2 СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА 2 У АУСТРАЛИЈИ

МЕСНИ ОДБОР — МЕЛБУРН

Проф. ЛАЗО М. КОСТИЋ

O СРПСКОМ ИМЕНУ

МИШЉЕЊА СТРАНАЦА (КОНЈЕКТАНЕА)

МЕЛБУРН 1966

Уредник

Д-р Урош Станковић

Адреса претседника М.О. С.Н.О. Мелбурн:

Rastko Т. NIKOLICH 11 Selbourne St., Ascot Vale, Vic.

Типография — «Единение» UNIFICATION PRINTERS & PUBLISHERS PTY. LTD 497 Collins St..

Melbourne. Tel. MB 4834.

САДРЖАЈ

Приступне речи — — — — — — — — — — — — — — — — — — — 5

Тешкоће установљења порекла назива народа — — — — — — — — 10

Претпоставке о пореклу речи Србин — — — — — — — — — — — 13

Распрострањеност назива Србин — — — — — — — — — — — — —22

Приврженост Срба своме имену — — — — — — — — — — — — — 29

Литература — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — 34

Кратки биографски подаци писаца — — — — — — — — — — — — 39

ПРИСТУПНЕ РЕЧИ

I

НИКАД НИСАМ веровао да ћу о овоме писати, јер нити ја знам ту ништа више него неко други, нити сматрам ово испитивање актуелним и национално значајним (а ја само та питања проучавам). Али ме пекло, и пече ме увек, хрватско подметање да је име Срби срамно, да долази од речи сврабеж. То је чувени изналазак «оца хрватске домовине» Анта Старчевића, који је додао да то име може бити и неких чергарских племена, која су патила од шуге или свраба, итд. Одједном то прихватају сви Хрвати, или бар сви (сем стручњака). Срби одговарају понекад, али не увек документовано.

Мени је судба доделила да и ту документацију изведем. Прикупљајући податке о нашим битиим националним питањима, наилазио сам и на објашњење речи Србин, па сам често то и бележио. Напослетку је испала позамашна групица мишљења и тврдња страних писаца од угледа и компетенције, коју, ево, предајем јавности.

Ради се увек о етимолошком или, боље речено, о ономатолошком изучавању термина (каже се и ономатичном), јер је на тој основи, тј. изокренувши ту методу, набачено и, потпуно недокументовано, гледиште о скарадном пореклу речи Србин. Већина писаца, које смо ми пронашли узгред и без икакве помоћи српске науке (неколико српских састава о овом питању набавили смо накнадно и веома мало, или нимало, нашли у њима од употребљене грађе) даје баш таква, ономатична, објашњења.

Из ономатолошког (ономасиолошког) објашњења извлачи се знамење. Народни назив (nomen gentile) постаје знамење народно (omen genitle). Зато се толика важност и даје овим објашњењима.

Ја не умем и нећу да оцењујем исправност ових гледишта, тим пре што она нису увек подударна. Али је довољно да су она узета од веома озбиљних и првих писаца. Нико од њих, ама баш нико, не доводи израз «Србин» од старчевићевског извора. А такође нико не усваја ни тврдњу првобитних писаца (с краја првог миленија) да реч Србин долази од латинског сервус, роб.

II

И О ЗНАЧЕЊУ имена Хрват има не мање теорија него о имену Србин. Има их међу њима и таквих тумачења којима се Хрвати не могу подичити. Пошто ми овде не објашњавамо значење речи Хрват, већ речи Србин (односно бранимо се од скарадне апликације те речи) то се ми нећемо тиме дуље бавити. Нешто мало података је дао Шишић у својој расправи Име Србин и Хрват (1, стр. 4). Према Томи архиђакону име Хрват долази од латинског (currentes et instabiles) што би значило, како сам Шишић преводи «хајдучке скитнице». Неки мађарски језуит из XVIII века сматра да реч Хрват долази од бугарског бана Куврата, коме су били потчињени. Проф. Јиречек такође наводи неколико могућих значења имена Хрват (2, I, с. 50 у аднотацији). Тамо се износи да је оно могуће «иранског порекла», итд.

Проф. Фазмер у свом најновијем Етимолошком руском речнику даје под речју Хрват такође многе ономатолошке претпоставке. Наводи лингвисту Рудолфа Муха из дела издатог 1920 (3), по коме реч Хрват долази од германскога израза хрватна што значи: са роговима, другим речима ован. Фазмер не усваја то тумачење али га наводи(4). Такође гледиште да та реч долази од иранског хаурвата: чувар стоке, чобанин. У староиранском речнику Христијана Бартоломеја (5, кол. 539) стоји и ово објашњење речи ксрвант: Xrvant, grauenhaft, grausig, српски би значило: грозан, језив. Карл Пенка у објашњењу аријског порекла (6) каже да реч Хрват означује: den Hoerigen, Sklaven (онога који другоме припада, роба). Неки писци хоће то име да доведу у везу са литавском речју, која означује љутог, манитог човека. И тако даље. Све негативна, непријатна тумачења.

Многи писци сматрају да је порекло речи Србин и Хрват истоветно. Између осталих и Чех Сутнер(7), Словенац Крек (8), мада то износе са много резерве (Сутнер у знаку питања: Није ли...). У кам ударило!

Најинтересантније је како је објашњавао име Хрват познати слависта Павле Јосип Шафарик. Он каже у Историји српске писмености (9, стр. 12 ид.):

«Првобитна, стара постојбина Срба беху Источни Карпати и Црвена Русија. Онај део Срба који је седео на Карпатима добио је локално име

Хрбати, Хрвати, Хорбати, Хорвати, од планине Хрби сад Хорби, и задржао га чак и после исељења...»

По Шафарику, дакле Хрвати су раније носили српско име, они су део Срба, а после су добили посебио име према једној планини. Ни они се не могу ослободити «свраба» који је «отац домовине» повезао за српско име, ако је оно заиста инхерентно имену Србин (шта ће нам бити задатак у овој књизи да докажемо да није случај).

Највећи аустријски етнограф половине прошлог века Карл Барон Черниг писао је (54,11, 29):

«Име Хрват изводи се од словенске речи хрб, што значи брег; Добровски га је изводио из речи хрб, што значи пањ (Хровати код Нестора итд.)».

Али то питање значења имена Хрват ми нећемо овде даље претресати. То није задатак ове студије, а нити тежња пишчева. Њему је стало да изнесе мишљења о имену Србин а не Хрват.

III

И ОВАЈ РАД је један од делова велике збирке «Странци о Србима». Зато смо избегавали да ту умећемо мишљење Срба маколикогод она била ауторитативна (као нпр. Ђуре Даничића у његовим «Коријенима» стр. 223, или «Основама», стр. 370) (10, 11). Даничић даје једно тумачење, или бар један наговештај ономатолошки, који су за Србе ласкави, а поред тога научно фундирани. И Шишић га цитира (1), и Крек (8), управо изгледа Шишић према Креку, који каже да Даничић детерминира то значење од староиндијског израза (sahrb) сарб у смислу бранити, штитити. Али се ми нећемо на томе заустављати, још мање на њему базирати свој став. Исто тако ни на једнако повољном гледишту академика Милана Будимира изнето ту скоро у издањима САН у Београду (12). По њему би Србин био израз највеће части и власти, «врхушке друштвене», како се сам изражава. Његова расправа је доступна за сваког ко жели да ствар свестрано проучава.

Два Србина смо само користили где износе етимолошка објашњења из туђих језика израза сличних изразу Србин. И то само указујемо на њихова лексичка упоређења, не извлачећи из тога даље закључке, што чинимо код

осталих, страних писаца. Код ових, опет, ниједног писца на кога смо наишли, нисмо изоставили. Свакако и хрватска мишљења, људи од науке и угледа, уносили смо и то почевши од старог Лучића па све до наших савременика Шишића и Дворниковића.

Поред етимолошких објашњења овај рад садржи и податке о раширености назива «Србин», о његовој распрострањености кроз векове, о његовом обухватању више словенских племена, што показује прво аутентичност назива (да је он словенски) и затим да су га многа племена радо прихватила, а ниједно га се није либило. Неки писци мисле да је он, тај назив, био некад општи за све Словене. Други, опет сматрају да би била част свих садашњих Словена да га усвоје, итд. Тим питањима ћемо посветити дужну пажњу.

IV

НЕ ТРЕБА нарочито наглашавати да име Србин није буквално истоветно у свим језицима. Сваки га језик прилагођује своме изговору. Неки писци који су га ретко и само индиректно слушали, унаказују га понекад да се једва да установити. Но ипак је наука скоро једнодушна у погледу извлачења имена Србин у историским исправама.

Чак и код самих Срба није та реч увек једнако изговарана. (Истоветан је случај и са називом Хрват; Хорват, Кроват, Кробат итд.). У старини се чешће чула реч Срблин, множина Србли, али понекад, као и сада Србин, Срби (Јиречек 2, I, 51).

Други народи, сем Чеха, колико ја знам, немају вокал р, па морају додати неки вокал пре њега. (Чеси, колико ја знам, кажу Срб). Тако су настали изрази Серблои (грчки), Сораби код немачких писаца, Сорби, Серби, Сурби итд. Нема вокала који није овде уметат. Лужички Срби се такође на разне начине називају, од њих самих и других народа. Но без потешкоћа се може и тамо и овде утврдити да се мисли на Србе (тим пре што нема другог народа са сличним обележјем, као што се на пример и Словаци и Словенци обележавају једним адјективом «словенски»). Руси пишу Серб, али изговарају Сјерб, итд.

Јиречек пише даље (2, I, 74): «Срби и Хрвати спомињу се тек у IX веку под овим именима». До тада нису били јамачно још издиференцирани као посебна племена да не кажемо народи. Случај истоветан са осталим словенским народима. Али од IX века, пуну миленију, Срби су Срби и тако их означавају. Не увек тако, али углавном тако.

ТЕШКОЋЕ УСТАНОВЉЕЊА ПОРЕКЛА НАЗИВА НАРОДА

РЕТКО СЕ које народносно име, који гентилиски назив, може и ономатолошки објаснити: шта је он првобитно значио и одакле потиче. То важи и за назив Србин, али ништа мање и за назив Хрват.

Три велика хрватска писца, три истинска научника, признају да је једва могуће, боље рећи немогуће, установити порекло речи Србин, једнако као и речи Хрват.

Први је међу њима Далматинац, један од првих професора (оснивалаца) Свеучилишта у Загребу Натко Нодило. Он каже (13):

«Оба имена, Хрвати и Срби, предавна су у Славенима, те су ваљда баш ради тога сада мало јасна значења, па као древна имена могоше приањати тим лакше за неке дијелове у обију великих словенских грана...»

Други је Томо Маретић, највећи хрватски лингвиста после Јагића. Он каже (14): «Тако су дакле имена Хрват и Србин још увијек тамна као и велико мноштво других народних имена, не само по словенским већ и по другим земљама ...»

Највећи хрватски историк Фердо Шишић каже (1): «Имена Хрват и Србин веома су тамна постања и значења, паче ми и не знамо да ли је име Хрват уопште словенскога подријетла ...».

И многи други страни писци су указали на те тешкоће односно на лингвистичку нерешљивост проблема.

Тако нпр. Словенац Грегор Крек, један од корифеја Славистике у своје време и професор Универзитета у Грацу. Он каже (8, с. 249):

«Етимологија имена Сербои, Серби, по нашем мишљењу, недостаје још и данас. Није то чудо, јер извођење етничких имена, исто тако као и личних имена уопште, веома је тешко у свим језицима, чак сасвим често потпуно немогуће средствима данашње науке». Писац сматра да резултати респективних истраживања Цојса и Шафарика «почивају на смелим претпоставкама».

Проф. Константин Јиречек, и сам слависта по школи (иако после најбољи историк Срба) казао је (2, I, 50): «Неразјашњиво је остало, крај свих покушаја име Срба, које се јавља у Лужици и у балканским земљама ...

И српски научници то исто тврде. Тако нпр. садашњи (а и предратни) професор језика на Београдском универзитету Милан Будимир (академик) пише 1959, у издањима САН (12, с. 35): «Познато је како стоји ствар с досадањим покушајима тумачења словенских етника. Већина имена словенских народа остала је без икакве убедљиве етимологије. Тумачења тих имена су у већини случајева спорна. То је сасвим разумљиво. Ради се о именима чија су нам права значења непозната. Кад знамо како су ризичне етимологије оних речи чија су значења сасвим поуздана, онда је разумљиво што се већина имена, нарочито старијих, одупиру покушајима тумачења, поготово ако се та имена не могу уклопити у иначе познат и разумљив лексички материјал. А управо та безнадежност таквих етимологија изазива увек нове покушаје».

То тврди и историчар Алекса Ивић у својој расправи «О српском и хрватском имену» (15). То тврди и Живко Петковић, професор, у својој расправи «Прве појаве српског имена» (16). Он тамо пише, на стр. 8: «Име Србин у разних писаца различно је писано. О његовом значењу и постанку много се говорило; али оно до данас није објашњено, нити му се зна извор».

Та околност да ли ћемо икад са сигурношћу утврдити првобитан смисао ознаке нашег народа не треба да нас обеспокојава. То бар није од примордијалног значаја, нити се услед тога нешто губи. И у том погледу ћемо се повести за једним великим именом и навести какву важност имену нације даје чувени слависта, Словак Јан Колар. У једној својој студији о основи и значењу народног имена Мађара (17, стр. 19) пише Колар 1822 године:

«Име само по себи, као име, нити чини част нити срамоту неком народу, јер увек зависи о подвизима, удесима и успоменама које се везују уз име. Име је само оперважење и оквир чија слика може бити различите вредности; то је само посуда, чија садржина сачињава живот нације. Све што је овде важно, то су резултати и доприноси које је једна нација својом екзистенцијом

већ пружила за развој живота човечанства; то су заслуге које је стекло име (нације) за културу, науку, уметност, хуманитет и све велико,истинито и лепо; важно је како је нација утицала на ток великих доброчиних догађаја, уколико је повећала благо људских иску става и изналазака и уколико га је обогатила; укратко: какво је учешће имала на усавршење це локупног бића људи».

А ту Срби немају чега да се стиде, како смо показали у више својих дела. Најмање, пак, треба да се стиде према Хрватима, како је такође наведено у нашим делима (нарочито у четири књиге Примера хрватске хиљадугодишње културе). Па ипак хоћемо и овај назив да поткрепимо мишљењима стручних странаца, управо коњектурама, претпоставкама, нагађањима, јер са пуном сигурношћу нико и не даје своје мишљење, са целим убеђењем. Све се своди на покушаје, резервисана гледишта, назирања, наслућивања. Зато смо овој збирци дали поднаслов: КОНЈЕКТАНЕЕ. То уствари и јесу сва следећа гледишта.

Овај посао ипак не би смео да буде сасвим некористан и залудан. Јер, пре свега, пружа резултате досадашњих истраживања, на којима ће се даљња базирати. А, затим, то је нама најважније, страна мишљења изражавају успут, или инхерентно, своја гледишта и о квалитетима, и о особинама Срба (кроз нагађања о значењу њиховог имена). То нам никако није на терету; то може само нашу вредност да подигне. Зато нисмо жалили труд да сва ова мишљења сакупимо и изложимо.

ПРЕТПОСТАВКЕ О ПОРЕКЛУ РЕЧИ СРБИН

I

ПРВО ТУМАЧЕЊЕ речи Србин је заиста непривлачно и немило. Оно потиче од првог очуваног историографа Јужних Словена византијског цара Константина Порфирогенета. Овај каже да су Срби они «који постадоше робови римског цара» (18). Пошто се роб на латинском каже сервус, то је исто што и сербус. Ово је мишљење одбачено од целог ученог света. Ми ћемо овде цитирати два писца, најстаријег хрватског историка Лучића (Луцијуса) и најновијег, досада највећег хрватског историка Ферда Шишића.

Већ је средином XVII века велики далматински историк, први поуздани историк Словенског Југа, Јоан Луциус из Трогира сматрао апсурдним довођење српског имена од латинске речи сервус. Он је писао (19):

«Сви они који се истински баве словенским идијомом знају да су Грци и, према њима, Латини трабуњали кад су назив Срба изводили из сервитута (ропства), иако су били суседи Срба; јер оне које Словени називљају Србљима, њих Грци, да би избегли тврдоћу (изговора), зову Сербли или Сербулиани, а земља коју обитавају Словени зову Српска, што је Грцима тешко да изговоре, па кажу Сервиа». (Сва су подвлачења Луциуса).

Шишић каже у поменутој расправи «О имену Хрват и Србин» (1,с. 4) да је то «несмисао, јер и сам цар каже да су Срби с тим именом дошли на југ, дакле су га већ имали прије него су дошли тобоже у службу цару римскоме, а онда има и, лужичких и руских Срба, који нијесу никад никојему римском цару робовали». (И сам Порфирогенет спомиње Беле Србе око Висле!).

Па и нестручњаци су тако нешто или претпостављали или прихваћали. Тако нпр. велики италијански полихистор Николо Томазео још 1842, у предговору својих Народних песама разних народа (20, стр. 5). Тамо стоји:

«Скијави и Серби, оба имена која на проклетство личе. Али је њих рђаво схватило охоло незнање народа који се називају цивилизованим; а тврдокорна судба многих векова је потврдила ту грешку. (Скијаво значи италијански роб, а серво слуга, ЛМК). Славо на нашем језику звучи на славу или на реч (слово), а можда и на обе ствари. (Томазео је био родом из

Шибеника, па је често српски језик звао својим, ЛМК). Себе називаху «они који говоре» (слове, меропон, антропон), а Немце «немима» (који не умеју да говоре).

Што се Срба тиче, њихово име је старије од римских грдња: и Плиније их назива правије Сербли; други, скорашњи, Сороби и Сервији; други опет, проширујући, на модеран начин, реч: Сервијани. Никета говори Серби Трибали ...».

II

ПОШТО ЈЕ ово мишљење одбацила цела наука, многи су покушали да дају ново тумачење, али не са много успеха. Ред је ипак све то навести; то произлази из задатка ове књиге.

Сви су ти писци из XIX века и овог. Они су се јавили почетком XIX века, упоредо са појавом националне идеје у Европи. И Словени су се тада пробудили, хтели су да иду у корак, почели да претражују прошлост и нагазили на питања прапочетка у које спада и питање ознаке народности. Да је било колебања и лутања, не треба наглашавати. А да питање није дефинитивно решено, рекли смо напред. Веома мало изгледа има да уопште икад буде решено. Резултате ипак не треба крити. Немамо разлога да то чинимо.

III

ПРВО СУ чешки слависти ово питање расправљали. Најпре, разуме се, «патријарх Славистике» Јосиф Добровски. Он сматра, испочетка бар, да реч Србин долази од речи Сармат. Тако пише 1808, Копитару (разуме се на немачком језику): «Срб, пак, није ништа друго него Сармата, скраћено и предугојачено (алтерирано)». (1,с. 6).

И Јосип Павле Шафарик је то испочетка тврдио, у својој расправи «Порекло Словена» изашлој у Пешти 1828 (21). После је, као што ће се видети, напустио ову претпоставку.

У својим Словенским Старожитносћима је Павле Јосиф Шафарик, један од највећих слависта свих времена, дао објашњење порекла речи Србин и Срби, које је скоро читава наука светска усвојила. Тамо стоји(22):

«Смисао народног имена Срб је према томе јасан: та реч не означује ништа друго него нацију, gens, у коме значењу му потпуно одговара индиска реч настала из истог корена серим (natio). Овај начин означавања је толико саобразан природи народа у њиховом детињству, да га често налазимо и код других народа, тако код Немаца, чије домаће име Thiutisk, Diutisk, Deutschе, најприродније може да се изведе од готског thioda (natio, gens), старонемачког diat, летонског tauta (Грим). Исто тако код Скандинаваца, чија се домовина у прастаро време звала Manaheimr, што значи земља људи (мужева), итд.».

Велики слависта из друге половине XIX века Ј. Перволф, Чех али професор Универзитета у Варшави, написао је у Јагићевом Архиву за Словенску филологију, 1883 једну посебну студију о Словенским називима народа(23). Ту он каже између осталог:

«Апелативум је име Срб, Србин, Србљин... У српском се колектив означује као Српчад (аналогно Турад, Грчад, Влашад итд. (iuvetus, soboles, serbica, turcicа еtс.). Србадија, Српски народ ... Суфикс «ад», «адија» није турски, како мисли Шафарик; упореди: чељад, живад, громада, Шумадија (вид. Миклошић, 30а; ја мислим да би бољи пример био омладина, поред још: зверад итсл. ЛМК).

Значење народног имена Срб је Шафарик правилно објаснио уз помоћ пољског и руског апелатива «пасерб» (privignus, пасторак), као народ, нација потпуно одговара називу deutsch: thiuda, natio, gens. Раније је Шафарик доводио у везу називе Србин, Србадија са именом народа Сармат, Сарматија (21), али у Словенским Старожитносћима (22, првобитно чешко издање, §16), напустио је ту етимологију и прогласио Сармате за «медиски» народ...

Проф. Константин Јиречек, Чех, каже (2,74): «Срби и Хрвати спомињу се тек у IX веку под овим именима...»

Много страница пред том (50 и 51) он објашњава називе Срба и Хрвата, не могући дати дефинитиван став. За Србе каже: «Ово име гласило је на Балканском полуострву у средњем веку Срблин, множина Србли; који пут, као и сада, без л: Србин, Срби, у Лужици serb придев serbski, serski... Корен Serb, јавља се у пољском и руском као paserb, pasierb: посинак, pasierbica: поћерка. У црквенословенском срьбати: сркати, што одговара латинском sorbere».

И Алоиз Ваничек усваја углавном Шафариково тумачење. Он даје у свом Речнику страних речи код Грка и Латина (24) под речју Спорои(?!), објашњење назива Сербои, Сирбои од Птолемеја, Серби од Плинија итд. Сматра да префикс «су» означује стварање нечега, рађање, Србин је првобитно «рођени», према чему је плурал односно колектив — род (gens, natio).

Напослетку ћемо навести чешког слависту Јарослава Сутнера, који у Спомен-књизи Ватрославу Јагићу (поводом његове 70 годишњице живота) расправља порекло речи Чех (7) и том приликом тврди да реч Србин има првобитно значење: човек, предак итсл., множина људи, народ.

IV

НЕМАЧКИ писци су испочетка ишли својим путем, да после, скоро сви одреда, прихвате малопре изнето гледиште Шафарика.

Међу првима који су се тим питањем бавили налази се познати етнографски пионир (Јохан) Каспар Цојс, који је 1837. издао запажену књигу о Немцима и њиховим суседима, са пуно грађе и данас извесним делом од важности. Он је тада писао о имену Србин (25):

«Добровски није етимолошки успео. Треба предузети крајњу меру: поћи од упоређења са немачким, са којим словенски (језик) има много тога заједничког што не налази у сродним језицима». — Писац наводи доста детаљно и стручно своје коњектуре о пореклу имена Србин, да закључи: «3начење Србин слаже се са немачким именом Суевус, Вандалус».

Суеви, или Суеби, то је велико германско племе на обалама Источног мора, одакле се раширило ка западу и југу. Спомиње га и Цезар. Данас се

одржало у називу Шваба! Цојс мисли да је Србин слично, ако не баш исто, што и Шваба! Хвала лепо, али га он тиме свакако не потцењује. (Вандали су такође германско племе, по Цојсу канда истоветно са Суебима одн. Швабама).

1904. пише модерни индогермански лингвиста Феликс Солмсен (30) усвајајући неке, а модификујући друге мисли Цојсове, ипак и ово: «Тиме се испуњује претпоставка коју је Јохан Каспар Цојс набацио још пре 65 година да су означења Срби и Свеби једног смисла, мада, сасвим јасно, данашња напредна наука овај смисао мора друкчије да означи него је то могао да учини стари мајстор (адепт) етнографског истраживања».

Цојс се позива на неког «старочешког глосатора», који говори о Сарасаитима (на латинском језику) али не искључује могућност да реч «3ирби» има нешто од речи крт односно кртица (латински талпа)! По томе би главна карактеристика Срба била вредноћа?!

(Мислим да се код тог старочешког глосатора ради о Кузми из Прага, чија су дела више пута прештампавана па чак и у наше време (26). Изгледа да он пише Зриеби а не Зиреби, али се уопште верује да се то односи на Србе (4).)

Немачки историчар религија Карл Екерман писао је 1848 «Србин значи народ» (27, стр. 15).

Немачки историчар Хајнрих Лео писао је пре сто година (28, стр. 116):

«Срби, заједничко име за све Словене јужно од Љутице (Вилца), долази од санскритског основа Сарб, срп: ићи, трчати, клизати. Немачки Strom, stroemen, латински serpere. Ово старо име Срби означује, дакле, Србе, Венде као лутајућа племена у сталном покрету и мора да им је било наденуто или од других или од њих самих у старо доба, док су још водили номадски живот».

V

ОД ФРАНЦУСКИХ писаца нашао сам само једнога, истина од ранга и угледа, али само једнога. Не верујем да их је било много више. То питање је њих мало интересовало. Остаје да се цитира тај један.

Француски слависта Сипријан Робер, професор Славистике на Колеж де Франс средином прошлог века, у свом знатном делу «Словенски свет» (29), дотакао је у II књизи, стр. 44 ид. питање значења имена Србин, и том приликом је написао следеће:

«Што се тиче тачног значења речи Србин, науч ници нису још успели да нешто одлуче (спомиње тад разне легенде) . . . Каквегод да су те народне легенде, изгледа врло вероватно да име Србин означава испочетка оружане Словене. Ово би име, дакле, имало код Словена исто значење које назив Germain или Wehrmann код Немаца (човек ратник)».

IV

ИЗА ПОЛОВИНЕ прошлог века, пуну половину века даље, ми нисмо нашли сличне студије. Била је настала канда засићеност, тим пре што се дефинитивно није могло решити ништа.

У овом веку се јављају поновне студије, али још више синтетични прикази у компендијумима и стручним лексиконима, где се ствар није могла избећи.

Углавном се усваја друго (последње) тумачење Шафарика или бар полази од њега и чине мање или веће модификације. Но има писаца са још увек особеним («оригиналним») гледиштима, да би збрка била већа.

По научничкој дужности навешћемо оно до чега смо дошли. Можда је још остало понешто, али тешко да је много, јер би се и други на то позивали.

Прво ћемо цитирати једну засебну студију индогерманисте Феликса Солмсена из 1904 године, који у својим «Словенским етимологијама» посвећује читав одељак «имену Срба и Сорба» (30, стр. 592 и сл.).

Солмсен полази од Шафарика, мада га не цитира, и његовог «пасерба». Он признаје (Солмсен), наводећи мноштво словенских језика, нарочито са префиксом «по» и «па» (и српски посинак), да се у речима «-сербу, -сиерб» садржи (крије) реч значења, син, најближи рођак».

Но он сад иде даље, и жели да утврди везу са старосрпском речју себру, себар, «што значи човек који је слободан али није племић; сељак, земљак,

друг у сеоској заједници». Пасиерб, пасторак, није пуноправан, није чисти члан заједнице. А сибру је прави члан. Метатезом је од сибру дошло Сирбу, Србин. И тај израз може да се примени на оба дела Словена са српским називом: Срб, Србин, српски; Серб, сербски, серпски.

У стручној књизи «Назив земаља и народа» од Рудолфа Клаинпаула, изашлој 1919 (31) објашњава се порекло речи дојч, а онда даље стоји (стр. 84):

«Ово име има нечега упадљивог, иако оно не стоји сасвим само, већ има свој пандан у имену Срба, којим се називају не само Словени на Балканском Полуострву, већ и наши Венди или Сорби (мисли на Лужичке Србе, ЛМК), а које Шафарик такође изводи од појма народ (Срб). Јер он не садржи (тај појам) никакво обележје које би њихове титуларе разликовао од осталих народа; он просто игнорира у потиуности остале народе...»

Слично мишљење о пореклу имена Србин имали су и два јужнословенска научника најновијег доба: словеначки етнолог Нико Жупанић и хрватски историчар Милан Шуфлај.

Према Дворниковићу (32, стр. 286) Нико Жупанић тврди да «име Срб потиче из језика алородских аборигена, и то из језика Лезгијаца, у коме «сур» (сар, сер, сир, сор) значи «човек», а са плуралским суфиксом «би» добијамо Сер-би, што би значило «људи» или «народ» (33).

Шуфлај, пак пише (34): «Загонетно име Србин, чини се, добива најбоље тумачење у једном од бројних језика кавкашких брдина, које су постале правим музејом за остатке многих прединдоевропских народа, што су негде живели на широким скитским пољанама. Према том језику, који прави плурал помоћу суфикса -б, име ’Серб’ значило би ’људи’».

Правни историк Д. Каушански из Букурешта писао је 1936 (35):

«Срби значи исто што и сродници; тако су зва ти сви Словени, западни суседи звали су их Венди».

Савремени немачки слависта проф. Рајнхолд Траутман, писао је 1947 године у свом веома запаженом «Уводу у Славистику» (36, стр. 54), да је значење имена Хрват непознато, а онда наставља:

«Утолико јасније појављује се име Срба, које се налази и на Северозападу словенског света као ознака народа ... Па и значење његово треба да је јасно: то значи ,сродник, племеник’... (и онда писац све то лингвистички објашњава).

Последњу реч науке, до сада, претставља Руски етимолошки речник од проф. Фазмера, који је рођен био у Русији и ту се свестрано спремио за свој позив признатог слависте у Немачкој. Под речју Сјерб (4) Фазмер наводи многе контраверзе а и своје мишљење, које није сасвим оригинално. Тамо он изос. каже:

«Једно старо словенско име народа, сродно са осорб горњесрпски (горњелужички?) и усорб доњосрпски (јамачно доњелужички, ЛМК). Серб, “Wende”, средњелатински “Zribia, Meissen”, Kosmas v. Prag (26, на више места). Као име источнословенских народа име Сербои појављује се само код Константина Порфирогенета (16, 9).

Име Срб, што значи сродник, сродно је са па серб, пасторак; украјински присербит са значи придружити се некоме.

Несумњива је сродност са себјор, која не може да се сведе на срб. Нису сигурна упоређења између речи срб и староиндијског сарбх: ударати, сећи, убијати. Исто тако са латинским sero -ere: спајати, саставити, повезати, грчки еиро: ређати».

«Остале раније покушаје тумачења словенског термина симбра одбио је Фазмер са довољним образложењем, а пре свега Солмсенову и Миколину реконструкцију неког хипотетичног сибра, која им је потребна била да би се добила веза са Сирбу».

VII

РЕКОСМО да гледишта Срба нећемо наводити, да се не би књизи дао карактер «великосрпске промиџбе«. Али два-три упозорења на лексичке

подобности које су Срби набацили, са правом или без права, морају се навести, да би они који се овим питањем екс професо баве имали и те индикације, до којих случајно можда и не би дошли.

Живко Петковић, у цитираној књизи о Првим појавама српског имена (16), посматра све могуће источне језике (и остале) тражећи речи сличне речи Србин. Тај посао не изгледа убеђујући, али из мноштва наведених израза (од којих многи имају веома малу и натегнуту везу са речју Србин, а неки народи немају са нама, нити су имали, икакве везе), навешћемо два-три од народа са којима смо могли имати некад везе и чија је језична сличност фрапантна. Тако на пример у Туркестану, ако су тачни наводи Петковића «израз Србаз значи војник». «Перзијски израз сербазе (сербаз, србаз) означава човека који се игра својом главом, који се не плаши смрти». (Стр. 17 и 49).

Петковић још цитира М. С. Милојевића (стр. 15, аднотација) који тврди да код Малоруса Сирбин означава паметног и узвишеног човека, а то исто означује код Лужичких Срба реч Сораб или Сорб. У Белоруса треба да реч сарб или сјарб има зна чење силе, множине истог народа. У санскритском, пак, језику реч (серб сербх) као да значи беснити, силити се».

РАСПРОСТРАЊЕНОСТ НАЗИВА СРБИН

ИМЕ СРБА било је у древној прошлости далеко разгранатије него у прошлости историски поузданој. И у томе се слажу скоро сви научници. Неки чак мисле да је ознака Срба била општа за све првобитне Словене.

I

И ОВДЕ ћемо се прво позвати на Шафарика. У већ цитираној књизи «Славенске Старине» (немачко издање, 22, стр. 165, I књ.), он тврди: «Домаће, прастаро име Словена у укупности, или бар њиховог већег дела беше Срби, Серби». (Странци су их звали Венди итд.).

I књига, стр. 95: «Појава пажње достојна је несумњиво та, да је назив Срби, данас ограничен само на нека племена (у Горњој и Доњој Лужици, на доњем току Дунава и Саве и у некадашњем Илирику) раније означавао све народе словенског стабла или бар њихов највећи део.

Све до у најудаљенију старину допире ово име. Ми га налазимо споменутог у овој својој првобитној, правој, домаћој форми већ код Плинија (пре 79) и Птоломеја (пре 175) у низу других народа настањених између Волге, Најотиса и Дона». (Наводи мноштво примера из IX, X и XI века)... «Из тога произлази јасно колико је још тада била распрострта употреба имена Срб. То се одлично потврђује речима баварског географа; по њему је земља Серивана (т.ј. Србљана) тако велика, да сви словенски народи из ње проистекоше, као што сами потврђују (sicut affirmant)”.

Цојс наводи цео текст «Словенске таблице народа Минхенског рукописа (Slawischе Voelkertafel der Muenchner Handschrift). Респективни став гласи: Zerinani, quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sunt et originena, sicut affirmant,ducunt. То би значило ово: «Серивани, које је толика држава, да из ње потичу сва словенска племена и своје порекло, како тврде, воде одатле». (25).

Да Серинани значи Срби, Цојс не сумња, као ни Шафарик. Заиста никакав назив неког другог словенског племена није му ни приближно близак.

И један чешки средњевековни рукопис (с почетка XIV века), назван «Далимилова хроника» садржи у римованим стиховима историју Словена, које он зове Срби. Песма почиње са потопом и ва вилонском кулом. Ту су били Срби, који су се по сле разишли по свету. У једном делу српске земље, који се звао Харвати, живео је племић Чех који је морао да напусти своју земљу па да се са својом браћом населио у данашњој чешкој земљи (26а). Тај рукопис се држао Козмине хронике из ХII ве ка. Али му све словенско потиче од првобитних Срба. Разуме се да та Хроника нема научне ни исто риске вредности, али је интересантно да још у XIV веку све Славене обележава као Србе!

Слично као Шафарик тврдио је и нешто старији савременик Шафарика «патријарх Славистике» Јосиф Добровски. У једној својој студији о пореклу имена Чех (сам је био Чех) Добровски тврди ово (37):

«Ако упоредимо оба најверодостојнија сведока о Словенима VI века, Јорнанда, и Прокопија, то онда са сигурношћу увиђамо да су називи Венди и Спори (Срби) оба главна имена једног и истог иародног стабла».

И Карл Екерман је то гледиште био сасвим усвојио. У цитараном «Уџбенику Историје Религија» (27, стр. 8) он каже:

«Винди, Спори и Срби, то су општа имена Словена».

Стр. 15: (Место Спори) «треба, стога писати Срби, а то је било старо заједничко име Словена, као што потврђују Плиније и Птолемеј».

Дубровачки византолог Анзелмо Бандури још је почетком XVIII века у једној књизи о Источном царству (52) преводио речи Константина Порфирогенета, те тон Склабон диалекто (што значи «у наречју Словена») са изразом «у наречју Срба» (Serblorum idiomate). Он је то сматрао синонимима.

II

И СИПРИЈАН РОБЕР је о овоме писао, у истој књизи где је објашњавао и значење имена Србин, у свом «Словенском Свету». Тамо (29, I, стр. 40 ид.) Робер пише:

«Испочетка су сви Словени звати Венди или Срби. Ја нећу испитивати које је од ова два наименовања претходило другоме; ограничићу се да утврдим да је име Србин, једнако као и име Венд, употребљавано да обележи целокупну расу. Птолемеј је већ био споменуо Србе (Сербои или Сирбои), народ који је, како он рече, настањен између Ра (Волге) и нефритских планина иза Вала (?) и Оринеја(?)(et les montagnes cerauniques, aupres des Vales et des Orynees). По примеру Птолемеја, Плиније такође означује Србе или Servi, као да обитавају између Дона и Волге у близини Вала и Меотика (des Valesз et des Meotiques). Ови Срби из Русије појављују се одједанпут у IX веку као велики народ. Најзад, око год. 950 цар Константин Порфирогенет спомиње понова међу народима Скитије велики народ Срба, који се дели у две гране: Бели Срби или слободни и Црни Срби или подјармљени».

У свом уводном предавању на Колежу де Франс Сипријан Робер је прогласио Србе као неки прасловенски народ и српски језик као првобитни прасловенски језик. Он је ту директно рекао:

«Кад човек није рођен као Словен, пре него би филолошки испитао све језике словенске и све њихове књижевности у маси, треба испочетка једнога од њих довољно упознати. Треба, по могућности, упознати најстаријег, најпростијег, оног који најбоље пружа кључ за све остале. Исто тако, да би се правилно оценила словенска раса у својој укупности, потребно је најпре изучити племена ове расе која су својим обичајима, својим законима, својој поезији, сачували оригинални тип са најмање алтерације.

Овај језик, ову нацију, ову примитивну словен ску поезију мислим да сам нашао у Илирији. Питаће ме, несумњиво, како сам ја дошао до тог уверења. Полазећи од идеје да на крају сваке велике расе постоји мајка племена (почетно племе), као што у извору сваког језика постоји језик-мајка, ја сам тражио годинама ово племе и овај језик на северу Европе. На ниједном месту нисам могао да установим његово постојање ... Латинизам је сасвим дубоко модификовао првобитан карактер Пољске и Чешке ... Код Руса сам нашао славенски геније тако дефигуриран азијатским импортацијама као што је у Пољској са импортацијама западним. Очајан, ја сам онда прешао на Словене које зову варварским ... Све оно што код осталих словенских народа живи само у стању легенде и тамног мита пружа се у стању живог закона у овој

непромењивој и поетској Илирији. Нисам ли, онда, могао закључити да сам напослетку додирнуо живу стену, земљу првог формирања, да су Срби Илирије заиста најстарији између Словена? ...».

III

САД ДА пређемо на неке новије, нама временски ближе писце разних категорија.

Немачки етнограф Кол, који је са свих страна проучавао наше народе, писао је такође 1872 у својој збирци «Народи Европе» (38, стр. 72): «Име ,Срби’ беше некад једно од великих укупних ознака Словена. Једнако као код Немаца име ,Алемани’, које је код Француза још увек укупна ознака за Немце, и назив Србин је сад остао само ознака једног дела Словена».

И временски много ближи слависта Перволф признаје да је име Србин некад било знатно шире. Он каже (23, стр. 3):

«Народно име Србин било је некад јако распрострањено, а досад га носе два словенска народа: Срби на Лаби (сад само још у Лужици) и Срби на Дунаву, о чијим ближим везама (између ова два народа, ЛМК) не знамо ништа ...».

IV

НЕШТО ограниченије значење, али значење које ипак прелази далеко границе једног народа признао је називу Србин један од првих историчара средњег века Фридрих Рис. Он је у својој Историји Средњег века писао почетком прошлог века (39, стр. 843):

«Срби су играли најсјајнију улогу међу илирским Словенима, и у Влашкој разуму (и данданас) под именом Србин или Сирб све словенске народе с оне стране Дунава ...».

V

ЈОШ ДВА велика европска стручњака признају далеко већу проширеност имена Србин у прошлости, иако изражавају скепсу у његову словенску универзалност. И овде ћемо пустити дирекно њих да говоре.

Прво је већ цитирани немачки филолог и лингвиста Цојс (25). Он је казао даље:

«Коликогод је вероватно да се српско име, које је сад једнако задржано код појединих словенских народа које по својој сродности треба ипак делити, као што је код Немаца швапско име(Schwabenname) задржано јер је раније било опште означење народа, то се ово ипак не може са сигурношћу документарно утврдити, без обзира на доцнији развој словенских народа».

Ова његова изјава, у рогобатном немачком стилу средине прошлог века (а и данас је стил Немаца мало бољи) неће бити лако разумљива. Ми смо је морали буквално превести, а сад имамо право и да је тумачимо. Познато је, и напред у претходном одељку наведено мишљење проф. Цојса да је име српско било далеко раширеније у пређашње време, једнако као назив Шваба за Немце. Он сматра за Србе то вероватним (да је било «опште означење народа»), али се не може документарно утврдити. То име које је у његово доба «задржано код појединих (т.ј. неких) словенских народа» који се морају «делити», тј. разликовати по својој сродности: они нису једно, па чак ни најближи сродници. То је очигледно алузија на Лужичке Србе (две врсте) и балканске Србе. Да различита племена, толико географски удаљена, имају исто етничко обележје, даје јаку поткрепу претпоставци о некадашњем општем значењу тог израза.

Други је много савременији и стручнији за словенске ствари писац Грегор Крек, професор Универзитета у Грацу и Словенац по нацији. Он каже у своме уџбенику (8) да су у далекој прошлости на Бугу живели Бушани, једно словенеко племе које је раније звато Срби (стр. 330).

На страни 246 каже: «Код страних писаца и као историјски народ појављују се Словени најпре под два разна имена и то под домаћим, у писмености (документима) мало раширеним именом Срби ... и више распрострањеним Венети ...».

Да је било споменика и под називом Србин, Крек доказује са цитираним старобаварским писцем: Georg Bavar :Zeruiani quod ...

На страни 292 поменутог дела пише проф. Крек: «Ускоро ће домаћа ознака Срба као колективан назив, као назив велике народне јединице, бити потиснуто, а такође и назив Венати, и све више и више уступа место имену Словена ... којим се ипак означава само укупан словенски Запад, док се за источна ллемена појављује име Анта (али не пре VI века) ... ».

Настаје сад, како Крек каже «индивидуализирање оба колективна имена» (назива). Сад је индивидуално оно што је пре било колективно, свесловенско.

На страни 297 пише Крек: «Име Срби, које је некад означавало словенски народ (уопште), све се више сужавало и данас припада само становницима двеју Лужица и јужнословенском племену Срба. За она прва два племена ми кажемо Сорби само зато да их одвојимо (разликујемо) од јужних Срба, од којих су већ језиком оштро одвојени».

Мало пред тим Крек чини један лимит, који ћемо лојално пренети. Он каже: «Код свих укупних имена се мора свакако имати у виду да их писари стављају у релацију са појединим словенским народима а не генерално са свим Словенима. Они увек имају посла са деловима не са целином. Па ипак то не искључује да једно или друго од ових имена која припадају само једном делу означује у исто време и целину. Јер би се иначе морало на крају доћи до схватања да је Словенима једно заједничко име уопште недостајало или да је ово, иако је постојало у предисторијско време, после заборављено».

VI

У ВЕЗИ предњих констатација било је чак предлога да се српско име опет усвоји као заједничко бар за све Јужне Словене. Реч је свакако, о предлозима странаца, и то истакнутих и, у неку руку, компетентних. (Ова мишљења имају данас чисту платонску вредност и не треба читаоци да сматрају да их ми усвајамо).

Тако је познати немачки филолог, оснивалац модерне германистике, Јакоб Грим, писао у првој четврти прошлог века (дело под 41, стр. XXIII): «У ствари Србин изгледа најбољи назив којим се могу граматички обухватити сви ови народи (мисли на Јужне Словене, ЛМК) истог порекла и језика. Срб је сам за себе тамног порекла (као и највећи део старих назива народа), али је

чисто словенска реч, коју је Добровски држао погодном да постане општа ознака свих словенских племена. Њу срећемо и у западној грани (словенских народа) као и у јужној (Словени који живе у Лужици зову се такође Сорби). ... Према томе, мени изгледа да нема славнијег имена које би се могло употребити за све Југословене. Ниједно друго југословенско племе нема такву историју која би се могла упоредити са српском ...».

И Јосиф Добровски, «патријарх Славистике», казао је нешто слично у својој књизи «Словенка», (низу студија на немачком језику повезаних заједничким чешким насловом «Слованка»). У студији «О два различита поретка словенских језика», на страни 165 књиге (42) Добровски пише: «Кад бих имао да предложим (заједничко) име за оба поретка под која сви словенски народи могу да се сврстају, то би било име Србин».

Ватрослав Јагић саопштава у својим Мемоари ма једно писмо из Загреба које је добио као студент у Бечу 1860 и у коме стоји: «Читао ми је прије године дана г. Кукуљевић лист што му га је Чех — не Србин — Шафарик писао, у ком му савјетоваше да стане увађати по мало србско име... (43).

ПРИВРЖЕНОСТ СРБА СВОМЕ ИМЕНУ

I

СРБИ СУ се Србима сматрали и Србима означавали по целом свету, и у својој ужој земљи и у суседству, и у далекој туђини. И у пређашњим вековима и у скорашњим, све до најновијег.

Туђини су их звали свакојако, најређе Срби. Ови су морали често пред њима те називе да усвоје, али интимно их никад нису прихватили.

Тако су их у Мађарској звали Раци, у Хрватској Власи, у Аустрији Илири. После су и Хрвати хтели да их Илирима називају, затим Југословенима итд. За време Првог светског рата су у Босни звати «православнима» и никако друкчије. Звали су их хришћанима, Турци опет Власима и тсл. У Аустрији «грчко-несједињени», «Шизматици», Ускоци, Прибези, у Далмацији Морлаци итд. (Ивић, 15, с. 9).

Срби, пак, никад интимно нису те називе примили. Себе су, гдегод су могли, називали Србима и из свих крајева где су они живели има бележака о тим називима. За западне делове Српства њих је брижно сакупио некадашњи професор Грчког језика на Универзитету у Београду Василије Ђерић (44).

То је питање и онако претресано у нашој националној науци, нарочито делима изашлим у Војводини прошлог века. Нарочито је инструктиван у том погледу један чланак познатог српског патриоте и публицисте Павла Арс. Поповића (1812-1849) у «Српском Народном Листу» 1839, под насловом «Шта смо ми, шта ћемо бити и како ћемо се звати?». Он је прештампан у једној књизи Димитрија Руварца (45), само што је он иницијале Павловића био погрешно дешифрирао. Напослетку је утврђено да је чланкописац Павле Арс. Поповић. Ту се могу наћи и аргументи његови који ни данас нису изгубили од свог значења.

Срби нису ипак никад наметали некоме своје име. Али су се јако опирали, и у даљој и у скорој прошлости, да га напусте и замене неким другим именом, било каквог звука. (Опирали су се све до уједињења у несрећној Југославији).

Ми ћемо се овде ограничити само на неколико страних писаца који су потврђивали свесрпску тенденцију и бригу да задрже српско име. Мало је писаца али су ауторитативни. Кад бисмо наводили писце за само један крај Српства, било би их далеко више. Али би тиме и оквир књиге био проширен.

II

СРЕЋОМ смо наишли на неколико података из XVIII века, с почетка, средине и краја тога века. Нарочито је драгоцен споменути податак с почетка XVIII века и по времену из кога потиче и по лицу од кога потиче. Не заборавимо да је податак скоро сто година пре Француске револуције и далеко старији од распламсавања националне идеје у Европи.

Барски католички архиепископ Викентије Змајевић је, у једном извештају Риму из године 1707, истакао националну солидарност Срба и њихово обележавање као Срба. «Змајевић је добро уочио да Срби много полажу на своје српско име, а тим именом, каже, зову се и шизматици ван Србије» (46, страна 511). Под шизматицима он разуме пра вославне и каже дословно: «Они се коче (поносе) именом Срба којим се зову и сви други шизматици, без разлике, ако живе и ван Србије». У оригиналу: Si preggiano anche del titolo di Serviani, con quale sono indiferente chiamati anche quelli scismatici, che sono fuori di Servia.

1750 године (10 априла) шаље задарски католички архиепископ Матија Караман један веома опширан извештај млетачким властима о православним Србима Далмације (47, стр. 271 и даље), обухватајући ту и Боку. У целом огромном извештају стално говори о Србима или Србима грчког обреда. Каже чак (стр. 273) да се «и сад између себе, на њиховом илирском језику... зову Срби, у италијанском језику Сервиани».(“Аnche al presente fra loro medesimi in lingua illirica.... chiamansi Serbi, in lingua italiana Serviani”).

Славонски књижевник и научник, францисканац М. П. Катанчић писао је 1784 у књизи издатој 14 година доцније (како сам у предговору каже) ово за српска име (48):

«Оно је заиста код наших Илира тако уобичајено, да се свуда Србљима зову, не само они који настањују Србију (живе у Србији), већ (који

настањују) цео Илирик па чак и Дакију, нарочито они који следују грчку веру (цркву). Они сматрају да ће се највише од других разликовати кад себе Срби и Србљани зову». Латински, у оригиналу: “Nostris profecto Illyriis adeo id familiare est ut Srblos passim se compellent, non Serviam incolentes modo, sed universum pene Illyricum, ac Daciam quoque, in primis qui Graecam sequuntur ecclesiam, qui per hoc maxime se ab ceteris distingui putant quod Srbli, Srblyani nuncupantur”.

У једној књижици издатој y Аустрији 1790 на латинском од неког угарског безименог аутора о Српском роду «криво названом рашким» и о његовим заслугама и његовој судбини у Мађарској (49), стоји ово:

«Срби и Босанци, које Мађари зову Рацима према Рашкој држави, никада се у свом језику не зову Рацима, него Србљима, нити ма где свој језик или народ називају рашким, него српским и словенским . . .». У оригиналу: “Serbii et Bosnenses, quos Hungari Rascianos a Rasciae Regno appellant, uunquam se in propria lingua Rascianos vocant, se Serbios (Szerblyi), neque usquam linguam suam, aut nationem, Rascianamnuncupant, sed Serbicam aut Slavicam, Szerbszki, Szlavenski Narod”.

III

МАЂАРСКИ историчар Л. Талоци, који je проучавао само прошлост Балкана (специјално Босне) пише у једној својој студији о арбанашкој диаспори (57): «По одласку Турака, земља између Дунава и Саве, предео жупанија Вировитица и Вука, као и Срем, беху заиста табула раса ...» Систематског насељавања није било. «Балканске масе» су наилазиле под оружјем и стално мењале седишта. Било је међу њима трговаца Грка и Куцо-Влаха, али «и имућних Раца». И у примедби писац објашњава да тај назив долази од порекла становништва, да није ни најмање ««деспектирајући» (омаловажавајући) или «подругљив». «Раци су сачињавали главну масу оружаних лица, народ тај је сам себе звао Срб или Хришћанин, званични кругови су их ,восокоучено, називали Славено-Илирцима».

Мађарски етнографи Хунфалви и Швикер пишу на страни 324 Етнографије Угарске (56):

«Срби се сами зову Србљи... У повељама законских чланака Мађарске зову се Рашани (према граду Раша, Нови Пазар) ... У 18. веку се у званичном језику појављује место Natio Rasciana, Natio Illyrica, «Илирска нација», па и данас још у шематизмима католичких епархија може се читати «илирски језик — српски језик...».

IV

ПОВОДОМ покушаја са хрватске стране да се и Срби склоне да прихвате илирско име као ознаку народности, Херман Вендел, познати немачки публициста и ретки познавалац прилика на Словенском Југу XIX и XX века писао је (50) да су то Срби одбили а лимине: «... јер национални осећај Срба, старији и дубљег корена него код Хрвата, био се тако снажно очитовао делом ... и од Карађорђа њихово име је уз стару славу тако било венчано свежом ловориком, да они нису осећали никакву вољу да га замене за научничку ознаку Илирци која је тако бескрвно пронађена...».

Чувени аустријски етнограф средине прошлог века барон Карл Черниг, писао је (54, III, 117):

«Илиризам је наишао не само код Мађара већ и код Срба и једног дела Хрвата на жесток отпор, јер они нису хтели своје хиљадугодишње име са свим успоменама уз њега скопчаним да жртвују за један избледели територијални назив».

Хрватски публициста Богослав Шулек писао је 1844 (55): «Боже сачувај да би илирски домородци славно «Сарбско» име презирали и мрзили: они га заиста баш онако штују кано име «Хорватско» оли «Славонско», и само то желе... Уосталом нека остане Сарбљин Сарбљин; Хорват Хорват; Славонац Славонац итд., јер као што прави Сарбљин не би нипошто допустио да се његово славно сарбско име у хорватско или славонско стопи; тако би се и Хорвату и Славонцу видило криво да би своје хорватско оли славонско име са сарбским заменити морао ... Ајде дакле, храбри Хорвати и Славонци! Збаците са старим летом стари јал и назлоб...».

V

ПОЗНАТИ мађарски балканолог Лајош Талоци, који је за време Првог светског рата био заменик аустро-угарског гувернера Србије, писао је у самом почетку овог века (51, стр. 268), говорећи иначе о «Илирском Препороду»:

«Овај Илирски препород био је срачунат и на задобивање православних елемента и под «Илирцима» је разумевао и Србе. Али је код ових цело њихово национално настојање ишло за тим да се одрже као Срби».

Адолф Гринхолд, уредник једног од најрепрезентативнијих немачких часописа средином прошлог века, писао је 1846 у студији о славонским народним песмама (53) и ово:

«Становници ове мале земље зову своју романтичну отаџбину Славонска, себе Славонци, и говоре тзв. илирски језик, који се, са незнатним дијалектским разликовањима, говори још и у Србији, Босни, Херцеговини, Далмацији, источним и јужним деловима Хрватске у многим жупанијама Угарске...

Припадници грчке цркве зову се Срби, док их католички земљаци зову Власи, а Мађари Раци. Славонски Срби се служе ћирилском азбуком ..

Познати француски географ Елисеј Рекли писао је у својој «Општој географији» (58): «У пра вој Славонији, њени становници, иако су једини који носе име Славена, које је заједничко за целу расу, одбијају ово означавање, које су у свим заладним језнцима начинили синонимом роба (ле склаве), и више воле да узму назив Срба, који означује слободан народ». (...et preferent prendre le titre de Serbes, qui est celui d'un peuple libre).

ЛИТЕРАТУРА

1) Фердо Шишић, Име Хрват и Србин и теорије о досељењу Хрвата и Срба. Одштампано из «Годишњице Николе Чупића» књига XXXV, 1922.

2) Константин Јиречек, Историја Срба, превео Јован Радонић, I књига, Београд, 1922.

3) Rudolf Much, Deutsche Stammeskunde.III Auflage, Sammlung “Goeschen”, 20. Berlin 1920.

4) Max Vasmer, Russisches Etymologisches Woerterbuch (Indogermanische Bibliothek, II Reihe: Woerterbnecher), II Band, Heidelberg 1953.

5) Christian Bartolomae, Altiranisches Woerterbuch, II Auflage, Berlin 1961.

6) Karl Penka, Origines ariacae. 1883.

7) Jaroslav Sutner,Ceh (objašnjenje naziva), Zbornik u slavu Vatroslava Jagića. Berlin 1908. Str. 614.

8) Gregor Krek, Einleitung in die slaviscbe Lite-raturgeschichte. Akademische Vorlesungen, Studien und kritische Streifzuege. II Auflage. Graz 1887.

9) P. J. Safarik, Geschichte des serbischen Schrifttums. Herausgegeben von J. Jirećek, Prag 1865.

10) Ђуро Даничић, Коријени српског језика, 1847.

11) Ђуро Даничић, Основе српског језика, 1876.

12) Милан Будимир, О старијим поменама српског имена, Глас САН, Одељење литературе и jeзика. Н. С. књ. 4. Београд 1954, страна 54.

13) Natko Nodilo, Historija Srednjeg vijeka, Zagreb 1905, str. 445.

14) Tomo Maretić, Slaveni u davnini. Zagreb 1889. Str. 73.

15) Др. Алекса Ивић, O српском и хрватском имену. Београд 1922. Страна 20.

16) Живко Д. Петковић, професор, Прве појаве српског имена. Београд 1926. Страна 64.

17) Jan Kollar, Ableitung und Erklaerung des Nationalnamens Magyar, Pesth, 1822.

18) Konst. Porphyrogenetos, De administrando imperio. Ed. Botin. III, 152.

19) Johannis Lucii, Notae ad historiam Presbyteri Diocleatis. (Rerum Dalmaticarum scriptores nondum impressi cum notis Joannis Lucii).

20) Nicolo Tomaseo, Canti popolari Toscani, Corsi, Illirici, Greci. Volume IV, Venezia, 1842.

21) J. P. Schaffarik, Abkunft der Slawen, Pesth 1828.

22) Paul Joseph Schafariks Slawische Altertucmer. Deutsch von Mosig von Aehrenfeld, herausgegeben von Heinrich Wuttke. I Band 1843, II Band 1844, Leipzig.

23) J. Perwolf, Slavische Voelkernamen, Archiev fuer slavische Philologie, VIII, S. 1 ff.

24) Alois Vaniček, Fremdwoerter im Griechischen und Lateinischen. Leipzig 1878.

25) Johann Kaspar Zeuss, Die Deutschen und die Nachbarstaemme. Muenchen 1837.

26) Kosmas von Praga. Die Chronik von Boehmen von Cosmas von Prag. Berlin 1923. Monumenta Germaniae historica. Herausg. B. Bretholz.

26a) Franz Martin Pelzel, Geschichte der Boehmen. III Auflage. Prag und Wien 1782.

27) Karl Eckermann, Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie der vorzueglichsten Voelker des Altertums. IV B und Erste Abteilung. Die Slawen (und Finnen). Halle 1848.

28) H. Leo, Vorlesungen ueber die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches. II Band, Halle 1857.

29) Cyprien Robert, Le Monde Slave, son passe, son etat present et son avenir. 1852, 2 tomes.

30) Felix Solmsen, Slavische Etymologien. Zeitschrift fuer vergleichende Sprachforschung. Band XXXVII. 1904.

30a) Franz Miklosich, Stammbildungslehre, 209.

31) Rudolf Kleinpaul, Laenderund Voelkernamen. Sammlung Goeschen, II Auflage, 1919.

32)Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена. «Човечанство», Зборник за културну и политичку историју. Београд 1939.

33) Niko Zupanić, Prvi nosilci etničkih imena Srb, Hrvat, Ceh in Ant. “Etnolog”, II, 1928.

34) M. Sufflay, Srbi i Arbanasi, Beograd 1925.

35) D. M. Kauschansky, Bucuresti. Rechthistorische und rechtsvergleichende Forschungen zum altserbischen und slavischen Familienrecht. Revue Internationale des etudes balkaniques. Beograd 1936 (II annee).

36) Reinhold Trautmann, Die slavischen Voelker und Sprachen. Eine Einfuehrung in die Slavistik. Goettingen 1947.

37) J. Dobrowsky, Ueber den Ursprung des Namens Chech in Pelzels Geschichte von Boehmen, I. Vorrede, S. XII i XIV.

38) J. G. Kohl, Die Voelker Europas. Culturund Charakterskizzen der europaeischen Voelker. II Aufläge. Hamburg 1872.

39) Friedrich Ruehs, Handbuch der Geschichte des Mittelalters, Berlin 1816.

40) Gregor Krek, Einleitung in die slavische Lite-raturgeschichte, Graz 1887, II Auflage.

41) Jakob Grimm, Wuk’s Stefanowitsch Kleine Grammatik, verdeutscht und mit einer Vorrede von J. G. 1824.

42) J. Dobrowsky, Slovanka. Zur Kenntnis der alten und neuen slawischen Literatur, der Sprachkunde nach allen Mundarten, der Geschichte und Altertuemer. Prag 1814 (Erste Lieferung).

43) Ватрослав Јагић, Спомени мојега живота, написао В. Јагић, I део (1838-1880), Београд 1930, C.K. Академија, Друштвени и историски списи, књ. 30, страна 42.

44) Проф. Вас. Ђерић, О српском имену пo западнијем крајевима нашега народа. Београд, 1914. (II издање).

45) Протојереј Димитрије Руварац, Ево, шта сте нам криви! Посвећено «Обзору». Земун 1895.

46) Јован Радонић, Римска курија и јужнословенскe земље од XVI до XIX века. САН. Београд 1950.

47) E. H. М. (Епископ Никодим Милаш): Списи о историји Православне цркве y Далматинскоистријском владичанству од XV до XIX вијека. Књига I. Задар 1889.

48) M. P. Katancsics, De Istro eiusque adcolis. 1798.

49) Dissertatio Brevis ac Sincera Hungaris Auctoris de Gente Serbica perperam Rasciana dicta, ejusque meritis et fatis in Hungaria. 1790.

50) Hermann Wendel, Der Kampf der Suedslawen um Freiheit und Einheit. 1925. S. 217.

51) Ludwig von Thalloczv, Bosnien und Herzegovina — Geschichte — Im Buche: Die oesterreichischungarische Monarchie im Wort und Bild,Wien 1901.

52) Anselmo Banduri, Imperium Orientale, I-II, Parisii, 1711.

53) Adolf Gruenhold, Slavonische, Volkslieder. “Das Ausland”, 8 Februar 1846.

54) Carl von Czoernig, Etnographie der oesterreichischen Monarchie, Wien I Band 1857; II und III Band 1855.

55) Богослав Шулек, Шта намеравају Илири? У Београду 1844.

56) Paul Hunfalvy, Etnographie von Ungarn. Ins Deutsche uebersetzt von J. H. Schwicker, Budapest 1877.

57) Ludwig v. Thalloczy, Die albanische Diaspora. Knjiga Illyrisch-Albanische Forschungen. Unter Mitwirkung von .. .. zusammengestellt von Dr. Ludwig von Thalloczy. I Band, 1916. S. 313-314.

58) Elisee Reclus, Nouvelle Geographie universelle La terre et les hommes. III tome. L'Europe Centrale, Paris 1878. P. 278.

КРАТКИ БИОГРАФСКИ ПОДАЦИ

о лицима чија се мишљења у књизи налазе (подаци који су могли бити сакупљени). (Списак је дат у ћирилици, по њеном азбучном реду, док се начин писања имена у оригиналним језицима налази у Литератури).

Анзелмо Бандури је рођен у Дубровнику 1671, а умро у Паризу 1743. Био је калуђер бенедиктинског реда, познати византолог и нумизматичар, члан Француске академије, писац многих и разноструких дела на латинском.

Алоиз Ваничек, за кога знам само толико да је био директор гимназије у Нојхаусу (то место има свакако и своје чешко име, али га ја не знам). Он је био директор гимназије кад је цитирани речник издао (1878), што значи да је тада био у педесетим годинама старости. По свему изгледа да је био лингвиста старих класичних језика.

Херман Вендел, истакнути немачки публициста и политичар. Рођен у Мецу (Лотрингија) 1884, умро у Паризу 1936. Био је члан Рајхстага, у коме је, за време Првог светског рата, громогласно осуђивао неправде и безакоња учињена Србима.

Јакоб Грим је један од двојице славне браће Грим, који су понос немачког народа, а донекле и целог човечанства. Он је живео од 1785 до 1863. Био је основни немачки филолог. Речник браће Грим у више од 20 великих томова и данас је главни извор за учење немачког језика.

Даламил. Псеудоним писца старије чешке римоване хронике, која описује догађаје до 1310. Још је у XIV веку преведена на немачки.

Јосиф Добровски, слависта, рођен и умро у Моравској 1753-1829. Био је један од првих слависта па је проглашен за «патријарха Славистике». Био је свештеник језуитског реда и ректор богословије.

Владимир Дворниковић, рођен у Северину на Купи 1888, умро у Београду 1956. Један од највећих хрватских философа. Био је неко време професор у Загребу, али га је Радић уклонио са положаја!!

Нико Жупанић, словеначки етнолог, историчар и политичар, рођен 1876, ту скоро је још био жив. Био је директор Етнографског музеја у Љубљани, доцније професор.

Викентије Змајевић, надбискуп у Бару и Задру, рођен у Перасту (Бока) 1670, умро у Задру 1745. Истакао се и као писац «на материњем језику». Био је велики прозелит и непријатељ православља.

Ватрослав Јагић, филолог, један од највећих слависта света. Био је професор на Универзитетима у Одеси, Берлину, Петрограду, Бечу. Оснивалац и уредник светски познатог Архива за славенску филологију. Рођен 1838 у Вараждину, умро 1923 у Бечу.

Константин Јиречек (испочетка се потписивао Јосип), син је високог аустриског министарског чиновника Јосипа, једно време и министра (1871 министар просвете у влади Хоенварта), док му је мајка била ћерка П. Ј. Шафарика. Рођен 1854 у Бечу и ту умро 1918. Био је велики слависта а још већи историк. Као млад човек, од 22 године, дао је прву историју Бугара. Био је и њихов први министар, затим професор у Прагу и у Бечу. Његова Историја Срба је наш најбољи рад из те области.

Матеја Караман, задарски надбискуп и писац. Рођен у Сплиту 1700, а умро у Задру 1771. Био је активни сарадник Конгрегације за ширење вере, и због тога се заузимао за словенско богослужење.

Матија Петар Катанчић, католички редовник (францисканац), славонски књижевник, рођен у Валпову 1750, умро у Будиму 1825. Завршио теологију и философију у Будиму. Био професор у Осијеку и Загребу, а затим на Универзитету у Будиму предавао археологију. Био је полихистор.

Јохан Георг Кол, немачки путописац и кљижевкик, градски библиотекар у Бремену. Дао је више леппх описа јужнословенских земаља (нарочито је запажен опис Владике Рада). Рођен 1808 у Бремену, умро 1878 у истом граду.

Јан Колар је рођен 1793 у Мошоцу, Туроцка жупанија од протестантских родитеља. Отац му је био дуго судија и, после општински бележник. Свршио теологију у Пожуну, а после је студирао годину и по на Универзитету Јена. 1819 вратио се у домовину. Био је у Пешти капелан немачко-словенске

општине, а после само словенске све до 1849. Те године га је позвала аустриска влада у Беч за професора словенске археологије, где је умро јануара 1852. Песме, три књиге «Ћерка Славе» (Slavi dzera). Научни списи са панславистичком тенденцијом: О књижевкој узајамности међу разним народима и дијалектима словенске нације.

Јернеј (Бартоломеус) Копитар, рођен у Горењској (Крањска) 1780, умро у Бечу 1844. Био је цензор словенских књига, кустос Дворске библиотеке итд. По струци слависта, «поред Добровскога један од првих претставника научног истраживања словенских језика», како у некрологу стоји. Био је пријатељ, саветодавац, помоћник у раду Вука Караџића, коме овај за свој успех има највише да захвали.

Грегор Крек, слависта. Рођен у Словенији 1840, умро у Грацу 1905. Био је ђак Миклошића и скоро три деценије (1874-1902) професор Славистике у Грацу.

Кузма из Прага. Рођен после 1040, умро 1125 у Прагу. Најстарији чешки хронист. Био је свештеник (декан епископског капитола) и политичар.

Његова Хроника Чеха (Chronicon Bohemorum) од стварања света па до године 1125, знатан је историски извор Словена.

Хајнрих Лео, историк, рођен 1799 од оца протестантског војног свештеника, умро 1878 ментално поремећен. Оставио је за собом много дела из разних области.

Јоханес Луциус (према хрватском Иван Лучић или Луцић, ни сами не знају како да га покрсте, јер он то сам није никад учинио), један од првих историчара нашег Јадранског приморја. Рођен у Трогиру 1604, умро у Риму 1679. Његова испитивања имају великим делом и данас важност.

Томислав (Тома) Маретић, словенски филолог и лингвиста. Рођен 1854 у Вировитици, Славонија, умро између ратова. Професор Универзитета у Загребу од 1886-1924, кад је, због старости, пензионисан.

Натко Нодило, историк и политичар далматински, рођен у Сплиту 1834, умро у Загребу 1912. Био је један од првих професора (оснивалаца)

Загребачког свеучилишта и, доцније, претседник Друштва хрватских књижевника.

Франц Мартин Пелцел, чешки историк, граматичар и књижевни историчар, рођен у Рајхенау 1734, умро 1801. Писао је на латинском, немачком, чешком.

Ј. Перволф, слависта, рођен 1841, умро 1895. Чех по пореклу и васпитању, био је прво чиновник у Прагу, а после професор у Варшави, Русија. Писао је много о Словенима, и публицистички и научно.

Константин VII Порфирогенет (рођен у порфири, у кадиви), византиски цар, рођен 905, умро 959. Његово дело О управљању царством садржи прве податке о Србима и Хрватима на Балкану.

Кристиан Фридрих Рис, историограф Пруске државе, рођен 1781 у Грајфсвалду, умро 1821 у Флоренци. Био је библиотекар и ванредан професор историје у Грајфсвалду.

Сипријан Робер, професор Словенских језика и књижевности на Француском колежу (од 1844 до 1857). Рођен 1807, умро 1857. Истакнути познавалац словенских прилика и старине.

Феликс Солмсен, професор индогерманских језика на Универзитету у Бону. Рођен 1865 у самом Бону (Мелен), умро 1911.

Анте Старчевић, хрватски политичар, рођен у Лици 1823, умро у Загребу 1896. Познати заниекач и мрзитељ Срба, које је хтео да утамани. Доцнији усташе су га сматрали својим идејним вођом и «оцем домовине».

Лајош Талоци, мађарски балканолог и историчар. Умро 1916 као цивилни адлатус гувернера Србије. Бавио се много нашом историјом, специјално босанском.

Никола Томазео, италијански књижевник полихистор. Рођен у Шибенику 1802, умро у Флоренци 1874. Знао је добро српски и познавао је као ретко ко наше прилике, специјално приморских Срба.

Рајнхолд Траутман, слависта, рођен 1883 у Кенигсбергу. Прво је био професор у Прагу, после у Кенигсбергу и напослетку у Лајпцигу, где је дејствовао веома плодно.

Макс Фасмер, ред. професор Славистике у Берлину, рођен 1886 у Петрограду, умро 1960. Био је професор у Саратову, Дерпту, Лајпцигу, Штокхолму, Берлину. беома плодан и многостран слависта и филолог уопште.

Хунфалви Пал био је филолог по струци и та струка је одвела етнографији, којој је после посветио своје главно тежиште рада. Живео је од 1810 до 1891.

Јохан Каспар Цојс, немачки (баварски) археолог и келтолог. Рођен у Горњој Франачкој 1806, ту и умро 1856. Био је гимназијски наставник, али је оставио трајно дело овде цитирано, које се и и данас прештампава.

Карл Черниг барон фон Чернхаузен, Немац из Чешке (несумњиво чешког порекла). Рођен у Чернхаузену 1804, умро у Горици 1888. Био је први директор модерне аустријске статистичке службе, прави тајни саветник, члан Бечке академије наука и Француског института.

Павле Јосиф Шафарик, познати слависта, родом Словак, живео је дуго времена у Новом Саду (1819-1833), а после у Прагу. Издао је многе изворе у свим словенским језицима. Необично плодан и савестан писац. Рођен 1795 у Словачкој, умро 1861 у Прагу.

Фердо Шишић, хрватски историк, рођен 1869 у Винковцима, умро тридесетих година. Он је први модерни и најбољи хрватски историк.

Др Богослав Шулек, публициста, научник и полихистор. Рођен у Мађарској 1816, умро у Загребу 1895. Био је један од истакнутих «Илираца».

Милан Шуфлај, историк и албанолог хрватски (мађарског порекла), рођен у Лепоглави 1867, умро у Загребу почетком 1931. Био је неко време професор Свеучилишта у Загребу.

Грб Цара Душана