Jelena Kostić-Tomović

JEZIČKA EKVIVALENCIJA I NJENI TIPOVINa primeru nemačkog i srpskog jezika

Ključni termini: sistemska, leksikografska, prevodna, tvorbenosistemska ekvivalencija; simetrična i asimetrična ekvivalencija: konvergencija, divergencija, parcijalna i nulta ekvivalencija, denotativna, konotativna, pragmatička i estetska ekvivalencija; kvaziekvivalent; faza razmatranja, faza rekonstrukcije

Ekvivalencija je složen fenomen koji se u lingvistici shvata i tumači na različite

načine. Cilj ovog rada je da ponudi pregled najznačajnijih vidova ekvivalencije, a to su

sistemska, leksikografska, prevodna i tvorbenosistemska ekvivalencija.

1. Sistemska ekvivalencija

Ekvivalencija između leksičkih jedinica dvaju jezika može se posmatrati sa

stanoviša jezičkog, odnosno leskičkog sistema. Pri tom se i same lekseme posmatraju kao

deo tog sistema, dok njihova realizacija u konkretnom kontekstu ostaje po strani. Ovu

sistemsku ekvivalenciju zaista je moguće istražiti i opisiti, ali pri tom neizostavno treba

imati na umu kako je reč o izuzetno kompleksnom fenomenu. Rezultat odgovarajuće

analize po pravilu je čitava mreža međusobnih veza između leksema i semema, zamršeno

klupko koje je veoma teško rasplesti. Složenost odnosa sistemske ekvivalencije proističe

iz same prirode jezičkog znaka, tj. iz njegove arbitrarnosti. Ova arbitrarnost ni u kom se

slučaju ne odnosi samo na formu jezičkog znaka, već u istoj meri i na njegovu sadržinu.

Jezički znaci nisu samo različiti »omotači« za univerzalne, invarijantne koncepte i

značenja, već se i dati koncepti i značenja mogu razlikovati od jezika do jezika.

1.1. Sistemska ekvivalencija i međujezičke razlike u pogledu prototipskog centra

Čak i kod onih koncepata koji se u osnovi međusobno podudaraju pri pažljivijem

se posmatranju mogu pokazati razlike u pogledu prototipa ili prototipskog centra.

(HERBST / KLOTZ 2003: 112 - 113) Takav je, primera radi, slučaj sa srpskom leksemom

kafa i njenim nemačkim ekvivalentom Kaffee, m. I jedan i drugi formativ mogu se

odnositi kako na samu biljku i njeno zrnevlje, tako i na napitke koji se od biljke

spravljaju. Obe jezičke / kulturne zajednice poznaju više načina za pripremanje napitka,

1

odnosno niz različitih vrsta kafe. Za pojedinačne vrste postoje i odgovarajući nazivi, i oni

su hiponimi u odnosu na opšti, sveobuhvatni naziv sr. kafa / nem. Kaffee, m (na pr. sr.

filter-kafa → nem. Filterkaffee, m; sr. instant-kafa, nes-kafa → nem. Instantkaffee, m,

Pulverkaffee, m, löslicher Kaffee, m; sr. espreso → nem. Espresso, m; sr. kapućino →

nem. Cappuccino, m; sr. bela kafa → nem. Milichkaffee, m itd.). Opseg denotata u oba je

jezika isti. No dok za izvorne govornike srpskog jezika, tj. za pripadnike odgovarajućeg

kulturnog kruga, prototip kafe svakako predstavlja turska kafa, većina pripadnika

nemačke kulture za njeno postojanje zna, ali je konzumira ili retko ili nikada. Za njih bi je

prototipična kafa filter-kafa, koju pak većina pripadnika srpske kulture za sada samo

sporadično konzumira.

1.2. Simetrična ekvivalencija, konvergencija i divergencija

Sreću se svakako i primeri simetrične ekvivalencije jedan prema jedan, osobito

često među stručnim i naučnim terminima (na pr. nem. Morphem – sr. morfem(a), nem.

Syntax – sr. sintaksa), ali poznato je da oni predstavljaju izuzetak, a ne pravilo.

Neuporedivo su češći slučajevi tzv. konvergencije i divergencije. O divergenciji je reč

kada jednom konceptu / značenju i odgovarajućem formativu jednog jezika odgovara više

od jednog koncepta / značenja / formativa u drugom jeziku:

nem. Junge, m → sr. dečak→ sr. mladić

nem. Mächen, n → sr. devojčica→ sr. devojka

nem. Glas, n → sr. staklo→ sr. čaša→ sr. tegla

Divergencija pri tom može, ali ne mora, biti znak polisemantičnosti polazne lekseme, baš

kao što polisemantičnost sa svoje strane može, ali ne mora, dovesti do divergencije.

Pod konvergencijom se podrazumeva suprotan slučaj, tj. situacija kada je više

koncepata / značenja / formativa jednog jezika obuhvaćeno jednim konceptom /

značenjem / formativom u drugom jeziku.Šematski prikaz 1: Konvergencijanem. Bruder,m

sr. bratnem. Cousin, m / Vetter, m

2

nem. Schwester, fsr. sestra

nem. Cousine, f / (Base, f)

nem. Mitschüler, msr. školski drug

nem. Schulfreund, m

O konvergenciji i divergenciji govori se samo ukoliko se mogu uočiti razlike u značenju /

konceptualizaciji, ali ne i u slučaju da se za jednu leksemu polaznog jezika u ciljnom

jeziku može naći više ekvivalenata zato što ovaj potonji raspolaže sa nekoliko sinonimnih

formativa za odgovarajuće značenje / koncept (na pr. sr. more – nem. Meer, n / See, f).

Odnosi konvergencije i divergencije ne čine se osobito komplikovanim dokle god

se razmatra jedan izolovani problem, ali pri analizi iole kompleksnijih konstelacija izlazi

na videlo da je većina leksema upletena u čitavu mrežu divergencija i konvergencija koje

se uopšte ne mogu verno predstaviti u komprimiranom vidu. (HERBST / KLOTZ 2003: 116

- 118)Šematski prikaz 2: Mreža ekvivalencionih odnosa

tast

Schwiegervater, m

svekar

Schwiegereltern, pl

tašta

Schwiegermutter, f

svekrva

I dok je slučaj imenice Schwiegereltern, pl srazmerno jednostavan, i samo nagoveštava

princip prema kome se razvijaju odgovarajuće konstelacije, kod glagola wandern,

primera radi, situacija je već toliko složena da mrežu ekvivalencija koja se oko njega

plete ovde možemo samo skicirati.

Kao što će pokazati naredni šematski prikaz, ovaj nemački glagol ima nekoliko

delimičnih ekvivalenata u srpskom jeziku: planinariti, ići na izlet, ići u šetnju (po

prirodi) / šetati se (po prirodi), pešačiti, verati se. Pri tom treba imati u vidu da poslednja

navedena leksema (verati se) u ovom značenju nije stilski neutralna već ima negativnu,

3

pežorativnu konotaciju. Svaka od datih leksema javlja se, međutim, i kao ekvivalent

pojedinih drugih nemačkih leksema. Glagolu planinariti odgovaraju još bergsteigen,

klettern i steigen. S druge strane, za upravo navedene glagole bergsteigen, klettern i

steigen u srpskom se pored planinariti mogu naći i drugi ekvivalenti, kao peti se / penjati

se / popeti se, verati se / uzverati se, uspeti se / uspinjati se itd. Pešačiti takođe ima

nekoliko ekvivalenata: zu Fuß gehen, gehen, laufen, spazieren gehen, spazieren, einen

Spaziergang machen, einen Fußmarsch hinlegen (kolokvijalno), od kojih je većina

(spazieren, spazieren gehen, einen Spaziergangmachen, zu Fuß gehen i laufen)

ekvivalentna i glagolu šetati se i izrazu ići u šetnju. Glagol šetati se i frazeologizam ići u

šetnju imaju uz to i ekvivalent bummeln, koji nije ekvivalentan glagolu pešačiti, ali ni

formulaciji ići u šetnju po prirodi. Kolokaciji ići na izlet od glagola wandern mnogo je

bliža ekvivalentna nemačka kolokacija einen Ausflug machen, ali ona sa stanovišta

nemačkog jezika nije sinonimna glagolu wandern ili izrazu eine Wanderung machen.Šematski prikaz 3: Kompleksne konstelacije ekvivalncionih odnosa

bergsteigen (uz)verati se

planinariti klettern peti se

steigen popeti se

ispeti se

ići na izlet einen Ausflug machen

wandern šetati se (po prirodi) spazieren gehen

iči u šetnju (po prirodi) spazierene-n Spaziergang machen

zu Fuß gehen

laufen

gehene-n Fußmarsch hinlegen

bummeln

pešačiti

4

verati se

2. Leksikografska ekvivalencija

Leksikografski ekvivalenti u dvojezičnim rečnicima jesu leksičke jedinice jezika-

cilja koje se sa odgovarajućom odrednicom, tj. leksemom jezika-izvora nalaze u odnosu

leksikografske ekvivalencije. Leksikografska ekvivalencija sa svoje strane predstavlja

izuzetno složenu relaciju čiju suštinu nije nimalo lako odrediti i definisati. Ovaj je odnos

tesno povezan i sa prevodnom i sa sistemskom ekvivalencijom, ali se uprkos tome ni sa

jednom od njih ne može izjednačiti.

2.1. Odnos između leksikografske i sistemske ekivalencije

Leksikografsku ekvivalenciju sa onom sistemskom spaja pre svega pokušaj da se

uspostavi odnos izmedju leksema dvaju jezika, dakle uzualizovanih reči i izraza. Poput

sistemske ekvivalencije i leksikografska ekvivalencija lekseme dvaju jezika posmatra pre

svega zasebno, van njihove konkretne realizacije u jezičkom kontekstu. Uprkos ovim

sličnostima leksikografska ekvivalencija ne dostiže i ne sme dostići stepen složenosti

sistemske ekvivalencije. Ova druga je, kao što smo videli, često toliko kompleksna da ju

je gotovo nemoguće precizno i razumljivo prikazati. Na minimalnom prostoru koji

štampani rečnici mogu da izdvoje za jedan rečnički članak takav bi poduhvat unapred bio

osuđen na neuspeh.

Čak i kada nedostatak prostora ne bi predstavljao problem, kao što je recimo

slučaj u elektronskim rečnicima, pitanje je da li bi iscrpan prikaz sistemske ekvivalencije

uopšte i bio poželjan. Takav bi rečnik verovatno mogao koristiti samo uzak krug

visokospecijalizovanih stručnjaka, i to isključivo u istraživačkom radu. Kada je reč o

»svakodnevnim« zadacima, gusto ispletena mreža međuleksemskih povezanosti i

najizvežbanije bi korisnike u mnogim slučajevima dovodila u situaciju da od nebrojenog

drveća nikako ne mogu da sagledaju šumu.

2.2. Odnos između leksikografske i prevodne ekvivalencije

Shvatanje prema kome ekvivalenti ponuđeni u rečnicima predstavljaju prevodne

ekvivalente jeste donekle ispravno, no samo donekle. Leksikografski ekvivalenti zaista,

5

naime, predstavljaju leksičke jedinice koje potencijalno mogu »zastupati« odrednicu pri

prevođenju na odgovarajući jezik. Težište prethodne tvrdnje počiva međutim upravo na

reči potencijalno. Čak i ako su dobro odabrani, leksikografski se ekvivalenti sa svojom

odrednicom »podudaraju« samo pri izolovanom posmatranju, tj. van sintaksičkog i

tekstualnog konteksta. Pri monološkoj verbalnoj produkciji na odgovarajućem jeziku, a

pogotovo pri prevođenju, relacija ekvivalencije uopšte se, međutim, ni ne uspostavlja na

leksičkom nivou, dakle na nivou reči / leksema / leksičkih jedinica, već na nivou

neuporedivo obimnijih i kompleksnijih celina, i to po pravilu na nivou teksta.

Na »mestu« odrednice u prevodu tako se možda i može, ali i ne mora, naći njen

leksikografski ekvivalent. Autora prevoda, naravno, niko ne sprečava da ekvivalenciju

uspostavlja pretežno ili isključivo na leksičkom nivou, ali rezultati takvog glosiranja onda

nimalo nisu u skladu sa horizontom očekivanja današnjih recipijenata. Vezivanje

ekvivalencije za leksički nivo sada se praktikuje jedino van granica profesionalnog

prevođenja i najčešće se vezuje za prve prevodilačke pokušaje u školskoj nastavi stranih

jezika. U prevodima koji odgovaraju savremenim, tj. trenutno aktuelnim predstavama,

napori za ostvarivanje ekvivalencije mogu dati potpuno različite rezultate od onih koje su

dali napori leksikografa, pa čak i kad su i jedni i drugi optimalni.

2.2.1. Shvatanje književnog prevoda kao promenljiva kategorija

Shvatanja (književnog) prevoda menjala su se, naime, tokom vremena, a menjaće

se verovatno i u budućnosti. Ove promene ne treba međutim nužno shvatiti kao razvoj,

napredak i usavršavanje, već jednostavno kao prilagođavanje čitalačkoj publici

odgovarajuće epohe: njenom poznavanju ili nepoznavanju jezika i kultura, njenom

odnosu prema književnom delu, i njenom stavu prema (intelektualnoj) svojini. Ni viđenje

književnog prevoda kakvo trenutno preovlađuje ne treba smatrati nadmoćnim isključivo

zato što je »novije« od onih koja su mu hronološki prethodila.

Težnja da prevod u svim pojedinostima bude što bliži, što verniji originalu

proističe s jedne strane iz građanske koncepcije intelektualne svojine, a sa druge strane iz

takođe tipično građanskog shvatanja prema kome književna i druga umetnička dela ne

predstavljaju razonodu, već uzvišene vrednosti kojima treba biti »veran«. Izrada

umetničkih dela uzdigunta je sa nivoa veštine i zanata na nivo »inspiracije« i

6

»genijalnosti«, a »originalnost« na nivo jednog od suštinskih merila njihovog kvaliteta i

značaja. Adaptacije i razni drugi vidovi korišćenja i preoblikovanja književnog

»materijala« na istom ili na drugom jeziku gotovo su sasvim potisnute, a njihovo su

mesto velikim delom preuzeli »verni« prevodi.

Slično je i sa zahtevom da prevod bude »u duhu« ciljnog jezika, tj. u skladu sa

njegovim gramatičkim, stilskim i pragmatičkim normama. Od prevoda se danas očekuje

da prikrije svoju pravu prirodu i da kod čitaoca probudi iluziju da je tekst primarno

sročen na ciljnom jeziku. Ovakva koncepcija, sama po sebi nimalo bolja ili gora od

»bukvalnog« prevođenja ili glosiranja, proističe iz suštinske jednojezičnosti građanske

kulture. Unilingvalnost se u njoj, pa samim tim i u svetu onakvom kakav mi poznajemo,

doživljava kao »normalno stanje«, dok se dvojezični i višejezični pojedinci bez obzira na

njihovu faktičku brojnost ili malobrojnost doživljavaju kao »posebni slučajevi«.

Ovakvo shvatanje, međutim, daleko od toga da je »prirodno« ili čak jedino

moguće. Ono se nametnulo tek sa nacijom kao političkom i društvenom zajednicom koja

jezik koristi kao najznačajnije sredstvo identifikacije i homogenizacije s jedne, i

razgraničenja u odnosu na druge slične zajednice s druge strane. Kao i sama nacija koja

ju je »iznedrila«, jednojezičnost ne predstavlja univerzalni i vanvremenski fenomen, već

istorijsku tvorevinu prolaznog karaktera.

U ranijim vremenima višejezičnost se podrazumevala barem u pojedinim

segmentima društva, pa je tako i prevod književnog teksta služio isključivo kao olakšica

za razumevanju teksta na stranom jeziku kojim čitalac sasvim ili delimično vlada ili ga

tek usvaja. Od prevoda se zato nije ni očekivalo da predstavlja alternativu originalu i

zamenu za njega. Potreba za »novim originalnom« javila se tek sa publikom koja vlada

samo jednim jezikom, onim maternjim, dok druge ili ne poznaje uopšte ili ih poznaje tek

veoma površno.

Bilo kako bilo, danas u procesu prevođenja leksikografske ekvivalente zato

nikako ne treba shvatiti kao prevodne ekvivalente koji se jednostavno mogu preuzeti iz

rečnika, tj. bez daljeg prepisati na odgovarajuće mesto u prevodu. Pri prevođenju kao i

pri primarnoj jezičkoj produkciji oni mogu poslužiti isključivo kao podsetnik i

»inspiracija«. (isp. HERBST / KLOTZ 2003: 110 - 112)

7

2.2.2. Korisničko shvatanje leksikografske ekvivalencije

Laici leksikografske ekvivalente, međutim, najčešće doživljavaju kao objašnjenje

značenja leksema stranog jezika, osobito pri jezičkoj recepciji. To je sa stanovišta mnogih

korisnika potpuno razumljivo, pa čak i opravdano, s obzirom na to da se uz pomoć

dvojezičnog rečnika do informacije o značenju nepoznate lekseme može doći i sa

minimalnim nivoom jezičke kompetencije, dok upotreba jednojezičnog rečnika već

zahteva solidan nivo znanja. Leksikografske ekvivalente na ovaj način, međutim,

shvataju i primenjuju i mnogi od onih kojima bi njihova jezička kompetencija

dozvoljavala i korišćenje jednojezičnika. No objašnjenja kakva nudi jednojezična

leksikografija iziskuju izvestan ili priličan mentalni napor, čak i uz besprekorno vladanje

odgovarajućim jezkom. Leksikografski ekvivalenti doživljavaju se kao neuporedivo

»udobnije« rešenje pa se zato informacija o značenju strane lekseme radije traži u njima.

Uprkos tome nije sporno da leksikografski ekvivalenti nisu jedinice metajezika i da ne

predstavljaju pokušaj da se objasni značenja odrednice. (HERBST / KLOTZ 2003: 103 -

109)

2.3. Karakteristike leksikografske ekvivalencije

Imajući u vidu da se leksikografska ekvivalencija iz upravo razmotrenih razloga

ne može potpuno izjednačiti niti sa prevodnom ekvivalencijom u njenoj aktuelnoj

interpretaciji, niti sa sistemskom ekvivalencijom u njenoj punoj kompleksnosti, a ni sa

objašnjenjem značenja, Herbst i Kloc predlažu da se ona shvati kao specifičan tip

ekvivalencije. Oni smatraju kako leksikografski ekvivalenti u praksi predstavljaju, i treba

da predstavljaju, kompromis između sistemske ekvivalencije, prevodne ekvivalencije,

nužnosti leksikografske prakse i potreba korisnika. (HERBST / KLOTZ 2003: 118 - 119)

Prema mišljenju datih autora leksikografske ekvivalente odlikuje nekoliko suštinskih

karakteristika koje ćemo razmotriti u narednim redovima.

2.3.1. Izostanak recipročnosti

Odnos između odrednice i njenih leksikografskih ekvivalenata nije recipročan. On se

ne može »preokrenuti«, iako se čak i među filolozima može sresti uverenje da je pri

sastavljanju dvojezičnika dovoljno izraditi jedan od delova, tj. jedan smer, koji se onda

8

samo »preokrene« tako da ekvivalenti postanu odrednice, a odrednice ekvivalenti. Sama

priroda leksikografske ekvivalencije i leksikografskih ekvivalenata isključuje, međutim,

svaku mogućnost da se na ovaj način dođe do koliko-toliko prihvatljivih rezultata.

Kvalitet rečnika nastalih pukim »preokretanjem« na koje se onda nadovezuje samo

minimum kozmetičkog optimiranja može se, blago rečeno, okarakterisati kao krajnje

sumnjiv.

To s druge strane ne znači da autori pri izradi »drugog« smera smeju da zanemare

onaj »prvi«, već izrađeni smer. Materijal i informacije sakupljeni za prvi deo i sadržani u

njemu ne samo da mogu, nego i moraju da čine osnovu drugog dela, radi međusobne

usaglašenosti delova kako bi rečnik zaista činio smislenu, homogenu celinu. Samo onaj

dvojezičnik čije su celine međusobno usklađene pruža korisnicima mogućnost da dođu

do potpune informacije. U suprotonom, oni će ostati zatočeni u začaranom krugu

poluinformacija. Međuzavisnost dvaju delova dvojezičnog rečnika i transfer informacija

iz jednog dela u drugi pri njegovoj izradi predstavljaju, međutim, složen proces, čija

kompleksnost daleko prevazilazi svako »preokretanje«.

2.3.2. Lekseme kao jedini mogući leksikografski ekvivalenti

Funkciju leksikografskog ekvivalenta mogu vršiti isključivo lekseme, tj. uzualizovane

leksičke jedinice. Okazionalizmi i parafraze mogu biti prevodni, ali ne i leksikografski

ekvivalenti. Parafraze u rečniku imaju funkciju da objašnjavaju značenje odrednice, bez

obzira da li su formulisane na istom jeziku kao i odrednica (u jednojezičnim rečnicima)

ili na nekom drugom jeziku (u dvojezičnim rečnicima).

2.3.3. Leksikografski ekvivalenti kao potencijalni prevodni ekvivalenti

Leksikografski ekvivalenti moraju predstavljati potencijalne prevodne ekvivalente sa

što većom verovatnoćom faktičke upotrebe u prevođenju. O odnosu između

leksikografske i prevodne ekvivalencije već je bilo reči na prethodnim stranicama

(poglavlje 2.2.), tako da se nećemo ponovo vraćati na taj problem.

9

2.3.4. Simetrična i asimetrična ekvivalencija

U poglavlju 1.2. već je bilo reči o tome da sistemska ekvivalencija može biti

simetrična ili asimetrična, a slično je i kod leksikografske ekvivalencije. Ekvivalencija

između odrednice i lekseme / leksema sa kojima je rečnik dovodi u međusobnu vezu

potpuna je samo u izuzetnim slučajevima. Od ove simetrične ekvivalencije neuporedivo

je češća ona asimerična, u okviru koje treba razlikovati sledeće podtipove: divergentna

ekvivalencija, konvergentna ekvivalencija, i parcijalna ekvivalencija.

O simetričnoj ekvivalenciji govori se onda kada jednoj leksemi polaznog jezika

odgovara jedna i samo jedna ekvivalentna leksema ciljnog jezika. Potpuni izostanak bilo

koje ekvivalentne lekseme u ciljnom jeziku naziva se nultom ekvivalencijom, dok se u

svim preostalim slučajevima govori o asimetričnoj ekvivalenciji.

Divergentna asimetrična ekvivalencija podrazmeva da jednoj leksemi polaznog jezika

odgovara više od jedne lekseme ciljnog jezika, dok je o konvergentnoj asimetričnoj

ekvivalenciji reč onda kada su dve ili više lekseme polaznog jezika obuhvaćene jednom

leksemom ciljnog jezika.

Kod parcijalne ekvivalencije jednoj leksemi polaznog odgovara jedna leksema ciljnog

jezika, kao kod simetrične ekvivalencije, s tom razlikom što je podudarnost između njih

samo delimična, tj. ne dostiže optimalan nivo.

2.3.5. Zavisnost leksikografskih ekvivalenata od skoposa rečnika

Baš kao i sama odrednica, leksikografski se ekvivalenti moraju sagledavati u sklopu

tzv. skoposa konkretnog rečnika. Skopos podrazumeva svrhu tj. namenu rečnika, a nju

determinišu tri faktora: ciljna grupa tj. očekivani korisnički krug, predviđena funkcija

(jezička recepcija, jezička produkcija ili korektura) i komercijalni momenti. Uslovljenost

leksikografskih ekvivalenata skoposom odgovarajućeg rečnika najtešnje je povezana sa

prvim od navedenih faktora, tj. sa ciljnom grupom. Autori u rečnika trebalo bi, naime, da

vode računa o karakteristikama potencijalnih korisnika i o njihovim potrebama. U skladu

s tim, nije poželjno da u rečnik uvrštavaju lekseme koje ciljna grupa ne poznaje ili ne

koristi, bez obzira na njihove druge moguće prednosti. (HERBST / KLOTZ 2003: 118 -

119; isp. KOLLER 2001: 228 - 240)

10

2.4. Denotativna i konotativna ekvivalencija

U zavisnosti od značenjskog aspekta na koji se odnosi, leksikografska ekvivalencija

razlikuje sledeće dve komponente:

1. denotativna ekvivalencija

2. konotativna ekvivalencija

Kao što smo već napominjali, a i sami nazivi na to nedvosmisleno ukazuju, ova prva tiče

se denotativnog značenja, a ova druga svih vidova konotacije, kao što su: stilski sloj,

socijalna i arealna stratifikacija, stilski efekti poput eufemizacije, ironizacije, arhaizacije

itd. U poređenju sa utvrđivanjem denotativne leksikografske ekvivalencije, uspostavljanje

one konotativne prestavlja još mukotrpniji poduhvat sa znatno slabijim izgledima na

potpuno zadovoljavajući rezultat.

2.5. Izostanak leksikografskog ekvivalenta i objašnjenje značenja

Budući da se, bez obzira je li reč o srodnim jezicima ili ne, događa da za

konkretnu leksemu polaznog jezika u ciljnom jeziku zaista nema odgovarajućeg

leksikografskog ekvivalenta i dvojezični rečnici ponekad moraju da pribegnu

objašnjavanju značenja odrednice. To se čini samo u nedostatku ekvivalenta, ali zato u

takvim slučajevima objašnjenju značenja treba dati primat nad drugim metodama.

Navođenje okazionalizama ili ekvivalenata sa nezadovoljavajućim stepenom

podudarnosti nije poželjno, mada se u praksi sreće. Kvaziekvivalenti (nem. Quasi-

äquivalent) prihvatljivi su samo u izuzetnim slučajevima, a i onda jedino pod uslovom da

su jasno naznačeni kao takvi. Ovo markiranje kvaziekvivalencije može se, primera radi,

izvršiti uz pomoć simbola, 'približno jednako' (≈). Taj postupak primenjuje Duden Oxford

Großwörterbuch Englisch:1

Gymnasium das; Gymnasiums, Gymnasien a) (höhere Schule) ≈ grammar school; neusprachliches Gymnasium: ≈ grammar school stressing modern languages; aufs Gymnasium gehen ≈ be at or attend grammar school; b) (in der Antike) gymnasium

Hauptschule die ≈ secondary modern school

Imbißbude die (ugs.) ≈ hot-dog stall or stand

1 Na sporadično korišćenje primera iz nemačko-engleske leksikografije odlučili smo se u nedostatku novijih nemačko-srpskih ili nemačko-hrvatskih rečnika koji bi bili pogodni da ilustruju trenutno aktuelna rešenja.

11

Kao što upravo navedeni primeri sugerišu, »krivicu« za izostanak leksikografskog

ekvivalenta često snose tzv. kulturno-leksički unikati (nem. Kulturspezifika), tj. leksičke

jedinice koje označavaju predmete i predstave ograničene na određenu kulturu. Zbog ove

ograničenosti samog denotata adekvatni nazivi u drugim jezicima izostaju. Kulturno-

leksički unikati nisu međutim jedini, već samo najupadljiviji slučajevi nedostatka

leksikografskih ekvivalenata. Oni su samo neuporedivo upečatljiviji zahvaljujući svojoj

neobičnosti, koja ih istovremeno čini i bogomdanim materijalom za najrazličitije

pseudoetnološke i psudoetnopsihološke spekulacije. Ima i sasvim »običnih« reči za koje

se u drugom članu nekog jezičkog para jednostavno ne može naći ekvivalent. (isp.

KOSTIĆ 2006: 219)

No od pitanja da li je u konkretnom slučaju reč o kulturno-leksičkom unikatu ili ne,

neuporedivo je značajnije pronalaženje načina da se korisniku jasno stavi do znanja kako

odgovarajuća formulacija predstavlja opis značenja, a ne ekvivalent, primer ili »izraz« (tj.

frazeologizam). To se može postići pažljivim formulisanjem objašnjena (parafraze),

grafičkim isticanjem, ili pak uz pomoć tzv. kulturloških opaski (engl. cultural note),

kakve se sreću u pojedinim anglosaksonskim, a odskora čak i u nemačkim rečnicima.

(HERBST / KLOTZ 2003: 124 - 125)

Narednih nekoliko primera iz već citiranog rečnika Duden Oxford Großwörterbuch

Englisch ilustruje odgovarajuće parafraze. One su nedvosmisleno formulisane kao

objašnjenja, a svojim se grafičkim izgledom razlikuju kako od ekvivalenata tako i od

izraza. Štampane su kurzivom, dok su ekvivalentima u ovom rečniku namenjena

standardna slova, a izrazima masna kurzivna slova:

Trümmerfrau die (hist.) woman who cleared away rubble after World War II

Spätaussiedler der person of German origin who emigrated from countries East of the

Oder-Neisse border relatively late after 1945

Kristallnacht die (ns.) crystal night; kristallnacht; National Socialist pogrom against

Jews in November 1938

Spätzle Pl. spaetzle; spätzle; kind of noodles

Poslednja dva primera uz to ilustruju i mogućnost da se leksema polaznog jezika

preuzme kao pozajmljenica ili čak kao kalk, a da se onda parafrazom ukaže na njeno

tačno značenje. Ukoliko odgovarajuća pozajmljenica već postoji u ciljnom jeziku, onda

12

se naravno ne može govoriti niti o nedostatku ekvivalenta, niti o specifičnom

leksikografskom postupku.

Kindergarten der kindergarten; nursery school

Sauerkraut das o. Pl. sauerkraut; pickled cabbage

Lederhose die leather shorts pl.; lederhosen pl.; (lang) leather trousers

Dirndl das; Dirndls, Dirndl: dirndl

2.6. Ekvivalenti i struktura rečničkog članka

Imajući u vidu da leksikografska ekvivalencija predstavlja izuzetno kompleksan

odnos, u dvojezičnim rečnicima neophodno je što jasnije i preciznije naznačiti koji je

ekvivalent primeren u kom kontekstu. U starijim dvojezičnicima informacije ovog tipa

uglavnom su izostajale, a ekvivalenti su jednostavno navođeni, »ređani« jedan za drugim

i razdvajani samo zarezima i tačkama-zarazima ili u boljem slučaju brojevima. Ovakva

praksa ni danas nažalost nije napuštena, ali se ipak može primetiti kako je renomirani

autori i izdavači izbegavaju, barem u svojim prestižnijim izdanjima.

Koliko god teško bilo nedvosmisleno ukazati korisniku na to kada treba koristiti

koji od ponuđenih ekvivalenata leksikografima na raspolaganju ipak stoje izvesna

sredstva i metode koje mogu biti od znatne pomoći. Najznačajniji među njima jesu:

sinonimi, parafraze, kolokatori (lekseme koje u konkretnom kontekstu prate odrednicu ili

njene ekvivalente), sažeti komentari o denotatu ili komunikativnoj konstelaciji, stilski

markeri itd. (HERBST / KLOTZ 2003: 120 - 121)

Stipendium das; Stipendiums, Stipendien (als Auszeichnung) scholarship; (als finanzielle Unterstützung) grant

Mauerblümchen das (ugs.) (beim Tanz) wallflower (coll.); (unscheinbares Mädchen, auch fig.) Cinderella

1Lehre die; Lehre, Lehren a) (Berufsausbildung) apprenticeship; eine Lehre machen serve an apprenticeship (als as); bei einem Handwerker in die Lehre gehen be apprenticed to a craftsman; bei jmdm. in die Lehre gegangen sein (fig.) have learnt a lot from sb.; b) (Weltanschauung) doctrine; die christliche Lehre: Christian doctrine; die Lehre Kants/Hegels/Buddhas the teachings pl. of Kant/Hegel/Buddha; c) (Theorie, Wissenschaft) theory; die Lehre vom Schall the science of sound or acoustics; d) (Erfahrung) lesson; laß dir das eine Lehre sein! let that be a lesson to you; jmdm. eine [heilsame] Lehre erteilen teach sb. a [salutary] lesson; aus etw. seine Lehre ziehen learn one's lesson from sth.; e) (Verhaltensregel) precept

13

3. Prevodna ekvivalencija

Pojam / termin ekvivalencija javlja se gotovo u svim pokušajima objašnjenja i

definicije prevođenja. Pri iole pažljivijem posmatranju pokazuje se, međutim, kako ova

»sveprisutnost« ekvivalencije u razmatranjima vezanim za problem(e) prevođenja ne

ukazuje na međusobnu saglasnost, već se iza nje, baš naprotiv, skrivaju nemale razlike.

Bez mnogo preterivanja moglo bi se reći kako svaka struja, pa čak i svaki pojedinačni

teoretičar, ekvivalenciju shvata na makar donekle specifičan način.

S obzirom na to da je prevođenje izuztno kompleksna delatnost koja se može

sagledavati iz različitih uglova i sa različitih aspekata njime se pored lingvističke

translatologije bavi i niz drugih filoloških i nefiloloških disciplina, pre svega nauka o

književnosti, ali i estetika, komunikologija, semiotika, stilistika itd. Nijedna od njih nije,

međutim, u tolikoj meri usmerena ka prevođenju kao takvom, sa ciljem da ga sagleda u

svoj njegovoj celovitosti, već isključivo ka onom njegovom segmentu ili onim

segmentima koji su usko povezani sa osnovnim predmetom izučavanja date discipline.

Tako se primera radi nauka o književnosti interesuje isključivo za prevođenje književnih

tekstova, stilistika samo za stilsku komponentu ovog procesa itd.

Kako god je definisali, prevodna ekvivalencija predstavlja konstitutivni element

prevoda, baš kao što leksikografska ekvivalencija predstavlja konstitutivni element

rečnika. Njen značaj za nauku o prevođenju (translatologiju) u potpunosti odgovara

značaju koji leksikografska ekvivalencija ima za teorijsku i praktičnu leksikografiju.

Drugim rečima, on se može okarakterisati kao fundamentalan. Koler (Werner Koller)

translatologiju takoreći i određuje kao »nauku o ekvivalentima«: »Lingvistička

translatologija opisuje potencijalne ekvivalente i navodi kriterijume za njihov izbor i

faktore koji na njega utiču.«2 (KOLLER 2001: 125)

U svojoj suštini prevođenje i nije ništa drugo do uspostavljanje ekvivalencije, u

procesu koji počinje razumevanjem i analizom teksta na polaznom jeziku i završava se

oblikovanjem teksta na ciljnom jeziku: »Prevod je rezultat jezičko-tekstualne operacije

koja od teksta na polaznom jeziku vodi do teksta na ciljnom jeziku, pri čemu se između

2 "Die linguistische Übersetzungswissenschaft beschreibt die potentiellen Zuordnungsvarianten (Äquivalente) und gibt die Faktoren und Kriterien an, die die Wahl von aktuellen Entsprechungen bestimmen" (KOLLER 2001: 125)

14

ova dva teksta uspostavlja prevodna relacija, tj. relacija ekvivalencije.«3 (KOLLER 2001:

16)

3.1. Faktori koji utiču na prevodnu ekvivalenciju

Na ekvivalenciju i ekvivalente, pa samim tim time i na prevod utiču različiti

faktori. Njihova je priroda delom jezička, a delom ne-jezička:

1. polazni i ciljni jezik sa svim svojim karakteristikama i mogućnostima, nužnostima

i ograničenjima koja iz tih karakteristika proističu

2. konceptualizacije fizičke i mentalne realnosti u polaznom i ciljnom jeziku,

njihove podudarnosti i nepodudarnosti

3. polazni tekst i njegove sveukupne jezičke, stilske, estetske karakteristike

posmatrane u kontekstu polaznog jezika, tj. repertoara raspoloživih mogućnosti

4. prevodiočeva implicitna i eksplicitna teorija prevođenja4

5. prevodiočevo shvatanje i ocena konkretnog polaznog teksta

6. autor polaznog teksta, njegovo shvatanje originala i njegova očekivanja od

prevoda

7. prevodilačka tradicija i aktuelno shvatanje prevoda

8. praktični aspekti prevodilačkog rada. (KOLLER 2001: 16-17)

3.2. Faze u procesu prevođenja

Proces prevođenja sastoji se u osnovi iz dve faze:

1. faza razmatranja

2. faza rekonstrukcije.

Faza razmatranja podrazumeva analizu sadržine i stila polaznog teksta, a faza

rekonstrukcije reprodukciju sadržine, stila i komunikativne funkcije polaznog teksta na

ciljnom jeziku. (KOLLER 2001: 92)

U prvoj fazi prevodilac pokušava ne samo da uoči i protumači karakteristike

originala, već i da ih rangira prema važnosti. Ovo je ne samo opravdano, nego i

neophodno, s obzirom na to da između pojedinačnih stilskih sredstava i obeležja zaista

3 "Eine Übersetzung ist das Resultat einer sprachlich-textuellen Operation, die von einem AS-Text zu einem ZS-Text führt, wobei zwischen ZS-Text und AS-Text eine Übersetzungs- (oder Äquivalenz-)relation hergestellt wird." (KOLLER 2001: 16)4 O implicitnoj teoriji prevođenja književnih prevodilaca up. KOHLMEYER 2002.

15

postoje velike razlike u značaju. Data se hijerarhija u drugoj fazi konfrontira sa

mogućnostima ciljnog jezika. Kada između polaznog i ciljnog jezika postoji veći

disparitet, od mesta određenog elementa ili obeležja u hijerarhiji zavisiće šta i koliko će

se učiniti za rešavanje problema.

3.3. Komponente prevodne ekvivalencije

Za razliku od leksikografske ekvivalencije u okviru koje se mogu izdvojiti samo dva

aspekta, denotativni i konotativni, prevodna ekvivalencija razlikuje četiri komponente:

1. denotativna ekvivalnecija

2. konotativna ekvivalencija

3. pragmatička ekvivalencija

4. estetska ekvivalnencija

Denotativna i konotativna ekvivalencija tiču se denotativnog i konotativnog značenja,

na šta jasno ukazuju već i sami njihovi nazivi. Pragmatička se ekvivalencija odnosi na

jezički specifične obrasce tekstualizacije koji determinišu konkretnu vrstu teksta i na

druge norme za kodifikovanje komunikativne funkcije (KOSTIĆ 2002: 27 - 28, 36 - 37), a

estetska ekvivalencija na odgovarajuće karakteristike svojstvene individualnom stilu

autora polaznog teksta.5 (up. KOLLER 2001: 215 - 216)

3.4. Problem stilske ekvivalencije

Konotativna i estetska ekvivalencija zajedno čine stilsku ekvivalenciju, čije je

uspostavljanje izrazito mukotrpno. Tome su razlozi mnogobrojni, no presudni bi bili

sledeći:

1. Iako svi jezički znaci imaju značenje, i denotativno i konotativno i pragmatičko

značenje uspostavljaju se tek na nivou teksta. Sve su uopštene konstatacije zato

ograničenog dometa, dok se precizna i potpuna slika stiče tek uvidom u konkretni

tekst.

5 Koler izdvaja još i tekstualno-strukturalnu ekvivalenciju (nem. textnormative Äquivalenz), koja se tiče jezički specifičnih obrazaca tekstualizacije. (KOLLER 2001: 215- 216) Mišljenja smo da obrasci tekstualizace predstavljaju samo vid pragmatičkih normi, i da u skladu sa tim tekstualno-strukturalna ekvivalenciju treba shvatiti kao podtip pragmatičke ekvivalencije.

16

2. Jezički znaci već na nivou sistema poseduju izvestan (manji ili veći) stilski

potencijal. Da li će se i kako taj potencijal ostvariti zavisi od konteksta. Jedinice

jezičkog sistema zato nikada same po sebi ne predstavljaju stilske elemente, već

to svojstvo / funkciju mogu steći tek kao konstitutivni elementi nadređenih

kompozicionih celina.

3. Jezički su znaci po pravilu polisemantični. Ovo njihovo svojstvo naročito je

izraženo na leksičkom nivou ali je prisutno i na svim drugim nivoima.

4. Bez obzira da li je reč o denotativnom, stilskom ili pragmatičkom aspektu,

ekvivalnecija može biti potpuna, konvergentna, divergentna, parcijalna ili nulta. I

dok primere nulte ekvivalencije ne treba dugo tražiti, a konvergentna, divergentna

i parcijalna ekvivalencija takoreći predstavljaju pravilo, potpuna ekvivalencija

gotovo se i ne sreće.

5. Jezički znaci, oblici i konstrukcije dva jezika između kojih postoji denotativna

i(li) funkcionalna ekvivalencija ne moraju biti ekvivalentni i u stilskom pogledu, i

obrnuto. Opredeljenje za neki od aspekata ekvivalencije, bilo za denotativnu,

pragmatičku ili stilsku, može istovremeno značiti i »žrtvovanje« nekog drugog ili

čak svih drugih aspekata.

Gotovih recepata za prevazilaženje navedenih i drugih teškoća koji prevodiocu stoje

na putu nema, a ne može ih ni biti. Upravo u jednom od uzroka problema leže, međutim,

i osnove za njegovo barem delimično rešenje. Stil se, naime, kao uostalom i sve preostale

odlike, konačno konstituiše tek na nivou teksta kao celine: »Stil jednog teksta proizilazi iz

njegove specifičnosti u pogledu prisustva, frekventnosti, distribucije i kombinacije

konotiranih jezičkih jedinica na leksičkom, sintagmatskom, sintaksičkom i

suprasintaksičkom nivou.«6 (KOLLER 2001: 242)

Stilska ekvivalencija u ciljnom tekstu ne mora se zato neizbežno ostvariti istim

sredstvima i u istom segmentu teksta kao u onom polaznom. Ovoj idealnoj stilskoj

ekvivalenciji, dakle potpunoj podudarnosti ostvarenoj istim sredstvima i u istom

segmentu teksta, svakako treba težiti kad god ciljni jezik takvu mogućnost uopšte pruža.

6 "Der Stil eines Textes ergibt sich aus dem für den betreffenden Text spezifischen Vorkommen, der Frequenz, Distribution und Kombination von konnotativ wertigen sprachlichen Einheiten auf Wort-, Syntagma-, Satz- und satzübergrefenden Ebene." (KOLLER 2001: 242)

17

Ukoliko je ona van domašaja, kao što je po pravilu slučaj, potpuno je prihvatljivo (i

zadovoljavajuće) ako se stilska ekvivalencija ostvari na nivou teksta, u onom njegovom

segmentu i onim sredstvima koja ciljni jezik dozvoljava. (isp. KOSTIĆ 2006: 292)

3.5. Prevodna ekvivalencija i tekst

Kao što se uniligvalna (monološka) komunikacija odvija u vidu teksta, odnosno

njegovih različitih vrsta, a ne u vidu izolovanih leksema, tako se ni prilikom prevođenja

potraga za ekvivalentima ne odvija na nivou pojedinačnih leksema, već na nivou teksta.

Veliki broj svojstava polaznog teksta može igrati (i igra) značajnu ulogu pri

prevođenju. Temeljne prevodiočeve odluke svakako, međutim, zavise od toga da li je reč

o književnom ili o neknjiževnom tekstu. Dok, naime, kod neknjiževnih tekstova težište

prevodiočeve odgovornosti leži na sadržini, tj. na vantekstualnim činjenicama koje tekst

samo predstavlja, verbalizuje, kod književnih tekstova ona leži na tekstu kao takvom i

tiče se njegove sadržinsko-jezičko-estetske sveukopnosti, pri čemu formalno-estetska

komponenta može čak biti i važnija od one sadržinske.7 (KOLLER 2001: 52)

Činjenica da se prema aktuelnim shvatanjima prevodna ekvivalencija ne

uspostavlja na nivou pojedinačnih leksičkih jedinica, već na nivou teksta, istovremeno i

olakšava i otežava prevodiočev zadatak. Iz toga s jedne strane proističe da raspolaganje

odgovarajućim leksikografskim i(li) sistemskim ekvivalentom ni izdaleka nije dovoljno

da obezbedi adekvatnost prevoda jer bi njihovo puko »ređanje« uglavnom vodilo u pravi

pravcati prevodilački sunovrat.

S druge strane to, međutim, znači da izostanak potpunog, ili bilo kakvog

ekvivalenta na nivou sistema ne proizvodi neizbežno teškoće pri prevođenju. Kada do

takvih teškoća ipak dođe, one se ne moraju nužno rešavati na leksičkom nivou, već

prevodilac to može učiniti i na onom sintagmatskom, sintaksičkom ili suprasintaksičkom,

tj. na bilo kom drugom jezičkom nivou.

Ovo jasno dolazi do izražaja u narednim primerima iz romana Das Glasperlenspiel

Hermana Hesea (Hermann Hesse) i odgovarajućih prevoda na srpski, odnosno hrvatski

jezik. Iako za imeničke kompleksne konverzione tvorenice Unwohlsein, n, Stillwerden, n,

Leerwerden, n i Leichtwerden, n, od kojih su poslednje tri još i okazionalnog karaktera,

7 O specifičnim aspektima prevođenja književnih tekstova vid. ALBRECHT 1998, APEL/KOPETZKI 2003, JANIĆIJEVIĆ 1999, KOHLMAYER 2004.

18

pri izolovanom posmatranju nije moguće naći adekvatan ekvivalent na leskičkom nivou,

prevodioci su uglavnom došli do rešenja koja su u datom kontekstu sasvim prihvatljiva.

Pri tom njihov oblik varira od jedne jedine lekseme (na pr. Stillwerden, n → smiraj,

stišavanje) pa sve do čitave rečenice (na pr. Unwohlsein, n → da mu je teško, kako se

loše oseća, da se ne oseća dobro). (KOSTIĆ 2006: 293 – 294)

...und gab sich Mühe, nichts von seinem Unwohlsein merken zu lassen. (HESSE 1971)

...trudio se da ne dopusti da se primeti da mu je teško. (HESE 1994)

...i trudio se da se ne primeti kako se loše oseća. (HESSE 1979)

...trudio se da nikako ne pokaže da se ne oseća dobro. (HESE 1992)

...dass er ... zum letztenmal dem Stillwerden und Einschlummern der tagsüber so belebten Siedlung lausche... (HESSE 1971)...da poslednji put osluškuje smiraj i uspavljivanje naselja tako živog preko dana... (HESE 1994)...da poslednji put osluškuje kako se stišava i uspavljuje naselje koje inače vrvi životom... (HESSE 1979)...poslednji put osluškuje stišavanje i padanje u san preko dana tako živahnog naselja... (HESE 1992)

Einige Male aber hatte er auch anders empfunden, nämlich ein Leerwerden, Leichtwerden und Schweben... (HESSE 1971)Ponekad bi, međutim, osetio i nešto drugo, naime, da postaje prazan i lak, da lebdi... (HESE 1994)Međutim, nekoliko je puta oćutio i nešto drugo, naime neko pražnjenje, osećaj da postaje lakši i da lebdi... (HESSE 1979)Ali nekoliko puta je osetio i nešto drugo, naime neku ispražnjenost, lakoću i lebdenje... (HESE 1992)

Bez obzira da li je u pitanju polazni ili ciljni tekst, stilska i estetska ekvivalencija

pokazuju posebnu usku i čvrstu vezu sa tekstualnim nivoom, tj. sa tekstom kao celinom.

Iako i pojedinačne lekseme mogu imati (i imaju) izvestan stilski i estetski potencijal, ovaj

se ne može u potpunosti iskristalisati drugačije do njihovom aktualizacijom u tekstu i u

sadejstvu sa stilskim i estetskim potencijalom drugih elemenata: »Stil jednog teksta

proizilazi iz njegove specifičnosti u pogledu prisustva, frekvetnosti, distribucije i

kombinacije konotiranih jezičkih jedinica na leskičkom, sintagmatskom, sintaksičkom i

tekstualnom nivou.«8 (KOLLER 2001: 242)

Estetski kvaliteti koji su prisutni u svim vrstama teksta, ali u onim književnim

imaju konstitutivnu ulogu i odgovarajući presudni značaj, takođe se mogu preneti

8 "Der Stil eines Textes ergibt sich aus dem für den betreffenden Text spezifischen Vorkommen, der Frequenz, Distribution und Kombination von konnotativ wertigen sprachlichen Einheiten auf Wort-, Syntagma-, Satz- und satzübergreifenden Ebene." (KOLLER 2001: 242)

19

prvenstveno na nivou teksta. Drugim rečima, prevodilac pokušava da na ciljnom jeziku

kreira takav tekst koji će odgovarati individualnom stilu autora polaznog teksta i uz to

imati analogno estetsko delovanje kao polazni tekst. »Nerešivih« probelma uvek je bilo i

uvek će ih biti uprkos svoj prevodiočevoj stručnosti i veštini, ali se njihov broj znatno

redukuje zahvaljujući vezanosti ekvivalenata za tekstualni nivo.

4. Ekvivalencija na nivou tvorbenog sistema

Ekvivalencija se može posmatrati i na nivou tvorbenog sistema dva jezika. Pri

ovakvom načinu posmatranja u vezu se dovode lekseme, dakle reči i izrazi

(frazeologizmi), dvaju jezika. Oni se pritom posmatraju izolovano od svakog šireg

okruženja, sintaksičkog ili suprasintaksičkog. U kontekstu tvorbenosistemske

ekvivalencije presudan značaj ne pripada pojedinačnim leksemama, već tvorbenim

obrascima i obrascima frazeologizacije prema kojima se one grade. Analiza ekvivalencije

između pojedinačnih leksema dvaju posmatranih jezika značajna je u onoj meri u kojoj

doprinosi utvrđivanju ekvivalentnih obrazaca tvorbe i frazeologizacije. Pod

ekvivalentnim obrascima podrazumevaju se mehanizmi tvorbe reči i izraza, čiji su

proizvodi, posmatrani kao klasa, podudarni u pogledu denotativnog i konotativnog

značenja.

Tvorbeni obrasci jednog jezika mogu se dovoditi u vezu kako sa tvorbenim

obrascima, tako i sa obrascima frazeologizacije kojima raspolaže drugi jezik, i obrnuto. U

skladu sa tim srpski ekvivalenti tvorbenog obrasca prema kojem su nastale nemačke

determinativne složenice poput Haarbürste, f, Handcreme, f, Trinkwaser, n ili Zahnpasta,

f ne moraju se tražiti isključivo među različitim vidovima kompozicije i derivacije, što u

konkretnom slučaju ne bi ni donelo zadovoljavajuće rezultate, već i među principima

prema kojima se kreiraju nominalne fraze ekvivalentnog značenja i funkcije. U pitanju

su, konkretno, pre svega nominalne fraze sa predlogom za u zadnjem polju (četka za

kosu, krema za ruke, voda za piće, pasta za zube), kao i one sa pridevom u prednjem

polju (pijaća voda, zubna pasta).

Baš kao i same lekseme obrasci tvorbe i frazeologizacije većinom su polisemni, tj.

mogu učestvovati u građenju različitih značenjskih grupa. Tako se, recimo, u srpskom

jeziku dodavanjem sufiksa –ara na imeničku osnovu grade nomina loci koje označavaju

20

proizvodne pogone i prodavnice (na pr. knjižara, cvećara, mesara, cementara, vinara,

kožara), ali i imenice koje označavaju predmete i instrumente (na pr. pepeljara, žičara),

nazivi životinjskih vrsta (na pr. pantljičara) i pogrdni nazivi za osobe ženskog, ali i

muškog roda (na pr. veštičara, komunjara, drukara, đubretara), a niz tvorbenih

konstrukcija razvio je i atipična značenja (na pr. bundevara, kupusara, dugmetara,

sačmara, kašikara). (isp. KLAJN 2003: 47 - 50)

Gledano iz suprotne perspektive, lekseme jedne značenjske grupe mogu biti

srazmerno heterogene u pogledu nastanka, tj. elemenata i obrazaca koji su primenjeni pri

njihovoj tvorbi. U građenju pejorativnih naziva za ženske osobe, na primer, pored već

pomenutog sufiksa –ara učestvuju i druge tvorbene morfeme, poput –uša (na pr.

prostakuša, divljakuša) ili -ura (na pr. devojčura) itd. (isp. KLAJN 2003) Određeni

obrazac može se izdvajati kao dominantan, prototipski, ali se pri bližem posmatranju po

pravilu pokaže kako postoji jedna ili više alternativa.

Kada su u pitanju podudarnosti između modela tvorbe reči i frazeologizacije

simetrična ekvivalencija još je manje verovatna nego kod sistemske ili leksikografske

ekvivalencije. I ovde dominiraju različiti tipovi asimetrične ekvivalencije, tj. ona

divergentna, konvergentna i parcijalna. Teorijski je moguća i nulta ekvivalencija, premda

njeno postuliranje može biti i posledica nedovoljno pažljive ili fleksibilne analize.

5. Zaključak: međuodnos različitih tipova ekvivalencije i mogućnosti analize

Sva četiri navedena tipa ekvivalencije usko su povezana jedan sa drugim. Oni se

međusobno uslovljavaju, dopunjavaju i prepliću. Zato bi pri pokušaju da se sagleda

određeni problem vezan za pitanje ekvivalencije najpotpuniji svakako bio onaj prikaz

koji bi ovu obuhvatio u svim njenim različitim vidovima. S obzirom na kompleksnost

zadatka, a pre svega na njegov obim, takvo sveobuhvatno rešenje po pravilu, međutim, ne

predstavlja realističan cilj. Data činjenica jasno dolazi do izražaja već u okolnosti da (još

uvek?) nema lingvističke discipline koja bi problem ekvivalencije sagledavala u njegovoj

celovitosti. Različiti aspekti ovoga odnosa spadaju u domen različitih lingvističkih

disciplina, specijalizovanih za odgovarajuću problematiku. Prevodnom ekvivalencijom

bavi se lingvistička translatologija, leksikografskom ekvivalencijom teorijska i praktična

leksikografija, a sistemskom ekvivalencijom kontrastivna lingvistika. Istraživanje

21

ekvivalencije na nivou tvorbenih i frazeoloških sistema takođe bi bio zadatak

kontrastivne lingvistike, ali se ona razmatranjima tog tipa posvećuje retko i takoreći

usput. Izučavanjima svih aspekata ekvivalencije, pa shodno tome i disciplinama koje se

njima bave, zajedničko je da dovode u vezu dva jezika u pokušaju da ustanove

podudarnosti koje ih povezuju i razlike koje ih razdvajaju. Krajnji cilj ovog

konfrontiranja jeste praktična primena stečenih saznanja. Ona se mogu iskoristiti na

različitim poljima aktivnosti: u nastavi i učenju stranog jezika od početnog do najvišeg

nivoa, pri jezičkoj produkciji, u prevođenju ili pri izradi rečnika.

Zusammenfassung

Die vorliegende Arbeit stellt eine Typologie der sprachlichen Äquivalenzbeziehungen

vor und versucht, dem Leser einen Überblick über die folgenden Ausprägungen der

Äquivalenzbeziehung zu bieten: Systemäquivalenz, Äquivalenz auf der Ebene des

Wortbildungssystems, lexikografische Äquivalenz und Übersetzungsäquivalenz. Dabei

bezieht sich Systemäquivalenz auf Äquivalenzbeziehungen zwischen einzelnen Lexemen

bzw. Sememen zweier Sprachen und das auf der ganzen Systemebene, aber ohne

Berücksichtigung des jeweiligen Verwendungskontextes. Dagegen resultiert die

lexikografische Äquivalenz aus einem Kompromiss zwischen dem äußerst komplexen

Netzgewebe der Systemäquivalenz einerseits und den begrenzten lexikografischen

Darstellungsmöglichkeiten sowie den jeweiligen Nutzerbedürfnissen andererseits. Auch

hier werden die Lexeme bzw. ihre Sememe isoliert d. h. außerhalb des konkreten

Verwendungskontextes betrachtet, ohne aber dabei eine detaillierte Darstellung

anzustreben. Andererseits müssen lexikografische Äquivalente potenzielle

Übersetzungsäquivalente mit möglichst hoher Verwendungswahrscheinlichkeit

darstellen. Für die Übersetzungsäquivalenz ihrerseits gibt es in der Translatologie äußerst

unterschiedliche Definitionsversuche. Alle Forscher sind sich aber darin einig, dass diese

ein konstitutives Element jeder Übersetzung darstelle. Es sind vier Komponenten der

Übersetzungsäquivalenz zu unterscheiden: denotative, konotative, pragmatische und

ätherische Äquivalenz. Zu beachten ist, dass die Übersetzungsäquivalenz nicht auf der

lexikalischen Ebene sondern erst auf der Textebene konstituiert wird. Der letzte

Äquivalenztyp, der in dieser Arbeit postuliert und erörtert wird, ist die Äquivalenz auf

22

der Ebene des Wortbildungssystems. Diese bezieht sich auf Äquivalenz zwischen

einzelnen Wortbildungs- und Phraseologisierungsmuster. Zum Schluss wird der Versuch

unternommen, Unterschiede und Ähnlichkeiten zwischen den einzelnen Äquivalenztypen

deutlich hervorzuheben. Der Schwerpunkt liegt dabei auf den äußerst komplexen

Wechselbeziehungen zwischen der lexikografischen Äquivalenz einerseits und der

Übersetzungsäquivalenz andererseits, da diesen ein besonderer praktischer Wert

zukommt. Die scheinbaren und tatsächlichen Parallelen sind sowohl für die

Übersetzungswissenschaft als auch für die Wörterbuch- und

Wörterbuchbenutzungsforschung von außerordentlich großer Bedeutung.

Literatura

ALBRECHT, JÖRN (1998): Literarische Übersetzung. Geschichte, Theorie, kulturelle Wirkung. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft.

APEL, FRIEDMA / ANNETTE KOPETZKI (2003): Literarische Übersetzung. 2., vollständig neu bearbeitete Auflage. Stuttgart / Weimar: Verlag J. B. Metzler.

Duden – Oxford. Großwörterbuch Englisch. Englisch–Deutsch / Deutsch-Englisch. (1994): Mannheim: Bibliographisches Institu / F. A. Brockhaus AG. Oxford: Oxford University Press. (CD-ROM)

HERBST, THOMAS / MICHAEL KLOTZ (2003): Lexikografie. Paderborn: Verlag Ferdinand Schöningh GmbH.

HESSE, HERMANN (1971): Das Glasperlenspiel. Versuch einer Lebensbeschreibung des Magister Ludi Josef Knecht samt Knechts hinterlassenen Schriften. Herausgegeben von Hermann Hesse. Frankfurt am Main: Suhrkamp.

HESSE, HERMANN (1979): Igra staklenim perlama. Pokušaj životopisa Magistra Ludi Josefa Knechta zajedno s rukopisima iz Knechtove ostavštine. Objavio Hermann Hesse. Prevela Vera Čičin-Šain. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber.

HESE, HERMAN (1992): Igra đinđuvama. Pokušaj životopisa Majstora Jozefa Knehta, zajedno sa Knehtovim spisima iz zaostavštine. Preveo s nemačkog Branimir Živojinović. Beograd: BIGZ.

HESE, HERMAN (1994): Igra staklenih perli. Preveo dr Mihailo Smiljanić. 2. izdanje. Beograd: Narodna knjiga / Alfa.

23

JANIĆIJEVIĆ, JOVAN (1999): Prevod i prevodna književnost. Beograd: IDEA.

JOVANOVIĆ, MLADEN (1998): Značenje, ekvivalencija, korespodencija. u: Prevodilac 1 – 4 / 98. Beograd. str. 36 – 56.

KLAJN, IVAN (2003): Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku. Drugi deo: Sufiksacija i konverzija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva / Institut za srpski jezik SANU. Novi Sad: Matica srpska.

KOHLMAYER, RAINER (2002): Die implizite Theorie erfolgreicher Literaturübersetzer. Eine Auswertung von Interview. U: Rapp, Reinhard (Hrsg.) (2002): Sprachwissenschaft auf dem Weg in das dritte jahrtausend. Akten des 34. Linguistischen Kolloquiums in Germersheim 1999. Teil II: Sprache, Computer, Gesellschaft. Frankfurt am Main: Lang. str. 331-339.

KOHLMAYER, RAINER (2004): Literarisches Übersetzen: Die Stimme im Text. U: DAAD (Hrsg.) (2004): Germanistentreffen Deutschland – Italien 8. – 12.10.2003. Dokumentation der Tagungsbeiträge. Bonn: DAAD. str. 465-486.

KOLLER, WERNER (2001): Einführung in die Übersetzungswissenschaft. 6., durchgesehene und aktualisierte Auflage. UTB für Wissenschaft 819. Wiebelsheim: Quelle und Meyer.

KOSTIĆ, JELENA (2002): Umrlice u nemačkoj i srpskoj štampi. Neobjavljen magistarski rad. Beograd: Filološki fakultet.

KOSTIĆ, JELENA (2006): Imenice nastale konverzijom u savremenom nemačkom književnom jeziku i njihovi ekvivalenti u srpskom. Neobjavljena doktorska disertacija. Beograd: Filološki fakultet.

24