Razvoj Interneta i e-učenje
1 I Razvoj Interneta, učenje na daljinu i e-učenje
Šta je Internet i kako se razvijao? Koje vrste servisa nam nudi
Internet? Šta je elektronsko učenje i koje su njegove prednosti a
šta su nedostaci? U kakvoj je vezi elektronsko učenje sa servisom
Interneta, WWW-om? Kako se razvija elektronsko učenje i kakva mu
budućnost predstoji? Koji alati za elektronsko učenje postoje i
koji su danas najzastupljeniji? U daljem tekstu pokušaćemo da damo
odgovore na ova pitanja.
Preduslovi postojanja elektronskog učenja su hardverske i
softverske prirode. Sa strane hardvera potrebno je da postoji
funkcionalna klijent-server arhitektura, a zatim dolazi pitanje
softvera. Od strane servera, korisniku se danas nudi veliki broj
servisa i alata za rad. Najčešće korišćeni i najpopularniji, već 20
godina, zasigurno je servis WWW (World Wide Web - širom sveta
razapeta mreža). Preko ovog servisa, korisnici širom sveta dolaze
do potrebnih informacija, razmenjuju ih, komuniciraju i postavljaju
nove informacije, koje se skladište u veliki broj baza podataka
kojima se upravlja preko ovog servisa.
Razvoj Interneta i e-učenje
HYPERLINK
"http://www.azomjns.com/moodle/mod/book/view.php?id=2177&chapterid=274"
\o "Sledeća"
3 Šta je WWW?
Sa pojavom World Wide Web-a 90-tih godina razvoj Interneta
postaje eksponencijalan. Danas većina ljudi koja poseduje računar
koristi internet da bi pristupili Webu, takođe većina firmi koristi
Web za prodaju ili promovisanje proizvoda i usluga.
WWW je skraćenica od World Wide Web, što u prevodu
znači „širom sveta razapeta mreža“. Videli smo da se Internet
takođe definiše kao mreža.
World Wide Web je samo jedna od usluga koju pruža Internet
mreža a pojavila se sa prvim postavljenim veb serverom 1991.
godine. Danas, međutim WWW predstavlja veliki deo Interneta i
neraskidivo su povezani.
Sastavljen je od međusobno povezanih Web strana koje sadrže
tekst, slike i animacije. Ključne komponente World Wide Web-a su
hiperveze, odnosno tekstovi i slike međusobno povezani tako da
korisniku omogućavaju kretanje i navigaciju ka drugim veb
stranama.
Ne tako davne, 1989. godine, u Švajcarskoj na Univerzitetu
u CERN-u, profesor Tim Berners-Li (Tim Berners-Lee) je predložio
sistem hiperteksta koji će raditi preko globalne mreže-Interneta i
na različitim operativnim sistemima. Sistem hiperteksta je trebalo
da reši problem stalne promene tokova informacija. Taj koncept je
začetak sistema koji znamo pod imenom World Wide Web. U početku ova
ideja nije naišla na veliki odjek sve dok 1990. godine profesor Li
nije napisao protokol HTTP (Hypertext Transfer Protocol) zajedno sa
načinom jedinstvene identifikacije svakog dokumenta na Internetu
poznatog pod imenom URI (Unique Resource Indicator).
Da bi pregledao otvoreni dokument na Internetu, napravio je
čitač pod nazivom „WorldWideWeb“ (kasnije promenjen u ime Nexus) a
zatim je napravio i prvi web server da bi mogao da čuva ta
dokumenta i da ih šalje dalje. Tokom leta 1992. studenti NCSA
Univerziteta u Ilinoisu, (SAD), su modifikovali Hipertekst Tim
Berners-Lija i za nekoliko nedelja su napravili softver MOZAIK
(MOSAIC) iz koga se kasnije razvio prvi čitač Interneta,
Netscape. WWW je zatim naprosto eksplodirao i Internet je počeo da
se širi velikom brzinom. Broj korisnika koji se ranije duplirao za
godinu dana sada se udvostručuje za tri meseca.
Nije se menjao samo broj korisnika. I servis WWW se menjao i
razvijao. Danas razlikujemo Web 1.0 (1991-2003), Web 2.0 (od 2004
do danas) i Web 3.0 (trenutno u razvoju) a svi oni paralelno i
dalje postoje. Vremenski okviri navedeni u zagradama pokazuju kada
je određena faza weba bila dominantna na tržištu.
Nije preterano ako kažemo da je Internet, a posebno World Wide
Web promenio savremeni način poslovanja i življenja. Pre veb-a
Internet se uglavnom bazirao na tekstu. Veb je omogućio Internet
okruženje koje je vrlo interaktivno i prijatno za korisnika. Skoro
da bi naš život mogli podeliti na "pre veba" i "posle veba" :)
4 Web 1.0 , Web 2.0 i Web 3.0
Servis WWW se menjao i razvijao tokom godina. Danas razlikujemo
Web 1.0 (1991-2003), Web 2.0 (od 2004 do danas) i Web 3.0 (trenutno
u razvoju) a svi oni paralelno i dalje postoje. Vremenski okviri
navedeni u zagradama pokazuju kada je određena faza veba bila
dominantna na tržištu.
Web 1.0 se odlikuje statičnim stranama, najčešće pisanim u
jeziku HTML. Sadržaji takvih strana su tekst i slike postavljeni u
statične okvire (frejmove). Korisnici ne mogu da menjaju sadržaj,
već samo da ga čitaju i pregledaju. Zato se Web 1.0 naziva „Read
Only“ veb. Sadržaj stranica kontroliše firma ili pojedinac koji je
vlasnik veb sajta, ili za njih to radi ovlašćeno lice (web master).
Interakcija između vlasnika sajta i korisnika skoro da ne postoji i
svodi se na tekstualno popunjavanje formulara od strane korisnika,
koji se kasnije mejlom prosleđuje vlasniku sajta. Na mestima gde je
omogućen čet, on se zasniva isključivo na tekstu.
Korisnici koji su pristupali Internetu, u vreme kada je aktuelan
bio samo Web 1.0, uglavnom su imali dial up konekcije i bilo im je
veoma teško i sporo da pregledaju ili preuzimaju audio ili video
sadržaje. Softver koji su korisnici imali za rad, bio je skup,
nalazio se na hard disku njihovog računara i trebalo je vremena da
se instalira i nauči kako da se koristi.
Termin Web 2.0 je iskovan 2004. na konferenciji pod
istim nazivom. Najavio ga je Tim ORajli (TimO'Reilly iz
O'ReillyMedia) nakon brejnstorming sesije koju je O'ReillyMedia
imao sa kompanijom MediaLive International, a tek kasnije je
ponudio definiciju značenja tog pojma. Web 2.0 po njemu znači
„...korišćenje veba kao aplikacione platforme, demokratizacija veba
i korišćenje novih metoda za distribuciju informacija“.
Na Web 2.0 samitu (okt. 2009 - San Francisko, SAD), Tim ORajli
je govorio o Web 2.0 nakon pet godina od njegove pojave: „Kada smo
(2004.) počeli konferenciju Web 2.0, počeli smo sa idejom „ Veb je
platforma“. Od tada, hiljade poslovnih i milioni ljudskih života je
promenjeno od strane proizvoda i servisa koji su izgrađeni na toj
platformi. Ali 2009. označava prekretnu tačku u istoriji Veba.
Vreme je da pokrenemo pravu snagu platforme koju smo izgradili. Veb
više nije industrija za sebe – Veb je sada svet. I svetu je
potrebna naša pomoć. Ukoliko želimo da rešimo probleme koji
najviše pritiskaju svet danas (zdravstvo, enerija, očuvanje
okoline,...), moramo Veb pustiti u pogon i iskoristiti
njegovu snagu – njegovu tehnologiju, poslovne modele, i možda
najvažnije, njegovu filozofiju otvorenosti, kolektivne
inteligencije i transparentnosti. A da bi smo to uradili, moramo
podići Veb na drugi nivo. Vreme je da Veb uključi realan svet. Veb
upotpunjuje Svet – svet je uokviren Vebom (Web 2.0 + World =
W2)[1].
Termin Web 2.0 se povezuje sa veb aplikacijama koje dozvoljavaju
deljenje informacija, interakciju i saradnju među korisnicima,
dizajn koji je okrenut ka korisniku, kolaboraciju sa drugima,
sinhronu komunikaciju među korisnicima.
Za krajnjeg korisnika je dovoljno da ima samo pristup Internetu
i brauzer.
Šta je Web 3.0?
Mnogi stručnjaci veruju da će se brauzeri Web 3.0 ponašati kao
naši lični asistenti koji znaju sve o nama i imaju pristup svim
informacijama da bi pronašli odgovor. Sa njima će biti moguće
napisati ili izgovoriti celu rečenicu ili dve i očekivati od
brauzera da nam ponudi izbor. Na primer, tražimo najbližu piceriju
u kojoj pica parče ne prelazi cenu od 100 dinara. Brauzer Web 3.0
bi trebalo da nam ponudi odgovore na ovakav upit, naziv, mesto i
kontakt nama najbližeg restorana. Brauzer će učiti iz naših osobina
i načina ponašanja i svakom pojedincu davati drugačije rezultate
pretrage u odnosu na uočene sklonosti. Mnogi porede Web 3.0 sa
ogromnom bazom podataka i smatraju da će se Web 3.0 ostvariti kao
posebna mreža koja će praviti veze između informacija, dok je Web
2.0 pravio veze između ljudi.
Evo šta kaže Tim O Rajli na pitanje o budućnosti veba: „Od
momenta kada smo prvi put predstavili termin "Web 2.0," ljudi nas
neprekidno pitaju „Šta je sledeće?“. Pretpostavljjući da je
Web 2.0 značio samo oznaku verzije novog softvera (radije nego kao
izjavu drugog, dolazećeg veba nakon propasti dotkom koncepta), mi
smo neprekidno pitani o "Web 3.0." Da li je to semantički veb? Ili
je to društveni veb? Mobilni veb? Da li je to neka forma
virtuelne realnosti? On je sve to zajedno, i više.“
5 Računarstvo u oblaku
„Cloud computing“ ili „računarstvo u oblaku“ kako ga
drugačije nazivaju je način da koristimo različite računarske
programe, a da ih pri tome ne instaliramo na sopstveni računar. Ti
programi se nalaze negde na Interenetu, na nekom od mnogobrojnih
servera. Kod Cloud computing-a usluge i podaci se dele preko javnog
Interneta. S obzirom da ne znamo gde se nalaze, iskorišćena je
metafora da su daleko od nas poput oblaka, pa je tako nastao i
izraz „u oblaku“.
Uz pomoć Interneta, veb pretraživača i osnovnog poznavanja rada
na računaru možemo koristiti te resurse da bi realizovali svoje
poslovne, privatne, obrazovne i druge ciljeve. Sa stanovišta
korisnika, Cloud computing pruža jednostavna rešenja. Sa stanovišta
pružaoca usluga, stvar je malo kompleksnija jer je Cloud computing
novi koncept deljenja podataka i usluga, zasnovan na ranijim
modelima distribucije usluga kao što su: utility computing
(računatsvo u vidu usluge), on-demand services (usluge na zahtev),
grid computing (mrežno računarstvo), software-as-a-service (softver
u vidu usluge). Cloud computing od klasičnih Interenet
servisa odvaja dinamična i fleskibilna arhitektura koja dozvoljava
korisnicima da plaćaju samo one usluge koje zaista koriste.
6 Servisi i alati Interneta za e-učenje
Upoznajmo neke od najčešće korišćenih alata na Internetu koji
karakterišu Web 2.0 a koriste se za komunikaciju, edukaciju i u
poslovne svrhe: Blog, Forum, Viki, Podkast, Snimači ekrana, RSS
fid, društvene mreže, virutuelne platforme, video konfercijski
sistemi. Alata za rad, odnosno programa ima na stotine ali svaki od
njih ima svoju posebnost. Jedno im je ipak zajedničko. Svi se trude
da se približe korisniku i da imaju jednostavno i intuitivno radno
okruženje, da bi rad sa njima bio prijatan. Na slici su prikazani
neki od najpopularnijih: YouTube, Delicious, RSS feed, Twitter,
Facebook, Flickr, Digg, StumbleUpon, mySpace, feedbburner,
Skype, My Yahoo, Last.fm, Linkedln, reddlt, Gmail.
Predstavićemo neke od alata za rad sa eLearning 2.0.
Blog
Blog je veb strana kreirana od strane običnih ljudi pa se često
naziva lična veb strana. Reč Blog je nastala kao kovanica od dve
reči VEB i LOG, što znači prijaviti se na veb. Blog možemo shvatiti
kao lični, internet dnevnik u koji možemo da unosimo vesti i
događaje važne za nas. Blog može biti upotrebljen za edukaciju i u
poslovne svrhe, kao veb strana neke kompanije, kluba ili grupe
ljudi. Neki blogovi mogu biti kreirani oko određene teme, kao što
su politički blogovi, turistički, modni, edukativni, sa kvizovima,
pravni, muzički...Blogovi koji se tiču kućnih i porodičnih tema se
vrlo često nazivaju „mamin“ blog (momblog).
Objavljene vesti i teme o kojima se piše ne moraju imati
globalnu važnost već se mogu ticati autora i njegovih sklonosti i
interesovanja. Vesti mogu biti u obliku teksta ili slika, video ili
audio zapisa. Kreator vesti je taj koji odlučuje o tome koje vesti,
odnosno koju temu i u kom obliku će predstaviti na svom blogu.
Takva vest ili tema se naziva „post“. Objavljenu vest na blogu,
odnosno post, ostali korisnici Interneta mogu da komentarišu
jednostavnim unosom teksta (ili drugog medija). Komentari se vezuju
za zadatu temu i pojavljuju se jedan ispod drugog, onim redom kako
su i uneti.
Prikaz školskog bloga
Kada autor bloga unese novu vest/temu, ona će se pojaviti iznad
prethodne vesti, potiskujući je naniže.
Na većini blogova, vesti se grupišu hronološki, prema mesecima i
godinama kada su pisane, tako da se mogu lakše pregledati.
Više ljudi može imati autorska prava na jednom blogu i mogu
ravnopravno uređivati blog stranice. Nepristojne i neadekvatne
komentare je moguće izbrisati, a tu privilegiju ima vlasnik bloga i
oni koje je ovlastio da budu autori.
Sadržaj bloga mogu da vide svi korisnici Interneta, a ukoliko to
ne želite, postoji mogućnost da sačuvate svoju privatnost i da
zabranite pristup vašoj strani, odnosno dozvolite pristup samo
svojim prijateljima.
Mnoge poznate ličnosti danas imaju svoj blog gde predstavljaju
šta trenutno rade, i komuniciraju sa obožavaocima.
Na linkovima kao što su www.blog.co.rs, www.blogger.com i
drugim moguće je besplatno kreirati sopstveni blog[1].
Danas je vrlo aktuelan mikro bloging, koji se najviše neguje na
servisu Tviter (Twitter). Mikrobloging je termin za predstavljanje
vesti u kojima svoje prijatelje i porodicu možete obavestiti o
svojim mislima, osećanjima i trenutno ih podeliti sa njima, u
najviše 140 znakova. Tviter se danas, na primer, koristi da se
prenesu vesti o prirodnim nepogodama i da se koordinira brza
reakcija u cilju pomoći ugroženom području. Dobar primer je
inicijativa organizacije Insted (Instedd-Innovative Support to
Emergencies, Diseases, and Disasters; http://www.instedd.org/).
Forum
Forum je veb aplikacija (softver) koja omogućava da više
korisnika diskutuje o određenoj temi. Vrlo često se koriste i
nazivi veb forum, internet forum, diksusioni forum,
bulletingboards, diskusione grupe. Forum često sadrži više
različitih tema o kojima se paralelno diskutuje. Svaka tema ima
svoj poseban prostor. Glavna tema (topic) i odgovori koji se nalaze
ispod nje se nazivaju „nit“ (tread) zato što izgledaju kao linija
koja povezuje diskusije različitih korisnika. Svaki ostavljen
komentar, pitanje ili odgovor u okviru teme naziva se post.
Korisnici foruma su obično ljudi sličnih interesovanja koji
diskutuju o postavljenoj temi, postavljaju pitanja i odgovaraju na
njih. Svakom od njih je dozvoljeno da postave novu temu za
diskusiju, što na blogu nije moguće. Većina foruma ima svoja
pravila u kojima se najčešće zahteva da se korisnik prvo registruje
a zatim stiče pravo da učestvuje u diskusiji i da postavlja svoja
pitanja. Registracija je skoro uvek besplatna. Pitanja se obično
postavljaju u obliku teksta, ali se mogu obogatiti slikom i
videom.
Forum Krstarice na temu Kompjuteri i Internet[2]
Pored svakog korisnikovog posta pojavljuje se avatar. Avatar je
digitalni predstavnik realne osobe u obliku sličice, kratke
animacije ili video zapisa koga je korisnik odabrao da ga
predstavlja. Korisnik može tražiti od foruma da mu sve poruke stižu
i na e-mail tako da ih može pratiti i na ovaj način. Korisnik se
može svojevoljno i ispisati sa foruma ukoliko ne želi više da bude
član te grupe. Svi postovi na forumu ostaju trajno zapisani pa se
mogu i kasnije čitati više puta. Postove može da obriše moderator
foruma. Njegova uloga je da vodi računa o tome da se poštuju
pravila foruma i da se forum ne zloupotrebljava.
Wiki
Reč wiki potiče od Havajskih reči „viki-viki“ što znači brzo.
Viki je veb stranica koja dozvoljava lako kreiranje, stalne izmene
i povezivanje sa drugim veb stranicama Najpoznatiji primer vikija
je Vikipedija. Korisnici mogu da dodaju, menjaju i brišu čitav viki
sadržaj. Svima je dozvoljeno da učestvuju. Može imati ličnu
primenu, u obrazovanju i primenu u poslovne svrhe. Kreiranje nove
viki stranice je jednostavno jer se kreće od linka, na primer
http://pbworks.com/
Prvi wiki softverje razvio Ward Cunningham, 1995. godine pod
nazivom WikiWikiWeb.
PB Wiki stranica
Vikipedija
Najpoznatiji Viki alat. Ukoliko koristite pretraživače, u
rezultatima pretrage se obično u prvih deset pojavljuje i link ka
Vikipediji, svetskoj enciklopediji.
Vikipedija je slobodna enciklopedija koju svako od nas može da
dopunjuje i menja. S obzirom da svaka ideja bez obzira koliko dobra
bila u originalnoj zamisli, kod nekih ljudi bude iskorišćena i u
loše svrhe i zloupotrebljena tako se i ovde dešava da postoje
zlonamerne promene podataka. Zato podatke sa Vikipedije treba
uslovno prihvatiti i proveriti upoređujući sa drugim sajtovima ili
pisanom literaturom na primer enciklopedijama.
Evo šta o ideji i cilju Vikipedije kaže Jimmy Wales, njen
osnivač:
“Zamislite svet u kome svaka osoba na ovoj planeti ima slobodan
pristup celokupnom ljudskom znanju. To je ono što mi sada
radimo.”
Podkast (Podcast)
Naziv za digitalne fajlove, bilo audio ili video zapise koji se
pojavljuju/obajvljuju periodično na Internetu i preuzimaju preko
veba. Audio ili video zapisi su ranije snimljeni i postavljaju se
na Interent periodično. To mogu biti lekcije za učenje stranog
jezika, trejleri novih filmova, prikazi novih igrica, radio drame i
drugo.
Audio fajlovi se po objavljivanju prenose automatski na uređaje
prijavljenih korisnika. Uređaji za slušanje i gledanje podkastova
mogu biti obični računari spojeni na Internet ili prenosivi uređaji
kao što je iPod.
Ova vrsta alata je dobila ime 2004. kao kovanicu od uređaja
iPod koga je napravila kompanija AppleComputer i broadcast.
Kasnije je zbog nesuglasica oko imena, određeno drugo značenje reči
podkast: "PersonalOnDemandbroadCAST" lični prenos (medija) na
zahtev (korisnika).
Postoje aplikacije-softveri koje se zovu podkast-skidači
(podcatchers), kao što su na primer iTunes, Zune, Juice, iWinamp.
Oni prate promene na određenim sajtovima gde se korisnik prijavio i
skidaju ih na lokalni računar ili prenosivi uređaj tako da
buduspremni i dostupni za oflajn preslušavanje i pregledavanje.
Najčešće korišćeni tipovi audio fajlova su Ogg i MP3.
Logo kojim je kompanija Apple označila podkast
RSS fid
U ogromnoj „šumi“ veb sajtova, neki vas više interesuju a neki
manje. Vrlo se često desi da zaboravimo adresu nekog veb sajta koji
nas je jako zainteresovao a hteli smo da pratimo zbivanja na njemu.
Čak i ako ste sačuvali link ka tom sajtu u spisku omiljenih
lokacija, oduzima dosta vremena dok otvorimo svaku stranu posebno i
pretražimo šta ima novo na toj stranici.
Da ne bismo gubili vreme i strpljenje potrebno je se
„pretplatimo“ odnosno prijavimo za uslugu RSS feed koja će
„hraniti“ našu personalizovanu stranu sa novim vestima sa naših
omiljenih sajtova.
Šta znači RSS? RSS (ReallySimpleSyndication) znači „zaista
jednostavno povezivanje informacija“.
Šta je RSS? Najjednostavnije bi bilo reći da je to usluga koju
pruža Internet a koja omogućava korisniku da preko svoje
personalizovane veb stranice, kao što je MyYahoo, iGoogle,
Protopage i druge, prati promene na više veb stranica istovremeno a
da ne mora da otvara svaku od njih posebno. Personalizovane strane
imamo na raspolaganju besplatno ukoliko imamo elektronsku adresu
kod nekog od svetskih provajdera kao što je Yahoo ili GMail. Vesti
se pojavljuju u obliku naslova i kratkih tekstova u malim okvirima.
Tek kada nas neki naslov zainteresuje, klikom na link možemo otići
da pročitamo celu vest.
Ukoliko na nekoj veb stranici postoji znak RSS, narandžasti
okvir sa belim radio talasima, to znači da se možemo prijaviti za
vesti ili podkastove sa tog sajta. Prijavljivanje je najčešće
besplatno. Pritiskom na znak RSS u istom prozoru će nam se otvoriti
personalizovana strana koja će pitati da li želite da dozvolite da
se ove vesti pojavljuju na vašoj strani. Ukoliko prihvatite čekaće
vas nove vesti.
RSS feed ikona
Snimači ekrana - Jing
Ovo je besplatan program namenjen za snimanje video tutorijala.
Napravljen je od strane firme TechSmith
(http://www.jingproject.com/). Jing omogućava da se veoma lako
uhvate snimci ekrana ili snimi kratak video a zatim podeli sa
drugima preko Interneta. Veliku primenu ima u edukaciji, a posebno
se primenjuje u onlajn kursevima. Dostupan je u besplatnoj verziji
sa malim ograničenjima.
[1] Видео туторијал о томе шта је блог на
линку http://www.commoncraft.com/blogs(Blogs in Plain
English).
[2] http://forum.krstarica.com/
7 Društvene mreže
...ili socijalne mreže: veb aplikacija koju koriste ljudi širom
sveta da bi se povezali sa svojim prijateljima, studentima ili
poslovnim partnerima.
1995. servis Classmates.com povezivanje sa kolegama iz
srednje škole, fakulteta.
Od 1997 do 2003 godine nastalo je nekoliko društvenih mreža ali
njihov uspeh je bio ograničen razvojem Interneta i nijedan od tih
servisa ne postoji danas.
Sa pojavom veb 2.0 aplikacija sve se promenilo. Društvene mreže
su glavna karakteristika veb-a 2.0. Najpoznatije društvene mreže sa
milionskim korisnicima su:
· Fejsbuk Facebook (osnovan 2004, za starije od 13. godina).
Karakteriše ga lako kreiranje sopstvene stranice, stupanje u
kontakt sa drugima, razmena instant poruka, postavljanje slika i
video zapisa na stranicu korisnika, komentarisanje slika i poruka
drugih na Internetu, kreiranje grupa.
· Twitter (osnovan 2006, otvoren za sve) korisnici kreiraju
profile, unose informacije koje drugi čitaju, poruke ne prelaze 140
znakova.
· YouTube (osnovan 2005, otvoren za sve ) nije klasična
društvena mreža, ne dozvoljava ćaskanje ali podržava postavljanje
sopstvenih video fajlova i pregledanje tuđih
· MySpace (osnovan 2003, otvoren za starije od 13 godina)
korisnici kreiraju profile, ostavljaju postove, slike, video
materijale, muziku, kreiraju grupe. Najčešće ga koriste muzičke
grupe i nepoznati umetnici za svoj marketing.
· LinkedIn – (osnovana decembra 2012) -najveća svetska
profesionalna društvena mreža. U junu 2013 godine je imala 259
miliona registrovanih korisnika.
· Google+ (osnovana 2011.) kompanija Google Inc. ima preko
540 miliona registrovnih korisnika.
Na
linku http://en.wikipedia.org/wiki/List_of_social_networking_websites može
se pogledati tabelarni prikaz oko 150 najpoznatijih softvera
za društvene mreže. Prikaz je dat u tabeli i može se videti da li
je otvoren za pristup, od kog uzrasta dozvoljava pristup kao i
procenu koliko trenutno ima članova. Sve podatke treba uzeti sa
oprezom jer se ti podaci stalno menjaju i nikada nisu konačni.
Fejsbuk (Facebook)
Pri pomenu društvenih mreža na našim prostorima prvo se pomisli
na Fejsbuk (Facebook). Šta je Fejsbuk? To je jedna od
nekoliko stotina veb aplikacija koju koriste ljudi širom sveta da
bi se povezali sa svojim prijateljima, studentima ili poslovnim
partnerima. Sve takve aplikacije se nazivaju jednim imenom:
društvene ili socijalne mreže.
Početna strana društvene mreže Fejsbuk za prijavljivanje na
sistem
Skajp (Skype)
Jedan od najpopularnijih programa za tele-komunikaciju je Skajp.
Sa njime je moguće ćaskanje, audio i video razgovor, razmena
dokumenata, sms poruka i pozivanje fiksnih i mobilnih telefona u
zemlji i inostranstvu. Postoje verzije ovog programa za različite
operativne sisteme: Windows, Linux, Mac OS X. Po nekim podacima,
2008-e godine, bilo je 15 miliona prijavljenih korisnika ovog
programa. Preuzimanje ovog programa sa Interneta je besplatno, sa
adrese: www.skype.com.
Veb strana za preuzimanje programa Skype
Skajp dozvoljava i grupno ćaskanje (do 150 ljudi odjednom) i
grupni telefonski razgovor (do 25 ljudi). Više ljudi možete
pridružiti preko dugmeta Add People. Video pozivi su
ograničeni na dva učesnika.
Svi razgovori između dva računara su besplatni, odnosno ulaze u
cenu pretplate na Internet. Ukoliko želimo da pozivamo fiksne ili
mobilne telefone u zemlji i inostranstvu, potrebno je da kupimo
skajp kredit. Isto važi i za slanje sms poruka i primanje glasovnih
poruka.
U prodaji se već mogu naći televizori visoke rezolucije koji se
mogu spojiti na Internet. Kupcima će biti ponuđene i veb kamere sa
ugrađenim mikrofonom. Ovi televizori podržavaju rad sa programom
Skajp, pa je moguć razgovor preko Interneta i na ovaj način.
Second Life
Second Life je kompleksna veb aplikacija, koja predstavlja
virtuelni svet u kome učesnici biraju digitalni lik (avatar) koji
će ih predstavljati u virtuelnom svetu. Tamo se živi, radi, trguje,
druži, gradi, zabavlja i uči. Milioni ljudi svakodnevno
učestvuju u životu ovog virtuelnog sveta dajući svoj doprinos.
3D virtuelni svet je izazovna društvena mreža koju kreiraju
njegovi učesnici. Počinje sa pitanjima: Koga ćeš tamo sresti?
Ko želiš da budeš? Šta ćeš otkriti? ....a poručuje da ...treba
otkriti potpuno novi svet.
Mnogi Univerziteti širom sveta su u ovom softveru videli dobru
priliku da kreiraju svoje virtuelne učionice ne bi li
omogućili svojim studentima da lakše i zanimljivije savladaju
gradivo. Jedan od dobrih primera je projekat Terra
Incognita[1], Univerziteta Severnog Kvinslenda iz Australije
(University of Southern Queensland, Australia). U okviru projekta
napravljena je učionica i rad je koncipiran tako da se odvija po
manjim grupama. Instruktor koji koordinira radom grupa, može da ih
posećuje ili šalje poruke usmeravajući ih u radu ili ih povremeno
upućuje na pridruživanje većim grupama. Još jedan zanimljiv primer
je kurs prava sa Harvardskog univerziteta, SAD (Harvard Law
School i Harvard Extension School), pod nazivom „Virtuelno: Pravo u
sudnici javnog mnjenja“ (“CyberOne: Law in the Court of Public
Opinion.”) [9]
Kurs je bio 2006. godine ponuđen na tri nivoa participacije.
Prvi gde su studenti prava u samoj školi mogli da prisustvuju
predavanjima uživo; drugi gde su i drugi studenti, osim studenata
prava mogli da učestvuju u radu, u Second Life-u: da pristupaju
lekcijama, učestvuju u diskusiji i komuniciraju sa fakultetskim
profesorima u njihovo radno vreme. Na trećem nivou je dozvoljeno
svim posetiocima Second Life-a da čitaju lekcije i druge materijale
za kurs, besplatno. Eksperiment je imao za cilj da pokaže, sa
jedne strane, da socijalno učenje, zasnovano na
Internet-virtuelnoj edukaciji može da koegzistira sa proširenim,
tradicionalnim obrazovanjem.
[1] Terra
Incognita, http://www.usq.edu.au/newsevents/events/onlinelearning.htm
8 Obrazovanje na daljinu
Samo obrazovanje na daljinu ima svoju istoriju već oko 120
godina unazad i ono nije isključivo vezano za Internet i
elektronske oblike učenja.
Generalno je to način da se različitim sredstvima prenese
nastavni sadržaj učeniku i omogući komunikacija sa nastavnikom u
cilju razumevanja i učenja nastavnih sadržaja, a da pri tome
nastavnik i učenik nisu u direktnom kontaktu.
Opšte je poznat primer engleskog, dopisnog, učitelja
stenografije Isaka Pitmana, koji je 1840. godine poštom slao
tekstove iz Biblije svojim učenicima. Oni su zadate tekstove
prekucavali na pisaćim mašinama i slali učitelju nazad na
pregledanje. Prvi dopisni kurs zvanično je počeo 1883. na Čautaukva
koledžu slobodnih umetnosti (Chautauqua College of Liberal Arts) u
državi Njujork, SAD (Stanković, 2006). Zatim su 1892. godine
američki univerzitet Pen Stejt, SAD (Penn State University
(www.psu.edu)) i još dva univerziteta razvili sistem dostavljanja
materijala za učenje studentima koji su živeli daleko od
univerziteta. Kamionima su odvoženi materijali u ruralne delove
Sjedinjenih Američkih Država onima koji su želeli da se obrazuju a
nisu imali uslove. 1898. godine Pensilvanijski državni univerzitet
je uveo dopisni kurs iz poljoprivrede kao zvaničan akademski
program (Stanković, 2006). Navedeni primeri gde su se materijali za
učenje dostavljali poštom i bazirali isključivo na štampanim
materijalima, u teoriji se naziva prvom generacijom obrazovanja na
daljinu.
Sa razvojem nauke i tehnike, pojavljivali su se različiti oblici
obrazovanja na daljinu pa možemo razlikovati čak pet generacija
ovog oblika obrazovanja.
Druga generacija obrazovanja na daljinu podrazumeva auditivne
medije (radio, telefon, audiokasete – okvirno do 1950.), treća
audio-vizuelne medije (film, televizija, videokasete – okvirno od
1950), a četvrta generacija kompjuterske i informacione tehnologije
– okvirno od 1980.). Mi živimo u doba pete generacije obrazovanja
na daljinu koju, pre svega, karakteriše upotreba Interneta i
njegovih servisa i alata, posebno servisa WWW (od prve polovine
1990-ih). Danas postoje i čitavi „virtuelni“ univerziteti
koji svoju obrazovnu funkciju ostvaruju isključivo preko Interneta
i sistema za elektronsko učenje.
Zbog toga se danas, vrlo često, pojam obrazovanja na daljinu
poistovećuje sa pojmom elektronskog učenja, iako smo videli da je
obrazovanje na daljinu puno stariji i širi pojam. Pojam
elektronskog učenja nije identičan kao pojam obrazovanja na
daljinu, već predstavlja samo jedan od njegovih aspekta.
9 e-nastava i e-učenje preko Interneta
Cilj obrazovanja 21. veka nije pamćenje činjenica već konstanto
učenje za tzv „društvo znanja“ i učenje učenja jer se znanja i
tehnologije neprekidno i veoma brzo menjaju i obogaćuju. Sve se to
ogleda u sledećoj rečenici: „Za savremeni život je mnogo važnija
spospobnost da se konstantno uči za ono što nam treba sutra, od
onog što se zna danas“ (Hargadon, 2008). Zbog toga je važno
na vreme uvesti oblike e-učenja u sistem školstva da bi se učenici
navikli na takav način rada i sticanja znanja jer se većina
odraslih, danas boji informaciono-komunikacione tehnologije.
E-nastava i e-učenje su oblici nastave pomognute
informaciono-komunikacionom tehnologijom koji se razlikuju po uglu
gledanja. Oba pojma predstavljaju nove pojave u odnosu na
tradicionalni model nastave. Šema e-nastave bi se mogla predstaviti
na sledeći način:
Slika: Šema e-nastave
Za nastavnike je to e-nastava, za studente je e-učenje. Nastavnik
je taj koji organizuje e-nastavu i obezbeđuje uslove da studentovo
e-učenje bude uspešno. Najčešći učesnici e-kurseva su studenti,
odrasli koji su završili sa formalnim obrazovanjem, zaposleni koji
nemaju vremena da pohađaju nastavu, lica sa fizičkim ograničenjima
ili poremećajima koja ne mogu redovno da prate nastavu, osobe koje
su geografski udaljene od obrazovnih centara.
Preduslovi postojanja e-nastave i e-učenja su hardverske i
softverske prirode.Sa strane hardvera potrebno je da postoji
funkcionalna klijent-server arhitektura, azatim dolazi pitanje
softvera. Od strane servera, korisniku se danas nudi veliki
brojservisa i alata za rad.
Sa razvojem veb tehnologija e-nastava i e-učenje su doživeli svoje
dve faze evolucije: eLearning 1.0 i eLearning 2.0 koje
korespondiraju sa razvojem Veb 1.0 i Veb 2.0 tehnologije.
Kako definisati pojam elektronskog učenja?
Možda kao „..komunikaciju između mentora i studenta
podržanu nekom tehnološkom formom“ (Keegan, 1986).
Ili kao
„...korišćenje multimedije i Interneta u svrhu poboljšanja kvaliteta učenjaomogućavanjem pristupa udaljenim izvorima i uslugama i omogućavanjem saradnje ikomunikacije i na daljinu”
(definicija ETF-E-learning Strategy Task Force).
Ili možda ovako: „Elektronsko učenje je metodologija kojom se
nastavni sadržaj ili aktivnosti u učenju isporučuju uz pomoć
elektronskih tehnologija" (definicija American Society for Trainers
and Development -ASTD, 2001).
Jedna od najčešće korišćenih glasi: „Elektronsko učenje
podrazumeva svaki oblik edukacije u kome se obrazovni sadržaj
isporučuje u elektronskoj formi“ (Fallon; Brown, 2003).
Na Wikipediji se može pronaći i ova definicija koja dobro
ilustruje pojam: „Elektronsko učenje podrazumeva sve forme
elektronski podržanog učenja i podučavanja, koje imaju karakter i
cilj da utiču na izgradnju i konstrukciju znanja oslanjajući se na
individualno iskustvo, praksu i prethodno znanje učenika.
Informaciono-komunikacioni sistemi, umreženi ili ne, služe kao
specifični medij koji podržava proces učenja.“ (slobodan prevod
autora)
Kao što smo videli, postoje mnoge definicije elektronskog
učenja, ali se sve ipak slažu oko toga da se elektronsko učenje
fokusira na učenje uz pomoć elektronskih tehnologija, računara,
prenosivih uređaja i Interneta.
Elektronsko učenje je relativno mlada pojava, aktuelna u
poslednjih dvadesetak godina. U početku se koristilo samo na
fakultetima ali je onda zašlo i u srednje i osnovne škole.
Ostvaruje se u različitim oblicima, na mreži (on-line) ili uživo u
učionici, licem u lice (face2face). Sadržaj se može isporučivati
preko globalne mreže-Interneta ili unutrašnjom mrežom-Intranetom,
na audio ili video trakama, preko satelitske televizije, na
CD-ovima i DVD-ovima. Nastavnici i učenici mogu, ali ne moraju biti
fizički odvojeni. Nastavni materijal može da bude koncipiran tako
da učenik sam uči ili da ga u učenju vode instrukcije nastavnika.
Za pripremu sadržaja koriste se multimedijalna sredstva: tekst,
slika, zvuk, video, animacija i veliki broj različitih softvera i
Internet tehnologija.
Zavisno od toga u kojoj meri i koju vrstu tehnologije uključuju
za sprovođenje učenja, postoje i različite kategorije ovog učenja:
“elektronsko učenje (E-learning), web utemeljeno učenje (Web Based
Learning), web utemeljena nastava (Web Based Instruction), vežbanje
utemeljeno na internetu (Internet Based Training), raspodeljeno
učenje (Distribute Learning), napredno raspodeljeno učenje
(Advanced Distributed Learning), udaljeno učenje (Distance
Learning), on-line učenje (On-line Learning), mobilno učenje
(Mobile Learning), upravljano učenje (Remote Learning), itd.“
(Glušac, 2008).
Naziv „elektronsko učenje“ nema tipiziran zapis na engleskom
jeziku, već ima nekoliko oblika reči koje se ravnopravno koriste u
obeležavanju, a to su: eLearning, e-Learning, elearning,
e-learning, E-learning. Kod nas se često može sresti i skraćenica
„e-učenje“.
Sam termin „e-učenje“ ili „e-learning“ nastao je 2000. godine a
prva upotreba termina „e-učenje“ pripisuje se Jay Crossu
(http://internettime.com/) (Milošević, 2008).
Elektronsko učenje ima dosta prednosti u odnosu na klasično
učenje. Prednosti se najviše ogledaju u smanjenju troškova
školovanja i putovanja, kao i mogućnosti da se uči kada pojedincu
odgovara i tempom koji mu odgovara. Ovakvo učenje ostvaruje
mogućnost poštovanja i podržavanja različitih stilova učenja kod
svakog pojedinca ponaosob. Takođe, stidljivim učenicima pruža
mogućnost da se iskažu u punoj meri, jer, na ovaj način, svaki
učenik dobija jednaku priliku za delovanje. Sadržajima se može
pristupati u bilo koje doba i sa bilo koje lokacije koja ima
Internet vezu.
Osnovni nedostatak koji većina pedagoga ističe kod elektronskog
učenja je nedostatak socijalizacije između učenika i
neposredne interakcije sa nastavnikom. Rešenje je ponuđeno u
prilagođavanju oblika elektronskog učenja i pronalaženju
odgovarajućih formi i metoda u kojima bi se mogli prevazići
spomenuti nedostaci. Iz tih težnji nastala su dva pravca e-učenja:
hibridno (Blended Learning): i uživo e-učenje (Live
e-Learning) (po Milošević, 2008).
Hibridno ili kombinovano učenje podrazumeva, kako mu samo ime
kaže, kombinaciju klasičnog, školskog učenja i elektronskog učenja.
Jedan deo nastave se odvija kao standardna nastava u učionici, gde
se uživo sreću nastavnik i učenici. Kod elektronskog učenja se
najčešće misli na onlajn učenje, odnosno situaciju kada su i
nastavnik i učenici na mreži. Učenici i nastavnici mogu biti u isto
vreme (sihnrona komunikacija) ili u različito vreme (asinhrona
komunikacija) na mreži. U ovom obliku nastave, elektronsko učenje
se može sprovoditi i u samoj učionici gde se nalaze i nastavnik i
učenici, ali se pri tom, za učenje koriste različiti mediji i
tehnologije (računari, video projektori, digitalni fotoaparati,
razni softveri, itd). Obično se hibridni kursevi započinju i
završavaju susretima uživo, a lekcije se izučavaju preko odabrane
tehnologije.
Uživo e-učenje je isključivo sinhrono učenje jer se primenjuje u
realnom vremenu, onlajn na Internetu. Primenjuje se kada neposredno
učenje nije moguće, tj. kada su profesor i/ili učenici na
različitim geografskim lokacijama. Pomoću mreže i dostupne
Internet tehnologije kreira se „virtuelna učionica“ ili „onlajn
konferencijski sistem“. Svi akteri su u isto vreme na mreži i prate
predavanja uživo, iz svojih kuća. Na taj način se omogućava susret
učenika sa izuzetnim stručnjacima iz određenih oblasti i međusobna
komunikacija sa svima na relacijama: nastavnik-učenik i
učenik-učenik.
9 e-nastava i e-učenje preko Interneta
9.1 5.1 Tradicionalno učenje i učenje na daljinu
Razlika između tradicionalne nastave i učenja na daljinu ogleda
se u tome što profesor i student ne moraju biti fizički prisutni u
obrazovnoj ustanovi tokom realizacije nastave. Kod klasične
nastave, kontakt sa profesorom bio je licem u lice (eng. face to
face;skr. f2f). U tradicionalnoj nastavi školski čas je vremenski
ograničen. Plan i program za svaki nastavni predmet je unapred
definisan školskim kalendarom, odnosno brojem časova na
nedeljnom/mesečnom/godišnjem nivou kao i temama koje treba obraditi
ua to vreme. Kod učenja na daljinu, student sam može da odredi
koliko će mu vremenski trajati čas, koliko vremena će provesti na
određenoj temi i kada će praviti pauzu tokom učenja.
Pored već navedenih, studenata i nastavnika/mentora, učesnici
učenja na daljinu takođe mogu biti i instrukcioni dizajneri, tj
osobe koje kreiraju i distribuiraju materijale za učenje, kao i
administratori koji održavaju sistem za učenje.
Tradicionalna nastava je vezana za fizički prostor, odnosno za
školsku zgradu i učionice u njoj. Kod učenja na daljinu školska
zgrada ne predstavlja materijalni uslov za realizaciju nastave i
učenja. U učenju na daljinu, studenti mogu da uče od kuće, sa posla
ili sa bilo kog drugog mesta odakle mogu pristupiti obrazovnim
sadržajima. Nisu ni na koji način vezani za mesto gde se nalazi
nastavnik/mentor ili izvor informacija.
Programi učenja na daljinu su prilagođeni različitim osobinama
studenta i razlikuju se po strukturi programa, stepenu nadzora
korisnika, nivou znanja korisnika kao i po tehnologiji koja se
koristi za realizaciju učenja. U tradicionalnoj nastavi se veoma
teško razdvajaju sadržaji sa učenje po grupama studenta i teško se
realizuje individualizacija i diferencijacija nastave, prvenstveno
zbog velikog broja studenta po odeljenjima. Poznato je da nisu svi
studenti podjednako spremni da prihvate određenu količinu znanja u
određeno trenutku, a tradicionalni nastavni sistem upravo to od
njih očekuje, da cela grupa u istom trenutku usvaja određenu
količinu znanja.
Učenje na daljinu nasuprot tome dozvoljava da svako napreduje
„prema svome dobu i metodu“ (Komenski J. A., iz knjige „Velika
didaktika“) i da pri tom ne ometa druge i ne usporava njihov rad i
napredovanje u znanju i veštinama.
9 e-nastava i e-učenje preko Interneta
9.2 Prednosti i nedostaci učenja na daljinu
Korišćenje tehnologije za poboljšanje učenja počinje
istraživanjem kako ljudi uče, odnosno kako efikasnije i uspešnije
oni mogu da uče. Istraživanje učenja obavlja se već godinama.
Utvrđeno je da se korišćenjem informacionih tehnologija povećava
iskustvo u učenju i poboljšava se efikasnost.
Elektronsko učenje ima dosta prednosti u odnosu na klasično
učenje. Prednosti se najviše ogledaju u smanjenju troškova
školovanja i putovanja, kao i mogućnosti da se uči kada pojedincu
odgovara i tempom koji mu odgovara. Sadržajima se može pristupati u
bilo koje doba i sa bilo koje lokacije koja ima Internet vezu.
Učesnici u procesu obrazovanja ne moraju da budu na istom mestu, u
isto vreme. Fleksibilno vreme i slobodni odabir mesta za pohađanje
nastave dozvoljavaju učesnicima da napreduju svojim tempom bez
obzira na tempo grupe. To dalje znači da e-učenje omogućava
individualnost i diferenciranost nastave. Svakom učesniku se može
individualno pristupiti bez ometanja i usporavanja rada grupe. Pri
tom se mogu ispoštovati različiti stilovi učenja, psihološke
karakteristike pojedinca. Takođe, stidljivim učesnicima pruža se
mogućnost da se iskažu u punoj meri, jer, na ovaj način, svaki
učesnik dobija jednaku priliku za delovanje.Tempo i dinamika rada
mogu se prilagoditi različitim didaktičko-metodičkim
okolnostima.
Interaktivnost u komunikaciji može se sprovoditi u tri relacije
student – student, student – nastavnik, studenti – nastavnik, a
e-učenje pruža veliki broj načina za komunikaciju (diskusioni
forumi, pričaonice, lične poruke preko e-sistema, elektronska
pošta, audio i video komunikacija, interaktivne simulacije). Kod
učesnika se, ukoliko se pravilno vodi, pojavljuje visoki stepen
motivacije za ovakvom vrstom učenja.
E-učenje kao nastavni metod takođe ima svojih nedostataka.
Najčešće se kao nedostatak ističe nepostojanje ili smanjenje
socijalizacije i neposredne interakcije sa nastavnikom i među
učenicima, strah od otuđenja, potreba postojanja visoke lične
motivacije,zavisnost od tehničkih preduslova, potrebna tehnička
predznanja, mogućnost zloupotrebe u prisvajanju tuđih rezultata.
(Petrović, M. 2013)
Ukoliko posmatramo probleme kod realizacije e-učenja, po
Karuović D. (2012)oni se mogu svrstati u tri grupe problema:
Tehnički (infrastruktura,
alati)
Organizacioni (standardi,
propisi, zakoni)
Obrazovni (didaktičko-metodički,
psihološki).
Mijatović i drugi (2007)kažu: „Prilikom implementacije
e-learning metode pokazalo se da telekomunikaciona struktura nije
ravnomerno rasprostranjena. Dakle,mogućnosti za pristup LMS-u nisu
podjednake za sve škole i za sve učenike....Potrebno je nastaviti
sa poboljšavanjem računarske pismenosti nastavnika u nameri da se
oni kvalifikuju da koriste informacione i komunikacione tehnologije
u procesu nastave.“
Često se pominju problemivezani za loš pedagoški kvalitet
e-kurseva upravo zbog nepostojanja adekvatnih didaktičkih procedura
za ovu vrstu učenja. Kod organizacije e-učenja postoji takođe
problem portabilnosti, odnosno mogućnost prenosa na neki drugi LCMS
sistem kao i manjak pogodnih alata za razvoj kurseva.
Iz težnji da se pronađu odgovarajuće forme i metode u kojima bi
se mogli prevazići spomenuti nedostaci, nastala su dva pravca
e-učenja: hibridno (Blended Learning): i uživo e-učenje (Live
e-Learning) (po Milošević D., 2008).
E-učenje se kod nas najčešće provodi u hibridnom obliku, delom
preko Interneta a delom u učionici u prisustvu nastavnika. Pri tome
se po Karuović D. (2012)javljaju sledeći problemi u kojima je
potrebno:
odrediti stepen integracije
učenja na daljinu i konvencionalnog učenja, baziran na tehničkim i
psihološkim faktorima;
formirati kriterijume ocenjivanja
efikasnosti sistema za e-učenje;
rešiti probleme sa
infrastrukturom;
održavati motivaciju kod
studenata i njihovu ”mentalnu kondiciju”;
animirati aktivnost studenata i
stalni kontakt sa mentorom, lično i preko Interneta;
dizajnirati i prilagoditi sisteme
za e-učenje u skladu sa kategorijom korisnika.
Ukoliko uporedimo prednosti i nedostatke e-učenja dolazimo do
zaključka da postoje realni problemi u realizaciji e-učenja ali da
su prednosti brojne i -učenje zaslužuje pažnju institucija i
pojedinaca koji se bave obrazovanjem.
10 Pedagoški modeli za e-nastavu
E-nastava i pojavni oblici
Zavisno od toga u kojoj meri i koju vrstu tehnologije uključuju
za sprovođenje e-učenja, postoje i različite kategorije
elektronskog učenja: elektronsko učenje (eng. E-learning), web
utemeljeno učenje (eng. Web Based Learning), web utemeljena nastava
(eng. Web Based Instruction), vežbanje utemeljeno na internetu
(eng. Internet Based Training), raspodeljeno učenje (eng.
Distribute Learning), napredno raspodeljeno učenje (eng. Advanced
Distributed Learning), udaljeno učenje (eng.Distance Learning),
on-line učenje (eng. On-line Learning), mobilno učenje (eng. Mobile
Learning), upravljano učenje (eng. Remote Learning), (Glušac
Dragana, 2008).
E-nastava još uvek nema svoje standardizovane pedagoške
kriterijume i metode rada već se radu e-nastavi zasniva na
postojećim pedagoškim modelima. Najčešće se koriste dobro poznate
pedagoške teorije: konstruktivizam, bihejviorizam, i kognitivizam.
Ovim teorijama se od skora priključuje nova pedagoška teorija:
konektivizam. Ona je inspirisana razvojem Interneta i društvenih
mreža, ali još nije dovoljno istražena u smislu njenog uticaja na
organizaciju i efekte e-nastave na učenje.
E-nastava se može izvoditi na više načina:
· u učionici, gde je nastava podržana IK tehnologijama i gde
studenti rade sa digitalnim materijalima,
· u potpunosti onlajn preko Interneta ili
· kao hibridni model koji predstavlja kombinaciju tradicionalnog
predavanja i veb bazirane tehnologije.
Sa razvojem hardverskih i softverskih mogućnosti IK tehnologije
dolazi do potrebe za promenom učioničkog prostora pa se prema tome
dizajniraju nove škole i novi prostori za učenje.
To je uslovilo pojavu nekih novih nastavnih modela za učenje,
kao na primer model pod nazivom Izvrnuta
učionica (Flipped classroom) koji materijale za učenje drži na
Internetu, a školu koristi za diskusiju, ponavljanje, utvrđivanje,
socijalizaciju.
Osnivaju se i novi 3D virtuelni svetovi kao što je Second
Life koji se mogu koristiti za učenje. O ovom alatu biće više
reči u narednom poglavlju.
MOOC kursevi ili Masovni otvoreni onlajn kursevi (eng. Massive
Open Online Courses) su logična posledica razvoja nove obrazovne
tehnologije, a rekli bismo da predstavljaju i standardni oblik
obrazovanja u budućnosti. Njihove karakteristike su:
· predavači su profesori sa prestižnih univerziteta,
· to je u osnovi onlajn kurs,
· nema preduslova za učestvovanje i praćenje kursa,
· broj polaznika je neograničen,
· nastava je besplatna,
· nema bodova koji bi važili u redovnim studijama.
10 Pedagoški modeli za e-nastavu
10.1 Peto-fazni pristup
Prvi veliki sistem za instrukcioni dizajn za američku
vazduhoplovnu vojsku razvijen je 1965. godine pod
nazivom Peto-fazni pristup (Five Step Approach).Prikaz je
dat na slici 5.5.1.1.
Kao što i sam naziv kaže, sastojao se iz pet faza:
1. Analiza zahteva sistema (Analyze System Requirements) – ova
faza obuhvatala je analizu poslova, zanimanja i zadataka budućih
studenta; rezultat analize je davao informaciju o ponašanju,
uslovima i standardima za realizaciju zadataka.
2. Definisanje obrazovnih potreba (Define Education and Training
Requirements) – ova faza se sprovodila sa ciljem da se utvrdi da li
je obuka potrebna; utvrđivale su se karakteristike ciljne grupe i
vršio se izbor zadataka za rad u toku obuke; pri tome se vodilo
računa o težini i učestalosti zadataka i drugim teškoćama pri
učenju.
3. Razvoj ciljeva učenja i testova (Develop Objectives and
Tests) – instrukcioni dizajner u ovoj fazi piše trodelne ciljeve i
ishode učenja koji definišu: šta će učesnikmoći da uradi nakon ove
nastave kao i uslove i prihvatljive standarde pod kojima će to moći
da uradi. Nakon toga instrukcioni dizajner kreira test da bi
izmerio učesnikovo postignuće u odnosu na postavljene ciljeve i
ishode učenja.
4. Planairanje, razvoj i vrednovanje nastavnih instrukcija
(Plan, Develop, and Validate Instruction) – u ovoj fazi
instrukcioni dizajner kreira materijale za kurs. Ovaj materijal se
isprobava na učesnicima i koristi se kriterijumski test da bi se
osiguralo da učesnici mogu da postignu postavljene ciljeve.
5. Realizacija i vrednovanje nastavnih instrukcija (Conduct and
Evaluate Instruction) – u ovoj fazi kurs je završen i vrednuje se
nastavna efikasnost tokom trajanja kursa; uočene greške i nedostaci
se koriste da se razvije ili dopuni, tj unapredi određena nastavna
instrukcija.
Šematski prikaz modela Peto-fazni pristup
10 Pedagoški modeli za e-nastavu
10.2 ADDIE model
Ovaj model se prvi put pojavio 1975. Kreiran je za američku
vojsku od strane Centra za obrazovnu tehnologiju (Center for
Educational Technology) sa državnog univerziteta na Floridi, SAD
(Florida State University, USA). Zasniva se na pet faza i njegov
razvoj je donekle baziran na dva prethodnamodela instrukcionog
dizajna koje smo predstavili: Peto-fazni
pristup i Bela Banati. Od svoje pojave do danas
predstavlja najčešće korišćen model instrukcionog dizajna za
e-nastavu u poslovnom i organizacionom okruženju.Naziv modela
predstavlja akronim sastavljen od engleskih naziva pet sistemskih
pristupa u instrukcionom dizajnu:
Analisys (Analiza)
Design (Dizajn)
Development (Razvoj)
Implementation (Implementacija)
Evaluation (Evaluacija)
Analiza je prva faza u primeni ovog modela i suštinski daje
odgovore na pitanja o ciljnoj grupi i cilju, odnosno ishodima našeg
obrazovnog programa koji razvijamo. Kada je u pitanju ciljna grupa
traže se odgovori na pitanja kao što su: ko je naša ciljna grupa,
kakva predznanja imaju, koje su generalne osobine naše ciljne grupe
u smislu uzrasta i navika u učenju, koliko su zainteresovani i
motivisani za učenje određenih sadržaja koje želimo da obradimo. U
delu o ciljevima traže se odgovori na pitanja: šta želimo da
postignemo svojim obrazovnim programom, šta je cilj, a šta su
ishodi obrazovnog programa koji želimo da primenimo na ciljnu
grupu, koja znanje, veštine, sposobnosti i životne stavove prenosi
studentima naš program, koji sadržaji moraju biti obuhvaćeni u
programu da bi odgovorili na saznajne i uzrasne potrebe studenta,
koliki obim predavanja obuhvatiti, koliki broj lekcija postaviti,
iz kojih nastavnih oblasti, koliko će trajati ceo kurs, kakva je
dinamika rada na kursu.
Dizajn faza ne podrazumeva samo vizuelno određenje i
projektovanje kursa već prvenstveno odabir nastavne strategije koju
će nastavnik primeniti na kursu. U ovoj fazi određuju se potrebni
resursi koje treba pripremiti za kurs i definišu aktivnosti koje će
biti tražene od studenta.Ovde treba struktuirati sadržaj nastavnog
materijala, redosledizlaganja, način ocenjivanja i provere
uspešnosti kursa.Učešćem u predviđenim aktivnostima student se
kreće ka ostvarivanju cilja obrazovnog programa. Zbog toga ova faza
predstavlja srž instrukcionog dizajna celog modela.
Razvoj podrazumeva pripremu nastavih materijala i njihovo
mutimedijalno oblikovanje koje je u skladu sa potrebama studenta i
usmereno je na postizanje postavljenih ciljeva i ishoda studenta. U
ovoj fazi posebno do izražaja dolaze informatičke kompetencije
nastavnika-instrukcionog dizajnera. Ovde je potrebno koristiti
veliki broj raznorodnih softverskih alata da bi se nastavni
materijali oblikovali tako da zadovolje individulne potrebe
studenta i različite stilove učenja.
Implementacijaobuhvata tehničku realizaciju kursa, počev od zakupa
servera, instalacije potrebnog softvera, postavljanja kursa,
prijavljivanjastudenta i kreiranje naloga. Ova faza može da
obuhvati i obuku nastavnika za rad na kursu ukoliko su nastavnici
bili samo stručnjaci za materiju, odnosno konsultatni instrukcionog
dizajnera pri kreiranju materijala. U toku ove faze realizuje se
kurs i sve predviđene aktivnosti.
Evaluacijapredstavlja fazu provere uspešnosti učesnika i fazu ocene
kursa od strane studenta i nastavnika koji su u njemu učestvovali.
Sastoji se od dva dela, formativnog i sumativnog. Formativno
vrednovanje je prisutno u svim fazama ADDIE procesa. Sumativno
vrednovanje se sprovodi preko testova namenjenih ispitivanju
specifičnih znanja vezanih za temu kursa i davanju povratnih
informacija studentu o uspehu. Ocene, komentari, mišljenja,
zapažanja učesnika služe za poboljšanje i unapređenje kursa radi
njegovog daljeg izvođenja. Kada se pojavio 1975. godine,
ADDIE model je sadržao 19 koraka i bio je isključivo lineran iliu
obliku vodopada. Koraci su bili grupisani u 5 faza. Prikaz se može
videti na slici 5.4.3.1.
ADDIE model za instrukcioni dizajn iz 1975. godine
Kasnije je ADDIE model doživeo modifikacije u shvatanju, primeni i
načinu prikaza pa se došlo do toga da se njegove faze međusobno
preklapaju i da se shvata kao ne-linerani proces, što se može
videti na slici 5.5.3.1 iz 2011. godine.
ADDIE model za instrukcioni dizajn iz 2011. godine
11 Nastavnik kao instrukcioni dizajner
Pojam Instrukcioni dizajn (eng. Instructional Design, skr. ID)
ima veliki broj definicija i tumačenja. Po Nadrljanski Đ. (2000)u
suštini “on podrazumeva procesplaniranja, projektovanja,
konstruisanja i razvoja nastave, organizovanja i kontrole učenja.”
To je teorija koja identifikuje pedagoške principe i metode
potrebne da bi se razvio obrazovni sistem i materijali za nastavu i
učenje. Cilj instukcionog dizajna je da prepoznai primeni
odgovarajuću metodu u organizaciji i realizaciji
konkretnihnastavnih potreba da bi proces učenja bio uspešan.
Svaki nastavnik je delom i instrukcioni dizajner jer se on “bavi
planiranjem, projektovanjem, razvojem i usavršavanjem modela
nastave i učenja. On je u večitoj potrazi za odgovorom kako
uspešnije učiti.“ (Nadrljanski Đ., 2000)
Ipak, instrukcioni dizajner ima malo šira zaduženja koja spadaju
u domen organizacije sistema zaučenje. Njegov posao zahteva da
između ostalih ima i menadžerske osobine jer je jedan od njegovih
zaduženja i da kreira i razvije funkcionalan obrazovni sistem. Pri
svemu tome instrukcioni dizajneri koriste informatičke tehnologije
u punoj meri. Od njih se očekuje da odlično koriste veb
tehnologije, računarsku i prateću opremu kao i veliki broj
softverskih alata. Mnogi od njih danas rade u oblasti e-nastave i
kreiraju onlajn kurseve dok neki od njih rade za velike korporacije
i organizuju treninge za zaposlene. Instrukcioni dizajn je u
velikoj ekspanziji u razvijenim zemljama. Nanjihovim fakultetima
postoje čitavi centri za obrazovnu tehnologiju koji se bave
instrukcionim dizajnom. (Petrović M., Stanković Ž., 2015)
Po Petrović M., Stanković Ž. (2015) instrukcioni dizajner treba
da:
· odredi i zapiše ciljeve učenja i celog obrazovnog
projekta;
· da kreira plan i program obrazovnog projekta,
· da definiše potrebne obrazovne materijale i njihov obim,
· da sarađuje sa stručnjacima za materiju da bi se oblikovao i
zapisao sadržaj kursa,
· razvija multimedijalne, tj. audio, vizuelne i interaktivne
materijale za učenje,
· planira i kreira načine za proveru znanja i postizanja
postavljenih ciljeva učenja.
Instrukcioni dizajn se naslanja na poznate pedagoške teorije,
najčešće na bihejviorizam, kognitivizam i konstruktivizam koje su
bile razvijene mnogo pre nego što je na proces učenja počela da
deluje IK tehnologija. Od skora na razvoj ID-a utiče i nova teorija
konektivizam. Na razvoj instrukcionog dizajna uticali su Lav
Vigotski, Džon Djui, Bares Frederik Skiner, Bendžamin Blum, Žan
Pijaže, Robert Ganje, Džerom Bruner, Džordž Simens i drugi naučnici
koji su se bavili didaktičko-metodičkim pitanjima.
12 Predviđanja daljeg razvoja Interneta
Budućnost e-učenja se danas nazire u razvoju virtuelnog
okruženja kakvo je onlajn virtuelni svet Second Life. Second Life
je kompleksna web aplikacija, koja predstavlja virtuelni svet u
kome učesnici biraju digitalni lik (avatar) koji će ih tamo
predstavljati. Tamo se živi, radi, trguje, druži, gradi, zabavlja i
uči. Milioni ljudi svakodnevno učestvuju u životu ovog
virtuelnog sveta dajući svoj doprinos. 3D virtuelni svet je
izazovna društvena mreža koju kreiraju njegovi učesnici. Počinje sa
pitanjima: Koga ćeš tamo sresti? Ko želiš da budeš? Šta ćeš
otkriti? ....a poručuje da ...treba otkriti potpuno novi
svet.
Mnogi Univerziteti i obrazovne institucije širom sveta su u ovom
softveru videli dobru priliku da kreiraju svoje virtuelne
učionice, ne bi li omogućili svojim studentima da lakše i
zanimljivije savladaju gradivo.
Nova forma učenja, eLearning 2.0 je vrlo pogodna za kontinuirano
obrazovanje odraslih (LLL - long life learning). Do pre samo 40-ak
godina učenik je mogao da završi školu i da ceo radni vek provede
na istom radnom mestu sa istim kvantumom znanja koji je poneo iz
škole, obogaćen još radnim iskustvom. Pogodnosti koje e-učenje nudi
su vrlo podsticajne i ohrabrujuće za odrasle osobe koje žele da se
dalje obrazuju, bilo da su već zaposleni ili ne. Ubrzani tempo
života koji je realnost za sve urbane delove sveta, utiče na
hronični umor i nedostatak vremena kod odraslih ljudi. To ih
onemogućuje u nastojanju da se dodatno obrazuju. Sa druge strane,
dodatno obrazovanje je neophodno jer se ukupni kvantum znanja na
svetu svakodnevno, rapidno uvećava a tehnologije sa kojima se radi
se veoma brzo menjaju i zastarevaju. Pola od onog što znamo
danas nije bilo uopšte poznato do pre samo 10 godina. Po ASTD-u
(American Society of Training and Documentation) ukupan kvantum
znanja na svetu je dupliran u proteklih 10 godina i duplira se na
svakih 18 meseci. (Simens, 2004)
To znači da je neophodno neprekidno se obrazovati, praktično
celog života. To obrazovanje se pomera sa oficijelnih ustanova
(osnovna, srednja škola i fakulteti) na prostor celoživotnog
obrazovanja. U tom prostoru e-učenje može da ima presudnu ulogu, a
eLearning 2.0 u mnogome odgovara na potrebe celoživotnog
obrazovanja.
Dalji razvoj e-učenja ide ka prenošenju obrazovne tehnologije na
mobilne uređaje koji će umnogome olakšati život savremenog čoveka.
Čovek može da uči dok putuje, dok čeka na stanici, dok sedi u parku
i odmara se. Sadržaje za učenje može da dobija preko bežične mreže
i takođe da komunicira sa drugima.
Ne smemo zaboraviti ni edukativne igre, za koje mnogi kažu da su
budućnost e-učenja. U svakom od nas se nalazi potreba za igrom pa
je logično je da u edukativnim igrama možemo pronaći odlično
sredstvo za novu obrazovnu tehnologiju. O igrama u obrazovanju se
već uveliko govori kao o ozbiljnom nastavnom metodu za bolje
savladavanje gradiva, njegovo ponavljanje, utvrđivanje, uvežbavanje
i sticanje veština. Poznato je da se na primer piloti obučavaju na
simulatornim igrama. Matematika, geografija, strani jezik i
praktično svi nastvani predmeti se mogu vrlo lepo usvojiti
preko dobro osmišljenih i pedagoški dobro vođenih igara.
Interesantno je da deca puno vremena provode igrajući se, i na taj
način neformalno uče. Dešava se da u igricama zapamte neke jako
komlikovane putanje, postupke i izraze, a u školi nisu motivisani
da zapamte elementarne matematičke formule. Zar ne bi bilo dobro,
spojiti motivaciju koju igra nosi u sebi sa učenjem, nudeći
obrazovne sadržaje na nov, interesantniji način? Vrlo interesantan
pristup ovoj problematici izlaže teoretičar i praktičar
e-učenja, Mark Prenski u svojim člancima „Digitalni
urođenici, digitalne pridošlice“ i „Zainteresuj me, ili ću umreti
od dosade“ (članci su pod ovim nazivima dostupni na Internetu:
http://www.marcprensky.com/).
Mladi ljudi koje danas nazivaju „digitalni urođenici“ (po M.
Prensky) ili „N-generacija“ su veoma spretni sa novom tehnologijom
i lako se snalaze u „virtuelnom svetu“. Možda se čini da sadašnji
nastavnici nemaju čemu da ih nauče, jer su u većini, tehnički
napredniji od nastavnika, ali kao što kaže Stiv Hargadon, nije baš
tako. „Oni nas trebaju i to ne zbog toga što ih treba naučiti kako
da pronađu informaciju, već najviše kako da ih sortiraju, kako da
odvoje važnu od nevažne informacije, kako da se zaštite od
neprikladnog sadržaja i kako da sami kreiraju kvalitetne sadržaje.
...Zbog toga Web 2.0 predstavlja budućnost obrazovanja“.
Web 2.0 i eLearning 2.0 već imaju ogroman uticaj na razvoj
čovečanstva i svakodnevno utiču na društvene, kulturne, obrazovne,
političke, intelektualne promene širom sveta. U budućnosti će se
taj trend samo pojačavati, a na nama je da tu moć koju danas imamo
u rukama usmerimo na pozitivnu stranu.
Po rečima Stiv Hargadona „Oni (mladi ljudi-prim. aut.) su možda
„digitalni urođenici“, ali njihovo znanje je na površinskom nivou i
oni očajnički trebaju trening u pravim veštinama mišljenja. Više od
bilo koje druge generacije, oni žive živote koji su veoma udaljeni
od odraslih koji ih okružuju, razgovarajući i šaljući tekstualne
poruke preko mobilnih telefona i povezujući se onlajn. Mi (stariji)
se možda plašimo da uđemo u taj svet, ali ući moramo, jer oni često
plivaju u neucrtanim vodama bez blagodeti vođstva starijih. Da bi
smo to uradili možda ćemo morati da promenimo naš koncept
podučavanja, ali bolje sada nego kasnije.“
Evo šta kaže Tim O`Rajli na pitanje o budućnosti weba: „Od
momenta kada smo prvi put predstavili termin "Web 2.0," ljudi nas
neprekidno pitaju „Šta je sledeće?“. Pretpostavljjući da je Web 2.0
značio samo oznaku verzije novog softvera (radije nego kao izjavu
drugog, dolazećeg weba nakon propasti dot-kom koncepta), mi smo
neprekidno pitani o "Web 3.0." Da li je to semantički web? Ili je
to društveni web? Mobilni web? Da li je to neka forma
virtuelne realnosti? On je sve to zajedno, i više.“
Predviđanja razvoja Internet tehnologija u sledećih 10-20 godina
se kreću u smeru razvoja edukativnih igara (Game theory), opšte
semantike (General semantics), modelovanja i simulacije (Modeling
and Simulation), govornog okruženja (Narrative Environments),
društva znanja (Knowledge Space), organizacionih promena
(Organizational change) i računarske lingvistike (Computational
Linguistics) (po Silver, 2010). Računarska lingvistika bi
trebalo da nauči kompjuter da komunicira sa ljudima preko softvera
koji bi trebalo da umeju da slušaju i govore. Po rečima Silvera
(2010) „Ukoliko kompjuter razume šta ja govorim, i shvati šta
mislim – onda mi može dati informaciju koju želim na način koji
mogu da razumem.“ Sa razvojem weba, razvijaju se i
neslućene smogućnosti za razvoj elektronskog učenja. Na nama
je da razmišljamo o razvoju Web 3.0, Internet tehnologija i
metoda edukacije
13 Literatura
Korišćenja literatura za obradu ove teme:
1. Petrović, M.
(2009): Elektronsko učenje podržano Internet tehnologijama (geneza, pojam i predviđanja razvoja) –
pregledni članak, str. 263-279, UDK 37.018.43:004.738.5, NORMA
časopis za teoriju i praksu vaspitanja i obrazovanja, broj 3/2009,
ISSN 0353-7129, izdavač Pedagoški fakultet u Somboru, Sombor,
štampano marta 2011
2. Petrović M. (2013):E-učenje, razvoj, mogućnosti, perspektive,
predavanje po pozivu sa skupa nacionalnog značaja štampano u
celini, (str. 10-14); Zbornik radova sa nacionalne konferencije
Informaciono-komunikaciona tehnologija u nastavi, Izdavač: Centar
za nauku, tehnologiju i informatiku i Agencija za obrazovanje
Marina i Jovan, Novi Sad, ISBN 978-86-88487-01-6. COBISS.SR-ID
283824647
3. Petrović M. (2012): Istorijat i perspektive učenja na
daljinu (1) – Od dopisnog kursa do veba 2.0, Prosvetni
pregled-podlistak Školska digipedija, 16-23. februar 2012, broj
2528, Beograd, YUISSN 0033-1651
4. Petrović M. (2012): Istorijat i perspektive učenja na
daljinu (2) – Šta je Web 3.0, Рад у часопису националног
значаја, Prosvetni pregled-podlistak Školska digipedija, 26. april
– 3. maj 2012, broj 2538, Beograd, YUISSN 0033-1651
5. Petrović, M., Prokopić, Z. (2014): Video
konferencija-sastanak bilo kada, bilo gde – stručni članak,
М53 (1), str. 125-141, UDK 378.247.34, Zbornik radova Visoke škole
strukovnih studija za obrazovanje vaspitača-Kikinda, godina IX,
broj 1/2014, ISSN 2217-5725, COBISS.SR-ID 263951879, izdavač VŠSSOV
u Kikindi, predato za recenziju 7.10.2013, štampano 2014.
6. Petrović, M. (2015): Unapređenje nastavne efikasnosti uz
primenu informaciono-komunikacione tehnologije, Norma, časopis za
teoriju i praksu vaspitanja i obrazovanja, br. 1/2015, Sombor:
Pedagoški fakultet u Somboru, ISSN 0353-7129, str. 51-61
7. Petrović M., Stanković Ž. (2015): Nastavnik kao
instrukcioni dizajner, predavanje po pozivu štampano u celini u
Zborniku rezimea sa sedme nacionalne konferencije sa međunarodnim
učešćem „Informaciono-komuniakciona tehnologija u nastavi“,
str. 8; Novi Sad: Centar za razvoj i primenu nauke, tehnologije i
informatike (Novi Sad) i Centar za edukaciju i medije i-Time
(Beograd), ISBN 978-86-88487-04-7, COBISS.SR-ID 301503751,
Katalogizacija Biblioteka Matice srpske, Novi Sad
8. Stanković, Ž., Petrović, M. (2016): E-Learning
(E-učenje) –udžbenik za studente, Edicija Informacione
tehnologije, knjiga 19. Banja Luka: Izdavač Panevropski univerzitet
Apeiron, ISBN 978-99955-91-81-6. Prvo izdanje 2016. Ukupno 240
strana.
9. Petrović, M. (2016): “Model e-učenja za podršku razvoju
informatičkih kompetencija zaposlenih u obrazovanju”, doktorska
disertacija, Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu.
