, zahtevale su da se Privremena vlada bez oklevanja zbaci.

Tokom druge polovine juna Lenjin je posvetio mnogo pažnje obuzdavanju svojih pristalica koje su se zalagale za neposrednu akciju.34 Istovremeno, on je radio na nacrtu programa za predstojeći kongres Partije, koji je bio zakazan za 26. jul. Krajem meseca Lenjin je bio premoren od pre- teranih naprezanja tokom proteklih nedelja. Dvadeset sedmog juna on je sa sestrom Marijom otišao iz Petrograda da J5£unekoliko - dana odmori ti poljsko j ' ku'aći"" V ia'đimira Bonča-Brujeviča u selu Nejvoli u Finskoj. Tamo je proveo neko vreme odmarajući se na letnjem suncu, šetajući i plivajući u obližnjem jezeru.

Taj prijatni predah prekinut je u rano jutro 4. jula vešću da "fe U prestonlCf buknuo masovni ustanak. To zabrinjavajuće obaveštenje Lenjinu J8 preheo Maksimilijan Saveljev, koji je prethodne večeri bio poslat iz Petrograda u ime boljševičkog Centralnog komiteta. Situacija u prestonici je bila kritična, a Partija je očigledno bila duboko upletena u događaje. Trebalo je doneti presudne odluke. Ne gubeći ni časa, Lenjin je uhvatio rani jutarnji voz za Pe- trograd.35

BOLJŠEVICI DOLAZE NA VLAST

60

JULSKI USTANAK

Oko dvadeset pet milja daleko od prestonice, blatom isprskani, tamnozeleni vagoni finske železnice vijugali su između četinarima obraslih i kamenitih brda, prošaranih ponekom grupom urednih brvnara. Bio je to prvi jutarnji voz. Sedeći na tvrdim, od upotrebe uglačanim klupama rasklimatanog vagona čiji su putnici bili uglavnom dobro odeveni ljudi koji su išli na posao u Lenjingrad iz svojih letnjikovaca u Finskoj, Lenjin, njegova mlađa sestra Marija i njegovi drugovi Bonč-Brujevič, stručnjak za ruske verske sekte i aktivan član ruske Socijaldemokratske partije od njenih najranijih godina, i Saveljev, univerzitetski obrazovani sin jednog sitnog plemića, takođe član Partije s dugogodišnjim stažom, živo su razgovarali. Oko devet časova voz je prešao usku, krivudavu reku Sestru, koja je obeležavala granicu između Finske i Rusije; nekoliko minuta kasnije, on je usporio i zaustavio se na maloj pograničnoj postaji Beloostrov.

Dalje uz prugu jedan železničar je otkačio lokomotivu, koja se, ritmički brekćući i pišteći, sporo udaljila da uzme drva i vodu. Razgovor između Lenjina i njegovih drugova u tom trenutku je prekinuo revnosni pogranični službenik koji je ušao u njihov kupe i oštro naredio: '.Dokumenta! Pokažite svoja dokumenta! Pripremite ih!." Mnogo godina posle toga Bonč-Brujevič nije mogao zaboraviti zebnju koju je osećao dok su on i njegovi prijatelji predavali dokumenta službeniku. Lenjin je putovao s vlastitim pasošem. Hoće li ime „Uljanov" izazvati podozrenje? Službenik stavi pečat na sva četiri pasoša, bacivši samo letimičan pogled na njih, i žurno ode dalje.1

5' 67

1.

Za vreme dvadesetominutnog zadržavanja u Beloostrovu Bonč-Brujevič pohita da donese jutarnje novine, dok su Lenjin, Saveljev i Marija Iljinična poručili kafu u staničnom

68

bifeu. Bonč-Brujevič se uskoro vrati s nekoliko najnovijih izdanja, i Lenjin ih dograbi da bi video vesti o ustanku u Petrogradu. U manje-više svim novinama upadljivo štampani izveštaji donosili su pojedinosti o događajima iz prethodnog dana. Izlazak naoružanih vojnika i fabričkih radnika na ulice pripremili su, izgleda, u rano popodne pripadnici Prvog mitraljeskog puka, koji je imao nekoliko hiljada vojnika. Po jedan ili dva mitraljesca bili su upućeni u svaku važniju fabriku i vojnu jedinicu, gde je njihov poziv na ustanak bio najčešće sa oduševljenjem prihvaćen. Do večeri su građani pripadnici više klase nestali sa ulica u centru grada, a hiljade vojnika u punoj ratnoj spremi i radnika sa zastavama, mnogi sa porodicama, demonstrirale su pred Tavričeskim i Marijinim dvorcem, sedištem Privremene vlade i Sovjeta, zahtevajući prenošenje vlasti na Sovjet. Po tim izveštajima, velike grupe pobunjenih radnika i vojnika skrenule su s pravca da bi u povorci prošle pored glavnog štaba Boljševičke partije u Dvorcu Kšešinske, što je bio znak da su boljševici imali udela u organizovanju ustanka, a i dokaz velikog autoriteta Partije među petrogradskim masama.

Zapaženo je da su celo veče gradom nesmetano kružili pobunjenici u automobilima konfiskovanim sa ulica i u vojnim kamionima načičkanim mašinskim puškama i ukrašenim crvenim zastavama. Stizali su brojni izveštaji o na- sumičnoj pucnjavi iz pušaka i mašinki u raznim delovima grada; broj žrtava još nije bio poznat. Na železničkim stanicama, u dugim redovima čekali su za karte uplašeni, gospodski odeveni Petrograđani i spremali se da napuste grad. Ustaničke snage su s dopuštenjem dežurne straže zaposele psihološki i strateški važnu Petropavlovsku tvrđavu. Prema poslednjim izveštajima, grupa pobunjenih vojnika je pokušala da zarobi ministra rata Kerenskog, ali joj to nije pošlo za rukom. Osim toga, levičari su izgleda izvojevali veliku pobedu u Radničkoj sekciji Petrogradskog sovjeta, koja je prethodne večeri raskinula s rukovodstvom centralnih organa Sovjeta, saglasivši se s prenošenjem vlasti na sovjete i s obrazovanjem komisije zadužene da masovnom pokretu da miran i organizovan karakter.2

Na početku nemira vlada i Sovjet su apelovali na vojnike i radnike da ne izađu na ulice; pošto se videlo da taj pokušaj nije uspeo, komandant Petrogradskog vojnog okruga, general Pjotr Polovcev, mlad, ali odlučan i već više puta odlikovan konjički oficir, hitno je pozvao jedinice garnizona da uspostave red na ulicama. Međutim, na njegova naređenja se nisu osvrtali čak ni vojnici koji nisu učestvovali u pobuni. Kasno uveče Polovcev je objavio zabranu održavanja novih demonstracija. U međuvremenu, i tokom cele noći, povremeno su se sastajali Kabinet i Sveruski izvršni komiteti radi većanja o sve dubljoj krizi.

U tim prvim izveštajima različito je tumačen neposredni povod ustanka. Prema jednoj od priča koje su tada kružile, nekoliko kadeta dalo 'je ostavku na položaj u Kabinetu zbog neslaganja sa socijalističkim ministrima u vezi s vladinom politikom prema Ukrajini.3 Neki posmatrači su zaključivali da

69

je pobuna neposredno povezana s očiglednim raspadom koalicije. Tako je jedan dopisnik kadetskih novina Reč navodio da je kriza koalicije dala povoda vojnicima u nekoliko pukova i radnicima u nekim fabrikama da ispolje svoju želju za prenošenjem „sve vlasti na sovjete".4 Drugi posmatrači su nemire pripisivali ogorčenju među garnizonskim vojnicima zbog brutalnih mera vojnih vlasti prema frontovskim jedinicama koje su odbile da napadnu neprijatelja.5

Uprkos razlikama u mišljenju u pogledu uzroka izbijanja pokreta za zbacivanje vlade, gotovo svi komentatori su se slagali da krivicu za nerede treba, više nego ijedna druga politička grupa, da snose boljševici. Dopisnik Izvestije, lista Centralnog izvršnog komiteta i Petrogradskog sovjeta, izve- štavao je da je jedan deo petrogradskog proletarijata i gar-nizona izašao na ulice sa oružjem u ruci zaveden „potpuno" neodgovornim boljševičkim agitovanjem". Po" njegovom mT- šljenju, boljševici"su pokttšaii -da ' u Vltfstfte svrhe iskoriste istinsko nezadovoljstvo i uznemirenost među proleterskim i vojničkim masama.6 U uvodniku nezavisnog liberalnog dnev-nika Birževije vjedomosti to mišljenje je još otvorenije iz-raženo. „Šta je ovo?", retorski se pitao pisac. „Ostvarenje nezadovoljene boljševičke želje od 10. juna? Oružani ustanak protiv Privremene vlade i većeg dela organizovane demokratije?"7 Mnogo godina kasnije Bonč-Brujevič se sećao da je tokom tog putovanja u Petrograd Lenjin bio najviše zabrinut zbog besa na boljševike, tako jasno izraženog u novinama od 4. jula.8

Treće zvono, koje je oglašavalo polazak voza, prekide Lenjinove misli. Progutavši na brzinu kafu i zgrabivši novine, on pohita za saradnicima, koji su se žurno vraćali u kupe. Kada se ponovo smestio, Lenjin ućuta i zadubi se u ostale važne vesti dana.

Tog letnjeg jutra novine su govorile o zabrinutosti, većoj od uobičajene, zbog sve kritičnije nestašice hrane i goriva. Drugog jula ministar za snabdevanje prehrambenim proizvodima Pešehonov pozvao je predstavnike Centralnog petrogradskog odbora za snabdevanje hranom kako bi ih obavestio o stalnom pogoršanju situacije. Izveštaj jednog službenika Odbora jasno je pokazivao da je došlo do raspada postojećeg sistema snabdevanja na petrogradskom području. Pokazalo se da bi čak i uz smanjenje sledovanja rezerve žitarica jedva potrajale do septembra. Odbor za snabdevanje je nešto ranije kupio 100 000 pudova (jedan pud odgovara težini od trideset šest funti, odnosno 16, 38 kg) pirinča u Vladivostoku, ali isporuka Petrogradu je kasnila zbog transportnih teškoća. Dovoz mleka je naglo opadao, uglavnom zbog deviznih problema s Finskom, glavnim snab- devačem Petrograda mlečnim proizvodima. Petrograd nije dobijao ni trećinu neophodnog minimuma zrnaste hrane i sena za stoku. Isporuke jaja i povrća su se takođe naglo smanjivale, delimično zbog toga što vlasti u nekim gubernijama nisu dozvoljavale da se namirnice iznose.9

70

Bilo je i vesti da je Odbor za snabdevanje ogrevom uputio hitan izveštaj gradonačelniku Petrograda opisujući situaciju u snabdevanju drvima kao katastrofalnu. U izve- štaju je nestašica objašnjavana prekidom železničkih linija, preopterećenošću petrogradskog železničkog čvora i teško-ćama u rečnom prevozu, prouzrokovanim problemima s rad-nom snagom i lošim vremenskim prilikama. Ukoliko se odmah ne preduzmu mere za otklanjanje zastoja u snabdevanju i dovozu drva, govorilo se u izveštaju, sve veći broj preduzeća i fabrika moraće da obustavi rad zbog nedostatka goriva.10 U drugom izveštaju se isticalo da su zbog sve veće nestašice goriva službenici Moskovske berze uputili hitan memorandum Ministarstvu trgovine i industrije u Petrogradu. Oni su upozoravali dotično Ministarstvo da će zbog nestašice goriva i sirovina mnoge fabrike gotovo izvesno morati da prekinu s radom tokom leta. Ti službenici su pružali snažnu podršku vlasnicima fabrika, koji su isticali da nemaju finansijskih mogućnosti da zadrže na platnom spisku hiljade radnika koje će uskoro ostati bez posla. Osim toga, oni su predviđali da će u većim industrijskim područjima neizbežno doći do masovnih radničkih nemira ukoliko vlada ne uposli nezaposlene radnike na poljoprivrednim radovima i ne obezbedi odgovarajuću pomoć za njih. U memorandumu se od vlade tražilo da obavesti javnost o prirodi i uzrocima novonastale situacije, kako radnici ostavljeni bez posla ne bi svaljivah odgovornost za to na vlasnike fabrika.11

Glavni vladini odbori zaduženi za pripremu izbora za Ustavotvornu skupštinu i za izradu programa agrarne reforme nastavljali su s radom. Prethodnog dana Odbor za izbore je utrošio mnogo časova raspravljajući o tome kako će u skupštini biti predstavljeni pripadnici oružanih snaga. U me-đuvremenu su Odboru za agrarnu reformu podnošeni izveštaji predstavnika mesnih odbora za agrarnu reformu o stanju u gubernijama. Delegat iz Penze izvestio je da tamošnji seljaci spontano sprovode u život načelo socijalizacije zemlje na taj način što prisvajaju i dele zemlju prema radnoj snazi koja će je obrađivati. Napori vlasti da zaštiti privatnu svojinu osuđeni su na neuspeh, tvrdio je on. Nijedan službenik se ne bi usudio da preduzme nešto protiv seljaka iz straha od odmazde. Jedan predstavnik poltavske gubernije izjavio je da seljaci zahtevaju socijalizaciju zemlje i očekuju da se ta akcija sprovede odgovarajućim zakonodavnim postupkom. »Meni je jasno«, nastavio je on, »da je nophodno da vlada pripremi zakone o unajmljivanju zemlje, o zabrani kupoprodaje zemlje i o očuvanju šuma kako bi se izbeglo nasilno zaposedanje zemlje. Svako odlaganje u donošenju takvih propisa izazvaće podozrenje seljaka da do agrarne reforme neće nikada doći.« Jedan govornik iz donske oblasti izjavio je da živalj na njegovom području zahteva eksproprijaciju privatnih zemljišnih poseda bez naknade. Predstavnik Petrogradskog sovjeta u Odboru osudio je Privremenu vladu što pojedinim ministarstvima dopušta da na selu vode sasvim suprotnu politiku. Naročito je oštro kritikovao Ministarstvo unutrašnjih dela koje, rekao je, osuđuje kao zločinačku i anarhističku

71

svaku akciju lokalnih odbora za agrarnu reformu, koje je osnovalo Ministarstvo poljoprivrede.12

Listovi su izveštavali da je otkazan jednodnevni štrajk radnika petrogradske drvne industrije. Službenici pošta i te-legrafa, međutim, pretili su da će obustaviti rad počevši od 8 časova uveče do 4. jula. Činovnici i radnici u glavnoj pošti već su odbili da rade i ne dopuštaju poštarima da vrše dostavu zbog spora u vezi s mesečnom povišicom i dodatnim povlasticama. Istovremeno, štrajku kelnera u ćelom gradu pri-družili su se i ostali radnici hotela i gostionica. Kao i kelneri, oni su zahtevali ukidanje satnine i umesto nje tražili redovnu osnovnu platu i dopunsku nagradu zasnovanu na postotku prihoda. Suočeni s obustavom rada, neki vlasnici restorana su pozivali goste da uđu u kuhinju i sami se posluže.13

Glavna vest iz inostranstva bila je da je u Berlinu Bet- man-Holveg podneo ostavku na položaj kancelara, a da je na njegovo mesto došao Georg Mihaelis.14 Eetman-Holveg je pokazivao spremnost da pregovara o sklapanju kompromis-nog mira, pa su zato nemački aneksionistički i vojni krugovi već duže vreme vršili pritisak na njega da se odrekne polo-žaja; njegov konačni odlazak i postavljenje Mihaelisa, blede ličnosti koju je odabrao general Ludendorf, jasno su pokazi-vah da Vrhovna vojna komanda vrši odlučujući uticaj na nemačku politiku. '

-«•<*

Iz Dvinska je stigao podroban izveštaj o poseti ministra rada Skobeljeva i vršioca dužnosti ministra mornarice Vladi-mira Lebedeva severnom frontu 1. i 2. jula.15 Njih dvojica su bili hitno upućeni na front zbog vesti da znatan broj vojnika Pete armije neće da izvršava naređenja svojih zapovednika i da uporno odbija da stupi u borbu s neprijateljem. Bilo je to razdoblje između početka dugo očekivane i mnogo razglaša- vane ofanzive Kerenskog, koja je povedena 18. juna, i odlu-čujućeg nemačkog protivnapada, koji je započeo 6. jula. Glav-ni udar ruskog napada izvršen je na jugozapadnom frontu. U početku je postignut izvestan uspeh. (Kada je vest o ruskom napredovanju stigla u Petrograd, nacionalistička štampa je likovala.) Međutim, u roku od nekoliko dana ispoljila se demoralisanost vojske na frontu i jedinice koje su u početku pristale da pođu u napad odbile su da se dalje bore. Do 4. jula čak ni ulepšani vojni izveštaji nisu više mogli prikrivati činjenicu da je prvobitni prodor zaustavljen i da ruske snage, napadnute sa svih strana, trpe teške gubitke.

Na severnom frontu napredovanje je trebalo da počne tek 8. jula. Nekoliko milja iza borbene linije vojna muzika je glasno svirala dok su vojnici, uredno postrojeni za smotru, gromko pozdravljali Skobeljeva, koji je išao duž stroja. Mnogi od tih vojnika su već učestvovali u borbama i bih ranjavani u ranijim pohodima. Posle februarske revolucije oni su čitali Pravdu, Soldatsku pravdu, Okopnu pravdu16 i nebrojene druge revolucionarne antiratne listove i publikacije kojima su boljševici preplavljivali ratne zone. Sada su im u glavi bile misli o miru, o zemlji i o pravednijem društveno-političkom

72

poretku. Ciljeve rata većina vojnika nije razumevala, a saz-nanje da se vlada priprema da povede novu ofanzivu dok Sov-jet pokušava da postigne pravedan mir izazivalo je njihov gnev. Usled toga vojnici su pokazivali sve veće neraspoloženje prema svojim oficirima. Neke jedinice su čak počele da ispoljavaju nepoverenje prema vlastitim izabranim komite-tima, koji su, s obzirom na to da su bili pod uticajem menj- ševika i esera, uglavnom podržavali vojnu politiku vlade. Upr- kos tome, vojnici su, podsticani od svojih generala, klicali Skobeljevu. On ih je molio da daju sve od sebe za slobodnu Rusiju, a oni su odgovarali: »Tako je! Spremni smo da umremo za slobodu! Vršićemo svoju dužnost do kraja!« Vojnici su mahali transparentima s natpisima »U napad!« i »Dole ku-kavice!« Jedna grupa je podigla Lebedeva i Skobeljeva na ramena i odnela ih do njihovog automobila. Pa ipak, samo nedelju dana kasnije, kada je izđato naređenje za napad, ti isti vojnici su bacili oružje i otišli u neredu s bojišta.

Voz koji je nosio Lenjina i njegove pratioce počeo je da usporava. Na severnoj periferiji Petrograda prošao je pored bujnih vrtova Instituta za šumarstvo i prešao preko Samso- novskog prospekta koji se pružao na jug preko Viborškog rejona, velikog industrijskog geta Petrograda. Zbijene, čađave fabrike, prljave višespratne kasarne pune gamadi, i bed- ne radničke potleušice pored kojih je voz sada prolazio pred-stavljale su poslednjih decenija carističkog režima, u vreme prvog velikog zamaha ruskog industrijskog razvoja, plodno tie za širenje revolucionarnih ideja. Ogorčeni studenti Instituta za šumarstvo bili su se pridružili svcjim drugovima s Petrogradskog univerziteta u iznenadnim studentskim nemi-rima čija je provala uzdrmala rusku vladu krajem dvadesetih godina XIX veka, a stajali su rame uz rame sa industrijskim radnicima na barikadama 1905, u julu 1914. i u februaru 1917. godine. U oktobru 1905. policija je zasula kišom kuršuma jednu grupu radnika koja je demonstrirala blizu južnog dela Samsonovskog prospekta, na uglu Botkinske ulice. Malo dalje nalazile su se tri velike petrcgradske fabrike, razdvojene uskim, blatnjavim uličicama punim đubreta — »Erikson«, »Novi Lesner« i »Ruski Reno-«. U fabrici telefona i električne opreme »Erikson« izbili su veliki politički štrajkovi 1905, 1912, 1914. i 1916. godine. Godine 1913. fabrika mašina »Novi Lesner« bila je pozornica jednog od najdužih i najslavnijih štrajkova u istoriji ruskog radničkog pokreta, koji je trajao 102 dana. Žestoka bitka između radnika fabrike automobila »Remo« i vojnika s jedne strane i policije s druge strane, u oktobru 1916, bila je jedan od prvih predznaka nadolazeće oluje, koja je nekoliko meseci kasnije dostigla vrhunac u padu carizma. Sada, dok je Lenjinov voz sporo prolazio kraj fabrika a zatim se bučno zaustavio na Finskoj stanici, sve tri fabrike su bile ponovo zatvorene. Radnici zavoda »Reno«, »Erikson« i »Novi Lesner« izašli su pret-hodnog dana među prvima na ulice.

Prizor koji je Finska stanica pružala kada je Lenjin žurno izašao iz voza bio je sasvim različit od onoga koji ga je dočekao u aprilu. Tada, na povratku iz progonstva, sačekalo

73

ga je mnoštvo vojnika i radnika, jedan orkestar i počasna straža mornara. Bilo je zastava i cveća. Pojavilo se čak i ruko-vodstvo Sovjeta; Nikolaj Ceidze, predsednik Petrogradskog sovjeta, bio je među onima koji su poželeli dobrodošlicu Le- njinu u nekadašnjoj carskoj čekaonici. Tom prilikom Lenjin se odvezao do glavnog stana Boljševičke partije na krovu jednih oklopnih kola, a pratila ga je impozantna povorka partijskih aktivista, radnika i mornara. Sada nije bilo ni orkestra ni svečanih govora. Bonč-Brujevič je pohitao da nađe taksi, a vlažnim letnjim vazduhoan širio se prodoran miris pare, ustajale hrane i znoja. Nosači su se probijali između ljudi' obavljajući svoj posao. Iz jedne šatre postarija matrona s lor- njonom živo je gestikulirala dovikujući prolaznicima: »Podrži-te naše revolucionarne vojnike! Potpišite ovde naše obveznice za zajam slobode!« Na trgu ispred stanice komešale su se gomile radnika i vojnika spremajući se da obnove svoje zahteve za hitno sklapanje mira i za prenošenje vlasti na sovjete.

Tokom više od dvesta godina otkako je Petar Veliki os-novao rusku carsku prestonicu, ona se, slično predrevolucio- narnom Parizu, podelila na društveno i ekonomski jasno raz-graničene četvrti. Uglavnom, središni delovi grada, koji su obuhvatali južne delove Vasiljevskog ostrva i »Petrogradsku stranu« na desnoj obali Neve, kao i veliki deo leve obale od reke do Kružnog kanala, bili su boravište više i srednje klase, dok je većina fabričkih radnika živela i radila u industrijskim četvrtima na periferiji. Centralne četvrti su se dičile raskošnim palatama carske porodice i visoke aristokratije, građenim u rokoko i neoklasičnom stilu, masivnim zdanjima carskih nadleštava, velelepnom Sabornom crkvom sv. Isakija i Kazanskom sabornom crkvom i granitom popločanim kejovima reka i kanala, koji su, svi skupa, činili Petrograd jednom od najlepših evropskih prestonica. Tu su bila i središta ruske kulture: Marijino pozorište, sedište opere i slavnog carskog baleta, Aleksandrovo pozorište, u kome su se najbolja dela evropske drame smenjivala s klasičnim ostvarenjima Gogolja, Turgenjeva i Tolstoja, i Petrogradski Konzervatori- jum, na čijoj su pozornioi nastupali najdarovitiji muzičari tog vremena. U centralnom delu na levoj obali Neve nalazile su se i prestonične banke, kancelarije i bolje stambene četvrti, čiji se izgled menjao kako se čovek udaljavao od Admirali- teta — jezgra grada; posle aristokratskih palata dolazile su kuće pripadnika slobodnih profesija, a posle ovih stanovi niže srednje klase. Kod Admiraliteta je počinjao Nevski prospekt, najšira i najlepša petrogradska ulica, sa najboljim radnjama. Njom je dominirao vitki toranj Admiraliteta, dok su se s druge, severne strane Neve, duž reonog keja na istočnom delu Vasiljevskog ostrva, pružale dostojanstvene zgrade Pet-rogradskog univerziteta, Ruske akademije nauka i Akademije likovnih umetnosti, tri simbola ruskih duhovnih i umetničkih dostignuća, kao i stubovima ukrašena Berza.

Glavne petrogradske fabrike nalazile su se u četvrtima koje su okružavale to područje — u rejonu Narva, u Moskov-skom rejonu i u Rejonu Aleksandar Nevski na levoj obali Neve,

74

kao i na udaljenim delovima Vasiljevskog ostrva, u Ohti i u Viborškom rejonu na njenoj desnoj obali.

Na Petrogradskoj strani nalazio se prostrani i elegantni Dvorac Kšešinske, opasan negovanim vrtom i zaštićen viso-kom kitnjastom ogradom od kovanog gvožđa, bivša reziden-cija Matilde Kšešinske, primabalerine Marijinog baleta i, kako se pričalo, ljubavnice cara Nikole II. Kšešinska je pobegla iz dvorca u februarskim danima, posle čega su ga zaposeli voj-nici jedne oklopne divizije koja se nalazila u susedstvu. Po-četkom marta boljševici, čije se sedište u to vreme nalazilo u dve skučene prostorije na mansardi Centralne berze rada, zatražili su i dobili dozvolu od vojnika da tu zgradu pretvore u svoj glavni stan.17 Uskoro zatim Centralni komitet, Petrogradski komitet i boljševička Vojna organizacija udobno su se smestili po raznim delovima tog zdanja.

S boljševičke tačke gledišta, Dvorac Kšešinske se nalazio na idealnom mestu. U njegovoj blizini su bile mnoge kasarne, iz njega se moglo kamenom dobaciti do Petropavlov- ske tvrđave i Cirque Moderne, ogromne dvorane za koncerte i priredbe, koja je sada bila pozornica čestih političkih skupova. a nije bio udaljen ni od Viborškog rejona, te košnice fabričkih radnika. Seoba u Dvorac Kšešinske podudarila se s naglim porastom članstva i popularnosti Partije posle februarske revolucije. Novo glavno sedište, iznad kojeg se vila crvena zastava Centralnog komiteta, uskoro je postalo pravi magnet za nezadovoljne radnike, vojnike i mornare. U prostranom suturenu zdanja nalazio se »Klub Pravda« boljševičke Vojne organizacije, dok se na prostoru oko kuće danonoćno održavani politički mitinzi. Svakoga dana od ranog jutra do kasno u noć Sergej Bagdatijev18 ili Mojsej Volodar- ski,19 ili neko drugi od popularnijih partijskih agitatora, mogao se videti kako s govornice okrenute ka ulici harangira gomile prolaznika. Otprilike jedanput nedeljno izabrani predstavnici partijskih komiteta iz raznih delova prestonice dolazili su na sastanak u Dvorac Kšešinske. Jednom takvom skupu od oko trista partijskih rukovodilaca, okupljenih kasno u noć u kitnjastom salonu s belim stubovima, Lenjin je, po svom povratku u Petrograd u noći 3. aprila, prvi put izložio svoj novi program. Nekoliko nedelja kasnije u dvrcu je održana Aprilska konferencija boljševika.

Nisu svi bili tako zadovoljni ovom selidbom kao boljševici. Krajem proleća Kšešinska je počela odlučno zahtevati da joj se vrati kuća, očigledno više radi toga da istera boljševike nego da se sama vrati u nju. Krajem aprila i u maju ona je uporno tražila i od vlade i od Petrogradskog sovjeta da izbace boljševike, pa je najzad pokrenula i sudski postupak. Posle toga jedan mirovni sudija dao je Partiji rok od dvadeset dana da oslobodi kuću,20 ali boljševici su odlagali seobu služeći se raznim izgovorima. U tu košnicu radikalizma došli su 3. jula uveče mnogi radnici i vojnici, učesnici demonstracija. Dok su hiljade demonstranata skandirale ,,Sva vlast sovjetima!" i nestrpljivo očekivale uputstva, partijski rukovodioci iz Vojne organizacije i Petrogradskog komiteta, okupljeni u glavnoj ložnici dvorca, raspravljali su o tome kakvu akciju treba

75

preduzeti. Na kraju su se saglasili da pokret na ulicama otvoreno podrže i da rukovode njime.

Lenjin je požurio u Dvorac Kšešinske oko podneva 4. jula. Tek što su ga ukratko obavestili o najnovijem razvoju događaja, oko deset hiljada borbenih i uglavnom naoružanih mornara iz Kronštata, predvođenih boljševicima, okružilo je zdanje, zahtevajući da se on pojavi. U početku Lenjin nije hteo da to učini, smatrajući da će se njegovo odbijanje da se pojavi protumačiti kao neodobravanje demonstracija. Ali na kraju je pristao na navaljivanje boljševičkih vođa iz Kron- štata. Izlazeći na balkon na drugom spratu da bi se obratio mornarima, progunđao je nekim aktivistima iz Vojne organi-zacije: „Trebalo bi vas izbatinati zbog ovoga!"21

Lenjinove dvosmislene primedbe izrečene tom prilikom odražavale su njegovu nedoumicu. Izgovorio je nekoliko poz-dravnih reči, izrazio čvrsto uverenje da će parola „Sva vlast sovjetima" na kraju trijumfovati i pozvao mornare na uzdr- žanost, odlučnost i budnost. Mnogo godina kasnije jedan od Lenjinovih slušalaca sećao se da je mnoge mornare iznenadilo Lenjinovo naglašavanje potrebe održavanja mirnih de-monstracija. Anarhisti među njima — a i neki boljševici — nisu mogli da shvate kako se kolona naoružanih ljudi, željnih boja, može ograničiti na mirne demonstracije.22

Lenjin se sada našao u vrlo teškom položaja. Događaji od prethodnog dana ponovo su pokazali da Privremena vlada ne uživa gotovo nikakvu podršku među radnicima i vojnicima u prestonici. Rukovodstvo Sovjeta je, međutim, još bilo re- šeno da ne popusti pred pritiskom masa. Socijalisti, koji su imali većinu u njemu, ostali su u uverenju da ni stanovništvo u gubernijama ni vojska na frontu ne bi podržali prenošenje vlasti na sovjete, a da je u svakom slučaju neophodno da „sve životne snage zemlje" zajednički deluju u interesu uspešnog vođenja rata i očuvanja revolucije. Oni su se plašili da bi raskidom s liberalima i njihovim saveznicima u poslovnim i industrijskim krugovima oslabili ratne napore i povećali iz-glede za uspešnu kontrarevoluciju.

Budući da je Sovjet odbijao da preuzme vlast, parola „Sva vlast sovjetima" bila je, bar u tom trenutku, taktički besmislena s boljševičke tačke gledišta. Partija je sada bila suočena s izborom da li da pokuša silom da preuzme vlast ili da nastoji da okonča demonstracije. U odmeravanju tih alternativa, Lenjin je smatrao da je od presudne važnosti mogućna reakcija gubernija i fronta. U tom pogledu situacija je nesumnjivo bila promenljiva i nejasna, ali trenutne indika-cije nisu bile naročito povoljne. Među seljacima boljševici su i dalje imali slabu podršku, dok su mnogi vojnici još bili odani rukovodstvu Sovjeta.

Tog popodneva 4. jula ni u samoj prestonici nije bilo izvesno kolika bi podrška bila pružena neposrednoj revolucio-narnoj akciji. Kronštatski mornari su došli u velikom broju i bili su orni za borbu — idući od Dvorca Kšešinske ka Tav- ričeskom dvorcu stupili su u puškaranje sa strelcima koji su pucali s prozora i krovova zgrada na Nevskom prospektu, a provalili su i u desetine kuća i stanova, zlostavljajući stanare. Ali neki vojnici koji su učestvovali u demonstracijama

76

prethodne večeri bili su već siti svega toga, a neke garni-zonske jedinice još nisu htele da se izjasne. Osim toga, mo-gućnost da boljševici preuzmu vlast nezavisno od Sovjeta i uprkos njegovom suprotstavljanju nije nikada bila predočena radnicima i vojnicima; u stvari, iako ima podataka da je ne-koliko vrhovnih partijskih funkcionera (naročito Lenjin i ru-kovodioci boljševičke Vojne organizacije)23 razmatralo i tu mogućnost, o njoj se nije raspravljalo u širem partijskom ru-kovodstvu. Bilo je stoga nemogućno proceniti kako bi na poziv na borbu reagovali čak i mnogi boljševički vođi, a kamoli njihovi sledbenici

Sve je to govorilo da bi bilo najbolje što pre se povući. Ali i to rešenje je imalo nedostataka. Partija je već bila kom- promitovana. Boljševički program i agitovanje očigledno su nadahnuti mase za izlazak na ulice. Na transparentima koje su nosili demonstranti bile su boljševičke parole. Pod pri-tiskom svojih preobraćenika iz garnizona, boljševička Vojna organizacija je bez ovlašćenja Centralnog komiteta pomogla da se organizuje pokret. Doduše, u toku popodneva 3. jula Centralni komitet je stvarno pokušavao da zaustavi pokret. Međutim, samo nekoliko časova kasnije, kada su demonstracije već bile u toku, rukovodstvo Vojne organizacije i Petrogradskog komiteta, kome se sa zakašnjenjem pridružio i Centralni komitet, izmenilo je raniji stav Partije i javno je podržalo demonstracije. Posle toga je Vojna organizacija uspostavila punu kontrolu nad pokretom i počela da radi na dobij anju što snažnije i šire podrške u vojsci. Organizacija je, između ostalog, zatražila pojačanja s fronta, uputila oklopna kola da zaposednu ključna mesta i mostove i poslala jedan odred vojnika da zauzme Petropavlovsku tvrđavu.24

Ne postoji objavljen zapisnik sa zasedanja boljševičkog rukovodstva 4. jula; s obzirom na okolnosti, verovatno nije ni bio vođen. Istaknuti boljševik i učesnik ovih događaja Mihail Kalinjin kasnije se sećao da u to vreme Lenjin još nije imao određen stav o pitanju da li pokret na ulicama predstavlja početak preuzimanja vlasti; on nije isključivao, mogućnost da u podesnom trenutku ubaci pukove u borbu, niti pak da se, u slučaju nepovoljnih okolnosti, povuče sa što manje gubitaka.23

Dok je razmišljao o tome kako bi se Partija mogla izvući iz tog neprijatnog položaja, Lenjin je verovatno dobijao protivrečne savete. S obzirom na svoj taktički stav u vezi s razvojem revolucije i na svoje suprotstavljanje merama koje bi mogle dovesti do raskida s umerenim socijalistima, desni boljševici u Centralnom komitetu morali su biti protiv nasilnog preuzimanja vlasti i otvorenog suprotstavljanja Sve- ruskim izvršnim komitetima.26

Druge autoritativne ličnosti koje su verovatno pozivale na opreznost u ovoj prilici bile su Trocki i Grigorij Zinovjev. Među drugovima u Partiji Zinovjev.. zdepast i kovrdžave kose, sin Jevrejina mlekara, je prvenstveno poznat kao pisac i partijski radnik. U deceniji pred revoluciju bio je verovatno Lenjinov najbliži pomoćnik i poverljivi saradnik. Vratio se u Rusiju s Lenjinom u aprilu 1917. godine i kasnije je postao urednik Pravde i istaknuti član boljševičke frakcije u Petrogradskom

77

sovjetu. Zinovjev, koji je 1917. imao trideset četiri godine, često je patio od naizmeničnih nastupa ushićenja i potištenosti. Internacionalist u svom stavu prema ratu i sklon da prihvati teorijsku mogućnost skorašnje socijalističke revolucije u Rusiji, bio je ipak politički mnogo oprezniji nego Lenjin. Početkom juna, na primer, odlučno se suprotstavio organizovanju masovnih demonstracija, navodeći da bi takva akcija značila početak nove faze u revoluciji, za koju boljševici još nisu spremni. Na popodnevnoj sednici Centralnog komiteta 3. jula i Zinovjev i Trocki su podržali zahteve Kamenjeva i drugih da Partija usredsredi svoje snage na obuzdavanje masa. Na jednom docnijem sastanku partijskih funkcionera kasno te noći, pošto su se uverili da boljševici ne mogu učiniti ništa da spreče nastavljanje protesta sledećeg dana, Zinovjev i Trocki su stali na stranu onih koji su tvrdili da Partija treba da podrži i kontroliše pokret. Pri tom, oni su odlučno zahtevali da demonstracije budu mirne.27

Neki od članova Petrogradskog komiteta, koji su u proš-losti bih za to da se izvrši pritisak na Sveruske izvršne komi-tete, verovatno su hladno primili ideju da se akcija pojača 4. jula. U junu je bar prevrtljivi Volodarski bio za organizovanje masovnih demonstracija, jer je u njima video sredstvo da se podriju ratni napori, da se sačuva privrženost sve ne- strpljivijeg radničkog stanovništva i da se većinski socijalisti eventualno privole na obrazovanje jedne svesocijalističke vla-de. Po mišljenju Volodarskog, interesi revolucije zahtevali su stvaranje jedne sovjetske vlade u kojoj bi zajedno delovala široka koalicija levih socijalističkih grupa. Kao aktivan član Petrogradskog sovjeta, tesno povezan i s radnicima i s vojni-cima, Volodarski je bio potpuno svestan privrženosti tih grupa Sovjetu; on se ne bi zalagao za zbacivanje Privremene vlade protiv volje rukovodstva Sovjeta.

I među petrogradskim boljševicima bilo je ratobornih koji su se tog popodneva 4. jula verovatno zalagali za odlučnu vojnu akciju. Jedan od najuticajnijih među tim ultraradikalnim lokalnim rukovodiocima bio je Letonac Martin Lacis, predstavnik moćne boljševičke organizacije Viborškog rejona. Tokom priprema za neuspele demonstracije od 10. juna, Lacis je bio preduzeo korake kako bi obezbedio da učesnici marša budu dobro naoružani; zajedno s podjednako agresivnim Lit-vancem Ivarom Smilgom iz Centralnog komiteta, Lacis je uporno nastojao da Partija bude spremna da „zauzme želez- ničke stanice, skladišta municije, banke, poštu i telegraf".28 Za vreme pobunjeničke uzavrelosti uoči julskih dana, on je kritikovao Partiju što igra ulogu „vatrogasaca" u masama, a u noći 3. jula, pošto je ustanak počeo, zamerao je što Centralni komitet uporno izbegava otvoren sukob s vladom.

«

Vrhunske ličnosti iz Vojne organizacije, uključujući stare boljševike Nikolaja Podvojskog i Vladimira Nevskog, imale su sličan stav. Podvojski, veteran iz uličnih borbi s vladinim snagama 1905, koji je 1917. imao trideset sedam godina, bio je na glasu kao ultraradikal. On je navodno bio prvi koji je u danima posle zbacivanja cara izjavio: „Revolucija nije završena; ona tek počinje." Nevski, iz Rostova na Donu, bio je

78

neko vreme odličan student Fakulteta prirodnih nauka Moskovskog univerziteta (dvadesetih godina stoleća on će se istaći kao istoričar ruskog revolucionarnog pokreta). Zajedno s Podvojskim, on je delovao u prvim boljševičkim grupama i vojnim organizacijama. U svojim memoarima koji se odnose na 1917. godinu, Nevski ne propušta priliku da istakne neza-visnost i radikalizam tadašnjeg rukovodstva Vojne organizacije i njegovu aktivnu ulogu u organizovanju julskog ustanka. Po njemu, 4. jula rukovodioci Vojne organizacije su čekah na znak iz Centralnog komiteta „da stvar privedu kraju" 29

Nekoliko sati posle Lenjinovog povratka u Petrograd, u Dvorcu Kšešinske se saznalo za dva nova činioca koja su bila od presudnog značaja. Prvo, doznalo se da su bespomoćnost vlade, odbijanje garnizonskih jedinica da priteknu u pomoć vladi ili Sovjetu, opasnost izazvana dolaskom kronštatskih mornara u Tavričeski dvorac i sve veća anarhija i krvoproliće na ulicama primorali Sveruske izvršne komitete da pozovu vojnike s fronta radi uspostavljanja reda. Odazivajući se tom pozivu, vojnički komiteti na severnom frontu, koji su bili pod menjševičko-eserskom kontrolom, počeli su odmah obra-zovati kombinovane jedinice za hitno upućivanje u prestonicu. Drugo, boljševicima je preneto obaveštenje da visoki vladini funkcioneri pokušavaju da okrenu garnizonske vojnike protiv boljševika tvrdnjama da je Lenjin organizovao julski ustanak po nalogu neprijateljske Nemačke.

Optužba da je Lenjin nemački plaćenik nije bila nova. Desničarska štampa je iznosila takve tvrdnje još od njegovog povratka u Rusiju preko Nemačke. (Poznato Lenjinovo suprotstavljanje ratnim naporima činilo ga je naročito po-desnom metom za takve optužbe.) Privremena vlada je krajem aprila počela istraživati da li su boljševici u dosluhu s neprijateljem, kada se jedan nemački agent, izvesni poručnik Jermo- ljenko, predao ruskom generalštabu i tokom istrage izjavio da je Lenjin jedan od mnogih nemačkih agenata koji deluju u Rusiji. To se desilo u danima aprilske krize, upravo u vreme kada su boljševici počeli pričinjavati ozbiljne neprijatnosti Privremenoj vladi. Članovi Kabineta su bili skloni da poveruju tim tvrdnjama, što se moglo i očekivati; u svakom slučaju, bilo je vrlo poželjno diskreditovati boljševike u očima masa. I tako su bila određena tri člaina Kabineta — Kerenski, Njekrasov i Tereščenko — da pomognu u vođenju istrage. Korišćene su usluge nekoliko obaveštajnih agencija u Petrogradu i na frontu, a jedan specijalni kontraobaveštajni biro pri Petrogradskom vojnom okrugu posvetio je izgleda najveći deo svoje delatnosti pripremanju optužbe protiv boljševika. Ta agencija je, između ostalog, prisluškivala partijske telefonske veze i držala njene rukovodioce pod prismotrom, a u svemu tome imala je oduševljenu podršku ministra pravosuđa Pavela Pereverzeva. Jedino Kontraobaveštajni biro, izjavio je navodno on, može spasti Rusiju.30

Sada se zna da su tokom prvog svetskog rata Nemci utrošili dosta novaca da bi izazvali poremećaje u Rusiji, kao i da je jedan deo tog novca bio dostavljen boljševicima.31 Sudeći

79

po pouzdanim izvorima, međutim, za te subvencije verovatno nije znao najveći broj boljševičkih vođa, a pogotovu ne obični članovi Partije. Lenjin je, izgleda, znao za nemački novac, ali nema svedočanstava da je to imalo bilo kakvog uticaja na njegovu politiku ili na politiku Partije.32 U krajnjoj liniji, ta pomoć nije imala većeg značaja za ishod revolucije. Sto se julskih događaja tiče, optužba da je Lenjin organizovao ustanak u dosluhu s Nemcima bila je očigledno neosnovana; od sredine juna, kao što smo videli, Lenjin je energično radio na tome da spreči izbijanje ustanka.

80

U julskim danima zvanična istraga o Lenjinovim vezama s Nemačkom, još nije bila okončana. Ali kako je postalo očigledno da se bliži zbacivanje vlade, službenici Kon- traobaveštajnog biroa su odlučili da što pre pređu u akciju. Skovali su plan da iskoriste fragmentarne podatke i navode iz dotad prikupljenog dokaznog materijala kako bi predstavnike ranije neopredeljenih garnizonskih jedinica uverili ne samo u to da boljševici primaju nemački novac nego i da uličnim demonstracijama rukovode Nemci. Ako plan uspe, smatrali su oni, garnizonske jedinice će dati vojnike potrebne za odbranu vlade, uspostavljanje reda i hapšenje boljševika. Zavera je izložena Pereverzevu, i on je dao svoju saglasnost. Pravdajući tu svoju odluku nekoliko dana kasnije, ministar pravosuđa je objašnjavao: »Smatrao sam da će obelodanjivanje tih podataka stvoriti u garnizonu raspoloženje koje će onemogućiti dalju neutralnost. Imao sam izbor između konačnog razjašnjenja svih korena i niti tog velikog zločina u neko neodređeno vreme ili hitnog uguše- nja pobune koja preti da obori vladu.«33

Tako je kasno uveče 4. jula Kontraobaveštajni biro pozvao predstavnike nekoliko garnizonskih pukova u sedi- šte generalštaba, gde su im data obaveštenja o optužbama protiv Lenjina. Svi svedoci se slažu da su ti predstavnici bili istinski zaprepašćeni ovim otkrićima; što se službenika biroa tiče, oni su bili toliko ohrabreni prividnom uverlji- vošću svoje optužbe da su odlučili da jedan deo dokaznog materijala stave na raspolaganje štampi. Pošto su se brinuli da će optužbe protiv Lenjina koje dolaze neposredno iz jedne vladine agenture biti primljene s nevericom, na brzinu su zavrbovali dva »ogorčena građanina« — bivšeg boljševičkog predstavnika u Dumi Grigorija Aleksinskog i esera V. Pankratova — da pripreme izjavu o optužbama, koja bi se odmah otposlala novinama.34

Treba naglasiti da su akcije Kontraobaveštajnog biroa, ministra pravosuđa i, kasnije, Aleksinskog i Pankratova, bile preduzete bez odobrenja Kabineta u celini. Kao što se kasnije pokazalo, ministri Njekrasov, Tereščenko i Ljvov smatrali su u vreme julskog ustanka da boljševici zaista primaju novac od Nemaca, ali da dokazni materijal protiv Lenjina koji vlada ima ruci još nije nepobitan i da bi se preuranjenim otkrićem otklonila mogućnost da se on ikada upotpuni.35 Tokom večeri 4. jula Ljvov se lično obratio svim novinama da zaustave objavljivanje optužbi protiv Lenjina.36 Razume se, nije se moglo sprečiti da se obaveštenja već data pukovskim predstavnicima razglase po ćelom garnizonu. A uticaj tako raširenih optužbi, zajedno s glasinama o velikom pokretu trupa s fronta, bio je presudan. Petog jula u 10 časova pre podne ranije neutralni pukovi počeli su da maršuju prema Tavričeskom dvorcu, gde su zasedali Sveruski izvršni komiteti, da proglase svoju odanost Sovjetu i vladi. Pošto je neposredna kriza prebrođena, Izvršni komiteti su brzo usvojili rezoluciju kojom se obećavala podrška onome što je ostalo od Privremene vlade. U rezoluciji se takođe tražilo da se u roku od dve nedelje sazove sastanak s predstavnicima

pokrajinskih sovjeta u cilju donošenja konačne odluke o sastavu budućeg Kabineta i o uspostavljanju vlade sovjeta.37

Događaji koji su se zbili 4. jula uveče — upućivanje lojalnih vojnika s fronta i nagla promena raspoloženja većeg broja garnizonskih pukova — bili su, razume se, isto toliko štetni po boljševičku stvar koliko su išli u prilog Privremenoj vladi. U pozno veče već se počelo pokazivati dejstvo oba ta činioca na raspoloženje garnizonskih jedinica koje su ranije bile pasivne. Pod tim okolnostima nije bilo vremena za procenjivanje raspoloženja pokrajina. Petog jula, u dva ili tri časa ujutro, članovi Centralnog komiteta su se sastali da razmotre novonastalu situaciju i doneli su odluku da pozovu radnike i vojnike da obustave ulične demonstracije.

Povlačenje Partije je objavljeno u jednoj neupadljivoj belešci na poslednjoj stranici Pravde od 5. jula. »Odlučeno je da se demonstracije okončaju«, objašnjavalo se u toj vesti, »zato što je postignut cilj da se istaknu parole avangarde radničke klase i vojske.« To objašnjenje je bilo očigledno neistinito; cilj radikalnih elemenata u petrogradskom garnizonu i boljševičkih ekstremista, koji su prvi pokrenuli julski ustanak, bio je zbacivanje Privremene vlade. Time što je pružila zakasnelu podršku pokretu, većina partijskih rukovodilaca se verovatno nadala da će pritisak s ulica biti dovoljan da Sveruske izvršne komitete prinudi da uzmu vlast u svoje ruke. Pokazalo se da se ni ciljevi ekstremista ni skromnije nade partijskih umerenjaka nisu ostvarili. Nestrpljivi radnici, vojnici i mornari Petrograda, koji su se do tog vremena okupljali oko boljševika, izašli su iz julskih događaja kompromitovani i, bar privremeno, demoralisani. Ujedno je uveliko povećana rešenost vlade, svih umerenih i konzervativnih političkih grupa i imućnijih klasa uop- šte da po svaku cenu zavedu red i da se jednom zasvagda obračunaju s ekstremistima. Ostajalo je da se vidi da li će taj poraz levičara biti i konačan. U međuvremenu su boljševici, izolovani i napadani, bili prinuđeni da se late neizbe- žnog zadatka da nekako objasne svoju ulogu u neuspeloj pobuni, da se brane od optužbi za izdaju i da se uopšte štite od neminovne odmazde reakcije.

NAPADI NA BOLJŠEVIKE

Napade na Boljševičku partiju posle julskih dana započelo je Zivo slovo (JKimoe CJIOBO), reakcionarni spletkar- ski bulevarski list koji je Lenjin dobro opisao kao »žut, podao, prljav listić«.1 Zivo slovo se zalagalo za zakonitost, red i čvrstu vlast u zemlji, i bespoštedni rat protiv centralnih sila do konačne pobede. Socijaliste uopšte, a ekstremističke boljše-vike posebno, list je smatrao najljućim neprijateljima. Može se zamisliti s kakvim su likovanjem urednici ovih novina dočekali 4. jula uveče optužbe Aleksinskog i Pankratova. Tumačeći naknadne pokušaje kneza Ljvova i drugih da odlože njihovo objavljivanje kao dokaz da su radikali na najvišim položajima u vladi saučesnici zločinačke zavere da se Rusija proda stranom aušmaninu, oni su 5. jula ujutro objavili senzacionalnu izjavu u celosti i pod velikim naslovom na prvoj strani: „Lenjin, Ganecki i Kozlovski nemački špijuni!" (Jakov Ganecki i Mječislav

Kozlovski su bili boljševici preko kojih je nemački novac navodno dostavljan Partiji.)

Boljševici su odmah protestovali. U jednoj kratkoj be- lešci u Pravdi (IIpaBfla) od 5. jula, napisanoj još pre nego što je Zivo slovo dospelo na ulice, čitaoci su upozoreni da nepri- teljski krugovi možda pripremaju klevetničku kampanju protiv boljševičkog rukovodstva. Odmah posle objavljivanja izjave Aleksinskog i Pankratova, Lenjin je napisao nekoliko oštrih članaka, ogorčeno poričući optužbe protiv sebe i nastojeći da ih opovrgne.2 Druge istaknute boljševičke vođe su istovremeno zamolile funkcionere Sovjeta da ih zaštite od bezobzirnih napada u štampi. Odazivajući se molbi, Centralni izvršni komitet je uputio apel javnosti da se uzdrži od komentarisanja optužbi protiv boljševika dok posebna istražna komisija, koju će Sovjet obrazovati, ne sprovede podrobna ispitivanja.3 Čim je, međutim, Zivo slovo provalilo tajnu, ni protesti boljševika ni apeli rukovodstva Sovjeta nisu mogli sprečiti izbijanje ružnog skandala u vezi s navodnim vezama boljševika i Nemaca. Petoga jula u podne Pe- trograd je već brujao od glasina da je Lenjin „provokator". Izjava Aleksinskog i Pankratova odmah je preštampana u obliku letka, pa su je u roku od nekoliko časova protivnici boljševika počeli rasturati u stotinama primeraka po uličnim uglovima. Do sledećeg dana mnogi petrogradski listovi su već počeli govoriti o optužbama kao o utvrđenoj činjenici, otvoreno se nadmećući ko će objaviti senzacionalniji prikaz boljševičke izdaje.

Novinski naslovi od 6. i 7. jula pokazuju žestinu te kam-panje. „Druga i velika azevština", obznanjivao je naslov u desničarskom lis'-u Maljenka gazeta (MajieHbKaa ra3eTa), a njegov urednik je podsećao na skandal koji je potresao ruski revolucionarni pokret 1908. godine, kada se ispostavilo da vođa Socijalističke revolucionarne partije Jevko Azev radi za policiju. Urednik popularnog nezavisnog dnevnika Petrogradski listok (IleTporpaflCKHM: JIMCTOKI.) nije ideju za svoj naslov tražio u tako dalekoj prošlosti. „Užas!" — naslovio je svoju priču u vezi s 4. julom, danom kada su i vlada i Sovjet bili prepušteni na milost i nemilost izgredničkih radnika i vojnika. „Nemci su se dočepali Petrograda."

Optužbe protiv boljševika koje je 9. jula izneo uvaženi Georgij Plehanov, otac ruskog socijaldemokratskog pokreta i urednik lista Jedinstvo (E^HHCTBO), SU isto tako otvorene.4

Povodom jednog vladinog telegrama, objavljenog prethodnog dana, u kome se izjavljivalo: „Nepobitno je utvrđeno da su nemački plaćenici učestvovali u organizovanju julskih nemira", Plehanov je primetio: „Ako je vlada uverena u to, na izgrede se ne može gledati tako kao da su bili samo žalosna posledica taktičke zbrke... Očigledno, nemiri... su bili integralni deo jednog plana koji je strani neprijatelj skovao da uništi Rusiju. Stoga njihovo ugušivanje mora biti sastavni deo svakog plana za nacionalnu odbranu Rusije." Plehanov je zaključio: „Revolucija mora sve što joj stoji na putu smrviti odmah, odlučno i nemilosrdno."

Jednu od najčitanijih osuda boljševika u poslejulskim danima napisao je proslavljeni stari narodnjak Vladimir

81.

Burcev. Ranijih godina na glasu kao neumorni progonitelj policijskih doušnika u revolucionarnim organizacijama, Burcev je 1917. godine bio ultranacionalist po političkim shvatanjima blizak Plehanovu. Šestoga jula se pridružio napadu na boljševike u jednom otvorenom pismu, koje su kasnije preštampali mnogi petrogradski listovi. Na pitanje da li Lenjin jeste ili nije nemački plaćenik, Burcev je izjavio: „Među boljševicima provokatori i nemački agenti su igrali i još igraju veliku ulogu. Sto se tiče boljševičkih rukovodilaca za koje nas sada pitaju, možemo reći: Ne, oni nisu provokatori. .. (Ali) zahvaljujući njima — Lenjinu, Zinovjevu, Trockom i drugima — tokom tih proteklih dana, 3, 4. i 5. jula, Vil- helm II je postigao ono o čemu je ranije mogao samo da sanja... Tih dana Lenjin i njegovi drugovi su nas stajali isto koliko i velika pošast kuge ili kolere."5

Kadetski organ Reč (Pins) bio je srazmerno oprezan u pisanju o optužbama Aleksinskog i Pankratova. Mada su na-glašavali načelo da boljševike ne treba smatrati krivim dok se optužbe protiv njih ne dokažu, novinari u Reči su svojim upornim zahtevima da se preduzmu oštre mere protiv levičara prećutno prihvatali verodostojnost optužbi.6 Podjednako obazriv bio je prikaz skandala objavljen 6. jula na naslovnoj strani Usta desničarskih menjševika Den (fleHb).

Valja zabeležiti da je, za razliku od listova Jedinstvo i Den, nekoliko umerenih socijalističkih listova u Petrogradu — Izvestija (H3BecTMH), Golos soldata (rojiocb cojiflaTa) i Volja naroda (BOJIH Hapoâ), na primer — poštovalo zahtev Centralnog izvršnog kamiteta i uzdržalo se od posrednog ili neposrednog komentarisanja optužbi za izdaju protiv Lenjina i njegovih sledbenika. To, međutim, nije predstavljalo veliko olakšanje za Partiju, jer je celokupna socijalistička štampa, izuzev lista Maksima Gorkog Nova žizn (HoBaH JKK3Hb), od-bacivala boljševičke tvrdnje da je julski pokret bio spontan i zahtevala, podjednako uporno kao liberalni i desničarski listovi, da se preduzmu odlučne mere za obračun s ekstre-mizmom.

Za antiboljševičke uvodnike koji su se javili u listovima umerenih socijalista posle julskih dana tipičan je ovaj, ob-javljen 6. jula u glavnom organu Centralnog izvršnog komiteta Izvestija:

Prema pisanju Pravde, ciljevi demonstracija od 3—4. jula su postignuti. [U stvari], šta su demonstracije i boljševici (zvanične vođe demonstracija) ostvarili? One su prouzrokovale smrt četiri stotine radnika, vojnika, mornara, žena i dece... Imale su za posledicu demoliranje i pljačkanje privatnih stanova [i] radnji... Izazvale su slabljenje* naših snaga na frontu ... Dovele su do razmimoilaženja ... raz- bivši jedinstvenu revolucionarnu akciju, koja je glavni izvor snage revolucije... Tokom 3. i 4. jula revoluciji je zadat strašan udarac... Ako ovaj poraz ipak ne bude koban po celu revolucionarnu stvar, za to će najmanje biti odgovorna razbijačka taktika boljševika.

82.

Podjednako neprijateljski uvodnik, pod naslovom „Na sramni stub", pojavio se 6. jula u listu Golos soldata, organu Centralnog izvršnog komiteta, namenjenom vojnicima.„Gospodo iz Pravde", primetio je pisac, „nije mogućno da niste bili svesni do čega će dovesti vaši pozivi na ,mirne demonstracije'... Vi ste klevetali vladu; lagali ste i blatili menjševike, esere i sovjete; stvorili ste paniku plašeći narod još nestvarnom opasnošću od crnostotinaša... A sada, po običaju svih kukavica, zamećete tragove, prikrivajući istinu od svojih čitalaca i sledbenika." Dan pre toga jedan saradnik desničarskog eserovskog lista Volja naroda emfatično je izjavio: „Boljševici se otvoreno suprostavljaju volji revolucionarne demokratije. Revolucionarna demokratija (tj. socijalističke partije, sovjeti, sindikati, zadruge, itd.) ima dovoljno snage da svakoga prinudi da se pokorava njenoj volji. Ona to mora učiniti... Svako odlaganje moglo bi se u ovim uzavrelim danima pokazati kobnim."

Privremena vlada je prvi put posle aprilskih dana počela razmišljati o upotrebi sile za obuzdavanje borbene levi- čarske grupe. U pozno proleće i rano leto Vrhovna vojna komanda i konzervativni i liberalni politički krugovi, zapla- šeni sve većom anarhijom u zemlji i očiglednim rasulom među vojnicima na frontu, vršili su sve jači pritisak da se preduzmu takve mere. Pre julskih dana, međutim, vlada nije mogla da se obračuna s ekstremnim levičarima zato što nije imala autoriteta među petrogradskim masama i zato što su mnogi delegati u centralnim organima Sovjeta odbijali da se saglase s represivnim merama sve dok postoji bilo kakva nada da se one mogu izbeći.7

Julski ustanak učvrstio je rešenost vlade da preduzme sve potrebne korake za sprečavanje sličnih pobuna u budućnosti. Istovremeno, počeli su delovati neki činioci koji su uticali i na Sovjet da se više ne protivi primeni sile protiv levičara. Jedan od njih bio je taj što su, kao što ćemo videti, julski događaji izazvali opštu reakciju protiv levičarskih grupa, uključujući i umerene socijaliste, tako da je i Sovjet, a ne samo Boljševička partija, bio prinuđen da se brani. Razume se, mogućnosti rukovodstva Sovjeta da utiče na ponašanje vlade bila je tesno povezana s njegovim autoritetom u masama. Posle julskog ustanka radnici, mornari i vojnici u prestonici bili su zbunjeni i obeshrabreni. Trebalo je tek da se vidi koga će oni slediti u budućnosti, ali u tom trenutku temelji vlasti Sovjeta bih su u najboljem slučaju nesigurni. U međuvremenu, dolaskom vojnika s fronta u prestonicu, vlada je najzad dobila značajnu vojnu silu na koju se mogla osloniti.

Još je manje verovatno bilo da će se Sovjet suprotstaviti primeni represivnih mera od strane Privremene vlade zbog toga što su događaji od 3—5. jula uverili i dotad kolebljive delegate u Sovjetu u potrebu da se povede brza i odlučna akcija za uspostavljanje reda i, u vezi s time, da se zauzme čvrst stav prema boljševicima. Mada su priznavali potrebu za represivnim merama, umereni socijalisti nisu odustajali od borbe za reformu i hitno sklapanje mira. Oni su zahtevali da

83.

se sila primenjuje što je mogućno manje i — što je smatrano najvažnijim — da se „izuzetne mere" preduzmu samo protiv pojedinaca optuženih za konkretne prekršaje, a ne i protiv „celih grupa". Za razliku od liberala, menjševici i eseri su bili iskreno uplašeni opasnošću koju je za revoluciju predstavljao reakcionarni talas izazvan julskim danima. Ali njihov odgovor na pretnju kontrarevolucije (kao i njihov raniji odgovor na napade s krajnje levice) bio je još čvršće zbijanje oko vlade i insistiranje na koaliciji s liberalnim partijama.

Prava je ironija to što je rukovodstvo Sovjeta pokazalo najveću spremnost za saradnju s vladom baš u vreme kada se ova nalazila u rasulu. Pomenuto je da su se u noći 2. jula tri kadetska ministra povukla iz Kabineta. Tri dana kasnije povukao se i Pereverzev, koji je podneo ostavku posle zamerki što je neovlašćeno objavio dokumenta Aleksinskog i Pankratova. I sam knez Ljvov je napustio vladu7. jula, pošto su mu socijalistički ministri podneli spisak „opštih načela", zamišljenih kao temelj političkog programa za novu koaliciju. Izrađena po uzoru na predloge za reformu usvojene na Prvom sveruskom kongresu sovjeta, ta načela su bila suviše radikalna za Ljvova. U nemogućnosti da ih prihvati, on je podneo ostavku. Preostali članovi Kabineta su onda naimenovali Kerenskog za vršioca dužnosti predsednika vlade i poverili mu mandat za obrazovanje nove vlade.

Istovremeno, gotovo sve mere koje je Ljvov bio odbacio unete su u „Deklaraciju načela", objavljenu u ime vlade8. jula. Deklaracija je, između ostalog, obavezivala vladu da u avgustu organizuje konferenciju saveznika radi utvrđivanja predloga za sklapanje kompromisnog mira, kao i da preduzme sve potrebne mere da se izbori za Ustavotvornu skupštinu održe 7. septembra. U deklaraciji je naglašavan značaj „što skorijeg" sprovođenja reforme mesne uprave, zasnovane na načelu opšteg, neposrednog i tajnog glasanja, i obećano je ukidanje staleža, građanskih rangova i činova. Osim toga, ona je nalagala vladi da pripremi opšti plan razvoja nacionalne privrede i da hitno donese svrsishodne zakone o radnim odnosima. Najzad, ona je stavljala vladi u zadatak da pripremi i podnese Ustavotvornoj skupštini osnovni program agrarne reforme, po kojoj bi sva zemlja bila predata u ruke seljacima (sudeći po tadašnjim Ljvovlje- vim izjavama u štampi, njega je najviše uznemirilo to op- redeljenje za revolucionarne promene u vlasništvu zemlje).Iz obzira prema liberalima, u deklaraciji se ne pominje ra-spuštanje Dume i Državnog saveta, niti neposredno progla-šenje republike — što su bila dva zahteva podržana na kongresu sovjeta i uključena u prvobitnu listu načela koju su sastavili socijalistički ministri.8

Kadeti su sada zahtevali, kao cenu za svoj ulazak u novu koaliciju, da se vlada odrekne deklaracije od 8. jula. Uvereni da najveći deo stanovništva misli kao i oni da su julski dani diskreditovali ne samo boljševike nego i umerene socijaliste, te da je, prema tome, konačno nastao povoljan trenutak za ponovno uspostavljanje reda i vrhovne vlasti vlade, kadeti su bili nepopustljivi u zahtevu da socijalistički ministri budu

84.

ubuduće potpuno nezavisni od Sovjeta. Na području unutrašnjih poslova, nastojali su da se vlada odrekne razmatranja bilo kakvih daljih društvenih reformi (u skladu s tim stavom, oni su zahtevali da Cernov bude smenjen s položaja ministra poljoprivrede zbog svoje uloge u pripremanju agrarne reforme); štaviše, tražili su da se ukine pluralizam upravne vlasti, odnosno da se sovjetima i komitetima oduzme politička i administrativna vlast. U vezi s pitanjem rata, kadeti su zahtevali da vlada u svemu ispunjava svoje obaveze prema saveznicima i da preduzme sve potrebne korake za ponovno uspostavljanje tradicionalne vojničke discipline i izgradnju snažne vojske. Pregovori, vođeni s ciljem da se ti zahtevi nekako usaglase s deklaracijom od 8. jula, bili su, razume se, mučni i žučni; dok su oni sporo napredovali, Rusija je bila više nego ikada bez delotvornog nacionalnog vodstva.9

U međuvremenu, ofanziva na frontu, u početku uspešna, pretvorila se u težak poraz ruskih trupa; Nemci su poveli masovan i razoran protivnapad protiv ruske Jedanaeste armije na jugozapadnom frontu. Vladin komesar za jugozapadni front Boris Savinkov telegrafisao je u Petrograd:

Nemačka ofanziva ... prerasta u neviđenu katastrofu ... Većina jedinica se nalazi u stanju rasula, koje se naglo širi. O autoritetu ili disciplini ne može biti ni govora... Neke jedinice se samovoljno povlače sa svojih položaja, i ne čekajući da im se neprijatelj približi. Bilo je slučajeva da se o naređenjima za hitna pojačanja većalo satima, tako da su ta pojačanja stizala i čitav dan kasnije... Duge kolone dezertera protežu se stotinama vrsta [1 vrsta = 6/10 milje] odnosno 1,066 km u pozadinu... Neka cela zemlja sazna istinu o tome šta se ovde događa.1"

Još pre primitka tih mučnih vesti, Sveruski izvršni komiteti su održali zajednički sastanak u noći između 7. i 8. jula radi razmatranja najnovijih događaja, od kojih su najvažniji bili ponašanje boljševika, iznenadna provala kontrarevolucionarnog raspoloženja i raspad Kabineta. Najznačajniji rezultat tog sastanka bilo je usvajanje rezolucije u kojoj je julski pokret okarakterisan kao »pustolovan, neuspeo oružani ustanak anarho-boljševičkih elemenata-«. Iako je naglašeno da se »izu-zetne mere« mogu preduzeti samo protiv pojedinaca, u ovoj rezoluciji se izričito priznavala nadležnost vlade za obezbeđe- nje zaštite revolucionarnih sloboda i za održavanje reda. Isto-vremeno, izražena je odlučna podrška hitnom donošenju zakonskih propisa o reformama koje je zahtevao Kongres sovjeta.11

Većini umerenih socijalista činilo se da vest o slomu na frontu znatno povećava potrebu za stvaranjem reprezentativ-ne nacionalne vlade, dovoljno snažne da zaustavi širenje anarhije. Kasno u noć između 9. i 10. jula, čim se saznalo za stanje na frontu, žurno je sazvan vanredan zajednički sastanak Sve- ruskih izvršnih komiteta. Na njemu je ogorčenje protiv boljševika što su podrili političke mere većine u Sovjetu i oslabili raspoloženje za uspostavljanje snažne

85.

revolucionarne diktature dostiglo dotad neviđenu žestinu; govornici su jedan za drugim oštro osuđivali boljševike što su izazvali napade na Sovjet tokom julskih dana, što su stvorili stanje koje je pokrenulo kontrarevolucionarnu delatnost i, možda najgore od svega, što su u vrlo velikoj meri doprineli slomu oružanih snaga.

Uticajni menjševik Fjodor Dan govorio je tom prilikom u ime celog bloka umerenih socijalista. Lekar po struci i, zajed-no s Lenjinom, veteran iz prve značajnije socijaldemokratske organizacije osnovane u Petrogradu, Dan se među menjševič- kim vođama 1917. godine nalazio nešto levo od centra. Posle neuspelih demonstracija 10. juna, na primer, on se odlučno suprotstavio Cereteliju u vezi s preduzimanjem sankcija protiv boljševika i njihovih pristalica, smatrajući da je opasnost od boljševika preuveličana i da bi nepromišljena akcija protiv krajnje levice samo još više podrila položaj vlade i ojačala Lenjinov uticaj. Sada, dok mu se obično blago lice grčilo od gneva, odeven u loše skrojenu uniformu vojnog hirurga, on je predlagao da se, s obzirom na postojeću građansku i vojnu opasnost, Privremena vlada odmah proglasi »vladom za spa-šavanje revolucije« i da joj se daju široka ovlašćenja za po-novno uspostavljanje reda i discipline u vojsci, vođenje odluč-ne borbe protiv svih oblika kontrarevolucije i anarhije i dono-šenje programa reformi sadržanog u Deklaraciji Kabineta od 8. jula. Izvršni komiteti su zatim velikom većinom glasova us-vojih rezoluciju u tom smislu.12 »Neka vlada gvozdenom ru-kom suzbije sve anarhističke ispade i sve pokušaje uništavanja tekovina revolucije«, kaže se u proglasu kojim je ta odluka saopštena ruskoj javnosti. »Neka sprovede sve mere koje zahteva revolucija.«13

Valja primetiti da menjševici-internacionalisti i levi eseri (ekstremne leve grupe u menjševičkom i eserovskom taboru), a o boljševicima da i ne govorimo, nisu podržali političku re-zoluciju koju su 9. jula doneli Sveruski izvršni komiteti i kojom su se u stvari davale odrešene ruke vladi čiji su sastav i program u tom trenutku bili potpuno nejasni.

Bradati, krhki Julij Martov. glasa promuklog od besko-načnih govora, s lornjononrifmlo spuštenim niz nos, govorio je u ime menjševika-internacionalista. Sin rusifikovanog, liberal- nb nastrojenog jevrejskog intelektualca, Martov je 1917. imao oko četrdeset pet godina. U revolucionarni pokret doveli su ga nepravični uslovi pod kojima su Jevreji živeli u carističkoj Rusiji, ugnjetavanja i žestoki antisemitizam koje je iskusio u školi, i napredne ideje i »zabranjene knjige« s kojima je prvi put došao u dodir u svom domu. Već predani socijaldemokrat početkom devedesetih godina XIX veka i poštovan među svo-jim drugovima zbog svoga uma, lične hrabrosti, uzvišenih principa i čestitosti, Martov je u vreme boljševičko-menjše- vičkog rascepa 1903. godine raskinuo s Lenjinom, koji mu je ranije bio blizak prijatelj i saradnik. Od tog vremena on je bio najistaknutija i nadaleko poštovana politička ličnost menj- ševika. Posle izbijanja prvog svetskog rata, Martov je rukovo-dio borbom menjševičkih „internacionalista" za hitno sklapa-nje kompromisnog mira. Po povratku u Rusiju iz izgnanstva u

86.

inostranstvu, početkom maja 1917. godine, on se suprotstav-ljao utvrđenoj menjševičkoj politici ograničene podrške ratu i učestvovanja u vladi i predvodio jednu uglavnom samostalnu internacionalističku frakciju u okviru labavo ustrojene menj- ševičke organizacije. Uveren da bi dalji opstanak koalicione vlade na vlasti doveo do uništenja revolucije, Martov je na vrhuncu julskih dana izašao s predlogom za obrazovanje sve- socijalističke vlade „sposobne da revoluciju pokrene unapred". Sada, nedelju dana kasnije, on je, vidno uzbuđen, tvrdio da se program Sovjeta za spasavanje zemlje ne može sprovesti u delo ako postoje neprijatelji na levici.

Martov je zatim pročitao menjševičko-internacionalističku deklaraciju u kojoj se izražavalo mišljenje da su mere spoljne i unutrašnje politike Privremene vlade, budući da nisu ni dosledne ni dovoljno revolucionarne, u velikoj meri doprinele krizi s kojom je Rusija suočena. U zaključku deklaracije rečeno je da revolucionarna demokrati ja (tj. sve demokratske institucije i socijalističke partije) može da spase zemlju i re-voluciju jedino ako se pukotine koje su se već pojavile u njenim redovima ne proširuju, ako se sve snage jedne revolu-cionarne vlade usredsrede na borbu sa sve većom opasnošću od kontrarevolucije i ako preduzimanje odlučnih mera za spro- vođenje reformi uveri vojsku da odbijajući neprijatelja proli- va krv za zemlju, slobodu i skori mir.14 Nekoliko dana kasnije, pošto su kadeti izneli svoje uslove za ulazak u vladu, Martov je na plenarnom zasedanju Izvršnih komiteta 17. jula tvrdio da sovjeti nemaju drugog izbora nego da preuzmu upravnu vlast. „Ih će revolucionarna demokratija preuzeti odgovornost za revoluciju", izjavio je on, „ili će izgubiti sposobnost da utiče na sudbinu revolucije."15

Događaji su uskoro pokazali da je Martovljeva vizija re-volucionarne sovjetske vlade koja objedinjuje sve socijalis-tičke elemente, sprovodi širok program reformi, snažno se suprotstavlja kontrarevoluciji i nastoji na sve načine da od-mah postigne kompromisni mir bila sasvim bliska težnjama politički svesnih petrogradskih masa. Videćemo, na primer, da su upravo ti ciljevi izražavani u diskusijama i rezolucijama većine rejonskih sovjeta posle julskih dana. U tadašnjem menj- ševičko-eserskom rukovodstvu, međutim, s Martovljevim pogledima se slagala samo srazmerno malobrojna manjina. Diskusija o političkim pitanjima na plenumu Izvršnih komiteta, održanom 17. jula, završila se potvrđivanjem stava koji su Izvršni komiteti bih zauzeli 9. jula.16

S obzirom na to da je većina menjševika i esera bila za Privremenu vladu i politiku koalicije, nije čudno što su u pregovorima o obrazovanju novog kabineta umereni socijalisti na kraju učinili znatne ustupke kadetima. Ti pregovori su vo-đeni 21. i 22. jula, pošto je Kerenski, osujećen u svojim pret-hodnim naporima da obrazuje novu vladu, neočekivano po-nudio ostavku, koju su ostali ministri odbili da prihvate. Ume- sto toga, oni su održali sastanak s predstavnicima raznih su-parničkih političkih partija i centralnih organa Sovjeta i Pri-vremenog komiteta Državne dume i saglasili se da

87.

Kerenskom ostave punu slobodu da obrazuje vladu. Naoružan tim mandatom, Kerenski je počeo da angažuje ministre na nepredstav- ničkoj osnovi. Po tom obostrano prihvatljivom sporazumu, članovi Kabineta nisu morali delovati kao predstavnici svojih partija, a socijalistički ministri više nisu bili formalno odgovorni Sovjetu. Mada su ministri mogli pojedinačno podržavati deklaraciju od 8. jula, ona više nije obavezivala vladu u celini. U praksi, to je značilo da je uticaj Sovjeta na "vladu bio još više umanjen, dok načela za koja su se zalagali socijalisti više nisu bila deo vladinog programa čak ni u ublaženoj verziji od 8. jula.

Na toj osnovi nastala je druga koalicija, na čelu s Keren- skim, sastavljena od osam socijalista i sedam liberala. Naj- uticajnije ličnosti u novom Kabinetu bile su Kerenski (pored toga što je postao predsednik vlade, on je zadržao položaje ministra rata i mornarice) i dvojica njegovih bliskih saradnika, Nikolaj Njekrasov (zamenik predsednika vlade i ministar finansija) i Tereščenko (spoljni poslovi). Na opšte iznenađenje, Cernov je uspeo da se održi na položaju ministra poljopriv-rede. Među onima koji nisu ušli u novi Kabinet bio je Cere- teli; slabog zdravlja i premoren od kabinetske politike, on je odlučio da svoju energiju usredsredi na poslove Sovjeta.17

Akcija vlade protiv boljševika započela je u praskozorje 5. jula upućivanjem velikog odreda vojnih kadeta da izvrši upad u uredništvo i štampariju Pravde. Kadeti su stigli na cilj samo nekoliko trenutaka pošto je Lenjin napustio zgradu, tako da ga nisu uhvatili. Nekoliko službenika Pravde bilo je pretučeno i uhapšeno za vreme upada. Kadeti su izvršili temeljnu premetačinu štamparije, tokom koje su razbili na- meštaj i opremu i pobacali pakete tek odštampanih novina u obližnji kanal Mojku. Upadljivo štampani izveštaji o toj epizodi, objavljeni sledećeg dana u mnogim petrogradsikim listovima, slavodobitno su obznanjivali da su kadeti našh pismo na nemačkom jeziku od jednog nemačkog barona; u njemu se, kako je rečeno, pozdravljala boljševička aktivnost i izražavala nada da će Partija steći dominantan uticaj u Petrogradu. „Na-đena nemačka prepiska", tako je naslov u listu Malj'enka gazeta rezimirao ovo otkriće.18

Četvrtog jula Kabinet je izričito ovlastio Komandu Pet-rogradskog vojnog okruga da iseli boljševike iz Dvorca Kše-šinske. Pred zoru 6. jula, velika udarna snaga pod komandom A. I. Kuzmina, sastavljena od Petrogradskog puka, osam ok-lopnih kola, po jednog bataljona Preobraženskog, Semjonovs- kog i Volinskog gardijskog puka, jednog odreda iz Crnomorske flote, nekoliko kadetskih odreda, studenata Vazduhoolov- ne akademije i jedne biciklističke brigade s fronta, pripremala s da, uz podršku teške artiljerije, na juriš zauzme glavni stan boljševika. Upozoreni na predstojeći napad, neki niži partijski rukovodioci u dvorcu ozbiljno su pomišljali na pružanje otpora, pa su čak počeli vršiti pripremu za to. Ah boljševici su na kraju uvideli da je situacija beznadežna, pa su uspeli da prebegnu u Petropavlovsku tvrđavu, koja je još uvek bila u posedu prijateljskih snaga.19

88.

Kuzminovi vojnici su u Dvorcu Kšešinske zaplenili veliku količinu oružja i uhapsili sedam boljševika koji su grozničavo pokušavali da evakuišu preostalu partijsku arhivu. Osim toga, na mansardi su našli neke pogromaške crnostotinaške letke, očigledno ostavljene tamo još u carističkim danima. („Crne stotine" su bile ekstremne desničarske grupe koje su organi- zovale pogrome pred pad carističke Rusije). Za Petrogradsku gazetu to otkriće je značilo da su boljševici u dosiuhu ne samo s Nemcima nego i s krajnjom desnicom. Jedan naslov objavljen 7. jula u tom listu, glasio je: „Lenjin, Vilhelm II i drDubrovin (ozloglašen pripadnik krajnje desnice) na zajednič-kom poslu! Dokazano je da su lenjinisti organizovali ustanak u zajednici s crnostotinašima!"

U rano popodne 6. jula vojnici su ponovo zaposeli Petro- pavlovsku tvrđavu, jedno od poslednjih uporišta levičara. Do toga dana u prestonicu je stiglo nekoliko vojnih jedinica sa sevemog fronta. Biciklisti, jedna divizija oklopnih kola i Drugi eskadron maloruskih dragona stigli su još toga jutra, upravo na vreme da učestvuju u zauzeću Dvorca Kšešinske i Petro- pavlovske tvrđave. Četrnaesti mistavski husarski puk, u punoj ratnoj spremi,, stigao je u Petrograd u predvečerje. S bar-jaktarima na čelu, koji su visoko držali crvenu zastavu s nat-pisom „Došli smo da podržimo Sveruske izvršne komitete voj-ničkih, radničkih i seljačkih deputata", puk je u maršu otišao do zgrade generalštaba da raportira vladi.20 Ministar Po-ljoprivrede Viktor Černov poželeo je dobrodošlicu nekim od-redima na Dvorskom trgu. „Žalosti me da govorim o onome zbog čega ste došli", rekao je on. „Ali verujem da će ovo biti vaš prvi i poslednji takav dolazak ... Nadam se i verujem da se ubuduće niko neće usuditi da se suprotstavi volji većine revolucionarne demokratije".21

Između 6. i 12. jula Kabinet je izdao niz u žurbi formuli- sanih naređenja za uspostavljanje mira i kažnjavanje političkih prestupnika. Na maratonskom zasedanju u toku noći između 6. i 7. jula, odlučeno je da se „svi organizatori i vođe oružanog pokreta protiv vlade, ustanovljene od naroda, i svi koji agituju ih podstiču da mu se pruži podrška uhapse i izvedu pred sud kao izdajnici svoga naroda i revolucije."22 Istovremeno, vlada je obnarodovala nove kaznene propise, uključujući i sledeće: (1) krivci za podstrekavanje na ubistvo, pljačku, razbojništvo, pogrome i druge teške zločine, kao i za nasilje prema bilo kom delu stanovništva, biće kažnjeni utamničenjem u zatvor ili tvrđavu u trajanju od tri godine; (2) lica koja javno pozivaju na nepokoravanje zakonitim vladinim naređenjima biće kažnjena zatvaranjem u tvrđavu u trajanju od tri godine ili zatvorom; lica koja podstiču oficire, vojnike i drugi vojni kadar da krše zakone na snazi pod novim demokratskim sistemom u vojsci, ih sa njima saglasne direktive vojnih vlasti, biće kažnjena prema propisima koji se odnose na dela izdaje.23

Kerenski, naimenovan za predsednika vlade 7. jula, nije se nalazio u Petrogradu na vrhuncu julskih dana, jer je 3. jula kasno po podne otišao iz prestonice u obilazak fronta. Na fron-tu je primio podrobne izveštaje o razvoju krize u prestonici. Na to je odmah uputio telegram Ljvovu, zahtevajući da se „iz-

89.

dajnička delatnost odlučno suzbije, pobunjeničke jedinice razoružaju, a svi podstrekači na pobunu i buntovnici izvedu pred sud."24 Osim toga, Kerenskom su na frontu pokazali najnoviji broj Tovarišča, nedeljnog propagandnog lista na ruskom jeziku koji su objavljivali Nemci za rasturanje među neprijateljskim vojnicima. Kerenskom se na osnovu jednog članka u tom broju učinilo da su Nemci unapred znali za ustanak u prestonici, pa ga je to, prirodno, učvrstilo u uverenju da je Lenjin nemački agent.25

Razjaren, Kerenski je 6. jula ujutro pošao vozom u prestonicu; na železničkoj postaji u Polocku vagon u kome je spavao delimiono je razoren eksplozijom bombe.26 Mada je ostao neozleđen, Kerenski je, razumljivo, bio rastrojen tim do-gađajem. Nije stoga čudno što je 7. jula uveče, kada je stigao u Petrograd, bio sav zapenušen od besa i čvrsto rešen da što pre dokrajči boljševike. Od tada je Kerenski bio na čelu onih članova Kabineta koji su se zalagali za oštru politiku prema krajnjoj levici. Obraćajući se nešto kasnije okupljenim vojni-cima i radnicima s jednog prozora zgrade Generalštaba (dok su ga dva oficira držala za noge da ne padne), on je izjavio: „Neću nikome dozvoliti da zadre u pobede ruske revolucije." Glasom grozničavo povišenim od uzbuđenja, on je povikao: „Prokletstvo neka snađe izdajnike koji napuštaju svoju braću što liju krv na frontu. Neka su prokleti oni koji iznevera- vaju svoju zemlju u danima iskušenja."27 U jednom intervjuu, datom agenciji Asošijeted pres nekoliko dana kasnije, pošto je bio zvanično postavljen za predsednika vlade, Kerenski je odlučno izjavio: „(Naš) osnovni zadatak je odbrana zemlje od propasti i anarhije. Moja će vlada spasti Rusiju, a ako se motivi razuma, časti i savesti pokažu nedovoljnim, cna će je krvlju i gvožđem naterati na jedinstvo."28

Julski ustanak je, razume se, bio pre svega garnizonska buna. Na zasedanju 6—7. jula Kabinet je naredio da se ne- vojnički odredi koji su učestvovali u julskom ustanku razo-ružaju i raspuste, a njihovo ljudstvo rasporedi po nahođenju ministara rata i mornarice. Na jednom podrobnom planu u dodatku te naredbe stajala je rukom ispisana napomena Ke- renskog: „Usvojeno, ali zahtevam da se ovo sprovede odlučno, bez okolišenja." Otprilike u isto vreme Kerenski je oštro osudio kronštatske mornare, nagoveštavajući da su delovali pod uticajem „nemačkih plaćenika i provokatora". Svim ko-mandama i brodovima naloženo je da se „sva sumnjiva lica koja pozivaju na otkazivanje poslušnosti vlad' i agituju protiv ofanzive" predaju vlastima u Petrogradu radi istrage i izvođe-nja pred sud.29

U isto vreme su preduzeti i koraci da se zaustavi rasulo u vojsci na frontu. Vojni zapovednici su ovlašćeni da pucaju na ruske jedinice koje samovoljno napuštaju bojište. Boljševičke novine su zabranjene na svim sektorima gde je bilo vojnihoperacija. Politički skupovi među vojnicima na frontu su strogo zabranjeni. Kao najvažniju meru, vlada je izdala dekret o ponovnom zavođenju smrtne kazne za vojne prekršaje u borbenoj zoni i Istovremeno odobrBa o"b~razovar \i '' nrl hf<r vnjnn- -revolucionarnih" sudova s

90.

nadležnošću dosuđivanjaJfi-kaznej0 Da pobunjeni radnici i mornari, zatečeni u centralnim delovima Petrograda ne bi pobegli u donekle bezbedne fabričke četvrti na levoj obali, kraci pokretnih mostova preko Neve nisu spajani. Istovremeno su blokirane državne granice kako bi se „nemačkim plaćenicima" onemogućilo da pobegnu u inostran- stvo. Ulični skupovi su privremeno zabranjeni. Ministri rata i unutrašnjih poslova dobili su ovlašćenje da zabrane novine koje podstiču na nepokornost vojnim vlastima ili huškaju na nasilje. Na osnovu te naredbe zabranjeno je štampanje boljševičkih listova Pravda, Soldatska pravda (CoJiâTCKaH npaB- fla) Golos pravdi (Tojioct npaBflbi) i Okopna pravda (Oicon- Han npaB,n;a). Po jednoj naredbi, očigledno sračunatoj na to da se razoružaju radnici, svi civili u prestonici su bili dužni da predđju vladi sve oružje i vojne zalihe u svom posedu; nepredavanje oružja imalo se smatrati krađom javne imovine i sudski goniti.81

Sedmog jula Kabinet je nadležnost za vođenje svih istraga u vezi s organizacijom julskog ustanka preneo na javnog tužioca pri Petrogradskom apelacionom sudu. N. S. Karinskog; s obzirom na to, Sveruski izvršni komiteti su se saglasili da odustanu od posebne istrage u vezi s ustankom, koji je Sovjet bio planirao.32 Međutim, i pre nego što je Javno tužilaštvo pokrenulo svoju istragu, petrogradske vlasti su počele zatvarati najistaknutije boljševike. Kabinet-j-6-^"^0 naredio-hap—. šenje Lenjinajâjoovjeva-i-Kamenjeva. Kao 5to ćemo kasnije 'vicfeti, Lenjini Zinovjev su se odmah povukli u ilegalnost (kao i dvojica najviših rukovodilaca Vojne organizacije, Nevski i Podvojski). Jedino Kamenjev nije pobegao, pa je 9. jula bio lišen slobode i utamničen.

Dva dana ranije vlada je uhapsila članove dve velike mornaričke delegacije koje je iz Helsingforsa u Petrograd uputio levičarski orijentisani Centralni komitet Baltičke flote (Centrobalt); među tim uhapšenim mornarima bili su i uticajni „flotni" boljševici Pavel Dibenko i Nikolaj Hovrin. Nedelju dana kasnije zatvoren je i Vladimir Antonov-Ovsejenko, još jedan istaknuti helsingforški boljševik. Među sumnjivim ličnostima u nekim kolima punim radnika, koja je u to vreme zaustavila jedna kozačka patrola, bio je Sergej Bagdatijev, poreklom Jermenin, koji je ranije bio kandidat za boljševički Centralni komitet. Tokom popodneva 4. jula Bagdatijev je, kako se tvrdilo, kružio Petrogradom na krovu oklopnih kola mašući puškom i pozivajući zaprepašćene posmatrače da

91.

„uhapse ministre«. U istrazi posle hapšenja, Bagdatijev je skromno priznao da je zaista bio jedan od organizatora ustanka. U novinskim izveštajima o njegovom hapšenju vrlo su jasno isticane dve stvari: da je Bagdatijev nemački špijun i da je Jevrejin. U očima izveštača lista Maljenka gazeta, Bagdatijev- ljev „spoljašnji izgled, kukast nos, kratka riđa brada" i „radnička košulja u koju je bio prerušen" jasno su pokazivali ko je on. Izveštač je zapisao: „Bagdatijev govori ruski s jedva pri- metnim jevrejskim naglaskom."33

Flavijan Haustov, jedan od urednika lista Okopna pravda, koji je izmicao široko rasprostranjenoj poteri otkako je 18. juna pobegao iz zatvora Krestovka (drevna tamnica u V:bor- škom rejonu sagrađena u obliku dva krsta), bio je ponovo uhvaćen očigledno zahvaljujući dostavi nekog doušnika, dok je izlazio iz jednog pozorišta u zabavnom centru Luna Park.34 Vladi je bilo neuporedivo teže da uhapsi levičaiske vođe iz kronštatske pomorske baze. Na jedan telegram Kerenskog u kome se zahtevalo da se „kontrarevolucionarni huškači" odmah predaju vladi, Izvršni komitet Kronštatskog sovjeta je telegrafski odgovorio: ,,S obzirom na to da niko ne zna ni za kakve ,kontrarevolucionarne' huškače u Krcvnštatu, biće nemo- gućno izvršiti hapšenja." Cak i kada mu je bilo izričito naređeno da izruči neke od glavnih boljševičkih vođa (Fjodora Ras- koljnikova, Semjona Rošala i Afanasija Remnjeva), Kronštat- ski sovjet je ostao uporan u svom odbijanju da sarađuje s vladom. Tek kada je pomorskoj bazi zaprećeno blokadom i bombardovanjem, postignuta je saglasnost da se svi traženi kronštatovci, izuzev Rošala (koji je u međuvremenu nestao), sami predaju vlastima.35 Kasnije se i Rošal predao; našavši se ubrzo posle toga s Raskoljnikovom u Krestovki, on je objasnio: „Posle tvoga hapšenja bilo naLja^ neprijatno da se krijem."36

Âleksandra Kolonta^ boljševik međunarodnog ugleda, nalazila s£> To kuni jđskih đkna—H-- Stokholmu. Posle izbijanja skandala o vezama s Nemačkom, švedska štampa joj je zagorčavala život šireći glasine kako se ona nalazi u inostranstvu da bi pregovarala o daljim nemačkim isplatama. Stoga je požurila da se vrati u Petrograd. Kasnije je opisala kako su je dočekali 13. jula na švedsko-finskoj granici. Nekoliko ruskih oficira ušlo je u voz u Torneu i lišilo je slobode. Vest o njenom hapšenju pronela se stanicom, pa se uskoro na peronu okupila gomila koja je skandirala: „Nemački špijun! Izdajnica Rusije!" Neki kelner iz kola za ručavanje jurio je sa salvetom ispod miške za njom, vrišteći: „To je špijunka Kolontaj! Tebi je mesto na vešalima s izdajnicima Rusije!" Pošto je voz krenuo iz Tornea, Kolontajeva i njeni čuvari su pošli u kola za ručavanje. Samozvani štićenik revolucionarne Rusije još je bio na dužnosti. Preprečujući im put, on je izjavio: „Spijun- ka Kolontaj ... neće ništa pojesti u mom vagonu za ručava- nje." Dodajući da „špijunima treba dati samo hleba i vode", on je uporno odbijao da donese čak i to.37

Hapšenja osumnjičenih levičara postajala su sve češća, a mah broj neboljševika se suprotstavio vladi. Među onima koji su to ucmitr bili su Martov, rrrQ£&i i Anatolij Lunačarski, dramski pisac, marksistički- filozof i uticajan revolucionarni tribun, koji je u to vreme bio član Međurejonskog komiteta. Trocki je, na primer, na sastanku Centralnog izvršnog komiteta, održanom 17. jula, 92

odlučno branio ponašanje boljševika tokom svih julskih dana i izvrgavajo podsmehu tvrdnju da je Lenjin nemački plaćenik. „Lenjin se trideset godina bori za revoluciju", primetio je Trocki. „Ja se borim protiv ugnjetavanja narodnih masa dvadeset godina. Mi ne možemo da ne budemo puni mržnje prema nemačkom militarizmu. Ko god kaže drukčije, ne zna šta je to biti revolucionar."38

Da bi pomogao boljševičkoj stvari, Trocki je pristao da brani Raskoljnikova na sudu. Sredinom jula on je u ime boljševika poslao vladi protestno pismo u kome je izjavio: ,,Ja se u načelu slažem s gledištima Lenjina, Kamenjeva i Zinovje- va... Moj odnos prema događajima od 3—4. jula je bio potpuno isti kao i njihov... Nema logičnog razloga da se naredi hapšenje Lenjina, Zinovjeva i Kamenjeva, a ne i mene."39 Vlada nije mogla da prenebregne takav izazov. Ujutro 23. jula kancelarija Karinskog je izdala nalog za hapšenje Troc- kog i Lunačarskog. Lunačarski je uskoro posle toga bio uhvaćen u svom stanu. Trocki, ne sluteći da ga vlasti traže, pozvao je te večeri Karinskog telefonom da se dogovori o odbrani Raskoljnikova. Kada je Trocki upitao da li će biti u redu ako se on pojavi na sudu kao Raskoljnikovljev branilac, Karinski je odgovorio: „Obavestiću vas. Gde mogu da stupim u vezu s vama?" „Kod Larina", odgovorio je Trocki ne podozrevajući ništa. U roku od jednog sata na Larinova vrata je zakucao odred vojnika i odveo Troekog.40

Šestog jula uveče tužilac pri Petrogradskom apelacionom sudu izdao je nalog za Lenjinovo hapšenje. Jedan odred vojnika i oficira Preobraženskog gardijskog puka, pod zapoved- ništvom šefa kontraobaveštajnog biroa Borisa Nikitina, smesta je pohitao u poslednje poznato Lenjinovo boravište — stan njegove najstarije sestre Ane Elizarove. Mada Lenjin nije bio u to vreme tamo, Nikitin, koji je mesecima goreo o J želje da se dočepa boljševičkog vođe, nije hteo da se vrati praznih ruku. Dotk je Lenjinova žena Nadežda Krupska gnevno posma- trala šta se događa, Nikitin je rukovodio vrlo detaljnom premetačinom stana, konfiskujući hartije i dokumenta koja su

7 - 97 mu se u bilo kom pogledu učinila sumnjivim. Jedan izveštač lista Petrogradska gazeta, koji je došao u tu zgradu u rano jutro sledećeg dana, zabeležio je reagovanje Lenjinovih suseda na događaj. Svi su izražavali ogorčenje na pomisao da su krili neprijateljskog plaćenika i slagali se da stanari iz broja 24 imaju mnogo novaca (reč „nemačkog" je bila prećutana). ,,I sami vidite, ovakve zgrade, s velikim stepeništem i podovima od mahagonija, nisu uopšte česte u Petrogradu", naglašavao je domar. „Lenjin se gotovo uvek vozi automobilom", dodao je on. „Lenjin i njegova žena imaju bolje rublje nego bilo ko drugi", poverljivo je rekla jedna susetka. „Radnici ne unajmljuju stanove u ovoj zgradi", dopunjavala je njena drugarica. Kada se novinar spremao da ode, domar mu je pokazao peticiju u kojoj se zahtevalo da se stanari iz stana broj 24 odmah isele. U peticiji, već ukrašenoj s nekoliko potpisa, izjavljivalo se: „Ne želimo tako opasne susede kao što su Lenjin i njegova porodica."41

Lenjin je za nalog za hapšenje i za premetačinu kod Eli- zarove saznao u stanu Sergeja Alilujeva (budućeg Staljinovog

tasta), svom petom skrovištu za tri dana 42 Seleći se s jednog mesta na drugo, Lenjin je odmeravao razloge za predaju vlastima i protiv nje. Među njegovim neposrednim sledbenicima mišljenja o tome koji put treba izabrati bila su oštro podeljena. Kamenjev, Trocki, I .u n a ča rski^V"* ktor^_Nogin _i znatan broj mosfeoVS'kih--bgl4ggîkd S Trtatralfûda sg_mogu oslo n iti na SoYr jet đi~obezDedi "Lenjinovu ličnu sigurnost, kao i da bi mu se pod zaštitom "Sbvieta sudilo nepristraino i otvoreno, što bi s"e~ moglo iskoristiti da se^Bel<>dmf~trulost postojećeg režima. Stoga su nagovarali Lenjina da se preda vlastima.43

Slično mišljenje je imalo i nekoliko petrogradskih partijskih vođa, koji su, izgleda, na prvom mestu imah u vidu negativno dejstvo Lenjinovog bekstva na fabričke radnike i vojnike. Volodarski je izrazio to mišljenje na jednom među- partijskom većanju o Lenjinovom izlasku pred sud: „To pitanje uopšte nije tako jednostavno kao što izgleda. Do sada smo bili u mogućnosti da izvučemo korist iz svih događaja. Mase su nas shvatale. Ali u ovoj stvari (Lenjinovom povlačenju u ilegalnost) one nas ne shvataju."44 Dmitrij Manuilski, koji je, slično Volodarskom, imao vrlo tesne veze s radnicima i vojnicima, primetio je: „Na izlazak Lenjina i Zinovjeva pred sud ne može se gledati isključivo u vezi s njihovom ličnom bezbednošću. Taj problem treba razmotriti iz perspektive interesa revolucije i interesa i dostojanstva Partije. Mi moramo da radimo s masama, a svi znamo koje će argumente buržoazija upotrebiti kada se postavi pitanje naših drugova i njihovog izbegavanja da se pojave na sudu ... Od postupka protiv Lenjina moramo napraviti Drajfusovu aferu."

94

Po recima boljševičkog sindikalnog vođe Aleksandra Šljapnikova, prijateljski saveti mnogih drugova da se Lenjin podvrgne suđenju veoma su uznemiravali Lenjinovu sestru Mariju, koja je bila za to da njen brat pokuša da se prebaci u Švedsku.45 Mnogi drugi boljševički vođi, većinom oni koji su učestvovah na Šestom kongresu Partije, održanom u Petro-gradu krajem jula, takođe su se plašili za Lenjinovu bezbednost u slučaju da se preda. Oni su tvrdili da sudski postupak protiv Lenjina predstavlja deo zavere klasnih neprijatelja Partije čiji je cilj uništenje boljševika i da se u postojećoj situaciji Lenjinu ne bi nepristrasno sudilo, nego bi verovatno bio ubijen pre nego što njegov slučaj i dospe pred sud. Tako su u prilikama neposredno posle julskih dana te vođe nagovarale Lenjina da se povuče u ilegalnost. Kasnije su, usred bure zamerki u samoj Partiji i izvan nje, odlučno branili Lenjinov postupak. Još krajem jula Staljin je zastupao sred-" nje rešenje, tvrdeći da Lenjin i Zinovjev ne treba da se predaju dok je politička situacija još nejasna, ali da bi trebalo da to učine ako se obrazuje dovoljno časna vlada koja bi jamčila za Lenjinovu bezbednost.46 ,—-

Lenjin je, izgleda, u početku bio sklon da se pokori vlas-tima.47 Sedmog jula posle podne on je na brzinu napisao jednu notu, protestujući zbog premetačine u sestrinom stanu i izražavajući spremnost da se sam prijavi ako Centralni izvršni komitet sankcioniše njegovo lišavanje slobode.48 Nogin i Sprprpj Of-Hčnrnkirl^p, điiffoflnHišrrji^ gruzijski boljševik koji 'je došao u Petrograd kratko vreme pre ovih događaja, upućeni su u Tavričeski dvorac" š tom porukonQ~jusmc n i ni uput- štvima'ža pregbVore~P'ûšIovima~Cenjinovog hapšenja. Trebalo j'e da od člana Biroa Centralnog izvršnog komiteta~V. A. Ani- simova dobiju čvrsto jamstvo za Lenjinovu bezbednost i obećanje da će mu se brzo i nepristrasno suditi. Njih dvojica su se sastala s Anisimovim kasnije tog popodneva. Mada im nije mogao dati apsolutno jamstvo, Anisimov ih je, izgleda, uveravao da će Sovjet učiniti sve što može da zaštiti Lenji- nova prava. Po Ordžonikidzeu, posle tog mlakog odgovora čak ni Nogin nije bio uveren da bi Lenjin bio bezbedan ako bi se predao.49

Lenjin je odmah bio obavešten o tome. U to vreme on je saznao i za odluku Sveruskih izvršnih komi+eta da obustave svoju istragu o julskim danima, pa je i ta vest, verovatno, imala uticaja na njegov stav. U svakom slučaju, 8. jula Lenjin je doneo čvrstu odluku da se ne preda. U pismu koje je pripremio za objavljivanje, on je objašnjavao:

Promenili smo svoj plan da se predamo vladi zato što... je jasno da su slučaj u vezi sa špijunskim radom Lenjina i drugih iskonstruisale snage kontra

7* 99

revolucije... U ovo vreme ne može biti jamstva za nepristrasno suđenje. Centralni izvršni komitet... je obrazovao komisiju da ispita optužbe za špijunažu, ali je pod pritiskom kontrarevolucije ta komisija raspuštena ... Predati se sada vlastima značilo bi staviti se u ruke raznih Miljukova, Aleksinskih, Perever- zeva — odnosno u ruke prevejanih kontrarevolucionara za koje optužbe protiv nas nisu ništa drugo do epizoda u građanskom ratu.50

Devetog jula Lenjin je pod okriljem mraka otišao od Alilujevih i sklonio se zajedno sa Zinovjevom u selo Razliv pored turističkog gradića Sestroreoka u Finskom zalivu, dvadeset milja severozapadno od prestonice.51 Lenjin je ostao tamo do 9. ovgusta, a onda se prebacio u Finsku. U početku su se on i Zinovjev krili na tavanu ambara na imanju sestroreč- kog fabričkog radnika i starog boljševika Nikolaja Jemelja- nova. Ali pošto je postojala opasnost da ih u tom skrovištu primete radoznali seljaci, begunci su uskoro prešli u jednu usamljenu kolibu od slame na obali obližnjeg jezera. Mnogo godina kasnije Zinovjev se sećao kako su njega i Lenjina jednog dana preplašili puščani pucnji u blizini. Dok su se skrivali u neko žbunje, Lenjin je prošaputao: „Sada nam jedino ostaje da umremo kako treba.«52

Pokazalo se da su to pucali neki lovci koji su tuda prolazili. Takvi uzbudljivi događaji uglavnom se nisu ponavljali. Sve dok dalji boravak u kolibi nisu u avgustu onemogućile kiša i hladnoća, najveći logistički problem begunaca bili su napadi komaraca. U Razlivu Lenjin se odmarao, plivao i odlazio u duge šetnje. Po rečima Aleksandra Šotmana, koji je, zajedno s Ejnoom Rahijom i Ordžo- nikidzeom, održavao vezu između Lenjina i partijskog rukovodstva u Petrogradu, Lenjin se najviše brinuo da redovno dobija štampu iz Petrograda. On bi odmah zgrabio svaki novi svežanj novina čim bi bio donet. Sedeći na travi, počinjao bi da podvlači tekstove i pravi zabeleške u svojoj belež- nici. Tokom tog razdoblja Lenjin je redovno pisao za boljševičku štampu, pripremao brošure, pravio nacrte rezolucija za svoje saradnike u Petrogradu (naročito za prošireni sastanak Centralnog komiteta, održan 13. i 14. jula, i za Šesti kongres) i radio na dužoj teorijskoj raspravi Država i revolucija.53

Za sve to vreme štampa je nastavila da kritikuje Lenji- novo ponašanje i da nagađa gde se nalazi. Sedmoga jula 2ivo slovo je objavilo^ slavodobitno i na najistaknutijem mestu ne- tačnu vest da se Lenjin nalazi u rukama vlade, pošto je bio uhvaćen prilikom upada u Dvorac Kšešinske. Da ne bi zaostala, Petrogradska gazeta je istoga dana svoje čitaoce obavestila o daljim pojedinostima. Zasnivajući svoj izveštaj na oba- veštenjima dobijenim od advokata Matilde Kšešinske, koji je pohitao da pregleda dom svoje klijentkinje čim je bio ispražnjen, novine su javljale da su neki vojnici Volinskog puka prepoznali Lenjina, koji je pokušavao da se proturi za mornara.

Lenjinovo bekstvo je bilo u središtu pažnje i na sastanku Sveruskih izvršnih komiteta, održanom 13. jula.34 Sazvan po primitku vesti o još brojnijim neuspesima na frontu i sve neobuzdani joj delatnosti desničarskih organizacija neprijatelj-ski ras,položenih prema revoluciji, taj sastanak se ubrzo pret-vorio u još jednu javnu demonstraciju podrške Sovjeta Priv-remenoj vladi i njegovog neprijateljskog stava prema boljše-96

vicima. Sastanak, koji je bio više politički skup nego radno zasedanje, otvorio je Kerenski, tek pristigao s još jednog pu-tovanja na front, rečitim apelom da se Sovjetu pruži podrška, a s boljševicima odlučno raskine. Bio je to njegov prvi nastup u Tavričeskom dvorcu otkako je preuzeo položaj predsednika vlade. Galerije su bile dupkom pune. Gromkim pljeskom pozdravljen je poziv predsednika vlade i odgovor Čeidzea: „Nikakva žrtva nije prevelika za odbranu revolucije!" Po novinskim izveštajima, Kerenski je na te reči skočio sa stolice i zagrho Čeidzea. Pljesak i povici ,,2ivela republika!" i „Triput ura za otadžbinu!" prolamah su se salom.

Čim 'se buka malo stišala, Fjodor Dan je izašao da govori. „Već smo učinili ono što Kerenski traži da učinimo", izjavio je on. „Ne samo da pružamo punu podršku Privremenoj vladi nego i insistiramo da vlada upotrebi svoja ovlašće- nja." Dan je onda u ime većinskih socijalista predložio rezoluciju u kojoj se boljševici oštrim rečima osuđuju za zločine protiv naroda i revolucije. U rezoluciji se Lenjinovo izbega- vanje hapšenja žigosalo kao „apsolutno nedopustivo", zahtevalo se da boljševička frakcija povede diskusiju o ponašanju svoga vođe i predlagala suzpenzija članstva u Izvršnim komitetima svih optuženih lica. Nogin je uzalud protest.ovao- Ori vas se tražj-da. usvojite-xezfiliici ju o bolj ševicima__gre negošto je njihova.. .krivicn ispitana^. upozoravao je. „Od vas se'traži-daÊavite van zakona vođe frakcije koja je zajedno s vama pripremila revoluciju." Danova rezolucija je bila usvojena velikom većinom, a što je sastanak duže trajao, boljševici su sve oštrije kritikovani. Trudovik55 A. A. Bulat održao je uz bučno odobravanje i snažan pljesak i iz dvorane i s galerija, uzbuđen govor, napadajući ono što je nekoliko trenutaka ranije sindikalni funkcioner David Rjazanov rekao u odbranu boljševika. Rjazanov je bio povukao paralelu između zahteva Privremene vlade za hapšenjem Lenjina i insistiranja carističke vlade u junu 1907. godine da Duma sarađuje u hšavanju slobode članova svoje socijaldemokratske frakcije.

97

revolucije... U ovo vreme ne može biti jamstva za nepristrasno suđenje. Centralni izvršni komitet... je obrazovao komisiju da ispita optužbe za špijunažu, ali je pod pritiskom kontrarevolucije ta komisija raspuštena ... Predati se sada vlastima značilo bi staviti se u ruke raznih Miljukova, Aleksinskih, Perever- zeva — odnosno u ruke prevejanih kontrarevolucionara za koje optužbe protiv nas nisu ništa drugo do epizoda u građanskom ratu.50

Devetog jula Lenjin je pod okriljem mraka otišao od Alilujevih i sklonio se zajedno sa Zinovjevom u selo Razliv pored turističkog gradića Sestrorecka u Finskom zalivu, dvadeset milja severozapadno od prestonice.51 Lenjin je ostao tamo do 9. ovgusta, a onda se prebacio u Finsku. U početku su se on i Zinovjev krili na tavanu ambara na imanju sestroreč- kog fabričkog radnika i starog boljševika Nikolaja Jemelja- nova. Ali pošto je postojala opasnost da ih u tom skrovištu primete radoznali seljaci, begunci su uskoro prešli u jednu usamljenu kolibu od slame na obali obhžnjeg jezera. Mnogo godina kasnije Zinovjev se sećao kako su njega i Lenjina jednog dana preplašili puščani pucnji u blizini. Dok su se skrivali u neko žbunje, Lenjin je prošaputao: „Sada nam jedino ostaje da umremo kako treba.«52

Pokazalo se da su to pucah neki lovci koji su tuda prolazili. Takvi uzbudljivi događaji uglavnom se nisu ponavljali. Sve dok dalji boravak u kolibi nisu u avgustu onemogućile kiša i hladnoća, najveći logistički problem begunaca bili su napadi komaraca. U Razlivu Lenjin se odmarao, plivao i odlazio u duge šetnje. Po rečima Aleksandra Šotmana, koji je, zajedno s Ejnoom Rahijom i Ordžo- nikidzeom, održavao vezu između Lenjina i partijskog rukovodstva u Petrogradu, Lenjin se najviše brinuo da redovno dobija štampu iz Petrograda. On bi odmah zgrabio svaki novi svežanj novina čim bi bio donet. Sedeći na travi, počinjao bi da podvlači tekstove i pravi zabeleške u svojoj belež- nici. Tokom tog razdoblja Lenjin je redovno pisao za boljševičku štampu, pripremao brošure, pravio nacrte rezolucija za svoje saradnike u Petrogradu (naročito za prošireni sastanak Centralnog komiteta, održan 13. i 14. jula, i za Šesti kongres) i radio na dužoj teorijskoj raspravi Država i revolucija53

Za sve to vreme štampa je nastavila da kritikuje Lenjinovo ponašanje i da nagađa gde se nalazi. Sedmoga jula Zivo slovo je objavilo slavodobitno i na najistaknutijem mestu ne- tačnu vest da se Lenjin nalazi u rukama vlade, pošto je bio uhvaćen prilikom upada u Dvorac Kšešinske. Da ne bi zaostala, Petrogradska gazeta je istoga dana svoje čitaoce obavestila o daljim pojedinostima. Zasnivajući svoj izveštaj na oba- veštenjima dobijenim od advokata Matilde Kšešinske, koji je pohitao da pregleda dom svoje klijentkinje čim je bio ispražnjen, novine su javljale da su neki vojnici Volinskog puka prepoznali Lenjina, koji je pokušavao da se proturi za mornara.

Lenjinovo bekstvo je bilo u središtu pažnje i na sastanku Sveruskih izvršnih komiteta, održanom 13. jula.54 Sazvan po primitku vesti o još brojnijim neuspesima na frontu i sve neobuzdani joj delatnosti desničarskih organizacija neprijateljski raspoloženih prema revoluciji, taj sastanak se ubrzo pretvorio u još jednu javnu demonstraciju podrške Sovjeta Privremenoj vladi i njegovog neprijateljskog stava prema boljševicima. Sastanak, koji je bio više politički skup nego radno zasedanje, otvorio je 100

Kerenski, tek pristigao s još jednog putovanja na front, rečitim apelom da se Sovjetu pruži podrška, a s boljševicima odlučno raskine. Bio je to njegov prvi nastup u Tavričeskom dvorcu otkako je preuzeo položaj predsednika vlade. Galerije su bile dupkom pune. Gromkim pljeskom pozdravljen je poziv predsednika vlade i odgovor Čeidzea: „Nikakva žrtva nije prevelika za odbranu revolucije!" Po novinskim izveštajima, Kerenski je na te reči skočio sa stolice i zagrlio Ceidzea. Pljesak i povici „Zivela republika!" i „Triput ura za otadžbinu!" prolamah su se salom.

Cim 'se buka malo stišala, Fjodor Dan je izašao da govori. „Već smo učinili ono što Kerenski traži da učinimo", izjavio je on. „Ne samo da pružamo punu podršku Privremenoj vladi nego i insistiramo da vlada upotrebi svoja ovlašće- nja." Dan je onda u ime većinskih socijalista predložio rezoluciju u kojoj se boljševici oštrim rečima osuđuju za zločine protiv naroda i revolucije. U rezoluciji se Lenjinovo izbega- vanje hapšenja žigosalo kao „apsolutno nedopustivo", zahtevalo se da boljševička frakcija povede diskusiju o ponašanju svoga vođe i predlagala suzpenzija članstva u Izvršnim komitetima svih optuženih lica. No gin jp -uzalud profestovao: rOri Ha nc^njito rA7^]ijciju o bol j ševi cima__arg nego što je kr"Hi"a igpâna", upozoravao je. „Od vas se*"traa—da~~sfavite van zakona vođe frakcije koja je zajedno s vama pripremila revoluciju." Danova rezolucija' je bila usvojena velikom većinom, a što je sastanak duže trajao, boljševici su sve oštrije kritikovani. Trudovik55 A. A. Bulat održao je uz bučno odobravanje i snažan pljesak i iz dvorane i s galerija, uzbuđen govor, napadajući ono što je nekoliko trenutaka ranije sindikalni funkcioner David Rjazanov rekao u odbranu boljševika. Rjazanov je bio povukao paralelu između zahteva Privremene vlade za hapšenjem Lenjina i insistiranja carističke vlade u junu 1907. godine da Duma sarađuje u lišavanju slobode članova svoje socijaldemokratske frakcije.

Obraćajući se prvo Cereteliju, a zatim članovima boljševičke frakcije, Bulat je žustro govorio: ,,I vi imate obraza da povlačite takvu analogiju!.. Sada se traži Lenjin, onda se tražio Cereteli... Pa da onda uporedim kako je Cereteli postupao tada s ovim kako se Lenjin ponaša sada. Za ovom istom govornicom Cereteli je istupio i izjavio da ga svi čuju: ,Mi smo za okončanje sadašnjeg režima, za uništenje carističkog poretka i za stvaranje demokratske republike'... A kako' se Lenjin ponaša? Jedino što se njemu može reći jeste: ,kukavički Lenjine!'"

Izveštaji o tom senzacionalnom zasedanju pojavili su se u štampi 14. jula, a istoga dana je Petrogradska gazeta objavila i neke nove vesti o tome gde se Lenjin nalazi. „Lenjinovi tragovi su nađeni!", tvrdilo se u njenom naslovu. „Skrovište u kome Lenjin boravi je konačno utvrđeno... Lenjin je pobegao u Kronštat preko Lizi Nosa."56 Sledećeg dana Živo slovo je otkrilo da su 5. jula stanovnici Lizi Nosa videli nekog Lenjinu sličnog čoveka u mornarskom odelu kako izlazi iz jednog velikog automobila i ukrcava se na brodić za Kronštat. ,,U ovom času Lenjin je u Stokholmu", objavila je Ga- zeta-kopjejka 15. jula, navodeći „savršeno pouzdan izvor". Petnaestog jula list Birževije vjedomosti tvrdio je, pozivajući se na „poluzvanične izvore", da je Lenjin zaista bio u Stokholmu; međutim, zahvaljujući pomoći 101

nemačkog ambasadora u Švedskoj i „ne nepoznatog Ganecki-Furstenberga", on se već ponovo nastanio u Nemačkoj. Najzad, 8. avgusta, Živo slovo je objavilo da su vest da je Lenjin u Nemačkoj proturili sami boljševici kako bi skrenuli viasti s pravog traga. „Lenjin se u stvari nalazi na samo nekoliko časova od Petrograda, u Finskoj", objašnjavalo se s nešto više tačnosti u izveštaju. „Zna se čak i njegov kućni broj. Ali neće biti lako izvršiti hapšenje ... Lenjin ima snažnu, odlično naoružanu telesnu stražu."

Čitajući takve izmišljotine u svojoj kolibi u Razlivu, Lenjin se često grohotom smejao.57 Ali, tokom jula i početkom avgusta, petrogradske novine najvećim delom nisu uopšte predstavljale zabavnu lektiru. Marija, Sulimova, boljševički partijski radnik kod koje je Lenjin boravio 6. jula, seća se da je Lenjin primetio kada ga je obavestila o najnovijim ves- tima: „Vas će, drugarice Sulimova, oni možda uhapsiti. Ali mene će obesiti." Sličnu bojazan Lenjin je izrazio u jednom pisamcetu koje je u žurbi napisao Kamenjevu: „Entre nous, ako me ubiju, molim vas da objavite moju beležnicu ,Marksizam i država'".58

Sotmanovi i Zinovjevljevi memoari pružaju dragocen uvid u stanje Lenjinovog duha tokom tog razdoblja. Šotman se sećao da je Lenjin preuveličavao obim i uticaj reakcije i da je pesimistički gledao na neposrednu budućnost revolucije u Rusiji. Nema više smisla govoriti o Ustavotvornoj skupštini, smatrao je Lenjin, jer je „pobednici" neće sazvati; Partija stoga treba da prikupi sve svoje snage i da se „ozbiljno i na duže vreme" povuče u ilegalnost. Sumorni izveštaji koje je Sotman u prvo vreme donosio Lenjinu u Razliv pojačali su ta ubeđenja; prošlo je nekoliko nedelja pre nego što su počele da stižu bolje vesti.59

Lenjinov pesimizam posle julskih dana potvrđuje i Zinovjev. Pišući krajem dvadesetih godina, on se prisećao da je u to vreme Lenjin predviđao duži i dublji period reakcije od onoga do kojeg je stvarno došlo.

Čak su i socijalistički listovi bili puni neobičnih priča o zaveri 3—5. jula i o samom Lenjinu. Takvo more laži i kleveta nije se nikada sručilo ni na jednog čoveka na svetu. Lenjinovo špijuniranje, njegove veze s nemačkim generalštabom, njegovo primanje novca, itd., bili su teme članaka, pesama i karikatura. Teško je opisati šta smo preživljavali kada se pokazalo da je „Drajfusov" slučaj stvarnost, da se laži i klevete šire u milionima primeraka i doturaju u svako selo, u svaku radionicu... I mada su laži narastale kao grudva snega, nije bilo načina da se odgovori. Neprijatelj je postajao sve drskiji i maštovitiji... Klevete su se već bile rasprostrle do najudaljenijih krajeva zemlje i širom sveta... Bili su to mračni, teški dani.60

102

103

3.

t

PETROGRAD U VREME REAKCIJE

Velika razlika u političkoj atmosferi u Petrogradu pre i posle julske krize nije se nigde jasnije pokazala nego u jednom, inače manje značajnom događaju — na zvaničnoj sahrani sedmorice kozaka ubijenih u borbi s pobunjenicima u krizi julskih dana.1

Subota 15. jul bio je dan koji je Privremena vlada odredila za odavanje počasti ubijenim kozacima; nekoliko dana ranije vladini zvaničnici, centralni organi Sovjeta, Privremeni komitet Državne dume i Petrogradska gradska duma (gradski sa vet) počeh su da podstiču interesovanje javnosti za taj događaj, na koji su njegovi organizatori gledah kao na još jedno sredstvo da se boljševici diskredituju i ispolji podrška zakonu i poretku. Gradonačelnik Petrograda Grigo- rij Šrajder pozvao je u ime Gradske dume „sve one koji su odani revoluciji i prožeti njenim duhom" da odaju poštu palim kozacima. U međuvremenu, Centralni izvršni komitet je naložio svim fabrikama u prestonici da upute po jednu delegaciju od trideset članova na pogreb. Plašeći se da se ne po-novi fijasko od 18. juna, Komitet je naredio radnicima da ne nose barjake ni transparente.

Sudeći po novinskim izveštajima o samoj sahrani, napori da se za tu priliku sakupi vehko mnoštvo sveta bili su veoma uspešni. Golos soldata je izvestio da je već rano, ujutro Nevski prospekt dobio „sasvim poseban izgled". Radnje su uglavnom bile zatvorene, ali svuda okolo bilo je ljudi. Gomila je bila najgušća oko Crkve sv. Isakija, najveće petrogradske saborne crkve, u kojoj je trebalo da se održi glavna služba. Ljudi su stajali i duž celog puta kojim je trebalo da prođe sprovod — od Saborne crkve do Manastira Aleksandra Nev- skog, gde je trebalo da budu sahranjeni mrtvi kozaci.

Tokom cele prethodne noći građani su stajali, zajedno s rođacima i prijateljima ubijenih kozaka, u dugom redu ispred Crkve sv. Isakija da odaju poslednju poštu poginulima. U ogromnoj, svećama osvetljenoj crkvi ležali su mrtvi kozaci na svečanom odru u belim otvorenim kovčezima, dok su kozaci strogog lika držali počasnu stražu svojim palim drugovima. Mnogi ožalošćeni su, kada bi jednom bili pušteni u crkvu, tu i ostajali, tako da se do jutra cela crkva ispunila i niko više nije mogao da uđe osim pozvanih dostojanstvenika. Oni su počeli da stižu znatno pre vremena predviđenog za početak opela. Predstavnici raznih diplomatskih misija u Rusiji, između ostalih Dejvid Fransis iz Sjedinjenih Američkih Država, Zozef Nulan iz Francuske i Džordž Bjukenen iz Engleske, svaki sa svojim vojnim atašeom u paradnoj uniformi, zauzeli su mesta pored članova ruskog Kabineta, socijalističkog rukovodstva Sovjeta, dostojanstvenika zemstva i gradskih uprava, predstavnika trgovačkog i industrijskog staleža, izaslanika svih kozačkih snaga u Rusiji i svih jedinica Petrogradskog garnizona, delegacija većih fabrika u prestonici, kao i predstavnika mnogih manjih grupa i organizacija.

104

Nešto pre 10 časova u Sabornoj crkvi se pojavio Kerenski. Bled i nervozan, kako su novinari zapazili (baš tada se nalazio u najtežoj fazi obrazovanja vlade), on je posmatrao pripadnike ranije dvorske kapele, združenog hora Crkve sv. Isakija, Kazanske saborne crkve i hčnog mitropohtovog hora kako zauzimaju mesta određena za njih. Katedrala se utišala dok su arhiepiskop petrogradski, egzarh Đurđijanske pravoslavne crkve i članovi Svetog sinoda redom izlazili na podijum ispred oltara da započnu opelo. Na početku službe povorka dostojanstvenika je položila ispred kovčega vence od jarkog letnjeg cveća. Među prvima je bila delegacija kozaka koja je prinela venae s natpisom: „Onima koji su verno izvršili svoju dužnost i poginuli od ruku nemačkih plaćenika." Za njima su došle kadetske vođe Fjodor Rodičev, Pavel Mi- ljukov i Vasilij Maklakov, koji su nosili veliki venac sa zelenom trakom na kojoj je pisalo: „Vernim sinovima slobodne Rusije koji su pali u borbi protiv izdajnika svoje zemlje." Jedan novinar lista Živo slovo s odobravanjem je izvestio da je cela pastva pala na kolena kada su stotine glasova združenih horova prekinule tišinu i zapevale svečanu himnu. U toj potresnoj službi istaknuti kadet Ari jadna Tirkova je, po vlastitim rečima, čula gTas~sameTlusije.

Opelo je trajalo gotovo tri sata. Kada se završilo, gardisti su stavili poklopce na kovčege i pričvrstili ih zavrtnjima. Zatim su izabrani visoki zvaničnici izneli kovčege na trg ispred Saborne crkve, gde su jedinice kozaka i dragona, pukovi petrogradskog garnizona, nekoliko vojnih orkestara i jedna četa trubača stajali okupljeni za sprovod. Kada se iz unutrašnjosti Saborne crkve pojavio prvi kovčeg, koji su nosili članovi Kabineta na čelu s Kerens,kim, zapovednik Petrogradskog vojnog okruga je naredio: „Puške na gotovs!" Pukovske zastave su se vijorile na povetarcu koji je dolazio s Neve dok je jedna usamljena truba svirala povečerje. A onda se vazduh prolomio od grmljavine paradnih topova s Petropavlovske tvrđave. Uglačane kozačke sablje bleskale su na sjajnom suncu, a na zapovest jednog oficira šuma bajoneta se podiže i povi u znak pozdrava. Kerenski istupi. „Građani!", zagrme on,

iGrađani, učestvujemo u retkom, tužnom, istorijskom

trenutku... Svaki od nas mora se pokloniti pred junacima koji su pali na ulicama prestonice za našu domovinu, za slobodu, i za časno ime ruskog građanina. U ime vlade kažem vam da ruska država preživljava užasne trenutke. Bliža je uništenju nego ikada ranije u svojoj istoriji... Pred svima vama otvoreno izjavljujem da će se sa svim pokušajima da se izazovu anarhija i nered postupiti nemilosrdno ... Pred telima palih, ja vas molim da se zakunete da ćete zajedno s nama raditi na spašavanju države i slobode.

Podižući desnu ruku, Kerenski uzviknu: „Ja se zavetujem na to!" Nasta tajac, a onda se hiljade ruku podigoše, a iz gomile se prolomi: „Zaklinjemo se!" Oni najbliži Kerenskom podigoše ga na ramena i odnesoše do automobila koji ga je čekao.

Sprovod krenu. Zvona Crkve sv. Isakija su zvonila dok je vojna muzika svirala veličanstvenu himnu „Kako je slavan naš Bog na Sionu". Na čelu povorke bili su trubači, a za njima je išao eskadron kozaka koji su nosili koplja sa crnim povezom; sledili su ih sveštenici u dugim crnim mantijama, sa visokim krstovima, crkvenim zastavama i kadionica- ma; iza njih nekohko redova

105

horista; crkveni velikodostojnici; hor Crkve sv. Isakija i mitropohtov hor. Posmrtni ostaci kozaka nošeni su na sedam lafeta s konjskom zapregom. Po jedan konj bez jahača išao je za svakim od prvih šest lafeta. Na konju iza poslednjeg lafeta jahao je su vonj a v dečak od oko deset godina — sin ubijenog kozaka — koji je nosio poznatu tamnoplavu uniformu donskih kozaka. U drugom delu duge pratnje bih su funkcioneri vlade i Sovjeta, delegacije koje su prisustvovale ceremoniji i na izgled beskonačni redovi vojnika.

Kada je čelo povorke skrenulo iz Morske ulice u Nevski prospekt, zvona nekoliko okolnih crkava počela su da zvone, pridružujući se zvonjavi Crkve sv. Isakija. Kod Kazanske saborne crkve povorka se zaustavila da bi se održala kratkaslužba. Isto se ponovilo i ispred Svetozamenske crkve. Zbog tih zastoja sprovod je stigao do odredišta tek kasno po podne. Za sve to vreme nije došlo ni do kakvog incidenta.

Posmatračima pogreba kozaka nametalo se poređenje s antivladinim demonstracijama prethodnih meseci. Petnaestog jula moglo se videti malo radnika, a, kao što je jedan izveš- tač zapazio, „vojna muzika nije zasvirala ,Marseljezu' nijedan jedini put na ćelom putu do groblja". Jedan komentator u listu Reč izrazio je 16. jula veliko zadovoljstvo zbog promene raspoloženja u narodu koju je pokazivao taj izliv javne žalosti prema ubijenim kozacima. „Dani 3—5. jula izbacili su na ulice sav mesecima nagomilavani smrad i pokazali, u svem užasu i ogavnosti, kuda vodi neobuzdana vladavina ,ustanič- kih lakeja' i ,pijanih helota'", pisao je on. „Petnaesti jul je pokazao kakvo se zdravo jezgro pojavilo čim je logika revolucije odstranila taj mračni šljam." Tako je sahrana kozaka bila i tužan i radostan događaj, zaključio je saradnik Reči — tužan zbog oplakanih gubitaka, a radostan zato što Rusija sada može ući u razdoblje „nacionalnog podmlađivanja".

Ono što je najviše iznenađivalo u vezi s reakcijom na julske dane u Petrogradu bila je nagla promena političke klime. Jedan novinski izveštač je primetio u to vreme: „Razlika u raspoloženju između 4. i 5. jula je tako ogromna da je ne- tačno govoriti o njoj kao o promeni — to je kao da se čovek iznenada obreo u drugom gradu i našao među različitim lju-dima i različitim raspoloženjima."2 Mnogo godina kasnije levi menjševils Vojtinskisećao se 5. jula, kada su petrogradske uli-- ce postale pozornica „kontrarevolucionarnog orgijanja", a „ra-zularenost crnostotinaša zapretila da uništi pobedu nad ustani-cima", kao jednog od najtužnijih dana u svom životu.3

Još 6. jula Sveruski izvršni komiteti su upozorili da ne-zakonita hapšenja i nasilja vršena u znak odmazde zbog straha pretrpljenog 3—4. jula predstavljaju ozbiljnu pretnju revoluciji (odnosno, odbacivanju carizma i ustanovljenju trajnog demokratskog političkog poretka). Zasedanje Petrogradske gradske dume 7,. jula stalno je prekidano izveštajima o izgredima širom grada. Jedan menjševički delegat je izjavio: „Građani koji Uče na radnike ih za koje se sumnja da su boljševici u stalnoj su opasnosti da budu premlaćeni." „Potpuno razumni ljudi vode ultraantisemitsku kampanju", rekao je jedan drugi delegat. Podstaknuti takvim izveštajima, delegati u Gradskoj dumi su saglasno pripremili javnu osudu uličnog nasilja. Objavljena sledećeg dana, ta izjava je 106

upozoravala javnost da ne postane plen „neodgovornih agitatora, koji, svaljujući svu krivicu za nesreće koje zemlja trpi na Jevreje, buržoaziju ili radnike, unose krajnje opasne misli u uzavrele mase."4

U tadašnjoj petrogradskoj štampi pojavio se niz izveštaja o iznenadnom pojačanju delatnosti ekstremnih desničarskih grupa. Jedna od najaktivnijih među tim organizacijama bila je, izgleda, grupa nazvana Sveta Rusija, koja je, po pisanju Izvestije, imala sedište u jednoj knjižari u Puškinovoj ulici.5 Sveta Rusija je objavljivala vlastiti nedeljni list od jedne stranice, Groza (Oluja), koji je krivicu za sva zla u Rusiji prebacivao na ne-Ruse (naročito Jevreje) i na socijaliste, liberale, buržoaziju i proletarijat. Po pisanju Groze, jedino car Nikola II može obezbediti hleb i mir ruskom narodu; jedino on može spasti zemlju od potpune propasti.6 Bilo je i čestih izveštaja o pogromaškom agitovanju po ulicama. Petrogradski istok, na primer, opisao je skup održan na jednom uličnom uglu, na kome je nekohko govornika pozivalo slušaoce da „smrve Jevreje i buržoaziju, jer su oni odgovorni za ubilački rat". Jedan govornik je naročito isticao da „Jevreji imaju prevlast u centralnim organima ruske demokratije". Okupljena gomila nije htela da se raziđe sve dok je nije rasturio odred vojnika i milicije.7

Otprilike u isto vreme demolirano je nekoliko mesnih biroa Boljševičke partije. Devetog jula posle podne, na primer, vojnici su upali u glavni stan Litejnog rejona. Iste večeri u glavno sedište boljševika u Petrogradskom rejonu provalilo je „sto kadeta iz vojnog učilišta, koji su došh u četiri kamiona i jednim oklopnim kolima". Kadeti su odveli tri člana Partije koje su tu zatekli i zaplenili nešto novaca. Našavši rublje, jedan od kadeta je podozrivo upitao: „Da li je ovo nemački novac?"8 Od takvih postupaka nisu trpeli samo Jevreji i boljševici nego i nezavisne radničke organizacije i menjševičke i eserovske grupe. Tako je izdavačka kuća „Trud", koja je pored boljševičkog materijala štampala i mnogo sindikalnih publikacija, demolirana 5. jula. Nekohko dana kasnije izvršen je upad i u glavno sedište Sindikata metalskih radnika, najvećeg radničkog sindikata u Rusiji.9 Jedna lokalna menjševička kancelarija, koja se nalazila uz sedište boljševičke organizacije Petrogradskog rejona, bila je demolirana kada je 9. jula izvršen upad u prostorije boljševika.10

Osoblje kancelarije bilo je već otišlo s posla.Nekohko umerenih socijalista nije tako uspešno izbeglo

udarce namenjene tih dana prvenstveno boljševicima. Tako je predstavnik trudovika u Centralnom izvršnom komitetu bio pretučen i neko vreme zatvoren zato što je javno upozorio da Lenjina ne treba nazivati špijunom dok se njegov slučaj podrobno ne ispita.11 Marka Lihera. jednog od najuticajnijih menjševika u SovjetâJ_ jednog_od najnepomirljivijih kritičara—boljševika; uhapsili su 5. jula vojnici koji su ga zamenili sa Zinovjevom.12

Tokom tih dana Juri| Stekliov (istaknuti radikalni snrijal- demokrata, _ b 1 i sk o jjt^reap--a--rfTrinre-nrrrr—ka] jšp-vi Pi mq) "Tiflg^rf se u Takvoj nevoljine jedanput, nego tri puta. U toku noći 7. jula u njegov stan je upao odred iz Petrogradskog vojnog okruga. Steklov je odmah telefonirao Kerenskom, koji je stigao na mesto i nagovorio vojnike da ostave Steklova na miru. Kasnije se, međutim, gomila građana i vojnika, ogor-čena što je prva grupa otišla praznih ruku, okupila pred 107

Steklovljevim vratima spremna da ga linčuje. Još jedanput je Kerenski pozvan i još jedanput je hitno došao i oslobodio ga, ovoga puta insistirajući da Steklov ode iz stana. Da bi izbegao dalja proganjanja, Steklov je sledećeg popodneva otišao iz prestonice da provede nekoliko dana u svom let- njikovcu u Finskoj. Ali ni to se nije pokazalo kao spas. Steklovljeva kuća se nalazila u susedstvu Bonč-Brujevičevog letnjikovca, u kome je Lenjin boravio uoči julskih dana. U noći 10. jula vojni kadeti su došli da traže Lenjina kod Bonč- -Brujeviča i, pošto ga tamo nisu našli, prešli su kod Steklova, Izvršili premetačinu, uhvatili Steklova i naterali ga da se vrati u Petrograd. List Moskovskog sovjeta Izvestija primetio je sa žaljenjem povodom takvih incidenata: uKgdetir znaju mnogo o našim razmimoilaženjima."13

Osamnaestog jula Privremeni komitet Dume održao je jedan senzacionalan i široko razglašavan sastanak, što je bio još jedan pokazatelj raspoloženja. U februarskim danima de-legati za Državnu dumu obrazovali su Privremeni komitet da pomogne u ponovnom uspostavljanju reda. Taj komitet je, zajedno s Izvršnim komitetom Petrogradskog sovjeta, igrao istaknutu ulogu u formiranju prve Privremene vlade. Posle toga se srazmerno malo čulo o Privremenom komitetu; njegovih pedeset ih šezdeset aktivnih članova, na čelu s Mi- hailom Rodzijankom, zadovoljavalo se izgleda time da po-vremeno vodi nezvanične razgovore o upravnim problemima i, rede, da izdaje izjave o političkim pitanjima koje je smatralo naročito važnim. Tokom ranog leta, međutim, liberalni i konzervativni članovi Komiteta počeli su reagovati na napade levice i na očiglednu vladinu nesposobnost da se nosi s gorućim problemima, pa su sastanci i izjave ovog tela posta-jali sve borbeniji. Posle junskih i julskih događaja priličan broj delegata je došao do uverenja da je saučesništvo Dume u zbacivanju starog režima bilo tragična zabluda i da se ruska država nalazi na rubu propasti. Znatan broj delegata ' je sada takođe počeo smatrati — da je i Duma, jedino zakonski izabrano predstavničko telo u Rusiji, dužna da pokuša da spase zemlju time što će pomoći da se obrazuje snažna vlada oslobođena levičarskog uticaja.

To gledište je snažno izraženo na jednom sastanku Privremenog komiteta, sazvanom 18. jula radi formulisanja javne izjave o postojećoj političkoj situaciji i, naročito, radi većanja o budućoj delatnosti Dume.14 Na tom sastanku postojeće stanje najoštrije su kritikovala dva desničarska dg.- legata, A. M. Maslenikov i Vl_adimir_PuriIEevič^(0vaj drugi najpoznaSji po svojoj ulozi u ubistvu Raspućina).

Maslenikov je najveći deo krivice za nesreće koje su zadesile Rusiju svaljivao na vođe Sovjeta, koje je nazivao „sanjalicama", „luđacima koji se izdaju za pacifiste", „sitnim karijeristima", „grupom fanatika, prolaznika i izdajnika". (Maslenikov je stavio do znanja da su oni na koje se to odnosi većinom Jevreji i nije pravio razliku između umerenih socijalista i boljševika.) Uz odobravanje mnogih delegata, on je predložio da se sazove zvanično zasedanje cele Dume i da na njemu svi članovi Kabineta podnesu celovit izveštaj o svom radu. Duma bi onda odlučila kako da se re- konstruiše vlada i kakvu politiku treba voditi. „Državna duma je rov iz kojeg se brane čast, 108

dostojanstvo i opstanak Rusije", zaključio je on. ,,U tom rovu mi ćemo ili pobediti ili poginuti."

Puriškevič je izrazio punu saglasnost s Maslenikovom i naročito ogorčeno je govorio o onima koji se brinu za odbranu revolucije u vreme kada, po njegovim rečima, „svaki rodoljub treba da viče sa svakog krova: ,Spasite Rusiju, spasite otadžbinu!' Ona se nalazi na rubu propasti više zbog unutrašnjih neprijatelja nego zbog stranih dušmana." Ono što je zemlji najpotrebnije, tvrdio je Puriškevič, jeste snažan glas koji će pozvati na uzbunu zbog nesreća koje su zadesile Rusiju, kao i izdašna primena omče, „Da je pobijeno hiljadu, dve hiljade, možda pet hiljada nitkova na frontu i nekoliko desetina u pozadini", izjavio je on, „mi ne bismo trpeli ovu nečuvenu sramotu." Ograničiti vešanje samo na front, tvrdio je on, imajući u vidu zadovoljenje smrtne kazne u borbenoj zoni, nema nikakvog smisla; „potrebno je uništiti izvore nedaća, a ne samo njihove posledice". Slično Maslenikovu, Puriškevič je smatrao delatnost Sovjeta sasvim štetnom i zahtevao da Duma „progovori strogo i moćno i dosudi odgovarajuću kaznu svima koji je zaslužuju". „Zivela Državna duma", uzviknuo je Puriškevič uzbuđeno pri kraju svog govora. „Ona je jedino telo kadro da spase Rusiju... I neka se unište sve mračne sile koje se drže Pri-vremene vlade... Te snage predvode ljudi koji nemaju ničeg zajedničkog sa seljaštvom, vojnicima ili radnicima i koji love u mutnom zajedno s provokatorskim plaćenicima nemačkog cara."

Uprkos besedničkoj oštrini Maslenikova i Puriškeviča, javni zahtev za čvrstom vladom (oslobođenom uticaja Sovjeta) i za pružanjem pune podrške ratnim naporima, koji je Privremeni komitet kasnije usvojio, bio je umerenog tona. Osim toga, Komitet je odbio predlog za sazivanje punog sastava Dume ,,da bi se dosudile kazne"; većina delegata se očigledno slagala s Miljukovićevim zaključkom da to ne bi bio podesan korak.i Uprkos tome, za levicu, a naročito za boljševike, to su bili teški dani, kojih su se kasnije mnogi veterani revolucije sećali kao možda najtežih u istoriji Partije. Aleksandar Iljin-Zenevski, urednik lista Soldatska pravda, u svojim memoarima pisanim ubrzo posle ovih zbivanja govori o teškoćama na koje je nailazio tragajući za štamparijom koja bi štampala boljševičke publikacije. Izbacivan uz uvrede gde god bi se pojavio, često i pre nego što bi stigao da kaže ko je, on se počeo pitati da li se možda boljševik može prepoznati po izgledu.15 Kronštatski boljševik Ivan Flerovski opisao je kako se proveo kada je izašao u šetnju s Lunačar- skim 5. jula. Na Nevskom prospektu, upravo ispod Mosta Aničkova, Flerovskog je „zgrabio neki čovek s krstom sv. Đorđa na reveru i povikao: ,Evo... anarhista... ovaj je iz Kronštata!'". Oko Flerovskog i Lunačarskog odmah se okupila gomila neprijateljski raspoloženih ljudi koji su ih odvukli u zgradu generalštaba. U svojim memoarima Flerovski podrobno opisuje mučne trenutke koji su usledili. Trg koji je razdvajao Generalštab od Zimskog dvorca korišćen je u to vreme za smeštaj vojnih snaga koje je vlada mobilisala radi uspostavljanja reda, pa je bio prepun šatora, mitraljeza, artiljerijskog oruđa i soški s puškama. Dok su Flerovskog i Lunačarskog vodili kroz taj prostor, gomile uskomešanih, gnevnih vojnika preteći su mahali pesnicama i dovikivale psovke toj dvojici „nemačkih plaćenika".16 Boljševička štampa iz poslejulskih dana sadrži mnoge izveštaje o maltretiranjima onih na koje bi pala sumnja da su levičari. Proletar- sko đeZo,17 na primer, objavilo je 14. jula 109

ogorčeno pismo dvojice uhapšenih mornara, Aleka Fadejeva i Mihaila Mi- hailova :

Sedmoga jula u 9 sati pre podne vraćali smo se u svoje jedinice u Kronštatu kada nas je jedan odred kadeta iznenada lišio slobode i odveo u Generalštab ... Dok su nas vodili kroz ulice, inteligencija je nasrtala na nas, rešena da nas ubije. Neki napadači su govorili pogrdne stvari o nama, da smo nemački plaćenici... Dok smo prolazili pored zdanja Štaba mornarice, čak je i tamošnji vratar molio naše stra- žare da nas postroje na obali i streljaju... Upravo kada smo došli u Generalštab... pristigla je još jedna grupa s desetoricom uhapšenih. Svi su bili tučeni i krv im je curila niz lice.

Mnogi od tako privedenih ljudi bili su ispitani i uskoro zatim pušteni. Neki su, međutim, ostali nedeljama, pa čak i mesecima u zatvoru. Trocki, koji je bio zatvoren u Krestovski, opisao je svoje susrete s nekim od tih uhapšenika. Jedan radnik, Anton Ivašin, bio je pretučen i uhapšen u javnom kupatilu. Ivašina je snašla nevolja kada je — čuvši kako neki dragoni, tek pristigli s fronta, govore da Petrogradski garnizon prima novac od Nemaca — prestao da se sapunja da bi ih upitao da li su u stvari videli bilo kakve dokaze o tome. Odmah su ga odvukli u tamnicu. Jedan drugi znanac Trockog iz zatvora, Ivan Piskunov, bio je takođe uhapšen zbog nedužne primedbe. Naišavši slučajno na ulični skup i čuvši kako neki vojnik tvrdi da je u džepovima jednog pobunjenog vojnika, ubijenog u julskim danima, nađeno šest hiljada rubalja, on je promrmljao: „To ne može biti", na šta su ga odmah izubijah pesnicama i odvukli.18 Mada su takvi događaji bili česti u danima poslejulske reakcije, pravo je čudo što je ubijen samo jedan boljševik dvadesettrogo- dišnji Ivan Vojnov, koji je radio u distributivnom odelje- nju Pravde. Vojnov je bio uhapšen dok je prodavao Listok pravdi. Dok su ga vozili na ispitivanje, jedan od onih koji su ga uhvatili udario ga je sabljom po glavi; mladi boljševik je odmah umro.19

Teško je proceniti broj boljševika uhapšenih posle julskog ustanka, delimično zbog toga što su mnogi pritvorenici bili uskoro pušteni, pa stoga i nisu uključivani u brojke objavljene u raspoloživim izvorima, a delimično zbog toga što su politički zatvorenici držani u mnogim zatvorima raštrkanim širom prestonice. Tridesetak „političkih", među njima Pjotr Daškevič, Nikolaj Krilenko, I. U. Kudelko, Mihail Ter-Arutunijanc, Osvalđ Đenis, Nikolaj Višnevecki i Jurij Kocjubinski, koji su svi bili oficiri i istaknute vođe garnizonskih ogranaka Vojne organizacije, bilo je zatvoreno u milicijskoj stanici Prvoga rejona. Iljin-Zenevski, koji je često prolazio pored te zgrade, sećao se kasnije kako je viđao poznata lica svojih bivših bliskih saradnika kako vire kroz prozore s rešetkama svojih ćelija; kada bi ga ugledali, oni bi mu se nasmešili i mahali.20

Oko 150 zatvorenika, među njima mnogi kronštatski mornari nasumce pokupljeni s ulice — držani su u milicijskoj stanici Drugog rejona. U Krestovki je bio 131 politički zatvorenik, od kojih su mnogi bili osumnjičeni ekstremni levičari uhvaćeni na ulici, često samo zbog neke neoprezne reči. U KrestoYkL_su_ se_nalazili i neki zatvorenici do kojih je vladi bilo najviše stalo — Trocki, Kamenjev, Lunačarski, lUiskoljnikov,-Vasilij Saharov, Rošal7~Remnjev_i Haustov; tu su, zatim, bili neki od vojnika iz Prvog mitra-

8 113110

ljeskog puka, koji su pokrenuli julske nemire, kao i Antonov- -Ovsejenko, Dibenko i Hovrin iz Centrobalta. Zatvorenice, uključujući i poznatu Kolontajevu, nalazile su se u ženskoj robijašnici Viborškog rejona; dvadeset boljševika bilo je zatvoreno u Tranzitnom zatvoru, a preko deset članova Partije, verovatno onih kojima je bilo potrebno lečenje, držano je u Nikolajevskoj vojnoj bolnici.21

Ti zatvori su se znatno razlikovali u pogledu režima. Ipak, ako se možda izuzme hrana, u svima njima uslovi su bili znatno lakši nego u caristička vremena. Među osobljem većine zatvora bilo je dosta onih koji su tu bili i pre februarske revolucije, ali su čak i ti veterani sada bili srazmerno blagi. Raskoljnikov se sećao da su mnogi stražari u Kre- stovki oprezno postupali s „političkim", pa su ih se čak i pribojavali. Sećali su se oni da su se posle februarske revolucije dojučerašnji visoki funkcioneri iznenada obreli u zatvoru, dok su neki od ranijih zatvorenika bili odmah imenovani za kabinetske ministre. Zatvorsko osoblje, prirodno, nije isključivalo mogućnost da do sličnog obrta ponovo dođe.22

I boljševici u ćelijama sa po nekoliko zatvorenika imali su srazmerno dobre uslove. Posle julskih dana najviše su trpeli zatvorenici u milicijskoj stanici Drugog rejona, gde su zatvorske prostorije bile pretrpane, i naročito ozloglašene ličnosti, kao Raskoljnikov, Trocki, Kamenjev i Lunačarski, koji su u početku držani u samicaiaa_-u~Krestovki23

Postupak prema zatvSrenim boljševicima menjao se zavisno i od toga u kom je pravcu duvao politički vetar. Tako je najteže razdoblje za političke zatvorenike bilo odmah posle julskih dana, kada se činilo da je Privremena vlada potencijalno snažna, a da su boljševici zauvek smrvljeni. Kada se Partija počela oporavljati, zatvorski režim je postao osetno blaži. Kada je Raskoljnikov posle nekoliko nedelja provedenih u samici bio premešten u zajedničke prostorije, iznenadio se što vidi da se vrata ćelija u Krestovki više ne zaključavaju preko dana. „Sa zavođenjem te politike otvorenih vrata", pisao je on, „pojedine ćelije su bile pretvorene u jakobinske klubove. Prelazeći u bučnim grupama iz ćelije u ćeliju, mi smo se prepirali, igrali šah i prepričavali jedan drugome vesti koje smo pročitali u novinama." Sećajući se znatnih razlika u pogledima među svojim drugovima u zatvoru, Raskoljnikov je primetio da su svi zatvorenici verovali u konačnu pobedu proletarijata, ali da su, za razliku od predrevolucionarnih dana, kada su politički zatvorenici po pravilu bili profesionalni revolucionari s dobrim ideološkim znanjem, mnogi njegovi drugovi u Krestovki bili mladi ljudi koji su tek pristupili boljševičkom pokretu. Stoga je često dolazilo do žestokih raspri o revolucionarnoj taktici između

111

nestrpljivih zanesenjaka, koji su smatrali da je Partija po-činila tešku grešku što nije u julu pokušala da preuzme vlast, i starijih, iskusnijih i disciplinovanijih boljševika, koji su branili taktiku Centralnog komiteta. Kada je Raskoljni- kov tvrdio da se vlast ne može preuzeti dok boljševike ne podrži većina radnika, zanesenjaci su odvraćali da predu- zimljiva revolucionarna avangarda može sama prigrabiti vlast u interesu radničke klase. Raskoljnikov dodaje da je Trocki tokom julskih dana pružao punu podršku opreznoj politici Centralnog komiteta, ali da se sada, sedeći u zatvoru, povremeno kolebao. „Možda je trebalo da pokušamo. Šta bi bilo da nas je front podržao? Onda bi se sve drukčije završilo." Ali te spontane misli bi vrlo brzo smenila logičnija anahza postojećeg odnosa snaga.24

Gotovo svi uhapšeni pobunjenici su smeli upotrebljavati materijal za pisanje, pa su mnogi koristili blag režim da spoljašnjem svetu šalju peticije, članke i poruke. Neki zatvo-renici, Rošal na primer, započeli su u to vreme da pišu svoje memoare. Najplodniji pisac među zatočenicima u Kre- ^ stovki bio je, izgleda, Trocki. Prekidajući rad samo radi izlaska u dnevnu šetnju, on je bio kao prikovan za svoj sto: pisao je političke brošure i svakodnevno sastavljao članke za boljševičku štampu.

Nedelju dana posle svog hapšenja, Kamenjev je poslao lični apel Centralnom izvršnom komitetu da se zauzme za ubrzanje postupka protiv njega:

Predao sam se sudu zato što sam verovao... da će vlasti bez odlaganja izneti optužbe protiv mene i da će mi biti pružena prilika da objasnim svoj stav. Umesto toga, prošla je cela nedelja, a ja još nisam video nijednog predstavnika sudskih vlasti... U međuvremenu, to što sam u zatvoru lišilo me je mogućnosti da vodim javnu borbu protiv niskih kleveta da imam veze s nemačkim novcem... Nadam se da me Sovjet neće prinuditi da priznam da su oni moji drugovi koji nisu poslušali direktive [da sepredaju vlastima] postupili mudrije nego ja.25

•

Nešto kasnije jedna grupa političkih zatvorenika koja se predstavila samo kao „vojnici bačeni u zatvor" uputila je apel „drugovima biciklistima i vojnicima iz drugih jedinica koji su došli s fronta": „Vi, dragi drugovi, znate da se naši drugovi radnici i vojnici već više od mesec dana nalaze u petrogradskim zatvorima bez suđenja... Da li znate da su mnogi od naših drugova vojnika i radnika optuženi da su izdajnici samo zato što su imali hrabrosti da se nazovu boljševicima? Nas boli ako ste vi svesni toga i ostajete nemi... (ali) mi ne verujemo da je tako... Mi verujemo da ste već

lis

112

8*

na našoj strani, da nas podržavate i da ćete doći da nam pomognete."28 Nema podataka o bilo kakvom odzivu na takve apele.

Prirodno, boljševici koji su još bili na slobodi činili su sve što su mogli da pomognu uhapšenim drugovima, skrećući pažnju javnog mnjenja na njihov težak položaj i vršeći što jači pritisak na vladu da ih oslobodi. Boljševički Petrogradski komitet osnovao je posebnu organizaciju, „Proleterski crveni krst", da prikuplja novac za zatvorenike i njihove porodice, a bile su osnovane i rejonske organizacije za uzajamnu pomoć.27

Posle nekoliko meseci pritvora i sve uočljivijih znakova da može doći do desničarskog državnog udara, neke zatvorenike je počelo da izdaje strpljenje uprkos sve boljim zatvorskim uslovima. Zatvorenicima je, izgleda, najviše smetalo što vlada odugovlači s otvaranjem postupka protiv njih — a naročito s ispitivanjem i podizanjem .zvanične tužbe. I optužbe da su nemački plaćenici izazivale su ogorčenje svih zatvorenika, pa i inače vrlo smirenog Trockog. ,,U našim kamenim ćelijama ta kleveta nas je pritiskala kao oblak zagušljivog gasa", pričao je kasnije jedan zatvorenik.28

To sve veće nezadovoljstvo odražavalo se u sve ogorčenijim pismima i deklaracijama zatvorenika, objavljivanim na istaknutom mestu u levičarskoj štampi. Drugog avgusta politički zatvorenici u milicijskoj stanici Drugog rejona pronašli su nov način da izraze svoje negodovanje, pa su proglasili štrajk glađu. Ta akcija se završila tri dana kasnije, pošto su predstavnici Centralnog izvršnog komiteta dali garancije da će slučajevi zatvorenika biti razmotreni bez daljeg odlaganja i da će lica protiv kojih nema konkretnih optužbi biti uskoro oslobođena.29

Od polovine avgusta zatvorenici u milicijskoj stanici Drugog rejona su postepeno puštani na slobodu, a taj uspeh je uskoro pokrenuo talas štrajkova glađu i u drugim zatvorima. Vremenom su ti protesti pridobili podršku znatnog dela petrogradskog stanovništva. U tom trenutku, međutim, samo je vrlo mali postotak zatvorenih boljševika bio stvarno oslobođen.

NEUSPEH REPRESIVNIH MERA

S obzirom na očiglednu promenu raspoloženja, neprija-teljstvo javnosti prema boljševicima i na izgled odlučne korake koje je Privremena vlada preduzela odmah posle julskog ustanka radi zavođenja reda, mnogi tadašnji posmatrači su bili skloni da poveruju, nesumnjivo zato što su to i priželjkivali, da su boljševici pretrpeli poraz od koga se više neće oporaviti. Tako je jedan novinski urednik tvrdio: „Boljševici su kompromitovani, diskreditovani i smrvljeni. I više od toga, oni su prognani iz ruskog života; njihovo učenje je pretrpelo potpun neuspeh, pa su obrukah i sebe i svoje poklonike pred celim svetom i za sva vremena."1 A neki kadetski novinar je pisao: „Boljševici su beznadežno kompromitovani. .. Boljševizam je umro naprasnom smrću.. 7 Pokazalo se da je to obmana naduvana nemačkim novcem."2 Kada se posmatra iz današnje perspektive, jasno je da oni koji su sredinom leta 1917. godine tako olako otpisivali boljševizam kao moćnu političku snagu nisu dovoljno vodili računa o osnovnim težnjama i velikoj potencijalnoj snazi pe-trogradskih masa, kao uLo ogromnoj privlačnosti koju ie za njih imao revolucionarni društveno-politički program kakav su im "boljševici nudili. Osim toga7 ti 1 judTlšu Bili očigledno zavedeni bujicom oštro sročenih dekreta koja je poticala iz Zimskog

dvorca; oni su u akcijama Privremene vlade videii izraz jedinstvenosti, snage i delotvornosti koje ona uopšte nije posedovala. Uprkos strogosti i vatrenoj retorici Keren- skog, gotovo nijedna od značajnih represivnih mera koje je Kabinet usvojio tokom ovog perioda nije bila sasvim sprovedena, a ako i jeste, nije postigla svoj cilj. Politika oduzimanja oružja i municije od civila, na primer, naišla je Tla otpor na samom početku, a nije dugo ni sprovođena. Slično tome, od svih~]edinica petrogradskog" garnizona u kojima su boljševici imali čvrsto uporište, razoružani su bili jedinoPrvi mitraljeski puk, 180. pešadijski puk i Grenadirski puk. Mada je priličan broj kadrova iz radikalizovanih jedinica bio krajem jula i u avgustu premešten na front, nijedna od tih jedinica, uprkos prvobitnoj nameri, nije bila potpuno rasformirana. Sto se tiče vladinog javnog obećanja da će pohapsiti i brzo izvesti pred sud kolovođe i učesnike julskog ustanka, ni ono nije bilo ispunjeno; mada su mnogi boljševici bili zatvoreni posle sloma pobune, većina od trideset dve hiljade članova, koliko ih je imala petrogradska partijska organizacija, nije uopšte bila uznemiravana od vlasti. Protiv onih levičara koji su bili zatvoreni dugo nije bila podneta zvanična tužba, ukoliko su uopšte i bih optuženi, a pre nego što je iko od njih bio izveden pred sud, izbila__je ^ktoFarska revolucija"

Takvom stanju stvari doprinelo je nekoliko činilaca. Suštinska slafafls* fn^rînene vlade i nepoverenje masa bili 'su verovatno glavni razlozi što je akcija za razoružanje civila ostala bez uspeha. Zvaničan razlog za prikupljanje oružja bio je da je ono preko potrebno vojnicima koji trpe napade na frontu; u stvari, glavni cilj vlade u preduzimanju te akcije bio je da umanji opasnost od novih građanskih borbi konfiskovanjem rpvnlvprg pii$a]ra__L_roašinki koje su radnici nabavili tokom februarskih dana i koje su u julu IčorištilT "da terorišu vladu i Sovjet. Centralni organi Sovjeta podržali su tu meru. Ali većina radnika, nepoverljiva prema namerama vlade i zabrinuta zbog onoga što je smatrala sve većom opasnošću od kontrarevolucije, nije htela ni da čuje za nju. Mada su neki civili poslušno predali oružje čim je objavljeno vladino naređenje, ubrzo se pokazalo da najveći deo radnika koji poseduju oružje nije spreman da ga preda bez otpora. Vladini vojnici su stoga vršili upade u fabrike i prostorije levičara u potrazi za skrivenim oružjem. Ti pohodi su se najčešće završavali neuspehom, pa su obustavljeni krajem jula. Posledica tih upada bilo je dalje pogoršanje odnosa između fabričkih radnika i vlasti.

Mnoge vojne jedinice koje su bile pod boljševičkim uticajem uspele su da izbegnu razoružavanje zahvaljujući tome što su se javno pokajale za svoje ranije ponašanje i dale čvrsta obećanja da će biti lojalne režimu Kerenskog čim su njegovi planovi u vezi s garnizonom bili obnarodovani. Vladini planovi za premeštaj boljševiziranih vojnika iz prestonice bih su samo delimično ostvareni zato što su vojni zapovednici na frontu i bez toga imali dosta glavobolje, pa je razumljivo što nisu bili naročito raspoloženi da prime tako nepouzdana pojačanja. Osim toga, nije bilo lako proceniti koji od 215 000 do 300 000 vojnika petrogradskog garnizona stvarno zaslužuju da budu kažnjeni upućivanjem na front. Cak je i u najratobornijim pukovima samo mali procenat vojnika svesno radio na obaranju vlade u julu. Komanda Petrogradskog vojnog okruga bila je dezorganizovana, pa~su~ ■n u tuge,—uglavnom nedume jedinice btTe nasumice 114

kažnjene prćkomandovanjem iz prestonice. dok su neki vojnici koji siTšcTpobunili u julu još bili u Petrogradu u oktobru.

To što je samo mali postotak boljševičkih vođa bio uhapšen posle julskih dana bio je i posledica upornog nastojanja Sveruskih izvršnih komiteta da se postupak povede samo protiv pojedinaca, a ne i protiv političkih grupa. Razume se, u Privremenoj vladi nije bilo Kavenjaka*); delimičan razlog je bio taj što su članovi Kabineta s razlogom plašili da vlada ne bi mogla da obuzda masovni protest koji bi bio neminovno izazvan zvanično organizovanim i opštim napadom na levicu. Doduše, neke levičarske institucije su postale meta vojnih napada na vrhuncu reakcije koja je usle- dila posle julskih dana. Današnji sovjetski istoričari gledaju na te napade kao na deo smišljene i široke vladine kampanje za uništenje ćele boljševičke organizacije i borbenog radničkog pokreta uopšte. Ali to tumačenje se pokazuje kao neodrživo ako se podaci pobliže razmotre. Podrobnija analiza svakog od tih većih posle julskih napada na levicu pokazuje da su, s malobrojnim izuzecima (najupadljiviji od njih su vladini upadi u Dvorac Kšešinske i u prostorije Pravde), napadi na boljševičke rejonske komitete, nepartijske radničke organizacije ili fabrike bili u neposrednoj vezi s vladinim nastojanjima da konfiskuje oružje ili da su bili preduzeti bez odobrenja viših vlasti, na inicijativu kakvog revnosnog, bezimenog, drugorazrednog službenika, često zaostalog još iz carističkih dana.

Takav je slučaj bio s upadom u boljševičko sedište u centralnom Litejnom rejonu 9. jula. Nekoliko dana pre tog napada Ltejnski rejonski komitet se uselio u nove prostorije, ne znajući da se u istoj zgradi nalazi i kancelarija oblasne kontrarevolucionarne službe. U očima onih koji su radili u toj kancelariji svaki boljševik je bio nemački plaćenik; delujući bez ičijeg ovlašćenja, oni su sledeće nedelje nasilno iselili svoje nove susede.3 Slično tome, upad u sedište Boljševičke partije u Petrogradskom rajonu istoga dana, koji se završio demoliranjem susedne menjševičke kancelarije, organizovali su i vodili mlađi oficiri iz Petrogradskog vojnog okruga. Kasnija raspitivanja novinara su pokazala da taj odred nije imao nikakav nalog, a zvanični predstavnici vlade, pa i sam general Polovcev, tvrdili su da nisu prethodno ništa znali o toj operaciji.4

I upadi vršeni u predgrađu Sestroreck bili su očigledno po£ledtea_preterane_revnostLnižeg vojnng pgrso"a 1 a. Kada "šu-članovi mesnog lovačkog kluba ispalili nekoliko hitaca u pravcu ulogorenih odreda, vojnici su, ne trudeći se da provere, zaključili da su za to odgovorni fabrički radnici, pa su tako i napisali u svom izveštaju glavnom štabu Petrogradskog vojnog okruga. General Polovcev je na to naredio svojim vojnicima da razoružaju radničke odrede koji su, kako se znalo, postojali u jednoj sestrorečkoj fabrici. Mada se to desilo pre obnarodovanja naredbe Privremene vlade o predaji oružja, zapovednik odreda upućenih u sestrorečku fabriku objavio je da će biti konfiskovano sve oružje koje se nađe u rukama civila, bez obzira na to da li pripada radničkim odredima. Uprkos tome što su bile predate velike količine oružja i municije, vladini vojnici su uhapsili nekoliko levičarskih aktivista i pretresli i demolirali desetine pri-vatnih stanova i prostorija radničkih organizacija u samom Sestrorečku.5 Očigledno zbog toga što nije__mogao, ih nije hteo,

* Luj Ežen Kagenâk, (Cavaignac). francuski general i državnik, krvavo je ugušio u^tananr-panskih radnika u juni}_l£48j upotrebio je topove u uličnim borbama.

115

da obuzda česte ispade svojih potčinjenih, general. Polovcev je 13. jula bio razrešen dužnosti na zahtev Centralnog izvršnog komiteta. 6

Zašto je trebalo toliko vremena da se boljševici uhapšeni posle julskog ustanka optuže i zašto nijedan nije bio izveden pred sud, složeno je pitanje. Na prvom mestu, možemo se zapitati zašto vlada nije aktivno gonila slučajeve povezane s optužbama o vezama s Nemačkom. Nekoliko međusobno povezanih činilaca to možda objašnjava. Sada je jasno da je tokom revolucionarnog perioda novac iz ne- mačkih izvora dostavljen boljševicima, ali u vreme julskog ustanka vladi je još dosta nedostajalo da upotpuni dokazni materijal. Osim toga, Lenjin — središna ličnost u navodnoj zaveri — nije nikada bio uhvaćen. Mnog_i_od Qnih-Jtoji-sti bili uhapšeni posle julskih dana bili su lišeni slobode i zatvo- renr^samo zbog kakve neoprezne reči; vlada je mogla doći u -vrlo neprijatan položaj Ha ih je sudski gonila.

Optužbe za saučesništvo u organizovanju ustanka uperene protiv mnogih nižih boljševičkih vođa, naročito onih iz Vojne organizacije, bile su zasnovane na znatno čvršćim temeljima; objavljeni delovi zvanične istrage o predistoriji i razvoju julskog ustanka pokazuju da je vlada prikupila dosta uver- ljivih dokaza o tome da su u njegovom organizovanju i širenju značajnu ulogu igrali aktivisti iz Vojne organizacije i Petrogradskog komiteta.7

Prva je zagonetka zašto neki od tih ljudi nisu bili odmah izvedeni pred sud. Jedno od objašnjenja može biti da su se njihovi slučajevi prosto „utopili" među mnogim potpuno neuverljivim optužbama koje su ispitivane u to vreme. Osim toga, mnogi od onih boljševika čija se uloga u organizovanju julskog ustanka mogla najnepobitnije ustanoviti bili su optuženi i za saradnju s Nemcima, što je bilo mnogo teže dokazati. To je nesumnjivo uticalo na vođenje postupka u njihovim slučajevima.

Još važniji razlog bio je taj što, kako raspoloživi podaci vrlo jasno pokazuju, rastrzana Privremena vlada, u to vreme samo pet meseci na vlasti, jednostavno nije imala odgovarajući aparat za delotvorno rešavanje pravosudnog problema te prirode i veličine. Posle februarskih dana ustanovljene su institucije i proceduralni obrasci za ispitivanje i gonjenje funkcionera starog režima. Ali Privremena vlada je tek posle julskih dana bila prinuđena da rešava probleme povezane s velikom narodnom bunom — odgovarajuće procedure su se morale utvrđivati jedna po jedna i od slučaja do slučaja. I u samom kabinetu je dolazilo do odlaganja zbog razlika u mišljenju o tome koji se delovi carističkog krivičnog zakonika mogu primeniti na postojeću situaciju. Osim toga, iako je vlada razborito uvidela da opštu nadležnost za ispitivanje i gonjenje optuženih pobunjenika treba usredsre- diti u rukama jedne osobe (tužioca pri Petrogradskom apelacionom sudu N. S. Karinskog), u istragu je nužno bilo umešano i nekoliko podređenih vojnih i civilnih nadleštava. Saradnja među tim nadleštvima je bila vrlo slaba ili je nije ni bilo, pa je to izazivalo dalje pometnje i odlaganja.

Ne treba smetnuti s uma ni da je posle julskih dana rad Privremene vlade i njenih nadleštava bio naročito dezorga- nizovan. Ako se posmatra iz današnje perspektive, očigledno je da je najvažniji problem vlade, ako je želela da opstane, bio da nekako umiri mase i da preduzme odlučne mere prema krajnjoj levici. Ali rastrzani ljudi u Privremenoj vladi to uopšte nisu uviđah. Kao što smo videli, od 2. jula, kada se raspala prva 116

koalicija, do 23. jula, kada je Kerenski najzad uspeo da sastavi ceo kabinet, Rusija je u suštini bila bez prave vlade. Činilo se da su boljševici zauvek poraženi, pa je Kerenski, razumljivo, najveći deo svog vremena posvećivao političkim razgovorima u cilju formiranja nove koalicije i planovima za sređivanje prilika na frontu. Posle celonoć- nih pregovora u Zimskom dvorcu, Kerenski bi otišao iz Pe- trograda u Mogilev, Pskov ili neko drugo mesto na frontu radi savetovanja s vojnim zapovednicima.

Tokom tog razdoblja kabinetski ministri su premeštani s položaja na položaj kao figure na šahovskoj tabli. To je bio slučaj i s Ministarstvom unutrašnjih dela i Ministarstvom pravosuđa, nadleštvima najtešnje povezanim s vođenjem postupka u vezi s „aferom od 3—5. jula". Posle Ljvovljeve ostavke 8. jula, ministar unutrašnjih dela postao je Cereteli; 24. jula njega je zamenio Nikolaj Avksen- tijev, koji je ostao na tom položaju do kraja avgusta, kada je i on podneo ostavku. U Ministarstvu pravosuđa IvanJefremov je 11. jula zamenio Pereverzeva, koji je podneo ostavku. U kabinetu čiji je sastav saopšten 23. jula, ministar pravosuđa je postao Aleksandar Zarudni, a 25. septembra njega je zamenio Pavel Maljantovič. Posledica tih stalnih promena ministara bio je haos, a drukčije nije ni moglo biti.

U međuvremenu su jačali zahtevi javnosti da se nešto preduzme u vezi s uhapšenim levičarima; ti zahtevi su dolazili kako od liberala i konzervativaca, koji su bili nestrpljivi da se krivica boljševika obelodani u celosti i bez odugovlačenja, tako i od socijalista, koji su podjednako odlučno tražili da se boljševici ili zvanično optuže i izvedu pred sud ili oslobode. Očigledno nadajući se da će time ućutkati kritičare, Ka- rinski je 21. jula objavio izveštaj o toku svoje istrage. U tom izveštaju sva krivica za podstrekavanje, organizovanje i vođenje julskog ustanka pripisivana je boljševicima. Što se tiče optužbi protiv Partije za špijunažu, u izveštaju se zaključivalo da su se Lenjin, Zinovjev, Kolontajeva, Saharov, Raskoljnikov, Rošal i neki drugi sporazumeli sa neprijateljima Rusije ,,da pomažu u dezorganizovanju ruske vojake i pozadine...; u tu svrhu, oni su s novcem primljenim od tih država organizovali oružam ustanak protiv postojećeg poretka".8 U svom izveštaju Karinski je u prilog tim optužbama navodio samo vrlo neuverljiva posredna svedočanstva, praveći česte aluzije na jače dokaze koji se u tom trenutku ne mogu objaviti. Kao što se moglo i predvideti, izveštaj je izazvao bučnu reakciju levice. Kao što je rečeno u listu Nova žizn: „Teško je razumeti zašto umesto objektivnog prikaza onoga što se desilo dobijamo nešto što je u stvari optužba ... Zaključci se ne slažu s navedenim činjenicama ... Delovi izveštaja koji se odnose na izdaju toliko su dvosmisleni i površni da i sama pomisao da ih je optužba mogla objaviti izaziva zaprepašćenje."9

S obzirom na tendencioznost izveštaja Karinskog, Martov je preporučio Centralnom izvršnom komitetu da nagovori vladu da uhapšenim levičarima dopusti da se brane u toku istražnog postupka. On je takođe zahtevao da u sastav vladine istražne komisije uđu i predstavnici Centralnog izvršnog komiteta. To što je većina članova Komiteta odmah prihvatila obe preporuke, uprkos mržnji prema boljševicima i suštinskoj lojalnosti prema vladi, pokazuje koliku je uznemirenost izazvao izveštaj Karinskog. Oni su usvojili i javnu izjavu a kojoj su oštro protestovali zbog toga što je materijal iz prethodne istrage u vezi s događajima od 3—5. jula objavljen pre završetka istražnog 117

postupka i osudili „to otvoreno kršenje zakona" kao zloslutni znak da je novi pravosudni sistem nasledio najgore karakteristike starih carističkih sudova. U međuvremenu, mnogi od zatvorenih boljševika još nisu bih ni zvanično ispitani, pa je za radnike i vojnike njihova sudbina postala cause celebre.Ako je i bilo prilike da se u razdoblju neposredno posle julskih dana boljševici i njihova stvar definitivno kompromituju, ona je brzo izgubljena, pa je vlada bila primorana da postepeno oslobodi boljševike koje je imala u rukama.

Koliko je malo uspeha vlada imala u svojim nastojanjima da u posJejulskim danima suzbije i diskredituje boljševike može se jasno videti ako se ispitaju stanje i delatnost boljševičkog Centralnog komiteta. Petrogradskog komiteta i Vojne organizacije u drugoj polovini jula i početkom avgusta. Na primer, od devet članova Centralnog komiteta izabranog na Aprilskoj konferenciji, samo je Kamenjev bio iza rešetaka. Lenjin i Zinovjev su bili znatno sputani time što su morali da se i dalje kriju, ali ipak nijedan od njih nije bio potpuno izgubljen za partiju. Zinovjev je nastavio, pa čak i proširio svoju novinarsku delatnost, dok je Lenjin preko čestih pismenih uputstava, slatih iz Razliva i Finske, i dalje uticao na usmeravanje boljševičke politike.10 Osim toga, Josif Staljin i Jakov Sverdlov, zajedno s moskovskim vođama "Feliksom Đeržinskim, Andrejom Bubnovom, Grigorijem Sokolnikovom i

tet krajem jula, popunili su prazninu prouzrokovanu hapšenjem ili povlačenjem u ilegalnost glavnih petrogradskih rukovodilaca. 11

r j " Pod trezvenim jrukovodstvom/svefdlova,/q.eumornog mladog "administrativca sa Urala koji se nalazl«nria čelu sekretarijata Partije, Centralni komitet se neupadljivo smestdo u jednom skromnom stanu izvan centra grada i pripremio za dalju delatnost. Sredinom dvadesetih godina, kada je još tolerisana javna kritika viših partijskih organa, Iljin-Zenevski se s neprikrivenom nostalgijom prisećao rada Centralnog komiteta u tom periodu:

Gotovo svakog dana odlazio sam [u sedište Centralnog komiteta]... i često sam zaticao vedar porodični prizor. Svi sede za trpezarijskim stolom i piju čaj. Na stolu se prijatno puši veliki samovar. L. R. Menžinska [jedna od sekretarica], s ubrusom preko ramena, ispira čaše, briše ih i sipa. čaj svakom novodošlom drugu... Poređenje sa sadašnjim sedi- štem Centralnog komiteta samo se nameće. [Imamo] džinovsko zdanje s lavirintom odeljenja i pododelje- nja. Na svakom spratu se žurno kreće ogroman broj službenika koji grozničavo obavljaju hitne zadatke. Prirodno, s obzirom na to da su se funkcije Centralnog komiteta danas toliko razgranale, nije ni mogućno da on radi na bilo koji dnTj*i način. Pa ipak, ima izvesne tuge u tome što je vreme jednostavnog i skromnog ali duboko drugarskog i složnog rada zauvek prošlo.12

U prvim nedeljama posle julskog ustanka rad Centralnog komiteta bio je otežan i time što je štampanje Pravde moralo biti obustavljeno; tek početkom avgusta on je ponovo mogao početi da redovno izdaje list.13 Uprkos tome, čak i sredinom jula, kada je reakcija u Petrogradu bila u punom zamahu, Sverdlov je s takvim pouzdanjem gledao u budućnost da je telegrafisao partijskim komitetima u pokrajinama da je „ras-položenje u Petrogradu zdravo i dobro. Mi smo spokojni. Or-ganizacija nije uništena".14

118

Dve nedelje posle ustanka, 13. jula, Centralni komitet je... uspeo da sazove u Petrogradu tajnu dvodnevnu konferenciju0 strateškim pitanjima. Taj sastanak, kome su prisustvovali članovi Centralnog komiteta, rukovodioci Vojne organizacije i predstavnici partijskih komiteta iz Petrograda i Moskve,15 bio je prvenstveno posvećen oceni promena u političkoj situaciji izazvanih julskim ustankom i donošenju odgovarajućih taktič-kih direktiva po kojima će se upravljati podređene partijske organizacije širom Rusije. O važnosti te konferencije svedoči i to što je Lenjin naročito za nju pripremio niz teza za diskusiju1u njima zauzeo sasvim drukčiji taktički stav od onoga koji je zastupao u prejulskim" danima.16 U ovim tezama Lenjin je tvrdio da je kontrarevolucija, podržana od menjševika i esera, uspela da uspostavi punu vlast nad vladom i revolucijom. Ne samo umerene socijalističke partije nego i sam Sovjet postali su „puki smokvin list kontrarevolucije".

Lenjinovo mišljenje o izgledima za budućnost bilo je ne-posredno uslovljeno tom ocenom postojećeg stanja. Sada, ka-da je kontrarevolucija učvrstila svoj položaj, i kada su sovjeti nemoćni, smatrao je on, ne postoji više nikakva mogućnost da se revolucija razvija mirno. Prejulska orijentacija partije na prenošenje Vlasfi na sovjete i glavna boljševička parola »Sva vlast sovjetima« moraju se napustiti. Jedini taktički put koji preostaje partiji jeste pripremanje 7.a oiTlBCriLm'ttžflnj. uitanijk ~ j za "prenošenje 'Vlasfina proletarijat i simpiašnije seljaštvo. (U tadašnjim razgovorima s Ordžonikidzeom, Lenjin je govorio o mogućnosti da dođe do narodnog ustanka do septembra ili oktobra i o potrebi da se boljševička delatnost usredsredi na fabričko-zavodske komitete. Fabričko-zavodski komiteti, rekao je Lenjin po pisanju Ordžonikidzea, moraće da postanu ustanički organi.17)

Pri procenjivanju reagovanja učesnika konferencije Cen-tralnog komiteta od 13—14. jula na Lenjinove direktive treba imati na umu sledeće činioce. Prvo, mada ima svedočanstava da je do sredine juna (tj. pre julskih dana) Lenjin bio izgubio sve nade koje je ranije mogao imati u prenošenju vlasti na sovjete bez oružane borbe, izgleda da je on svoja gledišta o tome poverio samo vrlo malom broju svojih najbližih saradnika.18 U partiji kao celini njegova nastojanja tokom druge

119

polovine juna da spreči preuranjeni ustanak tumačena su kao da su ga događaji naveli da zauzme umereniji stav; otuda su ideje izražene u tezama bile sasvim neočekivane za učesnike konferencije. Drugo, put koji je Lenjin sada predviđao neiz- bežno je ponovo pokretao unutarpartijske raspre o osnovnim teorijskim pretpostavkama koje su bile zaobiđene na Aprilskoj konferenciji i koje je trebalo pretresti na predstojećem kongresu partije. Najzad, Lenjinova procena postojeće situacije bila je, kao što ćemo videti, suprotna raspoloženju i pogledima mnogih boljševičkih vođa, koji su, za razliku od Lenjina, mogli na osnovu ličnog iskustva suditi o uticaju reakcije i koji su svakodnevno bih u kontaktu s vođama levih frakcija menjševika i esera, kao i s petrogradskim masama uopšte.

Zvanični zapisnik s većanja boljševičkog rukovodstva 13— 14. jula nije objavljen. Na osnovu nekih savremenih dokumenata povezanih s tim zasedanjem znamo da su Lenjinove ideje bile predmet žučne rasprave.19 Volodarski, iz Petrogradskog komiteta, i Nogin i Rikov, iz Moskve, suprotstavili su se Le-njinu ,,u vezi sa svakim ključnim stavom pomenutim u tim tezama'r.M Ima i svedočanstava da je Zinovjev, koji se isto tako žestoko protivio Lenjinovim smernicama kao i Volodarski, Nogin i Rikov, ah koji nije prisustvovao konferenciji, pismeno obavestio učesnike o svojim pogledima.21 ffverdlov, Vjačeslav Molotov, Staljinov budući ministar spoljnih poslova koji je tada bio natmureni politički aktivist od oko dvadeset pet go- ,-dina, iJBavdjevjverovatao su bili glavni zastupnici Lenjinovog ; stava. Prihkom~gIasahja teze su odlučno odbačene, pošto je I deset od petnaest partijskih funkcionera koji su učestvovah na konferenciji glasalo protiv njih.22 I

Osnovna razmimoilaženja u pogledima između Lenjina i većine prisutnih na ovoj konferenciji izražena su i u rezoluciji koju je konferencija usvojila. Suprotno Lenjinovom gledištu da su se umereni socijalisti potpuno prodah vladi i da, je državna vlast u suštini u rukama kontrarevolucionarnih kapitalista i spahija, u rezoluciji se govorilo da je vlada Kerenskog diktatorska, ali da još nije potpuno u vlasti kontrarevolucije. Po toj rezoluciji, diktatura Kerenskog, Ceretelija i Jefremova predstavlja (1) sitnu seosku buržoaziju i deo radničke klase koji se još nije razočarao u sitnoburžoaske demokrate, i (2) buržoaske i zemljoposedničke klase. Ta dva tabora, govorilo se u rezoluciji, još uvek se pogađaju jedan s drugim. U vezi s menjševicima i eserima, izjavljivalo se da oni svojim kukavičlukom i izdajom proletarijata stalno jačaju položaj klasa neprijateljski raspoloženih prema revoluciji. Ah nije bilo na- goveštaja da su menjševici i eseri nepovratno izgubljeni za revolucionarnu stvar; u skladu s time, u rezoluciji se nije ništa govorilo o potrebi za povlačenjem parole ,,Sva vlast sovjetima". Napominjući jednostavno da vlada Kerenskog nije

sposobna da nađe rešenje za osnovne probleme revolucije, re-zolucija je ukazivala na potrebu da se vlast stavi u ruke revolucionarnih proleterskih i seljačkih sovjeta, koji će pred uzeli odlučne korake za okončanje rata.7 prekid-pregovora s bur-žoazijom, prenošenje zemlje na seljake, ustanovljenje radničke kontrole u industriji i nad raspodelom dobara i uništenje uporišta reakcije. (Kasnije se Volodarski sećao da je to preina- čenje parole „Sva vlast sovjetima" bilo jedini ustupak koji su on i njegove pristalice učinili pobornicima stava da tu parolu treba potpuno izbaciti.23)

120

Zadaci Partije u postojećim uslovima, govorilo se u rezoluciji, jesu obelodanjivanje svakog znaka kontrarevolucije, efikasna kritika reakcionarne politike sitnoburžoaskih vođa, učvršćivanje položaja revolucionarnog proletarijata i njegove partije gde god je to mogućno i masovno okupljanje snaga potrebnih za odlučnu borbu za ispunjenje boljševičkog programa, ako to dopusti razvoj političke krize u zemlji.24 Bila je to formulacija sa sasvim neodređenim značenjem. U rezoluciji se nije ništa govorilo o okončanju mirnog perioda u razvoju revolucije niti o potrebi pripremanja oružanog ustanka. Podrazu- mevalo se da će Partija nastaviti da poklanja znatnu pažnju radu u sovjetima. Kada se ta rezolucija uporedi sa smernicama za koje se Lenjin zalagao, najviše pada u oči to što njeni autori nisu hteli da se odreknu nade na saradnju s drugim socijalističkim elementima u uspostavljanju vladavine sovjeta. To raspoloženje se ogleda i u odluci, donetoj na kraju sastanka od 13—14. jula, da se uputi poziv „internacionalistima" da učestvuju u radu predstojećeg kongresa Partije sa savetodavnim pravom glasa, pa čak da se pozovu i eseri, verovatno da bi se doznalo kakav je njihov stav 25

Kada je 15. jula saznao kako je protekla konferencija Centralnog komiteta, Lenjin je bio ljut i zabrinut. Postojeće stanje bilo je slično onome koje je zatekao po svom povratku u Rusiju početkom aprila. Ponovo je morao da se suprotstavlja snažnoj želji unutar boljševičkih redova za odustajanjem od radikalne revolucionarne akcije i za tesnom saradnjom, pa možda i ujedinjenjem, s umerenijim političkim grupama. Sada je, međutim, morao da menja smer politike svoje partije iz skrovišta udaljenog dvadeset milja od Petrograda, pri čemu nije mogao da se koristi ni redovnim partijskim listom.

Lenjin je na odbacivanje svojih teza na konferenciji Cen-tralnog komiteta odgovorio dugim napisom „O parolama".26

Primećujući na početku svog eseja da se ,,u prošlosti često de-šavalo da čak ni napredne partije ne budu u stanju da se, kada istorija načini nagli zaokret, brzo prilagode novonastaloj situaciji, pa ponavljaju parole koje su nekada bile dobre, ali su u međuvremenu izgubile svaki smisao", on je tvrdio da je parola „Sva vlast sovjetima" važila za period od 27. februara do 4. jula, ali da je posle tog vremena očigledno prestala da bude korisna. „Ako se to ne shvati", upozoravao je on, „neće biti mogućno shvatiti išta o hitnim pitanjima dana." Lenjin je dalje napominjao da je mišljenje njegovih protivnika u Partiji, koji veruju da eseri i menjševici još mogu uvideti svoje zablude, „detinjski naivno", ako ne i „prosto glupo". „Narodu se mora reći cela istina", tvrdio je on, naime, da je vlast u rukama vojne klike raznih Kavenjaka .. ta vlast se mora zbaciti." On je dodao: „Sovjeti se mogu pojaviti u ovoj revoluciji, ali ne sadašnji sovjeti ... Sadašnji sovjeti su pretrpeli neuspeh. .. (Oni) su kao ovce dovedene na klanicu, koje tužno bleje pod nožem." Izjavljujući pri kraju napisa da u klasnoj borbi „počinje nov ciklus koji ne obuhvata stare klase, stare partije i stare sovjete", on je zahtevao da Partija „počne da gleda unapred umesto unatrag" i da se služi „novim, poslejulskim klasnim i partijskim kategorijama".

U to vreme, međutim, Lenjin je gledao'spolja šta se dešava unutra. Rezolucija konferencije Centralnog komiteta bila je glavna politička ocena nacionalnog rukovodstva i zvanični do-kument o taktici u razdoblju između Aprilske konferencije i Šestog kongresa. Ona je ubrzo odštampana i kao letak, čiji su primerci u 380 svežnjeva hitno otposlati podređenim boljševič-kim organizacijama širom zemlje. Rezolucija je bila objavljena u

121

svim većim pokrajinskim partijskim organima i poslužila je kao uzor za rezolucije o političkoj situaciji i taktici usvojene na pretkongresnim partijskim konferencijama i sastancima koji su se održavali širom Rusije u drugoj polovini jula.27

Iskustvo boljševičkog Petrogradskog komiteta tokom ovog perioda takođe pokazuje da je šteta naneta boljševicima u vreme poslejulske reakcije bila srazmerno površna i kratko-trajna. Petrogradski komitet je bio sastavljen od gotovo nede- set izabranih predstavnika rejonskih komiteta, koji su se sa-stajali jedanput nedeljno da većaju o važnim političkim pita-njima, a njime je rukovodila Izvršna komisija od šest članova, od kojih nijedan nije bio uhapšen posle julskih dana. Rad Petrogradskog komiteta bio je kraće vreme poremećen zbog gubitka kancelarija i arhive u Dvorcu Kšešinske. ,?Izgubili smo gotovo sve — dokumenta, račune, prostorije — doslovno sve!", tužno je izvestio u to vreme jedan član Izvršne komisije.28 Ipak, veza između Komisije i rejonskih komiteta partije nije nikada bila ozbiljno prekinuta. Za Petrogradski komitet ubrzo je obezbeđen privremeni smeštaj u srazmerno bezbednom Viborškom rejonu, gde su već 7. jula partijski radnici umnožavah revolucionarne letke na jednoj rashodovanoj ručnoj štampariji zaostaloj iz carističkih dana.29

U prvim nedeljama posle julskog ustanka pitanje koje je, izgleda, najviše uznemiravalo funkcionere Petrogradskog ko-miteta bilo je kako će najnoviji događaji, a naročito optužbe o vezama Nemaca i vrhovnog rukovodstva Partije, delovati na boljševički uticaj i podršku među petrogradskim masama. De- limičan odgovor na to pitanje dobijen je 10. jula, na prvom sastanku Petrogradskog komiteta u punom sastavu, koji je održan u poslejulskim danima,30 i na zasedanju Druge gradske konferencije petrogradskih boljševika od 16. jula (Druga gradska konferencija započela je s radom 1. jula ali je 3. jula sus- pendovana zbog julskog ustanka; konferencija je nastavila s radom 16. jula.) Na oba skupa predstavnici svih rejona u pre-stonici podneli su izveštaj o prilikama na svom području. Ti izveštaji su pokazali da je među fabričkim radnicima neraspo-loženje prema Partiji bilo od početka ograničeno i da u svakom slučaju nije dugo potrajalo.

Tačnije rečeno, sudeći po izveštajima podnetim 10. jula, radnici u fabrikama smeštenim u srazmerno imućnim i ne pre-težno industrijskim područjima prestonice bili su, izgleda, ne-prijateljski raspoloženi prema boljševicima posle julskih dana. U tim delovima grada često se dešavalo da drugi radnici vre- đaju boljševike ili ih čak isteruju iz radionica. Predstavnik Nevskog rejona, na primer, nazvao je stav radnika prema boljševicima „pogromaškim". Na poznatije partijske radnike povedena je hajka, govorio je on. Osim toga, partijske kancelarije su u stalnoj opasnosti od uličnih gomila. Predstavnik Po- rohovskog rejona, koji je zajedno s još petoricom boljševika bio izbačen iz svoje fabrike dan ih dva posle julskog ustanka, žalio se da boljševike „klevetaju" i „drže ih pod prismotrom". On je sasvim neuvijeno rekao da su radnici u njegovom rejonu „ustajala bara". Jedan drugi govornik je u svom pregledu najnovijih događaja u Kolpinskom rejonu izvestio da su boljševici izgubili naklonost radnika odmah po završetku julskih demonstracija.

Ti izveštaji iz prve ruke su pokazivali da su julski događaji ne samo izazvali ogorčenje neodređenog broja menjševika, esera i vanpartijaca protiv boljševika nego i ozbiljno podrili poverenje

122

nekolicine boljševičkih aktivista u fabrikama u više rukovodstvo vlastite partije. Lacis, iz Viborškog rejona, izvestio je o jednom vrlo ozbiljnom znaku takvog stanja stvari u Metalskom zavodu. Taj zavod koji je imao oko osam hiljada radnika, spadao je u najveća industrijska postrojenja u Petrogradu. Pre jula, njegov kolektiv od trista partijaca predstavljao je svetlu tačku među fabričkim partijskim organizacijama u Petrogradu. Lacis je izvestio da su se neposredno posle jednog upada vojske u Metalski zavod vođe svih političkih organizacija predstavljenih u njemu sastale da razmotre najnoviji razvoj događaja. Tokom diskusije menjševici i eseri su krivili boljševike što su izazvali talas reakcije. Pod tim pritiskom, prisutni boljševici su, izgleda, dali obećanje da će se ubuduće ponašati uzdržanije. A što je s tačke gledišta Partije bilo još gore, boljševici iz Metalskog zavoda usvojili su formalnu rezoluciju u kojoj su se obavezali na pružanje podrške Sovjetu i stavili svoju organizaciju pod punu kontrolu Sovjeta. U toj neobičnoj rezoluciji, koja je odmah objavljena u mnogim listovima, zahtevalo se i da se boljševički Centralni komitet i Petrogradski komitet razvlaste, da izađu pred sud i javno pokažu da „sto hiljada boljševičkih radnika nisu nemački plaćenici".31

Ta svedočanstva o slabljenju lojalnosti morala su duboko zabrinuti članove Petrogradskog komiteta. Ipak, značajnije je bilo to što su među članovima Partije oštra reagovanja na julske događaje, slična ovom u Metalskom zavodu, bila sasvim retka. U stvari, sudeći po rejonskim izveštajima od 10. jula, članovima Petrogradskog komiteta je laknulo što stvari ne stoje znatno gore. Doduše, prisutni su se saglasili u tome da je priliv novih članova u partiju prestao. Ali do onoga čega su se najviše plašili — masovnog napuštanja partije — nije došlo. Jedan partijski radnik s Vasiljevskog ostrva referisao je da su boljševici u fabrikama na njegovom području ponekad napadani, ali da nema znakova da ti nasrtaji nepovoljno utiču na brojno stanje Partije. S očiglednim zadovoljstvom on je obavestio skup da su eseri u jednoj velikoj fabrici doneli rezoluciju u kojoj su izjavili „ako uhapsite boljševike, uhapsite i nas". Predstavnik Narvskog rejona, u kome se nalazila gigantska Putdlovljeva fabrika, tvrdio je da je pogromaško agitovanje imalo uticaja samo u najzaostahjim fabrikama i da „ulična štampa ne uživa nikakvo poverenje". Lacisov izveštaj o izuzetno značajnom Viborškom rejonu takođe je ulivao pouzdanje. „Nema masovnog izlaska iz partije", izjavio je on, „ostavke su strogo individualnog karaktera." I on je istakao da se u fabrikama gde radnici imaju prilike da se okupljaju na političkim skupovima može zapaziti snažna želja za ujedinjenjem svih revolucionarnih grupa.

Na Drugoj gradskoj konferenciji, održanoj 16. jula, izveštaj iz Nevskog rejona je još bio turoban. Vasilij Vinokurov je govorio da ima slučajeva da radnici premlaćuju svoje drugove boljševike nagoneći ih da izađu iz Partije. On je primetio da u njegovom rejonu patriotski, pogromaški, antiboljševički talas još naglo raste.

Na drugim mestima, međutim, stanje stvari je bilo znatno bolje. Govoreći u ime Izvršne komisije, Volodarski je obavestio delegate na konferenciji da „izveštaji koji nam stižu pokazuju da među radnicima svuda vlada dobar duh." Predstavnik Porohovskog rejona izvestio je da se tamošnje pogromaško ra-spoloženje već smiruje i da, koliko on može da vidi, iz partije

123

izlaze samo „slučajni elementi koji čak ne plaćaju ni članarinu". Jedan boljševički vođa iz Narvskog rejona tvrdio je uver-

9 129 ljivo da je duh fabričkih radnika „pristojan" i da „rad teče normalno". Predstavnik Vasiljevskog ostrva je otišao tako daleko da je raspoloženje radnika na svom području opisao kao „svetio". On je dodao da „neke politički zaostale radnice jesu uplašene", ali da je ,,u drugim mestima raspoloženje čak i bolje nego što je bilo pre julskih dana". Kao i 10. jula, on je primetio da se broj članova partije neznatno smanjio — od ukupno četiri hiljade partijaca u rejonu, partiju je napustilo stotinu.

Predstavnik Petrogradskog rejona je 10. jula izvestio da je raspoloženje u njegovom rejonu „kolebljivo"; sada, uprkos tome što je mesni boljševički komitet ostao bez prostorija, raspoloženje je, rekao je on, „dobro". Predstavnik Prvog gradskog rejona ponosno je izvestio da je „na našem poslednjem sastanku bilo više ljudi nego obično". Lacis je i dalje bio zabrinut zbog stanja u Metalskom zavodu, ali se, po njegovom mišljenju, inače svuda u Viborškom rejonu raspoloženje „okretalo u korist boljševika". On je napomenuo: „Ako manje ljudi ulazi u Partiju, to je zato što su naši kadrovi de- zorganizovani". Podjednako značajno je bilo njegovo ponovljeno upozorenje da, suočeni s napadima kontrarevolucije, radnici pokazuju želju da zaborave prošla neslaganja i zbiju političke redove.

Pored toga što su pokušah da ocene uticaj julskih događaja na ugled Partije među masama, delegati su na Drugoj gradskoj konferenciji najviše vremena posvetili formulisanju odgovarajućeg programa rada. Pošto je nekoliko najistaknutijih članova Centralnog komiteta bilo privremeno odsutno, Staljin, koji je tada imao trideset osam godina, dobio je zadatak da izloži stav Centralnog komiteta o tom pitanju. Temperamentan, sirov i arogantan, nije se isticao ni kao teoretičar, ni kao pisac, ni kao govornik; bio je 1917. godine u senci drugih revolucionarnih vođa, Lenjina, Trockog, pa čak i Zinov- jeva, Kamenjeva i Lunačarskog. To je verovatno bio glavni razlog što njega vlada nije ni pokušavala da uhapsi posle julskog ustanka. Očigledno zbog svog gruzijskog porekla, Staljin je važio za vodećeg stručnjaka Partije za nacionalno pitanje. Povremeno je predstavljao Centralni komitet u Izvršnom komitetu Petrogradskog sovjeta i u Centralnom izvršnom komitetu. Ako se to izuzme, on je, izgleda, najveći deo vremena provodio obavljajući svakodnevne administrativne poslove i pomažući u uređivanju Pravde.

Staljinovi pogledi na razvoj revolucije u početku su se slagali s Kamenjevljevim, ali posle Lenjinovog povratka u Rusiju on je naglo skrenuo ulevo. Već sredinom jula mogao se ubrojati među ultraborbene u boljševičkom rukovodstvu. (Kada su demonstracije od 10. jula opozvane, on je, u znak protesta, zajedno sa Smilgom, podneo ostavku Centralnom komitetu; ona je kasnije odbijena.)

Čast da predstavlja Centralni komitet na Drugoj gradskoj konferenciji nije bila bez izvesnih neprijatnosti za Staljina, pošto se, kao što se ubrzo pokazalo, gledišta uneta u rezoluciju konferencije Centralnog komiteta opisanu gore nisu potpuno slagala s njegovim vlastitim stavom. Njegov zadatak je ote-žavalo i to što su neki delegati već znali za Lenjinove poglede na postojeću situaciju i na put kojim Partija treba da ide, pa su,

124

pošto su se slagali s njima, zahtevali da ih i drugi čuju. U tim okolnostima, Staljin je zauzeo srednji, dvosmislen, a ponekad i protivrečan taktički stav, koji gotovo nikoga nije mogao zadovoljiti.

Tako je u svom glavnom referatu „0 tekućem trenutku", upotrebljavajući reči koje su mogle biti pozajmljene od Lenjina, Staljin izjavio da se mirno razdoblje u razvoju revolucije okončalo, da je kontrarevolucija odnela pobedu u poslejulskim danima i da je Centralni izvršni komitet, koji je pomagao i podsticao taj razvoj, sada nemoćan. U razradi tih stavova, međutim, Staljin je dao drukčiju definiciju „trijumfa kontra-revolucije" nego što je bila Lenjinova; on se razišao s Lenji- nom i u svojim pogledima o prirodi i položaju Privremene vlade, karakteru i stavovima sitne buržoazije, značaju julskog iskustva za razvoj revolucije i izgledima u neposrednoj budućnosti. Po Staljinu, Privremena vlada je pod jakim uticajem kontrarevolucije, ali nije i u njenoj vlasti. Sitna buržoazija se još koleba između „boljševika i kadeta". Politička kriza, čiji su deo bili julski dani, nije okončana. Zemlja se nalazi u razdoblju „oštrih sukoba, sudara i konflikata", tokom kojih neposredni cilj radnika i vojnika ostaje isključivanje kapitalista iz vlade i stvaranje „sitnoburžoaske i proleterske demokratije". U toj situaciji, objašnjavao je Staljin, glavni zadatak partije biće da podstice mase na „uzdržanost, čvrstinu i organizovanost", da obnavlja i jača boljševičke organizacije i da ne „zanemaruje rad u legalnim institucijama."32

Ukratko, dok je Lenjin pozivao partiju da odlučno raskine s umerenijim političkim grupama i da mase usmeri ka oružanom preuzimanju vlasti nezavisno od sovjeta, Staljin je glavni naglasak stavljao na potrebu za uzdržanošću i konsolidacijom. Pa ipak, ako njegove ideje nisu bile prihvatljive za one koji su se slagali s Lenjinovim gledištima, Staljinove izjave o trijumfu kontrarevolucije i nemoći Centralnog izvršnog komiteta, kao i njegova tvrdnja da je završen miran razvoj revolucije, nisu se, razumljivo, dopale onima koji su delili mišljenje većine učesnika konferencije Centralnog komiteta. Osim toga, delegatima na Drugoj gradskoj konferenciji očigledno je smetalo što Staljin nije ništa govorio o budućnosti sovjeta (što je bilo pitanje koje je svako imao najviše na umu), kao i njegov srazmerno- pasivan pristup pitanju političke uloge Partije među masama.

Ta pretežno negativna reakcija na Staljinove primedbe došla je do izražaja u žučnoj debati koja se razvila posle njegovog govora. U toj raspravi učestvovali su, između ostalih, S. D. Maslovski, Vasilij Ivanov, Mojsej Haritonov, Gavril Vaj- nberg, Vjačeslav Molotov, Anton Slucki i Maksimilijan Sa- veljev. Maslovski je započeo diskusiju time što je upitao u kojoj meri Partija treba da podstiče sukobe s vladom i da li će ubuduće preuzimati na sebe rukovođenje oružanim protestima. Na to je Staljin odgovorio neodređeno, „Možemo očekivati da će to biti oružane akcije i moramo biti spremni na sve." Ivanov je tada upitao kakav je stav Partije prema parch „Sva vlast sovjetima", želeći da naglasi da ie ta parola postala bespredmetna. Priteran uza zid, Staljin je odgovorio, „(ubuduće) govorićemo jezikom klasne borbe — sva vlast radnicima i siromašnijim seljacima, koji će voditi revolucionarnu politiku".33

Haritonov, stari boljševik i bivši emigrant, kritikovao je Staljina što nije govorio o međunarodnoj situaciji i o tome kako ona utiče na tok revolucije u Rusiji. „Govorili smo da će naša stvar propasti ako na Zapadu ne bude revolucije", izjavio je on.

125

„Pa, zapadnoevropska revolucija nam nije blagovremeno pritekla u pomoć, a naša revolucija se nije mogla dalje širiti." Uprkos tome, Haritonov je gledao sa optimizmom u budućnost. Podsmevajući se Staljinovoj primedbi da je kontrarevolucija odnela pobedu u Petrogradu, on je tvrdio da od vremena februarske revolucije vlast postepeno prelazi na sovjete, i da će se to nastaviti. „Bilo je trenutaka kada smo se plašili da će sovjeti biti raspušteni", rekao je govoreći o danima koji su neposredno prethodili. „Ali to vreme je zauvek prošlo." „Bez sovjeta naša buržoazija ne bi mogla da zadrži vlast duže od nekoliko dana."34

Volodarski se saglasio s tvrdnjom Haritonova da Staljin preuveličava snagu kontrarevolucije. „Ljudi koji tvrde da je kontrarevolucija odnela pobedu donose sud o masama na os-novu njihovih vođa", objasnio je on misleći na Staljina i Lenjina. „Dok (vrhovni menjševičko-eserski) vođi skreću udesno, mase idu ulevo. Kerenski, Cereteli i Avksentijev su kalifi za jedan sat... Sitna buržoazija će se prikloniti našoj strani. Imajući to u vidu, jasno je da parola 'Sva vlast sovjetima' nije zastarela", zaključio je on. Vajnberg je dodao: „Sadašnja vlada neće moći da učini ništa u vezi s ekonomskom krizom; sovjeti i političke partije će skrenuti ulevo. Većina demokratije je okupljena oko sovjeta, pa, prema tome, odbacivanje parole 'Sva vlast sovjetima' može imati vrlo štetne posledice."35

Među onima koji su iznosili mišljenja o „sadašnjem tre-nutku", Molotov, Saveljev, i Slucki su bili najbliži Lenjino- vim stavovima. Molotov je govorio da su pre najnovijih događaja „sovjeti mogli preuzeti vlast bez sile da su to želeli. .. To nisu učinili. (Umesto toga) zbivanja od 3. i 4. jula naterala su sovjete na put kontrarevolucije... Vlast je iskliznuia iz ruku sovjeta u ruke buržoazije. Ne možemo se boriti za sovjete koji su izdali proletarijat. Jedino naše rešenje leži u borbi proletarijata uz pomoć onih slojeva seljaštva koji su sposobni da ga slede."

Slucki je sa svoje strane prebacio Volodarskom da zatvara oči pred velikim Uspehom kontrarevolucije. „Ako izraz kontrarevolucija shvatamo kao prenošenje vlasti na jednu konkretnu grupu, kao promenu u kojoj grupa koia je prethodno posedovala vlast ne može više da je povrati", objašnjavao je on, „onda je jasno da je ovo što se događa pobeda kon-trarevolucije." Pošto očigledno nije bio potpuno upoznat s Le- njinovim mišljenjem, on je, međutim, dodao: „Niko ne predlaže da parolu 'Sva vlast sovjetima' jednostavno odbacimo kao bezvređno đubre."

,,U vreme kada se radnička revolucija širi, a sovjeti se bore protiv nje", tvrdio je Saveljev, „parola 'Sva vlast soy- jetima' samo seje zabunu." „Mi imamo dva izbora", izjavio je on, „ili ćemo širiti revoluciju ili ćemo stati. Istorija će odlučiti ko je pobednik. Revolucija ide dalje, i mi se krećemo ka konačnom obračunu."36

Pošto su govorili svi koji su to želeli, Staljin je pročitao rezoluciju konferencije Centralnog komiteta. Predlog da se obrazuje komisija za reviziju rezolucije u celini odbačen je malom razlikom od tri glasa, pa je posle toga rezolucija raz-matrana tačku po tačku. Na početku tog dela diskusije jedan neidentifikovan delegat iz Viborškog rejona uzalud je tražio da predsedništvo pročita Lenjinove teze (to nije učinjeno iako je predsedavajući imao kod sebe primerke i „Političke situacije" i spisa „O parolama").37

126

Čim bi se povela diskusija o nekoj tački rezolucije, jedan od „lenjinista", Molotov, Slucki ili Saveljev, podigao bi se da predloži izmene u skladu s tezama. Tim predlozima se suprot-stavljao Volodarski ili zato što je Staljinu bilo neprijatno da brani rezoluciju Centralnog komiteta ili zato što pristalice rezolucije nisu bile zadovoljne ranijim Staljinovim istupanjem. Odgovarajući na primedbu jednog delegata da Volodarski nema prava da na taj način učestvuje u diskusiji pošto nije bio glavni referent, predsedništvo je izjavilo da Volodarski „predstavlja konferenciju na kojoj je rezolucija bila prvobitno prihvaćena". U jednom trenutku oštre parlamentarne borbe oko amandmana, pošto je Slucki bezuspešno pokušao da u rezoluciju unese deo rečenice kojim se izjavljuje da je kontrarevolucija odnela pobedu, Volodarski je ogorčeno prasnuo: „Svedoci smo pokušaja da se po svaku cenu i na silu uguraju stavovi koji su već odbačeni. Suština našeg razmimo- ilaženja (s Lenjinom) jeste u tome da li smo svedoci privremene ili odlučne pobede kontrarevolucije." Na to je Saveljev odvratio ljutito: „Ja ovde naslućujem podsmešljiv stav prema Lenjinovim tezama."38

Kada se sve sabere, Molotov, Slucki i Saveljev su predložili oko osamnaest amandmana na rezoluciju koju je Staljin pročitao, i svi osim jednoga su bili odbačeni. U skladu s time, rezolucija koju je konferencija na kraju donela bila je gotovo istovetna s onom koja je bila usvojena na konferenciji Centralnog komiteta.

Neslaganja koja je u to vreme izazvala raspra o novom taktičkom putu došla su do izražaja i u glasanju. U prilog rezolucije izjasnilo se dvadeset osam delegata, tri su bila protiv, a dvadeset osam se uzdržalo. Pravdajući svoje uzdržavanje, neki delegati iz Moskovskog rejona su objasnili da ne glasaju zbog „neadekvatnosti rezolucije". Molotov je izjavio da se uzdržava zato što je ,,u ovako presudno vreme nemogućno usvojiti neodređenu rezoluciju". Najzad, Viktor Narčuk, govoreći u ime jedanaest delegata iz Viborškog rejona, objasnio je da je njegova grupa odlučila da se uzdrži zato što „konferencija nije saslušala Lenjinove teze i zato što je rezoluciju branio neko drugi, a ne glavni govornik."39

Boljševički organ koji je pretrpeo najteži udarac posle julskog ustanka bila je nesumnjivo Vojna organizacija. Glavni ciljevi Vojne organizacije od vremena njenog osnivanja bili su da pridobije podršku vojnika Petrogradskog garnizona i da ih organizuje u disciplinovanu revolucionarnu snagu. Do polovine leta bio je postignut značajan napredak u ostvarenju prvog od ta dva cilja. Nekoliko hiljada vojnika je pristupilo ili samoj Vojnoj organizaciji ili „Klubu Pravda", u većini garnizonskih jedinica bile su osnovane partijske ćelije, a u nekoliko njih boljševici su imali dominantan uticaj. Planovi koje je vlada stvorila posle julskih dana za razoružanje i rasformira- nje boljševizovanih pukova koji su igrah aktivnu ulogu u ustanku bili su samo delimično ostvareni; pa ipak, veliki postotak najiskusnijih i najefikasnijih partijskih vođa u jedinicama bio je zatvoren, veoma popularan list Soldatska pravda ućutkan, a veze između vrhovnog rukovodstva Vojne organizacije i vojnika bile su privremeno prekinute. Boljševicima je onemogućen pristup u kasarne, pa je, uglavnom, rad Partije u garnizonu bio gotovo potpuno zamro.

Posle julskog iskustva vojnici Petrogradskog garnizona su se izgleda više nego radnici okrenuli protiv boljševika. To je verovatno bilo zbog toga što su srazmerno veći procenat vojnika-boljševika činile nedisciplinovane, politički neiskusne

127

pridošlice, koje nisu bile naročito odane Partiji. Osim toga, ma koliko snažna bila njihova želja za mirom, vojnici su po pravilu bili rodoljubiviji nego radnici, pa su stoga na njih više uticale optužbe da boljševici rade za Nemce. Kao što je pomenuto ranije, garnizonski vojnici su se nadali, ne bez osnova, da će, ako se ograde od boljševika, izbeći upućivanje na front. Iz tih, a verovatno i nekih drugih razloga, garnizonske jedinice su odmah posle julskih dana često sprovodile vlastite političke čistke, onemogućavajući poznatim boljševicima da stupe u kontakt s vojnicima i izručujući neke od njih vlastima.

Desetog jula, na primer, na jednom sastanku vojničkih komiteta u Prvom rezervnom pešadijskom puku, doneta je odluka da se vodeći boljševici u jedinici liše slobode i da se sastavi spisak lica koja su pozivala na radikalnu akciju, ve-rovatno- da bi se njime koristila vlada. U jednoj rezoluciji koju su ti komiteti usvojili dva dana kasnije izjavljivalo se da glavnu odgovornost za postupke Prvog rezervnog pešadijskog puka 4. jula snose boljševici Vasilij Saharov i Ivan i Gavril Osipov, kao i vojnik nepoznate partijske pripadnosti, Elijazar Slavkin. U rezoluciji se ta četvorica optužuju da su vodili opasnu propagandu i držali vatrene govore kojima su hip- notisali vojnike; osim toga, oni su 4. jula počin-ii „gadnu provokaciju" time što su proširili netačnu vest da je Sovjet dao odobrenje za masovnu akciju.40

Istovremeno, neke garnizonske jedinice koje su želele da izbegnu optužbe da su bile umešane u julske dane davale su čvrsta obećanja da će podržavati vladu i Izvršne komitete. Za te rezolucije tipična je ova koja je bila prihvaćena 9. jula na masovnom skupu vojnika Litavskog gardijskog puka:

Pošto smo se svesno uzdržali od učestvovanja u oružanom pokretu 3. i 4. jula, osuđujemo tu akciju kao opasnu i sramnu za revolucionarnu stvar... Pozivamo svakoga da se pokorava čvrstoj volji Izvršnih komiteta i Privremene vlade... Apelujemo na naše garnizonske drugove da pridruže svoje snažne glasove našoj rezoluciji i time izraze jedinstvenu i svesnu volju garnizona, usmerenu na odbranu slobode od napada nemačkih plaćenika koji su u dosluhu s kontrarevolucionarima i koji koriste neznanje i zaostalost izvesnih delova vojničkih i radničkih masa.41

Kao da napadi vlasti i oštra kritika garnizonskih vojnika nisu bih dovoljni, sredinom jula Vojna organizacija je morala da izdrži i napade ogorčenih elemenata unutar same Boljševičke partije. O potrebi održavanja posebnog vojnog ogranka neprekidno se raspravljalo među vrhunskim boljševičkim vođama još od vremena osnivanja prvih socijaldemokratskih vojnih organizacija posle revolucije 1905. godine. Pristalice vojnih organizacija su tvrdile da su regularne vojne snage ključni činilac u svakoj modernoj revoluciji. Osim toga, oni su govorili da se položaj i interesi vojnika i mornara tako upadljivo razlikuju od civilnih da su vojne organizacije s velikim stepenom samostalnosti i nezavisnosti apsolutno nužne ako se želi da se vojnici i mornari privole da pređu na stranu revolucije i tako omoguće njen uspeh. S druge strane, kritičari vojnih organizacija su tvrdili da cena takvih crgana u smislu udvajanja posla i gubitka kontrole može daieko nadmašiti svu korist od njih. Stoga ne iznenađuje što je aktivna uloga boljševičke Vojne organizacije u pripremi julskog ustanka bez ovlašćenja Centralnog komiteta pojačala kritike te organizacije; funkcioneri Petrogradskog komiteta i

128

članovi nacionalnog partijskog rukovodstva očigledno su učestvovah u tim napadima na Vojnu organizaciju.42

Uprkos opasnosti da ga otkriju vlasti koje su tragale za njim, Podvojski je bio prinuđen da se pojavi i Drani Vojnu organizaciju na Drugoj gradskoj konferenciji 16. jula i na Šestom kongresu Partije 28. jula.43 Štaviše, na Šestom kongresu delatnost Vojne organizacije je zvanično ispitivala jedna posebno formirana vojna sekcija. Boris Šumjacki, delegat Srednjosibirskog biroa Partije na Šestom kongresu i verovatno član te sekcije, pričao je kasnije da su na kongresu Buharin, Kamenjev i Trocki (poslednja dvojica verovatno preko pismenih poruka ili posrednika) zahtevali da se Vojna organizacija raspusti zbog toga što zadire u delokrug redovnih partijskih organa. Po Šumjackom, većina u vojnoj sekciji je odbacila taj zahtev i stala na stanovište da je potrebno imati posebnu Vojnu organizaciju pod Centralnim komitetom. U objavljenim materijalima sa Šestog kongresa debata i odluka u veza sa položajem Vojne organizacije ogledaju se u konačnom komunikeu vojne sekcije, u kome se, između ostalog, pominje da je sa osam glasova protiv četiri usvojena sledeća rezolucija: „Zbog niza specifičnosti životnih uslova i zbog profesionalno-organizacionih problema rada članova Partije u oružanim snagama, sekcija sankcioniše postojanje posebne Vojne organizacije, pod stalnim i neposrednim nad-zorom Centralnog komiteta, koja upravlja svakodnevnim radom Partije u oružanim snagama."44

Uprkos tome što su ih vlasti uporno tražile, Nevski i Pod-vojski, glavni funkcioneri Vojne organizacije, uspeh su da izbegnu hapšenje posle julskih dana. Mada su vojne patrole u dva maha zaustavile Podvojskog, on je uspeo da prikrije svoj identitet. Nevski, koji je bio lakše ranjen kuršumom u nogu u puškaranju 4. jula, pobegao je u unutrašnjost. Ubrzo posle povratka Nevskog u Petrograd sredinom jula, funkcioneri Vojne organizacije koji su još bili na slobodi, među njima i Podvojski, Nevski, Iljin — Ženevski i Mihail Kedrov, sastali su se tajno u stanu Henriha Jagode da procene svoje gubitke i dogovore se o budućoj strategiji. Po pričanju Iljina-Ze- nevskog, učesnici tog skupa su se dogovorili da u postojećim okolnostima treba da pokušaju da „kombinuju ilegalni rad sa zakonitom delatnošću", odnosno da imaju tajno glavno sedište, a da, ukoliko to bude bilo mogućno, nastave otvoren organizacionio-propagandni rad među vojnicima.45

Jedan od ciljeva koje su funkcioneri Vojne organizacije postavili na tom sastanku bio je da se što pre počne s izda-vanjem jednog boljševičkog lista za vojnike, sličnog tada za-branjenim novinama Soldatska pravda. Treće nedelje jula Podvojski je najzad našao štampariju voljnu da štampa takav list, pa se prvi broj pojavio 23. jula. Trebalo je da novi organ, Rabočij i soldat (Pa6oHHM i-t cojiflarb) izdaju Podvojski, Nevski i Iljin-Zenevski, a da direktori budu Kedrov i Jagoda.46 Izgledalo je da s novinama sve dobro napreduje dok nije došlo do komplikacija na sastanku Centralnog komiteta 4. avgusta. Bio je to prvi sastanak novog Centralnog komiteta izabranog na Šestom kongresu. Pošto komitet još nije imao list koji bi zamenio Pravdu, on je odlučio da prisvoji list Rabočij i soldat. Osim toga, očigledno imajući u vidu probleme u vezi s organizacionim nadzorom koji su došli do izražaja u junu i julu, on je odlučio da neko vreme ne dopusti ni Pe- trogradskom komitetu ni Vojnoj organizaciji da izdaju poseban list.47

129

Centralni komitet je dalje odredio da u uredništvo lista Rabočij i soldat uđu Staljin, Sokolnikov i Miljutin iz njegovih vlastitih redova, i po jedan predstavnik Vojne organizacije i Petrogradskog komiteta, odnosno, kako je naknadno određeno, Podvojski i Volodarski. To rešenje se nije uopšte dopalo funkcionerima Vojne organizacije, koji su bili navikli da rade samostalno. Oni su ljubomorno čuvah svoje prerogative, a, osim toga, bili su uvereni da, kako je u to vreme rekao Podvojski, „kombinovani novinski organ" ne bi jii ispunio ciljeve Vojne organizacije niti bi zadovoljio potrebe vojničkih masa među kojima je Vojna organizacija vodila propagan- dno-agitacionu delatnost.48 Sudbina lista Rabočij i soldat bila je zapečaćena 10. avgusta, kada je jedan naročito smeo uvodnik pružio Privremenoj vladi izgovor da ga zabrani. Centralni komitet je onda hitno preduzeo mere za izdavanje novog lista. Isto to je učinila i Vojna organizacija, bez odobrenja Centralnog komiteta. Tako su se 13. avgusta, prvi put posle julskih dana, u petrogradskim prodavnicama novina pojavila dva boljševička lista, Proletarij (IIpojieTapuH) Centralnog komiteta i Soldat (CojiflaTi,) Vojne organizacije.

Kada je Centralni komitet saznao za samostalnu akciju Vojne organizacije, odlučio je da preuzme i list Soldat, pa je naredio Staljinu da o toj odluci obavesti Podvojskog. Osim toga, da bi se Vojnoj organizaciji onemogućilo da se upušta u dalje izdavačke poduhvate, Smilgi je bilo naloženo da za potrebe Centralnog komiteta uzme novac Vojne organizacije predviđen za izdavanje lista Rabočij i soldat.49 Staljin i Smil- ga su, izgleda, obavili svoje zadatke odlučno i orzo, jer je 16. avgusta Centralni komitet primio dva oštro sročena apela Sveruskog biroa Vojne organizacije.50 U prvom apelu se insistiralo na pravu Vojne, organizacije da izdaje poseban list, i to izrazima koji su pokazivah da vođe Vojne organizacije neće lako odustati od svog zahteva; u drugom se protestova- lo zbog „neprincipijelnog načina kojim su prekršena osnovna načela partijske demokratije", a na koji su Staljin i Smilga postupili s Vojnom organizacijom, pa se zahtevalo od Centralnog komiteta da uspostavi konstruktivniji odnos s Biroom Vojne organizacije, kako bi ova mogla da obavlja svoje zadatke.51

Ima nekih svedočanstava da je otprilike u to vreme Centralni komitet obrazovao jednu specijalnu komisiju da ispita delatnost Vojne organizacije, prvenstveno u vezi s organizacijom julskog ustanka i publikovanjem listova Rabočij i soldat i Soldat.52 Zaista, Nevski je pričao da su vođe Vojne organizacije sada bile podvrgnute partijskom „suđenju", tokom kojega su Bubnov, Đeržinski, Menžinski i Sverdlov bili delegirani da ispitaju razne aspekte delatnosti Vojne organizacije.53 Na osnovu postojećih svedočanstava nemogućno je utvrditi kakav je bio odnos tog „suđenja" i rada vojne sekcije na Šestom kongresu. U svakom slučaju, Vojna organizacija je očigledno bila oslobođena većine optužbi, delimično zahvaljujući Lenjinovom zauzimanju. Kada je saznao da je Sverdlov delegiran da se upozna s Vojnom organizacijom, njegov savet je glasio: „Treba da se upoznate. Valja im pružiti pomoć, ali bez pritiska ili prebacivanja. Naprotiv, treba ih podržati. Ko ne reskira, nikada ne dobija. Bez poraza nema ni pobeda."54

Objavljeni zapisnik sa sastanka Centralnog komiteta odr-žanog 16. avgusta pokazuje da je komitet, pošto je saslušao oba apela Vojne organizacije, ponovo naglasio podređen položaj

130

Vojne organizacije unutar partijske organizacije i oštro istakao da po statutu Partije Vojna organizacija ne može postojati kao nezavisni politički centar. Pa ipak, pošto je izrekao taj prekor, Komitet se saglasio da Vojnoj organizaciji dopusti da i dalje izdaje Soldat, pod uslovom da u uredništvo lista uđe jedan član Centralnog komiteta s pravom veta. Istovremeno je delegirao Sverdlova i Đeržinskog da vode pregovore s Biroom Vojne organizacije o uspostavljanju dobrih odnosa između nje i Centralnog komiteta i da drže Soldat pod prismotrom.55

Dok se rukovodstvo Vojne organizacije borilo da sačuva svoj status u okviru partijske organizacije, boljševički uticaj među vojnicima u garnizonu znatno se pojačao. Zanimljivo je da je obnova interesovanja za program Partije, do koje je tada došlo, započela u jedinicama u kojima su boljševici do tog vremena imali srazmerno malo upliva. O tome je Men- žinska oduševljeno pisala u pismu koje je Centralni komitet uputio 17. jula Moskovskom oblasnom birou: „Raspoloženje se menja u našu korist u onim pukovima u Petrogradu i okolini u kojima do sada nismo imali mnogo uspeha. Najnoviji dekreti Kerenskog, a naročito ponovno zavođenje smrtne kazne, izazvali su među vojnicima strašnu uznemirenost i provalu neprijateljstva prema oficirima."56

Kratki objavljeni izvodi sastanaka održanih posle julskih dana između visokih funkcionera Vojne organizacije i pred-stavnika boljševičkih kolektiva u petrogradskom garnizonu potvrđuju da su do kraja jula i početka avgusta vladine re-presivne mere i opasnost od kontrarevolucije pomogli Vojnoj organizaciji da prebrodi neke od najtežih posledica svoga neuspelog ustanka. Referati delegata na prvom od tih skupova, održanom 21. jula, pokazali su da su događaji s početka jula u prvo vreme izazvali veliku pometnju među vojnicima i imah negativnog uticaja na njihov stav prema boljševicima.57 Na sledećem sastanku Vojne organizacije, održanom nedelju dana kasnije, delegati su i dalje bih potišteni i veoma zabrinuti zbog proganjanja članova Partije, ali su se složili u tome da je negativni uticaj julskog iskustva na vojnike sklone boljševicima minimalan.58

Već 5. avgusta predstavnici nekih jedinica su ponosito opisivah masovne skupove organizovane u garnizonu da bi se izrazio protest zbog represivnih mera i daljeg postojanja Dume i Državnog saveta; oni su takođe izveštavali da članstvo u Vojnoj organizaciji opet raste.59 Najzad, na sastanku Vojne organizacije održanom 12. avgusta, većina predstavnika jedinica je smatrala da se podrška boljševičkoj stvari u garnizonu širi „još brže nego ranije". Neki od njih su, izgleda, pošteno primetili da to nije toliko posledica napora Vojne organizacije koliko akcija vlade i umerenih socijalista. Pošto je saslušao te predstavnike, sekretar Vojne organizacije je zapisao da uspeh boljševika nije posledica „agitovanja", koje se još teško sprovodi, nego novih kaznenih propisa, proganjanja revolucionarnih vojnika i zatezanja od strane ,,od- branaša".60

Mnoga dokumenta iz tog vremena iasno pokazuju da su represivne mere koje je preduzela administracija Kerenskog imale dejstvo sasvim suprotno od željenog, jer su pojačale podozrenje naroda prema vladi i primorale petrogradske mase da zaborave politička neslaganja iz prošlosti i čvršće se ujedine radi odbrane revolucije. U najbogatija i najdragocenija

131

dokumenta te vrste spadaju obimne zbirke protokola i rezolucija petrogradskih rejonskih sovjeta iz 1917. godine.61

Kao što je poznato, sovjeti su osnovani ubrzo posle fe-bruarske revolucije u svim rejonima prestonice. Cesto obrazo-vani na inicijativu samih radnika i vojnika, sovjeti su se najpre pojavili u industrijskim delovima grada. Viborški i Pe- terhofski rejonski sovjeti, na primer, bili su usnovani još tokom februarskih dana. Jedan lokalni sovjet je obrazovan u rejonu Vasiljevskog ostrva u martu. Kasnije su shčna tela stvorena i u centralnim delovima grada, tako da je do kraja maja Petrograd i njegovu okolinu pokrivala mreža od preko dvanaest rejonskih i podrejonskih sovjeta.

Kao i u slučaju Petrogradskog sovjeta, u tom prvom periodu posle sloma carističkog poretka najsnažnije političke grupe u rejonskim sovjetima bili su menjševici i eseri. Pa ipak, delimično zbog toga što rukovodstvo većinskih socijalista na nacionalnom nivou nije pridavalo veći značaj rada u takvim organima, buržoaski intelektualci i političke partije nisu u rejonskim sovjetima nikada imali onaj dominantan uticaj kao u Petrogradskom sovjetu ili u Sveruskim izvršnim komitetima. Lako dostupni običnim radnicima i vojnicima, rejonski sovjeti su se bavili uglavnom neposrednim lokalnim poslovima, kao što su snabdevanje, održavanje javnog reda, radni sporovi, socijalni rad, a šira nacionalna pitanja su razmatrali samo ako su bila od opšteg interesa za njihove birače. Iz tih razloga zapisnici o radu rejonskih sovjeta predstavljaju pouzdaniji pokazatelj pramena u raspoloženju i interesovanju petrogradskih masa nego većanja Petrogradskog sovjeca ili Sve- ruskih izvršnih komiteta.

Jedna od najzanimljivijih činjenica koje se uočavaju pri proučavanju rejonskih sovjeta u periodu od kraja aprila do početka avgusta jeste da je u to vreme došlo do razmimoila- ženja u političkim pogledima rejonskih sovjeta, s jedne strane, i centralnih organa Sovjeta, s druge strane. Sredinom jula, na primer, kada su Sveruski izvršni komiteti obećavali bezrezervnu podršku režimu Kerenskog, rejonski sovjeti su postajali sve podozriviji prema vladi; oni su bili sve ogorčeniji zbog odugovlačenja menjševičkih i eserovskih vođa i postepeno su prihvatali ideju o stvaranju revolucionarne vlade sovjeta. (Dešavalo se upravo ono što je Volodarski tvrdio na Drugoj gradskoj konferenciji — dok je rukovodstvo umerenih socijalista skretalo udesno, mase su išle ulevo.62)

Razlika u pogledima između rejonskih sovjeta i nacionalnog rukovodstva Sovjeta, naročito mišljenje onih prvih daPetrogradski sovjet ne posvećuje dovoljno pažnje interesima rejonskih sovjeta, došla je do izražaja u punom aktiviranju, sredinom jula i u avgustu, organizacije poznate kao Među- rejonska konferencija sovjeta*. Prvobitno osnovana u vreme aprilske krize, ali neaktivna tokom većeg dela juna i prve polovine jula, Međurejonska konferencija je bila telo sastavljeno od po dva predstavnika svakog rejonskog sovjeta u Petrogradu, koje se sastajalo po potrebi radi koordiniranja delatnosti rejonskih sovjeta i zajedničkog vršenja pritiska na centralne organe Sovjeta.63

Druga stvar koju pokazuje proučavanje delatnosti petro-gradskih rejonskih sovjeta tokom leta 1917. godine jeste ta da je u njima došlo do širenja uticaja levičarskih grupa kao što su menjševici-internacionalisti, Međurejonski komitet i boljševici. U aprilu, na primer, boljševici su imali jači uticaj samo u

132

Viborškom i Kolpinskom rejonskom sovjetu. U početku, vehku većinu članova Međurejonske konferencije činili su menjševici i eseri, a njen prvi predsednik bio je menj- ševik Anisimov. Već polovinom leta, međutim, ne samo Vi- borški i Kolpinski rejonski sovjet nego i rejonski sovjet Vasi- ljevskog ostrva, Kolomenski rejonski sovjet i Prvi gradski rejonski sovjet, geografski raštrkani širom prestonice, često su usvajali rezolucije koje su predlagali boljševici.

Ipak, reklo bi se da — s mogućnim izuzetkom Viborškog rejonskog sovjeta — ni u jednom od tih sovjeta boljševici nisu imali stvarnu prevlast. Menjševici i eseri, ili, tačnije, njihovi menjševičko-internacionalistički i levi eserovski ogranci, zadržali su uticaj u najvećem broju rejonskih sovjeta bar do pozne jeseni 1917. godine, pa su čak i oni lokalni sovjeti u kojima su boljševici imali većinu sačuvali svoj suštinski demokratski karakter. Početkom avgusta za predsednika Međurejonske konferencije izabran je jedan menjševik-iiiternacio- nahst, Aleksandar Gorin. Pod njegovim rukovodstvom, uglavnom usaglašena koalicija boljševika, menjševika-internaciona- hsta i levih esera usmeravala je ovo telo nezavisnim, revolucionarnim putem.64

Protokoli i rezolucije petrogradskih rejonskih sovjeta dalje svedoče o tome da je odmah posle julskih dana zavladalo snažno antiboljševičko raspoloženje među radnicima i vojnicima u nekim područjima grada. Trinaestog jula, na primer, Ohtinski rejonski sovjet, koji se nalazio na desnoj obali Neve, podržao je u jednoj rezoluciji dokument Sveruskih izvršnih komiteta, objavljen nekohko dana ranije, u kome je bila izražena osuda boljševika i obećana bezrezervna podrška vladi.65 Otprilike u isto vreme izrazito nezavisni Roždestvenski rejonski sovjet, odmah s druge strane reke, usvojio je rezoluciju u kojoj se govorilo da događaji od 3. i 4. jula „primoravaju celu svesnu organizovanu revolucionarnu demokratiju da se zamisli nad sudbinom ruske revolucije. Neodgovorna manjina, ubacujući među neuke mase parole neprihvatljive za predstavnike sveruske demokrati je, vodi nas nesvesno ali sigurno u građanski rat. Izjavljujemo da odgovornost za krvoproliće na ulicama Petrograda 3. i 4. jula pada u celosti na ona neodgovorna lica i partije koje su svesno ih nesvesno vodili politiku stalnog podrivanja snaga revolucije.1'66

Izgleda da je samo dosledno borbeni Viborški rejon pokušao da se suprotstavi toj plimi, nastavljajući da javno poziva na prenošenje vlasti na sovjete i nastojeći da ublaži osu- đivanje boljševika. Na primer, 7. jula, na dan kada su Sve- ruski izvršni komiteti prvi put podržali vladine represivne mere, Viborški rejonski sovjet je prkosno tvrdio da efikasno rešenje krize vlasti, sređivanje stanja u privredi i ."provođenje reformi zavise od prenošenja vlasti na sovjete.67

Iz pouzdanih dokumenata najjasnije se vidi da posle julskog ustanka većina rejonskih sovjeta nije bila zainteresovana ni da osuđuje ni da brani boljševike. Njihova stalna briga bih su vladini pokušaji da razoruža radnike i da premesti radikalizovane vojnike iz prestonice, ponovno zavođenje smrtne kazne na frontu, opšti napadi na levicu i obnova snaga krajnje desnice. Gotovo svi rejonski sovjeti su gledah na svaku od tih stvari kao na opasnu pretnju revoluciji.

Međurejonska konferencija je održala prvi sastanak posle pauze od mesec i po dana 17. jula, delimično da bi razmotrila

133

pitanje da li rejonski sovjeti treba da sarađuju s vladom u kampanji za konfiskovanje oružja od stanovništva. Na početku sastanka saslušani su apeli vojnika s fronta da delegati podrže tu kampanju u interesu nacionalne odbrane. Vojnici su govorili da su svi oni rešeni da brane revoluciju i da stoga njihove zahteve ne treba tumačiti kao neprijateljske prema radnicima. Odgovarajući na to, jedan vrlo nepoverljiv delegat je diplomatski primetio da radnici možda jesu spremni da ukazu poverenje kombinovanom odredu koji je upravo stigao s fronta, ah da se ne može predskazati šta će se desiti sutra. Radnici nisu sigurni da neko drugi neće zloupotrebiti njihovu bespomoćnost. „Celi magacini oružja još su u rukama crnostotinaša i ništa se ne preduzima u vezi s time", ubacio je ljutito jedan drugi delegat u tom trenutku. Neko drugi je primetio da bi se radnici možda i mogli nagovoriti da predaju mašinke, bombe, pa možda i puške, ali da se nipošto ne bi odrekli svojih revolvera. Na kraju, Konferencija je us- pešno izbegla saradnju s vladom i u suštini onemogućila svaki značajniji koordinirani pokušaj rejonskih sovjeta da pomognu u razoružavanju radnika izglasavši odluku da tu stvar treba prepustiti nahođenju pojedinačnih rejonskih sovjeta.68

Nekoliko rejonskih sovjeta je kasnije pristalo da pomogne u razoružavanju radnika. Na primer, 28. jula, pošto je sa-

rslušao molbu jednog donskog kozaka za pomoć u dobavljanju oružja, rejonski sovjet Admiraliteta doneo je rezoluciju u kojoj je bilo rečeno da je vojničko oružje potpuno nepotrebno za ličnu odbranu i da, s obzirom na česte vladine pozive, njegovo zadržavanje predstavlja zločin protiv slobode i ruske vojske.69 Međutim, u rejonu Admiraliteta, području u centru Petrograda s mnogo vojno-upravnih nadleštava i kasarni, nije bilo gotovo nijedne fabrike, a i radnika je bilo vrlo malo. Rejonski sovjeti u pretežno radničkim četvrtima grada odražavali su raspoloženje svojih birača i gledali su na vladine napore da konfiskuju oružje s najvećim pcdozrenjem.

Tako se 20. jula, pošto je saslušao neke predstavnike s fronta i podrobno razmotrio pitanje oružja, srazmerno umereni Petrogradski rejonski sovjet saglasio s predajom mašin- ki i pušaka, ah je odlučno izjavio da bi konfiskovanje revolvera i hladnog oružja bilo smatrano „kontrarevolucionarnim napadom na radničku klasu", kome bi se morao pružiti otpor na sve mogućne načine.70 Kada je Peterhovski rejonski sovjet razmatrao pitanje razoružavanja radnika 29. jula, delegati su izjavih da ne bi trebalo razoružati radnike ne30 ,.kontrarevolucionarne i huliganske elemente koji pucaju s krovova i

134

prozora kuća... i koji otvoreno i dreko istupaju protiv revolucije i njenih pobeda".71 Očigledno, vlada se nije mogla nadati velikoj pomoći od Peterhofskog sovjeta u oduzimanju oružja radnicima. Koliko se može zaključiti, to je bio stav gotovo svih rejonskih sovjeta.

Ponovno zavođenje smrtne kazne od strane Privremene vlade naišlo je na sličan otpor među rejonskim sovjetima. Za njihovo reagovanje na tu meru tipična je sledeća deklaracija Roždestvenskog rejonskog sovjeta, u kome su boljševici još činili neznatnu manjinu:

Jedna od najdražih pobeda velike ruske revolucije, ukidanje smrtne kazne, poništena je jednim potezom pera Privremene vlade... U ime „revolucionarnog spasa" biće sazvani vojni sudovi koji znaju samo za jednu presudu — pogubljenje. A vojnici određeni za ulogu dželata žurno će odvući svoje napaćene drugove osuđenike, izmučene trogodišnjim ubijanjem... u neki zabit ugao i streljati ih kao pse ni zbog čega drugog osim zbog toga što nisu voljni da nesebično žrtvuju svoj život za svoje klasne neprijatelje ...

Posledica toga je velika besmislica: jedna slobodna zemlja je ukinula smrtnu kaznu za zločince na visokom položaju, za sve one Nikolaje, Suhomli- nove, Sturmere, Prokopoviče itd. [poslednja trojica su bili bivši caristički ministri], ali je zadržava za vojnike izmoždene besmislenim trogodišnjim kasap- ljenjem...

Zločin je ubijati izmučene i očajne ljude, dovedene do ludila besmislenošću svojih patnji i nesposobne da sagledaju kraj ovog beskonačnog rata. Zločin je preći ćutke preko tog reakcionarnog, nepromišljenog koraka Privremene vlade protiv jedne od najdragocenijih tekovina revolucije...

Dole smrtna kazna!Dole ozakonjeno ubijanje!Zivela revolucionarna Internacionala !72

Na sastanku održanom 17. jula Međurejonska konferencija je, reagujući na desetine zabrinjavajućih izveštaja o kontrarevolucionarnim „ispadima" u svim rejonima, usvojila re-zoluciju u kojoj se ističe da su se u događajima od 3—5. jula i u danima odmah posle toga pokazali jasni znaci „živog kontrarevolucionarnog pokreta koji se aktivno organizuje". Re-zolucija je pozivala Petrogradski sovjet da ispolji energičnost i čvrstinu u otkrivanju kontrarevolucionarnih ćelija i da nastoji da vlada preduzme odlučne korake za borbu sa kontrarevolucijom. U rezoluciji se zahteva i da se povede podrobna istraga o svim neovlašćenim upadima i hapšenjima, kao i da se hitno oslobode politički zatvorenici protiv kojih još nije podignuta osnovana optužba.73

Covek može lako da zamisli zaprepašćenje delegata re-jonskih sovjeta kada su dva dana kasnije pročitali detaljne novinske izveštaj e o senzacionalnom sastanku Privremenog komiteta Dume od 18. jula. Na vanrednom zasedanju Među- rejonske konferencije održanom 21. jula svi delegati koji su izašli na govornicu zahtevali su neodložno raspuštanje Privremenog komiteta. Nekoliko govornika se čak založilo i za preduzimanje

135

neposrednih, konkretnih mera da se to obezbedi. Na primer, jedan predstavnik Roždestvenskog rejonskog sovjeta je predložio da učesnici Konferencije pođu u punom sastavu na mairš do Tavričeskog dvorca i izlože svoj stav Centralnom izvršnom komitetu; taj predlog je prihvaćen, s tim da delegati rejonskih komiteta traže, pored raspuštanja Dume, vraćanje punih prava demokratskim komitetima u vojsci, rehabilitaciju levičarske štampe, obustavu pokušaja da se radnici razoružaju, hitno oslobađanje svih političkih zatvorenika koji još nisu optuženi za specifične prekršaje, pokretanje postupka protiv Puriškeviča i Maslenikova, ukidanje politike rasformiranja pukova Petrogradskog garnizona i hitno ukidanje smrtne kazne na frontu.74

U isto vreme, pojedini rejonski sovjeti odgovorili su vlastitim protestima na zahteve Puriškeviča i Maslenikova za „izdašnu primenu omče" protiv levice. Za te javne izjave tipična je sledeća, koju je jednoglasno doneo Viborški rejonski sovjet:

136

Sovjet radničkih i vojničkih deputata Viborškog rejona. saznavši za privatni sastanak članova bivše Državne dume i za njihovu pojavu na nacionalnoj političkoj areni, smatra da Dumu, kao instituciju starog samodržačkog režima, treba odmah raspustiti. Sovjet zahteva da Privremena vlada izda dekret o raspuštanju te kontrarevolucionarne ustanove i ka-tegorički protestu je protiv crnostotinaških članova Dume koji su se drznuli da istupe i govore o revolucionarnim organima kao o šaci fanatika, prolaznika i izdajnika... Sovjet zahteva odlučnu borbu protiv kontrarevolucionarnih elemenata i, naročito, protiv bivših članova Državne dume i smatra da ih treba izvesti pred sud zbog vređanja cele demokrati je, predstavljene Sovjetom.75

Značajno je da su već krajem jula čak i srazmerno umereni rejonski sovjeti počeli posvećivati više pažnje konsolido- vanju levičarskih grupa, uključujući i Boljševičku partiju, za odbranu revolucije, nego osuđivanju boljševika zbog njihovog ponašanja nekoliko nedelja ranije. Delegati u rejonskim sov-jetima, pre toga neprijateljski raspoloženi, sada su na boljše-vike gledali prosto kao na levo krilo revolucije, kojoj preti opasnost.

Spremnost da se zaboravi ono što je bilo i zabrinutost zbog kontrarevolucije došle su do izražaja na vanrednom zasedanju Međurejonske konferencije održanom 21. jula. Zala-žući se za ujedinjenje svih demokratskih snaga radi borbe s nastupajućom kontrarevolucijom, menjševik-internacionalist Viktor Rapaport je izrazio mišljenje da je kontrarevolucija počela s napadima na boljševike, ali da se mogu očekivati na-padi i na levičarske grupe bliske boljševicima. „Kontrarevo-lucija mobiliše snage", izjavio je Rapaport, ,,i mi ne smemo dopustiti da se naše snage rasipaju."

Sudeći po naknadnim komentarima, većina prisutnih predstavnika rejonskih sovjeta je slično mislila. Imenovana je komisija od tri člana, koja se sastojala od jednog člana Među- rejonskog komiteta (Manuilski) i dva menjševika-internacionalista (Gorin i Rapaport), da izradi nacrt deklaracije o kon-trarevoluciji i postojećoj političkoj situaciji; trebalo je da re-zoluciju razmotri svaki rejonski sovjet i da ona, na kraju, bude podneta Centralnom izvršnom komitetu. U dokumenta koji je pripremila ta komisija (prva javna izjava Međurejonske konferencije o širim nacionalnim pitanjima) julski ustanak je okarakterisan kao „spontani čin vojnih jedinica i radnika" i neposredna posledica političke krize koju su delimično iza-zvali kadeti. Po toj deklaraciji, kontrarevolucija je iskoristila događaje od 3—4. jula za otvoren napad na revolucionarnu demokratiju uopšte i na njeno levo krilo posebno. U među-vremenu, proganjanja boljševika u poslejulskim danima pode-

10

145lila su snage revolucije, izolujući njeno levo krilo. Rasformira- nje pukova odanih revoluciji, masovna hapšenja, zabrana rad-

ničke štampe — sve je to doprinelo slabljenju revolucionarne demokratije. Još jedna koaliciona vlada dovela bi samo do produbljivanja postojeće političke krize i još više bi otvorila vrata nastupajućoj kontrarevoluciji. U zaključku deklaracije se govorilo da Rusiju i revoluciju može spasti jedino snažna revolucionarna vlada, sastavljena isključivo od elemenata revolucionarne demokratije, koja vodi unutrašnju i spoljnu politiku prema programu utvrđenom na Kongresu sovjeta.76

Ta deklaracija je odražavala želju, koju je u to vreme izrazio i Martov u Izvršnim komitetima, za ujedinjenjem svih stvarno revolucionarnih elemenata u jednu isključivo socija-lističku, sovjetsku vladu, koja bi se borila protiv kontrarevo-lucije, sprovodila delotvoran program reformi i zalagala se za hitno sklapanje mira. To snažno raspoloženje za zbijanjem redova u odbrani revolucije bilo je živo izraženo i u jednoj rezoluciji, koju su podržali i boljševici, usvojenoj na sastanku delegata Narvskog rejona 1. avgusta:

S obzirom na velike opasnosti koje prete našoj zemlji i iznutra i spolja... smatramo da je pometnja u redovima revolucionarne demokratije... nedopustiva i štetna. Osim toga, smatramo da sva politička grupisanja i razne nijanse u mišljenju dolaze „odozgo". Oni „dole" većinom ne razumeju, ne znaju, pa čak ne mogu ni da shvate... sve njihove raspre. Mi apelujemo... na sve koji učestvuju u zajedničkoj revolucionarnoj borbi i cene našu novostečenu slobodu... da se odazovu na naš poziv. Mi preporučujemo da se oni okupe oko Sovjeta radničkih i vojničkih deputata kao najvišeg organa demokratije. Predlažemo da oni gore nađu zajednički jezik kako bismo se mogli ujedinjeni boriti protiv neprijatelja revolucije.77

BOLJŠEVICI OBNAVLJAJU SNAGE

U noći 26. jula oko 150 boljševičkih vođa iz cele Rusije okupilo se u jednoj prostranoj privatnoj dvorani za skupove u srcu Viborškog rejona na otvaranju dugo očekivanog Šestog kongresa Partije.1 Taj nacionalni skup boljševičkih funkcionera započeo je izborom Lenjina, Trockog, Kamenjeva, Kolontajeve i Lunačarskog u počasno predsedništvo Kongresa, a završio se osam dana kasnije, posle petnaest zasedanja, pevanjem Internationale. U međuvremenu, delegati su saslušah zvanične pozdravne govore i reči ohrabrenja predstavnika Sovjeta petrogradskih sindikata, Američke socijalističke radničke partije, „hapšenih vojnika i oficira Petrogradskog garnizona", dvadeset jednog puka iz Rige, nekoliko hiljada radnika Putilovskih zavoda, tri petrogradska rejonska sovjeta, muslimanske socijaldemokratske organizacije n Bakuu i preko deset drugih radničkih i političkih institucija. Predstavnici Centralnog komiteta, Petrogradskog komiteta, Vojne organizacije i Međurejonskog komiteta (koji se sada zvanično pripojio Boljševičkoj partiji), kao i izaslanici devetnaest velikih pokrajinskih partijskih organizacija, podneli su delegatima

podrobne izveštaje o stanju na svom području. Sto je bilo najvažnije, učesnici Kongresa su utvrdili zvaničan stav o Le- njinovom odbijanju da izađe pred sud2 i o širim političkim problemima, kao što su rat i trenutna privredna i politička situacija u Rusiji. Najzad, da se ne bi desilo da nešto previde, delegati su ponovo potvrdili sve rezolucije usvojene na April- skoj konferenciji.

Rad Šestog kongresa tekao je u atmosferi krajnje nape-tosti, koju su povremeno pojačavale glasine da ljudi Keren-skog samo što nisu upali i rasturili skup. Te glasine su postale uverljivije 28. jula, trećeg dana Kongresa, kada je vlada objavila dekret kojim je ovlastila ministra unutrašnjih dela i ministra rata da zabrane sve skupove ih kongrese koji ugro-žavaju ratne napore ili državnu bezbednost.3 Posle toga dele-gati su se neupadljivo premestili u jedan zabačen radnički klub Međurejonskog komiteta u Narvskom rejonu na jugo-zapadnoj periferiji prestonice. Otprilike u isto vreme partijski funkcioneri su organizovali izbor delegata za jedan manji kongres; ti delegati su, sastavši se odvojeno, odlučili da izda-ju javni manifest u slučaju da Kongres bude stvarno prekinut i hitno su izabrali nov Centralni komitet koji će upravljati radom boljševika do sledećeg nacionalnog kongresa partije.4

Raspoloženje delegata u uslovima stalne ugroženosti is- poljilo se u uzbuđenju s kojim su dočekah govor Jurija Larina, menjševika-internacionaliste, koji je nekohko nedelja posle Kongresa pristupio Boljševičkoj partiji. Iljin-Zenevski je kasnije ovako opisao taj trenutak: „Sećam se oduševljenja koje je zahvatilo učesnike Kongresa kada je predsedavajući (Jakov Sverdlov) objavio da jedan od vođa menjševika-internacionalista, drug Larin, želi da pozdravi delegate ... Uz gromo-glasan aplauz, vukući paralizovanu nogu i sav drhteći od uz-buđenja, Larin je lagano išao prolazom između sedišta ka govornici. Sto joj se više približavao, pljesak je postajao glas-niji."5

Larinove reči delegatima bile su, u izvesnoj meri, ozbiljan poziv na revolucionarno jedinstvo. „Kada vas napadaju, obaveza je svakog poštenog internacionaliste da bude uz vas", rekao je on. „Došlo je vreme da se stvori ujedinjena revolucionarna socijaldemokratska partija" i „da se vlast preda u ruke revolucionarne demokratije". Larinov govor je ujedno bio i upozorenje protiv pribegavanja nasilnoj revolucionarnoj akciji. On je nedvosmisleno izjavio:

Među nama ima i takvih koji su zabrinuti zbog vaše preterane popustljivosti prema Vojnoj organizaciji. Znamo da je tokom pokreta od 3—5. jula Vojna organizacija pozivala na neposrednu akciju u isto vreme kada su političke snage Partije agitovale protiv istupanja.

Čuo sam drugove kako govore da su sovjeti radničkih i vojničkih deputata zauzeli reakcionaran stav, te prema tome „Dole sovjeti, izgradićemo vlastitu organizaciju"; to je upravo ona vrsta opasnog puta na kome mi ne bismo mogli da idemo uz vas... Naš zadatak nije da razaramo sovjete niti da

stvaramo nove organizacije, nego da men jamo sastav sadašnjih sovjeta... Mi smo protiv nepromišljenih metoda. Sovjeti su izborne institucije.8

Očigledno, veliki deo Larinovog govora bio je u oprečnosti s Lenjinovim stavom. Pa ipak, zvanični dokumenti Kongresa pokazuju da je aplauz kojim su njegove reči bile pro- praćene bio isto tako buran kao i onaj pre njih. Iljin-Zenevski je komentarisao i tu epizodu: „Da biste stekli utisak o onome što se desilo na Kongresu kada je (Larin) završio svoj govor, morate zamisliti atmosferu proganjanja i ugnjetavanja u kojoj se naša partija nalazila. U tom trenutku svaki izraz simpatije i podrške bio je visoko cenjen. Izgledalo je da će se drug Martov, a s njim i sve što je živo i darovito u menjše- vičkoj frakciji vratiti u naše ujedinjene socijaldemokratske redove."7

Uglavnom zbog problema u postizanju pune saglasnosti o osnovnim teorijskim pitanjima, kao i zbog teškoća prouzro-kovanim time što Kongresu nisu prisustvovah Lenjin, Trocki, Kamenjev i drugi istaknuti partijski vođi, delegati su se pri kraju većanja dogovorili da ponovo odlože donošenje novog programa Partije. Otuda se o osnovnim teorijskim pitanjima povezanim s razvojem revolucije raspravljalo na Kongresu uglavnom u okviru debate o „tekućoj situaciji". Radne sednice 30. i 31. jula, na kojima je ta debata vođena, bile su nesumnjivo najvažnije na ćelom Kongresu. Pošto Lenjin nije učestvovao, bilo je predviđeno da Trocki podnese glavni refe-rat i da izloži nacrt rezolucije o „tekućoj političkoj situaciji" ;8

Trocki je, međutim, bio uhapšen dva dana pre početka Kon-gresa, pa je Staljin bio hitno pozvan da obavi taj zadatak.

Zanimljivo je da ovoga puta pristalice taktičkog programa koji je zastupao Lenjin nisu ništa prepustile slučaju. Kronštatski boljševici su umnožili primerke spisa „O paro-lama", koji su podeljeni delegatima neposredno pred Staljinov govor.9 Verovatno zbog agitovanja „lenjinista", Staljinove primedbe na Šestom kongresu o vladajućoj situaciji i o smernicama za budućnost bile su mnogo bliže Lenjinovim gledištima nego Staljinovi govori na Drugoj gradskoj konferenciji.

To ne znači da se Staljinov stav sada u svakom pogledu podudarao s Lenjinovim. U diskusiji na početku rada Kon-gresa, na primer, Staljin je izjavio: ............ u ovo vreme nijejasno ko ima državnu vlast".10 Na jednom drugom zasedanju Kongresa Staljin je, govoreći o sovjetima, pokazao da prema njima ima znatno pozitivniji stav nego Lenjin.11 Ipak, u svom glavnom govoru o tekućoj političkoj situaciji Stalji'n je okarakterisao Privremenu vladu kao marionetu u rukama kontrarevolucije. On je zamerio „drugovima koji smatraju da je cilj socijalističke revolucije utopijski zato što je u Rusiji kapitalizam slabo razvijen", tvrdeći da „zahtev da Rusija odloži društvene promene dok ne počne (revolucija) u Evropi jeste najobičnija pedanterija".12 Staljin je zatim izjavio, sledeći Lenjina, da je mirna etapa revolucije završena i zahtevao je da se stara parola „Sva vlast sovjetima" odbaci.

Pošto je završio govor, Staljin je podneo Kongresu nacrt rezolucije u deset tačaka, „O tekućoj političkoj situaciji";čovek je u iskušenju da pretpostavi da je taj nacrt najvećim delom napisao Lenjin.13 U prvih sedam tačaka te rezolucije definiše se tok ruske revolucije u julskim danima izrazima vrlo sličnim onima u Lenjinovim tezama. „Na ključnim mestima, naime na frontu i u Petrogradu", govorilo se u tom delu rezolucije, „državna vlast je u rukama kontrarevolucionarne buržoazije potpomognute vojnom klikom visoke komande". U delu od osme do desete tačke govorilo se, na način koji je takođe mnogo podsećao na Lenjina, o položaju i ulozi sovjeta i o neposrednom taktičkom programu Partije, pri čemu se u osmoj tački otvoreno tvrdilo da su postojeći sovjeti pretrpeli slom i da su suvišni. Miran razvoj revolucije i nenasilno prenošenje vlasti na sovjete onemogućeni su, pa Partiji sada najviše odgovara parola potpune likvidacije kontrarevolucionarne buržoazije. U tačkama devet i deset tvrdilo se da će uspeh sledeće revolucije zavisiti od toga koliko brzo i temeljno većina naroda uvidi da su neosnovane nade u sporazum s buržoazijom; međutim, u rezoluciji se nago- veštavalo da će proletarijat, a naročito petrogradski radnici, biti prinuđen da preuzme vlast prvom prilikom (odnosno, kada politički, privredni i vojni uslovi postanu dovoljno katastrofalni), bez obzira na to da U mase stanovništva uviđaju na osnovu vlastitog iskustva nužnost nove revolucije.

Kao i na Drugoj gradskoj konferenciji, raspra o tekućoj političkoj situaciji uopšte i o Staljinovoj rezoluciji posebno usredsređila se na glavno pitanje praktične budućnosti sov-jeta, koji su do tada bili žarišta političke delatnosti i nada svih delegata.14 Konstanti'n Jurenjev, bliski saradnik Troc- kog, započeo je raspru skeptičnim pitanjem: „Do sada smo konsolidovali svoje snage oko jednog organa — sovjeta; u korn ćemo obliku sada konsolidovati svoje snage?" Jurenjev je takođe zapitao zbog čega se parola „Sva vlast sovjetima" ne može primeniti' na nasilnu etapu revolucije. U Staljinovoj rezoluciji, zaključio je on, predlaže se „da usvojimo put koji bi bio poguban za naše revolucionarne tekovine... Ako ga usvojimo, poći ćemo pravcem izolovanja proletarijata od se-ljaštva i širokih narodnih masa ... Tačke osam do deset mo-raju se drastično revidirati."15

Čim je Jurenjev završio, na govornicu je pohitao Volo-darski. „Govori nam se da je parola 'Sva vlast Sovjetima' zastarela zato što je mirni period revolucije završen. Da li je zaista tako?", pitao je on. „Moramo li' da ističemo parolu 'Sva vlast sovjetima' u istom obliku kao i pre 3— 5. jula? Svakako ne! Ali moramo voditi računa da ne preteramo. Moramo prosto preinačiti svoju parolu 'Sva vlast sovjetima' otprilike ovako: 'Sva vlast proletarijatu, koji podržava seljačka sirotinja i revolucionarna demokratija organizovana u sovjetima radničkih, vojničkih i seljačkih deputata."16

Aljoša Džaparidze, vođa boljševičke organizacije u Ba- kuu, koji je prethodnog dana bio izabran za kandidata Cen-tralnog komiteta, govorio je u istom smislu. U vreme julskih dana boljševici su postizali značajne uspehe u pridobijanju podrške u sovjetu Bakua, i Džaparidze je zamerio Staljinu što, kako je rekao, „izjednačava sovjete (u gubernijama) sa Centralnim izvršnim komitetom". „Ako su ranije gubernijski sovjeti izražavali gledišta Centralnog izvršnog komiteta, oni to više ne čine", rekao je on. „Dok živimo u periodu kontra-revolucije, moramo se boriti za sovjete i, kao revolucionarni pobornici ideje (vladavine) sovjeta, mi' ćemo steći domi-nantnu ulogu u njima."17

„Posle 4. jula došlo je do promene u taktici proleterske partije", istakao je Manuilski. Partija je „uvidela potrebu da pređe iz napada u odbranu položaja stečenih u revoluciji. U toj nepovoljnoj sprezi snaga uvođenje maksimalističkih pa-rola, kao što to sada čini levo krilo naše partije, znači prihvatanje taktike beznađa. Ako usmerimo nepoverenje na sov-jete, možemo olakšati njihovo izbacivanje iz Tavričeskog dvorca i Instituta Smoljni. Moramo shvatiti da je 90 odsto stanovništva u Rusiji malograđansko, te se stoga taktika koja izoluje proletarijat od sitne buržoazije mora smatrati štetnom."18

Tokom te debate za govornicu je stalo petnaest delegata, a većina je iskoristila svaku sekundu od onih 15 minuta koliko je svako mogao govoriti. Osam delegata se izjasnilo za to da se parola „Sva vlast sovjetima" zadrži, jedan (Buharin) je zauzeo neutralan stav,19 a šest je stalo na Staljinovu stranu. Jedan od najrečitijih među onima koji su podržali Staljina bio je Sokolnikov. Slično Staljinu, on je ukazao na širenje kontrarevolucije posle julskih dana. A onda je nastavi'o: „Ra-nije smo bili za prenošenje sve vlasti u ruke sovjeta ... (Ali) za to više nema mogućnosti. Sovjeti su do sada bili revolucio-narni' organi, pa smo ih mogli prikazivati kao organe vlasti. Oni su prestali da budu revolucionarni organi onoga časa ka-da je na radničku klasu bila poslata artiljerija."

U svojim komentarima Sokolnikov, izgleda, nije isklju-čivao mogućnost da se sovjeti obnove, i, naročito', da opet postanu ustanički organi. Njegova ocena postojeće situacije se u tom pogledu razlikovala od Lenjinove. Uprkos tome, So-kolnikov je, kao i Lenjin, mislio da masovni narodni ustanak predstavlja sledeću tačku na dnevnom redu ruske revolucije. „Moramo objasniti (masama).da glavno pitanje koje se pos-tavlja nisu sovjeti, nego organizovanje masa za ustanak", iz-javio je on. U tom času slušaoci su počeli da aplaudiraju. On je nastavio: »-Potrebno je privući seljačke mase i' odbiti ih od sitnoburžoaskih vođa, objašnjavajući im da će zemlja biti preneta na njih jedino uz podršku proleterskog ustanka... Za seljačke mase put u socijalističku revoluciju leži u podršci proleterske avangarde."20

Ivar Smilga, ranije najborbeniji član Centralnog komiteta, složio se s onim što je Sokolnikov rekao. Citirajući' obilno spis „O parolama", on je izjavio: ,,U zabludi nije samo Volodarski, nego čak i tako iskusan socijaldemokrat kao Nogin; vlast je u rukama vojne klike. Da bi vlast dospela u ruke onih klasa koje će se zalagati za širenje revolucije, neophodno je da se postojeća vlada zbaci." Izražavajući mišljenje da su sovjeti „izvršili samoubistvo" time što su odbili vlast kada su je mogli dobiti, on je rekao da se naglo stiču uslovi za novu revolucionarnu provalu i da će boljševici biti obavezni da preuzmu inicijativu kada do eksplozije dođe. „Niko nema prava da nas liši te inicijative ako nam sudbina pruži još jednu priliku da stanemo na čelo pokreta", istakao je on. „Drug Jurenjev govori o opreznosti", dodao je. „Da ga pod- setim na Dantonove reči: 'U revoluciji je potrebna smelost, smelost i opet smelost!'"21

Jedan od poslednjih učesnika u diskusiji o tekućem po-litičkom trenutku na Šestom kongresu bio je novoizabrani član Centralnog komiteta iz Moskve Andrej Bubnov. Suprot-stavljajući se Noginu, koji je ranije pokušao da umanji značaj ispoljenih razmimoilaženja u vezi' s pitanjem definisanja te-kućeg trenutka, on je tvrdio da su ona sasvim ozbiljna i da odražavaju osnovne razlike u gledanju na razvoj revolucije koje su došle do izražaja na Aprilskoj konferenciji. Bubnov je zatim govorio u prilog argumenata levice. „Sovjeti sada nemaju nikakvu vlast", tvrdio je on. „Oni trunu — o tome ne može biti nikakvih iluzija ... Ako smo ranije govorili o 'pre-nošenju vlasti', taj je izraz sada zastareo. Moramo prikupljati snage za odlučnu borbu, za preuzimanje vlasti. Parola o prenošenju vlasti na sovjete mora se odbaciti."22

Trideset prvog jula posle podne, čim se završila diskusija o tekućoj političkoj situaciji, Džaparidze je predložio da se o Staljinovoj rezoluciji ne glasa odmah, nego da se umesto toga obrazuje komisija koja će izraditi nacrt nove rezolucije. Po Džaparidzeovom predlogu, trebalo je da se ta komisija u svom radu oslanja i' na Staljinovu rezoluciju i na izjavu o tekućem trenutku, zasnovanu na pogledima umerenjaka, ko-ju su nekoliko dana pre toga usvojili moskovski boljševici23

Delegati na Kongresu su prihvatili predlog da se glasanje o tekućem trenutku odloži i da taj problem dalje prouči ko-misija, ali su bili za to da osnovu rezolucije koju ta komisija sastavi čini Staljinova rezolucija.24

Posle toga su u komisiju za rezoluciju izabrani Staljin, Sokolnikov, Bubnov, Miljutin, Nogi'n i dva predstavnika Mos-kovskog pokrajinskog biroa, Buharin i Georgij Lomov. Tih sedam delegata je utrošilo mnogo časova pokušavajući da uskladi različite ocene postojeće situacije, a mogućno je da su se u svom radu oslanjah i na neke savete koje im je Lenjin poslao iz Razliva. Rezolucija koju su oni pripremili i' koja je bila usvojena na Kongresu 3. avgusta jednoglasno, sa samo četiri uzdržana glasa, predstavljala je kompromis između dva oprečna stava.25 Ako se izuzme izostavljanje nekih naročito

neprijateljskih pomena menjševika i esera, prva polovina ove rezolucije, u kojoj se definiše tok revolucije za vreme julskih dana, bila je gotovo ista kao i Staljinov nacrt. U rezoluciji komisije tvrdilo se da mirno prenošenje vlasti na sovjete više nije mogućno, pa je parola „Sva vlast sovjetima" zamenjena parolom „Potpuna likvidacija diktature kontrarevolucionarne buržoazije".

Istovremeno je u rezoluciju komisije unet ceo jedan nov odeljak, preuzet neposredno iz izjave moskovskih boljševika; u tom odeljku govorilo se da Partija treba da preuzme ulogu „vodećeg borca protiv kontrarevolucije" i da štiti masovne organizacije uopšte, a sovjete posebno, od kontrarevolucionarnih napada. U tim organima Partija treba da se što više zalaže za učvršćenje položaja „internacionalista" i da okuplja sve elemente odane borbi protiv kontrarevolucije. Otuda centralna žarišta delatnosti Partije u neposrednoj budućnosti treba da budu i dalje sovjeti, da je iz praktičnih razloga i mogućnost saradnje s većinskim socijalistima u odbrani re-volucije bila ostavljena otvorena. Staviše, u rezoluciji koju je Kongres usvojio uopšte nema izričitih pomena „nove re-volucije", kao ni nagoveštaja mogućnosti da boljševici pre-uzmu vlast pre nego što steknu podršku većine u zemlji. U završnim odeljcima rezolucije govori' se samo o tome da pro-letarijat ne treba da naseda provokacijama i da treba da usmeri energiju na organizovanje i pripremanje svojih snaga za trenutak kada nacionalna kriza i1 masovno previranje stvo-re povoljne uslove za podršku gradske i seoske sirotinje borbi radnika protiv buržoazije. U toj fazi zadatak tih klasa će biti da uzmu vlast u vlastite ruke.26

U čemu je, dakle, značaj programskih odluka Šestog kongresa? Parola „Sva vlast sovjetima" bila je "sada zvanično povučena. Ona se ne javlja ni u jednom od zvaničnih do-kumenata koje je Boljševička partija donela tokom avgusta. Ako se, međutim, to izuzme, odluke su, izgleda, imale malo praktičnog uticaja. Partija je ostala usmerena na socijalističku revoluciju, kao i sve vreme posle aprila. Taj stav je dobio jaku podršku na Kongresu. Ali presudna pitanja „Kako?" i „Kada?" ostala su otvorena. Unutarpartijske razlike u pogledu programa nisu bile usklađene. Kao što je Bubnov objasnio u referatu o radu Šestog kongresa na jednom sastankuMoskovskog oblasnog biroa: „Na Kongresu, kao i na April- skoj konferenciji, javile su se dve tačke gledišta, dve ten-dencije, koje... nisu bile dovoljno jasno izražene i koje su ostale u prikrivenom obliku."27 Osim toga, uprkos odlukama Partije, mnoge masovne organizacije u Petrogradu i dalje su videle rešenje svojih najhitnijih problema u formiranju re-volucionarne vlade sovjeta.28 Krajem avgusta, u vreme Kor- rulovljeve zavere, gotovo svi petrogradski radnici i vojnici su počeli težiti isključivo socijalističkom režimu, pa su i sami boljševici bili prinuđeni da zvanično ožiVe svoju staru lozinku: „Sva vlast sovjetima!"

Ogorčenje i otpor petrogradskih radnika i vojnika prema boljševi'cima nestali su u roku od nekoliko nedelja posle julskog ustanka, a početkom avgusta već su se pojavili jasni znaci da je Boljševička partija sa svojim netaknutim aparatom ušla u nov period razvoja.

Ta obnova snaga se odražavala u čestim žalbama lokalnih menjševičkih i eserskih vođa da veliki broj njihovih pristalica prelazi na stranu boljševika.29 Ona se ogleda u po-većanom broju glasova koje su boljševici dobili na strogo lokalnim izborima u Kronštatu30 i na raštrkanim izborima za Petrogradski sovjet. Fabrički radnici i garnizonski vojnici su mogli svoje delegate u Sovjetu opozvati' kad god bi našli za shodno, pa su u prvoj polovini avgusta pristalice boljševika u nekoliko petrogradskih industrijskih zavoda iskoristile sve veće nezadovoljstvo poli'tikom centralnih organa Sovjeta da delegate koji su se zalagali za program umerenih socijalista zamene boljševicima.31

U samom Petrogradskom sovjetu boljševici nisu stekli većinu sve do početka septembra; međutim, jedan predznak da će menjševici i' eseri i tamo zapasti u teškoće uočen je već 7. avgusta, na prvom sastanku Radničke sekcije održanom posle julskih dana. Prema dnevnom redu koji je toga dana pripremilo rukovodstvo Sovjeta, trebalo je da Radnička sek-cija razmotri neka organizaciona pitanja kao i da izvrši pri-preme za konferenciju o nacionalnoj odbrani koja je počinjala s radom u prestonici sledećeg dana. Ali boljševički predstavni'ci u Sekciji su to odlučno odbili, a njihov stav su podržali i levi eseri. Oni su tražili da skup odmah razmotri težak položaj uhapšenih „internacionalista" i odluku vlade o ponovnom zavođenju smrtne kazne na frontu. Prilikom gla-sanja o tom predlogu većina je podržala boljševike. Delegati su onda saslušali neumornog Volodarskog, koji se vatreno za-uzeo za uhapšene levičare, kao i Dana i Goca, koji su ustali o odbranu vlasti. Potom su velikom većinom glasova usvojih boljševičku rezoluciju, u kojoj se govorilo da hapšenje i pro-ganjanje drugova koji pripadaju krajnjoj levici predstavlja „udarac revolucionarnoj stvari, sramnu ljagu", i služi' jedino interesima kontrarevolucije. U rezoluciji se, između ostalog, zahtevalo hitno oslobađanje svih lica koja su posle julskih da-na bila uhapšena a još ni!su bila zvanično optužena, javno su-đenje optuženima bez daljeg odugovlačenja i sudsko gonjenje svih službenika odgovornih „za nezakonito lišavanje građana slobode."32 Delegati su čak imenovali posebnu komisiju koja će lično izraziti saosećanje i podršku „Trockom, Lunačarskom, Kolontajevoj i drugim političkim zatvorenicima." Osim toga, oni su usvojili rezoluciju koju je predložio Martov, u kojoj se smrtna kazna osuđivala kao mera s neskrivenom kontrarevolucionarnom namenom. U rezoluciji se oštro zameralo Centralnom izvršnom komitetu što se nije suprotstavio zavo-đenju smrtne kazne i zahtevalo da Privremena vlada povuče tu meru.33

Opštegradski izbori za novu Petrogradsku gradsku dumu, održani 20. avgusta, pružili su još jasnije dokaze o brzom oporavljanju boljševika. Boljševici su pridavali priličan značaj tim izborima, pa su im posvetili' i dosta pažnje i pre julskih dana. Poraz u julu samo je pojačao njihovu rešenost da se dobro pokažu. Kao što je rečeno u uvodniku u listu Rabočij i soldat od 9. avgusta: „To će biti prvi značajni klasni okršaj u potpuno izmenjenfm uslovima posle 3—5. jula... Ako kadeti pobede (na izborima), revoluciji će biti zadat težak udarac ... Ako pobede odbranaši, imaćemo istu zbrku kao i ranije... Pobeda naše partije bi' bila prva pobeda revolucije nad kontrarevolucijom."

Od 12. do 15. avgusta pažnja svih političkih grupa u Petrogradu bila je usmerena na Moskovsku državnu kon-ferenciju.34 U poslednjih nekoliko dana pred izbore za Du- mu, međutim, borba za glasove je postala grozničavija. Sada su se u agi'tovanje uključili i vodeći kadeti, kao Miljukov, Šingarjav, Nabokov i Tirkova. Govoreći o izborima za rejonske dume održanim u maju, na kojima su kadeti postigli slab uspeh, Miljukov je izjavio da se građanima Petrograda sada pruža prilika „da ponovo polažu ispit" na kome su pali ranije kada su vlast nad mesnim dumama poverili partijama koje se „zanose kojekakvim fantazijama".35

Boljševici su pripremili ambiciozne planove za svoju kampanju, a što se dan obračuna više približavao, partijski funkcioneri' su sve užurbanije proveravali šta je još ostalo da se uradi.36 Ipak, partijski radnici su uspeh da organizuju veliki broj političkih skupova i sastanaka i da radničke četvrti prestonice preplave izbornim lecima. Napori partije su bih znatno olakšani pojavom listova Soldat i Proletarij upravo kada je kampanja počela uzimati maha. Osim toga, po-goršanje ekonomskih prilika i nepopularne političke mere vlade i većinskih socijalista očigledno su išli u prilog boljše-vicima, a oni su to umeli da iskoriste u najvećoj meri. „Svaki radnik i vojnik će morati da sam odluči da li želi da se radnici guše u blatu i smradu geta, bez škola i osvetljenja, bez odgovarajućeg prevoza", izjavljivalo se u jednom uvodniku objavljenom u listu Soldat uoči izbora. „Ako upravo to želi, onda treba da glasa za naše protivnike. S druge strane, ako želi da ulice u radničkim delovima grada, koje su sada legla boleština, postanu čiste, ako želi da budu popločane, osvet- ljene i okružene školama i baštama, neka glasa za boljševi-ke." U listu Proletarij od i'stog dana tvrdilo se: „Jedino se naša partija bori za temeljne, korenite promene u gradskoj upravi. Jedino je naša partija za prenošenje celokupnog tereta dažbina sa siromašnih na bogate."37

Partija se naročito trudila da sve suparnike boljševika poveže s krajnjom desnicom, pa da tako iskoristi strah od kontrarevolucije koji je vladao u narodu. Kao što se kaže u jednom uvodniku u hstu Soldat od 19. avgusta, na izborima će vojnici' i radnici morati da odluče da li žele da njihovim gradom upravljaju „oni koji u dosluhu s kapitalistima i spa-

hijama donose kaznene zakone protiv radnika (i) zavode smrtnu kaznu — koji se žale da su radničke nadnice visoke, odlučuju o masovnim otpuštanjima i drže nam drugove u zatvoru, goneći ih u štrajkovanje glađu i u smrt". Isto to ističe se i u jednom dugom apelu za glasove koji je Staljin objavio na dan izbora na naslovnoj strani lista Proletarij. Staljin je pisao:

Partija narodne slobode (kadetska partija) brani interese spahija i kapitalista. Partija narodne slobode se zalagala za ofanzivu na frontu... i borila se za pobedu kontrarevolucije... Glasati za partiju Milju- kova znači izdati sebe samoga, svoju ženu i decu i svoju braću u pozadini i na frontu... [Menjševici i eseri] brane interese bezbednih sitnih sopstvenika u gradovima i na selu. Glasati za te partije znači glasati za ujedinjenje s kontrarevolucijom, a protiv radnika i seljačke sirotinje... [To znači] odobravanje hapšenja u pozadini i smrtne kazne na frontu.38

Pošto je kampanja imala za cilj da obezbedi što širu po-dršku, u tadašnjim boljševičkim agitacionim napisima nisu se mnogo pominjala potencijalno sporna pitanja teorijskog i taktičkog programa Partije. Cak je, izgleda, i izraz „boljševik" upotrebljavan uzdržano, možda zbog toga što je još povezivan s optužbama o nemačkom plaćeništvu. Svaki glas za „Listu 6", spisak „socijaldemokrata internacionalista", oz-načen je jednostavno kao „udarac za revoluciju, a protiv kontrarevolucije." Proletarij je bučno oglašavao 15. avgusta, i' ponovo 18. i 19. avgusta:

Svaki radnik, seljak i vojnik mora glasati za našu listu zato što se samo naša partija uporno i hrabro bori protiv pobesnele kontrarevolucionarne diktature buržoazije i krupnih zemljoposednika. [Samo se naša partija] bori protiv ponovnog zavođenja smrtne kazne, ukidanja radničkih i vojničkih organizacija i gušenja svih sloboda izvojevanih krvlju i znojem naroda. Morate glasati za našu partiju jer se jedino ona hrabro bori uz seljaštvo protiv spahija, uz radnike protiv fabrikanata, uz sve ugnjetene protiv ugnjetača.

Bilo je potrebno nekoliko dana da se srede konačni re-zultati glasanja za Gradsku dumu. Kada su bili saopšteni, po-kazalo se da su boljševici neočekivano ojačali u svim delovima prestonice i da su dobili 183 624 glasa, čime su obezbedili šezdeset sedam mesta u novoj Dumi. Ispred boljševika su bili samo eseri, koji su dobili 205 659 glasova i sedamdeset pet mesta. Bilo je to povećanje od 14 odsto u odnosu na rezultate koje su boljševici postigli' na izborima za rejonske dume krajem maja. Kadeti su dobili 114 483 glasa, čime su obezbedili četrdeset dva mesta, dok su menjševici s 23 552 glasa i osam mesta daleko zaostajali za njima.39

Šta je značilo ovo glasanje? Neki savremeni posmatrači su bili skloni da sasvim potcene uspeh boljševika. Tako je jedan saradnik kadetskog hsta Reč pokušavao, ne naročito veštim manipulisanjem brojkama, da dokaže kako izborni

rezultati govore da kadeti' imaju sve veću podršku među „pravim stanovnicima Petrograda".40 Posleizborna anahza jednog političkog posmatrača u listu Nova žizn bila je znatno otvorenija. Taj pisac je nedvosmisleno rekao da su izbori „značajna i neosporna pobeda" boljševika. Uspeh Partije, ob-jašnjavao je on, odraz je krajnje napetog raspoloženja radnika i velikog broja vojnika, kao i njihovog nezadovoljstva po-litikom veći'ne u Sovjetu i novim kursom vlade. Ta pobeda je „nesumnjivo olakšana neoprostivim proganjanjem (boljše-vičkih) vođa, koje je počelo s velikom pompom, a uvek se rasprsne kao mehur od sapunice". „Represivne mere protiv krajnje levice samo povećavaju njenu popularnost među ma-sama", dodao je on. „Boljševička štampa je zabranjena, par-tijsko agi'tovanje je ugušeno — ali prinudno ćutanje se po-kazalo kao najrečitija propaganda."41

Menjševičke novine Raboča gazeta (PaSonaa ra3eTa) bile su u početku sklone, kao i Reč, da umanje značaj uspeha boljševika na izborima. U jednom od prvih prikaza izbora, Raboča gazeta je tvrdila da su broj glasova koji su dobili boljševici znatno povećah desničari čiji je cilj bio da uveličaju crvenu opasnost kako bi opravdali vlastiti' politički program.42

Već sledećeg jutra, međutim, iste novine su ponovo ocenile izbore i došle do zaključaka vrlo sličnih onima u listu Nova žizn. Raboča gazeta je primetila: „Mora se zaključiti da je boljševička pobeda ogromna, daleko iznad očekivanja i samih boljševika. Za taj boljševički uspeh treba da zahvalimo nedovoljnoj delotvornosti' demokratije, koja nije masama dala nikakve konkretne rezultate; takođe treba da zahvalimo sistemu represije — haotičnom, nepromišljenom, ponekad smešnom i besmislenom — koji je boljševicima dao oreol mučeništva, poništiVši tako dejstvo koje je zločinačka akcija 3—5. jula imala na radničke i vojničke mase."43

6.

USPON KORNILOVA

Za ruske liberale i konzervativce koji su prerano slavili propast boljševizma i zaokret ka čvrstoj vladi i redu posle julskog ustanka, događaji iz druge polovine ûla i prvih nedelja avgusta predstavljali su veliko razočaranje. Tokom tog nemirnog razdoblja svi petrogradski listovi su bili puni svedočanstava da Rusiju zahvata sve dublja politička i druš-tvena kriza. Svakoga dana stizali su novi izveštaji o širenju bezvlašća i nasilja među seljacima gladnim zemlje, o neredi-ma u gradovima i sve većem ogorčenju fabričkih radnika, o nesposobnosti vlade da se suprotstavi pokretu Finaca i Uk-rajinaca koji su se borili za potpunu autonomiju, o neprekidnoj radikalizaciji vojnika u pozadini i na frontu, o katastrofalnim poremećajima u proizvodnji i raspodeli neophodnih dobara, o vrtoglavom porastu cena, kao i o jačanju i širenju uticaja boljševika, koji su jedini među većim političkim grupama imah

koristi od tih teškoća i koji su posle Šestog kongresa, izgleda, jedva čekah priliku da organizuju oružani ustanak.

Sredinom avgusta niz eksplozija i požara nepoznatog po-rekla potresao je veći broj fabrika koje su proizvodile ratnu opremu.1 Snabdevanje hranom u Petrogradu, koje je već iza-zivalo zabrinutost, postalo je beznadežno, uglavnom zbog stalnog haosa u domaćem železničkom i vodenom, saobraćaju.2 Na dan 21. avgusta stigla je možda najcrnja od svih vesti — Nemci su zauzeli Rigu, vitalnu luku na Baltičkom moru. Nove mase zabrinutih građana, bar onih koji su imah finansijskih mogućnosti za to, užurbano su se pripremale da napuste Petrograd plašeći se novih građanskih nemira i skorašnjeg napada neprijatelja na prestonicu. Iznenadni i dramatični porast oglasa u kojima su nuđeni' stanovi i kuće za izdavanje rečito govori o vladajućoj panici.

Niko nije bio zabrinutiji zbog tih zloslutnih znakova po-litičkog, društvenog i privrednog rasula od Kerenskog. Pa ipak, on nije bio u stanju da znatnije utiče na tok stvari jer se plašio da bi same represivne mere, neublažene reformama, izazvale Sovjet i dovele do ponovnog izlaska petrogradskih masa na ulice, a svoj kabinet nije mogao da ujedini oko bilo kakvog programa reformi. To je dovelo do paralize uprav-ljanja nacijom, pa nije čudno što su s obzirom na to mnogi ljudi iz industrijskih i poslovnih krugova, zastupnici interesa plemstva, vojni službenici — ukratko, predstavnici širokog spektra liberalnog javnog mnjenja a da i ne govorimo o kon-zervativnom — pa čak i predstavnici saveznika u Rusiji, za-ključili da druga koaliciona vlada nije ništa delotvornija od prve. U očima tih grupa jedina nada za uspostavljanje reda na frontu i zaustavljanje haosa u pozadini ležala je u savezu antisocijalističkih i konzervativnih snaga i u zavođenju čvrste diktature koja bi uklonila suparničke centre političke vlasti (na prvom mestu sovjete), obuzdala revoluciju i okupila snage ruskog stanovništva u odbranu domovine.

Do avgusta 1917. godine takav stav je prihvatila većina kadeta, kao i važne centrumaške političke grupe — Sveruski trgovačko-industrijski savez i Zemljoposednički savez, oba s glavnim sedištem u Moskvi.3 Dok je manji broj kadetskih vođa reagovao na zbivanja s kraja jula i u avgustu zalaganjem za dalju podršku koalicionoj viadi i za tešnju saradnju s umerenim socijalistima u ispunjavanju zahteva masa za refor-mama, glavnina partije na čelu s Miljukovom skrenula je, ka-ko je nedavno pokazano, izrazito udesno.4 Ali ni većina kadeta takvih nazora nije bila voljna da neposredno učestvuje u pripremama za državni udar (to je, izgleda, bio i stav Sveruskog trgovačko-industrijskog saveza i Zemljoposedni'čkog saveza). Smatrajući da bi svaki pokušaj zavođenja diktature bez saglasnosti i kabineta i Sovjeta najverovatnije pretrpeo neuspeh, oni. su se trenutno zadovoljavali ti'me da vrše pritisak, i u vladi i izvan nje, za

preduzimanje što odlučnijih mera za zavođenje zakonitosti i reda i za obnavljanje borbene sposobnosti oružanih snaga.5

Neke druge značajne centrumaške i' desničarske političke grupe, kojima je u ovo vreme već bilo dosta Kerenskog, nisu imale takvih rezervi u pogledu toga kako će se diktatura us-postaviti. Među tim borbenijim grupama naročito su se is-ticale razne oficirske organizacije. Ideja o zavođenju vojne diktature javila se među ogorčenim elementima u oficirskom kadru još u aprilu 1917; kasnije se broj pristalica te ideje naglo povećao, pa su se predstavnici mnogih vojnih organi-zacija počeli rojiti oko glavnog vojnog stana u Mogiljevu kao pčele u košnici, kujući složene planove za zaustavljanje i po-ništenje reformi izazvanih februarskom revolucijom. U julu i avgustu najznačajnije među tim borbenim grupama bili suSavez oficira suvozemnih i pomorskih snaga, čiji je Centralni ili „Glavni" komitet imao stalno sedište u Mogilevu, i Vojna liga i Savez kavaljera sv. Đorđa, oba sa sedištem u Petro-gradu.6

Među civilnim organizacijama slične orijentacije koje su delovale tokom leta 1917. godine verovatno najistaknutije su bile Društvo za privredni oporavak Rusije i Republikanski cen-tar. Društvo za privredni oporavak Rusije, osnovano u aprilu 1917, bilo je pod rukovodstvom Aleksandra Gučkova i Alek- seja Putilova i prvobitno je okupljalo uticajne ličnosti iz po-slovnih i industrijskih krugova radi finansiranja antiboljše- vičke propagande i pružanja podrške kandidatima na izborima za Ustavotvornu skupštinu.7 Ali kako se politička kriza u Rusiji produbljivala, Društvo je počelo tešnje da sarađuje s vrhovnim vojnim kadrom i da se sve više usredsređuje na pripreme za zavođenje vojne diktature. Sličan je bio i razvoj Revolucionarnog centra. Njega su u maju osnovali konzervativni poslovni i vojni vođi pod pokroviteljstvom moćne Sibirske banke radi pomaganja propagandne kampanje za „kočenje stihijnog (revolucionarnog) pokreta".8 Republički centar je uskoro stvorio aktivnu vojnu sekciju. To telo, na čijem se čelu nalazio pukovnik L. P. Desimeter i u čiji su sastav ušli predstavnici svih značajnijih oficirskih grupa aktivnih u to vreme, bavilo se gotovo isključivo tehničkim pripremama za preuzimanje vlasti.

Ostaje da se zabeleži da su tokom proleća i leta 1917. go-dine u tim vojnim i' civilnim desničarskim organizacijama vođeni razgovori o nekohko istaknutih vojnih ličnosti kao mogućnim kandidatima za položaj diktatora — i'zmeđu ostalih o generalu Aleksejevu, generalu Brusilovu i admiralu Kol- čaku.9 Do kraja jula, međutim, sve njih je potisnuo general Lavr Kornilov, novopostavljeni vrhovni komandant ruske vojske. Nizak, suvonjav, upadljivo krivonog, neposredan i na- busit u ophođenju, Kornilov je imao šiljatu bradicu, guste, lepe brkove i kose oči i istaknute jagodice svojih mongolskih predaka. Rođen u porodici kozačkog oficira i odrastao u jed-

nom zabačenom delu Sibira, Kornilov je stekao usko vojničko obrazovanje i započeo profesionalnu karijeru kao istraživač u kineskom Turkestanu i u istočnim pokrajinama Persije. Učestvovao je u borbama u Mandžuriji u vreme rusko-japan- skog rata, a od 1907. do 1911. godine službovao kao vojni ataše u ruskom poslanstvu u Pekingu. Tokom prvih meseci prvog svetskog rata brzo je napredovao i početkom 1914. godine postao komandant jedne pešadijske divizije. Uskoro potom, u proleće 1915. godine, austrijske snage su uništile najveći deo njegove divizije; sam Kornilov je bio zarobljen dok je lutao po šumama, pa je zatim proveo gotovo godinu dana u jednom mađarskom zarobljeničkom logoru.10

General E. I. Martinov, koji je bio u zarobljeništvu zajedno s Kornilovom i pod kojim je ovaj služio u Mandžuriji, zabeležio je svoje utiske o Kornilovljevom duhovnom stanju u zarobljeništvu. Po Marti'novu, tokom tih meseci sve većeg narodnog ogorčenja protiv carističkog režima u Rusiji, Korni-lov je, mučen neostvarenim slavoljubljem, provodio časove prinudne dokolice utonuo u knjige o Napoleonu, što je bila zabava koja je samo pojačavala njegovo osećanje osujećenos- ti'. Martinov tvrdi da je u to vreme Kornilov bio sklon crno- stotinašima. Čitajući u austrijskoj štampi o borbi između naprednih vođa Dume i ruske vlade, Kornilov je neprekidno govorio kako bi s pravim uživanjem povešao „sve te Gučkove i Miljukove".*

U julu 1916. godine Kornilov je uspeo da pobegne pre- rušen u austrijskog vojnika i vrati se u Rusiju. Zahvaljujući uglavnom publicitetu u ruskoj štampi, koja je tokom tog vojnički sumornog perioda bila željna likovanja, ma koliko sitno ono bilo, Kornilov je preko noći postao nacionalni heroj. Tom svom bekstvu Korni'lov je dugovao, više nego bilo čemu drugom, onaj glas hrabrog i odvažnog ooveka koji ga je pratio u vreme februarske revolucije. Ako se to izuzme, on se kao vojni zapovednik nije ni po čemu isticao, što je u jednoj prilici navelo generala Brusilova da grubo primeti: „On je bio zapovednik jednog partizanskog konjičkog odreda i ništa više."12

Posle februarskih događaja Kornilov se brzo, mada po-vršno, prilagodio novoj političkoj atmosferi. Postavljen za zapovednika Petrogradskog vojnog okruga na zahtev rukovod-stva Dume, koje je bilo u potrazi za nekom poznatom i au-toritativnom ličnošću kadrom da uspostavi red i mir,13 Kor-nilov je, čim je 5. marta došao u prestonicu, izjavio novinskim izveštačima da revolucija „obezbeđuje pobedu nad neprijate-ljem".14 Uskoro potom, pošto je pokorno učinio- posetu Pet-rogradskom sovjetu, Kornilov je otišao u Carsko selo da uhap-si caricu Aleksandru. Pa ipak, uprkos tim spoljašnjim izrazima revolucionarnog žara, Kornilov je u dubini duše ostao oficir starog kova. Nacionalni politički problemi zanimah su ga samo utoliko ukoliko su imali uticaja na prvenstveni zadatak

* 161

obnove vojske. Martinov ga je opisao kao „apsolutnu političku neznalicu", a general Aleksejev, koji ga je takođe dobro poznavao, kao „ooveka lavljeg srca i ovčije pameti".15

Kornilov se vrlo malo razumevao u protivrećne težnje različitih političkih grupacija i klasa u ruskom društvu. On, na primer, nije pravio gotovo nikakvu razliku između umerenog socijalističkog rukovodstva Petrogradskog sovjeta, koje je postojano podržavalo napore za odbranu Rusije uprkos tome što se zalagalo za postizanje kompromisnog mira, i bolj-ševika, koji su potpuno osuđivali rat i napore za odbranu. Nije li, u krajnjoj liniji, Sovjet odgovoran za početak sloma tradicionalne vojničke disciplina u oružanim snagama i za sve one nametljive komitete i političke komesare? Na vrhuncu aprilskih protesta Kornilov, koga je izdalo strpljenje, pozvao je svoje artiljerijske jedinice, nameravajući da ih upotrebi protiv radnika i vojnika, učesnika u demonstracijama, ali Petrogradski sovjet je tu njegovu naredbu smesta opozvao.18

Na to je Kornilov podneo ostavku na svoje zapoved- ništvo i otišao na front, sav gnevan na Sovjet, a ljut i ogorčen na Privremenu vladu zbog, kako je smatrao, njenog bes- kičmenjaštva u obračunavanju s „unutrašnjim neprijateljima" Rusije.

Razumljivo je što se od tog trenutka u Sovjetu počelo gledati s podozrenjem na Kornilova i što je za radnike i Voj-nike u Petrogradu njegovo ime ubrzo postalo sinonim za re-presiju i kontrarevoluciju. Istovremeno, Kornilovljeva opre- deljenost za oštre mere za obuzdavanje građanskih nemira privukla je pažnju konzervati'vaca, koji su ga počeli smatrati čovekom gvozdene ruke, podesnim da bude na čelu jedne autoritativne vlade. U stvari, članovi jedne nove desničarske organizacije, koju su polovinom marta formirah u Petrogradu Vasilij Zavojko i E. P. Semjonov, počeli su sve više gledati na Kornilova kao na potencijalnog diktatora.17 U aprilu jedan član grupe Zavojka i Semjonova započeo je razgovore s Kor- nilovom, koji je izrazio spremnost da "sarađuje s tom orga-nizacijom. Posle generalovog neočekivanog odlaska na front, sam Zavojko je stupi'o u vojsku kao Kornilovljev ordonans kako bi održavao vezu između njega i organizacije.18

Zavojko, pritajena ličnost koju su kasnije svi osuđivah kao političkog spletkara najgore vrste, ubrzo je stekao ogroman uticaj na Kornilova.19 General je kasnije izjavio da se koristio uglavnom Zavojkovim literarnim uslugama. „Pošto je Zavojko spretno baratao perom", tvrdio je on, „davao sam mu da sastavlja naredbe i dokumenta koji su zahtevali naročito snažan, umetnički stil".20 Oči'gledno je, međutim, da sv poslovi koje je Zavojko obavljao bili mniogo značajniji. Njihov odnos je tačnije opisao Martinov: ,,S obzirbm na to da je posedovao tako malo znanja, Korni'lovu je bilo potrebno da ga neko upućuje, pa je Zavojko postao njegov lični vodič, reklo bi se učitelj, u svim državničkim stvarima."21 Od tre-nutka kada je došao u Kornilovljev štab, Zavojko je pothra-njivao generalovo nezadovoljstvo vladom u Petrogradu, pod-

sticao njegove lične ambicije, neprekidno radio na širenju Kornilovljeve popularnosti kao potencijalnog nacionalnog vo-đe i vremenom se postavio u središte svih političkih spletki koje su se neprekidno plele oko generala.

Na početku junske ofanzive Kornilov se zatekao na po-ložaju komandanta Osme armije na Jugozapadnom frontu. Kada su Nemci uputili pojačanja tamošnjim austrijskim tru-pama i poveli snažan protivnapad, Osma armija je bila po-tučena do nogu. Ali neko vreme — između 23. i 29. juna — snage Osme armije su postizale izvesne uspehe, zauzele su drevni galicijski grad Halič, probile se prema Kaluču i u tom prodoru zarobile oko dvanaest hiljada neprijateljskih vojnika i dvesta artiljerijskih oruđa („Kornilovljevi trofeji", štampa ih je ponosno nazivala). To se desilo u vreme kada su se ruska napredovanja na drugim područjima izmetnula u povlačenja, pa su ratnohuškački petrogradski listovi bili puni likovanja. Kornilov je, više nego ijedan drugi oficir, dobio lična priznanja za kratkotrajne vojne uspehe Rusije. Kasnije se Kornilov naširoko pročuo, uglavnom zahvaljujući Zavojko- vim reklamerskim sposobnostima, po svojoj „spremnosti da trampi prostor za živote" i, naročito, po svom insistiranju da se na vojnike koji se samovoljno povuku puca kako bi se povratila disciplina. Istovremeno, krivica za ruske poraze svaljivana je na vrhovnog komandanta, generala Brusilova, i, razume se, na boljševike.

Sav taj publicitet povećao je popularnost Kornilova kod desnice; on je takođe skrenuo pažnju Maksimilijana Filonen- ka, desnog esera i vladinog komesara u Osmoj armiji, i Borisa Savi'nkova, komesara za Jugozapadni front i, kako će događaji pokazati, ličnosti od priličnog istorijskog značaja, na ge-neralove sposobnosti. Savinkov je bio revolucionarni ekstre-mist koji' se tokom rata preobrazio u žestokog šovinistu. Po-litički zaverenik po prevashodstvu, Savinkov je između 1903. i 1905. bio jedna od najživopisnijih i najozloglašenijih ličnosti u čuvenoj terorističkoj eserovskoj borbenoj organizaciji. On je u stvari odigrao istaknutu ulogu u senzacionalnom ubistvu ne-kolicine carističkih dostojanstvenika, između ostalih Vjačeslava Plehvea, omraženog ministra unutrašnjih dela Nikole II, i velikog kneza Sergija. Posle 1905. godine Savinkov je veliki deo vremena proveo u inostranstvu, gde se bavio pisanjem popularnih romana koje je Vojtinski jednom prilikom pakosno opisao kao „mešavinu petparačkog stila, revolucionarnih naklapanja i jeftinog podražavanja Dostojevskog, obilno začinjenu erotikom uvezenom iz Francuske".22 Kada je izbio prvi svetski rat, Savinkov je stupio u francusku vojsku, a u aprilu 1917. godine vratio se u Rusiju i stavio na raspolaganje Privremenoj vladi'. Početkom leta Savinkov, koji je bio bhzak Kerenskom, tadašnjem ministru rata, imenovan je za vladinog predstavnika na Jugozapadnom frontu.

Kao komesar na frontu, Savinkov se na samom mestu os- vedočio u potpuno rasulo ruskih borbenih jedinica. Devetog jula je, veoma zabrinut, obavestio telegramom Kerenskog o užasima koji su se tada dešavali.23 Po svom shvatanju pro-blema vojske, Savinkov se, prirodno, razlikovao od onih koji su

154

u celini odbacivali promene u vojnim snagama prouzrokovane revolucijom. Umesto toga, on je isticao ulogu civilnih komesara u vođenju nadzora nad ponašanjem oficira i u po-boljšanju odnosa između njih i mase radikalizovanih vojnika.24

On je branio, s nešto manje žara, i ulogu demokratskih komiteta, ali je smatrao da treba da imaju tačno određene i strogo ograničene kompetencije. Uprkos tome, Savinkov je bio i vehki pobornik strogih mera za uspostavljanje reda u zemlji i na frontu, što je bio i Filonenkov stav.25 Ima nekih podataka da je krajem jula Savinkov zatražio- Miljukovljevo mišljenje o mogućnosti zavođenja vojne diktature;26 istovremeno, i on i Filonenko su počeli gledati na Kornilova kaoi na vođu koji će zaustaviti masovna dezertiranja s fronta i pomoći da se Kerenski privoli na zavođenje autoritarnog režima.

Jedan od prvih postupaka Kerenskog kada je 8. jula stupio na dužnost predsednika vlade bio je da postavi Kornilova za komandanta Jugozapadnog fronta, što je verovatno učinio na nagovor Savinkova i Filonenka. Na tom frontu pritisak neprijatelja je bio najjači, a rasulo ruskih jedinica najveće. Kornilov je, ne gubeći ni' časka, potvrdio svoju reputaciju čoveka čvrste ruke. Istoga dana kada je preuzeo zapovedništ- vo, Kornilov je jednim telegramom, koji je sastavio Zavojko, zatražio od Kerenskog ovlašćenje da zavede smrtnu kaznu za odbegle vojnike, i to tako pretećim izrazima da je Savinkov morao da se umeša i da zahteva da se poruka prepravi.27

Sledećeg dana Kornilov je, ne čekajući odgovor Kerenskog, naredio svojim podređenim komandantima da na jedinice koje se povuku bez naređenja otvore vatru iz pušaka i artiljerijskih oruđa.28

Kerenskom nije bilo potrebno Kornilovljevo upozorenje da uvidi težinu vojnog položaja Rusije i potrebu za zavođenjem drastičnih mera kako bi se zadržali uzastopni talasi ruskih vojnika koji' su bežali u neredu s bojišta. Devetog jula, čak i pre nego što je primio prvi telegram Kornilova, on je izdao naređenje svim zapovednicima da pucaju na jedinice koje počnu da se neovlašćeno povlače. Tri dana kasnije Pri-vremena vlada je na preporuku Kerenskog i zvanično zavela smrtnu kaznu kako bi se održala disciplina na frontu. Uprkos tome, neko, najverovatnije snalažljivi Zavojko, dao je štampi podatke o tome da je Kornilov pokušao da izvrši pritisak na vladu. Na osnovu prikaza u nacionalističkim novinama u Pet-rogradu sticao se utisak da Kornilov sada vrši pritisak na vladu da ovlasti zavođenje strogih mera za uspostavljanje discipline u vojsci (što je bilo tačnio), dok Kerenski nerado popušta tom pritisku (što uopšte nije bio slučaj). Sledstveno tome, Kornilovljev ugled je naglo porastao u desničarskim krugovima, dok je vladin naglo pao. Mase su, međutim, počele sve više gledati na Kornilova kao na najistaknutiji simbol kontrarevolucije.

155

Šesnaestog jula Kerenski, u čijoj su pratnji bili Savinkov, Filonenko i ministar spoljnih poslova Tereščenko, sastao se s ruskom vojnom komandom u sedištu generalštaba (Stavka) u Mogilevu. Taj hitni sastanak organizovan je na zahtev Ke- renskog da bi se posle uspešne kontraofanzive neprijatelja zajednički procenila vojna situacija na svim frontovima i da bi se razmotrilo šta treba učiniti da bi se zaustavilo rasulo vojske. Zbog naročito nesigurne situacije na Jugozapadnom frontu, Kornilovu je bilo naređeno da ostane na svom položaju i da pošalje telegrafski izveštaj konferenciji, ah sastanku je prisustvovala većina drugih generala — vrhovni komandant general Brusilov, komandant Zapadnog fronta general Deni- kin, general Klembovski sa Severnog fronta, privremeno ne-raspoređeni generali Ruski Aleksejev i drugi.29 Kao što se moglo i očekivati, ti' oficiri su ogorčeno govorili o promenama koje je revolucija donela vojsci. Jedan za drugim su upućivali oštre prekore Sovjetu i Privremenoj vladi uopšte, kao i hčno Kerenskom, što su neposredno doprineli' propasti armije. Ge-nerali su se najviše žalili na nesposobne komesare i sve broj-nije komitete koji, po njihovom mišljenju, svojim vlastoljubljem podrivaju autoritet oficira i neprekidno se upliću u, vojne operacije. Kao što je jedan general s fronta izjavio: „Dvo- vlašća u vojsci ne može biti. Vojska mora imati jednog zapovednika i jednu vlast". General Brusilov je govorio o značaju koji' generali pridaju obnovi vojske: „Samo je jedan uzrok svih teškoća koje Privremena vlada doživljava u Petrogradu i svih nedaća u Rusiji — naime, odsustvo vojske."30

Iz primedbi generala moglo se naslutiti njihovo uverenje da za nevolje u vojsci treba na prvom mestu kriviti vladinu popustljivost i da se, stoga, borbena sposobnost armije može povratiti jedino zavođenjem stroge discipline među vojnicima, kao i odgovarajućim zakonskim i administrativnim sankcijama. Generali su jasno stavili do znanja da će biti prinuđeni da uzmu stvari u svoje ruke ukoliko Kerenski nije spreman da odlučno i bez daljeg odlaganja deluje u tom smislu. Najduži i najvatreniji govor održao je general Denikin, mladi, žustri i često odlikovani heroj iz ranih ratnih dana, koji' je svoje optužbe protiv Kerenskog i poslerevolucionarnih uslova u vojsci propratio nizom odlučnih zahteva, insistirajući da im vlada odmah udovolji, a te zahteve je potom čvrsto podržala i većina njegovih kolega. Denikin je insistirao da se generalima da puna sloboda akcije u svim vojnim stvarima.On je zatražio hitno ukidanje komesara i demokratskih ko-miteta, opozivanje Deklaracije o vojničkim pravima31, ponovno uspostavljanje tradicionalnog autoriteta oficira, zavođenje smrtne kazne, osnivanje posebnih vojnih sudova za zavođenje discipline u jedinicama u pozadini i' zabranu svake političke delatnosti u vojsci — ukratko, ne samo povratak na stari režim među vojnicima u borbenoj zoni' nego i proširenje represivnih mera na vojne snage u svim dekmma Rusije. Povrh toga,

156

Denikin je zahtevao da se obrazuju specijalne kaznene jedinice kojima bi se zapovednici mogli služiti da u slučaju potrebe uspostave svoju vlast silom.

Jedan od učesnika većanja u Stavki 16. jula zapisao je da je Kerenski slušao Denikinove optužbe nem od zaprepaš- ćenja, presamićen preko stola, s glavom u rukama, i da je Tereščenku taj mučni izveštaj naterao suze na oči'.32 „Ako se tako može reći, Denikin je bio junak dana", zapisao je kasnije general Aleksejev s odobravanjem u svoj dnevnik.33 U pore- đenju s Denikinovim bombastičnim reči'ma, Kornilovljev re-ferat je bio srazmerno suzdržan, nesumnjivo i zbog toga što je Zavojko bio na putu, pa su u njegovom sastavljanju izvesnog udela imah Savinkov i Filonenko.34 Da se Kornilov u suštini slagao s Denikinom svedoči telegram koji je uputio Denikinu čim je dobi'o tekst njegovog govora: „Takav bih izveštaj potpisao obema rukama.. ,"35

U Komilovljevom telegrafskom izveštaju naglašavala se potreba za ponovnim uspostavljanjem tradicionalnog prestiža i disciplinarnog autoriteta oficira, za strogim ograničavanjem političke aktivn-osti u oružanim snagama i za zavođenjem smrtne kazne i specijalnih sudova i u pozadini, ali' se ujedno nagoveštavalo da su i komandanti donekle krivi za nered i nedisciplinu. U stvari, Kornilov je predlagao čistku oficirskog kadra. Za razliku od ostalih generala, koji su osuđivah komesare i komitete u celosti, Kornilov u svom izveštaju nije govorio ništa o uplitanju civila u vojne stvari. Staviše, Kornilov je predlagao i proširenje uloge komesara (očigledni znak Savinkovljevog uticaja). Najzad, Kornilov je naglašavao po-trebu da se jasno odredi i usko ograniči delokrug demokrat-skih komiteta, ali, za razliku od drugih komandanata, nije zahtevao da se oni odmah ukinu.36

U vozu na povratku u Petrograd sa većanja u Stavki Ke-renski je na nagovaranje Savinkova i Filonenka, izgleda, doneo odluku da smeni Brusilova i unapredi Kornilova na položaj vrhovnog komandanta; dva dana kasnije te promene su bile i objavljene. Istovremeno, Kerenski je postavio generala Vladimira Ceremisova na položaj zapovednika Jugozapadnog fronta, koji je ostao upražnjen unapređenjem Kornilova. Mno-go kasnije Savinkov se prisećao da su on i Filonenko govorili da Brusilova treba ukloniti zbog toga što nije u stanju da reši krizu u vojsci, a zalagali su se da ga zameni Kornilov zbog čvrstine i hladnokrvnosti koje je ispolji'o tokom svog (jednonedeljnog!) službovanja na položajima komandanta Ju-gozapadnog fronta.37 To lako može biti istina — u to vreme Savinkov i Filonenko su bili u potrazi' za vođom koji bi odlučno i nemilosrdno primenio silu protiv neposlušnih vojnika. Teže je shvatiti zašto- je Kerenski, s obzirom na vlastite ambicije, prihvatio njihovu preporuku. Upravo u to vreme novi predsednik vlade je očajnički pokušavao da se odbrani od napada kako krajnje levice tako i desnice i da nekako sastavi drugu, centrumašku, liberalno-socijalističku koaliciju; njegovi

157

izgledi na uspeh u tom poduhvatu bili' su u ovo vreme još neizvesni. U međuvremenu, Kornilov je, zahvaljujući sve većoj popularnosti među liberalima i konzervativcima, postao moćna politička figura i prirodni suparnik Kerenskom.

Kerenski je kasnije tvrdio da je unapređenje Kornilova bilo diktirano njegovim zaslugama kao zapovednika u ratu38 i njegovim racionalnim stavom prema reformi u vojsci", na-ročito njegovim pogledima na buduću ulogu političkih kome-sara i demokratskih komiteta.39 To objašnjenje ipak ne izgleda istinito. Kornilov se nije ničim istakao u ratu, a njegova spremnost da primeni masivne vojne snage za ugušivanje nereda i u zemlji i na frontu bila je, bez obzira na njegov telegram, dobro poznata. Ono što je sada preporučivalo Kor-nilova Kerenskom bila je verovatno pre njegova strogost i nepopustljivost nego njegova navodna spremnost da prihvati revolucionarne promene. Ono što je vojsci potrebno, zaključio je izgleda Kerenski, jeste snažno vodstvo. Za novog predsednika vlade, koji se starao da učvrsti svoj položaj, izbor Kor-nilova bio je podesan i zbog toga što se znalo da će naići na oduševljen prijem kod nezadovoljnih liberala i komzervativa- ca, kao i kod nesocijalističke štampe u Petrogradu.40

Treba imati na umu i1 to da je Kerenski imao prilično ograničene mogućnosti izbora u pogledu novog komandanta. U to vreme svima je već bilo jasno da se neefikasni Brusilov mora smeniti. Pa ipak, sudeći po onome što se govorilo na savetovanju u Stavki, većina ruskih viših zapovednika bila je bar isto toliko reakcionarna i' neprijateljski raspoložena prema Kerenskom kao i Kornilov. Kerenski je mogao uzeti u obzir i dvojicu srazmerno mladih oficira koji ni'su bili pozvani u Stavku 16. jula: generala Ceremisova, Kornilovljevog na- slednika na položaju zapovednika Osme armije, i generala Verhovskog, zapovednika Moskovskog vojnog okruga. Među-tim, upravo zbog toga što se nisu slagali s idejom da jedino represivne mere mogu povratiti disciplinu u vojsci i zato što su bili spremni da sarađuju s komitetima i komesarima, kao i da očiste oficirski kadar od ultrareakcionara, Ceremisov i Ver- novski su izazvali podozrenje mnogih elemenata čiju je podrš-ku Kerenski nastojao da pridobije. Što se tiče opasnosti da će Kornilov povesti samostalnu političku akciju, Savinkov (sada unapređen za pomoćnika ministra rata) i Filonenko (koji je is-tovremeno naimenovan za komesara u sedištu glavnog štaba) nesumnjivo su smatrali da će moći i u budućnosti da ubla-žavaju Kornilovljevo ponašanje, kad su to uspevali u prošlosti, a to svoje uverenje su vrlo verovatno preneli Kerenskom.

Kerenskom je odmah postalo jasno da neće biti lako kon- trohsati Kornilova, koji je bio okružen desničarskim ekstre-mistima u Mogilevu. Dan posle ovog imenovanja (19. juli), Kornilov je u jednom oštro sročenom telegramu, koji je sa-stavio Zavojko i o kome je odmah obaveštena štampa, izjavio da će preuzeti zapovedništvo nad vojskom jedino ako Kerenski

158

prihvati niz zahteva isto toliko zloslutnih kao i oni koje je Denikin postavio na savetovanju u Stavki. Kornilov je insistirao da kao vrhovni komandant ne bude podložan nikakvim propisima i da bude odgovaran „jedino savesti i narodu u celini". Zahtevao je potpunu samostalnost u pogledu operacionih naređenja i postavljanja komandanata. Specijalni sudovi i smrtna kazna radi zavođenja discipline moraju se primeniti, tvrdio je on, na vojnike u pozadini kao i na one na frontu. Kornilov je još tražio da vlada prihvati i sve druge preporuke koje je dao prilikom većanja u Stavki.41 Osim toga, novi vrhovni komandant je 20. jula poslao telegram Kerenskom zahtevajući da se imenovanje Ceremisova na položaj zapovednika Jugozapadnog fronta opozove.42

Ima dokaza o tome da je Kerenski, pošto je primio te telegrame, počeo da se koleba i da ozbiljno pomišlja da odu-stane od postavljanja Kornilova za vrhovnog komandanta.43

Ipak, on se sada nalazio u vrlo neprijatnom položaju. Imeno-vanje Kornilova je bilo obnarodovano, a, zahvaljujući Za- vojku, i generalovi „uslovi" su bili nadaleko poznati. Kadeti, sve druge liberalne i konzervativne grupe i nesocijalistička štampa već su se zbih oko Kornilova. Njihov stav izrazio je list Novo vremja (HoBoe BptMa) od 20. jula: „Bilo bi teško, pa čak i nemogućno, naći podesnijeg generala i vrhovnog komandanta u ovim danima smrtne opasnosti za Rusiju. Pri-vremena vlada je bila prinuđena da bira između bratimljenja na frontu, rasula vojske i uništenja južne Rusije — i spašavanja države. I ona je smogla hrabrosti i odlučnosti da načini izbor." Raskid s Kornilovom verovatno bi značio i kraj osetljivih pregovora vođenih u to vreme radi obrazovanja nove koahcione vlade s kadetima. I tako je na brzinu postignut izvestan sporazum između Kornilova i Kerenskog. Kornilov je pristao da bude odgovoran vladi i odustao je od zahteva da se odmah udovolji njegovim drugim uslovima. Vlada se obavezala da će nastojati da izađe u susret generalu i da će njegove zahteve rešavati po hitnom postupku. Kerenski je pristao i da se za Ceremisova nađe drugi položaj; mada se u tom trenutku taj postupak nije činio značajnim, on je na kraju vrlo skupo stajao Kerenskog.44

General Kornilov 'je u dva maha posle toga putovao iz Mogileva u Petrograd pokušavajući da privoli vladu da spro-vede u delo njegove preporuke. Do prve posete došlo je 3. avgusta. Tom prilikom Kornilov je doneo pismen predlog (još jedan primer Zavojkovog spisateljskog dara) u koji je ušla većina zahteva za primenu represivnih mera prema vojnicima na frontu i u pozadi'ni i za ponovno uspostavljanje autoriteta oficira, koje su Denikin i Kornilov postavih na većanju u Stavki, kao i uslovi na kojima je Kornilov insistirao 19. jula. Mada u predlogu od 3. avgusta Kornilov više nije tražio neograničenu vlast za sebe, on je sada promenio raniji stav u pogledu buduće uloge komesara, zahtevajući strogo ograničavanje, a

159

ne proširenje njihovih kompetencija.45 On je takođe nagoveštavao da će i delatnost demokratskih komiteta biti uža i strože kontrohsana nego što je predlagao u svom memorandumu od 16. jula. Ipak, kao što je Kerenski kasnije priznao, on, Savinkov i Filonenko su bili u načelu spremni da podrže sve te mere. Oni su smatrah, međutim, da je Kor- nilovljev predlog tako grub po stilu i izazovan po jeziku da se ne može podneti Kabinetu čak ni na zatvorenoj sednici. Stoga je bilo odlučeno da Filonenko preradi predlog tako da bude više u diplomatskom tonu, pa da ga Kornilov podnese vladi 10. avgusta.46 Na sastanku sa članovima vlade pred odlazak iz prestonice 3. avgusta, Kornilov nije pominjao svoje preporuke za reforme, već je ograničio svoje primedbe na postojeće stanje u vojsci.

Kada je petrogradska štampa saznala za sadržinu Korni- lovljevog predloga,47 nastala je žestoka i duga javna rasprava između centra i desnice, koji su odlučno podržavah Kornilova i njegov program, i umerene i krajnje levice, ponovo ujedinjene u opoziciji (naročito u pružanju otpora proširenju smrtne kazne na pozadinu i sužavanju delokruga demokratskih komiteta). Na primer, 6. avgusta Raboča gazeta je u jednom oštrom uvodniku napala kadete (a posredno i Kornilova) što se zalažu za povratak na stari režim u armiji, tvrdeći da je upravo ta tradicionalno stroga disciplina načinila od stare vojske poslušno oruđe samodržavlja. „Kadeti," postavljalo se pitanje u uvodniku, „recite nam otvoreno koje ljude imate na umu kao vojne diktatore — koga to pripremate za ulogu Napoleona?" Među običnim radnicima, vojnicima i mornarima zabrinutost izazvana Kornilovljevim programom ponovo je razbuktala ogorčenje, koje je još tinjalo, zbog zavođenja smrtne kazne na frontu. Tako je 7. avgusta, čitalac će se setiti, Radnička sekcija usvojila oštru rezoluciju u kojoj se zahtevalo da se smrtna kazna ukine.48

Otprilike u to vreme izgledalo je da general Čeremisov, koji se nalazio u Petrogradu očekujući premeštaj na novu dužnost, održava tesne veze s vođi'ma umerenih socijalista. Izvestija je 4. avgusta donela izveštaje o konferencijama za štampu koje su prethodnog dana održali general Kornilov (po-sle sastanka s Kabinetom) i general Čeremisov. Odgovarajući na pitanja novinara, Kornilov je ponovo istakao koliko je važno da vlada odmah odobri zavođenje represivnih mera i naglasio svoje neslaganje s ulogom demokratskih komiteta. Za razliku od njega, Čeremisov je u svojim komentarima stalno naglašavao da same represivne mere, „pa čak ni masovna pogubljenja" ne bi mogle povratiti disciplinu — da je to ne- mogućno sve dok vojnici ne uvide i prihvate nužnost, obavezu i dužnost daljeg vođenja rata. Čeremisov je veliki značaj u podizanju svesti vojnika pridavao zajedničkom radu oficira i demokratskih komiteta. Izvestija je vešto istakla razlike iz-među te dve izjave: „Danas vam donosimo izveštaj s dve konferencije, s generalom Kornilovom i s generalom Čere-

160

misovim, o istoj temi. Ali obratite samo pažnju koliko se oni razlikuju. Dok prvi uporno insistira na nesputanim represivnim merama... i potpuno zanemaruje značaj vojničkih organizacija, drugi težište borbe protiv rasula u vojsci stavlja na zajednički rad oficirskog kadra i vojničkih organizacija... Simpatije demokratije nisu na strani Kornilova."49

Već druge nedelje avgusta prestonicom su počele kružiti glasine, ne sasvim neosnovane, da je Kerenski nagovestio svojim saradnicima da Kornilov neće zadovoljiti na položaju vrhovnog komandanta i da bi Čeremisov mogao biti pogodan zamenik za njega. Kada je vest o kolebanju Kerenskog stigla do Mogileva, Kornilov i njegova pratnja su bih, prirodno, veoma uznemireni. Pojačana je kampanja liberalnih i kon-zervativnih grupa u korist Kornilova; nesocijalistička štampa je svakodnevno objavljivala izjave organizacija kao što su Savez oficira, Savez kozačkih vojnika i Savez kavaljera sv. Đorđa, u kojima je obećavana puna podrška Kornilovu.

Između 8. i 10. avgusta Moskva je bila pozornica nadaleko razglašavane Konferencije javnih ličnosti, kojoj je pri-sustvovalo nekohko stotina naročito pozvanih vođa poslovnih, industrijskih, poljoprivrednih, profesionalnih i vojnih krugova, kao i liberalnih i konzervativnih političkih grupa. Prvenstvena svrha te konferencije bila je usvajanje uzajamno prihvatljivih stavova o glavnim pitanjima, kako bi se s njima istupilo na široj Moskovskoj državnoj konferenciji, koja je trebalo da počne s radom 12. avgusta.50 Među delegatima su bili bogati' industrijalci Rjabušinski, Tretjakov, Konovalov i Višnegradski, zatim velika grupa kadeta na čelu s Milju- kovom, kao i mnogi istaknuti vojni komandanti, uključujući generala Aleksejeva, Brusilova, Kaledina i Judeniča. Devetog avgusta ti dostojanstvenici su prekinuli' svoje razmatranje op- štih političkih problema da bi javno iskazali poverenje Kor- nilovu. U toj izjavi, po-slatoj Kornilovu i objavljenoj istoga dana u mnogo primeraka, tvrdilo se da svaki napad na Kor- nilovljev autoritet u vojsci i u Rusiji predstavlja „izdajstvo" i da je „sva Rusija koja misli" uprla oči u Kornilova s nadom i verom. „Neka vam Bog pomogne", stajalo je u zaključku rezolucije, ,,u vašem velikom poslu preobražavanja vojske i spasavanja Rusije."51

Dok je Kornilov tako veličan, Filonenko se dao na posao da revidira njegov predlog od 3. avgusta, koji je trebalo da bude podnet vladi na razmatranje 10. avgusta. Ne zado- voljivši se samo time da dokument revidira u umerenijem tonu, on je uneo i neke preporuke za drastične mere nadzora nad železničkim linijama i fobrikama. Tako je dodao stavku da sve železničke pruge treba da budu stavljene pod režim ratnog stanja; ukoliko železničari ne bi' izvršavali naređenja, trebalo je da budu kažnjeni isto onako kao i vojnik koji odbije da izvrši naređenje na frontu — što znači pogubljenjem po hitnom postupku. On je preporučio da se pri većim že-

161

lezničkim depoima osnuju revolucionarni vojni sudovi radi sprovođenja tih mera. U jednoj drugoj tački koju je dodao Filonenko tražilo se da se rudnici uglja u zemlji i sve fabrike koje proizvode za odbranu (što se praktično moglo pro-tumačiti kao da se odnosi na gotovo sve fabrike) slave pod vojnu kontrolu. U tim preduzećima bili bi zabranjeni svi štrajkovi, prekidi, politički sastanci, pa i svi drugi skupovi. Radnicima bi bile određene minimalne radne norme, a oni koji ih ne bi ispunjavali bili bi odmah otpušteni i upućeni na front. „Ove mere", dodao je Filonenko pri kraju revidiranog nacrta, „moraju se odmah usvojiti i sprovesti u delo s gvozdenom doslednošću."52

Savinkov, potpuno saglasan s Filonenkovim preporuka-ma, nagovarao je Kerenskog da ih podrži u Kabinetu, pa je čak i podneo ostavku kada je predsednik vlade počeo da se usteže. Kerenski je u prvom trenutku odbio Savinkovljevu ostavku, zatim ju je prihvatio, a najzad je, delimično zbog pritiska koji je izvršio Kornilov, nagovorio Savinkova da se vrati na svoj položaj.53 Sam Kerenski je priznao da bi on sam rado prvi počeo sprovoditi mere koje je Filonenko predlagao za sprečavanje potpunog haosa u industriji i transportu. Ra-zume se, u liberalnim i konzervativnim krugovima, pa čak i među članovima Kabineta, već se uveliko raspravljalo o po-trebi da se preduzmu takve krajnje mere. Međutim, s obzirom na buru protesta s kojom je levica dočekala Kornilovljev umereniji program od 3. avgusta, Kerenski se s razlogom brinuo zbog verovatnog ogorčenja koje će Filonenkovi amand-mani izazvati kod rukovodstva Sovjeta, a pogotovu kod rad-nika i vojnika. On je, izgleda, zaključio da bi takve mere izazvale odlučan raskid sa Sovjetom, krvav sukob neizvesnog ishoda s masama i' njihovim boljševičkim vođama, a da bi, u najboljem slučaju, dovele do uspostavljanja autoritarne vlade potpuno zavisne od vojske. Za razliku od mnogih ranijih ume-renjaka, Kerenski je za trenutak zastao na početku tako dra-stičnog puta.

Kornilov je nastojao da izbegne dolazak u prestonicu 10. avgusta jer su ga članovi njegove pratnje u Mogilevu upo-zoravali da se protiv njega kuju zavere u Petrogradu. To je potpuno odgovaralo Kerenskom, koji je bio sasvim voljan da koristi Kornilova za sprovođenje represivnih mera na frontu, ah ga je brinula generalova popularnost kod desnice i mogućni uticaj na nacionalnu politiku. Savinkov i Filonenko su, nasuprot tome, bili rešeni' da koriste pritisak Kornilova kako bi Kerenskog naterali da prihvati revidiranu verziju Kornilovljevog programa. Stoga su nagovorili vrhovnog komandanta da ne otkaže putovanje. Kornilov je, međutim, ostao podozriv, pa je poveo u Petrograd telesnu gardu turke- stanskih vojnika naoružanih mitraljezima. Tek što je Korni-lovljev voz pošao iz Mogileva u prestonicu, u Stavku je stigao telegram u kome vlada obaveštava vrhovnog komandanta da

162

ga nije pozvala, da ne insistira na njegovom dolasku i da, s obzirom na stratešku situaciju, ne može preuzeti odgovornost za njegov odlazak s fronta.54

Kornilova su u Petrogradu dočekah Filonenko i Savinkov, koji su imali kod sebe revidirani izveštaj. Odobrivši u žurbi taj dokument, general je odmah pošao u Zimski dvorac. Petrogradski listovi su sledećeg dana doneli podrobne opise njegove živopisne motorne povorke. Stroga vojne mere bezbednosti bile su preduzete duž celog puta kojim je general trebalo da prođe. Kornilovljev automobil, koji se lagano kretao kroz ulice, čuvali su natmureni, u skerlet odeveni turkestanski vojnici koji su kaskali uz njega dok su im se gole krive sablje klatile o pojasu; ispred i iza njega, u otvorenim automobilima vozih su se Turkestanci naoružani mitraljezima. Kada je povorka stigla do Zimskog dvorca, Kerenski je s jednog prozora na gornjem spratu posmatrao sa čuđenjem i neverioom kako Turkestanci iskaču iz automobila i jure prema ulazu. Postavivši jedan mitraljez u glavno predvorje, oni' su zauzeli položaj pokraj njega, spremni da, ako treba, i silom spasavaju svog zapovednika.55

Tako je neobičan bio uvod u taj kratki i, kao što se moglo i predskazati, ledeni sastanak između Kerenskog i Kornilova, koji' je samo produbio njihova razmimoilaženja i pogoršao njihove odnose. Na početku Kornilov je formalno pođneo svoj revidirani i prošireni program, s kojim je Kerenski, kao što znamo, već bio upoznat. U svom odgovoru, predsednik vlade je navodno bi'o rezervisan, mada je možda ostavio utisak da preporuke smatra prihvatljivim u načelu, što u stvari i jeste bio slučaj.56 Kornilov, koji se odvažio na putovanje u Petro- grad u uverenju da situacija ne dopušta dalja odlaganja, nije uopšte bio sklon da stvar ostavi' na tome. On je navaljivao da se Kabinet sastane iste večeri i razmotri njegove predloge. Kerenski je odbio da sazove sednicu celog kabineta, nego je umesto toga zakazao nezvaničan sastanak, na koji je pozvao samo dvojicu svojih najbližih pristalica u kabinetu, Njekra- sova i Tereščenka. Tako su bila isključena četiri kadetska mi-nistra, koji su se spremah da vode odlučnu borbu za Kormi- lovljev program, i sedam ministara umerenih socijalista, koji su bili nepokolebljivo protiv njega. Na tom sastanku održanom 10. avgusta uveče Kerenski, Tereščenko i Njekrasov su izrazih spremnost da podrže u kabinetu Kornilovljeve preporuke za poboljšanje stanja u vojsci' (u suštini preporuke koje je Kornilov prvobitno doneo u Petrograd 3. avgusta), ali su odlučno zahtevah da se izostave nove tačke o nadzoru nad železnicama i fabrikama, koje je dodao Filonenko.57

Lako se može zamisliti s kakvim je osećanjem osujećeno- sti Kornilov pošao iz Petrograda za Mogilev kasno te noći 10. avgusta. Njegovi susreti s predsednikom vlade 3. i 10. avgusta pojačah su njegov prezir prema Kerenskom. Da stvar bude gora, jedan događaj koji se desio za vreme Kornilov- ljevog

163

sastanka s kabinetom 3. avgusta izazvao je njegovo podozrenje kako se politika u Petrogradu do te mere srozala da nemački plaćenici imaju neposrednih veza sa samim vrhom državne uprave. Dok je Kornilov podnosio izveštaj o stanju u vojsci, Kerenski ga je tiho upozorio da ne bude suviše precizan u pogledu stvarnih uslova. Po završetku sastanka Savinkov je objasnio generalu da nema dokaza da neki ministar neposredno prenosi obaveštenja neprijatelju, ali da su neki članovi kabineta u bliskoj vezi sa članovima Sve- ruskih izvršnih komiteta, među kojima ima lica osumnjičenih za kontakte s Nemcima.58 Kornilov je morao biti iskreno preneražen tim incidentom, koji je nesumnjivo pojačao nje-govo podozrenje prema vladi Kerenskog. Njegova dva neus- pela pokušaja da iznese svoje hi'tne predloge pred kabinet potvrdila su njegovo mišljenje, do kojeg je došao još dok je bio na položaju komandanta Petrogradskog vojnog okruga i koje su neprekidno pothranjivali desničarski elementi u Stavki, da je Privremena vlada suviše slaba i razjedinjena za odlučnu akciju i da se lako može ukazati neophodna potreba za nezavisnom vojnom intervencijom radi uspostavljanja čvrste vlade kadre da uzme stvari u zemlji u svoje ruke.59 Šestog avgusta, tri dana posle svoje prve posete prestonici', Kornilov je uputio zahtev da se Petrogradski vojni okrug, dotad pod kontrolom Ministarstva rata, stavi pod njegovu neposrednu komandu. Ta promena, pravdana verovat- noćom da će petrogradsko područje uskoro postati zona vojnih operacija, imala je za cilj da učvrsti Kornilovljev položaj u eventualnom vojnom sukobu s vladam ili levicom. Istovre-meno, Kornilov je naredio znatna pomeranja trupa, očigledno imajući u vidu njihovu mogućnu upotrebu u Petrogradu.60 Na zadovoljstvo desnih ekstremista, koji su se odavno pripremali za državni udar, takve pripreme su pojačane posle Kornilovljeve druge posete Petrogradu. U razgovoru s na-čelnikom svoga štaba, generalom Lukomskim, 11. avgusta, Kornilov je rekao da su ti koraci nužni jer treba očekivati boljševički ustanak i da je „krajnje vreme da se nemački plaćenici i špijuni na čelu s Lenjinom povešaju", a da se „So-vjet radnika i vojnika tako rasturi' da se više nigde i nikada ne okupi". Objašnjavajući Lukomskom zašto je postavio ul- trakonzervativnog generala Krimova za zapovednika trupa koncentrisanih oko Petrograda, Kornilov je sa zadovoljstvom primetio da Krimov ne bi oklevao da, ako treba, „poveša celokupno članstvo Sovjeta".61

Razume se, sve to ne mora da znači da se Kornilov sada neopozivo opredelio za neposrednu vojnu akciju protiv vlade. S obzirom na nepopularnost mera predviđenih Kornilovljevim programom među petrogradskim masama i' verovatno reakci-jom na njihovo sprovođenje u delo, premeštaj trupa koji je Kornilov izvršio tokom prve polovine avgusta bio je uputan bez obzira na to da li će u krajnjoj liniji vojska delovati sama ili u saradnji s Kerenskim. Izgleda da je Kornilov, za razliku od

164

mnogih svojih sledbenika, još gajio neke nade da će vlada shvatiti svoj položaj i mirno se potčiniti njegovoj vlasti.62

Lukomski se seća da mu je 11. avgusta Kornilov rekao da „ne namerava da i'de protiv vlade — da se nada da će moći da se sporazume s njom".63 Ipak, bilo je jasno da je Kornilov sada spreman da deluje i na svoju ruku ako se za to ukaže potreba.

165

■

5.

KORNILOV PROTIV KERENSKOG

Sve dublje neprijateljstvo između Kerenskog i Kornilova, sve veća polarizacija ruskog društva i slabost Kerenskog u postojećoj situaciji došli su do najvećeg izražaja na Mos-kovskoj državnoj konferenciji, koja je održana od 12. do 14. avgusta. Ta konferencija, koju je prvobitno zamislio Kerenski krajem jula da bi ugledne političke ličnosti iz cele Rusije upoznao s teškim problemima zemlje i pridobio njihovu po-dršku za program novoobrazovane druge koalicije, nije imala nikakvu zakonodavnu funkciju. Konferenciji je prisustvovalo gotovo dve i po hiljade učesnika, „cvet ruskog življa",1 a među njima su bili članovi kabineta, najviši vojni zapovednici, delegati sve četiri državne dume i članovi Izvršnog komiteta Sveruskog kongresa radničkih i vojničkih deputata i Sveruskog kongresa seljačkih deputata. Prisustvovali su i predstavnici sindikata, gradskih saveta, ustanova višeg ob-razovanja, zadruga, gubernijskih zemstava i raznih organiza-cija i komiteta iz privrede, industrije i armije.2

Politički, delegati su bili podeljeni na liberale i konzervativce, uglavnom odlučne pristalice Kornilova i strogih mera za uspostavljanje reda, i umerene sacijaliste, koji su uviđah potrebu za čvrstom upravom, ali su ostajali pri zahtevu da se represivne mere ublaže bar skromnim reformama. Prva grupa je imala neznatnu većinu; jedan pažljiv posmatrač je primetio: „Predstavnici buržoazije izgleda nadjačavaju demokratske elemente; žaketi, mundiri i uštirkane košulje viđaju se češće nego rubaške."3

Predstavnika krajnje levfce gotovo nije ni bilo. Boljševički Centralni komitet je prvobitno odlučio da predstavnici partije u Sveruskim izvršnim komitetima pođu sa svojim kolegama u Moskvu; bilo je dogovoreno da boljševički delegati zvanično osude konferenciju, pa da zatim demonstrativno napuste skup.4 Kada se, međutim, za tu nameru saznalo, ruko-

12 177

vodstvo većinskih socijalista u Sovjetu zatražilo je da se svi članovi delegacije Sovjeta na Konferenciji unapred obavežu da neće istupati bez posebnog ovlašćenja; iz praktičnih raz-loga, boljševicima određenim da idu na Moskovsku konfe-renciju s delegacijom Sovjeta ostavljeno je da biraju da h će prihvatiti stavove većine ili će se izložiti opasnosti da budu izbačeni iz Izvršnih komiteta.5 S obzirom na to, partija je od-lučila da uopšte ne učestvuje u radu Konferencije.

Moskovska državna konferencija je počela s radom u at-mosferi napetosti. Nekohko dana pre 12. avgusta, Moskvom su kružile glasine da se trupe odane Kornilovu približavaju gradu sa svih strana i da se Kornilov i njegove pristalice spremaju da se okrenu protiv vlade. Delegati na Konferenciji su po dolasku u Moskvu zatekli ulice oblepljene plakatima s pozdravima Kornilovu; po ćelom gradu rasturana je pro-pagandna brošura s pohvalama „prvom narodnom vrhovnom komandantu".6 Očekivalo se da se sam Kornilov pojavi na Konferenciji' tek 14. avgusta. Ipak, dok su se učesnici Kon-ferencije skupljali, zavladao je toliki strah od desničarskog udara da je 12. avgusta Moskovski sovjet obrazovao Privre-meni revolucionarni komitet od šest članova za zaštitu vlade i Sovjeta. O tome koliko se u to vreme ozbiljno pomišljalo na mogućnost napada desnice svedoči i činjenica da su u radu Privremenog revolucionarnog komiteta aktivno učestvovali i moskovski boljševici' Viktor Nogin i Nikolaj Muralov, zajedno s dvojicom menjševika i dvojicom esera.7

Pred Konferenciju boljševički Moskovski oblasni biro, koji je bio krajnje levičarski orijentisan, dao je inicijativu za organizovanje jednog nezvaničnog protestnog štrajka na dan otvaranja, 12. avgusta; sa štrajkom su se naknadno saglasili sindikalni rukovodioci, konzervativniji boljševički Moskovski komitet i predstavnici moskovskih rejonskih sovjeta i bolj-ševičkih rejonskih komiteta.8 Međutim, na zajedničkom sas-tanku moskovskih radničkih i vojničkih sovjeta ta akcija je odbačena sa 312 prema 284 glasa.9 Uprkos tome, zakazanog dana radnici većine moskovskih fabrika nisu došli na posao, a mnogi su se okupili na protestnim skupovima. Restorani i kafane su bili zatvoreni, tramvaji nisu radili, a i taksi se retko mogao videti.10 Štrajkovalo je čak i osoblje bifea u Boljšom teatru, gde se Konferencija održavala, tako da su delegati morali sami da se poslužuju. Te večeri je cela Moskva ostala u mraku, jer radnici plinare nisu došli na posao.11 Poslediee štrajkova svedočile su o snazi i raspoloženju radničke klase i o obnovi boljševičkog uticaja. Jedan novinar lista Izvestija, lista Moskovskog sovjeta u čijoj su se uredničkoj politici odražavah pogledi većinskih socijalista, zbunjeno je priznao da je „vreme da se shvati da boljševici nisu neodgovorna grupa, nego jedan od elemenata organizovane revolu

cionarne demokratije iza kojega stoje široke mase, ne uvek disciplinovane, ali potpuno opredeljene za stvar revolucije".12

Sudeći po zvaničnoj diskusiji na Konferenciji, tu poruku većina delegata nije shvatila. Na jednom od prvih zasedanja, kada je Miljukov upozorio da zahtevi koje Kornilov postavlja ne treba da izazivaju podozrenje i izrazio mišljenje da vlada ne ulaže dovoljno truda za ponovno uvođenje reda i zaštitu imovine,13 Boljšoj teatar se prolomio od uzvika „Tako je!", glasnog klicanja i uzastopnih aplauza. Do slične provale oduševljenja došlo je u desnoj polovini dvorane kada je ko- zački vođ, general Aleksej Kaledin, izjavio da „opstanak države nalaže nastavljanje rata do pobedonosnog završetka" i da se „celokupni život zemlje i sve akcije Privremene vlade moraju podrediti toj osnovnoj pretpostavci". Kaledin je izložio niz osnovnih načela kojima bi vlada trebalo da se rukovodi, a koja su se u osnovi podudarala s Kornilovljevim programom. Usred usklika „Tačno!" zdesna i ogorčenih povika „Ne!" sleva, Kaledin je izjavio da se „-uzurpacija državne vlasti od strane centralnih i lokalnih komiteta i sovjeta mora okončati smesta i bez oklevanja".14

Kada je izvrsni besednik Vasilij Maklakov, jedan od os-nivača kadetske partije, uzeo reč i uputio vladi apel „da se uzda i veruje u one na frontu" i „da nađe hrabrosti da preduzme smele korake nužne da se zemlja povede napred (jer) bliži se dan strašnog suda", desničarski delegati su ponovo ustali i počeli da kliču.15 Ali kada je Ceidze pročitao dokument o platformi Sveruskih izvršnih komiteta,16 koja je u znatnoj meri uvažavala liberalne i konzervativne zahteve u pogledu zakonitosti, reda i podnošenja žrtava za nacionalnu odbranu, a sadržavala samo veoma skromne ustupke zahtevima masa,17

ti delegati su ostali sedeći namrgođeno na svojim mestima.Pokušavajući da se održi u ravnoteži između desnice i

levice, Kerenski se u govoru kojim je otvorio Konferenciju uzdržao od izjašnjavanja za bilo kakav konkretan program akcije, ah je, kao što je već bio njegov običaj, nastojao da to nadoknadi gromkim rečima. Okrećući se ulevo, on je grmeo: „Neka svako ko je već pokušao da upotrebi oružje protiv narodnih snaga zna da će takvi pokušaji biti ugušeni u krvi." Okrećući se zatim udesno, on je podjednako gromko upozora-vao (očigledno imajući na umu Kornilova i njegove pristali-ce): ,,U isto vreme, neka oni koji misle da je sazrelo vreme da se revolucionarna vlada zbaci bajonetima vode računa šta rade. Ja mogu svakoga ko mi postavlja ultimatume da na- teram da se pokori volji vrhovne vlasti, kojoj sam ja na čelu."18

Uzrujan govor Kerenskog povremeno nekontrolisan i neprijatno teatralan, potrajao je gotovo dva časa. Miljukov je kasnije ovako opisao taj prizor: „Po izrazu očiju, uperenih

169

12' 179

u zamišljenog neprijatelja, po uzbuđenom mlataranju rukama, po glasu koji bi na duže vreme prelazio u vrištanje a onda se stišavao u tragičnom šapatu, po odmerenim frazama i sračunatim pauzama, izgledalo je kao da želi da nekoga zaplaši i ostavi utisak snage i moći... U suštini, on je samo pobuđivao sažaljenje."19

Kornilov je stigao u Moskvu vozom 13. avgusta po podne. Na Aleksanđrovskoj (sada Beloruskoj) stanici njegove pristalice su mu priredile pažljivo režiran doček, koji se upadljivo razlikovao od hladnog prijema ukazanog vladinim ministrima prilikom njihovog dolaska u Moskvu dva dana ranije.20 Kada se približio čas Kornilovljevog dolaska, na peronu su se postrojili počasna straža, orkestar Aleksandrov- ske vojne akademije i jedan odred Ženske kadetske akademi-je. Grupa „dama u haljinama vedrih boja", desetine oficira iskićenih medaljama, konzervativni i liberalni vođi koji su učestvovali na Konferenciji, probrani predstavnici gradskih vlasti i oduševljene zvanične delegacije svih patriotskih or-ganizacija koje su podržavale Kornilova došli su na stanicu da pozdrave „prvog narodnog vrhovnog komandanta". Moskovski ženski bataljon smrti stajao je u stavu mirno na nadvožnjaku iznad stanice, dok je jedan odred kozaka na konjima bio postrojen na trgu ispred stanice.

Kada se voz zaustavio, u crveno odeveni pripadnici Kor- nilovljeve turkestanske garde iskočili su na peron i postrojili se u dva reda. Dok je vojni orkestar svirao, a gomila klicala, Kornilov, sav blistajući u paradnoj uniformi, izašao je na stepenice svog vagona. Mašući i smešeći se, on je iskočio na peron i uputio se između redova Turkestanaca prema dosto-janstvenicima koji su ga čekah. Dok je prolazio, dame su ga zasipale cvećem, koje su im nekohko trenutaka ranije podelili neki mladi oficiri.

Desni kadet Fjodor Rodičev je u kratkom pozdravnom govoru izrazio raspoloženje trenutka. „Vi ste sada simbol na-šeg jedinstva", počeo je on. „Mi smo ujtedinjeni, u stvari cela Moskva je ujedinjena u poverenju prema vama ... Spasite Rusiju i zahvalan narod će vas krunisati."21 Doduše, bar neki od Rodičevih slušalaca morali su zapaziti, kao što je jedan novinski izveštač i primetio, da u blizini nije bilo ni običnih građana ni vojnika, ali ta stvar je izgleda izmakla generalovoj pažnji, što nije ni čudno.

Uskoro po dolasku, Kornilov je, sedeći u otvorenom auto-mobilu na čelu duge povorke motornih vozila, otišao na po-klonjenje u Iversko svetilište, kome su po tradiciji carevi odavali poštu kada bi došli u Moskvu. Pošto je pao ničice pred čudotvornom Iverskom Bogorodicom, Kornilov se vratio u svoj vagon. Tamo je iste večeri i sledećeg dana primao mno-gobrojne posetioce, među njima i jednu grupu uticajnih ka-deta na čelu s Miljukovom, finansijere Alekseja Putilova i A. I. Višnjegradskog, ozloglašenog Puriškeviča i generale Ver- hovskog, Kaledina i Aleksejeva. Verhovski, koji je, kao ko-mandant Moskovskog vojnog okruga, bio zvanično odgovoran za obezbeđenje Moskovske konferencije, učinio je posetu Kor- nilovu da bi ga odvratio od učestvovanja u eventualnoj zaveri protiv vlade. Posle te posete on je primetio da Kornilovljeve pristalice toliko pogrešno shvataju postojeću situaciju i raspo-loženje masa da „izgledaju kao da su upravo pali - Meseca".22

Kadeti koji su posetili Kornilova možda su ga savetovali da bude uzdržan, jer ih je još mučila sumnja u efikasnost jedno-stranog udara. Miljukov je kasnije tvrdio kako je upozorio Kornilova da nije trenutak za sukob s Kerenskim pošto predsednik vlade još uživa podršku u gubernijama.23 S druge strane, mnoge civilne i vojne ličnosti su potražile Kornilova u

170

Moskvi samo zato da bi mu izrazile svoju bezrezervnu po-dršku. Putilov i Višnegradski, koji su predstavljah Društvo za privredni oporavak Rusije, pristali su da vrhovnom ko-mandantu pruže vrlo opipljivu podršku u vidu zamašne fi- nansijske pomoći za uspostavljanje autoritarnog, isključivo nesocijalističkog režima.24

Kerenski je sa sve većom nelagodnošću očekivao Kornilov- ljev govor na Moskovskoj konferenciji, zakazan za 14. avgust. Hoće h general nastojati da koristi taj skup i izvrši pritisak na vladu da usvoji njegove predloge, ih će čak pokušati da navede Konferenciju da pruži podršku njegovim ličnim ambicijama? Nastojeći da odvrati Kornilova od preduzimanja bilo kakve akcije i da ga navede da svoje primedbe na Konferenciji ograniči na vojne operacije i stanje na frontu, Kerenski je 13. uveče poslao ministra saobraćaja Pjotra Jurenjeva u posetu Kornilovu. Pošto je bio nezadovoljan Kornilovljevim odgovorom Jurenjevu, sam Kerenski je kasnije u toku te večeri telefonirao generalu s istim upozorenjem, a svoj zahtev je ponovio i sledećeg jutra u Boljšom teatru, kada se Kornilov spremao da izađe za govornicu. Generalov odgovor je bio zagonetan: „Svoj ću govor održati na svoj način."

Na veliko olakšanje Kerenskog, Kornilovljev govor je bio srazmerno umeren. Pa ipak, bila je to prazna pobeda za Kerenskog. Sto se Kornilova tiče, prebacivanja Kerenskog predstavljala su dalju potvrdu, ako je to uopšte bilo potrebno, slabosti predsednika vlade.23 Osim toga, posle Kornilova je za govornicu izlazio, uz gromke izraze odobravanja, govornik za govornikom čije negodovanje zbog promena izazvanih revo-lucijom i neprijateljski stav prema Privremenoj vladi nisu ni u kom slučaju bili tako uzdržani

Moskovska konferencija se završila 15. avgusta uveče: kao prilika da se različiti elementi ruskog društva ujedine oko Privremene vlade, ona se pokazala kao potpun promašaj. Posle tog mučnog iskustva, Kerenski je postao svesniji svoje izolovanosti. „Teško mi je", žalio se on naglas u to vreme, „zato što se borim s boljševicima na levici i s boljševicima na desnici, a ljudi traže da se oslonim na jedne ili na drug e . . . Želim da idem srednjim putem, ali niko neće da mi pomogne."26 Kerenski je otišao iz Moskve s nerealnim utiskom o širini podrške desničarskom programu. Završetak Mos-kovske konferencije podudarao se talasom požara u fabri-kama, a nekoliko dana posle toga pala je Riga;27 ti događaji su, potpuno nezavisno od pritiska Kornilovljevih pristalica, naterali Kerenskog da ponovo razmotri pitanje strožih civilnih i vojnih mera. Na osnovu tih razmatranja Kerenski je, izgleda, na kraju zaključio da se nešto slično znatnom ograničenju političkih sloboda i zavođenju temeljnih represivnih mera, kakve je predviđao Kornilovljev program od 10. avgusta, ne može više odlagati, čak i kada bi takva akcija ubrzala odlučan raskid sa Sovjetom i masama. Sedamnaestog avgusta, teška srca, moramo pretpostaviti, on je sa Savinkovom razgovarao u tom smislu i dao mu uputstva za izradu nacrta konkretnih vladinih dekreta.28

Pa ipak, ako se sada Kerenski politički i približio Kornilovu, između njih dvojice je ostala jedna presudna razlika, a ona u velikoj meri objašnjava događaje koji su usledili: i Kerenski i Kornilov su videli u sebi (a ne u onom drugom) glavnu ličnost u novoj autoritativnoj vladi. Oni su više nego ikada ranije prezirali jedan drugoga i zazirah jedan od drugoga. Kerenski je bio rešen da koristi Kornilova u svoje ciljeve, dok je Kornilov gajio slične namere u pogledu Kerenskog. U međuvremenu, pripreme za državni udar desničarskih grupa u zemlji i na frontu bile su u punom zamahu, podstak- nute Moskovskom

171

konferencijom. Pozornica je bila pripremljena za konačni, presudni obračun.

Kornilov je posle Moskovske konferencije nastavio s kon- centrisanjem znatnog broja trupa s fronta oko Petrograda. Glavne jedinice upućene ka prestonici bile su Prva divizija donskih kozaka i Usurijska konjička divizija, obe u sastavu Krimovljevog Trećeg konjičkog korpusa.29 Ruska vrhovna voj-na komanda ubrajala je te snage u najdisciplinovanije i politič-ki najpouzdanije u celoj vojsci; tokom prve polovine avgusta te jedinice su počele da se prebacuju s rezervnih položaja na Rumunskom frontu u oblast Novosokolniki-Velikije Luki, oko trista milja (1 milja = 1609,33 m) od Petrograda i na direktnoj železničkoj liniji za prestonicu. Oko 20. avgusta Prva divizija donskih kozaka bila je prebačena na područje Pskova, otprilike na polovinu preostale udaljenosti od Petrograda. Is-tovremeno, podjednako elitna Divlja divizija, tako nazvana zato što su je sačinjavali uglavnom pripadnici gorštačkih ple-mena sa severnog Kavkaza, legendarno divljačni i svirepi u borbi, bila je pridodata Trećem korpusu i upućena s Jugo-zapadnog fronta u Dno, nešto istočnije od Pskova.30 Računalo se da u umirivanju prestonice eventualno pomognu i kozačke i udarne jedinice stacionirane duž Baltika. General A. M. Dolgorukov, zapovednik Prvog konjičkog korpusa, čija je baza bila u Finskoj, pozvan je 25. avgusta u Stavku - adi dogovora u vezi s planom da jedan od njegovih glavnih elemenata, Peta kozačka divizija, pođe na Petrograd sa severa, dok se jedinice Trećeg korpusa kreću ka prestonici s juga. Među ostalim naredbama o razmeštaju trupa koje su u ovo vreme slate iz Stavke bila je i zapovest da se Revalski „udarni bataljon smrti" uputi u Carsko Selo.31

Koliko se može zaključiti iz nepotpunih i ponekad prio- tivrečnih podataka, istovremeno s približavanjem trupa s fronta Glavni komitet Saveza oficira i Vojna sekcija Repub-likanske centrumaške i vojne lige razrađivali su složen plan za desničarski puč u Petrogradu.32 Taj plan je, izgleda, bib povezan s nizom skupova za prikupljanje priloga, koje je rukovodstvo Petrogradskog sovjeta zakazalo za nedelju, 27. avgusta, na dan polugodišnjice februarske revolucije. Zave- renici su pretpostavljah da će skupovi biti' praćeni neredima koji bi se mogli iskoristiti kao opravdanje za proglašavanje ratnog stanja, razbijanje boljševičkih organizacija, rasturanje Sovjeta i zavođenje vojne diktature. Da ta prilika ne bi prošla bez odgovarajućih izgreda, trebalo je da desničarska štampa stvori atmosferu političke napetosti u prestonici, a da agitatori predstavljena kao boljševici obilaze fabrike i huškaju radnike. Zaverenici su se dogovorili da, ako im ništa drugo ne preostane, sami izvedu levičarski ustanak; u tom času bi voj-ne snage usmerene sa svih strana na prestonicu bile pozvane da zavedu red i uspostave nov, čvrst režim.33

Kako se dan određen za akciju približavao-, Glavni ko-mitet Saveza oficira je pod raznim izgovorima koncentrisao u Petrogradu neuobičajeno vehki broj Kornilovu odanih oficira. Načelnik generalštaba je 22. avgusta naložio štabovima pešačkih, konjičkih i kozačkih divizija na svim frontovima da pošalju u Mogiljev po tri oficira, navodno rada' upućivanja u rukovanje novim engleskim protivrovovskim minobacačima. U stvari, ti oficiri' su po dolasku u Stavku dobili uputstva, pa su odmah zatim upućeni u Petrograd.34

Nije jasno u kojoj je meri vlada bila upoznata s tim delatnostima. Početkom avgusta Kerenski je od eserovskog Cen-tralnog komiteta primi'o jedan zabrinjavajući izveštaj o radu Saveza oficira.35 Posle Moskovske državne konferencije pred-

172

sednik vlade je bio opsednut strahom od zavera koje se protiv njega kuju u Stavki; na njegove uporne zahteve, vlada je odlučila da zabrani Savezu oficira da koristi' štapski novac za finansiranje svojih delatnosti, da preseli Glavni komitet Saveza iz Mogileva i da uhapsi neke od njegovih najaktivnijih članova.36 Takođe je teško ustanoviti u kojoj je meri sam, Kornilov bio upleten u planove svojih ekstremističkih pristalica. Da li su možda Kornilovljeve pripreme da se ne-posredno umeša u nacionalnu politiku i njegova podrška des-ničarskoj aktivnosti u prestonici poticale iz iskrenog uverenja, koje su pothranjivah' zaverenici iz njegove okoline, da boljševici samo što nisu digli narodni ustanak, koji vlada neće moći da uguši? Svedočanstva o tome nisu jasna. Ima po-dataka da je u to vreme Kornilov još gajio nade da će Kerenski i'pak uvideti potrebu za čvršćom vladam oslobođenom uticaja Sovjeta i da će sarađivati u njenom uspostavljanju.

Kornilovljeve nade da će Kerenski pokazati spremnost za saradnju donekle su bile potkrepljene i razgovorima vođenim u Mogilevu između generala i pomoćnika ministra rata Savinkova, koji je predstavljao predsednika vlade, tokom popodneva i večeri 23. avgusta i sledećeg jutra.37 Ti razgovori su se ticali niza osetljiVih pitanja u odnosima između Kornilova i Kerenskog. Jedno od najvažnijih bilo je šta će biti s onim tačkama Kotrnilovljevog programa koje su se odnosile na pozadinu, a koje je Kerenski odbacio 10. avgusta. Do tog vremena bili su izrađeni nacrti dekreta o uspostavljanju vojne kontrole nad civilnim službama, koje je Savinkov pripremao po nalogu Kerenskog od 17. avgusta. U cehni, oni' su obuhvatili mnoge Kornilovljeve zahteve; Kornilov se, izgleda, saglasio s njima, a Savinkov je izrazio uverenje da će biti usvojeni „kroz nekohko dana". Pitanje koje se ticalo obe strane bilo je kako će vlada reagovati na buru negodovanja koju će ti dekreti neminovno izazvati u narodu. Savinkov je primetio, nesumnjivo zato što je to priželjkivao, da bi se boljševici, a možda i Savjet, pobunili protiv njih i da bi se vlada nemilosrdno obračunala s takvom opozicijom. Da bi se položaj vlade učvrstio pred upuštanje u taj opasni poduhvat, Savinkov je predložio da se Treći korpus uputi u prestonicu i stavi na raspolaganje Ministarstvu rata. Osim toga, on je zahtevao da se „iz političkih razloga" reakcionarni general Krimov smeni s položaja komandanta Trećeg korpusa, a da se pre nego što taj korpus pođe u prestonicu Divlja divizija zameni nekom regularnom konjičkom divizijom.38

Kornilov je u to vreme pristao na te uslove, mada ih je kasnije jednostavno prenebregnuo. U stvari, vlada je sankci-onirala razmeštanje trupa koje je vrhovni komandant započeo na svoju ruku nekohko nedelja ranije. Bilo je dogovoreno da Kornilov obavesti telegramom Savinkova dva dana pre nego što Treći korpus stigne na odredište, pa da vlada tada proglasi ratno stanje u Petrogradu, a zatim izda nove propise.39

Savinkov i' Kornilov su postigli taj preliminairni sporazum u svom prvom razgovoru 23. avgusta posle podne, uprkos tome što sastanak na početku nije mnogo obećavao. Kornilov se žalio na socijaliste iz Sovjeta u kabinetu, a Kerenskog lično zasipao je grdnjama. Savinkov je kasnije zapisao da je Kornilov otvoreno izjavio da je Privremena vlada jednostavno „nesposobna da vodi čvrstu politiku" i da „za svaki korak u tom pravcu treba platiti jednim delom otadžbine".40 Ali Kornilovljevo raspoloženje se znatno popravilo pošto je pročitao Savinkovljeve nacrte dekreta i dobio ovlašće- nje da uputi trupe u Petrograd.41 Tako, kada je Savinkov osudio Savez oficira i zatražio od Kornilova da zabrani svom štabu da

173

ga materijalno pomaže, kao i da natera Glavni komitet da svoju delatnost prebaci u Moskvu, Kornilov se s time složio.

Još jedno sporno pitanje koje je sada rešeno- bilo je da li će glavnu vlast nad Petrogradskim vojnim okrugom imati vlada ili generalštob. U jednom telegramu poslatom Keren-skom 19. avgusta, Kornilov je ponovo istakao da želi' da voj-nici Petrogradskog garnizona budu stavljeni pod njegovu ne-posrednu komandu. Telegrafišući vladi nekoliko dana kasnije da je izvesti o padu Rige, on je ponovio taj zahtev.42 Isto-vremeno, Kornilov je insistirao da se još veći broj garnizonskih vojnika uputi na odbrambene položaje na Severnom frontu. Uklanjanje radikalizovanih vojnika iz prestonice bio je, razume se, jedan od vladinih ciljeva još od julskih dana. Stoga je vlada rado prihvatila Kornilovljev zahtev, pa je krajem avgusta znatan broj vojnika bio prekomandovan iz prestonice na front. Stavljanje svih garnizonskih vojnika pod Kornilovljevu vlast predstavljalo je, međutim, nešto sasvim drugo; da je to bilo učinjeno, Kerenski je kasnije primetio, „mogli bismo biti pojedeni svakog časa".43 Otuda je Savinkov dobio uputstva da u Mogilevu nagovori Kornilova da prihvati zapovedništvo nad Petrogradskim vojnim okrugom, ali bez trupa koje se nalaze u samom gradu i njegovim predgrađima. Kada je to pitanje bilo pokrenuto na polovini pregovora između Savinkova i Kornilova, ovaj se bez mnogo opiranja saglasio sa Savinkovljevim predlogom.

Pri kraju razgovora, Savinkov je upitao generala Kornilova o njegovom stavu prema vladi. Kornilov je sa sumnjivom iskrenošću izrazio svoju odanost Kerenskom.44 Ipak, Sa- vinkovljeva peseta je mogla navesti Kornilova na pomisao da su događaji najzad nagnali Kerenskog da prihvati njegova gledišta, te da stoga možda i neće biti neophodno da se koristi sila protiv vlade. U svakom slučaju, Kornilov je imao razloga da oseti olakšanje i bude ohrabren — ako i bude nekih drugih problema u vezi s uspostavljanjem snažne nacionalne vlade u Petrogradu, oslobođene uticaja socijalista iz Sovjeta, a pod kontrolom vojske, pouzdane trupe pod nepokolebljivim Krimovom bi'će u položaju da ih reše. Sastanci u Mogilevu su morali predstavljati olakšanje i za Savinkova: činilo se da će Kornilov i Kerenski najzad usaglašeno raditi na uspostavljanju reda — što je bio cilj kome je Savinkov sve vreme težio. Izgledalo je da ima nade da se pretnja boljševizma i uplitanje Sovjeta uskoro dokrajče i' da se Rusija posveti glavnom zadatku oživljavanja ratnih napora.

Uskoro po Savinkovljevom odlasku u Petrograd, 24. av-gusta uveče, general Krimov je dobio uputstvo od Kornilova da pođe na Petrograd ako dobije vest o „boljševičkom ustanku", a zatim je otišao iz Mogileva da bi bio sa svojim vojnicima.45

Sledećeg dana Treći korpus je bio stavljen u stanje pripravnosti, a Krimov je sastavio naredbu koju će vojnici razdeliti kada uđu u prestoni'cu. U toj naredbi Krimov je stavljao celokupni Petrogradski vojni okrug, uključujući Finsku i Kronštat, pod strog ratni zakon. Morao se poštovati policijski' čas od 7 uveče do 7 ujutro. Sve radnje s izuzetkom apoteka i prodavnica namirnica morale su biti zatvorene. Štrajkovi i skupovi bilo kakve vrste bih su zabranjeni'. Civili koji poseduju vatreno oružje bih su obavezni da ga odmah predaju. Zavedena je stroga cenzura svih časopisa. Lica uhvaćena u kršenju bilo kojeg od tih propisa (s izuzetkom onog o cenzuri) imala su biti streljana. „Upozoravam svakoga", podvlačio je Krimov u naredbi, „da po naređenju vrhovnog komandanta vojnici neće pucati u vazduh."4lj

174

U noći 25. avgusta Krimov je dobio dodatno naređenje da sledećeg jutra krene na sever. Generalu Klembovskom ko-mandantu Severnog fronta, naloženo je da se Usurijska konjič-ka divizija, koja se još uvek nalazila u oblasti Velikije Luki, ukrca na vozove koji će poći u prestonicu preko Pskova, Narve i Krasnoga Sela. Trebalo je da drugi glavni elementi Trećeg korpusa — Divlja divizija u mestu Dno i Prva divizija donskih kozaka u Pskovu — istovremeno otputuju u prigradska naselja — Carsko Selo i Gačinu. Osim toga, sve veće jedinice Trećeg korpusa dobile su raspored za vojnu okupaciju Petrograda. Divlja divizija je, uprkos Kornilovljevom obećanju Savinkovu, trebalo da okupira rejon Aleksandra Nevskog i Moskovski, Roždestvenski' i Litejnski rejon, da razoruža radnike i sve vojnike Petrogradskog garnizona izuzev personala kadetskih akademija, da organizuje stražarsku i patrolnu službu, preuzme odgovornost za čuvanje zatvora, zaposedne železničke stanice i da, koristeći' sva potrebna sredstva, uguši svaki izgred ili akt nepokornosti. Istovremeno, Kornilov je uputio prethodno dogovoreni telegram Savinkovu: „Korpusi će biti na položajima u predgrađima Petrograda 28. avgusta uveče. Zahtevam da se 29. avgusta u Petrogradu proglasi ratno stanje."47

Dok se Savinkov pripremao da nove dekrete o kontroli nad civilima stavi na glasanje u kabinetu, desni ekstremisti u Petrogradu, koji su ili zaboravili na dogovor postignut između Savinkova i Kornilova ili su ga jednostavno ignorisali, uporno su nastavljali da pripremaju puč. Desničarska štampa je svakodnevno donosila upozorenja o „pokoljima" na koje će levičari navodno nahuškati ljude 27. avgusta. U Sovjetu su i većinski socijalisti i boljševici bili podjednako zabrinuti zbog mnogih izveštaja o pozivima na ustanak koje radnicima upućuju „nepoznati ljudi u vojničkim pelerinama".

U tom trenutku desio se neočekivan niz događaja koji je razbio svaku iluziju da će Kornilov i Kerenski sarađivati i koji je istovremeno podrio pripreme za puč. Sve je počelo 22. avgusta jednim sastankom u Zimskom dvorcu između Kerenskog i Vladimira Nikolajeviča Ljvova, dobronamernog, ali naivnog i nametljivog nespretnjakovića koji je bio glavni zastupnik Svetog sinoda u prvom i drugom poslefebruarskom kabinetu i ničim se inače nije isticao. Ljvov je mislio, kao i mnogi industrijski, poslovni' i zemljoradnički vođi u Moskvi, s kojima je održavao veze, da Rusija može opstati jedino ako se mirnim sredstvima obrazuje „nacionalni kabinet" koji bi upravljao prema zakonu i redu i u koji bi ušli predstavnici svih značajnijih patriotskih grupa. Za razliku od mnogih vatrenih pristalica Kornilova, Ljvov je zadržao izvesno poštovanje za Kerenskog, s kojim je sarađivao u Dumi i u kabinetu. On je mislio da i Kerenski' i Kornilov nesebično rade nas ostvarenju istog cilja — uspostavljanju autoritarnog režima. Preneražen vešću da se u Stavki vrše pripreme za preuzimanje vlasti, Ljvov je smatrao svojom dužnošću da učini sve što može da otkloni sukob i'zmeđu predsednika vlade i vrhovnog komandanta. Preuzevši ulogu posrednika između njih dvojice, Ljvov je pohitao u Petrograd, gde ga je Kerenski primio na razgovor 22. avgusta uveče.48 Tvrdeći tajanstveno da je došao u ime „izvesnih prilično snažnih grupa"* Ljvov je crnim bojama naslikao položaj vlade i ponudio se da izvidi kakvo je mišljenje glavnih političkih ličnosti, verovatno na prvom mestu Kornilova, o osnovi na kojoj bi se mogla obrazovati „nacionalna" vlada.Ako se može verovati prikazu tog razgovora u Ljvovlje- vim memoarima, Kerenski je u svom odgovoru dao Ljvovu odrešene ruke da vodi' političke pregovore u njegovo ime,

175

nagoveštavajući čak svoju spremnost da ustupi nekom dru-gom položaj predsednika vlade.49 Kerenski je kasnije odlučno poricao Ljvovljevu verziju tog razgovora i ponudio drukčije tumačenje: podozrevajući od početka da je Ljvov umešan u neku zaveru i videći u njegovom predlogu priliku da obelodani namere svojih neprijatelja, on se nije suprotstavio zamisli da Ljvov povede nezvanične razgovore — ništa više.50

Verovatniji od ta dva prikaza je onaj koji daje Kerenski. Nema drugih svedočanstava da je Kerenski u bilo koje vreme bio stvarno voljan da deh vlast s Komilovom; osim toga, s obzirom na to da je Kerenski bio stalnoi opsednut strahom od zavere, ima izvesne logi'ke u njegovoj tvrdnji da je hteo da iskoristi Ljvova u obaveštajne svrhe. Što se Ljvovljeve verzije tiče, teško je reći da li je on u svom oduševljenju pogrešno razumeo Kerenskog ih je, ponet svešću o vlastitoj važnosti i uveren da se mora hitno delovati, svesno prekoračio svoja ovlašćenja, a zatim pokušao da to prikrije.51

U svakom slučaju, Ljvov je odmah otputovao iz Petrogra-da u Moskvu, gde je proneo glas da je Kerenski spreman da rekonstruiše vladu, obrazuje „nacionalni kabinet" i, ako je potrebno, podnese ostavku, a zatim je pošao prvim sledećim vozom u Mogilev i stigao u Stavku 24. avgusta. Od samog početka razgovora s Kornilovom, Ljvov je verovatno ostavio utisak da ga je Kerenski ovlastio da pomogne u obrazovanju novog kabineta bilo uz učešće Kerenskog bilo bez njega. Sa- stavši se prvi put s Kornilovom 24. avgusta uveče, on je zatražio od generala da izloži svoje mišljenje o karakteru i sastavu nove vlade. Kornilovljev prvi odgovor bio je neod-ređen, delimično bez sumnje i zbog toga što još nije bio upitao Zavojka za savet. Jasno je, međutim, da je za Kornilova, a još više za ekstremiste kao što je bio Zavojko, Ljvovljev dolazak u Stavku odmah posle Savinkovljeve posete predstavljao još jedan znak slabosti Kerenskog i njegove spremnosti na ustupke.52 Značajno je da su sada Zavojko i drugi desničarski vođi u Mogilevu počeli intenzivne i otvorene razgovore o kandidatima za ministarske položaje u novoj vladi.

U drugom razgovoru s Ljvovom, koji je vođen 25. avgusta i kome je prisustvovao Zavojko, Kornilov je neuvijeno izložio svoje zahteve. U Petrogradu će morati da se proglasi ratno stanje, izjavio je on. Vrhovni komandant vojske, „bilo ko da je to", mora dobiti i vrhovnu civilnu, a ne samo vojnu vlast u svim delovima zemlje. U novoj vladi, nastavio je Kornilov, bilo bi mesta za Kerenskog kao ministra pravosuđa i Savinkova kao ministra odbrane. Radi njihove vlastite bezbednosti, zahtevao je on, obojica treba da dođu u Mogilev najkasnije do 27. avgusta. Kada je Kornilov pomenuo Kerenskog kao eventualnog ministra pravosuđa, Zavojko je „tonom kojim se učitelji obraćaju đacima", kako kaže Ljvov, nabusito odbacio tu ideju, predlažući umesto toga da Kerenski bude zamenik predsednika vlade.53

To što se ti uslovi nisu Ljvovu učinili neobični jasno svedoci o njegovoj prostodušnosti. On je u odgovoru jedino predložio da se vodeće ličnosti' iz kadetskih, industrijskih i poslovnih krugova pozovu u Mogilev da učestvuju u obra-zovanju nove vlade. Uprkos tome, neke primedbe koje je Zavojko izrekao kada se Ljvov spremao da uđe u voz i vrati se u Petrograd probudile su u njemu sumnje o verovatnoj sudbini Kerenskog u slučaju da se zaista preda u ruke Stavke; Zavojko je uzgred rekao: „Kerenski će biti potreban kao ime za vojnike desetak dana, a potom će biti ehminisan."54

Kasno po podne 26. avgusta, umoran ali očigledno žara neumanjenog rezultati'ma svojih pregovora, Ljvov se vratio u Zimski dvorac da podnese izveštaj Kerenskom. Nešto pre

176

nego što je predsednik vlade primio Ljvova, Savinkov je s punim uverenjem tvrdio Kerenskom da će mu Kornilov pružiti svu mogućnu podršku. To objašnjava reakciju Kerenskog kada mu je Ljvov uslužno izložio Kornilovljeve uslove, zatražio da ih odmah iznese pred vladu i počeo ga zabrinuto nagovarati da u interesu spasavanja vlastitog života brzo ode što dalje od Petrograda! Misleći da se Ljvov šali, predsednik vlade se grohotom nasmejao. „Ovo nije vreme za šalu", primetio je Ljvov, moleći Kerenskog da popusti Komilovu.

Kerenski je kasnije priznao da je u tom trenutku shvatio da hoda gore-dole po svom kabinetu, nesposoban da razume šta se dešava. Preneražen, on je zatražio da njegov posetilac stavi na hartiju Kornilovljeve zahteve, što je Ljvov spremno učinio.55

Osim toga, Kerenski je, nastojeći da dobije dalju potvrdu Kornilovljevog izdajstva i čvršću osnovu za pokretanje postupka protiv njega, zatražio da razgovara neposredno s Kornilovom preko teleprintera. Ono što je usledilo ujedno je jedan od najtragičnijih, najsmešnijih i sada već najpoznatijih trenutaka u ruskoj politici 1917. godine. Ta epizoda baca toliko svetlosti da zaslužuje da se podrobnije rekonstruiše. Za direktan razgovor s Kornilovom bilo je potrebno koristiti uređaje za vezu u Ministarstvu rata. Ljvov je pristao da se tamo nađe s Kerenskim u pola devet. Ljvov je zakasnio na sastanak, ah to nije omelo predsednika vlade,^ koji je sada već bio na ivici histerije; on je poslao poziv Kornilovu i jed-nostavno se pravi'o kao da je Ljvov pored njega:

Kerenski: „Dobar dan, generale. Na aparatu su V. N. Ljvov i Kerenski. Molimo vas da potvrdite izjavu da Kerenski treba da postupi prema onome što je preneo Vladimir Nikolajevič."

Kornilov: „Dobar dan, Aleksandre Fjodoroviču; dobar dan, Vladimire Nikolajeviču. Potvrđujući ponovo svoje viđenje sadašnjeg stanja u zemlji i u vojsci, koje vam je V. N. preneo na moju molbu, ponovo izjavljujem da događaji iz proteklih dana, kao i oni do kojih će po mom predviđanju doći, neodložno zahteva ju definitivnu odluku u najkraćem mogućnom vremenu."

Kerenski: „Ja, Vladimir Nikolajevič, pitam vas da li je nužno postupiti po onoj definitivnoj odluci koju sam, na vaš zahtev, preneo privatno Kerenskom. Aleksandar Fjodorovič okleva da mi ukaže puno poverenje bez vaše lične potvrde."

Kornilov: „Da, potvrđujem da sam vas zamolio da prenesete Aleksandru Fjodoroviču moju hitnu molbu da dođe u Mogilev."

Kerenski: „Ja, Aleksandar Fjodorovič, shvatam vaš odgovor kao potvrdu reči koje mi je preneo V. N. Učiniti to i otići odavde danas nije mogućno. Nadam se da ću otputovati sutra. Je li nužno da Savinkov ide?"

Kornilov: „Usrdno vas molim da Boris Nikolajevič dođe s vama. Ono što sam kazao Vladimiru Nikolajeviču odnosi se u istoj meri na Savinkova. Ozbiljno vas molim da ne odložite vaš dolazak dalje od sutrašnjeg dana. Verujte mi da me jedino moje osećanje odgovornosti trenutka navodi da budem tako uporan u svojoj molbi."

Kerenski: „Treba li da dođemo jedino u slučaju da izbije ustanak, o čemu ima glasina, ili u svakom slučaju?"

Kornilov: ,,U svakom slučaju."Kerenski: „Zbogom. Uskoro ćemo se videti."Kornilov: „Zbogom."56

Može se lako zamisliti kakvcv je neobuzdano likovanje nastalo u Stavki posle tog razgovora; gajene su nade da će Kerenski bez borbe pristati na obrazovanje nove vlade s Kor-nilovom na čelu. U međuvremenu,, činilo se da se ostvaruju najgore bojazni Kerenskog. Mada je razgovor preko teleprin-

177

tera konkretno potvrdilo samo to da Kornilov želi da Kerenski i Savinkov dođu u Mogilev, Kerenski je sada zaključio da su mu podvalili i da Stavka hoće da ga se reši. Mnoštvo nesređenih misli rojilo mu se u glavi. On je tokom prethodne nedelje skrenuo udesno, što će ga, ukoliko se u celosti obelodani, ozbiljno kompromitovati u očima umerenih socijalista. Zar bi onda bilo razborito oslanjati se na njihovu podršku u sukobu s Kornilovom? I kako bi prevrtljive petrogradske mase, upravo oni elementi koje je želeo da obuzda, reagovale na tu novu krizu? One bi se nesumnjivo dale mobilisati za borbu protiv Kornilova. Ah zar to ne bi samo po sebi dovelo do preporoda levi'ce? Zar boreći se protiv Kornilova ne bi išao protiv samoga sebe i potkopao nade za uspostavljanje mira i borbene sposobnosti vojske?

Razmišljajući tako, Kerenski je izgleda zaključio da bi bilo najmudrije da unapred onemogući Kornilovljevim pristalicama u kabinetu da se na njegovu štetu sporazumeju s generalom, da levicu drži u neznanju o novonastaloj krizi i da ukloni Kornilova s položaja vrhovnog komandanta — i to pre nego što Treći korpus dopre do periferije Petrograda. U stvari, gotovo dvadeset četiri časa štampa, pa čak ni rukovodstvo Sovjeta nisu bill obavešteni o novom zapletu između Kerenskog i Kornilova.

Kasno u noći' 26. avgusta, pošto je naredio da se Ljvov zatvori u jednoj sporednoj prostoriji u Zimskom dvorcu, Ke-renski se konsultovao sa svojim najbhžim saradnikom Nje- krasovom, kao i sa Savinkovom i drugim visokim funkcionerima iz Ministarstva rata. Zatim je prekinuo jedan sastanak kabineta u Malahitskoj dvorani (i'ronično je što su ministri upravo u tom času razmatrah Savinkovljeve dekrete) i saopštio vest o Kornilovljevom „izdajstvu". Kao- dokaz, on je pročitao naglas traku sa svojim razgovorom s generalom i dao je svi'ma na uvid. Kerenski je onda zatražio od ministara neograničena ovlašćenja da se suprotstavi opasnosti kako nađe za shodno. On je primetio da novonastala situacija može zahtevati „promene u kabinetu"; s obzirom na ono što je usledilo, Kerenski je izgleda imao na umu mogućnost obra-zovanja jednog direktorij uma (snažnog nacionalnog izvršnog tela sastavljenog od svega nekoliko istaknutih vođa, sličnog onome koje je postojalo u Francuskoj od 1795. do 1799. go-dine). Svedočanstva o onome što se potom zbilo nisu jasna. Izgleda da su se kadeti Kokoškin i Jurenjev, već duže vremena nezadovoljni vodstvom Kerenskog i zabrinuti da će zloupotrebiti „vanredna ovlašćenja", žestoko usprotivili, zapretivši ostavkom ako se njegov predlog prihvati. Većina članova ka-bineta je, međutim, podržala predsednika. Da bi ostavili Ke-renskom potpuno odrešene ruke u obrazovanju nove vlade, ministri su uviđavno podneli ostavke. On ih je, izgleda, pri-hvatio, ali je zamolio članove kabineta da do obrazovanja nove vlade ostanu na svojim položajima kao- „vršioci dužnosti ministara". To je odbio jedino Kokoškiin.57

Taj poslednji zvanični sastanak druge koalicije potrajao je do 4 časa ujutro (27. avgusta). Posle toga Kerenski je poslao oštar telegram Kornilovu, naređujući' mu da prepusti svoj položaj načelniku štaba Lukomskom i odmah dođe u Petrograd. Po primitku tog telegrama u Mogilevu četiri sata kasnije, zaprepašćeni Lukomski je odmah telegrafski odgo-vorio: „Suviše je kasno da se zaustavi operacija započeta uz vašu saglasnost... Da biste spasli Rusiju, morate biti uz Kor-nilova. .. Kornilovljevo smenjivanje bi izazvalo užase kakve Rusija još nije vi'đela... Ja ne mogu da prihvatim položaj generala Kornilova."58

178

Odgovor Lukomskog je, razume se, razbio nade Keren-skog da će brzo ukloniti Kornilova i sprečiti da sukob izbije u javnost. Osim toga, frontovske trupe koje je uputio Kornilov i' dalje su se približavale Petrogradu. Stoga je u podne 27. avgusta Kerenski počeo da vrši pripreme za odbranu prestonice; u vezi s time, naredio je da se u Petrogradu proglasi ratno stanje, a da Savinkov, na koga se mogao osloniti da će se boriti s krajnjom levicom kao i' s Kornilovom, preuzme dužnost generalnog guvernera Petrograda, zaduženog za opšti nadzor nad vojnim pripremama. Kerenski je pripremio i izjavu o krizi, čije je puštanje u javnost bilo odloženo za nekoliko časova dok su najpre Savinkov, a zatim Maklakov bezuspešno pokušavali da preko teleprintera nagovore Kornilova da se povuče sa svog položaja.59 U međuvremenu, Kerenski je pokušavao da odvrati Kornilovljeve trupe od prestonice. „Naređujem da se svi ešaloni' koji se kreću prema Petrogradu i njegovim predgrađima zaustave i vrate na svoje ranije položaje — Petrograd je potpuno miran i nikakav ustanak se ne očekuje", pisalo je u telegramu koji je on sad poslao zapovedniku Severnog fronta, zapovedni'ku Trećeg korpusa, Kornilovu i drugima.60

Na tu naredbu se niko nije obazirao. I tako je kasno po podne izjava Kerenskog bila objavljena, a jedna kopija poslata Kornilovu. Kada se sve uzme u obzir, taj proglas je bio srazmerno uzdržan. Kretanje neprijateljski raspoloženih trupa s fronta prema prestonici nije bilo ni pomenuto. Javnost je bila jednostavno obaveštena da je Kornilov uputio Ljvova Privremenoj vladi sa zahtevom da mu preda celokupnu civilnu i vojnu vlast, da taj či!n izražava želju izvesnih krugova za „uspostavljanjem režima suprotnog tekovinama revolucije" i da je, s obzirom na to, vlada ovlastila Kerenskog da preduzme hitne i odlučne protivmere. Među njima su, objavljivalo se, smenjivanje Kornilova i' proglašenje ratnog stanja u Pet-rogradu.61

Kao što je pesnikinja Zinaida Gipijus zapisala u to vreme u svoj dnevnik, Komilovljeva prva reakcija na tu izjavu „morala je biti da je neko potpuno poludeo; sledećeg trenutka mora da se razbesneo".62 Kornilov nije ni poslao Ljvova niti je, koliko je njemu bilo poznato, pretio vladi. Kasno te noći Zavojko je sastavio žučan, mada tipično nevešto sročen odgovor, koji' je bio poslat svim vojnim zapovednicima i odmah pročitan novinskim izveštačima; u njemu se, između ostalog, govorilo:

Prvi đeo telegrama ministra pređsednika vrvi od laži. Nisam ja poslao Vladimira Ljvova Privremenoj vladi, nego je on stigao k meni kao izaslanik ministra predsednika... Tako je došlo do velike provokacije koja dovodi u opasnost sudbinu domovine.

179

Ruski narode! Naša velika otadžbina umire. Čas njene smrti je blizu. Prinuđen da govorim otvoreno, ja, general Kornilov, izjavljujem da Privremena vlada pod pritiskom boljševičke većine u sovjetima deluje u punom skladu s planovima nemačkog generalštaba, a ujedno i s predstojećim iskrcavanjem neprijateljskih snaga na obali Rige; ona uništava vojsku i podriva same temelje zemlje.

Mučno predosećanje neminovne propasti zemlje nalaže mi da u ovom zloslutnom trenutku pozovem ruski narod da pritekne u pomoć domovini na umoru...

Ja, general Kornilov, sin kozačkog seljaka, izjavljujem da za sebe ne želim ništa izuzev očuvanja Velike Rusije i zavetujem se da ću preko pobede nad neprijateljem dovesti narod do Ustavotvorne skupštine, na kojoj će sam odlučiti o svojoj sudbini i izabrati svoj novi oblik uprave...

27. avgust 1917.General Kornilov63

Pošto je izdao tu objavu rata, Kornilov je naredio svojim potčinjenima da nastave pokret snaga duž železničkih iinija za Petrograd. Generalovo uverenje da će vojnici Trećeg korpusa slediti svoje zapovednike činilo se u to vreme opravdano. Ešaloni DiVlje divizije ukrcali su se u vozove u Dnu 27. avgusta i počeli svoje napredovanje ka prestonici; sle- dećeg jutra čeoni delovi divizije približili su se Viriti. U me-đuvremenu, Usurijska konjička divizija je došla do Pskova i' produžila u pravcu Narve-Jamburga, dok se Prva divizija donskih kozaka prebacila iz Pskova u Lugu.64

Znatan deo visoke vojne komande sada je požurio da iz-razi svoju solidarnost s Kornilovom. Među onima koji su to učinili bili su komandant Severnog fronta general Klem- bovski, komandant Zapadnog fronta general Balujev, zamenik komandanta Rumunskog fronta general Ščerbatov i komand-ant Jugozapadnog fronta general Denikin. Denikin je telegrafisao Kerenskom:

Na konferenciji sa članovima Privremene vlade održanoj 16. jula istakao sam da je celim nizom vojnih propisa vlada uništila i korumpirala vojsku i bacila u blato naše bojne zastave... Danas sam primio vest da se general Kornilov smenjuje s položaja vrhovnog komandanta zato što je postavio izvesne zahteve koji bi još mogli spasti zemlju i vojsku. Smatrajući to vladinim povratkom na raniju politiku sistematskog uništavanja vojske i, sledstveno tome, zemlje, dužnost mi je da obavestim vladu da joj se na tom putu neću pridružiti.65

13 193

Glavni komitet Saveza oficira uputio je telegrame šta-bovima suvozemnih i pomorskih snaga u kojima se izjavljivalo da Privremena vlada „ne može više ostati na čelu Rusije" i zahtevalo od svih oficira da budu čvrsti i nepokolebljivi „u svojoj podršci Kornilovu".66

Dvadeset osmog avgusta cene na petrogradskoj berzi su naglo skočile u očekivanju Kornilovljeve pobede. Mnogim vladinim funkcibnerima položaj Kerensikog se činio bezna- dežnim. Za zloslutne izveštaje koji su sada kružili tipičan je telegram koji je predstavnik Ministarstva spoljnih poslova u Mogilevu, knez Grigorij Trubecki, uputio Tereščenku. Tru- becki je javljao: „Trezvena procena situacije navodi nas da priznamo da će ceo komandni kadar, ogromna većina oficira i najbolje borbene jedinice u vojsci slediti Kornilova. U pozadini, cela kozačka vojska, većina vojnih učilišta i najbolje borbene jedinice će preći na stranu Kornilova. Toj fizičkoj snazi treba dodati superiornost vojne organizacije nad slabošću vladinih organa... Većina narodnih i gradskih masa je postala ravnodušna prema postojećem poretku i pokoriće se fijuku bilo čijeg bi'ča."67

Kasniji događaji su pokazali koliko je pogrešna bila ta procena situacije. Socijalistički vođi, koji su imali bolje čulo za raspoloženje masa, bili su gotovo od samog početka Korni-lovljeve krize sigurni da će snage koje teže stvaranju stroge vojne diktature biti konačno poražene.68 Cak može biti da je, kao što se Suhanov seća, među političkim vođima tesno povezanim s radnicima i vojnicima vest o Kornilovljevom približavanju izazvala osećanje „olakšanja... uzbuđenja, us-hićenja i radosti oslobođenja". Probuđene su nade da, će re-volucionarna „demokratija dobiti novu srčanost, a revolucija brzo naći svoj zakoniti put".69 Ah teško bi se moglo reći da je to bilo i raspoloženje Kerenskog. Dok se činilo da Kornilovljeve kolone, predvođene Klimavom, stežu Petrograd u mengele i da se snage desnice i levice spremaju za neposredan obračun, predsednik vlade je najzad shvatio dubinu vlastite izolovanosti. Našavši' se između dve vatre i u -očekivanju odmazde bez obzira na to ko pobedi, Kerenski je pao u oča-janje; činilo se da se bliži kraj njegove političke karijere.

8.

BOLJŠEVICI I PORAZ KORNILOVA

Kada su se Petrograđani probudili u nedelju 27. avgusta, na dan određen za proslavu polugodišnjice februarske revo-lucije, bilo je gotovo savršeno lepo vreme: prijatno, toplo, a vazduh kristalno bistar. Plakate ispisane krupnim slovima i istaknute na prometnim mestima u gradu podsećale su građane na skupove za prikupljanje priloga zakazane za taj dan u najvećim koncertnim dvoranama i salama za skupove u prestonici. U jutarnjim listovima nije bilo nikakvog nagoveštaja o otvorenoj borbi koja je izbila između Kornilova i Kerenskog. Naslovna strana lista Izvestija bila je posvećena apelu za pri-loge za izdržavanje Sovjeta: „Dužnost svakog radnika, vojnika i seljaka, dužnost svakog odgovornog građanina u ovim kritičnim crnim danima jeste da pruži podršku legitimnom organu sveruske revolucije", oglašavao je naslov. Već drugi dan uzastopce Rabočij je upozoravao radnike i vojnike da ne reaguju na provokativne pozive na revolucionarnu akciju. „Mračnjaci proturaju glasine o ustanku predviđenom za danas, koji je navodno organizovala naša partija", pisao je list. „Centralni komitet moli radnike i vojnike da ne nasedaju provokacijama, da ostanu uzdržani i mirni, i da danas ne učestvuju ni u kakvoj akciji."

Većina vrhovnog rukovodstva Sovjeta provela je nedelju pre podne obilazeći petrogradske rejone i držeći govore na skupovima za prikupljanje sredstava. Pred podne, Institutom Smoljni, ranije ekskluzivnim internatom za devojke iz ple-mićkih porodica, koji je od početka avgusta služio kao glavno sedište Sovjeta,1 počeli su kružiti neodređeni glasovi o raskidu između Kornilova i Kerenskog. Tek u toku popodneva delegati u Sovjetu su postali svesni opasnosti s kojom je vlada suočena. Tek tada su vođe partija predstavljenih u Sovjetu počeli skupljati svoje kolega na hitne sastanke frakcija. A tek u pola dvanaest te noći, više od dvadeset četiri časa po-

1S*

195što je Kerenski zaključio da Kornilov namerava da zbaci vladu, Sveruski izvršni komiteti su se sastali na zatvorenom za-jedničkom zasedanju da razmotre krizu.

Okupljeni u veličanstvenoj, visokoj dvorani za skupove Instituta Smoljni, članovi Izvršnih komiteta su većali cele te noći i dobar deo jutra 28. avgusta. Delegati su bih suočeni s dva teška, međusobno povezana problema. Prvo, Sovjet je — s obzirom na savez i' naknadni sukob Kerenskog i Kornilova, propast druge koahcije i nameru Kerenskog da uspostavi direktorijum — morao da zauzme stav u vezi s budućnošću Privremene vlade. Drugo, delegati su morali da se pozabave i neposrednijim zadatkom organi'zovanja vojne odbrane prestonice.

Debata o pitanju vlade bila je žučna. Jedan boljševički govornik, Sokolnikov, zauzeo je stav da revolucionarna demokratija ne može imati poverenja u postojeću vladu, pod- razumevajući' da je treba odmah zbaciti. „Privremena vlada je stvorila uslove za kontrarevoluciju", tvrdio je on, „jedino ostvarenje odlučnog programa — republika, mir i hleb — može masama uliti poverenje u vladu." Pa ipak, boljševici nisu u tom trenutku podneli nikakvu formalnu rezoluciju o problemu vlade. Umereni socijalisti su prihvatili verziju Kerenskog o njegovom sukobu s Kornilovom, naime, da neposredno preti brižljivo planirana zavera protiv revolucije i legitimne vlade. U tim uslovima oni su smatrah da nemaju drugog izbora nego da

pruže podršku predsedniku vlade. Tako je S. L. Vajnštajn, govoreći u ime menjševika, izjavio na početku većanja: „Moramo priznati da jedina osoba koja u ovo vreme može obrazovati vladu jeste drug Kerenski. Izvršen je napad na Kerenskog i na Privremenu vladu, a ako oni padnu, stvar revolucije će biti' izgubljena."

Izvršni komiteti su u početku odlučno odbacili nagoveštaj eserovskog predstavnika V. N. Rihtera da će možda biti nužno podržati Kerenskog u uspostavljanju direktorijuma; većina je očigledno bila više sklona da se složi s Martovom da „svi direktorijumi rađaju kontrarevoluciju". Delegati su usvojih rezoluciju u kojoj se zahtevalo da oblik vlade ostane nepro- menjen, a Kerenskom se davalo ovlašćenje da mesta u ka-binetu upražnjena povlačenjem kadeta popuni „demokratskim elementima". Istovremeno, delegati su se dogovorili da se za-lože kako bi se u skoroj budućnosti sazvala još jedna „državna konferencija", ovoga puta sastavljena isključivo od pred-stavnika onih demokratskih organizacija koje su podržale platformu Sovjeta na Moskovskoj državnoj konferenciji. Pod- razumevalo se da bi ta konferencija ponovo razmotrila pitanje vlade i da bi Privremena vlada bila njoj odgovorna do sazivanja Ustavotvorne skupštine. Značajno je da su se bolj- ševiri. samo uzdržali i nisu glasali protiv rezolucije koja je izražavala podršku daljem radu koalicije na čelu s Kerenskim, dok su u pogledu sazivanja još jedne državne konferencije čak i stali na stranu menjševika i esera, zahtevajući jedino da skup bude „revolucionaran", odnosno sastavljen isključivo od socijalističkih grupa.

Za vreme jedne pauze u većanju Izvršnih komiteta, čla-novi' Prezidijuma su otišli do Zimskog dvorca da u kratkoj poseti obaveste vladu o ovim odlukama. Kerenski je, među-tim, nepokolebljivo ostao pri svom mišljenju da treba hitno obrazovati šestočlani direktorijum s neograničenim ovlašće- nji'ma. Samo vlada s malim brojem članova i potpuno jedin-stvenim stavom, tvrdio je on, može da deluje dovoljno brzo i da se odlučno i efikasno suprotstavi napadu desnice. Po povratku delegata u Smoljni, stav Kerenskog je izazvao nove žučne diskusije. Lunačarski, koji je govorio u ime boljševičke frakcije, izjavio je, prenebregavajući odluke Šestog kongresa, da je „kucnuo čas da Sovjet obrazuje nacionalnu vladu". On je podneo rezoluciju u kojoj su i Kornilovljev pokret i Privremena vlada okarakterisani kao kontrarevolucionarni. U rezoluciji se dalje pozivalo na stvaranje vlade radnika, seljaka i vojnika (što su prisutni shvatih da znači prenošenje sve vlasti na sovjete), koja bi proglasila „demokratsku republiku" i ubrzala sazivanje Ustavotvorne skupštine.2 Taj predlog očigledno nije bio stavljen na glasanje.

Kada je osvanulo jutro, delegati su shvatih da je revolucija još ugroženija nego što su prvobitno mislili. Mnogi su tada prvi put saznah za neposrednu vojnu opasnost od Kri- movljevog Trećeg korpusa, kao i za to da na nekoliko fronto- va generali' otvoreno prelaze na stranu Kornilova. U toj atmosferi punoj napetosti i najveće izmišljotine su primane kao istinite vesti: ,,U Lugi se vode borbe!", „Zeleznička stanica u mestu Dno je di'gnuta u vazduh!", „Vojnici odani Kornilovu već stižu na Nikolajevsku stanicu!" Pod utiskom takvih izveštaja, neispavani delegati su se postepeno priklonili Kerenskom, pa su na kraju usvojih rezoluciju koju je predložio Cereteli i u kojoj se obećavala puna podrška predsedniku vlade. U rezoluciji se pitanje oblika vlade potpuno prepuštalo njemu, pod uslovom da odlučno vodi borbu protiv Kornilova. Značajno je da su čak i boljševici', iako su se žestoko protivili davanju takvih prerogativa Kerenskom, izjavili da će „obrazovati vojni savez s

183

vladom" ako se ona bude stvarno borila protiv kontrarevolucije.3

Suočeni s neposrednom vojnom opasnošću, funkcioneri Sovjeta su izdali hitne apele i uputstva najvažnijim ustano-vama i grupama — vojnim i frontovskim komitetima, pokra-jinskim sovjetima, poštansko-telegrafskim radnicima, železni- čarima i vojnicima Petrogradskog garnizona. Po direktivama Sovjeta, naređenja iz Stavke se nisu smela ispunjavati, kre-tanja kontrarevolucionarnih snaga je trebalo budno motriti i sprečavati, prepisku i komuniciranje između elemenata pro-tivnih revoluciji ometati, a naređenja Sovjeta i Privremene vlade bez oklevanja izvršavati.4 U cilju bolje organizacije i rukovođenja borbom protiv Kornilovljevih snaga, Izvršni ko-miteti su obrazovah jedno vanredno odbrambeno telo — Ko-mitet narodne borbe protiv kontrarevolucije — koje je počelo s radom 28. avgusta po podne.

U početku je bilo predviđeno da u Komitet narodne borbe protiv kontrarevolucije uđu, između ostalih, tri menjše- vička predstavnika, tri esera i tri boljševika — prisustvo ovih poslednjih pokazivalo je da se značaj i uticaj boljševika među masama ipak počeo priznavati. Ali da li će se boljševici zaista aktivno pridružiti umereni'm socijalistima i vladi u borbi protiv Kornilova? To je bilo presudno pitanje koje se nametalo vođama umerenih socijalista dok su se kontrarevolucionarne snage, spremne za borbu, primicale prestoni'ci. Menjševik-internacionalist Suhanov kasnije je istakao značaj boljševika u to vreme:

<

Komitet je, pripremajući se za odbranu, morao da mobilise radničko-vojničke mase. Ali mase, ukoliko su uopšte bile organizovane, bile su organizovane od strane boljševika i sledile su njih. U to vreme njihova organizacija je bila jedina velika organizacija ujedinjena elementarnom disciplinom i povezana s najnižim demokratskim slojevima u prestonici. Bez nje, Komitet bi bio nemoćan. Bez boljševika, on je jedino mogao trošiti vreme na apele i prazne govore besednika koji su izgubili autoritet. S boljševicima, Komitet je imao na raspolaganju punu snagu orga- nizovanih radnika i vojnika.6

Za boljševike utvrđivanje odgovarajućeg programa akcije za vreme Kornilovljeve krize nije bio jednostavan zadatak. Mada je nekohko vrhovnih funkcionera zatvorenih u julu već bilo oslobođeno (Kamenjev, na primer), Trocki, koji će uskoro odigrati odlučnu ulogu u sudbini partije, još je bio u zatvoru. Lenjin i Zinovjev su i dalje bi'li u ilegalnosti, prvi u Finskoj, a drugi u jednom petrogradskom predgrađu. Lenjin je što je brže mogao poslao svojim saradnicima u Petrogradu direktive u vezi s borbom protiv Kornilova, ali njegova uputstva, napisana 30. avgusta, stigla su u prestonicu tek prvih dana septembra, kada je kriza već bila prošla.6 Doduše, rukovodstvo partije je kao praktični vodič imalo, rezolucije o kojima je vođena tako ogorčena raspra pre nego što su bile usvojene četiri nedelje ranije na Šestom kongresu.Ali one su bile, kao što smo videli, vrlo dvosmislene; dok je kongresni dokument „O političkoj situaciji" podsticao na saradnju sa svim elementima opredeljenim za borbu protiv kontrarevolucije, rezolucija „O ujedinjenju", u kojoj se iz-javljivalo da su menjševici „zauvek prešli u tabor neprijatelja", kao da je onemogućavala bilo kakvu saradnju između boljševika i umerenih socijalista.7 Da li je to značilo da partija ne sme da se pridruži menjševicima i eserima — a pogotovu ne vladi — u organizovanju odbrane protiv Kornilova, nego da mora da pođe potpuno samostalnim revolucionarnim putem?

184

U noći između 27. i 28. avgusta petrogradsko rukovodstvo boljševika je imalo mnogo razloga za pretpostavku da će se Lenjinova procena situacije slagati s pogledima izraženim u dokumentu »O ujedinjenju«. Osim njegovih nedvosmislenih izjava sredinom jula i njegovih uputstava Šestom Kongresu, na postojeću situaciju neposredno su se odnosile naknadne instrukcije za boljševički Centralni komitet, kao i članak »Glasine o zaveri", koji je Lenjin napisao 18—19. avgusta.8 Na pisanje tih uputstava i članka podstakao ga je jedan izveštaj, objavljen u listu Nova žizn od 17. avgusta, o saradnji boljševika i umerenih socijalista u Privremenom revolucionarnom komitetu koji je Moskovski sovjet obrazovao u vreme održavanja Moskovske državne konferencije.9 Lenjin je na osnovu tog izveštaja ispravno zaključio da su se moskovski boljševici tesno povezali s lokalnim menjševicima i eserima kako bi odbili očekivani kontrarevolucionarni vojni napad. Ta vest je ogorčila Lenjina — bilo je to još jedno svedočanstvo da mnogi od njegovih najuticajnijih saradnika oklevaju da odlučno raskrste s menjševicima i eserima i da su čak skloni da rade sa „sporazumašima" na ostvarivanju zajedničkih ciljeva. Lenjin se plašio da bi takve težnje unutar partije predstavljale prepreku za njeno smelo delovanje kada kucne čas za preuzimanje vlasti; stoga je nemilosrdno napao moskovske boljševike.

Polazeći od pretpostavke da Privremena vlada i većinski socijalisti nisu ništa manje neprijateljski raspoloženi prema revoluciji nego „Kornilov i njegovi kozaci", Lenjin je tvrdio da su menjševici i eseri sredinom avgusta lukavo izazvah strah od kontrarevolucije da bi obmanuli mase i naveli ih da poveruju kako su oni zaštitnici revolucije.

Politička shema menjševika i odbranaških izdajnika je jasna kako se samo poželeti može... Teško je poverovati da među boljševicima ima luda i podlaca koji bi sada ušli u isti blok s odbranašima... S obzirom na ono što kaže kongresna rezolucija [„O ujedinjenju"], svaki boljševik koji se sporazume s odbranašima... biće, razume se, odmah i opravdano izbačen iz partije... Čak i kada bi se činilo da kontrarevolucionarna pretnja zaista postoji, nijedan pošten boljševik koji nije potpuno izgubio pamet ne bi se složio s bilo kakvim blokom... U ovim uslovima boljševik bi rekao „naši radnici i vojnici će se boriti s kontrarevolucionarnim trupama"... Oni to neće činiti da bi branili vladu... već nezavisno, da zaštite revoluciju dok idu za ostvarenjem vla-stitih ciljeva... Boljševik bi rekao menjševicima: „Borićemo se, razume se, ali odbijamo da stupimo u bilo kakav savez s vama [i] nećemo da izrazimo ni najmanje poverenje u vas."

U uputstvima dodatim uz napis „Glasine o zaveri" Lenjin je zahtevao da Centralni komitet povede zvaničnu istragu o ponašanju lokalnih boljševičkih vođa u vreme održavanja Moskovske državne konferencije i da se svi partijski funkcioneri za koje se utvrdi da su učestvovali u nekom bloku is-ključe iz Centralnog i Moskovskog komiteta. Tvrdeći da na-rodni protest izazvan Moskovskom konferencijom pokazuje da ustanak poput onoga iz julskih dana nije daleko, a da će, kada do njega dođe, partija morati da uzme vlast u sopstvene ruke, on je insistirao: „Apsolutno je neophodno da za kormilom u Moskvi budu ljudi koji neće skretati udesno, koji neće obra-zovati blokove s menjševicima i koji će razumeti nove zadatke i novu parolu preuzimanja vlasti."10

Podaci o tome kako su vrhovni boljševički vođi u Petro-gradu reagovali na prve vesti o Kornilovljevom napadu na Privremenu vladu su fragmentarni; izgleda da ">e Centralni

185

komitet tek 30. avgusta formalno sastao da razmotri najnovije događaje.11 Boljševička frakcija u Sveruskim izvršnim ko-mitetima, u kojoj je bilo nekohko članova Centralnog komi-teta, sastala se prvi put povodom novonastale krize 27. av-gusta predveče. Ona je verovatno održala još jedan sastanak posle ponoći, za vreme jedne duže pauze u većanju Izvršnih komiteta. Treba imati na umu da se tokom celog leta 1917. godine unutar partijskih frakcija u Sovjetu osećao snažan uticaj umerenjaka kao što je bio Kamenjev. Desino krilo partije je odbacilo Lenjinov radikalni revolucionarni program na Ap- rilskoj konferenciji i, manje odlučno, na Šestom kongresu. Tako- je postupilo i u noći između 27. i 28. avgusta. Na početku upravo opisanog sastanka Sveruskih izvršnih komiteta, predstavnici boljševika nisu podneli formalnu rezoluciju o pitanju vlade. Kasnije je partija podržala zahtev menjševika i esera za sazivanjem još jedne nacionalne konferencije na kojoj bi se ponovo ocenila politička situacija. Pošto se saznalo da Kerenski ostaje pri svojoj nameri da osnuje direktorijum, Lunačarski je zatražio da Sovjet ne samo odlučno raskine s vladom nego i da preuzme odgovornost za obrazovanje nove vlade. Njegova rezolucija, u kojoj se predviđalo proglašavanje demokratske republike i hitno sazivanje Ustavotvorne skupštine, bila je u punoj saglasnosti s teoretskim stavom umerenih. Što je bilo još gore s obzirom na gledište zastupano u „Glasinama o zaveri", jedan boljševički predstavnik je u žaru trenutka čak predložio da se uđe u formalni savez s vladom radi odbrane revolucije.

Otprilike u isto vreme kada se u Smoljnom prvi put sastala boljševička frakcija u Sovjetu, na drugoj strani grada, u Narvskom rejonu, Petrogradski komitet je držao hitan sas-tanak.12 Taj sastanak je bio zakazan tri dana ranije na zahtev borbenih boljševika iz Viborškog rejona, ogorčenih što, kako su smatrah, viši partijski organi ne reaguju kako treba na sve veću opasnost od kontrarevolucije. Sastanak je otvorio Andrej Bubnov iz Centralnog komiteta referatom o najnovijim zbiva-njima. Revolucionarni aktivist još od svojih studentskih dana u Ivanovo-Voznesensku i veteran hapšen oko trinaeit puta i pet puta osuđivan na robiju, tridesetčetvorogodišnji Bubnov je bio odskora u Petrogradu, pošto se preselio iz Moskve u prestonicu posle izbora za člana Centralnog komiteta na Šestom kongresu. U Moskvi, Bubnov je bio povezan s grupom mladih radikala okupljenih oko Moskovskog oblasnog biroa partije.13

Početkom oktobra on će se pojaviti pred Petrogradskim komi-tetom da podrži Lenjinov poziv za hitno organizovanje oruža-nog ustanka i suprotstaviti se pobornicima opreznije taktike.14

On je i toj grupi od trideset šest partijskih funkcionera okup-ljenih u noći 27. avgusta predložio znatno nezavisniji i borbeniji put od onoga kojim su išli partijski vođi u Smoljnom. Očigledno upoznat s Lenjinovim napisom „Glasine o zaveri", on je upozorio Petrogradski komitet da ne ponovi greške mos-kovskih boljševika iz vremena održavanja Moskovske državne konferencije i da ne sarađuje s menjševicima i eserima. U Moskvi, primetio je on, „vlada nam se na j pre obratila za po-moć, a potom su nas pljuvali". Protiveći se učestvovanju bolj-ševika u bilo kakvim telima za zajedničku odbranu, on je od-lučno tvrdio da „ne sme biti saradnje s većinom u Sovjetu". Umesto toga, on je pozvao boljševike da usmer&vajući akcije samih masa ostvaruju vlastite ciljeve i da ne pomažu ni Ke-renskog ni Kornilova.15

Kada je Bubnov završio, Kalinjin se suprotstavio mišljenju da partija ima malo da dobije ih izgubi ishodom sukoba između vlade i generalštaba, tvrdeći da bi boljševici morali da priteknu u pomoć Kerenskom ako bi postojala opasnost da ga

186

Kornilov porazi. Ne slažući se s Kalinjinovim umerenim stavom, niz govornika je dao izraza svom otporu prema ume-renim socijalistima, vladi i Kornilovu. U svom nezadovoljstvu, ti govornici su napadah i više partijske vlasti — boljševičke umerenjake u Izvršnim komitetima zbog preteranog „odbra- naštva", rukovodstvo Vojne organizacije zbog neoristupačno- sti i Centralni komitet zato što je „lutao kao u magli" za vreme julske krize. Centralnom komitetu i Izvršnoj komisiji Pe-trogradskog komiteta zamerano je što predugo „hlade" mase, što rade na svoju ruku, i što imaju „ćiftinske nazore '. S druge strane, ta dva partijska komiteta su bila meta i donekle pro- tivrečnih zamerki da ne vrše kako treba svoju rukovodeću ulogu, a naročito da niža partijska tela i mase ne obaveštavaju blagovremeno o promenama u pohtičkoj situaciji. Lacis iz Vi- borškog rejona, koji nikada nije zazirao od autoriteta, primetio je: ,,U poslednje vreme centralni organi boljševika navode čoveka da strepi za sudbinu partije."

U daljem toku sastanka raspoloženje protiv Izvršne ko-misije se toliko pojačalo da se učinilo da će cela komisija biti smesta smanjena; na kraju je postignut dogovor da se novi izbori za komisiju održe na sledećem sastanku. Mada se ne-koliko članova Petrogradskog komiteta moralo u sebi pitati nije li krajnje vreme da se organizuje masovni oružani usta-nak, očigledno je da su za većinu članova takvi razgovori predstavljali, kao što je Kalinjin rekao, „besmislicu". U jednom žučnom trenutku debate, jedan neidentifikovan predstavnik rejonskog komiteta naglo je preneo pažnju na praktična pi-tanja. „Ovde imamo pravu zbrku", povikao je on. „Razmatra-nje tekućeg trenutka je pomešano s opštim napadima na Iz-vršnu komisiju! Pređimo na konkretne odbrambene mere!"

Uprkos tim uzajamnim optužbama, malo je ko u Petro- gradskom komitetu sumnjao u potrebu da se mobilnu sve sna-ge partije i da se masovne organizacije, kao i radnici, vojnici i mornari uopšte, povedu u borbu na život i smrt protiv Kor-nilova. Članovi Komiteta su sada usredsređili pažnju na pri-preme za borbu. Sa zakašnjenjem su uvideli (čak i Bubnov) da će partija ,,u cilju informisanja" morati da održava vezu s odbrambenim telom koje je ustanovilo rukovodstvo Sovjeta. Uspostavljena je vanredna mreža komunikacija, s tim da u glavnom sedištu Petrogradskog komiteta dežuraju predstav-nici svih rejona, a da se u sedištima rejonskih i fabričkio-zavodskih komiteta organizuju danonoćna dežurstva. Izvršna komisija je bila zadužena za pripremu letaka u kojima će poz-vati radnike i vojnike na oružje, kao i za tekuće vojno pla-niranje. Odlučeno je da se sledećeg dana svi partijski agitatori mobilišu za akciju u radničkim četvrtima. U značajne mere spadalo je i to što su bili određeni boljševici koji će koordinirati odbrambene pripreme s pripremama velikih masovnih organizacija u prestonici. Ukratko, mada su bili potpuno svesni da su im ciljevi različiti od ciljeva Kerenskog i mada su izbegavali tešnju saradnju s umerenim socijalistima, članovi Petrogradskog komiteta su se pridružili naporima drugih levičarskih grupa i usmerili svoj organzacioni dar, aparat i ogromnu energiju na borbu protiv Kornilova.

Ima nekih znakova da je u vreme opasnosti od Kornilova težnja da se odmah podigne ustanak ne samo protiv Kornilova nego i protiv Privremene vlade možda bila izraženija u boljševičkoj Vojnoj organizaciji nego u Petrogradskom ko-mitetu. Veća borbenost bar jednog dela Vojne organizacije odražava se u vanrednom izdanju lista Soldat, koje se pojavilo samo na jednom listu 29. avgusta, kao i u nekoliko uvodnika u redovnom izdanju za taj dan.16 U glavnom uvodniku u van-rednom izdanju stanje je prikazivano ovako:

187

Zavera je otkrivena. . Ono što je strašno nisu dve Divlje divizije smeštene u mestu Dno... [nego] moćna vojna mašina koja je u Kornilovljevim rukama i koju on može upotrebiti protiv revolucije posredstvom grubih provokacija. Videli smo u Petrogradu kako se to može učiniti. Zašto su Kornilovu bile potrebne zlonamerne glasine o nemirima koje će navodno boljševici organizovati na polugodišnjicu revolucije? To je bilo [Kornilovljevo] delo. Da je provokacija uspela, da su na petrogradskim ulicama ponovo odjeknuli pucnji, ni Kerenski ni vođe Sovjeta ne bi ni za trenutak oklevali da se obrate Kornilovu za pomoć, a on bi se pojavio ovde kao anđeo spa-silac na čelu svojih četnika i Inguša ...

Kontrarevolucija zaista ima ogromnu snagu, a gotovo najznačajniji izvor njene moći jeste spremnost vlade da pre popusti Kornilovu nego da dozvoli potpun razvoj revolucije. Samo potpun razvoj revolucije, samo dosledno revolucionarna vlada neće sklopiti nagodbu s Kornilovom, ili kadetima, ili Nem- cima. Potpun razvoj revolucije znači prenošenje sve vlasti u ruke revolucionarnih radnika i seljačke sirotinje i vođenje nepomirljive borbe protiv svih ne-prijatelja naroda.

Kada je neprijatelj 1871. godine stajao pred zidovima Pariza, buržoazija je, upravo kao što je sada slučaj, bila spremnija da povede pregovore s neprijateljem nego da se sporazume • s radnicima. Radnici su zbacili buržoaziju i uzeli vlast u sopstvene ruke, a popustili su jedino zato što su ih potisnule nadmoćne snage vladinih trupa. Oni su bili poraženi zato što su bili izolovani.

Sada je stanje drukčije. Radnička revolucija, vladavina revolucionarnog naroda, diktatura radničke klase i seljačke sirotinje neće nestati bez ikakvog traga u zemlji u šestom mesecu trajanja revolucije. Revolucionarni Petrograd, za razliku od revolucionarnog Pariza, pokrenuće celu zemlju. Drugog izlaza i nema.

Koliko se može videti, borbenost Vojne organizacije za vreme Kornilovljeve krize nije ni išla dalje cd takvih žurna- lističkih napora. U toku noći 28. avgusta rukovodioci Vojne organizacije su se sastali sa svojim predstavnicima iz garni-zonskih jedinica. Sastanku je predsedavao Sverdlov, koga je Centralni komitet imenovao da nadzirava rad Vojne organi-zacije posle julskog ustanka. U rezoluciji koju su usvojih oku-pljeni vojnici-boljševici, krivica za konsolidaciju kontrarevo-lucije se baca na „sporazumaše u Sovjetu". U rezoluciji se zahtevalo obrazovanje „narodne vlade", ali se podrazumevalo da bi u tu vladu mogli biti' uključeni i „sporazumaši". Kao dokaz da je umerenosocijalistička većina u Sovjetu zaista spremna da raskine s kontrarevolucionarnom buržoazijom zahtevalo se, između ostalog, puštanje na slobodu boljševika zatvorenih za vreme julskog ustanka, hapšenje kontrarevolucionarnih oficira, pripremanje petrogradskog garnizona za borbu i izrada planova, uz učešće predstavnika vojničkih or-ganizacija, za savlađivanje i uništenje kontrarevolucionarnih snaga. U rezoluciji se takođe zahtevalo naoružanje radnika i ukidanje smrtne kazne na frontu.17

Posle ovog sastanka predstavnici Vojne organizacije su se vratili u svoje jedinice i nisu se ponovo okupih sve dok kriza nije prošla. U izvorima ima vrlo malo podataka o daljoj delatnosti Vojne organizacije ili njenog biroa kao samostalnih organizacija u borbi protiv Kornilova.18 To ne znači, međutim, da članovi Vojne organizacije nisu u ovo vreme dali vrlo važan doprinos. Pre bi se moglo reći da su u iznenadnoj opasnosti, prouzrokovanoj napredovanjem Kornilovljevih snaga, vođe Vojne organizacije, slično rukovodstvu Petrogradskog komiteta, veliki deo svoga rada na odbrani revolucije obavljah preko posebno obrazovanih tela, kao što je bio Komitet narodne borbe, nepartijskih masovnih organizacija i sovjeta. Delujući u okviru tih organa, članovi boljševičke Vojne

188

organizacije su odigrali istaknutu ulogu u mobihsanju i naoružavanju vehkog broja radnika, vojnika i' mornara i u programskom i taktičkom usmeravanju njihovih napora. Zva- ničan stav partije u ovoj krizi rezimiran je u jednoj direktivi o politici koju je 29. avgusta Centralni komitet uputio tele-grafskim putem u dvadeset dva najvažnija boljševička po-krajinska komiteta: ,,U interesu suzbijanja kontrarevolucije sarađujemo sa Sovjetom u tehničkom i obaveštajnom smislu, zadržavajući pri tom u celosti svoj nezavisni politički polo-žaj. . ,"19

Za vreme februarske revolucije bih su širom zemlje os-novani ad hoc revolucionarni komiteti slični' Komitetu narodne borbe; u ograničenijem broju takva tela su ponovo nikla u vreme junske i julske krize, kao i u vreme opasnosti od kontrarevolucije sredinom avgusta. Ogromna većina tih ko-miteta postojala je samo kratko vreme, i po tome su se oni razlikovah od dugovečnijih sovjeta. Objedinjujući predstavnike svih levičarskih grupa, takvi komiteti su zadovoljavah potrebu za autoritativnim vojno-revolucionarnim organizacijama kadrim da deluju brzo u slučaju opasnosti. Kada je došlo do Kornilovljeve krize, revolucionarni komiteti su počeli nicati kao pečurke posle letnje kiše; između 27. i 30. avgusta u raznim delovima Rusije obrazovano ih je, često na inicijativu seoskih i gradskih sovjeta, preko 240.20 Samo na petrogradskom području, pored Komiteta narodne borbe, koji je u noći između 27, i 28. avgusta obrazovan na inicijativu Sveruskih izvršnih komiteta, Petrogradski sovjet, Međurejonska konferencija, nekoliko rejonskih sovjeta i pomorski sovjeti u Re- valu, Helsingforsu i Kronštatu, obrazovali su komitete za mo-bilizaciju i organizovanje masa, nabavku oružja i municije, obezbeđivanje važnih službi i uopšte za rukovođenje i koor-diniranje rada na odbrani revolucije.

Delimično zato što je Privremena vlada bila izolovana i bez autoriteta kod onih delova ruskog stanovništva koji su bili najveći protivnici Kornilova, a delimično zato što su mnogi visoki vladini funkcioneri potajno bili na strani Kornilova, pa su se stoga u najboljem slučaju držali pasivno u kampanji protiv njega,31 Komitet narodne borbe, a naročito njegova Vojna sekcija, postao je silom prilika nacionalna komanda za borbu protiv desnice. Komitet obrazovan 28. avgusta sastojao se od tri predstavnika boljševika, menjševika i esera, po pet predstavnika iz Sveruskih izvršnih komiteta i po dva predstavnika iz Centralnog sindikata i Petrogradskog sovjeta; predstavnik Međurejonske konferencije ušao je u sastav Komiteta sledećeg dana. Pored Vojne sekcije, Komitet na-rodne borbe imao je Politički komesarijat i Informativnu sek-ciju.22 Komitet je neprekidno izdavao biltene, koji su, šireni preko petrogradske telegrafske agencije, davali širok publici-tet apelima i uputstvima vlade, sovjeta i drugih masovnih or-ganizacija i redovno obaveštavali građane u svim delovima zemlje o najnovijim političkim i vojnim zbivanjima. Osim toga, Komitet je pomagao u raspodeli potrebnog oružja i municije garnizonskim jedinicama, preduzimao mere za obezbe- đenje hrane, odašiljao veliki broj uticajnih funkcionera sovjeta da agituju među neprijateljskim snagama i nastojao da preko sindikata železničara i radnika za održavanje puteva omete napredovanje Kornilova prema prestonici.3®

Uprkos tome, prelomni trenuci Kornilovljeve krize usledili su tako brzo jedan za drugim da se pokazalo kako je čak i na području Petrograda nemogućno efikasno usaglasiti borbu protiv desnice. To nije ni bilo potrebno. Na vest o Kornilov- ljevom napadu, sve pohtičke organizacije levo od kadeta, voj-

189

nički i mornarski komiteti na svim nivoima i sve iole važnije radničke organizacije odmah su ustali protiv Kornilova. U novijoj istoriji bilo bi teško naći snažniji i delotvorniji izraz spontane i jedinstvene masovne političke akcije.

U dokumentima naročito jasno dolaze do izražaja inicija-tiva, energija i autoritet petrogradske Međurejonske konfe-rencije sovjeta24 u vreme Kornilovljeve krize. Već 24. avgusta, Konferencija (još pod rukovodstvom menjševika-internacionalista Aleksandra Gorina, ah i pod snažnim boljševičkim uticajem), zabrinuta zbog neposredne opasnosti od napada kontrarevolucije, donela je rezoluciju u kojoj se zahtevalo da vlada odmah proglasi Rusiju demokratskom re-publikom i objavi da su ruski ratni ciljevi (verovatno onako kako ih je u martu definisao Petrogradski sovjet) nepromenje- ni. U rezoluciji se insistiralo na neodložnom razbijanju glavnog stana kontrarevolucije i formalnom priznavanju demokratskih komiteta u vojsci; osim toga, zahtevalo se da se prestane s proganjanjem levičara i da se hitno obrazuju „Komitet javne bezbednosti" i borbeni odredi za odbranu revolucije, sastavljeni od radnika i nezaposlenih.25

Stoga, kada su nekohko dana kasnije otkrivene Kornilov-ljeve namere, Međurejonska konferencija je bila potpuno spremna da brzo stupi u akciju. Na jednom vanrednom sas-tanku Konferencije održanom 28. avgusta, okupljeni pred-stavnici rejonskih sovjeta su izglasali odluku da upute po jednog predstavnika u Komitet narodne borbe i u svaku od njegovih sekcija, da ostanu u stalnom zasedanju, rukovode organizovanjem naoružane radničke milicije, politički odgo-vorne Međurejonskoj konferenciji i rejonskim sovjetima, us-postave kontrolu rejonskih sovjeta nad radom lokalnih vladinih komesara, otpošalju leteće patrole zadužene za privođenje kontrarevolucionarnih agitatora i uspostave čvrste veze između sovjeta i duma u svim rejonima.26 To nisu bile samo prazne priče; Međurejonska konferencija je odmah uputila svim rejonskim sovjetima u Petrogradu i okolini direktive za regrutovanje, organižovanje i naoružavanje radničke milicije.27

Sve dok je trajala opasnost od Kornilovljevog napada, kancelarije Međurejonske konferencije u Smoljnom i prostorije svih rejonskih sovjeta bile su centri iz kojih se rukovodilo spasavanjem revolucionarnog poretka i' masovnom akcijom protiv kontrarevolucije.28

Rad Peterhofskog rejonskog komiteta pruža dobru pred-stavu o inicijativama koje su preduzeli drugi rejonski sovjeti. Boljševik Mihail Bogdanov, građevinski radnik koji je pred-stavljao Peterhofski sovjet u Međurejonskoj konferenciji, javio je 28. avgusta svom sovjetu — pogrešno, kako se kasnije ispostavilo — da lojalističke snage u Lugi trpe poraze. Bog-danov je takođe obavestio peterhofske delegate o planovimaMeđurejonske konferencije za organizsovanje radničke milicije. Na te vesti prisutni su se odmah dogovorili da organizuju sastanke po fabrikama i da na njima razmotre mere za otklanjanje postojeće opasnosti i obrazuju „Centralni revolucionarni komitet", koji će organizovati „Crvenu gardu" i rukovoditi njome.29

Sledećeg jutra širom rejona bio je istaknut proglas ,,Pe- terhofskog centralnog revolucionarnog komiteta, Peterhof- skog rejonskog sovjeta i fabričko-zavodskih komiteta Peter- hofskog rejona". U njemu se javljalo da „vojni zaverenici na čelu s izdajnikom generalom Kornilovom kreću, zahvaljujući slepilu i nedostatku političke svesti nekih divizija, prema srcu revolucije — Petrogradu". Pristalice kontrarevolucije, kaže se dalje u tom proglasu, „pokušavaju da zabi'ju nož u leđa revolucionarnim snagama koje brane Petrograd, šireći pro-

190

vokativne glasove i apele sračunate na to da izazovu paniku među stanovništvom i da preuranjeno izvedu radnike na uli-ce". „Ne nasedajte takvim provokacijama", upozoravao je pro-glas. „Ne dopuštajte opijanje... Oslonite se na vlastite snage u održavanju revolucionarnog reda. Ne preduzimajte masovne akcije bez našeg poziVa... Usredsredimo sve snage na borbu protiv kontrarevolucije... Sačuvajte mir, uzdržanost i disciplinu." Po naređenju Peterhofskog centralnog revolucio-narnog komiteta, veliki' broj radnika je bio naoružan i otposlat da kopa rovove, podiže barikade i postavlja bodljikavu žicu duž južnih prilaza gradu; drugi radnici' su bih zaduženi da drže pod prismotrom mogućne pristalice desničara, da čuvaju fabrike i pomažu u održavanju reda.30

I druge organizacije, između ostalih Petrogradska gradska duma, Petrogradski sindikalni sovjet,31 Centralni sovjet fabričko-zavodskih komiteta i pojedini sindikati i fabrički ko-miteti, bile su podjednako aktivno angažovane u borbi protiv Kornilova. Na vanrednom zasedanju Gradske dume (u kojoj su boljševici sada bih druga partija po veličini), održanom 28. avgusta, izglasana je odluka da se pripreme odgovarajući apeli za Kornilovljeve trupe i za stanovništvo Petrograda. De-legati su osnovah i jednu komisiju zaduženu za saradnju s vlastima u obezbeđivanju i raspodeli' potrebnih količina hrane i izabrali su grupu delegata koja će ići u Lugu i pokušati da prevede Kornilovljeve vojnike na svoju stranu.32

Petrogradski sindikalni sovjet i Centralni sovjet fabričko- -zavodskih komiteta su na zajedničkom sastanku 26. avgusta podržali poziv Međurejonske konferencije za osnivanje „Ko-miteta javne bezbednosti" koji bi pomogao u organizovanju odbrane prestonice. Sada, na vanrednom zasedanju održanom 28. avgusta, Izvršni komitet Petrogradskog sindikalnog sovjeta, u kome su boljševici imali jak uticaj, izabrao je za svog predstavnika u Komitetu narodne borbe boljševika Vasihja

191

Smita. Sledećeg jutra, pošto je saslušao zabrinjavajući izveštaj o zalihama hrane u prestonici' od šefa nadleštva za snab-devanje hranom, Sindikalni sovjet je na plenarnoj sednici ob-razovao vlastitu komisiju za snabdevanje u koju su ušh pred-stavnici sindikata transportnih radnika, sindikata mlinarskih radnika, ugostiteljskih radnika, radnika u prehrambenoj in-dustriji i Sindikalnog sovjeta.33 Dvadeset devetog avgusta Centralni' sovjet fabričko-zavodskih komiteta održao je sasta-nak s predstavnicima fabričko-zavodskih komiteta iz indust-rijskih postrojenja širom prestonice radi' ocene priprema za borbu i koordiniranje raspodele oružja radnicima. Iste večeri Sindikalni sovjet i Centralni sovjet fabričko-zavodskih komiteta održali su zajednički sastanak. Pošto su saslušah izveštaj o radu Komiteta narodne borbe, koji je podneo Šmit, učesnici su se saglasili da mu pruže svu mogućnu podršku i da vlastiti rad na odbrani koordiniraju s radom Komiteta. Na sastanku je izglasana i odluka da se zahteva oslobađanje revolucionara koji' su još u zatvoru i preduzimanje odlučnih mera za suzbijanje desničarske štampe i hapšenje kontrarevolucionara. Učesnici su, osim toga, ponovo razmotrili pitanje raspodele oružja radnicima i svesrdno su podržali tu akciju.34

Petrogradski sindikat metalaca, koji je, kao predstavnik preko 200 000 radnika, bio neosporno najveći radnički sindikat u Rusiji, dodelio je komitetu narodne borbe 50000 rubalja iz svoje kase i ponudio mu usluge svog brojnog i iskusnog osoblja. Sindikat vozača motornih vozila, koji je bio pod uticajem levih esera, objavio je da vlada može računati na sve usluge u pogledu prevoza i održavanja vozila koje njegovo članstvo može pružiti, dok je sindikat tipografskih radnika, u kome su dominirah menjševici, naredio slovoslagačima da boj-kotu ju štamparije koje objavljuju novine s podrškom Kor-nilovu.35

Najznačajniji pojedinačni sindikat u vreme Kornilovljeve krize bio je, razume se, Sindikat železničkih radnika. Centralni izvršni komitet Sovjeta je 28. i 29. avgusta upozorio želez- ničko osoblje da mu je dužnost da spreči nepotrebno krvopro-liće. Zelezničkim radnicima je bilo naloženo da prate kretanje vojnih snaga upućenih na Petrograd, da bez oklevanja ispu-njavaju naređenja vlade i Sovjeta u vezi sa zadržavanjem i pogrešnim usmeravanjem tih trupa, i da se ne obaziru na na-ređenja koja potiču od Kornilova. Sličan telegram je otprilike u isto vreme poslao Kerenski nadzornicima svih železničkih pruga u pozadini i na frontu i svim železničkim komitetima. Još pre toga, 27. avgusta, Sveruski izvršni komitet železničkih radnika (koji se obično označava svojim ruskim akronimom Vikžel) obrazovao je poseban biro za borbu protiv Kornilov- ljevih snaga.36 Vikžel je 28. avgusta uputio telegram važnijim stanicama na celoj ruskoj železničkoj mreži, naloži vši da se „sumnjivi telegrami" zadrže, a da se Vikžel obaveštava o broju i odredištu svih sumnjivih vojnih snaga koje putuju želez- nicom. Zelezničko osoblje bilo je ovlašćeno da kretanje kontrarevolucionarnih snaga ometa svim raspoloživim sredstvima — uskraćivanjem vagona, nedolaženjem na posao, pa čak, ukoliko bude potrebno, i izmeštanjem šina i blokiranjem pruge. Preporučeno mu je i da zadržava pošiljke namirnica upućene u područja koja drže Kornilovljeve pristalice. Te direktive su odmah počele da se sprovode.37

Samo nekoliko sati posle objave opasnosti od Kornilovlje- vog napada, u fabrikama širom Petrograda već su bile zasvirale sirene na uzbunu. Postupajući na svoju ruku, bez uputstava viših vlasti, radnici su pojačah stražu oko fabričkih zgrada i počeli da obrazuju borbene odrede. U fabričkim četvrtima mogli su se 28—29. avgusta videti dugi redovi

192

radnika kako čekaju da se upišu u te odrede, koji su sve češće nazivani „Crvena garda".38 Da bi pomogli da se te pridošlice naoružaju, radnici u livnicama topova u Putilovskim zavodima ubrzah su proizvodnju oružja, koje je odašiljano na teren odmah, čak i bez probnog ispaljivanja; metalci su jednostavno išli zajedno sa svojim proizvodima i podešavah oružje na samom mestu. Fabrički komitet iz velike sestorecke fabrike oružja uputio je novoobrazovanoj radničkoj Crvenoj gardi nekoliko hiljada pušaka i izvesnu količinu municije. Oružje je takođe dobavljano iz Petropavlovske tvrđave i od garnizonskih vojnika, ali potražnja je bila daleko veća od mogućnosti nabavke. Tokom Kornilovljeve krize mnoge novoupisane pripadnike Crvene garde obučavah su u rukovanju oružjem vojnici koje je za to odredila boljševička Vojna organizacija. Posle kratke političke obuke, pripadnici Crvene garde su odašiljani na razne zadatke — neki na improvizovana odbrambena utvrđenja u Narvskom i Moskovskom rejonu i na Pukovo gorje, neki da postavljaju bodljikavu žicu, kopaju rovove ili ruše prugu na prilazima prestonici, a neki da pođu u susret trupama generala Kri- mova.

Većina vojnika delimično rasformiranog Petrogradskog garnizona reagovala je podjednako efikasno na krizu. Cim je 27. avgusta počela da kruži vest o Kornilovljevom ultimatumu vladi, komiteti jedinica i učesnici hitno sazvanih masovnih skupova vojnika u kasarnama širom prestonice i njenih pred-građa doneli su rezolucije u kojima su osuđivah kontrarevo-luciju i izražavah spremnost da brane revoluciju. Garnizonski vojnici su uspostavili čvršće veze sa susednim vojnim jedi-nicama i s organima kao što su Komitet narodne borbe, Voj-nička sekcija Petrogradskog sovjeta,39 rejonski sovjeti i bolj-ševička Vojna organizacija. Garnizonske jedinice su ukinule odsustva, pojačale straže, izvršile pregled postojećih zaliha

14 209 oružja i municije i obrazovale delegacije agitatora i kombinovane borbene odrede za službu na frontu.

Litavski gardijski puk je u jednoj rezoluciji usvojenoj 28. avgusta izjavio: „Svi vojnici kojima nisu određeni radni zadaci, a nemaju medicinsku poštedu, dužni su da stupe u odred koji se (sada) formira. Oficiri i vojnici koji odoiju 4a izvrše svoju dužnost biće izvedeni pred revolucionarni sud." Šesta inžinjerijska jedinica je brzo organizovala odred od šest stoti-na ljudi da učestvuje u izgradnji odbrambenih utvrđenja. Pet-rogradski komorni bataljon je obećao da će svih pet stotina kola koja je imao na raspolaganju dati za snabdevanje vojnih jedinica koje brane Sovjet. Između noći 28. avgu?ta i večeri sledećeg dana odredi naoružanih vojnika iz svih gardijskih i rezervnih pešadijskih pukova i mnoge artiljerijske i tehničke jedinice u prestonici izašh su, često zajedno sa svojim ofici-rima, u Gačinu, Carsko selo, Krasno Selo i na druge strateške tačke, utvrdili se u rovovima — od kojih su neke iskopah fabrički radnici samo nekoliko časova ranije — i uzbuđeno če-kali neprijatelja. (U petrogradskom garnizonu jedino se kozač- ke trupe i kadeti iz vojnog učilišta nisu odmah pridružili po-kretu protiv kontrarevolucije; prvi su ostali neutralni, dok su drugi otvoreno stali na stranu Kornilova).40

Jedinice Baltičke flote su se na gotovo isti način pripremile da se suoče s opasnošću. Sovjet u Revalu je 28. avgusta na zajedničkom sastanku s Estonskim sovjetom, s vojnim i pomorskim komitetima i s predstavnicima većih socijalističkih partija obrazovao Ujedinjeni izvršni komitet koji će rukovoditi borbom protiv kontrarevolucije; ta organizacija je, između ostalog, zavela stanje borbene pripravnosti u garnizonskim i

pomorskim jedinicama na području Revala i naložila revolucionarnim snagama da zauzmu ključne železničke tačke u okolini. Istoga dana održan je u Helsingforsu hitan zajednički sastanak Oblasnog izvršnog komiteta vojske, flote i radnika u Finskoj, Izvršnog komiteta Helsingforškog sovjeta, članova Centrobalta, Oblasnog komiteta Helsingforškog sovjeta i predstavnika lokalnih vojnih i brodskih komiteta (ukupno oko šest stotina levičarskih političkih vođa, vojnika, mornara i radnika). Sastanak je započeo donošenjem rezolucije u kojoj se Kornilov i njegove pristalice žigošu kao „izdajnici revolucije i države", zahteva prenošenje upravne vlasti na „revolucio-narnu demokratiju" i traži neodložna zabrana svih buržoaskih novina i štamparija. Najvažnija tačka na sastanku bila je ob-razovanje revolucionarnog komiteta s neograničenim ovlašće- njima za sprečavanje kontrarevolucioname akcije i za održa-vanje reda u Finskoj. Započevši smesta s radom, taj komitet je doprineo paralisanju nekoliko velikih kozačkih i konjičkih jedinica stacioniranih u Finskoj, na čiju je podršku Kornilov računao, i uputio jedan kombinovani borbeni odred od hiljadu

194

pet stotina ljudi iz Viborga u Petrograd. „Drugovi! Kucnuo je strašni čas — revolucija i sve njene tekovine su u najvećoj opasnosti", upozoravao je Helsingforški revolucionarni komitet na početku proglasa u kome je obznanjivao svoju vrhovnu političku vlast u Finskoj. „Došlo je vreme kada je revoluciji i zemlji potrebna vaša snaga, vaše žrtve, a možda i vaši životi; zbog toga Revolucionarni komitet poziva sve vas da zbijete redove u odbrani revolucije i slobode... da zadate odlučni udarac kontrarevoluciji i uništite je u zametku."

U Kronštat su prve vesti o Kornilovljevoj krizi doneli u toku noći 27. avgusta neki vojnici s krstarice Aurori, koja se tada nalazila na generalnom remontu u Petrogradu. Izvršni komitet Kronštatskog sovjeta (pod svojim novoizabranim predsednikom boljševikom Lazarom Bregmanom) odmah je preuzeo kontrolu nad svim sredstvima za vezu, magacinima oružja i privatnim i lučkim plovilima, poslao komesare u vojna se- dišta i susedne pomorske tvrđave u Inou i Krasnoj Gorki i obrazovao „Vojno-tehnički komitet". Taj komitet, u koji je ušao komandant svih kronštatskih pomorskih jedinica, komandant kronštatske tvrđave, načelnik kronštatske milicije i pred-stavnici svih većih partija u Izvršnom komitetu, stavio je, iz praktičnih razloga, pod svoju komandu sve vojne elemente u Kronštatu. Kada je primio hitan zahtev za vojna pojačanja od Komiteta narodne borbe, Vojno-tehnički komitet je odvratio zahtevom za oslobađanje „naših drugova, najboljih boraca i sinova revolucije koji u ovom času čame u zatvoru"; istovremeno, on je nedvosmisleno izjavio da je ceo Krcnštatski garnizon spreman „kao jedan čovek" da stane u odbranu re-volucije. Tri hiljade dobro naoružanih mornara, od kojih su mnogi poslednji put bih u Petrogradu kao učesnici julskog us-tanka, pošlo je u prestonicu u rano jutro 29. avgusta. Pošto su se iskrcali na kejovima duž Vasiljevskog ostrva, oni su bili raspoređeni da štite železničke stanice, mostove, glavne pošte, telegrafsko-telefonsku centralu, Zimski dvorac i druga ključna vladina zdanja.41

14« 211

Ogromna nadmoć levice nad Kornilovljevim snagama brzo je došla do izražaja. Mere koje su umereni socijalisti i boljševici preduzeli da onemoguće desničarskim agitatorima da rovare među fabričkim radnicima postigle su svoju svrhu. Petrogradski listovi su za vreme Kornilovljeve krize donosili izveštaje o sporadičnom desničarskom agitovanju među masama, ali to ni u jednom slučaju nije dovelo do širih građanskih nemira kojima su se nadah zaverenici. Posle 27. avgusta, kada je kriza izbila, postalo je vrlo opasno voditi otvorenu kontrarevolucionarnu propagandu bilo gde u Petrogradu. Pored toga, zahvaljujući brzom delovanju železničkih i telegrafskih radnika, desničarskim vođama u prestonici bilo je već u početku one

196

mogućeno da uspostave vezu s nastupajućim kontrarevolucionarnim snagama.

Srazmerno malobrojni oficiri u jedinicama Petrogradskog garnizona koji su imali smelosti da se izjasne za Kornilova ili su pak samo oklevali da mu se suprotstave jednostavno su ignorisani, s tim da se njihovo ponašanje ispita kada bude bilo vremena. Na području Helsingforsa neki oficiri za koje se sum-njalo da su pristalice kontrarevolucije bili su linčovani. U Vi- borgu su neki viši oficiri koji su odbili da priznaju vlast kome-sara upućenog u njihovu jedinicu iz Helsingforškog revolucio-narnog komiteta bili odmah uhapšeni; jedna grupa vojnika je kasnije provalila u prostorije u kojima su bili zatvoreni i pobila ih. Na ratnom brodu Petropavlovsk, čija je baza bio Helsingfors, cela posada je glasala da li da se pogube četiri mlada oficira koja su odbila da se obavežu na poslušnost „de-mokratskim organizacijama". Velika većina je bila protiv njih, pa su oficiri pobijeni, a odred koji ih je streljao bio je izabran kockom.42

Dvadeset devetog avgusta u hotelu „Astorija" u centru Petrograda bilo je uhvaćeno četrnaest oficira, navodno pove-zanih s Kornilovljevom zaverom. Tog dana je i veći broj mlađih oficira privremeno prekomandovanih s fronta u Petrograd, tobože radi „obuke u rukovanju engleskim protivrovovskim minobacačima", bio otkriven i lišen slobode na vozovima koji su išli prema prestonici. Cini se da je većina desničarskih vođa u Petrogradu, među njima pukovnik V. I. Sidorin (glavni oficir za vezu između stavke i zavereničke grupe u prestonici), pukovnik Desimeter (vođa Vojne sekcije Republikanskog centra) i P. N. Finisov (jedan od potpredsednika Repub-likanskog centra) provela 27. i 28. avgust čekajući vest o tome gde se Krimov nalazi; u međuvremenu, oni su ubijah vreme ispijajući velike količine votke u privatnim odajama dva po-pularna petrogradska noćna lokala — „Mali Jaroslavec" i „Vila Rode". Dvadeset osmog uveče Desimeter i Finisov su se uputili u Lugu da vide gde se Krimov nalazi. Sidorin je ostao u Petrogradu da nadzirava pripremanje „boljševičkih izgreda" pošto je od Desimetera primio šifrovanu poruku „Postupite odmah po uputstvima". Takav signal je bio upućen Sido- rinu 29. avgusta ujutro, a u Petrogradu je primljen te večeri; do tog vremena, međutim, postalo je očigledno da je desničarska stvar propala. Sidorin je otkazao simulirani ustanak, navodno pod pritiskom generala Aleksejeva, koji je zapretio sa- moubistvom ukoliko se ne odustane cd zavereničkih planova.43 Na kraju, Sidorin je jednostavno nestao, ponevši navodno znatnu sumu novca koji su Putilov i Društvo za privrednu obnovu Rusije dali za finansiranje vojnog udara.44

Što se tiče snaga pod zapovedništvom generala Krimova, čitalac će se setiti da je 27. avgusta Kornilov naredio delovimaTrećeg korpusa da produže napredovanje prema Petrogradu i da okupiraju grad. Sledećeg dana vozovi koji su nosili te snage bili su nanizani u dužini od nekoliko stotina milja duž važnijih železničkih linija za prestonicu — Divlja divizija na moskovsko-vindavo-ribinskoj liniji između mesta Dno i Viri- ce, Usurijska konjička divizija na baltičkoj pruzi između Re- vala i Narve i Narve i Jamburga, a Prva divizija donskih kozaka na varšavskoj liniji između Pskova i Luge.

Jedinice Divlje divizije predstavljale su najneposredniju pretnju prestonici. Delovi Inguškog i Cerkeskog puka stigli su 28. avgusta uveče u Viricu, samo trideset sedam milja od pre-stonice. Ah železničari su im tamo preprečili prolaz vagonima natovarenim drvenom građom, a iza toga su pokidali prugu u dužini od nekoliko milja. Ne samo da vojnici nisu mogli ići dalje železnicom nego im je bilo onemogućeno i da efikasno ko-

197

municiraju s generalom Krimovom, Stavkom, Petrogradom ili drugim delovima divizije. Dok su nemoćni divizijski oficiri besneh, vojnike je harangirao neprekidni niz agitatora, među kojima je bilo izaslanika Komiteta narodne borbe, nekoliko petrogradskih rejonskih sovjeta i većeg broja petrogradskih fabrika, kao i ljudi iz garnizonskih jedinica koje su se u to vreme ukopavale za borbu ispred Carskog Sela, dalje na se- veru. Došla je i grupa od gotovo sto agitatora koje je Centro- flot (Centralni izvršni komitet mornarice) izabrao između onih mornara Druge baltičke flote koji su ranije bili pridodati Divljoj diviziji kao mitraljesci, kao i jedna manja delegacija sa-stavljena samo od muslimana, koju je uputio Izvršni komitet Saveza muslimanskih sovjeta, a među kojima se nalazio i unuk legendarnog Šamila.

Oko ešalona Divlje divizije povremeno su se okupljali i lokalni radnici i seljaci koji su im prebacivah što su izdali re-voluciju. Vojnicima nije bilo rečeno zašto idu na sever, a, kao što se pokazalo, većina njih nije bila naklonjena Kornilovlje- vim ciljevima i nije želela da se suprotstavlja Privremenoj vladi i Sovjetu. Tridesetog avgusta vojnici su istakli crven barjak s natpisom „Zemlja i sloboda" iznad svog štaba, a načelnika štaba su uhapsili zato što se usprotivio tome. Zatim su obrazovah revolucionarni komitet zadužen da spreči svako da-lje kretanje prema Petrogradu, obavestili druge jedinice divi-zije kako ih kontrarevolucija „iskorišćava" i zakazali sastanak svih jedinica divizije. Taj sastanak, kome je prisustvovala i muslimanska delegacija, održan je sledećeg dana i na njemu je usvojena odluka da se odmah pošalje jedna delegacija u Petrograd s izjavama odanosti Privremenoj vladi.45

Usurijska konjička divizija se našla u sličnoj situaciji. Ze- leznički radnici u Narvi su 28. avgusta zaustavili njeno napre-dovanje za oko sedam časova. Kasno te noći prethodnica di-vizije dospela je do Jamburga, ah nije mogla poći dalje jer je pruga bila zakrčena i prekinuta. Tokom 29. i 30. avgusta među vojnicima su se kretali mnogobrojni agitatori iz Narvskog i Jamburškog sovjeta i iz fabrika, vojnih jedinica i masovnih organizacija u Petrogradu, kao i jedna delegacija Komiteta narodne borbe na čelu s Ceretelijem. Kao i u slučaju Divlje divizije, nije trebalo mnogo da se vojnici nagovore da otkažu poslušnost svojim oficirima i da se obavežu na lojalnost Privremenoj vladi; da bi se pridobili komiteti nekih jedinica trebalo je samo pročitati prvobitne javne proglase o Kor- nilovljevom izdajstvu.46

Verovatno je najteže bilo neutralizovati Prvu diviziju don-skih kozaka, s kojom su putovah general Krimov i njegov štab. Delovi te divizije doprli su do Luge u toku noći 27. avgusta, ali i ovde je brza akcija železničkih radnika, koji su delovali u saradnji sa sovjetom Luge, onemogućila dalje napredovanje železnicom; železničari nisu hteli da obezbede vagone, rušili su mostove i pruge i potpuno onemogućili komuniciranje između Krimovljevih snaga. Kasnije su se oko vozova u kojima se nalazila Prva divizija donskih kozaka okupili vojnici iz garnizona Luge, koji je brojao dvadeset hiljada ljudi. Delegati iz sovjeta Luge i Petrogradske gradske dume, kao i radničko-vojnički predstavnici iz prestonice rojili su se oko vozova, haringirajući kozake kroz prozore vagona. Oficiri divizije su negodovah zbog prisustva boljševičkih agenata, ah bez uspeha. Primivši naređenje od Kornilova da nastavi na-predovanje ka Petrogradu bez obzira na prepreke, Krimov je razmišljao o tome da povede svoje vojnike na marš od pede-set sedam milja do prestonice. To rešenje je odbacio kada je uvideo da bi se garnizonski vojnici Luge silom suprotstavili tome, a da se kozaci ne bi oduprli vojnicima.

198

U stvari, tokom cele krize nije bilo gotovo nikakvih čarki između Kornilovljevih vojnika i snaga na strani vlade. U slučaju Prve divizije donskih kozaka, agitatori su za kratko vreme počeh držati masovne sastanke s vojnicima pred samim Krimovljevim očima. Oni su srazmerno lako pridobili vojničke predstavnike većine jedinica, pa su 30. avgusta neki kozaci već izražavah spremnost da uhapse Krimova. Najzad, kasno po podne 30. avgusta, jedan vladin izaslanik, pukovnik Georgij Samarin, pozvao je Krimova da pođe s njim u Petrograd na razgovore s Kerenskim. Pošto je dobio čvrsta uveravanja u pogledu svoje lične bezbednosti, Krimov je posle izvesnog oklevanja, pristao.47

Krimov je upravo bio primio vest od Finisova i Desime- tera da će u prestonici svakoga časa izbiti neredi, pa je izgleda pošao iz Luge gajeći izvesne nade da bi mu se Kerenski još uvek mogao obratiti za pomoć u suzbijanju levice. Njegove na-de, međutim, nisu bile dugog veka. Stigavši u Petrograd au-tomobilom u toku noći 30-31. avgusta, Krimov je grad zatekao potpuno miran; bilo je očigledno da je sada gotovo sve pro-palo. Glavnina vojske je ostala lojalna vladi i Sovjetu. Na Ju-gozapadnom frontu žustrog generala Denikina uhapsili su vla-stiti vojnici. Ostareli zapovednik Severnog fronta, general Klembovski, koji se oglušio o naredbu Kerenskog da zameni Kornilova na položaju vrhovnog komandanta, podneo je tiho ostavku, pa ga je uskoro potom zamenio levičarski orijentisani general Čeremisov. Zapovednici drugih većih ruskih fro- ntova sada su sa zakašnjenjem davali izjave o svojoj odanosti vladi. Kerenski je imenovao sebe za vrhovnog zapovednika, a konzervativni general Aleksejev, koji je bio penzionisan, sada je reaktiviran i postavljen za načelnika štaba.48 Savinkov je zbog svojih ranijih bliskih veza s Kornilovom bio lišen položaja generalnog guvernera i vršioca dužnosti ministra rata; na ovom drugom položaju nasledio ga je general Verhovski, komandant Moskovskog vojnog okruga. Jedna komisija, sa-stavljena od visokih funkcionera koje je imenovao Kerenski, vrlo slična komisiji osnovanoj nekoliko nedelja ranije za vo-đenje istrage u vezi s julskim ustankom, trebalo je uskoro da počne s radom na utvrđivanju odgovornosti za zaveru.

Javne ličnosti koje su u vreme Moskovske konferencije pozdravile „narodnog vrhovnog komandanta" sada su pohitale da se ograde od Kornilova. Rodzijanko je licemerno izjavio: „Sve što znam o današnjim nevoljama jeste ono što čitam u novinama ... Početi sada bratoubilački rat i gloženje jeste zločin protiv domovine." Vladimir Ljvov. koji se izgleda još nije osvestio, izrazio je iskreno zadovoljstvo ishodom stvari. Iz svoje zatvorske ćehje on je 30. avgusta napisao sledeće pi-samce Kerenskom: „Dragi moj Aleksandre Fjodoroviču, iz sveg srca vam čestitam i srećan sam što sam oslobodio prijatelja iz Kornilovljevih kandži. Vaš uvek i svuda, V. Ljvov."49

199

General Krimov se sastao s Kerenskim u Zimskom dvorcu 31. avgusta ujutro. Sudeći po svim izveštajima, njihov ra-zgovor je bio krajnje žučan, ali podaci o tome šta se zapravo zbilo su protivrečni. Krimov je očigledno tvrdio da njegove trupe nisu bile upućene protiv Privremene vlade i da je on jedino želeo da pomogne u održavanju reda. Čuvši to pošto je već bio pročitao Krimovljevu naredbu od 26. avgusta u vezi s uspostavljanjem vojne uprave u Petrogradu, Kerenski je po- zeleneo od besa i žestoko napao Krimova zbog dvoličnosti. Za Krimova je to, razumljivo, bilo vrlo neprijatno iskustvo. Od- važan vojni zapovednik koji je mnogo držao do tradicionalnih vojničkih vrhna rodoljublja, čestitosti i odlučnosti, on se još od februara nadao da će pomoći da se zaustavi revolucija i ponovo uspostavi čvrsta centralna vlada, u uverenju da će Rusija inače propasti. Pa ipak, sada je bio prinuđen da laže kako bi spasao sebe i svoje saradnike i da sluša optužbe za zločine protiv države od čoveka koji je već duže vremena privatno izražavao uverenja slična njegovim. Pred njime su bila nova ispitivanja, neophodnost daljeg laganja i poniženja hapšenja, suđenja i zatvora. Krimov je oko 2 časa po podne otišao sav očajan od Kerenskog, s tim da dođe u Admiralitet kasnije toga dana radi daljeg ispitivanja. Iz Zimskog dvorca je otišao u stan jednog prijatelja, gde je, ne obraćajući se nikom posebno, potišteno primetio: „Poslednja karta za spas otadžbine je nadigrana — više ne vredi živeti." Zatim je, povukavši se u jednu zasebnu sobu, navodno da se odmori, napisao kratku poruku za Kornilova i jednim kuršumom pro- streho sebi srce.50

PITANJE NOVE VLADE

Brz krah Kornilovljevog pokreta istakao je u prvi plan sporno pitanje o tome kakva vrsta vlade treba da zameni odumrlu drugu koaliciju. Na početku Kornilovljeve krize bio je postignut privremen sporazum između Kerenskog, rešenog da obrazuje snažan direktorijum, i rukovodstva Sovjeta, koje je bilo jednoglasno protiv uspostavljanja takve vlade, ali kome je trenutno glavna briga bila zaštita revolucije. Politička rezolucija koju su Sveruski izvršni komiteti usvojih u noći' 27—28. avgusta dala je Kerenskom odrešene ruke da obrazuje kakvu god vladu želi pod uslovom da vodi bespoštednu borbu protiv Kornilova.1

Dvadeset osmog avgusta, kada je izgledalo da će Krimov- ljeve snage ući u prestonicu i da će neminovno doći do kr-vavog sukoba između snaga desnice i levice, činilo se da Ke-renski možda neće postupati u skladu s rezolucijom Izvršnih komiteta. Na vrhuncu krize rukovodstvo kadetske partije po-kušalo je da predupredi građanski rat nastojeći da priVoli Kerenskog da pre nego što Krimovljeve legije dopru do Petro-grada prepusti svoj položaj nekoj autoritativnoj ličnosti s kojim bi Kornilov bio voljan da pregovara.

Kandidat za koga su se kadeti odlučili kao prihvatljivog i za Kornilova i za Kerenskog bio je general Aleksejev. Dvadeset osmog po podne Miljukov se ponudio Kerenskom da posreduje između vlade i generalštaba. Uskoro potom, jedan drugi istaknuti kadet, Nikolaj Kiškin, izričito je pomenuo Aleksejeva kao eventualnog novog predsednika vlade i upitao Kerenskog da h bi podneo ostavku kako bi ga Aleksejev mogao zameniti. Iste večeri većina vršilaca dužnosti ministara u vladi Kerenskog složila se da bi bilo uputno da Aleksejev zameni Kerenskog, a mnogi su sa svojim gledištem upoznali i predsednika vlade. Saveznički predstavnici u Rusiji, na čelu s britanskim izaslanikom Džordžom Bjukenenom, takođe su {»okušali da nagovore Kerenskog da stupi u pregovore s Kor-

9.

nilovom. Izložen tako snažnom pritisku, Kerenski je očigledno bio napola spreman da se odrekne svog položaja. Ali ruko-vodstvo Sovjeta se kategorički suprotstavilo pregovorima; na njegovo insistiranje, Kerenski je, gotovo u poslednji čas, odbio da pođe putem na koji su ga gurali kadeti.2

Razume se, sledećeg dana, 29. avgusta, Kornilovljeva zavera je pretrpela krah. Za Kerenskog se više nije postavljalo nikakvo pitanje sporazumevanja s generalima. Moglo se oče-kivati da će se u tom trenutku predsednik vlade, pošto je toliko pretrpeo od desnice i pošto se uverio u ogromnu snagu levice, potruditi da zadrži podršku ove druge. Pa ipak, opsednut više nego ikada strahom od krajnje levice i još voljan da nekako pojača ratne napore, Kerenski se sada ponašao kao da afere s Kornilovom nije ni bilo. Doduše, on je proglasio Rusiju republikom i' zahtevao je da se Kornilov uhapsi, a da Savinkov odmah podnese ostavku. Ali u jednom nalogu predsedniku komisije koja je ispitivala Kornilovljevu zaveru Ke-renski je zahtevao da se istraga, ukoliko se odnosi na vojsku, ograniči što je više mogućno na glavne učesnike.3 Osim toga, Kerenski je imenovao generala Aleksejeva, kadetskog kandi-data za predsednika vlade, za načelnika generalštaba. Alek- sejev, čiji' su se pogledi na promene u vojsci izazvane revolu-cijom podudarah s mišljenjem Kornilova i Denikina, privatno je priznao da je u prihvatanju novog položaja bio prvenstveno rukovođen željom da olakša sudbinu Kornilova i njegovih pristalica.4 Štaviše, čim je opasnost od Kornilova prošla, Kerenski je počeo da kuje planove za obrazovanje jedne autoritarne vlade čiji bi glavni cilj bilo održavanje zakonitosti i reda — desničarsko-socijalističko-liberalnog koalicionog kabineta u kome bi uticaj kadeta bio jači nego ikada ranije.

U međuvremenu, borba protiv Kornilova povukla je umerene socijaliste ulevo, u sukob s vladom i tešnji savez s kraj-njom levicom. Posle julskih dana većina menjševika i esera je pružila aktivnu podršku Kerenskom i njegovim naporima da razoruža radnike i suzbije delatnost boljševika; tokom Kornilovljeve zavere, s druge strane, Komitet za borbu protiv kontrarevolucije je bio prinuđen da odobri i pomogne obrazovanje oružanih radničkih odreda.5 Mada je teško proceniti koliko je radnika tada prvi put dobilo oružje i organizovalo se za oružanu političku akciju, može se sa sigurnošću reći da je čak i ono malo što se ranije postiglo u smirivanju petrogradskih masa bilo odmah poništeno.

Boljševici su kao cenu za svoje učestvovanje u zajed-ničkim odbrambenim teh'ma uporno zahtevali da se boljševič-ki vođi koji su se još nalazili u zatvoru pod sumnjom da su učestvovah u julskom ustanku oslobode bez daljeg odlaganja, a taj zahtev su tokom krize ponavljale i mnoge masovne or- ganizaci'je. Kada je 29. avgusta jedna grupa vojnika-boljševika pobegla iz zatvora u milicijskoj stanici Drugog rejona, oči-gledno uz pomoć nekih naklonjenih stražara, Komitet za borbu se saglasio da im se dopusti da ostanu na slobodi „kako bi učestvovali u zajedničkoj borbi protiv kontrarevolucije". Pritisak da se nešto preduzme u vezi s pitanjem zatvorenika dalje je pojačan kada su oficiri — levičari zatvoreni u milicijskoj stanici Prvog rejona zatražili da im se dopusti da pomognu u borbi protiv Kornilova i stupili u štrajk glađu da bi naterali vlasti da udovolje njihovom zahtevu. Popuštajući tom pritisku, kome je doprinelo i zauzimanje Komiteta za borbu, vlasti su u vreme najveće zabrinutosti zbog Kornilova oslobodile nekoliko boljševika. Neki drugi levičar- ski vođi bili su oslobođeni u prvoj polovini' septembra. Tako su 4. septembra iz zatvora izašh Antonov-Ovsejenko i Diben- ko. Trocki je bio pušten istog dana, pošto je Petrogradski sovjet

201

9.

sindikata platio za njega kauciju.6 Nekoliko boljševičkih oficira koji su štrajkovali glađu u zatvoru milicijske stanice Prvog rejona, između ostalih vođe Vojne organizacije Krilenko, Daškevič, Kudelko i Ter-Arutuni'janc, izborili su se za slobodu nedelju dana kasnije. Svi ti oslobođeni boljševici igraće aktivnu ulogu u kasnijem razvoju revolucije.7

Pripremajući se za obračun s Kornilovom, funkcioneri Komiteta za borbu su posumnjali da se oficiri u glavnom štabu Petrogradskog vojnog okruga samo pretvaraju da učestvuju u odbrani grada, a da u stvari potajno pokušavaju da pomognu generalu. Bilo je brojnih svedočanstava da ti oficiri usporavaju mobilizaciju, naoružavanje i opremanje garnizonskih jedinica; neke jedinice koje su najzad upućene u borbu bile su po njihovim uputstvima tako raspoređene da su mogle postati laka meta napadačkim snagama. Kada je postalo jasno da vojni štab sabotira, Komitet za borbu je postavio vlastite komesare da nadziravaju operacije štaba.8

Kada je. 28. avgusta, izgledalo da će Kerenski ustupiti svoj položaj generalu Aleksejevu, umereni socijalisti' su izvršili pritisak na njega da odustane od te namere. Posle iskustva s Kornilovom mnogi istakmiti menjševici i eseri bili su rezervisani prema planovima Kerenskog da obrazuje još jednu koaliciju s kadetima. Kadeti su sada postali simbol an- tirepublikanskog, anti'reformskog i odbranaškog stava, pa je stoga široko javno mnjenje u Petrogradu bilo protiv njihovog daljeg učestvovanja u vladi. Osim toga, i sami menjševički i eserovski vođi' su bili iskreno zabrinuti zbog uloge kadeta u Kornilovljevoj zaveri.

Zajednički plenarni sastanak Sveruskih izvršnih komiteta, sazvan pošto se saznalo za političke namere Kerenskog, prvenstveno da bi se razmotrilo pitanje vlade, bio je zakazan na brzinu za 31. avgust uveče. U međuvremenu, na jednom hitnom vanrednom sastanku menjševičkog Centralnog komi-teta bila je doneta rezolucija u kojoj se izjavljivalo da je „ne-dopustivo da u vladu uđu elementi koji su bili za kontrarevo-luciju ili čija je namera bila da parahšu borbu protiv kontra-revolucije". Sto se tiče kadeta, u rezoluciji se naročito isticalo da se oni ne mogu više uključivati u Privremenu vladu.9 Na jednom sastanku esarovskog Centralnog komiteta zauzet je shčan stav. Ti pogledi su bili odmah preneti' Kerenskom, koji je u toj fazi privremeno odložio planove za stvaranje nove koalicije, a umesto toga obrazovao petočlani direktorij um, iz kojeg su kadeti bih isključeni. Direktorijum se sastojao od Kerenskog, koji je bio na čelu, Tereščenka, koji je još imao resor spoljnih poslova, dva mlađa, srazmerno napredna ofi-cira, admirala Dimitrija Verderevskog i generala Verhovskog, na čelu ministarstva mornarice, odnosno rata, i Alekseja Niki- tina, ne naročito istaknutog desnog menjševika, koji je bio ministar rada u drugoj koaliciji, a sada je postao ministar po-šta i telegrafa.

U određivanju svoga stava prema pitanju vlade, umereni socijalisti su bili suočeni sa situacijom koja je po mnogo čemu podsećala na julske dane. U to vreme veliki broj radnika i vojnika izašao je na ulice da protestuje zbog politike privre-mene vlade i da zahteva da vlast preuzmu sovjeti; njihove pa-role su bile „Dole deset ministara kapitalista!", „Sva vlast sovjetima!". Sada, u prvom oduševljenju zbog pobede nad Kornilovom, lokalne masovne organizacije i fabrički radnici, vojnici i mornari koji su se pridružili pokretu protiv Kornilova, izražavali su svoje poglede na prirodu, sastav I program buduće vlade u poplavi pisama, rezolucija i političkih dekla-racija; oni su pokazivali' da su se zahtevi masa u ovo vreme u

202

9.

suštini malo razlikovali od onih postavljanih dva meseca ranije.

Nekohko primera biće dovoljno da pruži' izvesnu pred-stavu o prirodi tih apela. Radnici iz mašinskog odeljenja petrogradske fabrike cevi, pošto su 28. avgusta većali o „te-kućem trenutku", izjavili su: ,,S obzirom na pojavu buržo- askog kontrarevolucionarnog pokreta, kao i na napade bivših carističkih opričnika (policijskih nasilnika) na slobodu i na sve demokratske tekovine ruskog proletarijata, sva vlast se mora preneti na sovjet radničkih, vojničkih i seljačkih deputata."1" Istoga dana osam hiljada radnika Metalskog zavoda usvojilo je izjavu o nepoverenju „ministrima socijalistima", verovatno zbog njihove spremnosti da sarađuju s buržoazijom. Ti radnici su zahtevah neodložno obrazovanje „snažne revolucionarne vlade". Nekoliko hiljada gnevnih radnika gigantskog Putilovskog zavoda složilo se na sastanku održanom 29. avgusta da „buduća vlada mora biti sastavljena isključivo od predstavnika revolucionarnih klasa", dodajući da će „svi pre-govori u vezi s obrazovanjem koalicione vlade u vreme kada buržoazija i njen predstavnik Kornilov vode rat protiv naroda biti smatrani izdajom stvari slobode". U međuvremenu su i radnici u Novoadmiraltejskom brodogradilištu razmotrili postojeću političku situaciju i zaključili da „državna vlast ne sme ni minuta duže ostati u rukama kontrarevolucionarne buržoazije. Ona se mora predati u ruke radnika, vojnika i seljačke sirotinje i biti odgovorna sovjetima radničkih, vojnič-kih i seljačkih deputata".11

Javne izjave koje su posle Kornilovljeve afere usvojile gotovo sve garnizonske jedinice bile su podjednako jasne. Ta-ko je na jednom vanrednom sastanku, održanom 28. avgusta, dve hiljade pet stotina vojnika iz četiri ključne vojne jedinice u prestonici — Preobraženskog, Litavskog i Volinskog gardijskog puka i Šestog inžinjerijskog bataljona — donelo rezoluciju u kojoj se zahtevalo da u vladu uđu isključivo predstavnici revolucionarnih klasa. Trideset prvog avgusta ti isti vojnici su ponovili zahtev da vlada bude sastavljena od predstavnika radnika i siromašnih seljaka, otvoreno izjavljujući da će se „svi lojalni sinovi naroda boriti protiv svake koalicije isto onako kao što su se borili protiv Kornilova". Podjednako neuvijeno govorili su vojnici Drugog mitraljeskog puka, koji su istoga dana izrazili svoje mišljenje o Kornilovu i neposrednim zadacima nove vlade sledećim rečima:

Mi žigošemo Kornilova i njegove pristalice kao izdajnike... Mi nemamo nikakvo poverenje u Kornilova još od 21. aprila, kada je taj „hrabri" general naredio da se na Dvorski trg izvede artiljerija kako bi ućutkala naše drugove radnike... Ta se zavera mora ugušiti sa svom mogućnom strogošću, i mi mitraljesci stavljamo se u potpunosti na raspolaganje Centralnom izvršnom komitetu... Mi zahtevamo da se odmah uhapsi i izvede pred sud kontrarevolucionarni zapovednički kadar i da se smrtna kazna ukine posle pogubljenja generala Kornilova i njegovih pristalica. Zahtevamo ponovno obrazovanje revolucionarnih pukova koji su bili rasformirani i raspuštanje kontrarevolucionarnih udarnih bataljona, Saveza kavaljera sv. Đorđa, Saveza oficira vojske i mornarice, Vojne lige, itd. Jedini izlazak iz sadašnje situacije predstavlja prenošenje vlasti u ruke radnog naroda.

Mi zahtevamo da se naši drugovi uhapšeni 3—5. jula odmah oslobode, a da se umesto njih zatvore zaverenici, na primer: Gučkov, Puriškevič i kontrarevolucionarni oficiri. Što se spoljnih poslova tiče, tražimo odlučan raskid i s ruskim i sa stranim imperijalizmom i zalaganje za mir bez aneksija i odšteta na osnovu samoopredeljenja naroda. Vojničku platu treba povećati na dvadeset rubalja... Potrebna sredstva

203

9.

treba obezbediti konfiskovanjem viška profita vlasnika zavoda i fabrika. Za te revolucionarne mere borićemo se do poslednjeg mitraljesca, a vlada koja ih sprovodi imaće našu punu podršku.12

Prvoga septembra dvesta vojnika dodeljenih Elektroteh-ničkoj oficirskoj škoh donelo je rezoluciju u kojoj se izjavljivalo da se „zamenjivanjem Kornilova Aleksejevim ništa ne menja" i da je „politika kompromisa s buržoazijom i spahi- jama morala voditi i jeste neminovno vodila kornilo vštini". Da bi se izbegao neki drugi' kontrarevolucionarni napad, tvrdili su ti vojnici, neophodno je da se sva vlast prenese na „predstavnike radnika, vojnika i seljaka pod kontrolom nji-hovih izabranih organizacija". Na jednom masovnom skupu vojnika iz Petrogradskog gardijskog puka, održanom dva dana kasnije, tražilo se da se obrazuje nov kabinet, „sastavljen isključivo od socijalista koji su patili u zatvoru zbog narodne stvari i koji su proveli najbolje godine svog života u dalekom Sibi'ru". Slično pripadnicima Drugog mitraljeskog puka, vojnici iz Elektrotehničke škole i Petrogradskog gardijskog puka zahtevali su da se Kornilov i njegove pristalice pogube.13

Ogorčenje protiv Kerenskog i' želja za neodložnom prame-nom vlade posle Kornilovljeve zavere nigde nisu bili izraženiji nego među radikalizovanim baltičkim mornarima. Tridesetog avgusta posada Petropavlovska, koja je ranije izglasala smrtnu kaznu za oficire koji su odbili da se zakunu na odanost revoluciji, zaključila je da je „smrt najpodesnija kazna za Kornilova". U rezoluciji koju je ona usvojila tvrdilo se da zemlju može spasti „samo demokratija, i to u ličnosti svojih najboljih predstavnika — Izvršnih komiteta sovjeta radničkih, vojničkih i seljačkih deputata; stoga, sva vlast mora biti preneta u ruke sovjeta. Iskustvo je pokazalo", kaže se dalje u rezoluciji, „da koalicije odgovornih ministarstava bilo kakve vrste ne mogu izvesti zemlju iz kritičnog položaja u kome se nalazi. Neposredna je odgovornost Sovjeta da uzme vlast u svoje ruke, a mi ćemo se rado pokoriti takvoj vladi i sa zadovoljstvom ispunjavati' sva njena naređenja".

Znatno kritičniji stav prema umerenim socijalistima zau-zet je u rezoluciji „O tekućem trenutku", usvojenoj velikom većinom 2 septembra na zajedničkom sastanku Helsingforš-kog sovjeta, Oblasnog izvršnog komiteta vojske, flote i rad-nika u Finskoj i predstavnika vojnih i brodskih komiteta s helsingforškog područja. U rezoluciji se zaključivalo: „Do sada Centralni izvršni komitet nije samo zanemarivao politiku unapređivanja revolucije time što je podržavao politiku spo-razuma s buržoazijom nego je i učvršćivao položaj kontrare-volucije. S tim se mora prestati. Mi izričito zahtevamo da Centralni izvršni komitet ne ukaže poverenje nijednoj koa- lici'onoj vladi (s buržoazijom) i da odmah sazove Drugi sveruski kongres radničkih, vojničkih i seljačkih deputata", od-nosno da uspostavi sovjetski režim.14

Da bi izrazili svoje negodovanje što je Kerenski proglasio nedemokratsku republiku, obrazovao direktorijum i poveo pregovore s buržoazijom, članovi devetnaest brodskih ko-miteta Baltičke flote preporučili su na zajedničkom sastanku, održanom 6. septembra, da brodovi flote istaknu crvene borbene zastave „do zavođenja svih reformi povezanih s de-mokratskim oblikom vladavine". Centrobalt se sledećeg dana saglasi'o s tim vidom protesta, pa su crvene zastave istaknute.15 Tadašnje raspoloženje baltičkih mornara izraženo je i u jednom uvodniku pod naslovom „Dovoljno grešaka u prošlosti", koji je V. Maslenikov objavio u listu Izvestija Kronštatskovo sovjeta (M3BicTia KpoHurraflTCKoro CoB-feTa).

204

9.

Politika sporazuma s buržoazijom i jeste ono što nas je dovelo u ovaj tragični položaj. Pristalice sporazuma imale su vere u ljude koji su licemerno naricali nad predstojećom propašću zemlje, a koji su sve činili po vlastitom nahođenju... Sva upozorenja proletarijata i partija koje ga nisu napustile pokazala su se kao opravdana... [pa ipak] kao da to nije dovoljno... Šta je to — političko slepilo ili svesni napad na revoluciju?... Tako se ne može. Naš sadašnji zadatak je da istaknemo: „Dosta nam je svih sporazuma! Sva vlast radnom narodu."16

Kronštatski sovjet je 29. avgusta usvojio niz zahteva koje je trebalo da podnese tom telu kronštatski predstavnik u Cen-tralnom izvršnom komitetu. Ti zahtevi, čiji su nacrt izradili boljševici i s kojima su se odmah saglasili levi eseri i menj- ševici-internacionalisti (glavne eserovske i menjševičke frak-cije u Kronštatu), bili su formulisani po uzoru na umerenu rezoluciju „O tekućem trenutku" koju je Lunačarski podneo Centralnom izvršnom komitetu u noći 27—28. avgusta i u ko-joj se pozivalo na odlučan raskid s kapitalistima, prenošenje vlasti u ruke revolucionarnih radnika, seljaka i' vojnika i stvaranje demokratske republike.

Kronštatski ideal ostala je demokratska sovjetska vlada u kojoj bi sve socijalističke grupe radile zajednički na ostva-rivanju revolucionarnog programa, upravo onako kao što su posle marta socijalisti i činili u samom Kronštatskom sovjetu. Kronštatski mornari su se nadali da će Kornilovljeva zavera uticati na socijalističko rukovodstvo u Sveruskim izvršnim komitetima da se vrati u revolucionarni tabor. Tu nadu su delegati u Kronštatskom sovjetu izrazili' i kada im je 29. avgusta Kolbin podneo izveštaj o najnovijim događajima u Petrogradu. Pošto je oštro napao Kerenskog zbog neodluč-nosti u suprotstavljanju Kornilovu, Kolbin je ispričao kako je Cernov zagrlio Ceretelija u znak solidarnosti kada je ovaj izjavio u Centralnom izvršnom komitetu da nije vreme za kompromise nego za snažnu vojnu akciju. Kronštatski delegati su gromkim aplauzom pozdravili taj znak jedinstva umerenih socijalista u odbrani revolucije.17

Vredi zabeležiti da su se sada protiv vlade okrenuli čak i radnici u industrijskim preduzećima koja su ranije bila uporišta menjševika i esera, kao i vojnici nekih politički neutral- nijih garnizonskih pukova — na primer onih koji su u prvi mah ostali neopredeljeni, a kasnije odigrali vodeću ulogu u ugušenju julskog ustanka. Staviše, čak su se i neki vojnici hitno upućeni s fronta u prestonicu posle julskih dana sada pridružili redovima opozicije.

Političke rezolucije donošene u to vreme nisu bile nadah-nute idejama neke posebne partije ih organizacije. Neke su predlagali boljševici, neke menjševici-internacionalisti ih levi eseri, a neke pojedinci ih predstavnici grupa bez određene partijske pripadnosti. Te rezolucije su se znatno razlikovale u pojedinostima. U nekima se pozivalo na obrazovanje vlade koja će predstavljati radnike, vojnike i seljake; u drugima, možda većini, insistiralo se na prenošenju vlasti' na sovjete ih na obrazovanju revolucionarne vlade odgovorne Sovjetu, pri čemu su ti zahtevi često bih udruženi s poziVom za sazivanje još jednog nacionalnog kongresa sovjeta. Ono što je, međutim, došlo do izražaja u gotovo svim rezolucijama bila je želja da se s Kornilovom i njegovim pristalicama postupi oštro, kako bi se predupredili dalji napadi „kontrarevolucije", zatim odbijanje bilo kakve političke saradnje s posedničkim klasama i' zahtev za neodložnim obrazovanjem isključivo demokratske vlade, koja bi okončala rat. Očigledno je da je u očima mnogih, pa i boljševika, brz poraz Kornilova značio potvrdu ogromnih mogućnosti zajedničkog delovanja socijalističkih grupa. Takav

205

9.

je smisao mnogih izjava koje se mogu naći u savremenoj štampi ili u objavljenim zbirkama dokumenata, a njih veoma jasno potvrđuju i podaci druge vrste, te se može sa sigurnošću zaključiti da je takvo raspoloženje tada vladalo među gotovo svi'm radnicima i vojnicima u Petrogradu, kao i među baltičkim mornarima.

Takvi su bih pritisci pod kojima su se članovi Sveruskih izvršnih komiteta sastali 31. avgusta kasno po podne da raz-motre pitanje vlade. To zasedanje, koje je s pauzama trajalo sve do 2. septembra, zaslužuje pažnju kao jedan od najzna-čajnijih sastanaka rukovodstva Sovjeta između februara i ok-tobra 1917 godine. U svakom slučaju, to je bio onaj trenutak pre oktobarskih dana kada su menjševici i eseri bih najbliži tome da raskinu s hberalima i povedu mnogo radikalniju po-litiku, što je moglo znatno izmeniti tok revolucije.

Na početku diskusije Kamenjev je predložio da delegati usvoje širi politički dokument „O pitanju vlade", koji je, mada srazmerno umeren po sadržini i tonu, predstavljao temeljni i odlučni raskid s ranijom politikom Sovjeta.18 Taj dokument je sastavio sam Kamenjev, a saglasnost za njega bila je dobijena na jednom ranijem sastanku članova boljševičkog Centralnog komiteta i predstavnika boljševičkih frakcija u Sveruskim izvršnim komitetima i u Petrogradskom sovjetu. Na početku tog dokumenta otvoreno se odbacivala politika „kompromisa" i' „neodgovornosti", koja je „omogućila vrhovnoj vojnoj komandi i vladinim ustanovama da se izmetnu u legla zavere protiv revolucije". U dokumentu se pozivalo da se iz vlade isključe kadeti' i svi predstavnici po- sedničkih slojeva, jer, tvrdilo se, demokratija ima pred sobom samo jedan put, a to je da obrazuje nacionalnu vladu sastavljenu od „predstavnika revolucionarnog proletarijata i seljaštva", čiji će prvi zadatak biti da proglasi „demokratsku republiku". U druge osnovne zadatke te nove vlade spadalo bi konf iskovan j e spahijske zemlje bez nadoknade i njeno prenošenje, pre Ustavotvorne skupštine, na seljačke komitete, zavođenje radničke kontrole nad industrijskom proizvodnjom, nacionalizacija najvažnijih industrijskih grana i zalaganje za uspostavljanje opšteg demokratskog mira. Među merama koje bi trebalo odmah sprovesti pominjalo se i obustavljanje svih represivnih mera protiv radničke klase i njenih organizacija, ukidanje smrtne kazne na frontu, davanje pune slobode za političko agitovanje i rad demokratskih organizacija u vojsci, čistka kontrarevolucioarnog oficirskog kadra, priznavanje prava na samoupravu nacionalnim manjinama u Rusiji, hitno sazivanje Ustavotvorne skupštine i ukidanje klasnih povlastica.

To što se u rezoluciji naglasak stavljao na obrazovanje revolucionarne vlade koja će uspostaviti demokratsku repub-liku, a ne na diktaturu proletarijata i seljačke sirotinje, bilo je očigledno delo Kamenjeva i predstavljalo je veran izraz programskih pogleda na razvoj revolucije kojih su se dosledno držali umereni boljševici.19 Kamenjevljeva _ rezolucija je ujedno bila i sažet i snažan izraz političkih težnji petrogradskih radnika i vojnika posle Kornilovljeve zavere. Podnoseći rezoluciju Izvršnim komitetima, Kamenjev je apelovao da se sačuva jedinstveni revolucionarni front stvoren za vreme bor-be protiv Kornilova. Posebno naglašavajući izuzetno važnu ulogu sovjeta, koji su tokom krize delovali kao „malter koji povezuje sve suštinski demokratske snage", on je tvrdio da „niko ne može reći da u ovom trenutku postoji neka organi-zacija jača od sovjeta".

Veoma je važno napomenuti da je politički dokument koji je Kamenjev predložio bio široko tumačen kao poziv za

206

9.

is 225prenošenje političke vlasti na sovjete, ali da sam Kamenjev nije na tome insistirao, očigledno predviđajući' mogućnost za obrazovanje jednog socijalističkog kabineta u čiji bi sastav ušli i predstavnici „demokratskih" institucija kao što su sindikati, zemstva, gradske dume i zadruge, koji nisu bili nominalno sastavni delovi Sovjeta. Kao što je napomenuo pri kraju svoje rezolucije: „Boljševičku frakciju ne zanimaju čisto tehnički vidovi obrazovanja vlade, nego elementi koji će biti uključeni u takvu vladu — hoće li oni imati sličan stav u sagledavanju neposrednih zadataka i biti u stanju da maršuju ukorak s demokratijom?"20

Zbog podudaranja s jednim ranije zakazanim sastankom Petrogradskog sovjeta, sastanak Izvršnih komiteta je bio pre-kinut u 19.30, tako da se o rezoluciji Kamenjeva nije glasalo; dalja diskusija o pitanju vlade bila je odložena za sledeće veče.

Kamenjevljeva rezolucija je zatim podneta na sastanku Petrogradskog sovjeta, održanom 31. avgusta kasno uveče.21

Bio je to prvi sastanak toga tela posle desetodnevne pauze. Politika Petrogradskog sovjeta skretala je ulevo tokom celog meseca avgusta; bio je to odraz i sve veće zabrinutosti dele-gata zbog postojeće političke situacije i izmenjenog sastava Sovjeta, pošto su mnogi, delegati s umereni'jim gledištima izabrani u martu i aprilu bili opozvani i zamenjeni fabričkim i garnizonskim predstavnicima borbenijih nazora.22 Ta promena je došla do izražaja već 31. avgusta. Prva tačka na dnevnom redu bio je izveštaj o najnovijim političkim zbivanjima. Menjševik Boris Bogdanov obavestio je delegate o radu Komiteta narodne borbe protiv kontrarevolucije. Reagujući na raspoloženje svojih slušalaca, Bogdanov je glavnu pažnju posvetio naporima Komiteta da ojača i ujedini levicu i da spreči vladu da se sporazume s Kornilovom. Delegati su svako sve- dočanstvo o snazi Komiteta, kako u suprotstavljanju Kornilovu tako i u odnosu na Kerenskog, pozdravljah aplauzom.

Govoreći o pitanju nove vlade, Cereteli je prvi put javno priznao da postoje teškoće u vezi s uključivanjem kadeta u Kabinet; međutim, on je vrlo odlučno branio koaliciju s pred-stavnicima drugih buržoaskih grupa. Sama demokratija bi bila nemoćna da izađe na kraj s privrednim rasulom, tvrdio je on, i takvo stanje bi išlo naruku kontrarevoluciji.

Ceretelijeve primedbe su često prekidane glasnim nego-dovanjem i pogrdama, što je na kraju nateralo predsedava- jućeg Čeidzea da prasne: „Sovjet još i'ma dovoljno snage da izgrednike izbaci napolje!" Za razhku od Ceretelija, Kamenjev je bio oduševljeno pozdravljen kada je podneo svoj politički dokument i napao politiku koalicije, kao što je učinio ranije na sastanku Izvršnih komiteta. I Steklov je podigao delegate na noge kada je izrazio solidarnost s Kamenjevom. Eserovski predstavnik Boldirev prekinuo je s ranijom umere- nom socijalističkom politikom predloživši da Izvršni komiteti obrazuju nov kabinet. Boldirev je podneo rezoluciju u kojoj se predviđalo da u sastav takve vlade mogu ući predstavnici nekih buržoaskih grupa, mada ne i kadeta, kao i da ona bude odgovorna „Privremenom revolucionarnom parlamentu". Ah čak je i' taj kompromis naišao na hladan prijem.

Pošto su još nekohko časova žučno raspravljah o razlo-zima za obrazovanje isključivo socijalističke vlade i protiv toga, delegati su, oko 5 časova ujutro 1. septembra, odbacili eserovsku rezoluciju, a kao političku platformu usvojih do-kument koji je podneo Kamenjev. Za Kamenjevljevu platformu glasalo je 279 delegata, 115 je bilo protiv, a 51 se uzdržao. U

207

9.

ocenjivanju značaja tog boljševičkog uspeha valja imati na umu da je broj delegata koji su tada bili prisutni i glasali činio srazmerni mali deo ukupnog članstva Petrogradskog sovjeta. Delimičan razlog je što su mnogi vojni predstavnici još bili na dužnosti u svojim pukovima, braneći prestonicu od Kornilova. Tačno je i da su mnogi levi menjševici i eseri, koji nisu bili organizaciono vezani za boljševike, ovom prilikom stah na stranu boljševika. Ipak, kao što je pomenuto, glasanje u Petrogradskom sovjetu 31. avgusta odražavalo je postepeno, mada ni u kom slučaju ne i zanemarljivo, skretanje ulevo u orijentaciji delegata.

Vredi podsetiti da je 2. marta boljševička rezolucija u kojoj se izražavalo neslaganje s tim da Privremena vlada preuzme vlast, dobila u Petrogradskom sovjetu samo 19 glasova, dok je za rezoluciju koju su zajednički podržali menjševici i eseri i u kojoj se obećavala ograničena podrška vladi glasalo 400 delegata. Drugog aprila, kada je zasedanju prisustvovalo gotovo celokupno članstvo Petrogradskog sovjeta, boljševička rezolucija kojom se uskraćivala saglasnost za raspisivanje zaj-ma slobode — u stvari referendum o ratu — dobila je 112 glasova, dok je menjševičko-eserovska rezolucija u kojoj se ta akcija podržavala dobila 2000 glasova. Kada su, posle aprilske krize, mesec dana kasnije, delegati' morah da usvoje rezoluciju o učestvovanju socijalista u kabinetu, 100 delegata se izjasnilo za boljševičku rezoluciju protiv učestvovanja, dok se menjševičko-eserovska većina držala postojano na 2000. Uoči julskih dana boljševički program je dobio veću podršku širokih slojeva, pa se to donekle odrazilo i u Petrogradskom sovjetu; tako je 20. juna jedna rezolucija umerenih socijalista u kojoj se izražavala saglasnost s ofanzivom Kerenskog bila odbačena sa 271 glasom uz 39 uzdržanih.23 Ah, na zasedanju od 31. avgusta, prvi put se desilo da izrazita većina prisutnih delegata glasa zajedno s boljševicima o bilo kojem političkom pitanju.

15« 227

208

Usvajanje Kamenjevljeve rezolucije, koja je iziskivala te-meljnu izmenu ciljeva i redosleda akcija, povlačilo je za sobom i reorganizaciju celokupnog rukovodstva Sovjeta, što je bdo činilac od ogromne važnosti' za kasniji razvoj revolucije. U tom trenutku, međutim, s obzirom na to da je neposredna vlast Petrogradskog sovjeta bila ograničena na prestonicu, od da-lekosežnijeg značaja bila je, razumljivo, još neizvesna odluka Sveruskih izvršnih komiteta o pitanju vlade. Odgovornost za neposrednu sudbinu vlade bila je u njihovim rakama.

Sveruski izvršni komiteti nastavili su svoju diskusiju o pitanju vlade 1. septembra kasno uveče, otprilike u isto vreme kada je Kerenski objavio obrazovanje direktorijuma.24 Pa ipak, i pored široko rasprostranjene želje za izmenom politike Sovjeta koji je odražavalo usvajanje boljševičke rezolucije u Petrogradskom sovjetu, kao i činjenice da je Kerenski, ob- javivši osnivanje direktorijuma, stavio Izvršne komitete pred svršen čin, od samog početka je bilo jasno da umereni soci-jalisti i dalje oklevaju da potpuno raskinu s vladajućim re-žimom. Niz vodećih menjševika i esera, uključujući' Skobeljeva i Bogdanova, govorio je protiv boljševičkog stava i zahtevao da se postojećoj vladi pruži podrška, bar do sazivanja Demokratskog državnog savetovanja.

Desni' menjševik Mark Liber podsmevao se i samoj po-misli da demokratija može opstati sama, izjavljujući: „Kadeti su zbačeni s kola, ali vodimo računa da na kraju u njima ne ostanemo sami." Avksentijev je u stvari pozdravio osnivanje direktorijuma i zatražio da mu se pruži sva mogućna podrška. Cernov je odlučno izjavio da nijedan eser ne bi ušao u vladu u kojoj ima kadeta; on nije, međutim, odbacio mogućnost obrazovanja koalicije s predstavnicima drugih buržo- askih krugova. Sergej Znamenski, govoreći u ime trudovika, takođe je branio načelo koalicije, insistirajući: ,.Ne bi trebalo da obrazujemo čisto socijalističku vladu . . . Ima društveno- -političkih grupa osim kadeta koje mogu ići rame uz rame s nama."

Ako se izuzmu boljševici', jedino je Martov zauzeo znatno radikalniji stav; on se založio za obrazovanje vlade sastavljene isključivo od socijalista i odgovorne demokratskom parlamentu.

Rjazanov i Kamenjev su pokušali da pobiju argumente umerenih socijalista. Imajući u vidu jednu raniju primedbu Skobeljeva, Rjazanov je rekao:

Tamo se tvrdi da raspoloženje u Petrogradu nije karakteristično za ostalu Rusiju. Ali ljudi u unutrašnjosti pažljivo prate šta se dešava u Petrogradu ... a nema sumnje da ćemo i u njoj dobiti široku podršku kada zategnemo omču oko vrata kontrarevoluciji ... Ako se odmah odbaci koalicija s kadetima, ostaju trgovački, industrijski i bankarski krugovi, koji su, kao što se sada jasno vidi, hranili žutu štampu... Krajnje je vreme da se uzme u obzir činjenica da sovjeti predstavljaju većinu ruskog naroda ... Neka sovjeti izaberu Privremenu vladu koja će biti odgovorna njima i koja će dovesti zemlju do skorog sazivanja Ustavotvorne skupštine. Jedino Ustavotvorna skupština može zaključiti mir, sprovesti potrebne reforme i približiti nas socijalističkom preobražaju društva.

209

Kamenjev se, sa svoje strane, zajedljivo požalio, aludira-jući na obrazovanje direktorijuma, da su Izvršni komiteti „dobili još jedan šamar od Kerenskog. Njihov značaj je sveden na nulu ... Nadam se da ćete", nastavio je on, „odbiti ovaj udarac kao što ste odbili Kornilovljev napad ... Politička dužnost nalaže da jasno kažemo da ova vlada nije zamišljena da služi potrebama demokratije nego Kerenskog... U ovome što se desilo mi vidimo posledice režima zasnovanog na ličnoj diktaturi i potpunoj neodgovornosti. Proletarijat, seljaštvo i armija moraju reći da u ruskoj revoluciji tome nema mesta."

Cereteli je pokušao da se suprotstavi tim argumentima primedbom da „sazivamo široko demokratsko savetovanje ... i ako se pokaže da u zemlji' nema drugih vitalnih elemenata osim nas, mi ćemo uzeti vlast u svoje ruke". To je bilo najviše što su Cereteli i njegove pristalice hteli da kažu o mogućnosti da se obrazuje vlada sastavljena samo od socijalista.

U ranim jutarnjim časovima 2. septembra iscrpljeni de-legati su glasah o deklaracijama i boljševika i menjševika-internacionalista i obe su odbacili, a usvojili su rezoluciju koju su zajednički podneli menjševici i eseri. U izglasanoj rezoluciji davala se saglasnost za hitno sazivanje Demokratskog državnog savetovanja koje će doneti konačnu odluku o pitanju vlade, a u međuvremenu se pozivalo na pružanje pune podrške vladajućem režimu na čelu s Kerenskim.25

Mada se, posmatrano iz današnje perspektive, odluka Iz-vršnih komiteta da privremeno podrže direktorijum čini kao vrlo koban korak, umerenim socijalistima je očigledno bilo teško da postupe drukčije. Da su podržali kurs koji su bolj-ševici predlagali, menjševici i eseri bi morah da se odreknu politike koju su vodili prethodnih šest meseci i da napuste svoj ideal demokratske vlade koja predstavlja sve klase. To bi značilo da su spremni da zavedu nov politički režim i preuzmu punu odgovornost za održavanje unutrašnjeg reda, up-ravljanje privredom, obezbeđivanje usluga i neophodnih zaliha hrane i goriva, kao i zadovoljavanje sve odlučnijih zahteva masa za neodložnim društvenim reformama i mirom. Osim toga, usvajanje boljševičke rezolucije bi značilo da su umereni socijalisti voljni da pokušaju da te zadatke obave ne samo bez pomoći liberalnih političkih vođa, industrijalaca, spahija i vojne komande nego čak i suočeni s njihovim otporom. Najzad, ujedinjenje menjševika i esera s boljševicima, za koje su se Kamenjev i Rjazanov tako rečito zalagali, značilo bi stupanje u savez s elementima sumnjive pouzdanosti čiji su politički ciljevi bili manje u skladu s njihovim vlastitim nego ciljevi liberalne buržoazije. Imajući u vidu ranije postupke boljševika, nemačku vojnu opasnost i vidljivo ekonomsko i društveno rasulo, nije teško shvatiti zašto se glavnina menjševika i ese-ra, uprkos već široko rasprostranjenom neslaganju s Keren- skim, oduprla pritisku masa za hitnom promenom vlade.

Kornilovljeva zavera je imala vrlo značajne političke posledice. Desničarski pokret je, bar za neko vreme, bio, razume se, razbijen. Kornilov, mezimac desnice, nalazio se u kućnom pritvoru u Mogilevu. Na kadete je, zbog njihovog ponašanja pre i za vreme krize, pala široko rasprostranjena sumnja da su bili u savezu s Kornilovom. Po okončanju afere oni su bili

210

privremeno isključeni iz kabineta, mnogo napadani i duboko demoralisani. Miljukov i Kokoškin su otišli na Krim „kao da beže od hapšenja", Maklakov je postao ambasador u Francu-skoj, a mnogi drugi kadeti su se povukli u svoje letnjikovce u unutrašnjosti. Kadetska politička delatnost je bila praktično zamrla.26

Ni menjševici i eseri nisu bih u mnogo boljem položaju zbog unutrašnjih neslaganja u pogledu karaktera i sastava bu-duće vlade. Duboka razmimoilaženja među vodećim menjše-vicima u pogledu ključnih političkih pitanja dana došla su naročito jasno do izražaja na sastanku Biroa Centralnog izvr-šnog komiteta održanom 4. septembra. Tokom žučne debate o ciljevima Demokratskog državnog savetovanja, čije je otva-ranje bilo zakazano za polovinu septembra, odbranaš Bogda-nov pridružio se menjševicima-internacionalistima Martovu i Suhanovu, zalažući se za uspostavljanje isključivo „demo-kratskog" režima. Predstojeće Savetcvanje mora se pretvoriti u Ustavotvornu skupštinu, insistirao je Bogdanov, a vlada koju ona obrazuje mora biti odgovorna Savetovanju.

Takve ideje su se činile besmislenim predsedniku Centra-lnog izvršnog komiteta Čeidzeu. Zajedno s Liberom, on je na-glašavao da je važno da bar neki predstavnici posedničkih slojeva budu uključeni u buduću vladu, kao i da budu pred-stavljeni na Demokratskom državnom savetovanju. Dan i Ce- reteh su zauzeli srednji stav između frakcija Bogdanova i Če-idzea, potvrđujući da je prvenstvena svrha Savetwanja da dođe do definitivnog rešenja pitanja vlade i izražavajući sp-remnost da se pridržavaju odluka Savetovanja u toj stvari, bilo kakve da one budu. Cereteli, koji je lično bio više sklon koaliciji, izrazio je žaljenje što nije bio ranije sazvan skup svih „demokratskih" grupa koje treba da budu predstavljene na Savetovanju, dodajući „ako je u pitanju glasanje za sovjetski režim, možemo se upustiti i u to".27

Slične raspre su u ovo vreme razdirale i esere. Dok je jedna još uvek uticajna eserovska frakcija na čelu s Avkse- ntijevom tvrdila da je neophodno da se sačuva široko repre-zentativna koaliciona vlada u kojoj bi bilo i kadeta, bivši ministar poljoprivrede Cernov nije želeo da više ima bilo kak-ve veze s kadetima. Ah Cernov je isto tako bio i protiv vlade sastavljene isključivo od socijalista, pošto se, kao i mnogi desni menjševici, nadao da će privući u kabinet predstavnike buržoazije (osim kadeta) koji bi bili voljni da sarađuju sa soci-jalistima u ostvarivanju delotvornog programa reformi.28 Zna-tno više levo od Cernova nalazila se jedna sve glasnija i mo-ćnija frakcija levih esera, sada već gotovo nezavisna partija, koja je nepokolebljivo odbacivala svaku koaliciju s buržoa-zijom. Tokom druge nedelje septemora levi eseri su stekli pre-vlast u lokalnom eserovskom komitetu u Petrogradu;29 isto-vremeno, oni su započeli kampanju za sazivanje nacionalnog kongresa sovjeta i stvaranje homogene socijalističke vlade odgovorne demokratiji.30 Eserovska organizacija je, po reči- ma Ohvera Ratkija, „ušla u završnu fazu raspadanja".31

Kornilovljeva afera je, razume se, potpuno poništila i o- naj neznatni napredak koji je Kerenski postigao od početka jula u učvršćivanju vladinog autoriteta i jačanju armije. So-vjeti, sada izrazito radikalniji, izašli su iz krize sa znatno većim

211

ugledom među masama. Revolucionarna Rusija je više nego ikada bila zasićena političkim organizacijama i revolucio-narnim komitetima. Radnici su postali borbeniji i bolje organizovani, a mnogi su posedovali oružje. I demokratski komiteti u vojsci su ojačah zahvaljujući tome što su odigrah vodeću ulogu u organizovanju vojnika za borbu protiv Kornilo- vljevog pokreta. U mnogim pukovskim komitetima u Petrogradskom garnizonu prevlast je prešla iz ruku umerenijih elemenata u ruke boljševika.32 Moralni autoritet koji su oficiri još imali među vojnicima bio je ozbiljno narušen Korni- lovljevom zaverom. Tokom prve polovine septembra u mnogim jedinicama sprovedena je druga čistka oficira za koje se sumnjalo da su skloni kontrarevoluciji, a u međuvremenu je bilo veoma otežano izvršavanje čak i najjednostavnijih nare-đenja.33

Vlada je pokušala da izmeni to stanje. Prvog septembra, na primer, Kerenski je izdao uputstvo svim vojnim koman-dantima, komesarima i vojnim organizacijama da onemoguće političku delatnost među vojnicima, ali to naređenje izgleda nije imalo nikakvog učinka. Tri dana kasnije, Kerenski je doneo dekret o raspuštanju svih revolucionarnih komiteta os-novanih u vreme Kornilovljeve krize, uključujući i Komitet za borbu protiv kontrarevolucije.34 Jedini učinak tog dekreta bilo je pogoršanje odnosa između Kerenskog i rukovodstva Sovjeta. Tek što je to naređenje bilo obznanjeno, Komitet za borbu je sazvao sastanak (što je samo po sebi predstavljalo čin građanske nepokornosti) i usvojio brižljivo sročenu rezo-luciju u kojoj se izražavalo uverenje da će, s obzirom na to da je stanje još opasno, svi lokalni revolucionarni komiteti nastaviti da deluju s ranijom energijom i uzdržanošću.35

Dok se vlada uzalud trudila da otkloni te teškoće, privre-dno rasulo se naglo pogoršavalo. U Petrogradu se znatno za-oštrio problem nezaposlenosti, inflacije i nestašice hrane i go-riva. Tih dana je i lični ugled Kerenskocr bio u suštini uništen. Poraženoj desnici se činilo da je Kerenski izdao Kornilova zbog hčnih ambicija ili zbog nedostatka hrabrosti. S druge strane, levici i masama petrogradskih radnika i vojnika izgledalo je da je Kerenski saučesnik kontrarevolucije. U svojim značajnim neobjavljenim memoarima, Vojtinski, tadašnji komesar Severnog fronta, posvećuje pažnju upravo tom činiocu, prisećajući se kako je svaki vojnik znao da su sukobu između Kerenskog i Kornilova prethodili pregovori i kako je u tim pregovorima raspravljano o zavođenju smrtne kazne, ogra-ničavanju delatnosti vojničkih komiteta, povraćaju vlasti ofi-cirima, ukratko, o povratku na „stari režim." Stoga se pro- sečnom vojniku činilo da je kornilovština bila za vera koju su protiv njega i protiv revolucije skovali visoka vojna komanda i Kerenski.36

Prema tome, jasno je da su od svih suparnika u borbi za vlast 1917. godine u Kornilovljevoj aferi pobedu odneli bolj-ševici. Poraz Kornilova svedočio je o potencijalnoj snazi levice i još jedanput je pokazao veliku privlačnost boljševičkog programa. Pa ipak, nije sasvim sigurno, kao što neki tvrde, da je Kornilovljev poraz obezbedio Lenjinovu pobedu. Raspo-loženje masa nije bilo specifično boljševičko u smislu da je odražavalo želju za boljševičkom vladom. Kao što je pokazala

212

poplava poslekornilovskih rezolucija, petrogradski vojnici, mornari i radnici težih su više nego ikada obrazovanju sovjet-ske vlade koja bi ujedinila sve socijalističke elemente. A bolj-ševici su u njihovim očima predstavljali moć sovjeta — sovjet-sku demokratiju. U svakom slučaju, julski ustanak i reakcija do koje je došlo posle njega pokazali su koliko može biti opas-no oslanjati se na raspoloženje masa. Osim toga, cela istorija Partije posle februarske revolucije govori da je u boljševičkim redovima bilo dosta pritajenog neslaganja i neorganizovane delatnosti. Stoga je u ovom trenutku još bilo otvoreno pitanje da li će Partija imati dovoljno volje, organizacione discipline i razumevanja za složenosti promenljive i potencijalno eksplozivne situacije, koji bi joj omogućili preuzimanje vlasti.

„SVA VLAST SOVJETIMA"

U tim kritičnim poslednjim danima avgusta Lenjin je ostao u ilegalnosti u prestonici Finske, Helsingforsu. U Finskoj, koja je od 1809. godine bila deo Ruskog Carstva, nacionalne težnje su komplikovale i znatno pojačavale previranje do kojeg je došlo posle sloma carističkog režima. Hel- singfors je bio i baza Baltičke flcte, u kojoj su boljševici bili naročito aktivni i uticajni. U Finskoj, kao i drugde u Rusiji, političko i društveno ogorčenje i podrška naroda ekstremnom levičarskom programu naglo su porasli krajem leta i početkom jeseni 1917. godine. Na Trećem pokrajinskom kongresu sovjeta vojske, flote i radnika u Finskoj, koji je održan u Helsingforsu od 9. do 12. septembra, izabran je stalni Izvršni komitet (Oblasni izvršni komitet vojske, flote i radnika u Finskoj) sastavljen gotovo isključivo od boljševika i levih esera. Pod predsedništvom ultraradikalnog boljševika Ivara Smilge, taj komitet je proglasio sebe najvišom političkom vlašću u Finskoj.

Tokom svog boravka u Helsingforsu Lenjin je održavao veze s lokalnim socijaldemokratskim vodama i izgleda da su snaga levice i sve eksplozivnija politička situacija u Finskoj doprinele uobličavanju njegovih pogleda na razvoj revolucije uopšte. Ali Lenjin je i dalje najviše pažnje posvećivao revolucionarnoj politici u Petrogradu. Uskoro pošto se 9. avgusta preseho iz Razliva u Finsku, on je uspeo da uspostavi prilično pouzdanu vezu sa Centralnim komitetom, kao i da organizuje isporuku novina iz Petrograda, koje su mu obično stizale sledećeg dana predveče. Pored toga što je grozničavo čitao vesti i razmišljao o njima, on je, izgleda, mnogo vremena posvećivao dovršavanju spisa Država i revolucija i pisanju političkih komentara za boljševičku štampu.1

Lenjin je za opasnost koja preti Petrogradu od generala Kornilova prvi put saznao 28. avgusta. Tek 29. avgusta uveče primio je novine od prethodnog dana, u kojima su bih objavljeni prvi podrobniji prikazi novonastale krize. Cak ni tada nije dobio primerke boljševičkog lista Rabočij (Pa6oHMii) tako da nije znao gotovo ništa o tome kakav je stav zauzela Partija. Uprkos tome, 30. avgusta ujutro, dok je nestrpljivo čekao dalje vesti iz Petrograda, on je napisao pismo s taktičkim uputstvima za Centralni komitet, koja su nagovešta- vala značajnu, mada privremenu promenu u njegovom gledanju na razvoj revolucije. Lenjinov prvobitni zaključak kada je saznao za pretnju desničarske diktature bio je da se politička situacija iz temelja izmenila i da će taktika Partije morati da se menja u

213

skladu s time. On više nije odbacivao glasove o kontrarevolucionarnoj zaveri kao „brižljivo smišljenu obmanu menjševika i esera", kao što je činio u vreme održavanja Moskovske konferencije. Umesto toga, Lenjin je pozvao boljševike da se pridruže borbi protiv Kornilova. Ne izjašnjavajući se o najvažnijem pitanju — u kojoj meri članovi Partije smeju sarađivati s većinskim socijalistima u pripremama za odbranu — on je samo upozorio da boljševici ne treba ni da neposredno podržavaju Kerenskog niti da nastoje da ga zbace. Umesto toga, oni treba da u svakoj prilici obelodanjuju slabosti i neuspehe Kerenskog, kao i da vrše pritisak na vladu da zadovolji takve „delimične zahteve" kao što su hapšenje Miljukova, naoružavanje vojnika, pozivanje pomorskih snaga u Petrograd, raspuštanje Državne dume, donošenje zakonskih mera o prenošenju zemlje na seljake i zavođenje radničke kontrole u fabrikama.

I prećutno prihvatanje saradnje s drugim grupama u borbi protiv Kornilova i preporuka da se vrši pritisak za ispunjenje „delimičnih zahteva" predstavljaju odstupanje od Lenjinovog ranijeg stava da boljševici moraju ostati po strani od menjševika i esera i da prvenstveni zadatak Partije mora biti organizovanje neposrednog i što hitnijeg preuzimanja vlasti od strane proletarijata. Kao što smo videli, to je upravo stav koji je većina partijskih vođa u Petrogradu zauzela tokom poslednjih dana avgusta. Lenjinova neočekivana saglasnost s njihovim kursom bila je izražena i u primedbi koju je dodao svom pismu Centralnom komitetu 30. avgusta uveče, pošto je dobio nov svežanj novina iz Petrograda, uključujući i primerke lista Rabočij. „Pošto je ovo bilo napisano", dodao je on, „pročitao sam šest brojeva lista Rabočij i moram reći da se naši pogledi u potpunosti slažu."2

Promena u Lenjinovom stavu posle izbijanja Kornilovljeve krize došla je još više do izražaja u članku „O kompromisima", koji je napisao 1. septembra, a koji je bio primljen u Petrogradu dva dana kasnije. U stvari, teško je taj napis protumačiti drukčije nego kao povlačenje glavnih pretpostavki na kojima su se temeljile Lenjinove direktive Šestom kongresu — odumiranje sovjeta kao revolucionarnih ustanova, neopozivi slom menjševika i esera i apsolutna neminovnost da se vlast preuzme silom. Uviđajući očiglednu slabost i izolovanost Kerenskog, impresioniran snagom koju su sovjeti pokazali u borbi protiv Kornilova i podstaknut sve većim otporom menjševika i esera prema daljoj saradnji s kadetima, Lenjin se sada saglasio s povratkom na „mirni" prejulski taktički program za koji su se partijski umerenjaci sve vreme zalagali. Konkretno, on je predložio kompromis s većinskim socijalistima, koji je trebalo da izgleda otprilike ovako: boljševici će se privremeno odreći svog zahteva za prenošenjem vlasti na vladu sastavljenu od predstavnika pro-letarijata i seljačke sirotinje i zvanično će se vratiti na pre- julsku parolu 'sva vlast sovjetima'. Zauzvrat, menjševici i eseri će preuzeti vlast i obrazovati vladu odgovornu Sovjetu. Politička vlast bi u celoj Rusiji bila preneta na lokalne sovjete. Boljševici bi ostali izvan vlade i bila bi im zajamčena puna sloboda agitovanja za vlastiti program. U suštini, spis „O kompromisima" je bio izraz spremnosti da se, ukoliko bi menjševici i eseri raskinuli s buržoazijom, odustane od

214

upotrebe oružane sile i da se umesto toga političkim sredstvi-ma vodi borba za vlast u okviru sovjeta. Lenjin je sada tvrdio da bi takav kurs „po svoj prilici obezbedio miran razvoj cele revolucije i stvorio naročito dobre izglede za krupne korake u svetskom pokretu za mir i pobedu socijalizma".

Trećeg septembra, neposredno pre nego što će poslati spis „O kompromisima" u Petrograd, Lenjin je saznao da je obrazovan direktorijum i da većina umerenih socijalista u suštini ne pristaje na formiranje vlade sastavljene isključivo od socijalista nego nastoji da organizuje nov koalicioni kabinet s predstavnicima buržoazije izvan kadetske partije. Pod utiskom tih izveštaja, Lenjin je dodao kratku napomenu svom spisu „O kompromisima", u kojoj je pesimistički primetio: „Pošto sam pročitao današnje (nedeljne) novine, kažem sebi: možda je već prekasno za nuđenje kompromisa... Da, po svemu sudeći, dan kada je put mirnog razvoja bio moguć već je prošao."3

Pa ipak, čak ni tada Lenjin nije potpuno napustio misao0 mirnom razvoju. Tokom prvih desetak dana septembra nje-govo interesovanje za eventualni „kompromis" bilo je oči-gledno pothranjivano stalnim i naširoko razglašavanim glože- njima u redovima menjševika i esera oko pitanja buduće vlade, kao i sve većim neprijateljstvom između Kerenskog1 umerenjačko-socijalističkog rukovodstva Sovjeta, vidljivog, na primer, u upornom otporu koji je Komitet za borbu pružao naporima vlade da raspusti revolucionarne komitete ob-razovane za vreme Kornilovljeve krize. U svakom slučaju, Lenjin se u tri kasnija članka napisana u ovom periodu, „Zadaci revolucije", „Ruska revolucija i građanski rat" i „Jedno od korenitih pitanja revolucije", vratio pitanju mogućnog sporazuma s umerenjacima i mirnog razvoja revolucije.4 U članku „Zadaci revolucije", napisanom oko 6. septembra, ali objavljenom tek krajem tog meseca, Lenjin je podrobno razvio političku misao koju je prvi put izložio u1 spisu „O kompromisima". „Preuzimanjem pune vlasti", tvrdio je on, „sovjeti bi danas još mogli — i to je verovatno njihova poslednja šansa — da obezbede miran razvoj revolucije, mirne izbore narodnih delegata i mirnu borbu partija u okviru sovjeta."5

U članku „Jedno od korenitih pitanja revolucije", napi-sanom dan ili dva kasnije (ah objavljenom 14. septembra), Lenjin govori o izuzetnom značaju državne vlasti u razvoju svake revolucije i o novoj važnosti koju pridaje neodložnom prenošenju „sve vlasti na sovjete":

Pitanje vlasti se ne može zaobići ili zanemariti jer to je ključno pitanje koje određuje sve u razvoju revolucije... Ceo sadašnji problem je u tome da li je sitnoburžoaska demokratija išta naučila tokom ovih velikih, izuzetno dramatičnih šest meseci. Ako nije, onda je revolucija izgubljena i može je spasti jedino pobednički ustanak proletarijata. Ako je nešto naučila, mora se odmah pristupiti uspostavljanju stabilne, čvrste vlasti... Samo vlast sovjeta bi mogla biti stabilna i neuzdrmana čak i u mesecima najburnije revolucije. Jedino bi ta vlast mogla obezbediti neprekinut i širok razvoj revolucije, mirnu borbu partija u okviru sovjeta.

Prelazeći na pitanje menjševika i esera, Lenjin je objasnio parolu „Sva vlast sovjetima" kako ju je vaskrsnuo u spisu „O

215

kompromisima":

Parola „Vlast sovjetima" se vrlo često pogrešno tumači kao da znači „kabinet partija većine u Sovjetu" ... [Nije tako.] „Vlast sovjetima" znači kore- nitu izmenu celokupnog starog državnog aparata, onog birokratskog aparata koji koči sve što je demokratsko. Ona znači uklanjanje tog aparata i nje-govo zamenjivanje novim, narodnim, to jest istinski demokratskim aparatom sovjeta, odnosno organizovane i naoružane većine naroda — radnika, vojnika i seljaka. Ona znači davanje inicijative i samostalnosti većini naroda ne samo u izboru delegata nego i u državnoj upravi i u sprovođenju reformi i raznih drugih promena.

Jedino bi sovjetski režim, rekao je on, imao hrabrosti i odlučnosti da zavede monopol žita, uspostavi efikasnu kon-trolu nad proizvodnjom i raspodelom, ograniči emisije novca, obezbedi pravednu trampu žita za industrijska dabra i sprovede sve ostale mere koje su neophodne u uslovima ve-likih nameta i teškoća prouzrokovanih ratom, opšteg priv-rednog rasula i opasnosti od gladi. Takva vlada, koja „ide čvrsto određenim kursom", objašnjavao je on, u stvari bi bila „diktatura proletarijata i siromašnih seljaka" na čiju je nužnost ukazao u „Aprilskim tezama". Ta vlada bi se energično obračunala s Kornilovom i njegovim kohortama i odmah bi izvršila potpunu demokratizaciju vojske. Lenjin je uveravao svoje čitaoce da bi ta diktatura već dva dana posle uspostavljanja uživala oduševljenu podršku 99 odsto pripadnika vojske. Ona bi dala zemlju seljacima i punu vlast lokalnim seljačkim komitetima, pa bi stoga mogla računati na podršku seljaštva. Jedino bi snažna vlada s osloncem u narodu, tvrdio je Lenjin, bila kadra da savlada otpor kapita-lista, pokaže zaista izvanrednu hrabrost i odlučnost u vršenju vlasti i pridobije oduševljenu, nesebičnu i herojsku podršku masa kako u vojsci tako i među seljacima. Jedino će neodložno prenošenje vlasti na sovjete, govorio je on, obezbediti postepen, miran i neometan dalji napredak.6

U „Ruskoj revoluciji i građanskom ratu", poslednjem članku iz ove serije, koji je bio dovršen 9. septembra (a ob-javljen 16. septembra), Lenjin je nastojao da ublaži straho-vanja umerenih socijalista da bi raskid s buržoazijom značio krvav građanski rat; naprotiv, tvrdio je on, sve veće neza-dovoljstvo i ogorčenje masa pokazuju da bi i dalje odugo-vlačenje s obrazovanjem sovjetske vlade neminovno dovelo do radničkog ustanka i građanskog rata, koji bi, istina, bio kr-vav i treba ga, ako je ikako mogućno, izbeći, ali koji bi se u svakom slučaju završio pobedom proletarijata. „Samo bi neodložno prenošenje sve vlasti na sovjete sprečilo građanski rat u Rusiji", objašnjavao je on. „Građanski rat koji bi buržoazija povela protiv saveza boljševika sa socijalističkim revolucionarima i menjševicima, protiv sovjeta radničkih, vojničkih i seljačkih deputata, ne može se ni zamisliti; takav rat ne bi potrajao ni do prve borbe." Kao dokaz za to, Lenjin je ukazao na bespomoćnost buržoazije u vreme Kornilovljeve krize. U to vreme, izjavio je on, savez boljševika, esera i menjševika „izvojevao je pobedu nad kontrarevolucijom s lakoćom kakva dosad nije poznata ni u jednoj revoluciji".7

216

O duhu slobodne, nesputane debate u boljševičkoj organi-zaciji 1917. godine svedoči i to što čak ni ovaj nov, umereniji Lenjinov stav nije bio prihvaćen bez otpora. U vreme kada su boljševički vođi u Petrogradu dobih spis „O kompromisima", Sveruski izvršni komiteti su već zvanično odbacili boljševičku deklaraciju od 31. avgusta. Urednicima lista Rabočij put (PaSo^MM nyTb) kompromis kakav je predviđao Lenjin izgledao je neostvarljiv. Jedan član uredništva, Grigorij So-kolov, sećao se kasnije da je u prvi mah bilo odlučeno da se članak „O kompromisima" ne štampa. Na Lenjinovo insis-tiranje, ta odluka je ponovo razmotrena, pa je članak bio objavljen 6. septembra.8

Zamerke gledištima izraženim u članku „O kompromisi-ma" čule su se i među članovima izrazito borbenog boljše-vičkog Moskovskog oblasnog biroa® i među radikalnijim čla-novima Petrogradskog komiteta, koji su — s obzirom na to da su na Šestom kongresu, nepunih pet nedelja ranije, stali uz Lenjina u vezi s pitanjem potpunog raskida s umerenim socijalistima i pripremanjem za samostalno oružano preuzi-manje vlasti — očigledno bili zaprepašćeni tim najnovijim preokretom u Lenjinovom stavu. Takvo reagovanje nekih lokalnih vođa u Petrogradu došlo je do izražaja u proceni „tekućeg trenutka" u Petrogradskom komitetu 7. septembra, sutradan po objavljivanju članka ,.0 kompromisima".10

Diskusiju je otvorio žustri Slucki, koji je govorio u ime Izvršne komisije Petrogradskog komiteta. Prihvatajući Lenji-novu tvrdnju da su mase i umereni socijalisti gurnuti ulevo i da su u izvesnom smislu čak i sovjeti osnaženi Kornilov- ljevom zaverom, on se pobunio protiv ideje o zbližavanju s menjševicima i eserima, tvrdeći da su glavni zadaci Partije da zadrži mase da se ne upuste u preuranjenu akciju i da izvrši pripreme za korišćenje sovjeta kao borbenih središta pri preuzimanju vlasti.11 Kasnije u diskusiji Slucki je ponovo uzeo reč, odgovarajući na argumente u prilog Lenjinovom stavu. „I u fabrikama i među bedom pritisnutim seljacima vidimo skretanje ulevo", izjavio je on. „Smešno je sada razgovarati o kompromisu. Nikakvih kompromisa!... Naša revolucija nije kao one koje su izvedene na Zapadu. Naša revolucija je proleterska. Naš zadatak je da razjasnimo naš stav i da se bezuslovno pripremimo za vojni sukob." Govoreći u shčnom tonu, G. F. Kolmin, nezavisni mislilac koji je u julu bio među najbrojnijim partijskim radnicima, odbacio je tvrdnju da je Kornilovljeva afera iz osnova izmenila sovjete, menjševike i esere. „Njihovo skretanje ulevo", tvrdio je on, „ne daje nam pravo da verujemo da će sovjeti poći revolucionarnim putem. Naš stav treba da ostane isti. Naš cilj nije da idemo rame uz rame s vođama Sovjeta, nego da nastojimo da odvratimo od njih još više revolucionarnih elemenata i da ih okupimo oko nas." Zanimljivo je da su primedbe predstavnika Centralnog komiteta u Petrogradskom komitetu Bubnova bile bhže stavu Sluckog i Kolmina nego idejama koje je Lenjin izrazio u članku „O kompromisima".

Teško je proceniti koliko je takvo raspoloženje bilo u ovo vreme rašireno među članovima Petrogradskog komiteta, jer se diskusija o tekućem trenutku vođena na sastanku 7. septembra završila bez usvajanja rezolucije. U svakom slu-čaju, kao i u prejulskom periodu, miran kurs bio je privremeno

217

u skladu s programskom orijentacijom kako desnih boljševika, kao što je bio Kamenjev — koji su smatrah da Rusija još nije spremna za socijalističku revoluciju i trenutno nisu težih ni za čim drugim osim za obrazovanjem jedne široko zasnovane, isključivo socijalističke koalicione vlade u koju bi ušli i boljševici, stvaranjem demokratske republike i sazivanjem Ustavotvorne skupštine — tako i onih kao što su bili Lenjin, Trocki i lokalni boljševički vođi u Petrogradu, koji su na prenošenje vlasti na sovjete i menjševičko-eserovsku vladu gledah kao na prelaznu fazu u razvoju socijalističke revolucije, fazu koja će posle kraćeg vremena dovesti do zavođenja diktature proletarijata i siromašnijih slojeva seljaštva. Jasno je da je većina članova Centralnog komiteta primila s odobravanjem kurs koji je predlagao Lenjin. Tako su se pod rukovodstvom Centralnog komiteta petrogradski boljševici tokom prvih nedelja septembra us- redsredili manje na produbljivanje jaza između sebe i umerenjaka ih na pripremanje masa za neposredno oružano preuzimanje vlasti u duhu Lenjinovih direktiva na Šestom kongresu, a više na zadatke usklađene s programom mirnog razvoja revolucije. Oni su se naročito trudili da pridobiju podršku kolebljivih elemenata u menjševičko-eserovskom taboru za ideju potpunog raskida s buržoazijom, da prošire i učvrste uticaj Partije u masovnim organizacijama (naročito u Petrogradskom sovjetu) i obezbede što bolju zastupljenost partije na predstojećem Demokratskom državnom savetovanju. To savetovanje je bilo zakazano za polovinu septembra i na njega su menjševici i eseri gledali kao na forum na kome će se konačno rešiti pitanje koalicije i karaktera nove vlade.

Borba za uticaj u Petrogradskom sovjetu bila je od po-sebnog značaja za boljševike. Na senzacionalnom zasedanju Sovjeta od 31. avgusta, na kome je većina izglasala podršku boljševičkom političkom programu, bilo je prisutno manje od polovine članova s pravom glasa. Vehki deo odsutnih delegata činili su vojnici, među kojima je eserovski, uticaj tada bio vrlo jak, a koji su se u to vreme još nalazili na odbrambenim položajima ispred prestonice. Stoga nije čudno što su umereni socijalisti potcenjivali značaj boljševičkog trijumfa od 31. avgusta i očekivah da se on uskoro pretvori u poraz.

Pitanje koje su eserovsko-menjševički stratezi odabrali za neposredno odmeravanje snaga u Sovjetu bio je budući sa-stav Prezidijuma Petrogradskog sovjeta. Od svog formiranja u martu, Prezidijum je bio sastavljen isključivo od menjševika i esera. Među njegovim članovima bih su Ceidze, Cereteli,Cernov, Dan, Skobeljev, Goc i Anisimov — najpoznatije i najautoritativnije javne ličnosti umerenjaka. Ti ugledni po-litičari su sada objavili svoju nameru da kolektivno podnesu ostavku ukoliko se glasanje od 31. avgusta ne poništi, a starom rukovodstvu ne izglasa poverenje. Tom strategijom su boljševici bili stavljeni u težak položaj, pošto je bilo mogućno, čak i verovatno, da u toj borbi ličnog prestiža neće uspeti da obezbede većinu glasova. S druge strane, poništavanje glasanja od 31. avgusta i izjava poverenja menjševicima i eserima naneli bi ozbiljnu štetu naporima Partije za pridobijanje šire podrške među masama.

218

Da bi otklonili mogućnost takvog poraza, boljševici su pokušali da ponište politički značaj glasanja o Prezidijumu usredsređujući pažnju na proceduralna pitanja. Konkretno, oni su tvrdili da nije pravedno da Prezidijum bude sastavljen, kao u prošlosti, isključivo od predstavnika većine. Umesto da se vrši izbor između suprotnih programa i tako u stvari omogući pobednicima da obrazuju Prezidijum, kao što su umerenjaci hteli, boljševici su predlagali, tvrdeći da bi to bilo više demokratski, da se Prezidijum rekonstuituiše na bazi proporcionalne zastupljenosti tako što bi mu se dodao odgovarajući broj članova iz ranije nepredstavljenih grupa. Takav plan je izgledao sasvim razboritim mnogim delegatima koji su naginjah levici, ali možda ne bi bili voljni da stanu na stranu boljševika i po cenu odricanja od vlastitih vođa.12

Nastojeći da pridobije te kolebljive delegate, Kamenjev je, govoreći u Petrogradskom sovjetu u prilog proporcionalne zastupljenosti, izjavio: „Ako je na Moskovskoj državnoj konferenciji za menjševike i esere bila prihvatljiva koalicija s kadetima, oni valjda mogu voditi koalicionu politiku s bolj-ševicima u ovom telu."

Odlučujuće glasanje o proceduri za reorganizaciju Prezidi juma održano je na početku zasedanja Petrogradskog sovjeta 9. septembra. Stav boljševika je dobio malu većinu.13 Lenjin je kasnije kritikovao boljševičke vođe u Sovjetu što su se zalagali za proporcionalnu zastupljenost na izborima za Prezidijum, smatrajući da su time njegovi sledbenici samo još jedanput potvrdili da nepotrebno prihvataju saradnju s drugim socijalističkim grupama na štetu vlastitih ciljeva. Ko-liko je taktika proporcionalne zastupljenosti bila zdrava po-kazalo se, međutim, kasnije na tom istom zasedanju kada je rasprava o jednom drugom boljševičkom predlogu pokazala da boljševici još nemaju sigurnu većinu u Petrogradskom sov-jetu. U tom slučaju, izmenama koje su predložili boljševici u pogledu principa po kome će vojnici biti predstavljeni u Sovjetu suprotstavila se većina, pa su boljševici bili prinuđeni da u poslednjem trenutku povuku svoju rezoluciju kako bi izbegli siguran poraz.14

219

Na kraju, promišljena strategija partije u Petrogradskom sovjetu donela je koristi boljševicima. Kada su objavljeni re-zultati glasanja o pitanju proporcionalne zastupljenosti, održanog 9. septembra, većinski socijalisti koji su sačinjavali stari Prezidijum demonstrativno su napustili svoja mesta, pa je 25. septembra rukovodstvo Sovjeta bilo potpuno reorgani- zovano. Novi Prezidijum su sačinjavali dva esera, jedan menj- ševik i četiri boljševika (Trocki, Kamenjev, Rikov i Fjodorov). Trocki je zamenio Čeidzea na položaju predsedavajućeg.15

Naporedo s tim, boljševičko rukovodstvo je poklanjalo znatnu pažnju i pripremama za Demokratsko državno savetovanje. U jednom telegramu otposlatom 4. septembra u trideset sedam podređenih partijskih komiteta širom zemlje i u jednom dodatnom pismu upućenom sledećeg dana, par-tijsko rukovodstvo je istaklo potrebu da Partija bude što bolje zastupljena na Savetovanju; boljševicima je bilo nalo- ženo da se podrobno upoznaju sa sastavom Savetovanja i da, kada god je to mogućno, rade na tome da se izaberu članovi Partije. Svi delegati izabrani uz podršku boljševika trebalo je da se odmah po dolasku u prestonicu jave u sedište bolj-ševičke frakcije u Sovjetu u Smoljnom radi dobijanja uput-stava.*

Kada je bio objavljen sastav Savetovanja, pokazalo se da su nade da će Demokratsko državno savetovanje odbaciti koalicionu politiku i preduzeti korake za obrazovanje nove, is-ključivo socijalističke vlade bile pril:čno neosnovane. Trebalo je da radnički, vojnički i seljački .sovjeti, gradske dume, vojni komiteti, sindikati i desetak drugih organizacija budu pred-stavljeni na skupu sa oko 1198 delegata. Ali postotak mesta dodeljen gradskim, radničkim i vodnim sovjetima i sindikati-ma — telima u kojima su boljševici imali najveći uticaj — bio je mali u poređenju sa zastupljenošću seoskih sovjeta, zemstava i zadruga, u kojima su . oš dominirah umerenjaci.

Uprkos tome, boljševici nisu potpuno izgubili nadu da će se na Savetovanju obrazovati socijalistička vlada. Na jednom sastanku održanom 13. septembra, Centralni komitet je na-ložio Trockom, Kamenjevu, Staljinu, Miljutinu i Rikovu da u tom smislu izrade nacrt platforme koja će biti podneta Savetovanju.17 Zasnovana delimično na Lenjinovim spisima iz prvih dana septembra, tako sastavljena platforma polazila je od pretpostavke da je još mogućan miran razvoj revolucije i da Savetovanje može i treba da obrazuje revolucionarnu vladu.18 Slično Lenjinovom članku „O kompromisima", boljševička platforma za Demokratsko državno savetovanje bila je u suštini apel ranijim pristalicama koalicione politike da konačno raskinu s buržoazijom i izraz vere u sovjete kao organe revolucionarne vlasti. U platformi se izjavljivalo da boljševici nisu pokušah da preuzmu vlast protiv organizovane volje većine radničkih masa i da i ne žele da to učine. Izrazima sličnim Lenjinovim tvrdilo se da će se borba za uticaj i vlast razvijati u okviru sovjeta, uz punu slobodu agitovanja i stalno obnavljanje sovjeta odozdo.19 Istovremeno, platforma se razhkovala od članka „O kompromisima" po tome što nije izričito isključivala mogućnost učestvovanja boljševika u

*

241

sovjetskoj vladi;20 to je, izgleda, bio rezultat Kamenjevljevog uticaja.

Uoči otvaranja Demokratskog državnog savetovanja po-kazalo se da je zabrinutost krajnje levice u vezi sa sastavom skupa bila opravdana. Od pristiglih delegata voljnih da se politički izjasne 532 su bih eseri (među njima 71 levi eser), 530 menjševici (56 internacionalista), 55 narodni socijalisti, dok je 17 delegata tvrdilo da su bez posebne partijske opre- deljenosti. Boljševika je bilo samo 134.21

Pa ipak, preliminarne diskusije na užim sastancima pri-padnika pojedinih partija i na skupovima delegata po insti-tucionalnoj pripadnosti odmah su pokazale da umerenjaci nemaju zajednički stav u odnosu na ključno pitanje dalje koalicije s nesocijalističkim partijama; glavna razmimoila- ženja koja su se u vezi s tim pitanjem prvi put pojavila posle Kornilovljeve krize bila su ista ili još produbljenija. Zabrinutost mnogih menjševičkih i eserovskih vođa ranije odanih Privremenoj vladi izrazio je menjševik Bogdanov, koji je primetio prvog dana rada Savetovanja: „Moramo nedvosmisleno priznati da u ovo strašno vreme nemamo upravnu vlast; imah smo stalne izmene u kabinetu, neprekidna pomeranja u vladi koja se ni po čemu ne razlikuju od onih iz carističkih vremena. Posledica tih beskrajnih ministarskih promena jeste potpuna neefikasnost, za koju smo sami odgovorni... Meni kao pristalici koalicije teško je da to kažem, ali moram priznati da je koalicioni karakter kabineta glavni uzročnik ove upravne paralize."22

Tako je u prvoj fazi Demokratskog državnog savetovanja bilo bar nekoliko ohrabrujućih znakova za one boljševičke vođe u Petrogradu koji su još gajili nade da će većina delegata glasati za raskid s Kerenskim i stvaranje homogene socijalističke vlade. Te nade izrazio je Zinovjev u uvodniku pod naslovom „Naš trijumf i naši zadaci", objavljenom na naslovnoj strani lista Rabočij put od 13. septembra, koji je nesumnjivo bio razdeljen tek pristiglim delegatima:

Glavno pitanje s kojim se sada suočava svaki revolucionar jeste da li i dalje postoje mogućnosti za miran razvoj revolucije i šta treba činiti da se te mogućnosti povećaju. I potrebno je odgovoriti da sve takve mogućnosti zavise od prihvatanja posebnog kompromisa, određenog sporazuma između radničke klase, koja nepokolebljivo sledi našu partiju, i masa, koje sačinjavaju sitnoburžoasku demokratiju i koje slede esere i menjševike... Sporazum sa sitnobur- žoaskom demokratijom je poželjan i, pod dobro po-znatim uslovima, mogućan!... Sverusko savetovanje koje uskoro počinje još bi moglo otvoriti put za takav miran ishod.23

Demokratsko državno savetovanje započelo je rad 14. septembra uveče u Aleksandrinskom (sada Puškinovom) pozoriš- tu. Čuvena stara dvorana, čije su lože, parter i galerije bile prepune delegata iz cele Rusije, dobila je izgled sasvim nepoznat u carističkim danima. Crveni pliš presvlaka na sedištima i ložama stapao se s grimiznim morem revolucionarnih barjaka. Zavesa ispred pozornice bila je podignuta i videle su se kulise koje su predstavljale veliku dvoranu s nekoliko vrata ukrašenih veštačkim četinarima i palmama. Predsedništvo Savetovanja je sedelo za dugim

221

uskim stolom koji se pružao duž pozornice; ispred stola bila je govornica zastrta crvenom tkaninom s natpisom „Zabranjeno pušenje!".

Nade boljševika da će na Demokratskom državnom sa-vetovanju biti obrazovana nova vlada bile su izražene u zva- ničnom pozdravnom govoru koji je Kamenjev održao u ime Partije na prvom zasedanju Savetovanja i u primedbama Trockog na užem sastanku boljševičke delegacije sledećeg popodneva. Kamenjev je u dugom govoru izjavio da ono što su razni kabineti tokom prethodnih šest meseci ostvarili sprečava da se sačuva bilo kakvo poverenje u politiku koju predlaže Kerenski. Kamenjev je tvrdio da su se uslovi tako tragično pogoršali da više nema vremena za dalje opite s koalicionim vladama. Vladin neuspeh u ugušivanju kontrarevolucionarnog pokreta u vojsci, kao i akcije preduzete na polju poljoprivrede, snabdevanja i spoljnih poslova, tvrdio je on, nisu bile greške ovog ili onog ministra-socijalista, nego političkog uticaja buržoazije kao klase:

Nije bilo nijedne revolucije u kojoj ostvarenje ideala radnika nije izazivalo strah kontrarevolucionarnih snaga... Ako demokratija nije voljna da sada preuzme vlast, ona mora pošteno reći samoj sebi: „Nemamo poverenja u vlastite snage, ' pa zato vi, Buriškini i Kiškini24, morate da dođete i preuzmete nadzor nad nama, mi ne znamo kako da to učinimo ... Vi možete napraviti program koji će zadovoljiti radnu demokratiju, ali puka je utopija verovati da će buržoazija pošteno i iskreno sprovoditi takav program... Jedini mogućni kurs jeste da se državna vlast prenese na demokratiju — ne na Sovjet radničkih i vojničkih deputata, nego na demokratiju, koja je dovoljno zastupljena ovde. Moramo obrazovati novu vladu i organ kome će ta vlada biti odgovorna.26

U uputstvima nemenjenim samo boljševičkim delegatima, Trocki je objasnio da njihov prvenstveni cilj treba da bude, ukoliko to bude bilo mogućno, da uvere učesnike Savetovanja da treba odbaciti koaliciju s povlašćenim klasama i uzeti or-ganizaciju nove uprave u vlastite ruke; ako u tome uspeju, to će biti prvi korak u prenošenju vlasti na sovjete.26

Vredi napomenuti da je Kamenjev bio za stvaranje široke, demokratske koalicione vlade (u kojoj bi bile predstavljene razne grupe pozvane na Demokratsko državno savetovanje), a protiv isključivo sovjetskog režima, dok se Trocki zalagao za prenošenje celokupne vlasti na sovjete. To značajno razmimoilaženje svedočilo je o suštinskim razlikama u pog-ledima na razvoj ruske revolucije koje će uskoro izbiti na videlo U jednoj od najogorčenijih i najvažnijih unutrašnjih raspri u istoriji boljševizma. U kontekstu ovog razmatranja, me-đutim, najznačajnije je bilo to da su i Kamenjev i Trocki, kao i većina petrogradskih boljševika, gledali pozitivno na rad Demokratskog državnog savetovanja i na izglede za miran razvoj revolucije.

S obzirom na pretežno umerena gledišta boljševika u to vreme, kao i na to da se od početka septembra i sam Lenjin zauzimao za takav stav, može se zamisliti koliko je vrhovno boljševičko rukovodstvo bilo iznenađeno kada je 15. septem-bra primilo dva pisma koja je Lenjin napisao između 12. i 14. septembra u kojima je potpuno napustio umerena shvatanja

222

izražena u članku „O kompromisima" i pozvao boljševike da se počnu pripremati za neodložan oružani ustanak.

Cini se da nekohko međusobno povezanih razloga ob-jašnjava tu na izgled dramatičnu promenu. Snažan položaj krajnje levice u Finskoj, okolnost da je boljševički program dobio podršku većine u Petrogradskom i Moskovskom sovjetu i u većem broju oblasnih sovjeta, širenje društvenih nemira među seljacima gladnim zemlje, dalje rasulo vojske na frontu, sve uporniji zahtevi vojnika da se odmah sklopi mir i znaci revolucionarnog previranja u nemačkoj floti stvorili su, izgleda, kod Lenjina uverenje da bi preuzimanje vlasti od st-rane boljševika dobilo snažnu podršku u gradovima, da se gubernije i front više ne bi odlučno suprotstavljah tome i da bi dovođenje stvarno revolucionarne vlade na vlast u Rusiji delovalo kao katalizator za masovne pobune u drugim evrop-skim zemljama. A, razume se, čim je Lenjin počeo da naslu-ćuje mogućnost za brzo uspostavljanje krajnje levičarske vla-de, on je izgubio interes za „kompromis" s umerenim socija-lističkim partijama. S druge strane, iako je to donekle protiv- rečno, Lenjin se, izgleda, iskreno plašio da će vlada nekako ipak uspeti da podrije revoluciju pregovorima o separatnom miru, predajom Petrograda Nemcima, manipulisanjem izbora za Ustavotvornu skupštinu ili provociranjem neorganizova- nog narodnog ustanka. On se, izgleda, brinuo i da će Partija, ako suviše odugovlači, izgubiti uticaj medu masama i postati nemoćna da spreči zapadanje Rusije u potpunu anarhiju.

Prvo od dva Lenjinova eksplozivna pisma, ono upućeno Centralnom, Petrogradskom i Moskovskom komitetu, počinja-lo je ovako: ,,S obzirom na to da su stekli većinu u sovjetima radničkih i vojničkih deputata u obe prestonice, boljševici mo-gu i moraju uzeti državnu vlast u sopstvene ruke. Oni to mo-gu zato što je aktivna većina revolucionarnih elemenata u ta dva glavna grada dovoljno jaka da povuče narod za sobom, da savlada otpor opozicije, da je smrvi i da zadobije i zadrži vlast." Demokratsko državno savetovanje, tvrdio je on „ne predstavlja većinu revolucionarnog naroda, nego samo gornji sloj sitne buržoazije koji je spreman za kompromise". Zašto je nužno da boljševici preuzmu vlast „upravo u ovom trenutku"? Zato, tvrdio je Lenjin, što će „predstojeća predaja Petrograda stostruko povećati naše izglede". Izbor tačnog trenutka za početak ustanka treba prepustiti lokalnim vođama, koji se nalaze na samom mestu; neposredni zadatak vrhovnog boljševičkog rukovodstva jeste da iskoristi prisustvo u Petro-gradu onoga što je u stvari jednako kongresu partije i da po-stavi zadatak organizovanja „oružanog ustanka u Petrogradu i Moskvi, preuzimanja vlasti i zbacivanja vlade". Preuzima-njem vlasti u Moskvi i Petrogradu (on nije pravio razliku koji će grad biti prvi), zaključio je Lenjin, „odnećemo potpunu i konačnu pobedu".27

U drugom pismu, koje je nosilo naslov „Marksizam i us-tanak" i bilo upućeno samo Centralnom komitetu, Lenjin je tvrdio da „gledanje na ustanak kao na umetnost" nije blan- kizam, kao što tvrde „današnji oportunisti", nego osnovna pretpostavka marksizma. Da bi ustanak uspeo, pisao je on, ne sme se oslanjati na zaveru ih neku partiju, nego na pro-letarijat, i mora se zasnivati na revolucionarnom poletu na-

223

roda. Najzad, uspešni ustanak mora se tako vremenski pode-siti da izbije kada je aktivnost avangarde na vrhuncu, a kada je, s druge strane, kolebanje u neprijateljskim redovima naj-izraženije. Tvrdeći da odbijanje da se na ustanak gleda kao na umetnost kada se jednom ti preduslovi steknu predstavlja „izdajstvo marksizma i revolucije", Lenjin je objašnjavao zašto je „na dnevnom redu" neodložno podizanje ustanka. On poredi postojeću situaciju s uslovima koji su vladah u julu, primećujući da u ono vreme boljševici još nisu imali podršku proletarijata; sada, posle proganjanja boljševika i iskustva s Kornilovom, Partija ima većinu u sovjetima kako u Moskvi tako i u Petrogradu. U julu nije bilo revolucionarnog talasa širom zemlje, ah takav talas se podigao posle Kornilovljeve pobune. Najzad, ranije nije bilo ozbiljnog kolebanja među neprijateljima boljševika, dok sada ima znatne neodlučnosti. „Mi ne bismo mogli politički zadržati vlast 3-4. jula", zaklju-čivao je Lenjin, „zato što su pre Kornilovljeve pobune vojska i gubernije mogle i htele da pođu na Petrograd. Sada je slika sasvim drukčija... Postoje svi objektivni uslovi za uspešan ustanak."

Pri kraju napisa „Marksizam i ustanak" Lenjin je zahtevao da Centralni komitet konsoliduje boljševičku grupu na Demokratskom državnom savetovanju - „ne ustručavajući se da kolebljivce ostavi u taboru kolebljivaca". Trebalo je da Centralni komitet sastavi kratku izjavu („što kraću i jezgro- vitiju to bolje"), „nedvosmisleno naglašavajući bespredmet- nost dugih govora i 'govora' uopšte, potrebu za hitnom akci-jom za spasavanje revolucije i apsolutnu nužnost da se pot-puno raskine s buržoazijom, ukloni celokupna sadašnja vla-da. .. i sva vlast neodložno prenese na revolucionarne demo-krate, na čelu s revolucionarnim proletarijatom". „Pošto pro-čitaju ovu deklaraciju, i pošto pozovu na donošenje odluka, a ne držanje govora, na akciju, a ne na pisanje rezolucija," bolj-ševici treba da upute „celu svoju grupu u fabrike i kasarne". Istovremeno, boljševici treba — gledajući na ustanak ma-rksistički, kao na umetnost, i ne gubeći ni časa — da „organizuju glavni štab ustaničkih odreda, rasporede snage, pos-tave najpouzdanije pukove na najvažnije punktove, opkole Aleksandrovo pozorište, zaposednu Petropavlovsku tvrđavu, (i) uhapse članove generalštaba i vlade." Takođe treba da „mobilišu naoružane radnike i pozovu ih u poslednju bespoš-tednu bitku, zaposednu telegrafske i telefonske centrale, uspostave glavno sedište u glavnoj telefonskoj centrali i povežu je telefonskim linijama sa svim fabrikama, pukovima i punktovima oružanog sukoba."28

Kao što se moglo i očekivati, prvobitna reakcija boljševi-čkih vođa na te poruke bila je vrlo slična onoj s kojom su dočekana Lenjinova ranija „Pisma iz daleka." „Svi smo bili preneraženi", prisećao se Buharin nekohko godina kasnije.29

Prešavši žurno iz Aleksandrovog pozorišta u vlastito sedište, članovi Centralnog komiteta su 15. septembra uveče održali hitan tajni sastanak na kome su diskutovali o pismima. Pri-sustvovali su ne samo oni članovi Centralnog komiteta koji su se obično nalazih u Petrogradu radi rukovođenja svakodnev-nim radom Partije (Bubnov, Đeržinski, Jofe, Miljutin, Sverd- lov, Sokolnikov, Staljin i Uricki) nego i Kamenjev, Kolontaje- va, Trocki (Trockome je to bio drugi sastanak Centralnog ko-

224

miteta otkako je bio pušten iz zatvora), moskovski boljševici Buharin, Lomov, Nogin i Rikov, kao i Stjepan Saumijan, pred-stavnik kavkaske Vojne organizacije u Centralnom komitetu. Većini prisutnih bile su pre većanja podeljene kopije Le- njinovih pisama.30 Objavljeni zapisnik o diskusiji koja je us- ledila krajnje je fragmentaran.31 Komitet se saglasio da je uputno da se u skoroj budućnosti zakaže poseban sastanak posvećen taktičkim pitanjima. Staljinov predlog da se Lenji- nova pisma otpošalju drugim telima bio je odbačen uprkos to-me što je prvo pismo bilo izričito upućeno i Petrogradskom i Moskovskom komitetu, a ne samo Centralnom komitetu. Ve-ćina prisutnih je, izgleda, smatrala da bi ih trebalo tajno uništiti. Buharin je kasnije tvrdio da je Centralni komitet ve- ćao o tome da h pisma treba spaliti i da je čak jednoglasno odlučio da se tako postupi.32 Po zvaničnom zapisniku, Komitet je izglasao odluku da se sačuva samo po jedna kopija svakog pisma i da se preduzmu koraci da se spreči izlazak na ulice.

Lomov je kasnije ukazao na jednu od najvećih briga Cen-tralnog komiteta u to vreme: „Zabrinuti smo što bi se desilo ako pisma dopru do petrogradskih radnika... i Petrogradskog i Moskovskog komiteta, jer bi to odmah imelo veliku pometnju u naše redove... Plašili smo se da bi radnici mogli posumnjati u ispravnost stava koji je ceo Centralni komitet zauzeo ako bi Lenjinove reči doprle do njih."33 Kao posebnu meru bezbednosti, Centralni komitet je na kraju diskusije 15. septembra naložio članovima zaduženim za rad s Vojnom organizacijom i Petrogradskim komitetom (Sverdlovu i Bu- bnovu) da vode računa da se u kasarnama i fabrikama ne is-taknu pozivi za neposrednu akciju kakvu je zahtevao Lenjin.

Tako su u to vreme Lenjinovi pozivi za zbacivanje Pri-vremene vlade bili odbačeni bez mnogo okolišenja. Jedina promena u javnom istupanju boljševika na Demokratskom dr-žavnom savetovanju posle primitka Lenjinovih poruka bila je ta što bar Trocki više nije prihvatao mogućnost da Save-tovanje obrazuje vladu kao prvi korak u prenošenju vlasti na sovjete. Umesto toga, on je sada kategorički zahtevao da se politička vlast prenese neposredno na sovjete. Ta sitna ah va-žna promena došla je do izražaja na užem sastanku koji su delegati na Savetovanju iz radničkih i vojničkih sovjeta održali 18. septembra. Na tom sastanku Trocki se upustio u žučnu raspru s Martovom, koji se zalagao za to da Savetovanje obrazuje široku socijalističku vladu u kojoj bi bili zastupljeni predstavnici svih većih grupa pozvanih da učestvuju na De-mokratskom državnom savetovanju. Suprotstavljajući se Mar- tovu, Trocki je tvrdio da je sastav Demokratskog državnog savetovanja takav da bi prenošenje celokupne upravne vlasti na njega predstavljalo prenagljen korak; umesto toga, neop-hodno je da se vlast prenese na sovjete, koji su se u potpuno-sti pokazali kao velika i konstruktivna politička snaga.34

Boljševici su i dalje nastojali da nagovore delegate na Sa-vetovanju da raskinu s buržoazijom i preduzmu prve korake za stvaranje revolucionarne vlade. Zvanična izjava o stavuPartije prema pitanju vlade, platforma koju je 13. septembra odobrio Centralni komitet i koja je, kao što smo videli, bila delimično rađena po uzoru na Lenjinov spis „O kompromisi-ma", formalno je pročitana na Savetovanju 18. septembra. Te večeri 150 delegata iz petrogradskih fabrika i vojnih jedinica

225

priredilo je, odazivajući se pozivu boljševika, demonstracije ispred Aleksandrovog pozorišta u znak podrške obrazovanju vlade sastavljene isključivo od socjalista. Tako je Partija, ume-sto da se povuče sa Savetovanja i ode među mase s pozivom na ustanak, kao što je Lenjin preporučivao, mobilisala radnike i vojnike da vrše pritisak na Demokratsko državno savetovanje da pođe radikalnijim putem.35

Iznošenje boljševičke platforme na Demokratsko državno savetovanje bilo je za Lenjina siguran znak da je rukovodstvo Partije odbacilo stavove sadržane u njegovim pismima napi-sanim polovinom septembra. Lenjin se nesumnjivo još više za-brinuo kada je u izdanju Rabočij put od 16. septembra video svoj raniji napis „Ruska revolucija i građanski rat" sa svojim potpisom. Centralni komitet je ne samo preduzeo korake da obezbedi da široki krugovi Partije ne padnu pod uticaj njegovih poziva za neodložan ustanak nego je i objavio nje-gove umerenije poglede od prethodne nedelje, kao da pred-stavljaju njegov stav tog trenutka.

U tom času Lenjin je odlučio da se odmah vrati u Petro-grad, iako mu je Centralni komitet to izričito zabranio, na-vodno i'z straha za njegovu bezbednost. Sedamnaestog sep-tembra, ili uskoro potom, Lenjin je, bez saglasnosti Centralnog komiteta,36 otputovao iz Helsingforsa u Viborg, udaljen osam-deset milja od prestonice, i obavestio je Krupsku i Sverdlova, mada ne i' Centralni komitet, o svojoj rešenosti da se vrati u Petrograd.37

U međuvremenu, na Demokratskom državnom savetova-nju delegati su najveći deo vremena od 14. do 18. septembra proveli na grupnim dogovorima, partijskim sastancima i zva- ničnim zasedanjima, pretresajući pitanja u vezi s karakterom buduće vlade. O tom pitanju formalno se glasalo 19. septem-bra, i rezultati su se pokazali kao potpun neuspeh za sve učesnike. Po proceduri koju je Predsedništvo Savetovanja utvrdilo ranije trebalo je da delegati' najpre zauzmu stav o koaliciji u načelu, pa da zatim glasaju o dva predložena aman-dmana: (1) da se elementi kadetske partije i drugih grupa upletenih u Kornilovljevu aferu isključe iz učestvovanja u koaliciji; i (2) da se isključi kadetska partija u celini. Na kraju, trebalo je da delegati glasaju o celoj rezoluciji s amand-manom.

226

Na prvobitnom glasanju prozivanjem, koje je trajalo pet časova, načelo koalicije s buržoazijom bilo je prihvaćeno sa 766 glasova za, 688 protiv i 38 uzdržanih. To glasanje je po-tvrdilo boljševičke strepnje u pogledu sastava Savetovanja; predstavnici radničkih i vojničkih sovjeta i sindikata glasah su uglavnom protiv koahcije, ali su ih nadglasah delegati iz seljačkih sovjeta, vojnih komiteta, zemstava i zadruga, kojih je bilo mnogo i koji su velikom većinom podržali koaliciju.38

Zatim je Savetovanje prešlo na dva predložena amandmana. Trocki je u ime boljševika govorio u prilog i jednog i drugog, a tako je učinio i Martov u ime menjševika-ihternacionalista i Boris Kamkov u ime levih esera. Na zaprepašćenje mnogih pristalica koahcije u načelu, oba amandmana su bila usvo-jena. Cela rezolucija s amandmanima — odnosno prihvatanje koahcije u načelu, uz isključenje kadetske partije i drugih grupa koje su podržale Kornilova — nije gotovo nikoga za-dovoljavala. Boljševici su, razume se, bili protiv rezolucije; pridružio im se veliki broj pristalica koalicije koji jednostavno nisu mogli da zamisle obrazovanje delotvome koalicione vlade bez kadeta. Za rezoluciju s amandmanima glasalo je samo 183 delegata, 813 je bilo protiv, a 80 se uzdržalo.39

Tako su tokom četvorodnevne vrlo žive diskusije u pot-punosti došle do izražaja osnovne razhke u mišljenju među „demokratskim grupama", ali nije bilo rešeno apsolutno ništa u vezi sa sastavom buduće vlade. Stav socijalista prema vladi bio je možda još neusklađeniji nego pre protivrečnog glasanja 19. septembra. Predsedništvu Demokratskog državnog sa-vetovanja bilo je sasvim jasno da se takvo stanje ne može održati; n& njegov zahtev, delegati na Savetovanju su pre završetka zasedanja 19. septembra odlučili da se ne raziđu dok ne postignu saglasnost o uzajamno prihvatljivim uslovima za obrazovanje, delovanje i program nove vlade.

Za sledeći dan Predsedništvo je zakazalo formalnu dis-kusiju da bi se našao izlaz iz postojeće situacije. U radu tog skupa učestvovah su članovi Predsedništva i predstavnici svih partija i grupa zastupljenih na Demokratskom državnom sa-vetovanju. Njihova žučna debata o pitanju vlade trajala je od jutra do rane večeri. Ukazujući na duboka razmimoilaženja koja su se prethodnog dana ispoljila u demokratiji u vezi s pitanjem koahcije, Cereteli je tvrdio da sama demokratija ne bi mogla obrazovati uspešnu vladu. Pridružili su mu se Goc i AvksentijeV, koji su ponovo istakli' značaj očuvanja bar neke vrste političkog saveza s buržoazijom. Glavni govornik boljševika na tom sastanku bio je Kamenjev. Tvrdeći neu- verljivo da je prethodnog dana odlučno odbačeno obrazovanje koalicione vlade, on se založio za „homogenu demokratsku vladu". Da bi umirio bojazni umerenjaka u pogledu eventualnog stava boljševika prema takvoj vladi, on je kategorički dodao: „Mi nećemo zbaciti takvu vladu. Mi ćemo je podržati ako sledi' demokratsku politiku i vodi zemlju ka Ustavotvornoj skupštini." Pošto su delegati promukli od silnih govora, obavljeno je formalno glasanje o pitanju koalicije: pedeset delegata je bilo za, a šezdeset protiv.

S obzirom na to da su glasovi opet bili gotovo ravnomerno podeljeni, Cereteh je predložio nešto drukčiji put. On je predložio da se pokuša postići opšta saglasnost u pogledu

227

političkog programa koji buduća vlada treba da sprovodi', a da se pitanje samog karaktera kabineta prepusti nahođenju jednog stalnog predstavničkog tela koje će Savetovanje iza-brati i kome će vlada biti odgovorna do sazivanja Ustavo-tvorne skupštine. To rešenje je kasnije i prihvaćeno. U po-gledu politike koju nova vlada treba da sprovodi, većina de-legata se izjasnila za „Program od 14. avgusta" koji je izradio Sovjet.40 Samo su boljševici bih protiv toga. Ali boljševici su zajedno s ostalim učesnicima ovog skupa podržali predlog0 obrazovanju stalnog predstavničkog tela.41

Kamenjev se nadao da će to novo telo biti „homogeno", da će znatan postotak njegovog članstva poticati Iz radničkih1 vojničkih sovjeta i da će stoga manje oklevati da raskine s buržoazijom nego Demokratsko državno savetovanje. Gotovo odmah se, međutim, pokazalo da su takve nade neosnovane. Učesnici su se na istom sastanku saglasili (pri čemu su opet samo boljševici bili protiv) da u novo stalno telo (ono je prvobitno nazvano „Demokratski savet", ali je češće pominjano kao „Pretparlament") uđu ne samo predstavnici' gru-pa zastupljenih na Savetovanju nego i posednički elementi. To je bilo upravo suprotno razvoju događaja prethodnog da-na. Na zasedanju od 19. septembra delegati su se najpre u načelu saglasili s koalicijom, a onda su otklonili svaku prak-tičnu mogućnost za obrazovanje koalicione vlade time što su odbacili učestvovanje kadeta. Zatim, na ad hoc sastanku delegata održanom 20. septembra, najpre je odbačena koali-cija, a potom je usvojena rezolucija u kojoj se posredno pri-hvata mogućnost političke saradnje s predstavnicima buržo-azije, ne isključujući ni kadete.42

Zastupnici koalicije su odmah iskoristili tu priliku. Na plenarnom sastanku učesnika Savetovanja održanom kasnije iste večeri (20. septembra), Cereteh je predložio rezoluciju, koja je kasnije i usvojena, u kojoj se nadležnost za konačnu odluku o pitanju vlade prenosila na Pretparlament. U rezo-luciji se, između ostalog, predviđalo da će buduća vlada raditi na sprovođenju programa od 14. avgusta, da će voditi energičnu spoljnu politiku usmerenu na zaključivanje opšteg mira i' da će biti odgovorna stalnom predstavničkom telu koje će do sazivanja Ustavotvorne skupštine odražavati volju naroda. U rezoluciji se izričito pominjalo da to predstavničko telo, Pretparlament, treba da bude sastavljeno od delegata na Demokratskom državnom savetovanju. O učestvovanju buržoazije bilo u Pretparlamentu bilo u budućoj vladi nije bilo nikakvog posebnog pomena. Međutim, u rezoluciji se pre- ćutno dopuštala mogućnost još jedne koalicije, uz neodređenu izjavu da bi stalno predstavničko telo bilo prošireno uključivanjem buržoaskih grupa ukoliko buržoaski elementi uđu u vladu. U rezoluciji se naglašavalo da bi se pod tim okolnostima morala sačuvati' prevlast demokratskih elemenata. Najzad, u rezoluciji se predviđalo da Savetovanje izabere pet delegata (ta brojka je kasnije udvostručena) koji će povesti preliminarne pregovore za obrazovanje vlade u skladu s tim uslovima. Trebalo je da ti delegati' podnesu Demokratskom savetu izveštaj o rezultatima svoga rada, koji Savet treba da potvrdi.43 Tako se dugo očekivano Demokratsko državno savetovanje završilo onim što bi se

228

moglo nazvati zaobilaženjem problema: trebalo je da nekoliko još neimenovanih predstavnika bude zaduženo da nekako dođe do prihvatljivog rešenja krize kabineta koju nije moglo da reši preko hiljadu delegata iz cele Rusije okupljenih na Savetovanju.

Delimično zbog toga što protivnici dalje saradnje s bur-žoazijom nisu hteli da vode nikakve zvanične razgovore s Kerenskim, u pregovaračkoj grupi Savetovanja preovlađivali su istaknuti pobornici koalicione politike iz Sovjeta — ljudi kao Cereteli, Avksentijev, Goc i Ceidze — i predstavnici zadružnih grupa i zemstava, koji su smatrah da je učestvovanje autoritativnih delova buržoazije u vladi apsolutno nužno za opstanak Rusije. Ta delegacija je od 22—24. septembra održala niz žučnih sastanaka s Kerenskim, drugim članovima vlade, predstavnicima kadetskog Centralnog komiteta i lju-dima iz petrogradskih i moskovskih poslovnih krugova, na-stojeći da postigne zadovoljavajući sporazum. Kao što se i očekivalo, predstavnici buržoazije nisu hteli da prihvate pro-gram Sovjeta od 14. avgusta kao osnovu za politiku vlade; ne suprotstavljajući se potpuno ideji o Pretparlamentu, oni su tvrdili da jedino Privremena vlada ima zakonsko pravo da obrazuje takav organ i da, u svakom slučaju, nova vlada ne bi mogla ni pod kakvim uslovima biti odgovorna Pretparlamentu — drugim rečima, ovaj ne bi mogao biti ništa drugo do savetodavno telo. Istovremeno, Kerenski je nepokolebljivo stajao na stanovištu da je neophodno obrazovati još jednu koalicionu vladu.

To je praktično značilo da su članovi delegacije Demo-kratskog državnog savetovanja bili suočeni s izborom da ili odustanu od spornih tačaka u programu od 14. avgusta i pre-ču tno priznaju primat vlade nad Pretparlamentom i njenu nezavisnost od njega, ili da raskinu s Kerenskim i odreknu se izgleda na uključivanje predstavnika buržoazije u vladu. Oni su se odlučili', kao što se moglo i očekivati, za prvu al-ternativu. U izvesnom smislu, taktika koju je vodila Cere- telijeva delegacija u složenim političkim pregovorima od 22— —24. septembra bila je suprotna od one kojom se Cereteli služio na Demokratskom državnom savetovanju. Na Save-tovanju Cereteli je uspeo da postigne sporazum koji je dopu-štao mogućnost koalicije zahvaljujući tome što je zaobišao pitanje tačnog sastava vlade i skrenuo pažnju na program koji ona, bez obzira na svoj sastav, treba da sprovodi. Sada, suočen s odlučnim otporom i prema programu od 14. avgusta kao osnovom za pohtiku i prema zahtevu da vlada bude od-govorna Pretparlamentu, Cereteh je bi'o prinuđen da potisne ta pitanja u drugi plan, a da umesto toga naglasi značaj sa-veza između demokratije i buržoazije kao jedine mogućne os-nove za otklanjanje zala u Rusiji.

Tokom poslednje faze pregovora vođenih od 22—24. sep-tembra program od 14. avgusta je revidiran i ublažen kako bi bio prihvatljiviji za kadete. U to vreme dogovoreno je da vlada uskoro pripremi i objavi dekret o formalnom obrazovanju Pretparlamenta i da to telo, čiji' je naziv sada izmenjen u Savet republike, ali koje se još pominjalo kao Pretparlament, bude sastavljeno od 367 delegata već izabranih na Demokratskom državnom savetovanju i od 150 delegata

229

posedničkih klasa. Postojala je i prećutna saglasnost da će to biti' čisto savetodavno telo i, što je najvažnije, da neće imati nikakve formalne jurisdikcije nad vladom.44

Dvadeset trećeg septembra kasno uveče održan je sas-tanak Pretparlamenta u prvobitnom sastavu, kako je bio ob-razovan pri kraju rada Demokratskog državnog savetovanja, i na njemu je odbačena boljševička deklaracija koju je podneo Trocki i u kojoj su se osuđivah pregovori Ceretelijeve delegacije kao izneveravanje volje masa i pozivalo na obra-zovanje „stvarno revolucionarne vlade". Umesto toga, Pret-parlament je neznatnom većinom glasova usvojio rezoluciju koju je predložio Dan i u kojoj se prećutno prihvatao nov sporazum. Pošto su to obavili, delegati su prekinuli dalji rad u očekivanju da Privremena vlada zvanično rekonstituiše pro-širenu skupštinu. Kerenski' je sada dobio odrešene ruke da zvanično imenuje nov koalicioni kabinet, pa je tako i postupio 25. septembra. U novom kabinetu su bili i' kadeti Aleksandar Konovalov, Kiškin, Sergej Smirnov i Anton Kartašev. Tehnički, većina ministara su bili socijalisti, ah ključno Ministarstvo inostranih poslova ostalo je u Tereščenkovim rukama; Konovalov je bio imenovan za zamenika predsednika vlade i' ministra industrije, a Kerenski je ostao predsednik vlade i vrhovni komandant armije.45

Dvadeset prvog septembra, dan pošto je Demokratsko dr-žavno savetovanje usvojilo Ceretelijevu rezoluciju kojom se sankcionišu pregovori s Kerenskim o obrazovanju nove vlade (ali pre nego što su bili' poznati rezultati tih pregovora), članovi boljševičkog Centralnog komiteta su održali sastanak na kome je trebalo da razmotre kurs Partije u neposrednoj budućnosti. Možda je najzanimljivije u vezi s tim sastankom to da čak ni' tada, kada je bilo jasno da Demokratsko državno savetovanje neće uspeti da raskine s politikom koahcije, uop-šte nije razmatrana Lenjinova preporuka da se gradske mase pozovu na oružje.46 Doduše, to je verovatno bilo delimično i zbog uticaja desnih boljševika, kao što su Kamenjev, Rikov i Nogin. Ali ostaje činjenica da su čak i oni partijski funkcioneri koji su se u potpunosti slagali s Lenjinovim osnovnim postavkama o nužnosti i izvodljivosti skorašnje socijalističke revolucije u Rusiji s nevericom gledali' na mogućnost uspešnog mobilisanja masa za „neodložni juriš s bajonetima" kakav je predviđao Lenjin. Delimično zbog svojih stalnih tesnih veza s radnicima i vojnicima, vođi kao Trocki, Bubnov, Sokolnikov i Sverdlov su se držali onoga što je izgleda i bila realistična procena autoriteta Partije među masama i privrženosti masa sovjetima kao legitimnim demokratskim telima u kojima će sve stvarno revolucionarne grupe sarađivati na ostvarenju ciljeva revolucije. Osim toga, posle iskustva s Kornilovom, njih je mnogo manje nego Lenjina brinula opasnost koja preti levici od Kerenskog. Stoga su sada počeli da preuzimaje vlasti i obrazovanje nove vlade povezuju sa sazivanjem nacionalnog Kongresa sovjeta — kako bi se iskoristio legitimni karakter sovjeta u očima masa.

Treba dodati da su posle Demokratskog državnog save-tovanja i desni boljševici podržavah ideju o skorašnjem sa-zivanju Kongresa sovjeta i bar na rečirna prihvatali parolu „Sva vlašt sovjetima". Suštinska razlika između „lenjinista

230

p>o duhu", kao što je bio Trocki, i desnih boljševika, kao Ka-menjev, bila je u tome što su se prvi nadah da će Kongres sovjeta preneti vlast na krajnje levičarsku vladu koja će se obavezati na sklapanje mira i sprovođenje radikalnog pro-grama unutrašnjih reformi, dok su drugi gledah na Kongres sovjeta kao na sredstvo za stvaranje šireg, snažnijeg saveza „demokratskih grupa" koji bi, u najboljem slučaju, mogao obrazovati svesocijalističku koalicionu vladu za rešavanje naj-hitnijih problema do sazivanja Ustavotvorne skupštine.

Otuda glavno pitanje koje je podelilo partijsko rukovod-stvo u Petrogradu pri kraju rada Demokratskog državnog savetovanja nije bilo ni da li u najskorijoj budućnosti' treba organizovati narodni ustanak, jer to je, izgleda, svako na boljševičkom vrhu, koji je bio upoznat s najnovijim Lenjinovim preporukama, kategorički odbacivao, niti da h treba odmah sazvati Kongres sovjeta, sa čime su se svi' slagali; pre se postavljalo pitanje da li treba formalno napustiti Demokratsko državno savetovanje, koje je bilo pri kraju rada, i da li treba učestvovati u Pretparlamentu, koji je tada bio u procesu formiranja i koji je trebalo da počne da radi 23. septembra. Kamenjevljeva frakcija je smatrala da bi trebalo iskoristiti' završetak Demokratskog državnog savetovanja i rad Pretparlamenta da se razobliči politika koalicije i da se očuva savez s kolebljivcima u menjševi'čko-eserovskom taboru jer bi to pomoglo da se na predstojećem Kongresu sovjeta konsoliduje snažan i široko zasnovan socijalistički blok. Za par-tijske vođe koji su podržavah poglede Trockog, međutim, demonstrativno napuštanje Demokratskog državnog savetovanja i bojkotovanje Pretparlamenta značilo je neophodan uvod u korišćenje Kongresa sovjeta za odlučan raskid s pomirljivim grupama, prenošenje vlasti na sovjete i ponovni polazak putem revolucije sa svim drugim stvarno revolucionarnim grupama koje su voljne da se pridruže.

Na prepodnevnom sastanku 21. septembra, boljševički Centralni komitet je usvojio neku vrstu kompromisnog re- šenja pitanja Demokratskog državnog savetovanja: bilo je odlučeno da se boljševici ne povuku zvanično sa Savetovanja, nego da samo u znak protesta zbog akcija koalicionista opo-zovu boljševičke članove u Predsedništvu Savetovanja. Potom je Centralni komitet s 9 glasova za i 8 protiv usvojio odluku da Partija ne učestvuje u radu Pretparlamenta. Zbog te gotovo ravnomerne podele glasova dogovoreno je da se konačna odluka o bojkotovanju Pretparlamenta donese na zajedničkom sastanku Centralnog komiteta i boljševičke delegacije na Demokratskom državnom savetovanju, s tim da se on održi čim bude bilo mogućno da se delegati skupe.

Taj skup, po brojnosti približno ravan kongresu partije, održan je kasnije u toku istoga dana. Trocki je govorio u ime onih koji su bili za bojkot, a Rikov u ime onih protiv. Staljin je, između ostalih, podržao Trockog; Kamenjev, Nogin i Rjazanov su bih' uz Rikova. Trocki se kasnije sećao da je raspra bila duga i krajnje žučna. Kada je stvar stavljena na glasanje, ranija odluka Centralnog komiteta je bila preinačena — što je predstavljalo veliki poraz za levicu. Okupljeni predstavnici Partije iz cele Rusije izjasnili su se sa 77 prema 50 glasova u

231

prilog učestvovanju u radu Pretparlamenta; Centralni komitet je odmah potvrdio tu odluku.47

Dva dana kasnije, 23. septembra, Centralni izvršni ko-mitet se sastao, na insistiranje boljševika, s delegatima iz pokrajinskih sovjeta na Demokratskom državnom savetova-nju, pa je bilo dogovoreno da se za 20. oktobar sazove u Petrogradu nacionalni Kongres sovjeta. Pošto je kongres sada bio zakazan, boljševici su usvojih značajan politički dokument u kome su utvrdili u kakvom će odnosu biti' delatnost Partije u Pretparlamentu prema tekućoj kampanji za prenošenje vlasti na sovjete na predstojećem Kongresu sovjeta. Prema tom dokumentu, usvojenom 24. septembra na zajedničkom sastanku Centralnog komiteta, predstavnika Petrogradskog komiteta i tek obrazovane boljševičke delegacije u Pretparlamentu, prvenstveni zadatak Partije u postojećoj si-tuaciji bio je da obezbedi podršku širokih masa za prenošenje vlasti na sovjete i da jača i širi politički autoritet sovjeta dok ne postanu suparnici vlade. U vezi s tim, trebalo je da članovi Partije jačaju veze između lokalnih sovjeta, učvršćuju kontakte s radničkim, vojničkim i seljačkim revolucionarnim telima, pripremaju se za nove izbore za izvršne organe nacionalnih i lokalnih sovjeta u kojima su umerenjaci još i'mali prevlast, održe pokrajinske kongrese sovjeta i, razume se, rade na tome da se Sveruski kongres sovjeta zaista održi. Delatnost u Pretparlamentu, naglašavalo se u dokumentu, mora se strogo podrediti zahtevima te masovne borbe.48 U međuvremenu, događaji u Petrogradskom sovjetu su pokazali koliko obrazovanje trećeg koalicionog kabineta, zajedno s pogoršanjem ekonomskih uslova, ide u prilog krajnjoj levici. Novi Prezidijum, u kome su boljševici imali odlučujući uticaj, zvanično je stupio na dužnost 25. septembra. Uz gromko odobravanje, Trocki je ponovo preuzeo vodstvo Petrogradskog sovjeta, što je bio položaj koji je imao 1905. godine, kada se prvi put istakao kao moćan revolucionarni tribun. Prihvatajući dužnost predsedavajućeg, Trocki' se osvrnuo na te ranije dane, prisećajući se da je tada

Petrogradski sovjet doživljavao trenutak krize koji se završio porazom. Sada se osećamo znatno snažniji. Pa ipak, spisak novih ministara objavljen u večernjim novinama... svedoči o tome da je revolucija došla do [još jedne] kritične tačke. Sigurni smo da će rad novog Prezidijuma biti praćen novim usponom u razvoju revolucije. Mi pripadamo različitim partijama i moramo obavljati vlastiti posao, ali u rukovođenju radom Petrogradskog sovjeta mi ćemo poštovati pojedinačna prava i punu slobodu svih frakcija: ruka Prezidijuma neće nikada bfti korišćena da suzbije manjinu.49

Uskoro pošto se Trocki obavezao da rukovodi radom Pet-rogradskog sovjeta u demokratskom duhu, boljševici su pod- neh rezoluciju iz njegovog pera u kojoj se izjavljivalo da petrogradski radnici i vojnici neće pružiti podršku novoj ko-aliciji. Usvojena odmah velikom većinom, ta rezolucija je iz-ražavala uverenje da će cela revolucionarna demokratija do-čekati obrazovanje nove vlade zahtevom „Podnesite ostavku!"

232

Uz jednoglasnu podršku prave demokratije, Sveruski kongres sovjeta će zameniti' koaliciju istinski revolucionarnom vladom.50

To osnovno usmerenje na obrazovanje nove vlade na Kongresu sovjeta odredilo je delatnost boljševika tokom cele druge polovine septembra. To je bio stav za koji se, na primer, zalagao list Rabočij put u tom periodu; počevši od 27. septembra, sva izdanja su nosila krupan naslov preko cele strane: „Pripremite se za Kongres sovjeta 20. oktobra! Sa- zovite odmah oblasne kongrese!" Zinovjev je izrazio taj stav u jednom uvodniku na prvoj strani' izdanja od 26. septembra, osuđujući novu koalicionu vladu (takozvani septembarski blok): „Po našem mišljenju, vrhovnu vlast nad ruskom zem-ljom predstavlja Kongres sovjeta, koji počinje 20. oktobra. Do vremena kada Kongres počne da radi, ako uopšte bude mogao početi da radi, ta nova koalicija će prertrpeti neuspeh i kolebljivci će na kraju prihvatiti' našu parolu 'Sva vlast sovjetima!' Svaki dan će biti svedok jačanja naših snaga, a svaki korak septembarskog bloka će pokazati ispravnost na-šeg gledišta."51

Novi taktički kurs Partije jasno se odrazio u jednom apelu radnicima i vojnicima objavljenom 30. septembra u listu Rabočij put (apel je, izgleda, napisao Zinovjev, a s njime se posle diskusije zvanično saglasio ceo Centralni komitet). Taj apel, objavljen pod naslovom „Pred Kongres sovjeta", upozorava da kontrarevolucija neće birati sredstva da spreči sazivanje nacionalnog Kongresa sovjeta i Ustavotvorne skup-štine. U tim okolnostima, radnici i vojnici treba da budu budni i da ulože sve napore da za delegate na Kongresu budu izabrani ljudi koji su protiv koalicije:

Budite na oprezu, drugovi! Ne oslanjajte se ni na koga osim na sebe same. Ne gubite ni časa, počnite se pripremati za Kongres sovjeta. Sazivajte oblasne kongrese. Postarajte se da se na Kongres pošalju neprijatelji koalicije... Nemojte se uplitati i bilo kakvu posebnu neposrednu akciju! Usredsre- dimo svoje snage na pripreme za Kongres sovjeta; samo on može obezbediti sazivanje Ustavotvorne skupštine i izvršenje njenog revolucionarnog zadatka ...

Centralni komitet RSDRP52

LENJINOVA KAMPANJA ZA USTANAK

Sudeći po radu Petrogradskog sovjeta i' po tonu političkih rezolucija objavljivanih krajem septembra u levičarskoj štampi, petrogradski radnici i vojnici su oduševljeno prihvatili ideju o skorašnjem sazivanju Kongresa sovjeta na kome bi se obrazovala revolucionarna vlada. To se ne može reći i' za Lenjina, koji je bio uveren da partijsko rukovodstvo u Petrogradu propušta poslednje dragocene trenutke kada se Privremena vlada može lako oboriti. Najpre iz Viborga, a zatim iz stana Margarite Fofanove u najsevernijem delu Vi- borškog rejona, nedaleko od železničke pruge za Finsku,1 gde je živeo u ilegalnosti, on je svojim pristalicama u prestonici uputio niz vrlo oštrih prekora praćenih sve upornijim zahtevima da se Privremena vlada zbaci bez daljeg odlaganja.

Prvi od tih verbalnih napada bio je članak napisan za Rabočij put pod naslovom „Heroji obmane i greške boljševi-

ka". On je počinjao žestokom osudom Demokratskog držav-nog savetovanja, većinskih socijalista i Kerenskog, a zavr-šavao se podrobnom kritikom sami'h boljševika. Lenjin je pisao:

Trebalo je da boljševici napuste [Demokratsko državno savetovanje]. Devedeset devet odsto boljševičke delegacije je moralo otići u fabrjke i kasarne... Pokazalo se da su boljševici imali pogrešan stav prema parlamentarizmu u trenucima revolucionarne (a ne konstitucionalne) krize i neispravan stav prema socijalističkim revolucionarima i menjševicima ... Drug Zinovljev je pogrešio što je o Komuni pisao u najmanju ruku dvosmisleno, tako da je izgledalo da bi Komuna, i ako pobedi u Petrogradu, mogla biti poražena, kao u Francuskoj 1871. godine? To uopšte nije tačno. Ako bi Komuna odnela pobedu u Petrogradu, ona bi odnela pobedu i širom Rusije ... On je pogrešio i što je napisao da su boljše-

17 257vici dobro postupili što su predložili načelo proporcionalne predstavljenosti u Prezidij umu Petrogradskog sovjeta... [A] drug Kamenjev nije bio u pravu što je održao prvi govor na Savetovanju u čisto ,,kon- stitucionalnom" duhu, postavivši glupo pitanje poverenja ili nepoverenja vladi.3

Napisan u vreme kada se rad Demokratskog državnog savetovanja bližio kraju, članak „Heroji obmane i greške bolj-ševika" bio je objavljen u listu Rabočij put 24. septembra pod naslovom „Heroji obmane" i s tekstom iz koga su bile odstranjene sve neposredne zamerke boljševicima.

Između 22. i 24. septembra Lenjin je radio još na jednom članku, „Iz dnevnika jednog publiciste", koji je imao oblik beleški vođenih iz dana u dan. Jedan deo zapisa za 22. sep-tembar glasi:

Što čovek više razmišlja o značenju takozvanog Demokratskog savetovanja... sve više dolazi do uverenja da je naša partija počinila grešku što je na njemu učestvovala ... Moramo bojkotovati Pretparlament. Moramo ga napustiti i okrenuti se Sovjetu radničkih, vojničkih i seljačkih deputata, sindikatima i masama uopšte. Njih moramo pozvati u borbu. Njima moramo dati ispravnu i jasnu parolu: razbijte bonapartističku bandu Kerenskog s njenim lažnim Pretparlamentom ... Menjševici i socijalistički revolucionari čak ni posle Kornilovljeve pobune nisu hteli da prihvate naš kompromis mirnog prenošenja vlasti na sovjete... Oni su ponovo utonuli u kaljugu bednog i prljavog cenkanja s kadetima. Dole menjševici i socijalistički revolucionari! Izbacite ih bez milosti iz svih revolucionarnih organizacija. Nikakvih pregovora, nikakvih veza ne treba imati s tim pri-jateljima Kiškina, prijateljima kornilovskih zemljoposednika i kapitalista.

Sledećeg dana, 23. septembra, Lenjin je zapisao:

Trocki je bio za bojkot. Bravo, druže Trocki1 Bojkotovanje je bilo poraženo u boljševičkoj grupi na Demokratskom savetovanju. Ziveo bojkot! Mi ni pod kojim uslovima ne možemo i ne smemo da se pomirimo s učestvovanjem. Grupa na nekom savetovanju nije najviši organ partije, a čak su i odluke najviših organa podložne izmenama na osnovu

234

11.

iskustva. Moramo se po svaku cenu boriti da se pitanje bojkota reši na plenarnom sastanku Centralnog komiteta i na vanrednom kongresu partije... Nema ni najmanje sumnje da na vrhu naše partije ima pri- metnog kolebanja koje može postati pogubno*

Uredništvo lista Rabočij put, čiji su članovi' bili Sokolnikov, Trocki, Kamenjev, Staljin i Volodarski, nije htelo da štampa nijedan deo napisa „Iz dnevnika jednog publiciste", a umesto toga je 26. septembra počelo da objavljuje „Zadatke revolucije", jedan od članaka napisanih u Lenjinovom umereni'jem periodu, početkom septembra, kada je on ozbiljno razmatrao mogućnost sporazuma s umerenjacima.

Lenjinovo strpljenje je bilo naizmaku. Dvadeset sedmog septembra napisao je dugo pismo Smilgi, dajući oduška svom ogorčenju i podstičući ga da preuzme inicijativu u pripremama za zbacivanje vlade:

Kerenski se očigledno dogovara s pristalicama Kornilova da upotrebi vojsku za suzbijanje boljševika. A šta mi radimo? Mi samo donosimo rezolucije ... Nužno je agitovati u partiji za ozbiljan stav prema oružanom ustanku... Ovo pismo treba pre- kucati i dati drugovima u Petrogradu i Moskvi.., Iskoristite svoj visoki položaj [predsednika Oblasnog izvršnog komiteta armije, flote i radnika u Finskoj] ... Posvetite isključivu pažnju pripremanju vojnika u Finskoj, a isto tako i flote, za predstojeće zbacivanje Kerenskog... Zašto bismo trpeli još tri nedelje rata i „kornilovskih priprema" Kerenskog?5

Lenjin se vratio ovoj temi' dva dana kasnije (vrlo vero-vatno na dan svog povratka u Petrograd) u članku „Kriza je sazrela". U njemu je izložio telu da događaji u svim većim evropskim zemljama pokazuju da predstoji svetska pro-leterska revolucija, da na boljševicima u Rusiji leži posebna odgovornost zbog povoljnih uslova u kojima se nalaze i đa bi oni' bili „bedni izdajnici proleterske stvari" ako bi i dalje odlagah preuzimanje vlasti. U poslednji deo članka, upućenog članovima boljševičkog Centralnog, Moskovskog i Petrograd-skog komiteta, ali ne i namenjenog za objavljivanje, Lenjin je uneo svoju najbespoštedniju kritiku politike partijskog ru-kovodstva i čak ponudio svoju ostavku na članstvo u Cen-tralnom komitetu. On je pisao:

•

Moramo priznati da... među vođama naše partije postoji tendencija koja ide u prilog čekanju na Kongres sovjeta, [a] protivna je neodložnom preuzimanju vlasti... Ta tendencija se mora prevladati, jer će inače boljševici navući na sebe večitu ljagu i uništiti sami sebe kao partiju... „Čekati" Kongres sovjeta je idiotizam, jer taj kongres neće ništa dati i ne može ništa dati... U Petrogradu imamo na hiljade naoružanih radnika i vojnika koji bi mogli odmah zaposesti Zimski dvorac, zgradu Generalštaba, telefonsku centralu i velike štamparije. Ako bismo

17'

259napali odmah, iznenada, s tri tačke — iz Petrograda, Moskve i baze Baltičke flote — izgledi su sto prema jedan da bismo uspeli s manjim žrtvama nego 3—5. jula.

Podnoseći ostavku, Lenjin je naveo sledeće razloge:

S obzirom na to da Centralni komitet nije čak ni odgovorio na uporne zahteve koje sam postavljao za takvom politikom [zbacivanje vlade] još od početka rada Demokratskog savetovanja; s obzirom na to da centralni list briše iz mojih članaka sve pomene takvih krupnih grešaka boljševika kao što je sramna odluka da učestvuju u Pretparlamentu, uključivanje menjševika u Prezidijum Sovjeta itd., itd., prinuđen sam da to shvatim kao „blag" nagoveštaj da Centralni komitet ne želi čak ni da razmotri to pitanje, kao blag nagoveštaj da treba da ćutim i kao predlog da se povučem.

Prinuđen sam da podnesem svoju ostavku na članstvo u Centralnom komitetu, što ovim i činim, zadržavajući slobodu da vodim kampanju među običnim članovima partije i na kongresu partije.

Jer moje je duboko uverenje da ćemo upropastiti revoluciju ako „čekamo" Kongres sovjeta i propustimo sadašnji trenutak.®

Nema podataka da je Centralni komitet ikada zvanično razmatrao tu ostavku, a, kao što ćemo videti, Lenjin je uskoro učestvovao u većanjima toga tela kao da nikada nije ni bila podneta.

Lenjin je kampanju za pridobijanje podrške Partiji u celini započeo dva dana kasnije (1. oktobra) jednim pismom upućenim zajednički Centralnom, Moskovskom i Petrograd-skom komitetu, kao i članovima Petrogradskog i Moskovskog sovjeta. Lenjin je ukazivao na vladine mere za suzbijanje revolucionarnih nemira među seljaštvom, na pobune i početak široko rasprostranjenih revolucionarnih previranja u nemač- koj mornarici, na boljševičke pobede na lokalnim izborima u Moskvi, povećani broj pristalica boljševika među vojnicima, kao i, na velike sporove koje su železnički i poštanski radnici vodili za zaštitu svojih prava, ističući da su to dokazi da „odu-govlačenje predstavlja pravi zločin", te da „boljševici' nemaju prava da čekaju Kongres sovjeta, nego moraju odmah preu-zeti vlast". Postupajući tako, oni će „spasti svetsku revoluciju" „spasti rusku revoluciju" i ,spasti živote stotina ljudi na frontu".7

Istovremeno, Lenjin je napisao apel „Radnicima, seljacima i vojnicima", očigledno namenjen najširim masama; u njemu se, između ostalog, kaže:

... Drugovi! Pogledajte oko sebe, vidite šta se dešava na selu, vidite šta se dešava u vojsci, pa ćete shvatiti da seljaci i vojnici to više ne mogu trpeti...

Kerenski opet pregovara s kornilovskim generalima i oficirima da povedu vojnike protiv sovjeta radničkih i vojničkih deputata, da spreče sovjete da steknu vlast!

... Idite u kasarne, idite u kozačke jedinice, idite među radni narod i njima objasnite istinu.

Ako je vlast u rukama sovjeta... Rusija će dobiti vladavinu radnika i seljaka; ona će odmah, ne gubeći ni jednog jedinog dana, ponuditi pravedan mir svim zaraćenim narodima ...

Narod više neće ni jedan jedini dan trpeti odu-govlačenje ...

Dole vlada Kerenskog, koja šuruje s kornilovskim spahijskim generalima da bi tlačila seljake, pucala na seljake i odugovlačila rat!

237

Sva vlast sovjetima radničkih i vojničkih deputata !8

Znaci da Centralni komitet više- nije uspevao da ograniči širenje Lenjinovih apela — u stvari, da oni već imaju odjeka u nižim partijskim organizacijama — pokazali su se prvih dana oktobra. Jedan od Lenjinovih poziva na akciju dopro je krajem septembra do Moskovskog oblasnog biroa, koji se nalazio pod čvrstom kontrolom borbenog krila boljševičke organizacije na moskovskom području. Na sastanku Centralnog komiteta održanom 3. oktobra, član Biroa i kandidat za člana Centralnog komiteta Lomov podneo je zvaničan izveštaj u ime Biroa, sa ciljem da izvrši pritisak na Centralni komitet da započne pripreme za preuzimanje vlasti. Lomov je izrazio zabrinutost što je na moskovskom području atmosfera krajnje napeta i što članovi Partije, iako imaju većinu u mnogim sovjetima, samo stoje i puštaju da vreme prolazi, dok mase zahtevaju konkretnu akciju. Centralni komitet je saslušao Lomova, ali je odbio da raspravlja o njegovom referatu.9

Otprilike u isto vreme (3. ili 4. oktobra) nekoliko Lenji-novih apela dospelo je u ruke borbenih vođa "boljševičkog Petrogradskog komiteta.10 U prejulskom razdoblju rukovod-stvo Petrogradskog komiteta često je imalo znatno radikalnije poglede od Centralnog komiteta na problem razvoja re-volucije, a povremeno je delovalo sasvim nezavisno u reša- vanju važnih političkih pitanja. To je dovelo do trvenja između Petrogradskog komiteta i Centralnog komiteta, pa su posle julskog ustanka ta dva tela, izgleda, došla do neke vrste prećutnog sporazuma: petrogradska organizacija nije donosila odluke koje su se mogle ticati cele zemlje a da prethodno ne pribavi suglasnost Centralnog komiteta, dok je Centralni komitet sa svoje strane nastojao da se upozna s gledištima Petrogradskog komiteta pre donošenja značajnih političkih odluka. Radi boljeg usaglašavanja rada ta dva komiteta, Bub- nov je bio delegiran da predstavlja Centralni komitet u Pet-rogradskom komitetu.11

Po primitku Lenjinovih pisama, rukovodstvo Petrograd-skog komiteta je prvi put saznalo da je Centralni komitet grubo prekršio taj prećutni sporazum. On je ne samo odbio Lenjinov predlog za organizovanje oružanog ustanka ne kon- sultujući' Petrogradski komitet nego je tokom cele druge po-lovine septembra prikrivao i netačno predstavljao Lenjinova gledišta. Izvršna komisija Petrogradskog komiteta, koja se sa-stojala od devet članova, bila je podeljena na veliku većinu koja se slagala s Lenjinovim apelima i glasnu manjinu koja ih je smatrala preuranjenim. Uprkos tome, činjenica da je Centralni komitet cenzurisao Lenjinove tekstove ogorčila je sve članove Izvršne komisije.12 Prva reakcija Komisije bila je da Centralnom komitetu uputi zvaničan zahtev da se hitno sazove sastanak Centralnog komiteta i predstavnika iz Pet-rograda i Moskve, na kome bi se razmotrio budući taktički kurs Partije.13

Taj zahtev, upućen 5. oktobra, nesumnjivo je doprineo tome da Centralni komitet preispita svoju politiku. Međutim, i u samom Centralnom komitetu već je dolazilo do promene u gledanju na strategiju i taktiku. Pošto je trebalo da se Pretparlament, sada potpuno izmenjenog sastava, ponovo sastane 7. oktobra, na sastanku Centralnog komitete održa-

238

nom 5. oktobra pristalice bojkota su zahtevale da se ponovo razmotri pitanje učestvovanja u njegovom radu. Sada, kada je u Pretparlamentu bilo i predstavnika posedničkih klasa i kada je on, u svakom slučaju, imao malu političku vlast, jedino je Kamenjev od svih prisutnih smatrao da bi bilo korisno učestvovati u njemu. S jednim glasom protiv bilo je odlučeno da Partija napusti Pretparlament prilikom njegovog ot-varanja.14

Pogođen tom odlukom, Kamenjev je odmah podneo Cen-tralnom komitetu zvaničan memorandum u kome je tvrdio da „povlačenje s prvog zasedanja usmerava taktiku partije na krajnje opasan put" i tražio da bude oslobođen dužnosti da predstavlja Partiju u Centralnom izvršnom komitetu Sovjeta i drugim političkim telima.15 Verovatno na insistiranje Kamenjeva, o pitanju bojkota se ponovo raspravljalo na sa-stanku novodošhh članova boljševičke delegacije u Pretpar-lamentu 7. oktobra po podne. Kao i 21. septembra, diskusija na tom skupu predstavnika iz podređenih partijskih organi-zacija širom zemlje potrajala je veoma dugo i na mahove postajala veoma žučna. Trocki je ponovo izložio glavne ar-gumente u prilog bojkotu. Suprotstavljajući se njemu, članovi pomirljivog krila Partije, između ostalih Kamenjev i Rjazanov, više se nisu zalagali za učestvovanje u radu Pret- parlamenta nego su samo zahtevah da se sačeka da se javi neko ozbiljno sporno pitanje koje bi pružilo jasno opravdanje za demonstrativan odlazak. Na kraju je, međutim, delegacija neznatnom većinom podržala predlog za neodložan bojkot.16

U međuvremenu, Izvršna komisija je, ne čekajući' odgovor Centralnog komiteta, sazvala plenum Petrogradskog komiteta da bi se na njemu raspravljalo o Lenjinovim pismima.17 Taj sastanak je održan 5. oktobra u prostorijama Petrogradskog komiteta u Narvskom rejonu u isto vreme dok su članovi Centralnog komiteta, okupljeni u Institutu Smolj- ni, raspravljah o bojkotovanju Pretparlamenta. Izvršna komisija je odlučila da taj skup bude zatvoren za sve izuzev regularno izabrane predstavnike rejona; stoga je pred početak sastanka zatraženo da članovi Partije koji nemaju odgovarajuća ovlašćenja napuste sastanak. Zatim je pročitano Lenjinovo pismo od 1. oktobra s pozivom na neodložno zbacivanje vlade, a posle toga je za govornicu izašao Juka Rahja18 da u ime Izvršne komisije podnese formalni izveštaj o trenutnoj situaciji.

Rahja je uoči julskog ustanka bio među ultraradikalnim članovima Petrogradskog komiteta, a posle njega je bio zat-voren. On je sada govorio u ime većine u Izvršnoj komisiji, koja se saglasila s Lenjinovim apelima. Zalažući se za to da se odmah podigne ustanak, Rahja se naročito zadržao na us-lovima u svojoj rodnoj Finskoj. Raspoloženje vojnika u Finskoj, tvrdio je on, jeste nepokolebljivo boljševičko; politička vlast je u suštini u rukama boljševičkog Oblasnog komiteta. Oblasni komitet ratuje s Privremenom vladom i situacija je takva da on mora ih prepustiti svoj položaj ili' poći dalje. Šire se glasovi o razoružavanju Kronštata, dodao je on, i tamo vlada sve veća napetost. Iz tih razloga, tvrdio je on, sada je pred Partijom pitanje života ili smrti, pa se stoga zalagao da se diskusija

239

usmeri isključivo na Lenjinove preporuke i na tehničke probleme u vezi s pripremanjem ust&nka.

Sledeći je zatražio reč energični, ah uvek trezveni i prag-matični Volodarski. On je izneo poglede manjine u Izvršnoj komisiji, koja je i dalje sumnjala u delotvornost hitne akcije. Volodarski je upozoravao svoje slušaoce da brižljivo od- mere svoje postupke. „Mi smo odgovorni pred radničkom klasom", rekao je on. „Trenutno vojska dobija 80 odsto hleba, devet desetina mesa, itd., i nikakve mere to ne mogu popraviti." Po proceni Volodarskog, demoralisanost vojske na frontu predstavlja još jedan razlog za odlaganje. „Na frontu", izjavio je on, „nema ničega osim premorenosti... Vojnici priželjkuju završetak rata... Mi kažemo da ćemo se boriti s imperijalistima ako se ne prihvate naši uslovi za mir... (ali) vojska neće hteti da učestvuje u revolucionarnom ratu." Volodarski' je izrazio sumnje i u pogledu stvarne vojne podrške na koju Partija može računati kako na pojedinim područjima tako i u zemlji kao celini. „Petrograd i Finska nisu cela Rusija, a čak ni ovde nemamo dovoljno snaga u pore- đenju s onim što se na frontu može mobilisati protiv nas. Ako bi'smo se samo mogli nadati da ćemo imati hleba deset do petnaest dana, ako bismo mogh povećati sledovanje, to bi pojačalo naš uticaj i dalo nam mogućnost da podignemo vojsku. Ali, kako stvari stoje, to ne bismo mogli da učinimo. Ovo su najteži meseci za dobavljanje hrane.. . Cak i kada bi nam cela zemlja pružila podršku i pristala da nas snabdeva hlebom, ne bismo imali načina da ga prevezemo."

Volodarski je tvrdio da je revolucionarna situacija u inostranstvu još jedan činilac koji iziskuje odlaganje. „Samo revolucionarne bune na Zapadu mogu nas spasti", izjavio je on. „Revolucionarni pokret se razvija među zapadnoevropskim radnicima, i ako mi ne ubrzavamo nasilno tok događaja, taj saveznik će samo steći veću snagu." Iako je preporučivao opreznost, Volodarski se starao da se ogradi od politike koju je zastupalo desno krilo Partije i da objasni da se njegovo razmimoilaženje s Lenjinom tiče više taktike nego ciljeva. „Još na Demokratskom savetovanju", primetio je on, „ja sam bio protiv učestvovanja u radu Pretparlamenta. Počinili smo neoprostivu grešku. Pravilan revolucionaran put je da se od-bijaju kompromisi, ali ne da se nasilno ubrzava razvoj... nego da se izgrađuje snaga kako bi se vlast mogla preuzeti kada to bude bilo neminovno i neizbežno." Teškoća nije u tome, tvrdio je on, da se vlast preuzme, nego da se zadrži. „Moramo pokazati masama da je naš put, kurs kojim smo dospeli na vlast, jedini ispravan", zaključio je on. „Moramo shvatiti da ćemo preuzimanjem vlasti biti prinuđeni da snizimo nadnice, povećamo nezaposlenost, zavedemo teror... Nemamo prava da odbacimo te metode, ali nema potrebe ni da im preuranjeno pribegnemo."

Mihail Laševič, jedini drugi član Izvršne komisije za koga se sa sigurnošću može reći da je imao iste poglede kao Vo-lodarski, ustao je potom da podrži svog kolegu. Laševič se još od 1906. godine bavio gotovo isključivo revolucionarnim ra-dom. Bio je mobilisan 1915. godine, a polovinom leta 1917. nalazio se u sastavu pobunjeničkog Prvog mitraljeskog puka. Uoči julskih dana bio je možda jedini boljševički aktivist među

240

mitraljescima iskreno zabrinut za ishod ustanka jer ga je smatrao preuranjenim. Laševič je mnogo vremena posvećivao radu u Petrogradskom sovjetu, u kome je bi'o izabran za predsedavajućeg boljševičke frakcije. Na Šestom kongresu boljševičke partije on se, zajedno s Volodarskim, nalazio među onima koji su uporno branili sovjete kao revolucionarne or-gane od napada lenjinista. U ovoj prilici, on je govorio pod-jednako nedvosmisleno, izražavajući zabrinutost zbog praktič-nih problema, koju su, kako su kasniji događaji pokazah, osećah i drugi, ali koju je u ovom trenutku srazmerno malo njih bilo voljno da iskaže.

Laševič se složio s tim da je revolucija dospela do kritične tačke, ali' je upozorio svoje slušaoce da ne pokušavaju da prebrzo odu predaleko. „Ćuli smo izveštaje iz svih oblasti i jasna nam je situacija s kojom je Rusija suočena", rekao je on imajući u vidu referate podnete u Petrogradskom sovjetu i na Demokratskom državnom savetovanju.

Jasno je da je ruska privreda — i industrija i proizvodnja hrane — na rubu propasti. I sami menjševici priznaju da će biti potrebne revolucionarne mere da se zaustavi to srljanje u propast. Krah se ne bi sprečio čak ni kada bi se odmah sklopio mir. Vlast prelazi u naše ruke, to je činjenica. Mo-ramo je prihvatiti, čak i ako ima 98 odsto izgleda da ... ćemo biti poraženi... Ali moramo li preuzeti vlast sada? Smatram da ne treba da ubrzavamo tok stvari... Ako bismo preuzeli vlast sada, okrenuli bismo protiv sebe elemente koji nam kasnije moraju pristupiti... Kolebljivci sve više uviđaju nužnost revolucionarnih mera za koje smo se počeli zalagati pre dva meseca. Lenjinov strateški plan hramlje na sve četiri noge... Nemojmo se zavaravati. Nećemo moći da obezbedimo hleb. Velika je verovatnoća da nećemo moći da obezbedimo ni mir. Dok rat traje, u Nemačkoj ne očekujem revoluciju... Dekret o neodložnom prenošenju zemlje u vlasništvo seljaka po svoj prilici bi podigao duh masa, ali one verovatno čak ni tada ne bi pošle u borbu. Moramo trezveno uzeti u obzir sve to kada donosimo svoju odluku. Lenjin nam nije dovoljno objasnio zbog čega je nužno preuzeti vlast sada, pre Kongresa sovjeta... Kongres sovjeta će obezbediti aparat, • pa ako delegati budu za preuzimanje vlasti, to će onda biti druga stvar... Slažem se s Rahjom da se moramo pripremati. Stojimo na vulkanu. Svakog jutra kada se probudim ja se pitam: da li je već proradio?

Sekretar Petrogradskog komiteta Boki je potom prekinuo diskusiju da bi' skupu pročitao pet teza koje je Lenjin napisao dan ili dva ranije (one su bile prvenstveno namenjene za razmatranje na gradskoj partijskoj konferenciji koja je trebalo da počne 7. oktobra). U tim tezama Lenjin je izneo svoje argumente protiv učestvovanja u radu Pretparlamenta i povezivanja zbacivanja vlade s Kongresom sovjeta, ponav-ljajući tvrdnju da treba što pre organizovati' oružani ustanak. Pod uticajem Lenjinove borbenosti, nekoliko govornika je uzelo reč i napalo poglede Volodarskog i Laševiča, braneći Lenjinov stav. Haritonov je sarkastično primetio: „Volodarskog i Laševiča je zarazila atmosfera u Smoljnom... Kao politička partija, mi težimo za vlašću i mislim da smo dočekali vreme kada možemo da ostvarimo taj cilj."

Reč je ponovo zatražio Rahja. „Mislio sam da smo svi mi revolucionari", izjavio je on, „ali kada sam čuo Volodarskog i

241

Laševiča pokolebao sam se u svom mišljenju." Suprotstav-ljajući se tvrdnji da bi' boljševička vlada pretrpela neuspeh jer ne bi mogla da održi industrijsku proizvodnju i obezbedi neophodnu hranu, Rahja je izrazio mišljenje da je veliki deo privredna nevolja Rusije posledica sabotiranja industrijalaca, što je problem koji bi revolucionarna vlada otklonila. Osim toga, on je tvrdio da odlaganjem preuzimanja vlasti boljševici ne stiču pristalice, nego ih gube.

U to vreme diskusija u Petrogradskom komitetu je trajala već satima. Po završetku sastanka Centralnog komiteta, održavanog u isto vreme, Bubnov, Sokolnikov i Smilga su pohitali na sastanak Petrogradskog komiteta, koji je još trajao kada su oni stigli. Sva trojica su, razume se, bili politički mnogo bliži Lenjinu nego Kamenjevu, što se odmah i poka-zalo. U stvari, njih je prvenstveno zanimalo šta lokalni ruko-vodioci, koji su u najtešnjem dodiru s radnicima i vojnicima, misle kako bi mase reagovale na bojkotovanje Pretparlamen-ta, o čemu je Centralni komitet upravo bio doneo odluku, i kako i kada bi se po njihovom mišljenju vlast mogla najlakše preuzeti.

Ako su neki učesnici na tom skupu osim Volodarskog i Laševiča i bili skloni da govore protiv toga da se odmah podigne ustanak, borbenost Bubnova, Sokolnikova i Smilge je verovatno uticala na njih da se ne jave za reč. Mada nijedan član Petrogradskog komiteta nije predložio da se odmah podigne ustanak, kao što je, izgleda, Lenjin preporučivao, mnogi najuticajniji članovi Petrogradskog komiteta, uk-ljučujući Lacisa, Kalinjina, Molotova i Grigorija Jevdokimo- va, zalagali su se za borbeni kurs. Neumorni Lacis je ukazao na ruske poraze na Baltičkom moru i izrazio bojazan da će Baltička flota uskoro biti uništena, što bi znatno otežalo preuzimanje vlasti. Kalinjin je tvrdio, prilično dvosmisleno, da je pred Partijom pitanje preuzimanja vlasti i da jedino što preostaje jeste teško pitanje određivanja pravog trenutka za napad. Molotov je govorio u istom smislu: „Uskoro ćemo se naći pred preokretom... Naš sadašnji zadatak nije da obuzdavamo mase, nego da odaberemo naj podesniji trenutak za preuzimanje vlasti." Najzad, Jevdokimov, član Centralnog sovjeta fabričko-zavodskih komiteta, izneo je mišljenje da velika želja vojnika za mirom predstavlja još jedan razlog da se povede akcija protiv vlade u skoroj budućnosti, jer „mogao bi se pojaviti neki drugi Kornilov s mirom kao svojom parolom i onda bismo bili upropašćeni".

Pri kraju sastanka Rahja je predložio da pre zaključenja rada Petrogradski komitet pokuša da dođe do neke odluke u pogledu pripreme ustanka. Međutim, Volodarski je preporučio da se donošenje formalne rezolucije odloži do otvaranja mnogo šire opštegradske partijske konferencije, koja je tre-balo da počne dva dana kasnije. Taj predlog je očigledno bio prihvatljiv za većinu, jer se objavljeni zapisnik naglo prekida na tom mestu.19

Međutim, ubrzo pošto se plenum Petrogradskog komiteta završio, Izvršna komisija je počela da sprovodi u delo Lenjinove preporuke. Kao što je Lacis kasnije objašnjavao, valjalo je biti spreman za ozbiljnu borbu, a dotad nisu bile izvršene nikakve sistematske pripreme.20 Izvršna komisija je

242

sada delegirala tri svoja člana — Jakova Fenikštajna, Ivana Moskvina i Lacisa — da izvrše procenu vojne snage Partije i da uopšte pripreme rejonske komitete za akciju protiv vlade. Sve je to, zapisao je Lacis, bilo preduzeto bez znanja Centralnog komiteta.21

Nije trebalo dugo da glas o tome šta Izvršna komisija radi stigne do Centralnog komiteta, čiji su članovi, čitalac će se setiti, još od vremena kada su primili Lenjinova pisma na-pisana polovinom septembra bili zabrinuti zbog mogućne eks-plozivne reakcije radikalno nastrojenih lokalnih vođa. Komitet je odmah održao sastanak da bi razmotrio taj problem. Objavljeni zapisnik sa sastanka od 7. oktobra je kratak i iz njega se vidi samo da je Bubnov izvestio da je Izvršna komi-sija obrazovala biro za praćenje raspoloženja masa i za us-postavljanje tesnih veza između njih i partijskih središta kao i da je, posle diskusije o značaju koordinacije i tačnog obaveštavanja, bilo rešeno da se pri Centralnom komitetu ob-razuje biro „za informisanje u vezi s borbom protiv kontra-revolucije". Za predstavnike Centralnog komiteta u tom birou bili su imenovani Trocki, Sverdlov i Bubnov.22 Kasnije su za članove biroa bili imenovani još Nevski i Podvojski iz Vojne organizacije i Moskvin i Lacis iz Petrogradskog komiteta.23

Nema podataka da je biro aktivno delovao; čini se da je to telo i bilo obrazovano prvenstveno za to da bi se umanjio značaj nezavisne akcije Izvršne komisije.

Sedmog oktobra uveče Kerenski i njegov kabinet, pred-stavnici savezničkog diplomatskog kora, gotovo pet stotina delegata iz svih krajeva Rusije i vehki broj novinara okupili su se u raskošnoj beloj i grimiznoj dvorani Marijinog dvorca, ranijeg sedišta Carskog državnog saveta, da prisustvuju ceremonijalnom otvaranju Pretparlamenta. U skladu s duhom vremena, carski grb iznad govornice i Rjepinova slika Državnog saveta, izrađena za stogodišnjicu tog tela, bih su diskretno prekriveni crvenim zastorima. Pubhka je najvećim delom već bila na svojim sedištima kada su stigli boljševički delegati, njih pedeset troje, dolazeći neposredno sa svog žučnog većanja u Smoljnom. Zasedanje prvoga dana bilo je rezervisano uglavnom za Kerenskog, čiji se govor sastojao od rodoljubivih izjava i poziva na poštovanje zakona i reda, narodnjačkog veterana Jekaterinu Breško-Breškovsku, kao najstarijeg člana Pretparlamenta, i predsedavajućeg Avk- sentijeva. Pri kraju zasedanja, reč je zatražio Trocki da bi dao hitno obaveštenje.

Izašavši za govornicu, Trocki je napao Privremenu vladu i Pretparlament kao oruđa kontrarevolucionarne buržoazije i upozorio da revolucija samo što nije ugušena. Rečima očigle-dno namenjenim više petrogradskim radnicima i vojnicima nego svojim neposrednim slušaocima, on je uputio gromki poziv na borbu: ,,U vreme kada Vilhelmove trupe prete Pet-rogradu, vlada Kerenskog i Konovalova se priprema da pobegne iz Petrograda... Napuštajući Privremeni savet, mi pozi-vamo radnike, vojnike i seljake cele Rusije da budu budni i istrajni." „Petrograd je u opasnosti", vikao je on nastojeći da nadjača buru negodovanja iz centra i sa desnice. „Revolucija i narod su u opasnosti! Vlada pogoršava tu pretnju, a vlada- juće partije joj pomažu! Sva vlast sovjetima! Sva zemlja na-

243

rodu! Ziveo neodložni, pravedni, demokratski mir! Zivela Ustavotvorna skupština!" Na to su boljševički delegati ustali sa svojih mesta i napustili dvoranu, praćeni protestima i pogrdama. „Kopilani", povikao je neko. „Idite svojim nemač- kim vozovima!" proderao se neko drugi iz publike dok je poslednji boljševik izlazio na vrata.24

Kao što se moglo i očekivati, izjava Trockog i demonstra-tivni odlazak boljševika sa zasedanja Pretparlamenta izazvali su senzaciju i dali povoda za mnoga nagađanja o tome koji će biti sledeći korak Partije. „Gotovo svuda", pisao je jedan izveštač u listu Nova žizn od 8. oktobra, ,,u dugim redovima, među ljudima slučajno okupljenim na uhcama, u javnim vo-zilima, kruže glasovi da boljševici pripremaju ustanak."

Pa ipak, nije verovatno da je ikome palo u oči kada su se 10. oktobra uveče članovi boljševičkog Centralnog komiteta, umotani u teške kapute da bi se zaštitili od poznojesenjske hladnoće i sitne kiše, iskrali jedan po jedan iz Smoljnog i po- šh na tajno sastajalište preko Neve, daleko u Petrogradskom rejonu, da većaju o svojoj strategiji. To je trebalo da bude prvo Lenjinovo suočavanje sa Centralnim komitetom posle povratka iz Finske, a brižljivo ga je organizovao Sverdlov na Lenjinov zahtev. Ironičnom igrom sudbine, skup je trebalo da se održi u stanu levog menjševika Suhanova, tog nenad-mašnog hroničara revolucije, koji je nekako uspevao da se nađe na gotovo svakom značajnom političkom sastanku u Petrogradu posle februarske revolucije. Ali ovom prilikom Suhanov nije bio prisutan. Njegova žena, Galina Flakserman, boljševički aktivist još od 1905. godine, a 1917. član redakcije Izvestije i pomoćnik u Sekretarijatu Centralnog komiteta, jednom ranijom prilikom je ponudila Sverdlovu da koristi Suhanovljev stan ako se za to ukaže potreba. Bio je to prost-ran stan s nekoliko ulaza, tako da dolasci i odlasci većeg broja ljudi nisu privlačili naročitu pažnju. Sverdlov je odlučio da iskoristi to mesto za sastanak 10. oktobra. Flaksermanova se sa svoje strane postarala da njen muž, koji je voleo da se u sve upliće, ne bude kod kuće te istorijske noći. „Vreme je užasno i moraš mi obećati da nećeš pokušati da večeras pre-vališ ceo put do kuće", brižno ga je posavetovala kada je po-lazio na posao rano toga jutra.25

Na početku sastanka Centralnog komiteta od 10. oktobra Sverdlov je, dok su neki zakasneli učesnici još pristizali, oba-vio rutinske poslove i obavestio ostale o najnovijim zabrinja-vajućim izveštajima iz partijskih središta o pripremanju kontrarevolucionarnih zavera na Severnom frontu i u glavnom štabu Zapadnog fronta u Minsku. Sverdlov je primetio da ti glasovi još nisu potvrđeni i izrazio mišljenje da jedan od na-čina za uguši van je zavere u Minsku jeste da se zaposedne tamošnji glavni vojni stan. On je dodao da su proboljševičke trupe u Minsku voljne da pođu u Petrograd.

Uskoro se pojavio i Lenjin. „Glatko izbrijan i s vlasuljom na glavi, on je u svemu ličio na luteranskog sveštenika", se- ćala se kasnije Kolontajeva. U deset sati uveče bar dvanaest od dvadeset jednog člana Centralnog komiteta, uključujući Lenjina, Bubnova, Đeržinskog, Zinovjeva, Kamenjeva, Ko- lontajevu, Lomova, Sokolnikova, Staljina, Trockog, Urickog i Jakovljevu, posedalo je oko Suhanovljevog trpezarijskog stola

244

pri slaboj svetlosti jedne viseće svetiljke. Njihova pažnja bila je usmerena na glavnu tačku dnevnog reda „tekući trenutak".

Lenjin je otvorio diskusiju gorljivim pozivom na nepos-rednu akciju, koji je potrajao gotovo ceo sat. Na početku je zamerio svojim saradnicima na „ravnodušnosti prema pitanju ustanka". Partija je morala, optuživao ih je on, da se još odav-no pozabavi tehničkom stranom tog problema. U prilog svojoj tvrdnji da se vreme ne sme gubiti Lenjin je ponovo izrazio uverenje da se vlada sprema da preda Petrograd Nemcima kako bi ugušila revoluciju. (Izgleda da su u to vreme kružile glasine da Kerenski razmišlja o tome da preda Petrograd bez borbe, ali je teško reći da li je Lenjin stvarno smatrao da je takav korak verovatan ili je samo pokušavao da što više potkrepi poziv na neposrednu akciju.) Ukazujući na druge neodređene glasove o mogućnom zaključenju mira na štetu Rusije i znake revolucionarnih nemira u inostranstvu, on je tvrdio da i međunarodna situacija nalaže da boljševici odmah preuzmu inicijativu.

Ponavljajući argumente navedene u nekim od svojih ranijih pisama, Lenjin je zatim počeo da poredi postojeću situaciju s uslovima u vreme neuspelog julskog ustanka, za-ključujući da su u međuvremenu boljševici načinili džinovske korake u pridobijanju podrške. Ravnodušnost masa prema revolucionarnoj akciji može se objasniti time što su im dosa-dile reči i rezolucije. „Većina je sada uz nas", tvrdio je Lenjin, a „politička situacija je potpuno zrela za prenošenje vlasti." Sada je od bitne važnosti dogovoriti se o tehničkoj strani zba-civanja vlade. Pa ipak, boljševici su umesto toga skloni da na sistematske pripreme za ustanak gledaju, shčno odbranašima, kao na neku vrstu političkog greha. Čekati na Ustavotvornu skupštinu, koja očigledno neće „biti uz nas", rekao je Lenjin, besmisleno je i samo bi zadatak učinilo složenijim. Svoje primedbe Lenjin je završio konkretnim predlozima o tome kako i kada treba da počne ustanak protiv vlade: Partija mora za početak odlučne akcije iskoristiti Kongres sovjeta severne oblasti, koji je počinjao u Smoljnom sledećeg jutra, ponudu vojnika iz Minska i zaposedanje tamošnjeg glavnog štaba.

Objavljeni zvanični prikaz diskusije posle Lenjinovog apela je kratak i vrlo nepotpun. Primedbe glavnih Lenjinovih protivnika Kamenjeva i Zinovjeva uopšte se ne javljaju u zvaničnom zapisniku.26 Pomeni tog sastanka u drugim savre- menim dokumentima i prikazima pokazuju da je diskusija bila „žučna i napeta", da je potrajalo do jutra i da su govorili gotovo svi prisutni. Lomov i Jakovljeva su, izgleda, referi- sali o taktičkim pogledima boljševičkih vođa u Moskvi i o opštoj političkoj situaciji na moskovskom području; Uricki je izrazio ozbiljnu zabrinutost u pogledu vojnih snaga na koje se Partija može osloniti u Petrogradu, ali je ipak, donekle protivrečno, tvrdio da je nužno početi definitivne pripreme za ustanak ako su boljševici rešeni da ga podignu. Sverdlov je na osnovu izveštaja koji su se sticali u Sekretarijat Centralnog komiteta podneo referat o stanju u drugim delovima Rusije i očigledno je odlučno podržao ideju o podizanju ustanka.

U kasnim noćnim satima okupljene vođe je ozbiljno up-lašilo uporno kucanje na vratima. Pokazalo se da je taj po-

245

setilac bio Jurij, brat Flaksermanove, kadet vojnog učilišta i boljševik, koji je došao da pomogne oko pripremanja čaja.Uskoro posle tog kratkotrajnog uzbuđenja, Kamenjev i Zi-novjev (ovaj drugi kratko podšišane kovrdžave kose i sa za njega neuobičajenom bradom) uložili su sve snage da se suprotstave Lenjinovim argumentima, napadajući ideju o oružanom ustanku i na teorijskom i na praktičnom planu. Kao što je u- činio i na Aprilskoj konferenciji, Kamenjev, kome se sada pridružio i Zinovjev, podvukao je značaj sitne buržoazije u razvoju ruske revolucije. Oni su tvrdili, kao što se vidi iz rezi-mea njihovih argumenata koji su kasnije pripremili,27 da ruska radnička klasa sama po sebi ne bi mogla privesti kraju revoluciju. „Jednostavno ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da se između nas i buržoazije nalazi ogroman treći tabor sitne buržoazije. Taj tabor se udružio s nama u vreme Kornilovljeve zavere i doneo nam je pobedu. On će ponovo stupati u savez s nama, ali je sada bliži buržoaziji nego (boljševicima)."

Kamenjev i Zinovjev su takođe izrazili sumnju u Lenji- nove pretpostavke da većina ruskog stanovništva sada podr-žava boljševike i da je međunarodni proletarijat uglavnom za boljševike. Oni su smatrali da većina ruskog radništva i znatan deo vojnika podržava boljševike, ali da je „sve drugo pod znakom pitanja". Oni su, na primer, izrazili mišljenje da bi na izborima za Ustavotvornu skupštinu, ako bi se održali u postojećim uslovima, većina seljaka glasala za esere. Sto se tiče vojnika koji sada podržavaju boljševike, oni bi „pobegli" ako bi boljševici bili prinuđeni da vode revolucionarni rat. Priznajući da je Lenjinova tvrdnja da bi nemačkoj vladi bilo teže da se bori protiv revolucionarne Rusije koja predlaže demokratski mir donekle tačna, oni su ipak mislili da to, verovatno, ne bi zadržalo Nemce.

Kamenjev i Zinovjev su takođe smatrali da pretpostavka da boljševici u Rusiji mogu računati na značajnu pomoć revolucionarnih radnika u inostranstvu nema osnova. Prizna-jući da ima značajnih svedočanstava o sve većem revolucio-narnom previranju u Nemačkoj i Italiji, oni su ipak tvrdili da je to daleko od bilo kakve aktivne podrške proleterskoj revoluciji u Rusiji, koja bi objavila rat celokupnom buržoas- kom svetu. Osim toga, ako bi boljševici u Rusiji bili poraženi, revolucionarni pokret u inostranstvu bi pretrpeo težak poraz. Boljševike u Rusiji, tvrdih su oni, obavezalo bi da odmah preuzmu vlast jedino ako bi u Evropi izbile prave revo lucije. Uspeh proleterske revolucije u Rusiji bio bi obezbe- đen tek pošto takav preokret počne u inostranstvu. To vreme dolazi, govorili su oni, ali sasvim sigurno još nije došlo.

Najzad, Kamenjev i Zinovjev su tvrdih da je Lenjin daleko precenio boljševičke snage i izolovanost i slabost vlade u Petrogradu. Ni radnici ni vojnici nisu mnogo orni za borbu, a, u svakom slučaju, trupe koje vlada ima na raspolaganju daleko su jače od onih koje podržavaju revoluciju.Štoviše, vlada bi gotovo sigurno zatražila pomoć s fronta, a u tome bi je podržao i Centralni izvršni komitet. S obzirom na to, Partija bi bila prinuđena da se bori pod uslovima sasvim drukčijim od onih u vreme Kornilovljeve zavere. Onda se Partija borila uz esere i menjševike, pa čak i neke bliske saveznike Kerenskog. Sada bi bilo potrebno sukobiti se

246

sa ..crnostotinašima, plus kadetima, plus Kerenskim i Privremenom vladom, plus Centralnim izvršnim komitetom i eserima i menjševicima". Posledica takve borbe bio bi neminovan poraz Partije.

Kao alternativu za neposredni ustanak za koji se zalagao Lenjin, Kamenjev i Zinovjev su zahtevali da se Partija drži nenasilnog političkog kursa, „defanzivnog stava" usmerenog na obezbeđivanje što bolje zastupljenosti masa na Ustavotvor-noj skupštini. Suprotstavljajući se Lenjinovoj tvrdnji da će vlada, ako joj se da još vremena, onemogućiti održavanje Ustavotvorne skupštine, oni su izrazili uverenje da je buržo-azija suviše slaba da ostvari svoje kontrarevolucionarne ci-ljeve, pa čak i da uspešno manipuliše izborima za Ustavotvor-nu skupštinu. Kamenjev i Zinovjev su tvrdih: „Zahvaljujući armiji i radnicima, držimo revolver uperen na slepoočnicu buržoaziji. Ako samo pomisli da onemogući Ustavotvornu skupštinu, opet će gurnuti sitnoburžoaske partije prema nama i revolver će opaliti." Podrška boljševicima će i dalje rasti dok će se kadetsko-menjševičko-eserovski blok postepeno ras-pasti. U Ustavotvornoj skupštini podrška boljševicima, ako budu sarađivali sa sovjetima, bila bi toliko snažna da bi boljševički neprijatelji bili prinuđeni da na svakom koraku čine ustupke ih se izlože opasnosti stvaranja većinskog bloka boljševika, levih esera, partijski neopredeljenih seljačkih predstavnika i sličnih, koji bi izglasao program Partije. Jedini način na koji bi se takav tok stvari mogao preduprediti zaključivah su Zinovjev i Kamenjev, jeste da Partija da inici-jativu za preuranjen ustanak, kakav predlaže Lenjin, izlažući na taj način proletarijat napadu celokupne kontrarevolucije u savezu sa sitnoburžoaskom demokratijom.

To su uglavnom bili argumenti koje su navodili Kamenjev i Zinovjev. Na nekom širem partijskom skupu, kao što je bio onaj sazvan u Petrogradu u vreme održavanja Demokratskog državnog savetovanja, oni su možda još mogh dobiti snažnu podršku. Ah takve potencijalne pristalice kao Nogin i Rikov nisu bile prisutne na istorijskom sastanku 10. oktobra, a svi drugi su stali na Lenjinovu stranu. Ako se izuzmu Kamenjev i Zinovjev, razmimoilaženja među članovima Centralnog komiteta ovom prilikom više se nisu ticala osnovnih teorijskih postavki niti pitanja treba li ih ne zbaciti Privremenu vladu i preneti vlast na sovjete, nego su se odnosila na to kada i na koji način bi se to moglo učiniti i da li je neop-

247

hođno povezati ustanak s Kongresom sovjeta. U rezoluciji koju je predložio Lenjin pri kraju sastanka 10. oktobra ta pita-nja su se donekle zaobišla. U tekstu žurno ispisanom izgrize- nom olovkom na listu hartije istrgnutom iz neke đačke sveske govorilo se između ostalog:

Centralni komitet smatra da međunarodni položaj ruske revolucije... kao i vojna situacija... i činjenica da je proleterska partija stekla većinu u sovjetima — sve to, povezano sa seljačkim ustankom i zaokretom narodnog poverenja prema našoj partiji i otvoreno pripremanje druge kornilovštine... stavlja na dnevni red oružani ustanak.

Uviđajući da je oružani ustanak neodložan, a vreme potpuno sazrelo, Centralni komitet nalaže svim partijskim organizacijama da se rukovode time i da sva praktična pitanja razmatraju i rešavaju s tog stanovišta (Kongres sovjeta severne oblasti, povlačenje trupa iz Petrograda, akcije [drugova] u Moskvi i Minsku itd.)

Taj poziv na oružje bio je usvojen s deset glasova protiv dva. Kolontajeva se sećala da je postojeća napetost iščilela čim je glasanje obavljeno, pa su svi odjednom osetili veliku glad. Jurij Flakserman je izneo samovar, zajedno s nešto sira, kobasica i crnog hleba, pa se gladna grupa odmah bacila na jelo. Prepirka je potrajala još neko vreme, ali je sada bila prožeta humorom — i dobroćudnim šalama na račun Ka- menjeva i Zinovjeva.28

Tako se završio taj istorijski sastanak između Lenjina i boljševičkog Centralnog komiteta. Istoričari Sovjetskog Sa-veza često gledaju na noć 10. oktobra kao na trenutak kada su sumnje Centralnog komiteta u pogledu borbenog revo-lucionarnog kursa bile praktično otklonjene, posle čega su sve boljševičke organizacije počele da energično pripremaju oru-žani ustanak po Lenjinovim uputstvima. To tumačenje ne daje pravu sliku stvari. Rezolucija Centralnog komiteta od 10. oktobra, koja je određivanje tačnog vremena i karaktera ustanka prepuštala nahođenju podređenih boljševičkih or-ganizacija, nije rešila vrlo duboke razlike u pogledima na revolucionarnu taktiku koje su još postojale između Lenjina i partijskih vođa s izoštrenijim sluhom za specifičnu političku situaciju u Petrogradu. Kao što ćemo videti, ta taktička raz- mimoilaženja će biti veoma značajna za razvoj revolucije.

Time se ne želi reći da je sastanak Centralnog komiteta od 10. oktobra bio nevažan. Rezolucija o „tekućem trenutku" od 10. oktobra stavila je preuzimanje vlasti „na dnevni red". Za boljševike to je predstavljalo važan korak napred u odnosu na odgovarajuću rezoluciju sa Šestog kongresa (koja je samo priznavala nužnost oružanog ustanka), kao i zvanično

is 273

napuštanje usmerenja na miran razvoj revolucije, koje je određivalo politiku Partije tokom celog septembra. Na zgra-žanje Kamenjeva i Zinovjeva, vest o odluci Centralnog komi-teta i pozivu na oružje otposlata je u najvažnije partijske komitete širom zemlje. Ako se analizira razdoblje između Kornilovljeve afere i odluke od 10. oktobra, može se videti da je, kao i u aprilu, za tu drastičnu promenu u pogledima partijskog vrha odgovoran uglavnom Lenjin. Lenjin je nekoliko nedelja naizmenično nagovarao, vršio pritisak i pretio svojim saradnicima, pa je snagom argumenata i svojim ličnim autoritetom najzad uspeo da većinu članova Centralnog komiteta skrene na put ustanka. Tu važnu Lenjinovu ličnu pobedu treba imati na umu sada kada prelazimo na razmatra-nje političkih događaja u Petrogradu i unutarpartijskih raspri o taktici u periodu između 10. oktobra i dolaska boljševika na vlast. Malo epizoda u modernoj istoriji bolje ilustruje odlučujuću ulogu koju pojedinac ponekad ima u istorijskim događajima.

PREPREKE ZA PODIZANJE USTANKA

Odluka da se na dnevni red stavi preuzimanje vlasti, o kojoj se tako žučno raspravljalo u Centralnom komitetu, nije našla odmah odjeka u glasniku partije Rabočij put. Parola „Drugovi radnici, vojnici i seljaci - pripremite se za Kongres sovjeta koji počinje 20. oktobra", štampana preko cele prve stranice još od 27. septembra, bila je još neko vreme zadrža-na. To, međutim, ne znači da rezolucija od 10. oktobra nije imala neposrednog dejstva; dalje od oka javnosti boljševici koji su podržavah nov, ultraborbeni kurs Partije sada su us- redsredili snage na pripreme za podizanje oružanog ustanka u prvom podesnom trenutku.

Pažnja je najpre bila usmerena na Kongres sovjeta severne oblasti, koji je održan u Petrogradu od 11. do 13. okto-bra. Lacis je kasnije zapisao: „Bilo je zamišljeno da se Kongres sovjeta severne oblasti proglasi vladom i da to bude po-četak."1 Kongres sovjeta severne obiasti bio je jedan od mno-gih pokrajinskih skupova sovjeta sazvanih u raznim delovima Rusije uoči predstojećeg Sveruskog kongresa, a na njemu se okupilo 94 delegata, predstavnika vojnih i mornaričkih ko-miteta i lokalnih sovjeta, prvenstveno iz severozapadne Ru-sije.2 Među učesnicima tog izrazito levičarskog kongresa, ko-jim je predsedavao Krilenko, bio je 51 boljševik, 24 leva ese-ra, četiri maksimalista (pripadnika malog terorističkog og-ranka eserovske partije), jedan menjševik-internacionalista i samo deset esera (četiri menjševika je napustilo Kongres ubrzo pošto je otvoren). Upravo zbog te očigledne snage kraj-nje levice Lenjin i drugi partijski rodi su u Kongresu videli organ preko koga bi se moglo organizovati zbacivanje Keren-skog.

249

Izgleda da je Oblasni izvršni komitet armije, flote i radnika u Finskoj, koji je zakazao Kongres severne oblasti i udesio da se on održi u Petrogradu, a ne u Helsingforsu, ta-

w

275kode gledao na održavanje Kongresa kao na povoljnu priliku da se ustanak započne i da mu se da legitiman karakter. Pla-novi za održavanje Konresa bili su napravljeni pošto je predsednik Oblasnog izvršnog komiteta Smilga primio Lenjinovo pismo od 27. septembra u kome se traži od njega da lično preuzme inicijativu za pripreme za zbacivanje vlade. U članku o Kongresu severne oblasti objavljenom u listu Rabočij put (PaSoHMM nyTb) 8. oktobra i u kronštanskom listu Proletar- sko delo (IIpojieTapcKoe flejio) dva dana kasnije, Smilga je pisao da će Kongres „po svoj prilici morati da preuzme izvanredno važnu ulogu u političkom životu zemlje." „Nije nikakva tajna", tvrdio je on dalje, „da odbranaši svih vrsta vode besnu kampanju protiv Sveruskog kongresa sovjeta... (i) da Kongresa neće biti ako budemo pasivno čekali dvadeseti. Na-srtaj odbranaša se mora odbiti, ne samo rečima nego i delima. Kriza se pogoršava velikom brzinom. Postojeće stanje može potrajati samo nekohko dana... U ovom času oblasni kongresi mogu imati ogroman značaj."3

Sedmog oktobra, čak i pre nego što se Centralni komitet odlučio da započne pripreme za iistanak, učesnici opštegrad- ske konferencije petrogradskih boljševika bili su upozoreni da će Kongres severne oblasti možda pokrenuti akciju protiv vlade.4 Kasnije, 11. oktobra ujutro, Kolontajeva je obavestila učesnike konferencije o rezoluciji koju je doneo Centralni komitet, ukazujući nesumnjivo na važnu ulogu predviđenu za Kongres severne oblasti.5

U poruci koju je Lenjin uputio boljševicima učesnicima Kongresa severne oblasti, naglašavalo se da će delegati biti „izdajnici Internacionale" ako se ograniče „samo na rezolu-cije". „Ne smemo čekati Sveruski kongres sovjeta, koji Cen-tralni izvršni komitet može odložiti za novembar", govorio je Lenjin; „samo neodložni pokret trupa iz Finske i Baltičke flo-te... može spasti rusku i svetsku revoluciju ... /Te snage/ mogu i moraju poći na Petrograd da smrve kornilovske pukove, podignu obe prestonice, započnu masovno agitovanje za vladu koja će odmah predati zemlju seljacima i dati predloge za mir, zbace vladu Kerenskog i uspostave takvu vladu. Odugovlačenje bi bilo kobno."6 Dva dana kasnije, na sastanku Centralnog komiteta 10. oktobra, Lenjin je zahtevao da Partija iskoristi Kongres sovjeta severne oblasti za početak odlučne akcije.

Vest o odluci Centralnog komiteta da podigne ustanak saopštena je boljševičkim delegatima na Kongresu severne

250

oblasti po njihovom dolasku u Smoljni 11. oktobra ujutro; u stvari, izgleda da je na početku Kongresa kod delegata bio stvoren utisak da svakoga časa mogu dobiti direktive za poče-tak ustanka.7 Jedan od sekretara Kongresa, kronštatski bo-ljševik Boris Breslav, sećao se kasnije da su u vreme otva-ranja Kongresa mnogi učesnici pretpostavljali da će taj skup postati središte ustanka: „Oni su bili pod utiskom da će sva-koga trenutka stići znak Centralnog komiteta za izlazak na ulice."8

To uverenje je potkrepio i Sokolnikov izveštajem o pos-tojećoj situaciji koji je podneo u ime Centralnog komiteta na prvom sastanku boljševičke frakcije na Kongresu severne ob-lasti 11. oktobra ujutro. Sokolnikovljeva poruka se svodila na sledeće: „Kucnuo je čas kada se mora poći u borbu za pobedu sovjeta širom zemlje ... Nije slučajno što je sedište Kongresa premešteno u Petrograd, jer će možda on morati da bude telo koje će pokrenuti ustanak."9

Atmosfera na Kongresu sovjeta severne oblasti postala je vrlo napeta još na početku rada, kada je Antonov-Ovsejen- ko obavestio učesnike da su politički zatvorenici koji se još nalaze u Krestjanki stupili u štrajk glađu. Na to su delegati uputili apel zatvorenicima: „Obustavite štrajkovanje glađu i prikupljajte snagu, jer je čas vašeg oslobođenja blizu."10 Up-rkos takvom početku, međutim, boljševičko rukovodstvo je oklevalo da stvarno pozove delegate da zbace Kerenskog. Umesto toga, Kongres je završio rad 13. oktobra kasno uveče donošenjem prilično umerene zajedničke boljševičko-levoesero- vske rezolucije u kojoj se uspostavljanje sovjetske vlade povezivalo sa Sveruskim kongresom sovjeta.11

Nekoliko međusobno povezanih činilaca objašnjava zašto Kongres severne oblasti nije uspeo da podigne ustanak. Jedan je bio taj što su vođi boljševičke Vojne organizacije, na kojima je posle aprila ležala glavna odgovornost za pripremanje preuzimanja vlasti, izrazili sumnju, koja se, posmatrano iz današnje perspektive, čini opravdanom, u spremnost Partije za oružani ustanak. Tokom prethodnih nedelja, pa i meseci, boljševici su, kao što smo videli, svoju pažnju usme- ravali gotovo isključivo na aktivnosti usklađene s koncepcijom mirnog razvoja revolucije. Srazmerno malo napora je ulagano, bilo u kasarnama bilo u fabrikama, u brižljive tehničke pripreme kakve je iziskivalo podizanje ustanka u organizaciji Partije. Još nije bila ponovo uspostavljena prevlast boljševika u jedinicama Petrogradskog garnizona koje su učestvovale u julskim događajima.12 Mnogi radnički crvenogarđejski odredi obrazovani u vreme Kornilovljeve krize su se raspah; tek sredinom oktobra počelo se raditi na tome da se na opštegra- dskoj osnovi koordiniraju i obuče crvenogardejske jedinice. Osim toga, još ništa nije bilo učinjeno da se obezbedi saradnja železničara i tako osigura da u slučaju ustanka prestonica ne bude odmah odsečena od ostalih delova zemlje.

251

Nevski je imao na umu takve probleme kada je u svojim memoarima napisanim posle ovih događaja iskreno rekao da je „poučena gorkim iskustvom julskih dana", Vojna organizacija u to vreme „odlagala i brižljivo odmeravala svoje akcije. Bilo je mnogo toga što nije bilo spremno, što je trebalo prilagoditi i ispraviti, a tu i tamo nalazili smo i krupne nedostatke." Nevski je dalje priznao da su se iz tih razloga on i Podvojski odlučno zalagah da se početak ustanka odloži za oko dve nedelje.13 Na jednom drugom mestu on je kasnije zapisao: „Morali smo da polivamo hladnom vodom one dru-gove koji su goreli od želje za borbom, nemajući ni najmanju predstavu o tome kakve su sve teškoće skopčane s podiza-njem ustanka"14 - što je bila primedba koja se mogla najviše primeniti na Lenjina.

Drugi činilac koji je primoravao stratege Boljševičke pa-rtije da odlože ustanak protiv Privremene vlade bio je taj što su lokalni vođi, ljudi u najtešnjem svakodnevnom kontaktu s masama, sada izražavali ozbiljne sumnje u to da će biti mo-gućno mobihsati dovoljno petrogradskih radnika i vojnika za podizanje oružanog ustanka pre Kongresa sovjeta, na koji su i boljševici i levi eseri i menjševici-internacionalisti još od 23. septembra sve glasnije ukazivali kao na odgovarajući forum za legitimno rešavanje pitanja vlade. Taj stav je naročito do-šao do izražaja na opštegradskoj boljševičkoj konferenciji 10. oktobra, na konferenciji prijateljskih predstavnika petrogradske oblasti (odnosno prigradskih naselja), održanoj 1. oktobra, i na sastanku članova Vojno-organizacionog biroa i predsta-vnika jedinica Petrogradskog garnizona, koji je bio održan u drugoj nedelji oktobra. Po kasnijem kazivanju Aleksandra Sotmana, funkcionera oblasne organizacije i Lenjinovog čo- veka od poverenja, koji je bio aktivan u ruskom demokrat-skom pokretu još od dana Petrogradskog saveza borbe, na sva tri sastanka većina se suprotstavila podizanju ustanka pre Drugog kongresa sovjeta.15

U stvari, uprkos izrazito radikalnoj orijentaciji Kongresa severne oblasti, već 12. oktobra uveče postalo je jasno da bi čak i na njemu bilo praktično nemogućno obezbediti podršku za neodložno podizanje ustanka. Dok su Trocki, Sokolnikov i druge pristalice rezolucije Centralnog komiteta ispitivali mogućnosti za sprovođenje te odluke, Kamenjev i Zinovjev su očajnički pokušavali da spreče podizanje ustanka, sigurni da bi se pobuna koju bi Partija organizovala u tom trenutku završila još nesrećnije nego ona u julu i smatrajući, ne bez osnova, da bi većina partijskih vođa u unutrašnjosti podržala njihovo gledište. Posle sastanka Centralnog komiteta 10. oktobra, oni su otposlali rezime svojih argumenata protiv preuzimanja vlasti važnijim partijskim komitetima širom zemlje i boljševičkim frakcijama u Centralnom izvršnom komitetu, Petrogradskom sovjetu i Kongresu sovjeta severne oblasti. „Duboko smo uvereni", pisali su oni, „da bi progla-

252

šavanje oružanog ustanka sada značilo stavljanje na kocku sudbine ne samo partije nego i svetske revolucije. Nesumnjivo ima trenutaka u istoriji kada ugnjetena klasa mora uvideti da je bolje biti poražen nego predati se bez borbe. Zar je ruska radnička klasa sada u takvom položaju? Ne, i hiljadu puta ne!"1«

U Petrogradu Kamenjev i Zinovjev su lično agitovah protiv prenagljene revolucionarne akcije među lokalnim partijskim vođama uopšte i među delegatima na Kongresu sovjeta severne oblasti posebno.17

Delegati na Kongresu sovjeta severne oblasti iz redova levih esera, koji su se u potpunosti slagah s Kamenjevom i Zinovjevom u pitanju oružanog ustanka, takođe su se odlučno usprotivili zamisli da se taj skup iskoristi za zbacivanje vlade.18

U to vreme levi eseri su bili najviše zainteresovani za obrazovanje široko reprezentativne, isključivo socijalističke vlade na predstojećem Sveruskom kongresu sovjeta. Kao i Rabočij put, svaki broj lista levih esera Znamja truda, počevši od 27. septembra, imao je parolu preko prve stranice „Dru-govi, pripremite se za Sveruski kongres sovjeta."19 Za razliku od lista Rabočij put, međutim, urednici Znamja truda (3HaMH Tpyaa) su taj poziv uvek propraćali najstrožim upozorenjima da se u skoroj budućnosti ne sme pokretati oružana akcija protiv Privremene vlade. Sergej Mstislavski je tu poruku istakao u uvodniku objavljenom 13. oktobra: „Izlazak na ulice radnika i vojnika bio bi čudovišan zločin... napad ne samo na Privremenu vladu nego i na sovjete... Stoga obmanjuju oni koji pozivaju mase na akciju, na preuzimanje vlasti. Njihov apel nije poziv u borbu za pobedu volje naroda, nego za njegovo samouništenje."

Boris Kamkov, saradnik Mstislavskog, kasnije je obja-šnjavao politiku koju su vodili levi eseri u prestonici:

Pošto je posle Demokratskog državnog savetovanja postalo jasno da odbranaši nisu voljni da odbace politiku koalicije, očekivali smo da će Sveruski kongres sovjeta preuzeti zadatak organizovanja nove vlade. U svom agitovanju po kasarnama i fabrikama isticali smo da moramo biti spremni da pružimo organizovanu oružanu podršku Sveruskom kongresu sovjeta u slučaju da režim Kerenskog ne prizna novoorganizovanu socijalističku vladu. Nekoliko dana pre Sveruskog kongresa, međutim, nama koji smo radili u fabrikama i kasarnama postalo je jasno da boljševici prikupljaju svoje snage ne da bi branili vladu koju obrazuje Kongres nego da bi sami preuzeli vlast pre Kongresa. I u vezi s time mi smo se vrlo ozbiljno razišli s boljševicima. Njihov kurs nam se činio opasan i nerazuman. Pošto je koalicija tako dovela samu sebe do propasti, pošto se pretvorila u praznu ljušturu i postala pogrdna reč u radničkim i vojničkim krugovima i pošto se među radnicima i seljacima nije mogla naći nijedna snažna grupa koja bi branila koalicionu vladu, činilo nam se da ćemo akcijom Sveruskog kongresa sovjeta moći da se bezbolno oslobodimo tog skeleta. Ujedno smo

253

smatrali da bi pokušaj da se taj cilj postigne na neki drugi način — recimo preuzimanjem vlasti u Petrogradu pre Kongresa — mogao izgledati avanturistički, kao preuzimanje vlasti ne od strane sovjeta, nego od strane jedne političke partije. Činilo nam se da bi to odmah otežalo situaciju i onemogućilo da se izbegne građanski rat.20

Teškoće koje su agitovanje Kamenjeva i Zinovjeva i su-protstavljanje levih esera postavljali pred boljševičke vođe koji su ispitivali mogućnosti za podizanje ustanka na Kongresu sovjeta severne oblasti mogu se lako shvatiti ako se ima na umu da su levi eseri, zajedno s eserima i menjševi- cima-internacionahstima, mogli računati na oko trideset pet od ukupno devedeset glasova na Kongresu. Tako je bilo dovoljno da Kamenjev i Zinovjev izazovu Sumnje u razboritost podizanja ustanka kod desetak preostalih pedeset i pet bolj-ševičkih i maksimalističkih delegata, pa da spreče neposrednu akciju — a nema sumnje da bi oni to lako i postigli da je stvar bila izneta na glasanje.

U stvari, ono što je izgleda najviše brinulo učesnike Kon-gresa pri kraju njihovog rada bila je mogućnost da Centralni izvršni komitet odloži ili' sasvim otkaže Sveruski kongres so-vjeta s obrazloženjem da ometa pripreme za Ustavotvornu skupštinu. Stoga je jedna od poslednjih tačaka na njihovom dnevnom redu bilo usvajanje jednog apela masama u kome se isticao značaj Sveruskog kongresa sovjeta i njegovog pre-uzimanja vlasti kao jedinog sigurnog načina da se bez daljih odlaganja sazove pravilno Izabrana Ustavotvorna skupština.21

Delegati su obrazovah i jedan stalni izvršni komitet. Nema sumnje da su neki boljševički članovi tog komiteta gledali na njega prvenstveno kao na ustanički organ; tako je Antonov kasnije pisao da se odmah po zaključenju Kongresa severne oblasti dogovorio sa Smilgom da se ovaj vrati u Hel- singfors i organizuje odrede mornara, pešadije i artiljeraca koji će podržati ustanak, dok on sam rukovodi radom komiteta u Petrogradu. Po pisanju Antonova, trebalo je da snage koje Smilga prikupi budu poslate u Petrograd po primitku telegrama s porukom „Pošaljite pravila". Antonov, međutim, izričito kaže da je to bio privatan dogovor.22 Navodni zadatak stalnog komiteta obrazovanog na Kongresu sovjeta severne oblasti bio je da organizuje vojne snage za obezbeđenje i pru-žanje podrške Sveruskom kongresu sovjeta; otuda su čak i levi eseri pristali da učestvuju u njegovom radu.

Pokazalo se da je Kongres severne oblasti bio uglavnom glasan i vrlo vidljiv izraz ultraradikalnog raspoloženja. Osim toga, dok su učesnici Kongresa zasedali, boljševički agitatori su kružili radničkim četvrtima Petrograda, nastojeći, nekad s više, a nekad s manje uspeha, da raspale mržnju radnika i vojnika prema vladi i pripreme ih da se bez oklevanja odazovu pozivu na oružje. Pa ipak, s gledišta Partije, takva aktivnost u tom trenutku, odmah posle odlaska boljševika iz

254

Pretparlamenta, imala je uglavnom nepovoljno dejstvo, jer je pojačala podozrenje pristalica vlade prema namerama bolj-ševika.23 Gotovo sve petrogradske novine bile su sada pune nagađanja o boljševičkim planovima i' akcijama. Uvodnik lista Maksima Gorkog Nova žizn, na primer, izveštavao je 15. oktobra da su boljševici razvili široku propagandu za podi-zanje ustanka. „Raspoloženje masa nije ujednačeno", pisalo je u uvodniku. „Jedan deo je, izgleda, spreman da deluje, drugi nije naročito sklon obračunu i' više je za uzdržavanje od aktivnih koraka, a ima i grupa koje su ili protiv izlaska na ulice ili su potpuno pasivne."

Slično tome, Gazeta-kopejka (ra3eTa-KoirbnKa) je 14. ok-tobra obavestila svoje čitaoce da „postoje nesumnjiva svedo- čanstva da se boljševici pripremaju za podizanje ustanka 20. oktobra". Nekoliko dana kasnije, desničarski list Živo slovo objavio je članak pod naslovom „Boljševici izlaze", u kome se kaže da su „zli i krvavi događaji od 3—5. jula bili samo proba. Sada se boljševici spremaju da prirede predstavu... Svuda po fabrikama i kasarnama boljševici pozivaju radnike i vojnike da na prvi mig izađu na ulice Petrograda s oružjem u ruci, zbace vladu i izvrše pokolj nad buržoazijom." Sve novine su svoje pozive na uzbuna propraćale ozbiljnim upozorenjima na posledice revolucionarne akcije i upornim zahtevi'ma vladi da preuzme odlučne mere protiv levice pre nego što bude kasno. Jedan novinar lista Birževije vjedomosti (EMpjKeBBiH BiflOMOCTu) izjavio je u uvodniku pod naslovom „Vreme je za akciju", objavljenom 14. oktobra ujutro: „Boljševici sve podrobnije i određenije govore o skorašnjem izlasku masa na uhce... Pa ipak, vlada i demokratija sve to podnose strpljivo, ne preduzimajući nikakve protivmere... Došao je čas koji vlada mora upotrebiti za odlučnu odbranu revolucionarnog Petrograda od anarhije."

I umereni socijalistički vođi u Smoljnom i kabinetski mi-nistri u Zimskom dvorcu sada su bili' podjednako ubeđeni da će uskoro doći do ustanka pod rukovodstvom boljševika. Na plenarnom sastanku Sveruskih izvršnih komiteta, održanom 14. oktobra, Dan je izjavio, imajući u vidu poplavu izveštaja o ekstremističkom agitovanju i' očiglednom pripremanju bolj-ševika za ustanak: „Moramo otvoreno upitati drugove bolj-ševike kakav je cilj njihove politike... Boljševici moraju reći s ovog podijuma da li pozivaju revolucionarni proletarijat da izađe na ulice ili ne... Tražim odgovor da ili ne." Iz sale se čuo Rjazanovljev odgovor koji uopšte nije bio umirujući: „Mi zahtevamo mir i zemlju." Značajno je što su na kraju zasedanja čak i' Martov, u ime menjševika-internacionalista, i Livšic, u ime levih esera, govorili u prilog rezoluciji koju je predložio Dan i u kojoj su se radnici, vojnici i seljaci pozivali da ostanu mirni, a svaki „izlazak" osuđivao kao potpuno nedopustiv.24

255

Sudeći po novinskim izveštajima, dobar deo svakodnevnih zasedanja kabineta Kerenskog bio je u ovo vreme posvećivan razmatranju boljševičke opasnosti. Na sastanku 17. oktobra ministar unutrašnjih dela Kiškin izvesti'o je da su vladine snage dovoljne da uguše nemire kada jednom izbiju, ah da su preslabe da se s njima započne akcija protiv levice. Po obaveštenjima kojima vlada raspolaže, dodao je on, ustanak je prvobitno bio planiran za 18. oktobar, ah je odložen do 23. zbog nedovoljne pripremljenosti.25

Kabinet je razmatrao razne protivmere. Pa ipak, svestan složenosti situacije, on se ograničio na to da naloži koman-dantu Petrogradskog vojnog okruga, generalu Georgiju Pol- kovnikovu, da izvrši pripreme za odbranu vlade i da svako-dnevno Izdaje apele za poštovanje reda; ministri su se oči-gledno nadali da će se boljševici kompromitovati time što će načiniti prvi korak. Kao što je realistično izjavio ministar rata general Verhovski: „Mi imamo plan — treba čekati akciju druge strane. Boljševizam je zarazio Sovjet i nema dovoljno snaga da se on odstrani.26 Izlazeći sa sastanka kabineta 13. oktobra uveče, onoga dana kada se završio Kongres sovjeta severne oblasti, jedan neidentifikovan ministar je znatno sa- mouverenije izjavio novinskim izveštačima koji su čekali na-polju: „Trenutno vlada ni najmanje ne želi sukob. Ah šta da radimo? Ako boljševici stupe u akciju, mi ćemo izvršiti hiruršku operaciju i čir će biti uklonjen jednom zasvagda."27

Posle Kongresa severne oblasti Lenjin je nastavio da vrši pritisak za neodložno podizanje ustanka, dok su Kamenjev i Zinovjev sa svoje strane podjednako energično agitovali pro-tiv preuranjene pobune i nastojali da uvere protivnike bolj-ševika da do nje neće ni doći. U međuvremenu, lokalni par-tijski radnici', koji su imah tesne veze s garnizonom, fabri-kama i masovnim organizacijama, i dalje su ispitivali praktič-ne mogućnosti za sprovođenje u delo rezolucije Centralnog komiteta od 10. oktobra. Teškoće s kojima su se oni suočavah u nastojanju da pripreme podizanje ustanka pre Sveruskog kongresa sovjeta došle su jasno do izražaja na dva značajna partijska većanja o strategiji, održana posle Kongresa sovjeta severne oblasti. Prvi je bio hitan vanvedni sastanak Pet- rogradskog komiteta održan 15. oktobra, a drugi na brzinu sazvano savetovanje Centralnog komiteta, predstavnika Pet-rogradskog komiteta, Vojne organizacije, boljševičkog Petro-gradskog oblasnog komiteta, Petrogradskog sovjeta i' ruko-vodstva sindikata i fabričko-zavodskih komiteta, koje je bilo održano sledeče večeri.28

Sastanku Petrogradskog komiteta od 15. oktobra prisust-vovalo je trideset pet predstavnika boljševičkih komiteta pet-rogradskih rejona. Diskusiju o pripremama za ustanak, koja je bila glavna tačka dnevnog reda, otvorio je predstavnik Centralnog komiteta u Petrogradskom komitetu Bubnov re-feratom o postojećoj situaciji. Bubnov se odlučno založio za

256

pokretanje akcije protiv vlade, izjavljujući: „Primičemo se sukobu... Nalazimo se na ivici 'izlaska'." Tvrdeći da su se stekli' svi uslovi za ustanak, on je govorio: „Moramo sve svoje snage pripremiti za akciju... Moramo okupiti sve svoje agitatore... Ako hoćemo da spasemo revoluciju, moramo vo-diti ne samo defanzivnu nego i ofanzivnu politiku."

Međutim, tek što je Bubnov završio, za govornicu je pohitao Nevski da izloži zbog čega bi bilo potrebno odložiti na duže vreme podizanje ustanka. Brižljivo sročen govor Nev- skog jasno je odražavao koliko je dubok utisak julsko iskustvo ostavilo na rukovodstvo Vojne organizacije. „Moram skrenuti pažnju ovog skupa na nebrojene teškoće s kojima se suočavamo", upozorio je on na početku. „Vojna organizacija je upravo postala desničarska." Upozoravajući da apsolutno ništa nije učinjeno da se unutrašnjost pripremi za zbacivanje Privremene vlade i da boljševici u stvari tek počinju da stiču uporište na selu, on je rekao da su seljaci u nekoliko gubernija izjavili da neće hteti da daju hleb ako se podi'gne ustanak. On je dodao da se Partija ne može nadati pobedi ako prenebregava raspoloženje masa. Nevski je dalje ukazao na to da nisu obezbeđeni ni tako bitni preduslovi kao što je podrška železničara i saradnja Pete armije na Severnom frontu. Uopšteno posmatrano, nisu započete tehničke pripre-me za ustanak; kako stvari stoje, nije sigurno da će boljševici imati početnu nadmoć nužnu za pobedu nad Privremenom vladom. Zbog svega toga, Nevski je zaključio, rezolucija Cen-tralnog komiteta od 10. oktobra je preuranjena.

Posle govora Nevskog, sekretar Petrogradskog komiteta Boki je pročitao u celosti, očigledno na zahtev nekoga od pri-sutnih, i rezoluciju Centralnog komiteta od 10. oktobra i dugi memorandum Kamenjeva i Zinovjeva. Jasna upozorenja Ka- menjeva i Zinovjeva, udružena s onima koje je upravo izrekao Nevski, očigledno su ostavila snažan utisak na okupljene partijske radnike, jer je potom bilo odlučeno da se rezolucija Centralnog komiteta razmotri u „širim okvirima", odnosno s tačke gledišta i njene suštinske ostvari j i vosti i u vezi s postojećim uslovima za njeno sprovođenje u delo.

Imajući to u vidu, Komitet je saslušao izveštaje o stanju u svakom rejonu. Oni su najvećim delom samo pojačali sumnje u razboritost preduzimanja neposredne akcije. Bilo bi, doduše, netačno reći da su svi izveštaji bili ujednačeno pesimistični. Na primer, neumorni Lacis je obasipao hvalama pripreme za preuzimanje vlasti koje su obavili radnici važnog Viborškog rejona i izrazio je uverenje da se na njih može računati. Predstavnik Nevskog rejona Vinokurov, koji, za razliku od Lacisa, nije bio sklon preterivanju, rekao je: „Raspoloženje nam ide u prilog — mase su naćulile uši." A Juka Rahja je, govoreći u ime Finaca, izjavio da je njihov stav prema ustanku „što pre, to bolje".

257

S druge strane, opšta slika stanja stvari u mnogim fa-brikama i kasarnama je tako malo obećavala da je to moralo ohladiti raspoloženje članova Partije. Možda je najnepovolj- niji činilac pomenut u diskusiji bila letargija velikog broja petrogradskih radnika i vojnika. Treba imati na umu da nije bilo u pitanju da h su radnici i vojnici za prenošenje vlasti na sovjete ih ne — svi su uviđali da boljševički program uživa široku podršku masa — nego da li će oni hteti da se izlože opasnosti da izgube posao, budu odmah upućeni na front, dospeju u zatvor ih čak da izgube život odazivajući se boljševičkom pozivu na ustanak, i to uoči samog Kongresa sovjeta. Od devetnaest predstavnika koji su podneli izveštaj0 stanju na svom području, samo je osam smatralo da su mase borbeno raspoložene i spremne da se odmah dignu na ustanak, šest je, izgleda, smatralo da su neopredeljene i sklone iščekivanju, dok je pet izričito pomenulo odsustvo svake želje za izlazak na ulice.29

Kalinjin, budući predsednik sovjetske države, primetio je da u Lesnovskom podrejonu (u sastavu velikog Viborškog rejona) stvari' trenutno loše stoje. Zubar Sava Ravič iz Mos-kovskog rejona izrazio je mišljenje da bi mase izašle na ulice ako bi im to naložio Sovjet, ali da bi se mah broj odazvao pozivu Partije. Sergej Prohorov, stolar po struci i predstavnik Petrogradskog rejona, izvestio je: ... „gde je naš uti'caj jak, postoji raspoloženje da se čeka i vidi šta će biti; gde to nije slučaj, vlada apatično raspoloženje... Čak ako bi1 Sovjet uputio poziv da se izađe na ulice, neke fabrike, na primer moja, ne bi se pokrenule." Aleksandar Akselrod iz Roždestvenog rejona i Naum Ancelovič, koji je predstavljao Sovjet petrogradskih sindikata, a bi'o i predsednik sindikata električara, rekli su da je raspoloženje masa takvo da bi odbile napad kontrarevolucije, ah da one same ne bi prve prešle u napad. Akselrod je dodao da se raspoloženje ohladilo zbog otpuštanja radnika s posla povezanih s evakuacijom fabrika. Predstavnik Petrogradske oblasne partijske organizacije Haritonov je rezimirao izveštaje podnete na Petrograd- skoj oblasnoj konferenciji dve nedelje ranije i bio je isto tako pesimističan. On je rekao da su, po opštem mišljenju, mase obeshrabrene. „Od pet hiljada naših pristalica u Krasnom Selu", rekao je, „samo bi pet stotina došlo ovamo da učestvuje u ustanku; ostali bi sačekah ishod u Krasnom Selu." Dodao je da je u Kronštatu raspoloženje naglo opalo i da ima mnogo pijančenja, čak i među boljševicima.

Apatija masa nije ni u kom slučaju bila jedini značajan činilac koji je pogoršavao ionako mračnu sliku zasnovanu na izveštajima nižih partijskih organizacija uoči planiranog preuzimanja vlasti. U referatima lokalnih vođa, podnetim 15. oktobra, došla je do izražaja široko rasprostranjena zabrinu-tost zbog opšte tehničke nepripremljenosti za podizanje us-tanka; u stvari, malo govornika nije skrenulo pažnju na oz-

258

biljne organizacione probleme u vezi sa Crvenom gardom ili na kritičnu nestašicu oružja i municije, a ti izveštaji uzeti zajedno jasno pokazuju da još nisu bili obrazovani nikakvi ustanički organi. S. M. Gesen iz Narvskog rejona je primetio da su se borbene snage (verovatno one stvorene za vreme Kornilovljeve krize) po svoj prilici raspale, pošto nema bor-benih središta. Vinokurov, koji je gledao optimistički na ras-položenje radnika u Nevskom rejonu, priznao je da taj rejon nema jedinica Crvene garde i da se ne može pohvaliti or-ganizacionim aparatom. Prohorov je nedvosmisleno izjavio: „Sa Crvenom gardom stvari loše stoje... Rejon je uopšte u stanju potpunog rasula." Predstavnik Šluselburškog rejona je primetio da je osnovana jedna jedinica Crvene garde, ali da se ljudi nerado upisuju jer ima malo oružja.

Očigledno preneražen obrtom diskusije, Bubnov je-, za-traživši reč preko reda, podsetio članove Petrogradskog ko-miteta da je Centralni komitet počeo da razmatra postojeću situaciju na svom sastanku 10. oktobra na predlog Petro-gradskog komiteta i zamolio je učesnike da se usredsrede na praktične mere. Uskoro posle toga okupljeni predstavnici lo-kalnih partijskih organizacija odlučih su, između ostalog, da sazovu konferenciju partijskih agitatora na kojoj će se objas-niti parole, da pokrenu jedan večernji list, da poboljšaju veze, uspostave bolju saradnju sa železničarima i poštansko-telegrafskim radnicima i ubrzaju obučavanje radnika u ruko-vanju oružjem. Članovi Petrogradskog komiteta koji su glasali za te mere možda su s više nade očekivali brže rezultate nego Kalinjin, koji je, pošto je saslušao izveštaje rejonskih predstavnika, primetio: „Rezolucija od 10. oktobra je jedna od najboljih koju je Centralni komitet ikada doneo ... ali neizvesno je kada će doći do tog ustanka — možda za godi'nu dana." Ipak, mere koje je Petrogradski komitet usvojio 15. oktobra uveče očigledno su se zasnivale na pretpostavci da Partija još nije potpuno spremna za borbu.

Na brzinu sazvarri sastanak Centralnog komiteta, održan sledeće večeri, imao je za cilj preispitivanje strategije Partije s obzirom na teškoće na koje se naišlo u sprovođenju u delo poziva na neodložni ustanak. Sastanak, kome je prisustvovalo oko dvadeset pet boljševičkih vođa, održan je u se- dištu Dume Lesnog rejona, daleko na severnoj periferiji prestonice, a pripremili su ga Kahnjin, u to vreme predsednik Dume Lesnog rejona, i Sotman. Sverdlova se seća da učesnici do poslednjeg trenutka nisu znali gde će se sastanak održati; bila im je data lozinka i rečeno gde treba da se nađu, a kada su se skupih bili su u manjim grupama odvedeni u zgradu Dume. Među poslednjima je stigao Lenjin, koji je žurno skinuo periku pre nego što je ušao u dve međusobno povezane prostorije u kojima su bili okupljeni ostali učesnici. Bilo je malo stolica, pa je većina jednostavno posedala na pod.80 Lenjin se spustio na jedno jastuče u uglu, izvuče neke beleške iz džepa i poče da

259

ih pregleda. Po navici, podiže ruku da za- gladi vlasulju, pa se seti da je nema i nasmeši se.31

Mladi boljševik Jgkaterina Aleksejeva, koja je u Dumi Lesnog rejona održavala čistoću i obavljala razne sitne pos-love, ostavila je živ prikaz svojih sećanja na taj događaj. Aleksejeva se najviše plašila da će neki podozrivi sused po-zvati vlasti. Sve dok i poslednji partijski funkcioner nije otišao u ranim jutarnjim satima, ona je bila izbezumljena od brige, osluškivala svaki šušanj i budno motrila na okolne zgrade da bi se uverila da je sve mirno. Ona se seća da je uznemireni bernardinac jednog suseda pozdravljao svaku pri- došlicu glasnim lavežom i' da je dobar deo vremena kada nije čuvala stražu na prozoru ih raspaljivala samovar provela umirujući tog psa. Sastanak, koji je počeo oko osam uveče, bio je završen u tri sata ujutro. Do tog vremena bio je počeo da pada vlažan sneg, jedan od prvih te zime. Učesnici su, pri- seća se Aleksejeva, ostavili za sobom veliki nered.32

Sastanak 16. oktobra otvorio je Lenjin odlučnom odbranom odluke Centralnog komiteta o neodložnom podizanju us-tanka. Osuđujući na početku boljševičke umerenjake, još ras-položene za saradnju s menjševicima i eserima, on je naglasio da je već učinjen svaki napor da se s njima postigne spo-razum, ah da se pokazalo da je to nemoguće. U međuvre-menu, postalo je jasno da mase slede boljševike. Lenjin je zatim nastojao da umanji značaj opadanja borbenosti masa, na koje je bilo tako jasno ukazano u izveštajima lokalnih partijskih aktivista prethodne večeri', tvrdeći: ...„mi ne mo-žemo da se upravljamo po raspoloženju masa, jer je ono promenljivo i teško ga je proceniti... Mase su boljševicima ukazale poverenje i ne očekuju od njih reči već dela, odlučnu politiku kako u suprotstavljanju ratu tako i u borbi s privrednim poremećajima". Završavajući svoje izlaganje, Le-njin je izneo razloge zbog kojih smatra da je stanje povoljno za socijalističku revoluciju u Rusiji, i zaključio: ...„ako budemo sada stupili u akciju, imaćemo na svojoj strani ceo evropski proletarijat". Na kraju je i'zrazio zabrinutost zbog planova vlade, tvrdeći da „buržoazija smera da preda Petrograd kako bi ugušila revoluciju,, a jedini način da se to izbegne jeste da uzmemo odbranu prestonice u vlastite ruke. .. To pokazuje da se sada traži najodlučnija politička akcija — a to može značiti samo oružani' ustanak." „Vlast se mora preuzeti odmah, bez odlaganja", ponavljao je on više puta. „Svaki izgubljeni dan bi mogao biti koban. Istorija nam neće oprostiti ako ne preuzmemo vlast sada!"38

Šotman, koji je Lenjina slušao često i pre i posle okto-barske revolucije, prisećao se 1924. godine ovog govora kao jednog od najboljih koje je Lenjin održao.34 Sotman je na sastanku održanom 16. oktobra primetio da je na ranijim skupovima na kojima je diskutovano o mogućnostima za podizanje ustanka raspoloženje učesnika bilo mnogo više pe-

260

simističko nego sada. Bio je to nesumnjivo uticaj Lenjinove legendarne sposobnosti ubeđivanja. Ah i pored toga, posle Lenjinovog govora Nikolaj Krilenko je u ime Vojne organizacije ponovo rekao da rukovodstvo Vojne organizacije smatra da revolucionarni žar vojnika jenjava i da većina smatra da Partija ne bi trebalo da „forsira stvari". Izveštavajući o stavu delegata u Petrogradskom sovjetu, Volodarski, koji je posle Trockog bio možda najuticajniji i najomiljeniji predstavnik Partije u tom telu, izrazio je opšte uverenje da „niko ne hrli na ulice, ali bi se svako odazvao pozivu Sovjeta". Va- sihj Šmit, vodeća ličnost u Petrogradskom sovjetu sindikata, i Aleksandar Šljapnikov, predsednik sindikata metalaca i visoki funkciOner Sovjeta sindikata, govorili su o političkom stavu članova sindikata. Smit je tvrdio da svi zahtevaju prenošenje vlasti na sovjete, ali da se od članova sindikata u Petrogradu, koje broji više od pet stotina hiljada, ne mogu očekivati aktivni koraci, uglavnom zbog široko rasprostranjenog straha od otpuštanja s posla. Šljapnikov jg dodao da u sindikatu metalaca preovlađuje uticaj Partije, ali da ideja o boljševičkom ustanku nije popularna. Glasovi o takvoj akciji su čak izazvali paniku.

Kamenjev i Zinovjev nisu iskoristili priliku da već na početku sastanka 16. oktobra odgovore Lenjinu. Sada, podstaknut takvim nepovoljnim izveštajima, Zinovjev je zatražio reč i rekao da „ima suštinskih sumnji u to da je obezbeđen uspeh ustanka". On je izneo niz argumenata protiv ustanka i zahtevao je da se rezolucija Centralnog komiteta od 10. oktobra, ako je mogućno, ponovo razmotri. Kamenjev je izjavio da iskustva u organizovanju ustanka pokazuju da za to sada nema uslova. Pripreme Partije bi samo navele vladu da pojača svoju odbranu. Povodeći se za Kamenjevom, Volodarski je istakao da ukoliko je rezolucija Centralnog komiteta bila zamišljena kao naređenje, ono je već neispunjeno. „Ako se pitanje izlaska na ulice postavlja kao pitanje sutrašnjice, onda moramo priznati da nismo spremni. Svakodnevno javno apelu- jem, i moram reći da su mase zbunjene našim apelima."

Uprkos tome, Lenjin je zahtevao da se rezolucija Central-nog komiteta od 10. oktobra formalno potvrdi, a da se pitanje tačnog vremena i oblika ustanka prepusti Centralnom komitetu i partijskom rukovodstvu u Petrogradskom sovjetu i u Sveruskim izvršnim komitetima. Zinovjev je na taj Lenjinov predlog odgovorio time što je predložio rezoluciju kojom se zabranjuje pristupanje samom podizanju ustanka pre kon- sultovanja s boljševičkom frakcijom na Drugom kongresu sovjeta. Kada su obe rezolucije bile stavljene na glasanje, devetnaest učesnika je podržalo Lenjinovu rezoluciju, dva su bila protiv, a četiri se uzdržalo. Rezultati glasanja za Zi- novjevljevu rezoluciju bili su šest za i petnaest protiv uz tri uzdržana. Ovo drugo glasanje pokazuje da je prilično velika

261

manjina od devet prisutnih partijskih rukovodilaca — što znači preko trećine onih koji su učestvovah u glasanju — imala tolikih rezervi u pogledu neodložnog podizanja ustanka da je bila za konsultovanje i'li nije želela da se izjasni.35 Osim toga, poređenje tih rezultata s pojedinim govorima na sastanku pokazuje da su čak i neki partijski funkcioneri koji su još imali rezervi u pogledu toga da li je razborito podići' oružani ustanak pre Kongresa sovjeta verovatno glasali za Lenjinovu, a protiv Zinovjevljeve rezolucije. Naime, istupanja nekohko govornika koji su javno podržali Lenjinov predlog implicitno su se temeljila na uverenju da uslovi još nisu sazreli za podizanje ustanka u organizaciji Partije i da je rezolucija od 10. oktobra pre potvrđivanje namere da se vlada zbaci prvom povoljnom prilikom nego pohtička direktiva koju treba odmah sprovesti u delo.

Na sastanku održanom 16. oktobra to se najbolje i naj- neposrednije videlo u istupanju Miljutina; Trocki nije pri-sustvovao tom sastanku, ali' je i on očigledno tako mislio. Istoričari Sovjetskog Saveza često takve stavove pripisuju plašljivosti — ili „konstitucionalnim iluzijama", kako je to Lenjin rekao — i izjednačuju ih s pogledima Kamenjeva i Zi'novjeva. Pre bi se moglo reći da je stav koji su zauzeli Trocki i njegovi istomišljenici bio zasnovan na realističnoj proceni podataka o vladajućem raspoloženju i međusobnom odnosu snaga u Petrogradu, u unutrašnjosti i na frontu.

U svakom slučaju, važno je imati na umu da rasprava koja se rasplamsala u boljševičkom rukovodstvu u vezi s pri-premom ustanka nije ni u kom slučaju bila okončana tim potvrđivanjem rezolucije od 10. oktobra. Pri kraju sastanka 16. oktobra Kamenjev je podneo ostavku na članstvo u Cen-tralnom komitetu, izjavivši da ne može braniti gledište ©dra-ženo u najnovijim odlukama Centralnog komiteta i da smatra da će takav stav dovesti do poraza Partije i proletarijata. Istovremeno, Kamenjev je, zajedno sa Zinovjevom, zvanično zatražio da se odmah, telegrafskim putem, sazove plenum Centralnog komiteta. Trojica drugih umerenjaka — Nogin, Miljutin i Rikor — pokušah su, bez uspeha, da u glasniku Rabočij put objave jedan apel, čija sadržina nije nikada obe- lodanjena.36 Onemogućen da objasni svoj stav u boljševičkoj štampi, Kamenjev je 18. oktobra izložio svoje argumente pro-tiv ustanka u listu Maksima Gorkog Nova žizn. Posle objav-ljivanja Kamenjevljeve izjave čak se i Lenjin, sudeći po nje-govim pismima, pobojao da je čas za stupanje u akciju pro-pušten. Izbezumljen od besa, on je sada objavio rat Kamenje- vu i Zinovjevu i počeo da radi na tome da ih izbaci iz Partije.37

Na sastanku održanom 20. oktobra, međutim, Centralni komitet se uporno suprotstavio Lenjinovim zahtevima i ogra-ničio se na to da prihvati Kamenjevljevu ostavku na rukovo-deći položaj u Partiji i upozori Kamenjeva i' Zinovjeva da ne

262

daju nikakve javne izjave protivne odlukama Centralnog ko-miteta.38

Osamnaestog oktobra uveče, kada je Nova žizn objavila Kamenjevljevu izjavu protiv ustanka, unutarpartijska raspra izbila je u javnost i na skupu od oko dvesta boljševičkih aktivista u Smoljnom, sazvanom radi usaglašavanja priprema za preuzimanje vlasti. Na tom skupu boljševički umerenjaci Rjazanov i Larin su u svojim govorima napah pripreme za ustanak. U tom smislu govorio je i Grigorij Cudnovski, koji je tek pristigao u prestonicu sa Jugozapadnog fronta da bi učestvovao u radu Kongresa sovjeta. Govoreći na osnovu svog iskustva među vojnicima na Jugozapadnom frontu, gde boljševici nisu imali čvrsto uporište, Cudnovski je odlučno tvrdio da bi ustanak u organizaciji boljševika bio svakako osuđen na poraz 39

263

264

12.

GARNIZONSKA KRIZA I VOJNO-REVOLUCIONARNI KOMITET

Boljševički vođi koji su, slično Lenjinu, jedva čekali da se obračunaju s Privremenom vladom različito su reagovali na teškoće u vezi s podizanjem ustanka. Plašeći' se da usta- nički organi, oružje i obučeni kadrovi za organizovani ustanak još nisu spremni, da bi se druge veće političke partije, seljaci u unutrašnjosti i vojnici na frontu, pa čak možda i masovne demokratske organizacije kao što su sovjeti i sindikati, kao i neki elementi u samoj Boljševičkoj partiji suprotstavili preuzimanju vlasti' samo od strane boljševika i smatrajući da se radnici i vojnici u Petrogradu ne bi odazvali pozivu na ustanak pre Kongresa sovjeta, neki boljševički funkcioneri su se zalagali za to da se podizanje ustanka odloži dok se ne obave dalje pripreme. Kao što smo videli, to je bio stav i vođa Vojne organizacije Podvojskog i Nevskog, koji su na preuzimanje vlasti gledali sa čisto vojne tačke gledišta.1

Drugi stav, koji su zauzimali taktički oprezniji, uglavnom oni koji su radili u sovjetima i drugim mesnim predstavničkim organima i koji su stoga bili naročito dobro upoznati s raspoloženjem masa, zasnivao se na sledećim postavkama: (1) da za zbacivanje Privremene vlade treba koristiti sovjete (zbog njihovog ugleda u očima radnika i' vojnika), a ne organe Par- tije; (2) da u cilju pridobijanja što šire podrške svaki napad na vladu treba prikazati kao meru preduzetu radi odbrane sovjeta; (3) da stoga podizanje ustanka treba odložiti dok se ne ukaže podesan izgovor za stupanje u borbu; (4) da u cilju suzbijanja eventualnog otpora i obezbedivanja uspeha treba koristiti svaku priliku za podrivanje vlasti Privremene vlade mirnim putem; i (5) da formalno zbacivanje vlade treba povezati s odlukama Drugog sveruskog kongresa sovjeta kako bi mu se da legitiman karakter.2 Po mnogo čemu, bilo je to proširenje politike i stava boljševičke levice od pre 10. oktobra, samo što je sada tu taktiku trebalo sprovoditi mno-

19* 291

go agresivnije. Treba imati na umu i to da je većina bolj-ševika koja je delimično ili u celini zastupala taj stav bila uverena da bi na predstojećem Kongresu sovjeta većina po-držala zahtev za prenošenje vlasti na sovjete. Njihov najuticajniji predstavnik bio je Trocki, ah je i znatan broj drugih vrhunskih boljševika, uključujući i Staljina, tako mislio.

Posmatrano u svetlosti tih okolnosti, neočekivano saop- štenje Privremene vlade u drugoj nedelji oktobra da namerava da pošalje najveći deo Petrogradskog garnizona na front došlo je boljševicima kao poručeno. Ono je pružilo savršeno neposredan povod za početak presudne borbe s režimom Ke-renskog.

Navodno, odluka ruskog kabineta o prekomandovanju garnizonskih jedinica bila je povezana s nemačkim vojnim pokretima na Baltiku. Čitalac će se setiti da su 20. avgusta nemačke snage zaposele važnu pomorsku luku Rigu; prvi put u toku dugotrajnog rata činilo se da bi neprijatelj mogao pokušati' da u skoroj budućnosti pođe i na Petrograd. Treba imati na umu i to da je uoči Kornilovljeve zavere Kerenski navodio opasnost od daljeg nemačkog napredovanja kao iz-govor za premeštanje velikog broja boljševizovanih garni-zonskih vojnika na Severni front.

Zabrinutost zbog mogućnog napada neprijatelja na Pet-rograd ponovo je naglo porasla u prvoj nedelji oktobra, kada su nemačke vazduhoplovne i amfibi'jske jedinice izvele izu-zetno uspešan prepad i zauzele mala ali strateški važna ostrva Ezel i Mon, na ulazu u zaliv Rige, i Dago, na vrhu Finskog zaliva. Time je cela ruska Baltička flota bila potisnuta u Finski zaliv.3 Ocenjujući značaj tih događaja, načelnik štaba ruske armije, general Nikolaj Duhonjin je izjavio u Pretparla-mentu: ,,S gubitkom tih ostrva, koja su za nas ključevi Baltika u punom smislu te reči, u stvari smo se obreli ponovo u vremenu cara Alekseja Mihailoviča, jer naše izlaze na more kontroliše Nemačka."4

U Petrogradu su vesti o tim najnovijim vojnim neuspesima izazvale buru uzajamnih optužbi. Vlada je, zajedno s pripadnicima liberalnih i konzervativnih krugova, krivicu pre-bacivala prvenstveno na nedisciphnovane baltičke mornare. Te optužbe je podstakao Kerenski još pre nego što je nemački napad uzeo maha, jer je u jednoj poruci, koja je odmah puš-tena u javnost, zahtevao da mornari prestanu da „svesno ili nesvesno uleću u klopke neprijatelja". On je tvrdio da su „kronštatovci' već uspeh da obezbede da u ovom kritičnom času naša odbrana ne bude na mestu".5 Pošto su ostrva pala, Kerenski je na jednom zatvorenom sastanku Komiteta za od-branu u Pretparlamentu tvrdio da su sasvim dobri vojni pla-novi za obezbeđenje tih ostrva ostali neostvareni zbog kuka-vičluka, nediscipline i demoralisanosti pomorskih jedinica za-duženih za njihovu odbranu.8

S druge strane, u odbranu mornara digla se krajnja levica, tvrdeći da vlada i generalštab namerno loše vode odbranu Rusije kako bi opravdali političko ugnjetavanje i {»navijajući optužbe iznošene protiv vrhunskih civilnih i vojnih vlasti posle neočekivanog povlačenja Rusa iz Rige. Takve optužbe su naglo pojačale strepnje naroda da se Kerenski priprema da preda Petrograd kako bi ugušio revoluciju. Strahovanja u vezi s time dostigla su vrhunac kada su se proneli glasovi (za koje

266

se kasnije pokazalo da su bih tačni) da Privremena vlada vrši pripreme za hitno preseljenje u Moskvu i kada je glasoviti Mihail Rodzijanko, nekada moćni predsednik Državne dume, održao senzacionalan govor koji' je dobio širok publicitet. Govoreći o mogućnosti da Nemci zauzmu Petrograd, Rodzijanko je otvoreno izjavio: „Petrograd je izgleda ugro-žen. .. Ja kažem neka Petrograd ide dovraga... Ljudi se plaše da će biti uništene naše centralne institucije u Petrogradu. Dopustite mi da na to kažem da bi mi bilo milo ako bi se te institucije uništile, jer one Rusiji nisu donele ništa osim jada."7

Nema neposrednih svedočanstava da se Privremena vlada ikada ozbiljno bavila mišlju da bez borbe preda Petrograd Nemcima. Osim toga, u jesen 1917. godine, ruski' vojni vođi, izgleda, nisu ni očekivah da će Nemci napasti Petrograd u 9koroj budućnosti.8 Međutim, jeste tačno, da je krajem avgusta uza zid priterani Kerenski video u opasnosti od Nema- ca odhčan izgovor da prestonicu jednom zasvagda oslobodi neposlušnih elemenata u garnizonu.9

U to vreme komesaru Privremene vlade na Severnom frontu Vojtinskom bilo je stavljeno u zadatak da pomogne u premeštanju iz prestonice nepouzdanih garnizonskih pukova i u njihovom zamenjivanju manje „korumpiranim" jedinicama s položaja.10 Istovremeno, 5. oktobra, vlada je naložila zapovedniku Petrogradskog vojnog okruga generalu Pol- kovnikovu da pripremi svoje trupe za prekomandovanje na front, pa je ovaj sledećeg dana izdao prethodna naređenja glavnim zapovednicima.11

Po rečima Vojtinskog, sam Čeremisov se nije naročito slagao s tom operacijom, jer se plašio da će premeštanje voj-nika iz Petrograda samo povećati teškoće na frontu. To po-tvrđuje i jedan poverljiV telegram koji je Čeremisov uputio Ministarstvu rata 17. oktobra, objašnjavajući svoj stav prema dolasku garnizonskih jedinica: „Inicijativa za prekomando-vanje garnizonskih trupa na front potekla je od vas, a ne od mene... Kada se pokazalo da su garnizonske jedinice... ne-sposobne za borbu, ja sam rekao da su nam one s operativne tačke gledišta nepotrebne... I bez njih imamo dovoljno takvih jedinica. S obzirom na želju koju ste izrazih da ih pošaljete na front, međutim, ja ih ne odbijam ako vi smatrate da je njihovo premeštanje iz Petrograda nužno."12 Uprkos tim rezervama, Ceremisov je 9. oktobra izdao dopunsku naredbu, koju je sastavio Vojtinski i u kojoj su se Polkovnikov- ljeva uputstva potvrđivala i pravdala kao apsolutno neophodna za odbranu prestonice od Nemaca.

Vojnici u Petrogradu su reagovali na vesti o tim nared-bama s ogorčenjem koje se moglo i očekivati. Garnizonski vojnici su jednoglasno izrazili svoje nepoverenje Privremenoj vladi i zahtevali prenošenje vlasti na sovjete. Kao i posle Kornilovljeve krize, svi važniji garnizonski pukovi koji u vreme julskog ustanka nisu bili voljni da slede boljševike, sada su osudih Privremenu vladu i obećah podršku Petrogradskom sovjetu. Staviše, i one jedinice u koje se vlada najviše uzdala — na primer, kozački odredi i trupe koje su posle julskih dana hitno upućene s fronta u Petrograd — ih su izjavile da će ostati neutralne u borbi koja se sada zametala između Petrogradskog sovjeta i vojnih vlasti oko razmeštaja garni-zona, ili su pak otvoreno stale na stranu Sovjeta.

267

Za lavinu rezolucija protiv vlade koje su garnizonske jedinice usvajale u ovo vreme tipična je rezolucija doneta na masovnom protestnom zboru vojnika Jegerskog gardijskog puka 12. oktobra. U njoj se govorilo:

Povlačenje revolucionarnog garnizona iz Petrograda potrebno je samo povlašćenoj buržoaziji kao sredstvo za ugušivanje revolucije, rasturanje Kongresa sovjeta i otežavanje sazivanja Ustavotvorne skupštine. Sve dok upravna vlast ostane u rukama otvorenih kontrarevolucionara, kornilovaca i polukorni- lovaca, mi ćemo nastaviti odlučnu borbu protiv pre- meštanja revolucionarnog garnizona iz Petrograda, središta revolucije... Izjavljujemo svima koji slušaju da odbijamo da odemo iz Petrograda, ali da ćemo slušati glas istinskih vođa radnika i siromašnog se-ljaštva, odnosno Sovjeta radničkih i vojničkih deputata. Mi ćemo mu verovati i slediti ga zato što je sve drugo čisto izdajstvo i otvoreno izrugivanje svetskoj revoluciji.13

U ovoj rezoluciji vojnici Jegerskog puka su podvlačili svoju odanost Sovjetu, a ne boljševicima ili bilo kojoj drugoj političkoj partiji. Taj stav koji je, kao što je pomenuto ranije, bio poznat lokalnim boljševičkim vođama, vidljiv je u mnogim političkim izjavama koje su u to vreme prihvatale radničke, vojničke i mornarske organizacije. On je dobio snažan izraz, na pri'mer, na jednom masovnom skupu pripadnikaDrugog odeljenja Baltičke flote, stacioniranog u Petrogradu, koji je bio sazvan 19. oktobra povodom upornih glasova da se boljševici spremaju da sledećeg dana podignu oružani us-tanak.14 Vladin komesar u jedinici Krasnovski, otvorio je sa-stanak time što je pročitao pozi'v na uzdržanost i poštovanje reda, objavljen toga dana u listu Izvestija (M3e-bcTifi). Posle toga Avgust Los, vojni pisar koji nije bio formalno povezan ni sa jednom političkom partijom, ali o čijem revolucionarnom opredeljenju svedoči to što je kao član delegacije Cen- trobalta bio uhapšen posle julskog ustanka, takođe je pozvao mornare da se uzdrže od izlaska na ulice jer bi „takva akcija pre izbora za Ustavotvornu skupštinu mogla oslabiti podršku koju levičarske partije sada imaju medu širokim slojevima stanovništva".

U tom trenutku reč je zatražio boljševik Nikolaj Neva- rovski i', pošto se predstavio kao kronštatski mornar, bio je pozdravljen gromkim pljeskom. Nevarovski je zamerio Kras- novskom što se poziva na hst Izvestija, koji je preživeo svoje i ne zalaže se za interese radničke klase; uprkos tome, i Ne-varovski je govorio da je nužno uzdržati se od bilo kakvog iz-laska na ulice. Zatim je zatražio reč predsednik komiteta jedinice Volodin, verovatno takođe boljševik, koji je rekao da je obavešten o „izlasku trideset hiljada radnika čije je strpljenje došlo do kraja". Volodin je izrazio nadu da se ljudi iz Drugog odeljenja Baltičke flote neće ograničiti' samo na donošenje rezolucija. Pa ipak, mornari su učinili upravo to. Sastanak se završio usvajanjem formalne izjave u kojoj se izričito osuđivala „zasebna neorganizovana oružana akcija", mada se istovremeno izražavala spremnost mornara da „iza-đu" ako bi takvu akciju izričito odobrio Petrogradski sovjet. U zaključku rezolucije se govorilo: „Kao ogorčeni neprijatelji koalicione Privremene vlade, koji veruju da je politika te vlade pogubna za demokratiju... s velikim nestrpljenjem očekujemo

268

otvaranje značajnog Kongresa predstavnika sovjeta radničkih i vojničkih deputata, kome ukazujemo poverenje i koji pozivamo da preuzme vlast. Piedlažemo da on obrazuje telo koje će narodu dati hleba i obezbediti mir zasnovan na načehma koja je proglasila radnička demokratija."

Kriza u vezi' s premeštanjem garnizona, koja je izbila u javnost u ponedeljak 9. oktobra, došla je do vrhunca tek sle- deće nedelje. Sve to vreme boljševici su se trudili da je što bolje iskoriste. U štampi, u Petrogradskom sovjetu i, što se pokazalo kao najvažnije, u fabrikama i kasarnama, boljševici su isticah parolu „Sveruski kongres je u opasnosti", raspiru-jući' strahovanja od nove kornilovštine. Tako se 11. oktobra u uvodniku lista Rabočij put izvrgavala ruglu tvrdnja da se garnizonske snage odašilju iz Petrograda iz strateških razloga i pominjalo kako je i ofanziva od 18. jula bila navodno „organizovana u ime strateške nužnosti; pa ipak, vodeći eseri i menjševici su kasnije otvoreno priznali da je ofanziva bila pokrenuta iz političkih razloga — da bi se uspostavila čvršća vlast nad armijom". Isti' manevar, podsećao je Rabočij put, ponovljen je i u avgustu.

Kornilovske „reforme", smrtna kazna i ukidanje vojnih organizacija pravdane su potrebom da se pojača borbena moć armije i savlada strani neprijatelj. Ipak se kasnije pokazalo da je celokupna Kornilov- ljeva strategija bila usmerena na borbu protiv revolucije. Pre kornilovskog ustanka zaverenici su zahtevali premeštanje mnogih pukova iz Petrograda, iz strateških razloga, razume se. Boljševici su rekli vojnicima: vas uništavaju. Ali vojnici su ipak poverovali eserovskim i menjševičkim brbljivcima — oni su otišli da kopaju rovove, a revolucija umalo nije upala u jamu koju je za nju kopao Kornilov.

Vlada je nastojala da se suprotstavi tim argumentima ti-me što je opasnost od nemačkog napada prikazivala u sve cr-njim bojama. U najznačajnije saveznike na čiju je pomoć vlada mogla računati u svom sukobu s garnizonom spadah su ogorčeni vojnici na frontu, koji su s nestrpljenjem čekah da ih prebace u pozadinu, i frontovski komiteti, od kojih su mnogi još bih u rukama umerenjaka. Stoga su vojne vlasti pokušale da koriste pritisak vojnih frontovskih komiteta kako bi privolele garnizonske pukove da pristanu na prekomandu. Četrnaestog oktobra glavni garnizonski pukovi su primili hitne telegrame iz štaba Petrogradskog vojnog okruga, s potpisom generala Ceremisova, u kojima im se naređivalo da izaberu delegate za sastanak s frontovskim zapovednicima i predstavnicima frontovskih vojnih komiteta, koji je trebalo da se održi sledećeg dana u glavnom štabu Se- vernog fronta u Pskovu. Svrha tog sastanka bila je da se garnizonskim jedinicama objasne razlozi koji iziskuju njihovo povlačenje iz prestonice i da se upoznaju sa stavom frontovskih vojnih organizacija u vezi s tim pitanjem.15

Tokom tih dana na garnizon je vršen pritisak s fronta i preko vladine i umerenjačko-socijalističke štampe, koja je objavljivala mnoge rezolucije i pisma frontovskih komiteta sa zahtevom da garnizonski pukovi „izvrše svoju revolucionarnu dužnost". Tako je 17. oktobra Golos soldata objavio u celosti, na naslovnoj strani, oštru rezoluciju koju je usvojio Izvršni

269

komitet Dvanaestog vojnog sovjeta vojničkih deputata. U rezoluciji se izjavljivalo da „jedini način na koji garnizonski pukovi mogu spasti' revolucionarnu prestonicu jeste da pomognu u odbrani fronta", a u zaključku se isticao zahtev za „pokoravanje revolucionarnoj dužnosti i svestrano sa- mopožrtvovanje", kako „braća u rovovima ne bi bila unište-na". Jedna slična izjava, koju je usvojio Vojnički' komitet Prve armije i koja se pojavila u listu Golos soldata dva dana kasnije, bila je još oštrija; u njoj su vojnici iz pozadine ogor-čeno napadani što su dopustili „da se sloboda izmetne u anar-hiju, a revolucija u pogrom" i izražavala se puna spremnost da se garnizonske jedinice i oružjem primoraju da dođu na front ako to ne učine dobrovoljno.10

Vojtinski govori u svojim memoarima da se do tog vre-mena jaz u pogledima između radikalizovanih, mira željnih vojnika u rovovima i umerenijih, odbranaških frontovskih ko-miteta toliko produbio da su se i jedni i drugi slagah možda samo u pitanju zamenjivanja frontovskih trupa vojnicima iz pozadine.17 Uprkos tome, boljševici su s priličnom zabrinu-tošću gledah na mržnju vojnika u rovovima prema jedinicama u pozadini koja je došla do izražaja u vezi s pitanjem prekomandovanja, jer je samo povećavala mogućnost da Ke-renski uspe, kao u julu, da upotrebi frontovske jedinice za zavođenje mira u prestoni'ci. 1

To što je politika boljševičkih vođa u Petrogradskom sovjetu bila dosledno usmerena na otklanjanje te opasnosti još je jedno svedočanstvo o tome koliko su boljševici imali izoštreno čulo za pravo raspoloženje masa i koliko su se u svom opštem stavu rukovodili njime. Petnaestog oktobra rano ujutro boljševičko rukovodstvo u Petrogradskom sovjetu organizovalo je sastanak s predstavnicima garnizona odre-đenim da idu u Pskov. Taj sastanak je imao za cilj utvrđivanje zajedničkog stava prema zahtevima frontovskih komiteta. Predstavnici su spremno prihvatili argument boljševika da je pitanje premeštaja garnizonskih vojnika centralno političko pitanje čije rešavanje spada u nadležnost Izvršnog komiteta Petrogradskog sovjeta, pa da stoga odlazak predstavnika u Pskov treba odložiti dok ga to telo ne razmotri.

Vojni komiteti na Severnom frontu odgovorili su na to privremeno odbijanje izjavom da jedino zajednički skup pred-stavnika fronta i garnizona, a ne Petrogradski sovjet ili samo garnizon, ima prava da odluči o legitimnosti prekomandova-nja. U izjavi komiteta s fronta zahtevalo se da predstavnici garnizona dođu na takav sastanak 17. oktobra.18 U međuvre-menu Izvršni komitet Petrogradskog sovjeta hitno je razmotrio šta treba činiti u vezi s odašiljanjem delegacije, mada je drastično izmenio njen karakter i stav. Stav Izvršnog komiteta je bid da delegaciju garnizonskih predstavnika treba proširiti još većim brojem deputata sovjeta koji su na revolucionarnu odbranu Petrograda gledali isto kao i Petrogradski sovjet. Na plenarnom sastanku Petrogradskog sovjeta održa- nom 16. oktobra taj stav je potvrđen, s tim što je bilo naglašeno da je delegacija ovlašćena samo da prikuplja i razmenju- je obaveštenja.19

Ta akcija Petrogradskog sovjeta je, razume se, potpuno onemogućila Privremenoj vladi da izvuče bilo kakvu korist od konferencije u Pskovu. Skup je počeo 17. oktobra, a poslužio

270

je samo za iznošenje različitih pogleda i ni za šta drugo. Ce- remisov i njegovi oficiri, okruženi ratnim kartama, prikazali su vojno stanje na Severnom frontu i Baltiku. Vojtinski tvrdi da je Ceremisov govorio bez oduševljenja, kao da mu je u suštini svejedno hoće li se petrogradski pukovi prebaciti na front ili ne, i kao da ne želi da bude upleten u tu stvar. Niz ogorčenih predstavnika frontovskih jedinica živo je prikazao težak položaj vojnika na frontu i njihov gnev što garnizonske trupe po njihovom uverenju uživaju u udobnosti i neće da podrže zajedničke napore za odbranu.

Odgovarajući na to, petrogradska delegacija je ukazala na žrtve koje su, kako je rečeno, garnizonski vojnici već prineli u interesu revolucije i odbrane Rusije. Na razočaranje Vojtinskog, potonja diskusija se odnosila koliko na potrebu da se vlast prenese na sovjete, da se sklopi mir i napaćeni vojnici s fronta vrate kućama toliko i na pitanje slanja novih pukova u rovove. Pri kraju sastanka vođi boljševičke Vojne organizacije i predsednik Vojne sekcije Petrogradskog sovjeta Andrej Sadovski', koji je u vreme februarske revolucije odigrao istaknutu ulogu u pisanju „Naredbe broj jedan", pročitah su formalnu izjavu u ime petrogradske delegacije. Tu poruku je sastavio Sverdlov i u njoj se izražavala bojazan levice da se iza pokušaja da se garnizon povuče iz Petrograda kriju kontrarevolucionarni motivi. Vojtinski je nastojao da navede posetioce da se obavežu da će se zalagati da garnizon prihvati zahtev za slanje vojne pomoći na front. Pozivajući se na ograničenost svojih ovlašćenja, delegati iz Petrograda su odbili da prihvate takav dogovor pa čak nisu hteh da usvoje ni usmeni rezime vođene diskusije.20

U stvari, nepoverenje prema namerama Privremene vlade bilo je u to vreme toliko rasprostranjeno da su čak i umereni socijalisti morali priznati da se od garnizonskih vojnika ne može očekivati da izvrše naređenja za prekomandu ukoliko njihovo sprovođenje u delo ne bude na neki način pod nadzorom Petrogradskog sovjeta. Devetog oktobra ujutro, us-koro pošto je bilo objavljeno Ceremisovljevo naređenje gar-nizonu, Izvršni komitet Petrogradskog sovjeta razmotrio je pitanje vojne odbrane prestonice i podozrenje garnizonskih vojnika u vezi s vladinim motivima; svi učesnici u diskusiji su bar posredno priznali da su bojazni vojnika opravdane. Menjševi'k Mark Broido je podneo delegatima zajedničku menjševičko-eserovsku rezoluciju u kojoj su se garnizonski vojnici pozivali da se počnu pripremati za odlazak na front, ali se istovremeno nastojalo da se oni umire time što se pred-viđalo obrazovanje jednog posebnog komiteta zaduženog za procenu odbrambenih potreba i' pripremu planova za vojnu odbranu, koji bi otklonili nepoverenje naroda. U suštini, ta rezolucija je imala za cilj da olakša saradnju između Petro-gradskog sovjeta i vlade u interesu poboljšanja ratnih na-pora.21

Na taj predlog boljševici su odgovorili znatno borbeni- jom rezolucijom, koju je na brzinu napisao Trocki i u kojoj se vlada Kerenskog optuživala da upropašćuje zemlju i izjavljivalo da jedina nada za spas Rusije leži u neodložnom sklapanju mira.22

U rezoluciji' se buržoazija, zajedno s Ke- renskim, optuživala da se sprema da preda Nemcima Petrograd, „glavnu tvrđavu revolucije". Naglašavajući da Petrogradski sovjet ni u kom

271

slučaju ne može da preuzme odgovornost za vojnu strategiju vlade i, naročito, za povlačenje vojnika iz Petrograda, rezolucija je isticala da jedini' način da se obezbedi opstanak jeste prenošenje vlasti na sovjete. Shčno rezoluciji umerenih socijalista, predložena boljševička rezolucija je pozivala na borbenu spremnost — rešenost naroda da se odupre stranom neprijatelju bila je još toliko jaka da se boljševici nisu mogli potpuno oglušiti o nju. Podrazu- mevalo se, međutim, da je svrha tih priprema isto toliko odbrana revolucije od vlade i desnice koliko i od Nemaca. U boljševičkoj rezoluciji posebno se predviđalo obrazovanje jednog „revolucionarnog odbrambenog komiteta" (budući Vojno- -revolucionarni komitet), čiji bi glavni zadatak bio da prati sva obaveštenja u vezi s odbranom prestonice i da preduzima sve mogućne korake za naoružavanje radnika kako bi se „doprinelo revolucionarnoj odbrani Petrograda i bezbednosti naroda od napada koje otvoreno pripremaju vojni i civilni kornilovci". Predloženi komitet je, izgleda, bio zamišljen po uzoru na Komitet narodne odbrane protiv kontrarevolucije, koji je rukovodstvo Sovjeta obrazovalo u vreme Kornilovljeve afere. Pa ipak, između ta dva tela postojala je jedna suštinska razlika: dok je odbrambeni komitet osnovan krajem avgusta bio formalno opredeljen za zaštitu Privremene vlade od na-pada kontrarevolucije, jedan od glavnih neprijatelja ovog ko-miteta koji su predlagali boljševici bila je sama Privremena vlada.

U vezi s glasanjem 9. oktobra o menjševičko-eserskoj i boljševičkoj rezoluciji u Izvršnom komitetu Petrogradskog sovjeta, koji je, po tadašnjem opštem uverenju, bio pod jakim uticajem boljševika, iznenađuje to što je bila usvojena menjševičko-eserska rezolucija. Većina prisutnih delegata se očigledno slagala s tvrdnjom umerenjaka da bi stvaranje samostalnog vojnog štaba pored vladinog, koje je predviđala boljševička rezolucija, ozbiljno oslabilo odbrambene napore. Međutim, kada su obe rezolucije ilznete na glasanje na izuzet-no dobro posećenom i živom plenarnom sastanku Petrograd-skog sovjeta kasnije te večeri (jedan izveštač je posle toga primetio da je raspoloženje na tom skupu podsećalo na prve dane revolucije), borbeni boljševički predlog je očigledno na-išao na bolji prijem, pa je dobio podršku velike većine pred-stavnika fobrika i kasarna.23

Tako je, ukratko, nastao Vojno-revolucionarni komitet, telo kojim su se sledećih dana boljševici poslužili da izvrše prevrat i zbace Privremenu vladu. Istorije oktobarske revo-lucije napisane u Sovjetskom Savezu u Staljinovo vreme na- goveštavaju da je obrazovanje Vojno-revolucionarnog komi-teta bilo neposredna posledica odluke boljševičkog Central-nog komiteta od 10. oktobra da se podigne oružani ustanak i da je od samog početka prvenstveni cilj tog Komiteta bilo organizovanje pobune.24 U stvari, takvo shvatanje se pod- razumeva čak i u dragocenoj trotomnoj zbirci dokumenata povezanih s Vojno-revolucionarnim komitetom, koju je so-vjetska Akademija nauka objavila polovinom šezdesetih go-dina.25 Takvo tumačenje je očigledno pogrešno.26 Tokom prve polovine oktobra u Centralnom komitetu nije uopšte pokre-tano pitanje obrazovanja nekog vanpartijskog tela kao što je Vojno-revolucionarni komitet; u stvari, ideja o Vojno-revo-

272

lucionarnom komitetu rodila se 9. oktobra, dan pre nego što je Centralni komitet doneo odluku o pripremama za ustanak.

Rukovodstvo Vojne sekcije Petrogradskog sovjeta je 11. oktobra razmotrilo organizacioni plan Vojno-revolucionarnog komiteta. Taj plan je bio usvojen ogromnom većinom glasova na sastanku Izvršnog komiteta Petrogradskog sovjeta 12. ok-tobra i Vojničke sekcije 13. oktobra uveče, a zvanično je ra- tifikovan na plenarnom sastanku Petrogradskog sovjeta 16. oktobra uveče, na onom istom zasedanju na kome su potvr-đena uputstva Izvršnog komiteta za konferenciju u Pskovu. Po organizacionom planu Vojno-revolucionarnog komiteta, podnetom 16. okobra, trebalo je da Komitet ustanovi kolike su minimalne vojne snage koje su potrebne u samom Petro-gradu (i koje se, prema tome, ne mogu premeštati drugde), da tačno utvrdi brojno stanje garnizona i' zalihe hrane i oruž-ja, kao i da pripremi efikasan plan za odbranu prestonice. Osnivačkim propisom Vojno-revolucionarnog komiteta pred-viđalo se i obrazovanje „Garnizonske konferencije", tela sa-stavljenog od predstavnika svih garnizonskih jedinica koje bi sazivalo redovne sastanke radi održavanja veze između Vojno-revolucionarnog komiteta i garnizona i između samih pukova.27

Valja primetiti da je taj plan bio znatno manje provo-kativan nego predlog koji je bio najpre odbačen na sastanku Izvršnog komiteta, a zatim usvojen na plenarnom sastanku Petrogradskog sovjeta 9. oktobra; u planu prihvaćenom 16. oktobra nije se ništa govorilo o naoružavanju radnika niti0 odbrani i od unutrašnje — a ne samo spoljašnje — opas-nosti po revoluciju. To je, doduše, bilo delimično posledica praktičnih parlamentarnih obzira; ipak, nema razloga da se sumnja da je i većina boljševika u početku smatrala da je glavna svrha novog komiteta da spreči vladu da otpošalje boljševizovani Petrogradski garnizon na front, i, uopšte, da brani levicu od napada, a ne da zbaci vladu. Kao što smo videli, tih dana su Lenjin i' drugi borbeni boljševici za podi-zanje ustanka računali na boljševičku Vojnu organizaciju i na Kongres sovjeta severne oblasti, a ne na Petrogradski sovjet. Tek pošto se Kongres severne oblasti završio (i pošto se na partijskim konferencijama posvećenim strateškim pitanjima, koje su održane 15. i 16. oktobra, uvidelo da je neophodno da se sve akcije koje se preduzmu protiv vlade pre Kongresa sovjeta povežu s odbranom sovjeta i Kongresa) partijski vođi su počeli da gledaju na Vojno-revolucionarni komitet kao na nešto više od organa zajedničke samoodbrane. U vezi' s time značajno je i to što na sastanku Petrogradskog komiteta odr-žanom 15. oktobra lokalni partijski vođi nisu imali jasnu predstavu u kakvoj vezi stoji novoobrazovani Vojno-revolucionarni komitet prema njihovim vlastitim planovima za ustanak; Lacis je samo pomenuo obrazovanje tog komiteta1 ukazao na potrebu da se prema njemu zauzme zvaničan stav. Petrogradski komitet je samo razmatrao pitanje upu-ćivanja svojih predstavnika u Vojno-revolucionarni komitet, ah je na kraju odlučio da pre nego što to učini zatraži od Centralnog komiteta razjašnjenje statusa Vojno-revolucionarnog komiteta.28

273

Centralni komitet je na sastanku od 16. oktobra potvrdio svoju odluku od 10. oktobra, a zatim je izabrao „vojno-re-volucionarni centar", koji su sačinjavah Sverdlov, Staljin, Bubnov, Uricki i Đeržinski. Bilo je naglašeno da taj centar treba da „postane deo Sovjetskog revolucionarnog komiteta", čime je prvi put nagoveštena mogućnost da Vojno-revolucio-narni komitet postane rukovodeće telo u preuzimanju vlasti.29

Vojno-revolucionarni komitet se, međutim, konstituisao tek 20. oktobra; na tom sastanku je izabran petočlani rukovodeći biro, u koji su ušla tri boljševika (Antonov, Podvojski i Sadovski) i dva leva esera (Lazimir i Suharkov). Do tog vremena još je postojala mogućnost da menjševici i eseri dobiju veliki broj predstavnika u Komitetu; otuda su bolj-ševički stratezi mogli da bez većih bojazni povežu Vojno-revolucionarni komitet s vlastitim planovima tek pošto je po-stalo jasno kakav će biti njegov stvarni sastav i rukovodstvo.

Značajno je da u periodu između 9. i 22. oktobra obra-zovanje i prve aktivnosti Vojno-revolucionarnog komiteta — koji su predstavljali važne novosti u svim drugim novinama, uključujući i Rabočij put — gotovo uopšte nisu pominjani u listu Soldat, što pokazuje da je rukovodstvo Vojne organizacije još ljubomorno čuvalo svoj primat u stvarima koje su se ticale garnizona. Devetnaestog ili dvadesetog oktobra Vojna organizacija je poslala Centralnom komitetu memorandum (tekst nije objavljen), očigledno ističući da je neophodno da rukovođenje oružanim ustankom bude u rukama Vojne organizacije, a ne redovnih partijskih organa ih Petrogradskog sovjeta.30 Dvadesetog oktobra, međutim, najverovatnije posle prvog organizacionog sastanka Vojno-revolucionarnog komiteta, Centralni komitet je odbacio argumente Vojne organizacije, naglašavajući da „sve boljševičke organizacije mogu ući u revolucionarni centar pri Petrogradskom sovjetu i u okviru boljševičke frakcije razmatrati sva pitanja koja ih se tiču".31

Treba primetiti da je u ovo vreme i Lenjin uvideo poten-cijalni značaj Vojno-revolucionarnog komiteta kao navodno nepartijskog ustaničkog tela, mada je, za razliku od Trockog i mnogih drugih vrhunskih partijskih stratega, i dalje ne-pokolebljivo tvrdio da se vlast mora preuzeti oružanim us-tankom, i to pre početka Drugog kongresa sovjeta, koji je 18. oktobra bio odložen za 25. oktobar. Jednoga dana kasno uveče, verovatno između 20. i 23. oktobra,32 vođi Vojne or-ganizacije Podvojski i Nevski bili su pozvani, zajedno s An- tonovom (kao predsedavajućim Izvršnog komiteta obrazova-nog na Kongresu sovjeta severne oblasti), iz Smoljnog u jedan mali stan u Viborškom rejonu na hitno savetovanje sazvano na Lenjinov zahtev. Sudeći po sećanjima na taj sastanak Pod- vojskog, Nevskog i Antonova, u to vreme rukovodstvo Vojne organizacije je, kao i Lenjin, još gledalo na preuzimanje vlasti prvenstveno iz vojnog ugla, odnosno, kao na brižljivo organizovan oružani' ustanak protiv postojeće vlade. Podvojski je pokušao da navede Lenjina da potvrdi rukovodeću ulogu Vojne organizacije u pripremama za zbacivanje Privremene vlade — ali bez uspeha. Umesto toga, Lenjin, je, držeći se ranije odluke Centralnog komiteta, insistirao ne samo da Vojna organizacija deluje u okviru Vojno-revolucionarnog komiteta nego i da ne pokušava da diktira njegovu politiku; on

274

je zahtevao da se obezbedi učešće što šireg članstva u Voj- no-revolucionarnom komitetu i da se podstiče individualna inicijativa ukoliko je u skladu sa ciljevima partije.33

Po Nevskom, glavni Lenjinov cilj u sazivanju tog sastanka bio je da „iskoreni poslednje tragove upornosti" u Vojnoj organizaciji u vezi s ustankom.34 Jer vođi Vojne organizacije su još uvek bili podeljeni i, u celini, nisu smatrali da bi bilo razborito podići ustanak bez obimnih daljih priprema. U tom suočavanju s Lenjinom u pozne noćne sate Antonov je izvestio o revolucionarnoj situaciji u Finskoj, primetivšf da su artiljerci u Sveborgu još pod uticajem menjševika i esera i da politički pogledi kubanskih kozaka stacioniranih u Finskoj pružaju povod za zabrinutost. Govoreći o pomoći koju boljševici' mogu očekivati od revolucionarnih elemenata u bal-tičkoj oblasti, Antonov je izrazio uverenje da bi se flota oda-zvala pozivu na ustanak. Međutim, on nije pridavao veliki značaj neposrednoj vojnoj podršci na koju bi se moglo ra-čunati od mornara, upozoravajući da „kanali nisu dovoljno duboki, da bi se mornari radikalnijih vehkih brodova plašili podmornica i krstarica i, najzad, da mornari ne bi bili voljni da oslabe front". Na to je Lenjin odvratio: „Mornari moraju shvatiti da revoluciji preti veća opasnost u Petrogradu nego na Baltiku." Antonov je odgovorio: „Oni to ne shvataju. Najviše za šta mogu da jamčim jesu dve ili tri topovnjače koje će biti dovedene uz Nevu i odbrambeni odred od oko tri hiljade mornara i radnika iz Viborga." „Nedovoljno", pro- gunđao je Lenjin.35

Kada je na njih došao red da podnesu izveštaj, Nevski' i Podvojski su se založili da se podizanje ustanka odloži za deset do petnaest dana. I Nevski je naglasio da bi bilo teško da se radikahzovani elementi flote dovedu u prestonicu dovoljno brzo da budu od neke koristi, dok je Podvojski tražio više vremena za usaglašavanje priprema za ustanak na frontu i u garnizonima u unutrašnjosti. On je tvrdio da vreme radi za boljševike, a da glavna opasnost leži u preuranjenoj akciji.

Lenjin se nije osvrtao ni na jednu od tih primedbi; Pod-vojski se seća da je postajao „žučan i nestrpljiv" i na sam po- men odlaganja. „Vreme radi za vladu, a ne za boljševike", tvrdio je Lenjin. Odugovlačenje bi „samo dalo vladi više vre-mena da uništi boljševike lojalnim trupama dovedenim s fron-ta".36 Lenjin je stalno ponavljao da je apsolutno neophodno da se Privremena vlada zbaci pre Kongresa sovjeta kako bi „Kongres, bez obzira na sastav, bio suočen sa stanjem u kome preuzimanje vlasti od strane radnika predstavlja "svršen čin".37 Antonov se seća da su na njega i Nevskog Lenjinovi argumenti ostavili dubok uta'sak, ali da je Podvojski ostao skeptičan. U svakom slučaju, njihov razgovor se završio time što su vođi Vojne organizacije pristali da rade u okviru Vojno- -revolucionarnog komiteta i da ubrzaju svoje pripreme što je više mogućno.38

275

U međuvremenu počeli su da rade i Vojno-revolucionarni komitet i Garnizonska konferencija, koju je Petrogradski sovjet zvanično potvrdio 16. oktobra. Garnizonska konferencija se prva sastala, pošto su se predstavnici većine najznačajnijih vojnih jedinica u Petrogradu odazvali poziVu Vojne sekcije Petrogradskog sovjeta da pošalju delegate u Smoljni na prvo zasedanje Konferencije 18. oktobra. Glavna svrha tog prvog skupa bila je da se stekne jasniji uvid u to do koje bi mere pojedine jedinice podržale Petrogradski sovjet i, naročito, da li bi se suprotstavile vladi' u vezi s povlačenjem glavnine garnizona iz prestonice. Svaki od prisutnih delegata izložio je političko stanje u svojoj jedinici i, posebno, njen stav prema podizanju na oružje protiv Privremene vlade. Sa stanovišta vlade, rezultat te nezvanične provere, sprovedene upravo kada su se vojnici priklanjah levici zbog opasnosti da budu izvedeni na front, bio je krajnje zabrinjavajući. Svi izuzev trojice od osamnaest delegata čiji su izveštaji zapisani izjavili su da nemaju poverenja u Privremenu vladu i odlučno su se založili za prenošenje vlasti na sovjete. Ali ti izveštaji nisu mogli sasvim ohrabriti ni' boljševike. Polovina onih delegata koji su bih za sovjetsku vladu nije se izjasnila u pogledu oružane akcije, dok su ostali ili nagovestili ili otvoreno stavili do znanja da bi se saglasili s „izlaskom" samo ako bi ga organizovao Petrogradski sovjet, ili, kako je rekao jedan predstavnik, Sveruski kongres sovjeta. Predstavnik Jegerskog gardijskog puka je rekao: »Mi bismo pružih podršku ustanku jedino ako bi to naredio Petrogradski sovjet; ali (u tom slučaju) stupili bismo u akciju na organizovan način i zahtevali bismo neodložno zbacivanje vlade i prenošenje vlasti na sovjete."39

Posle tog sastanka menjševici i eseri u Centralnom iz-vršnom komitetu su shvatili kolika je opasnost da boljševici iskoriste krizu u vezi' s garnizonom i mobihšu vojnike za ustanak. Nastojeći da to preduprede, oni su sledećeg dana organizovali poseban skup garnizonskih predstavnika. Na taj sastanak su pozvali, pored predstavnika jedinica stacioniranih u Petrogradu, umerenjački orijentisane pripadnike armije, koji su navodno predstavljah vojne komitete s fronta. Uprkos takvom manevrisanju, mišljenja izneta na tom skupu nisu se pokazala ništa povoljnija za pristalice vlade.

Na početku sastanka Dan je pozvao vojnike da usredsrede svoje snage na pripreme za Ustavotvornu skupštinu i da se organizuju za borbu protiv „Nemaca, kontrarevolucije i po-bune bilo kakve vrste". Ah pokazalo se da su slušaocd mnogo radije prihvatali tvrdnju Trockog da zalaganje za prenošenje vlasti na sovjete predstavlja najbolji način da se podrži Ustavotvorna skupština; sovjeti bi onda obezbedili da u Ustavotvornoj skupštini budu zastupljene široke mase vojnika, a ne pomi'rljiviji vojni komiteti. Veliki broj garnizonskih predstavnika pohitao je da potvrdi svoje poverenje u Petrogradski sovjet i spremnost da deluje u njegovo ime. U

276

stvari, čak su i navodno lojalni gosti s fronta svoje izraze neslaganja s oružanim ustankom u postojećim uslovima udru-živali s oduševljenim izjavama podrške prenošenju vlasti na sovjete, brzom sklapanju primirja i predavanju zemlje se-ljacima. Organizatorima skupa je bio zadat još jedan udarac kada je većina odlučila da ne glasa ni o kakvim formalnim rezolucijama pošto ih je Centralni izvršni komitet sazvao bez saglasnosti Petrogradskog sovjeta.40

Vojno-revolucionarni komitet se potpuno konstituisao iz-među 16. i 21. oktobra. Među njegovim članovima, kojih do zbacivanja Privremene vlade verovatno nije bilo više od ne-kohko desetina, bilo je boljševika, levih esera, nekohko anar-hista (menjševici su od samog početka izjavili da ne žele da imaju nikakve veze s Komitetom), kao i delegata iz Petro-gradskog sovjeta, Sovjeta seljačkih deputata, Centrobalta, Oblasnog izvršnog komiteta armije, flote i radnika Finske, fabričko-zavodskih komiteta i sindikata. Kao što je ranije pomenuto, na početku je u cilju rukovođenja svakodnevnim radom Komiteta bio obrazovan Biro Vojno-revolucionarnog komiteta, u koji su ušli boljševici i levi eseri. Formalni pred-sednik Biroa i Vojno-revolucionarnog komiteta u celini postao je, uz saglasnost boljševika, levi eser Pavel Lazimir (viši vojni lekarski pomoćnik i predsednik Vojničke sekcije Petrogradskog sovjeta); to je učvršćivalo predstavu o Komitetu kao o navodno neprijateljskom telu. Međutim, tokom najkritičnijih dana oktobarske revolucije u Petrogradu, odnosno između 21. i 25. oktobra, Podvojski, Antonov-Ovsejenko i Trocki su vršil funkciju predsednika gotovo isto toliko često kao i Lazimir.

Od samog početka rada Vojno-revolucionarni komitet je imao sedište u nekohko prostorija, uvek prepunih ljudi i me-teža, na trećem spra tu Smoljnog; tu su levičarski vođi, čiji se broj stalno menjao, razmatrah najnovija zbivanja. Kom:- tet se retko sastajao u punom sastavu, a u najkritičnijim trenucima taktiku Komiteta su određivah oni članovi koji bi se zatekli na licu mesta i koji su delovali u skladu sa svojim ličnim shvatanjem postojećeg stanja i svojim pogledima na razvoj revolucije uopšte.41

Delimično zbog toga što su u Vojno-revolucionarnom ko-mitetu boljševici imali veliku većinu, zapadni istoričari često gledaju na to telo kao na običnu frontovsku organizaciju pod čvrstom kontrolom boljševičkog Centralnog komiteta ili Vojne organizacije.42 Pa ipak, takva predstava je netačna. Boljševici jesu igrah vodeću ulogu u Komitetu; međutim, oni nisu bili njegovi jedini aktivni članovi, a čak ni sami boljševički članovi nisu imali jedinstvene poglede na zadatke Komiteta. Osim toga, objavljeni zapisi o delatnostima Centralnog komiteta u tim danima pokazuju da je na njegovim sastancima

20 305

malo pažnje posvećivano aktivnostima Vojno-revolucionarnog komiteta; Centralni komitet se sada najviše bavio unutarpar- tijskim problemima, kao što je bilo pitanje šta treba preduzeti protiv Kamenjeva i Zinovjeva ili kakav stav treba zauzeti na predstojećem Kongresu sovjeta. Sa svoje strane, rukovodstvo Vojne organizacije se držalo direktive Centralnog komiteta od 20. oktobra i delovalo je u na izgled nepartijskim institucionalnim okvirima Vojno-revolucionarnog komiteta.

Na svom prvom organizacionom sastanku 20. oktobra Vojno-revolucionarni komitet se, izgleda, najviše bavio pi-tanjima odbrane Petrogradskog sovjeta od napada i daljim učvršćivanjem njegovog statusa medu jedinicama garnizona. Članovi Komiteta su tada bili naročito zabrinuti zbog moguć-nosti da u nedelju 22. oktobra izbiju nemiri. Taj datum je rukovodstvo Petrogradskog sovjeta još ranije proglasilo za »Dan Petrogradskog sovjeta", dan koncerata i svečanih go-vora; prvobitno je taj praznik bio zamišljen kao povod za skupljanje priloga za Sovjet, a kasnije i kao još jedna prilika da se proceni podrška masa radikalnom političkom programu Petrogradskog sovjeta. Desilo se, međutim, da se 22. podudario sa 105. godišnjicom oslobođenja Moskve od Napo- leona, a Sovjet Saveza kozačkih vojnih snaga objavio je da u čast tog događaja namerava da održi podnevnu versku procesiju. Levičarski vođi su se plašili, očigledno ne bez raz-loga, da bi u eksplozivnoj atmosferi krajnja desnica mogla da iskoristi marš kozaka za izaziVanje oružanog sukoba.43 Desilo se, međutim, da su kozaci u jedanaestom času otkazali svoju procesiju. Ali jedna od prvih mera Vojno-revolucionarnog komiteta 20. oktobra bila je da uputi predstavnike u najvažnije borbene jedinice i skladišta oružja radi predupre- đivanja eventualne kontrarevolucionarne akcije.44

Pre zaključenja zasedanja 20. oktobra, Vojno-revolucio-narni komitet je za sledeće jutro zakazao još jedan sastanak Garnizonske konferencije; na tom skupu i na drugim sastan-cima održanim 22. i 23. okobra uspostavljene su čvrste veze između novoobrazovanog Vojno-revolucionarnog komiteta i pojedinih garnizonskih jedinica. Zasedanje Garnizonske kon-ferencije 21. oktobra počelo je dramatičnim govorom Troc- kog, koji je, očigledno imajući u vidu versku povorku kozaka, upozorio na „bliske preteče događaje..." i' pozvao radnike i vojnike da se okupe oko Petrogradskog sovjeta, da pruže po-dršku Vojno-revolucionarnom komitetu i pomognu sovjetima u borbi za vlast. Jedan izveštač menjševičko-eserovskog organa Golos soldata dobro je opisao reagovanje slušalaca:

Posle govora Trockog niz govornika je govorio o potrebi da se vlast odmah prenese na sovjete; u stvari, atmosfera u dvorani je bila toliko naelektri-

278

sana da kada se za govornicom pojavio vojnik Goldberg i rekao da predmet raspravljanja nije sasvim jasan slušaocima, ne samo da su se iz dvorane prolomili uzvici „Odlazi1" i „Idi bestraga!" nego je govornik bio potpuno onemogućen da objasni na šta misli.

Predstavnik Četvrtog puka donskih kozaka obavestio je skup da je njegov pukovski komitet doneo odluku da ne učestvuje u verskoj procesiji sledećeg dana.

Predstavnik Četrnaestog puka donskih kozaka izazvao je zaprepašćenje svojom izjavom da njegov puk ne samo da neće pružiti podršku kontrarevolucionarnim merama, bez obzira na to od koga one potiču, nego da će se svim snagama boriti protiv kontrarevolucije. ,,U to ime" [rekao je on] „ja se zdravim sa svojim drugom kozakom iz Četvrtog puka donskih kozaka." (Pri tome se govornik nagnuo i rukovao s kozakom iz Četvrtog puka.) A na to su se iz dvorane prolomili povici oduševljenog odobravanja i gromki pljesak koji dugo nije prestajao.

Skup se završio donošenjem rezoluciji, čiji je nacrt izradio Trocki i' koje su se odnosile na Vojno-revolucionarni komitet, Dan Petrogradskog sovjeta i zadatke Sveruskog kongresa sovjeta. Uzete zajedno, te rezolucije odražavaju i sve veću agresivnost Petrogradskog garnizona pod pretnjom izvođenja na front i strategiju Komiteta da koristi poziv na odbranu revolucije radi pridobijanja podrške za Petrogradski sovjet i za preuzimanje vlasti. U rezoluciji o Vojno-revolucionarnom komitetu koju je Garnizonska konferencija usvojila 21. oktobra pozdravlja se osnivanje Komiteta i obećava mu se puna podrška ,,u svim nastojanjima da se front čvršće poveže s pozadinom u interesu revolucije". U rezoluciji o Danu Petrogradskog sovjeta „braća kozaci" se upozoravaju da ne treba da dozvole da budu žrtve neprijatelja revolucije i pozivaju se da umesto toga učestvuju u skupovima koje organizuje levica; istovremeno, u rezoluciji se naglašavalo da će svaki pokušaj kornilovaca i buržoazije da unesu pometnju i neslogu u redove revolucije biti' odlučno odbijen. Najzad, u rezoluciji o Kongresu sovjeta, Garnizonska konferencija je izrazila saglasnost sa svim političkim odlukama Petrogradskog sovjeta, pozvala predstojeći Sveruski kongres da „uzme vlast u svoje ruke i obezbedi mir, zemlju i' hleb za narod" i obećala da će sva raspoloživa sredstva garnizona biti usmerena na ispunjenje tih zahteva.45

20* 307

Ohrabren izrazima podrške, Vojno-revolucionarni komitet je pošao u presudnu borbu s vladom za konačnu vlast nad garnizonom. Najpre je počeo da u svim jedinicama garnizona i u svim skladištima oružja i municije zamenjuje vla-

280

štitim ljudima one komesare koji ?u bili za vladu. Zatim je, kasno uveče 21. oktobra, poslao grupu predstavnika (uklju-čujući Lazimira, Sadovskog i Mehonošina) u sedište general-štaba da zvanično postavi zahtev za pravo zapovedništva nad garnizonskim jedinicama. Stigavši oko ponoći, grupa je bila uvedena u kancelariju generala Polkovnikova. Sadovski je odmah prešao na stvar: „Od sada", izjavio je on, „naredbe koje nismo mi potpisali više ne važe."48 Polkovnikov je od-vratio da je za garnizon odgovoran on. Imajući u vidu ko-mesara iz Centralnog izvršnog komiteta koji je već sarađivao s njime, on je dodao: „Mi znamo samo za (komesara) Cen-tralnog izvršnog komiteta. Vaše komesare nećemo priznati. Ako prekrše zakon, mi ćemo ih uhapsiti."47 Na to se grupa vratila u Smoljni.

Pošto su stigli u sedište Vojno-revolucionarnog komiteta, Lazimir, Sadovski i Mehonošin su pozvali Antonova, Sverd- lova i Trockog, pa su zajedno napravih plan kako da iskoriste odbijanje Petrogradskog vojnog okruga da saraduje s njima.48

Osim toga, Trocki' je izradio nacrt izjave koja je — pošto je bila prihvaćena na Garnizonskoj konferenciji i otposlata svim jedinicama kasnije u toku dana — postala jedan od najuticajnijih dokumenata oktobarske revolucije u Petrogradu. Bila je to formalna deklaracija u kojoj se odlučno odbacivala vlast Privremene vlade nad garnizonskim trupama. Trocki je pisao:

Na sastanku održanom 21. oktobra revolucionarni garnizon se ujedinio oko Vojno-revolucionarnog komiteta kao svog rukovodećeg organa. Uprkos tome, u noći 21—22. oktobra štab Petrogradskog vojnog okruga je odbio da prizna Vojno-revolucionarni komitet, odbacujući saradnju s predstavnicima Vojne sekcije [Petrogradskog] sovjeta. Postupajući tako, glavni štab prekida s revolucionarnim garnizonom i Petrogradskim sovjetom radničkih i vojničkih deputata ... Glavni štab postaje neposredno oružje kontrarevolucionarnih snaga... Zaštita revolucionarnog poretka od kontrarevolucionarnih napada pada u deo revolucionarnih vojnika kojima rukovodi Vojno-revolucionarni komitet. Nikakva naređenja garnizonu koja nije potpisao Vojno-revolucionarni komitet ne treba smatrati važećim... Revolucija je u opasnosti. Ziveo revolucionarni garnizon.4"

Nekoliko godina kasnije Trocki se pitao da li je Lazimir, učestvujući u radu Vojno-revolucionarnog komiteta, bio svestan da saraduje u smišljenom planu za zbacivanje Privre-mene vlade ili' je pak njegov stav samo odražavao „bezoblični revolucionarni duh levih esera".50 Trocki je zaključio da je po sredi bilo ovo drugo, a to možda i jeste tačno. Nema sumnje, međutim, da je u glavama Sadovskog, Mehonošina, Sverdlova i, razume se, samog Trockog, politika Vojno-revolucionarnog komiteta bila deo svesnog, postepenog podrivanja položaja vlade.

Uglavnom iz razloga tekuće politike, većina istoričara u Sovjetskom Savezu govori da je oktobarski ustanak počeo u neko vreme 24. oktobra. Pa ipak, tim tumačenjem se zane-maruje presudni značaj koraka koje je Vojno-revolucionarni komitet preduzeo 21—22. oktobra. Da navedemo dobro oba- veštenog savremenog češkog stručnjaka za rusku revoluciju Mihaela Rajmana: „Već 21. i 22. oktobra Vojno-revolucionarni

281

komitet je u stvari preuzeo vlast nad garnizonom. Njegove akcije bi svaka nacija i s praktične i s pravne tačke gledišta smatrala jasnim primerom pobune i ustanka."31

U nedelju 22. oktobra — na Dan Petrogradskog sovjeta — najpopularniji boljševički govornici Trocki, Volodarski, Laševič, Kolontajeva, Raskoljnikov, Krilenko i drugi stali su za govornice na masovnim političkim skupovima u fabrikama i javnim dvoranama širom prestonice. Čak je i Kamenjev vidno učestvovao u držanju govora; prenebregavajući izričitu zabranu Centralnog komiteta da javno istupa protiv njegovih odluka, on je iskoristio ovu priliku da se ponovo pod- smehne onima koji su verovali da Partija može podići ustanak pre Kongresa sovjeta.52

Za vrlo uspešne skupove održane u čast Petrogradskog sovjeta 22. oktobra tipičan je onaj održan u Narodnom domu na desnoj obali Neve. Znatno pre početka programa mnoštvo fabričkih radnika, vojnika i nešto građana pripadnika niže srednje klase ispunilo je ogromnu zgradu opere, prvenstveno da bi videlo i čulo najavljenog govornika — Trockog. U govoru Trockog bilo je malo toga što boljševici nisu rekh već nebrojeno puta. Upozoravajući da Petrograd samo što nije predat Nemcima, on je izjavio da će sami radnici i vojnici uzeti na sebe odbranu prilaza prestonici. Revolucionarni organi koji će zapaliti nova vlada izabrana na Kongresu sovjeta, nastavio je on, biće tako snažan da će zahvatiti ne samo svu Rusiju nego i ceo svet. A pošto preuzme vlast, Sovjet će odmah obezbediti mir; on će ukinuti privatnu svojinu, konfiskovati žito koje spahije skrivaju, kao i' višak novca, odeće i obuće u rukama buržoazije, te raspodeliti zemlju seljacima, a novac, hleb, odeću i obuću svima kojima je to potrebno.53

Možda zbog toga što se činilo da samo što nije došlo do tih prelomnih događaja, ih zbog besedničke veštine Trockog, ih i zbog jednog i drugog, njegove reči su ostavile neobično dubok utisak na slušaoce. Izveštač lista Reč (P'hub), koji je bio na samom mestu, primetio je sa zaprepašćenjem da su učesnici tog ogromnog skupa, kada je Trocki zatražio da se obeća podrška Sovjetu kada pređe s reči' na dela, podigli ruke i počeli da skandiraju: „Zaklinjemo se!" Troekog je slušao i Suhanov, koji je kasnije zapisao:

Svud oko mene vladalo je raspoloženje koje se graničilo sa ekstazom. Činilo se da će gomila spontano i sama od sebe zapevati neku versku himnu. Trocki je formulisao kratku i uopštenu rezoluciju...

Ko je za? Hiljade i hiljade ljudi u gomili podigoše ruku kao jedan čovek ...

Trocki nastavi da govori. Ogromno mnoštvo je i dalje držalo podignute ruke. Trocki reče odsečno: „Neka ovo vaše glasanje bude vaš zavet — da ćete svim svojim snagama i ne obazirući se na žrtve pružati podršku Sovjetu koji je uzeo na sebe slavan teret da dovede pobedu revolucije do kraja i da obezbedi zemlju, hleb i mir!"

Velika gomila je i dalje držala podignute ruke. Ona se slagala. Ona se zavetovala .. ,04

Dok su se skupovi održavali, vojne vlasti su pokušale da se obračunaju s Vojno-revolucionarnim komitetom. U ranim jutarnjim časovima general Polkovnikov je pozvao pred-

282

stavnike garnizonskih pukovskih i brigadnih komiteta, kao i funkcionere Sveruskih izvršnih komiteta i Petrogradskog so-vjeta na hitan sastanak u generalštabu, očigledno u nameri da izvrši pritisak na Vojno-revolucionarni komitet da odustane od svog insistiranja na pravu veta nad naređenjima redovne vojne komande. Međutim, još pre nego što je Polkov- nikovljev sastanak počeo, Garnizonska konferencija je na jednom hitno sazvanom sastanku, održanom u Smoljnom, izglasala zvaničnu potvrdu deklaracije Troekog od prethodne noći. Uskoro potom primljen je poziv od Polkovnikova da se pošalju predstavnici u sedište generalštaba. Odazivajući se tom pozivu, u generalštabu se na kratko vreme pojavila jedna delegacija Garnizonske konferencije na čelu s Daške- vičem. Daškevič je u ime Garnizonske konferencije odmah ponovo naglasio da sva naređenja vojne komande moraju ubuduće imati i potpis Vojno-revolucionarnog komiteta. Zatim je delegacija otišla.55 O slabosti Petrogradskog vojnog okruga u tadašnjoj situaciji govori i to što je Polkovnikov reagovao na taj demarš novim naporima da mirnim putem reši spor u vezi s vlašću nad garnizonom; on je sada uputio poziv Vojno-revolucionarnom komitetu da se sledećeg dana sastane s njime kako bi se razmotrilo pitanje predstavljenosti Sovjeta u glavnom štabu.

283

Tokom celog dana i noći 22—23. oktobra Kerenski je povremeno većao sa svojim glavnim savetnicima o najnovijem razvoju krize. Iz svih krajeva grada stizali' su izveštaji o velikoj javnoj podršci levici ispoljenoj na masovnim skupovima koje su organizovali boljševici; vlada je, razume se, bila oba- veštena da je Vojno-revolucionarni komitet otvoreno osporio njenu vlast u garnizonu. Predveče je načelnik štaba Petro-gradskog vojnog okruga, general Jakov Bagratuni, zatražio od glavnog štaba armije na Severnom frontu da pripremi jednu pešadijsku brigadu, jedan konjički puk i jednu artiljerijsku bateriju za hitno odašiljanje u prestonicu. Vojtinski je sa Severnog fronta odgovorio da ne dolazi u obzir da se te jedinice pripreme bez prethodnog znanja o tome u koju će svrhu biti upotrebljene, nesumnjivo zato što je smatrao da bi vojnici postali podozrivi i otkazali poslušnost.56 Nešto kasnije, Kerenski je uputio hitan poziV generalu Ceremisovu da dođe u Petrograd, verovatno da bi s njim razmotrio pitanje hitnog prebacivanja lojalnih trupa u prestonicu. Osim toga, Kerenski je predložio svojim ministrima da vlada uputi raspoložive snage da uhapse članove Vojno-revolucionarnog komiteta i da bez daljeg odlaganja likvidiraju Komitet, ali ga je od tog koraka odvratio Polkovnikov. Komandant Petrogradskog vojnog okruga je izrazio nadu da će u pregovorima sledećeg dana Vojno-revolucionarni komitet pristati da povuče svoju deklaraciju. Predsednik vlade je onda naredio generalu Bagratuniju da Sovjetu postavi čvrst ultimatum: ili da odmah povuče deklaraciju od 22. oktobra ili! će vojne vlasti pređuzeti sve potrebne korake za ponovno uspostavljanje zakona i reda.57

U međuvremenu je širom grada ubrzano zamenjivanje vladinih komesara ljudima po izboru Vojno-revolucionarnog komiteta. Većina novih komesara bili su poznati članovi bolj-ševičke Vojne organizacije tek pušteni iz zatvora; gotovo svu-da dočekani su s oduševljenjem. Kada je 23. oktobra postav-ljanje novih komesara bilo skoro završeno, Vojno-revolucio-narni komitet je izdao naređenje kojim je svojim komesarima dao neograničeno pravo veta nad vojnim zapovestima, čime je kontrola nad operacijama u rejonskim središtima postala suvišna. U toj naredbi, koja je bila odmah objavljena u le- vičarskoj štampi i rasturena širom prestonice, stanovništvo se obaveštavalo da su u interesu odbrane, revolucije i njenih tekovina od napada kontrarevolucije u svim vojnim jedinicama i na naročito važnim punktovima u prestonici i njenim predgrađima postavljeni komesari Vojno-revolucionarnog komiteta i nalagalo se da se naređenja i uputstva upućena u te punktove izvršavaju jedino ako ih oni odobre.58

Sve drastičnije pogoršanje vojnog položaja Privremene vlade u prestonici odraženo je i u zaposedanju strateški važne Petropavlovske tvrđave i obližnjeg arsenala Kronverk, can- tralnog skladišta oružja i municije, od strane Vojno-revolu-cionarnog komiteta 23. oktobra. Jedan od malobrojnih poraza Vojno-revolucionarnog komiteta u njegovoj borbi za vlast nad petrogradskim garnizonom desio se u toj tvrđavi 19. oktobra, kada su komiteti jedinica stacioniranih u njoj doneli rezoluciju protiv „izlaska". Kada je Vojno-revolucionarni komitet tri dana kasnije poslao jednog komesara u tvrđavu, postojala je bojazan da bi ga neprijateljski raspoloženi vojnici mogli

284

uhapsiti.59 Naročitu zabrinutost izazivao je stav prema levici nekoliko hiljada biciklista s fronta, stacioniranih u tvrđavi još od julskih dana.

Vojno-revolucionarni komitet je prvi put razmatrao pro-blem Petropavlovske tvrđave na sastanku održanom 22. ok-tobra, kome su prisustvovali Trocki, Podvojski, Antonov, La-ševič^ i drugi. Antonov se kasnije sećao da se u toj diskusiji odlučno zalagao da se pošalje izvestan broj boljševi'zovanih vojnika iz Pavlovskog puka da zaposedne tvrđavu; međutim, Trocki, koji je još vodio računa o spoljašnjem izgledu stvari, nagovorio je članove Komiteta da pokušaju da zauzmu tvr-đavu iznutra. „Nije mogućno da tamošnji vojnici ne bi bili za nas", izjavio je Trocki.60

Nastojeći da ubeđivanjem pridobije tvrđavu, Vojno-revo-lucionarni komitet je zakazao za podne 23. oktobra masovni skup s biciklistima i svim drugim vojnicima na glavnom trgu tvrđave.61 Laševič se seća da je stigavši na taj skup zatekao veliki broj istaknutih desnih esera i menjševika, kao i ko-mandanta tvrđave, spremne da se nadmeću s boljševicima o podršku vojnika. Pošto je sastanak trajao nekoliko časova, s Laševičem i Cudnovskim kao glavnim borcima za stvar Vojno-revolucionarnog komiteta, stigao je i Trocki da na vojnicima oproba svoj dar ubeđivanja. Laševič je kasnije zapisao: „Za vreme govora Čudnovskog prolomili su se zaglu- šujući usklici i pljesak. Cudnovski se nagnuo preko govornice, pokušavajući da ustanovi šta je izazvalo to komešanje. Iznenada, lice mu ozari zadovoljan osmeh. 'Prepuštam svoje mesto drugu Trockom', uzviknuo je. Trocki se pope za govornicu ... Kada je najzad zavladala tišina, usledio je ne toliko govor koliko nadahnjujuća poema."62

Masovni skup na trgu tvrđave otegao se dugo pošto je Trocki završio svoj govor; kada je pao mrak, vojnici su izašli iz tvrđave i prešli u susedno zdanje Cirque Moderne. Na kraju, većina vojnika je glasala za pružanje podrške prenošenju vlasti na sovjete i za izvršavanje naređenja Vojno-revolucio-narnog komiteta. Laševič se sećao: ,,U osam časova uveče, u atmosferi krajnje napetosti, stvar je bila stavljena na gla-sanje ... Svi oni koji su podržavali Vojno-revolucionarni komitet prešli su na levu stranu, a oni protiv njega na desnu. Kličući ura, velika većina je pohitala na levu stranu. ProtivVojno-revolucionarnog komiteta ostala je mala grupa oficira i intelektualaca iz redova biciklista."63

Vlast nad Petropavlovskom tvrđavom, čiji su topovi gle-dali na Zimski dvorac, bila je pobeda od ogromnog psihološ-kog i strateškog značaja. Osim toga, sa zaposedanjem arsenala Kronverk gotovo sva glavna skladišta oružja u prestonici našla su se u rukama Vojno-revolucionarnog komiteta, koji je sada počeo upućivati velike količine oružja i municije svojim pristalicama. Ipak, protivtežu tim neočekivano lakim pobeda- ma činilo je to što su se levi eseri i dalje uporno suprotstavljah svim nastojanjima da se masovne organizacije pridobiju za zbacivanje vlade pre Kongresa Sovjeta.64 Osim toga, najnoviji izveštaji o političkom raspoloženju na frontu bili su vrlo protivrečni: dok je bujica telegrama pokazivala da se raspoloženje prosečnog vojnika na frontu nije mnogo razlikovalo od raspoloženja prosečnog garnizonskog vojnika, mnogi delegati koji su dolazili s fronta u

285

prestonicu na Kongres sovjeta govorili su da bi se u slučaju da u prestonici izbije ustanak pre Kongresa mnoge velike frontovske jedinice odazvale pozivu za pomoć Centralnog izvršnog komiteta. U stvari, boljševički stratezi u Petrogradu još nisu bili sigurni ni u to da li, i u kojoj meri, mogu računati da će radnici i vojnici u prestonici podržati pokretanje neposredne vojne akcije protiv vlade. Nisu mogli zanemariti ni mogućnost da se nezavisnom, ultravojnom kursu suprotstave i pokrajinski funkcioneri, koji su imah veliki broj predstavnika u boljševičkoj frakciji na Kongresu. Otpor te vrste već je bio ispoljen početkom leta, kada je boljševička frakcija na Prvom sveruskom kongresu sovjeta uticala na Centralni komitet da otkaže oružane demonstracije zakazane za 10. juli,65 zatim u vreme Šestog kongresa, kada su delegati iz unutrašnjosti obasuli kritikama Centralni komitet zbog njegovog ponašanja u vreme julskog ustanka, i, najzad, posle Demokratskog državnog savetovanja, kada je boljševička frakcija na Savetovanju preinačila odluku Centralnog komiteta da se bojkotuje rad Pretparlamenta.

S druge strane, postojali su svi izgledi da bi Partija, ako bi sačekala da vlada prva pređe u napad — bilo da se to desi pre otvaranja Kongresa ili pošto Kongres proglasi sovjetsku vladu — mogla računati na podršku levih esera, vojnika na frontu i u pozadini, jedinstvenog vlastitog članstva i širokog fronta masovnih organizacija, od Petrogradskog sovjeta do fabričko-zavodskih komiteta. Krivica za krvoproliće, ako do njega dođe, pala bi onda na režim Kerenskog, a izgledi da levica zadrži vlast bili bi neizmerno povećani. Takav kurs je lako mogao dovesti do obrazovanja socijahstičke koalicione vlade, u koju bi bili uključeni i umerenjaci, a ne samo vlade krajnje levice. Cini se da je Lenjin bio jedan od vrlo malog broja vrhunskih boljševičkih vođa kod kojih je želja da se odmah obrazuje isključivo levičarski režim predstavljala dovoljnu protivtežu rizicima nezavisnog, ultraradikalnog kursa.

Otuda Vojno-revolucionarni komitet, rukovođen nesum-njivo tim i drugim razlozima, uprkos svim svojim uspesima nije prešao Rubikon između mera koje su se mogle pravdati kao odbrambene i koraka koji bi se mogli protumačiti kao uzurpiranje prerogativa Kongresa. Na plenarnom sastanku Petrogradskog sovjeta, održanom u toku noći 23. oktobra, Antonov-Ovsejenko je u jednom važnom izveštaju o delatnosti Vojno-revolucionarnog komiteta brižljavo opisao i opravdao svaku preduzetu akciju Komiteta kao odbranu revolucije, Kongresa sovjeta i Ustavotvorne skupštine. Posle njegovog govora, veliki broj delegata je podržao rezoluciju koju su podneli boljševici i kojom su se odobravale mere preduzete od strane Vojno-revolucionarnog komiteta, kao i svi drugi koraci slične prirode koje bi novonastala situacija mogla zahtevati. Stil rezolucije verno odražava taktiku kojom se levica još služila: „Petrogradski sovjet smatra da su zahvaljujući energičnom delovanju Vojno-revolucionarnog komiteta veze Petrogradskog sovjeta s revolucionarnim garnizonom uč-vršćene i izražava uverenje da se jedino nastavljanjem napora u tom smislu može obezbediti slobodan i neometan rad Sveruskog kongresa sovjeta koji se sada otvara .. ."66

286

Taktička opreznost Vojno-revolucionarnog komiteta se još izrazitije ispoljila kasnije te noći, kada je Komitet iznenada objavio da prihvata ultimatum Petrogradskog vojnog okruga da povuče svoju deklaraciju od 22. oktobra.07 Svedočanstva o tome kako je do toga došlo su nepotpuna. Izgleda da su na većanjima Komiteta umerenjaci Goc i Bogdanov lično nastojali da nagovore članove Komiteta da povuku svoj zahtev za potpunom kontrolom nad vojnom komandom. Goc i Bogdanov su morah biti nezadovoljni prvobitnom reakcijom na taj apel, pošto su kasnije izdah saopštenje da Centralni izvršni komitet prekida odnose s Vojno-revolucionarnim komitetom i odlazi iz Smoljnog.68 Jedini objavljeni kasniji prikaz tog sastanka napisao je Antonov; po njegovom sećanju, koje je očigledno netačno u nekim pojedinostima, proizlazi da je Vojno-revolucionarni komitet, pošto su Goc i Bogdanov napustili sastanak, zaista povukao svoju deklaraciju na odlučno insistiranje levih esera (koji su izgleda zapretih da će se povući iz Komiteta ako se tako ne postupi) i boljševičkih umerenjaka na čelu s Rjazanovom.69

287

Ako je opreznost ostala lozinka u Smoljnom, to nije bio slučaj u Zimskom dvorcu, gde je Kerenski sada zaključio da se više ne može odlagati neposredna akcija za suzbijanje levice. Primivši vest o navodnoj spremnosti Vojno-revolucionarnog komiteta da se sporazume s Petrogradskim vojnim okrugom, on je to obaveštenje odbacio kao taktičku smicalicu da se privremeno odloži neposredni vojni obračun s vladom, što i jeste bio slučaj. Očigledno nesvestan toga koliko je opala vojna podrška vladi u prestonici i računajući u svakom slučaju na hitna pojačanja s fronta, Kerenski je objavio svoju nameru da odmah uhapsi celokupno članstvo Vojno-revolucionarnog komiteta. Ah, kao i prethodne noći, trezvenije glave su ga privolele da se ne upušta u tako drastičnu akciju. Umesto toga, kabinet je odlučio da pokrene krivični postupak protiv članova Vojno-revolucionarnog komiteta što su pozivah na građansku neposlušnost i radili protiv zakonite vlade. Osim toga, bilo je odlučeno da se odmah ponovo zatvore oni boljševici optuženi za učestvovanje u julskom ustanku koji su, oslobođeni uz kauciju, u bilo kom smislu agitovali protiv vlade; sprovođenje u delo toga plana značilo bi lišavanje slobode mnogih vrhunskih levičarskih vođa, uključujući i Trockog. Kabinet je takođe zabranio dalje izlaženje listova Rabočij put i Soldat, a da bi pokazao svoju nepristrasnost naredio je da i ekstremni desničarski listovi Živo slovo i Nova Rus prestanu sa izlaženjem. Doneta je i odluka da se povede sudski postupak protiv urednika tih listova i pisaca članaka u kojima je narod pozivan na ustanak.70

Glavnom stanu Petrogradskog vojnog okruga sada su poslata uputstva da preduzme sve potrebne mere za ostva-renje tih ciljeva; general Bagratuni je izdao naređenje kade-tima iz Pavlovljevog, Vladimirovog i Konstantinovog vojnog učilišta u Petrogradu i oficirskim školama u Peterhofu i Gat- čini, bateriji konjičke artiljerije iz Pavlovska, pešadijskom puku ratnih ranjenika iz Carskog Sela i Prvom petrogradskom ženskom udarnom bataljonu iz Levaševe da se jave na dužnost na Dvorski trg.71

Predviđajući da će te mere izazvati negodovanje u de-mokratskim krugovima, Kerenski je prihvatio predlog svojih kolega da se sledećeg dana lično pojavi u Pretparlamentu da ih opravda i obrazloži. Ali neposredni napad Privremene vlade na krajnju levicu nije odložen. Pre svanuća 24. oktobra jedan odred kadeta i milicije upao je u štampariju „Trud", koja je štampala Rabočij put, i zvanično je zatvorio. Zaple- njeno je nekohko hiljada primeraka lista za taj dan, a uništene su i neke matrice. Zatim su zapečaćeni ulazi u zgradu i pos-tavljena straža da bi se sprečilo ponovno otvaranje štampa-rije.

■

■

15.

U PREDVEČERJE USTANKA

Kasno posle ponoći 23—24. oktobra, posle napornog dana ispunjenog većanjima i diskusijama o strategiji, Lomov i Rikov, zajedno s nekoliko boljševičkih vođa tek pristiglih iz unutrašnjosti u Petrograd na Drugi sveruski kongres sovjeta, prilegli su na gomile knjiga i brošura u boljševičkoj štampariji „Priboj", koja se nalazila nedaleko od Smoljnog. Samo tri ili četiri sata kasnije Lomova je probudilo uporno zvonjenje telefona. Pričekavši nekohko trenutaka u nadi da će se neko drugi izložiti jutarnjoj hladnoći, on je ustao i u mraku napipao telefon, iz kojeg se oglasio gromki glas Trockog koji je pozivao njega i njegove drugove u sedište Vojno-revolucio-narnog komiteta: „Kerenski je u ofanzivi... Potrebni su nam svi u Smoljnom!"1

Trocki je jedva imao vremena da uživa u svom uspehu u pridobijanju Petropavlovske tvrđave kada su do Smoljnog počeli da dopiru prvi nevezani izveštaji o pozivu Kerenskog lojalnim trupama izvan prestonice i glasine o napadu vlade na krajnju levicu. Uskoro su ljudi iz predgrađa zaduženi za vezu s Vojno-revolucionarnim komitetom počeli da se javljaju telefonom i obaveštavaju o zabrinjavajućoj delatnosti među vojnim jedinicama na njihovom području; došli su i radnici iz štamparije „Trud" s vešću o zapleni lista Rabočij put. U predahu između telefonskih poziva upućenih u stanove i kancelarije partijskih funkcionera, vođi Vojno-revolucionarnog komiteta koji su već bili u Smoljnom (između ostalih Trocki, Lazimir, Sverdlov, Antonov, Podvojski i Laševič) sastavili su i otposlali naređenje pukovskim komitetima i komesarima u vojnim jedinicama i postrojenjima širom petrogradskog područja. To naređenje, nazvano „Direktiva broj jedan", gla-silo je: „Petrogradski sovjet je u neposrednoj opasnosti; kontrarevolucionarni zaverenici su u toku noći pokušah da dovedu

290

kadete i udarne bataljone iz predgrađa u Petrograd. Soldat i Rabočij put su zabranjeni. Ovim vam se nalaže da svoj puk stavite u stanje bojne pripravnosti (i) čekate dalja uputstva. Svako odugovlačenje ili ometanje izvršavanja ovog naređenja biće smatrano izdajom revolucije."2

Dovesti ustaničke snage u stanje bojne pripravnosti bila je jedna stvar; odlučiti kakvu neposrednu vojnu akciju treba preduzeti u vezi s vladinim napadom, i da li je uopšte treba preduzeti, bilo je nešto sasvim drugo. Samo nekoliko časova pre toga Vojno-revolucionarni komitet se našao na ivici voj-nog obračuna s vladom ustuknuo je, još opravdano zabrinut da ne oslabi svoju podršku u narodu. Do 24. oktobra ujutro u prestonicu je stiglo dovoljno delegata na Kongres sovjeta da se moglo računati da će, zajedno s levim eserima, solidna većina biti za prenošenje vlasti na sovjete i za obrazovanje na Kongresu isključivo socijalističke vlade.3 Napad Kerenskog na levicu, međutim, uneo je jedan značajan nov element u tu situaciju. Ako Kerenski ne bi bio odbijen, ako bi uspeo da mobiliše znatne lojalističke vojne snage i ponovo stavi levi- čarske vođe iza rešetaka, moglo se desiti da se Kongres sov-jeta uopšte ne održi. Cak i ako Kongres ne bi bio rasturen, brižljivi i očigledno uspešni napori Vojno-revolucionarnog ko-miteta da pripremi obaranje vlade, ili pre ili odmah posle otvaranja Kongresa, bili bi osujećeni.

Imajući to u vidu, neki članovi Vojno-revolucionarnog komiteta sada su se počeli zalagati za podizanje oružanog us-tanka bez daljeg odlaganja. Međutim, većina, na čelu s Troc- kim, zahtevala je da se zauzme odlučan, ali uzdržaniji stav. Trocki je brzo napisao naredbu vojničkim komitetima dve najbolje organizovane i najrevolucionarnije jedinice u garni-zonu — Litavskom puku i Šestom inženjerijskom bataljonu — naređujući im da ponovo otvore štampariju „Trud" i pos- taraju se za njeno obezbeđenje. „Sovjet radničkih i vojničkih deputata ne može podnositi gušenje slobodne reči", govorilo

291

se u naredbi. „Narodu koji odbija napad pogromaša mora se obezbediti poštena štampa."4

Ova naredba je odmah izvršena; jedna četa Litavskog gardijskog puka, naoružana mitraljezima i pod vodstvom Daškeviča, stigla je pred zgradu štamparije „Trud" u devet sati ujutro. Prenebregavajući saopštenje Vojno-revolucionar-nog komiteta od prethodne večeri, Daškevič je izjavio da „na-ređenja koja nije potpisao i Vojno-revolucionarni komitet nisu važeća". Njegovi vojnici su savladali lojalističku miliciju i polomili vladine pečate; u roku od dva časa Rabočij put je bio ponovo u štamparskim mašinama. Jedan novinar, opisujući te događaje u večernjem izdanju lista Birževije vjedomosti, primetio je da „drugovi vojnici nisu uložili sličan napor da oslobode Zivo slovo, koje je takođe bilo zabranjeno."

U međuvremenu Sverdlov je uspeo da u Smoljnom sazove sastanak Centralnog komiteta partije. Prisustvovali su Loraov, Đeržinski, Sverdlov, Bubnov, Nogin, Miljutin, Jofe, Uricki, Trocki i Berzin, kao i Kamenjev, čija je ranija ostavka na članstvo u Komitetu, izgleda, bila jednostavno ignorisana.5

S obzirom na novonastalu krizu i na teškoće u brzom sazivanju članova Centralnog komiteta, na početku je bilo dogovoreno da do kraja dana nijedan član ne napušta Smoljni bez posebnog ovlašćenja. Zanimljivo je da prvo značajnije pitanje o kome je Komitet diskutovao nije bio vladin napad na levicu, nego tok pregovora između Vojno-revolucionarnog ko-miteta i generala Polkovnikova o prirodi uticaja Petrogradskog sovjeta na vojne operacije; u početku su članovi Komiteta, izgleda, bili pod pogrešnim utiskom da je vlada preduzela tu akciju pre nego što je Vojno-revolucionarni komitet prihvatio uslove koje je predložio Petrogradski vojni okrug. Tek pošto je Kamenjev izvestio o ranijem sporazumu, Centralni komitet je prešao na pitanje štamparije „Trud" i odobrio odašiljanje straže za obezbeđenje štamparije, kao i

292

preduzimanje svih drugih mera potrebnih da se osigura redovno izlaže- nje narednih brojeva partijskih listova.

Ako se to izuzme, članove Centralnog komiteta je, iz-gleda, najviše zabrinjavala mogućnost da se poštansko-telegrafski radnici i železničari, među kojima je uticaj umerenih socijalista još uvek bio jak, suprotstave zbacivanju Privre-mene vlade i na prenošenje vlasti na sovjete odgovore odse- canjem prestonice od ostalih delova zemlje. Kako se činilo da se događaji u vezi s Kongresom sovjeta bliže vrhuncu i da neposredno predstoji uspostavljanje revolucionarnog režima, oni su se bavili i pitanjima kao što je snabdevanje hranom i održavanje tesne saradnje s levim eserima. Tako je Bubnov bio zadužen da stupi u vezu sa železničarima, a Đeržinski s poštansko-telegrafskim službenicima. Istovremeno, Miljutinu je stavljeno u zadatak da organizuje snabdevanje hranom, a Kamenjev i Berzin su bili određeni da vode pregovore s levim eserima. Pre zaključenja sastanka Centralni komitet je, na zahtev Trockog, doneo odluku još o jednoj meri predostrož- nosti: da se obrazuje rezervno sedište partije u -Petropavlov- skoj tvrđavi, koje bi se koristilo u slučaju da Smoljni padne u ruke lojalista.

U stvari, istorijski značaj sastanka Centralnog komiteta održanog 24. oktobra leži isto toliko u onome o čemu se tamo nije raspravljalo koliko i u pitanjima koja su bila pokrenuta. Dvadeset četvrtog oktobra ujutro, zabeleženo je, neki članovi Vojno-revolucionarnog komiteta su se zalagali da se mase odmah pozovu na ustanak. Otprilike u isto vreme boljševički Petrogradski komitet, koji se sastao prvi put posle 15. oktobra, odgovorio je na najnovije događaje formalnim pozi-vom na pripremu ustanka „bez ikakvog odlaganja".6 U Cen-tralnom komitetu, međutim, presudnom pitanju da li pokušati da se Privremena vlada obori odmah, ili bar pre Kongresa sovjeta, nije se, izgleda, poklanjala ozbiljnija pažnja, verovat-no zbog Lenjinove odsutnosti. Pre se čini da je u tom trenutku

293

većina članova Centralnog komiteta ulagala napore da neutra- lizuje akcije neprijatelja i sačuva ih konsoliduje položaj levice kako bi se kongres sovjeta što bolje iskoristio za konačni obračun s vladom. U tom smislu značajna je primedba o stavu Centralnog komiteta koju je dao Staljin 24. oktobra po podne na užem sastanku boljševičkih delegata na Kongresu: ,,U Vojno-revolucionarnom komitetu postoje dve tačke gledišta. Prva je da treba odmah da podignemo ustanak, a druga da treba prvo da učvrstimo svoje snage. Centralni komitet se opredelio za ovo drugo gledište."7

Naglasak koji su boljševički Centralni komitet i Vojno- -revolucionarni komitet i dalje stavljah na ulogu Kongresa sovjeta u dovršenju zadatka obaranja Privremene vlade i us-postavljanju revolucionarnog sovjetskog režima nije nigde uočljiviji nego u glavnom uvodniku koji je Staljin napisao za izdanje hsta Rabočij put koje se pojavilo u prodavnicama tokom popodneva 24. oktobra. Pod naslovom „Šta nam je potrebno" uvodnik je pozivao radnike i vojnike da obrazuju delegacije kako bi izvrših neposredan pritisak na Kongres sovjeta da vladu Kerenskog zameni revolucionarnim režimom. Staljin je pisao:

Sadašnja prevarantska vlada, koju nije izabrao narod i koja nije odgovorna narodu, mora se zameniti vladom koju narod priznaje, koju izaberu predstavnici radnika, vojnika i seljaka, i koja je odgovorna tim predstavnicima ...

Želite li da se sadašnja vladavina spahija i kapitalista zameni novom vladavinom, vladavinom radnika i seljaka?

Želite li da nova vlada Rusije proglasi ukidanje spahiluka i da sve zemljišne posede prenese bez naknade na seljačke komitete?

Želite li da nova vlada Rusije objavi careve tajne sporazume, da ih proglasi nevažećim i da predloži pravedan mir svim zaraćenim narodima?

Želite li da nova vlada Rusije potpuno obuzda organizatore otpuštanja radnika i profitere koji namerno

294

izazivaju glad i nezaposlenost, privredne poremećaje i visoke cene?

Ako to želite, prikupite sve svoje snage, podignite se kao jedan čovek, organizujte skupove i izaberite svoje delegate, pa preko njih iznesite svoje zahteve pred Kongres sovjeta, koji počinje da radi sutra u Smoljnom.

295

Ta taktička opreznost koju je ispoljavalo boljševičko na-cionalno rukovodstvo došla je do izražaja 24. oktobra i u kron- štatskom boljševičkom listu Proletarsko delo (IlpojieTapcKoe flejio), kao i u novoosnovanom proboljševičkom večernjem lis-tu Petrogradskog sovjeta Rabočij i soldat (Pa6oHHM u coJiflaT). Preko cele naslovne strane izdanja lista Rabočij i soldat od 24. oktobra štampan je upadljiv naslov „Sveruski kongres će početi 25. oktobra"; za tim je sledio proglas Vojno-revolucionarnog komiteta:

Stanovništvu Petrograda

Građani!Kontrarevolucija je podigla svoju izdajničku glavu.

Kornilovci okupljaju svoje snage kako bi zabranili Sveruski kongres sovjeta i razbili Ustavotvornu skupštinu. U isto vreme pogromaši mogu pokušati da izazovu nerede i pokolj na ulicama Petrograda.

Petrogradski sovjet radničkih i vojničkih deputata preuzima odgovornost za zaštitu revolucionarnog poretka od kontrarevolucije i pogromaških napada.

Petrogradski garnizon neće dopustiti nikakvo nasilje ili nemire...

Građani! Pozivamo vas da ostanete mirni i uz- držani. Stvar poretka i revolucije je u čvrstim rukama !

Vojno-revolucionarni komitet

Da je orijentacija na Kongres sovjeta bila još aktuelna vidi se ne samo po štampi nego i po javnim izjavama. U govoru održanom na onom popodnevnom užem sastanku boljševičke frakcije na Kongresu na kome je Staljin ukazao na taktički stav Centralnog komiteta, Trocki je, izgleda, prvenstveno nastojao da umiri eventualne bojazni boljševičkih vođa, okupljenih iz svih krajeva Rusije, da je revolucija u neposrednoj opasnosti ili da Vojno-revolucionarni komitet svojim akcijama na bilo koji način prisvaja nadležnosti Kongresa. On je izjavio:

*

Vlada je nemoćna; mi je se ne plašimo jer posedujemo dovoljno snage... Neki drugovi, na primer Kamenjev i Rjazanov, ne slažu se s našom procenom stanja. Mi, međutim, ne naginjemo ni levo ni desno. Našu taktičku liniju određuje razvoj okolnosti. Postajemo snažniji iz dana u dan. Naš zadatak je da se branimo i da postepeno širimo naš delokrug kako bismo izgradili solidnu osnovu za sutrašnji Kongres sovjeta. Sutra će se pokazati gledišta cele zemlje, a Petrograd neće biti jedini koji će se odazvati njenom pozivu.8

296

21 321

Sudeći po pismu koje je sledećeg dana napisao Mihail Zakov, učesnik tog sastanka, Trocki je pri kraju svog govora naročito istakao da hapšenje Privremene vlade nije zamišljeno kao akcija koja će se sprovesti na svoju ruku. „Ako Kongres obrazuje vladu, a Kerenski joj se ne pokori, to će biti policijski, a ne politički problem", izjavio je Trocki po tom zapisu. „Bilo bi pogrešno upotrebiti makar i jedna od oklopnih kola koja sada brane Zimski dvorac za hapšenje vlade. Međutim, odluka Vojno-revolucionarnog komiteta da ponovo otvori štampariju lista Rabočij put i da njeno obezbeđenje poveri hrabrom Litovskom puku umesto kadetima nije greška. To je odbrana." Zakov je zabeležio da je u tom trenutku Troekog prekinuo buran aplauz.9

Na zasedanju u Petrogradskom sovjetu nekoliko časova kasnije Trocki je govorio u sličnom tonu, tvrdeći da „oružani sukob danas, ili sutra, uoči Sveruskog kongresa, nije u našim planovima". „Mi smo uvereni da će Kongres s punom snagom i autoritetom sprovesti u delo našu parolu", nastavio je on. „Ali ako vlada želi da iskoristi tih dvadeset četiri, četrdeset osam ili sedamdeset dva časa koji joj još preostaju i istupi protiv nas, mi ćemo odgovoriti protivnapadom, uzvraćajući udarac udarcem, gvožđe čelikom."10 Štaviše, Vojno- -revolucionarni komitet je u isto vreme izdao, na insistiranje levih esera, saopštenje za štampu u kome je kategorički po-ricao da se priprema za ustanak: „Opovrgavajući' sve glasine i pričanja, Vojno-revolucionarni komitet izjavljuje da on ne postoji radi pripreme i sprovođenja preuzimanja vlasti, nego isključivo radi odbrane interesa petrogradskog garnizona i demokratije od kontrarevolucionarnih nasrtaja."11

Dok su se boljševici trudili da učvrste podršku za svoj program na Kongresu sovjeta i pripremah se za obrazovanje revolucionarne vlade na Kongresu, Kerenski je grozničavo pokušavao da sprovede u delo svoje planove za obuzdavanje levice i da pojača svoju odbranu. Veći deo prepodneva 24. oktobra proveo je u zgradi generalštaba, pokušavajući da ubrza odašiljanje lojalnih trupa s fronta u prestonicu. Sada su izdata naređenja da se odmah uklone svi komesari Vojno-revolucionarnog komiteta, a garnizonskim vojnicima je bilo strogo zabranjeno da napuštaju svoje kasarne bez posebnog odobrenja glavnog štaba Petrogradskog vojnog okruga.12

U toku prepodneva i rano po podne postalo je jasna da ogromna većina vojnika ispunjava naređenja krajnje levice, a ne redovne vojne komande. O spremnosti s kojom su' vojnici Litavskog puka izvršili naređenje Troekog da pomognu u ponovnom otvaranju štamparije „Trud" već je bilo reči. Tipičan je bio i stav posade od preko pet stotina ljudi na krstarici Aurora, koja se nalazila u francusko-ruskom bro

dogradilištu jer je na njoj upravo dovršavana jednogodišnja generalna opravka. Uviđajući' da će radikalizovana posada Aurore podržati Vojno-revolucionarni komitet, redovna pomorska komanda je naredila da brod isplovi na more radi provere motora. Na zahtev Vojno-revolucionarnog komiteta, međutim, Centrobalt je poništio tu naredbu, pa su se mornari podigli protiv svojih ofi'cira i ostali u Petrogradu.13

Što je vreme odmicalo, braniteljima vlade je postajalo sve jasnije da se ne mogu nadati brzom dolasku značajnije vojne pomoći sa strane. Neke vojne jedinice pozvane u toku noći 23—24. oktobra i sledećeg dana odmah su izjavile da ne žele da priteknu u pomoć vladi!, dok su druge u tome sprečile lokalne snage odane Vojno-revolucionarnom komitetu. Osim toga, kao i u vreme Kornilovljeve afere, kretanje trupa s fronta bilo je ometeno daleko ispred prestonice, pri čemu je većina vojnika s fronta spremno obećala podršku Vojno-revolucionarnom komitetu čim im je bila objašnjena priroda sukoba između vlade i Petrogradskog sovjeta.

Oko podneva Ženski udarni bataljon iz Levašove, nešto manje od dvesta žena, javio se na dužnost u Zimski dvorac. Njima se u dva časa po podne pridružio odredi od šezdeset osam kadeta iz Mihailovskog artiljerijskog učilišta. U dvorcu je ili' već bilo ili se tamo javilo tokom dana i noći 24. oktobra 134 oficira i oko dve hiljade kadeta iz oficirskih škola u Peterhofu, Oranijenbaumu i Gatčini. U to vreme su te sraz-merno male snage, neznatan deo onoga na šta je mogao ra-čunati Vojno-revolucionarni komitet, bile sve što je Kerenski mogao skupiti.14 Koristeći te snage, Kerenski je učinio sve što je mogao da pojača bezbednost vladinih nadleštava, že-lezničkih stanica, mostova preko Neve i sedišta javnih službi.

Rano po podne predsednik vlade se odvezao u Marijinski dvorac, gde je pokušao da pridobije podršku Pretparlamenta i da osigura njegovu saglasnost za već preduzete mere za suzbijanje levice. Nesređeni', uzbuđeni govor Kerenskog tom prilikom bio je njegovo poslednje javno istupanje u Rusiji. Cesto prekidan burnim aplauzom s desne, a protestima i po-grdama s leve strane, taj govor, koji je jedan istoričar ne-davno opisao kao „histerično naricanje propalog političara",15

potrajao je preko jednog časa. Kerenski je počeo time što je i krajnju desnicu i radikalnu levicu optužio da nastoje da onemoguće sazivanje Ustavotvorne skupštine i uspostavljanje slobodnog, demokratskog sistema državne uprave. Glavna oštrica njegove kritike bi!la je usmerena na boljševike. Da bi potkrepio svoju osudu Partije, Kerenski je nadugačko citirao argumente za neodložno podizanje ustanka izložene u Lenji-novom „Pismu drugovima", objavljenom u nastavcima u listu Rabočij put između 19. i 21. oktobra; on je takođe na

298

21 323

brojao ono što je nazvao „uzastopnim boljševičkim pozivima na oružani ustanak" na javnim skupovima i u partijskoj štampi.

Kerenski je tvrdio da „organizovanjem ustanka" boljševici pomažu

ne nemačkom proletarijatu, nego... nemačkoj vlada- jućoj klasi; oni otvaraju front Rusije gvozdenoj pesnici Vilhelma i njegovih prijatelja ... Potpuno svestan svoje odgovornosti, ja s ovog mesta izjavljujem da takvi postupci jedne ruske političke partije predstavljaju izdajstvo i izneveravanje ruske države... Jedan deo petrogradskog stanovništva je u stanju pobune... Izdati su nalozi za hapšenje... U ovo vreme, kada je država dovedena u opasnost svesnim ili nesvesnim izdajstvom i stoji na rubu propasti. Privremena vlada, uključujući i mene, više voli da pogine i bude uništena nego da izda život, čast i nezavisnost države.

Na to su članovi Pretparlamenta, s izuzetkom menjševi- ka-internacionalista i levih esera, ustali sa svojih sedišta i priredili Kerenskom duge, glasne ovacije — što je navelo ka-deta Mojseja Adžemova da pritrči levim klupama vrišteći: „Fotografišimo ove ljude koji su ostah sedeći!"16

Pošto je, uz izvesne teškoće, red ponovo uspostavljen, Kerenski' je nastavio svoj govor. Pročitavši jedan deo „Di-rektive broj jedan" Vojno-revolucionarnog komiteta, koja je tada rasturana po gradu, on je zaurlao: „Ovo je pokušaj da se rulja nahuška protiv postojećeg poretka... Ovo je pokušaj da se blokira Ustavotvorna skupština i da se front izloži ubojitom oružju Vilhelmovih koncentrisanih snaga." Okrećući se levici, on je tvrdio ,,u ovo vreme svako se mora odlučiti da li je na strani republike, slobode i demokratije ili protiv njih." U zaključku je nedvosmisleno izjavio:

Došao sam da vas pozovem da budete budni, da branite tekovine slobode izvojevane mnogim žrtvama, krvlju i životom mnogih pokolenja slobodnog ruskog naroda... Sve elemente ruskog društva, one grupe i one partije koje su se usudile da podignu ruku na slobodnu volju ruskog naroda, preteći ujedno da izlože front Nemačkoj, treba hitno, odlučno i potpuno likvidirati... Ja zahtevam da još ovog dana Privremena vlada dobije vaš odgovor o tome da li može ili ne da vrši svoju dužnost računajući na podršku ovog uzvišenog skupa.17

Kerenski se kasnije sećao da je posle svoga govora, oko pola tri po podne, napustio Marijinski dvorac uveren da će kroz sat-dva dobiti čvrste izraze podrške od Pretparlamenta.'8

To se nije desilo. Delegati u Pretparlamentu su proveli ostatak popodneva i veče 24. oktobra u žučnim sastancima frakcija, raspravljajući o odgovoru na zahtev Kerenskog da mu se izglasa poverenje. Kada su se delegati ponovo okupili u sedam časova uveče, pokazalo se da je znatan broj članova Pretparlamenta protiv toga da se Kerenskom daju odrešene ruke za opšti napad na levicu.

Prvi govornik posle te pauze bio je Kamkov, glavni pred-stavnik levih esera. Četiri nedelje kasnije, govoreći na Prvom kongresu levih esera, on se sećao šta je mislio dok je Kerenski

299

„zahtevao punomoć da uguši boljševički ustanak, potpuno gubeći iz vida da nema nikoga ko bi ugušio taj ustanak, bez obzira na to kakva ovlašćenja on dobio". Kamkov je tada objasnio „onima od nas koji rade medu nižim petrogradskim klasama bilo je jasno da u petrogradskom garnizonu Kerenski ne bi našao ni desetak ljudi koji bi izašli da ga brane kao šefa koalicione vlade".19 Na zasedanju Pretparlamenta 24 oktobra uveče Kamkov je izjavio:

Kada šef vlade dođe ovamo i objavi da se podigla neka rulja, pa zahteva da mu ovaj skup pruži pomoć u obračunavanju s njome, velika većina vas može se odlučiti da mu to ovlašćenje i da. Ali nisam siguran da će ruski narod, revolucionarna vojska, proletarijat i radno seljaštvo učiniti to isto. Ne igrajmo se žmurke jedni s drugima. Ima li uopšte nekoga ko veruje ovoj vladi... ? Ona ne uživa podršku ni revolucionarne vojske ni proletarijata, a protiv nje se ne diže rulja nego upravo politički najsvesniji elementi revolucionarne demokratije. Ako smo ozbiljno zainteresovani za uklanjanje tla u kome klijaju užasi građanskog rata, moramo otvoreno izjaviti da jedini izlaz iz sadašnjeg teškog stanja predstavlja obrazovanje homogene, revolucionarne, demokratske vlade u kojoj neće biti elemenata koji priređuju manifestacije u čast Kornilova.

Martov, predstavnik menjševika-internacionalista, koji se sledeći javio za reč, podjednako je kritički govorio o vladi. Kada se on pojavio na podijumu, neko s desne strane je povikao: „Evo mini'stra spoljnih poslova u budućem kabinetu", na šta je Martov, žmirkajući u pravcu svog kritičara, odmah odvratio: „Ja sam kratkovid, pa ne mogu da kažem da li to govori ministar spoljnih poslova u kabinetu Kornilova." Martov je izjavio:

Reči predsednika vlade, koji je dozvolio sebi da govori o pokretu rulje kada je pred nama pokret jednog značajnog dela proletarijata i vojske, čak i ako je usmeren na pogrešne ciljeve, jesu izazivanje građanskog rata. Ali ja nisam izgubio nadu da ćemo odbiti da udovoljimo željama onih koji nastoje da sadašnje stanje iskoriste kako bi doveli revoluciju na mrtvu tačku. Demokratija mora jasno reći da neće pružiti nikakvu podršku vladi ako odmah ne da jamstvo da će zadovoljiti najhitnije potrebe naroda. Represijom se ne može zameniti zadovoljavanje potreba revolucije. Mora se odmah izdati saopštenje da Rusija vodi politiku hitnog sklapanja mira, da će komiteti za zemlju dobiti vlast nad otuđenom zemljom i da demokratizacija armije neće biti zaustavljena. [A] ako takve izjave vlada u sadašnjem sastavu smatra nemogućnim, onda se vlada mora reorganizovati.

U tim izjavama Kamkova i' Martova nije bilo ničega neo-čekivanog; iznenađujuće je bilo to kako su na zahteve Ke-renskog reagovali predstavnici glavnine menjševika i esera, ljudi kao Dan i Goc, koji su se prvi put posle kornilovštine pokolebali u svojoj podršci koaliciji. Na zasedanju Pretpar-lamenta 24. oktobra uveče njihovo gledište je izrazio Dan. Na samom početku je oštro osudio ponašanje boljševika. Ipak, on je podjednako jasno istakao da će, ukoliko se sukob između

300

vlade i levice ne reši mirnim putem, konačnu pobedu odneti krajnja desnica. Osim toga, on je izjavio da jedini način da se izbegne tragično krvoproliće jeste da se bez daljeg odugovlačenja zadovolje težnje masa, koje sada slede boljše-vike. Dan je rekao:

Bez obzira na to kako se sutra završi boljševički ustanak, ako se uguši u krvi, a red uspostavi oružjem ... to će, praktično govoreći, biti pobeda one treće sile koja će uništiti i boljševike, i vladu, i demokratiju, i revoluciju. Ako hoćete da uklonite tie na kome boljševici niču kao pečurke posle kiše, onda se morate okrenuti političkim merama. Potrebno je upravo to da vlada i Savet republike jasno utvrde platformu koja će pokazati narodu da njegove pravedne interese podržavaju vlada i Savet republike, a ne boljševici... Pitanje mira, zemlje i demokratizacije vojske mora se postaviti tako da ni u jednom radniku ili vojniku ne zaostane ni najmanja sumnja u to da naša vlada ide tim putem čvrstim i odlučnim koracima.20

Dan se u svojim memoarima kasnije sećao svoje reakcije na govor Kerenskog i pokušao je da objasni šta je u to vreme mislio.21 Od samog početka većanja Pretparlamenta u prvim danima oktobra, on i drugi menjševički i eserovski vođi sličnih pogleda zalagali su se za obrazovanje levičarske, demokratske, isključivo socijalističke vlade, kadre da brzo sprovede program radikalnih reformi. Oni su to činili, tvrdio je Dan, u uverenju da jedino hitne, drastične političke mere pružaju nadu na uspešnu borbu protiv boljševika. Dan je navodio da je njegovom krilu u Pretparlamentu bilo potpuno jasno da nema svrhe boriti se protiv boljševika čisto vojnim sredstvima, ako ništa drugo ono zbog toga što vlada ne pose- duje takva sredstva". Dan je istakao da je to gledište odba-civala desnica u Pretparlamentu, koja je verovala da su vla-dine vojne snage dovoljne da smrve boljševike i koja je stoga jedva čekala da „stupi s njima u otvorenu borbu". Posle go-vora Kerenskog u Pretparlamentu 24. oktobra po podne, Dan i' njegovi saradnici su smatrah da im je dužnost da ukažu vladi na jedini put koji je po njihovom uverenju mogao dovesti do spasenja i da ponovo naglase svoju spremnost da na tom putu idu s vladom do kraja.

Pri kraju zasedanja Pretparlamenta 24. oktobra padnete su tri rezolucije. U jednoj, podnetoj u ime zadružnih orga-nizacija i kadetske partije, obećavala se puna podrška vladi u preduzimanju odlučnih mera za ugušivanje pobune u pre-stonici; u drugoj, mnogo oštrijoj rezoluciji, koju je podnela kozačka komanda, ogorčeno se kritikovala cela levica, otvo-reno se prebacivalo Privremenoj vladi zbog slabosti, pa čak i zbog „šurovanja s boljševicima", i zahtevalo da vlada jamči da „ovom prilikom neće ugađati boljševicima"; u trećoj rezoluciji, koju je pripremilo levo krilo Pretparlamenta a podneo Dan, izričito se kritikovala Privremena vlada zbog odugovlačenja u sprovođenju hitnih političkih i društvenih reformi, a podrška Pretparlamenta uslovljavala hitnim sprovo- đenjem programa za obezbeđenje „mira i zemlje" i obrazovanjem „Komiteta

301

javne bezbednosti", sastavljenog od predstavnika gradskih uprava i sovjeta, koji će sarađivati' s Privremenom vladom u uspostavljanju reda. U pola devet uveče usvojena je rezolucija levice, sa 123 glasa za, 102 protiv i 26 uzdržana glasa, čime je u stvari izglasano nepoverenje Kerenskom. 22

Dan kaže u svojim memoarima da su po donošenju re-zolucije on i Goc, povukavši sa sobom i mnogo konzervativ-nijeg predsednik a Pretparlamenta Avksentijeva, pohitali na sastanak kabineta u Zimskom dvorcu da zahteva ju da vlada usvoji preporuke Pretparlamenta. Po Danu, on i Goc su se nadah da će vlada pristati i da će još iste večeri biti od-štampana i širom prestonice istaknuta važna proklamacija u kojoj se građanstvo obaveštava da je Privremena vlada zvanično predložila hitno obustavljanje svih vojnih operacija i početak pregovora za opšti mir, da su zemljišni komiteti obavešteni telefonom da će sva spahijska imanja biti preneta na njih i da će biti ubrzano sazivanje Ustavotvorne skupštine.

Dan i Goc su, izgleda, uporno uveravali Kerenskog da bi takav postupak doveo do preokreta u raspoloženju masa i osnažio uticaj boljševičkih vođa protivnih ustanku. Međutim, na vest o akciji Pretparlamenta, Kerenski je pomahnitao od besa, „Kerenski je tada izgledao", pisao je kasnije Dan, „kao da je u poslednjoj fazi i'scrpljenosti". On je prvo izjavio da namerava da podnese ostavku sledećeg jutra; na kraju je jednostavno otpustio Dana, Goca i Avksentijeva uz napomenu da vladi „nisu potrebna upozorenja i uputstva" i da će „sama izaći nakraj s pobunom".23

Bio je to težak udarac za one koji su se, kao Dan, nadali da će smiriti previranje u narodu i podriti uticaj boljševika time što će Kerenskog naterati da usvoji radikalniji program reformi ih ga prinuditi' da ustupi mesto novoj vladi koja bi pokazala više spremnosti da udovolji tim zahtevima. Pa ipak, nije se odustalo od nastojanja da se taj cilj postigne. Na vanrednom zajedničkom sastanku Sveruskih izvršnih komiteta, koji je počeo odmah posle ponoći i trajao do 4 časa ujutro 25. oktobra, centrumaški i levi menjševici su obezbedili usvajanje jedne rezolucije u kojoj su se, doduše, osuđivali boljševici i izražavala saglasnost s obrazovanjem Komiteta javne bezbednosti, ali su se uprkos tome ponovo postavljah kategorički' zahtevi za neodložnim reformama koje je ranije prihvatio Pretparlament.24

Štaviše, na nizu žučnih partijskih sastanaka posvećenih pitanjima strategije, levi eseri i menjševici-ihternacionalisti su se energično zalagali za to da se na Kongresu sovjeta obrazuje isključivo socijalistička koaliciona vlada. U prvi mah se činilo da ta kampanja donosi plodove. Na jednom sastanku menjševičke frakcije na Kongresu, na kome su učestvovali i „odbranaši" i „internacionalisti", usvojen je niz „teza" za po-litičku rezoluciju koja će se podneti na Kongresu i one su predstavljale još značajnije odstupanje od ranije pohtike ume-renih socijalista nego rezolucija Pretparlamenta. U tim tezama se pozivalo na potpunu izmenu kabineta i izričito zahtevalo da nova vlada bude „homogena" i „demokratska". Boljševicima su upućivane kritike, ali se ujedno pozivalo i na

302

odbacivanje politike Privremene vlade jer je ona dovela do boljševičke pobune. U teze je uneta i preporuka da se „odlučno odbiju" nastojanja vlade da uguši boljševičku pobunu oružanom silom.25

U međuvremenu se na jednom užem sastanku eserovske frakcije Kongresa, održanom 25. oktobra ujutro, pokazalo da levi eseri poseduju znatnu većinu. Rezolucija koju je tamo podneo eserovski' Centralni komitet bila je odbačena s 92 prema 60 glasova, posle čega se većina saglasila da „stupi u vezu s menjševicima-internacionalistima", očigledno radi usa- glašavanja napora da se obrazuje „homogena" socijalistička vlada.26 Podjednako značajno je bilo i to što su posle ove po-bede neki vođi levih esera još gajili nadu da bi se na Kongresu cela frakcija mogla ujediniti oko programa levice.27 Onome ko analizira političke događaje u Petrogradu tokom popodneva i u rano veče 24. oktobra mora biti' sasvim neshvatljivo ubeđenje s kojim je Kerenski govorio o svojoj sposobnosti da se obračuna s levicom. Nepotpuni, ponekad protivrečni izveštaji očevidaca u rubrici „Najnovije vesti" petrogradskih novina od 25—26. oktobra svedoče o tome koliko je položaj vlade bio oslabljen.

Ubrzo posle nesrećnog istupanja Kerenskog u Pretparla-mentu zabrinutost vojnih funkcionera u sedištu generalštaba dalje su pojačah izveštaji o zastrašujućem broju naoružanih radnika i vojnika koji se okupljaju oko Smoljnog. Stoga su oni sada izdali naređenja da se podignu Litejnski, Trojicki i Nikolajevski most, a da se jedini preostali prelaz preko Neve, Dvorski most, stavi pod strogu vladinu kontrolu kako bi se sprečio priliv pobunjenika iz radničkih četvrti na desnoj obah Neve u središnje delove grada.28 Opisujući svoju reakciju kada je saznao za vladine namere u vezi s mostovima na Nevi 24. oktobra, vođa boljševičke Vojne organizacije Iljin- -Zenevski je kasnije pisao: ,,l nehotice sam se setio julskih dana... Podizanje mostova mi se činilo kao> prvi korak u još jednom pokušaju da nas unište. Zar je mogućno da će Privremena vlada ponovo odneti pobedu nad nama?"29

Ovoga puta takve opasnosti' nije bilo. Čim su lojalistički kadeti iz Mihailovskog artiljerijskog učilišta stigli na Litejnski most, suprotstavilo im se gnevno mnoštvo građana, od kojih su mnogi bili naoružani. Kadeti su bili prisiljeni da predaju oružje, a zatim su ih tako ponižene sproveli natrag u njihovu akademiju; koliko se može utvrditi, ta akcija je izvedena bez ikakvih posebnih direktiva Vojno-revolucionarnog komiteta. Slično tome, čim je počela borba za mostove, Iljin-Zenevski se postarao, takođe postupajući po vlastitom nahođenju, da garnizonski vojnici zaposednu manji Grena- dirski i' Samsonjevski most preko Velike Nevke između Vi- borškog rejona i Petrogradske strane.30

Komanda vojnog okruga zadužila je Prvi petrogradski ženski udarni bataljon da podigne Trojicki most; naređenje izdato bataljonu sadržavalo je i izričito ovlašćenje za upotrebu vatrenog oružja kako bi se sprečilo kretanje po mostu.31 Čini se da žene-vojnici nisu ni pokušale ozbiljno da izvrše tu naredbu, po svoj prilici zbog toga što se most nalazio na

303

udaru mitraljeza postavljenih duž bedema Petropavlovske tvrđave. Posle kraće borbe između kadeta i Crvene garde, kadeti su uspeh da podignu Nikolajevski most, koji je pove-zivao Vasiljevsko ostrvo sa centrom prestonice. Kadeti' i pri-padnice ženskog bataljona su još neko vreme držali Dvorski most pod punom kontrolom. Ipak, uveče je već bilo jasno da su presudnu „bitku za mostove" dobile antivladine snage. Dva od četiri glavna mosta na Nevi bila su u njihovim rukama, a isto tako i' mostovi preko Velike Nevke i Male Nevke.

U 4 časa po podne biciklisti, na kojima je još od julskih dana, kada su bili prebačeni u prestonicu, bila glavna odgo-vornost za obezbeđenje Zimskog dvorca, iznenada su izjavili da neće više ostati na svojim položajima. Jedan sat kasnije Vojno-revolucaoinarni komitet je naredio jednom od svojih komesara, Stanislavu Pestkovskom, da zauzme glavnu tele-fonsku centralu, što je ovaj i učinio. Taj prvi uspeh u borbi za glavna komunikaciona sredstva bio je postignut bez ijednog ispaljenog hica, uprkos tome što među tri hiljade službenika telegrafske centrale nije bio ni jedan jedini boljševik. Važna okolnost u ovom slučaju bila je ta što je redovnu stražu držao odred vojnika iz Keksholmskog puka, koji je još znatno ranije izrazio odanost Vojno-revolucionarnom komitetu. Tako je uz pomoć njihovog zapovednika Pestkovski' pri- voleo predsednika sindikata poštansko-telegrafskih radnika, koji je bio desni eser, da prizna njegovu vlast.32

Oko 8 uveče jedan odred kadeta bezuspešno je pokušao da ponovo zaposedne glavni telegraf.33 Uskoro potom kome-sar Vojno-revolucionarnog komiteta, helsingforški boljševik Leonid Stark, s pratnjom od samo dvanaest naoružanih mor-nara, zauzeo je Petrogradsku telegrafsku agenciju, telegrafski servis za vesti. Jedan od prvih Starkovih postupaka bio je da obustavi telegrafsko odašiljanje političke rezolucije koju je Pretparlament upravo bio doneo.34 Otprilike u isto vreme vojnici Ismailovskog gardijskog puka, prve značajnije gar-nizonske jedinice koja je u julu pritekla u pomoć vladi, zaposeli su Baltičku stanicu, železnički terminal za lojalistička pojačanja koja su stizala s priobalnog pojasa duž Fi'nskog zaliva i zapadnih područja. Najviše što je Petrogradski vojni okrug mogao učiniti u odgovoru na to bilo je da telegrafski uputi upozorenje da se „ešaloni odani vladi i Centralnom izvršnom komitetu nalaze na putu s fronta".35

Neke od tadašnjih akcija levice koje su se u krajnjoj hniji pokazale kao najznačajnije bile su preduzete tajno, pa se stoga neko vreme za njih nije ni znalo u javnosti. Predveče 24. oktobra Dibenko je u Helsingforsu najzad primio telegram o kome se dogovorio s Antonovom u vreme održavanja Kongresa sovjeta severne oblasti: „Pošaljite pravila" — što je značilo „Uputite mornare i brodove u Petrograd".36 Antonov je preko svog čoveka za vezu u Kronštatskom sovjetu, boljševika Alekseja Pronina, poslao i rukom pisan zahtev za upućivanje kronštatskih mornara u prestonicu sledećeg dana.37 Nekoliko časova kasnije Aleksej Baranov je u ime Vojno-revolucionarnog komiteta pozvao Dibenka iz Petrograda da se raspita o otpoši'ljanju pomorskih snaga. „Atmosfera je na-

304

peta", izvestio je Baranov. „Možemo h računati na vašu po-dršku?" „Krstarice će isploviti u zoru", odgovorio je Diben- ko.38

Ako se izuzmu pojedine garnizonske jedinice i odredi Crvene garde kojima je Vojno-revoluei'onarni komitet izdao naredbe za izvršenje posebnih vojnih zadataka, najveći broj radnika, vojnika i mornara na petrogradskom području, kojih je bilo znatno više od pola miliona, ostao je u svojim fa-brikama i kasarnama tokom početnih čarki s vladinim sna-gama. Tokom celog popodneva i večeri 24. oktobra, pa i sve do sledećeg jutra, u radničkim četvrtima prestonice i u glav-nim bazama Baltičke flote održavani su mnogi sastanci. Go-tovo na svim tim skupovima usvajane su izjave podrške Pe-trogradskom sovjetu i njegovom programu. Još nije bilo uz-nemirenosti u narodu. Masovnih demonstracija sličnih onima u februaru i julu, koje bi, kako se pretpostavljalo, predstavljale znak za početak konačnog sukoba između levice i vlade, nije uopšte bilo.

Sredinom popodneva, kada se saznalo za podizanje mos-tova na Nevi, učenici osnovnih i srednjih škola i službenici u vladinim nadleštvima bili su pušteni kućama, banke i radnje u centru grada bile su zatvorene, a tramvajski saobraćaj proređen. Ipak, ulice su ostale mirne. Uveče su pomodno obučene grupe ljudi šetale Nevskim prospektom, na kome su prostitutke, kao i obično, čekale mušterije. Restorani, koc-karnice, bioskopi i pozorišta radili su normalno, mada je po- setilaca bilo manje — Majerholdova obnova Smrti Ivana Groznog od Alekseja Tolstoja u Aleksandrinskom pozorištu i predstava Borisa Godunova u Marijinskom pozorištu održane su kao što je i bilo najavljeno. Takvo stanje stvari, udruženo s upornim tvrdnjama Vojno-revolucionarnog komiteta da ustanka neće biti, duboko je zbunjivalo savremene pos- matrače i davalo izgled nestvarnosti presudnim događajima koji su se zbivah u međusobno udaljenim delovima grada.

Čini se da niko nije bio više zbunjen i uznemiren taktikom Vojno-revolucionarnog komiteta nego Lenjin, što nije ni čudno. Tokom toga istorijski prelomnog razdoblja on je ostao udaljen od pozornice događaja, u s'tanu Fofanove na periferiji prestonice. Dvadesetog oktobra ministar pravosuđa je, očigledno podstaknut glasovima o Lenjinovom prisustvu u Petrogradu, izdao nov nalog za hapšenje boljševičkog vođe, otklonivši tako svaku nadu da bi se on mogao bez opasnosti pojaviti u javnost. Između 21. i 23. oktobra Lenjin se radovao uspesima Vojno-revolucionarnog komiteta u borbi s Petro- gradskim vojnim okrugom za vlast nad petrogradskim garni-zonom. Ah, za razliku od Trockog, on na te pobede nije gledao kao na deo postepenog podrivanja vlasti Privremene vlade koje bi se, ako sve ide kao što treba, moglo završiti srazmerno bezbolnim prenošenjem vlasti na sovjete na Kongresu sovjeta, nego samo kao na uvod u oružani narodni ustanak. A svakim danom je postajalo sve jasnije da bi izgledi za stvaranje boljševičke vlade bili najpovoljniji ako bi se vlast preuzela silom, i to odmah; čekati Kongres, smatrao je on, značilo bi samo dati vladi više vremena da prikupi svoje snage i

305

nepotrebno bi pružilo priliku kolebljivim učesnicima Kongresa da obrazuju mlaku koalicionu vladu od svih socijalističkih grupa. Pošto je saznao da je kozačka procesija otkazana u poslednjem trenutku (22. ih 23. oktobra), Lenjin je napisao Sverdlovu: „Otkazivanje kozačke demonstracije je džinovski trijumf! Hura! Pređite u napad svim snagama, pa ćemo kroz nekoliko dana odneti potpunu pobedu."39

U jutarnjim novinama 24. oktobra Lenjin je pročitao vest o odluci Vojno-revolucionarnog komiteta da prihvati „sporazum" koji je ponudio Petrogradski vojni okrug. Tokom celog tog dana on je održavao vezu sa Smoljnim, nesumnjivo uglavnom preko Fofanove; tako je odmah saznao za napad vlade na levicu i za nastojanja nekih umerenih socijalista da prinude vladu da usvoji i odmah objavi radikalniji program reformi.40

Vesti o tim događajima su ga veoma uznemirile. Fofanova se sećala da ju je tokom toga dana nekoliko puta slao u Centralni komitet sa zahtevom da mu se dozvoli da dođe u Smoljni. Svaki od tih zahteva bio je odbijen bez bližih objašnjenja. Kasno po podne, pošto je pročitao još jedan od tih neodređenih odgovora Centralnog komiteta, Lenjin je zgužvao hartiju i bacio je na pod. „Ja ih ne razumem. Čega se plaše", ljutio se on. „Još prekjuče Podvojski je izveštavao da je ova vojna jedinica boljševička, a takođe i ona ... A sada se odjednom ništa ne dešava. Upitajte ih samo da li imaju stotinu odanih vojnika ih crvenogardejaca s puškama. Ne treba mi ništa drugo!"41

Oko 6 časova po podne Lenjin je odlučio da još jednom zaobiđe Centralni komitet i da pozove niže redove partije, naročito Petrogradski komitet i rejonske boljševičke komitete, da preuzmu dovršenje revolucije. Brzo sastavivši sledeći apel,42 on ga je dao Fofanovoj da ga preda Krupskoj, ,,i nikome drugom":

Drugovi,Pišem ove redove 24. uveče. Situacija je krajnje kritična.

U stvari, sada je potpuno jasno da bi bilo kobno odlagati ustanak.

Svom snagom pozivam drugove da shvate da sada sve visi o koncu; da smo suočeni s problemima koje ne rešavaju konferencije ili kongresi (pa čak ni kongresi sovjeta), nego isključivo narod, mase, borba naoružanog naroda.

Buržoaski napad kornilovaca i uklanjanje Ver- hovskog pokazuju da ne smemo oklevati. Moramo po svaku cenu večeras, noćas, uhapsiti vladu, pošto prethodno razoružamo (savladavši ih ako se budu protivili) kadete i tako dalje.

Ne smemo čekati! Možemo izgubiti sve!...Ko mora preuzeti vlast?To sada nije važno. Neka to učini Vojno-revolucionarni

komitet ili „neko drugo telo" ...Svi rejoni, svi pukovi, sve snage moraju se odmah

mobilisati, poslati delegacije Vojno-revolucionarnom komitetu i boljševičkom Centralnom komitetu s odlučnim zahtevom da se ni pod kakvim uslovima vlast ne ostavi u rukama Kerenskog i kompanije do dvadeset petog — ni pod kakvim uslovima; ta stvar se mora neizostavno rešiti još večeras ili noćas.

306

Istorija neće oprostiti revolucionarima oklevanje kada bi mogli odneti pobedu danas (a sigurno će odneti pobedu danas), dok se izlažu opasnosti da izgube mnogo sutra; u stvari, izlažu se opasnosti da izgube sve.

Ako danas preuzmemo vlast, mi je preuzimamo ne suprotstavljajući se sovjetima nego u njihovo ime.

Preuzimanje vlasti je zadatak ustanka; njegova politička svrha će postati jasna posle preuzimanja.

Bila bi nesreća, ili puka formalnost, čekati neizvesno glasanje od 25. oktobra. Narod ima pravo i dužan je da takva pitanja ne rešava glasanjem nego silom; u kritičnim trenucima revolucije narod ima pravo i dužan je da daje uputstva svojim predstavnicima, čak i svojim najboljim predstavnicima, a ne da čeka na njih.

Vlada posrče. Po svaku cenu joj se mora zadati smrtni udarac.

Odgađati akciju je kobno.43

Nekoliko časova kasnije, pošto je otposlao Fofanovu s tim apelom, Lenjin više nije mogao da izdrži. Ostavljajući na kuhinjskom stolu belešku za svoju domaćicu („Otišao sam tamo gde niste želeli da odem"), Lenjin je stavio svoju vlasulju i izgužvanu kapu i vezao zavoj preko lica. Zatim, pre- kršivši po drugi put u roku od mesec dana izričitu zabranu Centralnog komiteta, on je, praćen Ejnom Rahjom, pošao u Smoljni.44 Njih dvojica su se vozili kroz Viborški rejon do Finske železničke stanice u gotovo praznom tramvaju, dok je uzbuđeni Lenjin obasipao kondukterku pitanjima o najnovijim političkim zbivanjima; kada je otkrio da je ona levi- čarka, počeo je da joj puni uši praktičnim savetima o revolucionarnoj akciji. Prilazeći pešice Smoljnom kroz Spaljernu uhcu, gde je 6. jula nastradao nesrećni Vojnov, morah su da se sakriju od konjičke patrole kadeta koja je tuda naišla, smrtno preplašivši Rahju. Najzad, nešto pre ponoći, oni su bezbedno stigli do cilja.

Kada je Lenjin stigao, Smoljni je ličio na vojni logor uoči bitke. Do zuba naoružane patrole čuvale su stražu po uglovima okolnih ulica. Grupe sklupčanih vojnika i crvenogardejaca ležale su oko sjajnih vatri po susednim trgovima i bočnim ulicama. Dvorište iza glavne kapije brujalo je od buke kamiona, automobila i motocikala, koji su neprekidno dolazili i odlazili, a masivna fasada Smoljnog sva je bleštala od svetiljki. S obe strane središnjeg ulaza bili su postavljeni mitraljezi; na tom mestu stražari su pokušavali da proverava- ju one koji ulaze u zdanje, tu „džinovsku košnicu", kako ga je opisao Džon Rid. Ni Rajha ni Lenjin nisu imali odgovarajuće propusnice. Pošto ih u prvi mah nisu pustih da uđu, oni su se pridružili jednoj velikoj gomili koja je ulazila, pa su tako uspeh da se pro vuku pored stražara.45 Slučajno zba- civši u uzbuđenju i vlasulju zajedno s kapom, Lenjin je odmah počeo da grdi svoje najbliže sarađnike, zahtevajući od njih da dokrajče Privremenu vladu.

U prikazima oktobarske revolucije iz pera pisaca u Sov-jetskom Savezu, koji nastoje da na račun Troekog pridaju što veći značaj Lenjinovoj ulozi u boljševičkom dolasku na vlast, stiče se utisak da je pod uticajem Troekog partija precenila

307

snagu Kerenskog, a potcenila snagu levice, pa je pasivno če-kala glasanje na Kongresu sovjeta da bi obrazovala revolucio-narnu vladu. To tumačenje je, razume se, u mnogo čemu ne- tačno; kao što smo videli, politika Vojno-revolucionarnog ko-miteta između 21. i 24. oktobra bila je usmerena na to da se Privremena vlada obori pre Kongresa, što je bio cilj velikim delom i ostvaren do 24. oktobra uveče. Osim toga, tu taktiku je, više nego bilo šta drugo, nalagalo ono što je, čini se, bila realistična procena postojećeg odnosa snaga i raspoloženja naroda.

Pa ipak, ima neke istine i u sovjetskoj tvrdnji da je pre Lenjinove pojave u Smoljnom kasno u noći 24—25. oktobra među većinom članova Vojno-revolucionarnog komiteta, da i ne govorimo o Centralnom komitetu, još vladala bojazan da se možda ide suviše daleko i suviše brzo — da će se izgubiti neophodna podrška ili čak rasturiti Kongres time što bi se uzurpirale nadležnosti Kongresa sovjeta. Kao što smo videli, prve mere Vojno-revolucionarnog komiteta posle pokretanja vladine ofanzive protiv levice bile su usmerene na to da se levičarske snage stave u pripravnost i pripreme za eventualnu akciju, a ne da se mase pozovu da izađu na ulice. I gotovo sve kasnije vojne operacije Vojno-revolucionarnog komiteta 24. oktobra mogu se protumačiti kao odgovori na ofanzivne mere vlade. Tako su garnizonski vojnici bili poslati da otvore štampariju lista Rabočij put pošto ju je vlada zatvorila, a snage Vojno-revolucionarnog komiteta su zaposele mostove na Nevi kada je vlada počela preduzimati mere za obustavljanje saobraćaja preko njih. Slično tome, snage odane Vojno-revolucionarnom komitetu zauzele su Baltičku železničku stanicu pošto su stigli izveštaji da se trupe lojalne vladi iz Peterhofa i sa Severnog fronta ukrcavaju u vozove za prestonicu.46

Sasvim je verovatno da bi, s obzirom na sve očigledniju bespomoćnost Kerenskog i na približavanje otvaranja Kongre-sa, tempo operacija Vojno-revolucionarnog komiieta bio ubrzan i da se Lenjin nije pojavio na licu mesta. Ali mora se imati na umu da je Lenjin, za razliku od gotovo svih drugih, smatrao da je presudno da se Privremena vlada zbaci pre početka Kongresa. Njegovim dolaskom u Smoljni pojačan je pritisak na rukovodstvo levice da smelije dela. U svakom slučaju, znatno pre svanuća 25. oktobra akcije Vojno-revolucionarnog komiteta su iznenada postale mnogo agresivnije. Naglo su se prestale isticati tvrdnje da Komitet samo brani revoluciju i prvenstveno pokušava da održi postojeće stanje dok Kongres ne izrazi svoju volju. Umesto toga, počelo se otvoreno raditi na tome da delegati na Kongresu pre nego što počnu da veća- ju budu suočeni sa situacijom u kojoj zbacivanje vlade predstavlja svršen čin.

Ima vrlo malo pouzdanih svedočanstava o okolnostima pod kojima je doneta ta odluka. Lacis je kasnije pisao: „Pred jutro te čuvene noći, kada se odlučivalo o pitanju vlade i kada se Centralni komitet kolebao, Ilič je otrčao do kancelarije Petrogradskog komiteta s pitanjem: 'Momci, imate li lopate? Hoće li radnici Pitera sići u rovove na naš poziv?'" Lacis je

308

zabeležio da je odgovor bio potvrdan, dodajući da je odlučnost Lenjina i Petrogradskog komiteta uticala na kolebljivce, pa su se tako saglasili s Lenjinom.47 Po kasnijim žalbama glavnih vođa levih esera, jasno se vidi da je Vojno-revolucionarni komitet izmenio svoj stav bez njihovog znanja.48 U svakom slučaju, može se prilično tačno utvrditi trenutak kada je došlo do tog značajnog taktičkog obrta. Tako je 24. oktobra uveče komesar Vojno-revolucionarnog komiteta u Pavlovskom puku Osvald Đenis dobio naređenje da zaposedne Trojicki most između Petrogradske strane i Marsovog polja. On se seća da je oko 9 časova uveče, pošto je zauzeo most, zapazio da se saobraćaj oko Dvorskog trga naglo povećao; postupajući na svoju ruku, naredio je da se podignu barikade, da se uspostave kontrolni punktovi za lica koja dolaze na Dvorski trg ili odlaze s njega i da se liše slobode vladini funkcioneri, od kojih su najvažniji bili sprovedeni u Smoljni. Samo što je bio preduzeo te mere, Đenis je primio hitan telefonski poziv od Podvojskog, koji mu je rekao da su uhapšeni funkcioneri koje je poslao u Smoljni pušteni, da je akcija koju je on preduzeo neovlašćena i preuranjena i da Vojno-revolucionarni komitet još nije odlučio kada će početi aktivnije operacije, ali da to neće biti pre sutrašnjeg dana. Podvojski je zahtevao da Đenis prestane da zadržava vladine funkcionere i da ukloni svoje kontrolne punktove, što je bilo naređenje koje se Đenisu, kako je tvrdio, učinilo toliko kratkovido da ga nije ni izvršio. Nekoliko sati kasnije, izgleda oko 2 časa ujutro, Đenis je primio novo naređenje; ovoga puta mu je bilo naloženo da ponovo postavi svoj kordon isturenih punktova i da strogo proverava sve koji prolaze kroz njega.4«

Otprilike u to vreme, odnosno oko 2 časa ujutro 25. ok-tobra, prva četa Šestog inženjerijskog bataljona zaposela je Nikolajevsku stanicu, nedaleko od Znamenskog trga, kojim je tada dominirala masivna bronzana statua Aleksandra III na konju. Jedan od inžinjeraca se kasnije sećao tih trenutaka: „Bila je ledena noć. Osećalo se kako vetar prodire do kostiju. Po ulicama oko Nikolajevske stanice zbijene grupe inžinjeraca, drhteći od hladnoće, budno gledaju u senovitu noć. Mese- čina je stvorila fantastičan prizor. Zabati kuća su hčili na srednjovekovne zamkove — džinovske senke sledile su inži- njerce. Činilo se kao da užasnut tim prizorom pretposlednji car zaustavlja svoga konja."50

Takođe oko 2 časa ujutro komesar Vojno-revolucionarnog komiteta Mihail Faerman zaposeo je petrogradsku električnu centralu, pa je po njegovom naređenju bio prekinut dovod struje u većinu vladinih zdanja. Otprilike u isto vreme po-bunjenički vojnici su zauzeli glavnu poštu, u kojoj je vlast preuzeo komesar Vojno-revolucionarnog komiteta Karl Kad- lubovski. U neko vreme posle ponoći posadi Aurore (ABpopa) dato je ovlašćenje da „upotrebi sva sredstva koja ima na raspolaganju" kako bi omogućila saobraćaj preko Nikolajev- skog mosta.51 Kako je u prvi mah kapetan broda odbio da ima bilo kakve veze s tim naređenjem, upravljanje brodom su preuzeli komesar Vojno-revolucionarnog komiteta Aleksandar Belišev i nekoliko mornara. Međutim, provođenje Aurore kroz

309

plitku, krivudavu Nevu nije bio lak posao, pa je kapetan uskoro popustio. Izjavivši da ne može „dopustiti da se Aurora nasuče", on je pristao da pomogne da se tek renovirani brod dovede do odredišta. U 3.30 ujutro Aurora je pristala uz Nikolajevski most, jedini most na Nevi koji je još bio pod kontrolom vlade. Kada je posada Aurore usmeri- la svoje reflektore na most, kadeti zaduženi za njegovo obez- beđenje pobegli su u mrak. Brodski električari su nadzirah spuštanje mosta. Nešto kasnije, kada je stigao odred od trideset dva pripadnika vladinih udarnih jedinica da ponovo otvori most, on ga je zatekao pod kontrolom oko dvesta radnika i mornara.52

310

Odred od četrdeset mornara zaposeo je u 6 časova ujutro državnu banku; otpora nije bilo, pošto su vojnici Semjo- novskog puka, koji su čuvali stražu, ostali neutralni. Sat kas-nije jedan odred vojnika Keksholmskog puka, kome su se pri-družili Laševič i P. S. Kaljagin, komesar Vojno-revolucionarnog komiteta, zauzeo je glavnu petrogradsku telefonsku centralu i odmah isključio većinu linija glavnog vojnog stana i Zimskog dvorca. Telefonska centrala je zaposednuta bez krvoprolića zahvaljujući i tome što je odredom vojnika Keksholmskog puka zapovedao izvesni A. Zaharov, koji je, kao kadet vojnog učilišta, često bio tamo na straži. Pošto je bio upoznat s merama bezbednosti u telefonskoj centrali, on je rukovodio brzim izolovanjem i razoruža van j em kadeta na straži.53 Tako je do 25. oktobra ujutro vlada uglavnom ostala bez telefona i svetlosti. U 8 sati ujutro u ruke Vojno-revolucionarnog ko-miteta pao je i poslednji od tri glavna železnička terminala u Petrogradu, Varšavska stanica, završna tačka pruge koja je povezivala prestonicu sa Severnim frontom i vojnim štabom u Pskovu.

U Zimskom dvorcu je u 1 čas ujutro prekinut sastanak kabineta na kome su razmatrane dalje mere za suzbijanje levice. U 3 časa ujutro Kerenski je primio nove zabrinjavajuće izveštaje o postojećem stanju, pa je zajedno sa zameni- kom predsednika vlade Konovalovom pohitao u zgradu Ge-neralštaba.54 Izveštaji koje je tamo primao tokom dela noći i ranog jutra bih su podjednako sumorni. Ključne tačke su jedna za drugom padale u ruke Vojno-revolucionarnog komiteta. Kadeti vojnog učilišta i pripadnice ženskog bataljona, glavne snage u Zimskom dvorcu, bili su, razumljivo, pokolebani. Izjavili su iznenada da nisu u stanju da se bore protiv garnizonskih vojnika, ali su privremeno umireni lažnim uve- ravanjima da se svakoga časa očekuju trupe s fronta.

Pred zoru je, po nalogu Kerenskog, upućen poslednji očajnički apel kozačkim snagama u prestonici: ,,U ime slo-bode, časti i slave naše domovine, glavnokomandujući je na-redio Prvom, Četvrtom i Četrnaestom kozačkom puku da priteknu u pomoć Centralnom izvršnom komitetu sovjeta, revolucionarnoj demokratiji i Privremenoj vladi i da spasu rusku državu koja propada."55 Na to su predstavnici kozaka upitali da li će „izaći" i pešadija. Dobivši nezadovoljavajući odgovor, predstavnici gotovo svih kozaka stavili su do znanja da nemaju nameru „da deluju sami i posluže kao žive mete".56

Tekst izveštaja koji je general B. A. Levicki u Petrogradu uputio generalu Mihailu Diteriksu na frontu o događajima u Petrogradu 24. oktobra pruža dobru sliku o tadašnjem stanju. Levicki je obaveštavao Diteriksa o najnovijem razvoju borbe za vlast nad garnizonom između Vojno-revolucionarnog komiteta i štaba Petrogradskog vojnog okruga i o direktivi

22 337Vojno-revolucionarnog komiteta garnizonskim jedinicama da ne izvršavaju naređenja štaba, Levicki je primetio:

Jučerašnji postupak primorao je ministra predsednika da jasno i precizno objasni Savetu republike

[Pretparlamentu] stanje do koga je došlo i da ukaže na akcije koje Privremena vlada treba da preduzme... Posle toga jedinice petrogradskog garnizona su prešle na stranu boljševika. Mostovi koji su bili podignuti ponovo su spušteni. U ćelom gradu su bile postavljene straže garnizonskih vojnika, ali nije bilo masovnog izlaska. Telefonska centrala je u rukama garnizona. Jedinice koje su u Zimskom dvorcu čuvaju ga samo u strogo formalnom smislu, pošto su već odlučile da ne „izađu" aktivno. . Čini se kao da se Privremena vlada nalazi u prestonici neke neprijateljske zemlje."

Dvadeset petog oktobra ujutro čak je i tvrdoglavo samo- uverenom zapovedniku Petrogradskog vojnog okruga gene-ralu Polkovnikovu postalo jasno da se vlada nalazi u bez- nadežnom položaju; on je sačinio nacrt izveštaja Kerenskom u kome je ocenio stanje kao „kritično" i izveo zaključak da praktično „vlada više ne raspolaže nikakvim trupama".58 U tom trenutku se činilo da jedina nada za opstanak Kerenskog leži u pridobijanju čvrste podrške vojske na frontu. S obzirom na to, Kerenski je oko 9 časova ujutro prepustio Kono- valovu privremenu upravu nad kabinetom i počeo da se priprema za hitan odlazak u Pskov.

Nekoliko sati ranije boljševički Centralni komitet je odr-žao sastanak u Smoljnom. Čini se da ne postoji nikakav zapisnik s tog istorijskog skupa — u svakom slučaju, nikakav dokument nije objavljen, a postojeći nepovezani i oskudni podaci o tome šta se na njemu dešavalo potiču iz nekoliko sumarnih memoara. Skup je očigledno održan u redovnom sastajalištu Centralnog komiteta, sobi 36 na prvom spratu. Prisustvovali su Lenjin, Trocki, Staljin, Smilga, Miljutin, Zi-novjev, Kamenjev, Berzin i drugi. Rahja se povukao u ugao da čeka Lenjina i posmatra šta se dešava. S vremena na vreme neko bi pokucao na vrata s izveštajima o toku borbe za vlast na ulicama. Lenjin je izražavao zadovoljstvo pri svakom napredovanju boljševika, istovremeno se nestrpljivo zalažući da se zaposedne Zimski dvorac i uhapse članovi Privremene vlade. Za vreme jedne kraće pauze u većanjima, jedan član Centralnog komiteta je predložio da se sastavi lista članova vlade koja bi bila predložena na Kongresu sledećeg dana. Odmah se postavilo pitanje kako nazvati novu vladu i njene članove. Jedan učesnik se u svojim memoarima seća da je izraz Privremena vlada svakome zvučao „demodirano", a da je naziv ministri za članove vlade neminovno stvarao predstavu o „birokratskoj ubuđavelosti". Posle kraćeg vremena Troc-ki je dao ideju da se novi ministri nazovu „narodnim komesa-rima", što se svima prisutnima dopalo. „Da, to je vrlo dobro", primetio je Lenjin, „to miriše na revoluciju. A samu vladu možemo nazvati 'Savet narodnih komesara'". Dohvativši olov-ku i hartiju, Miljutin se pripremio da zapisuje predloge za komesare. Pa ipak, bitka protiv Privremene vlade još nije bila završena i nekim članovima Centralnog komiteta se činilo da je sastavljanje spiska članova kabineta toliko preuranjeno da su ga u prvi mah shvatili kao šalu.59

312


Operacije u glavnim bazama Baltičke flote počele su znat-no pre svanuća u sredu 25. oktobra. Prvi od tri velika ešalona naoružanih mornara upućenih u prestonicu na zahtev Vojno- -revolucionarnog komiteta pošao je iz Helsingforsa vozom u 3 sata ujutro; drugi ešalon je otposlat u 5, a treći oko 10 časova. Otprilike u isto vreme na brzinu skupljena pomorska flotila, koja se sastojala od patrolnog broda Jastreb (HcTpeSt) i pet razarača — Metki, Zabijaka, Moščni, Dejateljni i Samson (MeTKHii, 3a6MHKa, MOIUHMM, FLEATEJIBHTRA, CaMCOHi.) — pošla je pod punom parom na plovidbu od dvesta milja do Petrograda, a na njenom čelu plovio je Samson s velikom zastavom na kojoj su bile ispisane parole „Dole koalicija!", „Ziveo Sveruski kongres sovjeta!" i „Sva vlast sovjetima!"1

Nešto slično događalo se i u Kronštatu. Opisujući noć 24—25. oktobra u tom središtu revolucionarnog radikalizma, Flerovski se kasnije sećao:

Teško da je iko u Kronštatu sklopio oka te noći. Pomorski klub je bio pun mornara, vojnika i radnika... Revolucionarni štab je izradio podroban plan operacija, odredio jedinice koje će učestvovati u njima, pregledao raspoložive zalihe i izdao uputstva ... Kada je planiranje bilo završeno ... izašao sam na ulicu. Promet je svuda bio vrlo živ, ali prigušen. Grupe vojnika i mornara su se kretale ka doku. Pri svetlosti baklji mogli smo videti samo prve redove ozbiljnih, odlučnih lica... Tišinu noći remetilo je jedino brujanje automobila koji su vozili zalihe iz skladišta u tvrđavi na brodove.2

Uskoro posle 9 časova ujutro vojnici, odeveni u crne mor-narske bluze, s puškama o ramenu i fišeklijama o pojasu za-vršili su s ukrcavanjem na raspoložive brodove: minopolagače Amur (AMypt,) i Hopor (Xonopt), bivšu jahtu zapovednika tvr- dave Zarnicu (3apHMija), preuređenu kao bolnički brod, školski brod Vemi (BepntiM), bojni brod Zora slobode (3apa CBO- 6oflbi), toliko star da su ga popularno nazivali „utijom" Bal-tičke flote, a u plovidbi su mu morala pomagati četiri tegljača, i mnoštvo malih putničkih parobroda i barki. Tokom jutra ti brodovi su podigli sidro i jedan za drugim zaplovili u pravcu prestonice.3

U Smoljnom su u to vreme vođe Vojno-revolucionarnog komiteta i komesari na ključnim mestima u gradu dovršavah planove za zauzimanje Zimskog dvorca i hapšenje vlade. U konsultovanjima su, koliko se zna, učestvovah Podvojski, An- tonov-Ovsejenko, Konstantin Jeremejev, Georgij Blagonra- vov, Cudnovski i Sadovski. Prema planu koji su oni izradili, trebalo je da ustaničke snage zauzmu Marijinski dvorac, ras-ture Pretparlament, a posle toga opkole Zimski dvorac. Bilo je predviđeno da se vladi pruži prilika da se mirno preda i da se, ukohko odbije da to učini, na Zimski dvorac otvori topovska paljba sa Aurore i iz Petropavlovske tvrđave, a potom izvrši juriš na njega. Glavne snage određene za učestvovanje u tim operacijama bili su Pavlovski puk, crvenogardej- ski odredi iz Viborškog rejona, Petrogradskog rejona i rejona Vasiljevskog ostrva, Keksholmski puk, pripadnici mornarice iz Kronštata i

22*

Helsingforsa i mornari iz Drugog odeljenja Baltičke flote stacioniranog u Petrogradu. Bilo je predviđeno da u kasarnama Pavlovskog puka i Drugog odeljenja Baltičke flote budu uspostavljeni komandni punktovi, s tim da prvim rukovodi Jeremejev, a drugim Cudnovski. U Petropavlovskoj tvrđavi je trebalo da se uspostavi terenski i glavni štab, na čelu s Antonovom-Ovsejenkom, za opšte rukovođenje napa-dačkim vojnim snagama.4

Dok su dovršavane te pripreme za zauzimanje poslednjih uporišta Privremene vlade u Petrogradu, Lenjin, koji se nalazio u jednoj drugoj prostoriji u Smoljnom, nervozno je pogledao na sat, a sve je pokazivalo da mu je veoma stalo da režim Kerenskog bude potpuno eliminisan pre početka Kongresa sovjeta, do kojeg je sada preostajalo još samo nekoliko kratkih časova. Oko 10 časova pre podne on je sastavio manifest „Građanima Rusije", u kome se proglašavalo prenošenje političke vlasti s vlade Kerenskog na Vojno-revolucionarni ko-mitet :

25. oktobra 1917.Građanima Rusije'

Privremena vlada je svrgnuta. Državna vlast je prešla u ruke Vojno-revolucionarnog komiteta, organa Petrogradskog sovjeta radničkih i vojničkih deputata, koji stoji na čelu petrogradskog proletarijata i garnizona.

Stvar za koju se borio narod — neodložno pred- laganje demokratskog mira, ukidanje spahijske svojine nad zemljom, radnička kontrola nad proizvodnjom, obrazovanje sovjetske vlade — ta stvar je obezbeđena.

Živela revolucija radnika, vojnika i seljaka!

Vojno-revolucionarni komitet pri Petrogradskom sovjetu radničkih i vojničkih deputata3

Koliki je značaj Lenjin pridavao tome da se delegati na Kongresu od samog početka stave pred svršen čin u pogledu obrazovanja sovjetske vlade jasno se vidi i po tome što je taj proglas bio odštampan i već odašiljan telegrafskim putem celoj zemlji još pre nego što se završio gore opisani sastanak Vojno-revolucionarnog komiteta posvećen strateškim pita-njima.

Ako je 25. oktobar osvanuo kao dan velike aktivnosti i nade za levicu, to se ne može reći za pristalice stare vlade. U Zimskom dvorcu Kerenski je već bio napravio plan da pođe u susret trupama upućenim u prestonicu sa Severnog fronta. O tome koliko je u toj fazi Privremena vlada bila izolovana i bespomoćna jasno svedoči i to što je putovanje vozom van Petrograda bilo onemogućeno zbog toga što su sve železničke stanice bile pod vlašću Vojno-revolucionarnog komiteta, dok generalštab dugo nije mogao da obezbedi predsedniku vlade nijedan automobil podesan za duže putovanje. Posle dužeg vremena vojni funkcioneri su uspeli da nađu jedan otvoreni pirs erou i da od američke ambasade pozajme jedan reno. U 11 časova pre podne, skoro u istom trenutku kada je pušten u javnost Lenjinov manifest o svrgnuću vlade, reno, sa istaknutom američkom zastavom, za kojim je išao

314

aristokratski pirs erou, protutnjao je pored stražarskih punk-tova Vojno-revolucionarnog komiteta, koji su već bili postav-ljeni oko Zimskog dvorca, i pojurio na jugozapad iz prestonice. Na zadnjem sedištu pirs eroua bili su zbijeni pomoćnik komandanta Petrogradskog vojnog okruga Kuzmin, dva štap- ska oficira i bledi i izmučeni Kerenski, sada na početku očaj-ničke potrage za lojalnim trupama s fronta, koja se nepunu nedelju dana kasnije završila potpunim neuspehom.«

Dok je Kerenski s pratnjom jurio pored Marijinskog dvorca, srazmerno malobrojni članovi Pretparlamenta okupljeni u zgradi razmenjivali su vesti o najnovijim političkim događa-jima, očekujući da počne redovno zasedanje. U roku od jednog časa veliki kontingent naoružanih vojnika i mornara pod zapovedništvom Cudnovskog počeo je da blokira okolne ulice i postavlja straže na sve ulaze u zdanje. Dotutnjala su i oklopna kola Oleg, s istaknutom crvenom zastavom, i zauzela položaj kod zapadnog ugla dvorca.

Kada su te pripreme bile dovršene, jedan neimenovan komesar Vojno-revolucionarnog komiteta ušao je u palatu, potražio Avksentijeva i predao mu naređenje Vojno-revolucio-narnog komiteta da se Manjinski dvorac isprazni bez odla-ganja. U međuvremenu je u zgradu uleteo mašući puškama izvestan broj vojnika i mornara i rasporedio se duž raskošnih glavnih stepenica. Dok su mnogi preplašeni delegati pohitali po svoje kapute i počeli prikupljati hrabrost da prođu pored falange naoružanih vojnika i mornara, Avksentijev je sačuvao toliko prisebnosti da okupi jedan deo poslovodnog odbora Pretparlamenta. Ti delegati su u žurbi odlučili da ulože zvaničan protest zbog napada Vojno-revolucionarnog komiteta, ah da ne pokušavaju da mu se odupru. Oni su ta-kođe zadužih Avksentijeva da prvom mogućnom prilikom po-novo sazove Pretparlament. Pri izlasku iz palate brižljivo je proveren identitet svakog delegata, ali niko nije bio zadržan. U to vreme snage Vojno-revolucionarnog komiteta su izgleda, imale uputstva da ne hapse nikoga osim članova vlade.7

U ovo vreme ustanički redovi na drugim mestima bili su pojačani oslobađanjem preostalih boljševika zatvorenih u Krestovki još od julskih dana. Jedan komesar Vojno-revolucionarnog komiteta jednostavno se pojavio u drevnoj tamnici 25. oktobra ujutro s malim odredom crvenogardejaca i nare-đenjem za oslobađanje svih političkih zatvorenika; među oni-ma koji su bili odmah pušteni na slobodu bili su boljševici Semjon Rošal, Saharov, Tolkačev i Haustov.8 U 2 časa po podne snage Vojno-revolucionarnog komiteta bile su pojačane dolaskom armade iz Kronštata. I. Pavlov, jedan od preko hiljadu mornara zbijenih na palubi Amur a, kasnije se pri- sećao kako su izgledale vode pred Petrogradom u podne 25. oktobra:

Kako je tada izgledao Finski zaliv oko Kronštata i Petrograda? To dobro pokazuje jedna pesma koja je bila popularna u to vreme [pevana na melodiju poznate narodne pesme Stjenka Ražin]: ,,M3-3a ocTpo- Ba KpoHrtrraflTa Ha ripocropt peKH HeBti, Bbinjiti- BajOTTb, MHOTO JIOflOKT,, BT> HHXt CMflHTb 60JIBIIie-

22*

BHKH!" [Sa ostrva Kronštata prema reci Nevi plovi mnogo čamaca, u njima sede boljševici.] Ako te reči ne opisuju tačno Finski zaliv, to je samo zato što se pominju „čamci". Stavite umesto njih savremene brodove, pa ćete imati potpuno tačnu sliku Finskog zaliva nekoliko časova pre oktobarske bitke.9

Zora slobode, koju su vukla četiri tegljača, bacila je sidro na ulazu u lučki kanal; jedan odred mornara pokuljao je na kopno da zaposedne baltičku železničku liniju između Ligova i Oranijenbauma. Dok su ostali brodovi polako plovili kroz uski kanal, Flerovskom, koji se nalazio na Amuru, palo je na um da bi brižljivo smišljeni planovi kronštatovaca bili potpuno upropašćeni da se vlada setila da položi dve-tri mine i postavi bar desetak mitraljeza iza parapeta na obali kanala. S olakšanjem je odahnuo kada je šareni skup brodova prošao kroz kanal neometen i uplovio u Nevu, gde su ga dočekah oduševljeni poklici radnika okupljenih na obalama reke. Sam Flerovski se nalazio u kabini brodskog komiteta u potpalublju Amura, diskutujući o tome gde da se spusti sidro, kada su se prolomili snažni slavodobitni usklici. Flerovski je istrčao na palubu upravo na vreme da vidi kako Aurora vrši zaokret na sredini reke kako bi se bolje postavila u odnosu na Zamski dvorac.10

Kada su ljudi s Aurore i brodova iz Kronštata ugledah jedni druge, odjeknuli su poklici i gromki pozdravi, okrugle mornarske kape su poletele uvis, a vojni orkestar na Aurori je zasvirao pobednički marš. Amur je spustio sidro blizu Aurore, dok su neki manji brodovi produžili uzvodno sve do Ad-miraliteta. Nekohko trenutaka kasnije Antonov-Ovsejenko je došao na Amur da da uputstva vođama kronštatskog odreda. A onda, dok su studenti i profesori Petrogradskog univerziteta začuđeno posmatrali s prozora slušaonica iznad rečnog keja, mornari, kojih je bilo ukupno oko tri hiljade, iskrcali su se na kopno i mnogi od njih su se pridružili snagama koje su se pripremale da opsednu Zimski dvorac. Jedan pripadnik tog kontingenta se kasnije sećao da su pri susretu s garnizonskim vojnicima neki mornari grdili vojnike zbog kukavičluka tokom julskih dana. On se sa zadovoljstvom sećao da su se vojnici kajali zbog svojih ranijih zabluda.11

U Smoljnom su se u međuvremenu dešavali značajni do-gađaji. Deputati Petrogradskog sovjeta i predstavnici provin-cijskih sovjeta, željni da čuju vesti o najnovijim događajima, ispunili su veliku svečanu dvoranu kada je Trocki otvorio vanredan sastanak Petrogradskog sovjeta u 14.35 časova. 12

Već na početku ovog sastanka, možda najznačajnijeg u istoriji Petrogradskog sovjeta, došla je do izražaja korenita promena u taktici Partije do koje je došlo tokom noći. Čitalac će se setiti da je nepuna dvadeset četiri časa ranije, na jednom drugom zasedanju Petrogradskog sovjeta, Troćki tvrdio da oružani sukob „danas, ili sutra, uoči Kongresa, nije u našim planovima". Sada, izašavši za govornicu, on je bez ikakvog uvoda održao posmrtno slovo Privremenoj vladi. ,,U ime Voj-no-revolucionarnog komiteta", povikao je, „izjavljujem da Privremena vlada više ne postoji!" Uz buru aplauza i povika „Ziveo Vojno-revolucionarni komitet!" on je objavio, brzo na

316

brajajući, da je Pretparlament rasturen, da su neki vladini ministri uhapšeni i da su železničke stanice, pošta, telegrafska centrala, Petrogradska telegrafska agencija i državna banka u rukama snaga Vojno-revolucionarnog komiteta. „Zimski dvorac nije zauzet", izvestio je on, „ali njegova sudbina će se odlučiti kroz koji trenutak ... U istoriji revolucionarnog pokreta ne znam za neki drugi primer u kome su učestvovale tako velike mase i koji je tekao tako bez krvoprolića. Vlast Privremene vlade na čelu s Kerenskim bila je mrtva i čekala je samo udarac metle istorije koja ju je morala počistiti... Stanovništvo je spavalo mirno i nije ni znalo da jedna vlast zamenjuje drugu."

Usred govora Troekog, u dvorani se pojavio Lenjin. Ugle-davši ga, slušaoci su se podigli na noge uz gromoglasne ovaci-je. Uz pozdrav „Ziveo drug Lenjin, koji je ponovo s nama", Trocki je ustupio govornicu svom drugu. Rame uz rame, Lenjin i Trocki su zahvaljivali na pozdravima mnoštva. „Drugovi!", povika Lenjin nadjačavajući buku:

Došlo je do revolucije radnika i seljaka, o čijoj su nužnosti boljševici neprekidno govorili. Kakav je značaj ove revolucije radnika i seljaka? Na prvom mestu, značaj ove revolucije je u tome što ćemo imati sovjetsku vladu, vlastiti organ vlasti bez učestvovanja bilo kojeg buržuja. Ugnjetene mase će same obrazovati vladu... Ovo je početak jednog novog razdoblja u istoriji Rusije; a sadašnja, treća ruska revolucija mora u krajnjoj liniji dovesti do pobede socijalizma. Jedan od naših neposrednih zadataka jeste da odmah okončamo rat.

Mi ćemo pridobiti poverenje seljaštva dekretom koji će ukinuti spahijska imanja. Seljaci će uvideti da im je spas jedino u savezu s radnicima. Mi ćemo uspostaviti stvarnu radničku kontrolu nad proizvodnjom.

Sada ste naučili da složno sarađujete, kao što pokazuje revolucija koja je upravo izvršena. Mi sada posedujemo snagu masovne organizacije, koja će odneti pobedu nad svima i koja će dovesti proletarijat do svetske revolucije.

U Rusiji se sada moramo posvetiti izgradnji proleterske socijalističke države.

Zivela svetska socijalistička revolucija!

Lenjinove opaske su bile kratke; pa ipak, možda ne izne-nađuje što u ovoj prilici većinu njegovih slušalaca nije mučilo pitanje kako će radnička vlada preživeti u nazadnoj Rusiji i neprijateljski raspoloženom svetu. Posle Lenjinovih pri- medaba, Trocki je predložio da se odmah otpošalju na front i u sve krajeve zemlje posebni komesari koji će obavestiti široke mase o uspešnom ustanku u Petrogradu. Na to je neko povikao: „Vi anticipirate volju Drugog kongresa sovjeta", a Trocki je odmah odvratio: „Volja Drugog kongresa sovjeta je unapred određena ustankom radnika i vojnika. Sada treba samo da razradimo tu pobedu."

Srazmerno malobrojni prisutni menjševici zvanično su se ogradili od odgovornosti za ono što su nazvali „tragičnim pos- ledicama tekuće za vere" i povukli se iz izvršnih organa Petro-gradskog sovjeta. Ali delegati su najvećim delom strpljivo saslušali pozdravne govore Lunačarskog i Zinovjeva, koji se, kao i Lenjin, sada prvi put posle jula pojavio u javnosti. De-

22*

putati su oduševljeno prihvatili političku izjavu koju je sasta-vio Lenjin a podneo Volodarski. U toj izjavi se pozdravlja obaranje Privremene vlade, a radnici i vojnici pozivaju da podrže revoluciju; u njoj se izražavalo uverenje da će zapad-noevropski proletarijat pomoći da stvar socijalizma izvojuje potpunu i trajnu pobedu.13 Delegati su se tada razišli, ili da odnesu radosne vesti u fabrike i kasarne ili, kao Suhanov, da nešto prezalogaje pre otvaranja Sveruskog kongresa.

Približavao se mrak, a Zimski dvorac još nije bio u rukama boljševika. Još u jedan čas po podne jedan odred mornara pod zapovedništvom Ivana Slatkova zauzeo je Admirali- tet, udaljen nekoliko koraka od Zimskog dvorca, i uhapsio vrhovno pomorsko zapovedništvo. Istovremeno, delovi Pav- lovskog puka zauzeli su područje oko Zimskog dvorca ome-đeno uhcama Milionaja, Moškov i Boljšaja konjušenaja, kao i Nevski prospekt od Jekaterinskog kanala do kanala Mojke. Stražarski punktovi s oklopnim kolima i protivavionskim oru-đima bili su postavljeni na mostovima preko Jekaterinskog kanala i Mojke u ulici Morskaja. Kasnije u toku popodneva odredi Crvene garde iz Petrogradskog rejona i s Viborške strane pridružili su se vojnicima Pavlovskog puka, a vojnici Keksholmskog puka zaposeli su područje severno od Mojke do Admiraliteta, zatvarajući tako obruč ustaničkih snaga oko Dvorskog trga. „Privremena vlada", sećao se kasnije Daškevič, „našla se u mišolovci."14

Prvobitni rok za zauzimanje Zimskog dvorca bio je podne. To je kasnije pomereno na 15, pa na 18 časova, a posle toga se Vojno-revolucionarni komitet, da citiramo Podvojskog, „više nije ni trudio da odredi rok".15 Planirani ultimatum vladi nije bio ni podnet; umesto toga, lojalističke snage su dobile u vremenu da pojačaju svoju odbranu. Tako su kasno po podne ustaničke trupe nestrpljivo posmatrale kako-na Dvorskom trgu kadeti podižu masivne barikade i mitraljeska gnezda od ogrevnog drveta donetog iz zgrade Generalštaba.

Do 6 časova uveče bio je pao mrak, počela je da sipi kiša, zahladnelo je i mnogi vojnici raspoređeni satima ranije na području oko dvorca su ogladneli i postali nemirni. S vremena na vreme neko od njih bi izgubio strpljenje i otvorio vatru na kadete, na šta bi usledilo strogo upozorenje: „Drugovi, ne pucajte bez naređenja." Na Petrogradskoj strani vođa boljševičke Vojne organizacije Tarasov-Rodionov bio je van sebe od brige jer nije znao šta se dešava u centru grada.„Imao sam želju", pisao je kasnije, „da sve ostavim — da od-jurim do njih (Vojno-revolucionarnog komiteta) i ubrzam to idiotsko odugovlačenje napada na Zimski dvorac." Tokom tih sati Lenjin je slao Podvojskom, Antonovu i Cudnovskom na desetine Ijutitih poruka da njihovo zatezanje odlaže otvaranje Kongresa i nepotrebno izaziva zabrinutost među delegatima na Kongresu.16

Antonov u svojim memoarima kaže da su glavni razlozi zbog kojih je bilo potrebno toliko vremena da se povede za-vršni napad na vladu bila zakašnjenja u mobilisanju ustanič- kih snaga, loša organizacija i drugi manje važni, ah ipak ne-prijatni problemi.17 Takvo gledište potvrđuje i to što su se u

318

poslednjem trenutku pojavile, iz jednog ili drugog razloga, teškoće u vezi s mobihsanjem nekih delova Preobraženskog i Semjonovskog puka za napad. Što je još važnije, većina mornarskih odreda iz Helsingforsa na koje je Vojno-revolucio-narni komitet računao stigla je kasno uveče ih tek sledećeg dana. (U jednom slučaju voz pun naoružanih mornara stajao je satima na otvorenoj pruzi pred Viborgom zato što su na lokomotivi popucale cevi; šef stanice u Viborgu, koji je bio odan vladi, namerno je dao mornarima najgoru lokomotivu koju je imao na raspolaganju.18

Vojno-revolucionarni komitet je zaista naišao na niz teš-koća koje su u to vreme bile zabrinjavajuće, ali koje, gledano unazad, izgledaju gotovo smešne. Kada je Blagonravov, vršeći pripreme za bombardovanje Zimskog dvorca, počeo da proverava artiljerijska oruđa u Petropavlovskoj tvrđavi, video je da topovi od šest inča na bedemima tvrđave prema Zimskom dvorcu nisu mesecima korišćeni ni čišćeni. Pošto su ga artiljerijski oficiri uverili da se ne mogu koristiti, Blagonravov je naterao vojnike iz tvrđave da dovuku s prilične udaljenosti teške školske topove od tri inča na mesto odakle su mogli stupiti u dejstvo, samo da bi našao da su sva ta oruđa neispravna ih im nedostaje pokoji deo. Takođe je ustanovio da se ne može odmah doći ni do granata određenog kalibra. Tek pošto je bilo izgubljeno dosta vremena, ustanovljeno je da topove od šest inča nije nemogućno pripremiti za dejstvo.19 Još neobičnije je bilo to što je po ranijem dogovoru na vrh koplja za zastavu na tvrđavi trebalo istaći crvenu svetiljku kao znak za početak završnog napada na Zimski dvorac, a kada je čas za stupanje u akciju kucnuo, nije se nigde mogla naći nijedna crvena svetiljka. Blagonravov se seća: „Posle dugotrajnog traženja, odgovarajuća svetiljka je nađena, ali se onda pokazalo da ju je veoma teško postaviti na koplje tako da se može videti."20

Podvojski je u svojim kasnijim spisima odlaganje napada na Zimski dvorac pripisivao želji Vojno-revolucionarnog ko-miteta, koja se najvećim delom i ispunila, da se izbegne krvo-proliće. Kao što se Podvojski sećao: „Već sigurni u pobedu, očekivali smo ponižavajući kraj Privremene vlade. Trudili smo se da obezbedimo da se ona preda suočena s revolucionar-nom snagom koju smo tada imali. Nismo otvorili artiljerijsku vatru, puštajući svoje najsnažnije oružje, klasnu borbu, da deluje zidovima dvorca."21 Takav stav je izgleda imao i svojih dobrih strana. Za gotovo tri hiljade oficira, kadeta, kozaka i žena-vojnika, koliko ih se nalazilo u Zimskom dvorcu 25. oktobra, bilo je malo hrane. Rano po podne nametljivi ame-rički novinar Džon Rid se nekako provukao u dvorac, prošao kroz prostorije u kojima su ti vojnici bili smešteni i video kako bedno izgledaju: ,,S obe strane poda pokrivenog parketom bili su nizovi prljavih dušeka i ćebadi na kojima je ležao poneki vojnik; svuda je bilo opušaka, otpadaka hleba, krpa i praznih boca sa skupim francuskim nalepnicama. U ustajaloj atmosferi duvanskog dima i neopranih ljudskih tela kretalo se sve više vojnika s crvenim remenom junkerskih škola ... Celo

22*

zdanje je bilo jedna ogromna kasarna, a sudeći po izgledu poda i zidova, u tu svrhu je bilo korišćeno već nedeljama."22

Što je vreme odmicalo, a obećane zalihe i pojačanja s fronta nisu stizali, branioci vlade su sve više gubili hrabrost, što je napadačima bilo dobro poznato. U 18.15 veliki kontin-gent kadeta iz Mihailovskog artiljerijskog učilišta je otišao iz dvorca, uzevši sa sobom četiri od šest teških topova u zdanju. Oko 20 časova dvesta kozaka koji su čuvali stražu takođe su se vratili u svoju kasarnu.

Predstavnici Vojno-revolucionarnog komiteta su bar u dva navrata pokušah da privole ostale odrede koji su branili vladu da mirno izađu. Predveče je jedan predstavnik oranijen- baumskih kadeta nagovorio Cudnovskog da pođe s njim u dvorac i pomogne mu da obezbedi mirno povlačenje njegovih ljudi. Kadeti su jamčili za bezbednost Cudnovskog i održali su reč. Ali Pjotr Palčinski, inžinjer i pomoćnik ministra trgovine i industrije, koji je učestvovao u organizaciji odbrane vlade, zahtevao je da se Čudnovski uhapsi. Kadeti su se, međutim, usprotivili i iznudili da se Čudnovski oslobodi. I Daš- kevič se uvukao u dvorac da pokuša da prevede ngke od kadeta na svoju stranu; kao i Čudnovski, i on je bio uhapšen, a zatim pušten. Delimično zahvaljujući naporima Cudnovskog i Daškeviča, više od polovine kadeta koji su čuvah Zimski dvo-rac otišlo je iz njega oko 22 časa.23

Bez obzira na to na kakve je prepreke Vojno-revolucio-narni komitet naišao u svom napadu na Zimski dvorac 25. oktobra, one su bile beznačajne u odnosu na teškoće s kojima su bili suočeni članovi Privremene vlade, okupljeni u raskoš-noj Malahitnoj dvorani na drugom spratu dvorca. Tu je Ko-novalov sazvao u podne, jedan sat posle žurnog odlaska Ke- renskog na front, sednicu kabineta. Prisustvovali su svi mi-nistri izuzev Kerenskog i ministra snabdevanja, uglednog ekonomiste Sergeja Prokopoviča, koga je tog jutra privremeno zadržala jedna pobunjenička patrola, pa nije uspeo da stigne do Zimskog dvorca pre nego što je bio potpuno blokiran tog popodneva. Srećom po istoričare, nekoliko učesnika zlosrećne poslednje sednice kabineta Kerenskog ostavilo je opširne prikaze svojih poslednjih zajedničkih časova; ta mučna sećanja svedoče o gotovo potpunoj izolovanosti Privremene vlade u to vreme i o pometnji i sve većoj paralizi volje ministara.24

Sastanak je otvorio Konovalov izveštajem o političkom stanju u prestonici. On je obavestio ministre o uspehu koji je Vojno-revolucionarni komitet postigao prethodne noći gotovo bez ikakvog otpora, o poražavajućem izveštaju o vladinoj situaciji koji je Polkovnikov podneo rano tog jutra i o odluci Kerenskog da hitno ode na front. Prvi put je kabinet kao celina dokraja shvatio potpunu nemoć komande Petrogradskog vojnog okruga da izađe nakraj sa ustankom, pa čak i da obezbedi ličnu zaštitu ministrima. Odgovarajući na procenu Konovalova, ministar mornarice admiral Verderevski je hladno primetio: „Ne znam zašto je ova sednica i sazvana... Mi nemamo nikakvih stvarnih vojnih snaga, pa prema tome i nismo u stanju da preduzmemo bilo kakvu akciju."25 On je rekao da bi bilo pametnije da se sazove zajedničko zasedanje

320

s Pretparlamentom, ali nekoliko časaka kasnije, kada je pri-mljena vest o rasturanju toga tela, pokazalo se da je taj pred-log bespredmetan. Na početku svoga većanja, međutim, veći-na ministra nije bila toliko pesimistična kao Verderevski. Pokazujući sklonost da krivicu za težak položaj vlade svale na Polkovnikova — nesumnjivo zato što im je to objašnjenje odgovaralo — oni su odlučili da ga zamene jednim „diktato-rom" koji bi dobio neograničena ovlašćenja za uspostavljanje reda i doneli su odluku da kabinet ostane u stalnom zasedanju u Zimskom dvorcu dokle god traje vanredno stanje.

Uz povremene prekide, tokom kojih je Konovalov bez- uspešno pokušavao da dovede nove kozačke snage u Zimski dvorac a drugi ministri primah nevezane izveštaje o najnovi-jim događajima i upućivali uzbuđene pozive preko ono malo telefona koji su još radili i preko direktne veze s frontom, kabinet je proveo sledeća dva časa u neorganizovanoj, neus- merenoj diskusiji o mogućnim kandidatima za položaj „dikta-tora". Ministri su se najzad odlučili za ministra zdravlja Kiš- kina i time pokazah svoje odsustvo sluha za vladajuće raspolo-ženje naroda. Lekar po struci i Moskovljanin, Kiškin nije uživao ugled u Petrogradu. Sto je bilo najgore, bio je kadet. U stvari, Kiškinov izbor je značio da je vlada pošla putem upravo suprotnim od onoga koji je prethodnog dana Pret- parlament zahtevao od pomirljivijeg Kerenskog. Bilo je to grubo izazivanje demokratskih krugova i neočekivana blago- det za krajnju levicu.

Kiškin je uskoro posle 16 časova zvanično preuzeo duž-nost generalnog guvernera. Pošto je za svoje pomoćnike na- imenovao Palčinskog i pomoćnika zapovednika Petrogradskog vojnog okruga Pjotra Rutenberga, on je pohitao u glavni vojni stan da upravlja borbom protiv ustanika. Tamo je smesta smenio Polkovnikova, postavivši na njegovo mesto načelnika štaba generala Bagratunija. Koliko se može zaključiti, tom smenom personala se postiglo samo to da se haos, koji je i inače vladao u štabu, znatno poveća. U znak protesta zbog odnosa prema Polkovnikovu, svi njegovi najbliži saradnici, pa i glavni intendant general Nikolaj Parade- lov, odmah su podneli ostavku. Neki su se spremili i otišli kućama. Drugi su jednostavno prestah da rade; s vremena na vreme mogli su se videti kako izviruju kroz prozore zgrade Generalštaba i posmatraju kako grupe pobunjeničkih vojnika, mornara i radnika napreduju duž obale Mojke i uz ulicu Milionaja.26

U međuvremenu ostali članovi kabineta u Zimskom dvor-cu bavili su se sastavljanjem apela za podršku koji je trebalo umnožiti i rasturiti u masama. U 18.15 časova ministri su bih obavešteni o odlasku kadeta iz Mihailovskog artiljerijskog učilišta; petnaest minuta kasnije oni su otišli u privatnu trpe-zariju Kerenskog na trećem spratu, gde su ih očekivah boršč, riba i artišoke — i još teži udarci.

Do tog vremena Blagonravov je u Petropavlovskoj tvrđavi, stalno podstican iz Smoljnog, zaključio da se konačna faza napada na vladu ne može više odlagati — uprkos tome što teškoće s topovima i signalnom svetiljkom još nisu bile potpuno otklonjene. U 18.30 on je uputio dvojicu biciklista u

22*

zgradu Generalštaba i oni su za dvadeset minuta stigli tamo sa sledećim ultimatumom :27

Odlukom Vojno-revolucionarnog komiteta pri Pe-trogradskom sovjetu Privremena vlada je oborena. Sva vlast se prenosi na Petrogradski sovjet radničkih i vojničkih deputata. Revolucionarne snage su opkolile Zimski dvorac. Topovi s Petropavlovske tvrđave i brodova Aurora i Amur upereni su nar Zimski dvorac i zgradu Generalštaba. U ime Vojno-revolucionarnog komiteta predlažemo Privremenoj vladi i njoj odanim jedinicama da kapituliraju... Imate dva-deset minuta za odgovor. Vaš odgovor treba da predate našem glasniku. Ovaj ultimatum ističe u 19 časova i 10 minuta, posle čega ćemo odmah otvoriti vatru...

Predsednik Vojno-revolucionarnog komiteta AntonovKomesar Petropavlovske tvrđave G.B.

322

Kada je poruka predata, u zgradi Generalštaba nalazili su se, između ostalih, Kiškin, general Bagratuni, general Pa- radelov, Palčinski i Rutenberg. Oni su nagovorili jednog bici-klistu da se vrati u tvrđavu sa zahtevom da se rok produži za deset minuta. Ostavivši u zgradi Paradelova da primi vladin odgovor telefonom i prenese ga biciklisti koji je ostao, Kiškin, Bagratuni i ostali su pohitali u Zimski dvorac da se konsultuju s kabinetom.28

Zajedno s vešću o ultimatumu Vojno-revolucionarnog ko-miteta ministri su dobili i obaveštenje da veliki broj kadeta iz Oranijenbauma i Peterhofa, koji su se i ranije kolebah, sada namerava da napusti dvorac. Osim toga, prvobitni rok koji je Antonov odredio samo što nije istekao. Ministri su se odmah vratili u Malahitnu dvoranu da razmotre pitanje da li da se predaju ili ne. Posmatrajući kroz prozor zbijene snage na Nevi i u Petropavlovskoj tvrđavi, jedan član kabineta se glasno zapitao: „Šta će se desiti s dvorcem ako Aurora otvori vatru?" „Pretvoriće se u gomilu ruševina", odgovorio je admiral Verderevski, dodajući utešno: „Njene kule su više od mostova. Ona može uništiti dvorac ne oštetivši nijednu drugu zgradu."29

Ipak, svi ministri, pa i Verderevski, slagali su se s time da u postojećim okolnostima predaja ne dolazi u obzir. Oni su odlučili da jednostavno ignorišu ultimatum, a Kiškin, Gvoz- dev i Konovalov su odmah pohitali da nagovaraju kadete da ostanu na svojim mestima. Ministar pravosuđa Pavel Maljan- tovič je u svom dnevniku pokušao da objasni odluku kabineta. On kaže da su ministri do tog vremena već bili izgubili nadu da će se održati do dolaska pomoći sa strane, ali su smatrali da Privremena vlada može legalno predati svoju vlast jedino Ustavotvornoj skupštini. Oni su se osećali obavezni da pružaju otpor do poslednjeg časa kako bi bilo van svake sumnje da su popustili jedino pred apsolutno nadmoćnijom silom. Taj trenutak, Maljantovič je tvrdio, još nije bio došao, pa je stoga vlada odlučila da ne da nikakav odgovor Vojno-revolucionarnom komitetu i da nastavi da pruža otpor.30

Da ironija bude veća, upravo kada je ultimatum Vojno- -revolucionarnog komiteta predavan u Generalštabu, general Čeremisov, u Pskovu, razgovarao je na direktnoj telegrafskoj liniji s generalom Bagratunijem. Na početku razgovora Čere-misov je zatražio izveštaj o stanju u prestonici. Posebno se raspitivao o tome gde se nalazi vlada, kakvo je stanje u Zim-skom dvorcu, da li se u gradu održava red i da li su jedinice upućene s fronta stigle u Petrograd. Bagratuni je odgovarao kako je umeo na ta pitanja kada su ga pozvali da primi ulti-matum. General Paradelov je onda preuzeo telegrafsku liniju i preneo Ceremisovu svoje sumnje u vezi s postavljenjem i ponašanjem Kiškina, iznoseći sasvim otvoreno svoje uverenje da je Privremenoj vladi kucnuo poslednji čas. Čeremisov je sa svoje strane zatražio od Paradelova da pozove Zimski dvorac i pribavi podrobnija obaveštenja o tamošnjem stanju.31

Paradelov je pošao da to učini, ali ga je zadržao Bagra- tuni, koji je upravo polazio u Zimski dvorac s ultimatumom. Paradelovu je bilo naređeno da ostane i sačeka telefonski od-govor vlade. Dok je Paradelov očekivao poruku iz Zimskog dvorca, ustanici, vojnici i radnici, iznenada su preplavili zgra-du; otpor je bio onemogućen.32 U međuvremenu, Čeremisov, još na drugom kraju direktne telegrafske linije, uputio je

nestrpljivo: „Gde je Paradelov i hoće li mi uskoro dati odgo-vor?" Odgovarajući mu, vojni telegrafista je jedva uspeo da otkuca: „Naći ćemo ga... Glavni štab su zauzele snage Vojno-revolucionarnog komiteta. Ja prestajem da radim i odlazim odavde!"33

Vest o zauzeću zgrade Generalštaba stigla je do generala Bagratunija i kabineta dok su većali u kancelariji jednog od pomoćnika Kerenskog, koja se nalazila na drugom spratu i gledala u dvorište dvorca, pa je bila bolje zaštićena od izlo-žene Malahitne dvorane. Bagratuni je odgovorio na gubitak svog štaba i glavnog sedišta podnošenjem ostavke. Uskoro pošto je pošao iz dvorca, jedna ustanička patrola ga je izvukla iz automobila i uhapsila.

Sa svoje strane, ministri su sada otposlali sledeći radio- -telegram ruskom narodu:

Svima, svima, svima!Petrogradski sovjet je proglasio da je Privremena vlada

zbačena i zahteva da mu se preda vlast pod pretnjom bombardovanja Zimskog dvorca iz topova na Petropavlovskoj tvrđavi i krstarici Aurori, usidrenoj na Nevi. Vlada može predati vlast jedino Ustavotvornoj skupštini; zbog toga smo odlučili da se ne predamo i da se stavimo pod zaštitu naroda i armije. U tom smislu poslat je telegram Vrhovnoj komandi. Ona je odgovorila vešću da je otposlan jedan odred. Neka zemlja i narod odgovore na luđački pokušaj boljševika da izazovu ustanak u pozadini armije koja se bori.34 «

Ministri su uspeli da uspostave telefonsku vezu s grado-načelnikom Petrograda Pjotrom Srajderom, koji se nalazio u zgradi Gradske dume. Oni su ga obavestili da će Zimski dvorac uskoro biti bombardovan sa Aurore i iz Petropavlovske tvrđave i apelovali su na njega da pomogne da se mobiliše podrška za vladu. Prethodnog dana Gradska duma, u kojoj su eseri i kadeti još imali većinu, uputila je jednu komisiju u Smoljni, pošto je bila duboko zabrinuta akcijama Vojno- -revolucionarnog komiteta; kasnije je, uprkos žestokom opi-23

353 ranju svojih boljševičkih članova, Duma, slično Pretparla-mentu, preduzela korake za obrazovanje Komiteta narodne bezbednosti koji bi pomogao da se održi red u gradu i zaštiti stanovništvo. Sada, po primitku apela Privremene vlade, Sraj- der je odmah sazvao Gradsku dumu na vanredno zasedanje. Izjavljujući na početku da će „kroz nekoliko trenutaka zagr- meti topovi... (i) Privremena vlada Ruske Republike će propasti u ruševinama Zimskog dvorca", on je pozvao članove Dume da svim mogućnim sredstvima pomognu vladi. Pošto delegati nisu imali na raspolaganju nikakve vojne snage, oni su odlučili da smesta upute izaslanike na Auroru, u Smo- ljni i u Zimski dvorac i pokušaju da obustave opsadu Zimskog dvorca i da posreduju u razmimoilaženjima između vlade i Vojno-revolucionarnog komiteta.33

U međuvremenu u Petropavlovskoj tvrđavi su najzad bile prebrođene teškoće s topovima i signalnom svetiljkom, pa su se Blagonravov i Antonov pripremili da započnu bombardovanje Zimskog dvorca. Do daljeg odlaganja je došlo kada su primili netačan izveštaj, prouzrokovan verovatno predajom

324

zgrade Generalštaba, da je Zimski dvorac kapitulirao. Blagon-ravov i Antonov su se odvezli na drugu stranu Neve da sami pro vere tu vest. U 21.40 časova Blagonravov se najzad vratio u tvrđavu i dao znak Aurori da otvori vatru. Aurora je odgo-vorila ispalivši jedan manevarski hitac iz svog prednjeg topa. Pucanj topa koji ispaljuje manevarsku municiju znatno je jači nego kada upotrebljava bojevu municiju, pa je zaglušu- jući prasak prvog hica sa Aurore odjeknuo širom prestonice. Pucanj je naterao radoznale posmatrače okupljene duž obale Neve da se bace na tie i otpuze u panici i doprineo daljem osipanju vojnih snaga u Zimskom dvorcu. (Mnogi kadeti su u tom času konačno napustili svoja mesta, a za njihovim primerom uskoro se poveo veliki broj žena-vojnika.) Suprotno legendi i predviđanjima Verderevskog, pucanj sa Aurore nije prouzrokovao nikakvo fizičko oštećenje.

Posle akcije Aurore artiljerei u Petropavlovskoj tvrđavi su sačekah izvesno vreme da one snage koje to žele napuste dvorac. U tom intervalu oficir na straži na Amuru ugledao je niz svetiljki na ušću Neve i pozvao na uzbunu: „Brodovi dolaze!" Kada su se mogle razaznati siluete, iskusniji mornari sa Amura su prepoznali da su to krstarice Samson i Zabijaka, praćene nekim drugim brodovima iz Helsingforsa.36 Oko 23. časa Blagonravov je izdao naređenje da se počne s pravom paljbom. Većina granata koje su potom ispaljene eksplodirala je živopisno ali bezopasno iznad Neve, ali jedna je razmrskala deo venca na dvorcu, a druga je proletela kroz ugaoni prozor na trećem spratu i eksplodirala upravo iznad prostorije u kojoj je zasedala vlada. Tresak je uzdrmao ministre i uticao na neke od njih da ponovo razmisle koliko je mudro pružati dalji otpor. U međuvremenu Tarasov-Rodionov je s bedema Petropavlovske tvrđave posmatrao spektakularni vatromet, čiji je prasak povremeno nadjačavao pucnjavu pušaka i mitraljeza i kloparanje osvetljenih tramvaja koji su jedan za drugim mileli preko Trojickog i Dvorskog mosta, i čudio se nestvarnosti svega toga — „sovjet radnika zbacuje buržoasku vladu dok miran život grada nesmetano teče dalje".«7

Delegatima Gradske dume je tada postalo jasno da se njihova želja da posreduju između Vojno-revolucionarnog ko-miteta i opsednutih ministara u Zimskom dvorcu neće os-tvariti. Komesar Vojno-revolucionarnog komiteta nije dopustio predstavnicima Gradske dume ni da priđu Aurori. Delegaciju upućenu u Zimski dvorac u nekoliko mahova su zadržali opsađivači, a na kraju je na nju pucao s gornjih prozora Zimskog dvorca, pa je morala da se žurno vrati u zgradu Gradske dume. („Kadeti verovatno nisu videli našu belu zas-tavu", rekao je kasnije jedan član te delegacije.) Nešto bolje su prošli izaslanici Gradske dume koji su otišli u Smoljni i među kojima je bio i gradonačelnik Srajder. Oni su uspeli da ih na nekoliko minuta primi Kamenjev, koji je uredio da Molotov pođe s njima do Zimskog dvorca. Ali ni ta delegacija nije mogla da se probije preko uskog pojasa ničije zemlje koji je sada delio čvrst obruč ustaničkih snaga od barikada branilaca vlade.38

Otprilike u vreme kada je bila obaveštena o tim neuspesima, Gradska duma je primila i ogorčenu telefonsku poruku Semjona Maslova, ministra poljoprivrede i desnog esera. Po-

ziv je primio Naum Bihovski, takođe eser, i on je odmah preneo Maslovljeve reči članovima Dume, koji su ga saslušah u mukloj tišini. „Mi smo ovde u Zimskom dvorcu napušteni i prepušteni sebi samima", izjavio je Maslov, kako ga je Bi-hovski citirao. „Demokratija nas je poslala u Privremenu vladu; mi to postavljenje nismo želeli, ali smo otišli. Pa ipak, sada, kada je do tragedije došlo, kada na nas pucaju, niko nas ne podržava. Razume se da ćemo umreti. Ah moje poslednje reči će biti: 'Neka je prezrena i prokleta demokratija koja je umela da nas imenuje, ali nije kadra da nas brani!'"39

Bihovski je odmah predložio da cela Duma zajednički ode u Zimski dvorac ,,i umre zajedno s našim predstavnicima". „Neka naši drugovi znaju", izjavio je on, „da ih mi nismo napustili, neka znaju da ćemo poginuti s njima." Taj predlog su odmah prihvatili gotovo svi osim boljševika. Prisutni izveštači su zabeležih da je većina delegata ustala i nekohko minuta klicala sa odobravanjem. Pre nego što je taj predlog bio stvarno i stavljen na glasanje, Gradska duma je primila zahtev jednog predstavnika Sveruskog izvršnog komiteta seljačkih sovjeta da se rukovodstvu seljačkih sovjeta

23*

355 dopusti „da izađe i umre s Dumom". Delegati su takođe saslušali i ministra snabdevanja Prokopoviča, koji je sa suzama u očima molio da mu se dopusti da se pridruži povorci koja ide u Zimski dvorac, „kako bi bar delio sudbinu svojih drugova". Da ne bi zaostala, grofica Sofija Panina, istaknuti kadet, ponudila se „da stane ispred topova", dodajući da „boljševici mogu pucati na Privremenu vladu preko naših mrtvih tela". Početak marša na Zimski dvorac bio je malo odložen zato što je neko zahtevao da se poimence glasa o predlogu Bihovskog. Tokom prozivanja većina delegata je zahtevala da, pre nego što glasa „za", pojedinačno izrazi svoju spremnost „da pogine s vladom" — dok je svaki boljševik, pre nego što bi odsečno izgovorio „protiv", svečano izjavio da će „otići u Sovjet".40

Dok se sve to zbivalo, Lenjin se nalazio u Smoljnom, besan zbog svakog odlaganja u zauzimanju Zimskog dvorca i još zabrinut da će Sveruski kongres početi da radi pre nego što članovi Privremene vlade budu stavljeni iza rešetaka. An- drej Bubnov se kasnije sećao da je „tokom noći 25. oktobra... Ihč požurivao sa zauzećem Zimskog dvorca, vršeći strahovit pritisak na sve i svakoga kada nije bilo vesti o tome kako se napad razvija".41 Slično tome, Podvojski se kasnije sećao kako je Lenjin tada „šetao po jednoj maloj prostoriji u Smoljnom kao lav u kavezu. Zimski dvorac mu je bio potreban po svaku cenu: bila je to jedina preostala prepreka na putu ka vlasti radnika. V. I. je grdio... on je vrištao... on je bio spreman da nas strelja."42

Otvaranje Kongresa bilo je zakazano za 14.00 časova. Do kasnih večernjih časova delegati su već satima tumarah po zgradi i bilo ih je nemogućno dalje zadržavati, bez obzira na Lenjinove želje. Najzad, u 22.40 Dan je upotrebio zvono pređsedavajućeg, formalno pozivajući učesnike Kongresa na zasedanje. „Centralni izvršni komitet smatra da je naš uobi-čajeni uvodni politički govor suvišan", izjavio je on na početku.

326

„Upravo sada se naši drugovi koji nesebično izvršavaju obaveze koje smo im dali nalaze pod paljbom kod Zimskog dvorca."43

Džon Rid, koji se progurao u dvoranu kroz bučnu gomilu na vratima, opisao je kasnije kako je izgledala bela sala za skupove Smoljnog prilikom otvaranja Kongresa:

Na nizovima sedišta, pod velikim lusterima, u prolazima i duž zidova, na svim prozorima, pa čak i duž ivice podijuma sedeli su predstavnici radnika i rojnika cele Rusije, toliko zbijeni da se nisu mogli ni pomeriti, i čekali u zabrinutom ćutanju ili divljem ushićenju da se oglasi zvono pređsedavajućeg. U dvorani nije bilo nikakvog grejanja izuzev zagušljive toplote neopranih ljudskih tela. Ružan oblak plavi- častog duvanskog dima dizao se iz mase i lebdeo u ustajalom vazduhu. Povremeno bi se neka ugledna ličnost popela na podijum i zamolila drugove da ne puše; onda bi svi, i pušači i ostali, ponovili „Ne pušite, drugovi!" i nastavili da puše...

Na podijumu su sedeli vođi starog Centralnog izvršnog komiteta... Dan je zazvonio. Zavlada napeto ćutanje, prekidano komešanjem i prepiranjem ljudi na vratima .. .41

Po preliminarnom izveštaju verifikaeione komisije, 300 od 670 delegata okupljenih u Petrogradu na Kongresu bili su boljševici, 193 su bili eseri (od kojih su preko polovinu činili levi eseri), 68 su bili menjševici, 14 menjševici-internacionalisti, a ostali su ili pripadali nekoj od manjih političkih grupa ili nisu bili formalno vezani ni za jednu organizaciju.45

Zahvaljujući tome što je tokom nekoliko prethodnih meseci broj pristalica boljševika naglo porastao, frakcija Partije je bila tri puta veća nego na Prvom sveruskom kongresu u junu; boljševici su sada bili najjača partija zastupljena na Kongresu. Pa ipak, važno je imati na umu da u vreme otvaranja Kongresa ni oni nisu mogli računati na apsolutnu većinu bez značajne pomoći levih esera.

Zahvaljujući tome što se od delegata tražilo da po dolasku u Smoljni ispune opširan lični upitnik, možemo da utvrdimo ne samo političku pripadnost većine njih nego i karakter svakog od 402 lokalna sovjeta predstavljenih na Kongresu, kao i njihov zvaničan stav prema obrazovanju nove nacionalne vlade. Analiza tih upitnika otkriva značajnu činjenicu da je najveći broj delegata — njih oko 505 — došao u Petrograd rešen da u načelu podrži prenošenje „sve vlasti na sovjete", što znači obrazovanje sovjetske vlade koja bi odražavala partijski stav Kongresa. Osamdeset šest delegata bilo je donekle obavezno da glasa za načelo „sva vlast demokratiji", odnosno za homogenu demokratsku vladu koja bi uključivala predstavnike seljačkih sovjeta, sindikata, zadruga itd., dok je dvadeset jedan delegat bio za podršku koalicionoj demokrat-skoj vladi u kojoj bi bih zastupljeni neki posednički slojevi, ali ne i kadeti. Samo pedeset pet delegata, što znači ni 10 odsto, predstavljalo je izborne okruge koji su još bili za nastavljanje ranije politike koalicije s kadetima.46

U skladu s takvim međusobnim odnosom snaga, nekohko trenutaka pošto je Kongres bio otvoren u predsedništvu je zauzelo mesta četrnaest boljševika i sedam levih esera (menj-ševici, koji su dobili tri mesta u predsedništvu, odbili su da ih zauzmu, a ni menjševici-internacionalisti nisu prihvatili jedno

mesto koje im je bilo dodeljeno, ali su zadržali pravo da to učine). Dan, Liber, Broido, Goc, Bogdanov i Vasilij Fili- povski, koji su od marta rukovodili radom Sovjeta, sada su napustili mesta u pročelju sale rezervisana za vrhovno sovjetsko rukovodstvo; usred gromkog pljeska njihova mesta su odmah zauzeli Trocki, Kolontajeva, Lunačarski, Nogin, Zinovjev, Kamkov, Marija Spiridonova, Mstislavski i drugi istaknuti boljševici i levi eseri.47

Kao da podvlači tu značajnu promenu, iz daljine se og-lasio zloslutni zvuk — dubok, snažan topovski pucanj. Ustavši da da hitno obaveštenje, Martov je visokim drhtavim glasom zatražio da se učesnici Kongresa pre svega saglase da traže mirno rešenje postojeće političke krize; jedini izlaz iz tog teškog stanja, rekao je, jeste da se obustavi borba, a zatim započnu pregovori za obrazovanje ujedinjene demokratske vlade prihvatljive za celu demokratiju. Stoga je predloženo da se izabere jedna posebna delegacija koja će započeti razgo-vore s drugim političkim partijama i organizacijama kako bi se odmah prekinuo sukob koji je izbio na ulicama.

Mstislavski je, govoreći u ime levih esera, odmah podržao Martovljev predlog; što je još značajnije, on je očigledno naišao na dobar prijem i kod mnoglih boljševika. Pogledavši oko sebe, Suhanov je primetio da je „vrlo veliki deo skupa pozdravio Martovljev govor gromkim aplauzom". Izveštač Dela naroda je primetio: „Većina u dvorani je propratila Mar-tovljev apel bujicom aplauza". Pošto je većina delegata imala ovlašćenje da na Kongresu podrži obrazovanje koalicione vlade sastavljene od partija predstavljenih u Sovjetu i pošto je Martovljev predlog bio usmeren upravo u tom pravcu, nema razloga da se sumnja u ova zapažanja. Objavljeni materijali s Kongresa pokazuju da je Lunačarski u odgovoru na Martovljev govor izjavio u ime boljševika da „boljševička frakcija nema apsolutno ništa protiv predloga koji je podneo Martov". I dokumenti s Kongresa pokazuju da je Martovljev predlog bio prihvaćen bez odlaganja i jednoglasno.48

Međutim, tek pošto se Kongres saglasio da se povedu pregovori o obrazovanju koalicione demokratske vlade, po-diglo se više govornika, predstavnika bivšeg većinskog umere- njačko-socijalističkog bloka, da optuži boljševike. Ti govornici su izjavili da nameravaju da odmah napuste Kongres u znak protesta zbog akcija boljševika. Prvi koji se izjasnio u tom smislu bio je Jakov Haraš, menjševički oficir i delegat Komiteta Dvanaeste armije. Haraš je izjavio: „Zahvaljujući političkom licemerju Boljševičke partije, iza leđa Sveruskog kongresa pokrenut je zločinački politički poduhvat. Menjševici i eseri smatraju da je neophodno da se ograde od svega što se ovde dešava i da pokrenu javnost na odbranu od pokušaja da se preuzme vlast." Grigorij Kučin, takođe oficir i ugledan menjševik, koji je govorio u ime bloka umereno orijentisanih delegata iz vojnih komiteta na frontu, dodao je: „Kongres je sazvan prvenstveno da bi se razmotrilo pitanje obrazovanja nove vlade, a šta vidimo? Nalazimo da je vlast već neodgovorno preuzeta i da je odluka Kongresa unapred doneta... Moramo spasti revoluciju od tog sumanutog poduhvata. U interesu očuvanja revolucije nameravemo da mobilišemo sve revolucionarne elemente u vojsci i na selu...

328

Odbacujemo svaku odgovornost za posledice tog nepromišljenog čina i povlačimo se s Kongresa."49

Te oštre izjave su kod velikog broja okupljenih delegata izazvale buru negodovanja i povika „Kornilovci!" i „Koga, do vraga, vi predstavljate?" Pa ipak, pošto je Kamenjev koliko-toliko uspostavio red, Lav Hinčuk iz Moskovskog sovjeta i Mihail Gendelman, pravnik i član eserovskog Centralnog komiteta, pročitah su slične ogorčene i nepomirljive izjave u ime menjševika i esera. „Jedino mogućno mirno rešenje sa-dašnje krize i dalje leži u pregovorima s Privremenom vladom o obrazovanju vlade koja bi predstavljala sve elemente demokratije", izjavio je Hinčuk. Na to je, prema pisanju Suhanova, „dvoranu ispunila užasna graja; nisu bili ogorčeni samo bolj-ševici i govornik duže vremena nije mogao da nastavi". „Mi napuštamo ovaj Kongres", povikao je najzad Hinčuk, ,,i po-zivamo sve druge frakcije koje nisu voljne da prihvate odgo-vornost za akcije boljševika da se okupe i razmotre situaciju." „Dezerteri!", začuli su se povici iz sale. Gendelman je izjavio: „Predviđajući bujicu narodnog ogorčenja posle neizbežne pro-pasti boljševičkih obećanja ... frakcija socijalističkih revolu-cionara poziva revolucionarne snage u zemlji da se organizuju i da čuvaju stražu nad revolucijom ... Imajući u vidu da su boljševici preuzeh vlast... i smatrajući ih odgovornim za sve posledice te sumanute i zločinačke akcije, frakcija socija-lističkih revolucionara napušta Kongres jer joj je onemoguće-no da sarađuje s boljševicima."50

Uzbuđenje u sali je sada dostiglo belo usijanje; delegati su počeli da lupaju nogama i prolomio se pravi vihor zvižduka i psovki. U odgovoru na to što je Vojno-revolucionarni komitet sada otvoreno proglasio ustanak, menjševici i eseri su se povukli udesno, tako da je jaz koji ih je razdvajao od krajnje levice iznenada postao širi nego ikada ranije. Ako se ima na umu da su manje od 24 časa pre toga kongresne frakcije menjševika i esera, koje su ujedinjavale široke delove obe partije, bile najzad spremne da prekinu s buržoaskim partijama i saglase se s obrazovanjem homogene socijalistič-ke vlade opredeljene za program mira i reforme, postaje jasno koliki su dubok utisak ostavila zbivanja od 24—25. oktobra. Razume se, može se shvatiti zašto su menjševici i eseri tako reagovali. Ali se istovremeno ne može izbeći ni zaključak da su time što su kategorički osudili akcije boljševika — i radnika i vojnika koji su ih spremno sledili — i, još više, time što su napustili Kongres, umereni socijalisti podrili nastojanja menjševika-internacionalista, levih esera i boljševika- -umerenjaka da se postigne sporazum. Postupajući tako, oni su išli neposredno naruku Lenjinu, jer su sasvim neočekivano utirali put za obrazovanje jedne vlade kakva nikada ranije nije javno pomenuta — odnosno, za uspostavljanje isključivo boljševičkog režima. U svojoj memoarskoj istoriji revolucije, Suhanov govori o ogromnom istorijskom značaju odlaska menjševika i esera s Kongresa. Napuštanjem Kongresa, pisao je on, „mi smo ujedinili sve boljševike, načinili ih gospodarima cele situacije i prepustili im arenu revolucije. Borba na Kon-gresu za ujedinjeni demokratski front mogla je imati izvesnog uspeha... Napuštajući Kongres, sami smo dah boljševi-cima monopol nad Sovjetom, nad masama i nad revolucijom.

Svojom nerazumnom odlukom, mi smo obezbedili pobedu ce-le Lenjinove 'linije'!"31

Sve je to, razume se, jasnije kada se gleda iz današnje perspektive nego što je bilo u ono vreme. U svakom slučaju, posle izjava Haraša, Kučina, Hinčuka i Gendelmana, nekoliko radikalno orijentisanih delegata iz vojnih jedinica uzelo je reč da istakne kako pogledi Haraša i Kučina ni u kom pogledu ne predstavljaju stav prosečnog vojnika. „Neka idu — vojska nije uz njih", povikao je jedan mlad, suvonjav vojnik po imenu Karl Peterson, koji je predstavljao Latvijski streljački puk (uskoro se pokazalo koliko je njegova primedba bila tačna). Na to se sala zatresla od gromkog odobravanja. „Kučin pominje mobilisanje snaga", povikao je Franc Gžel- čak, boljševik, pripadnik Druge armije, čim je mogao da nadjača buku. „Protiv koga — protiv radnika i vojnika koji su izašli da brane revoluciju?", upitao je on. „Koga će on to organizovati? Očigledno ne radnike i vojnike protiv kojih bi sam hteo da povede rat." Fjodor Lukijanov, vojnik Treće armije, takođe boljševik, izjavio je: „Kučin misli isto kao i vrhovna vojna tela, koja smo izabrali još u aprilu i koja su odavno prestala da odražavaju poglede i raspoloženje širokih vojnih masa."32

U tom trenutku Henrih Erlih, predstavnik Bunda (jev- rejske socijaldemokratske organizacije) prekinuo je rad Kon-gresa da bi obavestio delegate o odluci većine deputata Gradske dume, donetoj samo nekohko časaka ranije, da se svi zajedno upute u Zimski dvorac. Erlih je dodao da su menjše- vička i eserovska frakcija u Izvršnom komitetu Sveruskog sovjeta seljačkih deputata odlučile da se pridruže delegatima Dume u znak protesta zbog upotrebe sile protiv Privremene vlade i pozvao sve delegate na Kongresu „koji ne žele krvoproliće" da uzmu učešća u tom maršu. Na to su menjševici, eseri, bundovci i članovi „frontovske grupe" ustali sa svojih mesta i izašli iz sale, praćeni povicima „Dezerteri!", „Lakeji buržoazije!" i „Dobro je što ćemo vas se otarasiti!".

Uskoro posle odlaska glavnog bloka menjševika i esera, Martov, kome je još glavna briga bila da omogući postizanje mirnog sporazuma između umerenih socijahsta i radikalne levice, zatražio je reč da bi podneo rezoluciju u ime menjše- vika-internacionalista. U njegovoj rezoluciji boljševicima se prebacivalo što su organizovali državni udar pre otvaranja Kongresa i pozivalo se na obrazovanje široko zasnovane demokratske vlade koja bi zamenila Privremenu vladu. Jedan deo te rezolucije je glasio:

Uviđajući da ovaj državni udar može dovesti do krvoprolića, građanskog rata i pobede kontrarevolucije ... [i] da bi jedini izlaz iz ovog stanja pomoću kojeg bi se moglo izbeći izbijanje građanskog rata mogao biti sporazum između ustaničkih elemenata i ostalih demokratskih organizacija o obrazovanju demokratske vlade koju priznaje cela revolucionarna demokratija i kojoj Privremena vlada može bezbolno predati vlast, frakcija menjševika [internacionalista] predlaže Kongresu da donese rezoluciju o potrebi mirnog rešenja sadašnje krize obrazovanjem svedemo- kratske vlade... da imenuje delegaciju koja će po-vesti pregovore s drugim demokratskim organima i svim socijalističkim partijama [i] da obustavi svoj rad dok se ne obelodane rezultati napora te dele-

330

Lako je shvatiti da bi s Lenjinove tačke gledišta prihvatanje Martovljeve rezolucije značilo pravu propast; s druge strane, odlazak umerenjaka pružio je priliku koja se sada mogla iskoristiti da se produbi razlaz s njima. Uskoro pošto se Martov vratio na svoje mesto, delegati na Kongresu su iznenada ustali i počeli da kliču, oduševljeno pozdravljajući ulazak boljševičke frakcije Gradske dume, čiji su članovi, probivši se u prepunu dvoranu, izjavili da su došli „da tri- jumfuju ili poginu sa Sveruskim kongresom!". Zatim je Trocki, koga su svi priznavali za najrečitijeg boljševičkog govornika, izašao za govornicu da izjavi:

Ustanak narodnih masa ne traži nikakvo opravdanje. Ovo što se desilo je ustanak, a ne zavera. Mi smo učvrstili revolucionarnu snagu petrogradskih radnika i vojnika. Mi smo otvoreno kovali volju masa za ustanak, a ne za zaveru. Narodne mase su sledile našu zastavu i naš ustanak je odneo pobedu. A sada nam se kaže: Odreknite se svoje pobede, činite ustupke, pravite kompromise. S kime? Ja pitam: S kim to mi treba da pravimo kompromis? S onim bednim grupama koje su nas napustile ili koje podnose ovaj predlog? Ali mi smo ih najzad prozreli. Niko u Rusiji nije više uz njih. Očekuje se da se postigne kompromis, kao između dve ravnopravne strane, s milionima radnika i seljaka predstavljenih na ovom Kongresu, koje su oni spremni da prodaju, ni prvi ni poslednji put, kako buržoazija nađe za shodno. Ne, ovde nije mogućan nikakav sporazum. Onima koji su nas napustili i onima koji nam govore da to učinimo moramo reći: Vi ste bedni bankroti, vaša je uloga odigrana; idite kuda vam je i mesto: na smetlište istorije!

Usred gromkog pljeska, Martov je povikao, upozoravajući: „Mi ćemo onda otići!" A Trocki je, ne prekidajući, pročitao rezoluciju u kojoj se odlazak menjševiokih i eserovskih delegata s Kongresa osuđivao kao „slab i izdajnički pokušaj da se razbije legalno konstituisani sveruski predstavnički skup radničkih i seljačkih masa upravo u trenutku kada njegova avangarda, s oružjem u ruci, brani Kongres i revoluciju od nasrtaja kontrarevolucije". U rezoluciji se zatim izražavala podrška ustanku protiv Privremene vlade i zaključivalo: „Od-lazak sporazumaša ne slabi sovjete. Ukoliko oslobađa radnič-ku i seljačku revoluciju od kontrarevolucionarnih uticaja, on ih i jača. Pošto je saslušao deklaracije esera i menjševika, Drugi sveruski kongres nastavlja svoj rad, čiji su ciljevi pred-određeni voljom radnog naroda i njegovim ustankom od 24. i 25. oktobra. Dole sporazumaši! Dole buržoaske sluge! 2iveo pobedonosni ustanak vojnika, radnika i seljaka!"54

Ta oštra osuda menjševika i esera i bezrezervna podrška oružanom ustanku u Petrogradu bile su, razume se, isto toliko neprihvatljive za leve menjševike, leve esere i umerene boljševike koliko i Martovljeva rezolucija za lenjiniste. U re-feratu na Prvom kongresu levih esera u novembru, kada su ti događaji još bili vrlo sveži u sećanju, Kamkov je pokušao da objasni stav levih esera u tom trenutku kada se jaz koji je delio ruske socijaliste produbljivao, kada je uprkos protivljenju levih esera Vojno-revolucionarni komitet bio pretvoren u ustanički organ i zbacio Privremenu vladu i kada su umereni socijalisti osudili takav razvoj stvari i počeli da mu se suprotstavljaju:

Kao politički vođi u trenutku od presudnog istorijskog značaja za sudbinu ne samo ruske nego i svetske revolucije, mi smo se ponajmanje mogli baviti moralisanjem. Kao ljudi kojima je stalo do odbrane revolucije, morali smo se pre svega zapitati šta ćemo činiti danas, kada je ustanak postao stvarnost ... i bilo nam je jasno da je revolucionarnoj partiji u toj fazi ruske revolucije... mesto uz revoluciju ... Odlučili smo ne samo da ostanemo u Smoljnom nego i da odigramo što vidniju ulogu... Verovali smo da treba da usmerimo sve svoje snage na obrazovanje nove vlade, vlade koju bi podržala cela revolucionarna demokratija ili bar njena većina. Uprkos neprijateljstvu izazvanom ustankom u Petrogradu, a znajući da desnica obuhvata i veliku masu poštenih revolucionara, koji jednostavno ne shvataju rusku revoluciju, smatrali smo se dužnim da ne pogoršavamo dalje odnose u okviru demokratije... Smatrali smo da je naš zadatak, zadatak levih esera, da obnovimo pokidane spone koje ujedinjuju dva fronta ruske demokratije... Bili smo uvereni da će oni [umerenjaci] posle izvesnog kolebanja prihvatiti platformu koja nije platforma bilo koje pojedinačne frakcije ili partije, nego program istorije, i da će u krajnjoj liniji učestvovati u obrazovanju nove vlade.55

Na zasedanju Drugog kongresa sovjeta u noći 25—26. oktobra prolomili su se glasni usklici kada je Kamkov stao za govornicu posle Trockog i dao gromku izjavu: „Desni eseri su napustili Kongres, ali smo ostali mi, levi eseri." Pošto se pljesak stišao, međutim, Kamkov se taktično ali odlučno su-protstavio kursu Trockog, tvrdeći oa nije vreme za korak koji Trocki predlaže, „jer kontrarevolucionarna nastojanja i dalje traju". On je dodao da boljševici nemaju podršku seljaka, „pešadije revolucije, bez koje bi revolucija bila uništena".56

Imajući to u vidu, on se zalagao da se „levica ne izoluje od umerenih demokratskih elemenata, nego da, naprotiv, teži sporazumu s njima".

Nije možda bez značaja što je umereniji Lunačarski, a ne Trocki, uzeo reč da odgovori Kamkovu:

Teški zadaci su nam pali u deo, o tome nema sumnje. Za uspešno izvršenje tih zadataka potrebno je jedinstvo svih stvarno revolucionarnih elemenata demokratije. Zamerke koje nam Kamkov upućuje su neosnovane. Da smo otvarajući ovo zasedanje mi prvi preduzeli bilo kakve korake da odbacimo ili odstranimo druge elemente, Kamkov bi bio u pravu. Ali svi smo jednoglasno usvojili Martovljev predlog da razmotrimo mirne puteve za rešavanje kriza I bili smo preplavljeni bujicom deklaracija. Protiv nas je bio poveden sistematski napad... I ne saslušavši nas, ne potrudivši se čak ni tla diskutuju o vlastitom predlogu, oni [menjševici i eseri] su odmah pokušali da se ograde od n a s . . . U našoj rezoluciji samo smo hteli da kažemo, precizno, pošteno i otvoreno, da ćemo uprkos njihovom izdajstvu istrajati u svojim naporima, da ćemo povesti proletarijat i vojsku u borbu i pobedu.57

Raspra o suštinski različitim pogledima Martova i Trockog otegla se do duboko u noć. Najzad je jedan predstavnik levih esera zatražio prekid radi dogovora u okviru frakcija, zapretivši da će levi eseri odmah napustiti Kongres ako se ne da pauza. Zahtev je stavljen na glasanje i usvojen u 2.40 ujutro, s tim što je Kamenjev upozorio učesnike da će Kongres nastaviti rad pola časa kasnije.58

332

Do tog vremena marš delegata Gradske dume u Zimski dvorac završio se potpunim neuspehom. Oko ponoći delegati Dume, članovi Izvršnog komiteta seljačkih sovjeta i delegati Kongresa koji su upravo bih napustili Smoljni (ukupno oko trista ljudi) okupili su se ispred zdanja Dume na Nevskom prospektu, gde je sada počela da sipi hladna kiša. Na čelu sa Šrajderom i Prokopovičem (koji je u jednoj ruci nosio kišobran, a u drugoj fenjer), idući po četvoro u redu i pevajući „Marseljezu", naoružana samo paketima s hlebom i kobasica-ma „za ministre", šarena povorka je pošla u pravcu Admirali-teta. Ni ceo blok dalje, na Kazanskom trgu, delegaciju je zaus-tavio jedan odred mornara i sprečio je da produži. Džon Rid, koji se našao u blizini, opisao je taj prizor:

. . . Upravo kod Jekaterinskog kanala bio je pod snažnom svetiljkom postavljen kordon naoružanih mornara preko Nevskog prospekta, koji je preprečio put povorci u redovima od po četvoro. Bilo ih je trista do četiri stotine, muškaraca u redengo- tima, bogato odevenih žena, oficira... a na čelu su bili stari sedobradi Šrajder, gradonačelnik Petrograda, i Prokopovič, ministar snabdevanja u Privremenoj vladi, koji je tog jutra bio uhapšen, pa pušten na slobodu. Ugledao sam Malkina, reportera Ruskih dnevnih novosti. „Idem da umrem u Zimskom dvorcu", doviknuo je veselo. Povorka je stajala u mestu, ali je s njenog čela dopirala glasna prepirka. Srajder i Prokopovič su vikali na krupnog mornara koji je izgleda bio zapovednik odreda. „Zahtevamo da pro- đemo!"... „Ne možemo vas pustiti da prođete" [odgovorio je mornar] ... Prišao je jedan drugi mornar, žestoko naljućen. „Izudaraćemo vas", izderao se on. ,,A ako treba i streljaćemo vas. Idite sada kući i ostavite nas na miru!"

Na to se začula velika graja i povici gneva i negodovanja. Prokopovič se popeo na neki sanduk, pa je, mašući kišobranom, održao govor:

„Drugovi i građani!", rekao je on. „Protiv nas se primenjuje sila! Ne možemo dopustiti da ruke ovih neupućenih ljudi proliju našu nevinu k r v ! . . . Vratimo se u Dumu i razmotrimo najbolji način za spasavanje zemlje i revolucije!"

Na to se povorka okrenula i u dostojanstvenom ćutanju vratila uz Nevski prospekt, stalno u koloni od po četvoro u redu.59

Ponoć je već bila davno prošla i položaj kabineta u Zimskom dvorcu je postajao sve beznadežniji iz minuta u minut. Neki deiovi istočnog krila bili su u ovo vreme već gotovo potpuno nezaštićeni zbog stalnog osipanja lojalistič- kih snaga. Kroz prozore u tom delu zgrade ustanici su u sve većem broju nadirali u dvorac. U svojoj prostoriji za sastanke ministri su sada sedeli bezvoljno u foteljama ili su se, kao Maljantovič, ispružili po divanima u očekivanju kraja. Konovalov je, pušeći cigaretu za cigaretom, nervozno šetao po sobi, izlazeći s vremena na vreme u susednu prostoriju da se posluži jedinim telefonom koji je još radio. Ministri su mogli da čuju povike, prigušene eksplozije i puščanu i mitraljesku paljbu dok su oficiri i kadeti koji su ostali lojalni bezuspešno pokušavali da odbiju revolucionarne snage. Najveći strah su osetih kada je u sobi iznad njihove eksplodirala topovska granata s Petropavlovske tvrđave i, nešto kasnije, kada su dve ručne bombe koje su bacili mornari s jedne gornje galerije

eksplodirale u dvorani na donjem spratu. Dvojicu kadeta ranjenih tom prihkom doneli su Kiškinu da im ukaže prvu pomoć.

Svaki čas navraćao je Palčinski da pokuša da umiri mi-nistre, uveravajući ih svaki put da se ustanici koji se uvlače u zgradu hapse i da je situacija još pod kontrolom. Maljantovič je opisao jedan od tih trenutaka: „Oko jedan čas po ponoći, ili možda kasnije, saznali smo da je povorka iz Dume krenula. Obavestili smo stražare ... Ponovo buka ... Do tada smo se bili navikli na nju. Najverovatnije boljševici su još jedanput provalili u dvorac i, razume se, bili ponovo razoružani ... Palčinski je ušao. Razume se, stvar je bila u tome. Ponovo su bez otpora dopustili da ih razoružaju. Opet ih je bilo mnogo ... Koliko ih je u dvorcu? Ko zapravo sada drži dvorac: mi ili boljševici?"60

Protivno svim prikazima napisanim u Sovjetskom Savezu, Zimski dvorac nije bio zauzet na juriš. Sam Antonov je kasnije pričao da je kasno uveče „napad na dvorac dobio potpuno neorganizovan karakter ... Najzad, kada smo utvrdili da nije ostalo mnogo kadeta, Čudnovski i ja smo poveli napadače u dvorac. U to vreme kadeti više nisu pružah nikakav otpor".81

To je moralo biti nešto pre dva časa ujutro, jer je u to vreme Konovalov telefonirao gradonačelniku Srajderu i izvestio ga: „Vojno-revolucionarni komitet je provalio u zgradu .. . Sve što imamo jeste mali odred kadeta ... Nalazimo se pred hapšenjem." Nekoliko trenutaka kasnije, kada je Srajder pozvao Zimski dvorac, jedan grub glas je odgovorio: „Šta hoćete? Odakle zovete?" — na šta je Srajder odgovorio: „Pozivam iz gradske uprave; šta se tamo dešava?" „Ja sam stražar", odgovorio je nepoznati glas na drugoj strani. „Ovde se ništa ne dešava."62

U trenucima između ta dva razgovora buka oko sobe u kojoj se nalazila Privremena vlada postala je iznenada zlo- slutnija. „Naglo se začula neka graja koja je počela da na- vire, širi se i približava", sećao se Maljantovič. „Različiti zvuči u njoj su se slili u jedan talas i odjednom se oglasilo nešto neobično, različito od prethodnih zvukova, nešto konačno. Odmah je bilo jasno da je to kraj ... Oni koji su sedeli ili ležali skočili su na noge i zgrabili kapute. Buka se brzo podizala i njen talas se dovalja da nas. . . Sve se to zbilo u roku od nekoliko minuta. Sa ulaza u sobu naših stražara dopreše oštri, uzbuđeni povici mnoštva glasova, poneki pucanj, topot nogu, komešanje, dok se sve nije stopilo u pravi haos zvukova i sve veću zbrku."63

Maljantovič dodaje da je čak i tada mala grupa kadeta pred prostorijom u kojoj su sedeli ministri bila spremna da nastavi da pruža otpor; međutim, sada je svakome bilo jasno da je „odbrana nekorisna, a žrtve besciljne" — da je čas za predaju najzad došao. Kiškin je naredio komandantu straže da izvesti o spremnosti vlade da se preda. Zatim su ministri, tupo gledajući, posedali oko stola; u to se vrata naglo otvo- riše i, po Maljantovičevim rečima, ,,u sobu ulete jedan čove- čuljak, slično iverku koji je izbacio talas, pod pritiskom gomile koja je provalila i odmah se raširila, kao voda, ispunjavajući sve uglove sobe". Taj čovečuljak je bio Antonov. „Privremena vlada je ovde — šta hoćete?" upitao je Konovalov. „Vi ste svi uhapšeni", odgovorio je Antonov, a Cudnovski je počeo da

334

zapisuje imena prisutnih funkcionera i da priprema zvaničan protokol. Kada su shvatili da Kerenski, plen koji su najviše priželjkivali, nije u sobi, napadači su počeli da besne. „Izbođite bajonetima smesta sve kučkine sinove!", zaurlao je neko. Maljantovič je zapisao da je Antonov nekako uspeo da spreči linčovanje kabineta, izjavljujući odlučno: „Članovi kabineta su uhapšeni. Oni će biti zatvoreni u Petro- pavlovsku tvrđavu. Neću dopustiti da se nad njima izvrši nikakvo nasilje."64

Ministre je kroz Zimski dvorac i preko Dvorskog trga sprovela odabrana pratnja naoružanih mornara i crvenogardejaca, za kojom je išla gomila ljudi koji su psovah, izrugivali se i mahah pesnicama. Pošto nije bilo slobodnih automobila, oni su bili prinuđeni da odu pešice do mesta gde će biti zatvo-reni. Kada je povorka prišla Trojičkom mostu, gomila koja je okruživala ministre ponovo je počela nasrtati i zahtevati da im se odrubi glava i da se bace u Nevu. Ovoga puta članove vlade je izgleda spasla nasumična mitraljeska paljba iz jednog automobila koji je prilazio. Na zvuke pucnjeva, mitraljesci u Petropavlovskoj tvrđavi, verujući da su napadnuti, odgovorili su vatrom. Ministri, pratioci i posmatrači su se razbežali u potrazi za skloništem. U pometnji koja je usle- dila, zatvorenike su žurno preveh preko mosta u bezbednost tvrđave.65

Ministri su bili uvedeni u jednu malu klupsku prostoriju garnizona, osvetljenu samo jednom dimljenom kerozinskom svetiljkom. U prednjem delu te prostorije zatekli su Antono- va kako sedi za jednim malim stolom i dovršava protokol koji je Čudnovski bio počeo da priprema u Zimskom dvorcu. Antonov je glasno pročitao taj dokument, prozivajući uhapšene funkcionere i pozivajući svakoga od njih da ga pot-piše. Zatim su ministri bih odvedeni u memljive ćelije u drevnom Bastionu Trubecki, nedaleko od mesta u kome su se još od februara nalazili utamničeni bivši caristički funkcioneri. Uz put je Konovalov iznenada shvatio da je ostao bez cigareta. Posle izvesnog ustručavanja, on je zatražio cigaretu od mornara koji ga je pratio i laknulo mu je kada mu je mornar ne samo ponudio svoju krdžu i hartiju nego mu je, videći da ovaj ne zna šta da počne s time, i zavio cigaretu.68

Neposredno pre nego što će se vrata njegove ćelije zalupiti, Nikitin je napipao u svom džepu zaboravljeni telegram od Ukrajinske rade (Skupštine) Ministarstvu unutrašnjih dela. Predajući ga Antonovu, on je suvo primetio: „Ovo sam primio juče — sada je to vaš problem."67

U Međuvremenu, u Smoljnom, Kongres sovjeta je nasta-vio rad. Da ironija bude veća, Kamenjevu, koji se mesec i po dana iz sve snage borio protiv ustanka, palo je u deo da objavi smrt Privremene vlade. „Revolucionarni garnizon je zarobio vođe kontrarevolucije ušančene u Zimskom dvorcu", jedva je uspeo da izgovori pre nego što se sala pretvorila u pravi pandemonijurrr. Kamenjev je zatim pročitao spisak bivših funkcionera koji su se sada nalazili u zatvoru — pri pomenu Tereščenka, imena koje je bilo postalo sinonim za produžavanje omraženog rata, ponovo su se salom prolomili glasni poklici i pljesak.

Kao u želji da uveri Kongres da revoluciji ne preti nikakva neposredna opasnost, Kamenjev je objavio i da je Treći biciklistički bataljon, koji je Kerenski bio pozvao s fronta u Petrograd, prešao na stranu revolucije. Uskoro posle tih ohrabrujućih vesti, komesar Vojno-revolucionarnog komiteta iz garnizona u Carskom Selu pohitao je za govornicu da objavi da su trupe koje se tamo nalaze obećale da će štititi prilaze Petrogradu. „Saznavši za približavanje biciklista s fronta", izvestio je on, „mi smo se pripremili da ih odbijemo, ali naša zabrinutost je bila neosnovana jer se pokazalo da među drugovima biciklistima nema neprijatelja Sveruskog kongresa (u zapisniku se kaže da je ta napomena izazvala još jedan dug i oduševljen aplauz). Kada smo im poslali svoje komesare, videli smo da i oni žele prenošenje sve vlasti na sovjete, neodložnu predaju zemlje seljacima i uspostavljanje radničke kontrole nad industrijom".68

Odmah posle izveštaja komesara iz garnizona u Carskom Selu, reč je zatražio jedan predstavnik samog Trećeg biciklis-tičkog bataljona. On je ovako objasnio stav svoje jedinice:

Sve donedavno mi smo služili na Jugozapadnom frontu. Ali pre nekoliko dana, po primitku naređenja preko telefonograma, prebačeni smo na sever. U tele- fonogramu je bilo naznačeno da nas premeštaju da bismo branili Petrograd, ali od koga — to nam nije bilo poznato. Mi smo išli na narod vezanih očiju; » nismo znali kuda nas šalju, ali smo imali izvesnupredstavu o tome šta se sprema. Uz put su nas mučila pitanja: Kuda? Zašto? Na stanici Peredolska održali smo kratak sastanak zajedno s Petim biciklističkim bataljonom da bismo stekli jasniji uvid u situaciju. Na tom sastanku se pokazalo da se niko među biciklistima ne bi saglasio s time da pođe na braću i prolije njihovu krv. I odlučili smo da ne-ćemo slušati Privremenu vladu. Oni su, kazali smo mi, ljudi koji ne žele da brane naše interese, nego nas šalju protiv naše braće. Ja vam konkretno izjavljujem: Ne, mi nećemo dati vlast vladi na čijem čelu stoje buržuji i spahije!

Nešto kasnije Krilenko, koji je obavestio Kongres o naj-novijim izveštajima sa Severnog fronta, takođe je potvrdio da vojnici s fronta nisu voljni da brane Privremenu vladu. On je rekao da je tamo obrazovan jedan vojno-revolucionarni komitet radi onemogućavanja pokušaja da se u prestonicu pošalju vojne snage koje podržavaju staru vladu. Krilenko je objavio i da je general Čeremisov već priznao vlast tog komiteta, da je Vojtinski, komesar Kerenskog na Severnom frontu, podneo ostavku, i da se delegacije iz jedinica koje se već kreću prema prestonici javljaju jedna za drugom Vojno- -revolucionarnom komitetu da izraze svoju solidarnost s petro-gradskim garnizonom.89

U tom času su, izgleda, bar neki pripadnici frakcije menj- ševika-internacionalista ponovo ušli u salu, a njihov pred-stavnik Kapelinski ponovio je Martovljev predlog da se rad Kongresa prekine dok jedna delegacija ne ispita stav svih socijalističkih organizacija prema obrazovanju jedne repre-zentativne demokratske vlade. Neće proći mnogo vremena, a mnogi delegati koji su sada ih ignorisali Kapelinskog ili su mu upućivah izraze negodovanja ponovo će se zaintereso- vati za sporazum s umerenim grupama. Ah u ovom trenutku, u svom

336

prvom oduševljenju zbog na izgled bezbolnog trijumfa nad režimom Kerenskog, oni nisu uopšte bih raspoloženi za to. Kamenjev je bez mnogo okolišenja odbacio predlog Kapelinskog, tvrdeći da umereni socijalisti mogu samo sebe kriviti što Martovljev predlog da se pokuša naći miran put

za rešenje krize nije bio sproveden u delo. Istovremeno, on je predložio da se odloži glasanje o rezoluciji Trockog u ko-joj su se osuđivali menjševici i eseri, ostavljajući tako deli-mično otvorena vrata za ponovno uspostavljanje odnosa s njima.

Pošto su menjševici-internacionalisti ponovo napustili sa-lu, reč je zatražio Lunačarski i predložio da Kongres odmah usvoji manifest „Svim radnicima, vojnicima i seljacima", koji je napisao Lenjin i u kome se izražavala saglasnost s petrogradskim ustankom, proglašavalo prenošenje vrhovne poli-tičke vlasti u ruke Kongresa i lokalnih sovjeta u svim delovima Rusije i u najopštijim crtama iznosio neposredni program novog sovjetskog režima. Taj istorijski proglas, u krajnjoj liniji izvor sovjetske pohtičke vlasti, glasio je:

Svim radnicima, vojnicima i seljacima:Drugi sveruski kongres sovjeta radničkih i vojničkih

deputata je otvoren. On predstavlja veliku većinu sovjeta, uključujući i veći broj deputata seljačkih sovjeta. Prava Centralnog izvršnog komiteta sporazumaša su okončana.

Oslanjajući se na volju ogromne većine radnika, vojnika i seljaka, oslanjajući se na pobedonosni ustanak radnika i garnizona izvršen u Petrogradu, Kongres uzima vlast u svoje ruke.

Privremena vlada je svrgnuta i većina njenih članova je uhapšena.

Sovjetska vlast će odmah predložiti demokratski mir svim narodima i neodložno sklapanje primirja na svim frontovima. Ona će obezbediti prenošenje bez naknade sve zemlje — spahijske, carske i manastirske — na seljačke komitete; ona će braniti prava vojnika, uključujući i potpunu demokratizaciju armije; ona će uspostaviti radničku kontrolu nad industrijom; ona će obezbediti sazivanje Ustavotvorne skupštine na zakazani dan; ona će snabdeti gradove hlebom i sela najnužnijim artiklima; i ona će osigurati svim nacionalnostima koje žive u Rusiji pravo na samoopredeljenje.

Kongres odlučuje da se sva lokalna vlast prenese na sovjete radničkih, vojničkih i seljačkih deputata, kojima se stavlja u zadatak zavođenje revolucionarnog pokreta.

Kongres poziva vojnike u rovovima da budu budni i postojani. Kongres sovjeta je uveren da će revolucionarna armija umeti da brani revoluciju od svih imperijalističkih nasrtaja dok nova vlada ne zaključi demokratski mir, koji predlaže neposredno svim državama.

Nova vlada će preduzeti sve mere da snabde revolucionarnu vojsku svim potrebama sprovođenjem odlučne politike rekviriranja od posedničkih klasa i

24 369

njihovog oporezivanja. Preduzeće se mere da se poboljša položaj vojničkih porodica.

Kornilovci — Kerenski, Kaledin i drugi — pokušavaju da povedu vojnike na Petrograd. Nekoliko pukova koje je Kerenski obmanuo već se pridružilo ustanicima.

Vojnici! Oduprite se Kerenskom, koji je korni- lovac. Budite na oprezu!

Zelezničari! Zaustavite sve ešalone koje Kerenski šalje na Petrograd!

Vojnici, radnici, službenici! Sudbina revolucije i demokratskog mira je u vašim rukama!

Zivela revolucija!

Sveruski kongres sovjeta radničkih i vojničkih deputata Delegati iz seljačkih sovjeta70

Čitanje tog istorijskog manifesta stalno je prekidano tala- sima oduševljenih poklika. Pošto je Lunačarski završio čitanje i pošto je bio uspostavljen kakav-takav red, Kamkov je izjavio da će levi eseri s jednom malom izmenom podržati njegovo usvajanje. Ta izmena je bila odmah prihvaćena. Jedan predstavnik malobrojne frakcije menjševika-ujedinje- nih internacionalista izjavio je da će i on glasati za proglas ako se unese izmena kojom se predviđa neodložno obrazovanje vlade zasnovane na najširim elementima stanovništva; kada se, međutim, preko tog predloga prešlo, on je izjavio da će se njegovi sledbenici uzdržati. Najzad, u 5 časova ujutro 26. oktobra, manifest kojim se ozakonjavalo obrazovanje revolucionarne vlade bio je stavljen na glasanje i usvojen ogromnom većinom, sa samo dva glasa protiv i dvanaest uz- držanih. Svitalo je maglovito sivo jutro, tipično za Petrograd u poznu jesen, kada su se delegati na Kongresu počeli razilaziti iz Smoljnog. Na spratu, iscrpeni vođi Vojno-revolucio- narog komiteta ispružili su se po podu svog pretrpanog komandnog mesta da malo odspavaju — mnogi od njih prvi put posle nekoliko dana. Lenjin je otišao u susedni stan Bon- ča-Brujeviča da se odmori i da pripremi nacrt dekreta o zemlji, koji je trebalo da bude podnet na sledećem zasedanju Kongresa. Boljševici su došli na vlast u Petrogradu i započela je nova era u istoriji Rusije i sveta.

EPILOG

Dvadeset petog oktobra oko 9 časova uveče, nekoliko ča-sova pre nego što je Vojno-revolucionarni komitet zauzeo Zimski dvorac, Kerenski je stigao u glavni štab Severnog fronta u Pskovu, 175 milja od Petrograda. Pre toga, Pskovski sovjet je doneo odluku kojom se zabranjivalo upućivanje od-reda s fronta u Petrograd radi odbrane Privremene vlade; kao što će Krilenko uskoro izvestiti zadovoljne delegate Drugog kongresa sovjeta, jedan vojno-revolucionarni komitet koji je obrazovao Pskovski sovjet preuzeo je nadzor nad lokalnim komunikacijama i prevoznim sredstvima i počeo da prati ak-cije visoke vojne komande. Zapovednik Severnog fronta ge-neral Čeremisov, uviđajući da je u postojećim okolnostima bespredmetno suprotstavljati se vojnicima i svestan beznadež- nog položaja Privremene vlade, sada je opozvao

sva ranija uputstva kojima se davalo ovlašćenje za odašiljanje pojačanja s fronta u Petrograd. Osim toga, naredio je i da se zaustave jedinice koje su se već nalazile na putu za prestonicu. Kada je Kerenski stigao, Čeremisov ga je upozorio da ne može jamčiti za ličnu bezbednost predsednika vlade i saveto- vao mu da odmah ode iz Pskova.1

Kasnije te noći, Kerenski, još u Pskovu, sastao se s gene-ralom Pjotrom Krasnovom, naslednikom pokojnog generala Krimova na položaju zapovednika Trećeg korpusa, prihčno velike vojne formacije koju je general Kornilov krajem avgusta bio uputio na Petrograd i odredio da izvrši okupaciju prestonice. Krasnov, arhireakcionar po svojim pohtičkim na-zorima, nije se slagao s Ceremisovljevom odlukom da zaustavi prebacivanje vojnika s fronta u Petrograd i bio je spreman da pokuša da mobilise vlastite kozake za umirivanje prestonice. U ovo vreme, međutim, pripadnici Trećeg korpusa bili su raštrkani na području od nekohko stotina milja

24*

371i u celini posmatrano nisu bili ništa više raspoloženi da podrže Privremenu vladu nego većina drugih vojnika na Sever- nom frontu. Otuda su snage koje je Krasnov uspeo da prikupi za pomoć Kerenskom bile oskudne i sastojale su se od dvanaest i po kozačkih eskadrona od po sedamdeset ljudi, nešto lake artiljerije, jednog blindiranog voza i jednih oklopnih kola. Dvadeset sedmog oktobra ujutro te jedinice su zauzele Gatčinu, gde je Kerenski obrazovao glavni stan; trupe su se tu kraće vreme zadržale, u uzaludnoj nadi da će dobiti pojačanja, i počele se pripremati da u skoroj budućnosti povedu napad na prestonicu.2

U međuvremenu u Petrogradu je Drugi kongres sovjeta odobrio Lenjinove dekrete o miru i o zemlji. Dekret o miru je obećavao ukidanje tajne diplomatije i predlagao da se bez odlaganja povedu pregovori za obezbeđenje demokratskog mira „bez aneksija i bez odšteta". Dekretom o zemlji, koji je preuzimao bitne tačke iz popularnog agrarnog programa levih esera, ukidala se privatna svojina na zemlju i predviđalo prenošenje svih privatnih i crkvenih poseda na zemljišne ko-mitete i sovjete seljačkih deputata kako bi se razdelila se-ljacima prema potrebama. Pre nego što su se razišli u rano jutro 27. oktobra, deputati su izabrali i nov Centralni izvršni komitet, koji su sačinjavali Kamenjev, kao predsedavajući, šezdeset dva boljševika, dvadeset devet levih esera, šest menj- ševika-internacionalista i četiri predstavnika manjih levičarskih grupa. Kongres se takođe složio s imenovanjima u privremenu vladu. Članovi te nove, u početku isključivo boljševičke vlade,3 zvanično nazvane Savet (sovjet) narodnih komesara, bili su Lenjin (predsednik), Trocki (spoljni poslovi), Rikov (unutrašnji poslovi) Miljutin (poljoprivreda), Šljapnikov (rad), Nogin (industrija i trgovina), Lunačarski (prosveta), An- tonov-Ovsejenko, Krilenko i Dibenko (poslovi vojske i mor-narice), Lomov (pravosuđe), Ivan Skvorcov (finansije), Ivan Teodorovič (snabdevanje), Nikolaj Avilov (pošta i telegraf) i Staljin (nacionalnosti). Jedan od prvih akata novih komesara

340

bilo je saopštenje da će se izbori za Ustavotvornu skupštinu održati kako je bilo i predviđeno, 12. novembra.4

Najžešći otpor boljševičkom režimu kristalisao se u po-četku oko takozvanog Sveruskog komiteta za spas otadžbine i revolucije, koji su 26. oktobra obrazovah menjševici i eseri u petrogradskoj Gradskoj dumi. U taj komitet su ušli pred-stavnici Gradske dume, Prezidijuma Pretparlamenta, starog Centralnog izvršnog komiteta, Sveruskog izvršnog komiteta seljačkih sovjeta, menjševičke i eserovske delegacije koje su napustile Drugi kongres sovjeta, sindikata železničkih i poš- tansko-telegrafskih radnika, Centroflota i menjševičkog i eserskog Centralnog komiteta. Prvih dana posle dolaska boljševika na vlast Komitet za spas je pozvao vladine službenike i sve građane da ne priznaju Savet narodnih komesara, tvrdeći da pravo da obrazuje novu Privremenu vladu pripada Komitetu.

Vođi Komiteta za spas su napravili i plan za usklađivanje ustanka u Petrogradu s ulaskom u prestonicu Krasnovljevih kozaka, koji se očekivao svakoga časa. Ali za njihove namere je saznao Vojno-revolucionarni komitet u noći 28. oktobra, pre nego što je Krasnov bio spreman da stupi u napad. Stoga je Komitet za spas bio primoram da već sledećeg jutra započne otvorenu vojnu akciju protiv boljševika. Kadeti iz vojnih učilišta u prestonici zaposeli su petrogradsku telefon-sku centralu, hotel „Astoriju" i državnu banku. Zatim su se počeli pripremati da potisnu boljševike iz Smoljnog. Međutim, od svih vojnih snaga u prestonici, samo su se kadeti pridružili ustanicima, a oni su bili mnogo slabiji od snaga koje je Vojno-revolucionarni komitet za kratko vreme prikupio. Punktovi koje su kadeti zauzeh 29. oktobra ujutro bih su s lakoćom ponovo zaposednuti. Vojna učilišta povezana s ustankom brzo su izolovana, blokirana i, u jednom slučaju, bombardovana iz topova. Do mraka sve vojne škole su kapitulirale i preuranjena pobuna je bila ugušena.5

Prihvatanju isključivo boljševičke vlade obrazovane u noći 26—27. oktobra suprotstavio se Sveruski izvršni komitet sindikata železničkih radnika (Vikžel), u kome su prevlast imali umereni socijalisti. Vikžel je pokušao da posreduje iz-među Vojno-revolucionarnog komiteta i Komiteta za spas i zalagao se za obrazovanje homogene socijalističke vlade u koju bi ušli predstavnici svih socijalističkih grupa, od narodnih socijalista na desnici do boljševika na krajnjoj levici. U nastojanju da ostvari taj cilj, Vikžel je sazvao konferenciju socijalističkih partija za 29. oktobar, zapretivši da će železni- čari širom zemlje napustiti svoja mesta u ponoć 29. oktobra ako njegovi napori da obezbedi primirje između zaraćenih strana i da povede pregovore o obrazovanju šire vlade ostanu bez uspeha.6 Pretnja železničkim štrajkom nije bila za pot- cenjivanje: presecanjem saobraćaja između Petrograda i os-talih delova zemlje i sprečavanjem dovoza hrane u prestoni-cu, Vikžel je mogao dovesti novu vladu u bezizlazan položaj. Delimično zbog toga, boljševici su pristali da učestvuju na konferenciji koju je sazvao Vikžel i koja je počela, kako je i bilo predviđeno, 29. oktobra.7

Vikžel je imao uspeha u organizovanju političkih razgovora na visokom nivou, ah nije mogao da obezbedi prekid vatre. Ključna bitka između Krasnovljevih kozačkih snaga od oko hiljadu ljudi i približno deset puta veće šarene vojske

16.

sastavijene od radničkih odreda, vojnika petrogradskog garnizona i baltičkih mornara, vođena je 30. oktobra na Pulkovskim visovima, severno od Carskog Sela, dvanaest mi-lja od Petrograda. Ta borba, dobro nazvana „Valmi* ruske revolucije",8 bila je neorganizovana, puna pometnji, i krvava, a obe strane su pretrpele teške gubitke. U predvečerje, ofan-ziva Krasnovljevih demoralisanih snaga je bila zaustavljena. Kozaci, kojima je ponestalo municije, našli su se u opasnosti da budu opkoljeni i odsečeni od pozadine. Prinuđeni da se povuku u Gatčinu, kozaci su dva dana kasnije pristali da obustave otpor i da izruče Kerenskog da mu se javno sudi, pod uslovom da im se da amnestija i dopuštenje da se vrate kućama. Upozoren da se kozaci spremaju da kapituliraju, Kerenski je, prerušen u mornarsku uniformu i sa zaštitnim automobilskim naočarima na licu, uspeo da za dlaku izbegne hapšenje i skloni se u ilegalnost.9

Pod stalnim pritiskom Vikžela, čije su apele za sklapanje sporazuma i okončanje građanskog rata ponavljah levi eseri i menjševici-internacionalisti, kao i masovne organizacije u prestonici — Petrogradski sovjet sindikata, Centralni sovjet fabričko-zavodskih komiteta i neki rejonski sovjeti — diskusija o obrazovanju široke socijalističke vlade otegla se nekoliko dana. Na početku tih razgovora predstavnici menjševič- kog i eserovskog Centralnog komiteta bili su više zainteresovani za to da mobilišu vojnu podršku i poraze boljševike nego da postignu sporazum s njima.10 Kada se pokazalo da su neosnovana nadanja da će boljševici biti lako svrgnuti, vođi umerenih socijalista su pokazali nešto više volje da uđu u koalicioni kabinet s boljševicima. Međutim, oni su i dalje od-bijah da učestvuju u radu kabineta u koji bi ušli Lenjin ili Trocki. Pored toga, umereni socijalisti su insistirah na nizu zaštitnih mera čiji je cilj bio da obezbedi da nijedna buduća vlada ne bude pod dominantnim uticajem boljševika.11

Između 29. i 31. oktobra, kada se činilo da Krasnov- ljeve snage mogu zauzeti prestonicu i kada je novi režim nailazio na velike teškoće u učvršćivanju svoje vlasti u Mos-kvi, izgledalo je da je boljševičko rukovodstvo spremno da čini znatne ustupke u vezi s tim osnovnim pitanjima.12 Tokom tog perioda Lenjin i Trocki, prezauzeti hitnim logističkim i vojnim problemima, nisu prisustvovali ni partijskim sastan-cima na kojima je bio zauziman boljševički stav prema pita-nju vlade, ni zasedanjima Centralnog izvršnog komiteta, niti pak konferenciji Vikžela na kojoj su razmatrani karakter i program nove vlade. U njihovom odsustvu pogledi Kamenje- va, Zinovjeva, Rikova, Miljutina i drugih boljševičkih umerenjaka bili su naročito uticajni. Kamenjev i njegovi drugovi bili su uvereni da jedina nada za odbranu i očuvanje tekovina revolucije i za sazivanje Ustavotvorne skupštine i sklapanje mira u skoroj budućnosti leži u obrazovanju široko zasnovane koalicione vlade, što je bio stav kojeg su se sve vreme pridržavali. Otuda su se oni zalagali da u novi kabinet ne uđu predstavnici posedničkih klasa i da se on obaveže da će sprovoditi opšti politički i društveni program prihvaćen na Drugom kongresu sovjeta.

* (Prim, ured.)

342

Zanimljivo je da su u vreme kada je rukovodstvo Bolj-ševičke partije bilo sklono kompromisu menjševici i eseri is- poljili malo interesovanja za dobre odnose s boljševičkim režimom. Posle Krasnovljevog poraza, kada su umereni soci-jalisti bili spremniji da se sporazumeju s boljševicima, bolj-ševički Centralni komitet je osudio poglede svojih umerenijih članova i zauzeo znatno čvršći stav na pregovorima koje je organizovao Vikžel. To je bilo delimično zbog toga što je neposredna opasnost po opstanak novog režima u Petrogradu bila prošla, a delimično zato što su se Lenjin i Trocki sada vratili u unutrašnje organe Partije, gde su njihovi pogledi odneli prevagu. Predstavnici Partije su dobili uputstva da učestvuju u razgovorima Vikžela samo da bi pokazali neostvarljivost koalicije s umerenim socijalistima i da brzo okončaju razgovore.13

U javnim institucijama, kao što je Centralni izvršni ko-mitet, boljševički umerenjaci su nastavili da vrše pritisak za obrazovanje vlade u kojoj bi bile predstavljene sve socijalis-tičke partije, čak i pošto je umerenjački stav bio odbačen na glasanju u Centralnom komitetu. Doista, 3. novembra Ka-menjev i Zinovjev su dobili saglasnost Centralnog izvršnog komiteta da nastave s naporima za obrazovanje takve vlade.14

Lenjin, koji je desetak dana ranije zahtevao da se Kamenjev i Zinovjev isključe iz Partije zbog toga što javno govore protiv ustanka, bio je ogorčen zbog spremnosti umerenjaka da sabotiraju rad Partije i ponovo dovedu revoluciju u opasnost. Trećeg novembra Lenjin je napisao ultimatum, koji je kasnije potpisalo još devet članova Centralnog komiteta: ili će „opozicija" poštovati partijsku disciplinu i podržavati politiku o kojoj se saglasila većina ili će biti preduzeti koraci da se njeni pripadnici isključe iz Partije.15

Lenjinov ultimatum je bio zvanično podnet 4. novembra, posle čega su Kamenjev, Zinovjev, Rikov, Nogin i Miljutin u znak protesta podneli ostavku na članstvo u Centralnom komitetu. Rikov, Nogin i Miljutin su se povukli, zajedno s Teodorovičem, i iz vlade. Nekohko nedelja kasnije, pošto je diskusija u organizaciji Vikžela pretrpela neuspeh, levi eseri su pristali da uđu u Savet narodnih komesara, pa je nekohko levih esera prihvatilo resore u vladi. Uskoro posle obrazovanja koalicione vlade boljševika i levih esera Kamenjev i njegovi sledbenici su prestali da se otvoreno suprotstavljaju boljševičkom rukovodstvu. Vremenom su svi oni ponovo zau-zeli istaknute položaje u Partiji i vladi.16 Učestvovanje levih esera u Savetu narodnih komesara bilo je kratkotrajno. Sre-dinom marta 1918. oni su podneli ostavku u znak protesta zbog potpisivanja nepovoljnog sporazuma u Brest-Litovsku, kojim je bilo okončano učestvovanje Rusije u prvom svetskom ratu.

Pred sovjetskim režimom ležale su dve i po godine gra-đanskog rata protiv domaćih i stranih antiboljševičkih vojski. Posle te neviđeno ogorčene borbe na život i smrt nastupila je ekonomska i društvena kriza čiji je obim daleko premašio ono kroz šta je Rusija prolazila 1917. godine. Tokom tih teških godina ruski politički i ekonomski život bio je često sputavan postupcima boljševičkog rukovodstva.17 Ti događaji, međutim, pripadaju jednom drugom poglavlju moderne ruske istorije, ništa manje značajnom od ovoga koje mu je prethodilo.

16.

Na osnovno pitanje zašto su boljševici pobedili u borbi za vlast u Petrogradu 1917. godine ne može se dati jednostavan odgovor. Nesumnjivo, iz perspektive od preko pola stoleća jasno se vidi da se koreni suštinskih slabosti kadetske partije i umerenih socijalista, a vitalnosti i uticaja radikalne levice tokom revolucionarnog razdoblja mogu naći u specifičnostima ruskog političkog, društvenog i ekonomskog razvoja u XIX veku i u ranijim periodima. Prvi svetski rat je neminovno imao velikog uticaja na konačni ishod revolucije 1917. godine u Petrogradu. Da se Privremena vlada nije smatrala dužnom da vodi rat do pobede, što je bila politika koja 1917. godine nije uživala nikakvu širu podršku, ona bi svakako bila u stanju da bolje rešava bezbrojne probleme koji su neizbežno pratili slom starog poretka i, naročito, da zadovolji narodne zahteve za hitnim i korenitim reformama.

Ovako se desilo da je jedan od glavnih izvora sve veće snage i autoriteta boljševika 1917. godine bila magnetska privlačnost partijske platforme, kako je bila izražena u pa-rolama „Mir, zemlja i hleb" i „Sva vlast sovjetima". Boljševici su vodili veoma energičnu i vestu kampanju za pridobijanje podrške među petrogradskim fabričkim radnicima, vojnicima i kronštatskim mornarima. Među tim grupama, parola „Sva vlast sovjetima" značila je obrazovanje demokratske, isključivo socijalističke vlade, koja bi predstavljala sve partije i grupe zastupljene u Sovjetu i sprovodila program neodložnog sklapanja mira, delotvornih unutrašnjih reformi i što skorijeg sazivanja Ustavotvorne skupštine. U pozno proleće i leto 1917. godine više činilaca je doprinelo jačanju podrške proklamovanim ciljevima boljševika, a naročito prenošenju vlasti na sovjete. Ekonomski uslovi su se stalno pogoršavali. Pod Privremenom vladom bilo je sve manje iz-gleda za ispunjenje narodnih zahteva za skorim sklapanjem mira i sprovođenjem reformi. Naporedo s time, ostale značaj-ne pohtičke grupe izgubile su podršku zbog svoje povezanosti s vladom i insistiranja na strpljenju i podnošenju žrtava u interesu ratnih napora. Posle Kornilovljeve afere gotovo svi pripadnici nižih slojeva petrogradskog stanovništva su želeli da se koaliciona vlada s kadetima svrgne.

To što su u roku od osam meseci boljševici stekli položaj s koga su mogli da preuzmu vlast bilo je posledica i posebnih napora koje je Partija ulagala da pridobije podršku vojnih jedinica u pozadini i na frontu; izgleda da su samo boljševici shvatili da će u borbi za vlast naoružane snage imati presudan značaj. Što je možda još važnije, boljševički uspeh se u velikoj meri može pripisati i karakteru Partije 1917. godine. Tu nemam na umu samo Lenjinovo smelo i odlučno vodstvo, čiji se ogromni istorijski značaj ne može osporiti, niti boljševičko poslovično, mada jako preuveličano organizaciono jedinstvo i disciplinu. Ja bih pre naglasio srazmerno demokratsku, tolerantnu i decentrahzovanu strukturu i sistem rada Partije, kao i njen suštinski otvoren i masovan karakter — što predstavlja upadljiv kontrast tradicionalnom Lenjinovom modelu.

Kao što smo videli, na svim nivoima boljševičke partijske organizacije bilo je 1917. godine slobodne i žive diskusije i raspravljanja o najvažnijim teorijskim i taktičkim pitanjima. Vođi koji se nisu slagali s većinom bili su slobodni da se bore

344

za svoje mišljenje, a često se dešavalo da u tim borbama izgubi Lenjin. Da bi se shvatio značaj tog tolerisa- nja razlika u mišljenjima i stalnog usaglašavanja stavova dovoljno je setiti se da su tokom cele 1917. godine na mnoge od najvažnijih boljševičkih rezolucija i javnih izjava desni boljševici uticah isto toliko koliko i Lenjin. Pored toga, umereni boljševici — Kamenjev, Zinovjev, Lunačarski i Rjazanov — spadah su u najviđenije ličnosti u ključnim javnim telima kao što su bili sovjeti i sindikati.

Godine 1917. podređena partijska tela, kao. Petrogradski komitet i Vojna organizacija, uživala su znatnu samostalnost i pravo inicijative, a njihovi pogledi i primedbe uzimani su u obzir pri određivanju politike na najvišim nivoima. Što je najvažnije, ta niža tela su mogla da svoju taktiku i apele usklađuju sa svojim posebnim izbornim područjem i promenljivim lokalnim uslovima. U Partiju je bio primljen ogroman broj novih članova, pa su i oni odigrah značajnu ulogu u određivanju karaktera boljševičkih akcija. Među tim pridoš- licama bile su mnoge vodeće ličnosti oktobarske revolucije, između ostalih Trocki, Antonov-Ovsejenko, Lunačarski i Cud- novski. Među njima su bile i desetine hiljada radnika i vojnika iz najnestrpljivijih i najnezadovoljnijih elemenata u fabrikama i u garnizonu, koji nisu znali gotovo ništa o marksizmu i koji se nisu obazirali na partijsku disciplinu. To je prouzrokovalo vrlo velike teškoće u julu, kada su vođi Vojne organizacije i Petrogradskog komiteta, pod pritiskom svojih borbenih glasača, učestvovah u podizanju ustanka i protiv volje Centralnog komiteta. Ali za vreme reakcije koja je nastupila posle julskog ustanka, tokom borbe protiv Kornilova i kasnije tokom oktobarske revolucije, brojne, brižljivo negovane veze boljševika s fabrikama, mesnim radničkim organizacijama i jedinicama petrogradskog garnizona i Baltičke flote predstavljale su značajan izvor izdržljivosti i snage Partije.

Koliko je za uspeh boljševika bio značajan taj dinamični odnos koji je 1917. godine postojao u vrhovima boljševičke hijerarhije, kao i između njega i formalno podređenih ele-menata Partije i masa, pokazalo se odmah posle julskog us-tanka. U to vreme Lenjin je verovao da se Privremena vlada nalazi pod punom kontrolom kontrarevolucionarnih elemena-ta; precenjujući moć vlade da ugrozi levicu, on je, štaviše, bio ubeđen da zbog uticaja menjševika i esera postojeći sovjeti više nemaju nikakvu delotvornost. Stoga je zahtevao da Partija napusti svoju orijentaciju na eventualno mirno pre-nošenje vlasti na sovjete i usmeri pažnju na pripreme za podizanje oružanog ustanka u prvoj prilici. Drugi vođi, od kojih su mnogi bili u vrlo bliskom kontaktu s radnicima i vojnicima ili su radili u Centralnom izvršnom komitetu i Petrogradskom sovjetu, nisu bili za to da se menjševici i eseri potpuno otpišu kao potencijalni saveznici, a sovjeti odbace kao legitimne revolucionarne institucije. Krajem jula Šesti kongres je zvanično povukao parolu „Sva vlast sovjetima", ali ta izmena nije bila prihvaćena na lokalnom nivou. Osim toga, Kongres nije odbacio politiku pridobijanja podrške sovjeta, pa su oni ostali jedno od značajnih žarišta partijske delatnosti tokom celog avgusta.

16.

Pokazalo se da uticaj reakcije u poslejulskim danima nije bio ni izdaleka tako opasan kao što se u prvi mah činilo. Naprotiv, represivne mere koje je vlada preduzela, pro-ganjanje levičarskih vođa i sve očiglednija opasnost od kon-trarevolucije samo su povećali mržnju masa prema režimu Kerenskog i podstakli ih da se čvršće zbiju oko sovjeta u odbrani revolucije. Boljševici su, delujući u saradnji s menj-ševicima i eserima u revolucionarnim komitetima osnovanim pri sovjetima, odigrah vodeću ulogu u brzom porazu Keren-skog. U prestonici je Petrogradski sovjet, izrazito radikalan po sastavu i nazorima, izašao iz iskustva s Kornilovom sa znatno većim uticajem i autoritetom. Uviđajući to, boljševici su početkom septembra formalno vaskrsli svoju glavnu pre- julsku parolu, „Sva vlast sovjetima".

Verovatno najjasniji dokaz značaja i vrednosti srazmerno slobodne i elastične strukture Partije i prilagođavanja njene taktike vladajućem raspoloženju masa potiče iz druge polovine septembra, kada su se partijski vođi u Petrogradu oglušili o preuranjene pozive Lenjina, koji se tada još krio u Finskoj, za neodložno podizanje ustanka. Doduše, 10. oktobra boljševički Centralni komitet, u čijem je radu učestvovao i Lenjin, stavio je „na dnevni red" podizanje oružanog ustanka i preuzimanje vlasti. Ipak, sledećih dana je postajalo sve jasnije da ustanak podignut nezavisno od sovjeta i pre Drugog kongresa sovjeta ne bi dobio podršku petrogradskih masa; da bi se preuzimanju vlasti samo od strane boljševika suprotstavile sve druge veće političke partije, seljaci u unu-trašnjosti i vojnici na frontu, a možda čak i masovne demo-kratske organizacije kao sovjeti i sindikati, kao i da, u svakom slučaju, Partija još nije tehnički spremna za ofanzivu protiv vlade. U tim uslovima taktički oprezniji partijski vođi u Petrogradu, na čelu s Trockim, skovah su strateški plan da koriste organe Petrogradskog sovjeta za preuzimanje vlasti, da napad na vladu prikažu kao operaciju preduzetu u odbrani Sovjeta i da, ako bude bilo mogućno, formalno svrgavanje vlade povežu s radom Drugog kongresa sovjeta.

Koristeći kao izgovor objavljivanje vladine odluke da premesti najveći deo garnizona na front i prikazujući svaku akciju kao meru odbrane od kontrarevolucije, Vojno-revolu-cionarni komitet je od 21—23. oktobra uspostavio kontrolu nad većinom vojnih jedinica stacioniranih u Petrogradu, ra-zoružavši u stvari na taj način Privremenu vladu bez ijednog ispaljenog hica. U odgovoru na to, Kerenski je 24. oktobra rano ujutro preduzeo mere da suzbije levicu. Tek tada, svega nekohko časova pre zakazanog otvaranja Kongresa sovjeta i delimično pod neprekidnim Lenjinovim pritiskom, stvarno je započeo oružani ustanak za koji se Lenjin zalagao više od mesec dana.

Ponekad se tvrdi da je zakasneli ustanak od 24—25. oktobra bio od presudnog istorijskog značaja zato što je, prinudivši glavninu menjševika i esera da se povuku s Drugog kongresa sovjeta, onemogućio da se na Kongresu obrazuje socijalistička koaliciona vlada u kojoj su umereni socijalisti mogli imati jak uticaj. Tako je bio utrt put za obrazovanje sovjetske vlade pod punom vlašću i kontrolom boljševika. Podaci pokazuju da je tako i bilo. Važnije je, međutim, to što je tek posle vladinog neposrednog napada na levicu bilo

346

mogućno podići oružani ustanak kakav je predviđao Lenjin. Jer nije naodmet ponoviti da petrogradske mase nisu dale podršku boljševicima u zbacivanju Privremene vlade zbog toga što su priželjkivale čisto boljševički režim, nego zato što su verovale da su revolucija i Kongres u neposrednoj opasnosti. Činilo se da jedino obrazovanje široko reprezen-tativne, isključivo socijalističke vlade na Kongresu sovjeta — a one su verovale da se boljševici zalažu za to — pruža nadu da neće biti povratka na omražene metode starog režima, da će se izbeći stradanja na frontu, ostvariti bolji životni uslovi i brzo okončati učestvovanje Rusije u ratu.

NAPOMENE

Datumi uz navode iz novina odnose se na 1917. godinu, ukoliko nije drukčije naznačeno. U napomenama su korišćene sledeće skraćenice: KL: Kpacuan jieronuc-b.

PSS: B. II. JlenHH, nuAv.oe codpanue conuuenuit, 55 knjiga, V izd.,(Moskva, 1958—1965) PR: npoAerapcKaa peeoATbv,uu

UVOD

1. Oliver H. Radkey, The Agrarian Foes of Bolshevism (New York, 1958); William G. Rosenberg, Liberals in the Russian Revolution: The Constitutional Democratic Party, 1917—1921 (Princeton, 1974); Ronald G. Suny, The Baku Commune, 1917—1918 (Princeton, 1972); Marc Ferro, La Revolution de 1917: La chute du tsarisme et les origines d'octobre (Paris, 1967); George Katkov, Russia 1917: The February Revolution (New York, 1967); Rex A. Wade, The Russian Search /or Peace: February- October 1917 (Stanford. 1969).

2. William Henry Chamberlain, The Russian Revolution, 1917—1921, 2 knjige (New York, 1935).

3. Posle izbijanja prvog svetskog rata, zvanični naziv ruske prestonice „St. Petersburg", koji je izveden iz nemačkog, preinačen je na brzinu u rusilikovano „Petrograd".

4. S. P. Melgunov, The Bolshevik Seizure of Power (Santa Barbara, 1972). To je prevod izmenjenog 1 skraćenog teksta knjige Kax ćojvbute- BUKU 3axearujiu ejiacrb (Pariz, 1953) od istog pisca.

5. Robert V. Daniels, Red October (New York, 1967).6. Lenjin je svoje poglede na zadatke i organizaciju Ruske socijaldemokratske

radničke partije izložio u članku „Sta da se radi?", napisanom 1902. godine. Lenjin, PSS, knj. VI, str. 3—192.

7. Isto, knj. XXVII, str. 299—426. Značajniji Lenjinovi radovi navođeni ovde mogu se naći u prevodu na engleski u Robert C. Tucker, The Lenin Anthology (New York, 1975).

8. Lenjin, PSS, knj. XXXI, str. 1—74. U vezi s time videti B. M. CTapijeB, OnepKU no ucropuu nerpotpadcKoU Kpacuoti zeapduu u pa- Boneti MUAUV,UU (Moskva, 1965), str. 18—19, i AKafleMHH HayK CCCP, IlHCTMTyT MCTOPHM, JleHHHrpa/jcKOe OTflejieHne OKTabpbCKoe aoopyxeu- Hoe Boccranue, priredio S. N. Valk, 2 knjige (Lenjingrad, 1967), knj. I, Str. 184—185.

9. H. M. no/lBOiiCKjlii, rod 1917 (Moskva, 1925), str. 23.10. Po povratku iz inostranstva, 4. maja 1917. godine, Trocki se nalazio na čelu vlastite

male socijaldemokratske organizacije, nazvane Međurejonski komitet. U periodu koji je neposredno prethodio julskim danima on i mnogi njegovi saradnici već su tesno sarađivali s boljševicima. Na Šestom kongresu boljševika krajem jula Međurejonski komitet se formalno pripojio boljševicima, i Trocki je postao član boljševičkog Centralnog komiteta.

11. U znak protivljenja ratu, Peterburški komitet je zadržao svoje ime i pošto je St. Petersburg bio prekršten u „Petrograd".

12. Boljševičku Vojnu organizaciju obrazovala je u martu 1917. godine petrogradska partijska organizacija radi rukovođenja revolucionarnim delatnostima u Petrogradskom garnizonu i u pomorskoj bazi u Kronštatu. U aprilu ta organizacija je bila stavljena u neposrednu nadležnost Centralnog komiteta i dobila je zadatak da obezbedi podršku oružanih snaga na frontu i u pozadini i da ih organizuje u pouzdanu, disciplinovanu revolucionarnu snagu.

13. Najpodrobniji i najpouzdaniji prikaz ponašanja boljševika u ovo vreme iz pera nekog sovjetskog istoričara dat je u E. H. BypflHcajiOB, „O TaKTMKe CojibiiieBMKOB B MapTe—anpejie 1917 rosa" Bonpocbi ucropuu, 1956, br. 4, str. 38—56. Češki istoričar Mihail Rejman ukazuje na značajnu činjenicu da su u nekoliko ruskih gradova postojale ujedinjene boljševičko-menjševičke organizacije: „Zelja za ujedinjenjem bila je veoma jaka u celoj partiji, .a osečala se čak i u Centralnom komitetu. Ta želja je bila toliko snažna da se zbog nje često zaboravljalo na osnovne razlike koje su u stvari onemogućavale ujedinjenje." PeiiMan, Pyccvaa peeojiKmun, 23 rpeepajin—25 OKTK6P» 1917 loća, 2 knjige (Prag, 1968), knj. II, str. 162.

14. Ti razgovori su vođeni u vezi s nacionalnom konferencijom sovjeta održanom u Petrogradu od 29. marta do 3. aprila.

15. Lenjin, PSS, knj. XXXI, str. 113—118.16. MHCTHTyT MapKCM3Ma-jieHMHH3Ma npi-t IJK Kncc, CedbMaa (AnpeJibcKaa)

BcepoccuUcKasi KOK0epeKnua PCffPll (6ojibuieeuKoe) anpejib 1917 zoča. IIPOTOKOA (Moskva, 1958), str. 290—291. Zapisnici sa sastanka Peterburškog komiteta iz 1917. godine sadržani su u BcecoK>3HaH KOM- MyHMCTimecKa« napTHH (6ojn>meBMKOB) JleHMHrpaflCKHH HcmapT, Ilepebiu jietcuibHbi.il nerepOypzcKuu KOJturer 6ojibmeeuKoe 1917 tody: COopuuu MarepuajioB u npoTOKOJiOB 3acedanuU nerepOypzcKozo KOMurera

16.

PCHPn(6) u ezo McnoJiHurejibHou KOMUCCUU 3a 1917 z., priredila P. F. Kudelli (Moskva i Lenjingrad, 1927).

17. Cedbjnaa xoH0epenv,un, str. 241—245.18. U Centralni komitet izabran na Aprilskoj konferenciji ušli su — pored Lenjina,

Staljina, Jakova Sverdlova i Ivara Smilge — umerenjaci Kamenjev, Viktor Nogin, Vladimir Miljutin i Grigorij Zinovjev.

19. Nigde se ne pominje, na primer, Lenjinov sporni stav da je u Rusiji buržoaska revolucija okončana i da vlast treba preneti na proletarijat i siromašno seljaštvo. U rezoluciji o „tekućem trenutku" ruska revolucija je opisana kao „samo prva faza prve revolucije koja će neminovno proisteći iz rata" i tvrdilo se da se postepeno razvijaju uslovi za ujedinjenu revolucionarnu akciju radnika u raznim zemljama. U istoj rezoluciji se objašnjavalo da ruski proletarijat ne može da ostvari socijalistički preobražaj društva zato što deluje u jednoj od najzaostalijih država u Evropi; ipak, napominjalo se, proletarijat može da se zalaže za takve praktične korake na putu u socijalizam kao što su nacionalizacija zemlje, zavođenje državne kontrole nad bankama i druge mere koje imaju za cilj ravnomerniju raspodelu svojine.

To naglašavanje zaostalosti Rusije i konkretnih ekonomskih mera odražava Kamenjevljeve stavove. Lenjin je želeo da pažnju usmeri isključivo na činioce koji doprinose sprovođenju radničke revolucije u Rusiji: on je bio protiv toga da se pothranjuju nade na delimične reforme jer je smatrao da bi to odvratilo proletarijat od glavnog zadatka — pripremanja prenošenja vlasti na sovjete. CedbMan Kowfie- peHv,ua, str. 241—260.

20. Bilo je predviđeno da se o tom pitanju raspravlja na diskusiji povezanoj s usvajanjem novog programa Partije koji je trebalo da zameni zastareli program iz 1903. godine. Međutim, očigledno zbog toga što su promene koje je predlagao Lenjin naišle na znatan otpor i zato što nije bilo dovoljno vremena da se stvar raspravi, delegati na kon -ferenciji su samo usvojili smernice za reviziju programa i ovlastili Centralni komitet da pripremi nacrt programa za diskusiju u podređenim partijskim organizacijama. S obzirom na to da je stvar bila hitna, odlučeno je da se u roku od dva meseca sazove poseban kongres radi usvajanja novog programa.

21 n. B. BojioGyeB, Tlpojierapuar u 6ypxcoa3un Poccuu e 1917 tody (Moskva, 1964), str. 90—100.

22. Isto, str. 124—138; 3. B. CTenaHOB, Pa6onue nerpozpada e nepuod nodzoTOBKu u npoeedeuua 0KTn6pbCK0Z0 eoopyoKeHuozo aoccranun (Moskva i Lenjingrad, 1965), str. 54. OKT»6pj>cicoe eoopyxeHHoe eoccrauue, knj. I, str. 390—450, sadrži dobar prikaz petrogradske privrede u prvoj polovini 1917. godine.

23. Osim toga, „Naredbom broj jedan", nadzor nad svim oružjem stavljen je u nadležnost izbornih komiteta, objavljeno je da se naređenja privremene vlade imaju izvršavati samo ako nisu u suprotnosti s naređenjima Sovjeta, i proglašena su puna prava za vojnike kada nisu na dužnosti.

24. Alexander Rabinowitch, „The Petrograd Garrison and the Bolshevik Seizure of Power", u Revolution and Politics in Russia: Essays in Memory of B. I. Nicolaevsky, priredili Alexander i Janet Rabinowitch i Ladis K. D. Kristof (Bloomington, 1972), str. 172—174. Od studija o petrogradskom garnizonu u revolucionarnom periodu najkorisnije su M. M. AxyH h B. A neTpoB, EojibUteBUKU u apMua e 1905—1917 22. (Lenjingrađ, 1929) ; A. K. flpe3eH, „neTporpaACKHti rapHH30H B mone u aBrycTe 1917 r." KL, 1927, br. 3 (24), str. 191—223; O. H. HaaaaeBa, „CojiAaTCKMe Maccbi neTPorpa^cKoro rapHH30Ha — noarOTOBKe h npoBe- JEHHM oKTa6pi>CKoro BoopyaceHHoro BOCCT3HMH". PICTopunecKue 3anucu, 1955, br. 51, str. 3—44; B. M. KOHaKOB, „CocTaB neTporpaflCKoro rapHH- 30Ha B 1917 r.". yneuubce sanucKU JlenumpadcKozo zocydapcreenuozo yuueepcuTera, 1956, BMn. br. 205, str. 60—86; B. M. KOHaKOB, „Bojitme- BH3AUUH neTporpa^CKoro rapmooiia B 1917 rofly" u AKafleMiia HayK CCCP, MHCTMTyT HCTopHH, JleHHHrpaflCKoe OTftejieHHe, OKrsiOpbCicoe eo- opyoiceHHoe Boccranue e nerpozpače (Moskva i Lenjingrađ, 1957), str. 142—183. Dragocena zbirka dokumenata je A. K. flpe3eH (noflr.), Bojibiue- BU3av,UH nerpozpačcKozo tapuu3ona: CčopuuK Marepuajioa u doKyjueu- TOB, (Lenjingrađ, 1932).

25. Rabinowitch, „The Petrograd Garrison and the Bolshevik Seizure of Power", str. 175.

26. Dobra analiza revolucionarne situacije koja je vladala u ruskim gradovima neposredno pred izbijanje rata data je u Leopold Haimson, „The Problem of Social Stability in Urban Russia, 1905—1917", Slavic Review, knj. 23, br. 4 (1964), str. 620—642, i knj. 24, br. 1 (1965), str. 1—22.

27. Izborni fabričko-zavodski komiteti bili su obrazovani gotovo u svim petrogradskim industrijskim preduzećjma neposredno posle februarske revolucije. Osnovani prvenstveno da bi zastupali interese radnika u pregovorima s upravom i vladinim i drugim javnim ustanovama, ovi komiteti su kasnije često igrali istaknutu ulogu u upravljanju fabrikama. Od početka maja do sredine oktobra predstavnici fabričko-zavodskih komiteta u Petrogradu održali su četiri opštegradske konferencije. Oni su obrazovali i stalno izvršno telo, Centralni sovjet fabričko-zavodskih komiteta. Od 17. do 22. oktobra u Petrogradu je održana nacionalna konferencija fabričko-zavodskih komiteta.

28. npaada je bila dnevni list koji je izdavao boljševički Centralni komitet. Pošto je bila zabranjena posle julskih dana, zamenili su je npojierapuil (13. avgusta), PaBonuU (25. avgusta) i PaćoHuu nyn, (3. septembra). List CojidarcKaa npaeda izdavala je Vojna organizacija; kada je bio zabranjen, početkom jula, zamenili su ga PaSonutl u coAdar (23. jula) i Cojidar (13. avgusta). Pa6oruuu,a, je bio časopis za radnice; Centralni komitet ga je izdavao dva do tri puta mesečno.

29. Alexander Rabinowitch, Prelude to Revolution: The Petrograd Bolsheviks and the July 1917 Uprising (Bloomington, 1968), str. 229—31.

30. Isto, str. 102—106.31. nepsbiu BcepoccuucKuii ct>esd Coseros pa6onux, cojidarcKux u KpecTbHHcKMX

denyTaTOB (Lenjingrađ, 1930), str. XXVII. Vidi i M. C. lOroB, „CoBeTM B nepBbift nepno PEBOJNOUHH" u OnepKU no ucropuu 0KTa.6pbCK0U peaojiiov,uu, priredio M. N. Pokrovski, 2 knjige (Moskva i Lenjingrađ, 1927), knj. II, str. 222.

32. O odnosu između anarhista i boljševika na lokalnom nivou i o stavu ovih drugih u vreme aprilske krize, videti Rabinowitch, Prelude to Revolution, str. 53—55, 61—64.

348

33. Isto, Str. 74—75, 94.34. Isto, Str. 121—122, 131—132.35. B. A. BoHH-BpyeBHi, Ha 6oeabix nocrax (peepaJibCKOil u OKT«ept>CKOt"i

peeojix)i(u« (Moskva, 1931), str. 72—73.

1 JULSKI USTANAK

1. EoHH-BpyeBMH, Ha Goeatix nocrax, str. 72—73; M. A. CaBejiteB, „JleHHH B MiojifaCKHe MHM", IIpaBdo, 17. jul 1930, str. 2; Bupaceebie eedo- MOCTU, 7. jul, večernje izdanje, str. 2. Videti i H. H. MacjiOB (noflr.). Jleuun u pesoJLIOV,UH, 1917 zod (Lenjingrađ, 1970), str. 216—217, 222—223.

2. Ji3BeCTUn, 4. jul, str. 5.3. Kriza je proistekla iz zahteva za autonomijom Ukrajine, koji je postavila Centralna

ukrajinska rada u Kijevu. Socijalistički članovi su bili spremniji od kadetskih ministara da odmah učine ustupke Radi. Krajem juna Kerenski, Cereteli i Tereščenko postigli su nagodbu s Kadom, koja je predstavljala značajnu pobedu za Ukrajince. Na jednom sastanku održanom kasno u noći 2. jula kadeti A. I. Singarjov, A. A. Manuiiov, V. A. Stepanov i D. 1. Šahovski odbili su da odobre taj sporazum i, po nalogu svog Centralnog komiteta, ponudili ostavku. Kadet N. V. Njekrasov bio je za sporazum i istupio je iz kadetske partije pošto nije hteo da napusti vladu.

4. Penb, 4. jul, str. 1. Videti i Eupotceubie BCĆOMOCTU, 4. jul, jutarnje izdanje, str. 3.5. Renb, 4. jul, str. 3.6. MaeecTua, 4. jul, str. 2.7. Bupotceabie eeaoMOCTu, 4. jul, jutarnje izdanje, str. 2.8. BoHH-BpyeBira, Ha Ooeemx nocrax, str. 73.9. Penb, 4. jul, str. 3.10. Isto; Renb, 4. jul, str. 2.11. ffenb, 4. jul, str. 4.12. Penb, 4, jul, str. 2.13. Bupoiceebie eed0M0eru, 4. jul, jutarnje izdanje, str. 3; M3Becrusi, 4. jul str. 4—5.14. Peub, 4. jul, str. 2; Reub, 4. jul, str. 1, 5; Hoean oicu3Hb, 4. jul, str. 2; BupdKeebie

eed0M0CTU, 4. jul, jutarnje izdanje, str. 1.15. fl,eub, 4. jul, str. 2; H3secTU», 4. jul, str. 6.16. OKonuaa. npaeda, organ boljševičke Vojne organizacije, izlazila je u Rigi i bila

mnogo čitana među vojnicima na Severnom frontu.17. A. IIlJianHMKOB, CeMuadv,aTbi.ii zoč, 4 knjige (Moskva i Petrograd, 1923), knj. II,

str. 190—192; nepeuil jiezajibHbiti nerep6ypzcKUiX KOMurer, str. 7, 39—40.18. Bagdatijev, član Izvršnog komiteta boljševičkog Peterburškog komiteta i vrstan

politički agitator, bio je jedan od taktički najradikalnijih petrogradskih boljševika. Zvanično je isključen iz članstva u Peterbur- škom komitetu posle aprilske krize, kada je bez ovlašćenja rasturao letak u ime Peterburškog komiteta, u kome se pozivalo na zbacivanje vlade. Sudeći po nekim izvorima, to isto činio je i tokom julskih dana.

19. Volodarski, sin siromašnog zanatlije, pristupio je Bundu (jevrej- skoj socijaldemokratskoj organizaciji) 1905. godine i kasnije je postao menjševik. Za vreme rata emigrirao je u Filadelfiju, gde je pristupio Američkoj socijalističkoj partiji i Međunarodnom savezu radnika ženske konfekcije i sarađivao u američkom antiratnom pokretu. Posle februarske revolucije vratio se u Petrograd i povezao se u prvo vreme s Među- rejonskim komitetom Troekog. Međutim, ubrzo je prišao boljševicima i istakao se kao sposoban rukovodilac u organizacijama kao što su Petrogradski sovjet i Peterburški komitet. Osim toga, među ostalim boljševicima uživao je glas kao jedan od najsposobnijih i najpopularnijih besednika Partije na masovnim skupovima.

20. H. ABflaeB, Peeojvtonusi 1917 zoda: Xponuna coBbiruil (Moskva i Lenjingrad, 1923), knj. II, str. 115—116; nepemu jiezajibHbiu nerep6ypz- CKUiX KOMUTeT, str. 208—209.

21. M. KeflpoB, ,,M3 KpacHofi TeTpaAH o JljitHie" u BocnoMU- nanua o BjiaduMupe Mjibune Jleuuue (Moskva, 1956), knj. I, str. 485.

22. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 21—22; M. A. JIIO6OBH% „3—5 HiojiMa", JlenumpačcKasi npaeda, 16. jul, 1925, str. 3.

23. U vezi s time videti sećanja Podvojskog na sastanak s Lenji- nom 18. juna, u H. M. noflBoiicKMft, „BoeHHan opraHH3auHH IJK PCflPn(6) H BOeHHO-peBOJIIOIlHOHHBIM KOMHTeT B 1917 r.", KL, 1923, br. 6, str. 76.

24. Rabinowitch, Prelude to Revolution, str. 164—166.25. KajiHHHH, Kpacuaa za3era, 16. Jul, 1920, str. 2; vidi i Rabinowitch, Prelude to

Revolution, str. 184.26. U dugom uvodniku objavljenom u listu npaeda 22. juna, Kamenjev je izričito

upozoravao na opasnosti od preuranjene revolucionarne akcije. „Neusaglašene demonstracije pojedinih pukova koji nastoje da eliminišu neizbežnu sitnoburžoasku fazu posredstvom sabotaže su nerazborite i necelishodene", pisao je on. „Proletarijat se neće pripremiti za novu fazu revolucije anarhističkim demonstracijama i delimič- nim naporima, nego obnovljenim organizacionim radom i jedinstvom." Viktor Nogin je u ovo vreme koristio svaku priliku da istupi na sličan način, kao što se vidi, na primer, iz njegovog strasnog zalaganja za uzdržanost na plenarnom sastanku Moskovskog oblasnog biroa 28. juna, u AKAAEMMH HAYK CCCP, MHCTHTYT MCTOPHH, i drugi, PeeoJimv,uoHHoe deuoiceuue e Poccuu e Mae—umne 1917 z.: MtoubCKasi deMoucTpav,ua, priredio D. A. Cugajev i drugi (Moskva, 1959), str. 116—117. Kada je vest o demonstracijama doprla do Kamenjeva u toku popodneva 3. jula, on je odmah naredio partijskim rukovodiocima u Kronštatu da se su-protstave učestvovanju mornara i sačinio je, zajedno sa Zinovjevom, apel radnicima i mornarima da prestanu da protestuju. Kasno uveče 3. jula Kamenjev je pokušao da nagovori svoje saradnike da ne podrže nastavak i proširenje demonstracija sledećeg dana, nego da nastoje da organizuju mirne skupove po rejonima.

27. JI. ffl. TpoijKiiM, Conuueuusi, knj. III, deo 1: Or tfieepajisi do oKTiiOpa, (Moskva, 1925), str. 165—166; Rabinowitch, Prelude to Revolution, str. 157—174.

16.

28. M. JlaijHC, ,,MioJii>cKne RHK B neTporpage". M3 BHeBHHita ara- TaTopa", PR, 1923, br. 5(17), str. 104—105; nepeuu jiezaji-bu-biii nerep- 6ypzcKuil KOMurer, str. 164.

29. B. H. HeBCKHH, „BoeHHaa oprami3ar(Ha 11 OKTaSpbCKaa peBo- jnoipia" KpaCHoapMeev,, 1919, br. 10—15, str. 40.

30. B. Hhkmthh, POKoefcie zodti (Pariz, 1937), str. 121.31. Pitanje nemačkih subvencija boljševicima razmotreno je u George Katkov, Russia

1917: The February Revolution; George Katkov, „German Political Intervention in Russia During World War I", u Revolutionary Russia: A Symposium, priredio Richard Pipes (Cambridge, 1968), str. 80—112; Michael Futrell, The Northern Underground (London, 1933) ; C. n. Mejii»ryHOB, 3OJIOTOU nejtet^KuH KAKIU K 6oji-bweeucTCKoti pee OJITOV,UU (Pariz, 1940); W. B. Scharlau i Z. A. B. Zeman, Merchant of Revolution: A Life of Alexander Helphand (London and New York, 1965); Stephen Possony, Lenin: The Compulsive Revolutionary (Chicago, 1964); Michael Pearson, The Sealed Train (New York, 1975). Dokumenti povezani s tim pitanjem sadržani su u Z. A. B. Zeman, Germany and the Revolution in Russia 1915—1918: Documents from the Archives of the German Foreign Ministry (London and New York, 1958).

32. U vezi s time videti komentar Aleksandra Dalina na George Katkov, „German Political Intervention in Russia during World War I" u Revolutionary Russia, str. 117, i M. r. H,epeTejm, Bocno.nuuauust o <fieepajibCKoti peeomouuu, 2 knjige (Pariz, 1963), knj. II, str. 336—341.

33. Vidi pismo Pereverzeva uredniku lista EupotceB-bie eedoMocru, 7. jul, večernje izdanje, str. 7.

34. Pm, 9. jul, str. 3.35. IJepeTejiH, BocnoMunanun, knj. II, str. 323—333. Cereteli se seća da su optužbe

koje su Aleksinski i Pankratov izneli u javnost bile upadljivo površne i frivolne. Pereverzevljev postupak je razbesneo i Nje- krasova. U to vreme proneo se glas da je izazvao ministra pravosuđa na dvoboj. Pereverzev je nekoliko dana kasnije bio prinuđen da podnese ostavku. Vidi TKueoe CJioeo, 7. jul, str. 2.

36. HepeTejni, BocnoMunanusi, knj. II, str. 333—334.37. M3BecTua, 7. jul, str. 3.

2 NAPADI NA BOLJŠEVIKE

1. Lenjin, PSS, knj. XXXII, str. 416.2. Svi ti članci — „Gde je vlast i gde kontrarevolucija?" („rđe BJiacTB H r«e

KOHTpapeBojiKmiia?"), „Gnusne klevete crnostotinaških novina i Aleksinskoga" („PHycHbie KJieBeTbi êpHocoTeHnbix ra3ex n AjieK- CMHCKoro"), „Klevete i činjenice" (3Ji0CJi0Bbie H cjjaKTbi") i „Nov Drajfusov slučaj?" („HoBoe êjio flpeficjiyca?") — bili su objavljeni u novinama JIUCTOK npaeču 6. jula, str. 1—2. (Videti Lenjin, PSS, knj. XXXII, str. 410—422.)

3. MseeCTUH, 6. jul, str. 6; ra3era-KoneiiKa, 6. jul, str. 2.4. EduucTBo, 9. jul, str. 1. Eduucreo je bilo organ grupe desnih socijaldemokrata na

čelu s Plehanovom. Njegovo uredništvo je pružalo snažnu podršku Privremenoj vladi i ratnim naporima Rusije.

5. nerpozpadCKaa zasera, 7. jul. str. 2; nerpozpadCKuil JIUCTOK, 7. jul str. 1.6. Pent, 6. jul, str. 1.7. Ta uzdržanost je najjasnije došla do izražaja posle neuspelih demonstracija 10. jula.

U to vreme nekoliko istaknutih umerenih socijalista, na čelu sa Ceretelijem, zahtevalo je da se primene sankcije protiv boljševika i njihovih pristalica i — što je bilo naročito važno — da se vojni pukovi i radnički odredi pod boljševičkim uticajem odmah razoružaju. Većina članova rukovodstva Sovjeta, međutim, odbila je da se saglasi s takvom akcijom. Videti Habinowitch, Prelude to Revolution, str. 81—84.

8. AicaaeMMH HayK, MHCTHTYT HCTOPHM i drugi, Peeojuov,uoHHoe deuMceuue a Poccuu a uiojie 1917 zoća: M KuibCKuU K pu3uc, priredili D. A. Cugajev i drugi. (Moskva, 1959), str. 295—297. Tokom poslednjih godina carističkog režima Državni savet je bio gornji dom ruskog parlamenta; Duma je bila donji dom.

9. Penb, 16. jul, str. l; 18. jul, str. 2; Rosenberg, Liberals in the Russian Revolution, str. 178—185.

10. Penb, 11. jul, str. 2. O nemačkom protivnapadu videti Robert S. Feldman, „The Russian General Staff and the June 1917 Offensive", Soviet Studies, april 1968, str. 540—542.

11. M3eecTUSi, 8. jul, str. 4.12. Isto, 11. jul, str. 3—4, 6; TOJIOC co.adara, U. jul, str. 3. Tog istog dana, 9. jula. Biro

Centralnog izvršnog komiteta se zvanično odrekao prava na imunitet svojih članova od hapšenja, pod uslovom da Komitet bude obavešten o takvim hapšenjima u roku od 24 časa i da mu se pruži pun uvid u razmatranje takvih slučajeva.

13. M3eecTUSL, 11. jul, str. 1.14. ffejio napoda, U. jul, str. 2; MsaecrUH, 12. jul, str. 7; Cou,uoji- -ffeMOKpaT, 11.

jul, str. 3.15. Pa6ouan za3era, 19. jul, str. 3.16. M3BecTUH, 18. jul, str. 5.17. Hoeoe epeMa, 25. jul, str. 2—3; Rosenberg, Liberals in the Russian Revolution,

str. 191—195; X. M. AcTpaxaH, EoAbweeuKU u ux noAUTunecKue nporuenuKU e 1917 tody (Lenjingrad, 1973), str. 285—286; Wade, The Russian Search for Peace, str. 92—95; OKTafipbCKoe eoopy- OKeHHoe eoccraHue, knj. I, str. 379—380; n. H. MHJIIOKOB, Mcropua eropoU pyccKoU peeojnou,uu, 3 dela (Sofija, 1921—1924), deo II, str. 19—20, 36.

18. MaJieubKaa. za3era, 6. jul, str. 1; Bojia napoda, 6. jul, str. 3. r. IIlHfljiOBCKMti, ,,Pa3rpoM peAaKUMH npaedbi a uiojie 1917 z." KL, 1927, br. 1 (22), str. 48—50.

19. Rabinowitch, Prelude to Revolution, str. 208—209, 213—214.

350

20. rojioc coAdaTa, 7. jul, str. 2. Tokom julskih dana sastanci kabineta su iz razloga bezbednosti držani u zgradi Generalštaba. Od oko 11. jula vlada je premestila svoje stalno sedište iz Marijinskog u Zimski dvorac. U to vreme Zimski dvorac je postao i rezidencija Kerenskog.

21. Isto.22. Russia, 1917, Provisional Government, TKypnanbt 3acedanu& Bpe- MeuHozo

npaeurejibcrea (Petrograd, 1917), sednica od 6. jula 1917, str. 1.23. BecTHUK BpeMeuuozo npaeurejibCTBa, 7. jul, str. 1.i24. PeeoAioiûonHoe dauxenue: Mio.abCKUu icpu3uc, str. 290.25. Alexander Kerensky, Russia and History's Turning Point (New York, 1965), str. 290.26. B. BjiaAHMHpOBa, Peeojnou,ua 1917 zoda: XpoHUKa co6biTuu, knj. III, MiOHb—

uto Jib (Moskva, 1923), str. 156.27. Ta3eTa-KoneuKa, 7. jul, str. 3; Eduucreo, 7. jul, str. 3.28. New York Times, 25. jul, str. 1.29. TKypnajibi sacedaHuii BpeMeuuozo npaeuTeAbcrea, sednica od 7. jula 1917, str.

4; PeeojiionuoHHoe deuotcenue: MmjibCKuU xpuauc, str. 73—74; AxafleMHH HayK CCCP, JlHCTMTyT HCTOPHM, i drugi, EajiTuu- CKue MOPHKU a nodzoroBKe u npoeedenuu eejiuKOu OKTsidpbCKOu pe- B0Jii0v,uu, priredio P. N. Mordvinov (Moskva i Lenjingrad, 1957), str. 131—132.

30. PeaojiKiViUOHUoe deuacewue: MiojibCKuU Kpu3uc, str. 290, 293, 298—303; Pa3Jiootcenue apMuu a 1917 zody, priredio J. A. Jakovljev (Moskva i Lenjingrad, 1925), str. 96—98. Smrtna kazna je bila prvobitno ukinuta naredbom Privremene vlade, 12. marta 1917.

31. PeBOJimVfUOHHoe deuotcenue: MmjibCKuU Kpusuc, str. 302, 304, 564.32. BjiaflHMHpoBa, Xpouuxa co6blTUU, knj. III, str. 161.33. MajieubKasi zasera, 6. jul, str. 3; Bupxeebie eedOMOcru, 6. jul, jutarnje izdanje, str.

3.34. Xueoe CJIOBO, U. jul, str. 3; Eupdtceabie aedoMocru, 10. jul, jutarnje izdanje, str.

4. Haustov je bio uhapšen 9. juna zbog oštrih članaka protiv predstojeće ofanzive, koje je pisao za list OKonnast npaeda.

35. BajiTuiiCKue MOPHKU, str. 131; 1/1. H. KOJISHH. „KpomirraflT OT <t>eBpajiH no KOPHHJIOBCKHX flHeii", KL, 1927, br. 2(23), str. 153—154; npojierapcKoe dejio, 14. jul, str. 1.

16.

36. <1>. <t>. PacKOJiBHHKOB, ,,B TiopbMe KepeHCKoro", PR, 1923. br 10(22), str. 135.

37. A. M. KojiJioHTait, ,,B TiopbMe KepeHCKoro", Ilaropza u ccbuiKa. 1927, br. 7(36), str. 25—32.

38. H3eecTua, 19. jul, str. 5.39. Ho sa« otcu3Hb, 13. jul, str. 2.40. rasera-KoneuKa, 25. jul, str. 3; PacKOjibHHKOB, „B TiopbMe KepeHCKoro",

str. 139. Larin, bliski prijatelj Trockog, bio je u ovo vreme formalno menjševik-internacionalist. Uskoro potom, na Šestom kongresu, počeo je da sarađuje s boljševicima.

41. neTpozpaćc Kan za3era, 9. jul, str. 2. M. yjibHHOBa, „HOMCKH HJibiina B nepBbie AHH HIOJIH 1917 r.", u O Jlenuue (Moskva, 1927), str. 35—40. Za Nikitinova sećanja na tu epizodu videti PoKoetie zodbi, str. 152.

42. Lenjin je noć 5. jula proveo u stanu Marije Sulimove, sekretarice Vojne organizacije. Posle upada vladinih organa u Dvorac Kšešinske rano sledećeg jutra, on je proveo po nekoliko časova u stanu V. N. Kaurova, radnika iz Viborškog rejona, i u stanu Margarite Fofa- nove, bliske prijateljice Nadežde Krupske. Noć 6. jula proveo je u stanu Nikolaja Poletajeva, bivšeg delegata u socijaldemokratskoj Dumi, a u jutro 7. jula preselio se kod Alilujevih. Videti MHCTUTTJT MapKCUsjua- -jieHHHM3Ma npw IJK KnCC, BjiaduMup Mjibun Jlenun: Buozpa&uuecKaa xpoHUKd, knj. IV, Mapr—OKrftčpb 1917 (Moskva 1973), str. 275—282.43. C. opa»cohmkha3e, „hjibjii b uiojibckhe ahh", ILPAEDA, 28. MART

19124, STR. 4.44. JlHCTHTyT MapKCM3Ma-JieHJ-!HH3Ma npH IIK KnCC,

UleCTOU C"be3d PCRPII (doAbiueeuKOB), aezycr 1917 zoda: IIporOKOJibL (Moskva, 1958), str. 32—33.

45. A. T. ULJIFLNHHKOB, „KepeHimma", PR, 1926, br. 7(54), str. 35.46. IIIecTOti CbC3Ć, str. 28—36.47. H. K. KpyncKan, „BocnOMWHaHHH o JleHHHe", MHCTHTyT MapK- en3Ma-JieHHHM3Ma

npn n;K KnCC, BocnoMunanua o BJiaduMupe M.ibune Jlenuue, 5. knjiga (Moskva, 1968), knj. I, str. 471.

48. Lenjin, PSS, knj. IL, str. 445.49. OpflJK0HHKHA3e, „HjIbHH B MKWIbCKMe AHH", Str. 4.50. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 8—9.51. BjiaduMup Mjibun Jlenun: BuozpatpuuecKasi xponuxa, knj. IV, str. 287—288.52. r. 3HHOBbeB, „JleiiiiH B raojibCKue AHH". PR, 1927, br. 8—9(67—

68), str. 70.53. A. IHOTMaH, „JleHHH HaKaHyHe OKTHOPH", u KHCTHTyT JleHHHa npw H;K

PKH(6), O Jlenuue: COopuuK BocnoMunanuu, 4 knjige (Lenjingrađ, 1924—1925), knj. I, str. 112—124; 3HHOBbeB, „JleHHH B INOJIBCKHE AHH", str. 67—69. Lenjin je najveći deo spisa Država i revolucija, prvobitno nazvanog „Marksizam i država", napisao u januaru i februaru 1917. godine, dok se nalazio u Cirihu. Nedavno opisano kao „Lenjinov najznačajniji doprinos marksističkoj političkoj teoriji" (Robert C. Tucker, The Lenin Anthology, str. 311), to đelo je bilo ostavljeno u Stokholmu kada se Lenjin vratio u Rusiju u aprilu 1917. godine i doneto mu je u stan Jemeljanova krajem jula.

54. Ovaj prikaz sastanka Sveruskih izvršnih komiteta održanog 13. jula zasnovan je na izveštajima u listovima M3Becrusi, 14. jul, str. 3—4; Hosan 0KU3Ht, 14. jul, str. 2; i Kenb, 14. jul, str. 2.

55. Trudovička grupa je bila frakcija nezavisnih populistički orijentisanih socijalista koji su delovali u državnoj dumi. U Četvrtoj dumi glavni predstavnik trudovika bio je Kerenski.

56. Lisi nos, doslovno „ćosav nos", rt nekoliko kilometara severozapadno od PetrograAa, koji se pruža u Finski zaliv prema susednom Kronštatu.

57. H. EMejibjmoB, „TaHHCTBeHHbiii niajiaiii" u O Jleuune, priredio M. L. Meščerjakov, knj. I (Moskva i Lenjingrađ, 1924), str. 103.

58. M. T/l. CyJiHMOBa, „MiojibCKHe AHH" u K zodoemuue CMepru B. M. Jleuuua, noAr. A. . MJIBHH->KeiieBCKMii (Lenjingrađ, 1925), str. 136—138; M. M. CyJiHMOBa „O coSbiTHHX 1917 roAa" u IlHCTMTyT MapK- CH3Ma-jieHHHM3Ma npn IJK KnCC, BejiUKOH OKTsiopbCKasi cov,uajiucTune- CKan peeojiK>v,usi: COopnuK aocnoMUHauuU (Moskva, 1957), str. 120; Jle- UUHCKUU cGopv.UK, knj. 4 (Lenjingrađ, 1925), str. 319.

59. IIIOTMaH, „JleHHH HaKaHyHe OKTHSPH", str. 114—115.60. 3«HOBbeB, „JleHHH M MIOJIbCKile AHH", str. 68—70.

25* 387

3 PETROGRAD U VREME REAKCIJE

1. Za pisanje prikaza sahrane kozaka korišćeni su sledeći izvori: M3BecTun, 14. jul, str. 2; 15. jul, str. 1—2; i 16, jul, str. 4; rojioc cojidara, 16. jul, str. 1; 2Kueoe CJIOBO, 16. jul. str. 1; Pent, 16. jul. str. 1—2; BOJI« napoda, 16. jul,, str. 4; Hejio napoda, 15. jul, str. 4; 16. jul, str. 3.

2. PeHb, 7. jul, str. 1.3. B. BofiTMHCKHii, „roflfci no5efl H nopajKeiiHii, 1917 rofl" (arhiv Nikolajevskog,

Hoover Institution, Stanford, California), str. 209.4. rojioc cojidara, 7. jul, str. 1; MseecTusi, 7. jul, str. 1; BjiaRiiMii- poBa, XpouuKa

codbiTuu, knj. III, str. 161.5. M3eecTua, 19. jul, str. 5; lazera-KoneuKa, 19. jul, str. 2.6. Vidi, na primer, Tp03a, 20. avgust, str. 1—2; 27. avgust, str. 1—2.7. neTpozpadcKuU JIUCTOK, 27. jul, str. 1.8. TaTtHHa rpac£>, ,,B raojibCKwe SHH 1917 r.", KL, 1928, br. 2(26), str. 47;

Hosaa 0KU3nb, 21. jul, str. 3.9. BjiaAHMMpoBa, XpouuKa coBbiruil, knj. III, str. 149, 165, 319—320.10. rpact>, ,,B MiojibCKHe fftut 1917 r.", str. 69—73; TOJIOC cojidara, 12. jul, str. 311. A. J-lJiijHH-JKeneriCKHfi, „BojibmeBHKH B TiopbMe KepeucKoro", KL, 1928,

br. 2(26), str. 47.12. M3BCCTUH, 6. JUL, STR. 7; FFEUB, 6. JUL, STR. 3.13. ra3eTa-KoneilKa, 8. jul, str. 4; TOJIOC cojidara, 12. jul. str. 3; M3BecTua

MOCKOBCKOZO coecra pa6onux denyraroa, 13. jul, str. 1.14. Ovaj prikaz sastanka Privremenog komiteta održanog 18. jula zasnovan je na A.

flpe3eH (noAr.), Bypoicoa3ua u n0M0iu,uuKu e 1917 tody: Hacrnti-e coeeiuaHun uAeuoe rocydapcreennoiX ČIJMM (Moskva i Lenjingrad, 1932), str. 192—205.

15. A. MjibHH-ZKeHeBCKHfi. OT rpeepa.tsi K 3axeary ejiacru: Bocno- Munanusi o 1917 z. (Lenjingrad. 1927), str. 87.

16. T/l. n. <E>jiepoBCKHH, „HKMibCKHji nojiHTMiecKHii ypoK", PR, br. 7(54), str. 83—84.

17. npojierapcKoe dejio, je izdavala boljševička frakcija u Kronštatskom sovjetu počevši od 14. jula 1917. godine, kao zamenu za TOJIOC npaedbi, koji su vlasti upravo tada zabranile.

18. JI. TpouKHM, CoHuuenua, knj. III, deo I, OT c/ieepa.iH do OKTK- Spa (Moskva i Lenjingrad, 1925), str. 206—211.

19. PLHCTHTYT HCTOPHH napTHH JleHHHrpaACKoro oBKOMa KIICC Te- pou OKTSIGPH, buozpacpuu aKTUBHbix ynacTHUKOB nodzoroBKU u npoeedeuua OKTaOpbCKOzo eoopyotcenHozo Boccrauun e nerpozpade, 2 knjige (Lenjingrad, 1967), knj. I, str. 239—240. Kao jedini član Partije ubijen u napadima na boljševike posle julskih dana, Vojnov je posle oktobarske revolucije proglašen za narodnog heroja. Ulici u kojoj je ubijen dato je ime Vojnovljeva ulica.

20. HjibHH-JKeHeBCKHii: Or 0eepajia k 3axeary ejiacru, str. 93.

21. KjibMH-JKeHeBCKMii, „EOJIMJICBHKH B TiopbMe KepeHCKoro", str. 48.

22. Isto, str. 51; PaCKOJibHKKOB, ,,B TiopbMe KepeHCKoro", str. 137. Sudeći po sećanjima Tatjane Graf, mlade članice boljševičkog Petrogradskog rejonskog komiteta, od članova partije zatvorenih posle julskih dana, najblaži režim su, izgleda, imali oni koji su se nalazili u Nikola- jevskoj vojnoj bolnici. Graf se seća koliko se zaprepastila kada je otišla u bolnicu da odnese hranu i odeću trojici boljševika, pa nije mogla da ih tamo nađe. Kasnije je saznala da su stražari u bolnici bez ovlašćenja puštali zatvorenike da odlaze u grad, ponekad i na nekoliko dana. rpacji, ,,B mojitcKiie /uim 1917 r.", str. 75.

23. Kolontajeva, koja se nalazila u ženskom zatvoru, takođe je držana u samici. Nekoliko nedelja nije joj bilo dopušteno da izađe iz svoje ćelije; bio joj je uskraćen dodir s drugim zatvorenicima i nije mogla dobljati materijal za čitanje. A i one vesti koje je uspevala da dozna bile su loše. Strah za sudbinu Partije postao je opsesija. Na kraju se ozbiljno razbolela. Kada su Maksim Gorki i Leonid Krasin započeli protestnu akciju u štampi zbog lošeg postupanja prema njoj, X.UBoe CJIOBO je odvratilo prikazom „stvarnog" položaja Kolontajeve u zatvoru. Po tom maštovitom prikazu, Kolontajeva je bila toliko zadovoljna zatvorskim borščom i kašom, da kada joj je jedan prijatelj doneo veliku korpu sardina, sira, usoljene ribe i guščijeg pečenja, ona je sve to razdelila drugim zatvorenicama. Kolontajeva je bila puštena iz zatvora 19. avgusta. KojijioHTait, ,,B TiopbMe KepeHCKoro", str. 37—41; TKusoe CJIOBO, 13. avgust, str. 4.

24. PacKOJibHHKOB, ,,B TiopbMe KepeHCKoro", str. 138, 142, 144— 145, 155.25. Pa6ov.uU u cojidar, 29. jul, str. 1.26. CoJiflaT, 20. avgust, str. 3.27. Jljit>MH-JKeHeBCKHii, „BojibineBMKii B TiopbMe KepeHCKoro", str. 51—52.28. PacKOJibHHKOB, ,,B TiopbMe KepeHCKoro", str. 149.29. MjibHH-JKeHeBCKHM, „BojibnieBHKH B TiopbMe KepeHCKoro", str. 55—58;

M3BecTua KponiaTaćTCKOzo coeera, 8. avgust, str. 3.

4 NEUSPEH REPRESIVNIH MERA

1. TKueoe cjioeo, 8. jul, str. 2.2. Peub, 7. jul, str. 1.3. BceeoK)3Haa KoMMyHHCTHieCKaa napnin (60JibiueBHK0B) Bropaa u Tperba

nerpozpadcKue o6ui,ezopodcKue KOH(pepeuv,uu 6o.nbmeBUKOB e uiojie u OKTHćpe 1917 zoda: npoTOKOAbi (Moskva—Lenjingrađ, 1927). Hoean 0KU3Hb, 21. jul, str. 3.

4. M3eecTua, 12. jul, str. 4.5. Isto, 12. jul, str. 5; 13. jul, str. 3; BjiaflHMnpoBa, Xponuna cc6biTuU, knj. III, str.

175.

353

6. BjiaflHMHpoBa, XpouuKa coGbiTuii, knj. III, str. 180—181.7. Vidi, na primer, M. TOSOJIMH (nosr.), „MiojibCKiie AHH B IleTpo- rpaae". KpacnbiU

apxuB, 1927, br. 4(23), str. 1—63, i br. 5 (24), str. 3—70.8. Pf3secT«a, 22. jul, str. 7.9. Hoeaa xU3Hb, 23. jul, str. 1; vidi i A. C. 4>ap(l)eji, Eopv6a napodnbix Macc nporua

K0HTppeB0Jimii,u0HH0ii TOCTUV,UU BpeMznnozo npa- BUTeJibCTBa (Minsk, 1969), str. 98.

10. r. E. 3HHOBbeB, Conunenusi, 16 knjiga (Moskva, 1923—1929), knj. VII, Dobra analiza Zinovjevljeve delatnosti 1917. godine data je u Myron Hedlin, „Zinoviev's Revolutionary Tactics in 1917", Slavic Review, sv. 34, br. 1(1975), str. 19—43.

U. Na Šestom kongresu izabran je nov Centralni komitet. Njegovi članovi su bili J. A. Berzin, A. S. Bubnov, N. I. Buharin, F. E. Đeržinski, L. B. Kamenjev, A. M. Kolontajeva, N. N. Krestinski, V. I. Lenjin. V. P. Miljutin, M. K. Muranov, V. P. Nogin, A. I. Rikov, F. A. Serge- jev, S. G. Saumijan, I. T. Smilga, G. J. Sokolnikov, I. V. Staljin, J, M. Sverdlov, L. D. Trocki, M. S. Uricki i G. E. Zinovjev.

12. A. <t>. HjIbMH-JKeneBCKHfl, „HaKaHyHe OKTHSpa", KL, 1926, br. 4(10), str. 15—16.

13. Vidi niže, str. 72—74.14. MHCTMTyT MapKCH3Ma-jieHHHM3Ma npn r(K KnCC, IlepenucKa cekperapuara

UK PCffPn c mecTHbLMU napruiXubiMu opzauu3av,usiMu: C6op- huk doKyMeuToe, knj. I, MapT—OKTaSpb 1917 r. (Moskva, 1957), str. 22.

15. Među približno petnaest vrhunskih partijskih iunkcionera koji su prisustvovali tom sastanku bili su Sverdlov i Nogin iz Centralnog komiteta; Gleb Boki, Vjačeslav Molotov, saveljev i Volodarski iz Peter- burškog komiteta; i Bubnov, Olminski, Sokolnikov, Buharin i Aleksej Rikov iz Moskve.

16. One su objavljene pod naslovom „riojiHTHiecKoe nojioaceHiie (He- Tbipe Te3Mca)" u JleHHH, Conunenusi, knj. XXXIV, str. 1—5; za nastanak I tumačenje tih teza, videti A. M. COBOKHH, „PacmnpeHHoe coBe- maHHe IJK PCflPII(R) 13—14 HIOJIH 1917 r.", Bonpocbi ucropuu KnCC, 1959, br. 4, str. 130—131.

17. C. Opfl5K0HHKHfl3e, „MjibMH B HKwibCKiie pjm", Ilpasda, 28. mart 1924, str. 4. Ta Lenjinova izjava je odstranjena iz nekih izdanja Ordžo- nikidzeovih memoara. Vidi, na primer, C. Opfl3KOHHKHA3e, nyrb 6oAb- weBUKa (Moskva, 1956). •

18. Po Podvojskom, Lenjin mu je odmah posle demonstracija 18. juna govorio o potrebi da se mase pripreme za oružani ustanak. Izgleda da je Lenjin razgovarao o tom pitanju i s Kamenjevom, zinovjevom, i Staljinom u stanu Fofanove 6. jula uveče.

19. Vidi naročito Bropaa u Tpersa nerpozpadcKue o6w,ezopodcKue Kou0epeiiv,uu, str. 75. 85.

20. JI. A. KOMMCcapeHKO, „fleaTe-nbHOCTb napran 60jibmeBnK0B no Hcn0jib30BaHHH B00py»ceHHbix H MHpHbix cj>opM GopbGbi B nepHOA noATOTOBKH H NPOBEFLEHHH BejiHKoti OKTHSPBCKOM coiiMajiMcraêcKoii pe- BOJIIOLIHM" (kanđidatska teza, Lenjingradski državni univerzitet, Lenjingrađ, 1967), str. 23.

21. COBOKHH, „PacuiHpeHHoe eoBemaiiiie", str. 132.22. Bropaa u TpeTba nerpozpadcKue o6iu,ezopodCKue KOH&epem(Utt, str. 85.

Zanimljiv prikaz te konferencije daje KOMnccapeHKO, „fleHTejib- HocTb napTHH 60jibuieBHK0B", str. 22—23. O odbijanju Centralnog komiteta da prihvati Lenjinove savete u poslejulskom periodu, vidi r. COKOJI- HKKOB, „Kax noflxoflHTb K MCTopiiH OKTHSPH" u 3a jieHUHU3M (Moskva i Lenjingrad, 1925), str. 165.

23. Bropan u Tpertn nerpozpadCKue o6vj,ezopočCKue KOiupepeuv,uu, str. 84.24. Isto, str. 144—145.25. Vidi primedbe Olrainskog na proširenom sastanku Moskovskog komiteta

održanom 15. jula, u Pee0M0v,u0HH0e deumenue: MmjibCKuU Kpu3uc, str. 186.2G. JleHMH, CoHUneuun, knj. XXXIV, str. 10—17; COBOKHH, „Pacrnu- peHHoe

coBemaHMe", str. 134.E. A. «t>eflocHxnHa, ,,Eojn>meBMCTCKne napTKiiHBie Koi-KêpeHniiw HaKaHyHe VI

ci,e3aa napTHM" (kandidatska teza, Moskovski državni univerzitet, Moskva, 1969), str. 65—67, 87, 92.

Bropaa u Tperta nerpozpadCKiie o6iu,ezopodCKue KOucpepenv,uu, str. 56.M. IO. JIaqMc, „MKUifaCKHe AHH B IleTporpaê: M3 AHeBHHKa arHTaTopa", PR, 1923,

br. 5 (17), str. 115.nepetiH jiezaAbHbiU nerepeypzcKuU KOMUTGT, str. 210—214.Mseecrusi, 16. jul, str. 7; JIauwc, „MronbCKwe AHM B neTpo- rpafle", str. 116;

nerpozpačCKUu UCTOK, 19. jul, str. 1.Bropaa u Tper-bH nerpozpačcKue o6iu,ezopodCKue KOH&epeuv,uu, str. 64—68.Isto, str. 69—70.Isto, str. 70—71; 75—76.Isto, str. 71—72.Isto, str. 74—75.Isto, str. 78.Isto, str. 78—88.Isto, 88; KoMHCcapeHKO, „HeHTejibHOCTt napTiui SojitmeBUKOB", str. 41—42.

Nepunu nedelju dana kasnije Slucki je pokušao da nagovori PeTerburški komitet da ponovo oceni „tekući tpenutak". Vidi zapisnik sa sastanka Peterburškog komiteta održanog 12. jula, u nepefciš Jie- zaAbubiu neTep6ypzcKuil KOMurer, str. 216.

Vidi MJITHH-JKeHeBCKHJi, „HaKaHyHe OKTHBPH", str. 10—12, gde se iznose sećanja na čistku koju su drugi oficiri sproveli u njegovoj vojnoj jedinici.

rojioc cojidara, 12. jul, str. 4.B. K. HeBCKMii, ,,B OKTfiCpe", Karopza u ccblAKa, 1932, br. U—12 (96—97), str. 8; A

MHHêB, „BoeBbie ahm", KL, 1924. br. 9, str. 9. Uporno neprijateljstvo rejonskih predstavnika prema Vojnoj organizaciji često je dolazilo do izražaja na sastancima Peterburškog komiteta. Vidi, na primer, žučne primedbe na Vojnu organizaciju na sastanku

354

Peterburškog komiteta održanom 17. avgusta, u nepeuU AezaAbHbiU nerep6ypzcKuil KOMurer, str. 216.

Bropan u TperbH nerpozpadcKue oOmezopodcKue K0u(pepeuv,uu, str. 56—61, i UlecToiX c-besd, str. 59—66. U vezi s time videti C. E. Pa- 6MHOBMH, „BojifaineBMCTCKHe BoeHHbie oprann3ai;Mn B 1917 r.", PR, 1928, br. 6—7 (77—78), str. 187—189.

UlecTOil c-besd, str. 289; B. IIIyMHTCKMil, „IHecToii Cbe3s napraH H pagoHHii Kjiacc", u B duu Be.iUKOii npo.ierapcKou peeojimu,uu: 3nu- 30čbi B nerpozpade B 1917 tody (Moskva, 1937), str. 92.

JtabMH-JKeiieBCKiifi, „KaKaHyHe OKTHSPH", str. 7.Isto, str. 9.JlHCTMTyT MapKCH3Ma-JieHHHH3Ma npn n;K KIICC: npOTOKOAbL LfeuTpajibHozo

KOMurera PCffPn(6): Aezycr 1917 — ipeopajib 1918 (Moskva, 1958), str. 4.Isto, str. 24.Isto, str. 20.Sveruski biro bio je osnovan na Sveruskoj konferenciji boljševičkih vojnih organizacija u

junu; njegovi članovi su bili Nevski, Podvojski, E. F. Rozmirovič i Lazar Kaganovič. koji su izbegli hapšenje u julu, i Flavijan Haustov, I. J. Arosev, Nikolaj Krilenko, Konstantin Mehonošin i I. I. Đzevaltovski, koji su bili zatvoreni.

HpOT OKO Jlbl LfeHTpaAbHOZO KOMurera, str. 23—25.MJIFAHH-JKeHeBCKHil, Or &eepajia K 3axaary BJiaCTU, str. 98.HeBCKMii, ,,B OKT«6pe", str. 28—30.ISTO, str. 29.TIpoT OKOjibi UenrpajibHozo KOMurera, str. 22—23. Dve nedelje kasnije, odmah posle

kornilovštine, Sverdlov je podneo Centralnom komitetu vrlo povoljan izveštaj o stanju u Vojnoj organizaciji. On je izj i- vio da Vojna organizacija „nije nezavisan politički organ, nego vojna komisija podređena Centralnom komitetu. Istovremeno", nastavio je on, „Centralni komitet nadzirava rad Vojne organizacije. Drug Bubnov sara- đuje s redakcijom lista Cojičar, a rad (Vojne organizacije) u celosti nadziravaju Đeržinski i Sverdlov." Isto, str. 64.

nepenucKa ceicperapuara L(K, knj. I, str. 23.Cojičar, 20. avgust, str. 6.Isto, 13. septembar, str. 4.Isto, 2. septembar, str. 4.Isto, 13. septembar, str. 4.AKa«eMMH HayK CCCP, MHCTHTyT HCTOPHH, JleHMHrpaflCKoe OTê- jieHHe, PattouHbie

coeerbi Tlerpozpada a 1917 tody: npoTOKOJiu, peaojim- v,uu, nocrauoBjieuusi o6iu,ux co6pauuii 3acedauuu ucnojmurejibHux KO- MureroB, 3 knjige (Moskva i Lenjingrađ, 1964—1966). Dobre opise i analize tih materijala daju Theodore H. Von Laue u prikazu objavljenom u časopisu Kritika, sv. 4, br. 3 (Spring 1968), str. 33—57, i Rex A. Wade, „The Raionnye Sovety of Petrograd: The Role of Local Political Bodies in the Russian Revolution", Jahrbiicher fiir Geschichte Osteuropas, knj. XX (1972), Str. 226—240.

U vezi s time vidi Wade, PaUonubie coeerbi, str. 240.PauoHHbie coeerbi nerpozpada, knj. Ill, str. 248—250. Najpotpunija studija

Međurejonske konferencije je M. JI. Jlypbe, „neTporpa^CKoe MejKpaMOHHOe coBemamie B 1917 rOAy", KL, 1932, br. 3(48), str. 13—43, i br. 4(49), str. 30—50.

Ta nezavisnost se odražavala u akciji koju je Konferencija preduzela u odgovoru na apel Centralnog izvršnog komiteta za obezbeđi- vanje novčanih sredstava. Boljševici su se, izgleda, suprotstavili davanju takve pomoći, dok su većinski socijalisti očigledno bili za to. U svojoj rezoluciji o toj stvari, Međurejonska konferencija se saglasila s davanjem priloga za izdržavanje Sovjeta, ali je naglasila da ukoliko centralni organi Sovjeta imaju teškoća u prikupljanju novčanih sredstava u rejonima Petrograda, to se može pripisati jedino razočaranju petrogradskog proletarijata politikom rukovodstva Centralnog izvršnog komiteta. Sve dok se politika većine u Centralnom izvršnom komitetu iz osnova ne izmeni, upozoravali su predstavnici rejonskih sovjeta, Centralni izvršni komitet će neminovno nailaziti na pasivnost proletarijata prema svim vidovima njegovog rada za koje je potrebna masovna podrška, uključujući i finansije. PaUouubie coeeru Tlerpozpada, knj. III, str. 283—284.

Isto, str. 88.Isto, str. 201. Među dokumentima rejonskih sovjeta nema nikakvih zapisnika sa

sastanaka Porohovskog i Obuhovskog rejonskog sovjeta za period neposredno posle julskih dana; sudeći po njihovom ponašanju u junu i avgustu, može se pretpostaviti da su njihovi stavovi bili bliski stavovima Ohtinskog i Roždestvenog rejonskog sovjeta.

Isto, knj. I, str. 143.Isto, knj. III, str. 268—270.Isto, knj. I, str. 32—33.Isto, knj. III, str. 70—71.Isto, knj. II, str. 224—228.Isto, knj. III, str. 203—204.Isto, Str. 268—272.Isto, str. 272—279. Delegati iz rejonskih sovjeta bili su primljeni u Birou Centralnog

izvršnog komiteta kasnije istoga dana, ali nema dokaza da je izaslanstvo postiglo bilo kakav uspeh.

Isto, knj. I, str. 144—145.Isto, knj. III, str. 279—280.Isto, knj. II, str. 46

5 BOLJŠEVICI OBNAVLJAJU SNAGE

1. Prvo izdanje zapisnika sa Šestog kongresa pojavilo se 1919 (K3flaTejibCTBO KoMMyHHCT). Ono je očigledno nepotpuno, što je najverovatnije posledica teških okolnosti pod kojima je Kongres održan. Po sovjetskim izvorima, sekretarska dokumenta Kongresa su potom izgubljena, pa je stoga prvobitno izdanje iz 1919. godine korišćeno kao osnova svih

355

kasnijih izdanja zapisnika sa Šestog kongresa. Ona su objavljena 1927, 1934. i, u novije vreme, 1958. godine.

2. IllecroU ct>e3d, str. 27—30, 270.3. PeaojiK>u,uoHnoe dBUMcenue: MtojibCKuti Kpusuc, str. 326.4. IllecroU c-be3d, str. 109, 423—424.5. IlJibiiH-JKeHeBCKiiii, Or tfieepajisi K aaxeary ejiacru, str. 96.6. UlecToil c-besd, str. 69—70.7. HjibMH-JKeHeBCKHii, Or (peepa/ia K 3a.xaa.Ty ejiacru, str. 96.8. UlecToil c-besd, str. 7.9. M. n. OjiepoBCKHji, „JleHMH H KpoHuiTaATt(i.i", O BjiaduMupe Mjibune Jlenuue

(Moskva, 1963), str. 276; H. n. <l»jiepoBCKH(i, „Ha nyTHX K OKTHSpro", U MHCTHTyT MapKCH3Ma-JieHKHH3Ma npH UK KnCC, Bejiu Teas 0KTa6pt>CK aa cou,uajiucTuv.ecKan peeoji K>u,ua: CčopnuK eocno- MuuaHuU ynacTHUKoe peaoAiov,uu E nerpozpade u MOCKBC (Moskva, 1957), str. 105.

10. UlecToil c-bB3d, str. 28.U. Isto, str. 122.12. Isto, str. 111—112.13. Taj nacrt rezolucije nije uključen, izgleda namerno, ni u jedno izdanje zapisnika i

materijala sa Šestog kongresa, a bio je objavljen uskoro posle Kongresa u broju za 13. avgust kijevskog boljševičkog lista rojioc cov,uaA-deMOKpaTa. Iz nekih beležaka koje je Lenjin sačinio pred odlazak u Finsku jasno se vidi da je on pripremio nacrt rezolucije „O tekućem trenutku" naročito za Kongres. O tim beleškama, vidi Jleuun- CKuiX cGopuuK, knj. XXI (Moskva, 1933), str. 81—82. Samu rezoluciju konačno je ponovo objavio A. M. COBOKHH, B npeddeepuu ojcraSpa, (Moskva, 1973), str. 336—341. Pre tog vremena u većini sovjetskih izvora nagoveštavalo se da tekst te rezolucije nije nikada pronađen.

14. U vezi s tim pitanjem videti OKra6pt>c?coe aoopyotcenuoe soc- CTauue, knj. II, str. 96. Značajnija teorijska pitanja u vezi sa samom mogućnošću socijalističke revolucije u Rusiji postavila su samo tri delegata: Nogin, Jevgenij Preobraženski 1 N. S. Angarski.

15. UlecToil c-be3d, str. 116—118.16. Isto, str. 119—120.17. Isto, str. 124—125; dobar prikaz revolucije u Bakuu daje Suny, The Baku

Commune 1917—1918.18. IIlecToU c-be3č, str. 134—136.19. Isto, str. 114—142.20. Isto, str. 125—128.21. Isto, str. 131—132.22. Isto, str. 133.23. Tekst te rezolucije objavljen je u MHCTHTyT MapKCH3Ma-jieini- HH3Ma npH IJK

KnCC, MHCTHTyT HCTOpHH napraw MK H MrK Knee, nodzoTOBKa u noBeda OKTHćpbCKOu peBOMOV,uu e MocKse (Moskva, 1957), str. 202—204.

24. UlecToH c-i>e3đ, str. 144—145.25. A. M. COBOKHH, ,,Pa3pa6oTKa JleHHHbiM HOBOFI TaKTHKH napTHH nocjie HiojibCKHX

co6biTHil 1917 r." (kandidatska disertacija, Institut marksizma-lenjinizma, Moskva, 1962), str. 185; lUecroil ct>c3d, str. 251.

26. UlecToil ct>e3d, str. 225—227.27. AKafleMH« HayK CCCP, MHCTHTyT HCTOPHH, i drugi, PeaoA-io- v,uoHHoe

deuxeuue e Poccuu e aetycTe 1917 Z.: Pa3?,p0M KOPHU.IOBCKOZO MXTeotca, noAr. fl. A. HypaeB, i drugi (Moskva, 1959), str. 46.

28. U vezi s time vidi OKraSpbcicoe aoopyxeHuoe Boccrauue, knj. I, str. 385.29. Tako su učesnici na jednom skupu lokalnih socijaldemokratskih funkcionera,

održanom 23. avgusta, razmatrajući razvoj događaja od sredine jula, izražavali zabrinutost zbog znatnog osipanja članstva u korist boljševika. Samo nekoliko predstavnika rejonskih komiteta socijaldemokratske partije moglo je reći da se broj pristalica esera na njihovom području nije smanjio. 0«ra6pbCKoe eoopydKeunoe eoccrauue, knj. I, str. 378—388.

30. Na izborima za Kronštatsku dumu, održanim krajem jula, lista boljševičkih kandidata, na čelu s Raskoljnikovom, dobila je 10 214 od ukupno 28 154 glasova, a ispred nje je bila samo eserovska lista, s 10 900 glasova.

Izbori za moćni Kronštatski sovjet, održani početkom avgusta, dali su još uočljivije dokaze o podršci boljševicima: u novi sovjet izabrano je 96 boljševika, 96 nezavisnih kandidata, 73 esera, 13 menjševika i 7 anarhista. (U prvom Kronštatskom sovjetu, obrazovanom u martu, samo 60 od 280 delegata bili su boljševici. U drugom Kronštatskom sovjetu, izabranom početkom maja, bilo je 93 boljševika, 91 eser, 46 menjševika i 68 nezavisnih delegata.) Uprkos tome, boljševici ni sada nisu imali većinu u Kronštatskom sovjetu; za predsednika je bio izabran eser Konstantin Sugrin. nerpotpačCKuU JIUCTOK, 30. jul, str. 2; Maeecrw a KpouuxradTCKozo coeera, 13. avgust, str. 1: C. C. XecHH, OKTF.flpbCKCta pesojiiotiua u tpAOT (Moskva, 1971), str. 74—75, 153, 299.

31. A. M. AHflpeeB, Coeem pa6onux u cojidarcKuil denyraroB na- Kauyue OKT«6P» (Moskva, 1967), str. 255—259; JI. n. KapaMHineBa, EopbOa 60JibweBUK0B 3a IlerpozpadcKuu coeer (Lenjingrađ, 1964), str. 136.

32. BjiaflHMiipoBa, XpoHuxa cobbiruiX, knj. IV, str. 24.33. Hoeaa otcu3Hr>, 8. avgust, str. 3.34. Vidi niže, str. 110—115.35. Pe-Hb, 15. avgust, str. 1.36. llepebiiX jieza.JibHbt.il nerep6ypzcKuU KOMurer, str. 223—226, 232—233.37. CojidaT, 19. avgust, str. 1; npojierapuU, 19. avgust, str. 1.38. Cojidar, 19. avgust, str. 1; npojierapuil, 20. avgust, str. 1.39. Dobru analizu rezultata ovog glasanja daje William G. Rosenberg, „The Russian

Municipal Duma Elections of 1917: A Preliminary Computation of Returns", Soviet Studies, XXI (1969), str. 152—163.

40. Penb, 23. avgust, str. 1. Prema tom autoru, ukupan broj glasova nije mnogo značio (1) zato što je najmanje glasača izašlo na izbore upravo na područjima gde su kadeti

356

imali najveću podršku; i (2) zato što su broj glasova za boljševike i esere povećali glasovi hiljada vojnika koji su se samo privremeno nalazili u prestonici. Za njega je najvažnije to što su 40 odsto ukupnog broja glasova, kada se oduzmu vojnici, dobili kadeti.

41. Hoeaa. SKU3Ub, 23. avgust, str. 1.42. Paćonast za3era, 23. avgust, str. 1.43. Pa6ov.au za3era, 24. avgust, str. 1.

6 USPON KORNILOVA

1. Jedanaestog avgusta razbuktali požar u rejonu Male Ohte potpuno je uništio četiri fabrike i veliku količinu granata. Tri dana kasnije požar je uništio fabriku baruta i skladište municije u Kazanu; snažne eksplozije izazvane požarom odjekivale su tamo tri dana. Osim toga, 16. avgusta u jednom drugom velikom požaru do temelja je izgorela prostrana fabrika Vestinghaus u Petrogradu.

2. Nestašica hleba, mesa, ribe, povrća, mlečnih proizvoda i drugih osnovnih namirnica dramatično se pogoršala krajem leta i početkom jeseni. Tim nestašicama najviše su bili pogođeni građani s niskim prihodima, koji nisu mogli da se snabdevaju na crnoj berzi, koja je sada cvetala, pa čak ni da plate nešto niže, ali naglo povećavane cene u običnim prodavnicama namirnica. Istovremeno je i snabdevanje gorivom za domaće i industrijske potrebe dospelo u kritičnu fazu; početkom avgusta vladini službenici su upozorili da će do sredine zime 50 odsto petrogradskih fabrika morati da obustavi rad zbog nedostatka goriva. OKTa6pbCKoe Boopyxeunoe eoccrauue, knj. II, str. 5—16, 69—86.

3. J. D. White, „The Kornilov Affair: A Study in Counterrevolution", Soviet Studies, sv. XX (1968), str. 188—189.

4. Vidi Rosenberg, Liberals in the Russian Revolution, str. 196—200.5. Isto.6. Savez oficira, Vojna liga i Savez kavaljera sv. Đorđa, čiji su članovi uglavnom bili

oficiri konzervativnih pogleda, osnovani su brzo posle februarske revolucije s ciljem da se spreči dalje pogoršanje položaja oficira, slom tradicionalne discipline u oružanim snagama i da se uopšte doprinese vođenju „rata do pobede". Stalno sedište Glavnog komiteta Saveza oficira bilo je u Mogilevu, ali on je, pored toga, imao predstavnike na raznim ruskim frontovima. Članstvo u Savezu kavaljera sv. Đorđa bilo je ograničeno na nosioce Krsta sv. Đorđa, koji se dođe- ljivao za junaštvo u ratu. Slično drugim ultrapatriotskim grupama, Savez oficira, Vojna liga i Savez kavaljera sv. Đorđa bili su neprijateljski raspoloženi prema sovjetima i nepomirljivi protivnici boljševika.

7. White, „The Kornilov Affair", str. 187.8. Isto.9. H. H. MBSHOB, Kopuujio8inuHa u ee pa3zpoM (Lenjingrađ, 1965), str. 34—37.10. E. K. MAPTBIHOB, Kopnu AO a: nonbiTKa Boenuozo nepeeopora (Lenjingrađ,

1927), str. 11—17.11. Isto, str. 16—18.12. Isto, str. 20.13. AKAFLEMHH HAYK CCCP, HHCTHTVT HCTOPHH i drugi, PeaojiiouuoH- uoe ćBusKeHue

e Poccuu nocjte ceepoicenusi caMoćepoKasusi, no.ir. JI. A. HyraeB i drugi (Moskva, 1957), str. 409—410.

14. MapTfaiHOB, KopuujiOB, str. 18.15. n. H. MMJIIOKOB, Poccuu na nepejioMe, 2 knjige (Pariz, 1927), knj. II, str. 67.16. H. r. IJepeTejra, BocnoMunanua o (peepaAtcKoil peeoAU>v,uu, 2 knjige (Pariz,

1963), knj. I, str. 91—92.17. Grupa je imala sopstveni neđeljnik, Sloboda u borbi.18. JIaBepHHeB, „PyccKiie MOHonojiMCTbi", str. 34—35; White, „The Kornilov Affair",

str. 187—188. Cini se da je Zavojko delovao u ime vlastite organizacije, povezane s časopisom Sloboda u borbi, a ne u ime Društva za privredni oporavak Rusije, kao što kažu Laveričev i Vajt.

19. Zavojko je bio sin jednog admirala koji se istakao u krimskom ratu. Početkom stoleća Zavojko, tada u trećoj deceniji života, uspeo je da stekne veliki lični imetak zahvaljujući nekim vrlo sumnjivim poslovima nekretninama koje je obavio dok je radio kao oblasni maršal plemstva u Poljskoj (MapTbiHOB, Kopuujioe, str. 20—21). Posle revolucije 1905. godine radio je u upravi naftne industrije i bavio se finansijskim poslovima. Za vreme prvog svetskog rata bio je suizdavač ekstremnog desničarskog lista Pyccuaa BOAH, a u aprilu 1917, pre odlaska na front, bio je izdavač i urednik časopisa Sloboda u borbi.

20. n. H. MMJIIOKOB, Mcropusi eropoii pyccKou peBOAK>v,uu, 2 knjige (Sofija, 1921—1924), knj. I, deo 2, str. 60.

21. MapTMHOB, KOPHUAOB, Str. 20.22. W. S. Woytinsky, Stormy Passage (New York, 1981), str. 333.23. Vidi gore, str. 22—23.24. Vidi Pa6ov.au za3era, 29. jul, str. 3; H. ByxSHHflep, „Ha 4>poHTe E

npeAOKTHSpbCKMe SHH", KL, 1923, br. 6, str. 32—34.25. Byx6HHflep, „Ha C}3ponTe B npeflOKTHSpiCKMe SHM", str. 34.26. Rosenberg, Liberals in the Russian Revolution, str. 207.27. MapTbiHOB, Kopnujioe, str. 25.28. Isto, str. 29.29. General Nikolaj Ruski je bio zapovednik Severnog fronta u vreme februarske

revolucije i na tom položaju je ostao do aprila. General Mihail Aleksejev je bio glavnokomandujući ruske vojske od početka marta do 21. maja 1917. U vreme konferencije u Stavki, i jedan i drugi su očekivali da budu raspoređeni na novu dužnost.

30. Byx6MHflep, „Ha 4>POHTe B npeHOKTH6pbCKMe RHM", str. 39. Taj izvor sadrži potpune zapisnike s konferencije u Stavki od 16. jula; izvodi iz tih zapisnika postoje i u prevodu na engleski u R. P. Browder and A. F. Kerensky (priređivači), The Russian Provisional Government 1917, 3 knjige (Stanford, 196i), knj. II, str. 989—1010.

357

31. Eyx6MH?;ep, „Ha cfjpoHTe B npesoKTaSpbCKHe 3HM", str. 21—27. Deklaracija o vojničkim pravima bila je izjava o demokratskim pravima koju je prvobitno objavio Petrogradski sovjet 15. marta, a u revidiranom obliku izdao ministar rata Kerenski 11. maja.

32. D. V. Lehovich, White against Red: The Life of General Anton Denikin (New York, 1974), str. 104.

33. M. B. AjieKceeB, ,,Jl3 «HeBHKKa reHepajia AjieKCeeBa", PyccKuU ucropunecKuiX apxue, knj. I (Prag, 1929), str. 41.

34. MapTbiHOB, Kopuujioe, str. 32—33; ByxgMHflep, „Ha <J>poHTe B npeflOKTHSpbCKHe HHM", str. 31.

35. A. M. HSHHKHH, OnepKU pyccKoii cjiyrbi, knj. I, deo 2, (Pariz, 1921), str. 188.36. Byx5HHflep, „Ha cfcpoHTe B npeflOKTnSpbCKMe AHH", str. 31; vidi i MBaHOB,

KopuujiOBuiuua u ee pa3tpOM, str. 39.37. MHTeoK Kopnujioea: Ms 6ejibi.x MBMyapoe (Lenjingrad, 1928). str. 202; vidi i B.

CSBHHKOB, „reHepaji KOPHHJIOB: M3 BoenoMHHaHMii", BbiJioe, 1925. br. 3(31), str. 188—190.

38. A. F. Kerensky, The Catastrophe (New York, 1927), str. 114.39. A. F. Kerensky, Prelude to Bolshevism: The Kornilov Rising (New York, 1919), str.

XIII, 13—14.40. U vezi s tim pitanjem, vidi White, „The Kornilov Affair", str. 196—197.41. MBaHOB, KopuuJiOBiu,una u ee paszpoju, str. 41.42. Sovjetski istoričari s dosta osnova pretpostavljaju da taj zahtev nije bio postavljen

toliko što se nije verovalo u Ceremisovlleve sposobnosti kao vojnog zapovednika. koliko zbog toga što je smatran „leviča- rem" i što su ga se pribojavali kao potencijalnog političkog suparnika. Vidi, na primer, MapTbiHOB, KopnujioB, str. 40.

43. B. BjiaAHMiipoBa, KoHTp-peeoMov,u!i a 1917 tody (Kopnujiosinuna) (Moskva, 1924), str. 48.

44. General Denikin je bio naimenovan za zapovednika Jugozapadnog fronta.45. MapTbiHOB, Kopnu Ao B, str. 45; MBaHOB, Kopnu AOBW,UHa u ee paszpoM. str.

53.46. MapTbiHOB, KopnuAOB, str. 48.47. Na primer, Ji3Becrusi, 5. avgust, str. 3.48. Hoeaa 0KU3Hb, 8. avgust: videti gore, str. 90—91.49. M3BecTua, 4. avgust, str. 4; videti i Hoaaa acM3«b, 4. avgust, str. 3.50. Videti niže, str. 110—115.51. PeBOjiK>y,uoHHoe deuoiceuue B POCCUU: PaszpoM KOPHUJIOBCKOZO jtareaeo, str.

360; Rosenberg, Liberals in the Russian Revolution, str. 210—218, daje analizu koja osvetljava stav kadeta na toj konferenciji.

52. M. <E>., ,,K MCTOPHH ICOPHMJIOBIHHHBI", KL, 1924, br. 1(10), str. 207—217, sadrži celovit tekst tog revidiranog predloga. videti i JlBaHoB, KopHUJioBiu,uHa u ee pa3zpoM, str. 57—58, i BjiaflMMHpOBa, Xpouuua co- 6biruiX, knj. IV, str. 36—37.

53. To se desilo između 10. i 17. avgusta.54. BjiaflKMMpOBa, KOHTp-peBOJlK>UI<UH B 1917 z., str. 61.55. A. O. KepeHCKHii, ffej10 Kopuujioea (Moskva, 1918), str. 52—53.56. White, „The Kornilov Affair", str. 200.57. MBaHOB, KopnuJioBiu,UHa u ee pa3zpoM, str. 59—60. Na zahtev kadeta, kabinet je

razmotrio vojne aspekte programa 11. avgusta, odo- brivši ih u načelu, ali zahtevajući dalju raspravu.

58. MapTMHOB, KopnuMB, str. 48.59. U vezi s time vidi O«ra6pbCK0e eoopyoiceHHoe Boccranue, knj. II, str. 133.60. MapTBiHOB, Kopuujioe, str. 60.61. A. C. JlyKOMCKMii, BocnoMUHaHUH, 2 knjige (Berlin, 1922), knj. I, str. 227.62. U vezi s time vidi White, „The Kornilov Affair", str. 197—199.63. JlyKOMCKHM, BocnoMUHauua, knj. I, str. 227.

7 KORNILOV PROTIV KERENSKOG

1. Ariadna Tyrkova-Williams, From Library to Brest Litovsk: The First Year of the Russian Revolution (London, 1919), str. 167.

2. rocydapcreenuoe coeemauue, priredili M. N. Pokrovski i J. A. Jakovljev (Moskva i Lenjingrađ, 1930), str. 508.

3. WseecTua, 13. avgust, str. 2.4. npoTOKOJibi IjeHTpajibHozo KOMurera, str. 6—7.5. BjiaflMMiipoBa, XpouuKa coQbiTUii, knj. IV, str. 35.6. MapTMHOB, Kopuujioe, str. 64.7. A. . PaccTparHH, „PeBomoKHOHHtie KOMHTeTBi aBrycTOBCKoro KpH3Hca

1917 r." (kandidatska teza, Lenjingradski državni univerzitet Lenjingrađ, 1969), str. 90.8. PeBOJiK>v,uonHoe dBuotcenue B Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO Marezica, str.

20, 379—380.9. Isto, str. 392.10. H. CyxaHOB, 3anucKU o peeojimv,uu, 7 knjiga (Berlin, Petersburg i Moskva, 1922

—1923), knj. V, str. 155—156; BnaAHMHpoBa, XpoMMKO coćbiTUii, knj. IV, str. 45.11. CyxaHOB, 3anucKU o peeo.nov,uu, knj. V, str. 156.12. BJiaflMMJipoBa, XpoHUKa coGbiruii, knj. IV, str. 45.

13. rocydapcTsenuoe coeemauue, str. 133.14. Isto, str. 74—76.15. Isto, str. 112—117.16. Kasnije je ta platforma nazvana „Program od 14. jula".17. Bjia^HMMpoBa, KoHTp-peeoATov,UH e 1917 z., str. 88, govori o razlikama

između izjave Privremene vlade od 8. jula i konzervativnijeg programa od 14. avgusta.

358

18. rocydapcTBeuuoe coeemauue, str. 4.19. MHJIIOKOB, Mcropua eropoU pyccKoU peaoMov,uu, knj. I, deo 2, str. 127—128.20. HoBoe epe-K«, 13. avgust, str. 1.21. BnaflMMHpoBa, K0Hrp-peB0M0v,ua 8 1937 z., str. 84.22. A. M. BepxoBCKHft, Poccuu na Tojizore, (Petrograd, 1918), str. 107.23. MHJIIOKOB, Mcropua BropoU pyccKOiX peeoJiiov,uu, knj. I, deo 2, str. 174, 183.24. nocjieduue UOBOCTU, 20. januar 1937, str. 2; JIaBepHHeB, „PyccKMe

MOHOnOJIHCTBl", str. 40.25. White, „The Kornilov Affair", str. 200.26. 3. rwnnMyc, CUHSISI Kuuza: neTep6ypzc?cu« dneBUUK, 1914—1918 zz.

(Beograd, 1929), str. 174.27. U ruskoj štampi pad Rige je odmah postao predmet velikih raspri, delimično zbog

toga što je do njega došlo prilično neočekivano. Generali, kojima se odmah pridružilo liberalno i konzervativno mnjenje, tvrdili su da taj poraz predstavlja dalje svedočanstvo o rasulu oružanih snaga. To je, izgleda, bilo i mišljenje Kerenskog u to vreme. Levici se, s druge strane, činilo da generalštab namerno nije preduzeo odgovarajuće mere za odbranu Rige kako bi potkrepio svoje zahteve za zavođenje represivnih mera.

28. MapTbiHOB, KopnujioB, str. 74—75. Savinkov je, sa svoje strane, stvarnu pripremu tih dekreta preneo na jednu komisiju obrazovanu ad hoc u Ministarstvu rata, kojoj je predsedavao general Apuškin.

29. Deseta konjička divizija, koja je tehnički bila deo Trećeg korpusa, ostala je u svom stalnom sedištu.

30. OKTačpbCKoe eoopyxeuuoe eoccrauue, knj. II, str. 131—132; MapTbiHOB, KopuujioB, str. 56—59; MBaHOB, Kopuujioetnuua u ee paszpojt, str. 78—83. U sastav Divlje divizije (KaBKa3CKaa Ty3eMHaa JHBHCMS) ulazili su Kabardinski, Dagestanski, Tatarski, Cerkeski i Inguški konjički puk, Osetinska pešačka brigada i Osma artiljerijska divizija donskih kozaka.

31. Peeojnou,uouuoe dauxeuue e Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO Msirexa, str. 439, 629.

32. OKT«6pbCjioe Boopyxeunoe eoccrauue, knj. II, str. 132.33. MapTbiHOB, Kopuujioe, str. 77—78.34. PeeojiKiv,uoHHoe deuxeuue a Poccuu: Pa3zpoja KOPHUJIOBCKOZO Msirexa, str.

420, 452—453.35. Radkey, The Agrarian Foes of Bolshevism, str. 386—387.36. Isto, i A. F. Kerensky, Russia and History's Turning Point (New York, 1965), str. 341

—342.37. Savinkovljeva rekonstrukcija prvog od tih razgovora data je u PeBOJLKHt,uoHnoe

dauxeuue e Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO jisirexa, str. 421—423. Nekim delovima drugog razgovora 23. jula uveče prisustvovali su Lukomski, general I. P. Romanovski, pukovnik V. L. Baranovski i Filonenko. Bjia«HMHpoBa, KoHTp-peeojnouun e 1917 z. str. 206—209, donosi rezime tog dela razgovora, koji su potpisali Kornilov, Lukomski i Romanovski.

38. Peaojiiou,uoHHoe deuxenue B Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO Marexa, str. 421—423; vidi i Savinkovljevu izjavu za štampu u Bupxe- ewe eedoMOCTu, 12. septembar, str. 1, i MapTbiHOB, Kopuujioe, str. 80—82.

39. PeeojiK>u,u0HH0e dauotceuue a Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO MHTeata, str. 432.

40. Isto, str. 421.41. MapTbiHOB, Kopuujioe, str. 80; O. HaasaeBa, KopnmioBiUiUHa (Moskva i

Lenjingrad, 1930), str. 90—91.42. MAPTBIHOB, KOPHMJIOB, STR. 78.43. KepeHCKMft, ffejio KopnuAoea, str. 82.44. Kerensky, Prelude to Bolshevism, str. 214—215.45. PeeojimiûouHoe deuxenue e Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO Msirexa, str.

432, 629.46. Isto, str. 433—434; vidi i OKT»6pbCKoe Boopyxeuuoe eoccranue, knj. II, str. 133—

134.47. Peeojiiou,uonuoe deuo/cenue e Poccuu: PaszpoM KOPHUJIOBCKOZO Marexa, str.

434—435; 439—440.48. Kerensky, Russia and History's Turning Point, str. 342.49. Browder and Kerensky, The Russian Provisional Government, knj. III, str. 1561—

1562.50. MapTbiHOB, Kopuujioe, str. 84; vidi i PeeoJiK>v,uoHnoe deuxenue e Poccuu:

Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO MHTeoica, str. 444, i KepeHCKwii, Rejio Kopuujioea, str. 100—103.51. Značajno je da u svom tadašnjem iskazu pred vladinom istražnom komisijom

Ljvov nije pomenuo nikakvu ponudu Kerenskog da podnese ostavku. Videti Peeojiiov,uoHHoe dauxeuue e Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO MsiTexa, str. 425—428.

52. To je nesumnjivo bio utisak koji je stekao napredni general Verhovski, koji je bio u Mogilevu 24. avgusta i razgovarao s Kornilovom uskoro posle Ljvovljeve posete. Verhovski je zabeležio u svoj dnevnik da Kornilov pridaje veliku važnost usaglašenom delovanju s vladom i da je upravo dobio uveravanja od Ljvova da će to biti slučaj. Bep- XOBCKUU, Poccuu na Tojizore, str. 110.

53. Browder and Kerensky, The Russian Provisional Government, knj. III, str. 1564—1565; PeeojiK>u,uoHuoe dauxeuue e Poccuu: PaszpoM KOPHUJIOBCKOZO Marexa, str. 428, 450; MapTbiHOB, Kopuujioe, str. 87—88.

54. MapTbiHOB, Kopuujioe, str. 88.55. PeBOJiK>v,uoHuoe dauotceuue a Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO Mareoica,

str. 441—442; KepeHCKHii, flejio Kopuujioea, str. 105—106; MapTbi- HOB, KopnujiOB, str. 96—97.

359

56. PeaojiKmuouHoe dBuoxeuue a Poccuu: PaazpoM KOPHUJIOBCKOZO Mareoica, str. 443; KepeucKuU, Rejio Kopniuioea, str. 108—109; Browder and Kerensky, The Russian Provisional Government, knj. Ill, str. 1571.

57. F. F. Kokoškin i N. M. Kiškin, izveštaji kadetskom Gradskom komitetu u Moskvi, 31. avgust 1917 (kopija u Arhivu Nikolaj evskog, Hoover Institution, Stanford, California), str. 8—10; Peeojiiov,uoHHoe deuxenue e Poccuu: Pa3zpoM KopuujioecKozo Mareoica, str. 444; MHJIIOKOB, Mcropua BropoiX pyccKOil peaojiK>u,uu, knj. I, deo 2, str. 218—220; Rosen-berg, Liberals in the Russian Revolution, str. 229—230.

58. PeeoAK>u,uoHHoe dBuotceuue a Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO Mareoica, str. 448.

59. Isto, str. 448—452.60. BjiaAMMHpoBa, XpoHUKa CO6UTUH, knj. IV, str. 101.61. PeBOJnou,uoHHoe deuoiceHue a Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO

Mareoica, str. 445.62. Tunnuyc, Cuuaa Knuza, str. 179.63. Browder and Kerensky, The Russian Provisional Government, knj. Ill, str. 1573.64. OKTjifipfcCKoe eoopyoiceuuoe eoccranue, str. 137.65. Bjia^HMMpoBa, XpouuKa coGbiruU, lcnj. IV, str. 104; vidi i Leho- vich, White

against Red, str. 124.66. BjiasiiMHpoBa, XponuKa cočbirutt, knj. IV, str. 110.67. Browder and Kerensky, The Russian Provisional Government, knj. Ill, str. 1573—

1574.68. Woytinsky, Stormy Passage, str. 350—351.69. CyxaHOB, 3anuCKU o peeojiwv,uu, knj. V, str. 217.

8 BOLJŠEVICI I PORAZ KORNILOVA

1. U septembru boljševički Centralni komitet je počeo da drži sastanke u Smoljnom, a u vreme oktobarske revolucije ta zgrada je postala žarište aktivnosti Boljševičke partije u Petrogradu.

2. Hoaaa Dtcu3Wb, 29. avgust, str. 2; PaccTpHrHH, „Peeojiiou,uouHbie KOMurem aezycroecKozo Kpu3uca", str. 130; PeBOJiiou,uoHHoe dauoicenue a Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO Mareoica, str. 476—477.

3. M3Becrua, 28. avgust, str. 3; 29. avgust, str. 1; Hosaa 0KU3Ub, 29. avgust, str. 1—2; Pa6onaa za3era, 29. avgust, str. 2—3.

4. Mrmecrua, 29. avgust, str. 1—2; CyxaHOB, 3anucKU o

peBOJiK>v,uu, knj. V, str. 293.5. CyxaHOB, 3anucKU o peeoJimu,uu, knj. V, str. 291—292.6. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 119—121.7. Ulecrou C7>e3d, str. 255—257; 169—170.8. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 73—78. Mada tada nisu objavljeni, materijali su do 27.

avgusta bili stavljeni na uvid vrhunskim partijskim funkcionerima u Petrogradu.9. Videti gore, str. 111—112.10. Jedini sovjetski istoričar koji otvoreno govori o pogrešnoj Le- njinovoj proceni

opasnosti od desničarskog udara u avgustu 1917. godine je V. I. Starčev, Vidi njegov članak ,,B. M. JleHHH B aBrycve 1917 rop;a", Bonpocbi ucropuu, 1967, br. 8, str. 124—127.

11. TIporoKOJibi U,eurpajibHozo KOMurera, str. 32; B. B. AHMKeeB, RearejibHOCTb U,K PCffPII(6) B 1917 zody; XpouuKa coObiruU (Moskva, 1967), str. 267.

12. U zbirci dokumenata o radu Peterburškog komiteta, objavljenoj 1927. godine, naporedo su štampana dva zapisnika s tog sastanka (I7epewit jiezajibnbiiX Ilerep6ypzcKuU KOMurer, str. 237—254). Obe varijante su nejasne i nepotpune, što je nesumnjivo posledica vladajuće napetosti. Oni se najvećim delom međusobno dopunjuju i potvrđuju, pa sam se u pokušaju da rekonstruišem diskusiju služio s obe verzije.

13. Dragocenu analizu položaja moskovskih boljševika 1917. godine i razlika u pogledima između mlađih boljševika, koji su imali veliki broj predstavnika u Moskovskom oblasnom birou, i umerenijih, starijih partijskih funkcionera koncentrisanih u moskovskom Gradskom komitetu, daje Stephen F. Cohen u svojoj izuzetno značajnoj biografiji Buharina, Bukharin and the Bolshevik Revolution (New York, 1973), str. 45—53.

14. Vidi niže, str. 216—217.15. O Bubnovljevom „levičarstvu" u to vreme, vidi KoMuccapeHKo, „ffeareJibHocTb

napruu 6oAbw.eeUKOB", str. 185—186.16. Datum na vanrednom izdanju je utorak, 28. avgust, što je očigledno greška.

Dvadeset osmi avgust je padao u ponedeljak. a na osnovu same sadržine lista može se zaključiti da to izdanje nije moglo biti objavljeno pre 29. avgusta rano ujutro. CoAdar, po pravilu, nije izlazio ponedeljkom, a, za razliku od lista PaSonuU, u ponedeljak 28. avgusta nije bilo vanrednog izdanja lista CoAdar. Prema tome, redovno i vanredno izdanje lista CoAdar od 29. avgusta predstavljaju prvu reakciju u štampi Vojne organizacije na Kornilovljevu aferu.

17. CoAdar, 29. avgust, str. 4.18. Značajno je da osim nekoliko letaka koje je delimično ili u celosti pripremila Vojna

organizacija, £pe3eH, BoAbweeueanusi nerpozpadcKozo zapuu30ua i novija studija PeeoAK>v,uoHHoe deuxenue e Poccuu: Pa3zpoM KOPHUAOBCKOZO Mnrexa navode samo dva izvora koji se odnose na delatnost Organizacije između 27. i 30. avgusta: tekst rezolucije donete na sastanku predstavnika Vojne organizacije 28. avgusta (BoJib- uieBU3av,ua nerpozpadcKozo zapuu3ona, str. 242—243; PeeoAK>u,uonHoe deuxenue Poccuu: Pa3zpOM KOPHUJIOBCKOZO Mnrexa, str. 482—483) i odgovore boljševičkog Moskovsko-narvskog rejonskog komiteta na upitnik Vojne organizacije o stanju u lokalnoj

360

Crvenoj gardi (PeeoAK>u,uouHoe deuxenue e Poccuu: Pa3tpoM KOPHUAOBCKOZO Mnrexa, str. 510—511).

19. nepenuCKa ceKperapuara 1XK PCffPn(6) c MecrubiMu napruil- UbiMU opzanu3au,UHMU, knj. I, str. 31.

20. PaccTpnrMH, ,,PeBOJiK>IJHOHHI>ie KOMHTeTfai aBrycrcKoro KpnsMca",

str. 112.21. " Videti niže, str. 153.22. Vojna sekcija se u literaturi pominje pod raznim nazivima, kao Privremeni vojni

komitet, Operaciona sekcija, Vojni komitet, pa čak i Vojno-revolucionarni komitet; nju ne treba zamenjivati s Privremenim revolucionarnim komitetom, koji su osnovali Izvršni komiteti radi spro- vođenja istrage o julskom ustanku, ili s radikalnijom Vojnom sekcijom Petrogradskog sovjeta.

23. KOPHUAOBCKue dnu: BtoAAereuu BpeMeuuozo Boeuuozo KOMUTCTO. npu IjK c 28 aezycra no i cewrafipa 1917 z. (Petrograd, 1917); A. AHCKHft (noflr.), UpoTOKOAbi nerpozpadcKozo c oeera npoifiecuoHaAbHbix C01030B 3a 1917 z. (Lenjingrad, 1927), str. 70.

24. Videti gore, str. 77.25. PaiXoHHbie coserbi nerpozpada, knj. III, str. 292; nporoKOAbi nerpozpadcKozo

coaera npotpeccuonaAbubix coiosoe, str. 58.26. PaHouHbie coecrbi nerpozpada, knj. III, str. 292—293.27. PeeoAiou,uoHHoe dauxeuue e Poccuu: Pa3zpoM KOPHUAOBC KOZO Mnrexa,

str. 498—499.28. IO. C. ToKapeB, Hapoduoe npaBorBopuecTBo uaKauyu: eejiuKoii 0KTn6pbCK0U

cou,uaAucruuecKoil peaoAiou,uu (Mapr—oKračpb 1917 z.) (Moskva i Lenjingrad, 1965), str. 144—146, i B. TajibnepMHa, „PafiOHHBie COBCTM IleTporpaaa B 1917 roAy" (kandidatska teza, Istorijski institut, Akademija nauka SSSR, Lenjingrad, 1968), str. 228—238, razmatraju značajnu ulogu Međurejonske konferencije u pripremama za borbu protiv Kornilova.

29. Taj komitet se sastojao od tri izabrana predstavnika Peterhof- skog sovjeta; po jednog predstavnika iz pet partijskih organizacija; po jednog predstavnika iz svakog od tri komesarijata u tom rejonu; i po jednog predstavnika Putilovskog zavoda, Putilovskih dokova, Rejonskog odbora, vojne čete stacionirane u Putilovskom zavodu, Biroa Rejonskog sindikalnog odbora i manjih preduzeća u rejonu.

30. PattouHbie coserbi nerpozpada, knj. II, str. 251—253; Peeojno- v,uouuoe deuxenue e Poccuu: Pa3zpoM KOPHUAOBCKOZO Msirexa, str. 496; TOKapeB, HapodMoe npaeoraopuecreo, str. 145—146.

31. Petrogradski sindikalni sovjet, osnovan u martu 1917. godine, sačinjavali su u to vreme izabrani delegati iz oko pedeset sindikata u prestonici. Na njegovom čelu nalazila se Izvršna komisija. Koristan prikaz delatnosti Petrogradskog sindikalnog sovjeta u 1917. godini daje A. AHCKMH, „IleTporpaflCKHii coBeT ripocpeccwoHajiBHBix COK>30B B 1917 r.", u npo&eccuouajibuoe dauxeuue s nerpozpade e 1917 z., nonr. A. AH- CKHii (Lenjingrad, 1928), str. 45—77.

32. M3BecruH, 29. avgust, str. 6.33. Ta komisija je očigledno kasnije ušla u sastav Komiteta narodne borbe protiv

kontrarevolucije.34. npoTOKOAbi nerpozpadcKozo coeera npotpeccuouajibHbix C0I030E, str. 57—72;

PeBOAK>u,uoHnoe dauxeuue e Poccuu: Pa3tpOM KOPHUAOBCKOZOMareoica, str. 500—501; AHCKHH, „neTporpaflCKHft coBeT npo<t>eccHOHajn>Hbix C0I030B B 1917 r.", str. 53.

35. BjiaflMMHpoBa, KoHTp-peeojiwuun 8 1917 z., str. 167; 3. B. CTe- naHOB, PaBonue Tlerpozpada B nepuod nodzoroBKU u npoeedeuua OKT»- 6pbCK0Z0 BOopyoKeuHozo Boccrauua (Moskva i Lenjingrađ, 1965), str. 173. Vidi i A. r. EropoBa, naprua u npocpcoio3bi e OKraBpbCKOil peeoJiiov,uu (Moskva, 1970), str. 160.

36. U ovo vreme Vikžel se sastojao od četrdeset članova — četrnaest esera, sedam menjševika, tri narodna socijalista, dva predstavnika Međurejonskog komiteta, dva boljševika, jednog simpatizera boljševika i jedanaest vanpartijaca, od kojih su mnogi podržavali kadete.

37. A. n. TaHHeB, Onepnu no ucropuu deuoiceuua 3ejie3uodopooicHU- KO8 B peeojimuuu 1917 zoda (0eepajib—oKraBpb) (Moskva i Lenjingrađ, 1925), str. 95; BjiaAHMHpoBa, KOHrp-pesojiKûa B 1917 z., str. 161—162; KepeHCKHH, Rejio Kopniuioea, str. 153—154, 156.

38. V. I. Starčev, najveći poznavalac razvoja oružane radničke milicije u revolucionarnom Petrogradu procenjuje da je u ovo vreme za vojnu akciju bilo organizovano trinaest do petnaest hiljada radnika. B. M. CTapqeB, OnepKU no ucropuu nerpozpadcKoil Kpacnou zeapduu u pa6oueU MUJIUUUU (Moskva i Lenjingrađ, 1965), str. 164.

39. Petrogradski sovjet je imao dve glavne sekcije, Radničku i Vojničku; prva je bila sastavljena od predstavnika iz fabrika, druga od predstavnika iz garnizona. Vojnička sekcija, na čijem se čelu nalazila Izvršna komisija, bavila se problemima od posebnog interesa za vojne snage.

40. IlBaHOB, KopuujioBuiiu.ua u ee pa3zpo.n, str. 156—157; flpe3eH, BojibmeBU3av,ua nerpozpadcKozo zapnu3ona, str. 253—264; KonaKOB, „Bojib- xneBH3aL(MH neTporpancKoro rapHK30Ha B 1917 rofly", str. 174—177.

41. M3Becrua KpoumradrCKOzo coeera, 6. septembar, str. 1; 8. septembar, str. 1; AKafleMHH HayK CCCP, MHCTHTyT HCTOPMH, i drugi, EajiruitcKue Mopanu B noćzoroBKe u npoeečeuuu eejiuKoU OKraBpb- CKoil coViUajiucrunecKOU peBOJnov,uu, priredio P. N. Mordvinov (Moskva i Lenjingrađ, 1957), str. 186—189; AKafleMHH HayK CCCP, HHCTHTyT HCTO- PHH, i drugi, npoTOKOJibi u nocrauoejieuua IXempajibuozo KOMurera Baji- ruiicKozo cpjiora, no«r. fl. A. HyraeB (Moskva i Lenjingrađ, 1963), str. 150—158; B. B. neTpauj, Mopanu BajiruucKOzo (pjiora e ćopbBe 3a no- 6edy OKTaćpa, (Moskva i Lenjingrađ, 1966), str. 200—E16; HBaHOB, Kopuu- jiOBvj,uua u ee pa3zpoM, str. 156—157; A. fl. flpe3eH, „BajiTHitcKMft <JJJIOT OT HIOJIH K OKTHBPIO 1917 rofla", KL, 1929, br. 5(32), str. 191—199.

361

42. Pa3Jioxceuue apMUU e 1917 z., no«r. M. H. noxpoBCKHii u H. A. HKOBJIEB (Moskva i Lenjingrađ, 1925), str. 116; I7POTOKonbi u nocrauoejieuua Ueurpajibuozo KOMurera EOJITUUCKOZO <f>Jiora, str. 167—172; KsaHOB, KopnujiOBUiuna u ee pa3zpOM, str. 63.

43. Razgovor Nikolasa Vakara s Finisovom, u Tlocjieduua HOBOCTU, 6. mart 1937, str. 3.

44. Protivrečna sećanja na tu epizodu i razlozi za neaktivnost petrogradskih desničarskih grupa iznose se u G. Vinberg, B njieuy y o6e3bau (Kijev, 1918), str. 104—108; Razgovori Nikolasa Vašara s A. I. Putilovom i P. N. Finisovom u Ilocjiednua HOBOCTU, 24. januar 1937, str. 5, i 6. mart 1937, str. 3; JI. II. SecHMeTep, ,,3aroBop KopHHjiOBa": „IIMCBMO B pesaK- HMIO", nocjieduua HOBOCTU, 28. maj 1937; Kerensky, Russia and History's Turning Point, str. 381; fleHHKBH, OnepKU pyccKoil CMyrbi, knj. II, str. 64—65; i MHJIIOKOB, Bropaa pyccKaa peBOJiK>v,ua, knj. I, deo 2, str. 258—259.

45. Najpotpuniji prikaz tih događaja, zasnovan velikim đelom na neobjavljenoj građi iz sovjetskih arhiva, daje KopuujioBinuua u ee pas- zpoM, str. 174—179; vidi i EoJibmeeu3av,ua nerpozpadcKozo zapnu3ona, str. 257; Muprbinoe, Kopuujioe, str. 142—146; Bjia^HMMpoBa, XpouuKa coBbiruU, knj. IV, str. 107—145, 241—249; Peoojnou,uonuoe deuoicenue e Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO Mareoica, str. 531—532, 633.

46. MBaHOB, KopHUjioBW,UHa u ee paszp OM, str. 180—181; Bjiaan- MMpoBa, XpouuKa coBbiruU, knj. IV, str. 134, 349; MapTbiHOB, Kopuujioe, str. 147—149; Peeojiiou,uoHHoe deuoiceHue e Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO Mareoica, str. 535.

47. MBaHOB, KopuujioBW,uHa u ee pa3zpoM, str. 170—174; Bjia«HMH- poBa, XpouuKa coBbiruU, knj. IV, str. 343—350; MapTtiHOB, Kopuujioe, str. 135—142.

48. Desetog septembra smenjen je i Aleksejev, a na njegovo mesto je postavljen Duhonin.

49. MaprbiuoB, Kopnujioe, str. 155—171; BJiaflMMwpoBa, XpouuKa co- GbiruiX, knj. IV, str. 124—132.

362

50. Browder and Kerensky, The Russian Provisional Government, knj. III, str. 1586—1589. Tekst Krimovljeve poruke Kornilovu nije poznat.

9 PITANJE NOVE VLADE

1. Videti gore, str. 131.2. Rosenberg, Liberals in the Russian Revolution, str. 230—232, daje uverljivu

rekonstrukciju uloge kadeta u toj epizodi. Vidi i Kokoškinov izveštaj, str. U—12, 15; MUJITOKOB, Mcropusi BTOpoii pyccKou peeojnov,uu, knj. I, deo 2, str. 249—254; BjiaflHMHpoBa, XponuKa coObiruU, knj. IV, str. 138.

3. KepeHCKHM, Rejio Kopuujioea, str. 174.4. MBaHOB, Kopuujioeiuiuna u ee pa3zpoM, str. 207.5. KopuujiOBCKue dnu, str. 152.6. IlpoTOKOJibi nerpozpadcKozo coeera npocfieccuonajibnbix coio3oe, str. 76.7. ILJIBHH-JKeHeBCKHM, „BoJibineBHKM B TiopBMe, KepeHCKoro", str. 59—62;

Bjia«HMMpoBa, XponuKa coćbiruU, knj. IV, str. 162; MHCTHTyT HCTOPHM napTHH npii JleHHHrpa^CKOM O6KOMC KnCC. <E>joiMaji MucTHTyTa MapKCH3Ma-jieHHHH3Ma npn E(K Knee, BojibmeBUKU nerpozpada e 1917 zody: XponuKa cočbiruti (Lenjingrad, 1957), str. 478.

8. TOJIOC cojidara, 5. septembar, str. 1.9. H. Py6aH, ĆKrnGpbCKaa peeojiioii,ua u Kpax Meubiu.eeu3Ma (Moskva,

1968), str. 272, gde se navodi jedan neobjavljen zapisnik s tog sastanka iz sovjetskih arhiva.10. Inicijativa za takve pozive za prenošenje vlasti na Sovjet često je poticala od

boljševika — što jasno pokazuje da u vreme Kornilovljeve krize odluke Šestog kongresa o parolama nisu imale većeg uticaja na stav predstavnika partije u lokalnim organizacijama. Vidi, na primer, Skripnikovo izlaganje na zajedničkom sastanku Sindikalnog sovjeta i Centralnog sovjeta fabričko-zavodskih komiteta 29. avgusta (nporoKOJibi nerpozpadcKozo coeera npocpecuonajibnbix C01030B, str. 70). Na jednom sastanku održanom 4. septembra, osam stotina radnika fabrike cevi, uključujući i predstavnike svih dvadeset hiljada radnika zaposlenih u tom preduzeću, potvrdilo je taj stav, zahtevajući obrazovanje jedne „Privremene revolucionarne vlade", sastavljene od predstavnika proletarijata i seljaštva i odgovorne jedino revolucionarnim organima.

11. PeBOJiioii,uoHHoe deuoxeuue B POCCUU: PaszpoM KOPHUJIOBCKOZO MUreoica, str. 487, 489, 501 541—542. Taj izvor sadrži i mnoge druge pri- mere takvih rezolucija. One se mogu naći u većini tadašnjih socijalističkih listova, mada im je u boljševičkim listovima Pa6ouuU, Pa6onuU nijrb i Cojidar, kao i u dnevniku levih esera 3naMsi rpyda, davano najistaknutije mesto. Delimični spiskovi fabrika u kojima su takve rezolucije usvajane povremeno su objavljivani u listu Pa6onuiX nyrb.

12. flpe3eH, BoAbiueeu3av,ua nerpozpadcKozo zapnu3oua, str. 256—257.13. Isto, str. 251-----------257, 265—268. Taj izvor, kao i svi brojevi lista

Cojidar iz poslednjih dana avgusta i prve polovine septembra, donosi mnoge takve rezolucije. Predstavljeni su gotovo svi ključni elementi garnizona. Vidi i A. K. JI pe3eH, „neTporpa^cKHČi cOBeT B OKTHSpe", KL, 1927, br. 2(23), str. 106—107.

14. BajiruiiCKue MopsiKU, str. 203, 207—208.15. BajiTuucKue MOPRKU, str. 210—211; npOTOKOAbi u nocraHOBjieuua.

U,eHrpajibHozo KOMurera BajiruucKozo (pjiora, str. 192, 445—446; ,Hpe3eH, „BajiTHHCKHH 4>JIOT", str. 200—201. Zastave su spuštene nekoliko dana kasnije u čast Demokratskog državnog savetovanja.

16. M3eecrusi KpouuiradrCKOZO cosera, 29. avgust, str. 2—3.17. Isto, 30. avgust, str. l.18. npoTOKOJibi IleurpajibHozo KOMurera, str. 37—38. Najpotpuniji prikazi tog sasTanka

dati su u listu Rejio napoda, 1. septembar, str. 2, i 3. septembar, str. 2—3; i u listu Mseecrua, 1. septembar, str. 2; 2. septembar, str. 4; 3. septembar, str. 7. Videti i BJiaAHMHpoBa, XponuKa co6b! run, knj. IV, str. 140—142, 149—150, i O KraOpbCKoe eoopyxcennoe Boccranue, knj. II, str. 171—181.

19. U vezi s time, zanimljivo je da je na sastanku održanom 31. avgusta kasno uveče boljševički Centralni komitet na vlastitu inicijativu Izglasao da na plenumu Centralnog komiteta zakazanom za 3. septembar prva tačka dnevnog reda bude još jedna rasprava o „tekućem trenutku", očigledno da bi se ponovo pretresla različita mišljenja o kursu koji treba slediti u postojećoj situaciji. Staljin, u ime levice, i Kamenjev, u ime desnice, bili su posebno zaduženi da izlože suprotne poglede. Nema po-

20. dataka o tome da li je takav sastanak i održan. npoTOKOJibi HenTpa.it>- HOZO KOMurera, str. 39—40, 72.

21. M3BecTMH, 1. septembar, str. 2; Rejio uapoda, 1. septembar, str. 2.22. Prikazi tog sastanka dati su u listovima Pent, i. septembar, str. 4; 2. septembar,

str. 3; Aejio uapoda, 2. septembar, str. 2; bupotceubte eedOMOcru, i. septembar, jutarnje izdanje, str. 3—4; videti i BJiafliiMMpoaa, XpouuKa COOMTUU, knj. IV, str. iju—U9.

23. Videti gore, str. 90.24. M. H. IIOTexHH, Ilepsuu coeer npojieTapCKoU duxrarypbi (Lenjingrađ, I960), str.

23.25. Najpotpuniji prikazi toga dela diskusije dati su u listovima ll3eecTV.il, 2.

septembar, str. 3—4; 3. septembar, str. 5—7; Rejio uapooa, 3. septembar, str. 2—3; Bupo/ceebie eeaoMOCTU, 3. septembar, jutarnje izdanje, str. 3; PeHb, 2. septembar, str. 3; i 3. septembar, str. 3. Videti i BjiaAHMHpoBa, XpouuKa coobimit, knj. IV, str. 149—loO.

26. H3eecrua, 3. septembar, str. 7.27. Rosenberg, Liberals in the Russian Revolution, str. 236—239.28. He.io napoda, 5. septembar, str. 3—4. Danova sećanja na njegov stav u to vreme

data su u FLAH, ,,K HCTOPMM nocjiesHMx AHeii BpeMeH- Horo npaBHTejibCTBa, Jleronucb peBOJiTOV,uu, knj. I, 1923, str. 163—175. Zanimljivo je da su na sastanku menjševičkog Centralnog komiteta, održanom 5. septembra, glasovi za i protiv koalicije bili ravnomerno podeljeni. (OKraOpbCKoe eoopyxeunoe eoccrauue, knj. 2, str. 186, gde se navodi jedan neobjavljen zapisnik iz sovjetskih arhiva.)

29. Vidi, na primer, prikaz sastanka eserovske frakcije Sovjeta održanog 6. septembra, u listu ffejio uapoda, 7. septembar, str. 3. O tadašnjim internim frakcijama eserovske partije vidi Redkey, The Agrarian Foes of Bolshevism, str. 402—408.

30. Rejio uapoda, 12. septembar, str. 2; 3uaMa rpyda, 12. septembar, str. 1—2.31. Vidi 3uaMn rpyda, 12. septembar, str. 1 i sve sledeće brojeve.32. Radkey, The Agrarian Foes of Bolshevism, str. 403.33. A. JI. XOXPHKOB, ,,M3 JKH3HH neTporpaflCKoro rapHH30Ha", KL, 1926, br.

2(17), str. 36—37.34. ,Hpe3eH, EojibweBU3au,ux nerpozpadcKozo zapnu3oua, str. 258—263,

donosi zapisnike sa garnizonskih sastanaka na kojima su sprovedene takve čistke. C. E. Pa6HHOBHH, Bopb6a 3a apMuio e 1917 z. (Lenjingrađ, 1930), str. 44, daje zanimljivu analizu uticaja Kornilovljeve afere na pro- sečne vojnike.

35. PeBOJimv,uouHoe deuo/cenue s Poccuu: Pa3zpoM KOPHUJIOBCKOZO Mareoica, str. 470—471.

36. AKaêMMH HayK CCCP, MHCTHTyT HCTOPMH, i drugi Peeojiio- v,uouuoe deuoiceHue s Poccuu e ceuraGpe 1917 z.: 06w,euav,uoHaJibHbiii Kpu3UC. noflr. ft. A. HyraeB, i drugi. (Moskva, 1961), str. 148—149, 553.

37. B. BOMTHHCKHH, ,,Topf>i noOeA H nopazKeHHii, 1917 rofl", str. 295—299.

10 „SVA VLAST SOVJETIMA!"

1. r. C. POBHO, „KaK JleHHH CKpbiBajica y rejibcHHnJioprcKoro ,nojiHL(MeKcTepa"', u JlHCTHTyT MapKCH3Ma-jieHHHH3Ma npH IIK KIICC, Jlenun 8 1917 zody, BocnOMuuauua (Moskva, 1967), str. 148—156; OrapaeB, ,,B. H. JleHHH B aBryCTe 1917 ro«a", str. 121—130; H. M. CTapqeB, „O He- KOTopbix pa6oTax B. M. JleHHHa nepBoii nojioBHHbi ceHTaGpa 1917 r.", u A. JI. 4>pafiMaH (noflr.), B. M. Jlenun e OKraBpe u e *nepaste zodbi coeercKOU BJiacru (Lenjingrađ, 1970) str. 30—31; AcTpaxaH i drugi, Jlenun u peeojitouua 1917 z. (Lenjingrađ, 1970) str. 277—284; Norman E. Saul „Lenin's Decision to Ceize Power: The Influence of Events in Finland", Soviet Studies, April, 1973, str. 491—505; M. H. KopoHHH, ,,B. M. JleHHH H cjpHHCKHe peBOJiK>L(MOHepbi", Bonpocbi ucropuu, 1967, br. 10, str. 11—17.

2. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 119—121.3. Isto, str. 133—139.4. Zapadni istoričari gotovo potpuno zanemaruju te spise. Među istoričarima u

Sovjetskom Savezu koji nastoje đa do najsitnih pojedinosti razjasne razvoj Lenjinovih pogleda oni su bili predmet nesporazuma, a povremeno i žučnih raspri. To je delimično posledica toga što se otvoreno razmatranje Lenjinovih javnih istupanja u prilog mirnog razvoja revolucije u septembru 1917. i odnos između Lenjinovih pogleda na to pitanje i mišljenja partijskog rukovodstva u Petrogradu smatraju tabu temama. Delimično, to je posledica i intervala koji je protekao između pisanja

364

2« 401

5. tih članaka i njihovog objavljivanja; tek sasvim nedavno učinjen je pokušaj da se utvrdi tačan datum njihovog nastanka. Za različita mišljenja u vezi s time, videti A. M. Cobokhh, „O B03M03kh0CTH MHpHoro pa3BHTHH peBOJIIOIJHH nOCJie pa3rpOMa KOpHHJIOBIUHHbl", Bonpocbi ucropuu Knee, 1960, br 3, str. 50—64; B. M. CaHflHH, „JleHHH o cooTHomeHMH Mnp- Horo h BoopyaceHHoro nyrePi pa3BHTHa peBOJiiouHH nocjie pa3rpoMa KOPHHJIOBMHHM", y%euue 3anucKU JleuuuzpadcKozo zocydapcreeuuozo nedazozunecKozo uucruryra, knj. 195, sv. 2 (1958), str. 213—232; C. H. <t>pyMKHH, ,,B. II. JleHHH O B03M0JKH0CTH MHpHOrO P33BHTHH peBOJIIO- IJHH", yneubie 3anuCKii Pn3aucKozo zocydapcTeeunozo yuueepcurera, knj. 19(1958), str. 29—51; CTapiêB, „O HCKOTOpi.ix paSOTax B. M. JleHHHa nepBoit nojiOBHHbi ceHTH6pa 1917 r.", str. 28—38; H. H. llnaHOB, ,,HeK0T0pbie BOnpOCbl KpH3HCa .npaBfllUHX BepXOB' H TaKTHKa SOJIbmeBMKOB HaKaHyHe OKTHSpbCKoro BOopyaceHHoro BoeCTaHMH, u M. M. MHHIJ, Jleuuu u OKIS- CpbcKoe eoopyoiceuuoe eoccTauue B nerpozpade: MarepuaAbi Bcecoto3uoH nayuHoil ceccuu, cocroneiuettca 13—16 uoa6pa 1962 z. B JIeHuuzpa.de (Moskva, 1964), str. 202—214. U svim izdanjima Lenjinovih sabranih dela izuzev najnovijeg, tim člancima je dato mesto prema datumu objavljivanja, odnosno između 14. i 27. septembra. Posle podrobne analize njihove sadržine, V. I. Starčev je zaključio da su sva tri spisa napisana mnogo ranije nego što se mislilo (odnosno, između 6. i 9. septembra).

6. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 229—238.7. Isto, str. 200—207.8. Isto, str. 214—228.9. COKOJIbHHKOB, „KaK nOSXO«HTb K MCTOpHH OKTH6pH", Str. 165",

OKTačpbCKoe Boopyotceuuoe eoccrauue, knj. II, str. 188.10. Vidi Tlepenucua ceuperapuara 1JK PCffPn c MecrubiMu napruil- HbiMU

opzauu3au,U5iMU, knj. I, str. 186—187.11. Zapisnici s tog sastanka dati su u nepebiU JiezaAbubitl Herep- BypzcKuU

KOMureT, str. 259—270.12. Slucki je podneo Izvršnoj komisiji rezoluciju, koja nije objavljena, ali u kojoj se

očigledno izražavalo to gledište.13. U vezi s time videti TPOIJKHH, ConuueHUH, knj. III, deo 1, str. 435—436.14. Rezultat glasanja bio je 519 glasova za plan boljševika, 414 za rezoluciju

umerenih socijalista, i 67 uzdržanih.15. Svaka jedinica Petrogradskog garnizona, bez obzira na brojno stanje, imala je

prava bar na jednog predstavnika u Petrogradskom sovjetu, dok su iabrički radnici imali po jednog predstavnika na hiljadu radnika. U praksi, to je dovelo do velike neravnomernosti u predstavljenosti vojnika, među kojima su eseri imali snažnu podršku, i radnika, među kojima je uticaj boljševika bio naročito jak. Posle jula boljševici su bezuspešno nastojali da otklone taj nepovoljni odnos, zalažući se za to da se bira po jedan predstavnik na hiljadu vojnika, kao u slučaju radnika.

16. BjiaflHMMpoBa, Xpouuna co6biruti, knj. IV, str. 269.17. nepenucua cexperapuara I{K CPffPn(6) c MecrubiMu napruil- HbiMU

opzaHU3av,uHMU, knj. I, str. 35; KOMnccapenKO, „SeHTejibHOCTb napTHH ČOJIbUieBHKOB", str. 300.

18. XlpoTOKOJibi U.eUTpa.ibHozo KOMurera, str. 49.19. U vezi s time vidi B. H. CTapueB, ,,Jl3 HCTOPHH NPHHHTHH pemeHHH o5

opraHH3auHH BOopysceHHoro BoccTaHHH" u Jleuuu u OKTH- bpbCKoe BoopyotcenHoe eoccrauue e nerpozpade, str. 472.

20. npoTOKOJibi N,eurpaAbuozo KOMurera, str. 49—54; TPOIJKHM, COUU- ueuua, knj. III, deo 1, str. 293—298; 351—357, vidi i OKTHČpbCKoe eoopy- oiceHHoe eoccrauue, knj. II, str. 196. i 206.

21. U vezi s time vidi PeiiMaH, Pyccuaa pee0A70u,ua, knj. II, str. 271.22. Hsaecrua, 17. septembar, str. 7.23. CoAdar, 17. septembar, str. 3.24. PaGonuu nyrb, 13. septembar, str. 1—2.25. A. A. Buriškin je bio industrijalac iz Moskve, a Kiškin moskovski kadet; obadvojica

su učestvovala u tadašnjim razgovorima s Kerenskim o budućoj vladi.26. Novinski prikazi Kamenjevljevog govora znatno se međusobno razlikuju. Vidi

Pa6oH«t"i nyrb, 17. septembar, str. 2—3; Moeecrusi, 15. septembar, str. 5; Hoeaa 3KU3Ub, 15. septembar, str. 5.

27. M3Becrua, 16. septembar, str. 5.28. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 239—241.29. Isto, Str. 242—247.30. H. M. ByxapHH, ,,H3 pe™ TOB. ByxapHHa Ha Benepe BoenoMH- HaHHH B 1921 r.",

PR, 1922, br. 10, str. 319.

31. E. JI- CTacoBa, „IIHCBMO Jlem-ma B UK napnm", u BocnoMU- uauua o B. H. Jlenuue, 5 knjiga (Moskva, 1969), knj. II, str. 454.

32. IIpoTOKOjiti IJeHTpajibHoro KOMHTera, str. 55.33. ByxapwH, ,,M3 peiM TOB. EyxapnHa Ha Be'iepe BocnoMHHamift", str. 319.34. R. JIOMOB, ,,B FLHH 6ypn U HaTHCKa", PR, 1927, br. 10(69), str. 166.35. Hoeaa xU3Ub, 19. septembar, str. 5.36. OKTsidpbCKoe Roopyxeunoe eoccrauue, knj. II, str. 208—209.37. A. IIIOTMaH, „JleHHH HaxaHyHe OKTHSpa", u O Jlenuue, 4 knjige (Moskva i

Lenjingrađ, 1925), knj. I, str. 116.38. H. KpyncKan, „JleHHH B 1917 roAy", u O BJiadxuiupe IlAbune jlenuue:

BocnoMUuauuH 1900—1922 (Moskva, 1963), str. 208; K. T. CBep«- noBa, HKOB MuxauAoeuu CeepdAoe (Moskva, 1960), str. 283.

39. M38ecrusi, 20. septembar, str. 6; Cojidar, 20. septembar, str. 3.40. M3eecrua, 20. septembar, str. 7.41. Odnosno platformu u kojoj se reforma udružuje sa čvrstom vladom i koju su

pripremili Sveruski izvršni komiteti i podneli na Moskovskoj državnoj konferenciji 14. avgusta. Vidi gore, str. 112—113.

42. M3Becrua, 21. septembar, str. 2.43. ffeAO uapoda, 21. septembar, str. 2; BjiasHMMpoBa, XpouuKa co6biruii, knj. IV,

str. 245—246.44. M3eecrUH, 21. septembar, str. 2—4.45. ffeAO uapoda, 24. septembar, str. 2, i 26. septembar, str. 2; PeHb, 23.

septembar, str. 3—4, 1 24. septembar, str. 3—4; M3Becrua, 24. septembar, str. 2.46. npoTOKOAU IfeuTpaAbnozo KOMurera, str. 68; BjiaflHMHpoBa, Xpo- HUKa

cočbiruti, knj. V, str. 263—264, 275.47. IIpoTOKOAbi IleurpaAbuozo KOMurera, str. 65. U jednom govoru

održanom 1920. godine Staljin je izjavio da je posle oktobarske revolucije Lenjin priznao da je partijsko rukovodstvo u Petrogradu bilo u pravu što je tada odbacilo njegovu taktiku. Vidi Leon Trotsky, The Stalin School of Falsification, prev. John G. Wright (New York, 1962), str. 200—201.

48. nporoKOAbt IXeurpaAbHozo KOMurera, str. 65, 261—262. TpoqKHti Couuueuusi, knj. Ill, deo 1, str. 301—302, 359, 441—442; KOMHecapeHKO, „HeHTejiBHOCTL. napTMH 60Jii>meBHK0B", str. 3312—333.

49. PaBonuu nyrb, 29. septembar, str. 3; PeeoAK>u,uo7inoe deuxeuue e Poccuu e ceursičpe: OBineuaiûouajibHbM Kpu3uc, str. 74—75.

50. Mssecruft, 26. septembar, str. 5; Pa&onuii nyrb, 27. septembar, str. 3.51. Isto; TpoqKMM, Conuuenusi, knj. Ill, deo 1, str. 317—318.52. Pa6ouuu nyrb, 26. septembar, str. 1—2.55. Pa6oHuU nyrb, 30. septembar, str. 1. Dvadeset trećeg septembra desno krilo

boljševika u Centralnom komitetu bilo je ojačano dolaskom Zinovjeva, koji je počeo redovno učestvovati u radu Centralnog komiteta. S druge strane, Trocki, glavni predstavnik levog krila partije, nije učestvovao gotovo nedelju dana (počevši od 28. septembra) u radu Centralnog komiteta i Petrogradskog sovjeta zbog bolesti. TlporoKOAbi U,enrpaAb- HOZO KOMurera, str. 67—75; PefiMan, PyccKaa peBOAmu,ua, knj. II, str. 287.

U LENJINOVA KAMPANJA ZA USTANAK

1. Istoričari i pisci memoara u Sovjetskom Savezu ne slažu se u pogledu tačnog datuma Lenjinovog povratka u Petrograd iz Viborga. Zvanično prihvaćeni datum je 7. oktobar, ali neki autori misle da se Lenjin vratio u rusku prestonicu 20. oktobra. Neki tvrde da je bilo ^natno ranije, po jednima 22, a po drugima 29. septembra. Ova zabuna u vezi s tačnim datumom posledica je prikrivanja i tajnosti kojom su, prirodno, bila obavijena Lenjinova kretanja u jesen 1917. godine, obilnih prepravljanja istorijskih izvora u Staljinovo vreme i današnjih političkih i ideoloških zahteva.

Pokojni P. N. Mihrin je tvrdio da se Lenjin vratio u Petrograd jednog petka, najverovatnije 29. septembra. Njegovi argumenti u prilog tog datuma zasnovani su na pažljivoj analizi memoara Krupske, Margarite Fofanove (u čijem je stanu Lenjin boravio posle svog povratka), Aleksandra Sotmana i Ejna Kahje (koji su bili tih dana u bliskom kontaktu s Lenjinom), ličnog svedoćenja Jelene Stasove (glavnog sekretara Centralnog komiteta u septembru i oktobru), Lenjinovih spisa iz tog razdoblja, i arhivskih dokumenata koje nisam imao mogućnosti da vidim. Pošto sam proučio raspoloživu literaturu o tom pitanju, zaključio sam da je Mihrinova teza u prilog nekog datuma pri kraju septembra vrlo

366

26* 403

uverljiva. Mihrinovi argumenti izloženi su u H. M. MHHU (no^r.), Jleuuu u OKTHćpbCKoe BoopyoKenuoe eoccrauue e nerpozpade, str. 119—124.

2. Ovde Lenjin misli na Zinovljevljev članak „HTO HE flejiart", (PaBonuU, 30. avgust, str. 2), napisan u vreme Kornilovljeve krize. Zinovjev je upozorio da bi se ustanak radnika u Petrogradu završio porazom, kao u Parizu 1971. godine.

3. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 248—256.4. Isto, str. 257—263.5. Isto, Str. 264—268.6. Isto, str. 280—283.7. Isto, str. 340—341. S obzirom na ono što se kasnije desilo, vredi primetiti da je pri

kraju tog pisma Lenjin napomenuo da se u postojećim uslovima „može pokazati kao mogućno da se vlast preuzme bez oružanog ustanka". Staviše, tvrdio je on, nema razloga da se akcija protiv vlade ne pokrene u Moskvi. Tome je dodao i sud koji se kasnije pokazao kao potpuno pogrešan: „U Moskvi naša pobeda je sigurna i nema nikoga protiv koga se treba boriti."

8. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 284—286.9. npOTOKOAbL Lfeurpa.ibuozo KOMurera, str. 74.10. M. a. JlauMC, „PoJib nerpozpadcKozo KOMurera B OKrnćpe", ne-

rpozpadCKasi npaeda, 5. novembar 1922, str. 2.11. M. a. JlaijHC, „HaxaHyHe OKTH6PIACKNII naeii", Kaeecru«, 6. novembar 1918,

str. 2.12. Isto. Vidi i M. H. JlauHC, ,,H3 OKTH6PI>CKHX BocnoMHHaiiHii", BaKUHCKuU

paBouuii, 1. novembar 1927, str. 3.13. nepenucKa ceKperapuara IJK PCffPn(6) c MecrubiMu napruii- HbiMU

opzanu3av,unMU, knj. I, str. 315.14. nporoKOJibi Lieurpajibuozo KOMurera, str. 75—76. Valja

napomenuti da članovi Centralnog komiteta koji bi inače stali na stranu Kamenjeva, kao Rikov, Zinovjev i Nogin nisu bili prisutni na sastanku od 5. oktobra. Na tom sastanku Centralni komitet je preduzeo i jedan drugi korak koji je ukazivao na mogućnost da u neposrednoj budućnosti dođe do značajne promene politike, otvaranje Kongresa sovjeta severne oblasti bilo je zakazano za 10. oktobar, pa je, na Staljinov predlog, Komitet odlučio da organizuje savetovanje članova Centralnog komiteta i predstavnika partije iz Petrograda i Moskve u vezi s tim kongresom, verovatno radi podrobnog preispitivanja ciljeva i taktike. nporOKOJibi Ilenrpajibuozo KOMurera, str. 76.

15. Isto, str. 76.16. TPOUKHH, Couuueuua. knj. III, deo 1, str. 456; Cyxanon, SanuCKVL

0 peeojiK>v,uu, knj. VI, str. 247—248.17. JlauHC, M3BecTua, 6. novembar 1918, str. 2. Zapisnik s tog sastanka dat je u

nepebiU jiezajibubiH nerepBypzcKuU KOMurer, str. 296—306.18. Juka Rahja, brat Ejna Rahje, održavao je vezu između Lenjina

1 Centralnog komiteta.19. nepebiU jiezajibHbiU nerepBypzcKuU KOMurer, str. 303. KoMncca-

peHKO („fleHTejibHOCTb napTHH 6ojibiueBHKOB", str. 369) dolazi do istog zaključka.20. JlauHC, BauuHCKuH paBouuii, 1. novembar 1927, str. 3.21. Jlaqiic, Mseecrua, 6. novembar 1918, str. 2; JlaijMC, nerpozpadcKaa

npaeda, 5. novembar 1922, str. 2.22. nporOKOJibi Lfeurpajibuozo KOMurera, str. 80.23. JlauHC, nerpozpadCKasi npaeda, 5. novembar 1922, str. 2.24. Penb, 8. oktobar, str. 3; MMJIIOKOB, Bropaa pyccKasi peeojimu,uH, knj.

I. deo 2, str. 123—128; CyxaHOB, 3anucuu o peeoJiK>u,uu, knj. VII, str. 248—251.25. CyxaHOB, 3anucKU o peeojnov,uu, knj. VII, str. 33; IO. H. <l>jiaK-

cepMaH, „10 OKTHSPH 1917 rofla", u nerpozpad e duu eejiuKozo OKTHBPH: BocnoMUuauun yuacTHUKOB peeOAKmuouubix coGbiruu a nerpozpade e 1917 zody (Lenjingrad, 1967), str. 266.

26. nporOKOJibi Heurpajibuozo KOMurera, str. 83—86. Jakovljeva, koja je imala zadatak da vodi beleške, kasnije je kazala da joj je bilo rečeno da iz razloga bezbednosti ne bude opširna.

27. Srećom po istoričare, Kamenjev i Zinovjev su uskoro posle sastanka od 10. oktobra pripremili za objavljivanje podroban rezime svojih argumenata (vidi niže, str. 212—213). Tekst rezimea objavljen je u npo- TOKOJibi Ueurpajibuozo KOMurera, str. 87—92.

28. nporOKOJibi n,eurpajibuozo KOMurera, str. 83—92; r. JIOMOB, ,,B FLHH 6ypH H HaTHCKa", BauuncKuU paGouuH, 5. novembar 1927, str. 4; B. AKOBJIEBA, noflroTOBKa 0KTa6pbCK0r0 BoccTaHHa B MOCKOBCKO(1 oSJiacTH", PR, 1922, br. 10(22), str. 305—306; A. KojijioHTaft, ,,PyKa HCTOPHM", Kpacuo- apMeen, 1919, br. 10—15, str. 69; <X>JiaKepMaH, „10 OKTHBPH", str. 264—269.

12 PREPREKE ZA PODIZANJE USTANKA

1. Jlaipic, IfaeecTUft, 6. novembar 1918, str. 2.2. B. Bpecjiau, Kauyu oicra6pa 3917 zoda (Moskva, 1934), str. 17; učestvovala je i

posebna delegacija iz Moskve.3. Pa6onuU nyrb, 8. oktobar, str. 2; Upojierapcjcoe dejio, 10. oktobar, str. l; EpecjiaB,

Kauyu otcra6pa, str. 19.4. Vidi Rahjin govor na prvom zasedanju, u Bropaa « Tperba ne- rpotpadcKue

o6w,ezopoćCKue KOH(pepeuv,uu, str. 108.5. Isto, str. 132; OKraSpbCKoe eoopyxeuuoe eoccranue, knj. II, str. 132.6. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 385—390.7. U vezi s time vidi B. T/l. CTapueB, ,,o BbiRope MOMeHTa sjih 0KTfl6pbCK0r0

BoopyaceHHoro BoccTaHHa", u Jlenun u oKTRQpbCKoe eoopy- OKenuoe eoccranue e nerpozpade, str. 71.

367

8. BpecjiaB, Kauyu OKTaSpa, str. 18—22; vidi i OKTaCpbCjcoe eoopy- OKeuuoe eoccranue, knj. II, str. 250.

9. BpecjiaB, Kauyu owragpa, str. 21—22.10. Isto, str. 31—32.11. U vezi s time vidi OKra6pbCKoe Boopyxeunoe eoccranue, knj. II, str. 253.12. Vidi primedbe Podvojskog u vezi s time, u Bropaa u Tperba nerpozpadcKue

o6ut,ezopočCKue Kou<£>epeuv,uu, str. 114.13. B. T/l. HeBCKHil, „flBe BCTpeiH", KL, 1922, br. 4, str. 142—143.14. B. T/l. HeBCKiiii, „MCTopHHecKoe 3aceAaHHe IIeTep6yprcKoro ko- MHTeTa

PC^Pn (SOJlbUieBHKOB) HaKaHyHe OKTaSpbCKOrO BOCCTaHHH", KL, 1922, br. 2—3, str. 318.15. Sotman piše: „Dobro se sećam da je na tim konferencijama raspra vođena o

središnjem pitanju: Treba li vlast preuzeti odmah ili pak sačekati sazivanje Drugog kongresa sovjeta... Sve tri konferencije su se izjasnile za preuzimanje vlasti u bliskoj budućnosti. Protiv toga nije bio nijedan jedini glas. Većina govornika bila je protiv toga da se vlast preuzme odmah, pa je na sve tri konferencije većina glasala protiv neposrednog preuzimanja vlasti." moTMaH, „JleHHH HaKaHyHe OKTa6pa", str. 119.

16. npoTOKOJibi Lfeurpajibnozo KOMurera, str. 86—92.17. Tako je Raskoljnikovu, koji je pohitao na otvaranje Kongresa posle izlaska iz

zatvora jedanaestog ujutro, čim je stigao u Smoljni, saop- štena odluka Partije u vezi s pripremom oružanog ustanka i bila mu je uručena kopija memoranduma Kamenjeva i Zinovjeva. Svega nekoliko trenutaka kasnije Kamenjev ga je poveo u stranu da mu objasni svoje neslaganje s taktikom Partije i razloge zbog kojih smatra da bi ustanak značio potpun neuspeh. . O PacKOJibHHKOB, Kpoumradr u nurep e 1937 zody (Moskva i Lenjingrađ, 1925), str. 203—204. Slično tome, Iljin-Zenevski se seća da se vozio s Kamenjevom na jedan politički skup 12. oktobra i da mu je za vreme vožnje Kamenjev podrobno izložio svoje gledište, tvrdeći da, nezavisno od svega drugog, ni sama Vojna organizacija nije spremna za neposrednu borbu. JDibMH-JKeHeBCKHSi, „HaKaHyHe OKTa6pa", str. 25.

18. Videti Breslavljeve žalbe u vezi s time u Kronštatskom sovjetu, u Jfseecrua KpouuiradrCKOzo coeera, 26. oktobar, str. 3—4.

19. Počevši od 3. oktobra, urednici lista 3uaMO. rpyda, odgovarajući na optužbe da se Kongresom želi zaobići Ustavotvorna skupština, dodali su frazu „Pripremite se za Ustavotvornu skupštinu".

20. Iz jednog govora koji je Kamkov održao na Prvom sveruskom kongresu levih esera krajem novembra 1917; vidi npoTOKOJibi nepeozo cbesda napruu jieebix cou,uaAucroe-peeojiiov,uonepoB (UHTepuauuouajiuc- TOB) (Moskva, 1918), str. 38—39.

21. BpecjiaB, Kauyu OKTaCpa, str. 68—69.22. B. A. AHTOHOB-OBceeHKO, „BajiTcpJiOT B ahh KepemuHHM H Kpac- Horo

OKTa6pa", PR, 1922, br. 10, str. 122.23. U vezi s time vidi Okta(5pbCKoe eoopyotceuHoe eoccranue, knj. II, str. 253.24. K. PaSMHCKHii, PeeoJimuusi 1917 zoda: XpouuKa coCbiruii, knj. V (Moskva,

1926), str. 88—89; M3eecrua, 15. oktobar, str. 3.25. n. B. B0Ji06yeB, ,,K3 hctophh 6opb6bi BpeMeHHOro npaBHTejtb- CTBa c

peBOJnoLyieii", IlcropunecKuU apxue, 1960, br. 5. str. 83—85.26. Isto, str. 84. O daljim naređenjima iz Polkovnikovljevog štaba vojnim jedinicama u

Petrogradu i okolini, vidi AKaAeMna HayK CCCP, JLHCTHTYT HCTOPHH i drugi, BejiUKaa oxra6pbCKaa couuajiucruHccKan pe- eojirotfua: OKra<5pbCKoe eoopyxeuuoe eoccranue e Tier poepade. RoKy-Meuru u Marepua.ibi. noflr. r. H. TOJIIIKOB H np. (Moskva, 1957), str. 264—274.

27. Eupotceebie eedoMocru, 14. oktobar, večernje izdanje, str. 2.28. nepBbiit jiezajiwbiu nerepdypzcKuu KOMurer, str. 307—319; flpo- TOKOJibi

LfeurpaAbuozo KOMurera, str. 93—105.29. To su brojke Nevskog; ne čini se da su preuveličane. HeBCKHii, llCTopunecKoe

3aceflamie neTepQyprcKOro KOMiiTeTa PCflPn (60jiBmenHK0B) HaKaHyHe OKTHopbCKoro BoceTaHHa", str. 38.

30. CBepAJioBa, JIKOS Muxaiuioeuu CeepdAOB, str. 287.31. UIOTMaH, „JleHHH HaKaHyHe OKTaSpa", str. 121.32. E. A. AjiexceeBa, „Ha BCK> 5KH3Hb", u Tlerpoipad B duu eejiu- KOZO

OKTKČpR, str. 270—282.33. npoTOKOAbi IfeurpaAHOto KOMurera, str. 94; IIIoTMaH, „JleHHH HaKaHyHe

OKTaepa", str. 122.34. IIloTMan, „JleHHH HaKanyHe OKTaBpa", str. 122.35. U vezi s time vidi napomene A. JI. CnsopoBa u Jleuun u oicra- 6pj>CKoe

eoopyo/ceuHoe eoccrauue e nerpozpade, str. 109—110.36. npoTOKOAbi LfeurpaAbuozo KOMurera, str. 105.37. Vidi Lenjinova pisma o tome upućena Partiji u celini i Centralnom komitetu,

datovana 18. i 19. oktobra. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 419—427.38. npoTOKOAbi Lfeurpa/ibuozo uoMUrera, str. 106—107.39. C. M. ABBaKyMOB, ,,Bopi>6a neTporpaflCKHX 60JibmeBiiK0B 3a ocymecTBjiettHe

jieHHHCKOro njiaHa OKTJiGpbCKoro BoccTaHHa", u OKTafipb- CKoe eoopyaceuuoe eoccrauue e nerpozpade, str. 54—56; CBepfljioBa, HKOB MuxauAoeuH CeepdAOB, str. 289—291.

13 GARNIZONSKA KRIZA I VOJNO-REVOLUCIONARNI KOMITET

1. Taktički stav Vojne organizacije jasno se odražava u tadašnjim brojevima lista CoAdar.

2. Kasnije mišljenje Troekog o stavu da se vlast ne sme preuzeti nezavisno od Petrogradskog sovjeta i da ustanak treba da se vremenski podudari s radom Drugog sveruskog kongresa sovjeta izloženo je u L. D. Trotsky, Lenin (New York, 1971), str. 92—93.

368

3. Podrobnu analizu te nove i složene operacije daje "I>OH HHXBHTa, 3axBar OaAruucKux ocrpoe TepMauueU e 1917 z. (Moskva, 1937).

4. C. C. XecHH, OKTsGpbCicaa peeoAK>V,UR u 0AOT (Moskva, 1971), str. 414—415.5. Jfaeecrit«, 1. oktobar, str. 1.6. Xecrai, OicTuQpbCKan peeoAtouflisi u <F>AOT, str. 411—412.7. CoAdar, 15. oktobar, str. 1.8. Pa6HHCKHii, XpouuKa coćbiTuu, knj. V, str. 67; ra3era Koneiiua, 12. oktobar, str. 1;

13. oktobar, str. 2.9. BOHTMHCKHii, „roflbi no6e,n H nopaaceHHii, 1917 rofl", str. 319—322.10. Isto: Woytinsky, Stormy Passage, str. 367.11. O. H. HaaflaeBa, „CojiflaTCKHe Maccbi neTporpa^cKoro rapHH30Ha B

NOFLROTOBKE H NPOBEÊNHH OKTASPTCKORO BOOPYXCENHORO BoccTaiiHa", McropunecKue 3anucKu, 1955, br. 51, str. 14.

12. PH6HHCKH<I, Xpouuua co6tiruU, knj. V, str. 111.13. CoAdar, 14. oktobar, str. 4. Za slične rezolucije videti Pa6HHCKHii, XpouuKa

coBbtruU, knj. V, str. 53—75 passim; J(pe3eH, EOAbuieeu3au,usi nerpozpadcKozo zapuu30ua, str. 297—302; OKTaOpbCKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue B nerpozpade: ffoKyMeuru u MarepuaAbi, str. 155—168, 217—219.

14. Zapisnik s tog sastanka dat je u A. K. Hpe3eH, EaAruUcKuil (pAor B OKTaSpfeCKOit peeoJiK>v,uu u zpaxdaucKoU eoilue (Moskva i Lenjingrad, 1932), str. 6—8.

15. PaBHHCKHii, XpouuKa cočbiruU, knj. V, str. 90: „BocnOMHHanHa 06 OKTa6pbCKOM nepeBopoTe", PR, 1922, br. 10, str. 44—93.

16. TOAOC coAdara, 19. oktobar, str. 1.17. BoiiTHHCKHH, „roflbi noSefl H nopajKemiii", str. 320—321, 324.18. U3Becrun, 18. oktobar, str. 4.19. Isto, 17. oktobar, str. 5—6. Trebalo je da se ta delegacija sastoji od dvadeset pet

predstavnika nove većine u Sovjetu i petnaest predstavnika garnizona.20. BoiiTHHCKHH, „roAbi noSe« m nopajKeHHii", str. 322—324; PaOouuu u coAdar,

22. oktobar, str. 2—3.21. U vezi s time videti E. R. OpexoBa, ,,K rayieHmo HCTOHHMKOB o c03«aHHH

neTporpagcKoro BoeHHO-peBOJnounOHHoro KOMHTeTa", u fl. A. HyraeB (noflr.), MerounuKOBedenue ucropuu coeerCKozo o6iu,ccTea, BM- nycK 2 (Moskva, 1968), str. 15. Tekst Broiđove rezolucije dat je u PH6HH- CKMii, XpoHUKa cočtoiruti, knj. V, str. 237—238

22. Po nekim autorima, potpuni tekst te rezolucije nije nađen. Sudeći po prikazima u štampi sa sastanka Izvršnog komiteta Petrogradskog sovjeta, održanog 9. oktobra, ona je verovatno bila vrlo slična boljševičkoj rezoluciji pođnetoj kasnije istoga dana na plenarnom sastanku Petrogradskog sovjeta. Kompletan tekst te druge rezolucije dat je u Pfl6iiHCKJift, XpouuKa CoBbiruU, knj. V, str. 237—238.

23. Bupxeebie eedoMocru, 10. oktobar, jutarnje izdanje, str. 4. Najpotpuniji prikaz osnivanja Vojno-revolucionarnog komiteta i primarnih izvora koji se odnose na to daje OpexoBa, ,,K H3yneHHK> MCTOHHHKOB o co3«aHHH neTporpaflCKoro BoeHHO-peBojnouiioHHOro KOMHTeTa".

24. Vidi, na primer, History of the Communist Party of the Soviet Union (Bolsheviks): Short Course (New York, 1939), str. 205—206.

25. AKajeMMS HayK CCCP, MHCTMTYT HCTOPMH i drugi, Uerpozpađ- CKuii Boennoe-peeoMOUuouH-biiX KOMurer: ROKyMeurm u Marepuajibi. nosr. ft. A. HyraeB, i drugi, 3 knjige (Moskva, 1966). Vidi naročito uvod priređivača u prvoj knjizi, str. 5—6.

26. To priznaju i neki današnji istoričari u Sovjetskom Savezu; vidi, na primer, Vi. C. ToKapeB, Jlenun u OKraGpbCKoe Boopyxeuuoe eoccranue, knj. II, str. 168. Pošto je tačno izložio razvoj Vojno-revolucionarnog komiteta, Tokarev dodaje: „Sve su te činjenice bile nesumnjivo dobro poznate i ranije, ali pod uslovima kulta ličnosti istoričari nisu mogli kritikovati nijedno tumačenje iz Kratkog kursa i bili su prinuđeni da ih slede".

27.UCTpozpaćCKuit Boenuo-peeojitoiûoHHtiii KOMUTCT, knj. I, str. 40—41.28. nepeuU jieza/ibubiU IJerepBypzcKuu KOMUrer, str. 318.29. npoTOKOJibL Ifeurpajibuozo KOMurera, str. 104.30. Isto, str. 106—108. U vezi s time videti OpexoBa, ,,K M3yêHHio I1CTOHHHKOB

O C03flaHHH IleTporpaflCKOrO BOeHHO-peBOJnOHHOHHOrO KO- MHTeTa", str. 25—26.31. npoTOKOJibi 1feurpajibuozo KOMurera, str. 108.32. Tačan datum tog sastanka nije utvrđen. Protivrečna svedočan- stva i različita

gledišta o toj stvari razmatraju E. fl. OpexoBa H A. C. neTpoBCKHH, „O flaTMpoBKe BCTpenax B. T/l. JleHHHa c pyKOBoflHTejiHMii BoeiiHoii opraHH3aumi 60JifaiiieBHK0B w nerporpaRCKoro BPK B OKTa6pe 1917 r.", u R. A. HyraeB (noAr.), McrouuuKoaedenue ucropuu coeercxozo o6iu,ecrea, BbinyCK 2, (Moskva, 1968), str. 56—78. Pošto sam proučio raspoložive objavljene izvore, zaključio sam da do tog sastanka nije moglo doći pre 20 oktobra i da je verovatno održan u neko vreme između tog datuma i 23. oktobra.

33. H. U. nOflBOiiCKHfi, „O BOeHHOH fleHTejII,HOCTM B. T/l. JleHHHa", KoMMynucr, 1957, br. 1, str. 37.

34. B. H. HeBCKMH, „BoeHHaa opraHH3aijHa u OKTaSpbCKaa peBo- JDOIIHH, Kpacuoapjueeu,, 1919, br. 10—15, str. 42—43.

35. AHTOHOB-OBceeiiKO, „PeBoraoiiHH noSeAHJia", Kpacuan za3era, 7. novembar 1923, str. 3.

36. noABOiiCKMii, „O BoeHHOii AeaTejibHOCTH B. M. JleHHHa", str. 35.37. H. M. noflBoficKHii, „BoeHHaa opraHM3auna Ii;K PCflPII(6) M BoeHHO-

peBOJHOHHOHHbiJi KOMMTCT 1917 r.", KL, 1923, br. 8, str. 16.38. HeBCKHti, „BoeHHaa opraHH3auHa H OKTn6pi>CKaa peBojnoiiHa", str. 43; AHTOHOB-

OBceeHKO, „BajmiiiCKMii cfiJioT B AHH KEPEHINUHBI H KpacHoro OKTaBpa", str. 122—125. U vezi s time, Nevski je bio hitno upućen u Helsingfors da pomogne u mobilisanju tamošnjih revolucionarnih snaga.

39. PaSoHud nyrb, 20. oktobar, str. 2.40. Hejio uapoda, 20. oktobar, str. 4; Hoea« omu3ilb, 20. oktobar, str. 3; TOJIOC

cojidara, 20. oktobar, str. 5.

369

41. Svedočanstva o radu Komiteta su fragmentarna, ali čini se da pre oktobarske revolucije nije bilo neke određene radne procedure.

42. I ja sam grešio u tom pogledu. Vidi Rabinowich, „The Petrograd Garrison and the Bolshevik Seizure of Power", u Revolution and Politics in Russia, str. 188.

43. U vezi s time, vidi H. II. BnpScaji, „KpeCTHblii xoA", U Uerpo- zpad a duu eejiuKozo OKTK6P», str. 287—289.

44. nerpoepadcKuii aoenuo-peBOJimv,uouubiii KOMurer, knj. I, str. 55—56.45. roAoc cojidara, 21. oktobar, str. 3; OKra6pt>CKoe eoopyxenuoe eoccranue B

nerpozpade: RoKyMeurbi u Marepuajibi, str. 169—170; Tpoii- KHii, COHuneuusi, knj. Ill, deo 2, str. 36—37.

46. „BocnoMMHQHHH o6 OKTaSptCKOM nepeBopoTe", PR, 1922, br. 10, str. 87; K. A. MexoHomwH, ,,IIlTa6 OKTH6PI>CKOM peBOJUorptti (Gecefla c TOB. MexoHomMHfaiM)" Azur-Pocra, 26. oktobar, 1919, str. 1.

47. E. <1>. EptiKajiOB, OKTa6pbCKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue e nerpozpade (Lenjingrad, 1966), str. 298; vidi i TOJIOC cojidara, 24. oktobar, str. 3.

48. MexoHouiMH, Azur-Pocra, 26. oktobar 1919, str. 1; C.

IIHOHTOB- CKHFI, „BoeHHO-peBO.HOUHOHIlbUi KOMMTeT B OKTaSpbCKHe FLHM", PR, 1927, br. 10, str. 114—115.

49. nerpozpadCKuil eoeuuo-peeojnou,uouubiu KOMurer, knj. I, str. 63.

50. „BocnoMHHaHMH 06 OKT«6ptcKOM nepeBopoTe", str. 53.

51. PeMMaH, PyccKan peeojiwv,Ufi, knj. II, str. 385.52. Peub, 24. oktobar, str. 5.53. Isto.54. CyxaHOB, 3anucKU O peeojiK>u,uu, knj. VII, str. 90—91.55. rojioc cojidara, 24. oktobar, str. 3; Peub, 24 oktobar, str. 3.56. OKTsićpbCKoe aoopyoKeuuoe Boccrauue e nerpozpade: ROKyMeurbi u,

Marepuajibi, str. 277.57. FHSHHOBMH, XPOUUKA COFIBIRUU. LCNJ. V, STR. 151—152.58. nerpozpaćcKuu Boeuuo-peBOJimu,uouubiu KOMUTCT, knj. I, str. 67—68.59. AHTOHOB-OBCeeHKO, Kpacuaa zazera, 7. novembar 1923, str. 3.

60. AHTOHOB-OBceeHKO, B ceMuadu,aroM zody (Moskva, 1933), str. 133.

61. Peub, 24. oktobar, str. 3.62. M. jlameBHi, „IlepBbrii BOEHHO-PEBOJNOIJHOHHBIJI KOMHTCT", Kpa- cuaa

za3era, 7. novembar 1920, str. 4.63. M. JIauieBHH, „OKTaSpbCKMe ppm B IleTporpaae", nojiurpaOoruuK CuBupu, 1922,

br. U, str. 5.64. Vidi, na primer, Kamkovljeve žučne argumente protiv podizanja ustanka, iznete na

Prvoj sveruskoj konferenciji fabričko-zavodskih komiteta, koja je održana u Petrogradu 17—22. oktobra (Pačouuii u cojidar, 22. oktobar, str. 5). Posle rasprave o „tekućem trenutku", Konferencija je usvojila srazmerno blago sročenu boljševičku izjavu, u kojoj se potvrđivalo da opstanak revolucije i ostvarenje ciljeva radnih ljudi zavisi od prenošenja vlasti na sovjete, ali se nije ništa govorilo o tome kako će do toga prenošenja vlasti doći. Vidi KOMHCCMH no ji3yHeHiiio HCTOPHM NPOCPECCMOHAJIBUORO FLBHJKEHHA B CCCP, OKmBpbcKaa peBOJiK>v,uii u 0a63aeKOMbi: Marepuajibi no ucropuu ipa6puuuo-3aeodCKux KOMurera, 2 knjige (Moskva, 1927), knj. II, str. 167.

65. Rabinowitch, Prelude to Revolution, str. 76—77.66. nerpozpačcuuu BoeuHoe-peeoJimiiuouubiU KOMUTCT, knj. I, str. 74.67. PHBMHOBHH, XponuKa cočbiruU, knj. V, str. 160.68. EpbiKajioB, OKTHdpbCKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue e nerpozpade,

str. 312.69. AHTOHOB-OBceeHKO, „OKTaSpbCKaa 6ypa", nepebiU napodubiii ua- jieudapb na

1919 z. (Petrograd, 1919), str. 102. O stalnim pretnjama levih esera da će napustiti Komitet vidi MexOHOuiHH, Azur-Pocra, 26. oktobar 1919, str. 1.

70. M3Becrun, 25. oktobar, str. 7; PHSHHOBIIH, Xpouuua co6wu.il, knj. V, str. 161.71. OKTSidpbCKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue e nerpozpade: JlOKy MC ur bi u

Marepuajibi, str. 281—282.

14 U PREDVEČERJE USTANKA

1. JIomob, ,,B ffHK 6ypn h HaTHCKa", M3BecTUH, 6. novembar 1918, str. 4; T. JIomob, ,,B ahh 6ypn u HaTHCKa", PR, 1927, br. 10(69), str. 169—170.

2. nerpozpadcKUti eoeHHo-peeoJiK>v,uoHUbiii KOMurer, knj. I, str. 86; M. JlameBHH, „BocTaHne", nerpozpadcxaa npaeda, 5. novembar 1922, str. 8; AHTOHOB-OBceeHKO, „OKTHSpbCKan 6ypa", Mseecrua, 6. novembar 1918, str. 3—4.

3. Il3eecrusi, 25. oktobar, str. 7; Jfaeecrua Kpoumradrcuozo coeera, 5. novembar, str. 3—4.

4. nerpozpadCKuil BoeUHO-peBojaou,uouubiil KOMUTCT, knj. I, str. 85; TpoqKMil, CoHuueuua, knj. III, deo 2, str. 51.

5. nporOKOJibi LfeuTpajibuozo KOMurera, str. 119—1121.

370

6. B. Ejiob, ,,IIK HaKaHyHe 25-ro OKTa6pa", nerpozpadcKaa npaeda, 5. novembar 1922, str. 2. OursićpbCKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue s nerpozpade: HoKyMeurbi u Marepuajibi, str. 287.

7. „BocnoMHHaHHa oG OKTiSpbCKOe nepeBopoTe", PR, 1922, br. 10, str. 92.8. Reub, 25. oktobar, str. 1.9. „BocnoMMHaHMH oS OKTJifjpbCKOM nepeBopoTe", PR, 1922, br. 10, str. 90.10. M3eecTun, 25. oktobar, str. 7.11. Hoeaa oicu3Hb, 25. oktobar, str. 3.12. OKraSpfcCKoe ooopyotceuuoe eoccranue e nerpozpade: RoKyMenrbi u Marepuajibi,

str. 327—328.13. noeHOB, „BbicTpeji c ,ABpopbi"', JleuunzpadcKoa npaeda, 6—7. novembar 1927,

CTp. 6; PHGHHCKHii, XpouuKa co6biruii, knj. V, str. 166—167.14. Najtačniji i najpođrobniji prikaz brojnog stanja lojalističkih snaga daje EpwKajioB,

OKrabpbCKoe eoopyoKeunoe eoccranue e nerpozpade, str. 435.15. Isto, str. 318.16. CyxaHOB, 3anucKU o peeOJITOV,UU, knj. VII, str. 131; M3eecrua, 25. oktobar, str.

2—3.17. H3eecrusi, 25. oktobar, str. 2—3; Penb, 25. oktobar, str. 2; Browder and Kerensky,

The Russian Provisional Government, knj. III, str. 1772—1778, daju prevod govora Kerenskog.18. Kerensky, Russia and History's Turning Point, str. 435.19. npoTOKOJibi nepeozo ciêsda napruu jieebix cou,uajiucroe-peeo- AK>v,uonepoB

(unrepnav,uoHajiucroe), str. 40.120. H3BCCTUH. 25. oktobar, str. 3—4.21. Vidi O. flaH, ,,K HCTOPHH nocjienHHX BHeit BpeMeiiHoro npaBM- TenbCTBa,

Jleronucb peeoJiK>v,uu, knj. I (1923), str. 163—175.22. Mseecrua, 25. oktobar, str. 4; videti i H. <t>. CjiaBMH, „OKTftBpb- cKoe

BoopyjKeHHoe BoccTaHHe H npesnapjiaMeHT", u Jleuuu u ojcraepb- CKoe eoopyoKeunoe eoccranue, str. 224—228.

23. 3aH, ,,K HCTOPHH NOCJIENHHX Anefi BpeMeHHoro npaBHTejibCTBa", str. 172—175.24. Pa6onan zasera, 26. oktobar, str. 12.25. U nekim objavljenim verzijama te rezolucije prilog „odlučno" zamenjen je s

„prijateljski". Navedena verzija je iz lista PaGouasi za3era, 25. oktobar, str. 2.26. Hoeaa otcusnb, 26. oktobar, str. 2.27. C. McTHCJiaBCKMfi, nar?, dneU (Berlin, 1922). str. 122—123; Bropoti

ecepoccuUcKuU c-besd coeeroB P. u C. fl., priredili M. N. Pokrovski i J. A. Jakovljev (Moskva i Lenjingrađ, 1928), str. 162. Mstislavski se seća s tugom da su u vreme kada je stigao u Smoljni, 25. oktobra uveče, eseri i levi eseri „već seđeli u različitim prostorijama".

28. Mseecrusi, 25. oktobar, str. 7.29. MJIBHH-JKeneBCKHii, „OKTHSpbCKan peBoJiioqiiH", KL, 1926, br. 5(20), str. 37.30. Isto.31. OKTaSpbcKoe eoopyoKeunoe eoccranue, knj. II, str. 303—304; OKrnSpbCKoe

eoopyoKeunoe Boccrauue B nerpozpade: JlOKyMeurbi u Marepuajibi, str. 332.32. C. IlecTKOBCKHft, „OS OKTH6pbCKHx flHHX B IlMTepe" PR. 1922, br. 10, str. 95—

96; OKraSpbcKoe eoopyxennoe eoccranue, knj. II, str. 308.33. A. M. JIIO6OBH% „PeBOJHOHHOHHoe 3aHHTi-te neTporpaflCKoro Te- Jierpacba",

nonroBo-rejiezpaipnbiil oKypuaji, 1918, br. 9—12, str. 35—41.34. Penb, 26. oktobar, str. 2.35. OKTRčpbCKoe eoopyoKeunoe eoccranue e nerpozpade: JXoKyMcnrbi u

Marepuajibi, str. 338.36. N. C. HBI6EHKO, „BajiTcbJioT B OKTHSPBCKHE AHH", U BejiuKaa OKraCpbCKaa

cov,uajiucrunecKasi peeojimuua: CSop««K eocnoMunanuU yna- cruuKOB peeojiiouuu e nerpozpade u MocKee (Moskva, 4957), str. 305; neTpam, MopsiKU BajiruUcKozo ifijiora e 6op»6e 3a no6edy oxra6pa, str. 251.

37. A. r. rtpOHHH, „nOATOTOBKa K 3aXBaTy BJiaCTH", BaKUHCKUU pa6onuiX, 7. novembar 1927, str. 4.

38. J(bl6eHKO, „BajITCpJIOT B OKTHBpbCKMe AHH", str. 305.39. Lenjin, PSS, kn1. XXXIV, str. 434.40. M. B. <S0cbaH0Ba, „ItJTbM'l nepeA OKTHSpeM 1917 roAa", u Bocno- Muuauusi o

BnaduMupe Hjibune Jlenuue, knj. II, str. 448.41. M. B. <t>0(fcaH0Ba. „nocjiermee noAno.Tibe", u 06 Hjibune: Bocno- Munanua

nurepu,ee rLenjingrad, 1970), str. 348.42. Tokom staljinističkog perioda to pismo nije pominjano, nesumnjivo zbog toga što

odražava neprevaziđena razmimoilaženja između Centralno«? komiteta i Lenjina u vezi s razvojem revolucije. Na pismu ne piše kome je upućeno, a u naslovima u četvrtom i petom izdanju Lenji- novih spisa, objavljenim u poslestaljinističkom razdoblju, kaže se da je upućeno Centralnom komitetu. Kao što nekoliko savremenih naučnika u Sovjetskom Savezu navodi, sadržina pisma jasno pokazuje da je bilo upućeno nižem partijskom članstvu i da je imalo za svrhu da ga podstakne da izvrši pritisak na vrhovno partijsko rukovodstvo i Vojno-revo-lucionarni komitet da uhapsi članove Privremene vlade pre otvaranja Kongresa sovjeta. U vezi s time vidi napomene E. N. Gorodeckog i S. I. Sulge u Jleuuu u OKra6p»CKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue e nerpozpade, str. 189, 478—482.

43. Lenjin, PSS, knj. XXXIV, str. 435—436.

44. <t>0(J>aH0Ba, „nocjieRHee no^nojite", str. 349; 3. Paxba, ,,no- cneSHee noflnojibe BjiaAHMHpa HjitHia", KL, 1934, br. 58, str. 89—90.

371

45. 3. PaxLa, „MOJI npefloKTHGptcKMe n nocaeoKTaBpbCKHe BCTpenii C JteHHHMM", HOBbiti Mup, 1934, br. 1, str. 35—36.

46. U vezi s time vidi OKračpbCKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue, knj. II, str. 292—307. Ima izvesnih dokaza o tome da je Vojno-revolucionarni komitet preuzeo upravu nad telefonskom i električnom centralom tek pošto su u Smoljnom nastali problemi u vezi s telefonima i osvetlje- njem. Jedina akcija Vojno-revolucionarnog komiteta koja se ne uklapa u takvo tumačenje jeste zaposedanje telegrafskih postrojenja.

47. JlaiiHC, nerpozpadcKaa npaeda, 5. novembar 1922, str. 2.

48. Vidi, na primer, Kamkovljeve napomene u nporoKojibi nepeozo cte3da napruu Jieebix cov,uajiucTOB-peeojiiov,uoHepoe, str. 40—41.

49. O. n. fl3eHMC, „KaK MM 6pajm 25-ro OKTačpa 3MMHMA ^Bopeil" npaeda, 6—7. novembar 1921, str. 7; O. n. FL3EHMC, „IIOA 3HMHHM flBop- IJOM", U BejiUKaa OKrsi6pbCKaa cov,uajiucriiHecKaa, peeojitonusi: CBopuux BocnoMuuauuil, str. 270.

50. A. MrnaThCB, ,,B HOlb Ha 25 OKTaBpa 1917 roAa", KL, 1923, br. 6, str. 314.51. BaATuilcKue Mopsinu B nodzoroBKe u npoeedeuuu eejiUKOu OKTH-

6pt>CKOit couuajiucTUHecKoii peeoJiK>u,uu, str. 259; n. KypKOB, „Kpeiicep .ABpopa'", KL, 1923, br. 6, str. 360.

52. Isto.53. OnraOpfcCKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue, knj. II, str. 324—335.

54. PaSMHCKHii, XpouuKa coBbiruu, knj. V, str. 175.55. Isto, str. 175—176.56. M3eecrua, 26. oktobar, str. 3; oko dvesta kozaka iz Četrnaestog lcozačkog puka

javilo se u Zimski dvorac; međutim, taj mali odred nije bio dovoljan da izmeni položaj vlade.57. OKTa6pj>CKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue B nerpozpade: ffoxyMeurbi u

Marepuajibi, str. 340.58. A. B. JlKBepoBCKMii, „nocjieamie Hacti BpeMeHHoro npaBHTeat- CTBa: HHCBHHK

MHHMCTpa JlMBepOBCKoro", McropunecKUii apxue, 1960, br. 6, str. 41.59. B. MHJIIOTHH, O JJeuuue (Lenjingrad, 1924), str. 4—5; Paxba, „MOH

npeAOKTaSpbCKue H nocjieoKTaSpbCKjie BCTPCHII C JlemrabiM", str. 36; videti i PeiiMan, Pycc«aa peeojimv,usi, knj. II, str. 332.

15 BOLJŠEVICI DOLAZE NA VLAST

1. OKTačpbCKOe eoopyoKeuuoe eoccrauue e nerpozpade: JlOKyMeurbi u Marepuajibi, str. 348—350; „BajiTcJjjioT B AHH KepeHmMHbi H KpacHoro OKTa6pa", str. 123—124.

2. T/l. n. OjiepOBCKI-IH, „KpOHIIITaflT B OKTaSpbCKOil peBOJIIOL(HH", PR, 1922, br. 10, str. 136—137.

3. Bajiruucuue Mopanu, str. 270.4. OKTaSpbCKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue, knj. II, str. 330; K. Epe- MeeB,

„Ocafla 3HMHero", BauuHCKuil pa6ouuti, 7. novembar 1927, str. 9. Vidi i fl3eHHC, „KaK MM 6paaH 25-ro oKTaSpa 3MMHH» «Bopeu", str. 7, i T. H. BjiaroHpaBOB, „OKTHopbCKHe AHH B ne-rponaBjioBCKOH Kpenocra", PR, 1922, br. 4, str. 33.

5. Lenjin, PSS, knj. XXXV, str. 1.6. B. T/l. CTapi;eB, „BercTBO KepeHCKoro", Bonpocbi ucropuu, 1966, br. 11, str. 204

—205; verzija Kerenskog data je u Russia and History's Turning Point, str. 437—439.7. Peub, 26. oktobar, str. 2; Hoeaa 0KU3Ub, 26. oktobar, str. 2; TiseecTua, 26.

oktobar, str. 3—4.8. Pa6nHCKM», Xpouuna coCblruu, knj. V, str. 177.

9. T/l. naBjioB, „ABpajibHaa pa6oTa 25-ro CKTaSpa 1917 rofla", Kpac- HbiU cfijior, 1926, br. 10—U, str. 25.

10. <E>jiepoBCKHft, „KpoHiuraflT B OKTaoPbCKoil peBojnou;nM", str. 139.11. Isto, str. 139—140; naBjlOB, „ABpajibHaa pagOTa 25-ro OKTaSpa 1917 rosa", str. 25.12. PH6MHCKHH, XpouuKa co6biTUiL, knj. V, str. 179—180; Mseecrun, 26. oktobar,

str. 7; 27. oktobar, str. 4—5.13. Isto.14. n. B. flaniKeBiiH, „OKTHBPBCKHE AHH", JleuumpadCKaa npaeda, 7. novembar

1924. str. 11.15. „BocnoMMnaHHH 06 OKTaSpbCKOM nepeBopoTe", PR, 1922, br. 10, str. 84—85.16. A. Tapac0B-P0£H0H0B, „nepBaa onepaqwa", Boennbiii eecruuK, 1924, br. 42, str. 12;

„BocnoMMHaHHH 06 OKTnSpbCKOM nepeBopoTe", PR, 1922, br. 10, str. 78—79.17. B. AHTOHOB-OBCeeHKO, „BajITCjWIOT B AHJI KepeHmHHbl H Kpac- Horo

OKTaSpa", str. 124—129; AHTOHOB-OBceeuKO, „PeBOjnoi^Ha noSeAHjia", Kpacnasi za3era, 7. novembar 1923, str. 3.

372

18. KOCTIOKOB, „KAK MBI ONO3AAJNI K B3HTHIO 3HMI-IERO ABOPIJA", KPACNUTI. ČAJIREEV,, 1920, BR. 6, STR. 36.

19. OKTnćp'bCKOe BoopyoiceHHoe eoccranue", knj. II, str. 346.20. Blagonravov, „The Fortress of Peter and Paul, October 1917", u Petrograd

October 1917 (Moskva, 1957), str. 206.21. „BocnoMunauua 06 OKrsi6pbcKOM nepeeopore", PR, 1922, br. 10. str. 79.22. John Reed, Ten Days That Shook the World (New York, 1960), str. 116.23. T. HyflHOBCKiiii, ,,B 3MMHeM ABopqe nepefl cflaneii", llpaeda, 21. novembar

1917, str. 2; II. B. SauiKeBHH, ,,OKTa6pbCKne AHK", Jlenuu- zpadcKaa npaeda, 7. novembar, str. 11.

24. Vidi naročito JIiiBepoBCKMii, „nocjieAHne nacbi BpeMeHHoro npaBHTejibCTBa"; n. H. MajiaHTOBHH, ,,B 3HMMM Aôpne 25—26 OKTHĆpa 1917 roAa", Bbuioe, 1918, br. 12, str. 111—141; n. H. IlajibHHHCKHH, „flHeB- HMK", KpacnmU apxue, 1933, br. 56, str. 136—138; A. M. HHKIITHH, „Pac- CKa3 A. M. HHKHTHHa", PaćonaH za3era, 28. oktobar, str. 12; „Kan 3aHajni 3HMHwa Asopei;", Rejio uapoda, 29. oktobar, str. 1—2; A. CHHerye, ,,3a- muTa 3MMHero ABopua", Apxue pyccKoit peeoMov,uu, 1922, br. 4, str. 121—197. Najkorisniji sekundarni izvor o poslednjim časovima Privremene vlade je B. 14. CTapqeB, „nocjieAmiii AeHb BpeMeHHoro npaBHTejibCTBa", M3 ucropuu eeAUKoii OKraGpbCKOii cov,uaAUcruHecKoU peROJiKtv,uu u co- v,uajiucruuecK0Z0 crpourejibcrea e CCCP, (Lenjingrađ, 1967), str. 99—115.

25. JlMBepoBCKHfi, „nocjieAHMe nacM BpeMeHHoro

npaBHTejibCTBa", str. 42—43.26. CTAPNEN, „nocjieAHHii AeHb BpeMeHHoro npaBHTejibCTBa", str. 101.

27. Tekst tog ultimatuma dat je u JlHBepoBCKiiii, „nocjieAHne nacbi BpeMeHHoro npaBHTejibCTBa", str. 45.

28. Eduucreo, 27. oktobar, - str. 3.29. MajlHHTOBMH, ,,B 3HMHSM ABOpije", Str. 120.30. Isto, str. 121.31. OKTa6pbCKoe eoopyoKeunoe eoccranue e nerpozpade: JXoKyMenrbi u

Marepuajibi, str. 407—408.32. Eduncreo, 27. oktobar, str. 3.33. OKrsiOpbCKoe eoopyoKeunoe eoccranue, knj. II, str. 343; OkraGpb- CKoe

eoopyoKeunoe BOCCTauue e nerpozpade: RoKyMeHTbi u Marepuajibi, str. 395—396, 407—408. Čeremisov je u tom razgovoru očigledno video hvatanje za poslednju slamku, i to ga je učvrstilo u uverenju da je Privremena vlada pretrpela potpun krah. Čeremisov je tokom cele 1917. godine pokazivao mnogo više razumevanja za revolucionarna stremljenja nego većina drugih vrhunskih vojnih zapovednika. Kerengki je prvi put izazvao njegov otpor krajem jula, u vreme kada je Kornilov bio postavljen za šefa štaba, a tokom prvih nedelja oktobra Čeremisov je pružao samo mlaku podršku naporima Kerenskog da angažuje snage s fronta u odbrani Privremene vlade. Sada, 25. oktobra uveče, saznavši za Kiškinovo postavljenje, za promene u vojnom aparatu u Petrogradu, i za zauzeće Generalštaba, on je izdao naredbu da se obustavi kretanje trupa ka Petrogradu, čime je podrio napore Kerenskog da dovede pomoć s fronta.

34. OKra6pbCKoe eoopyoKeunoe eoccranue e nerpozpade: floKyMeurbi u Marepuajibi, str. 414—415.

35. EpbiKajiOB, OKraSpbCKoe eoopyoKeunoe eoccranue

e nerpozpade, str. 314—317. i 444, oslanjajući se na dnevnik Petrogradske gradske dume i na stenografske beleške o njenom radu, saziv od

20. avgusta 1917; vidi i H. MiiOTDK, „neTporpaACKaa neiiTpajTbHaji ropoACKaa AyMa B cpespajie— OKTaCpe 1917 rOAa", KL, 1927, br. 2(23), str. 201.

36. <C>JiepOBCKMM, „KpOHLUTaflT B OKTa6pbCKOii peBOJUOUHIl', Str. 141—142.

37. TapacoB-PoflMOHoB, „nepEaa onepaqwa", str. 13.38. EpMKajioB, OKTHdpbcKoe eoopyxeuuoe eoccrauue e nerpozpade, str. 445—446;

B. M. MOJIOTOB, CMOJibHHii u 3MMHHJ1", Upaeda, 7. novembar 1924, str. 9.39. EpbiKajioB, OKTHćP'bCKoe eoopyxeuuoe eoccrauue e nerpozpade, str. 450—451.40. Pent), 26. oktobar, str. 3; MHJIHHK, „IleTporpaACKaa ijeHTpajib- naa ropoflCKan

AyMa B (Jjeapajie—OKTs6pe 1917 roAa", str. 202.

41. BySHOB, „JleHHH B 0KTa6pbCKiie AHH", BaKuucnuil pa6ouuu, 7. novembar 1927, str. 3.

42. „BocnoMHHaHJia 06 OKTaGpbCKOM nepeBopoTe", PR, 1922, br. 10, str. 79.43. BropoU ecepoccuftcKufl c-bead coeeroe, str. 33.44. Reed, Ten Days That Shook the World, str. 124.

373

45. OKra6pbCKOe eoopyoKeuuoe eoccranue, knj. II, str. 353. Podaci o ukupnom broju učesnika i sastavu Kongresa objavljeni u Štampi ne slažu se potpuno; ovde se navode kako su objavljeni u listu npaeda od 20. oktobra.

46. BropoU ecepoccuUcKuU ct>e3d coeeroe, str. 144—153; A. <f>. By- TeHKO, R. A. HyraeB (noAr.), BropoU ecepoccuticKuU ct?c3d coeeroe paSouux u cojidarcKux denyraroe. CčopuuK dOKyMeuroe (Moskva, 1957), str. 386—398.

47. BropoU ecepoccuUcKuU c*be3đ coseros, str. 2—3, 33.48. Isto, str. 4, 34—35; CyxaHOB, 3anncKU o peeoJimu,uu, knj. VII, str. 199; Rejio

napoda, 27. oktobar, str. 2.49. BropoU ecepoccuUcKuU ct>e3d coeeroe, str. 34—35.50. Isto, str. 37—38; CyxaHOB, 3anucKU o peeojimnuu, knj. VII,

str. 200.51. CyxaHOB, 3anucKU o peBOJitov,uu, knj. VII, str. 219—220; u vezi s time vidi

Leonard Schapiro, Origins of the Communist Autocracy (New York, 1965), str. 66—68.52. BropoU BcepoccuUcKuU c-be3d coeeroe, str. 38—39.53. Isto, str. 41—42.54. Isto, str. 43—44.55. nporoKojibi nepeozo cte3da napruu Jieebix cou,uajiucroe-peeo- -nov,uouepoe

(uurepuaunonajiucroe), str. 41—43.56. ffejio napoda, 27. oktobar, str. 2.57. BropoU ecepoccuUcKuU c-be3đ coeeroe, str. 45—46.58. PeHb, 26. oktobar, str. 3; vidi i M3eecrun, 26. oktobar, str. 6.59. Reed, Ten Days That Shook the World, str. 136—137; vidi i CyxaHOB, 3anuCKU

o peeojimu,uu, knj. VII, str. 208.60. MajiaHTOBHi, ,,B 3MMH6M ABopue", str. 129.

61. AHTOHOB-OBceeHKO, „OKTaŠpbCKaa 6ypa", str. 104.

62. EpbiKanOB, OKrafipbCKoe eoopyoKeuuoe eoccrauue e nerpozpade, str. 456.

63. MaaaHTOBH>i, ,,B 3HMHeM ABOpue", str. 129.64. Isto, str. 130.65. ,,PaccKa3 K. A. TB03AeBa 06 ero apecTe", i ,,PaccKa3 A. M. KmiiKHHa", u

Pa6ov.au zasera, 28. oktobar, str. 2.66. I Kolbin, „Storming the Winter Palace", u Petrograd 1917, str. 321.67. AHTOHOB-OBceeHKO, „OKTaSpbCKaa 6ypa", str. 104.68. BropoU ecepoccuUcKuU ctesd coeeroe, str. 47—50.69. Isto, str. 52.70. BropoU BcepoccuUcKuU cbe3đ coeeroe, str. 53—54; prevod iz Browder and

Kerensky, The Russian Provisional Government, lcnj. Ill, str. 1797—1798.

16 EPILOG<

1. A. H. peiiMaH, <t>opnocrm cov,uaAucruuecKoii peeojinv,uu (Lenjingrad, 1969), str. 19; M. C. JlyTOBHHOB. JIuKeudav,un Mnrexa Kepen- CKOZO—Kpacuoea (Moskva i Lenjingrad, 1965), str. 7.

2. OKrn6pbCKOe eoopyxenuoe eoccrauue, knj. II, str. 376.3. Levi eseri su bili pozvani da uđu u vladu, ali su odbili, smatrajući da će na taj način

moći da posreduju između boljševika i njihovih protivnika u interesu obrazovanja široke socijalističke vlade.

4. Msaecrun, 28. oktobar, str. 2. Izbori su održani, kako je i bilo obećano, 12—14. novembra. Boljševici su odneli pobedu u Petrogradu, ali su u ostalim delovima zemlje bili tek drugi iza esera, pa čak ni zajedno s levim eserima nisu imali većinu. Ustavotvorna skupština je počela s radom u Petrogradu 5. januara 1918. godine, ali deiegati su odbili da sankeionišu promene izazvane oktobarskom revolucijom, pa su posle samo jednog zasedanja bili nasilno rastureni.

5. Hoeaa oicu3Hb, 30. oktobar, str. 3; Melgunov, The Bolshevik Seizure of Power, str. 141—142.

6. 11. H. JIKJSHMOB, Peeojimv,usi 1917 zoda: XpouuKa coObiruti (Moskva, 1930), knj. VI, str. 436—437; OKr»6pi>cxoe eoopyoKeunoe eoccranue, knj. II, str. 402—403.

7. JIJO6MMOB, XpouuKa coObiruii, knj. VI, str. 436—437; OxraOpbCKOe eoopyoKeunoe eoccranue, knj. VI, str. 403—405.

8. Daniels, Red October, str. 206.9. Mseecrua, 3. novembar, str. 5; za verziju Kerenskog videti Russia and History's

Turning Point, str. 443—446.10. OursiOpbCKOe eoopyoKeunoe eoccranue, knj. II, str. 406.11. Umereni socijalisti su zahtevali, između ostalog, da ključni ministarski položaji ne

budu u rukama boljševika, da nijedna pojedinačna partija nema većinu u vladi, da ministri uđu u vladu kao pojedinci a ne kao predstavnici svojih partija, i da vlada ne bude odgovorna Centralnom izvršnom komitetu, nego široj predstavničkoj skupštini sličnoj po sastavu Demokratskom državnom savetovanju, u kojoj bi boljševici imali vrlo malo izgleda na većinu glasova.

12. Hoeast OKU3HV, 3. novembar, str. 2.13. npoToicojifci Ueurpajiuozo Kojnujera, str. 130.14. Zavođenje strožeg vladinog nadzora nad štampom u ovo vreme pojačalo je

rešenost umerenjaka da nastave borbu za obrazovanje vlade sa širom predstavničkom

374

osnovom. Takva ograničenja slobode činila su im se neminovnom posledicom toga što je sva vlast u rukama boljševika.

15. nporOKOJibi Lfenrpajinozo KOMurera, str. 133—134.16. TyceB, Kpax napruu Jieetix ecepoe, str. 107—108.17. Cohen, Bukharin and the Bolshevik Revolution, str. 66—106, daje vrlo dobru

analizu uticaja građanskog, rata na sovjetsku politiku i društvo.ODABRANA BIBLIOGRAFIJA

HRONOLOSKI PREGLEDI

^mPCMPn(6) 8 J917

co6bl™«- KH. I, JI neap*- uTipejib K.H. li. AnpeAb—Mati. MocKBa ročni nar i<m MHCTMTJT

HCTOPMH nap™. npn JIeHHHrpaACKIM o6KOMe Kncc EOAbme-

MHCTHTyT MapKCM3Ma JieHHHH3Ma npH IIK Kncc BjiadUMUn U TTo

m? n:rrn„ xpohuku-to Hir ST100 M MoCKBa. nojiHTH3flaT, 1957.™™3"a?, 1973. « denreAbnocru. MocKBa, Ho-

KoHCTaHTHHOB 'a ii., EoAbuieeuKu nerpozpada e 1917 tody. XponuKa co6biruti. JleHHHrpaa, JIeHH3AaT, 1957. P a

JII06HM0B M H Peoo.vouun 1917 zoda: XpouuKa coBuruti. Kh vi OKTaepb—đe?ca6pb. MoCKBa, rocnanaT 1930 '

PA6HHCKHK, K.( PeeoJimnua 1917 zoda: XpouuKa coćbiruti. KH V OKRABOB MoCKBa, rocn3flaT, 1926. V' <->KTSlbpb.BjiaflHMHpoBa B„ Peeojimmn 1917 zoda: Xpouuxa co6biruti. KH ni MlOHb-unjlb. MoCKBa, roCH3flaT, 1923. KH. IV, Aszicr-cc mfi^' JleHHHrpafl, rocH3AaT, 1924. âzycr—cenraopb.

DOKUMENTARNA GRAĐAAKAAEIRAA HAYK CCCP. MHCTHTYT HCTOPHM H AP„ BA.IRUIJ.CKUE mophku

1952 MOPABHHOB. MoCKBa—JleHHHrpaA, Ma«. AH CCCP,CKOti°peec°27uun°ZfrZU\POČCUX HaKaHV™ eeAUKOti 0KTn6Pb- rpal ?!e38A lÛčcC0pflr°1957A- * CHS°P°B K a-JIeHHH-nerpozpadCKUil eoeHuo-peeo.mov,uouubiu KOMurer- JloKVMeuTbi u

no«roT- A. Hyraes, T. 1-3, MoCKBa, HayKa l966^ £ U noCTaHoajlenu11 nenrpojibHozo KOMurera BalrutiCKoVo 1963 WOT- A■ HyraeB- MocKBa-JIeHHHrpafl, H3A. AH CCCP,»BTZ™ deuxenue e Poccuu nocAe ceepxenun caModep- xaeua. nonror.

A. HyraeB H flp. MOCKBB, H3A. AH CCCP 1957 D£U3ZE"»E « P°cc»« a anpejie 1917^ Anpe^KUL 1958 noAroT. JI. c. ran0HeHK0 u AP- MocKBa, m3A- AH

CCCP,

peeoajotfuohhoe DEUXENUE b POCCUU E AEZYCRE 1917: P03zpom ko-o-

AH°CCCCP? 195S9TEMA' N°FLR0T- A' HYRAEB H AP- M"CKB£ 13*.PeB0JiKtv,u0HH0e deuoKeuue a Poccuu e uiojie 1917: HiOAbCKuii kpu- 3UC. noflroT. fl. A. HyraeB H AP- Il3fl. AH CCCP, 1959. PeeoATOv,uouuoe deuoiceuue e Poccuu e Mae—uione 1917 z. Mmut- CK.an deMOHCTpav,usi. no«roT. fl. A. HyraeB H AP- M3A. AH CCCP,

375

1959.PeeoAK>v,uouuoe deuoiceHue e Poccuu e ceurn6pe 1917 z.: 06iu,ena- liUOuaAbHbiii Kpu3uc. noAroT. fl. A. HyraeB n AP- M3A- AH CCCP, 1961.BeAUKan OKTa6pbCKaa cov,uaAucrunecKan peBOMOu,un: OKrnčpbCKoe eoopyoiceHHoe eoccranue e nerpozpade. HoKyMenrbi u MarepuaAbi. noAroT. r. H. roJiHKOB H AP- MocKBa, M3A. AH CCCP, 1957. AKaAeMns HayK CCCP, JleHHHrpaACKoe oTAejieHHe HHCTHTyTa HCTOPHH. PaUouH-bie coeem nerpozpada e 1917 zody. nporOKOAbi, pe30JiT0u,uu, nocrauoBAeuusi o6ui,ux coGpauuti 3acedauuU ucnoAHureAbUbix KO- MUTeroB. T. 1—3. MocKBa—JleHHHrpaA, HayKa, 1964—1966. AHCKKH, A. (nosroT.), 27poTOKOAbi nerpozpadcKozo coeera npocpeccuouoAb- ilbix coK)3oe 3a 1917 zod. JleHHHrpaA, M3A- JleniiHrpaACKoro ryo- npo<}>coBeTa, 1927.

BejiKOB, A. K., BepeBKHH, B. n. (noAror.), BoAbuieBucrcKasi neuarb. CčopnuK MarepuaAOB. KH. IV, MocKBa, Bbicmaa napTiiimaji iiiKOJia,1960.

Browder, Robert P. i Kerensky, Alexander F. (priređivači), The Russian Provisional Government 1917: Documents. 3 knjige. Stanford, Stanford University Press, 1961. Byx6HHAep, H., „Ha (JipoHTe B npeAOKTHCptcKHe AHH", Kpacuasi jieronucb,

1923, N° 6, CTp. 9—63. Bunyan, J., i Fisher, H. H„ The Bolshevik Revolution, 1917—1918. Stanford,

Stanford University Press, 1934. ByTeHKo, A. <t>., HyraeB, A., BropoU BcepoccuUcKuU c-besd coeeroe paSouux u coAdarcKux denyraroe. C6opuuK doKyMenroe. MocKBa, roenojiHTH3AaT, 1927. HaaAaeBa, O. (noAroT.), CoAdarCKue nucbMa 1917 zoda. MocKBa, rocH3Aax, 1927.flpe3eH, A. K. (noAroT.), EaAruUcKuU (pAor e OKTStČpbCKoU peBOAK>u,uu u zpaoicdancKoil

eoUue. MOCKBS—JleHHHrpaA, napra3AaT, 1932. EOAbUueBu3a\i,usi nerpozpadcKozo zapuu3ona: C6op»«K MarepuaAoe u doKyMenroe. JleHHHrpaA, JleH06JiH3AaT, 1932.BypoKya3un u noMew,UKu e 1917 zody: Hacrubie coeeiu,auuH HAenoe rocydapcreeunou dyMbi. MocKBa n JleHHHrpaA, napTimnoe H3Aa- TejiBCTBO, 1932.

EJIOB, B. (noAr.), „neTporpaACKan opraHH3ai;HH PC;HPn(6) HaKaHyHe HIOJHSCKHX co6hiTMM", — 3—5 uioAH 1917 z., CTp. 53—74. neTporpaA, 1922. (Nepotpuni zapisnici s predjulskih zasedanja Druge opšte- gradske konferencije petrogradskih boljševika.)„llocjie HKJJIBCKHX coCbiTMM", Kpacuasi Aeronucb, 1923, JSfc 7, CTp. 95—127.

(Nepotpuni zapisnici s poslejulskih zasedanja Druge opšte- gradske konferencije petrogradskih boljševika). ranoHeHKĐ, JI. C. (noAr.), PeeoAioUiUOHHoe deuoiceHue s PyccuoU apMuu.

MocKBa, HayKa, 1968. Golder, Frank A. (priređivač), Documents of Russian History, 1914—1917.

New York: Century, 1927. MHCTHTyT Map Kca-3 ure jibca-JleHHHa-CTajmHa npn IJK KnCC, KoMMy- uucruHecKaa naprun CoeercKozo Coiosa e peiojiiouunx u peiue- HUHX c~be3doe, KOH&epeuu,uu u HAeuyMOB H.K, 1898—1954, 4 KH., H3A- ceABMOe. MocKBa, rocnojiHTH3AaT, 1957.

JIUCTOBKU nerpozpadCKux 60AbmeeuK0B. KH. III. JleHHHrpaA, Jle- HH3AaT, 1957.nepenucKa ceuperapuara IIK PCflPn( 6 ) c MecmbiMU napruUubiMU opzanu3av,UHMu: CČOPHUK doKyMenroe, KH. I. Mapr—oKr»6pt> 1917 z. MocKBa, rocnojiHTM3AaT, 1957.nporoKoAbi UenrpaAbuozo KOMurera PCJfPn(6): Aezycr 1917—<pe- BpaAb 1918. MocKBa, rocnojiHTH3AaT, 1958.CedbMan (AnpeAbcuaH) BcepoccuiicKan Kou<pepeuv,uH PCflPH (6oAb- uieauKOB): nerpozpadcKan o6zu,czopodcKaa. KOH<fiepeHV,UH PCffPn (6oAbuieBUKoe), anpejlb 1917 zoda; nporOKOAbi. MocKBa, Tocno- JIHTH3AaT, 1958.UlecroU CT>e3đ PCffPn (GoAbweeuKoa), aezycr 1917 zoda. MocKBa,

rocnojiHTH3AaT, 1958. MHCTHTyT MapKCM3Ma-JieHHHH3Ma npH H;K Knee, MHCTHTyT HCTOPHH nap- THH MK M MrK KnCC, nodzoroBKa u noBeda oKTSičpbCKOU pe- BOAUOVFUU 8 MOCKSe. MOCKBa, MOCKOBCKHH paSOHHil, 1957.KepeHCKMM, A. <&., Rejio Kopuujioea. MoCKBa, 3aflpyra, 1918. (Stenogram priređen za

štampu, svedoćenja Kerenskog pred zvanićnom komisijom koja je vodila istragu o Kormlovljevoj zaveri, s komentarima Kerenskog.

Kerensky, A. F., Prelude to Bolshevism: The Kornilov Rising. New York, Dodd, Mead and Company, 1919. Engleski prevod knjige Rejio KopuuAoea.

KOKOHIKHH, <t>. <£>., KHHIKHH, H. M., „no OTHETY o 3aceflaHHH MOCKOB- CKoro ropoflCKoro KOMMTETA K.-fl. napTHH, 31 aBryeTa 1917 r.". (Daktilogram u Arhivu Nikolajevskog, Hoover Institution, Stanford, California.)

KOMHCCHH no M3yHeHHio npo<J>eccHOHajibHoro flBHjKeHHa B CCCP, OKTU- SPSCKAA peeojnov,UH u <pa03aeKOMbi. MaTepucuiw no UCTOPUU <pa- bpuHHo-3aeoocKux KOMureroe. 2 KH. MocKBa, H3fl. BL((jnC, 1927. KoMMyiiHCTHHecKaa napTHH CoBeTCKoro Coio3a, npoTOKOAbi c-be3ćoe u KOH0epeuv,uti BcecoK>3uou KoMMyuucruuecKoU napruu (čOJLbmeeu- Koe). Ulecrou c-be3d, 8—16 aezyera 1917. noflr. A. C. BySHOB. MoCKBa, roCM3flaT, 1927. KopuujioecKue duu: Btojuiereuu Bpe jneuuozo eoeuuozo KOMurera npu LfK c 28 aezyera no 4 ce«ra6pa 1917 z. neTporpafl, C0103 coi;na~ J1HCTOB HapOflHOH apMHH, 1917. JleHHHrpafl. CoBeT flenyTaTOB Tpyflamnxca, nerpozpadCKuil coeer pa6onux u cojidarcKux denyraroe: IIporoKOAM 3acedauuu McnoAuureAb- nozo KOMurera u Ewpo McnoAHureAbuozo KOMurera. MocKBa, ROCH3AAT, 1925.

JlenuHCKuU c6opitwjc, T. XXI. noflr. B. B. AflopaTCKHii H

flp. MoCKBa, IlapTHilHoe H3«aTejibCTB0,

376

1933. (Razni dokumenti o Lenjinu koji se odnose na razdoblje od januara 1917. do kraja 1918. godine) JlHBepoBCKHH, A. B., „IIocjieflHHe HacBi BpeMeHHoro npaBHTeabCTBa: flHeBHHK MHHHCTpa JlHBepoBCKoro". M cropuuecKuU apxuB, 1960, NO 6, CTp. 38—48.

M. O., ,,K HCTOPHH K0pHHji0BmHHbi". Kpacuaa Aeronucb. 1924, Na 1 (10), CTp, 201—217. (Sadrži tekst memoranduma koji je Kerenski uputio ministru rata Gučkovu 23. aprila i celovit tekst predloga koji je Kornilov podneo Kerenskom 10. avgusta.) ..HaKaHyHe OKTaopbCKoro nepeBopoTa: Bonpoc o BofrHe H MIIPE: oTieTbi o eeKpeTHbix 3ACEFLAHHAX KOMHCCHH BpeMeHHoro coBeTa POCCHH- CKOH pecny6jiMKH", BblAoe, 1918, Na 6, CTp. 3—41. HKKOjiaeBCKHil, B. M., „MeHbuieBHKH B AHH oKTaSptCKoro nepeBopoTa", Inter-university project on the history of the Menshevik movement, paper Na 8, New York, 1952. OKyH, C. fl. (nosr.), nyruAoeeu, e rpex peeojimiûsix: CčopuuK Marepua- JIOB no ueropuu nyrujioBCKOzo 3aeoda. MocKBa—JleHHHrpafl, Orn3, 1933.najibiHHCKHil, M. H., „flHeBHHK", Kpacubiu. apxus, 1933, Na 56, CTp. 136—138.

noKpoBCKHft, M. H. H HKOBJieB, H. A. (noflr.), Tocydapcraeuuoe coee-

mauue. MocKBa—JleHHHrpafl, rocraflaT, 1930.nepebiU BcepoccuUcKuU cbesd coeeroe paBouux, cojidarcKuu u KpecrbSincKUx denyraroe. MoCKBa—JleHHHrpafl, rocH3flaT, 1930. PaSouee de uxceuue e 1917 tody. MocKBa—JleHHHrpafl, rocH3flaT,

Pa3JiooKeuue apjuuu B 1917 zody. MoCKBa—JleHHHrpafl, TocH3flaT, 1925.BropoU ecepoccuucKuu c-besd P. u C. ft. MocKBa—JleHHHrpafl, rocH3flaT, 1928.

nporOKOJibi nepeozo ci?e3da napruu Jieebix c0u,uaAucr0B-pee0AT0utu0uep0B (UHTepHau,uoHajiucroe). MocKBa, PeBOjnouHOHHbiii couHajiH3M, 1918. nporoKojibi VI c-

besda PCRPTI (ćojibmeeuKOB) 26 UIOJIH—3 aezyera 1917 z.MocKBa—neTporpafl, KOMMYHJICT, 1919. PoccHa. BpeMeHHoe npaBHTejibCTBo 1917. sKypuajibi 3acedauuii BpeMeuuozo npaeurejibcrea. neTporpafl, 1917. „CTaBKa 25—26 OKTaSpa 1917 r." Apxue pyccKoil peeoAK>u,uu, T. VII (1922), CTp. 279—320. (prepisi komunikacija između funkcionera Privremene vlade u Petrogradu i vojnih zapovednika na frontu tokom oktobarskih dana).

TOBOJIHH, M. (noflr.), „Ilio.-ibCKiie AHH B neTporpafle", Kpacubiu apxue,1927,Na 4(23), CTp. 1—63, H N° 5(24), CTp. 3—70. (Važni dokumenti o istrazi Privremene vlade u vezi s julskim ustankom.)

BejlUKuiL OKTHčpb: AKruBHbie yuacrHUKU u opzauu3av,uu. AAbfbOM. noflr.

n. <1>. KyflejuiH H n. M. Kyaa6KO. MocKBa—JleHHHrpafl, PoCH3flaT, 1927.

377

BoJio6yeB, n. B., ,,II3 HCTOPHH 6opb6bi BpeMeHHoro npaBHTejibCTBa c pe- BOJiKmneii". — HcropunecKUu apxue, 1960, JvTs 6, CTp. 83—85. (Sadrži beleške za sastanak kabineta Kerenskog 17. oktobra uveče.) BcecoK>3Ha?i KOMMyHjiCTHHecKan napTHH (SojibiueBHKOB). Bropaa. u Tperba. o6ui,ezopodCKue KOH<fiepeuv,uu ćojibmeeuKo a e uiojie u OKT«6pe 1917 zoda: npoTOKOJibi. MocKBa—JleHHHrpafl, rocM3j(aT, 1927. JleHHHrpaflCKMii HCTnapT, nepebiU jiezajibnbiii IJerepnypzcKuU KO- Murer CojibmeeuKoe e 1917 zody: C6opuuK Marepuajioe u nporo- Kojioe 3aced auuil nerepdypzcuozo KOMurera PCffPn(6) u ezo Mcnojiuurejibuoii KOMUCCUU 3 a 1917 z. noflr. n. . Kysejuiw. MocKsa—JleHHHrpafl, rocK3flaT, 1927. Zeman, Z. A. B. (priređivač), Germany and the Revolution in Russia, 1915—1918: Documents from the Archives of the German Foreign Ministry. London: Oxford University Press, 1958.

NOVINE IZ 1917. GODINE

BaKuncKuii padouuU. Baku. Dnevni list boljševičkog komiteta u Bakuu. Bupaceabie eedoMOcru. Petrograd. Nezavisni dnevni liberalni list, flejto uapoda. Petrograd, Socijalističko-revolucionarni list, od 1. jula organ

eserovskog Centralnog komiteta. Renb. Petrograd. List desnih menjševika koji je izdavao A. Potresov. Eduucreo. Petrograd. List desnih socijalista. Izdavalo ga je Jedinstvo,

politička organizacija G. V. Plehanova. Ta3era-KoneuKa. Petrograd. Popularni „bulevarski" dnevni list. rojioc npaedbi. Kronštat. Organ kronštatskih boljševika; izlazio od 15.

marta do 13. jula. Počeo ponovo da izlazi 28. oktobra. TOJIOC cojidara. Petrograd. Dnevni list umerenih socijalista, prvenstveno namenjen vojnicima, koji je pokrenuo u maju Petrogradski

sovjet. U julu je postao glavni vojni organ Centralnog izvršnog komiteta. rojioc cov,uaji-deMOKpara. Kijev. Menjševički dnevni list. M3eecrusi KpouiuradrcKOZo Coeera padonux u

cojidarcKux denyraroe.Kronštat. Organ Kronštatskog sovjeta. MseecruH MOCKOSCKOZO Cosera paConux

denyraroe. Moskva. Glavni listMoskovskog sovjeta radničkih deputata. 113 eecruH nerpozpadcKozo Coeera pačonu x u cojidarcKux denyraroe. Dnevni list Petrogradskog sovjeta, a od kraja juna Centralnog izvršnog komiteta. Prvog avgusta naziv lista preinačen je u M3Becrua LfeurpaAbnozo Mcnojinurejibuozo KOMurera u nerpozpadcKozo Coeera pa6onux u cojidarcKux denyraroe. JlucroK npaedbi. Petrograd. Boljševički list, izašao 6. jula umesto lista npaeda.

MajieuKaa. zasera. Petrograd. Desničarski dnevni list. New York Times.Hoe an xusub. Petrograd. Dnevni list levih menjševika koji je uređivao

Maksim Gorki. Hoeoe apeMH. Petrograd. Važan liberalni dnevni list. nerpozpadcKaa za3era. Petrograd. popularni nezavisni dnevni list. npaeda. Petrograd. Centralni boljševički partijski list. Izlazio od 2. marta

do 5. jula. Počeo ponovo da izlazi 27. oktobra. npojierapuii. Petrograd. Boljševički list. Izdavan od 14. avgusta do 24.

avgusta umesto lista npaeda. npojierapcKoe dejio. Kronštat. List je izdavala boljševička frakcija u Kronštatskom sovjetu od 14. jula do 27. oktobra umesto lista TOJIOC npaedbi. .Padonan za3era. Petrograd. Centralni list Menjševičke partije. PadouuU. Petrograd. Boljševički list, izdavan od 25. avgusta đo 2. septembra umesto lista npaeda. PaBouuU u cojidar. Petrograd. Boljševički list koji je izdavala boljševička Vojna organizacija ođ 23. jula đo 9. avgusta umesto lista CojidarcKaa npaeda. Pa6ouuu nyrb. Petrograd. Boljševički list, izdavan od 3. septembra do

26. oktobra umesto lista npaeda. Pa6oruuv,a. Petrograd. Časopis za radnice koji je izdavao Centralni komitet dva do tri puta mesečno, počevši od 10. maja 1917. Prestao da izlazi u januaru 1918. godine. PeHb. Petrograd. Organ ustavotvorne demokratske partije. Cojidar. Petrograd. Izdavala ga je boljševička Vojna organizacija između

13. avgusta i 26. oktobra umesto lista CojidarcKaa. npaeda. CoAdarcKaa npaeda. Petrograd. Organ boljševičke Vojne organizacije Iz-

27

417

lazio od 15. aprila do 5. jula. Počeo ponovo da izlazi 27. oktobra.Cov,uaji-deMOKpar. Moskva. Centralni organ moskovskih boljševika.BecTHUK BpeMeuuozo npaeureAbcraa. Petrograd. Zvanični dnevni organ

Privremene vlade.Bojia napoda. Petrograd. Organ desnih esera.Bojiua. Helsingfors. Organ Helsinforškog boljševičkog komiteta.Bneped. Petrograd. List Međurejonskog komiteta.JKueoe CJIOBO. Petrograd. List krajnjih desničara.3uaMH rpyda. Petrograd. Dnevni list levih esera. Objavljivan kao zvanični organ

Petrogradskog komiteta esera (koji je bio pod utieajem levih esera) počevši od 23. avgusta.

MEMOARI I DRUGA DELA BOLJŠEVIKAAJIEKCEEBA, E. A., „HA BCIO 3KK3HB". — NERPOZPAD b DUU EEJIUKOZO okthSph: BOCNOMUUAUUA

YUACRUUKOB PEEOAIOU,UOHHBIX CO6BITUU E NERPOZPADE E 1917 ZODY, CTP. 270^282. JLEHHHRPAFL, JIEHH3FLAT, 1967. AJUINJIYEB, C„ „KAK CKPMBAJIHCB TOB. JLEHHH H TOB. SHHOBBOB B HIOJIB- CKHE FLHH 1917 ROFLA". — O JLEUUUE. BOCNOMUUAUUA, NOFLR. T/L. JI. MEUJEPAKOB, T. III, CTP. 96—100. MOCKBA—JLEHHHRPAFL, ROCH3FLAT,

AHTOHOB-OBceeHKO, B. A., ,,BajiTc}:>jioT B flHIl KepeHIHHHBI H KpacHoro OKTHSPH". npoAerapcuaa peeoAiou,ua, 1922, N° 10, CTP. 118—129.

„OKTaBpbCKaa 6ypa". Mieecrun, 6. Hoagpa 1918, CTp. 3—4. ,,OKTa6pbCKaa 6ypa". nepa-biu

uapodubiiX Kajiendapr, ua 1919 z. neTporpafl, H3fl. Coio3a KOMMyHHCTOB ceBepHoii 06jiacTH,

1919, „n0flr0T0BKa nepeBopoTa (6ecefla c TOB. AHTOHOBbiM-OBceeHKO)". KpacuoapMeeti, 1920,

N<> 28—30, CTp. 24—29.„PeaojnoijHa no6eflHjia". Kpacuaa za3era, 7. Hoa6pa 1923, CTp. 3. Crpourejibcreo Kpacuou ApMuu e peeojiwuuu. MocKBa, KpacHaa HOBb, 1923.

B ceMuadv,aroM zody. MoCKBa, roCH3flaT, 1933. B peeojiiou,uu. MoCKBa, rocnoaHTH3flaT, 1957. AniKeHa3H, VI., ,,M3 HCTOPHM HiojibCKHx flHen". Jfseecrua, 6 Hoa6pa 1918. CTp. 2.BiipjKaji, H. n., „KpecTHbiit xofl". — nerpozpad B duu eejtuKozo OKraSpa:

BocnoMUuauua yuacruuKOB pe&ojnov,uouHbix co6biruii B nerpozpade B 1917 zody, CTp. 285—297. JleHHHrpafl, JIeHH3flaT, 1967. BjiaroHpaBOB, R. VI., „OKTHOPBCKMC AHH B ne'rponaBjioRCKoii KpenoCTH". npoAerapcuaa peaojiKmua, 1922, N« 4, CTp. 24—52. „The Fortress of Peter and Paul, October 1917", Petrograd October 1917, str. 189—227. Moskva, Foreign Languages Publishing House, 1957.,,3HMHHII B3AT H HAXNH TAM". NERPOZPADCKAA NPAEDA, 5 HOASPA 1922, CTP. 8.

BoHH-BpyeBHH, B., Ha Goeebix nocrax cpeepajibCKOu u 0Kra6pbCK0ii pe- BOJIK>U,UU. MocKBa, teflepaijHa, 1931.„OT URO.UA k oktrSPRO". NPOJIERAPCKAA PEEOJNOV,UTI, 1922. NS 10, CTP. 105—110.

BPECJIAB, B. „15 JIET TOMY HA3AFL". KAROPZA U CCBUIXA", 1932, NS 11—12 (96—97), CTP. 46—59.

Kauyn OTcraBpa 1917. zoda. MocKBa, H3flaTenbCTBO nonHTKaTop- HCAH, 1934.

BySHOB, A., „JleHHH B OKTaSpbCKHe flHH". BaKUHCKuU pa6ouuU, 7 Hoadpa 1927, CTp. 3.

ByxapHH, H. VI., ,,H3 penn TOB. EyxapHHa Ha Beiepe BocnoMHHaHHiiB 1921 R.". NPOJIERAPCKAA PEBOAK>U,UA, 1922, JVFE 10, CTP. 316—322. HYFLHOBCKHIL,

R., ,,B 3HMH6M FLBOPUE NEPEFL 3FLA«IEIT." NPAEDA, 21. HOASPA 1917, ctp. 2.

flaniKeBHH, n. B., ,,OKTa6pbCKHe flHH". JleuunzpadcKaa vpaada, 7 HoaSpa 1924, CTp. 11.,,E(0 NAPTHH B OKTAGPBCKHE FLHH". KPACUAA AERONUCB, 1933, J^B 1 (52), CTP. 101—105.

FLBIGEHKO, n. E., ,,BajiT(J>jioT B OKTaSpbCKMe flHH". — Bejiuuaa OKraOpb- CKaa coiiuaJiucruuecKaa peeoAX)v,un: CčopuuK BocnoMuuauuiX ynacr- UUKOB peBojimv/uu a nerpozpade u Mocuee, crp. 302—310. MocKBa, rocnoaHTH3flaT, 1957.H3 uedp v,apcKozo cpjiora K eejiuKOMy OKraCpro: M3 eocnoMuuauuU o

peeojitov,uu. MocKBa, BoeHHbiii BecTHHK, 1928. SmeHiic, O. n., „KaK MM SpajiH 25 oKTaSpa 3HMHHII flBOpei(". npaeda, 6—7 Hoa6pa 1921, CTp. 7.

„nofl 3HMHHM flBopuoM", — BejiuKaa OKTnSpbCKaa cov,ua.nucru- uecuaa peeoAK>u,ua: cbopuuK yuacruuKOB peeoAK>v,uu e nerpozpade u Mocuee, CTP. 268—275. MocKBa, r0cn0JiHTH3flaT, 1957. EMejibanoB, H. A., „TaHHCTBeHHbiJi rnajiam". — O Jleuuue, noflr. M. JI. MemepaKoe, T. I, CTp. 106—110. MocKBa—JleHHHrpafl, rocH3flaT, 1924.

EpeMeeB, K., „MrojibCKHft norpoM 1917 rofla". npaeda, 17 iiiojib 1927, CTp. 4.„Ocafla 3HMHero". BaKuucKuU pa6ouuU, 7 HOa5pa 1927, CTp. 9. cpjiaKcepMaH, IO.

H., „10 OKTaopa 1917 rofla". — nerpozpad a duu eejiu- KOZO oKrnbpn: BocnoMuuauun yuacruuKOB peeojiumuouubix co- 6biruti e nerpozpade e 1917 zody, CTp. 264—269. JleHHHrpafl, JleH- H3flaT, 1967.d>jiepoBCKHH, VI. n., „MIOJIBCKMH NOJIHTH'IECKHH ypoK". npojierapcKaa

peeoAK>u,ua, 1926, Ns 7(54), CTp. 57—90.„KooHiuTaflT B OKTaSpbCKOft peBOjiroijHH". npojierapcKaa peeojiw- l(Ma, 1922, Ns 10, CTp. 130—150.„JleHHH H KpoHiHTaflTiibi". — O BjiadUMupe Mjibune Jleuuue, crp. 274—279. MocKBa, roeH3flaT, 1963.„Ha nyTax K oKTagpio". — BejiUKaa oKračpbCKaa cou,uUaAucruHe- CKaa peeoJiK>v,ua: C6OPUUK BocnoMuuauuu yuacruuKOB peeojimv,uu B nerpozpade u Mocuee, CTp. 83—102. MoCKBa, TocnojiHTH3flaT, 1957.

B. BoJiodapCKuU. MocKBa, rocM3flaT, 1927. <E>0<|iaH0Ba, B. M., „Hjitm nepefl OKTaSpeM 1917 rofla". BocnoMuuauua o BjiaduMupe Mjibuue Jleuuue, noflr. r. H. IOJIMKOB H

flp., T. II, CTp. 445—448. MoCKBa, noJIMTH3flaT, 1969.

.,M3 BocnoiiHiiaHHfi o 1917 rofle". npaeda, 22. aHBapa 1928, CTP. 3. „nocjieflnee noflnojibe". — 06 MAbuue: BocnoMuuauua nurepu,ee, CTp. 344—350. JleHHHrpafl, JIeHH3flaT, 1970.

„nocneflHee noflnojibe B. T/l. Jlem-raa".

McropuuecKuU apxue, 1956, JVs 4, CTp. 166—172. I'pacJj, T., ,,B HiojibCKHe flHH 1917 rofla". Kpacuaa

Jieronucb, 1928, J\fs 2(26), CTp. 66—75.HKOBJiena, B., „noflroTOBKa OKTaGpbCKoro

BoccTaHna B MOCKOBCKOII 06-jiacTH". TIpojieTapcKaa peeoAiov,ua, 1922, JVTs

10(22), CTP. 302—306. HraaTbeB, A., ,,B HOHB Ha 25

oKTaGpa 1917 rofla". Kpacuaa Aeronucb,

1923, JV2 6, CTp. 313—315. MjibHH-JKeneBCKHft, A. <!>., „BojibnteBHKH B TiopbMe KepeHCKoro". Kpa- cuaa Aeronucb, 1928, J\Ts 2(26), CTp. 45—65.

(noflr.) K zodoemuue CMepru B. M. Jleuuua, 1924—25. aueapa 1925 z. JfeHHHrpafl, rocH3flaT, 1925^

„HaKaHyHe OKTaSpa". Kpacuaa Aeronucb, 1926, OVs 4(19), CTp. 5—26. ,,OKTa6pbCKaa

peBOJnoqiia". Kpacuaa Aeronucb, 1926, Na 5(20),

CTp. 32—54.Or <f>eapajia K 3axaary BAacru: BocnoMuuauua o 1917 z. JleHHHrpafl, npn6oM, 1927.

„BoeHHaa opraHH3ai<Ha PCSPn

H .CojiflaTCKaa npaBfla'". Kpacuaa Aeronucb, 1926, Nt 1(16), CTp. 57—73. MHCTHTyT MapKCH3Ma-jieHHHH3Ma npH UK KnCC, Jleuuu B 1917 zody:

BocnoMuuauua. MocKBa, nojiHTH3flaT, 1967. MTKHHa, A. M., „OnjioT 6ojibuieBH3Ma". Hapecuaa sacraea e 1917 zody B aocnoMuuauuax u douyMeurax, noflr. M. VI. npoTononoB u

flp., CTp. 145—158. JleHHHrpafl, JIeHH3flaT, 1960. M3MaHjioB, H. <t>., nyxoB, A. C., UenTpo6a.nr. KajiHHHHrpafl, KaMHHH-

rpaflCKoe KHHHCHoe H3flaTeabCTBO, 1967. KajiHHHH, M. M., „BaaflHMHp MJIBMH O flBHHceHini". Kpacuaa za'jera, 16

HioJia 1920, CTp. 20. KaypoB, B., „OKTačpbCKHe oiepKH". npoAerapcKaa peaoAiov,un, 1925,

7(42), CTP. 134—155. KeflpoB, M., ,,Vl3 KpacHofi TeTpaflH 06 MjibHHe". — BocnoMuuauua o BAaduMupe MAbuue

Jleuuue, T. I, CTp. 475—485. MocKBa, rocH3flaT, 1956.

,,M3 KpacHoil TeTpaflH 06 MjibHie".

npoAerapcuaa peeoAmiiua, 1927, No 1(60), CTp. 36—69. XaycTOB, E., „B oKTaOpe". Kpacuaa Aeronucb, 1933, Nq 2(53), CTp. 188—195. XoxpaKOB, A. (BoHHep, C.), ,,M3 JKH3HH neTporpaflCKoro rapHH30Ha

B 1917rofly". Kpacuaa Aeronucb, 1926, No 2(17), CTp. 29—50. XBOPHH, H. A., BajiruiXv,bi

udyr na uxrypM. MoCKBa; BoeHHoe H3flaTejib- CTBO, 1968.KoaGHH, M. H., „KpoHiiiTaflT opraHH3yeTca, rOTOBHrca K 6OK>" — OKTB- opbCKUU CKea.i:

MopaKu BOATUUCKOZO <pAora e 1917 z., noflr. n. <3E>.

419

420

418

27'

Kyfleji.nn, M. B. EropoB, cTp. 23—50. JleHHHrpaA, KpacHaa raaexa, 1927.„KpoHiiiTaflT OT cpeBpajia AO KOPHHJIOBCKHX flueii." Kpacuasi Aeronucb, 1927, JsTs 2(23), CTp. 134—161.„Storming the Winter Palace". — Petrograd 1917, str. 318—321. Moskva, Foreign

Languages Publishing House, 1957. KoJUiOHTaii, A., „PyKa HCTOPHH". KpacnoapMeev,, 1919, N? 10—15, CTp. 61—71.

,,B TiopbMe KepeHCKoro". Karopza u ccblAKa, 1927, JVs 7(36), CTp. 25—53.

KOCTIOKOB, „KaK Mbi ono3âjiH KO B3aTHio 3jiMHero ABopiâ". KpacubiUBajireev,, 1920, JVs 6, CTp. 25—46. KpyncKaa, H. K., Jleuuu u naprusi. MoCKBa,

rocnojiHTH3AaT, 1963.„JleHHH B 1917 ropy". — O BjiaduMupe MAbune Jleuuue": BocnoMuuauusi 1900—1922, CTp. 203—211. MocKBa, rocH3£aT, 1963. „BOCnOMHHaHJia o JleHHHe". — MHCTHTyT MapKCH3Ma-JieHHHH3Ma npH H;K KnCC, BocnoMuuauusi o BAadUMupe MAbune Jleuuue, T. I, CTp. 219—592. MOCKBa, noJIHTH3flaT, 1968.Kyflejijin, n. O. (noflr.), JleuumpadCKue paOonue e 6opb6e 3a BAacrb coeeroe 1917

r. JleHHHrpaA, rocM3AaT, 1924. KypKOB, n., „Kpeiicep .ABpopa'". Kpacuasi Aeronucb, 1923, J\fo 6, CTp. 359—361.

JIameBH'i, M., „OKTaSpbCKHe AHK B HeTporpaê". noAurpačoruuK Cu6upu, 1922, Ne 11, CTp. 5.

„NEPBBIH BOEHHO-PEBOJNOI^HOHHBIH KOMHTET". KPACUASI ZASERA, 7 HO- AGPA 1920, CTP. 4.„BoccTaHHe". nerpozpadcKaa npaeda, 5. HoaBpa 1922, CTp. 8. JIaijHC, M. H.,

„MioJibCKne ahh B nerporpaAe: Ms fli-iCBinrKa arHTaTopa". npOAerapcKCisi peBOAK>u,usi, 1923, JSTS 5(17), CTp. 102—116. ,,M3 OKTaepbCKHfi: BocnoMHHaHHa". EaKimcKuii pa60y.uA, 1 HoaSpa 1927, CTp. 3.

„HaKaHyHe OKTaSpbCKHx AHeit. M-jeecrusi, 6 Hoaopa 1918, CTP. 2. „Poab neTporpaACKoro KOMHTeTa B OKTa6pe". IJerpozpadCKasi npaeda, 5 HoaSpa 1922, CTp. 2. JleuumpadCKue pa6onue e 6op»6e 3a BAacrb coeeroe: C6opnuK crareil,

aocnoMUuanuU u doKyMenroe. JleHHHrpaA, rocn3AaT, 1924. JleHHH, B. M., TIoAuoe codpauue conunenuiX, 55 TOMOB, H3A. nHToe. MoCKBa, rocnojiHTH3AaT, 1958—1965.

COHUuenusi, ii3A. TpeTbe, 30 TOMOB. MoCKBa, T0CH3AaT, 1923—1929. Jleuuu e 1917 zody: BocnoMuuauusi. MocKBa, nojiMTHSAaT, 1967. JIK>5OBH«I, A. M., „PeBoaiOHHOHHoe 3aiiJiTMe neTporpaACKoro Tejierpa<J>a". noHTOBO-reAezpa<finbiu OKypuaA, 1918, JVU 9—12, CTp. 35—41. „3—5 Hiojia. JleuuuzpadCKasi npaeda, 6. Hiojia 1925, CTP. 3. JIOMOB, r., ,,B AHH 6yp« H HaTHCKa". EaKUHCKUii pa6ouuu, 5. Hoa5pa 1927, CTp. 4.

,,B AHH 6ypn H HaTHCKa". M3eecrua, 6 HoaSpa 1918, CTp. 4.,,B AHH 6ypn H HaTHCKa", npOAeraycKasi peeoAiov,usi, 1927, JNTa 10,(69), CTp. 166—182.

Lunacharsky. A. V., Revolutionary Silhouettes. Translated and edited byMichael Glenny. London, Allen Lane, The Penguin Press, 1967. MexOHOiHHH, K. A.,

„lIlTaS OKTaSpbCKoil PEBOJIIOIIHH (6eceAa c TOB.

MexoHOiHHHbiM)". Azur-pocra, 26 OKTaOpa 1919, CTp. 1. MHJIIOTMH, B., O Jleuuue. JleHHHrpaA.

ROCH3AAT, 1924.„KaK nporaannio Ha3BaHHe HapoAHbifi KOMnccap". Pl3eecrusi, 6 Hoa- 6pa 1918, CTp. 2.

MraneB, A., „BoeBbie AHH". Kpacuasi Aeronucb, 1924, JSfs 9, CTp. 5—10. MOJIOTOB, B. M., „nerporpaACKaa opraHM3aiiHH PKn

HaKaHyHe OKTaSpb- CKoii peBoraoHHH". nerpozpadCKast npaeda, 5 HoaSpa 1922, CTp. 3. „CMOJibHbiii II 3HMHHii". npaeda, 7 uosi6psi 1924, CTp. 9. HeBCKHii, B. M., „flBe BCTpeiH". Kpacuasi Aeronucb, 1922, JVs 4, CTp. 142—146.

421

Mcropusi PKTII6): Kparxuii ouepK. JleHHHrpaA, ITpn6oii, 1926. „McTopHHecKoe 3ACEAAHIIE neTep6ypreKoro KOMHTETA PCfflPn (6OJIB- nieBHKOB) HaKaHyHe OKTHopBCKoro BOCCTaHHa". Kpacuasi Aeronucb, 1922, JVs 3—3, CTp. 316—322.

„HapoAHbie Maccbi B oKTa5pbCKofi peBOJiKmHH". Pa6oruuK npo- ceeu(enua, 1922, Ns 8, CTp. 20—22.,,OpraHH3at(na Mace". Kpacuasi zasera, 16 inojia 1922, CTp. 3. B 6ype desiuuU: nerpozpad 3a nsirb ACT coeercKoii paSorbt. MocKBa, neTporpaA, roc«3AaT, 1922.

,,B OKTaSpe". Karopza u CCUAKO, 1932, JVs 11—12 (96—97), CTp. 27—45.„BoeHHaa opramraauna H OKT.iopt.cKaH peBoaiouHH". Kpacnoop-

Meeu,, 1919, JVs 10—15, CTp. 34—44. 06 MAbuue: Cćopuuu crareu, eocnoMuuauuu, douyMeuroe u MarepuaAoe.

JleHHHrpafl, npn6oii, 1926. 06 MJifaHie: BocnoMuuauua nurepu,ee. JleHHHrpafl, JIeHH3flar, 1970. O Jleuuue: BocnoMuuauua. noflr. M. JI. MemepaKOB, 4 T. MocKBa—JleHHHrpafl, rocH3flaT, 1924—1925. OpflK0HHKHfl3e, C., ,,IlJit.H«i B HiOJibCKHe flHH". npaeda, 28 MapTa 1924. CTp. 4.

nyrb doAbiueeuKa. MoCKBa, T0CH3flaT, 1956. Ot (fieepajia k ouraOpm (U3 auKer yuacruuKOB BejiuKoU OKrsiOpbCKOu

cov,uajiucTunecKou peeoAK>u,uu). MocKBa, rocnojiHTH3flaT, 1957. O BJiaduMupe MAbuue Jlenune: BocnoMunanusi 1900—1921. MoCKBa, rocn3- flar, 1963.

naBJiOB, M., „ABpajibHaa pa6oTa 25-ro OKTacpa 1917 rofla". Kpacubiu

(pAOT, 1926, Ka 10—11, CTp. 25—26. necTCKOBCKHH, C., „OS oKTaSpbCKHx flHa B IlHTepe". npoAerapcuaa pe-

BOAK)V,ua, 1922, J^Ts 10, CTp. 94—104. Petrograd, October 1917. Moskva, Foreign Languages Publishing House, 1957.nerpozpad B dnu eeAUKOzo ouraćpa: BocnoMuuauua yuacruuKOB peeo- M0u,u0nnbix

co6biruil B nerpozpade e 1917 zody. JleHHHrpafl, JIeHH3flaT, 1967.

ITojieHOB, „BbiCTpeji c , ABpopbi'" Jlenuuzpadcuaa

npaeda, 6—7 Hoa6pa 1927, CTp. 6.

noflBoficKHii, H. M., rod 1917. MocKBa, rocnojiHTH3flaT 1958.„MiojibCKHe AHH: Tpn MOMeHTa". npaeda, 18 itiojia 1925, crp. 2. „KaK npoH3ainjia OKTaSpbCKaa peBOjiKmHa". M3eecrua, 6 HoaSpa 1918, CTp. 3.Kpacuaa zeapdua E ouraOpbcuue duu. MocKBa—JleHHHrpafl, TOCH3- flaT, 1927.„O BoeHHOii fleaTejibHOCTH B. M. JleHHHa". Ko.v.nyuucr, 1957, JNfe 1, CTp. 31—46.„BoeHHaa opraHH3auna IJK PC^Pn(6) H BoeHHO-peBojirounoHHtift KOMHTei 1917 r.". Kpacuaa Aeronucb, 1923, Na' 6, CTp. 64—97, M JVe 8, CTp. 7—43.

npoHHH, A. r., „NOFLROTOBICA K 3axBaTy BJiacTH". BaKuucKuU paOouuil,

7 Hoagpa 1927, CTp. 4. Paxba, 3., „MOM

npeflOKTa6pbCKHe H nocjieoKTiiBpbCKjie BCTPEIH c Jle- HHHbiM". HoebiU

MUP, 1924, Ks 1, CTp. 24—39.„MOM BocnoMHHaHHH o BjiaflHMHpe MjibHHe". — BocnoMuuauua O BAaćUMlcpe MAbuue Jleuuue, T. 2, CTp. 432—436. MocKBa, IIOJIHT- M3flaT, 1969.

„nocaeflHee noflnojibe BaaflHMHpa HJitim". Kpacuaa Aeronucb, 1934, JVs 58, CTP. 79—90.

422

PacKOJibHHKOB, <t>. <T>., Kpoumračr u Uurep B 1917 zody. MocKBa—JleHHHrpafl, roCH3flaT, 1925.

„KpoHiHTaflT B HioJiBCKiie flHH". npaeda, 16 JIIOJIH 1927, CTp. 3.

Ha 6oeebtx nocrax. MocKBa, BoeHH3flaT, 1964.,,B TiopbMe KepeHCKoro". npoAerapcuaa peeoAK>u,ua, 1923, JVs 10(22), CTp. 133—165.

,,3aceflaHHe nepBoro jierajibHoro neKa".

npoAerapcuaa peeoAWnua, JVs 8, 1922, CTp. 48—54. POBMO, T.

C., „KaK JleHHH CKpbiBaaca y rejibCiinrcJiopccKoro .nojnm- MeiicTepa'". —

Jleuuu a 1917 zody: BocnoMuuauua, CTp. 148—156. MocKBa, noaHTH3flaT, 1967. CaBejibeB, M., „JleHHH B HioJibCKHe flHH". npaeda, 17 HIOJI« 1930, CTP. 2. IXlHfljiOBCKHM, r., „Pa3rpoM peflaKqHM npaadbt B Miojie 1917 rofla". Kpacuaa Aeronucb, 1927, JVa 1(22), CTp. 48—54. IIlJianHHKOB, A., „MioJibCKHe flHH B neTporpafle". npoAerapcuaa peeoAto-

u,ua, 1926, JVs 4(51), CTp. 46—89, H Ni 5(52), CTp. 5—60. „KepeumMHa". npoAerapcuaa peeoAK>v,usi, 1926, J\ls 7(54), CTp. 9—56, H JV° 8(55), CTp. 5—53.

,,K OKTHGPIO". npoAerapcuaa peeOAK)V,ua, 1922, JVs 10, CTp. 3—42. CeMuadv,arbiU zod. B 4 T. neTporpafl, rocH3flaT, 1923. IlIOTMaH, A., „JleHHH HaKaHyHe OKTaCpa". MHCTHTyT JleHHHa npn IJK PKn(6), O Jleuuue: C6opuuu eocnoMuuauuu, noflr. JI. B. Kaiue-

HeB, T. I, CTP. 112—124. JleHHHrpafl, rocH3flaT, 1925. CMHPHOB, A. M., „KpaTKHe 3aMeTKH H3

3KH3HH CaMOKaTKHKOB 3-ro 6aTa- Jiboiia B OKTaSpbCKHe FLHH 1917 rofla". Kpacuaa Aeronucb, 1922, 2—3, CTp 155—157.IIIyMHUKHfi, E., „mecTOii Cbe3A napran JI

paGoHiiri Kjiace". — B dnu BejiuKOii npojierapcKOU

423

peuojiKiu,uu: 3nu3odbi Gopb6bi e nerpozpade o 1917 zody, no nr. M.

B. TOBCTyxa, CTp. 95—99. MocKBa, OrM3, 1937.„HAKAHYHE OKTHSPH". JLEUUMPADCKAN NPAEDA, 6—7 HOHSPH 1927, CTP. 14.

COKOJIbHIlKOB, I\, „KaK nOflXOflHTb K HCTOPILH OKTH6pH". — 3d JieUUUU3aM,

CTP. 157—167. MocKBa—JleHHHrpaA, TocHSAaT, 1925.

CTajiiiH, M. B., CoHuneuua, B 13 T. MocKBa, rocnojiHTH3AaT, 1946—1951. CTacoBa, E. p,., „IlHctMO JleHHHa B IJK napTHH". — BocnoMuuauusi o B. M. Jleuuue, T. II, CTp. 454—155.

MocKBa, IIojiMTH3AaT, 1969. Crpauuv,bi 0KU3HU U 6opb6bi. MocKBa, rocH3AaT, 1957. CyJiHMOBa, M., ,,3TO 6yAeT nocJieAHHii H pemiiTejitHbiw ooii". — Jlero- nucb eejiuKOzo

OKTjifipji, NOAR. A. IO. KPHBHL(KHH, CTP. 101—107. MocKBa, CoBeTCKan POCCHH, 1958.

„MfOJibCKJie AHH". — K zodoemuue CMepru B. M. Jlenuua, NOAR. A. <X>. MjlbMH-JKeHeBCKHft. JleHHHrpaA, rocii3AaT, 1925. „O COgblTHHX 1917 rOAa". MHCTHTyT MapKCH3Ma-JieHHHH3Ma npH I1.K KnCC, Bejiunasi OKT»6pbeica» cov,uajiucruuecKasi

peeojimu,usi: COopnuK ynacrnuKoe peeojiiou.uu s nerpozpade u Mocnee,

CTp. 112—122. MocKBa, rocnojiHTH3AaT, 1957.

CBepAJioBa, K. T., XKOB Muxaujioeun Coepdjioa. MocKBa, MojiOAaa rBap- AHH, 1960.

TapacoB-PoAHOHOB, A., „nepBaa onepaiyiH" BoeuubiU eecruuK, 1924,

■Ni 42, CTp. 10—13. TpoijKHii, JI. fl., OKraOpbCKaa

peeojnov,usi. MocKBa—neTporpaA, KOMMy- HHCT, 1918.Couuueuusi, T. in, Ti. 1. Or <peepajisi do onrsiCpsi. MocKBa, TOCH3- AaT, 1925.Trotsky, Leon. The History of the Russian Revolution. Translated by Max Eastman, 3 knjige. Ann Arbor, University of Michigen Press, 1957.Lenin. New York, Capricorn, 1971.My Life. New York, Grosset and Dunlap, 1960.Stalin. New York, Stein and Day, 1967.The Stalin School of Falsification. Translated by John G. Wright. New York, Pioneer, 1962.Tucker, Robert C. (priređivač), The Lenin Anthology. New York, W. W. Norton, 1975.

yjIbHHOBa, M. „nOHCKH MjIbHHa B HepBbie AHH HIOJIH 1917 TOAa". —O Jleuuue, CTp. 35—40. MocKBa, npaBAa, 1927. Bejiuxasi OKTACPBCKDA

cov,uajiucruHecKasi peeojiio u,usi: COopnuK eocno- MuuauuH ynacruuKOB peeojnouuu e nerpozpade u Mocxee. MocKBa, nojiHTH3AaT, 1957. B ozue peeojiiouuouHbix 6oee: Pailoubi nerpozpada e deyx peeojnonusix 1917 zoda. CdopuuK eocnoMunauuil crapbix 6ojibuieeuKoe-nurepu,eB. noAr. <t>. H. neTpOB H AP- B 2 T. MocKBa, Mbicjib, 1967—1971. „BocnoMnHaHHH 06 0KTH6pbcK0M nepeBopoTe". npojierapcnasi peeojitov,usi,

1922, K'i 10, CTp. 44—93. (MHCTHTyT MapKCH3Ma-jieHHHH3Ma npH UK KnCC). BocnoMuuauusi o Bjia- dUMUpe Mjibune Jleuuue, B 3 T. MocKBa, rocnojiHTH3AaT, 1956—1957. (MHCTHTyT MapKCH3Ma-jieHHHH3Ma npit UK Knee).

424

BocnoMunauusi o Bjia- dUMupe Hjibune Jleuuue. NOAR. T. H. TOJIHKOB, H AP- B 5 T. MO- CKBa, noAMTH3AaT, 1968—1969. 3a jieuuHujM: CdopuuK crareU. MocKBa—JleHHHrpaA, rocH3AaT, 1925. 3HHOBbeB, r., „JleHHH B HioJibCKHe AHH". npojierapcuasi pe60AK)U,USl, 1927, JVs 8—9(67—68), CTp. 55—72.

COHUUEUUSI, T. VII, b 2 h . MOCKBA—JLEHHHRPAA, ROCN3AAT, 1925.

DRUGI MEMOARI

Abramovich, Raphael R., The Soviet Revolution, 1917—1939. New York, International Universities Press, 1962.

AjieKceeB, M. B., ,,M3 AHeBHinta reHepajia M. B. AjieKceeBa". — PyccKuu ucropuHecKuH apxue, T. I, CTP. 11—56. npara, HSAATEJRBCTBO Pyc- CKoro 3arpaHHHHoro HCTOPHiecKOro apxHBa B npare, 1929.

EpycHJiOB, A. A., MOB BocnoMunauusi. MocKBa, BoeHHoe H3AaTejibCTBO, 1963.Buchanan, Sir George, My Mission to Russia and Other Diplomatic Memoirs. 2 knjige. London,

Cassel, 1923.Chernov, V. M., The Great Russian Revolution. Translated and abridged

by Philip E. Mosely. New Haven, Yale University Press, 1936. IMUIBIM, <£>OH, 3axear CasiruucKux ocrpoe repMauueu e 1917 zody.

MocKBa, rocBoeHH3«aT, 1937. flaH, <t>., ..K HCTOPHM nocjieflHHx flHeii BpeMeHHoro npaBMTeJibCTBa". —

Jieronucb peeoAK>u,uu T. I, 1923, CTp. 163—175. êHiiKHH, A. M., Ouepuu pyccuoil CMyru. B 5 T. napnxc. J. Povolozhky et Cie., 1921—1926.flecHMexep, JI. n., ,,3aroBop KopiiMJioBa: IlMCbMO B peflaKijHio". nocAeduue

HOBOCTU, 28 Maa 1937. 1'iniriiiyc, 3., Cu«aa KHUza: J7erep6jypzCKuu dueenuK, 1914—191$ zz. Beo-

rpafl, naaaTa AKafleMMH HayK, 1929. Haimson, Leopold H., (priređivač). The Mensheviks: From the Revolution of 1917 to the Second World War. Chicago, University of Chicago Press, 1974.HpnyK, E., KpouiuradT e pyccKou peeoAK>u,uu. New York. M3flaHHe

McriojiBHHTejibHoro KOMHTETA NPOTJJECCMOHAATHBIX COK)30B, 1923. KpacHOB, XI. H., „Ha BHyTpeHeM (JipoHTe". Apxue pyccuoil peBOAmu,uu,

T. I, CTp. 97—190. BepjiHH, CJIOBO, 1922. Kerensky, A. F., Russia and History's Turning Point. New York, Duell, Sloan and Pearce, 1965.

The Catastrophe: Kerensky's Own Story of the Russian Revolution. New York, Appleton-Century-Crofts, 1927. Kshesinskaia, M. F., Dancing in Petersburg: The Memoirs of Kschessinska.

Translated by Arnold Haskell. London, Victor Golancz, 1960. JlyKOMCKHii, A. C., BocnoMuuauua, B 2 T. BepjiHH, OTTO KnpuiHep, 1922. MaaaHTOBHH, n. H., „B 3HMHeM ABopiie 25—26 OKTacpa 1917 rofla". Bbljioe,

1918, JVa 12, CTp. 111—141. Marex Kopuujioea: M~j 6ejiux MeMyapoe. JleHHHrpafl, Kpacuaa za3eTO, 1928.MHJIIOKOB, n. H., Mcropua eropoU pyccuoil peaoAionuu. B 3 T. Cocjjjia, POCCMMCKO-

GOJIRAPCKOE KHHROH3FLATEABCTSO, 1921—1924. Poccua na nepejioMe, B 3 T. Paris, Imprimerie d'art Voltaire, 1927.BocnoMuuauua, 1859—1917. New York, M3flaTejibCTB0 HM. Hexosa, 1953.

McTHCJiaBCKiiii, C., nan dueil. BepjiHH, rpxce6HH, 1922.

Ha60K0B, BaaflHMHp, „BpeMeHHoe npaBHTejibCTBO". — Apxue pyccuoupeeoAK>u,uu, T. I, CTp. 9—96. BepjiHH, CJIOBO, 1922. HJIKHTHH, B. B., POKoswe

zodbi. Paris, Le Polonais en France, 1937.Engleski prevod, The Fatal Years, London, William Hodge, 1938.

najibHHHCKHti, n. H., „nocjieflHHe nacbi BpeMeHHoro npaBHTejibCTBa B

1917 rofly". KpacubtU apxue, 1933, Na 1(56), CTp. 136—138. noaOBiieB, n. A., Jfuu satMeuua. napnjK, Bo3po»ifleHHe, 6.r. Price, M. Philips, My Reminiscences of the Russian Revolution. London,

Allen and Unwin, 1921. Robien, Louis de, The Diary of a Diplomat in Russia 1917—1918. Prevela

Camilla Sykes. New York, Praeger, 1970. Reed, John, Ten Days That Shook the World. New York, Vintage Books, 1960.CaBHHKOB, B., „reHepaji KOPHHJIOB: Pl3 BocnoMHHaHHii". Ebtjioe, 1925,

A"« 3(31), CTp. 182—198. CnHerye, A., 3amHTa 3HMHero flBOPua". Apxue pyccuoil peeoAnifuu,

425

1922, Na 4, CTp. 121—197. CTaHKeBMH, B. B., BocnoMuuauua 1914—1919 zz. BepjiHH, M. n. JlaflbiscHH- KOB, 1920.Sukhanov, N. N., The Russian Revolution, 1917. Priredio, »kratio i preveo Joel Carmichael, 2

knjige. New York, Harper and Row, 1962. 3anucuu o peBOAKiu,uu, B 7 T. BepjiHH, IIeTepc6ypr, MocKBa, 3. II. rpateSHH, 1922—1923. IlepeTejiH, M. r., BocnoMuuauua o tpeepajibCKoil peeoAK>u,uu. B 2 T. Paris, Mouton, 1963.

Tyrkova-Williams, Ariadna, From Liberty to Brest Litovsk: The FirstYear of the Russian Revolution. London, Macmillan, 1919. BaKap, H. Murepetou c A.

M. nyruAOBbiM u IT. H. <Z>uuucOGbLM. no-

cjieflHiie HOBOCTH, 24 HHBapa 1937 H 6 MapTa 1937. BepxoBCKHii, A. M., Poccua ua roAzotfie. neTporpafl, flejio Hapofla, 1918.

BHHOepr, r., B njieuy y o6e3bau. KueB, Tunorpacpua ry6epHcKoro npa- BJieHiia, 1918.BOMTMHCKHM, B. C., „roflbi no6efl H nopajKeHHii: 1917". BepjiHH, 1922. Daktilogram, Arhiv

Nikolajevskog, Hoover Institution, Stanford, California.

426

Williams, Albert Rhys, Journey into Revolution: Petrograd 1917—1918Chicago, Quadrangle, 1969. Woytinsky, W. S., Stormy Passage.

New York, Vanguard Press 1961

DISERTACIJE4>eflocnxHHa, E. A., „EojibmeBHCTCKHe napTHiiHbie KOHcfcepeHHHH naica-

HyHe VI Ci,e3fla napTHH". KaHAHAaTCKaa AHccepTaijHH. MOCKOBCKHH rocyAapcTBeHHMil yHHBepcHTeT, MocKBa, 1969.

Feldman, R., „Between War and Revolution. The Russian General Staff February-July 1917". Doktorska teza, Indiana University, Bloomington, Indiana, 1967.

rajitnepMHa. B. fl., „PaiioHHbie coBeTbi neTporpafla B 1917 rosy". KaH-AHAaTCKaa AnecepTaijHH, McTopHHecKiii-i HHCTiiTyT, AKaneMHa HavK CCCP, JleHHHrpa«, 1968.

Hasegawa, Tsuyoshi, „The February Revolution of 1917 in Russia" Doktorska teza, University of Washington, Seattle, 1969.

MJibHHa, M. B., „BopbBa napTHH 60JibuieBHK0B npOTHB npoHBjieHHii ,Jie- BH3Hbl' B nepHOA nOArOTOBKH OKTH6pbCKO» peBOJIKmilH". KaHAH- AaTCKaa AnccepTaqna, MOCKOBCKHH rocyAapcTBeHHbiH yHHBepcHTeT MocKBa, 1965.

IiaSapAHH, r. M., „EojibmeBHCTCKHe (JjpaKHHH CTOJiHiHbix coBeTOB B ne- PHOA nOArOTOBKH H noBeAbi OKTHBpbCKoro BoopyaceHHoro BoccTa- HHH (HlOJIb—OKTaBpb 1917)". KaHAHAaTCKaa AHCCepTauHH MOCKOBCKHH rocyAapcTBeHHbiH yHHBepcHTeT, MocKBa, 1967.

KoMHCcapeHko, JI. A., „SearejibHOCTb napTHH SojibuieBiiKoB no Hcnojib- 30BaHHK> BoopyjKGHHbix H MHpHbix c$opM 6opb6bi B nepHOA noA- rOTOBKIl H npOBeAeHHH OKTaBpbCKOH COL(HajIHCTHHeCKO ft PEBOJIIO— IIHH". KaHAHAaTCKaa AnccepTaijHH, MOCKOBCKHH rocyAapcTBeHHbi« yHHBepcHTeT, MocKBa, 1966.

KopHoyxoB, E. M., „BopbBa napTHH BojibineBHKOB npoTHB MeJiKo6yp- 5K083H0H peBOAIOHHOHHOCTH H aBaHTIOpH3Ma aHapXHCTOB B nepHOA nOArOTOBKH noSeAbi OKTHBpbcKOii peBojnoijHH (MapT—OKTaBpb 1917 rofla)". KaHAHAaTCKaa AHCcepTauna, MOCKOBCKHH rocyAapcTBeHHbiH yHHBepcHTeT, MocKBa, 1966.

JlHxaneB, M., „MHHHCTepcTBO npoAOBoabCTBHa BpeMeHHoro npaBHTenb- CTBa". KaHAHAaTCKaa AHCCePTaL(Ha, MOCKOBCKHH rocyAapcTBeHHbiii yHHBepcHTeT, Mockbs, 1968.

PaCCTPHTHH, A. ., „PeBOJTIOHHOHHbie KOMHTGTbl aBryCTOBCKOTO KpiI3HCa 1917 roAa". KaHAHAaTCKaa AWcepTaqna, jieHHHrpaACKHii rocyAapcTBeHHbiH yHHBepcHTeT, JleHHHrpaA, 1969.

COBOKHH, A. M., ,,Pa3paBOTKa B. M. JleHHHbIM HOBOFT TaKTHKH napTHH nocjie MHWibCKHx coBbiTHii 1917 rOAa". KaHAHAaTCKaa AnccepTat(Ha, MHCTHTyT MapKCH3Ma-aeHHHH3Ma, MOCKBa, 1962.

SOVJETSKI SEKUNDARNI IZVORI

AAHBeK-MeitHKaH, E. A., Peeojnov,uoHuan curyav,ua

e Poccuu nauauyue OTCTHBpa. EpeBaH, M3AaTejibCTB0 AacTaH, 1967.

AKAAEMHA HayK CCCP, MHCTHTyT HCTOPHH, H AP-, OnepKU ucropuu Jlenumpada. noAr. B. M. KonaKOB H AP. B 4 T. MocKBa—JleHHHrpaA, M3AaTejibCTB0 AKaseMKH HayK CCCP, 1955—1964.

AKaAeMHa HayK CCCP, MHCTHTyT HCTOPHH, JleHHHrpaACKoe OTAejieHHe, OKTxepbCKoe BoopyoKeuuoe

eoccranue. NOAR. C. H. BajiK H AP- B 2 T. JleHHHrpaA, HayKa, 1967.

AxyH, M. M., neTpoB, B. A., EojibweBUKU u apMua e 1905—1917 zz. JleHHHrpaA, Kpacnaa ra3eTa, 1929.

AKApeeB, A. M., Coeerbi padonux u cojidarcKux denyraroe uaKauyue OKraSpa. MOCKBa, HayKa, 1967.

AHCKHii, A., „neTporpaACKHii coseT npoeceHOHajibHbix

coio3ob b 1917 roAy". npotpeccuouajibuoe deuoKeuue e

nerpozpade e 1917 zody, noAr. A. AHCKHii, CTp. 45 —77.

JleHHHrpaA, M3AaTejibCTBo JleHHH- rpaACKoro oSjiacTHoro coBeTa npo<J>coio30B, 1928.

AcTpaxaH, X. M., EojibiueeuKu u ux nojiuruuecKue nporueuuxu e 1917 zody. JleHHHrpaA, JIeHH3AaT, 1973.

ABBaKyMOB, C. M., „BopbBa neTporpaACKHX BOJIBHICBUKOB 3a ocyme- CTBAeHHe

jieHHHCKoro njiaiia OKTaBpbCKoro BoecTaHHa". — AKaAeMHa

HAYK CCCP, MHCTHTYT HCTOPHH, JleHHHrpaACKoe OTAejieHHe, OKraCpbCKoe

eoopyoKeunoe eoccranue e nerpozpade. MocKBa—Jle-

HHHrpaA, HayKa, 1957, CTp. 7—61.

SapaHOB M. A., „B. M. JleHHH o BO3mojkhocth MiipHoro pa3BHTiia pe- BOJIIOUHH nocjie pa3rpOMa KopHHjiOBmHHbr. yueubie

3anucuu Mo- CXO8CKO20 odJiacruozo nedazozuuecKOzo

uncruryra, Ni 58, TpyAW KameAPbi HCTOPHH KnCC, MocKBa 1957. BorAaHOB, A. B., MopaKU-BajiTuu^bi e 1917 zody. MocKBa, BoeHHoe

H3- AaTeabCTBO, 1955.ByPA^caAOB, E. H., „O TaKTHKe BojibineBHKOB B MapTe—anpeae 1917 roAa-. Bonpocbi ucropuu, 1956, JV° 4, CTp. 38—56.Bropaa pyccuaa peBOJiTOV.ua.: Boccrauue e nerpozpade. MocKBa, HayKa,

1967.Central Committee of the CPSU. History of the Communist Party of the Soviet Union

(Bolshevik): Short Course. New York, International Publishers, 1939.

HaaAaeBa, O., Kopuujioeinuua. MocKBa—JleHHHrpaA, MojiOAaa I'BapAHn, 1930.„CojiAaTCKiie Maccbi neTporpaACKoro rapHH30Ha B noArOTOBKe u npOBeAeHHH

OKTaBpbCKoro BOopyxceHHoro BoccTaHHa". Hcropuue- CKue 3anucKU, 1955, JSTb 51, CTp. 3—44. 3Ipe3eH A. K., „BaATHHCKHii <J>JIOT OT Hiojia K OKTaBpK) 1917 roAa". Kpacuaa Jieronucb, 1929, JVs 5(32), CTp. 157—212.„neTporpaACKHii rapHH30H B HioJie—aBrycTe 1917 roAa". Kpacuasi Aeronucb, 1927, Jvfe 3(24), CTp. 191—223.

„neTporpaACKHii rapHM30H B OKTaBpe". Kpacuaa Aeronucb, 1927, J>fs 2(23), CTp. 101—133. liropoBa, A. r., naprua u npo<pcoi03bi e 0Kra6pbCK0il peeoAnuuu. Mo-

CKBa, MbiCJib, 1970. EJIOB, B., ,,nK HaKaHyHe 25 OKTHBPH". nerpozpadcxaa npaeda, 5 Hoa6pH 1922, CTp. 2.EpbiKaaOB, E. <t>., OKradpbCKoe eoopyxeunoe eoccranue e nerpozpao^.

JleHHHrpaA, JleHH3AaT, 1966. <papepeA A. C., Bopbda napodubix JKOCC nporue KOurppeeoAiouuonuott KJCTUUUU Bpejneuuozo npaeureAbcrea. MMHCK, M3AaTejibCTB0 Bry HM. B. M. JleHHHa, 1969. fppaiiMaH, A. JI., <Popnocr couuaAucruuecKOtl peeoAiouuu. JleHHHrpaA, HayKa, 1969.4>PVMKHH C. H., ,,B. M. JleHHH O B03M05KH0CTH MHPHOrO pa3BHTHH pe- BOJIIOUHH". yuenubie sanucKu Pasaucuozo zocydapcreeunozo ynu- eepcurera, T. 19((1958), CTp. 29—51. ranoHeHKO, JI. C., PaOonuu Kjtacc Poccuu e 1917 zody. MocKBa, HayKa, 1970.

repou OKraćpa. B 2 T. JleHHHrpaA, JIeHH3AaT. 1967.

424

rojiKKOB. r. H„ „OKTHBpbCKoe BoopysceHHoe BoccTaime B neTporpaAe". Mcropua CCCP, 1957, JVs 4, CTp.

40—63.PceoATOUua, orupbiewaa uoeyio spy. MocKBa, noAHTH3AaT, 1967. TonyB, n.,

naprua, apM.ua u peeoAiouua. MocKBa, IIOJiHTH3AaT, 1967. ropeB* B. M., Auapxu3M e Poccuu. MocKBa, Moaoa3h rBapAwa, 1980. TopoAeuKHH, E. H., ,,M3 HCTOPHH OKTaBpbCKoro BOopyjKeHiioro BoccraHHa H II BcepocCHHCKoro cbe3Aa COBCTOB". Bonpocbi ucropuu, 1957. J\fc 10, CTp. 23—48.

rpyHT, A. H., 3azoeop o6pe%euubix (pa3zpoM KopuuAoemuubi). MOCKBSX, roCH3A3T,

1962.Morjia JIH MocKBa HanaTb? B. M. JleHHH o BO3mojkhocth Hananu BOCCTaHHa B MocKBe B 1917 roAy". Mcropua CCCP, 1969, Jfs 4, CTp. 5—28. „ ,„„

TvceB K Kpax napruu Aeebix ecepoe. MocKBa, Cou3KrH3, 1963. tyceB^ K., EpHTcaH, X. A., Or cozAamareAbcrea K KonrppeeoAnv,uu.' MocKBa, MblCAb, 1968. •SpocjiaBCKHti, E. E., naprua dOAbiueeuKOB e 1917 zody. MocKBa, 1927. MrHaTbeB, A. B., Buewuaa nOAuruna BpeMeuuozo npaeureAbcrea. MOCKBS, HayKa, 1974.MHCTHTyT HCTOPHH napTHH npH JleHHHrpaACKOM OBKOMC KnCC. Tepott oKTK6pa: Euozpatpuu

aurueubix ynacrHUKoe nodzoroeKu u npoeedeuua oKradpbCKOzo eoop yoKeuuozo eoccrauua « nerpozpade. B 2 T. JleHHHrpaA, JIeHH3aaT, 1967.OnepKU ucropuu JleuuuzpadcKou opzauu3auuu KnCC. h. I, 1883

— OKTaBpb 1917 rr. JleHHHrpaA, JIeHH3AaT. 1962. Ho^xJje, A. A.. ,B HOHb Ha 25-e OKTa6pa". KpacuoapMeeu,, 1925. JVa 78,

CTp. 5—7.

lOroB, M. C., „COBeTbi B nepBbiii nepHOA peBOjnounH", Ouepnu no ucropuu OKTSl6pbCKOU

peeOAK>U,UU, nopr. M. H. nOKpOBCKHH, T. II, CTp. 113—253. MocKBa—JleHHHrpaA, rocn3AaT, 1927.

425

MB3H0B H. H„ KopHUAOBw,uua u ee pajzpoM. JleHrairpan, HsnarejibCTBo JleHHHrpaflCKoro yHHBepcHTeTa, 1965. "JfldxejibCTBo

„HeKOTopbie Bonpocbi Kpnanca .npasamux BepxoB' w TAKTHKS finjii.HaKaH/He OKTHSpbCKoro- BOopyaceHHoro BoccTaHHa" — Jleuuu u

ouraBpbCKoe eoopyxeuuoe eoccrauue a nerpozpade- Marepuajibi Bcecomsuoil uayuuoU ceccuu, cocroaeweilfa 19S2 „anv 8 nenuuzpade, noflr. M. M. Mhhii. MocKBa, HayKa 1964

M3 « EEK a P a M t Z n n 6 o

T , M m e e u K O B » » nerpozpadCKuil coeer: vpra„ ppr„ 0KTH6pb 1917 zoda. JleHHHrpafl, JIeHH3flaT, 1964.

T}C-'°K"l6pbcKaa peeojinwa u 0.aor. MocKBa, HayKa 1971 KhPhjiob, B

C„ Kj/pc noreepoKdeuubiU acusubm: K ucropuu skouomu- KRAI 'TEC'C0" BojibweeuKOB. Mockbs, Mbicab, 1972.is.Ha3eB, c. n„ (noflr.), nerpozpadeKue 6oJibweBuuu B OKraBpbCKoU ne- BOJIWHUU.

JleHHHrpafl, JleHHSflar, 1957 ouiaopbCKou peKo'ianoB B. M., BojibmeBHsamia nerporpaflCKoro rapmisoHa b 1917 rofly . — AKafleMHa

HayK, MHCTHryr hctoPhh, JleHHHrpancKoe °êjl1ef,He

1'D,0y"6pbC,Coe

ôpyxeuuoe eocrluu'e e nerpozpade, crp. 142—183. JleHHHrpafl, HayKa, 1957.p p '

„CocTaB nerporpaflCKoro rapHH30Ha b 1917 rofly". yueubie eanucuu

T™VtT°tl4rydaVCTBeHHOZO y 1 9 5 6 ™ BbinycK 24^K°POHTcVoi„Mi967B

Nf lO cT 3^7*HHCKHe P»°™°HepM". Bonpocbi KocrpHKHH,

B. M„ 3eMejibUbie KOMurerm e 1917 zody. MocKBa, HayKa,

KYFLHK0BA^M.aTC.ig(n0flr.), Xeuw,uubi pyccuoil peeojiK>mu. Mockbs, Ho-

JlaBepHHeB, B. 'a., no ry cropouy Bappuuad. MocKBa, Mbicab 1967

1964 Me4MOcTpn032-^44I " 3ar0B0p K°PHHJiOBa". Bonpocbi ucropuu,

•HeOefleB, B. B Mexdyuapoduoe noAoxeuue Poccuu uauauyue ouraBpb-CKOU peeojimmu. MocKBa, HayKa 1967 1

JleHHHrpaflCKHJi opfleHa toii.ua rocyflapcTBeHHbm yHHBepcHrer, KacfceflpaKnCC- ouraBpb. JleHHHrpafl, HSflareab-

ctbo JlenHHrpaflCKoro yHHBepcHTeTa, 1967 ««i<=jibSaK'l9?3. A' (n0ar')' OK™6P" e nerpozpade. JleHHHrpafl, JleHHSflax,

Jlypbe M. JI., „neTporpaflcKoe MexpaiioHiioe coBeinafine b 1917 roflv" Kpacuaa Aeronucb, 1932, M> 3(48), crp. 13-43, h JV, 4(49), crp!

JLYTOBHHOB.^M^C.^JUKEUDAIIMA .KAREÂ KEPEUCKOZO-KPACUOEA. MOCKBS,MapTbiHOB, K li., KopuuAoe: nonbirua eoeuuozo nepeeopora. JleHHHrpafl, rocBoeHH3flaT, 1927. ' MacaoB H. H (no«r.), Jleuuu u peeoAmmia, 1917 zod. JleHHHrpafl, JIeHH3- A" * > • u.

Mhjiihk, H „nerporpaflCKaa iienrpajibHaa ropoflCKaa flyMa b chespajie- OKTagpe 1917 rofla". Kpacuaa Aeronucb, 1927, J\ft 2(23) ctp 189-218 Mnjijiep, B.

M„ CoAdarcKue KOMurerbi pyccuoil apMuu B 1917 zody Bos- HUKnoeeuue u nauaAbUbiU nepuod deareAbnocru. MocKBa, HayKa,

MHHI<' J 967-1972 MCT0PUH °e-auK02° ouraSpa. B 3 t. MoCKBa, HayKa,(noflr.), Jleuuu u ouraBpbCKoe eoopyxeuuoe eoccrauue e nerpozpade: Marepuajibi BcecomsuoU uaynuoiX ceccuu, cocroaameUca 13—16 uoaBpa 1962 z. e Jleuuuzpade. MoCKBa, HayKa 1964 HeBCKMH, B 11 Ouepuu no ucropuu POCCUUCKOU KOMMyuucruueCKoU napruu. H3fl. BTopoe, JleHHHrpafl, npuSoii, 1925.

Ouepuu ucropuu JlenuuzpadCKoU opzauu3au,uu KnCC. B 2 t. JleHHHrpafl JIeHH3flaT, 1962—1968. JleHHHrpafl,

OpexoBa, E. fl., ,,K H3yHeHMio hctohhhkob o co3/(aHHM neTporpajcKoro BoeHHopeBoaroaHOHHoro KOMHTeTa". — McroHuUKoeedeuue ucropuu coeercKozo o6w,ecrea, BbinycK, 2, noflr. A. HyraeB, crp. 9-55. MocKBa, HayKa, 1968. ',,0 cocTaBe nerporpaflCKoro BoeHHO-peBojiromionHoro

KOMHTeTa". Mcropua CCCP, 1971, Ns 2, cTp. 118—130 OpexoBa, E. fl„ HoKpoBCKHH, A. C., „O flaTHpoBKe Bcrpen B. M JleHHHa c pyKOBOflHTeaaMH

BoeHHo Pi oprann3auHH SoabmeBHKOB h nerporpaflCKoro BPK b OKTaSpe 1917 rofla". — Mcrounuuoaedeuue

ucropuu coeercKozo o6ut,ecraa, BbinycK 2, noflr. fl. A. HyraeB, CTp. 56—78. MocKBa, HayKa, 1968. nepuiHH, n. H., Azpapuaa peeoAtoûa e Poccuu, B 2 T. MocKBa, HayKa,

neTpanj?6B. B„ Mopauu 6OATUUCKOZO tfiAOra A 6opt>6e 3a noBedy OKra- 6pa. MoCKBa—JleHHHrpafl, HayKa, 1966. _„*.„

TieTDOB 11. <D., Crparezua u rauruKa napruu BoAbweeuKoa a nodzo- TOBKe noBedbi oKraBpbCKoti peeoAiov,uu. MoCKBa, noaHTH3flaT, 1964. TIHOHTKOBCKHii, C., „BOeHHO-peBOJHOaHOHHbl«

KOMHTeT B nHTepe B OKTa-epbcrae flHH"" npoAerapcKaa peaojnov.ua, 1927, JV» 10(69), crp. 110- 137noKpoBCKHit, M. (noflr.), Oiepuu no ucropuu

ouraBpbCKoU peeo.nonuu.B 2 T. MocKBa—JleHHHrpafl, rocM3flaT, 1927.

nonOB, A. JI., OKraSpbCKuU nepeeopor: faurbi u douyMeurbi. neTporpafl,

H3H. HoBaa 'jnoxa, 1918. noTexMH, M. H., nepebiU coeer npoAerapcuou duurarypu. JleHHHrpafl,

JIeHH3flaT, 1966. _________„„

Pa6HHOBHH, C. E., „BoabHieBHCTCKHe BoeHHbie opraHH3aiiHH B 1917 rofly . npoAerapcKaa peBOAnu,ua, 1928, JVFH 6-7(77-78), CTP. 178-198. BopbBa 3a

apMUm 1917 z. JleHHHrpafl, rocH3flaT, 1930.

„PaSOTa SoJibiiieBHKOB B apMHH B 1917 rofly". BoUua u peeoAK>v,ua, 1927, -N'y 6, CTp. 96—108.

Py6aH, H., OKraBpbCKaa peBOAmu,ua u Kpax Meumeeu3Jia. MoCKBa, roc-noaHTH3flaT, 1968. ___..

rannHH B M.. „JleHHH o cooTHomeHHH MHPHORO H BoopyaceHHoro nyTeH P33BHTHH peBOJHOuHH nocae pasrpoMa KopHHaoBmHHM". yueubie sanucKU

Jlenuuzpadcuozo zocydapcreeuuozo nedazozuuecuozo uucruryra, T. 195, BbinycK 2, 1958, CTp. 213—232. CoSoaeB, r. JI., PeeoAiov,uoHHoe co3uauue paBoubix u

cojidar nerpozpadaB' 1917 zody. JleHHHrpafl, HayKa, 1973. CoSo.ieBa n. M., OuraBpbcuaa peeojmmusi

u Kpax couuaA-cozAaw.are.aeu.MocKBa, H3fl. MOCKOBCKOTO yHHBepcHTeTa, 1968. COBOKHH, A. M„ „O B03M03KH0CTH MHpHOTO P33BHTMH peBOJHOUHH IlOCJie

paarpoMa KOPHMJIOBIUHHBI". Bonpocbi ucropuu KncC, 1960, Jvfs 3,"paciuHpeHHOe cOBemaHHe UK PCflPn(6) 13-14 Hroaa 1917 ro«a". Bonpocbi ucropuu KnCC, 1959, JVe 4, CTp. 125—138. VI ctesfl naprHH H HCTopn'iecKHe HCTOHHHKH". Bonpocbi ucropuu 'knee, 1967, JV« 7, CTP. 39—49.B npeddeepuu oKraBpa. MocKBa, Mbicab, 1975. CTapyeB, B. Id., „BercTBO KepeHCKoro". Bonpocbi

ucropuu, 1966, M> 11,H3 HCTOPHH npHHHTHH peilieHHa 06 0praHH33L(HH BoopysceHHoro »occTaHHi?' — Jleuuu u oKraBpbCKOe eoopyxeuuoe eoccrauue e nerpozpade, noflr. H. M. MHHII, CTP. 469—175. MoCKBa, HayKa,1HeKOTOPbie Bonpocbi HCTOPHH nOflroTOBKH H npoBefleHna OKTH6PB- CKOTO BoopyjKeniioro BoccTanna B netporpafle. - Coeercuaa ucro- puozpa&ua uAaccoeou 6opb6bi u peeoA u>mouuozo deuxeuua a Poccuu, H. II, CTP. 53-71. JleHHHrpafl, M3fl. jry, 1967. O HeKOTOPbix pa60Tax B. M. JleHHHa nepBOii noaoBHHbi ceHTH6pa

1917 rona" B. M Jleuuu e ouraBpe u e nepebie žodbi coeer-CKOU ejiacru, noflr. A. JI. OpanMaH, CTp. 28—37. JleHHHrpafl, HayKa,

427426

OnepKU no ucropuu nerpozpadcuoil KpacuoU zeapduu u

paBoueU MUAUUUU, MocKBa—JleHHHrpafl, HayKa, 1965. nocaeflHHft fleHb BpeMeHHoro npaBHTejibCTBa". — H3 ucropuu eejiurcoS oKTaSpbCKoit conuaAucruuecuoU peaoAt) uuu u cov.ua-

AucruuecKOZO crpoureAbcrea e CCCP, CTp. 99-115. JleHHHrpafl, H3fl. JleHHHrpaflCKOro yHHBepcHTeTa, 1967.

,,B M. JleHHH B aBrycTe 1917 rofla". Bonpocbi ucropuu, 1967, -N» 8, CTp. 24—127.

TTpnaHOB 3 B Pa6ouue nerpozpada e nepuod nodzorosKU u npoeedeuua oKTaBpbeKozo eoopyxeuuozo eoccrauua. MocKBa—JleHHHrpafl, Hayxa, 1965.

Tawaep A n Ouepuu no ucropuu deuxeuua xeAe3uodopoxuuuoB B peeoAiouuu 1917 zoda (0eepajib-oKra6pb;. MocKBa-JleHHHrpafl, H3«. TIK aceae3H0fl0P03KHHK0B, 1925. TNITANPR K) C Hapoduoe npaBorBopueCTBo uauauyue eeAUKoU ouraOpb- CKOU cowoAucruuecKou peeoAu>v,uu (Mapr-ouraBpb 1917 1.). MoCKBa—JleHHHrpafl, HayKa, 1965.

428

IJyKepsiaH, C. M., „neTporpaACKHit patioHHbiH KOMHTCT SojifamcBHKOB B 1917 roAy". Kpacuaa Aeronucb, 1932, J>fg 5—6(51—52), CTp. 213—240. BejiuKaa oKradpbCKaa. cov,uajiucruuecKan peeoAK>v,ua: Majieunasi 3uv,u- KAonedua. nonr. r. H. TOJIMKOB, H AP- MocKBa, U3FL. CoBeTCKan SHiiHKJioneflMH, 1968. BjiaAHMwpoBa, B., „MioJiBCKMe ahh 1917 roAa". XIpoAerapCKaa peeoAiov,usi, 1925, J\F° 5(17), CTp. 3—52.KourppeeoAK>v,ua e 1917 zody (KopuujiOBinuua). MocKBa, Kpacuaa HOBb, 1924.

Btwio6yeB, n. B., 3KouoM.unecKasi noAuruKa, BpeMeuuozo npaeureAbcraa. MocKBa, M3A. AKaseMHH HayK, 1962.npoAerapuar u 6ypoK:oa3ua Poccuu e 1917 zody. MocKBa, MMCJIB, 1964.

3A0K030B, R. H., JJerpozpadcKuii coeer padonux u coAdarcKUx denyraroe e nepuod Mupuozo paseurua peeoAmu,uu. MocKBa, HayKa, 1969.

3naMeHCKHit, O. H., MlOAbCKUU «pu3uc 1917 zoda, MoCKBa—JleHHHrpaA, HayKa, 1964

DRUGI SEKUNDARNI IZVORI

AHHH, R., PeeoAm%ua 1917 zoda ZAa3aMU ee pyKoeodureAeili. Rim, Edi- zioni aurora, 1917.

Anweiler, Oskar, The Soviets: The Russian Workers', Peasants', and Soldiers' Councils, 1905—1921. Prevela Ruth Hein. New York, Pantheon, 1974.

APOHCOH, TpHropHH, Poccuu uauauyue peeoAK>v,uu. Njujork, HoBoe Pyc- CKOe CJIOBO, 1962.Poccuu B onoxy peeoAiou,uu. New York, Walden Press, 1966. Ascher, Abraham,

„The Kornilov Affair". Russian Review, October 1953, str. 235—252.Asher, Harvey, „The Kornilov Affair", Russian Review, July 1970, str. 286—300.Avrich, Paul, „Russian Factory Committees in 1917", Jahrbilcher fur Ge- schichte Osteuropas,

1963, br. 11, str. 161—182.„The Bolshevik Revolution and Workers' Control in Russian Industry", Slavic Review, March 1963, str. 47—63.The Russian Anarchists. Princeton, Princeton University Press, 1967.

ABTopxaHOB, A., npoucxosKdeuue naprouparuu. 2 knjige. Frankfurt, Po- sev, 1973.Baron, Samuel H„ Plekhanov: The Father of Russian Marxism. Stanford, Stanford University Press, 1963. Boyd, John R., „The Origins of Order Ns 1". Soviet Studies, January 1968, str. 359—372.Carr, Edward H., The Bolshevik Revolution, 1917—1923. 3 knjige. New

York, Macmillan, 1951—1953. Chamberlin, W. H., The Russian Revolution, 1917—1921. 2 knjige. New

York, Macmillan, 1935. Cohen, Stephen F„ Bukharin and the Bolshevik Revolution. New York,

Alfred A. Knopf, 1973. Cross, Truman B„ „Purposes of Revolution: Victor Chernov and 1917".

Russian Review, October 1967, str. 351—360. Curtiss, John S., The Russian Revolution of 1917. Princeton, D. Van Nostrand, 1957.Daniels, Robert V., Red October. New York, Scribners, 1967.

The Conscience of the Revolution. Cambridge, Harvard University Press, 1960.Deutscher, Isaac, Stalin: A Political Biography. London and New York, Oxford University

Press, 1949.The prophet Armed. New York, Oxford University Press, 1954. Fainsod, Merle, How

Russia Is Ruled. Cambridge, Harvard University Press, 1958.Feldman, Robert S., „The Russian General Staff and the June 1917

Offensive". Soviet Studies, April 1968, str. 526—543. Ferro, Marc, La Revolution de 1917: La chute du tsarisme et les origines d'octobre. Paris, Aubier, 1967.

„The Russian Soldier in 1917: Undisciplined, Patriotic, and Revolutionary". Slavic Review, September 1971, str. 483—512. Fischer, Louis, The Life of Lenin. New York, Harper & Row, 1964. Florinsky, Michael T., The Fall of the Russian Empire. New York, Collier, 1961.Frankel, Jonathan, „Lenin's Doctrinal Revolution of April 1917". Journal

of Contemporary History, April 1969, str. 117—142. Futrell, Michael, Northern Underground. London, Faber & Faber, 1963. Geyer, Dietrich, Die Russische Revolution: Historische Probleme und

perspektiven. Stuttgart, W. Kohlhammer Verlag, 1968. Getzler, Israel, Martov: 4 Political Biography of a Russian Social Democrat. London, Cafnbridge University Press, 1967. Golovin, N. N., The Russian Army in the World War. New Haven, Yale

University Press, 1931. Haimson, Leopold, „The Problem of Social Stability in Urban Russia, 1905—1917". Slavic Review, knj. 23, br. 4, 1964, str. 620—642, i knj. 24, br. 1, 1965, str. 1—22. Hedlin, Myron, „Zinoviev's Revolutionary Tactics in 1917", Slavic Review,

knj. 34, br. 1, 1975, str. 19—43. Katkov, George, „German Political Intervention in Russia during World War I". — Revolutionary Russia: A Symposium, priredio Richard Pipes, str. 80—112. Cambridge, Harvard University Press, 1968. Russia 1917: The February Revolution. New York, Harper & Row,

1967.

429

Keep, John, „1917: The Tyranny of Paris Over Petrograd". Soviet Studies,July 1968, str. 22—43. Kennan, George F., „The Russian Revolution — Fifty Years

After: Its Nature and Consequences", Foreign Affairs, October 1967, str. 1—21. Kochan, Lionel, Russia iit Revolution, 1890—1918. London, Weidenfeld & Nicolson, 1966.

„Kadet Policy in 1917". Slavonic and East European Review, January 1967, str. 183—192. Liebman, Marcel, The Russian Revolution. New York, Vintage, 1970. Lehovich, Dimitry V., White Against Red: The Life of General Anion

Denikin, New YorK, W. W. Norton, 1974. Longley, D. A., „Divisions in the Bolshevik Party in March 1917". Soviet

Studies, July 1972, *tr. 61—76. Medlin, Virgil, „Tseretelli and the Mensheviks, 1917". Rocky Mountain

Social Science Journal, January 1972, str. 51—59. MejitryHOB, C. II., Kau fiojitiueeuKu 3axeaTUMU ejiacT-b. Pariz: Editions la Renaissance, 1953-

The Bolshevik Seizure of Power. Santa Barbara, Clio, 1972. 3OJIOTOU neMeu,Kuix KATOH K Qoji-BUIEAUCTCKOU peeojitou,uu. Pariz: Som KHMra, 1940. Meyer, Alfred, G., Leninism. New York, Praeger, 1957.HMKOjiaeBCKH Pi, Bopiic. K., ,,M. r. UepeTejiii u ero BocnoMitHaHiiH o 1917 r.".

COU,UAAUCRUUECKUIL eecTUUK, 1962, br. 7—8, str. 110—114, i br. 9—10, str. 132-^136.„M. r. IJepeTejm ((v*paHHi;bi 6Morpa<J>HH)". Cov,uajiucTuuecKuii eecr- nuu, 1959, br. 6,

stf. 119—122; br. 7, str. 141—143; br. 8—9, str. 159— 163; br. 10, str. 19<J—200; br. U, str. 219—223; br. 12, str. 243—245; i 1960, br. 1, str. .19—52. Pethybridge, Roger, The Spread

of the Russian Revolution: Essays on1917. London, MacKiillan — St. Martin's Press, 1972. Pipes, Richard (priređivah),

Revolutionary Russia: A Symposium. Cambridge, Harvard University Press, 1968. Possony, Stephen, Lenin: The Compulsive Revolutionary. Chicago, Henry Regnery, 1964.Rabinovitch, Alexander, Prelude to Revolution: The Petrograd Bolsheviks and the July 1917

Uprising. Bloomington, Indiana University Press,1968.„The Petrograd Garrison and the Bolshevik Seizure of Power". — Revolution and Politics in Russia: Essays in Memory of B. I. Nicolaevsky, priredili Alexander i Janet Rabinowltch, i Ladis K. D. Kristof, str. 172—lp. Bloomington, Indiana University Press. 1972. Radkey, Oliver H., The Agrarian Foes of Bolshevism. New York, Colum-bia University Pretfs, 1958. PeMMaH, MuxaHJi, PyccK^BL peeoJimu,usi, 23 rfjeepajisi — 25 oxraGp« 1917.B 2 T. npar, MNE.I-JLTYT MCTOpmi coE(najiM3Ma, 1968. Riha, Thomas, A Russiavl

European: Paul Miliukov in Russian Politics.South Bend, University of Notre Dame Press. 1969. Rosenberg, William G., Liberals

in the Russian Revolution: The Constitutional Democratic party, 1917—1921. Princeton, Princeton University Press, 1974.

„The Russian Municipal Duma Elections of 1917: A Preliminary Computation of Returns", Soviet Studies, knj. 21, 1969, str. 131—163.

430

Saul, Norman E., „Lenin's Decision to Seize Power: The Influence ofEvents in Finland". Soviet Studies, April 1973, str. 491—505. Schapiro, Leonard,

Origins of the Communist Autocracy. New York, Praeger, 1965.The Communist Party of the Soviet Union. New York, Random House, 1959.

Scharlau, W. B„ and Zeman, Z. A. B., Merchant of Revolution: A Life of Alexander Helphand. London and New York, Oxford University- Press, 1965.

Shub, David, Lenin. New York, Mentor, 1948.Smith, C. Jay, Jr., Finland and the Russian Revolution, 1917—1921. Athens,

University of Georgia Press, 1958. Strakhovsky, Leonid, „Was There a Kornilov Rebellion? A Reappraisal of the Evidents". Slavonic and East European Review, June 1955, str. 378—395.Suny, Ronald G., The Baku Commune, 1917—1918. Princeton, Princeton

University Press, 1972. Treadgold, Donald W„ Twentieth-Century Russia. Chicago, Rand McNally, 1959.Tucker, Robert C„ Stalin as Revolutionary, 1879—1929: A Study in History

and Personality. New York, W. W. Norton, 1973. Ulam, Adam B., The Bolsheviks. New York, Macmillan, 1965. BMIHHHK, M., „II. r. IJepeTejiM". CoViUajiucTuueCKuU eecruuK, 1959, br. 6, str. 119—122.Von Laue, Theodore H„ „Of the Crisis in the Russian Polity". J. S. Curtiss (priređivač), Essays

in Russian and Soviet History, in Honor of Geroid Tanquary Robinson, str. 303—322. New York, Columbia University Press, 1963.Prikaz knjige Pauounbie coeerbi nerpotpada e 1917 zody. KpuiuKa, knj. 4, br. 3, Spring 1968, str. 33—57.„Westernization and the Search for a Basis of Authority: Russia in 1917". Soviet Studies, October 1967, str. 155—180. Why Lenin? Why Stalin? Philadelphia, J. B. Lippincott, 1964. Wade, Rex A., „The Raionnye Sovety of Petrograd: The Role of Local Political Bodies in the Russian Revolution". Jahrbiicher fur Ge- schichte Osteuropas, knj. 20, 1972, str. 226—240.The Russian Search for Peace, February—October 1917. Stanford, Stanford University Press, 1969.„Why October? The Search for Peace In 1917". Soviet Studies, July 1968, str. 36—

45. Warth, Robert D., The Allies and the Russian Revolution. Durham, DukeUniversity Press, 1954. White, J. D„ „The Kornilov Affair: A Study in

Counterrevolution".Soviet Studies, knj. 20, 1968, str. 188—189. Wildman, Allan, „The February

Revolution in the Russian Army". SovietStudies, July 1970, str. 3—23. Wolfe, Bertram D„ Three Who Made a Revolution.

Boston, Beacon Press, 1948.REGISTAR

Adžemov, Moj se j, 324Agrarna reforma, 70—71, 87, 234, 237,

367, 372 Akselrod, Aleksandar, 284 Aleksandra (carica), 162 Aleksej I (car), 292 Aleksejev, Mihail, general, 161, 166, 167

i poraz Kornilova, 181, 212, 215, 218i uspon Kornilova, 172, 394n o Kornilovu, 162u obrazovanu nove vlade (avgust), 217

—219, 222 Aleksejeva, Jekaterina, 286 Aleksinski, Grigorij, 81, 83—85, 87,

38571Alilujev, Sergej, 98Amur (minopolagač), 341, 344, 345,

351, 354 Anarhisti, 76, 305 Ancelovič, Naum, 284 Angarski, N. S., 392n Anisimov, V. A., 99, 141, 240 Antonov-Ovsejenko, Vladimir, 95, 114, 219, 377

u garnizonskoj krizi, 301—304, 308, 314u novoj sovjetskoj vladi, 372 u oktobarskom ustanku, 317, 330 u preuzimanju vlasti, 342, 345, 348, 352, 354, 365—367 u pripremama za ustanak, 277, 280, 301u Vojno-revolucionarnom komitetu, 312

Aprilska konferencija (Sedma sveruska konferencija boljševičke partije), 52, 56, 57, 75, 125, 127, 200, 382«

„Aprilske teze« (Lenjin), 56, 236— 237Apuškin, general, 396nArosev, I. J., 390nAurora (krstarica) 211, 322, 336, 342,

345, 351, 352, 353, 354. 355 Avilov, Nikolaj, 372Avksentijev, Nikolaj, 121, 132

i Demokratsko državno savetovanje, 249—251i nova vlada (avgust), 228, 231 i

oktobarski ustanak, 327 i Pretparlament, 268 i preuzimanje vlasti, 344 Azev, Jevko, 84

Bagdatijev, Sergej, 75, 95—96, 38471 Bagratuni, Jakov, general, 311, 315, 351—353Baltička flota, vidi Ruske pomorske

jedinice Balujev, general, 193 Baranov, Aleksejev, 330—331 Baranovski, pukovnik V. L., 39S n Belišev, Aleksandar, 336 Berzin. .7. A., 319, 338, 385N Betman-Holveg, Moric August fon (Bethmann-Holweg, Moritz

August von), 71 Bihovski, Naum, 355 Birževije vedomosti, (EnpateBbie Be- FLOMOCTM, novine) 69, 102, 281, 318 Bjukenen, Džordž (Buchanan, George), 106, 217 Blagonravov, Georgij, 342, 348, 351, 354Bogdanov, Boris, 226, 228 i garnizonska kriza, 314 i Kongres sovjeta, 357 i nova vlada (avgust), 230 na Demokratskom državnom savetovanju, 242 Bogdanov, Mihail, 206 ' Boki, G. I., 265 283, 389/1 Boldirev (predstavnik esera), 227 Boljševička partija

i nemački novac, 80—81 i poraz Kornilova, 198, 205 i reakcija na julske dane, 83—86. 92—103i rejonski sovjeti, 140, 144 i savez s levičarskim partijama. 50—51kritika Vojne organizacije, 135— 136napad na partijska sedišta (jul), 108, 109, 119nastanak, 49—50neuspeh pokušaja da se suzbije, 117—120oporavak (posle jula), 147—158, 178—179podrška partijskim ciljevima, 49 preuzima Dvorac/ Kšešinske, 74— 75pridobija podršku radnika, 60—62 unutrašnja organizacija, 52, 375—378

Boljševička Vojna organizacija, 51— 52, 61—62, 300, 379, 382n članovi optuženi za pobunu, 120 članovi vojnici, 60, 62 hapšenje glavnih rukovodilaca, 113i Lenjinov poziv na ustanak (septembar), 245—246 i Lenjinova kampanja za ustanak, 267i neefikasnost represivnih mera vlade, 123. 124, 390n i poraz Kornilova, 201—204, 209, 210, 39871i Šesti kongres, 147, 148 oslabljena u julskim danima, 134—141u garnizonskoj krizi, 299, 301— 303, 311, 406rt u julskom ustanku, 74—80 u oktobarskom ustanku, 329 u preuzimanju vlasti, 347 Boljševički Centralni komitet, 74—75, 381n, 388ni demonstracije (april—jun), 60— 61i Kongres sovjeta, 253—254, 403 i Lenjin za vreme kornilovštine, 234i Lenjinov poziv na ustanak (septembar—oktobar), 245—248,379i Moskovska državna konferencija, 177—178i neefikasnost vladinih represivnih mera, 123—124 i nova koaliciona vlada (septembar) , 251, 40177i nova sovjetska vlada, 374—375 i obrazovanje nove vlade (avgust) , 224i poraz Kornilova, 200—204, 397re i pripreme za ustanak, 276—289 i reakcija na julske dane, 131,133i Šesti kongres, 147, 148 i Vojna organizacija. 136—138; vidi i Boljševička Vojna organizacijai Vojno revolucionarni komitet, 299—300, 306konferencija (13—14. jul), 123— 127, 130—134 nedostatak vlasti, 52 rasprava o julskoj politici, 114— 115

u garnizonskoj krizi, 301—303, 305—306, 388, 313u julskom ustanku, 62, 77—79, 82u Lenjinovoj kampanji za ustanak, 259—276, 404« u oktobarskom ustanku, 318—321 332—334, 339, 40971 umerena vlast, 56—57 unutrašnja podeljenost (septembar), 239, 242—244 Boljševički Moskovski oblasni biro,153, 154, 178, 201, 261 Boljševički Peterburški komitet, 53, 56, 62, 116, 137, 378 , 38271 i garnizonska kriza, 300—301 i Kongres sovjeta, 255 i Lenjinov poziv na ustanak,245, 247i Lenjinova kampanja za ustanak, 259—267i neefikasnost vladinih represivnih mera, 123, 127—135, 39071 i pripreme za ustanak, 282—285 i reakcija na jul, 127—135 i Šesti kongres, 147 kritika Vojne organizacije, 136 u julskom ustanku, 75—79 ?u oktobarskom ustanku, 332, 335

Bonč-Brujevič, Vladimir M., 63, 67,69, 73, 110 Bregman. Lazar, 211

Breslav, Boris, 276—277 Brest-Litovsk, sporazum (1918), 376 Breško-Breškovska, Jekaterina, 268 Broido, Mark, 298, 357 Brusilov, Aleksej, general, 161, 162,

164—168, 172 Bupnov, Andrej, 123, 138, 38971 38971, 391n

i Kongres sovjeta, 253 i Lenjinov poziv na ustanak, 246i Lenjinova kampanja za ustanak, 262, 266—267, 269 i poraz Kornilova, 201 i pripreme za ustanak, 283—285, 285, 301i promena Lenjinovog stava u septembru, 238 na Šestom kongresu, 152—154 u oktobarskom ustanku, 319—320 u preuzimanju vlasti. 356 Buharin, Nikolaj, 123, 136, 151, 153,246, 38971, 38971 Bulat, A. A., 101

Burcev, Vladimir, 84 Buriškin, A. A., 402n

Centralni izvršni komitet (sovjeta) i garnizonska kriza, 304, 308 i julski ustanak, 81—82 i Lenjinova kampanja za ustanak, 2721 neefikasnost vladinih represivnih mera, 120, 122, 39177 i nova sovjetska vlada, 374—375, 413ni nova vlada (avgust), 220, 230 i oktobarski ustanak. 337 i pripreme za ustanak. 278, 280 i poraz Kornilova, 208 i reakcija na julske dane. 83—86, 89—90, 96, 97—98. 105, 115—116, 385ni rejonski sovjeti, 144—145 i smrtna kazna, 155 i Šesti kongres, 151

Centralni komitet Boljševičke partije, vidi Boljševički Centralni komitet

Centrobalt (Centralni komitet Baltičke flote), 95, 114, 210, 223, 305, 372

Centroflot (Centralni izvršni komitet mornarice), 213

Cereteli, Iraklij, 89, 102, 239i Demokratsko državno savetovanje, 249—252

432

i obrazovanje nove Privremene vlade (avgust), 224 i poraz Kornilova, 197, 214 i Privremena vlada, 59, 92, 121, 226, 229, 230, 3857! i reakcija na julske dane, 132, 385n

Crnostotinaši, 92, 93, 108—109, 142, 163, 272

Crvena garda, 277, 285; vidi i Radnici

Ceidze, Nikolaj, 73, 101, 179, 239, 241i Demokratsko državno savetovanje, 251i nova Privremena vlada (avgust) , 230

Cemberlen, V. Henri (Chamberlin,W. Henry), 48 Ceremisov, Vladimir,

general i poraz Kornilova, 215, 394n i preuzimanje vlasti, 352, 368, 371, 41171

i reforma vojske, 167—171 u garnizonskoj krizi, 293—294,2gg__298 311

Cernov, Viktor, 59, 88, 92. 93, 240 i nova Privremena vlada (avgust), 224, 228, 231 Cudnovski, Grigorij, 289, 377—378 u garnizonskoj krizi, 312 u preuzimanju vlasti, 342, 343, 348, 349, 365, 366

Dan, Fjodor, 89, 101, 154 i garnizonska kriza, 304 i nova Privremena vlada (av-gust), 230, 40171 i preuzimanje vlasti. 356 i pripreme za ustanak, 281, 282 na Demokratskom državnom savetovanju, 252 na Kongresu sovjeta, 357 u oktobarskom ustanku, 326—328

Danijels, Robert V. (Daniels, Robert V.), 49Daškevič, Pjotr, 113, 219, 318, 347, 349„Deklaracija načela" (8. jul), 87, 89, 91Deklaracija o vojničkim pravima, 167Delo naroda (flejio Hapoaa, novine), 358Demokratsko državno savetovanje (septembar), 229, 230, 239—254, 257, 258, 264, 279 Demonstracije 10. juna, 61, 69 Demonstracije 18. juna, 61—62 Den (fleHt, novine), 85 Denikin, Anton I., general, 166—179,

193, 215, 394n Desimeter, L. P., pukovnik, 161, 212, 214Dibenko, Pavel, 95, 114, 219, 330—331, 372„Direktiva broj jedan" (oktobar), 317, 324Direktorijum, 191, 196—197, 223 Diteriks, Mihail, general, 337 Dolgorukov, A. M., general, 183 Dostojevski, Fjodor, 164 Druga gradska konferencija (Petrograd; boljševici), 128, 129, 131— 135Drugi sveruski kongres sovjeta (oktobar) ,

i garnizonska kriza, 291—296, 301—304, 305, 308, 312, 313, 406n i oktobarski ustanak, 318—323, 328, 331, 333—335, 341, 405n i osnova za novu vladu, 255—259, 266, 275—285, 376 i preuzimanje vlasti, 342, 347, 356—357, 372, 380 otvaranje, 356—357 sazivanje, 231—232, 252—254, 4l2n većanje, 157—359, 366—372; vidi i Prvi sveruski kongres sovjeta Društvo za privredni oporavak Rusije, 161, 181, 212 Država i revolucija (Lenjin), 100,233, 38771 Državni savet,

raspušten, 89 Dubrovin, dr, 93 Duhonjin, Nikolaj, general, 292 Duma, državna, 54, 88, 139, 177

Privremeni komitet, 105, 110—112, 144Duma, petrogradska, gradska, 105, 108

i nova sovjetska vlada, 373 i poraz Kornilova, 207, 214 i preuzimanje vlasti, 354—356, 360, 361, 364—365 izbori, 155—157 Dvorac Kšešinske, 74—76, 92, 93, 119, 127

Džaparidze, Aljoša, 151—153

Đenis, Osvald, 113, 335, 336 Đeržinski, Feliks, 123, 138, 3897!, 39171

i pripreme za ustanak, 246, 269, 301u oktobarskom ustanku, 319

Đevaltovski, I. I., 390 n

Elizarova, Ana, 98 Erlih, Henrih, 360Fabričko-zavodski komiteti, 60, 202, 206, 283, 305, 313 Centralni sovjet, 207, 374 Fabrike, 72—74, 119—120, 128—129,

130, 234, 368, 393n Fadejev, Aleko, 112—113 Faerman, Mihail, 336 Fenikštajn, Jakov, 267 Fero, Mark (Ferro Mare), 48 Filipovski, Vasilij, 357 Filonenko, Maksimilijan, 165—170,

172, 173, 396n Finisov, P. N., 212, 214 Finska, 67, 100, 210, 233, 244, 263, 303Fjodorov, G. F., 241 Flakserman, Galina, 269 Flakserman, Jurij, 270, 273 Flerovski, Ivan, 112, 341, 345 Fofanova, Margarita, 257, 331—333,

387n, 403« Fransis, Dejviđ (Francis, David), 106

Ganecki, Jakov, 83Garnizonska konferencija, 300, 303—

304, 307—308 Gazeta-kopejka (ra3eTa-K0neiiKa),

(novine), 102, 281 Gendelman, Mihail, 359—360 Gesen, S. M., 285 Gipijus, Zinaida, 192 „Glasine o zaveri" (Lenjin), 199, 200. 201 Gogolj, Nikolaj, 74 Goldberg (vojnik), 307 Golos pravdi (rojioc npaBflbi, novine, 95, 388« Golos soldata (rojioc coji/iara, novine), 85, 105, 296, 307 Gorin, Aleksandar, 141, 145, 206 Gorki, Maksim, 85, 281, 388n GOC, A, R., 154, 240

i Demokratsko državno savetovanje, 249, 250 i garnizonska kriza, 314 i Kongres sovjeta, 357 i oktobarski ustanak, 326—328 Gradska duma, vidi Duma, petrogradska

„Građanima Rusije" (Lenjin), 342— 343Groza (rpo3a, novine), 109 Gučkov, Aleksandar, 54, 59, 161, 221Gvozdev, K. A., 352 Gželščak, Franc, 360

Haraš, Jakov, 358, 359 Haritonov, Mojsej, 132, 266, 285 Haustov, Flavijan, 96, 113, 344, 390« Helsingfors, 95, 210, 212, 222, 233, 341„Heroji obmane i greške boljševika" (Lenjin), 257—258 Hinčuk, Lav, 358, 359 Hopor (minopolagač), 341 Hovrin, Nikolaj, 95, 114Iljin-Zenevski, Aleksandar F., 112, 113, 137

na Šestom kongresu, 148—149 u Centralnom komitetu (posle jula), 123

433

u oktobarskom ustanku, 329, 405« Institut Smoljni, 195, 196, 333—334, 397nIvanov, Vasilij, 132Ivašin, Anton, 113„Iz dnevnika jednog publiciste"

(Lenjin), 258—259 Izvestija (M3Becma, novine), 269 295

i julski ustanak, 69 i Kornilov, 171, 178, 195 i reakcija na julske dane, 85—86, 108, 110

Izvestija Kronštatskoga sovjeta (Il3-

BecTHH KpOHIUTaATCKOrO

COBeTa, novine), 223 Izvršna komisija, vidi Boljševički

Peterburški komitet Izvršni komitet (Sveruski kongres seljačkih deputata), 54, 177, 360. 361, vidi 1 Sveruski izvršni ko-miteti

Jagoda, Henrih, 137 Jakovljeva (boljševik), 269, 404« Jedinstvo (ESMHCTBO, novine), 85 „Jedno od korenitih pitanja revolucije" (Lenjin), 236 Jefremov, Ivan, 122. 125 Jemeljanov, Nikolaj, 100 Jeremejev, Konstantin, 342 Jermoljenko, poručnik, 79 Jevdokimov, Grigorij, 266 Jofe, A. A., 246 Judenič, Nikolaj, general, 172 Julski ustanak, 67—146

neefikasnost kasnijih represivnih mera, 117—146 reakcija, 83—121 Jurenjev, Konstantin, 150, 152 Jurenjev, Pjotr, 181, 191

Kadeti (Ustavotvorni demokrati; Partija narodne slobode), 53—54, 235, 240, 258, 376 i Kornilov, 169, 171, 179, 205, 395ni Lenjinova kampanja za ustanak, 266—267, 272 i oktobarski ustanak, 327 i Privremena vlada, 91, 217—220, 225, 228—230, 249—252 i reakcija na julske dane, 85, 88, 89i rejonski sovjeti, 145 i sovjetska vlada, 357 na izborima za gradsku dumu, 155—157opšta politika, 159 u julskom ustanku,

68—69, 384« Kadeti (u odbrani Zimskog dvorca), 342, 346, 348—357, 361, 364— 367, 371 Kadlubovski, Karl, 336 Kaganovič, Lazar, 390 nKaledin, Aleksej, general, 172, 179.

181, 370Kalinjin, Mihail, 77, 201, 202, 285, 286Kaljagin P. S„ 337 Kamenjev, Lav, 55,

306, 377, 389« i Demokratsko državno savetovanje, 241—243, 249, 254 i garnizonska kriza, 309 i Kongres sovjeta, 250, 251, 359, 364, 367, 372i Lenjinov poziv na ustanak, 246, 249i Lenjinova kampanja za ustanak, 258—259, 262, 266, 269—272, 401ni nova Privremena vlada (avgust), 225—229, 400n i pripreme za ustanak, 279—280, 282, 283, 287—289, 4057! i poraz Kornilova, 198, 200 i reakcija na julske

dane, 95—98, 102, 113—115, 123 i Šesti kongres, 147, 149 i Vojna organizacija, 136 na Aprilskoj konferenciji, 56, 38271opšti stav, 52, 239, 382n, 384« poređenje sa Staljinom, 130 u novoj sovjetskoj vladi, 374, 375u oktobarskom ustanku, 319, 338u preuzimanju vlasti, 355, 368 u

Prezidijumu Petrogradskog sovjeta, 241 Kamkov, Boris, 249

i Kongres sovjeta, 358, 362—363, 370i oktobarski ustanak, 325, 326, 408«i pripreme za ustanak, 279—280

Kapelinski (menjševik-internaciona-list), 368 Karinski, N. S., 95, 97, 121—

122 Kartašev, Anton, 252 Katkov, Džordž (Katkov, George), 48Kaurov, V. N., 387 Kedrov, Mihail, 137 Kerenski, Aleksandar F., 48, 72, 110

i Demokratsko državno savetovanje, 24S—ta, 250—251 i garnizonska kriza, 292—299, 311 i julsKi ustanak, 68 i Lenjin kao nemački agent, 80, 94i Lenjin za vreme kornilovštine, 234—235i Lenjinova kampanja za ustanak, 257, 261, 267, 269, 272 i oktobarski ustanak, 317, 320— 329, 333, 334, 335, 337—338 i pogreb kozaka, 106—107 i poraz Kornilova, 195—216 i reakcija na julske dane, 96, 132, 387ni uspon Kornilova, 166—174 i vojna diktatura, 165 neefikasnost njegovih represivnih mera, 139—140 nova koaliciona vlada (septembar), 251—252, 40271 pad, 342—346, 350, 353, 366—372, 374, 379, 41171postaje predsednik vlade, 87, 91 —94, 121, 38771pripreme za zbacivanje, 276, 277. 282—283protiv Kornilova, 177—194 , 39671 strah od rasula u društvu (avgust) , 159—160 traži podršku sovjeta, 101 u obrazovanju nove vlade (avgust), 217—232u Privremenoj vladi (april), 54, 59unutrašnja politika,, 117, 118 vojnici i

ponovno zavođenje smrtne kazne, 139 Kiškin, Nikolaj, 282

u obrazovanju nove vlade (avgust), 217, 40271, 41171 u vreme preuzimanja vlasti, 350 —352, 365, 366 Klembovski, general, 166, 186, 193, 215

Klub Pravda, 75, 134 Kocjubinski, Jurij, 113 Kokoškin, F. F., 191, 230 Kolbin, I. N., 223 Kolčak, Aleksandar, admiral, 161 Kolmin, G. F., 238 Kolontaj, Aleksandra (Kolontajeva), 269

i Kongres sovjeta, 358 i Lenjinov poziv na ustanak 246 i pripreme za ustanak, 276 i Šesti kongres, 147 tokom reakcije na julske dane, 96—97, 114, 122—123, 388n u Lenjinovoj kampanji za ustanak, 269, 273 Komitet narodne bezbednosti, 354 Komitet narodne borbe protiv kontrarevolucije, 198, 204—208, 213, 218—219, 226, 231—232, 235, 299, 39871, 39971 Kongres sovjeta, vidi Prvi sveruski kongres sovjeta; Drugi sveruski kongres sovjeta Kongres sovjeta severne oblasti,

275—282, 301, 303 , 40471 Konovalov,

Aleksandar, 252, 268

434

i preuzimanje vlasti, 337, 350, 352, 365—367i uspon Kornilova, 172 Kornilov, Lavr, general, 154, 371 biografija, 161—165 garnizonska kriza u poređenju s kornilovštinom, 295—296 o Lenjinu, 175obrazovanje nove vlade posle poraza, 225—232, 40071 poraz, 195—218, 248, 253, 378, 41171 protiv Kerenskog, 177—194, 41ln, 397nuspon, 159—175uticaj poraza, na Lenjina, 198— 201,

232—237, 238, 245—246, 270, 271 Kozlovski, Mječislav, 83Krasnov, Pjotr, general, 371, 372—

374, 375 Krasnovski (komesar), 295 Krestinski, N. N., 389n Krilenko, Nikolaj, 113, 219, 275, 390n i Kongres sovjeta, 371 i pripreme za ustanak, 287 u garnizonskoj krizi, 309 u novoj sovjetskoj vladi, 372 u preuzimanju vlasti, 368 Krimov, general, 175, 371

i poraz Kornilova, 197, 209, 212, 213—217i uspon Kornilova, 182, 186, 194

smenjlvanje, 184 „Kriza je sazrela" (Lenjin), 259 Kronštatska pomorska baza, 58, 94, 341—342Kronštatski mornari, vidi. Mornari Kronštatski sovjet, 96, 154, 211, 223, 330, 392nKrupska, Nađežda, 97, 248, 332, 40371 Kšešinska, Matilda, 74—75, 101 Kučin, Georgij, 358—360 Kudelko, I. J., 113, 219 Kuzmin, A. K„ 92, 343

Lacis, Martin,i julski ustanak, 79 i Lenjinova kampanja za ustanak, 266, 267 i poraz Kornilova, 202 i prepreke za podizanje ustanka, 275, 284i reakcija na julske dane, 128, 130i Vojno-revolucionarni komitet, 301u oktobarskom ustanku, 335 Larin,

Jurij, 148—149, 289, 387n Laševič, Mihail,

i Vojno-revolucionarni komitet, 312u garnizonskoj krizi, 309 u Lenjinovoj kampanji za ustanak, 264—266u oktobarskom ustanku, 317, 337

Lazimir, Pavel, 301, 305, 308, 317 Lebedev, Vladimir, 71, 72 Lenjin, Vladimir Iljič, 301, 389n 1 borba boljševika za uticaj u Petrogradskom sovjetu (septembar) , 240

i garnizonska kriza, 302—304 i julski ustanak, 63, 67, 69, 72, 73, 75—80 i Kornilov, 175 i Martov, 90i poraz Kornilova, 198—200, 232— 236, 238, 246, 270, 271, 397« i reakcija na julske dane, 89, 95, 97—103, 109, 120, 123, 233, 377, 387« i Šesti kongres, 147—155, 392« i vladin napad na Boljševičku partiju, 92, 93 i Vojna organizacija, 138 i zatečena situacija (april), 55 —57julske teze, 124—125, 131—134, 389« kao nemački agent, 79—84, 94, 97, 102—103manifest, kao konačni izvor političke vlasti sovjeta, 369—370 optužbe, 122—123 obnavlja parolu »Sva vlast sov-

jetima", 234—239, 401«, 403« politička biografija, 50—53 poziva na revoluciju (april), 54, 55, 382«—383poziva na ustanak (septembar), 244—248, 253, 254, 379 reakcija na konferenciju Centralnog komiteta od 13—14. jula, 126—127rukovodeća uloga, 377—378 shvatanje partije, 54 teži levičarskom režimu, 313—314 u novoj sovjetskoj vladi, 372, 375u oktobarskom ustanku, 319, 324, 331—334, 339, 409«—410« u poređenju sa Staljinom, 130 u preuzimanju vlasti, 342, 343, 346—348, 356, 360, 369, 372, 379 u pripremama za ustanak, 275, 278, 282, 286—291 Levi socijalistički revolucionari, 90, 233, 275i Demokratsko državno savetovanje, 242, 249i Kongres sovjeta, 357—359, 362 —364, 370i Lenjinova kampanja za ustanak, 272i nova sovjetska vlada, 373— 376, 412«i preuzimanje vlasti, 372 i reakcija na julske dane, 90, 91i rejonski sovjeti, 140 u garnizonskoj krizi, 313, 314 u oktobarskom ustanku, 318, 319, 322, 324—329, 335, 409« u pripremama za ustanak, 279 —281u Vojno-revolucionarnom komitetu, 305

Levicki, B. A„ general, 337—338 Liber, Mark, 109, 228, 230, 357 Listok Pravdi (JIHCTOK IlpaBflM),

novine), 113 Livšic (levi eser), 282 Lomov, Georgij, 153

i Lenjinov poziv na ustanak, 246u Lenjinovoj kampanji za ustanak, 261, 270u novoj sovjetskoj vladi, 372 u

oktobarskom ustanku, 317, 319 Los, Avgust, 295Ludendorf, Erih, F. V. (Luden- dorff, Erich F. W.), general, 71 Lukijanov, Fjodor, 360 Lukomski, A. S„ general, 175, 191, 396«Lunačarski, Anatolij, 377

i Kongres sovjeta, 358, 363, 369, 370i nova Privremena vlada (avgust), 223 i poraz Kornilova, 197, 200 i reakcija na julske dane, 97— 98, 112—114 i Šesti kongres, 147 u novoj sovjetskoj vladi, 372 u poređenju sa Staljinom, 130 u preuzimanju vlasti, 347

Ljvov, Georgij, 53, 54,i novčana pomoć boljševicima od

Nemaca, 81, 83 podnosi ostavku, 87, 121 Ljvov, Vladimir, Nikolajevič, 186— 192, 215, 396n, 39771

Maklakov, Vasilij, 108, 179, 192, 230 Maksimalisti, 275, 280 Malkin (reporter), 364 Maljantovič, Pavel, 122, 352, 366 Maljenka gazeta (MajieHbKaa ra3e-

Ta, novine), 84, 92, 98 Manuilov, Aleksandar, 54, 384n Manuilski, Dmitrij, 98, 145, 151 „Marksizam i ustanak" (Lenjin), 245—246Maslenikov, A. M., 111, 144 Maslenikov, V., 223 Maslov, Semjon, 355 Maslovski, S. D.,

435

132 Martinov, E. I„ 162—163 Martov, Julij, 90—91, 97, 122

i Demokratsko državno savetovanje, 247, 249i nova Privremena vlada (avgust) , 228, 230i oktobarski ustanak, 325—326 i preuzimanje vlasti, 368 i pripreme za ustanak, 282 i rejonski sovjeti, 146 i Šesti kongres, 149 na Kongresu sovjeta, 358, 363, 3680 direktorij umima, 196 suprotstavlja se smrtnoj kazni, 155

Medurejonska konferencija sovjeta, 141, 142, 144—148, 205—206, 39171

Međurejonski komitet, 141, 145, 147, 148, 381n

Mehonošin, K. A., 308, 309, 390n Melgunov, Sergej, 49 Menžinska, L. R., 123, 139 Menžinski, V. R„ 138 Menjševici, 50, 55, 56, 258, 378, 379 gube u petrogradskim sovjeti-ma, 154

gube podršku među radnicima, 59—601 Demokratsko državno savetovanje, 242i julska rezolucija Centralnog komiteta, 125—127 i julski ustanak, 71, 79—80 i Kongres sovjeta, 357, 362. 368, 378i Lenjinova kampanja za ustanak, 272i nova Privremena vlada (avgust), 219—220, 229—231, 40171 i poraz Kornilova, 199—201 Lenjinov izmenjen stav (septembar) , 234—240na izborima za Petrogradsku gradsku dumu, 157 u garnizonskoj krizi, 298, 299, 312u rejonskim sovjetima, 140 Menjševici-

internacionalisti, 90, 242, 249, 275, 280i nova Privremena vlada (avgust), 223, 224, 229 i nova sovjetska vlada, 374 na Kongresu sovjeta, 357, 370, 372u oktobarskom ustanku, 325, 328u pripremama za ustanak, 282 u

rejonskim sovjetima, 141 Metalski zavod, 128—129, 220 Mihaelis, Georg, 71 Mihailov, Mihail, 112 Miljukov, Pavel, 53, 58—59, 62, 106, 155

i Kornilov, 172, 179—181, 234 i vojna diktatura, 1650 Kerenskom, 180 skreće udesno, 160u obrazovanju nove vlade (avgust) ,

217, 230 Miljutin, V. P., 137, 382n 3891 Demokratsko državno savetovanje, 241i Lenjinov poziv na ustanak, 246i pripreme za ustanak, 288 na Šestom kongresu, 152 u novoj sovjetskoj vladi, 372, 374, 375u oktobarskom ustanku, 319, 339

Mogilev,boravak Kerenskog, 121, 166— 168boravak Kornilova, 169, 170, 171, 173,

174, 184—186, 188, 190 Molotov, Vjačeslav, 389re

i Lenjinove julske teze, 125 i reakcija na julske dane, 132— 133u Lenjinovoj kampanji za ustanak, 266u preuzimanju vlasti, 355 Mornarii februarska ruevolucija, 57 i nova Privremena vlada (avgust), 220, 222—224, 232 i poraz Kornilova, 206, 210, 211, 213, 215i porazi na Baltiku, 292, 293 i reakcija na julske dane, 94— 96, 112

i uspon Kornilova, 170 osuda Kerenskog, 94 podrška boljševicima, 59—61 politički stav, 51 u julskom ustanku. 75—76, 79 u oktobarskom ustanku, 330—331, 336, 339—342u preuzimanju vlasti, 342, 344— 346, 348, 366—367 Vidi i Sovjeti

Moskovska državna konferencija (12 —14. avgust), 177—183, 199—201. 240, 40371

Moskovski boljševici, 125, 152, 153.178, 199—200, 231. 270—271

Moskovski oblasni biro, vidi Boljševički Moskovski oblasni biro Moskvin, Ivan, 267 Mstislavski, Sergej, 279, 358. 40977 Muralov, Nikolaj, 178 Muranov, N. K„ 389n

Nabokov, V. D.. 155 Napoleon I, 162. 306 Narčuk. Viktor, 134 „Naredba broj jedan" (1. mart), 58, 383n„Naš trijumf i naši zadaci" (Zinovjev), 242 Nestašica goriva, 57. 70, 232, 393/7 Nestašica hrane, 57, 69—70, 159, 232, 393nNevarovski, Nikolaj, 295 Nevski, Vladimir I., i julski ustanak, 79 i Lenjinova kampanja za ustanak, 267

i represivne mere, 136. 137, 138, 39077u garnizonskoj krizi, 302—303 u

pripremama za ustanak, 277— 278, 283 , 291, 40671, 40771 Nezaposlenost, izazvana nestašicama, 70 Nikitin, Aleksej, 220. 367 Nikitin, Boris, 97 Nikola II (car), 51, 74, 109, 164 Nogin. Viktor, 38271, 384n, 389n

i Demokratsko državno savetovanje, 253i Kongres sovjeta, 358 Nogin,

V.i Lenjinov poziv na ustanak, 246, 253i Lenjinova kampanja za ustanak, 272, 40477i reakcija na julske dane, 98— 99, 101na Šestom kongresu, 152 plaši se državnog udara (avgust) , 178suprotstavlja se Lenjinu u julu, 125u novoj sovjetskoj vladi. 372. 375u oktobarskom ustanku, 319 u

pripremama za ustanak, 289 Nova Rus (HoBan Pyct, novine), 315Nova Zizn (HoBan TKiriHb. novine), 85, 122,

158, 199, 268, 281, 289Novo vremja (HoBoe BpeMH. novine), 169Nulan, Žozef (Noulens, Joseph), 106

Njekrasov, Nikolaj. 54. 384ni julski ustanak, 80, 81, 385n i

Privremena vlada, 91 i uspon Kornilova, 174, 191 „O kompromisima" (Lenjin), 234— 238, 242, 244, 248

„O parolama" (Lenjin), 126, 133, 149, 152„O pitanju vlade" (Kamenjev), 225 —226

„O političkoj situaciji", 199 „O tekućem trenutku" (Staljin), 131, 223, 39277„O tekućoj političkoj situaciji" (Staljin) , 149 „O ujedinjenju", 199 Oblasni izvršni komitet vojske, flote i radnika u Finskoj, 233 , 259, 263, 275—276, 305 Oficiri, u prilog vojne diktature, 160, 161, 39371 vidi i Kornilov, ' Lavr

Okopna pravda (OKonHan npaBâ,

novine), 72, 95, 96 Olminski, 3897!

436

Ordžonikidze, Sergej. 99—100. 124 Osipov, Gavril, 135 Osipov. Ivan, 135

Palčinski, Pjotr. 349, 351, 352, 365 panina, Sofija, 356 Pankratov, 81. 83—85, 87, 385J7 Paradelov, Nikolaj, general, 351— 352Pavlov, i., 344

Pereverzev, Pavel, 59, 80, 81, 87,122, 38577 Pestkovslci, Stanislav, 330

Pešehanov, Aleksej, 59, 69 Petar Veliki (car), 74 Peterburški komitet, vidi Boljševički Peterburški komitet Peterson. Karl, 360 Petrograd, 74—76, 381nposledice reakcije na julske dane. 107—110značaj za proučavanje, 48—49 Petrogradska

gradska konferencija, vidi Prva gradska konferencija; Druga gradska konferencija

Petrogradska gradska duma. vidi DumaPetrogradska gazeta (neTporpan- CKaa

raseTa, novine), 92—93, 98, 100. 101Petrogradski garnizon, vidi Garnizonska konferencija; Vojnici Petrogradski rejonski komiteti, 53— 54, 60, 373

i neefikasnost represivnih mera, 140—146i poraz Kornilova, 204—206, 210

Petrogradski sovjet, 378borba boljševika za uticaj (avgust—septembar), 154, 162—163 i garnizonska kriza, 294, 295, 298—315, 40677, 40777 i Kornilov, 163, 164 i Lenjinova kampanja za ustanak, 260, 265i obrazovanje nove Privremene vlade (avgust), 225—228 i oktobarski ustanak, 317, 318, 322 323 331i poraz' Kornilova, 204, 203, 399n i preuzimanje vlasti, 342—344, 345, 346, 354, 379—380j pripreme za ustanak, 278, 283, 287i rejonski sovjeti, 141, 144 i smrtna kazna, 176 jačanje krajnje levice (sep-tembar) , 225—228 nastanak, 54—55preovlađujući elementi, 140, 402nu julskom ustanku, 68—71, 73, 75—79

uticaj (april), 58—59

Petrogradski listok (IleTporpaflcKMH

JIMCTOK, novine), 84 petropavlovsk (bojni brod), 212, 222 petropavlovska tvrđava

i preuzimanje vlasti, 342, 348, 351, 353, 354, 365. 366 kao rezervni glavni štab, 319 u julskom ustanku, 68, 77, 92, 93zauzeće, 312—313, 317 Piskunov, Ivan,

113 „Pisma iz daleka" (Lenjin), 51, 246 „Pisma drugovima" (Lenjin), 323 Plehanov, Georgij, 84 Plehve, Vjačeslav, 164 Podvojski, Nikolaj, 136—137, 138, 389n, 390n

i Lenjinova kampanja za ustanak, 267i pripreme za ustanak, 278, 291, 301u garnizonskoj krizi, 301—305 u julskom ustanku, 79 u oktobarskom ustanku, 317, 332, 335i preuzimanju vlasti, 342, 348, 356u Vojno-revolucionarnom komitetu, 312

Poletajev, Nikolaj, 387n „Politička situacija" (Lenjin), 133 Polkovnikov, Georgij, general

i garnizonska kriza, 294, 308, 310, 311

i oktobarski ustanak, 319, 338 i preuzimanje vlasti, 350, 351 i pripreme za ustanak, 282 Polovcev, Pjotr. general, 68, 119, 120Pravda (IIpaBâ, novine), 56, 60, 383N

i julski ustanak, 72, 78, 82 i reakcija na julske dane, 83, 85, 113, 130upad u prostorije. 92, 119 zabranjena,

95, 124, 137 „Pred Kongres sovjeta" (Zinovjev), 256Preobraženski, Evgenij, 39271 Pretparlament (Savet Republike) i garnizonska kriza, 291—292, 313. 315

i Lenjinova kampanja za ustanak, 258, 262, 264—268 i nova sovjetska vlada, 372 i pripreme za ustanak, 281 u oktobarskom ustanku, 323— 330, 338 u preuzimanju vlasti, 342, 343— 345, 350, 351Uloga, 250—251, 254, 255

Privredafabrike, 72—74, 119—120, 128—129, 130, 234, 369, 393n i boljševičke snage, 265, 266 nestašica goriva, 57, 70, 232, 393n nestašica hrane, 57, 69—70, 232, 39371položaj radnika, 57—58

Privremena vlada, 56i agrarna reforma, 70—71 i Demokratsko državno savetovanje, 251—252i julski ustanak, 68, 69, 76, 79 —82i Lenjinov poziv na ustanak (septembar—oktobar), 244—247 i Lenjinova kampanja za ustanak, 257—274i Lenjinove julske teze, 124, 125, 130—134i Moskovska konferencija, 177— 184, 199—201. 240i pitanje smrtne kazne, 141—144 155, 165—172, 38671—38771 i poraz Kornilova, 196—216 i Šesti kongres, 147—149 neefikasnost represivne politike (jul—avgust), 117—123 nemoć (avgust), 159—160 novoobrazovana (avgust), 217— 232oslabljena garnizonskom krizom, 291—315pad, 47—49, 341—355, 359, 361, 362, 363—372, 375—379, 41171—41271 planovi za zbacivanje (jun), 62 —63podrška sovjeta, 51, 52, 54, 61— 62, 100, 101postavljeni zahtevi generala, 163, 167, vidi i Kornilov, Lavr predsednici, vidi Kerenski, Aleksandar F.; Ljvov, Georgij reakcija na julske dane, 86—107, 117, 118, 378, 38671sastav, u februaru, 52, 53; u maju 59; u julu, 92; u septembru, 252—253Staljinovo imšljenje (jul), 131 stav vojnika i mornara, 58 ustanak (oktobar), 317—339

„Program od 14. avgusta", 177—178,250, 39571 Prohorov, Sergej, 284, 285

Prokopovič, Sergej, 350, 356, 364 Proletarij (IIpojieTapnji, novine),

137, 155, 156, 38371 Proletersko delo (IIpojieTapcKO «e-

Jio, novine), 112, 276, 321, 388n Pronin, Aleksej, 330 Prva gradska konferencija

437

(boljševička; Petrograd), 56 Prvi sveruski kongres sovjeta (jun). 61, 62, 87, 89, 357; vidi i Sveruski izvršni komiteti; Centralni izvršni komitet; Izvršni komitet; Druga sveruska konferencija sovjeta

438

Prvi svetski rat, vidi Ruska vojska; Ruske vojne jedinice; Ruske pomorske jedinice Pskov, 121, 296, 297, 300, 337, 338, 371Pulkovski visovi, 373 Puriškevič, Vladimir, 111—112, 144, 181, 221Putilov, Aleksej, 161, 181, 212 Putilovski zavod, 129, 147, 220

Rabočij (PagOHHii, novine), 195, 234,383n, 39877 Rabočij put (PaSoHHii nyrs,

novine), 38377i garnizonska kriza, 295—296, 302, 315, 317i Lenjinov poziv na ustanak, 238, 248i Lenjinova kampanja za ustanak, 256—258i preuzimanje vlasti, 318, 320, 322, 323, 334i pripreme za ustanak, 275, 276, 279, 289

Rabočij i soldat (Pa6o<mti m coji«ar,novine), 137—138, 155, 321, 383n

Raboča gazeta (PaSonan ra3eTa, novine) , 157, 170 Rabotnica (PaSOTHHua, časopis), 60, 38377Ratki, Oliver H. (Radkey, Oliver

H.), 48, 231 Radnici

ekonomski položaj, 57—58 i nova Privremena vlada (avgust), 220—221, 225, 226, 231, 232, 40077i reakcija na julske dane, 94— 96, 118—120, 128—130, 135, 142 i rejonski sovjeti, 142—143, 145— 146i uspon Kornilova, 171—173 podrška boljševicima, 59, 61, 154 politički stav, 49, 51—52, 40271— 40377poraz Kornilova i Crvena garda, 206—215, 218, 39977 suprotstavljaju se novoj sovjetskoj vladi, 372, 373—374 u julskom ustanku, 67—69, 71— 73, 75—78u oktobarskom ustanku, 329—331, 332, 333, 336u preuzimanju vlasti, Crvena garda, 342, 344, 347, 365—366 u pripremama za ustanak, 281— 285, 291ustanak i Crvena garda, 277, 285železnički, pod režimom ratnog stanja,

172 vidi i Sovjeti „Radnicima, seljacima i vojnicima", 260—261Radnička kontrola, 234, 369, 38377 Radnička sekcija (Petrogradski sovjet), 68, 154, 171 Rahja, Ejno, 100, 333, 338, 40477 Rahja, Juka, 266, 267, 284, 338, 40477Rajman, Mihael (Reiman, Michael), 309Rapaport, Viktor, 145 Raskoljnikov, Fjodor, 392—393n, 405rt i reakcija na julske dane, 96— 97, 113—115 optužen, 122

u garnizonskoj krizi, 309 Raspućin, Grigorij,. 111 Ravič, Sava, 284Reč (Pent, novine), 69, 85, 108, 157, 309Rejonski sovjeti, vidi Petrogradski

rejonski sovjeti Remnjev, Afanasij, 96, 113 Reoublikanski centar, 161, 183 Riđ, Džon (Reed, John), 334, 349,

356, 364 Riga, 147, 159, 185, 292 Rihter, V. N„ 196 Rikov, A. I., 389n

i Demokratsko državno savetovanje, 241, 254i Lenjinov poziv na ustanak, 246, 253

suprotstavlja se Lenjinu u julu, 125u Lenjinovoj kampanji za ustanak, 272, 40477u novoj sovjetskoj vladi, 372, 374, 375u oktobarskom ustanku, 317 u Prezidijumu Petrogradskog sovjeta, 241u pripremama za ustanak, 289

Rjabušinski, P. P., 172 Rjazanov, David, 101, 377

i Demokratsko državno savetovanje, 254i Lenjinova kampanja za ustanak, 263i nova Privremena vlada (avgust) , 228, 229 u garnizonskoj krizi, 314 u pripremama za ustanak, 282, 289

Rodičev, Fjodor, 106, 180 Rodzjanko, Mihail, 110, 215, 293 Romanovski, I. P., general, 39677 Rošal, Semjon, 96, 113, 115, 122, 344 Rozenberg, Viljem Dž. (Rosenberg,

William G.), 48 Rozmirovič, E. F., 39077 Ruska mornarica, vidi Ruske pomorske jedinice; Mornari; posebni brodovi „Ruska revolucija i građanski rat"

(Lenjin), 235, 237, 248 Ruska socijaldemokratska radnička partija, 50; vidi i Boljševička partija; Menjševici Ruska vojska

i Lenjinov poziv na ustanak (septembar), 246i Lenjinova kampanja za ustanak, 266—267i sovjetski režim (septembar), 237Kornilovljeve reforme, 165—171;vidi i Kornilov, Lavrmere za sprečavanje rasula, 94—95 nemačka ofanziva, 88—89, 396n obustavljanje političke đelatnosti (septembar), 182 ofanzive, 62—63, 72 rasulo, 163—165 Ruske pomorske jedinice flote

Baltička, 210, 214, 266, 292, 331, 341—342 Crnomorska, 92 Ruske vojne jedinice armije

Prva, 297 Druga, 360 Treća, 360 Peta, 71, 283 Osma, 164, 168 Jedanaesta, 88 Dvanaesta, 296, 358 korpusiPrvi konjički, 183 Treći konjički,

182, 184. 186, 191—193, 197, 213, 371, 396n divizije

Prva donskih kozaka, 182, 186, 193, 214 Peta kozačka, 183 Osma artiljerijska donskih kozaka, 396n Divlja, 182—184, 186, 193, 203 213, 214Deseta konjička, 396n Usurijska

konjička, 182, 186, 193, 213 brigadeOsetinska pešadijska, 396n

pukoviCerkeski, 213, 396n Dagestanski, 396n Jegerski gardijski, 294, 304 Prvi donskih kozaka, 337 Prvi mitraljeski, 68, 113—114, 118, 264Prvi rezervni pešadijski, 135 Drugi mitraljeski, 221 Četvrti donskih kozaka, 307, 337Četrnaesti donskih kozaka, 307, 337, 410nČetrnaesti mistavski husarski, 93Sto osamdeseti pešadijski, 118 Grenadirski, 118 Inguški gardijski, 213, 39671 Ismailovski gardijski,

439

330 Kabardinski, 396n Keksholmski, 330, 337, 342, 347Latvijski streljački, 360 Litavski gardijski, 135, 210, 221, 318, 322Paylovski, 312, 335, 342, 347 Petrogradski gardijski, 92, 222 Preobraženski gardijski, 92, 97 221 348Semjonovski, 92, 336, 348 Tatarski, 39671Volinski gardijski, 92, 101, 221

bataljoniPrvi petrogradski ženski u- darni, 315, 323, 329, 330, 337

Treći biciklistički, 367—368 Peti biciklistički. 368 Šesti inžinjerijski, 210, 221, 323, 336Moskovski ženski bataljon smrti,

180, 183 Petrogradski komorni, 210 četePrva (Šesti inžinjerijski bataljon),

336 ostale jedinice kubanski kozaci, 303maloruski dragoni, 93 Drugo

odeljenje Baltičke flote, 213, 295, 342 Rutenberg, Pjotr, 351, 352 Ruski, Nikolaj general, 166, 394n

Sadovski, Andrej, 298, 301, 308, 309, 342Saharov, Vasilij, 113, 122, 135, 344 Samarin, Georgij, pukovnik, 214 Sani, Ronald Dž. (Suny, Ronald

G.), 48 Saobraćajni sistem, 57 Saveljev, Maksimilijan, 63, 67, 125.

132—133, 389n Savet narodnih komesara, 372—373 Savet Republike, vidi pretparlament Savez kavaljera sv. Đorđa, 161, 171,

221, 393n Savez kozačkih vojnika, 171 Savez oficira vojske i mornarice,

161, 171, 183, 185, 194, 221, 39371 Savinkov, Boris, 88—89, 164, 182 i Kornilov, 172—174, 184—186, 188—192, 215, 39571, 39671 i vojna diktatura, 165 ostavka, 218 Sedma sveruska konferencija boljševičke partije, vidi Aprilska konferencija Seljaci

i poraz Kornilova, 213 i pripreme za ustanak, 283 i socijalizam u Rusiji, 52 i sovjetski režim (septembar), 237i Šesti kongres, 151 vidi i Sovjeti

Semjonov, E. P., 163 Sergej (veliki vojvoda), 164 Sergejev, F. A., 38971 Sidorin, V. I., 212 Sindikat metalaca, 207, 287 Sindikat železničkih radnika, 208,

vidi i Vikžel Skobeljev, Mihail, 59, 71, 72, 228, 240Skvorcov, Ivan, 372 Slatkov, Ivan, 347 Slavkin, Elijazar, 135 Sloboda u borbi (časopis), 394n Slucki, Anton, 132—134, 238, 390n, 40271Smilga, Ivar, 79, 131, 138, 233, 38271,

38971

440

na Šestom kongresu, 152 u Lenjinovoj kampanji za ustanak, 259, 266 u oktobarskom ustanku, 338 u pripremama za ustanak, 276. 280

Smirnov, Sergej, 252Smrtna kazna, 140, 145, 155, 165—172Snodgras, Džon Harold (Snodgrass,

John Harold), 54 Socijaldemokratska partija, 101 Socijalistički revolucionari (eseri: socijalistička revolucionarna partija), 55, 59, 258, 275, 378, 379, 412n, 413n

borbena organizacija, 164 Centralni komtet, 1C3 i Demokratsko državno savetovanje, 242i javno mnjenje (jun). 61, 392« i julska rezolucija boljševičkog Centralnog komiteta, 125, 127 i julski ustanak, 72, 79—80 i Lenjinova kampanja za usta-nak, 271, 272i nova Privremena vlada (avgust), 219, 223, 224, 227—231, 401« i nova sovjetska vlada, 372, 409n i Petrogradski sovjet, 154, 239— 240, 402ni poraz Kornilova, 198—201, 205, 208i reakcija na julske dane, 86. 109—110, 124—126, 129 Kornilovljeva afera i promena Lenjinovog stava, 234—239 na izborima za Petrogradsku gradsku dumu, 156—157 na Kongresu sovjeta, 356—360, 380u garnizonskoj krizi, 299, 300, 312u rejonskim sovjetima, 140, 141 vidi i Levi socijalistički revolucionari

Sokolnikov, Grigorij, 123, 137, 238, 389«i Kongres sovjeta, 253 i Lenjinov poziv na ustanak, 246i Lenjinova kampanja za ustanak, 259, 266, 269 i poraz Kornilova, 196 na Šestom kongresu, 151, 152 u pripremama za ustanak, 277, 278

Soldat (CojiflaT, novine), 137, 138, 155, 156, 203, 302, 315, 318, 383«, 398n, 400« Soldatska pravda (CoJiflaTcKaa npaB- Aa, novine), 60, 72, 95, 112, 134. 137, 383«

Sovjet, vidi Sveruski izvršni komitet; Centralni izvršni komitet; Prvi sveruski kongres sovjeta; Kongres sovjeta severne oblasti; Drugi sveruski kongres sovjeta Sovjet petrogradskih sindikata, 147,205, 207, 219, 285, 287, 374

Sovjeti, 56, 253 400«budućnost (poslejulski dani), 131—132i julska rezolucija boljševičkog Centralnog komiteta, 124—126 i Lenjinov poziv na ustanak (septembar), 247—248 i pripreme za ustanak, 291—292 i reakcija na julske dane, 86, 109—110, 378—379julski ustanak i pitanje vlasti, 68, 69Lenjin o neuspehu (jul), 127 Martov i pitanje vlasti, 90, 91 nastanak, 55odbrana (Šesti kongres), 265 Šesti kongres i budućnost, 145— 154u garnizonskoj krizi, 294, 299, 303, 312uništena nezavisnost, 376 uticaj, 58—59vidi i Petrogradski sovjet; i posebne organe sovjeta, na primer Sveruski izvršni komiteti Spiridonova, Marija, 358 Staljin, Josif, 123, 125, 133, 156, 300,

382«, 403«, 409«—410« i Lenjinov poziv na ustanak (septembar), 247i reakcija na julske dane, 98, 99, 130—133na Demokratskom državnom sa-vetovanju, 241, 254 na Šestom kongresu, 149—152 u Lenjinovoj kampanji za ustanak, 259, 269, 404« u novoj sovjetskoj vladi, 372 u oktobarskom ustanku, 320, 321, 338u pripremama za ustanak. 292, 301,

400«—402« Stark, Leonid, 330 Stasova, Jelena, 403« Steklov, Jurij, 110, 226 stepanov, V. A., 384« Suhanov, N. N., 269

i Kongres sovjeta. 358—360 i Kornilov. 194, 198 i nova Privremena vlada (av-gust), 230i preuzimanje vlasti, 3470 garnizonskoj krizi, 310

Sulimova, Marija, 102, 387« Sverdlov, Jakov, 123, 124, 125, 138,

382«, 389«1 Kongres sovjeta, 253i Lenjinov povratak u Petrograd (septembar), 248 i Lenjinov poziv na ustanak, 247i Lenjinova kampanja za ustanak, 267, 269. 270 na Šestom kongresu, 148 u garnizonskoj krizi, 298, 308, 309u oktobarskom ustanku, 317, 319, 332,

390« Sverdlova (boljševik), 286 Sveruska konferencija boljševičke partije (Aprilska konferencija), 52, 56, 57, 75, 125, 127, 200 Sveruski izvršni komiteti (sovjeta), 55, 118, 175, 238 dominantni elementi, 139

i hapšenje Lenjina (jul), 98 i neuspeh represivnih mera, 119, 142i nova sovjetska vlada (oktobar), 312i oktobarski ustanak, 328 i poraz Kornilova, 95—100, 203, 204, 210, 213i pripreme za ustanak, 278, 281, 287i reakcija na julske dane, 83— 84, 86—91, 99—100, 108, 129—130 i spor između Kornilova i Kerenskog, 174, 177—180 i vojna diktatura, 160 kritike (jul), 110, 111 Kornilovljeva afera i promena Lenjinovog stava, 235 razmimoilaženja s rejonskim sovjetima, 140u garnizonskoj krizi, 307—308, 310u julskom ustanku, 68, 77—78, 81—82, 95u obrazovanju nove vlade (avgust), 217

—219, 222—229 Sveruski kongres radničkih i seljačkih deputata, vidi Sveruski izvršni komiteti; Centralni izvršni komitet; Prvi sveruski kongres sovjeta; Drugi sveruski kongres sovjeta Sveruski trgovačko-industrijski savez, 160 Sveta Rusija, 109„Svim radnicima, vojnicima i seljacima". 369

—370

Šahovski, D. I., 384n Saumijan, Stjepan, 246, 389n Sčerbatov, general, 193 Šesti kongres (Boljševička partija; 28. jul—3. avgust), 52, 127, 147— 154, 198, 200, 238. 239, 265, 378, 39171, 400n Singarjov, Andrej, 54, 155, 384n Šljapnikov, Aleksandar, 99, 287, 372 Smit, Vasilij, 207—208, 287 Sotman, Aleksandar, 100, 102, 278.

286, 287, 403n, 40571 Srajder, Grigorij, 105, 353. 355, 364, 365

441

„Sta nam je potrebno" (Staljin),320

Štrajkoviglađu, 116, 219, 277 i Moskovska

konferencija, 178 julski, 71 politički, 73 Sugrin, Konstantin, 392n Sumjacki, Boris, 136

Tarasov-Rodionov, A., 347, 355 Teodorovič, Ivan, 372, 375 Ter-Arutunijanc, Mihail, 113, 219 Tereščenko, Mihail, 54—55 i julski ustanak, 80, 81 i preuzimanje vlasti, 367 i uspon Kornilova, 166, 167, 174, 194

u Privremenoj vladi, 92, 220, 252Tirkova, Arijadna, 106, 155 Tolkačev, A„ 344 Tolstoj, Aleksej, 331 Tolstoj, Lav, 74Tovarišč (ToBapnm, novine), 94 Tretjakov, S.

N., 172 Trocki, Lav D., 52, 219, 239, 302, 377, 38171, 387n, 389« i Demokratsko državno savetovanje, 241—242, 249, 252, 254, 258 i julski ustanak, 78 i Lenjinov poziv na ustanak (septembar), 247—248, 403ra i Lenjinova kampanja za ustanak. 258—259, 262, 267, 269 i Petrogradski sovjet, 154, 241, 255, 379i poraz Kornilova, 198 i Pretparlament, 267—268 i pripreme za ustanak, 278, 287, 288, 292i reakcija na julske dane, 85, 97—98, 113—116i Šesti kongres, 147, 149, 150 i Vojna organizacija, 136 na Kongresu sovjeta, 252, 358, 362—364, 369tokom garnizonske krize, 298— 299, 305. 306—309, 315, 406« u novoj sovjetskoj vladi, 372, 374u oktobarskom ustanku, 317, 318—322, 331, 334—335, 339 u preuzimanju vlasti, 346 u poređenju sa Staljinom, 130 u Vojno-revolucionarnom komitetu, 307. 312 Trubecki, princ Grigorij, 194 Turgenjev, Ivan, 74

Uljanova. Marija. 63, 67, 99 Uricki. M. S., 246, 269, 270, 301, 319, 389nUstavotvorna skupština, 52, 59, 239, 268—

269, 376i Demokiatsko državno savetovanje, 253, 254i garnizonska kriza. 295, 304, 314 i julski ustanak, 70 i Kongres sovjeta. 280 i kornilovština, 197 i nova Privremena vlada (avgust), 224, 225, 228, 230 i nova sovjetska vlada. 374 i preuzimanje vlasti, 352, 353, 40571i ustanak, 270—272, 323, 327 izbori, 52. 70, 87, 103, 256, 372, 413n

Vajnberg, Gavril, 132 Vajnštajn, S. L., 196 Vašington, Džordž (Washington, George) , 54 Vejd, Reks (Wade, Rex), 48 Verderevski, Dimitrij, admiral. 220, 350, 352, 354

442

Verhovski, A. I., general, 168. 181,215, 220, 282, 39671 vikžel, 208, 373—

375 Vilhelm II (nemački car), 92, 268, 324Vinokurov, Vasilij, 129, 284—285

Višnegradski, A. I., 172, 181 Višnevecki, Nikolaj, 113 Vlada, vidi Ustavotvorna skupština; Savet narodnih komesara; Pretparlament; Privremena vlada; sovjeti Vojna liga, 161, 183, 221, 39377 Vojna organizacija, vidi Boljševička Vojna organizacija Vojnici

i februarska revolucija, 58 i nova Privremena vlada (avgust), 220—222, 224, 225, 232 i poraz Kornilova, 206, 209, 210, 212, 40077—40177i reakcija na julske dane, 94— 95, 117—119, 134—135, 138—139, 141 i rejonski sovjeti, 141—146 i uspon Kornilova, 171—174 i Vojna organizacija, 60, 61; vidi i Boljševička Vojna organizacija neefikasnost represivnih mera, 118—119, 134—135podrška boljševicima, 60—61, 154 politički stav, 49, 52, 40277 u garnizonskoj krizi, 292—315 u julskom ustanku, 67—69, 71— 73, 75—77, 78—79, 82 u oktobarskom ustanku, 318, 322—323u preuzimanju vlasti, 343 u pripremama za ustanak. 281— 284, 291 vidi i sovjeti Vojno-revolucionarni komitet, 300 brani novu sovjetsku vlast (oktobar), 372—374i Vojna organizacija, 298—303 osnivanje, 300—302 u garnizonskoj krizi, 303—315, 40777, 40877u oktobarskom ustanku, 317— 339, 41077u preuzimanju vlasti, 341—370, 378—380

Vojnov, Ivan, 113, 333, 388n Vojtinski, Vladimir, 108, 164, 232 u garnizonskoj krizi, 293, 294, 297—298, 311

u preuzimanju vlasti, 368 Volodarski, Mojsej, 137, 140, 38977 brani levičare, 154 i garnizonska kriza, 309

i Lenjinova kampanja za ustanak, 259, 263—266 i neefikasnost vladinih repre-sivnih mera, 129, 132, 133 i reakcija na julske dane, 98 na Šestom kongresu, 150, 152 suprotstavlja se Lenjinu u julu, 125, 126u julskom ustanku, 75, 78—79, 38471u preuzimanju vlasti, 347 u pripremama

za ustanak, 287 Volodin (predsednik komiteta mornara) , 295 Volja naroda (Bojia Hapo«a, novine) , 85, 86

„Zadaci revolucije", 235, 236, 259 Zaharov, A., 337 Zarudni, Aleksandar, 122 Zavojko, Vasilij,

i uspon Kornilova, 163, 165—170, 188, 192—193 , 39477 Zemljoposednički savez, 160 Zimski dvorac, u preuzimanju vlasti u oktobru, 342, 345, 347—356, 360, 364—367, 371 Zinovjev, Grigorij, 306, 377, 38277, 40377

i Demokratsko državno savetovanje, 242i Kongres sovjeta, 256, 358 i Lenjinova kampanja za ustanak, 257—258, 269—274, 40477 i oktobarski ustanak, 338 i poraz Kornilova, 198 i preuzimanje vlasti, 347 i reakcija na julske dane, 85, 95—103, 109, 123 optužbe, 122—123 poređenje sa Staljinom, 130 suprotstavlja se Lenjinu u julu, 125u julskom ustanku, 78, 384n— 38577u novoj sovjetskoj vladi, 374, 375u pripremama za ustanak, 279— 280,

282, 283, 287—289, 40577 Znamenski, Sergej, 228 Znamja truda (3HaMH TpyAa, no-vine) , 279, 40577

Zakov, Mihail, 322 Zivo slovo (JKMBoe CJIOBO, novine), 83—84, 100. 102, 106, 281, 315, 318, 38877

SADRŽAJ

Predgovor......................................................................... 29

Zahvalnost........................................................................ 43

Napomena o datumima i terminologiji............................. 45


Uvod ................................................................................ 471. JULSKI USTANAK................................................................................ 67

2. NAPADI NA BOLJŠEVIKE...................................................................... 83

3. PETROGRAD U VREME REAKCIJE..........................................................105

4. NEUSPEH REPRESIVNIH MERA............................................................117

5. BOLJŠEVICI OBNAVLJAJU SNAGE..........................................................147

6. USPON KORNILOVA............................................................................159

7. KORNILOV PROTIV KERENSKOG.................................................................177

8. BOLJŠEVICI I PORAZ KORNILOVA.........................................................195

9. PITANJE NOVE VLADE.........................................................................217

10. „SVA VLAST SOVJETIMA" ....................................................................233

U. LENJINOVA KAMPANJA ZA USTANAK......................................................257

12. PREPREKE ZA PODIZANJE USTANKA....................................................275

13. GARNIZONSKA KRIZA I VOJNO-REVOLUCIONARNI KOMITET 291

14. U PREDVEČERJE USTANKA..................................................................317

15. BOLJŠEVICI DOLAZE NA VLAST............................................................341

16. EPILOG..............................................................................................371

Napomene...........................................................................381Odabrana bibliografija........................................................414

Aleksandar Rabinovič BOLJŠEVICI DOLAZE NA VLAST

Stručno mišljenje: Dragoljub Zivojinović Nikola Popović

Stručna redakcija: Dragoljub Zivojinović

Predgovor i izbor fotografija: Nikola Popović

Transkripcija na ruski: Putnik Dajić

Lektura:Svetlana Stanišić

Korektura: Zdenka Kolarević Jelisaveta Konstantinović

Tehnički urednik: Gordana Virovkić

Izdavač IRO „Vuk Karadžić", Beograd, Kraljevića Marka 9. Direktor Slobodan Đurić.

Štampa GRO „Kultura", OOUR „Štamparija Kultura", Beograd, Makedonska 4.

Tiraž 5000. Prvo izdanje 1982.* Kod Valmija, u severoistočnoj Francuskoj, u bici 20. septembra

1792. francuska revolucionarna vojska pobeđila je austro-prusku vojsku.