Prof. dr Zorica Kuburić Filozofski fakultet u Novom Sadu

MLADI I RELIGIJA

Rezime

U ovom tekstu razmišljamo o religiji i mladima s posebnim osvrtom na pitanja koja se odnose na promenu religioznosti mladih u Srbiji, na to kako se manifestuje religioznost kod mladih. Posebna pažnja je posvećena pitanju stavova prema drugim religijama, mogućnosti tolerancije i strahovima koji su prisutni od uticaja drugih. Pitamo se šta bi predstavljalo prevenciju zloupotrebe verskih učenja u cilju manipulacije omladinom? Da li su državne institucije i lokalna samouprava, nevladin sektor, mediji, kao i same verske zajednice spremni da sarađuju, razmenjuju informacije i zajednički rade na prevenciji zloupotreba? Pitanje koje ostaje otvoreno za diskusiju i nova istraživanja jeste pitanje uloge medija u stvaranju klime verske (ne)tolerancije i (ne)trpeljivosti.

Istraživanje na populaciji učenika srednjih škola koje je urađeno u aprilu 2001. godine imalo je za cilj da utvrdi tip religioznosti koji dominira u populaciji adolescenata, njihov odnos prema drugima i povezanost između različitih varijabli religioznosti s varijablama sistema vrednosti.

Uzorak za ovo istraživanje obuhvatio je gradove: Novi Sad, Subotica, Sremska Mitrovica, Zemun, Beograd i Kruševac. Ispitani su učenici od prvog do četvrtog razreda gimnazija i srednjih stručnih škola.

Instrument koji je korišćen u ovom istraživanju bio je upitnik, a najveći broj pitanja u upitniku bila su zatvorenog tipa, dok su neka pitanja bila otvorenog tipa i odgovore na njih formulisali su sami ispitanici. Jedna grupa pitanja odnosila se na sociodemografska i druga opšta obeležja ispitanika kao što su pol, godine starosti, nacionalnost i veroispovest, školski uspeh, školska sprema roditelja, sastav i veličina porodice, profesionalne aspiracije. Vrednosti mladih koje smo ispitivli na skali procene bile su: visoko obrazovanje, materijalno bogatstvo, svestrani razvoj ličnosti, altruizam, vera u boga, popularnost i slava. Karakteristike grupnih identifikacija mladih ispitivane su pomoću pitanja koliki značaj ima za njih svaka od sledećih pripadnosti: polna, porodična, regionalna, nacionalna, verska i pripadnost učeničkoj populaciji. Prilikom formulisanja ovih pitanja inspirisali smo se istraživanjima grupnih identifikacija u našoj sredini (Đurić, 1994; Pantić, 1987; Vasović, 1997; Baćević, 1990).

Mladi i njihov odnos prema svom regionu

Pitanje u upitniku, od koga polazimo u diskusiju rezultata istraživanja jeste: Koliko ti je važno što potičeš iz svog kraja, regiona? Stepen povezanosti između ovog pitanja i ostalih varijabli može nam pomoći u razumevanju problema odnosa prema regionu. Povezanost između važnosti pripadanja svom regionu i važnosti sticanja poverenja u Boga je 0.171. Korelacija između važnosti pripadanja regionu i pripadnost ženskom/muškom polu je 0.200; što pripadaš svojoj porodici (0.181); što si učenik (0.259); što pripadaš svom narodu (0.461); što si određene veroispovesti (0.307); školska sprema oca (0.137). Nivo značajnosti za korelacije između pripadanja regionu i važnosti sticanja poverenja u Boga i školska sprema oca značajne su na nivou 0.05, sve ostale su značajne na nivou 0.01. Ovakvi rezultati upućuju na zaključak da su više vezani za svoj region oni koji su više religiozni, više mladićima nego devojkama, onima koji su više vezan za svoju porodicu, narod i veroispovest. Osećanje pripadnosti širi se u koncentričnim krugovima od vlastite porodice, porekla, verskog i nacionalnog identiteta. Za svoj region više su vezani i oni čiji očevi imaju niži obrazovni nivo i koji su odrastali u seoskom okruženju.

Mladi i osećanje sigurnosti pred religijski drugim

Kakav treba da bude region u kome žive ti mladi ljudi da bi se u njemu osećali sigurni

pitanje je koje smo razmatrali preko tvrdnje u upitniku “Čovek se može osećati sigurno samo ako živi u sredini u kojoj većinu čine pripadnici njegove religije.”

Ono što nas posebno interesuje jeste u kakvom odnosu stoji ova tvrdnja sa drugim varijablama iz upitnika jer nam može pomoći da dođemo do razumevanja odnosa prema vlastitom

2

socijalnom životnom prostoru i odnosu prema drugim i drugačijim verovanjima. Od statističkih postupaka uradila sam korelacije koje ukazuju da postoji stitistički značajna korelacija između ove tvrdnje i velikog niza drugih varijabli.

Izračunavanjem korelacija između odgovora na ovo pitanje i ostalih varijabli dobili smo statistički značajne korelacije sa sledećim varijablama: nacionalno homogene – mešovite porodice; orijentacija ka novcu; orijentacija ka čovekoljublju, orijentacija ka verskoj pripadnosti i veri u Boga; mesto odrastanja (selo – grad); značaj pripadanja svom narodu i svojoj veroispovesti; stepen religioznosti i osećanje prihvaćenosti od drugih koji nisu istog verovanja.

Korelacija između varijable pol i varijable tendencija ka verski homogenom prostoru ukazuje da je muškarcima važnije da imaju verski homogenu sredinu nego devojkama (korelacija 0.316; statistički značajna na nivou 0.01). Značajno je ovde primetiti da su muškarci manje prihvaćeni kao vernici od svoje okoline ako su različite vere nego devojke u istoj poziciji (-0.253). Kada analiziramo varijablu pol u odnosu na ostale varijable značajno je napomenuti da postoji pozitivna korelacija još s varijablama Poverenje u Boga (0.212) koja ukazje da je muškarcima sistemu vrednosti više važno da steknu poverenje u Boga nego devojkama i da je to povezano s važnošću religije u formiranju identeta.

Prema rezultatima ovog istraživanja postoji pozitivna povezanost između želje da se živi u verski homogenoj sredini koja proističe iz stava da se čovek može osećati sigurnije ako žive u sredini u kojoj su većina pripadnici njegove religije i orijentacije ka religiji. Naime oni kojima je veoma važno da u životu steknu poverenje u Boga više se slažu s ovom tvrdnjom (0.292). Druga značajna pozitivna korelacija jeste sa varijablom identiteta. Oni kojima je veoma važno to što pripadaju svom narodu više se slažu s tvrdnjom o značaju verski homogene sredine (korelacija 0.218). Oni kojima je veroispovest veoma važna kao sloj njihovog identiteta više se slažu s ovom tvrdnjom (0.389). Što su više uvereni vernici koji prihvataju sve što njihova religija uči to su više skloni da veruju da je čovek sigurniji ako živi u homogenom prostoru (0.335).

Kao zaključak koji možemo da izvedemo iz ovih rezultata jeste da su adolescenti iz verski i nacionalno homogenih porodica kojima je veoma važno to što su pripadnici svog naroda i svoje religije i koji u svom životu žele da razviju veće poverenje u Boga skloni su više da se slažu s tvrdnjom da je čovek sigurniji u homogenoj sredini što znači da će i težiti da žive kako u verski homogenim porodicama tako i društvenoj sredini. Nasuprot takvoj orijentaciji ka narodu, naciji i religiji koji u ovom slučaju predstavljaju oni koji su orijentisani ka novcu, oni se ne slažu s tvrdnjom o homogenom društvu (-0.185). Adolescenti kojima je cilj da u životu pokazuju ljubav prema drugim ljudima takođe se ne slažu s ovom tvrdnjom (-0.151). Ljubav kao univerzalna vrednost ne ograničava se na pripadnike samo svoje religije i pripadnike samo svog naroda. Prema tome, orijentacija ka univerzalnim kategorijama kao što su dobrobit života, materijalna obezbeđenost i humanost prema svim ljudima i potreba za aktivnim pokazivanjem ljubavi na delu, povezana je sa spremnošću da se živi sa drugima i drugačijima mnogo više nego orijentacija ka religiji i naciji, tj. partikularnim vrednostima vlastitog pripadanja.

Druga značajna korelacija između potrebe za verski homogenim prostorom i tipa naselja u kojem je pojedinac odrastao ukazuje da oni koji su odrasli u selu više su skloni homogenom prostoru i više se plaše verski mešovitih sredina (-0.260). Oni koji se razlikuju po svojoj verskoj pripadnosti od većine u sredini u kojoj žive i imaju problema zbog neprihvaćenosti takodje se ne slažu s tvrdnjom o sigurnosti homogenog prostora. Naime, oni koji su kao vernici doživeli iskustvo prihvaćenosti od drugih koji imaju drugačija religijska uverenja osećaju se sigurno i u verski mešovitim sredinama te se zato više ne slažu s ovom tvrdnjom da se čovek može osećati sigurno samo ako živi u sredini u kojoj većinu čine pripadnici njegove religije.

Uspeh u školi je varijabla koja je takođe povezana s tvrdnjom o sigurnijem verski homogenom prostoru (0.161, značajna na nivou 0.05). Rezultati pokazuju da su bolji učenici više otvoreni za različitost, tj. da su učenici sa slabijim ocenama više skloni zatvaranju u istost veroispovesti.

Oni koji imaju prijatelje drugih veroispovesti manje se slažu s tvrdnjom da se čovek može osećati sigurno samo ako živi u sredini u kojoj većinu čine pripadnici njegove relgije (-0.265). Naravno oni koji imaju prijatelje druge vere isto kao i oni koji žive u verski mešovitoj porodici imaju iskustvo ličnog života s drugima kako na nivou ličnog izbora tako i na nivou zatečenosti u takvoj sredini što je faktor koji utiče na stavove otvorenog odnosa prema drugima i prema verski heterogenom prostoru koji se može doživeti kao prednost, bogatstvo mogućnost ličnog razvoja ili pak kao pretnja i opasnost za očuvanje vlastitog identiteta pa čak i prostora.

3

Pošto je većina učenika u uzorku pravoslavne veroispovesti, kao što je inače i sama populacija, postavlja se pitanje da li je ovde reč o pravoslavlju i njegovom odnosu prema drugima ili o većinskoj i manjinskim veroispovestima? O odnosu većine i manjine u oblasti verskog pripadanja veoma je važno uraditi komparativno istraživanje sa drugim zemljama.

Opasne vere u svesti srednjoškolaca Na pitanje otvorenog tipa: »Koje od pripadnika verskih zajednica smatraš opasnim« dobili

smo odgovore koji se mogu klasifikovati u nekoliko kategorija. Najveći broj ispitanika (32%) ili nije napisao ništa kao odgovor na to pitanje ili je napisao da

smatra da ni jedna verska zajednica nije opasna. Tačni iskazi izgledaju ovako: »ni jedna ako su normalni ljudi«; »ni jedna, mislim da religija na to ne utiče«; »ne posmatram nikoga tako«.

Sledeća kategorija po broju učenika koji smatraju da je opasna religija jeste islam. Naime, 22% ispitanika je navelo da je islam opasna religija. Neki učenici kažu da je to zbog džihada, da su opasne one verske zajednice čija vera propoveda ubijanja. Jedan učenik kaže: »možda islamska zbog sadašnjih dešavanja«.

Odmah iza islama kao opasnost koju vide naši adolescenti jesu sekte. Preko 20% mladih izričito sekte smatra opasnim. Šta tačno ovi mladi ljudi pod sektama misle biće navedeno u posebnom odgovoru na pitanje «Šta su po tvom mišljenju sekte.« Za sada samo komentari na pitanje o opasnim religijama ukazuju da učenici smatraju da izvorne religije nisu same po sebi opasne, već da su opasne sekte. A od tih opasnih to su »one koje utiču na pomračenje ljudske duše«; »tajne sekte koje žrtvuju životinje«; »samo one koje obožavaju sotonu«. Učenici su takve sekte nazvali satanistima, okultistima i spiritistima i njih 6% primetilo je da su oni najopsniji.

Zanimljivo je da su Rimokatolici od jednog broja učenika prepoznati kao opasnost i to od 5% ispitanika. Nije bilo komentara.

Po brojnosti ispitanika (4%) koji su odgovorili na ovo pitanje o opasnim verskim zajednicama nalaze se oni koji smatraju da su sve one koje nisu pravoslavne opasne. Naime, oni su napisali: »smatram da je pravoslavlje jedina prava vera, opasni su svi koji nisu pravoslavni.« Jedan učenik je napisao: »ja lično nemam ništa proiv ostalih verskih zajednica ali svi koji kaljaju i uništavaju pravoslavlje su opasni«.

Odgovori koji prave diferencijaciju ali ne po verskoj pripadnosti već po kvalitetu verskog života su sledeći: »Ni jedne naročito, ali mislim da fanatizam u bilo kojoj verskoj zajednici nije dobar«; »fanatike svake vere«; »samo fanatike smatram opsnim«. Odgovor koji ukazuje na religijsku ideologiju i koji mi se čini ulazi u suštinu razumevanja religije i njenog uticaja prema drugima koji se mogu manje ili više osećati privučeni ili ugroženi izglda ovako: »Smatram da su opasni svi oni koji svoju (ne)veru zloupotrebljavaju«.

Zanimljivo je da su ateisti od 3% učenika navedeni kao opasna vera. Iako sami nisu imali iskustvo života u ateističkom društvu, oni ateizam navode kao religiju ili verovanje koje može biti opasno. Judaizam kao religija je od 2% učenika procenjen kao opasnost i isto toliko njih smatra da su Jehovini svedoci opasna verska zajednica. Manje od 1% navelo je protestante i istočnjačke religije kao opasne verske zajednice i samo 0,2% navodi ortodoksno hrišćanstvo kao opasnost.

»Opasne su sve ostale vere, sve koje su suprotne od moje«, odgovorio je neko od učenika srednjih škola. Da li možemo ove odgovore uporediti sa odgovorima učenika srednjih škola u drugim regionima? Da li bismo dobili isto? Odnos prema sebi i drugima možemo posmatrati preko odgovora na pitanje ko smo mi i ko su oni. Koliko je veliki prečnik koji određuje nas u odnosu na njih. Da li smo mi lokalno određeni i ugroženi od ostatka sveta? Od čega zavisi strah nas od njih. Da li je opasnost realna i kako su dospeli ovi mladi ljudi u saznanje o opasnostima koje nam prete i o oprezu od drugih? Da li je to trenutno stanje, kako reče jedan učenik »ove naše sadašnje situacije« ili se generacijski prenosi, u porodici, školi i konačno kolektivnom nesvesnom kao način vekovnog opstajanja »nas« pored »njih«. Granice koje nas dele i koje nas određuju i definišu na prostorima Balkana prvenstveno su se verski bojile i određivale identitete pojedinaca i kolektiviteta.

4

Pokušaj definisanja pojma sekta preko iskaza srednjoškolaca Šta su po tvom mišljenju sekte? pitanje je otvorenog tipa na koje su učenici srednjih škola

mogli da daju svoje odgovore. Skoro svi su napislali po nešto. U pokušaju da napravimo neku klasifikaciju prema iskazima učenika, tragala sam za kriterijumima po kojima bih mogla da klasifikujem njihove odgovore.

Prva konstatacija od koje možemo da krenemo u analizu odgovra jeste da su sekte “grupe koje žele da se razlikuju”; “grupe ljudi koji veruju u ono u sta hoce”. Možda je ovo suština koju ova mlada osoba prepoznaje, u potrebi za razlikovanjem i u potrebi za slobodom. Naravno, religijske sekte mogu da se razlikuju pre svega po tome što su to “grupe ljudi koji imaju drugačija verovanja”; “ljudi posebnog verovanja” te da “postoje razne sekte, pozitivne i negativne” i da su one “isto što i religija samo bez veće afirmaicje”, tj. “institucije kao i crkva samo što nemaju državu iza sebe“, da su to “neprihvaćene verske zajednice”. Ako bismo hteli da krenemo ovim tragom i da potražimo odgovore koji ukazuju na ono što je pozitivno i na ono što je negativno, skoro da ne bismo našli ništa pozitivno jer su opisi i mišljenja negativna.

Ovde se možemo pitati da li je dozvoljeno da ljudi imaju različita verovanja, da li je to normalna ili devijantna pojava i u čemu je zapravo problem sa sektama ako postoji sloboda savesti i veroispovesti.

Po redu pojavljivanja u tekstu koji je slučajno poređan navodim iskaze učenika o sektama koji su negativni: “opasne zajednice”; “nezanimljive institucije”; “štetne institucije koje ne pružaju duhovni mir ljudima, naprotiv teraju ih na razne zločine, samoubistvo, pljačke”; “tamo ispiraju mozak i daju pogrešna učenja i stavove”; “opasnost i otimanje duša, posebno satanisti”; “opasnost po čovečanstvo”; “negativne zajednice”; “nesto loše”; “verovanje u druga bića sem Boga i verske zajednice koje ugrožavaju život individue bez obzira da li veruju u Boga ili neko drugo biće”; “nešto najgore”; “nešto što nije dobro i što utiče loše na čoveka i njegovo ponašanje”; “napad đavola na ljude”.

Zanimljivo je da se sekte mogu povezati s različitim oblastima života pa tako grupišem odgovore koji se odnose pre svega na religiju. U toj grupi nailazimo na odgovre kao što su: “sekte su odstupanje od bilo koje religije, uglavnom su opasne”; “Sekte narušavaju religiju.”; “organizovane verske zajednice koje deluju protiv Boga”; “otpadnici od Hrista”; “ljudi koji su otpali od prave tj. pravoslavne vere”. Jedan mladi bogoslov napisao je sledeće: “Božija punoća daje crkvi najviše dostojanstvo, i zbog toga mi ne smemo da budemo ispunjeni gordošcću. Poslušnost prema Bogu je jedini način da se postigne život večni a ko greši postaje mrtvac, a pošto znamo da je hrišćanska, tj. pravoslavna vera jedina istinita religija, sekta je svako ko je ne priznaje.” Onda oni postaju “otpadnici od prave i istinite vere i đavolje sluge.” Zapravo “udaljavanje od Boga i onog sto te čeka posle smrti a to je život večni.” U sektama je “iskvareno ili potpuno suprotno učenje o veri od pravoslavne crkve koju smatram jedino istinitom i pravom religijom a ujedno i tradicijom svojih predaka”. Sekte su “organizacije koje ugrožavaju crkvu.”

Međutim, ono što se zamera sektama jeste i to da razbijaju porodicu, simbolički ruše jedinstvo. Neko je primetio da je sekta “negativna organizacija koja odvlači ljude od svojih najbližih”.

Sekte u odnosu na društvo su “zajednice koje mogu da štete drugim ljudima ako se ne kanališu”; “bolest društva”; smrt za društvo”. Neko ide čak toliko daleko da smatra ds su to “ljudi koje bi trebalo ukloniti”; “bolesni organ društva koji treba odstraniti, prvo pokušavanjem prevođenja u pravu veru, a ako to ne uspe onda kazniti smrću.”

Najveći broj mladih smatra da je problem u mentalnom zdravlju. Pitanje je da li je reč o uticaju koji je negativan na pripadnike ili o pripadnicima koji su izabrali vrstu uticaja zbog vlastite unutrašnje prirode. Da li sekta bira pripadnike ili oni biraju nju?

Mnogi mladi misle da je najveći problem sa sektama zapravo zdravstveno stanje njenih članova. Kakvi su ljudi koji odlaze u sekte? Najveći broj odgovora ukazuje na mišljnja da su u sektama psihički bolesne osobe koje su tamo takve došle ili su ih usled ispiranja mozga i različitih manipulacija psihički oštetili. Jedan učenik smatra da su to “mesta gde se okupljaju ljudi koji nisu, i koji neće biti sposobni za život, koji beže od realnog sveta, problema, stvarnosti, mesta gde možda ima dobrih ljudi kojima, dok se totalno ne uvuku u crnilo, treba pomoći, mada ima više onih koji su psihijatrijski slučajevi, koje treba zatvoriti”, jer u sektama su “ljudi koji veruju u nešto što ne postoji i time zaglupljuju narod”; jer “sekte mogu da učine čoveku zlo, zbog nečijih bolesnih stavova i misli”; “to su bolesni ljudi koji su uvereni da su u pravu”; “gomila psihopata”; “glupi ljudi”; “grupe

5

poremećenih ljudi koji veruju u bolesne i pogrešne stvari”; “zajednice psihički slabih ljudi koji su vrlo podložni manipulacijama.”

Dakle, karakteristika koju pripisuju sektama i osobama koje ih slede jeste i u odnosu na moral. Neki učenici smatraju da su članovi sekti skloni kršenju moralnih normi i da su okrenuti protiv osnovnih ljudskih vrednosti kao što je život, dobro, ljubav, pravda. Njihovi iskazi izgledaju ovako: “ljudi koji se okupljaju i koji su protiv svega dobrog”; “samoubilački skupovi ljudi kojima je cilj da unište život drugima”; “nikom ne donosi dobro”, ni sebi ni drugima jer je to samo “trenutno utočište za emocionalno slabe osobe, daju malo ali uzimaju sve”; “odvode često u smrt”; “to su ljudi čiji su pogledi na svet iskrivljeni a njihove vođe ih samo podvode da bi sledili njihove interese i najčešce da bi izvukli novac od svojih članova”; “verske zajednice u koje stupaju nesigurne ličnosti i mogu biti opasne”; “skupine slabih ljudi koji su podlozni manipulacijama drugih”; “udruženja koja su osnovali ljudi koji su zastranili po pitanju vere, života… ali ipak imaju osećanja za biznis, obzirom da uzimaju novac od drugih ljudi koji tim sektama pristupaju. Sve u svemu sektama pripadaju slabe ličnosti, sa dosta problema često psihičkih.”

Sledeća karakteristika sekti jeste obmana. To su “mesta za ispiranje mozga”; “bežanje od stvarnosti”; “opasne zajednice po svemu loše”; “koje imaju određen cilj, neku korist, sto dovodi do negativnih posledica i za ljude koji su u sekti i za one iz njihove okoline”; “institucije koje sputavaju”; “najopasnije institucije koje treba pod hitno slomiti”.

Ogovori na ovo pitanje su brojni ali u suštini možemo ih svesti na navedene primere. Ono kako mladi shvataju pojam sekti jeste da je to “nešto sa kim uopste ne treba imati posla, jer ko je u njoj samo ide u propast, pakao i ambis, a tu ne vidim smisao života, jer su promašene investicije, mislim da je život lep i da ih treba izbetavati koliko je to moguće”, jer je govor o sektama obično bio povezan s “nastranim organizacijama koje brinu o materijalnom i pomoću toga najčešće uvode svog člana dok ga ne dovedu u koliziju i na kraju krajeva do samoubistva.” Jedan učenik smatra da su “sekte organizacije koje služe za odvlačenje ljudi u propast, za pomračivanje njihovog uma i odvajanje od prave i jedine vere koja čoveka može spasiti i njegvom životu dati smisao. Sva ta pogrešna učenja nastaju pod uticajem đavolske laži i obmane.” “To su zajednice koje odvlače ljude od Boga.” ”Skupovi ljudi koji ne znaju da se nose sa problemima i životom uopšte pa traže izlaz u zabludama.” “Nešto najgore što je moglo da zadesi čovečanstvo !!!”

Svi ovi iskazi srednjoškolaca, a i oni brojni koji su ostali u testovima, ukazuju da se sociološka definicija sekti koju možemo pronaći po različitim udžbenicima sociologije religije, isto kao i teološka razumevanja sekti, ne poklapaju sa pojmom koji se nalazi u svesti mladih ljudi. Očigledno je potrebno pronaći definiciju kojom možemo poboljšati komunikaciju i povećati toleranciju u međureligijskom dijalogu. Ono što proizilazi iz iskaza srednjoškolaca ukazuje na sekte kao destruktivne zajednice koje su okrenute protiv osnovnih religijskih vrednosti kao što su život, istina, zajedništvo, vernost, moralnost, lepota, čija se destruktivnost može prepoznati u učenju, ponašanju i osobinama ličnosti njenih pripadnika u odnosu na religiju i društvo u kome deluju. Ovakvo razumevanje pojma sekta nema nikakve veze s kritičkom svešću pojedinaca i verskih zajednica koje neguju subjektivnost u razumevanju svoje religije.

Zaključna razmatranja

Uloga verskih zajednica je pre svega uloga čuvara duhvnih vrednosti društva, najveće

vrednosti života. Sve religije brinu se o osmišljavanju ovozemaljskog života i o spasenju čoveka i čovečanstva za večnost. Njena funkcija je u integraciji vernika u zajednicu ljubavi i korektnih međuljudskih odnosa. U individualnom životu donose mir u duši i poverenje u Boga. Međtuim, da li je moguće imati mir u svetu?

Da li možemo govoriti o ulozi religije u postavljanju granica između “nas” i “njih”. Ako religije imaju funkciju u formiranju identiteta onda odgovaraju svojim vernicima na pitanje “ko smo mi i u šta verujemo” i “ko su oni?” Naravno tu je i učenje kako se ponašati prema drugima, čak i prema neprijateljima. U hrišćanstvu je na nivou teorije zapovest jasna: “A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone. Da budete sinovi oca svojega koji je na nebesima; jer on zapoveda svome suncu, što obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima.” (Matej, 5,44.45)

Na nivou teorije nema granica ljubavi. Međutim, nivo ponašanja, verska praksa, određena je kontekstom i pozicijom moći. Filozofija razdvajanja “nas” od “njih” može nas rukovoditi po principu: “ko nije sa nama protiv nas je” ili po principu: “ko nije protiv nas sa nama je”. Sužavanje svojih

6

granica zbog straha i nepoverenja u drugoga ili pak proširivanje granica na bazi međusobnog poverenja.

Prema rezultatima ovog istraživanja možemo zaključiti da je jedna trećina ispitanika, a na osnovu toga zaključujemo i o populaciji mladih, tolerantna i da u drugim religijama ne vidi opasnost. Rezultati istraživanja Novaka Popovića (2001) na uzorku od 1.004 ispitanika u Srbiji i Crnoj Gori, isto pokazuju da je oko 1/3 ispitanika verski tolerantna tj. da uvažava princip slobodnog izbora veroispovesti i ravnopravnog položaja vera bez obzira na njihovu veličinu.

Opasne religije po mišljenju srednjoškolaca su pre svega islam (22%). Prema istraživanju Popovića (2001) 17% ispitanika u Crnoj Gori i 15% u Srbiji u islamu vidi agresivnost i opasnost. Rezultati pokazuju da odmah iza islama dolaze sekte koje smatra opsnim preko 20% srednjoškolaca (10% prema Popoviću). Rimokatolici kao opasnost prepoznati su od 5% srednjoškolaca (u istraživanju Popovića 6% ispitanika u Srbiji i čak 11% u Crnoj Gori). Popović (2001:11) komentariše da je ovo neočekivana promena paradigme, “jer do nedavno je kod pravoslavaca odnosno kod Srba i u srpskoj publicistici uopšte bila raširena, ali empirijski nikad potvrđena paradigma ugroženosti od katolicizma i Vatikana”.

To što je nesrazmerno porastao strah od sekti Popović (2001:12) objašnjava time što se pojam “sekta” upotrebljava uopšteno i nediferencirano sa negativnom konotacijom. U opseg pojma sekta ulaze kako legalno delujuće, po zakonu ravnopravne male verske zajednice reformističkog hrišćanskog opredeljenja, ali i druge nelegalne, pa i one sa tzv. “satanističkim” predznakom. Ta činjenica dovodi male verske zajednice u negativan položaj u odnosu na dominantne religije. S druge strane primetno je zalaganje dominantnih religja u Srbiji na polju suzbijanja tzv. sekti, a da se pri tome ne vrši diferencijacija.

Čini mi se da je razvoj događaja u Jugoslaviji prethodio svetskoj sceni ili bolje rečeno, promene na svetskoj sceni prvo su postale vidljive na našim prostorima na kojima se direktno susreću granični pojasevi svetskih religija. Sukobi su imali svoj energetski potencijal u verskom sloju identiteta, posebno kada je on bio povezan s nacionalnim. Konfliktna područja se pomeraju sa tradicionalnih rivala na sekte koje kao spoljni neprijatelj ujedinjuju tradicionalne, nacionalne strukture. Ako bi nam trend porasta straha od sekti poslužio u predviđanju razvoja događaja možemo pretpostaviti da kada se smiri sukob s islamom, poslednji neprijatelj ostaće sekte na putu homogenizacije sveta i dominacije moći koja neće imati rivala. Jedino je pitanje, ko će imati moć da etiketira druge i ko će biti proglašen za sektu. Poznata scena sukoba bila je da su oni koji su smatrali da imaju objektivnu istinu proganjali one koji su je tražili na drugom mestu i unosili sumnju i odvajanje. U postmodernom društvu subjektivnih istina pretpostavljam da će, paradoksalno, jedino sektašenje unositi oni koji i dalje veruju u objektivnu istinu. Pitam se da li će se promeniti i paradigma sukoba u smislu da će porobljena posmoderna civilizacija da proganja one koji veruju da imaju objektivnu istinu, ili one koji veruju da je zlo jače od dobra? U tom slučaju ostaje problem šta raditi sa zlom u sebi?