KRETANJE PLANETA U OBLIKU ROZETE Anštajn je svojim izračunavanjima odredio putanje kojima planete putuju oko Sunca. Rezultat je bio

približno isti kao kod Njutna, ali je ipak postojala mala razlika. Iako je Anštajn našao da su putanje planeta elipse, ipak, ove elipse nisu stacionarne, nego one polako rotiraju u prostoru.

Ova predviđena rotacija, toliko je neznatna da se za većinu planeta jedva može detektovati. Putanja Zemlje rotira brzinom od samo 3,8 lučnih sekundi za jedno stoleće. Može se zamisliti koliko je vrednost od 3,8 sekunde mala – skoro 100 hiljaditi deo pravog ugla. A treba da prođe 100 godina da bi se Zemljina orbita zaokrenula za ovaj iznos. Zemlji bi trebalo 34 miliona godina za jedan puni obrtaj?

Da li je zaista toliko vremena potrebno, to treba izračunati u trodimenzionalnom prikazu kretanja, gde se ove vrednosti mogu značajno promeniti? Takođe treba znati da u poslednjih nekoliko hiljada godina Zemlja nije morala da napravi ceo krug! Dovoljno je bilo da Zemlja svojom putanjom, za nekoliko stepeni promeni svoju putanju, pa da na njenoj površini dođe do velikih promena kako klimatski tako i geološki. To se odnosi i na oblik tla koji je opredelio raspored kopna i vode.

Kako eliptične putanje planeta rotiraju, one su slične rozetama, koje putanje elektrona opisuju u Zomerfeldovoj teoriji. Brzina ove rotacije tako je mala, da bi trebalo zaista mnogo vremena da rozeta bude potpuna. Zbog toga se zanemaruju takve vrednosti, pa se orbite planeta prikazuju kao elipse koje rotiraju, a ne kao rozete!

Putanje planeta, zaista jesu elipse koje rotiraju u obliku rozeta, na osnovu činjenica koje su ranije date i onih koje su delom predstavljene u obliku teorija. To nam daje sasvim novu sliku o položaju planeta u Sunčevom sistemu!

Na slici je nabrojan približan broj nebeskih tela u Sunčevom Sistemu. Kada ih svrstamo po nekom

broju za koji znamo da nije konačan to su; Sunce, 9 (i mnogo više) planeta, 57 meseca (satelita), 10 000 asteroida i stotine milijardi kometa. Sve ovo što je nabrojano, nikako ne može da se nalazi u kretanju oko Sunca na način i u obliku koji je prikazan na slici! A to je uobičajeni način na koji se sva veća nebeska tela prikazuju ili se tako opisuje njihovo kretanje.

U ranijem tekstu navedeno je koliko je veliki Ortov oblak i u njemu se mnoga tela (komete) prikazuju sa kretanjem u trećoj dimenziji. I u Kuiperovom pojasu ima mnogo tela (asteroida i kometa) koji se prikazuju sa kretanjem u trećoj dimenziji. Budući da su mnoga od ovih tela otkrivena u poslednjih nekoliko decenija, do sada niko nije obraćao pažnju na to, kako bi se prikazale njihove putanje u dužem vremenskom periodu. Za vremenske periode od više vekova sigurno bi njihove putanje imale kretanje koje se jedino može opisati u realno trodimenzionalnom prostoru. A to znači da bi ova tela imala putanje u obliku rozeta. Za ove putanje ne bi se videlo da se mnogo razlikuju u odnosu na putanje koje imaju planete, osim po vremenskom periodu trajanja, kao i po položaju koji bi se verovatno mnogo brže menjao!

Kada putanje planeta u obliku rozeta, prikažemo tako da jedna, pod određenim uglom, stoji u odnosu na drugu, ili u odnosu na Sunce, koje je centar oko koga sve planete rotiraju, ne može se dobiti slika planeta čije orbite kao elipse rotiraju u jednoj ravni! Naročito to nije održivo u dužem vremenskim periodima koji se mere vekovima ili milanijumima. Planete se ne kreću stalno u onoj jednoj ravni, koju nazivamo ekvatorijalna ravan Sunca. Sigurno da se onda dobija slika Sunčevog sistema nalik na sliku atoma! Tada Sunce koje je u središtu, predstavlja jezgro tog atoma, dok su planete koje rotiraju eliptično u obliku rozete, predstave elektrona.

Model atoma može lako da se preslika na Sunčev sistem. Umesto elektrona, na putanjama oko

Sunca po istom principu rotiraju i planete. Na sličan oblik kretanja ukazuju mnoge komete koje za astronome imaju „nemoguće“ orbite. A razlika između kometa i planeta može da bude samo u veličini i periodima rotacije!

Prikazivanje kretanja planeta u jednoj ravni slično je prikazu kretanja elektrona u ovom atomu

gvožđa. U ovom slučaju to je učinjeno na taj način, zato da bi se lakše moglo prikazati kretanje elektrona oko jezgra, njihov broj i energetski nivoi. Da li je potrebno da se na isti način prikazuje kretanje planeta oko Sunca? Ako je do sada to trebalo tako da se prikazuje, znamo to ne može biti ispravno, kao što znamo da elektroni u atomu gvožđa ne rotiraju na način koji je prikazan na slici!

Stvarni položaj planeta koje one zauzimaju, jedna u odnosu na druge, kao i odnosu na Sunce,

moguće je predstaviti, na osnovu preciznih izračunavanja, koja to treba da prikažu u realno trodimenzionalnom prostoru. Dok Sunce koje se nalazi u središtu kretanja svih planeta podložno je uticaju tih planeta. Zna se da Sunce ima više od 99% mase celog planetarnog sistema, pa zbog toga je logično da ono ne rotira samo oko svoje ose, niti stoji nepokretno na svom mestu. Usled kretanja planeta oko njega, putanjama u obliku rozeta, Sunce se pomera prema promenljivom položaju planeta. Sunce je nalik na jezgro atoma, po tome što mora da vibrira u svim pravcima, ka kojima se upravlja prema

položaju planeta koje se oko njega kreću! Analogija tome je da se slično ,vibriranje’ dešava i u atomu, mada su u njemu dimenzije mnogo manje!

Da planete rotiraju u obliku rozete, pri čemu menjaju svoj položaj, u odnosu na druge i u odnosu na

Sunce, sigurno možemo videti prateći istoriju planete Zemlje. Kao što proračuni pokazuju da za primetno kretanje u obliku rozete treba da prođe dug vremenski period, to i istoriju naše planete treba posmatrati u celoj prošlosti, ili barem od onog vremena kada je celo kopno bilo jedinstveno.

To vreme kada je celo kopno činilo jedan superkontinent, smatra se da je bilo negde u doba Trijasa, pa je do kraja tog doba kopno počelo da se razdvaja. Ako je doba Trijasa, bilo pre 220 miliona godina, koliko je onda punih obrtaja Zemlja mogla od tog vremena da napravi? Za vrednost od 3,8 lučnih sekundi u toku 100 godina, po proračunu to bi bila vrednost od skoro 7 puta. Ovo se matematički može proveriti, ali u svakom slučaju bez obzira na vrednost koja se dobije, jasno je da će to biti broj koji pokazuje koliko je rotacija bilo u obliku rozete. Ovaj broj može biti samo manji, jer istorija Zemlje, ima sve više dokaza da ona nema tako daleku starost! Njena starost se mora uskladiti sa činjenicama i merenjima, a ne da se ta istorija gradi na pretpostavkama!

Za neki duži period vremena koji je postojao u istoriji, Zemlja je mogla da napravi barem jedan puni obrtaj. Ali ni to nije morala da učini, jer dovoljno je da Zemlja promeni kretanje svoje putanje za nekoliko stepeni, pa da se dogode velike promene ne samo u klimi, nego i u pomeranju kopnenih i vodenih površina! Tako da bi njeno odstupanje (pomeranje) za nekoliko stepeni, i usled promene kretanja ostalih planeta, kao i delovanja sila sa njih na našu planetu uzrokovalo velike promene na njenoj površini!

U isto vreme Zemlja se zaokretala u prostoru, odnosno promenila svoj položaj u odnosu na ravan kretanja ostalih planeta, kao i u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca. Sigurno je da se kretanje u obliku rozete desilo (i događa se) i sa ostalim planetama Sunčevog sistema! No kako su ostale planete Sunčevog sistema, različite od Zemlje po veličini, sastavu, kretanju orbite (elipse), udaljenosti, to je i njihovo rotiranje u obliku rozete različito. Zato one imaju drugu vrednost rotacije u obliku rozete, koje se razlikuju u stepenima, minutima i sekundama uglova koje opisuju takvo njihovo kretanje.

Iz napred navedenog zaključak je da Zemlja, a sa njom i sve ostale planete, imaju tri oblika kretanja oko Sunca. Zemlja se kreće oko svoje ose i ima dan i noć, kao i sve ostale planete. Zemlja rotira oko Sunca, a to je njena revolucija koja traje godinu dana. Takođe i sve ostale planete imaju svoje godine, koje su po mnogo čemu različite od one koju ima Zemlja. Uz ova kretanja Zemlja rotira oko Sunca u obliku rozete, a to čine i sve ostale planete. Ova vrednost do sada nije izračunata, ali trebalo bi da se sa tim merenjem počne.

Sve ove rotacije, odnosno promene položaja planeta su imale uticaja kako jedna na drugu, tako i u

odnosu na samo jezgro, odnosno na Sunce. Pre svega to se odnosilo i na planetu Zemlju, utičući na sve promene koje je ona pretrpela u dugom vremenskom periodu svojeg kretanja kroz Sunčev sistem.

Sa kretanjem u obliku rozete, u dugom periodu vremena, promena položaja Zemlje imala je uticaja i na promene koje je ona pretrpela u svom obličju. To se dešavalo kako na površini tako i u unutrašnjosti planete. Sve to se za sada može samo predvideti, a sa novim merenjima i izmeriti. Da je to postojalo, sigurno je vidljivo, na osnovu geoloških, arheoloških i drugih istraživanja, po kojima se vidi da te promene, u dugom vremenu, nisu bile male.

Po tome može se postaviti jedno logično pitanje, na koje još niko nije dao potpun odgovor; U vreme kada je kopno bilo jedinstveno, kako se ono prostiralo na površini Zemlje? Da li je kopnena masa bila raspoređena pravcem ekvatora, ili se veći deo kopna prostirao u pravcu polova? Obično se u većini slučajeva jedinstveno kopno prikazuje sa prostiranjem od jednog pola ka drugom. No ono nije uvek moglo postojati u takvom rasporedu, upravo zato što je postojalo pomeranje polova, koje je uz druge prateće promene uslovilo i cepanje kontinenata. Usled toga može da sledi još važnije pitanje; Da li su ekvator, odnosno planeta Zemlja, bili nagnuti pod istim nagibom (uglom) kao što to postoji danas, a to je 23,5°.

Ono što se sigurno može znati u vezi sa ovim nagibom je da ovaj ugao nije bio stalan u toku duže istorije Zemlje. To dokazuju velike klimatske promene u kojima postoje periodi kada je Zemlja bila većim delom, a moguće da je celom površinom imala tropsku klimu, nakon čega sledi period u kojem je došlo do velikih zaleđivanja. Klimatske promene uzrokovale su geološka pomeranja, koja su bile zavisna i od promene nagiba ose rotacije. Dok promena ugla pod kojima rotiraju sve planete, a među njima i Zemlja, jeste posledica trećeg oblika kretanja svih nebeskih tela u Sunčevom sistemu.

Ono što mi znamo o planeti Zemlji i njenom trenutnom nagibu, podleže merenjima koja se vremenski ograničavaju na nekoliko hiljada godina. Toliko traje istorija čoveka sa njegovim pisanim zabeleškama o astronomskim posmatranjima. Ne postoje podaci, ni zabeleške o dugom vremenu praistorije, koji bi mogli da svedoče o položaju i kretanju koje je Zemlja, ali i druga nebeska tela (planete, sateliti, komete) imala u tom periodu. U stvari takvi podaci mora da postoje, ali oni se zanemaruju zbog nepoverenja u znanje ljudi koji su živeli u davnim vremenima, a koji su to opisali u skladu za znanjem iz tog doba.

Ipak sada se može izneti zaključak da; Nagib ose Zemlje nije bio isti kao danas, ili u poslednjih nekoliko hiljada godina. Tokom vremena došlo je do zaokretanja ose Zemlje, oko koje ona rotira, time je i položaj Zemlje u odnosu na Sunce bio promenljiv. Takva promena mogla je da usledi za veoma kratko vreme, a to dokazuju i fosilni nalazi, gde se u stomaku životinja nalazi hrana koju su tada jeli. Ta hrana nije bila svarena, pa se po tome može izneti zaključak da, promena koja je uslovila njihovo stradanje, bila je veoma nagla. Kao posledice toga usledile su i promene reljefa (obličja) na samoj površini planete. Toga nije bila pošteđena ni unutrašnjost planete, iz koje su kuljali vulkani. Te promene nagiba ose rotacije, uticale su i na klimatske promene, za koje danas vidimo da su sve više prisutne!

Jedinstvena površina (Zemlje) sa kopnom i morima, razdvojila se, odvajajući se u posebne kopnene mase, koje su nazvane geološke ploče. To je imalo uticaja i na promenu klime, koja je takođe uslovila promenljivi razvoj biljnog i životinjskog sveta. U periodu krede bilo je toplo i vlažno. Kontinenti su se tada odvojili, a to je bilo praćeno zemljotresima i vulkanima.

U to vreme nagib osovine planete naglo se promenio, zaokrećući svoj položaj u prostoru. Tako je promena položaja planete i njene ose rotacije imala propratne efekte na površini Zemlje, kao i u unutrašnjosti planete. To je pratilo i promenu klime, promenu reljefa, razdvajanje kopna i voda, sa zemljotresima i vulkanima.

Da li je nagla promena položaja ose rotacije uslovila nestanak dinosaurusa? To je moguće i veoma je realno. U stvari, upravo je naglo pomeranje kopnenih masa moglo i da uslovi takvo stradanje biljnog i životinjskog sveta. Posle takve katastrofe, ostalo je svega oko 1% onog ranijeg živog sveta. Normalno, da sve što se desilo na površini Zemlje nije bilo posledica samo njenog kretanja, već su na to imale uticaja i ostale planete Sunčevog sistema. Nekad možda i više od samog Sunca, a nije isključena mogućnost kretanja ili udara nekih kometa. Takođe postoji mogućnost da je u isto vreme došlo do raspada jedne tadašnje planete, koja danas postoji kao asteroidni pojas. Od te razbijene planete neki veći komad ili stena, krenuo je ka Zemlji, što je uslovilo udar koji je nju ne samo uzdrmao, već je promenio i nagib njene ose. Sa time je došlo i do naglog pomeranja kontinetalnih ploča, usled čega su počeli da deluju vulkani praćeni zemljotresima. Ogromna količina dima i prašine je izbačena u atmosferu što je uslovilo izolovanje površine Zemlje od toplote Sunca. Nastalo je ledeno doba koje ne mora da je dugo trajalo, ali to je moglo da uzrokuje stradanje mnogih biljaka i životinja koje su do tada postojale. A tada će one da i nestanu za veoma kratko vreme.

Kao što i sama posmatranja i proračuni pokazuju, svaka planeta Sunčevog sistema ima svoj,

promenljivi nagib ose rotacije. Zbog toga i one same imaju svoja, karakteristična i posebna kretanja. Primer za to je Uran koji je po mnogo čemu drugačiji od ostalih planeta. Uran ležeći na boku, jer ima nagib ose od 98°, okreće se na suprotnu stranu oko Sunca. Novija merenja pokazuju drugu vrednost, a to je samo dokaz promene koja nastaje kretanjem u obliku rozete.

Ako krenemo po redu, vrednost nagiba ose rotacije za svaku planetu je poseban. Najbliža planeta Suncu, a to je Merkur skoro da nema nikakav nagib, njena vrednost je 0,1°. Ova vrednost sigurno da nije stalna. Za Merkur se barem zna da postoji zaokretanje perihela njegove orbite. Ako to postoji, onda Merkur ima kretanje u obliku rozete, pa zato njen nagib ose rotacije nikako ne može biti stalan! Posle Merkura sledi Venera za koju se smatra da ima najveći nagib ose rotacije od 177,4°. Zemlja ima nagib ose rotacije od 23,45°. Sledeći Mars je sa približno istim nagibom od 23,98°(25,19°). Vrednost u zagradi je drugog datuma, a to ukazuje na stalnu promenu koja postoji u kretanju planete, u nagibu njene ose rotacije, a to je i promena koja se dešava, zbog kretanja u obliku rozete, što utiče na promenu u nagibu prema ekvatorijalnoj ravni Sunca! Iza asteroidnog pojasa, veliki Jupiter ima nagib ose od 3,12°. Saturn ima nagib ose rotacije od 26,73°. Iza njega, Uran ima ugao od 97,86°. Neptun je sa dvostrukim nagibom, jer ugao ose je 29,56°, a prema ravni ekliptike je 1,8°. Ova dvostruka vrednost može biti potvrda toga da sva merenja koja mi imamo dobijaju se u odnosu na Zemlju, a ne u odnosu na Sunce. No ako bi se to uporedilo sa Suncem u središtu, sigurno bi dobili novu sliku o onom što je već viđeno, a ona bi ipak bila drugačija. A za sada poslednja planeta Sunčevog sistema Pluton ima nagib ose od 119,6° ili 118° (108°), kao i 122,5°. Toliko ima različitih vrednosti za planetu Pluton, da to dokazuje kako se njen nagib ose rotacije stalno menja. Budući da se po svojim osobinama Pluton razlikuje od ostalih planeta astronomi pokušavaju da ga izbace iz spiska planeta. No čak i kada to učine, oni ne mogu promeniti njegovo kretanje i ponašanje drugih nebeskih tela u sunčevom sistemu. Tako da će njihov trud samo na kratko onemogućiti realan prikaz kretanja svih planeta u obliku rozeta, a u trodimenzionalnom prostoru! Zapravo svi navedeni različiti uglovi jesu dokaz kretanja u obliku rozete, ne samo za ovu planetu već i za sve ostale, a sa njima i za komete i asteroide.

Kada se pogleda nagib ose rotacije za svaku planetu, a po različitim prikazima, može da se vidi koliko postoji neusklađenosti. Sigurno je da one nastaju upravo zbog nepotpunog i nepravilnog shvatanja položaja planeta.

Usmerenost od Sunca, ili na slici, na desno usmerene ose rotacije. >>

Usmerenost ka Suncu, ili na slici, na levo usmerene ose rotacije. << Razlika u prikazivanju nagiba ose rotacije uzrokuje da se isti nagib, na jednom mestu nalazi iznad, a

u drugom slučaju ispod ekvatorijalne ravni Sunca! Ako pažljivo zagledamo ove slike vidi se da su ugao nagiba ose rotacija, (i njihova brojna vrednost)

za istu planetu prikazani različito! Ovo ne bi smelo da se dogodi, iz prostog razloga što ne bi mogli da znamo na koju stranu su usmerene sve te planete, odnosno nagib njihove ose. Da li su njihove ose rotacije okrenute prema Suncu ili su one okrenute od njega? Ako ovo ne bude pravilno definisano, onda se ne može znati kada je na Zemlji, ili bilo kojoj drugoj planeti, zima ili leto, odnosno da li je neko od ovih godišnjih doba u afelu ili u perihelu? A kao što je ranije navedeno, ni na jednoj od planeta ne postoji pravilnost po kojoj bi moglo da se odredi kada je na nekoj od planeta zima ili leto. Ne postoji ni pravilo po kome može da se odredi koliko bi godišnja doba trajala. To samo dokazuje da naše dosadašnje prikazivanje nije stvarno i realno utvrđeno! Zato se događa da ovo prikazivanje biva proizvoljno.

Pri tome ne može da se zanemari manja razlika u vrednostima samog nagiba, jer i to ukazuje na stalne promene koje postoje u položaju i kretanju planeta! To ne bi trebalo zanemariti, jer ove manje vrednosti promene nagiba jesu odstupanja koja su nastala za poslednjih nekoliko decenija merenja, kada su nastale mogućnosti za veća i preciznija merenja. Prilikom ispravke za nove vrednosti koje izgledaju male, ne obraća se pažnja kolika bi ta vrednost bila za vremenske periode od više vekova ili nekoliko hiljada godina. Tada bi se sigurno uočila veća vrednost za promenu nagiba ose rotacije bilo koje od planeta.

Kada bi se to uzelo u obzir, moglo bi da se vidi kako se tokom vremena menjala vrednost nagiba ose rotacije. Zato se treba dobro zamisliti nad ovim podacima koji su dobijeni u toku poslednjih decenija. Zaista treba odrediti šta je bilo sa nagibom ose rotacije svih planeta tokom hiljada godina ljudske istorije? Logično je da se vrednost nagiba ose rotacije svake planete, u tako dugom vremenskom periodu mnogo više promenila, od vrednosti koje se menjaju poslednjih decenija. Iz toga sledi, da se nagib ose rotacije kao i položaj svih planeta u Sunčevom sistemu, mnogo više promenio nego što mi to saznajemo za poslednjih nekoliko decenija. Ono što nama sada smeta da se prema tim promenama pravilno definišemo, jeste velika greška u kojoj su sva naša posmatranja učinjena sa Zemlje, pa su svi proračuni izvedeni u odnosu na Zemlju. Ako se oduvek misli da je Zemlja u istoj ravni gde je i ekvatorijalna ravan Sunca, dobijena merenja se prema tome i definišu. Znamo da je Sunce u središtu sistema, pa prema tome sve dobijene podatke treba uklopiti u odnosu na Sunce. Tada se kretanje planeta ne može definisati samo u jednoj ravni nalik na ploču. Prostor u kome se planete kreću oko Sunca je trodimenzionalan, a u njemu se planete kreću iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca!

Moguće je da ima još dosta planeta, za koje se može kazati da pripadaju Sunčevom sistemu. Takva je i Planeta X, za koju se određenim proračunima naslutilo da postoji, ali njeno kretanje još nije definisano, pa kao da nije pronađena. Nekolicina naučnika je insistirala da postoje neobjašnjive anomalije u orbitama Neptuna i Urana. Sa otkrićem Plutonovog satelita Harona 1978. godine, ubrzo potom procenjena je masa sistema Pluton – Haron, pa su odbacili Plutona kao mogući uzrok tome. Uskoro je iznet zaključak koji Plutona pre svega, stavlja u red ledenih satelita, nego li među planete. Ali iako je Pluton isključen sa liste uzroka, neki astronomi i dalje insistiraju na tome da male neobjašnjive anomalije u orbitalnom kretanju Urana i Neptuna i dalje postoje. Hipotetična planeta X je i dalje mogući izvor takvih gravitacionih perturbacija. Od kada je određeno da telo koje se nalazi u blizini Plutona i utiče na njegove anomalije, jeste planeta Eris (Xena), naziv planeta X prenesen je na drugu planetu koja je takođe iza Plutonove orbite. Njen uticaj može biti mnogo veći od Eris, jer je ona veća, a po putanji koju treba da napravi kroz Sunčev sistem, mogla bi znatno da utiče na sve planete, a najviše na Zemllu, odnosno na ljude.

Svi se manje više slažu da neka sila svakako deluje na Neptun i Uran i većina njih misli da bi mogli da predvide tačnu lokaciju planete X, ali se uglavnom ne slažu niti oko njene tačne lokacije, niti oko potencijalne orbite. Pravi uzrok uočenih problema u orbitama planeta Urana i Neptuna, zapravo je sistematska greška u osmatranjima, a mnogo više to je uzrok pogrešnih interpretacija. Sve one mogu biti posledica zanemarivanja trećeg oblika kretanja planeta. Kada bi se to kretanje uzelo u obzir lakše bi bilo definisati položaj i nagib orbite planete X. Sa ovim definisanim kretanjem planeta odredilo bi se koje se to planete stvarno nalaze iza Plutona. Sigurno je dosta njih u Ortovom oblaku, pa je bitno znati koliko njih tamo zaista ima.

Iz ranije navedenih podataka se vidi, da osovina svake planete oko koje one rotiraju ima različitu

vrednost. To znači da zauzimaju različite položaje jedna u odnosu na drugu, tako isto planete imaju različite položaje i u odnosu na centar oko koga rotiraju, odnosno Sunce. Nevedene vrednosti mogu samo da ukazuju na kretanje i položaj planeta koji postoji i ima izgled u obliku rozeta!

Kako je tokom vremena dolazilo do promene nagiba ose rotacije, odnosno promene položaja samih planeta unutar Sunčevog sistema, to znači da je dolazilo do promene delovanja sila između njih. Treba

pomenuti da je i promena položaja Sunčevog sistema u odnosu na druge nama bliže zvezde imala uticaja na nastale promene. Samim tim jasno je da mi ne zavisimo samo od naše zvezde, već i od mnogih nama bližih zvezda, kao i od celog sistema zvezda koji se nalazi u našoj galaksiji. Ovo je bitno iz prostog razloga što se analogija našeg Sunčevog sistema sa mikrokosmosom, može preslikati na sisteme sa dve ili više zvezda. Time se još više potvrđuje analogija, ali i međudelovanje ostalih zvezda i njihovih planeta na naše Sunce, kao i na planete koje se oko njega kreću.

Sve poznate sile, kojih ima četiri, danas deluju održavajući ustrojstvo Sunčevog sistema takvim

kakvo ono jeste. Sigurno je da još nismo svesni delovanja svih tih sila, na našu planetu i promene koje se u poslednje vreme sve više dešavaju u klimatskim uslovima i na površini Zemlje. Samo ujedinjenjem svih poznatih sila u jedinstvenu teoriju, može nam dati uvid na delovanje tih sila, kako u makrokosmosu tako i u mikrokosmosu. A sve to nam može oslikati jednu posve novo saznanje o nama samima.

Jasno je da promene koje se dešavaju zbog kretanja planeta uzrokuju da nastaju promene ne samo u klimi, već su to promene koje se dešavaju i na celoj Zemljinoj kori. Zbog toga dolazi do sve većih i češćih zemljotresa i rada vulkana.

Delovanje sila između planeta usled promene njihovog položaja, moglo je da uzrokuje i rasturanje nekih od planeta. To se delimično desilo i sa Zemljom koja je u mnogome pretrpela promenu njenog reljefa, pri čemu je stradalo mnogo biljnog i životinjskog sveta. Samo lomljenje i rasturanje je moglo da bude i daleko drastičnije, na šta može da ukazuje asteroidni pojas iza planete Mars. To je ujedno i granični pojas koji razdvaja planete, na planete unutrašnjeg i na planete spoljašnjeg tipa. Ovo razdvajanje i sam njihov naziv, daje osnovu po kojoj se može zaključiti, da je upravo na ovom graničnom delu postojalo najizraženije delovanje sila između ova dva sistema, a to je i uslovilo rasturanje planete koja se našla na njihovom udaru.

Postoji ideja da se ova planeta raspala usled sudara sa nekom kometom. No to može biti manje verovatno nego li da se to desilo usled promene položaja planeta kao i delovanja sila između njih. Dokaze treba dobiti preciznim izračunavanjem, a ne predpostavkama. Utoliko pre što se misli da svedoka tog događaja nema, koji bi mogli da nam opišu šta se i kako se to stvarno desilo. Svedoka je moglo biti, pošto se dosta događaja dešavalo na nebu, u vreme kada je bilo ljudi, ali se njihovi opisi smatraju za legende i mitove.

U ove događaje mogu se ubrojati oni koji su bili najčešći, a to je prolazak kometa. Postoji mnogo zabeleški o tome da su se desile veće katastrofe u vreme kada bi neka od kometa prošla. Zbog toga su se ljudi od njih bojali i njihovi opisi su bili dosta strašni, a povezivani su sa verovanjima iz tih doba. No osim kometa sigurno je da se nekada nešto slično dešavalo i sa planetama, o čemu postoje dokazi u predanjima. Njih bi trebalo rastumačiti u odnosu na ono vreme i shvatanja, a tada bi siguno dobili mnoge prikaze nekih dešavanje na nebu i među planetama, kojima su ljudi bili svedoci.