1

Dalibor KEKIĆ 1 UDK 338.246

Biblid 0025-8555,56(2004) Vol. LVI, br. 2-3, pp.

Izvorni naučni rad April 2004.

KULTURA BEZBEDNOSTI U SAVREMENIM SHVATANJIMA BEZBEDNOSTI

ABSTRACT The role of the security culture in the contemporary understanding of

security lies in emancipation, in setting the individuals and groups free from any sort of pressures and violence and from dependence and submission to the state, international organisation and institution, and so they become the factors of security independent in making decisions on their own fate. The author sees the security culture as the integral part of the overall culture pattern. It is the primary need of individuals. He wonders if the security culture has shaped the existing system of security or the security culture has resulted from the system.

1. Uvod U toku poslednje decenije prethodnog veka došlo je do preoblikovanja zamisli i

koncepta bezbednosti. Mnogi mislioci i naučnici smatraju to nužnim ishodom događaja koji su se izdešavali osamdesetih godina dvadesetog veka. Pre uklanjanja Berlinskog zida i pojave Mihaela Gorbačova u svetskoj politici, bezbednost je bila na neki način sinonim za izvesnost. Postojao je bipolarni međunarodni sistem, a središnji objekat bezbednosti bila je država.

Kako je na međunarodnoj pozornici došlo do gubitka moći jednog od dva svetska takmaca, tako je nestala do tada sigurna i dobro poznata izvesnost u međunarodnim odnosima. Sada ne samo da odnosi između aktera na međunarodnoj sceni predstavljaju neizvesnost i strepnju, već nije potpuno jasno ko je ili šta je u središtu zamisli bezbednosti.

Ono što karakteriše sadašnji međunarodni sistem jeste pojava istovremene fragmentacije i integracije u međunarodnoj politici tzv. fragmegracije (fragmegration)2 ili kako datu pojavu nemački teoretičar Heribert Diter naziva glolokalizacija (glolokalization).3 Trenutno stanje u međunarodnim odnosima najpribližnije je opisao

1 Dalibor Kekić, poslediplomac na Fakultetu političkih nauka, Beograd. 2 James Rosenau , The Dynamism of a Turbulent World, str. 18-35, u: Klare, Michael T, Chandrani Yogesh (eds.): World Security – Challenges for New Century, Third edition, St. Martin’s Press, New York, 1998, p. 18. 3 Dieter Heribert, World Economy – Structures and Trends, u: Kennedy Paul, Messner Dirk and Nuscheler Franz (eds.), Global Trends and Global Governance, Pluto Press and Development and Peace Foundation, London, 2002, p. 91.

2

Džozef Naj: ''Svet na početku 21. veka je nesvakidašnji koktel kontinuiteta i promene.''4 Protivrečnosti, trenutno prisutne između aktera svetske politike, su iznedrile nove pretnje, izazove i rizike po sve učesnike međunarodne bezbednosti. Ne može se sa sigurnošću reći ni za jedan objekat bezbednosti koji su sve oblici i izvori ugrožavanja njegove bezbednosti.

Dugotrajni referentni objekat bezbednosti - država polako se pomera iz središnjeg okvira zamisli bezbednosti i njegovo mesto zauzima pojedinac. Promenom razmatranja referentnog objekta bezbednosti, dolazi do promene značenja mnogih pojmova koji se odnose na bezbednost. Među navedenim pojmovima nalazi se i kovanica kultura bezbednosti, koja se u ovom trenutku pojavljuje kao nešto novo u razmatranju bezbednosti. Međutim, pre će biti da ova sintagma dobija svoj puni smisao postavljanjem pojedinca na pijedastal zamisli bezbednosti.

Problem istraživanja jeste kako ovu kovanicu izdvojiti iz svakodnevnog govora u kojem ona predstavlja termin za svakodnevne, trivijalne pojave. Mnogobrojna literatura koja se bavi pitanjima bezbednosti nije do sada dala konkretan odgovor šta je kultura bezbednosti. Tokom ovog istraživanja, uočena su mnogobrojna i nepotpuna određenja kulture bezbednosti od strane pojedinih naučnika, dovodeći time svakog istraživača u dilemu kojim smerom krenuti u istraživački rad. Zahvaljujući bogatstvu literature koja se bavi pitanjima bezbednosti, na posredan način može se doći do odgovora na dato pitanje.

Predmet istraživanja je prvo, utvrđivanje, opisivanje, definisanje i analiza pojma kulture bezbednosti, kao i šta je obuhvaćeno tim pojmom; i drugo, određenje ovog pojma u savremenom shvatanju bezbednosti, koju ulogu ima i mesto koje mu pripada.

Cilj ovog rada jeste da se izvrši deskripcija kulture bezbednosti i koliko je to moguće jasnije približi značenje ove sintagme stručnoj i naučnoj javnosti, kako je mnogi naučni krugovi ne bi koristili na pogrešan način. Praktičan cilj ovog rada jeste doprinos boljem razumevanju bezbednosti.

Značaj ovog istraživanja je pre svega pojmovno određenje njegovog predmeta, a zatim i određenje položaja datog pojma u savremenom konceptu bezbednosti. Nedovoljno precizna i obuhvatna pojmovna određenost ove teme može dovesti do mnogih, lako promenljivih i nedovoljno jasnih tumačenja. Neki autori delimično shvataju kulturu bezbednosti, i njeno mesto u savremenom razmišljanju bezbednosti, ali u svakom slučaju ne posvećuju dovoljno pažnje značaju teme. Praktičan značaj ovog istraživanja ogleda se u rezultatima rada sabranih na jednom mestu, koje bi stručnjaci za bezbednost i politički krugovi, a takođe i šira javnost dobili na uvid, i njima bi jasno bio određen pojam bezbednosne kulture i njena uloga i mesto u savremenim bezbednosnim razmatranjima. O značaju proučavanja bezbednosti najbolje svedoči sledeći citat Džozefa Naja, kojim se bezbednost razumeva kao ''kiseonik, koji se jednostavno prihvata kao postojeća činjenica, sve do onog trenutka dok vam ne počne nedostajati, a onda ne možete misliti ni o čemu drugom.''5

4 Joseph S. Nye Jr., Understanding International Conflicts, Fourth edition, (Foreward by Stenley Hoffman), Longman, New York, 2003, p. 2. 5 Joseph S. Nye Jr., Understanding International Conflicts, op. cit., p. 184.

3

Opravdanost istraživanja ima svoju dvojaku ulogu, heurističku i verifikatornu. Verifikatorna služi kako bi već postojeća saznanja o kulturi bezbednosti i njenom mestu i ulozi u savremenom razmatranju bezbednosti bila potvrđena. Heuristička uloga se nalazi u određivanju datih pojmova, svakog posebno, na jednom mestu, jer je ovo veoma bitno kako bi se nakon prikupljanja podataka o pojavama koji su predmet ovog rada moglo doći do zaključka da su dosadašnja razmatranja ove teme bila nedovoljna. Do sada nije poznato da je i jedno istraživanje ove teme bilo toliko obuhvatno i toliko pojmovno odredivo. Bavljenje ovom temom često je bilo šturo i selektivnog karaktera, jer je korišteno samo zarad potreba oblasti kojom bi se autor bavio i u tu svrhu upotrebljavao, ne vodeći računa o tome da prvo treba dati jednu opštu definisanost pojma, a tek onda je prilagoditi za određenu naučnu oblast.

Vremensko određenje predmeta istraživanja ''pokriva'' dešavanja na međunarodnoj sceni u poslednjih petnaestak godina, preciznije od raspada SSSR i rušenja Berlinskog zida do današnjih dana. Takođe, ovo istraživanje se bavi pitanjima koja se tiču celokupnog stanovništva naše Planete, ali je pre svega usmereno na potrebe naše države koja se nalazi u procesu promena, pogotovo promena bezbednosne politike.

Opšta hipoteza koja se može naslutiti iz prethodnih redova ovog rada glasi: Promene koje su nastale na međunarodnoj sceni uslovile su promenu zamisli i koncepta bezbednosti čime je došlo do promene kulture bezbednosti, njene agende, mesta i uloge u savremenom konceptu bezbednosti. Kultura bezbednosti tako postaje promenljiva kategorija koju je potrebno stalno dopunjavati novim saznanjima.

S obzirom da je predmet istraživanja složen, potrebno je pored njegovog pojmovnog određenja istražiti, analizirati, utvrditi i opisati zamisao i koncept bezbednosti, a takođe i objasniti šta je sistem bezbednosti. Kako je ovo uvodni deo rada daćemo samo kratak pregled značenja navedene tri sintagme, koje će razume se, u narednim poglavljima biti podrobnije objašnjene.

Zamisao bezbednosti je shvaćena kao mišljenje o bezbednosti, kao ideja o sistemu bezbednosti. Koncept je ''pismeni sastavak, osnovni zamišljen nacrt''.6 Stoga, koncept bezbednosti možemo shvatiti kao nacrt ideje o bezbednosti, tj. nacrt ideje o sistemu bezbednosti. Ovim dolazimo do uspostavljanja veze između pojmova zamisli i koncepta bezbednosti - koncept bezbednosti razumevamo kao osnovni nacrt zamisli bezbednosti. Sistem bezbednosti predstavlja utvrđenu strukturu, tačnije organizaciju odnosa moći, politike, delatnosti i društva koji zahteva stalno menjanje i prilagođavanje stvarnosti.

Opisivanjem, definisanjem i utvrđivanjem koncepta, sistema i zamisli bezbednosti dolazimo do glavnih ciljeva bezbednosnog delovanja - referentnih objekata bezbednosti, koji predstavljaju osnovu promišljanja bezbednosti. Određenje referentnih objekata bezbednosti, njihovih vrednosti i karakteristika upućuje nas na utvrđivanje značenja kulture bezbednosti kao i pravilno iznalaženje njene uloge i mesta u savremenom konceptu bezbednosti.

6 Milan Selaković, Ivo Vrančić i Šime Balen (urednici), Priručni leksikon, III prerađeno i dopunjeno izdanje, Nakladni zavod Znanje, Zagreb, 1967, str. 483.

4

Nezaustavljivi i trajni proces preoblikovanja bezbednosti odrazio se na promene zamisli i koncepta bezbednosti. Tako, država više nije glavni predmet interesovanja izučavanja nauke o bezbednosti. Mesto države preuzele su transnacionalne i međunarodne organizacije, nacije, nacionalne manjine, razne profesionalne i marginalizovane grupe i kao najbrojniji činioci bezbednosti - pojedinci.

Kako se broj referentnih objekata bezbednosti povećava, povećava se i interesovanje za kulturu bezbednosti. Isto tako, proširenjem spiska referentnih objekata bezbednosti, značenje pojma kultura bezbednosti postaje sve složenije. Više nije glavno pitanje kulture bezbednosti kako obrazovati i vaspitati jednu naciju u oblasti bezbednosti, već kako to uraditi sa svakim pojedincem ponaosob. Tako, po pitanju bezbednosti, obrazovanjem i vaspitanjem mora se početi ''odozdo'', ali istovremeno i ''odozgo''. Pod ''odozdo'' misli se na pojedince, a pod ''odozgo'' na sistem međunarodne bezbednosti ili državu.

2. Zamisao i koncept bezbednosti Na osnovu naslova ovog rada vidimo da je potrebno objasniti značenje pojma

savremeni koncept bezbednosti. U ovom delu istraživanja, objašnjeno je šta je zamisao, a šta je koncept bezbednosti, da bismo napravili razliku između ovih pojmova, kako ne bi došlo do nedoumica u daljem radu. Takođe, dat je, u nastavku ovog poglavlja pregled škola mišljenja bezbednosti.

Zamisao međunarodne bezbednosti koju razumevamo kao mišljenje o bezbednosti, predstavlja ideju o sistemu bezbednosti, kojom se teži da se unutar utvrđenih, postojećih okvira sistema, unapredi stanje i odnosi međunarodne bezbednosti na osnovu već ustanovljenih oblika sistema međunarodne bezbednosti. Raspadom bipolarnog sveta došlo je do promena u međunarodnoj politici, a samim tim i u pristupu promišljanju bezbednosti. Tako mnogobrojni prvaci raznih škola mišljenja bezbednosti morali su uzeti u obzir novu situaciju i odnose na svetskoj pozornici kako bi mogli misliti bezbednost radi rešavanja novih problema.

Kada, s druge strane govorimo o konceptu bezbednosti, mislimo o pojmu koji je širi od zamisli bezbednosti. U Vebsterovom malom, enciklopedijskom rečniku engleskog jezika pod konceptom se podrazumeva ''generalna sveobuhvatna zamisao, mišljenje ili ideja; jedna ideja sačinjena kombinacijom svih karakteristika ili delova neke celine.''7 Stoga, koncept bezbednosti možemo shvatiti kao generalnu sveobuhvatnu zamisao, mišljenje ili ideju o sistemu bezbednosti; jednu ideju sačinjenu kombinacijom svih karakteristika ili delova sistema bezbednosti. Njime podrazumevamo opsežno proučavanje i mišljenje o međunarodnoj bezbednosti, kojim se uzimaju u razmatranje svi činioci i odnosi u postojećem međunarodnom sistemu bezbednosti. Najveći broj mislilaca bezbednosti se slažu da je bezbednost ''koncept koji se često osporava''.8 Postoji konsenzus među prvacima zamišljanja bezbednosti da koncept bezbednosti podrazumeva

7 Webster's Encyclopedic Unabridged Dictionary of the English Language, Gramercy books, New York/Avenal, New Jersey, 1989, p. 304. 8 John Baylis, International and Global Security in the Post-Cold War Era, u: Miroslav Hadžić (ur.), Reforma sektora bezbednosti – zbornik radova, G 17 Institut, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2003, str. 70.

5

slobodu od ''pretnji ustanovljenim vrednostima'',9 ali najveće sporenje među njima postoji na polju razmatranja šta je u središtu istraživanja - šta je referentni objekat bezbednosti, individualna, nacionalna ili pak međunarodna bezbednost.

U narednim redovima, ukratko biće opisane osnovne škole mišljenja bezbednosti, čiji razvoj počinje krajem Drugog svetskog rata. Osnovne zamisli, tj. škole bezbednosti, zbog lakšeg snalaženja, podelićemo u četiri grupe: 1. realistička, 2. liberalno-institucionalistička, 3) alternativno-kritička, i, 4. globalistička (kao posebna grupa)10

2.1. Realistički pristup

Ovo je najstariji i možda najrazvijeniji pravac u razvoju zamisli bezbednosti, koji je dao mnogobrojne mislioce bezbednosti. Ova škola se može sagledavati u nekoliko vidova razmatranja bezbednosti: tradicionalni realisti, neorealisti, strukturalisti, neostrukturalisti i na kraju kontigentni realisti.

Za sve ove ''struje unutar glavnog toka''11 je zajedničko da je referentni objekat bezbednosti država i da su odnosi između država u stanju anarhije,12 tj. ne postoji nikakav valjani autoritet ili vlada koja poseduje sistem prinude, koji bi regulisao odnose i pravila u jednom svetskom sistemu bezbednosti. Tradicionalni realisti poput Hansa Morgentaua, Džordža Kenana i drugih, smatraju da se pitanja bezbednosti nalaze u nadležnosti države i da se bezbednost države nalazi u ''preseku pretnji i sposobnosti''.13 Država vlastitu moć i bezbednost nalazi u sopstvenoj vojnoj snazi i slabosti protivnika. Sistem međunarodne bezbednosti, oni smatraju, ostao je u osnovi nepromenjen i međusobnom borbom na svetskoj sceni između država, one samostalno regulišu svoje odnose. Neorealisti, strukturalisti i neostrukturalisti (Volc, Miaršajmer i dr.) takođe smatraju da u doglednoj budućnosti nema prave zamene za sistem država, ali da je on delimično napadnut promenama koje su nastale pojačanjem ''složene međuzavisnosti'' i globalizacije pa je neophodno da se dâti sistem prilagođava stvarnosti.

Ono što kontigentne realiste izdvaja iz ove škole mišljenja jeste njihova privrženost saradnji kao nužnom obliku odnosa između država. Oni smatraju da nije u biti država da se samo međusobno nadmeću i da između njih vlada stalno nepoverenje, već da se određeni nacionalni ciljevi i bezbednost mogu ostvariti, očuvati i unaprediti saradnjom i da se u postojećem anarhičnom sistemu, mogu dostići kvalitetniji odnosi –

9 Steve Smith and John Baylis, ,Globalization of World Politics, Oxford University Press, New York, 2001, p. 255. 10 Dragan R. Simić, Savremene teorije bezbednosti, u: Pavle Janković (priredio), Reforma sektora bezbednosti – zbornik predavanja, G 17 Institut, Beograd, 2003, str. 11. 11 Dragan R. Simić, Nauka o bezbednosti – savremeni pristupi bezbednosti, Službeni list SRJ, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2002, str. 65. 12 Tako Barry Buzan u svom delu People, States and Fear, Lynne Reinner Publishers, Boulder, Colorado, 1991, za termin anarhija na strani 148 kaže: ''Popularan naziv anarhija se koristi kao sinonim za haos i nered ojačavajući na taj način svoju negativnu zamisao. Ovo preovlađujuće gledište anarhije predočava dovođenje u zabludu koncepcije rada međunarodnog sistema.'' 13 Daniel N. Nelson, Great Powers and Global Insecurity, u: Gärtner Heinz, Hide-Price Adrian, Riter Erich, Europe's New Security Challenges, Lynne Rienner Publishers, Boulder, London, 2001, pp. 353-379.

6

sistem ''zrele anarhije'',14 u kojoj odnosi između država neće biti odnosi u kojima će se sukobi rešavati krajnjim odmeravanjem snaga – ratom.

Neka od najpoznatijih dela ove škole mislilaca bezbednosti su: ''Politics among Nations'' (Hans Morgentau), ''International Structure, National Force and the Balance of World Power'' (Kenet Volc), ''Back to the Future'' (Džon Miaršajmer), ''Paix et Guere entre les Nations'' (Rejmond Aron) i dr.

2.2. Liberalno-institucionalistički pristup

Ova grupa naučnika prihvata mnogobrojne temeljne postavke od realista, tako oni veruju da je preovlađujuće stanje u međunarodnom sistemu, stanje anarhije, a suštinska odlika u odnosima između država - politika sile. Takođe, autori ove škole prihvataju državu kao središnji objekat razmatranja bezbednosti.

Robert Kiohejn, Džozef Naj i drugi pripadnici ove škole upućuju da je međunarodna saradnja važna u odnosima između država, kako bi države dostigle određeni stepen poverenja, i kasnije unapredile svoje odnose. Oni smatraju da se saradnja može ostvariti kroz multilateralne oblike i institucionalno udruživanje, kao najpogodnijih načina uspostavljanja zajedničkih načela, vrednosti i normi. Pristalice ove škole kao najbolje rešenje u sistemu međunarodne bezbednosti vide u kolektivnoj bezbednosti – koja predstavlja usavršeni oblik ravnoteže snaga, ali se njome odbija da učesnice u jednom takvom sistemu budu osuđene na samopomoć, tj. da se isključivo same brinu za sopstvenu bezbednost.

Ono što ovi mislioci uvode kao novinu u promišljanju bezbednosti jeste da se kao značajni činioci u međunarodnoj bezbednosti pominju: pojedinac – kao polazište razmatranja i raznovrsne međunarodne organizacije, koje uveliko učestvuju u svetskoj politici. Međunarodne organizacije oni smatraju najpozvanijim u rešavanju međunarodnih sukoba.

Neke od najpoznatijih knjiga ove grupe mislilaca bezbednosti su: ''Power and Interdependence: World Politics in Transition'' (Robert Kiohejn i Džozef Naj), ''Concerts, Collective Security and the Future of Europe'' (Kuphan), etc.

2.3. Alternativno-kritički pristup

Ova škola učenja bezbednosti obuhvata najširi spektar razmatranja bezbednosti. Predstavlja najnovija tumačenja odnosa između subjekata bezbednosti i pod svoje okrilje prisvaja: socijalne konstruktiviste, postmarksiste, feministe, mirovne studije i postmoderniste. Pristalice ove škole smatraju da su u centru pažnje razmatranja bezbednosti: pojedinci i društvene grupe (kod postmarksista su to i društvene klase). Naročitu pažnju oni usmeravaju na nevojne vidove bezbednosti i nedržavne subjekte.15

14 Barry Buzan, People, States and Fear, op. cit., p. 176: ''...jedna izuzetno zrela anarhija bi trebala biti razvijena kao društvo do tačke kada bi slučajevi fragmentacije mogli biti preživljavani bez stalne borbe i nestabilnosti. U veoma zreloj anarhiji, sve države bi trebale biti kao države jake: drugim rečima, ideja države, njena teritorija i institucije bi bile dobro razvijene i stabilne, ne gledajući na njenu relativnu moć kao države unutar sistema.'' 15 Dragan R. Simić, Savremene teorije bezbednosti, op. cit., str. 28.

7

Najpoznatija struja među njima jesu socijalni konstruktivisti. Tipičan predstavnik ove grupe teoretičara jeste Aleksandar Vend. ''Konstruktivisti'' polaze od ove dve pretpostavke: osnovna struktura međunarodne politike je društveno izgrađena (konstruisana), i da promena razmišljanja o međunarodnim odnosima može dovesti do veće međunarodne bezbednosti. Prihvataju mnoga gledišta neorealista, kao što je prihvatanje države za referentni objekat bezbednosti, ali smatraju da se struktura društva sastoji od širenja znanja i prakse, a ne samo od materijalnih mogućnosti. Pripadnici ove škole smatraju da promenom ideja, predstava i značenja u međusobnim odnosima država može dovesti do izmene konstrukcije sistema međunarodne bezbednosti.

Drugu struju u okviru alternativno-kritičkih pristupa predstavljaju teoretičari ''bezbednosne kritike'' (kritička teorija) i pristalice feminizma. Teoretičari bezbednosne kritike tvrde da je prevelika važnost data državama u međunarodnim odnosima. Želja im je da dođe do smene u sagledavanju bezbednosti i da se kao glavni referentni objekat bezbednosti posmatra pojedinac pa stoga predlažu emancipaciju kao ključ za veću nacionalnu i međunarodnu bezbednost. Pristalice feminizma prihvataju početne pretpostavke kritičke teorije, ali s druge strane tvrde da se istraživanje međunarodne politike vrši sa gledišta muškog dela populacije i da procesi koji se dešavaju u njoj utiču koliko na muškarce toliko i na žene, ako ne i više i da je glas žena zanemaren i nedovoljno artikulisan.

Treća struja u okviru alternativnih pogleda, jesu postmodernisti. Postmodernisti naglašavaju važnost ideja i diskursa u razmišljanju bezbednosti. Žele da zamene ''besedu realizma'' sa ''komunitarnim vrednostima'', kao i da preoblikuju debatu o globalnoj bezbednosti postavljajući nova pitanja koja su bila ignorisana tradicionalnim pristupom. Postoji verovanje među postmodernistima da priroda međunarodne politike može biti izmenjena ako ''epistimološke zajednice'' pomognu u širenju komunitarnih ideala, odnosno ideala zajedništva.

Neke knjige koje su ovi mislioci bezbednosti pisali su: ''There are Alternatives! Four Roads to Peace and Security'' (Johan Galtung), ''Discourses of Global Politics: A Critical (Re)Introduction to International Relations'' (Džim Džordž) itd.

2.4. Globalistički pristup

Ovu školu učenja bezbednosti, neki autori svrstavaju kao podgrupu prethodnoj, alternativno-kritičkoj grupi mislilaca bezbednosti; ali zbog svojih originalnih postavki i rešenja, izdvojeni su iz prethodnog korpusa razmišljanja o bezbednosti.

Ova grupa mislilaca smatra da je ''sistem suverenih država ustupio mesto globalnom društvu.''16 Ono što se pouzdano zna jeste da guste mreže globalnog ekonomskog sistema, transnacionalnih kompanija, nevladinih i vladinih međunarodnih organizacija, komunikacija, informacija i mnogo čega drugog povezuju ljude mimo državnih granica. Pripadnici ove škole tvrde da je razmišljanje o bezbednosti koje je usredsređeno na državu, zastarelo i da ne odražava stvarne promene koje se događaju na međunarodnoj sceni. Sve pristalice ove škole dele mišljenje da je od ključnog značaja razmatrati bezbednost pojedinca.

16 Ibid., str. 36.

8

Razlike unutar ove škole se javljaju po pitanju ko, na koji način i kojim sredstvima se može osigurati bezbednost društvenih grupa i pojedinaca kao glavnih referentnih objekata bezbednosti. Glavni predstavnici ove grupe su: Martin Šo, Meri Kaldor i mnogi drugi, dok su najpoznatija dela Martina Šoa ''Global Society and International Relations'' i ''The Great Terror War'' Ričarda Folka.

3. Nove dimenzije koncepta bezbednosti - savremeni koncept bezbednosti Sagledavanjem bezbednosti, vidimo da je ona promenila oblik i sada se promišlja

šire i potpunije. Osnova promene promišljanja bezbednosti se nalazi u određenju ''referentnih objekata bezbednosti''. Za Berija Bazana referentni objekat bezbednosti jeste država. Tako u svojoj knjizi ''People, Sates and Fear'', Bazan tvrdi da se društvo uzdiglo na nivo države i dok je pretnja za državu – pretnja po njen suverenitet, za društvo je to pretnja po identitet. On definiše pretnje po državu u tri smisla: ideja države (nacionalizam), fizička baza države (populacija i izvori); i institucionalni izraz (politički sistem). Isto tako neki naučnici smatraju da je u centru bezbednosnih analiza narod i stanovništvo jedne države. Pripadnici feminističke struje poimanja bezbednosti opet smatraju da je u žiži bezbednosnih interesovanja ''slabiji'' deo populacije: stariji, deca i žene. Sva ova kao i mnoga druga razmišljanja o bezbednosti dovela su do proširenja značenja koncepta bezbednosti.

Za većinu političara i naučnika, glavni predmet zanimanja i interesa su bile vojne sposobnosti, koje su njihove matične države razvijale kako bi se suočile sa postojećim izazovima, rizicima i pretnjama. Ovakve ideja o bezbednosti i koncept je često bio kritikovan kao preuzak, jer je izostavljao postojanje etnocentričnih (zasnovanih na temeljima kulture) problema. Zato Beri Bazan u svom poznatom delu ''People, States and Fear'' za bezbednost smatra da pored vojnih, poseduje i političke, ekonomske, socijetalne i ekološke aspekte.

U ovom poglavlju odredićemo šta to savremeni koncept bezbednosti podrazumeva. Kao polazno stanovište uzimamo da sinonim za savremeni koncept bezbednosti možemo uzeti koncept sveobuhvatne (comprehensive) bezbednosti. U drugom delu ovog poglavlja biće objašnjen koncept saradnje u bezbednosti profesora Ričarda Koena.

3.1. Koncept sveobuhvatne bezbednosti

Jedna od tema koja se pojavila nakon hladnog rata je bila kako otići dalje od tradicionalnih sagledavanja bezbednosti. Priroda međunarodne bezbednosti je doživela velike promene. Bezbednosni izazovi se ne odnose više samo na odbranu teritorije države, već su postavljeni zahtevi za posvećivanjem veće pažnje na: ljudska prava, političku stabilnost i demokratiju, kulturni i verski identitet, socijalna pitanja, zagađenje životne sredine, migraciju stanovništva. Ta pitanja polako postaju važna za proučavanje bezbednosti i sprečavanje sukoba. Koncept sveobuhvatne bezbednost je ponuđen od strane teoretičara bezbednosti, kako bi se rešili mnogobrojni nagomilani bezbednosni problemi. U okviru ovog koncepta sem vojnih, nalaze se i socijetalni, ekološki i ekonomski aspekti bezbednosti.

Zamisao socijetalne bezbednosti označava shvatanje važnosti političkog identiteta za bezbednost, posebno etnonacionalnog identiteta. Uopšte, njome se podrazumeva

9

''održivost u okviru prihvatljivih prilika za evoluciju tradicionalnih jezičkih, kulturnih, društvenih, i religijskih obrazaca, ali i nacionalne samobitnosti i običaja.''17

Socijetalna bezbednost je pitanje ''identiteta'' i zasnovana je na ''obezbeđivanju''18 (securitization) određenih fenomena u društvu, počevši od migracija, pretnji identiteta i kulturnog imperijalizma pa do sukoba civilizacija. Nažalost, to takođe podrazumeva mogućnost ksenofobičnog, političkog grupisanja sa ekstremističkim zahtevima. Zamisao socijetalne bezbednosti može biti iskorišćena od strane recimo neonacista ili može biti izmanipulisana od strane lidera koji igraju na ''nacionalnu kartu''. U nekim slučajevima sprečavanja tzv. socijetalno-bezbednosnih pretnji, može biti označeno kao nasilje nad građanskim i ljudskim pravima samim tim i nad ''ljudskom bezbednošću''.19 Jednostavnije rečeno, od čega društvo treba da bude obezbeđeno su oni uticaji koji izazivaju osećanja ljudi o njihovoj samobitnosti.

Sledeća novina koja se pojavila u izučavanju bezbednosti je i ekološka bezbednost. Uočavanjem, pre svega ekoloških izazova bezbednosti dovelo je i do pojave pojma ekološke bezbednosti. Tako po mišljenju zagovornika proširene zamisli bezbednosti – bilo koji problem u vezi sa životnom sredinom je ujedno bezbednosni problem. Norman Majers, pak, smatra da svaki ekološki problem ne mora voditi nasilnom sukobu, ali gledajući dugoročno može se naći uzročna veza između ekoloških pitanja i promena u politici.

Homer-Dikson s druge strane, izdvaja tri grupe ekološko-bezbednosnih pretnji i izazova: prvu grupu predstavljaju sukobi između država koje istovremeno smatraju da imaju prava na iskorišćenje istih prirodnih bogatstava; druga grupa jesu razne migracije stanovništva, posledično se javljajući usled raznih ekoloških nesreća i katastrofa, kada se na nove prostore naseljavaju različite etno-verske grupe pa dolazi do podela i sukoba između njih, jer ne dele iste norme i vrednosti; treća grupa pretnji se odnose na odumiranje javnih ustanova i na unutardržavnu ''socijetalnu nestabilnost'',20 koja može dovesti do sukoba neslućenih razmera, a pri tome su izazvani ugrožavanjem stanovništva usled nestajanja prirodnih izvora, energetskih i sirovinskih sistema, zagađenja životne sredine, promene klime, prirodnih katastrofa izazvanih nepažnjom ljudi itd. Međutim, Mark Levi i Danijel Dedni tvrde da ovakav čin ''militarizovanja'' povezanosti nacionalne i međunarodne bezbednosti sa ekološkim pitanjima može dovesti do pojmovne i političko-delatne zabune razumevanja bezbednosti.

17 Terry Terriff, Stuart Croft, James Lucy and Patrick M. Morgan, Security Studies Today, Polity Press, London, 2001, p. 19. 18 ''Obezbednjivanje je koncept koji je prezentovan kao rešenje za probleme uključene u proširenje definicije bezbednosti ne lišavajući je na taj način njene analitičke prednosti... Obezbednjivanje nekog pitanja znači staviti ga van normalnog područja političkog diskursa i signalizirati potrebu za njegovim urgentnim određenjem sa posebnim značenjem.'' (Heinz Gartner, London: Hyde-Price, Adrian and Erich Reiter, Europe's New Security Challenges, Lynne Rienner Publishers, Boulder, 2001, p.38) 19 Videti u okviru objašnjenja koncepta saradnje u bezbednosti profesora Koena. 20 Sintagma socijetalna nestabilnost se odnosi na pojavu unutar jednog društva ili države urušavanje svih institucija, ekonomske i pravne nesigurnosti pojedinaca i drugih oblika ugrožavanja bezbednosti.

10

Veliki problem koji se nameće ekološkoj bezbednosti jesu siromašna društva, jer na osnovu tvrdnje Homer-Diksona siromašne države verovatno će pre i jače biti na udaru ekoloških problema nego bogatija društva.

Kao konačno rešenje za sve ekološke probleme od strane naučnika i stručnjaka ponuđen je koncept sistema održivog razvoja što predstavlja vrhunac brige sistema država za usklađivanjem tehnološkog i tehničkog razvoja, ali uz brigu za životnu sredinu. Sistem obuhvata precizno planiranje i usklađivanje u izgradnji objekata od privrednog i stambenog značaja sa mogućnošću obnavljanja ekološkog sistema, smanjenjem ugrožavanja zdrave životne sredine.

Kao poslednju novinu u razmatranju sveobuhvatne bezbednosti navodimo ekonomsku bezbednost o kojoj u ovom radu neće biti posebno reči. Posledice po bezbednost, koje se mogu javiti usled izazova i pretnji na polju ekonomije možemo videti u okviru Velike krize iz 1929. godine, kao i krize iz 1997. godine, kada je u jednoj maloj državi kakva je Tajland, nastala, za ostatak sveta u tom trenutku, beznačajna ekonomska kriza, koja je dovela do ekonomskih potresa, koji su izazvali sukobe među stanovništvom. Kasnije, posledice te krize osetile su se na celoj Planeti.

Suočavanje sa ovakvim bezbednosnim dnevnim redom iziskuje potrebu za novim instrumentima i strategijama. Po pitanju vojnog sektora, sve je veća potražnja za novim instrumentima upravljanja krizama, uključujući tradicionalno održanje mira, humanitarne intervencije i pomoć u slučaju katastrofa zajedno sa operacijama za ojačanje i podrške miru. U isto vreme, sprečavanje sukoba, upravljanje krizama i operacije podrške i nametanja mira zahtevaju veću efikasnost i brzinu nego pre. Ovo navodi na zaključak da će tradicionalna vojna strategija igrati sve nebitniju ulogu u uspostavljannju bezbednosne agende.

S političke tačke gledišta, postojanje države sve više dolazi pod znak pitanja. Savremena razmatranja bezbednosti sve više bivaju pod uticajem unutardržavnih, a ne međudržavnih sukoba. Glavne pretnje stabilnosti i miru jedne države više ne dolaze od strane njenog suseda, već se javljaju zbog ''unutrašnje (državne) anarhije''.21 Ovakvu pojavu da dolazi do velikih sukoba na osnovu kulturne i verske samobitnosti unutar jedne države Sigmund Frojd naziva ''narcizmom malih razlika''. Glavna posledica koja se javlja iz jednog takvog unutardržavnog sukoba je pojava širenja sukoba na obližnje, susedne države, regione, pa i šire.

3.2. Koncept saradnje u bezbednosti

Pomenuta (u uvodnom delu ovog poglavlja) studija slučaja profesora Ričarda Koena i Mihaela Mihalke o ''Saradnji u bezbednosti'' (cooperative security), otkriva nam neke još uvek neostvarene oblike zamisli bezbednosti. To je u osnovi idealistički koncept bezbednosti, čije je utopijske odrednice profesor Koen uspeo da prilagodi i ubaci u okvire vrlo složene stvarnosti. Na jednostavan način je uspeo da umiri stvarne i željene zahteve koji su mu se postavili ne gubeći iz vida normiranje.

Zamisao profesora Koena je bila da ovakav koncept bude praktično upotrebljiv. Ono što je on pokušao da objasni je da se sada akteri međunarodne bezbednosti sve više

21 Dirk Messner, World Society – Structures and Trends, u: Paul Kennedy, Dirk Messner and Franz Nuscheler (eds.), Global Trends and Global Governance, op. cit., p. 84.

11

okreću stabilnosti i miru. Koncept saradnje u bezbednosti koju nam Koen nudi, predstavljena je u obliku četiri prstena (pogledati šemu 1): 1. pojedinačna bezbednost; 2. kolektivna bezbednost; 3. kolektivna odbrana; 4. unapređenje i širenje stabilnosti.22

Pojedinačna bezbednost je osnova ovakve zamisli bezbednosti i nju obvijaju ostala tri prstena. Ovo je prva novina koju je Koen uveo u svoj koncept. Mada mnogi stručnjaci koji se bave politikom tvrde da su ljudska prava temelj liberalnih demokratija i da ona za njih predstavljaju osnov svih razmišljanja, politike i ljudskog postojanja, profesor Koen ističe da ''ljudska bezbednost'' (kako ju je imenovao nekadašnji kanadski ministar inostranih poslova Lojd Eksvorti) odnosno bezbednost pojedinca, treba da bude nervus rerum celog sistema bezbednosti, odakle sve bezbednosti potiču i gde se nanovo ulivaju, jer je sistem saradnje u bezbednosti u osnovi ''čovekocentričan''.23

22 Šire objašnjeno u: Dragan R. Simić, Nauka o bezbednosti – savremeni pristupi bezbednosti, op. cit., str. 86-98. 23 Ibid., str. 93.

12

Šema 1: Koncept saradnje u bezbednosti (''Četiri prstena'')

Koncepti kolektivne bezbednosti i kolektivne odbrane su osobito usmerena ka sistemu bezbednosti država i imaju za cilj dugoročne formalne obaveze grupe država kako bi zaštitile svoje članove po pitanju bezbednosti. Ova dva oblika ostvarenja bezbednosti podsećaju na usavršen koncept ravnoteže snaga; s tim što sistem kolektivne bezbednosti ima svrhu neutralisanja od opasnosti rata i drugih vrsta obezvređivanja sigurnosti jedne članice sistema od strane druge članice sistema. U sistemu kolektivne odbrane države su ugovorno obavezne (casus foederis) da se organizuju i stupe u rat ukoliko bilo koja od članica bude napadnuta od strane jedne države ili koalicije, koje ne pripadaju pomenutom sistemu bezbednosti.

Prsten koji obuhvata sve ostale prstenove (četvrti prsten), jeste očuvanje, unapređenje i širenje stabilnosti. Ovo predstavlja takav oblik saradnje u bezbednosti u okviru kojeg države koje su njim obuhvaćene se aktivno staraju o bezbednosti i

IV) Unapređ. i širenje

stabilnosti

III) Kolektivna

odbrana

II) Kolektivna bezbednost

I) Pojedinačna bezbednost

13

stabilnosti u njihovom daljem i bližem okruženju. Saradnja u bezbednosti podrazumeva i preventivno i predostrožno delovanje u cilju sprečavanja sukoba ili njegovog umanjenja u najranijim fazama, kao i uspostavljanje i izgradnja mira. Ovaj prsten na neki način predstavlja ishodište prethodna tri oblika saradnje.

Najzad, kovanicom saradnja u bezbednosti (cooperative security), u osnovi se želi naglasiti novi kvalitet zajedničkog rada subjekata bezbednosti na dostizanju, očuvanju i unapređenju bezbednosti. Naravno, i ranije su postojali različiti oblici saradnje, ali njihov kvalitet je bio na mnogo nižem stepenu nego danas.

4. Kultura bezbednosti Kako bismo odredili značenje kulture bezbednosti, moramo obratiti pažnju na to

šta kultura praktično predstavlja i obuhvata, pa tek onda da odredimo šta je kultura bezbednosti. U prvom delu ovog poglavlja objašnjen je pojam kulture, ali i mesto kulture bezbednosti u okviru sagledavanja celokupnog pojma kulture. U drugom delu, objašnjeno je pojmovno određenje kulture bezbednosti, kako se kultura bezbednosti ispoljava i shvata.

4.1. Kultura – način ljudskog postojanja24

Termin kultura potiče od latinske reči cultura što znači gajenje ili obdelovanje, tj. sve ono što ljudi sami stvaraju kao posebna bića. Do sada je objavljeno ukupno 260 definicija i usled mnoštva tih definicija često se pribegava pravljenju klasifikacija i tipologizacija koje bliže upozoravaju na suštinu kulture i koje mogu polaziti od globalnog pristupa kulturi i od osnovnog sadržaja.25

Kulturi je najbliži i najsrodniji pojam civilizacija, jer razvojem kulture nastaje i razvoj civilizacije. Međutim, postoje izvesna neslaganja po pitanju odnosa kulture i civilizacije i ona su postavljena u okviru dva stanovišta: u jednom se smatra da civilizacija poprima materijalni sadržaj i gubi duhovnu supstancu, stoga kultura ima duhovno obeležje i poprima pozitivan predznak, a civilizacija negativan, dok se u drugom smatra i da civilizacija dobija izrazito pozitivno značenje, jer se ljudski napredak sagledava kroz tehnologiju i svet materijalnih stvari.

Sagledavanjem svega prethodno navedenog očevidno je da je razlika između kulture i civilizacije u razdvajanju duhovnih i materijalnih tvorevina, već i da je cor cordium kulturnog stvaralaštva umno ostvarenje. Ovo određenje mora se prihvatiti uslovno, jer se ne može povući oštra linija između duhovnog i materijalnog ostvarenja. Kulturu možemo podeliti po glavnim institucionalnim sadržajima i oblicima: kultura simboličke komunikacije, saznajna kultura, normativna kultura, vrednosna kultura, kultura potreba.26

Kultura simboličke komunikacije predstavlja ostvarenje u obliku znaka, jezika i značenja. Saznajno-iskustvena kultura se odnosi na ideje, predstave i zamisli. Normativnu kulturu određujemo kao deo kulture koji se odnosi na opšte uređenje

24 Miroslav Pečujlić i Vladimir Milić, Sociologija, Institut za političke studije, Beograd, 1994. god, str. 136. 25 Ibid., str. 136-137. 26 Šire objašnjeno u: Miroslav Pečujlić i Vladimir Milić, Sociologija, op. cit., str. 134-148.

14

ljudskog ponašanja (tradicionalna kultura, svakodnevna, moralna i pravna kultura). Vrednosna i kultura potreba predstavljaju temelj celokupne kulture. Kao jedna od osnovnih (primarnih) potreba u okviru kulture potreba je i potreba za sigurnošću i bezbednošću, što je i osnovni predmet ovog rada. Kulturu bezbednosti tako možemo predstaviti kao supkulturu potreba, jer potrebu za bezbednošću profesor Miroslav Pečujlić vidi kao potrebu za ostvarenjem čoveka, tačnije razvoju njegovih sposobnosti. Važno je nagovestiti radi daljnjeg razumevanja ovog rada da kultura bezbednosti može biti ostvarena kao i sve ostale kulture potreba kroz normativne, vrednosne i saznajne komponente. Potreba predstavlja sopstveni uslov egzistencije, samim tim shvatamo potrebu za bezbednošću kao egzistencijalističku potrebu čijim gašenjem ili umanjenjem čovek kao ličnost nestaje.

4.2. Pojmovno određenje i ''polje'' kulture bezbednosti

Kako smo već u prethodnim razmatranjima utvrdili, bezbednost polako prestaje biti privilegija određene skupine društva, već lagano postaje pravo i obaveza običnih građana i grupa u koje se oni udružuju. Kultura bezbednosti nam omogućava da utvrdimo neka razmišljanja o bezbednosti i o sistemu kao celini, njegovim pojedinim delovima unutar posebnih grupacija (supkultura). Najprikladnija za određenje pojma kulture bezbednosti je definicija Buta i Vilera,27 kojom oni smatraju da se bezbednost može dostići samo ako se razumeva kao proces emancipacije.28 Proces emancipacije se vrši kulturom bezbednosti, odnosno njenim razvojem. Kulturom bezbednosti vrši se oslobođenje od zavisnosti i potčinjenosti instituciji, državi, međunarodnoj organizaciji odnosno dobija se samostalnost u odlučivanju subjekata bezbednosti o sopstvenoj sudbini.

Prvo pitanje je kako se ispoljava kultura bezbednosti, koji su njeni indikatori? Pre svega, kultura bezbednosti se ispoljava kroz mišljenje bezbednosti, odnosno kroz razmišljanje o bezbednosti. Kako mi mislimo o bezbednosti takav nam je i stepen bezbednosne kulture. Drugi način ispoljavanja kulture bezbednosti je u vidu ponašanja bezbednosti, (ovo predstavlja preciznije govoreći spoljašnju manifestaciju kulture bezbednosti). Ovde možemo iskoristiti misao Marka Miljanova o čojstvu i junaštvu; ponašanje bezbednosti nije samo čuvati se i neutralisati bezbednosne pretnje i izazove već čuvati druge od sebe naročito kroz saradnju i prijateljstvo.29 Treći vid ispoljavanja kulture bezbednosti je odnos i pristup bezbednosti - predstavlja spremnost i sposobnost da se odgovori na pretnje i izazove bilo u materijalnom bilo u duhovnom smislu. Stoga ovaj vid ispoljavanja kulture bezbednosti dolazi do izražaja tek kada se pretnje ostvare ili se uoče izazovi bezbednosti.

27 ''Postojanu bezbednost mogu da dostignu samo oni ljudi i grupe koji je ne uskraćuju drugima; bezbednost se može dostići ako se razumeva kao proces emancipacije.'' (Steve Smith and John Baylis, Globalization of World Politics, Oxford University Press, New York, 2001, p. 255.) 28 Ken But smatra: ''Emancipacija je oslobađanje ljudi (kako pojedinaca tako i grupa) od fizičkih i psihičkih pritisaka koje ih ograničavaju u ostvarivanju onoga što bi oni hteli slobodno odabrati da rade... Emancipacija, ne moć i poredak, predočava istinsku bezbednost. Emancipacija je, teoretski, bezbednost.'' Citat naveden prema: Terry Terrif, Stuart Croft, Lucy James and Patrick M. Morgan: Security Studies Today, op. cit., p. 19. 29 Barry Buzan, People, States and Fear, op. cit., str. 79.

15

Drugo pitanje je kako shvatamo kulturu bezbednosti? Kulturu bezbednosti možemo shvatiti kao vrednost, ono što je potrebno da ljudi poseduju. Poželjnost se odnosi kako na ciljeve tako i na ideale, ali ljudi ne mogu do kraja da ih materijalizuju, ostvare, stoga su vrednosti podsticajni motivi ponašanja i aktivnosti (vrednosti su svet unutarnjeg doživljaja). Drugi način shvatanja kulture bezbednosti je interes; jer je interes svake jedinke da bude bezbedna i kroz kulturu bezbednosti ona taj svoj interes pokušava da ostvari i nametne. Ostvarenje interesa ide u smeru zadobijanja onoga što je u suštini najbitnije za ljude, sopstvenih uslova egzistencije - potreba. Potreba za bezbednošću je osnovna (biološka) i duhovna (sekundarna) potreba. Potrebu ovde mislimo kao shvatanje kulture bezbednosti koja se odnosi na celinu - skupinu ljudi, te je možemo iskazati kao grupnu potrebu.

Treće pitanje je koje su to radnje koje se ostvaruju u okviru kulture bezbednosti? Prvo je potrebno uočiti bezbednosnu pojavu. Tu radnju koja se ostvaruje u okviru kulture bezbednosti bi mogli nazvati opažanje bezbednosti. Bezbednosna kultura ima smisla ako je prisutna svest o bezbednosnim pretnjama i izazovima. Postavlja se pitanje da li je izazov i pretnja po bezbednost prisutna samo kada ju je moguće identifikovati našim čulima i kada je određeni izazov ili pretnja bezbednosna, koji je prag bezbednosti, i da li ono što se dešava izvan ljudskog razumevanja sveta možemo karakterisati pitanjem bezbednosti? Ovaj rad, budući da je ograničen predmetom istraživanja ne može dati odgovor na ta pitanja. Kada se bezbednosna pretnja ostvari dolazi na red otklanjanje posledica bezbednosne pretnje. To je drugi stupanj kulture bezbednosti, kada dolazi do saniranja posledica na ''terenu''. Treći stepen jeste proučavanje novih iskustava i naučno istraživanje. Ova radnja obuhvata nauku o bezbednosti. U okviru ovog dela kulture bezbednosti nalazi se i projekcija i predviđanje mogućih budućih bezbednosnih pojava, kao i moguća primena postupaka i sredstava na buduće pojave. Četvrti stepen jesu primena novih iskustava bezbednosti. Proističe iz prethodnog stupnja i predstavlja spremnost i sposobnost da se iskustva primene na nova događanja na svetskoj sceni. Kao poslednja radnja kulture bezbednosti jesu preventivne delatnosti. Ovaj deo u kulturi bezbednosti predstavlja sve mere, postupke i radnje koje se sprovode u cilju sprečavanja bezbednosnih izazova i pretnji, kao pravovremen odgovor na sve bezbednosne pojave, u cilju predupređivanja mogućih neželjenih posledica po zdravlje i život građana.

U raščlanjivanju pojma kulture bezbednosti, mora se navesti koji su to nivoi za preduzimanje akcije kulturom bezbednosti. Prvi nivo je preduzimanje akcija je globalni, gde je to vrlo teško izvesti, jer ne postoji jednoumlje u svetskim odnosima, postoji ''anarhično ponašanje'' aktera bezbednosti.30 Drugi mogući nivo preduzimanja akcija je regionalni. I ovde postoje određeni problemi u preduzimanju akcija kulture bezbednosti, ali je ipak perspektiva za saradnju u bezbednosti veća s obzirom da pretnje operišu mnogo više duž manjih distanci, međusobni odnosi u bezbednosti sa susedima će naginjati ka prioritetu. Beri Bazan vidi regionalnu bezbednost u čijoj se osnovi kao glavno postavlja pitanje prijateljstva i neprijateljstva. Pod prijateljstvom on smatra odnos koji proističe iz izvornih prijateljskih odnosa ka očekivanjima zaštite i podrške, pod neprijateljstvom misli takve odnose koji su praćeni sumnjom i strahom. Treći nivo preduzimanja akcija jeste nacionalni, odnosno državni nivo. Ovaj nivo ima koherentniju

30 Ibid., p. 98.

16

''kolor-doplerovu sliku bezbednosti'',31 tako da je delatnost kulture bezbednosti mnogo bolje koordinisana na ovom nivou. Međutim, i ovde postoje određeni problemi po pitanju efektivnosti postizanja zajedničkih vrednosti u bezbednosti. Četvrti nivo je kultura bezbednosti određenih interesnih grupa, klasa i pojedinaca kao najorganizovanijih celina, gde je stepen razvijenosti kulture bezbednosti među njenim članovima ujednačen.

5. Kultura bezbednosti u novom konceptu bezbednosti Kako bismo odredili mesto i ulogu kulture bezbednosti u savremenom konceptu,

moramo navesti neke od pojava, ili bolje reći pojmova koji su se javili u savremenom razmatranju bezbednosti, a koje imaju slično značenje kao i kultura bezbednosti. Tako vrlo bliska sintagma kulturi bezbednosti je zamisao Egberta Jana ''kultura nenasilnih sukoba''. 32 Ovaj koncept ne zahteva harmoniju. Nesuglasice i sukob su pretpostavljeni da budu deo političkog uslova ljudi unutar i između država, dok je rat izbačen iz upotrebe kao legitimni instrument politike, osim u svrhu odbrane protiv iznenadnog vojnog napada. Ako je međunarodno društvo dovoljno jako da podrži legitimne mehanizme radi promene, onda anarhija može postati okvir unutar kojeg međunarodni sporovi i sukobi mogu biti tretirani ili prevaziđeni bez visokog stepena nasilja. Kultura bezbednosti predstavlja šire polje delatnosti od kulture nenasilnih sukoba - njoj pripadaju i nasilni sukobi.

Drugi vrlo blizak koncept je koncept ''kulture mira''.33 ''Otac'' studije mira i kulture mira Johan Galtung vidi dugačak spisak izdanja i pitanja koja uključuju bezbednost životne sredine, bezbednost ''Trećeg sveta'' i razvoj kritike bezbednosti, ideje strukturalnog nasilja, udruživanje nedržavnih aktera, raspoznavanje višestrukih nivoa bezbednosti koja uključuje političku i socijetalnu i ideje pojedinačne emancipacije i pozitivnog mira. Galtung misli da je žrtva pojedinac, koga treba zaštiti od direktnog nasilja (od države i drugih ljudi) i strukturalnog nasilja. Ovo nas vodi ka Butovom neo-Kantijanskom gledištu bezbednosti kao emancipaciji - a prema Galtungovoj ideji mira kao slobodi od fizičkog, strukturalnog, političkog i psihičkog nasilja i pritisaka. Kultura mira predstavlja supkulturu kulture bezbednosti s obzirom na svoju agendu.

Kao treći vid kulture bezbednosti navodimo tzv. stratešku kulturu, koju možemo okarakterisati kao viši stepen kulture bezbednosti. Ostvaruje se na nivou države ili određenog regiona. Američki teoretičar Robert Kagan smatra da Evropljani i Amerikanci ne dele u poslednje vreme sličnu stratešku kulturu. Evropska strateška kultura i spoljna politika je po njegovom mišljenju ''najanemičniji'' od svih proizvoda evropskih integracija, dok on američku stratešku kulturu naziva ''kulturom smrti'' (culture of death),

31 Kolor-doplerova slika u medicini predstavlja najčistiju i najprecizniju sliku pregleda unutrašnje čovekove strukture i organa. Prevedeno na polje bezbednosti ona predstavlja takav prikaz bezbednosti koji je precizan, jasan, ujednačen i jednoličan. 32 Barry Buzan, People, States and Fear, op. cit., p. 172. 33 Franz Nuscheler, World Ecology, u: Paul Kennedy, Dirk Messner and Franz Nuscheler (eds.), Global Trends and Global Governance, op. cit. p. 102.

17

jer najpre zahteva materijalne, ali i ljudske žrtve, koje Amerika podnosi zarad svoje bezbednosti.34

Uloga kulture bezbednosti u savremenom konceptu je pre svega u emancipaciji pojedinaca i grupa. Emancipacijom se smatra oslobađanje od počinjenosti, zavisnosti i ugnjetavanja radi dobijanja samostalnosti , ali i oslobađanje ljudi (kako pojedinaca, tako i grupa) od fizičkih i psihičkih pritisaka koje ih ograničavaju u ostvarivanju onoga što bi oni hteli slobodno da rade. Konačni cilj emancipacije pojedinca je oslobođenje od raznih pritisaka i uticaja. Emancipacija je proces kulture bezbednosti. Emancipacijom se dostiže svest o postojanju pretnji, izazova i rizika i spremnost odgovora na bezbednosno pitanje, koji neće dovesti u opasnost živote ljudi i njihovih dobara.

Kultura bezbednosti ima ulogu da se obrazovanjem, vaspitanjem i iskustvom pojedinaca, društvenih grupa i naroda dostigne takav nivo svesti o bezbednosti, koji će promeniti njihovo mišljenje, ponašanje i odnos prema bezbednosnim pitanjima. Taj odnos prema bezbednosti mora biti u skladu sa postojećim sistemom bezbednosti, ne dovodeći u pitanje opstanak ljudi kao i drugih subjekata bezbednosti. Na neki način, konceptom bezbednosti postavljaju se poželjni standardi u razmišljanju i ophođenju bezbednosti; ono što je promišljeno savremenim konceptom bezbednosti, kulturom bezbednosti se pretače u stvarnost.

Mesto kulture bezbednosti u novom konceptu bezbednosti je određeno ulogom kompletnog kulturnog obrasca, jer je potreba za bezbednošću jedna od osnovnih ljudskih potreba. Bezbednost se mora ostvariti kroz saradnju, dogovor i pregovaranje. Edukacijom kao delom kulture bezbednosti se subjekti bezbednosti usmeravaju ka rešavanju međusobnih sukoba mirnim putem. Ljudi formiraju mišljenja o novim pitanjima bezbednosti-postaju ih svesni. Pojedincima su sagledavanjem savremenog koncepta, postali jasniji odnosi na međunarodnoj sceni. Oni su uz pomoć učenja i razumevanja svog položaja u međunarodnom sistemu vremenom postali njegovi glavni kreatori. Pojedinac je sada svestan da više nije odgovoran samo svojoj državi ili recimo opštini, nego ima osećaj odgovornosti za drugog pojedinca koji je kilometrima daleko od njega.

Kultura bezbednosti u savremenim shvatanjima bezbednosti je takav obrazac mišljenja, ponašanja i ophođenja, kojim se uzimaju u obzir opsežna shvatanja pojma bezbednosti, tačnije uzimaju se u obzir svi zahtevi koji su postavljeni novim konceptom. Njome se moraju uvažiti sve vrste oblika bezbednosti: pojedinačne, vojne, ekološke, ekonomske i dr. Ona svojim okvirom obuhvata i oživotvoravanje zamisli pojedinačne i kolektivne bezbednosti, kolektivne odbrane i unapređenja i širenja stabilnosti. Može se konačno potvrditi da je kultura bezbednosti promenljiva kategorija koja se pod uticajem promene sistema i koncepta bezbednosti menja. Koliko široko shvatamo bezbednost, toliko shvatamo i kulturu bezbednosti, koliko referentnih objekata razaznajemo toliko nam je i kultura bezbednosti složenija.

6. Proizvod kulture bezbednosti Kao jedan od glavnih proizvoda kulture bezbednosti navodimo i trenutni sistem

međunarodne bezbednosti, naravno uz konstataciju da je i kultura bezbednosti proistekla 34 Šire objašnjeno u: Robert Kagan, Of Paradise and Power (America and Europe in New World Order), Alfred A. Knopf, New York, 2003, pp. 4 – 11, 49 – 65.

18

iz postojećeg sistema. Te kategorije međusobno zavise jedna od druge i što nam je složeniji sistem i kultura bezbednosti kao zamisao mora biti složena. U ovom delu rada razmatraćemo sistem kao preovlađujuću strukturu i organizaciju moći, politike, poslova i procesa, kako se identifikuje, koji su to činioci i ka kakvoj strukturi i obliku se kreće.

Napomenuli smo da je promenu u razmatranju bezbednosti uslovila pojava mnogobrojnih referentnih objekata bezbednosti. Međutim, kako su se pojavljivali tako su i mnogi objekti nestajali ili spajali sa nekim drugim i tako tvorili novo središte zanimanja bezbednosti. Svi ti objekti su tražili ispunjavanje sopstvenih zahteva, jer su ulazili u krug povlaštenih, onih koji su se mogli baviti pitanjem bezbednosti, ali vremenom su gubili svoju funkciju i samobitnost, nestajući sa svetske scene.

Trenutno, postojeći objekti bezbednosti u sistemu su: pojedinac (najbrojniji objekat međunarodnih odnosa); etničke zajednice, grupe, narodi i nacije; vladajuće elite, režimi i interesne grupe; države;35 međunarodne organizacije, multinacionalne kompanije; svetsko društvo.36

Sistem bezbednosti Džejms Rozenau vidi kao posledicu ''račvanja globalne strukture''.37 U okviru njega dešavaju se paralelno dva sveta: sistem suverenih država i višesredištan sistem (pogledati tabelu 1). Unutar sistema suverenih država središnji objekat bezbednosti je država. Ovaj sistem je u osnovi zamisli realista. Ne postoji središnji autoritet radi uređenja odnosa između država, već je utemeljen na hijerarhijskoj raspodeli moći. Države koje su na vrhu hijerarhijske lestvice takođe se oslanjaju na formalni autoritet i pravo kako bi održali postojeće mesto u sistemu. Preokupacija članica sistema je bezbednost, a sistem je veoma malo osetljiv na promene. Kao krajnje sredstvo u njihovim odnosima se koristi oružana sila.

Višesredištan sistem je zasnovan na jednakosti svojih aktera bar kada su u pitanju početni odnosi. Ciljevi aktera u ovakvom sistemu jesu uvećanje svetskog tržišta, i udruživanje manjih sistema u veće. Kao krajnje sredstvo u politici je nametanje saradnje ili potčinjavanje. Akteri koji tvore bezbednost u prethodnom sistemu jesu države i njih ima dve stotine, dok u ovom sistemu ih ima nekoliko stotina hiljada. Budući da pomenuta tabela na pravi način oslikava trenutno stanje u sistemu međunarodne bezbednosti, ona nikako ne predstavlja konstantu u strukturi međunarodnih odnosa. Svet se ubrzano menja i današnje pravilo u odnosima sutra postaje izuzetak.

Tabela 1. Struktura i procesi u dva sveta svetske politike38

Državno-središtan sistem Višesredištan sistem

Broj glavnih aktera Manje od 200 Stotine hiljada

35 Terry Terriff, Stuart Croft, James Lucy and Patrick M. Morgan, Security Studies Today, op. cit., str. 18-19. 36 Vojin Dimitrijević i Radoslav Stojanović, Međunarodi odnosi, Institut za političke studije, Beograd, 1988, str. 94. 37 James Rosenau, The Dynamism of a Turbulent World, str. 18-35, op. cit., p. 25. 38 Ibid., p. 26

Comment:

19

Prvenstvena preokupacija aktera Bezbednost Autonomija

Osnovni ciljevi aktera Očuvanje teritorijalog integriteta, fizička bezbednost

Uvećanje svetskog tržišta, udruživanje podsistema

Krajnje sredstvo za ostvarivanje ciljeva

Oružana sila Zadavanje saradnje ili potčinjavanje

Normativni prioriteti Procesi, posebno oni koji čuvaju suverenitet i vladavinu prava

Ishodi, posebno oni koji proširuju ljudska prava, pravdu i bogatstvo

Način saradnje Formalni savezi kada je to moguće

Privremene koalicije

Pravila koja uređuju odnose između aktera

Redovni diplomatski odnosi Ad hoc

Raspodela moći između aktera Hijerarhijski po raspodeli moći Relativna jednakost kada su u pitanju početni odnosi

Središta odlučivanja Velike sile Novi akteri sa ekstenzivnim izvorima

Institucionalizacija Dobro utemeljena Na pomolu

Osetljivost na promene Relativno niska Relativno visoka

Kontrola nad ishodima Usredsređena Raspršena

Osnovne strukture odlučivanja Formalni autoritet, pravo Različiti tipovi autoriteta, delotvorno vođstvo

Sve do pre deceniju i po međunarodni sistem je bio bipolaran. Oko dva centra moći grupisani su bili drugi akteri, koji su više silom nego milom bili opredeljeni za jednu ili drugu ''super-silu''. Ukoliko bismo imali samo jedan centar moći i odlučivanja, tada bi to bio sistem sa unipolarnom strukturom. Mnogi smatraju da su svi sistemi do danas, a i ovaj postojeći manje-više usavršeni sistemi ravnoteže snaga. Postojeći sistem međunarodne politike je svakako polarizovan i to gledajući sa realističke tačke gledišta, on je unipolaran, imamo jedan centar odlučivanja. S druge strane, u mnogosredišnjem svetu imamo mnogo subjekata na svetskoj pozornici i gotovo isto toliko centara odlučivanja. Sadašnji sistem je preciznije govoreći unipolarno-višepolarni sistem unutar koga obitavaju, istovremeno dva paralelna sveta: sistem suverenih država i višesredišnji sistem.39

7. Zaključna razmatranja

Svet na kraju devete decenije dvadesetog veka i svet na početku trećeg milenijuma nije isto mesto. Dobro znano sutra, zamenjeno je neznanim danas. Svi se osećaju dovoljno pozvanim i vičnim da raspravljaju o bezbednosti. Na scenu su nastupili do tada nepoznati akteri, vremenom preuzimajući sudbinu velikog dela čovečanstva u svoje ruke. Mnoge teškoće koje su bile ostale su, ali su mnoge zamenjene drugim.

Definisanje, opisivanje, određivanje i analiza pojma kultura bezbednosti je bio predmet ovog rada, ali i iznalaženje mesta i uloge kulture bezbednosti u savremenom

39 Ibid., p. 31.

20

konceptu bezbednosti. Valjanim određenjem referentnih objekata bezbednosti, kao i šta je to što je obuhvaćeno savremenim konceptom bezbednosti, mogla se odrediti kultura bezbednosti u okviru novog bezbednosnog koncepta.

Za kulturu je karakteristično da je ona pre svega plod umnog ostvarenja, ali delimično i materijalnog, pa je stoga veoma teško povući oštru crtu između kulture i civilizacije. Kultura potreba predstavlja deo kulture, kada je razvrstamo po njenim glavnim institucionalnim sadržajima i oblicima. Potreba za sigurnošću i bezbednošću pojedinca predstavlja potkulturu kulture potreba. Kulturu bezbednosti zato određujemo kao supkulturu kulture potreba. Kultura bezbednosti se ispoljava kao mišljenje o bezbednosti, ponašanje i odnos i pristup bezbednosti. Nju shvatamo kao interes, potrebu i vrednost. Kulturu bezbednosti možemo podeliti prema broju njenih činilaca na: globalnu, regionalnu, nacionalnu i kulturu bezbednosti interesnih grupa, klasa i pojedinaca.

Kultura bezbednosti u savremenim shvatanjima bezbednosti je takav obrazac mišljenja, ponašanja i ophođenja, kojim se uzimaju u obzir svi zahtevi koji su postavljeni novim konceptom. Njome se moraju uvažiti sve vrste oblika bezbednosti: pojedinačne, vojne, ekološke, ekonomske i dr. Ona obuhvata i zamisli pojedinačne i kolektivne bezbednosti, kolektivne odbrane i unapređenja i širenja stabilnosti. Vrlo bliski pojmovi kulturi bezbednosti, predstavljaju i zamisli ''kulture nenasilnih sukoba'' Egberta Jana, ''strateška kultura'' Roberta Kagana, kao i ''kultura mira'' Johana Galtunga, koje nedovoljno opsežno pokrivaju zamisao kulture bezbednosti.

Uloga kulture bezbednosti u savremenom konceptu je pre svega u emancipaciji pojedinaca i grupa. Emancipacijom se smatra oslobađanje od počinjenosti, zavisnosti i ugnjetavanja radi dobijanja samostalnosti, ali i oslobađanje ljudi (kako pojedinaca, tako i grupa) od fizičkih i psihičkih pritisaka, od strane institucija koje poseduju sistem prinude i tako ograničavaju pojedince u ostvarivanju onoga što bi oni hteli slobodno da rade.

Mesto kulture bezbednosti u novom konceptu bezbednosti je određeno ulogom kompletnog kulturnog obrasca, jer je potreba za bezbednošću jedna od osnovnih ljudskih potreba. Bezbednost se mora ostvariti kroz saradnju, dogovor i pregovaranje. Edukacijom kao delom kulture bezbednosti se subjekti bezbednosti usmeravaju ka rešavanju međusobnih sukoba mirnim putem.

Sagledavanjem svih poglavlja, dolazimo do potvrde postavljene hipoteze u uvodnom delu istraživanja. Budući da je kultura kategorija promenljivog karaktera – istorijski razvojna pojava, a kako je kultura bezbednosti samo deo celokupnog kulturnog obrasca i kultura bezbednosti je istorijski razvojna pojava. Ona se menja pod uticajem promene sistema i koncepta bezbednosti. Kako proširujemo značanje konceptu bezbednosti, tako proširujemo i kulturi bezbednosti. Produženjem spiska referentnih objekata bezbednosti, kultura bezbednosti postaje složenija.

Prethodna poglavlja mogla su nas uputiti na to da odredimo šta je zbilja kulture bezbednosti. Potrebu koje nameće čovečanstvo, jeste da ponašanje u bezbednosti bude takvo da ne dođe do neuračunljivog ponašanja ljudi, grupa pa i nacija, koje bi izazvale bezbednosne potrese. Čovečanstvo ima potrebu da opstane, što ne zavisi samo od ljudskog roda već i celog planetarnog sistema i prirode. Cilj kulture bezbednosti jeste da edukuje, osmisli i ostvari bezbednost pojedinca i čovečanstva, da se ne desi ''bezbednosna katastrofa'', kao najviše i najrestriktivnije ostvarenje bezbednosne pretnje. Da bi se

21

ostvarila želja za postizanje bezbednosti potrebno je ostvariti ''širenje uračunljivosti''40 na pojedinačnom, državnom i globalnom nivou. ''Širenje uračunljivosti/odgovornosti, prethodi i u velikoj meri uslovljava poštovanje ranije pomenutih svetskih interesa. 'Uračunljivo ponašanje' podrazumeva da svi oni (države i svi ostali subjekti međunarodnih i svetskih odnosa), koji utiču na bezbednost ili na dobrobit drugih, treba da budu odgovorni prema onima na koje subjektivno i objektivno deluju, posebno ako pri tome mogu da im nanesu duševnu patnju ili da ih fizički povrede.''41

''Širenje odgovornosti'' je već postojeći posao, ali on zahteva konstantnu delatnost i stalno osmišljavanje, modernizaciju i usložnjavanje, menjanje. Posao je započet pojavom ''revolucije u vičnosti'' (Rozenau)42 među ljudima, kada su individue postale svesne ne samo sebe, već i drugih ljudi koji su od njih udaljeni i po nekoliko hiljada kilometara. Slobodan čovek je onoliko slobodan koliko i kako shvata svoju slobodu i kada je ne ograničava drugima, ali u slučaju bezbednosti situacija je ipak malo drugačija, čovek je bezbedan samo onda kada je i slobodan i kada je sposoban da svoju slobodu podeli sa drugim.

Dalibor KEKIĆ

SECURITY CULTURE IN CONTEMPORARY UNDERSTANDING OF SECURITY

SUMMARY

The author firstly points to the fact that within the overall comprehension of security a difference is made between the two terms – the notion and the concept of security. The notion of security is understood as an idea, as an apprehension of the system of security. He says that there are four schools of opinion about security: realistic, liberal-institutionalist, alternative-critical and globalist ones. The realistic and globalist are two schools of opinion that are basically opposite to each other; the former takes the state as a focus of international security, while according to the latter one the state alone has for a long time been incapable of resolving the problems of security . The liberal-institutionalist and alternative-critical approaches consider that apart from the state, the individuals, socials groups and international organisations are also the factors of security.

The contemporary concept of security is described as the concept of overall security and the concept of the co-operation security. Apart from the military or state security, the overall concept of security also includes the notion of societal, economic, ecological, political and other kinds of security. The concept of the co-operation security is the symbiosis of the individual and collective security, collective defence and promotion and expansion of stability.

In the author's opinion the security culture is one of the substantial elements of the understanding of security. This idea has not been sufficiently elaborated or defined so far, although in every day speech it is very often used for some trivial and insignificant phenomena. The scientific circles neither devote sufficient attention to the security culture. The author endeavours to explain the security culture and to define its role, significance and position in the contemporary understanding of security.

40 Michael T. Klare and Yogesh Chandrani (eds.), World Security – Chalenges for New Century, St. Martin's Press, New York, 1998, p. 14. 41 Dragan R. Simić, Nauka o bezbednosti – savremeni pristupi bezbednosti, op. cit., str. 53. 42 Michael T. Klare and Yogesh Chandrani (eds.), World Security – Chalenges for New Century, op. cit., p. 20.

22

The security culture is the integral part of the overall culture pattern. It is the primary need of individuals. By applying the security culture individuals set them free from dependence and submission to the state, international organisation and institution, and so they become the factors of security independent in making decisions on their own fate. The security culture indicators are as follows: thinking or reflection on security, security behaviour that is the outward manifestation of the security as well as the relationship and approach to security which shows the willingness to respond to threats and challenges in the material and spiritual sense. We conceive the security culture as a value, as something people should possess, as an interest, since the interest of every individual is to be secure as well as a need as the basic condition for one's own existence. It is manifested at the global, regional, national and individual levels. The security culture is the most difficult to achieve at the global level because of a large number of individuals, and the most easily at the individual level or at the level of a minor group, since the coherence of a group is much greater there.

The role of the security culture in the contemporary understanding of security lies in emancipation, in setting the individuals and groups free from any sort of pressures and violence. Its position is defined by a complete culture pattern, it being the primary part of the culture of need, and it can serve to achieve security by establishment of co-operation, by reaching of an agreement and by conducting of negotiations. The notions that are by its contents similar to the security culture are the non-violent conflicts culture, strategic culture and peace culture. The security culture in the contemporary understanding of security is such a pattern of thinking, behaving and acting that includes all forms of security - individual, military, ecological, economic and other ones. It, by its framework, includes and carries out the ideas of the individual and collective security, collective defence and promotion and expansion of stability. It can be finally confirmed that the security culture is a variable category that changes under the impact of the alteration of the system and the concept of security. The objective of the security culture is to educate, make up and achieve security of the individual and the mankind in order to make the society and the mankind survive. The author wonders if the security culture has shaped the existing system of security or the security culture has resulted from the system.

In the last part of the paper, the author considers the contemporary system of security. There are opinions that it is manifested in two forms. The first one is the state-centred system with states that act as the main objects of security, the main preoccupation of the actors of the world politics is security, and great powers are in the focus of decision-making and the sensitivity to changes is comparatively low. Another system is multi-layered – it consists of individuals, various governmental and non-governmental organisations, transnational companies, etc. Here, the commitment of the actors on the international scene is more autonomous, new actors are in the focus of decision-making and the sensitivity to changes is comparatively high.