Милан Ранковић

УСВОЈЕНО

ДЕТЕРоман

Београд, 2012.

ПРВИ ДЕО

Професора Београдског универзитета

Бориса Петровића једне ноћи пробудио је уз-

будљив сан. Сањао је себе садашњег, како је

у својој седамдесетој години усвојио дете. То

је, касније, ван сна, професор заиста и учинио

по свим законским прописима. Дете је имало

око шест година. Изабрао је малог Јову, који

није имао живе родитеље. Оба родитеља су

му погинула у саобраћајној несрећи. У коли -

ма је био и Јова, али је остао неповређен. Тако

су професору саопштили у установи која је

одобравала усвајање. Само ресорни министар

је имао овлашћење да у компликованим слу-

чајевима сам одлучи коме ће се доделити дете

на усвајање. Професор није користио своје

познанство са ресорним министром, већ је на-

стојао да цео поступак спроведе редовним

путем. Притом је имао велике муке и савла-

дао бројне проблеме док је то дете ус војио.

Помогло му је то што га је дечак Јова још пре

усвајања заволео. Професор је долазио често

5

и само код Јове, доносећи му поклоне, нави-

кавајући га на себе. Кад год би неки други

људи дошли да гледају Јову и процењују да

ли би га усвојили, Јова је плакао, понекад чак

и вриштао. Говорио је да жели да буде усвојен

само од профе. Профи су сметале сопствене

године. Ако се строго држе прописа, људи из

Дома за незбринуту децу нису могли да Јову

дају на усвајање тако старом човеку. Профа је

тада имао већ пуних седамдесет година. Али

он је обећао да ће то од њега усвојено дете

после његове смрти чувати читава његова по-

родица: супруга Ина и два сина, Душан и

Срећко. Срећко је био син из профиног првог

брака и живео је са мајком, а Душан из другог,

и живео је са оцем и мајком. Сви су потпи-

сали обавезу о томе. Они који одлучују коме

ће дати дете на усвајање давали су велики

значај не само годинама усвојитеља, већ и ње-

говом материјалном стању.

Борис Петровић је био угледни профе-

сор Правног факултета а једно време и декан.

Колеге на факултету и студенти звали су га

профа Лаф. Решавао је животне проблеме не

само физичком снагом и храброшћу, већ и

стално доказиваном мудрошћу. Управник До -

ма је брзо стекао поверење у њега. Профа је

своју потребу да усвоји туђе дете иако има

своју, већ одраслу децу, правдао чињеницом

да му синови нису подарили унука или унуку.

6

Milan Rankovi}

А он је патио за унуцима. Зато је одлучио да

усвоји туђе дете и пружи му сву срећу коју је

могао. А могао је.

Сутрадан, чим се пробудио, одлучио је,

истина са стрепњом, да сан исприча жени и

Душану. Примили су сан као можда измиш-

љену, али сигурно вероватну алузију на про-

фесорово свакодневно, у разним приликама и

на разне начине, дозивање свог унука из не-

постојања. То дозивање се обављало убеђива-

њем сина и будуће снаје да већ једном, после

три године забављања, уђу у брак и добију

дете. Наглашавао је да ће га он прихватити

иако га добију ван брака. Знао је колико да-

нашња омладина мрзи брачне одбавезе и зато

их одлаже преко значајне границе од тридесет

година. Порађање после те границе увећава

проценат оштећења плода. А управо толико

година имају професоров син и вероватна

снаја.

Ова професорова прича о сну није иза-

звала бурну реакцију у његовој најужој поро-

дици. Као да нико никога није хтео да изазива,

ни жена мужа, ни син оца, ни отац сина и мо-

гућу будућу снају. Али у професоровом уму

зачео се и убрзано почео да развија један

тајни план. Тих дана прочитао је чланак у јед-

ној ревији у којој се говори о самоиниција -

тивно створеној, најпре приватној установи

за усвајање деце без родитеља, па после по-

7

Usvojeno dete

маганој и од друштва. У ту установу су се

укључивале и жене које су имале своју децу,

а у току деценија усвајале су и помагале до

одрастања и завршавања факулета туђу децу,

која су на разне начине остала без родитеља.

Држава је материјално помогала приватнике

који су прихватили да за одређену мате-

ријалну помоћ државе, гаје туђу децу. Између

те деце и њихових других родитеља понекад

се развијала безгранична и неуништива љу -

бав.

У низу сусрета које је имао са службе-

ним лицима која су одлучивала о томе ко и од

кога може бити усвојен, професор је научио

много о својим Србима. Да му је неко рекао

да и код Срба има расизма, он би се са њим

озбиљно посвађао. С једне стране, сви потен-

цијални усвојитељи су тражили физички и

психички здраве дечаке, што се не може осу-

ђивати. Али истовремено су захтевали да та

деца буду генетски Срби. Деца српских роди-

теља. А нико није хтео да узме ромску децу,

ма колико она била здрава и лепа. С друге

стране, ни Роми нису долазили да усвајају не

само српску, већ ни ромску децу јер су они по

правилу, имали пуну кућу деце. Готово сви

они су имали проблем вишка деце, а не недо-

статка деце. А у томе што Срби нису хтели да

усвајају мале Роме ма колико били здрави и

лепи, испољавао се скривени, од Срба често

8

Milan Rankovi}

непризнати расизам Срба. Али кад се мало

промисли, може се доћи до закључка да ће се

у свакоме народу у одређеној ситуацији испо-

љити скривени расизам. Осетивши потребу

да оправда своје Србе, професор у себи при-

хвати као основан овај закључак. Али и он је

хтео да усвоји само дете из српске породице

и ни по коју цену није хтео да мења ту своју

одавно усвојену одлуку.

*

Сан који је професор доживео као не-

одољиву сварност, садржао је и једну сцену

која је за професора била потресна. Он је у

сну пребацио већ усвојено дете у своју собу,

уневши креветић из дечје собе, јер мали Јова

није хтео да спава сам у тој собици, али ни са

кућном помоћницом, која га је чувала и, осим

викенда, спавала код професора у стану. Јер

професор је, а тога је чак и у сну био свестан,

одмах схватио да физички не може да издржи

све обавезе које је наметао живот дечака. За-

чудо, у сну више није било сина и супруге,

као да је у том сну подсвест наслутила да

њима више неће бити место у стану крај оца,

од кад он добије усвојено и судски признато

унуче.

Шта се то догодило што је толико уз-

будило професора? Кад је унео Јовин креве-

9

Usvojeno dete

тац у своју собу, ставио је Јову у њега и сам

легао у свој кревет. Треба нагласити да је про-

фесорова породица била породица хркаћа.

Сви су у сну бездушно хркали, од професора

и његовог сад већ покојног оца, до професо-

рових синова, па је хркала не признајући то,

и садашња професорова лепа супруга, која је

сматрала не само клеветом већ и највећом

увредом да јој се каже да је и она хркаћица.

Сад улази у њихову породицу неко ко

није крвни сродник, али је хркао ноћу као да

јесте. Кад би професор донео у своју собу

Јову заједно са његовим креветићем, Јова је

ћутао у креветићу и чекао да професор за-

хрче. Чим би се то догодило, Јова би скочио

из свог крветића и ускочио у професоров кре-

вет, комотан јер је то био бивши брачни кре-

вет професора и његове знатно млађе супруге.

Професор пре тога ускакања још није почи-

њао да хрче, што је Јова јасно чуо и знао да

још није време за његов упад јер профа још

није утонуо у дубок сан. Кад би професор за

тренутак престао да хрче, Јова би искочио из

свог кревета и ускочио у професоров, као

гусар из једне лађе у другу. Професор би га

прихватио и пригрлио да сањиви Јова не ис-

падне из његовог кревета, а Јова би истог часа

заспао и захркао. Професор би тада престао

да хрче. Остао би будан јер није имао срца да

Јови прекида сан враћањем у његов креветић.

10

Milan Rankovi}

Овај сваковечерњи Јовин упад у про-

фесоров кревет имао је за професора сложени

значај. Пре него што је усвојио Јову, професор

је одгајио једно маче које је постало крупни,

паметни, васпитани мачор. Али несрећан.

Нису му биле доступне мачке у дворишту, па

је свакодневно седео на застакљеној тераси

професоровог стана и маштао о њима. Тај ма -

чор је, кад је мало порастао, увече са неколико

вештих скокова сам отварао врата професо-

рове спаваће собе и ускакао у професоров

кревет. Сад је професору одједном било мало

лакше што више нема мачора, а Јовини упади

и хркање били су слични мачоровом предењу.

Не може дете заменити мачора, ни обрнуто.

Али љубав према њима може да има зајед-

ничке корене. Веома дубоке.

*

Поремећај који је изазвао Јовин упад у

живот профине породице био је тако велики,

да су се син и супруга убрзо иселили. Срећна

околност била је та што је онај једнособaн и

нови стан, спеман за нови брaчни пар, стајао

празан већ три године. Имали су где да оду.

Али иако веома леп и модеран, тај стан имао

је једну ману: био је једнособан. Соба велика,

али једна. Пофесоров млађи син Душан хрче

у сну и то много смета будућој снаји Весни.

11

Usvojeno dete

Драган Ранковић

ТАЈНА ДЕТЕТА У ЧОВЕКУ

Нови роман Милана Ранковића, десети

роман овог аутора, романсијера, приповедача, фи-

лозофа и филмског критичара, доноси снажну и

болну животну причу о усвојенику и усвојитељу.

То је тема о којој јавни дискурс данас често го-

вори, али на такав начин да суштина, (оно што се

данас назива "емотивном интелигенцијом"), бива

скрајнута, забашурена, заборављена, (као што се,

пречесто, заборављају и сама усвојена деца). Ран-

ковић, међутим, причу поставља и води на са-

свим другачији начин: усвојитељ, професор,

после једног значајног сна, одлучује да у својим

седамдесетим годинама, усвоји дечака, по-

крећући тиме читав колоплет питања о иденти-

тету и интегритету, нашем јаству и другима,

ономе како нас други доживљавају, али и о томе

како је свако од нас у другима одсликан. Јунак,

захваљујући дечаку, фактички проживљава још

један живот, али бива и принуђен да, противно

својим моралним схватањима, почини злочин.

Мислити о извесним темама, попут ових

које покреће Ранковић, јесте на неки начин муч -

но, јесте својеврсни филозофски подвиг. И сам

аутор је својим детињством, по свој прилици,

рањен. Управо због тога, интересантно је како као

писац успева да буде не само читљив, већ, у де-

145

финисању мисли и осећања, кристално јасан.

Мада сам није био усвојеник, у биографији

аутора, налазимо податак, (вариран и у неким

другим Ранковићевим приповеткама и романима)

да је пишчева мајка била учитељица једног од

оних тегобних и страшних послератних домова

за ретардирану и напуштену децу, а писац је међу

том децом био принуђен да одрасте, као "свој,

дакле мамин", и као "не само свој", дакле, влас-

ништво једне државе која "сузама не верује". Тако

се, од најранијег периода, присилно, научио да

буде "другачији". Како писац карактерише свог

јунака, који је схватио да његов усвојеник: "... ни-

када неће да стекне ону лежерност, лакоћу и сло-

боду у понашању, коју има већина оних малих

београђана који су живели од рођења са оба ро-

дитеља (...) Мала укоченост и стармало држање

увек ће га одвајати од остале деце, која ту његову

судбину одмах препознају и клоне се оних који је

имају."А таква "другост" одлика је многих важ-

них аутора наше и светске књижевности. Аутор

је тако, део себе уткао у оба главна лика, и старца

и дечака, и тиме причи пружио психолошку приз-

матичност која својом животношћу онеобичава

свакодневицу. Бавећи се темом деце без роди-

теља, Ранковић, захваљујући и свом детињству,

преиспитује сопствени, али и универзални, болни

чвор. Међутим, овај аутор причу успева да доведе

на саројановски ниво, кад дете проговори мудрије

од старца, постављајући она вечна филозофска

питања која одговор немају, а свакодневно одго-

вор захтевају, а да то, опет, звучи сасвим при-

родно.

146

И када се чини да прелази границе "доброг

укуса", овај аутор управо тиме чини услугу нашој

летаргичној, медијима успаваној свести, наго-

нећи на преиспитивање најдубљих животних

контрадикција. И сам живот прелази границе

"доброг укуса", ни он нема милости, па откуда би

писац ту милост требало да створи? Једино из

тајне човека, и још веће, тајне детета у човеку.

Отежавајућа је околност што писац као да мора

бити, такав какав јесте, у свађи са монополом

друштвено креиране судбине, са лажима људи, па

и са самим Богом који над свиме тиме бди. Људ-

ске душе у православној иконографији понекад

су представљене као новорођенчад у пеленама:

то је ликовна метафора, призрак те (насушне, а

свету забрањене) тајне детета у човеку. Управо о

томе, на свој начин, говори ова књига, прича о ус-

војенику и старцу/усвојитељу. Ранковић је свој

подвиг промишљања и приповедања извео, а на

читаоцима остаје да преиспитају сопствену са-

вест. Да то није нимало лако, сведочи и чињеница

да је овакву врсту прозе, веродостојне и опсе-

сивно загледане у живот, управо од стране мора-

листа, пречесто стизала притајена критичка

оп тужба за такозвани "натурализам". Међутим,

треба се присетити, као "натуралисти" били су

етикетирани не само Зола, него и Толстој, До-

стојевски, Бодлер, Ками, једном речју, они нај -

бољи. Ранковић је, насупрот свима, одабрао да

буде у добром друштву. Тиме је, на неки начин,

усвојио самог себе.

Драган Ранковић

147

О АУТОРУ

Милан Ранковић је рођен 5. јануара 1932.

у Београду.

Отац Рајко (Милинко) Ранковић (Гор ња

Врањска код Шапца 1891, Шабац 1976.) био је

инспектор Министарства финансија. Мајка Љу-

бица (Јеленко Ранчић) Ранковић (Пирот 1906,

Београд 1964.), била је наставница у Београду.

Супруга М. Ранковића Татјана (Јужни Сахалинск,

1947.) је дипломирани економиста. М. Ранковић

има два сина: Драгана (Београд, 1964.), књижев-

ника, члана УКС, и Милоша (Београд, 1979.) дип-

ломираног менаџера. Сестра М. Ранковића

Снежана (Београд, 1933) је академски сликар.

Милан Ранковић је у Београду завршио

основну школу и Четврту мушку гимназију, у

којој је у јуну 1951. положио велику матуру. Исте

године уписао се на групу за филозофију Фило-

зофског факултета у Београду, на коме је феб-

руара 1956, дипломирао.

После одслужења једногодишњег вој ног

рока у ЈНА, Ранковић је на конкурсу Мини-

старства просвете Србије добио двогодишњу сти-

пендију за постипломске студије из естетике на

Фрилозофском факултету у Београду, које је

водио др Богдан Шешић, редовни професор фи-

лозофије и естетике на том факултету. Студије је

149

завршио 1959, одбранивши магистарски рад са

темом “Прилог одеђивању специфичности естет-

ских осећа ња”, стекавши научно звање магистра

филозофије (естетика). Један је од тројице првих

магистара естетике који су после другог свеtског

рата добили то звање на београдском универзи-

тету.

На Филолошком факултету у Београду

1965. пред комисијом чији је председник био

проф. др Велибор Глигорић, тада председник

Српске академије наука и уметности, а чланови

проф. др Војислав Ђурић, академик и ментор кан-

дидату, и проф. др Богдан Шешић, Милан Ранко-

вић је одбранио докторску дисертацију чији је

наслов “Особености естетског доживљавања Ди-

сове поезије” и стекао научно звање доктора књи-

жевних наука.

Године1960. М. Ранковић ради у редак-

цији “Борбе” као сарадник у културној рубрици

и књижевни критичар, а од 1961. до 1964. сарад-

ник је и уредник у редакцији часописа “Со-

цијализам”.

После избора за доцента на Уметничкој

академији у Београду од 1964. предаје најпре ос-

нове науке о друштву, а затим социологију умет-

ности на све четири академије које су тада чиниле

Уметничку академију, која касније постаје Уни-

верзитет уметности. Годи не 1976. М. Ранковић је

изабран за редовног професора Факултета драм-

ских уметности, од када предаје социологију

уметности само на том факултету. На истом фа-

култету био је шеф катедре за друштвене науке.

150

На студијском боравку у Лењинграду М.

Ранковић је изучавао руску уметничку авангарду.

Из Ранковићеве друштвене делатности из-

двајају се следеће три функције: био је одборник

у Скупштини града Београда, члан Културно-про-

светног већа Скупштине. Четири године, од 1973.

до 1976. био је заменик министра културе Србија,

а три године, од пролећа 1988. до фебруара 1991.

био је министар културе Србије.

М. Ранковић је био председник Савеза

филм ских и телевизијских критичара и публици-

ста Југославије и председник Естетичког друштва

Србије. Сада је члан Управног одбора Естетичког

друштва Србије и члан Удружења књижевника

Србије.

Културно-просветна заједница Србије

1976. доделила је Милану Ранковићу ЗЛАТ НУ

ЗНАЧКУ “за несебичан, предан и дуготрајан рад

и стваралачки допринос у ширењу културе на-

рода и народности СР Србије”. За књигу ОПШТА

СОЦИОЛОГИЈА УМЕТНОСТИ Скупштина

града Београда доделила је 1996. Милану Ранко-

вићу Октобарску награду града Београда““за

највредније достигнуће у области друштвених

наука.”

Прву причу “Ко сте ви?” М. Ранковић је

објавио 1946. у београдским “Пионирским нови-

нама”, а прву награду за кратку причу добио је

1954. на анонимном конкурсу београдског “Сту-

дента” за причу “Погрешна љу бав”. Добио је и

прву награду за најбољи чланак објављен у свету

о Двадесетом фестивалу краткометражног филма

151

у Кракову, коју му је доделило 1981. Удружење

филмских радника Пољске.

Милан Ранковић је веома плодан аутор

који је објавио стотине студија, чланака, есеја,

критика из области естетике, социологије умет -

ности, културологије, науке о књижевности и

књижевне критике, филмологије и филмске кри-

тике, тридесет седам књига и три фељтона.

(ЈЕСЕЊИН, ЖИВОТ И СМРТ, Политика Експрес

1996,; ЗИМСКА МОСКВА ИЗМЕЂУ НЕБА И

ЗЕМЉЕ, Борба, 1998.; ЛЕТЊА МОСКВА ИЗ-

МЕЂУ НЕБА И ЗЕМЉЕ, Борба, 1998.). Ранковић

је у издању куће МАРСО из Београда објавио са-

брана књижевна дела, у четири тома, године

2010.

У средишту Ранковићевих стваралачких

интересовања је уметност. Велики број његових

радова није ушао у његове књиге. Радови су му

превођени на руски, француски, енглески, ита-

лијански, словеначки, македонски, шведски.

роман “Чудан човек” објављен је у целости у мос-

ковском часопису “Млада гарда” од броја 8, 1998.

закључно са бројем 1, 1999. Кратак избор из пое-

зије Милана Ранковића у преводу Драгана Мра-

овића објављен је на италијанском језику у књизи

Milan Rankovic: L’uccello cieco, signum edizioni

d’arte, Milano, 2005. Књижевни критичар Драго-

љуб Стојадиновић објавио је књигу “Романи Ми-

лана Ранковића” (ВЕДЕС, Београд, 2001.)

Живи и ради у Београду.

152

Уметничка књижевност:

Романи: ВОЋЕ ТЕЛА (1964), СВЕ МОЈЕРУСКИЊЕ (1989), СЕКСУАЛНА САМОПО-СЛУГА (1989), ЧУДАН ЧОВЕК (1996), ТРЕЋИЖИВОТ (1999), МИНИСТАР (2003), БЕОГРАД-СКИ ЗАВОДНИК (2005), ОБЕЋАЊЕ СРЕЋЕ(2007), БЕОГРАДСКИ КНЕЗ МИШКИН (2009),и УСВОЈЕНО ДЕТЕ (2012).

Збирке приповедака: ПОГРЕШНАЉУБАВ (1993), ОЧАРАВАЈУЋЕ НЕСАВРШЕН-СТВО СВЕТА (2001), НОЋНО СУНЦЕ (2004),ВАСПИТАЧ У РАЈУ (2005), ХИЉАДУ ВИО-ЛИНА (2008) и ДУША И ТЕЛО (2010).

Збирке песама: СЛЕПА ПТИЦА (1991),ПОСЛЕДЊЕ СЕЋАЊЕ НА ЉУБАВ (1998), ЗЕ-ЛЕНЕ БАЈКЕ (2004) и СВЕ И НИШТА (2005).

Теорија уметности и културе: СВЕТУМЕТНОСТИ, Елементи опште естетике (1964),СОЦИОЛОГИЈА УМЕТНОСТИ (1967), ДРУШТ-ВЕНА КРИТИКА У САВРЕМЕНОМ ЈУГОСЛО-ВЕНСКОМ ИГРАНОМ ФИЛМУ (1970),КОМПАРАТИВНА ЕСТЕ ТИ КА (1973), КУЛ-ТУРА И НЕКУЛТУРА (1974), УМЕТНОСТ ИМАРКСИЗАМ (1975), ОСОБЕНОСТИ ДИСОВЕПОЕЗИЈЕ (1976), КУЛТУРА И ТРЖИШТЕ(1978), СЕКСУАЛНОСТ НА ФИЛМУ И ПОРНО-ГРАФИЈА (1982), ДРАГОМИР ФЕЛБА (1983),ОПШТА СОЦИОЛОГИЈА УМЕТНОСТИ (1983,измењена и допуњена 1996), КУЛТУРА У ПИ-ТАЊУ (1988), ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЕСТЕТИКЕ(1998), ТРАГИЧНИ ЈЕСЕЊИН (2000), КЊИ-ЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО ДОСТОЈЕВСКОГ(2001) и ИЗАБРАНИ ЖИВОТ, Есте тички есеји(2006).

153

Милан Ранковић

УСВОЈЕНО ДЕТЕ

Ауторско издање

Цртеж на корицама и рецензијаДраган Ранковић

Технички уредник Оливер Кнежевић

ШтампаСимбол - Нови Сад

Тираж500

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

РАНКОВИЋ, Милан

Усвојено дете / Милан Ранковић. - Бео-

град : М. Ранковић, 2012 (Нови Сад : Симбол). -

153 стр. : ауторова слика ; 21 cm

Тираж 500. - Стр. 145-147: Тајна детета у чо-

веку / Драган Ранковић. - О аутору: 149-153.

ISBN 978-86-911393-4-6

COBISS.SR-ID 190842892