...Vaqalo bi urediti {kole. Po mom mweniju, Srbija danas nema ve}i nedostatak ni ve}u nu`dui potrebu nego u qudima sposobnim za narodne slu`be...

...Ja sam predlagao, kao {to je Va{oj Svetlosti vrlo dobro poznato, da sakupimo po naroduizabrane mom~adi, od 15-20 godina, koja znadu pomalo ~itati i pisati, pa s wima da po~ne Velika{kola...

...Za mawe pak {kole, mislio sam da se malo pomalo, na srpskom jeziku na~ine {kolske kwige,po najboqem evropejskom na~inu, koje bi potom mogli primiti svi ostali Srbi, kako pod turskimtako i po austrijskim dr`avama...

Vuk St. Karaxi} - Pismo knezu Milo{u

GODINA XLV 8. novembar 2015.

Број 45ВУКОВ ГЛАСНИКСтрана 2

НОВИ ДОКТОРИ НАУКА (НОВИ ДОКТОРИ НАУКА (IVIV))Др Славољуб С. Лекић рођен je 1965. године

у Лозници где je завршио основну и средњу школу.Пољопривредни факултет у Земуну уписао 1985.године. На Ратарском одсеку истог факултета дипло-мирао je 1989. године са оценом 10 и просечном оце-ном 9,24. Магистарски рад одбранио 6.4.1994. Одпочетка постдипломских студија био стипендистаФондације за развој научног подмлатка Србије. Као

истраживач-стипендистарадио je на Пољопривред-ном факултету на пројекти-ма које је финансиралоМинистарство за науку итехнологију. У периоду од1990/91. године до 1995//1996. године. Учествовао уизвођењу вежби из предме-та Семенарство. У статусустипендисте - истраживачабио до 1. 11. 1996. године,када је постављен на местоасистента за предмет Семе-нарство. Био је укључен упројекат МНТ Србије „Ку-

куруз и сирак” 1996-2000. година, када је урадио док-торску дисертацију под насловом „Утицај темпера-туре на промене показатеља животне способностисемена кукуруза“ и одбранио је 2001, на Пољопри-вредном факултету у Земуну. За доцента за предметСеменарство на истом факултету изабран 2002. годи-не и поново 2007. Монографију „Животна способ-ност семена“ објавио 2003, а 2004. године био јекоаутор у књизи „Технологија дораде семена“.Изводи наставу из предмета Семенарство у звањуванредног професора. Од 2007. уредник је ФорумаПољопривредног факултета на коме се организујупредавања из следећих тематских целина: „Акту-елности“, „Универзитет у Србији на прагу 21. века“и „Човек и храна“, „Човек и простор“.

Др sci. med. Мирка Лукић Шаркановић,рођена је 12.10.1968. године у Новом Саду, у поро-дици Миланке и Миливоја Лукића. Основну школу„14. октобар“ у Драгинцу, а потом и Гимназију „ВукКараџић“ у Лозници завршава са одличним успехом.У октобру 1989. године уписује Медицински факул-тет у Новом Саду, на смеру медицина, на коме ди-пломира у фебруару 1995. године и добија звањедоктора медицине.

Од августа 2000. године је у сталном радномодносу на Клиници за анестезију и интензивну тера-

пију Клиничког центраВојводине у Новом Саду.

Специјалистичкииспит из анестезиологијеса реаниматологијом по-лаже у фебруару 2004.године.

Током 2009. годинеучествује у организовањуи увођењу у свакодневниклинички рад програмпримене трансфузије ауто-

логне крви, употребом Cell Saver апарата. Претхо-дно, месец дана, борави у КЦ Србије на Клиници заКардиоваскуларну хирургију и у Институту за КВБДедиње, у Београду, где се едукује у области алтер-натива за трансфузију алогене крви.

У септембру 2010. године борави у „AutumPain School“ у Клагенфурту, Аустрија, у октобру2011. у Монтескану, Италија, а од 17 до 21. маја2015. год у Марибору, где стиче додатна знања из ди-јагностике и третмана акутног и хроничног бола ипалијативне неге, која успешно примењује у свомсвакодневном клиничком раду у операционим сала-ма КЦВ и у раду Кабинета за лечење хроничногбола. Такође, 2012. године студијски борави на Кли-ници за третман бола (Charite Campus BenjaminFranklin) у Берлину, Немачка. Током овог боравкадодатно употпуњава своја знања из области бола,превасходно са тежиштем на примени централних ипериферних нервних блокада и инвазивних проце-дура у лечењу бола.

Од децембра 2013. године почиње са успеш-ном имплементацијом програма, тзв. биолошкоглечења артроза великих зглобова (интраартикулар-ном инфилтрацијом ПРП-Plasma Rich Platelet), наКлиници за ортопедску хирургију и трауматологијуу Новом Саду.

Докторску дисертацију под називом „Утицајтрансфузије аутологне крви на периоперативни мор-бидитет код уградње тоталне протезе кука и колена“одбранила је 2012. године на Медицинском факулте-ту у Новом Саду, са просечном оценом 9,87 и конач-ном оценом рада 10,0.

Децембра 2013. године се уписује на субспе-цијализацију из Медицине бола, на Медицинскомфакултету у Новом Саду.

Члан је Европског удружења анестезиолога,Секције за анестезију и интензивну терапију Дру-штва лекара Војводине и члан је Српског лекарскогдруштва. Члан је IASP (International Association forStudy of Pain), члан борда УИТБС (Удружење заистраживање и третман бола Србије) и, такође, чланNATA (Network for Advacement of Transfusion Alte-rnatives).

Аутор је више радова у домаћим и странимстручним часописима и бројних излагања на међу-народним и домаћим конгресима и симпозијумима.

Др Зорица Станимировић рођена 1976. упородици Војислава и Драгице Станимировић.Завршила је Основну школу „Јован Цвијић” 1992.године као носилац Вукове дипломе и Гимназију„Вук Караџић” 1995. године. Дипломирала је наМатематичком факултету Универзитета у Београдуна смеру Нумеричка математика и оптимизација, усептембру 2000. Магистарску тезу под називом:„Решавање неких дискретних локацијских проблемаприменом генетских алгоритама”, одбранила 2004.на Математичком факултету БУ. Докторску тезу подназивом: „Генетски алгоритми за решавање некихНП-тешких хаб локацијских проблема” одбранила2007. на истом факултету.

У периоду 2000-2004. асистент приправник, аод 2004 до 2008. асистент на Катедри за нумеричкуматематику и оптимизацију, Математичког факулте-

та у Београду. Од 2001. до2003. била је ангажованакао асистент приправник наЕкономском факултетуУниверзитета у Београду.Од 2014. ванредни профе-сор на Катедри за нумерич-ку математику и оптимиза-цију, Математичког факул-тета Универзитета у Бео-граду. У мају ове годинепостала координатор за ме-ђународну сарадњу Мате-

матичког факултета Универзитета у Београду. Билаје продекан за науку Математичког факултетаУниверзитета у Београду у периоду од 2008. до 2014.У истом периоду је и доцент на Катедри за нумерич-ку математику и оптимизацију, Математичкогфакултета Универзитета у Београду. Од 2013. анга-жована је на Фармацеутском факултету Универзи-тета у Београду као наставник на докторским сту-дијама и на Војној академији Универзитета одбране,као наставник на основним студијама.

У жижи њеног научног интересовања јеНумеричка математика и оптимизација. Била јекоординатор и учесник више међународних илинационалних пројеката који су реализовани подпокровитељством Министарства просвете, науке итехнолошког развоја Србије. Члан је уредништвамеђународног часописа Information Technology andControl као и неколико програмских и организацио-них одбора националних и међународних конферен-ција. Члан Друштва математичара и Друштва заинформатику Србије и у истом удружењу члан упра-вног одбора. За свој стручни и научни рад добила јевише друштвених признања.

Др Анђелка Ковачевић је рођена 18. марта1979. године у Лозници, у породици Драгице иБорисава Ковачевића. Основну школу „14. октобар“завршила је у Драгинцу 1993. године, а Гимназију„Вук Караџић“ у Лозници 1997. године. У октобру1997. године започела је студије на Фармацеутскомфакултету Универзитета у Београду, смер дипломи-рани фармацеут, и дипломирала школске 2004/05.године на Катедри за фармацеутску технологију икозметологију са оценом 10. Након обављеног оба-везног приправничког стажа за фармацеуте положи-ла је стручни испит. Докторску дисертацију, модулфармацеутска технологија, под називом „Липидненаночестице стабилизоване нејонским полихидрок-

силним сурфактантима: поступак добијања, каракте-ризација, стабилност и инкорпорирање лековитесупстанце“ одбранила је 30. априла 2015. године на

Фармацеутском факултету,Универзитета у Београду,чиме је стекла звање доктормедицинских наука – фар-мација. Рад на докторскојдисертацији започела је наКатедри за фармацеутскутехнологију и козметоло-гију, Фармацеутског факул-тета Универзитета у Бео-граду, а потом наставила уИнституту за фармацију,Слободног Универзитета уБерлину.

Током експерименталног рада на докторскојдисертацији уживала је шестомесечну стипендијунемачке службе за академску размену (DAAD).Током докторских студија награђена је трећом награ-дом за научноистраживачки рад на годишњем скупуФармацеутског факултета Универзитета у Београду2007. године, као и првом наградом на 7th Polish-German Symposium on Pharmaceutical Sciences, одр-жаном у Пољској 2013. године. Аутор је 7 радоваобјављених у часописима националног и међународ-ног значаја, и око 40 саопштења, презентованих наскуповима националног и међународног значаја.Истраживачки интерес јој је развој и карактериза-ција савремених носача лековитих супстанци и ко-зметички активних материја.

Од новембра 2005. до октобра 2014. годинебила је ангажована на пословима сарадника у наста-ви и асистента на Катедри за фармацеутску техноло-гију и козметологију, Фармацеутског факултета уБеограду. У склопу наставних активности учество-вала је у извођењу практичне наставе на предметимаФармацеутска технологија I, Фармацеутска техноло-гија II (обавезни предмети) и предмету Ветеринар-ски лекови (изборни предмет) на интегрисаним ака-демским студијама. Учествовала је и у извођењупрактичне наставе на предметима Фармацеутскатехнологија са биофармацијом и Основи инду-стријске фармације и козметологија (дипломскеосновне студије) у периоду од 2005. до 2008. године.Била је ангажована на четири национална пројекта,из области основних истраживања и технолошкогразвоја, које финансира Министарство просвете,науке и технолошког развоја Републике Србије.

Члан је Савеза фармацеутских удружењаСрбије.

Др Владимир Коларић, рођен 1975. у Ло-зници, а 1994. године матурирао у Гимназији „ВукКараџић” у Лозници, друштвено-језички смер.Дипломирао драматургију на Факултету драмскихуметности Универзитета уметности у Београду.Докторирао на истом факултету 2013. године на тему„Филм и књижевност: Трансформација књижевног

текста Ф. М. Достојевског уфилмовима Живојина Па-вловића” и стекао звањедоктор наука - драмскеуметности, медији и култу-ра. Године 2015. стекао зва-ње научног сарадника уобласти хуманистичких на-ука - драмске уметности.Објављује научне радове,есеје и приказе из областифилма, књижевности иуметности, прозне и драм-

ске текстове, преводе са руског језика. Аутор двекњиге приповедака и једне научне монографије уприпреми, приређивач два научна зборника, једногтемата у научном часопису и једне монографске пуб-ликације. Текстови су му реализовани у позориш-ту, филму и на радију, и уређује ауторски блог подназивом „Одбрана уметности”.

Члан је Српског књижевног друштва.

Приредили: Милован М. Радивојевић и Наташа Лазић Максимовић

(Коришћење ових података дозвољено је само уз навођење извора).

ПРИЛОГ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ НАШЕ ШКОЛЕ

Страна 3ВУКОВ ГЛАСНИКБрој 45

Драги пријатељи, поштоваоци Вуковогдела, велика ми је част указана могућношћу давам упутим реч гостопримства у Тршићу, уВуковој и нашој кући. Већ осамдесет и две го-дине се овде, на Вуковом сабору, обнавља давнозапочети људски и научни дијалог између нас иВука, између историје и традиције, између про-шлости и будућности.

Даме и господо, прво поглавље нашихпреговора са Европом отворио је Вук Караџићонога тренутка када је објавио своје прве књиге,Малу простонародну славеносрпску пјеснарицуи Писменицу српскога језика. Вуково дело је одсамога почетка било у сагласју са свим онимкомплексним књижевним, језичким, историј-ским и друштвеним процесима који су у Европибили на снази. Фасцинантна је брзина којом јеВук направио своје прве књижевне кораке ибриљантан начин на који је започео својунаучну делатност, уклопивши је од самог почет-ка у европске културне токове.

Протекла година била је у знаку великихјубилеја – обележавања 150 година од смртиВука Стефановића Караџића и 200 година одизлажења његових првих књига. Тим поводом, уиме Републичког одбора за обележавање овегодишњице, користим прилику да известим јав-ност да је Вукова задужбина у потпуностииспунила преузете обавезе и публиковала низзначајних књига. Издавањем XIII књиге Пре-писке (1863-1864) и другог тома треће књигеВукових списа „О језику и књижевности”,после 50 година заокружен је рад на Сабранимделима Вука Караџића. Показало се да је Вуковапреписка најзначајнији архивски извор за проуча-вање српске књижевности и културе деветнаестогвека. Публиковано је фототипско издање Ковче-жића и објављени су преводи избора из Вуковогдела на немачком и на руском језику.

Српска академија наука и уметности је, усарадњи са Матицом српском, АНУРС и Инсти-тутом за српски језик САНУ и Вуковом задуж-бином, организовала међународни научни скупВук Караџић (1787-1864-2014), на коме је изразличитих аспеката осветљено Вуково дело.Очекује нас, под покровитељством Министар-ства културе и информисања, дигитализација исемантизација Вукових Сабраних дела.

Какав је значај првих Вукових књигаданас? Прва Вукова Пјеснарица није означиласамо почетак Вуковог рада на сакупљању, кла-сификовању и публиковању српске народнепоезије. Могло би се рећи да је ова скромнакњижица одредила основне правце Вуковогсакупљачког рада и, самим тим, трасирала токо-ве модерне српске књижевности и културе.Основне одлике Вуковог рада виде се већ овде,као што се у зрцалу планинског извора огледајусливови река које су из њега настале.

Други колосек Вуковог рада отворен јењеговом Писменицом српскога језика (1814),првом штампаном српском граматиком нанародном језику. То је почетак најзначајнијереформе српског језика и писма.

Желео бих да, у овој беседи, посебнупажњу посветим потреби неговања српскогјезика. Неговање и очување језика не може битинаметнуто спољашњим декретима и прогласи-ма, али може бити потпомогнуто озбиљномјезичком и културном политиком. Језик јепостељица у којој смо рођени, орган којимосећамо и мислимо, говоримои ћутимо, памтимо и заборав-љамо, умиремо и сахрањујемосе у њему. Српски језик је језиквелике књижевности и плоднедуховне традиције. Језик кадарда искаже најтананије преливемисли и најдубље категоријепојма. Водећи рачуна о срп-ском језику и о ћириличном пи-сму водимо рачуна не само оисторији и традицији, већ и обудућности која нам припада.

Даме и господо, једна одтрајних и лековитих Вуковихпорука посебно је актуелна да-нас. Вратимо поштовање исамопоштовање племенитојпрофесији просветних радни-ка. У сваком уређеном дру-штву зна се да је образовнисистем залог прогреса и осло-нац стабилности друштвеногсистема. Учинимо да тако будеи код нас.

Због чега нам је Вук иданас важан? Вук је носилацидеје модернитета, изразитодинамична фигура, културниреформатор, човек отвореногума за промене. На особени на-чин, Вук је представио српски народ као „књи-жевни” народ, и увео га у европску литературу,истовремено чувајући његову самобитност,инсистирајући свагда на појмовима „народно” и„српско”.

Својим монументалним делом Вук пред-ставља мост између Истока и Запада. Какоистиче наш велики вуковац Голуб Добрашино-вић: „Вук је био нека врста словенског конзулау Бечу, неретко и посредник између руских иосталих словенских научника”.

Последње Вуково писмо, упућено Алек-сандру Васиљевичу Головину, а намењено рус-ком цару, потресно је сведочанство о Вуковим

напорима усмереним на то да обезбеди својојпродици финансијску потпору и материјалнуподршку, са пуном свешћу о сопственом одлас-ку, али и о значају пређеног пута и учињеногпосла.

Вукове поруке посебно су нам значајне уконтексту последњих великих успеха српскеславистике. На XV Међународном конгресуслависта у Минску, у Белорусији, великомзаслугом проф. Слободана Ж. Марковића који,први пут после педесет година, на жалост, нећебити са нама на Вуковом сабору, Београд је јед-

ногласно добио подршку Међу-народног комитета слависта даорганизује XVI Светски кон-грес слависта 2018. године.Тиме је испуњен сан којисрпска славистика сања још одвремена великог АлександраБелића. Академик АлексаднарБелић је, као председник Срп-ске краљевске академије, биоорганизатор III Конгреса сла-виста у Београду 1930. године,који није одржан услед изби-јања Другог светског рата.Истовремено, био је и првипредседник Вукове задужбине.И управо ће специјалне темеБеоградског конгреса 2018.бити посвећене Вуковом Срп-ском рјечнику из 1818. године иместу Александра Белића уисторији славистике.

У тешким временима ка-да свет потресају кризе, ратовии сиромаштво, када се, сведоцисмо томе, селе људи, народи ичитави континенти, упутио бихзавршну поруку младим слави-стима, који су овде присутни изразличитих земаља света уорганизацији Међународног

славистичког центра. Младост креће ни из чега,а тежи да обухвати свет. Зато, будите храбри.Будите млади и радознали. Отворени за новаискуства. Као што је то Вук, целога живота,био.

Васко Попа је рекао једном приликом: „Засваког човека, за сваког читаоца важи закон покоме треба речи песме да заслужи ако жели дате речи постану његове”. Рекао бих да се томоже применити и на Вука. Није довољно штога имамо, морамо и да га заслужимо.

Проф. др Бошко Сувајџић

На 82. Вуковом сабору у Тршићу, који јетрајао од 14. до 20. септембра 2015. године, орга-низована је изложба посвећена Јернеју Копитару иВуку Караџићу, на којој је постављено петнаестпаноа од картон-пене. Аутор изложбе је МирославТерзић, историчар Музеја језика и писма. Изложбује отворила Маријан Руперт из Народне универзи-тетске књижнице у Љубљани.

Изложба почиње причом о сусрету Вукаи Копитара 1813. године. Копитар је упутиоВука у рад и много му помогао. У Бечу 1814. го-дине, Вук је објавио ,,Малу простонародну сла-веносербску пјеснарицу“ и ,,Писменицу серб-скога језика по говору простога народа написа-ну“. Копитар је промовисао Вуков рад у немач-ким и аустријским часописима. Помогао му јеупознајући га са највећим интелектуалциматога доба.

Мало људи је знало да су Вук и Копитарбили духовни сродници. Јернеј Копитар је биоВуков венчани кум.

Копитар је некада лично одговарао на кле-вете у штампи које су биле упућене Вуку. Примерза то је био одговор Копитара на критику ПавлаАдамовића. Копитар је бранио Вука пред бечкомполицијом, када је био клеветан од стране митро-полита Стратимировића и других противника.Њих двојица су били истински пријатељи.

Вук и Копитар су били сахрањени наистом гробљу. Потом су, 1897. године, њиховипосмртни остаци пренети из Беча у домовину(Вукови у Београд, а Копитарови у Љубљану).

Суштина саме изложбе су историјскиизвори, тј. цитати из Вукове биографије, из пре-писки, из тадашње штампе итд. Срж изложбе суцитати којима се Вук обраћао Копитару и Ко-питар Вуку.

Непосредно пре отварања ове подстицајнеизложбе откривена је спомен-плоча ЈернејуКопитару, која се налази на самом улазу у Музејјезика и писма, чиме је симболично исказанопоштовање великом словенском прегаоцу.

Диана Секулић (II1)

САБОРСКА БЕСЕДА

У ЗНАКУ ВЕЛИКИХ ЈУБИЛЕЈАУ ЗНАКУ ВЕЛИКИХ ЈУБИЛЕЈА

ИЗЛОЖБА ПОСВЕЋЕНА ЈЕРНЕЈУ КОПИТАРУ

*** Т Р А Д И Ц И Ј А ***

Често се у мислима вратим месту где самрођена, крштена и одакле потиче моја породи-ца. Чујем два добро позната звука: звона мана-стира Грачанице и жубор реке Грачанке, покојој су манастир и место добили име. Већ неко-лико година се жубор Грачанке све слабије чује,као да ће да пресуши.

Прича се да је пре седам векова, док суТурци харали тим подручјем, уочи Косовскебитке, река Грачанка однела два живота, а доне-ла причу за будуће нараштаје. Младић и девојкаиз тог краја дуго су своју љубав скривали одродитеља. Тежак је тад био живот, тешко бињихова љубав добила потпору од старијих јерсу тих година сви размишљали о глави, а реткоко о срцу.

Младић и девојка виђали су се ретко,тајно, а и кад би се састали, задржавали би сетек толико да им се руке или усне споје. НаВидовдан су хтели да своју љубав открију ста-ријима, па „куд пукло да пукло”. Не слутећишта носи тај дан, трчали су својим огњиштима,али су их на мосту испод којег тече Грачанказауставили Турци. Млади су били свесни да

поред њих живи неће проћи. Загледали су сеједно другом у очи, попели се на мост и скочи-ли, држећи се за руке. Прича се да су пре скокау Грачанку рекли: „Кад ова река пресуши, пре-сушиће и љубав међу људима у овом крају”.Неки кажу да је од њихових тела настало коре-ње живота у реци, доказ да је љубав некадпостојала!

Дуго се међу народом причало да јеСвети Вид био једини сведок тога догађаја, аданас је остало само корење у речном коритуГрачанке.

Андријана Арсић (IV1)Економска школа „Нада Димић”, Земун

Страна 4 ВУКОВ ГЛАСНИК Број 45

НАГРАДЕ ВУКОВОГ ЗВОНАНАГРАДЕ ВУКОВОГ ЗВОНАИЗ ОГРАНКА ИЗ ОГРАНКА ВУКОВЕ ЗАДУЖБИНЕВУКОВЕ ЗАДУЖБИНЕ

На XIII литерарном конкурсу „Вуковозвоно“ који су расписали Огранак Вукове заду-жбине Гимназије „Вук Караџић“ из Лознице иЦентар за културу „Вук Караџић“ из Лозниценаграђени су следећи ученици. У категоријисредњошколаца прва награда за најуспелијициклус песама „Венац п(р)орока“ припала јеМарији Стефановић из Ваљевске гимназије.Андријана Арсић из Земуна (Економска школа„Нада Димић“) награђена је за најаутентичнијезабележену легенду из народног живота. Тачаст припала је и Сари Јовановић из Ваљевскегимназије. Адријана Вишњић, ученица „Првенишке гимназије“, награђена је за кратку причуЛинија.

У категорији основаца прва награда зааутентично записану анегдоту припала је Ма-рији Вукобратовић из Инђије (ОШ „Јован По-

повић“), а за кратку причу Ветар судбине Ан-ђели Јанићијевић из Белог Потока (ОШ „ВасаЧарапић“).

На посебној књижевној вечери, одржа-ној у оквиру 44. ђачког Вуковог сабора, уз упе-чатљив наступ рецитатора и хора Гимназије уЛозници, прочитани су сви награђени радови, ањиховим ауторима уручене прикладне наградеу књигама које су обезбедили Центар за култу-ру, Гимназија и Градска скупштина. Вукова за-дужбина из Београда, по традицији, даровала јенајуспешније такмичаре сребрњаком са Вуко-вим ликом и наjновијим годиштем алманахаДаница. Награђене је поздравио и упутио речиподршке професор Милован М. Радивојевић,оснивач Огранка Вукове задужбине у Гимна-зији „Вук Караџић“.

Невена Митровић, председник Огранка

О К Р Ч М А РУ

Једне кишовите мајске вечери, моја поро-дица се окупила око трпезе и отац, који се вратиоиз села, упитао нас је да ли знамо ко је била Маракрчмарица. Мајка, сестра и ја изненађено смоподигле поглед са својих тањира и одрично одго-вориле. Отац је прогутао залогај, узео гутљајвина и спустио виљушку. Онда је почео даприча...

Освануо је сунчан дан. У ваздуху се осе-ћао опојни мирис липа. Чуо се зуј пчела.

„Добро јутро, лепи мој!”, зачуо се гласКраљевића Марка у коњушници. „Јеси ли спре-ман за једну лепу шетњу?” Шарац је самофркнуо. „Тако сам и мислио. Андрија! Припремисвог коња!” У коњушницу је ушао младић црнекосе и продорног погледа. О појасу му је висиободеж у корицама и чутурица обавијена јагњећомкожом. „Вода ти неће требати, Андрија. Овогапута путоваћемо без хране и воде, па ћемо давидимо колико ћемо идржати.” „Како ти кажеш,брате мој”, одговорио је младић и скинуо чутуруса појаса. Попели су се на коње, повикали и коњису се дали у трк.

Јахали су преко ливада и кроз шуме, аваздух их је шамарао по лицу. Када су стали даодморе коње испод једног великог дрвета,Андрија је упитао: „Где смо, брате?” Капљицезноја појавиле су се на његовом младом челу.„Ово брдо зове се Пеар. Далеко смо одмакли одПризрена”, одговорио је Марко, гладећи густеобрве. Одједном, Андрија је устао и попео се наврх једне стене. „Погледај, брате! У подножјуовог брда је село. Да будем искрен, ожеднео сам.Отићи ћу у село и потражити нешто за пиће.”Марко се насмејао: „Како желиш. Шарац и јаћемо остати овде”.

Андрија је узјахао свог коња и спустио сеу село. Недалеко од улаза у село угледао је једнукрчму поред пута. Сишао је са коња, обавиоканап око једног стуба и ушао унутра. Крчма јебила пуна прљавих, знојавих и непристојнихмушкараца који су се наливали из широких чашаи грохотом се смејали. Служила их је млада женапо имену Мара. Андрија је прочистио грло и упу-тио се према њој. „Помаже Бог, млада крчмарице.Би ли ми дала вина да се напојим? Путујем чак одПризрена, а напољу је веома топло.” Видевшикако је одевен, крчмарица се осмехнула, отишладо бурета и захватила вина, а када га је услужила,продужила је до једног стола у углу где су седелачетворица Турака и помахнитало почела нештода им објашњава и маше рукама. Они су погледа-ли у Андрију, а затим устали од стола и пришлиму. Без речи су извукли бодеже и насрнули наАндрију. Схвативши шта се дешава, овај је изву-као свој бодеж и зарио га у срце једног Турчина,али су га остала тројица савладала и убила, узев-ши му све злато које је имао.

Видевши да му брат не долази, Марко сеунервозио. Приметивши да његов коњ копитомудара о стену, пришао је и видео воду у удубље-њу. Када се напојио, сишао је у село и дошао докрчме. Када је сазнао шта се догодило његовомбрату, из Марковог грла проломисо се страшанурлик и он је побио све Турке које је затекао.Мара је покушала да побегне, али је он бесноповукао њену косу, завезао је за Шарчев реп и даосе у трк. Мара је вриштала и молила га да јојопрости, али је он није слушао. Јурио је све докније схватио да се Мара више не чује, а када сеокренуо, угледао је њено огољено и окрвављенотело како беживотно лежи на земљи недалеко одкоња. Без икаквих емоција, окренуо се и вратиона место где је оставио брата. Однео га је далекоу шуму и сахранио, а затим од дрвета истесаомалу цркву у спомен свом вољеном брату. Сасвоја два коња вратио се у Призрен, са неизмер-ном тугом у срцу.

„Тако вам је то, драге моје. На месту наком је Марко окусио свежу воду, данас суМаркови чанци. Део пута на коме је Мара издах-нула данашња је Растава, а место на ком су сеља-џи закопали Марино тело зове се Марин брег.Андријин гроб данас прекрива црква. Читавонасеље Крчмар подно Дивчибара добило је имеуправо по њој”, завршио је мој отац причу.

Сара Јовановић (III5)Ваљевска гимназија

Те ноћи једноставно нисам могао даспавам. Била је то једна од ноћи које обожавам,мрачна и хладна. Снег је падао великом брзи-ном, могао бих да кажем, под савршено правимуглом. У мојој улици није било осветљења, парекох себи да би било лепо проверити да ли гаима у парку који се налазио тачно преко путамоје улице.

Како је само било лепо напољу! Толикостимулативно да у једном тренутку постајеобесхрабрујуће. Право са улаза у парк саммогао да видим како свака друга улична све-тиљка ради. Пошто никога није било, пођохправо, не обазирући се на стазу парка коју знамнапамет. Ионако је све било утопљено у једнуравну површину. Из даљине сам нејасно видеоједну мрљу на клупи испод светиљке која нијерадила. Помислио сам: „Какав чудак би биобудан и седео у парку у ово глуво доба?” Почеосам да се приближавам и видео како особа којојсам се упутио диже главу, гледа у мене нековреме и онда је спушта. И тада сам почео даосећам нешто чудно у вези са њом. Као да сунеке мале искре играле око њеног бића. Штосам био ближе, искре су се повећавале, појача-вале су интензитет којим су обигравале. Кадасам се приближио толико да могу да говоримнормалним тоном и да ме особа јасно чује,исправила је погнуту главу и погурену кичму.Схватио сам да особа није мушкарац, како самнајпре мислио, него жена, ако уопште таквобиће женског пола може да постоји.

Имала је дугу, црну, коврџаву косу, којајој је бунтовнички падала преко рамена до стру-ка, очи су јој биле боје мора када је небо тмур-но, а гардероба јој је била неприкладна за онодоба године. Носила је мајицу са рукавима изкојих су јој вирили модри прсти и зглобови,

широке панталоне и излизане, мокре ципеле.Мада је деловала као да јој није хладно, јер сењен дах није ледио на хладноћи као мој, изгле-дало је као да уопште и нема дах. Представиосам се, али она ништа није одговорила. Пошаосам да јој дам нешто своје гардеробе, али се онаизмакла.

Сео сам на то место поред ње и малосам је боље загледао. Као да се нека представаодигравала око њеног бића. Нешто из њене косеје шапнуло неке неразумљиве речи и помислиосам да ми се само причинило од бљеска паху-љица које су јој се нахватале по коси. Али шап-тање се наставило: ''Не заваравај се, то су сенкењене прошлости. Очекиваћеш бронзане варни-це, и чекаћеш их годинама, али њих неће бити,никад их није ни било. Стварна је колико и тошто управо гледаш, сенке.'' На делић секунде сеукључила светиљка изнад њене клупе, а искљу-чиле су се све остале. Када сам јој видео лице,избезумих се, Господе! Био сам у њеној власти,могла је да ми ради шта год је хтела, да је хтела.Вапио сам за тим да изусти нешто. Реци ми штажелиш да радиш! Реци ми шта волиш! Реци микоје ти је омиљено јело и да ли волиш боје јесе-ни. Узалуд. Њене усне биле су скупљене у равнуцрту.

Онда је нестало светла у целом парку.Пошао сам руком да је ухватим, да се уверим даје још ту, да је добро. Страшно ме је заболело,као да сам ударио у челични стуб. Светла су сепојавила, овог пута као да је дан. Невероватномного ми је требало да схватим да је онај гласбио у праву. Све време сам седео на клупи сам.

Адријана Вишњић (III1)Прва нишка гимназија „Стеван Сремац”

Л И Н И Ј А

Л Е Г Е Н Д А О Г РАЧ А Н К И

Страна 5ВУКОВ ГЛАСНИКБрој 45

Пре много векова, мој далеки предак,како мој прадеда каже, живео је у шуми.Редовно је из те шуме ишао на једно оближњебрдо које је било близу његове колибе, како биловио животиње и живео од продаје њиховогкрзна. Не знам како се звао, као што не знам нида ли су презимена тада уопште постојала, јер отоме, сем породичних прича, нема никаквихписаних трагова.

И тако је мој давнашњи предак једногјутра кренуо у уобичајени лов на исто брдо.Вукова је у то време било по планинама, али сечовек на све навикне. Мој предак се саживео сањима и они су у њему видели још једног ловца,какви су и сами били. Међутим, како причакаже, тог јутра се први Вукобратовић уплашиовука. Нису га уплашиле ни чељусти, ни режа-ње, већ – лепота. Крзно тог вука било је бојекласја, тако ретког на Кордуну, а у очима зверивиделе су се звезде. Уместо да бежи, мој предакје, као опчињен, само пружио руку, а вук сеокренуо. Предање каже да је мој предак сталноразмишљао о том вуку, сањао да додирне крзнокоје до тада никада није видео, а вучје очи сустално гледале са звезданог неба. Сутрадан јеса тим мислима поново отишао у брда, али измисли га је пренуло гласно завијање. То нијебило поносно завијање вука самотњака, већјаук. Лепа животиња била је ухваћена у замку.Мој предак је, као опчињен, ослободио вука изавио му шапу. Вук му је, захвалан, постаопријатељ и пратилац. Људима је то, као и сада,тако и некад, било необично, па су мог претканазвали Вукобрат – онај који се са вуком збра-тимио. И како је тада име добијено, тако иданас постоји.

Марија Вукобратовић, 8. разред ОШ „Јован Поповић”, Инђија

Пролећни дан измамио је многе људе наулице. Небо је било ишарано облачићима и зра-цима сунца. Тротоари су били пуни шетача.Осећао се топао поветарац, са скоро непримет-ним мирисом кише, у даљини. Јована је брзокорачала ка клупи на којој је требало да се нађеса Иваном.

Њега још није било на договореномместу, осврнула се тражећи га. Села је на клупу.Топли поветарац се мотао око ње.

Затворила је очи и препустила се ужива-њу. Лишће је шуштало, гране су загрљене пле-сале, ветар је певушио...Јована се препустиламиловању ове пролећне мелодије, пожелевшида запише ноте.

Пошто је затворила очи, није приметилада је Иван стигао. Он ју је благо помазио покоси, али она нити се тргла, нити је отворилаочи. Нежно се насмејала, мислећи да је то самојош један дашак ветра. Тек кад ју је Иван

позвао, она му је обрадовано окренула својеозарено лице. Он је остао нервозно осмехнут.

Рекао је, седајући, како неће да околиша,већ ће одмах прећи на ствар. Он је причао, онаје слушала. Само је осетила како се лахорастидах пролећа у њеном срцу мрзне снагом север-ца. Иван је рекао да се сели у други град, јер неможе да пропусти прилику која му се указала.Она је ћутала, уздрхтала пред кошавом његовихречи. Сузе су саме од себе грунуле. Срећом, онније могао да их види јер се ветар поиграваоњеном косом, наносећи праменове на лице.Сагла је главу, а издајничка суза је капнула наИванову руку. Упитао је, стегнутим гласом, дали плаче, а она је само промуцала да је то овајнесташни ветар, по диктату превртљивог, вар-љивог пролећа, донео сигурно однекуд капикише. Као да је све чуо, и ветар се огласио сил-није. И сунце се сакрило иза неких мрких обла-ка, који су порасли и деловали тако претеће.

Јована је устала са клупе и кренула. Куда,није тачно знала. Све јој је било сиво и мрачно,као да је ветар цео град обојио нијансом њенихосећања. Ветар се наљутио. Сад је стварнодонео кишу. Јована је морала да отвори кишо-бран. Тужно скупљена под кишобраном, ходалаје куд је ветар носио. Одједном је тако јакодунуо да јој је отео кишобран из руке.Безвољно, потрчала је за кишобраном.

Није ни била свесна тренутка када језамало оборила једног младића. Сусрела се санајтоплијим погледом плавих очију који јеикада видела. Ни сада, када се сети тог тренут-ка, не зна да ли је Петар или чудесни ветаррекао: „Малена, од сада ћу те ја чувати и воле-ти!”

Анђела Јанићијевић (VIII2)ОШ „Васа Чарапић”, Бели Поток

***

Здраво, Пинокио!

Где ти је луткар?

Побегао си му

Дакле јеси!

Да конце о мене качиш?

Који си ти пањ.

Ниси ти ни хтео да живиш!

Па како можеш?

Ја идем на Парнас!

Ти не можеш тамо.

Луткар је мртав!

Па си се овде удрвенео?

Ништа те нисам питала.

И одсеци ту носину!

Јеси ли чуо?

Нервира ме.

О, здраво, Пинокио!

Научио си да ходаш?

Браво.

Здраво, Пинокио!

***

Крај је ту.

Да га опипаш прстима

Да га повучеш за косу

Крај да из себе изнесе

Одлазити

Одлагати

Одагнати

Када?

Није ми знано али ускоро

Ти мораш да одеш ускоро

Ја морам да те пустим

Наше наредно није

Чак ни блиско

Мада личи

Не очајавај

Морало је да буде

Горко је

Ја те нећу следити

То знаш

Пусти своје гране

Није више ни лепо

Горко је

Много је горко

***

Тамјан

Мирише на амир

Вино

И колач

И глупа молитва

Речена по обавези

Без смисла и разлога

Они се крсте

Опет по обавези

Без смисла и разлога

Гомила њихових очију

Буљила је у мене

На мени је висио смешак

Који је хтео да се претвори

У грохот

У свемоћан

Надмен грохот

Украла сам жито

И под сукњом однела

Чоколаду и флашу вина

И отишла на таван

Да их све тихо презрем

И мој грохот

Изашао је ван

Цео дан је могао да стане

У једно ухо

Марија Стефановић (III4)

Ваљевска гимназија

КАКО ЈЕ НАСТАЛО ПРЕЗИМЕВУКОБРАТОВИЋ

ВЕТАР СУДБИНЕ

ВЕНАЦ П(Р)ОРОКА

*** С т в а р а л а ш т в о и т р а д и ц и ј а ***

НИКАДА НЕЋЕШ НАУЧИТИ ДА ВОЛИШ

Хвала ти за још једну нежност,коју ми у грамима великодушно поклањаш, као да се плашиш да ме не савлада лењост,па руке од мене склањаш.

Као скитници милостињу ми пружаш, захвалност - то и не тражиш, у себи грубо ми се ругаши преко мојих снова газиш.

Као стакло ме ломиш, бацаш у безнађе сиво, знаш да не грешиш и нема због чега да ти буде криво.

Али, ти ни свестан ниси колико сваки ударац боли, колико неправедан ти си, убијаш оног ко воли.

Остављаш свет без боје, лишће увело већ је доле, други ће ране да соле, једино оне још су моје.

Не бој се, повређен никад нећеш бити, нико те неће приморати да молиш, да љубав узалуд мораш крити,не бој се, никада нећеш научити да волиш!

Марија Мајсторовић (IV2)(Трећа награда на литерарном конкурсу

„Песнички поздрав пролећу”)

НАГРАЂЕНИ РАДОВИ НА ЛИТЕРАРНОМ КОНКУРСУ „ВУКОВО ЗВОНО”

Број 45ВУКОВ ГЛАСНИКСтрана 6

*** А К Т У Е Л Н О С Т И ***

По први пут, аларм нам је зазвонио и презоре. Било је то 03:20. Излазећи из куће, добилесмо пратњу у виду бакиних суза. Она је била употпуности свесна нашег предстојећег путова-ња кроз историју једног од највећих царставастарог века, за разлику од нас две. Ушле смо уауто и упутиле се ка договореном месту оку-пљања. Када смо спаковале кофере у аутобус,чекајући полазак, језа нам је пролазила крозкичму. Разлог није била само хладноћа коју смоосећали у ваздуху, већ и сама неизвесност про-узрокована ишчекивањем пута.

Док смо путовали, очаравајући пределису се смењивали на прозорима као сцене нафилмској траци. Бели врхови планина парали суоблаке док су се у подножју налазила зеленапоља оивичена шумама. Чим смо закорачиле натле Италије, већ смо интуитивно осетиле укуспасте у устима и меки, флуидни песак под сво-јим прстима.

Свест о доласку пробудила се уз звуке та-ласа мора и топле добродошлице људи из Лидади Јесоло-а, током уласка у хотел. Расподелилису нас по собама и ми смо тада нестрпљивочекале вечеру. Касније, отишле смо са друшт-вом у дугу и пријатну шетњу поред мора. Месе-чина нам је обасјавала обалу до светионика.Тада смо одлучили да се вратимо у хотел и то-пле кревете. Заспале смо маштајући о сутра-шњем дану и посети Венецији.

Прелазећи море и посматрајући бескрајхоризонта, упознали смо се са нашим водичемМариом, који нас је детаљно увео у историјуВенеције. Прво што смо приметиле на обалиграда јесу многобројне гондоле, понеке са нат-писом „такси”. Кренули смо ка тргу Св. Маркапролазећи уским улицама, повезаним мостови-ма. На тргу смо се договорили о поласку качувеној венецијанској цркви Santa Maria dellaSalute, која лежи на улазу у канал Гранде. Теккада смо крочиле у њу, схватиле смо сваки стихпесме Лазе Костића. У том дивном тренуткудоживеле смо и чулно описане сводове и стубо-ве ове грађевине као симбола саме вере.

Примиле смо сву њену светлост и осетилекатарзу.

Трећег дана нашег боравка у Италији,обишли смо Падову у раним јутарњим сатима.Оно што је оставило највећи утисак на нас, биоје још један сакрални објекат, а то је базиликаСв. Антуна. Она представља скуп многих тема,елемената и боја, али ипак одише хармонијом.

Поподне смо обишли Верону. Када смоизашли на Тргу Бра, сву пажњу нам је укралаАрена, чувени римски амфитеатар, запањујућевеличине. Оно што смо заправо сви чекали давидимо у Верони јесте Јулијина кућа. Слика-јући се испред бронзане Јулијине статуе присе-тили смо се различитих легенди посвећенихљубавним паровима. У тренутку док смо по-сматрали терасу на којој је стајала Јулија, ондакада јој је Ромео изјавио љубав, око нас сераширила романтична атмосфера.

Следећи дан посветили смо разгледањуФиренце. Видели смо Трг Републике, палатуМедичи, палату Векио, мост Векио, а оно штонам је у потпуности одузело дах јесте катедралаСвете Марије Цветне. Акценат грађевине јестена амбициозно изграђеној куполи, која обухвата

и готичке и ренесансне облике. Сваки степеникутабан историјом води ка величанственом врхуове катедрале, са ког се види читав град. Уповратку, задовољни утисцима из Фиренце,певали смо до хотела у Риминију.

Последњи дан смо провели у Сан Маринуи Равени. Сан Марино нас је очарао погледом сакуле града, као са крова света. Нисмо осталиравнодушни ни пред црквом Св. Марина ицрквом Св. Петра које су врло аутентичне. Свисмо стекли утисак о овом граду као посебномместу на земљи који поседује незаустављивуројалску моћ. Равену смо походили релативнобрзо, те смо само кроз причу чули о Дантеовомгробу и катедрали, али нисмо успели више даим се посветимо, јер се ближио повратак кући.

Када смо стигли у Лозницу, трудили смосе да све успомене пажљиво спакујемо и сме-стимо на посебно место, на место које ће намувек бити близу и из ког ћемо моћи да поновоизвучемо укус италијанске хране и мирис моракада год пожелимо. Место под називом „Неза-боравно”!

Јована Мајсторовић и Марија Чамић (IV6)

Програм IX Фестивала глумачких остваре-ња затворили су чланови гимназијског Драмскогстудија. По сценарију Мирослава Белића и Свети-слава Пешића, а у режији Зорана Грујића, извелису представу „Омер и Мерима”. Ова необичнапсихолошка драма говори о неоствареној љубавидвоје младих и њиховим мајкама које су, служећисе лукавством и подвалама, стале на пут њиховојсрећи и спречиле њихово венчање. Омерово срце,приморано да бира између патријархалне дужно-сти према родитељу и младалачке љубави, поклек-нуће пред снажним мајчиним карактером и он ћесе оженити са Фатимом Атлагић. Међутим, по за-вршетку свадбеног весеља, Омер ће одбити Фати-му и од силне љубави према Мерими, исте ноћииздаће га срце. Вест о Омеровој смрти дубоко ћепотрести Мериму и однети и њен живот.

Током вишемесечног припремања представе,комплетна глумачка екипа трудила се да у потпуно-сти испуни све замисли редитеља. Рад на представизахтевао је много труда, воље, посвећености, али истрпљења, а свој упечатљив допринос дали су свичланови глумачког ансамбла: Маја Митровић (Ме-рима), Стефан Којић (Омер), Ксенија Реџа (Исмета),Маја Репић (Есма), Кристина Цветиновић (Фати-ма), Милан Петровић и Лазар Јездимировић (Ид-риз), Јована Гаврић, Сара Фукс, Јована Ђукановић иTијана Јаковљевић (виле).

Креативно залагање и ентузијазам глумач-ке екипе помно и професионално су пратиле Сла-ђана Врањеш и Наташа Лазић Максимовић у свој-ству руководилаца Драмског студија.

Маја Репић (III4)

Р Е Н Е С А Н С Н И О Д Ј Е Ц ИР Е Н Е С А Н С Н И О Д Ј Е Ц ИЗАПИС СА МАТУРСКЕ ЕКСКУРЗИЈЕ

НОВО СТВАРАЛАЧКО ИСКУСТВОНОВО СТВАРАЛАЧКО ИСКУСТВО

Број 45 ВУКОВ ГЛАСНИК Страна 7

З А В Е Ш Т А Њ Е П О Т О М Ц И М АЗ А В Е Ш Т А Њ Е П О Т О М Ц И М А

*** И З Д А В А Ш Т В О ***

НЕОБИЧНА КЊИГА О КЊИГАМАНЕОБИЧНА КЊИГА О КЊИГАМА

Књига Притоке Милована Радивојевића,дугогодишњег професора српског језика у лоз-ничкој Гимназији, оснивача и више од једнедеценије предсједника огранка Вукове задужби-не у Лозници, неуморног посленика на њивисрпског језика и писма – садржи углавном њего-ве објављене радове који се односе на српскејезичке теме, на завичајну баштину, завичајнеписце, тј. припреме за часове, саопштења напромоцијама, рецензије, књижевне критике,поговоре, тако да аутор овом књигом свомепросвјетном и просвјетитељском раду, у овелијепе јесење дане, по обичају својих предака,додаје, притаче и друге плодове свога рада,доказујући пред потомцима и читаоцима да сеније лијенио у животу.

Из ове књиге се види дјело које према-шује снаге појединца и у изоштреној перспекти-ви даје лик Милована Радивојевића – благород-ног и жилавог тежачког сина, Вуковог следбе-ника, врсног педагога, коме су успјеси његовихученика највећи професионални успјех у живо-ту, несуђеног пјесника, који је свој несумњивикњижевни дар скрајнуо пред прозом живота,трећепозивца који на шанчевима испод Цера иГучева брани српски језик и српско име. Риједакчовјек, међу ријеткима, као живи одливак из 19.вијека. Читаоца књиге одушевиће његове дубо-ке, научно засноване анализе, добро познавањенаше и свјетске књижевности, добронамјерносту оцјени дјела и подршка почетницима који сусе са својим првенцима отиснули у врлетнипосао књижевног стваралаштва, као и писање одјелима старих, опробаних писаца и досљедноистицање вриједности језика којим је дјелонаписано.

Послије ове књиге узвикујемо: „Жив јесрпски језик! Жив и у дјелима писаца о којимаМилован пише и у научној апаратури којом сеМилован користи”. Изгледа да лексичка ковни-ца Вукових златника и сребрењака још ради.

Ово нам разгони страх и улива наду да нисрпски језик ни српско писмо неће завршити уМузеју језика и писма који је прије неколикогодина отворен – поред Жеравије, у ВуковомТршићу.

Књигу је писац посветио својим родите-љима, а намијенио својим некадашњим учени-цима и другим читаоцима, са јасним позивом данаставе посао који он „због маловременостиживота није стигао да заврши“, јер се брига захљеб свагдашњи и културни опстанак једногнарода никад не може пребринути.

(Мр Милорад Симић Дрински)

Професор Радивојевић је своје „Притоке“замислио као метафору која се улива у његовобиће, у скоро сва његова трагања за најприклад-нијим формама писања о могућностима прак-тичне обраде појединих наставних јединица изобласти српске књижевности и језика, и издомена књижевно - критичке валоризацијевредности књига поезије и прозе писаца рође-них у Јадру. Професор Радивојевић жели да нампредочи: Ово сам ја, мој живот, рад, моје педа-гошко и књижевно-критичко стваралаштво,моји погледи на наставу, књижевност, језик, написце Јадра и њихове књиге. Ово је моје завеш-тање потомцима, мој духовни портрет. Предо-чава нам, при том, и да су га „мати и отац - тежа-ци јаребички - учили да је рад човекова обавеза,мука и задовољство“, и „научили да ценипоштен и племенит труд сваког човека“.

(Љубомир Ћорилић, извод из рецензије)

Владање материјом, теоријско-књижевнапоткованост, аналитички приступ и смисао засинтетичко свођење запажања и одговарајућезакључке, поред до сада реченог, постају важнеодреднице Радивојевићевог начина писања(види се то нпр. у приказу песничке књиге М.Лукића или у тумачењу стваралаштва Љ. Ћори-лића). Има Радивојевић префињени осећај заистинске поетске вредности и умеће да их пред-очи на прихватљив и једноставан начин. Чининам се да аутор са истом преданошћу прилазитумачењу прозних дела (нпр. романа „Јелена,мајка које нема” Б. Ломовића или записа „Ћута-ња и разговори” Н. Зеца) и поезији за одрасле,за децу и „за оне који су заборавили да одра-сту”(песничке књиге М. Аврамовића, Љ. Ћори-лића и К. Илића).

(Светислав М. Станишић, проф. у пензији)

Приредила: Слађана Врањеш, професор

Борис Спајић рођен је 27. новембра1978. као сасвим мали дечак, што је великимделом себе остао све до данас. У те 34 шарено-лике године, стала је једна Гимназија, једанСтоматолошки факултет, једна крцата возачкадозвола и шест гитарских жица. Док дању нашеосмехе поправља споља, по ноћи на њима радиизнутра, пишући нежне стихове за децу иодрасле. Они који су га раскринкали у овојтајној мисији, захвалили су му на најлепшимогући начин - увршћивањемњегових песама у многобројнезборнике поезије, од којих сунеки и Ноћ боема, Гарависокак, Светлозарје, Јесењин,Панонски галеб, Осветљава-ње, па и једном лепом похва-лницом на песничком сусретуОсмех живот краси, у Нишу.Из сопственог искуства, добропознајући стари дечји трик дасе страшно брзо расте и одра-сте, песник је одлучио да сесвојом првом збирком поезијеПоштеном налазачу обратиуправо деци, пуштајући одрас-ле да се мало стрпе, или јошбоље - придруже најмлађојпублици у дешифровању сти-хова који имају прегршт тема,али само један мотив - љубавпрема људима и животу.

Светлана Спајић, песникиња

Ова књига је налик Пролећном госту изистоимене песме, који долази у читаочев дом изове напоље, одагнавајући зиму и раздаљинумеђу људима и стварима. Као у сваком детињ-ству, јунак (или јунакиња) ових страница сабићима разговара на ти, ма био он Тоша, маликаубој Вељко, Мица Причалица или пак дома-ћин на чији кућни број стиже незвани бодљика-ви посетилац, уз свиту својих познаника, која јету негде у ноћи.

Зато према овим кори-цама и треба да се односимокао поштени налазачи и вра-тимо књигу тамо одакле је идошла – у Срце. Ма било ононаше или чије друго, остаре-ло или тек ново, свикнутоили несвикнуто на машту иизненађења. А кад стиховитајновито уђу у нас, увеккришом остану ту, и кад мис-лимо да смо их заборави-ли...Зато, нека нас не зачудиако нам се књиге које каснијебудемо читали, под наочари-ма и пред крупним живот-ним корацима, – открију каонешто што већ однекудзнамо, као лик завичаја утоплој ноћи.

Иван Деспотовић, песник

ПОЕТСКИ ПРВЕНАЦПОЕТСКИ ПРВЕНАЦО МИЦИ ПРИЧАЛИЦИ И ЈЕДНОЈ ПАДАЛИЦИ

Зовем је Мица причалица,И све супротно је од - ћуталица,Једна јој чизма - скиталица,А друга, лева - луталица.

Верујте људи - кад је посреди,Распредање кучина и трица,Ту најречитији постају бледи,Ненадмашна је наша Мица.

Једва пренесе телефонска жица,Све што има да каже Мица,Стотине питања, питалица,Док не усија се слушалица.

Знате, Мица је причалица,И мудрица Мица, паметница,Из разних туђих смицалица,Извуче се лако без последица.

Очима плавим кад трепне Мица,Заслепи присутне попут блица,Распоред тачан с носа пегица,У сећање се уреже као скица.

И препознам звекет ципелица,Пресече ме нешто, попут хица,Све стомак почне да ме голица,Од ишчекивања, јер стиже Мица.

Када је Мица причалица,Запловим цртама њеног лица;А кад је маштар и сањалица,Паднем, к’о звезда падалица...

Број 45ВУКОВ ГЛАСНИКСтрана 8

* * * Д У Х О В Н И В И Д И Ц И * * *

Прву самосталну изложбу уметничке фото-графије коју је приредила Мирјана Ковачевић,професор енглеског језика у лозничкој Гимна-зији, отворио је професор филозофије МиркоМарковић, конферансу је водио гимназијалацЈован Томић, уз музичку пратњу Дамјана Ста-нишића.

О поставци је надахнуто говорила сликаркамр Снежана Нешковић Симић:

„Поштовани суграђани, драги гости, мо-рам признати да сам са великим задовољствомприхватила да вечерас најавим ову изложбуфотографија Мирјане Ковачевић и да вас свепоздравим у име Центра за културу „Вук Ка-раџић“, установе културе од националног зна-чаја. Мирјана Ковачевић је, бар мени, познатакао професорка енглеског језика, тако да се попрви пут сусрећем са њеним фотографијама.Имам потребу да као сликар нешто више кажемо самој фотографији као начину изражавања,њеном посматрању и њеном разумевању. Крозисторију развоја фотографије, сликарство ифотографија су се доста прожимали и утицалиједно на друго.

Фотографија припада групи визуелнихуметности, као сликарство, графика, архитекту-ра и филм. Она је одређен уметнички израз којиима своја изражајна средства и која се оцењујуисто као и ликовна дела. Фотографија може, акоје носи снажан уметнички израз и искрендоживљај, да се вине до истинског уметничкогостварења. Она садржи све елементе слике илиграфике, композицију, пропорцију, светло-та-мно, ритам, однос линија и површина, светло-сти и сенке, а касније боје. Фотографија можеда одражава богатство маште или осећајностсвог ствараоца. Ако је аутор, као наш вечера-шњи гост, понет искреним доживљајем, онствара уметничко дело. Сигурно је да је фото-

графија у сваком времену носила обележја својеепохе. Она реагује на савремена стремљења.

У новом, непознатом, неоткривеном, Мирјанапроналази разлоге за постојање свог уметничкогбића, а то је дивно! Бити осетљив за оно што изми-че другима, осетити то, издвојити суштину момен-та, онај кључни тренутак, пренети емоције, заистаје право мајсторство. Ова изложба је један делићњеног стваралаштва и њеног бића.

Захваљујем се Мирјани што је донела толи-ко топлине на својим фотографијама. Желом јојјош пуно година рада и задовољства у раду, авама, цењена публико, желим да уживате уњеним фотографијама, да се пажљиво загледатеу њих и пронађете истине које се крију у њима”.

Текст забележила Невена Митровић

ПОГЛЕД СА ОНЕ СТРАНЕ...

Млади пар се доселио у улицу. Следећег јутра, док су доручковали, жена је

опазила своју комшиницу како шири веш. „Како јој је прљав тај веш...” – рекла је. „Можда јој треба нов прашак за прање, како

би боље опрала. Уопште не зна да пере! “Муж је ћутке посматрао догађај, али није

ништа рекао. Сваки пут када би комшиница ширила веш,

коментар би био исти… Месец дана касније, жена је била у чуду, када

је једно јутро видела како је комшиничин вешчист. Рекла је мужу:

„Погледај! Коначно је научила да доброопере веш. Ко ли ју је научио?”

Муж јој одговори: „Нико. Ја сам данас устао раније и опрао про-

зоре.”

РАЗГОВОР

„Дакле, ти би желео да разговараш самном?”, рече Бог.

„Ако имаш времена”, рекох.Бог се насмеши: „Моје је време вечност. Шта

си хтео да ме питаш?”„Шта те највише изненађује код људи?” Бог одговори: „Што им је детињство досадно. Журе да

одрасту, а потом би желели да поново буду деца.Што троше здравље да би стекли новац, па потомтроше новац да би вратили здравље. Што раз-мишљају тескобно о будућности, заборављајућисадашњост. На тај начин не живе ни у садашњо-сти ни у будућности. Што живе као да никад нећеумрети, а онда умиру као да никад нису живели.”

Бог ме ухвати за руку. Остадосмо на трену-так у тишини.

Тада упитах: „Као родитељ, које би животнепоуке желео да твоја деца науче?”

Осмехујући се, Бог одговори: „Да науче да никога не могу присилити да их

воли. Могу само волети.Да науче да није највредније оно што посе-

дују, него ко су у свом животу.Да науче како није добро упоређивати се са

другима.Да науче како није богат онај човек који

највише има, него онај коме најмање треба.Да науче како је довољно само неколико

секунди да се дубоко повреди вољено биће, апотом су потребне године да се излечи.

Да науче опраштати, тако да сами опраштају.Да спознају како постоје особе које их нежно

воле, али то не знају ни рећи ни показати.Да науче да се новцем може купити све, осим

среће и љубави.Да науче да две особе могу посматрати исту

ствар, а видети је различито.Да науче да је прави пријатељ онај који зна

све о њима, а ипак их воли.Да науче како није увек довољно да им други

опросте. Морају и сами себи опраштати.Људи ће заборавити шта си рекао.Људи ће заборавити шта си учинио.Али, људи никада неће заборавити каква си

осећања у њима побудио.”

РЕЦЕПТ ЗА УСПЕШНУ ГОДИНУ

Узети 12 месеци, добро их очистити одгорчине, себичлука, цепидлачења и страха.Сваки месец пажљиво исецкати на 30 или 31дан, тако да је залиха довољна за годину дана.

Сваки дан посебно испунити надевом: од

једне трећине рада, трећине душевне ведрине итрећине хумора - уз додатак три кашике опти-мизма, једне кашике стрпљења, зрнцета иронијеи прстохвата такта. Ту масу прелити обилнољубављу.

Готово јело украсити букетићем ситнихпажњи и сервирати га сваког дана, са обавезномведрином, уз шољу доброг, освежавајућег чаја.

(Мирослав Мика Антић)

ПРЕПОРУКЕ ЗА ЖИВОТ

Веруј у себе. Не одустај и не попуштај.Чврсто се држи својих снова. Игнориши онекоји покушавају да те обесхрабре.

Воли прво себе, јер не можеш помоћидругима ако прво не волиш себе. Отвори очи игледај ствари какве су оне заиста. Покушавај,није важно колико тешко изгледа. Биће боље.Размотри ствари из сваког угла.

Упознај себе, јер то је најбољи начин даупознаш друге. И никада немој престати да сенадаш!

(Меша Селимовић)

О РЕЧИМА

Од свих разорних оружја које је човек биоу стању да измисли, најстрашније и најмоћнијебила је реч.

Бодежи и копља остављали су траговекрви, стреле су се могле видети и из даљине.Отрови су такође на крају откривани губећитако своје убојито дејство. Али реч је успела дауништава без трагова.

(Пауло Коељо)

Приредила Гордана Кесеровић, школски психолог

Б О Г А Т С Т В О М А Ш Т Е И О С Е Ћ А Ј Н О С Т ИБ О Г А Т С Т В О М А Ш Т Е И О С Е Ћ А Ј Н О С Т И

У Н И В Е Р З А Л Н И Д И Ј А Л О З ИУ Н И В Е Р З А Л Н И Д И Ј А Л О З И

ПРВА САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА УМЕТНИЧКЕ ФОТОГРАФИЈЕ

ПСИХОЛОШКИ КУТАК

Владица Ђурић – професорица хемије,читав свој радни век посветила је ученициманаше Гимназије. Док је многобројним генера-цијама с љубављу и стрпљењем објашњавалахемијске реакције, између ње и гимназијалацапостојала је посебна ''хемија'' која је ове часовеиздизала изнад класичног и сувопарног.

Многи млади људи понели су непроцењи-ва знања на различите природњачке факултете –медицину, хемију, фармацију, захваљујући пре-даности и мотивисаности своје професорице.Други, мање заинтересовани за саму науку,понели су сећање на насмејану плавокосу про-фесорицу која их је, каткада строго, али увекпредано, водила кроз лавиринте знања. Ипак,неће само будућим генерацијама гимназијалацанедостајати посебна енергија и шарм ове про-фесорице. Њен суптилан осмех, њене сугестив-не приче, спремност на сарадњу и колегијалнидух највише ће недостајати њеним колегама, јерје дуги низ година у зборницу свакодневно уно-сила топлину, разумевање и саосећајност. Стрп-љиво и искуствено откривала је свима око себемудрост како је срце нежни лакмус и да се углаву, као у шкрињу, могу помно сложити свељудске, моралне и професионалне формуле.

Светлана М. Спајић, професор

Каже се да човек вреди онолико коликозна, колико то знање пружа другима. Срећнисмо, попут свих других генерација, што смоимали ту привилегију да нас подучава профе-сорка Стојанка Марковић, врсни познавалaц иљубитељ руског језика, руске културе и књи-жевности. Несебично и неуморно свих овихгодина делила је са нама љубав према рускомкњижевном богатству, родитељски нас савето-вала и увек била спремна да се ухвати у коштацса ученичким проблемима.

Непроцењива је вредност њеног умећа данам на што једноставнији начин приближи иобјасни језичке недоумице. Ушла је у наш ђачкиживот стрпљиво и енергично, разбуктавала јенашу мотивисаност да пригрлимо лепоту иширину руске културе. Читала је и преводилатекстове, тумачећи их свестрано и топло, искре-но људски изражавајући своје поимање живота.Често се шалила, говорећи како је превод попутжене. Ако је леп – није веран, а ако је веран –није леп. Преносила је на нас своју космопо-литску ширину учећи нас да прихватимо раз-личитости. Неговала је интерактивну наставуподстицајно нас критикујући. Све њене суге-стије бејаху наши знакови поред пута, који насводише ка бескрајном духовном благу и усусрет суштини људског постојања.

Пребирајући по сећању, поново се доти-чимо милозвучних и полифоних акорда школс-ког искуства. Увек бритког језика, говорила јегласно и прецизно, тако да је на основу тога

међу школским особљем и ученицима важиломишљење да се самом шетњом кроз ходник,могло са сигурношћу одредити у којој учиони-ци професорка Стојанка држи час. На корицамањене професионалне каријере дубоко су уписа-не лексеме: човечност, племенитост, достојан-ство, креативност, саосећање, разумевање,активистички однос према свему.

Поносимо се својом професорком и жели-мо да њена животна стаза буде посута благоста-њем и берићетом, да буде бескрајно срећна, теда се, уживајући у пензији, сећа својих гимна-зијалаца и колега знајући да је заувек у нашимсрцима и успоменама. Остаће запамћена каопример правог приступа свом позиву, као некоко је у Гимназији уткао део себе.

Марија Мајсторовић (IV2)

К О Л Е Г А М А С А П О Ш Т О В А Њ Е МК О Л Е Г А М А С А П О Ш Т О В А Њ Е М

ВЕЛИКОДУШНА ЛИЦА УЧИТЕЉАВЕЛИКОДУШНА ЛИЦА УЧИТЕЉА

Број 45 ВУКОВ ГЛАСНИК Страна 9

Драга наставнице Стојанка,

За ово кратко време док смо се дружили,дружили и заједно учили,видели смо да једна јако добра особасте Ви!

Једна реч довољна није,за сву добротукоја се у Вама крије.Увек сте имали стрпљења за нас,занимљив нам је био скоро сваки час!Када се ради, ради се, када се шали, шали се.Понекад смо били немирни,немојте нам замерити.

Све што је лепо кратко траје,наше дружење ускоро престаје.Чуће се последње звоно,последњег часа је крај...Памтићемо сваки час,Ваше речи, Ваш глас,мислићемо на Вас!

На растанку туге неће бити,и сузе нећемо лити,али ћемо Вам обећатиНИКАДА ВАС НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ!

ВОЛИ ВАС VI1!Јадранска Лешница,

29. 10. 2015.

Зоран Тешић - професор информатике,свој радни век започео је у предузећу ''Вискоза'',али се, по преласку у нашу школу, одлично сна-шао у педагошком послу и подучавању младихнараштаја. Када су компјутери имали сасвимдругачије, ни изблиза овако важно место уживотима људи, када се тек назирала технолош-ка ера која ће променити свет и начин комуни-кације, још тада је овај скромни и увек на шалуспреман професор своје ђаке стрпљиво и само-уверено уводио у свет информатике. Покушаваоје, а скоро у век и успевао, да младима дочаразначај ове науке, да хладне машине својим при-чама и љубављу преобличи у живе ''пријатеље''ученика, који им могу помоћи у решавању сва-кодневних загонетки. Али, ту се није завршаваоњегов истрајан посао.

Осим ученицима, увек је радо помагао иколегама којима је била неопходна ''техничкаподршка'', уз коју би увек добили и осмех и доб-ронамеран савет. Са пуно ентузијазма, трудио седа унапреди рад у школи, олакшавајући тимесвакодневни посао својим колегама.

Светлана М. Спајић, професор

Зоран Тешић је рођен 15. септембра 1950.године у Равнаји, општина Крупањ, од оца Во-јислава и мајке Загорке (рођена Савић). Од својепете године живи у Лозници. Основно образо-вање је стекао у ОШ „Јован Цвијић“ 1965. годи-не, а средњошколско у Гимназији „Вук Кара-џић“ 1969. године. Исте године је уписао, а1975. године и завршио, Електротехнички фа-култет Универзитета у Београду. Одмах по дип-ломирању, као стипендиста „Вискозе“, запослиосе у фабрици „Корд“ на радном месту „Одго-ворни аутоматичар“ и започео одрађивање при-правничког стажа у трајању од годину дана.Исти је морао прекинути фебруара 1976. годинезбог регулисања војне обавезе. Војни рок је сауспехом одслужио у Загребу јануара 1977. годи-не, за само десет и по месеци, јер је награђензначком „примеран војник“ и наградним одсу-ством за изузетне резултате у спортској дисцип-лини војнички петобој на свеармијском так-мичењу у Охриду 1976. године. По обављеномприправничком стажу преузет је у рачунски це-нтар „Вискоза“ у оснивању где је радио наред-них двадесет година обављајући послове:„систем електроничар“, „шеф одељења одржа-вања система“, „руководилац сектора ЕРЦ-а“ и“помоћник руководиоца службе АОП-а“. За свевреме рада у рачунском центру, са краћим пре-кидима, био је ангажован као спољни сараднику двојном радном односу у лозничкој Гимна-зији и обављао наставу у одељењима програме-ра и одељењу оператера система из стручнихпредмета. Године 1997. заснива радни однос уГимназији као наставник рачунарства и инфор-матике где остаје све до пензионисања. Оже-њен је Верицом Тешић (рођена Антонић), прав-ницом, са којом има кћерку Драгану.

Број 45ВУКОВ ГЛАСНИКСтрана 10

Кад год се прави љубавници срели,Месец расипа по небу сребро.Тог часа схвата тело њено:Лажни су ови удови бели -Она је више,Она је реброШто се у његове грудиВраћа, ужарено.

Кад год се прави љубавници срели,Све је глуво од сова хуке.Тад схвата његово непцеДа с меких дланова белихСладак је ујед јабуке;И не постоје главе, ни руке –Ништа што жиле дели.

Кад год се прави љубавници срели,Увек је саучесник –Небо. Дрво.Улични, сироти песник,И ноћ дубока.Па се и нестална судба весели,И осмех јој заклањаДва жута ока.

Из рукописа Светлане М. Спајић

I love her darknessThe way it covers moon in wholeAnd those black eyesTwo mirrors of her soulI love her rageThe way she puts up a fightEvery scar is worth herShe’s the empress of my night

*****Spread your wings, my angelTake my hands and teach me how to flyEnjoy the sound of silenceIt’s just you, me and skyLet the waves play the musicAs they crush with shores to die

*****I’ll pull the whole space in your roomSo you could watch stars foreverAnd when you look at the MoonJust try to rememberAlthough It passed too fast and too soonThe times we’ve spent togetherAnd remember the night you said“I wish I could stay forever”

Борисав Јаковљевић (II1)

*** И З Л И Т Е Р А Р Н О Г П Е Р А ***

PUZZLE POEMSPUZZLE POEMS ОСМЕХОСМЕХ УУ ВРТУВРТУ АНОНИМНА ПЕСМААНОНИМНА ПЕСМА

Куца неко, размишљам Туга у погледу, осећамКапљица са прозора постаје жељаЖеља у гнев прераста Мржња се у љубав преобраћа Постиђено се, можда, насмеја

Мржња остаје, нико не жели да престаје Одлази нека врста беснилаАли тмурни облаци су свуда око насОни показују на једини спасОд лудила, беснила, страха и трепета

Па знам ко је то.Отвори закључано небо,Било које боје да јеБоље него ово, твоје и моје

Шарене птице цвркутаћеЗатворено небо, отворићеПрозоре рашириће Светлост драгоценог сјаја примићеСви одбегли доћи ће, сви у тај рај желеће

Мрзеће га погрешниВолеће га изгубљениЗвезде сијаћеМесец певаћеЉуди, можда, и летеће

Гимназијалка

ОБРАЧУН У СОЛИТЕРУОБРАЧУН У СОЛИТЕРУМали се Вељко поветропирио,Распиштољио се и нашеширио,Ноћас се начисто повампирио,Цео комшилук узнемирио.

Татин шешир каубојски,Дохватио са ормана,А чизме му легле својски,Ал’ мамине, то им мана.

Видео је пре ко соко,Сад повез’о једно око,А муке га страшне стисле,Нема метке већ каписле.

Баш каписле место метке,Револвере да напуни,Дуге цеви и деветке,Па комшилук да узбуни.

Комшије наслуте сретне,Затворе прозоре, ролетне,Па редом, без изузетка,Спомињу му сваког претка.

Стао испред огледала,И пиштоље метн’о за пас,За битку му соба мала,„Џеронимо!” - вришти наглас.

А још један исти такав,Све му ствари истоветне,Мерка га из огледала,Поглед им се хладни сретне.

Па који ће бржи бити,Рукама ка револверу,Први метак испалити,Двобоја у солитеру.

Борис Спајић (1996/97)(Из књиге „Поштеном проналазачу”)

Рано јутрос сунчан дан,Навратио у мој стан,Каже – слушај, имам план,Хајмо нас два одма’ ван!

Од сунца му шљаште зуби,С врата узе да ме љуби,О да видиш ти те среће,Кад прогласи он пролеће!

А небеским плавим оком,Враголански намигује,-Из кревета устај скоком! -Разиграно довикује.

Е баш имам чудног госта,Забаве му никад доста,Без најаве тако бане,Да одмени хладне дане.

Па се смеје, зграду клима,Виче – прође и та зима,Досадила вала свима,Сад наступа топла клима!

Вриснула је празнинаод затрављена болаУ мом се ждрелуреденик обесиоданас сам и у јагњепуцао белокад јарам предугогулио је кожуВаскрснула уснула безгласјаса свих страна походи месмех човекакоји више ништа изгубити нема

Јелена Радуловић (1997/98)(Из збирке „Магацин од јуче”)

ПРОЛЕЋНИ ГОСТПРОЛЕЋНИ ГОСТ

ВАСКРСНУЛАВАСКРСНУЛА

УСНУЛАУСНУЛА БЕЗГЛАСЈАБЕЗГЛАСЈА

BREAKING FREE

Standing alone in the rainCold metal in my handFire pumping trough my veinsEchoes going: insane, insane

For so long I’ve been waiting for thisGreeted freedom, it’s a blissWith fear, always present side-kickEchoes going: sick, sick

I see a shadow, I am readyI pull my trigger, I’m surprisingly steadyThe stranger once so close to meIs now dead gone and I feel freeI glance at the body one last timeI turn around, I look at the face:It’s mine

I am not who I was beforeEchoes don’t exist anymore

CURE

I am sad seeing youI know you are hurtI look in your eyesI know your thought burn

I am sad seeing youI know you are lostYou try to hide itBut you still pay the cost

And you don't know meProbably never willBut I believe you can beatThe darkness that can killI'm in the same placeJust as hopeless as you areBut when I stare at your faceI forget about my scar

К. П.

Физика је природна наука која на једанрационалан и логичан начин објашњава приро-ду и њене појаве. Управо је то разлог зашто смозаволели физику. Природа има своје законе којеми не можемо изменити и којима се морамоприлагодити. Физика је та која нам помаже уразумевању онога што се у природи дешава.Кроз физику учимо да спознајемо свет око себе.

Радозналост је једна од кључних човеко-вих особина. Да људи нису били радознали,многе појаве не би биле откривене. Знатижељаје та која нас покреће да се бавимо физиком.Снажна је жеља да сазнамо нешто ново и увексе питамо - како и зашто.

О својим љубави према природним наука-ма и свом успеху на том пољу казују нам успеш-ни гимназијалци који желе своја искуства даподеле са другима.

*****

Први прави успех сам постигао наопштинском такмичењу из математике у трећемразреду и он је отворио врата свим следећимуспесима и због тога могу рећи да он заузимапосебно место међу свим успесима који сууследили. Из области физике сам највише успе-ха постигао освојивши три прва места нарепубличким такмичењима у шестом, седмом иосмом разреду, као и похвалу на Српској физич-кој олимпијади. Велики утицај на мој рад инапредовање имао је мој старији брат Миленкокоји је био веома успешан ученик и који је тако-

ђе похађао ову Ги-мназију.

Изузетан јеосећај када се месе-ци уложеног труда,рада и одрицања вр-ате у виду дипломекао потврде залага-ња, што је изузетанподстицај за даљеучење и напредова-ње. Жеља и одговор-ност су предуслов завелике успехе, али и

обавеза да ту не станемо, него да наставимодаље и остваримо још боље резултате јер, какоје рекао Јован Цвијић: „Живот је зато да секорисно утроши”.

Алекса Јањић (I1)

*****У шестом разреду сам добио нов предмет,

физику. Како сам већ био заинтересован за при-родне науке, физика ми се много свидела. Ужељи да научим више, почео сам ревносно дапохађам додатну наставу у школи коју је држаонаставник физике Владимир Ђукановић, комесмо бескрајно захвални за све чему нас јенаучио несебично помажући да спознамо лепо-ту и смисао знања и одрастања. Већ дуго вре-мена се у Србији за надарене ученике органи-зују такмичења из физике. Сходно својим инте-ресовањима, одлучио сам да се пријавим и про-верим своје знање.

Прво такми-чење из физике накојем сам учество-вао било је школскона ком сам оствариомаксималан број по-ена и управо то миje дало подстицај данаставим даље. Тегодине су мој рад итруд били награђе-ни: након републич-ког такмичења изфизике, одржаном уЗрењанину, вратио

сам се кући са освојеном трећом наградом.Успеси су се низали и даље. Наставио сам да себавим физиком и у седмом разреду и те годинесам на републичком такмичењу освојио првунаграду. У осмом разреду сам на републичкомтакмичењу такође освојио прву награду и такообезбедио пласман на Српску физичку олим-пијаду. На олимпијади која је одржана 5-6. сеп-тембра 2015. године на Физичком факултету уБеограду, освојио сам прву награду и обезбедиодаљи пласман. Наиме, најбољих десет ученикаса Олимпијаде је позвано на Изборно такмиче-ње чији је циљ да се изврши селекција од шестнајбољих ученика који ће представљати Србијуна IJSO (Међународна јуниорска научна олим-пијада). Пошто се у свету под науком подразу-мевају физика, хемија и биологија, на изборномтакмичењу полагали смо тестове из ове тридисциплине.

Још једном се мој труд исплатио. Наконзавршеног такмичења постао сам члан олим-пијског тима Србије, који ће нашу земљу пред-стављати на Међународној јуниорској олим-пијади од 2. до 11. децембра у граду Тегу, уЈужној Кореји.

Димитрије Павлов (I1)

Страна 11ВУКОВ ГЛАСНИКБрој 45

Генерација матураната лозничке Гимна-зије недавно је напустила школске клупе и кре-нула спремно у нови живот. Многи од њих сутоком школовања показали изузетно знање закоје су, осим петица, освајали и бројне наградена такмичењима, али и у области ваннаставнихактивности. Као и претходне генерације, они суна најбољи могући начин представљали себе исвоју школу.

Међу њима посебно место заузима ового-дишњи ђак генерације Марија Милутиновић.Ову скромну и ведру девојку красе многе људ-ске вредности као што су истрајност, дружељу-бивост, спремност да помогне другима... Њенивелики успеси на такмичењима из математикеи физике су се низали из године у годину и за-служено је постала вишеструки добитникДоситејеве награде за постигнућа из ових обла-сти. Свој изузетан таленат за природне наукеисказала је кроз ангажовање у ИС „Петница”где је добила статус најмлађег сарадника ИС„Петница” за најмлађе полазнике станице. Билаје волонтер у научним презентацијама у Центру

за промоцију науке Београд, у Ноћи истражива-ча и на Фестивалу науке, такође у Београду.Њен рад на тему Конструкција дигиталногхолографског микроскопа је изложен и презен-тован у САНУ 2014. у Београду. Такође, радИспитивање хидрауличних скокова је штампану зборнику радова ИС „Петница” 2013. године.Маријине организационе способности и лиде-рство су дошле до изражаја у раду Ђачког пар-ламента наше школе. Као учесник рецитаторскесекције обележила је многе приредбе поводомшколских свечаности.

Због свега наведеног постала је стипенди-ста штићеник Српског привредно друштва„Привредник“. На овогодишњој прослави Данаграда Лознице уручена јој је Плакета града итиме је постала најмлађа добитница овог при-знања.

Марија Милутиновић, понос је наше шко-ле и узор младима у креирању сопствене буду-ћности.

Драгица Петков, одељењски старешина

СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ ЂАКА ГЕНЕРАЦИЈЕ

С В Е С Т Р А Н О К Р Е И Р А Њ Е Б У Д У Ћ Н О С Т ИС В Е С Т Р А Н О К Р Е И Р А Њ Е Б У Д У Ћ Н О С Т И

МЕСЕЧЕВА СЕНА

Дозволи мида макар сањивим погледомдокучим бледуњави Месецна мом небукоје је љубичасто...И прекривено,некад стидљивим звездамашто трепере несигурно,некад седефастим облацимашто плове и жваћу ми Месец...И не терај ме да разумемтвоје индиго плаво небо,твоје симетрично распршене облакеи разгледницу твог савршено жутог Месецаиспресецаног гранамарасцветале трешње...Ја само желимда упознам,да сагледам, да заволимсвој недосањани Месец...Не ускраћуј ми то…

Крије се и дрхти мој блесави Месецкада вичеш и претиш муи кидаш комадиће свог небада га уткашу постељу која није његова...Зарезујеш своју бојицу,а затим бојиш у црно,насилно и грубо, кичасто, једнолично,тамо где је раскошна палета бојаи све савршено пријања...Не примећујеш да све квариш,зато остави на миру моје небо,не обликуј га својом мишљу,јер моје небо је моје уточиште, а мој Месец моја рефлексија...

Не желим да моју бојицу поклонишдечаку из улицеда боји своје море и цвеће,да је троши безнадежноу простору својих океана...Знаш ти да ни на чијем небу нема толико звездаколико има неизговорених речикојима бих ти описалаколико желим свој Месец,да ме воли и слама,учи и разочарава...Врати ми сликовницу мог детињства,баш ону у којој се Месец огледау реци пуној вироваи где се губе сви твоји трагови...Врати ми, молим те,Мене...

Миља Митровић (2012/2013)

ИЗУЗЕТНА ПОСТИГНУЋАИЗУЗЕТНА ПОСТИГНУЋАНОВИ УСПЕХ

Михајло Пупин је знаменити научник ипроналазач светског гласа, велики хуманиста, па-триота и надасве племенит човек. Својим изванре-дно значајним остварењима на пољу физике, наукеи технике, стекао је бесмртну славу, а конструк-цијом посебних уређаја за побољшање преносазвука, односно порука помоћу телеграфа и телефо-на на велике даљине, у многоме задужио савреме-ну цивилизацију, посебно у савременој кабловскоји модерној телефонији. У физици и науци су злат-ним словима остала записана достигнућа овогвеликана, посебно „Пупинови калемови” и прона-лазак секундарних Рендгенових зрака.

Михајло Пупин је имао мукотрпан живот.Као дете и младић чувао је стоку у свом родномселу обављајући и друге пољопривредне послове.После завршетка гимназије отиснуо се у свет и безичије помоћи, захваљујући својој истрајности,успео је да се уздигне до светске славе. Путоказ мује увек био свети завет његове мајке „да је науканеобичан свет, а да је научник светац у храму вечи-те истине”.

Пупин је био скроман и једноставан човекплемените нарави и дубоко привржен српскомроду из којег је поникао. Овај великан науке и тех-нике никада није заборавио своје сељачко порекло;на њега је увек био поносан, непрестано истичућиколико му је оно помогло да остане доследансвојим узвишеним идеалима стеченим у детињ-ству. Син је банатског сељака, рођен 1858. у Идво-ру, близу Панчева. Као двадестпетогодишњи мла-дић, отпутовао је у Америку у изузетно тешким

околностима. Путовање трећом класом посебному је тешко пало; лежећи на поду, без струњаче ићебета, само захваљујући својој младости ииздржљивости успео је да пређе преко Атлантскогокеана. На себи је имао танко, исхабано одело, јерје топлије одевне предмете продао да би купионајјефтинију карту за исељенички брод. Стигао јеу Америку са свега пет центи у џепу. Морао је даради најтеже физичке послове (од чувања мазги ипревоза стајског ђубрива, до искрцавања бродова,убацивања угља у подруме). Са одличним успехомје положио пријемни испит на Колумбија универ-зитету у Њујорку. Касније је био међу најбољимстудентима захваљујући чему је ослобођен плаћа-ња школарине. Звог одличног успеха на студијама,добија стипендију да настави усавршавање уЕвропи. У Берлину брани докторску дисертацијуиз физике, враћа се у Америку и постаје професорна Колумбија универзитету, где ће остати пунихчетрдесет година. Славни Алберт Ајнштајн смат-рао је познанство са знаменитим Србином вели-ком чашћу. При њиховом сусрету, Ајнштајн му седубоко поклонио и изјавио да је срећан што му сепружила прилика да лично упозна човека коме сеодавно диви: „Ви сте ми још један доказ више отоме како је то један способан и високо обдареннарод”.

Посебан значај у науци и светско при-знање имали су ''Пупинови калемови'' који сууметани на свака два километра, омогућујућипојачавање телеграфских и телефонских веза.Они су заправо представљали револуционарнорешење до тада несавладивог проблема прено-са звука на велике удаљености. Тако је посталомогуће прострети телефонске везе по читавимконтинентима. Зато се с правом каже да јеНикола Тесла осветлио планету Земљу, аМихајло Пупин ту исту планету озвучио.

Пупин је постигао изванредан успех и наплану проучавања Рендгенових зрака. Посебнотреба истаћи да је он начинио једно од најзна-чајнијих открића на пољу непосредне применепоменутих зрака у медицини. Раније, требало јечекати најмање сат времена да би се добио ренд-генски снимак, а Пупин је тај поступак скратио насвега неколико секунди.

Михајло Пупин у својој књизи „Од па-шњака до научењака”, говорећи о гуслама иепској поезији, каже: „Никада моје уво није чу-ло умиљатији глас од звука српскијих гусала”.

Од најраније младости, Михајло Пупинслушао је, уз гусле, богату народну епску поезију.Његова мајка била је изузетно бистра жена и, маданеписмена, знала је велики број јуначких народнихпесама које је често казивала малом Пупину. Тако јеон имао прилику да, још као дете, слуша ове песме,које су остале сачуване дубоко у његовом памћењудо краја живота. Посебно је запамтио певање уз

гусле једног сељака по имену Баба Батикан, уИдвору. Од њега је, уз умиљати звук гусала, учиоисторију српског народа, од Косова до Карађорђа,(кога је овај сељак лично познавао) и никада се нијеумарао певајући уз гусле о његовим херојским бор-бама против Турака. Пупин каже: „Кад год сам слу-шао гусле и певање наших епских народних песаматог умног сељака, нисам могао да задржим сузе уочима”.

Једно веома интересантно запажање издечачког доба остало је у трајној Пупиновој успо-мени. Оно му је послужило и за постизање једногод најважнијих његових открића – преноса звукана велике удаљености. Реч је о необичној вештинисеоских гуслара и гајдаша да своје инструментеумеју непогрешиво подешавати. Пупин је устано-вио да се „штимовање” обавља на један веоманеобичан начин – о томе пише у својој књизи Одпашњака до научењака: „Осећао сам треперењеваздуха и онда када сам као пастир чувао волове ислушао гусле и гајде у мом Идвору. Мало је билоствари које су ме више занимале од свирањасрпског гуслара, који је затезањем стручно регули-сао мелодију коју је овај инструмент стварао.Нисам ни сањао да ћу неколико година касније тајисти посао обављати лично ја електричним коли-ма и помоћу електромагнетних таласа. Операцију„штимовања” код гусала назвао сам „електричнимсаглашавањем”, односно, електричним штимова-њем и подешавањем преноса звука на великедаљине. Али, нико не зна да је све то вукло порек-ло од српских гуслара и гајдаша које сам слушаонеких дванаест година пре него што сам дошао досвог изума”.

Овај велики и племенити човек је нанаучном плану обогатио савремену цивилизацију,омогућујући да се људи повежу непосреднимтелефонским и телеграфским везама. Даљине наЗемљи, захваљујући Пупиновим открићима, вишене постоје. Довољно је подићи слушалицу илиударити тастер да би се глас или сигнал пренели добило које тачке широм земаљске кугле. То је биовековни сан свих претходних генерација. Пупинуприпада откриће да једноставним окретањем дуг-мета на радио-апарату и притиском на дугме теле-визора или мобилног телефона можемо да чујемои видимо шта желимо. Захваљујући овом великомуму, читава наша планета је постала једно велико„глобално село”, једна целина.

На том путу који је водио до постизањаовог данашњег, високог нивоа комуникације, једнуод најзначајнијих карика уградио је управо нашславни научник Михајло Пупин. Стога ће његовастамена фигура вечито сјати несмањеним сјајем,као што сија и само Сунце.

Раденко Јанев, професор у пензији

Број 45ВУКОВ ГЛАСНИКСтрана 12

САЗВУЧЈЕ НАУКЕ И МУЗИКЕСАЗВУЧЈЕ НАУКЕ И МУЗИКЕ

ПОВОДОМ 80 ГОДИНА ОД СМРТИ ВЕЛИКОГ НАУЧНИКА МИХАЈЛА ПУПИНА

*** Ј У Б И Л Е Ј И ***

ЧЕКАЈ, СТАНИ

Чекај, стани,ходи да чујеш хук ветра,ходи да видиш боје сунчева спектра.Чекај, стани,приђи да сазнаш искуства нова,приђи да искусиш јаву из снова.Чекај, стани,скрени и удахни мирис цвећа,скрени и осети шта је срећа.Чекај, стани,дигни поглед ка звездама сјајним и осети жељу за висинама трајним.Чекај, стани,умиј се са извора чиста,умиј се и нека ти мисао не буде иста.Чекај, стани, не дај да те друге мисли прену,размисли и уживај у трену.Чекај, стани,окрени се око себе и удахни јако,бити човек, ипак није лако.

Јован Томић (IV6)

ОБРИСИ

Нешто би срце друго, несвакидашње хтело,Ко тинту печата модрог на књиге бледом лицу;Нешто промрзло од тог’ колико дуго је врело,Да сасвим унакази глуву свакодневицу.

Да живот најзад оживи, ту, под прстима мојим,Дахом и откуцајем тек рођеног штенета;И увери ме најзад да постојање ипак постоји,Отето стиску колевке и дрвеног кревета.

Понекад само блесне. Само се обрисом јави.После ми врати време, бледуњаво, безбедно;Да узалудно толим жудњу која ме дави,И мене саму криви (не сасвим неправедно).

А ја бих да одрежем свемира жилав кутак,Баш тај што отима се и разјарено куца;Као крваво месо још увек живог срца,Нешто бескрајно. Цело. Нешто као тренутак.

Светлана М. Спајић (2001/02)

БУЂЕЊЕ

Огољена су тела,И нема потребе више,Да страст промуклим гласом, и прегласна, и немаГовори шта би хтела:Соба јасноћом дише,Лењо плазећи језик храпав од сувих тема.

Синоћ је било тамно,И твоја женска слабост,Била је равноправна са слабошћу свих људи;Сад зидови бесрамно,Зуре у твоју нагост,Док свуд по угловима извиру твоје груди.

И нема више тајни.Чему згужвано лице?Грабећи дахом и дланом, зар ниси баш то хтела?Сад један пресек сјајни,Одваја девојчицеОд твоје брашнасте коже. Другачије си бела.

Светлана М. Спајић (2001/02)

Ове године обележава се двоструки јуби-леј једног од најпопуларнијих и најомиљенијихруских песника, представника имажинизма уруској поезији - Сергеја А. Јесењина.

Рођен је 3. октобра 1895. године у селуКонстатиново, Рјазанскa губернијa. Његово де-тињство, које је до тринаесте године провео кодбабе и деде, са три неожењена ујака, протекло јеу несташлуцима са сеоским вршњацима, међукојима се издвајао као свађалица и предводник:

Све што живи ожиљак имајош из детињства, посебан, ран. Да нисам песник, ја међ' свима био бих хуља и лопов знан.Мршав и раста одвећ малена, међ' децом био сам увек херој,често, често носа разбијенавраћо сам се под кров свој…

(„Исповест мангупа”)

Није имао богато образовање (послезавршене сеоске црквене школе завршио јеучитељску), па је говорио да су његове „књигебиле звезде и зоре“ и да је своје стихове „плеоод цветова и трава".

Бака га је водила по манастирима, али самкаже да је у Бога веровао мало и да у цркву нијеволео да иде:

Немој будити одсањане снове,И не учи да се молим. Пусти.Нема више враћања ка старом.Ти једина утеха си моја,Светло што ми сија истим жаром.

(„Писмо мајци“)

Судбина Сергеја Јесењина, и људска ипесничка, тешко да има премца не само у рус-кој, већ и у светској поезији. Златокоси сеоскилепотан са ливада, из брезових шумарака и сасенокоса поред Оке, брзо је својим лирским

строфама, блиставим као пролеће, придобиопеснички Петроград. И сам је био свестан својепесничке славе већ после прве збирке песама„Радуњица“:

О пробуди ме рано, мати,Осветли наш собичак ускиГоворе да ћу ја ускоро постатиСлавни песник руски.

(„Пробуди ме сутра рано“)

У Петрограду га је затекао и октобар1917. Песник тврди да је био на страни револу-ције, али је све примао „на свој сељачкиначин“. Обострани неспоразуми су били неи-збежни. Ново доба тражило је другачије песмеод Јесењиновог древног света и тихог шапатазаљубљене душе. Нису му дозвољавали да оста-не свој, говорећи да његове песме меланхолијеи клонулости младом нараштају руше веру убудућност. „Црни људи“ никада га нису остав-љали на миру: пријаве доушника, записнициполиције, позиви на суђења... Болело га је тошто су писали да је песник мрачног пијанства искандала, декадент чији стихови трују. Јесењи-нове су песме забрањиване три деценије, алитиме је његова популарност у народу самопорасла: његове песме су преписиване и кружи-ле из руке у руку.

„Пријатељи су га напијали вином, женему пиле крв“ – писао је Максим Горки.

Цео Јесењинов живот су били поезија,жене, хармоника, вино, скандали, скитање сакоферима, једином имовином коју је поседоваоцелог живота; његова смрт била је рана и заго-нетна. Жене су га пратиле још од ране младо-сти; његове љубави су биле бурне као и његовживот. Освајао их је својом ретком лепотом истиховима који парају душу. Занесен њиховимдухом и лепотом, посветио им је своје најлепшељубавне песме и поеме:

„Тих година сви смо ми волели,Али су богме волели и нас“

(„Ана Сњегина“)

Страшне судбине појединих жена су деои његове трагичне биографије - једну жену му јемучила и убила руска тајна полиција, а друга јеизвршила самоубиство на његовом гробу. Саосамнаест година је постао отац. Веровало се даје његов први син Јуриј, који је највише личиона оца, страдао у Стаљиновим чисткама, међу-тим, недавно се испоставило да се спасао бекс-твом у Србију, где данас живи његов унук, аЈесењинов праунук. Други Јесењинов ванбрач-ни син, Александар Јесењин Вољпин, био јепознати математичар и дисидент.

Први брак Сергеј Јесењин је склопио јеса глумицом Зинаидом Рајх. Међутим, највећупажњу је изазвао његов брак са америчкомбалерином Ајседором Данкан, његовом „виткомлаконогом брезом“, која је била осамнаест годи-на старија од њега. За годину дана њиховогбрака пропутовали су Европу и живели кратко уАмерици. Занимљиво је да Јесењин уопштеније знао стране језике, а Ајседора једва да јеумела да састави десетак реченица на руском.

Године 1923. песник се враћа у своју во-љену Русију. Последњи брак је склопио са уну-ком славног Лава Толстоја, Софијом Толстој.Она га је због алкохолизма сместила у психија-тријску клинику, а тако се спасао и од сигурногхапшења. Из пакла руске крчме и танане, рањи-ве душе пуне ожиљака и натопљене алкохолом,никла је збирка стихова „Крчмарска Москва“.

Један је од песника који је написао и нај-лепше стихове о животињама: „Песма о керу-ши“ (по истинитом догађају из његовог села),„Качаловљевом псу“, „Крава“, „Лисица“. Горкисе сећа Јесењиновог рецитовања песме „Керу-ша“ у Берлину 1922. године:

„Када је изговорио последње стихове:„Пале су и њене очи псеће

Као златни сјај звезда у снег“, у његовимочима заблисташе сузе. Тада сам помислио даЈесењин није само човек, већ и инструмент, ха-рфа, коју је природа створила само за поезију,да изрази бескрајну тугу поља, љубав премасвему што живи на свету и милосрђе, којенајвише од свега другог заслужује човек.

Животни пут Сергеја Јесењина окончанје у хотелу „Англетер“ у Лењинграду, који јошувек чува тајну о правом узроку песниковесмрти. Остали су последњи, крвљу исписанистихови:

До виђења, друже, до виђења.Драги мој, у мојим си грудима.Уречени састанак обећава виђења,Обећава нови сусрет људима.До виђења, друже, без стиска, речи клети',Не тужи и болно не мршти повије –У овом животу није ново мрети,Ал' ни живет', богме, није најновије.

„Писмо мајци“, „Писмо жени“, „Шагане,ти моја Шагане“, „Ти не волиш ме и не же-лиш“,„Не жалим, не дозивам, не плачем“, „Бре-за“, „Ана Сњегина“, „Мој пут“, „Пугачов“, по-ред већ поменутих, само су неке од познатих пе-сама Јесењина.

Његово „степско певање“одавно је пре-шло границе Русије - Јесењин је постао песниксветских размера, његове стихове уче напаметмлади целог света. Иако дубоко националнипесник, он у свом стваралаштву подиже вечнетеме и уметничко-филозофске проблеме, заним-љиве читаоцима свих националности: човек исвет, природа и религија, пролазност живота исмрт, љубав према жени и домовини...

Ове године ће Русија, обележавајућидвоструки јубилеј свог „последњег песникасела“, опоре судбине, који је у град донео самосвоје песме и огромну вољу да успе, покушатибар делом да му се одужи за бескрајну љубавкоју је осећао према њој и изливао кроз својестихове:

Если крикнет рать святая: Ако викне војска света:„Кинь ты Русь, живи в раю!”„Напусти Русију, живи у рају!“Я скажу: „Не надо рая, Рећи ћу: „Не треба ми раја,Дайте родину мою". Треба ми домовина моја“.

Сузана Парић (IV4)

Страна 13ВУКОВ ГЛАСНИКБрој 45

*** Ј У Б И Л Е Ј И ***

120 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА И 90 ГОДИНА ОД СМРТИ

Да ли сте икада чули за породицу Катић којаје на територији Лознице живела још од 19. века?Знате ли да су се из њихове циглане обезбеђивалецигле за грађење кућа, објеката, хотела и вила уЛозници до пре Другог светског рата? Одлучилисмо да посетимо Музеј Јадра и да у разговору сакустосом музеја, етнологом Маријом ШћекићМарковић сазнамо нешто више о овој породици.

Дошли смо до информација да су члановиове породице у своје време били врло имућни иобразовани велетрговци. Пореклом су из Слати-не, села између Лознице и Ваљева, и углавном сусе школовали у иностранству, али су се најчешћевраћали породичном послу. Продавали су дрво заогрев у Лозници и Београду, а у Аустрију су, попутмногих трговаца из Подриња, извозили ораховодрво, суву шљиву и свиње. Поседовали су воћња-ке на простору који данас обухвата потез од Ауто-буске станице до реке Штире. Поред циглане, којасе налазила на месту данашње Електродистрибу-

ције, имали су и гвожђарско-стакларску радњу, каоједну од својих радњи у Лозници.

Своју прву кућу Катићи су продали Подри-њском округу за потребе болнице и данас се у њојналази Одељење за неурологију и психијатријуЗдравственог центра. Друга кућа, саграђена 1878.године, данас је Галерија Миће Поповића и ВереБожичковић Поповић, његове супруге, а 1903.саградили су још две куће у некадашњој Вериној,а садашњој Пашићевој улици.

Да су чланови ове породице били и хоте-лијери, сазнало се током истраживања градитељ-ског и туристичког развоја Бање Ковиљаче, о чемунам казује аутор тог пројекта Марија Шћекић Ма-рковић.

„Кућа, грађена вероватно око 1908, мождакоју годину раније, била је хотел Катића и Јоси-повића и носила је име „Драга” по жени која јеудајом за трговца Јосиповића спојила ове двепородице. Хотел је почео са радом 1910. године заЂурђевдан, и тада је на располагању гостима било

педесет соба, телефон и аутомобил. Аутомобил јегосте сачекивао на станици, било да су долазилипаробродом или возом, и у току боравка у Бањивозио на излете по околини. У току Првог светскограта и бомбардовања Бање Ковиљаче, хотел и згра-да су прилично оштећени, па су преправке и ојача-ња на згради после Првог светског рата урађенипрема пројекту архитекте Милана Минића.Власници су објекат продали железници негде око1923. године за потребе Железничког дома, одно-сно Санаторијума за железничко особље”.

У Музеју Јадра чувају се неки предмети идокумента ове знамените породице, а у сталнојпоставци се налазе и захвалнице које показују дасу они били и дародавци сиромашним ђацима, каои активни чланови КУД „Караџић”.

Њихови наследници данас живе у Београдуи једни су од великих дародаваца и пријатељаМузеја Јадра.

Наташа Савић (II4)

Страна 14 ВУКОВ ГЛАСНИК Број 45

М У З Е Ј С К И К У Т А КМ У З Е Ј С К И К У Т А К

*** Т Р А Д И Ц И Ј А ***

Центар за културу „Вук Караџић“Лозница, издавач и оснивач, нуди нам мноштвоинтересантних информација у 14. „Призору“,часопису за културну историју Јадра.

Темат који се истиче у овом броју јесте:„Како Вука Караџића, његов рад и дело прибли-жити савременом младом човеку“. Поводомтога, на округлом столу су учествовали: РајнаДрагићевић, професор Филолошког факултетау Београду, Вуле Журић, књижевник, БојанаШкроц, психолог, Јелена Журић, професор књи-жевности и Вукашин Манојловић, ученик лоз-ничке гимназије. Посебну пажњу привукло јеВукашиново излагање – он је уз одговарајућупрезентацију говорио о својој андроид аплика-цији везаној за Тршић, Вуков сабор и ВукаКараџића, која је објављена је у Google Playпродавници под покровитељством Града Ло-знице и Центра за културу „Вук Караџић“.Апликација „Вуков сабор“ је званични водичове културне манифестације за паметне телефо-не и таблете које покрећу оперативни системАндроид. Састоји се из пет целина: почетнастраница, страница о Сабору, галерија фотогра-фија, мапа и саборски програм. На почетнојстраници се налази шест чланака о историјиВукових сабора и великим јубилејима (1933.први Сабор; 1964. прослава стогодишњице Ву-кове смрти; 1987. 200 година од Вуковог ро-ђења). Галерија садржи архивске фотографијеод првог Сабора 1933. године до последњих го-дина. Мапа приказује места на којима се одржа-вају културно-уметничке манифестације и нау-чни скупови, док програм поседује информаци-је о месту и времену одржавања сваког догађаја.

„Призор” је остао веран нашем сликаруМићи Поповићу. Представља нам монографијуо његовом животу и раду, као и аутора, дрМилицу Живадиновић. Она је, поводом јуби-

леја - 90 година од његовог рођења, добила по-дршку за објављивање свог докторског рада ивећ 2014. издата је монографија на францускомјезику, а убрзо и на српском.

Треће поглавље се осврће на редитељаАлександра Петровића Сашу и његово порекло,интересовање за његове корене и породично стаб-ло. Темат је обележио и његов филм „Сеобе“ чијеје снимање пратио његов колега и пријатељ БороДрашковић, познати филмски и позоришни реди-

тељ. Драшковићева књига „Филм о филму“ прика-зује Сашу верније од било какве биографије.

Последње поглавље и темат „Открива-ња” представља нам Енглескињу Лујзу Алекса-ндру Кер, књижевницу, са Вуком и МиномКараџић у Лозници и Троноши 1850. године,обележава сто година од преласка српске војскепреко Албаније. Открива нам шта Жил Сионмисли о Балканском полуострву Јована Цви-јића, као и Цвијићеве речи за памћење.

Магдалена Грујанић (II2)

О С В Р Т Н А 1 4 . О С В Р Т Н А 1 4 . П Р И З О РП Р И З О Р

МАЈЦИ

За Осми мартКупили су јој цвећеИ сада га распоређује у вазну

Њен глас умирује поподнеКао несташне гимназијалце

Оно лагано седа у дно окнаИ стрпљиво жмирка жућкастим оком

Из тањира који спушта пред менеЗахватам латице

Посматрам њене рукеГде нежно владају станомИ више је не разликујем од цвећа.

Из рукописа Светлане М. Спајић

ТРЕНУТАК

Осећам топот коња у својој душии не знам да линови живот крећеили свет ми се руши.Осећам орлове канџе на срцу свом,коморе пуцајуа у глави миодзвања гром.У мени јаучу мајке векова старихи циче змије љуте,у мени бесне коњи врани икликћу гаврани тамне пути.Крв ми са свих страна лије,зној облива груди вреле,суза за сузом тече, а опет,ништа ме не пече.Глава ми је окована ледом,капцима понор влада,у души је студен,али глас у мени говори да, ипак,остаје нада.

Јован Томић (IV6)

Огњен Н. Милинковић (1996-2015)

„Успешан је онај који је живео добро, често се смејао и много волео;

ко је уживао дивљење и љубав добрих људи; ко је испунио свој циљ и постигао свој задатак;

ко је оставио свет бољим него што га је затекао...”

(Беси А. Стенли)

Joвана Н. Стојаковић (1997-2015)

„Можда спава са очима изван сваког зла,Изван ствари, илузија, изван живота,И с њом спава, невиђена, њена лепота;Можда живи и доћи ће после овог сна.Можда спава са очима изван сваког зла.“

(Владислав Петковић Дис)

Страна 15ВУКОВ ГЛАСНИКБрој 45

ИЗ ЂАЧКОГ ПЕРА

И ево ме ту... На крају једне приче...Управо исписујем последње стране, састављамзакључак саге која је трајала четири године.Сакупљам успомене, славим победе, бројимпоразе и сада са сигурношћу кажем – било је тонајбоље доба живота мог.

Пре скоро четири године, први пут самкрочила у Гимназију „Вук Караџић” у Лозницида се упишем у први разред природно-матема-тичког смера. Од тада па до данас, када испи-сујем последње редове, стекла сам нешто штоостаје са мном до смрти – стекла сам себе.Постала сам човек којег се не стидим, са свимврлинама и манама које волим и које ме одре-ђују, човек са широким путевима просветљеногума и са великом захвалности према свима којису дали оно најбоље од себе и научили ме ономешто данас знам, а што нисам знала пре четиригодине, када сам ушла у ову школу као детежељно знања и успеха. Храбро сам закорачилау свет „у малом”, за мене до тада непознат и досада најозбиљнији. И није било лако остати,опстати и бити у том свету, постати његов део –део који недостаје. Одједном сам схватила штазначи одговорност за своје поступке, шта значисигурност у своје мишљење и шта значи бра-нити своје и поштовати ставове других. Својужељу за знањем сваким даном сам све вишеиспуњавала и истовремено и себе формирала.Сањала сам, и снове остваривала. Ова школа јепостала место где се остварују моји снови. Свикоји су успели у томе знају како изгледају испу-њени снови, како изгледа остварена жеља –бити на врху света и још даље, и сваки нареднипут све даље и даље. Бити на месту где су билималобројни, али заслужено. Ова школа била јемоја палата знања, мој Кинески зид који штитиод незнања, глупости и баналности савременогсвета. Овде сам грешила, падала, била на дну,поново устајала и била још боља. Била сам деоовог света и уживала у њему. Сваког члана тогсвета сам поштовала, поштујем и поштоваћу,јер сви ми чинимо овај свет - бољи свет будућ-ности који је растао заједно у Гимназији „ВукКараџић” у Лозници.

Овој причи се назире крај. Ја стојим напрекретници свог живота. Иако се не требаосвртати иза себе, ја сам то ипак урадила да бих

могла са истом сигурношћу да кренем у будућ-ност. Каква ће она бити не знам, али знам да суове четири године биле незаборавне и незамен-љиве. Било је савршено, али је свршено и упра-во пролази. А ја крећем у свет „у великом”, већиод свега проживљеног током ове четири годи-не – у живот.

Горица Видовић (IV1)

НА КРАЈУ ЈЕДНЕ ПРИЧЕ

*** I N M E M O R I A M ***

С љубављу, колектив Гимназије

ЗАШТО СЕ БАВИМ ЗАШТО СЕ БАВИМ ФИЛОЗОФИЈОМФИЛОЗОФИЈОМ

Јоше једно питање на које немам одговор.Заштo грешим? Шта је сврха живљења?

Како је настао Универзум? И где ће се свезавршити? У човековој природи је да пита, датрага, када наслути решење, да га одбаци, неза-довољно гунђајући и да настави потрагу засавршенијим објашњењем. Да! Знам, у путу јесмисао, циљ је мање битан! Или не? Потребнами је помоћ.

А да променим угао гледања на свет?Можда се одавде јасније види? Морам да семењам, да напредујем, да растем. Искуствопроширује видике, мења перцепцију стварно-сти, развија личност. Потребна ми је помоћ.

Стицањем знања против смрти. Против-ник се мора добро упознати. А када сазнам штаје смрт, знаћу и шта је живот, човек, љубав,разум, страх, победа, космос, смисао, сврха,суштина, решење. Тражим сва сазнања о смрти.Потребна ми је помоћ.

***

Филозофија се не може избећи. Нити јемогуће од ње побећи. Лако је затворити очи,смислити свет искројен по мерама сопственихилузија и претварати се да живот не постоји ваноквира имагинације. У најблаженијем тренуткулажне реалности јавиће се једноставно питање:зашто сам затворио очи? И: због чега мој светније савршен, јер сам га за себе створио?

Зато се не скривам. Не одричем се тогдела себе. Мислим. Борим се. Ћутим. Фило-зофирам.

Вукашин Манојловић (IV3)

ТИ ДАНИ

Ах, ти дани, дани без циљаЛутам и тражим у безнађу себе.Знам да морам кренути даље,Али не могу, не могу без тебе.

Сваки дан је тако празанТако дуг и досадан.Где да кренем? Шта да радим?Сасвим сам сам.

Убише ме тешке муке,Tа самоћа и празнина.Однела си део мене,У мени остаје само тишина.

Само тмина, црна мрља срца мог,остаће да „лежи” у дубини, док, Док се ти не смилујеш, o, пресвети Боже.Да осетим, опет, прелеп мирис твоје коже.

Никола Максимовић (IV1)

КИША

Ако ме вапај кишенервозно дрмне и позове на чај и цигарету испод надстрешнице, на фотељу од поморанџе, у ћебе од топлине и загрљаја и ако икада помислим:

„Позив кише не постоји, вапаји природе нису по вољи”,па се отргнем осећају да хоћу да покиснем, у замену за: морам да останем где сам,па се укопам у месту и наставим да ћутим и да се правим да желимда будем нема у свету од трулих вишања и једноличја, одмах ће ми мислима јурнути поплава и удавићу се; пливаћу, и пливаћуи пливаћу и... чућу зов још јаче кише у дуету са својим вриском и пуцаће кости што хоће да хоће, а неће да морајуи зариваће се у кожу кидајући месо, да искоче ван и да слободно желе... На кишу... Тако им је познат осећај искакања из себе у себе...

Миља Митровић (2012/2013)

ГЕОГРАФИЈАГЕОГРАФИЈА

Сваког 23. октобра слави се Дан мола.Прослава почиње у 6 часова и 2 минута ујутрои траје до 6 часова и 2 минута после подне. Дасе подсетимо шта је то мол и зашто је у хемијивеома важна величина.

Мол је јединица за количину супстанце исадржи онолико елементарних честица (атома,молекула или јона) колико их има у 12 грамаугљениковог изотопа С-12. Обележава се ма-лим латиничним словом - n. Заправо, у 12 грамаугљениковог изотопа С-12 налази се 6,022 • 10²³елементарних честица. Овај број се називаАвогадров број или Авогадрова константа(названа по италијанском научнику АмадеуАвогадру) и износи 6,0221412 • 10²³ .

Један мол било које супстанце садржиАвогадров број честица. Ово је у хемији изу-зетно важно, јер се ниједан рачунски задатак увези са моларним величинама, не може решитибез употребе овог броја.

А сада, да видимо величину Авогадровогброја. Замислимо фудбалски стадион у коме сеналази Авогадров број навијача. Ако би свакогминута стадион напустило 100 000 навијача, дасе испразни цео стадион било би потребно око11,5 хиљада милијарди година. Много, зар не?

Мирослав Митровић, професор

Страна 16 ВУКОВ ГЛАСНИК Број 45

*** Од свега помало ***

,,VUKOV GLASNIK,,

- list biv{ih i sada{wih u~enika i profesora Gimnazije ,,VUK KARAXI],,

u Loznici. Redakcija: Milutin To{i} (glavni i odgovorni urednik), Nevena Mitrovi} (tehni~ki urednik), Milovan M. Radivojevi}, Nata{a Lazi}

Maksimovi}, Marijana Pavlovi}, Marijana Petkovi}, Sla|ana Vrawe{ i Svetlana M. Spaji}. Likovno re{ewe naslovne strane Branko Miqu{, akademski slikar. [tampa: Mobid d.o.o. Tira`: 400 primeraka.

1. Месец је заправо тамнобраон - светло-црне боје; али зато што је месечева прашина рет-рорефлективна, делује да је бео када рефлектујесветлост назад ка Земљи.

2. Пошто на Сатурну и Јупитеру нема воде,уместо капи кише - падају дијаманти величинекликера.

3. Венера је једина планета у нашем солар-ном систему на којој Сунце излази на западу, азалази на истоку.

4. Само у нашој галаксији се налази око двемилијарде планета које су врло сличне Земљи.

5. Тачка на Земљи најближа свемиру није наМонт Евересту, већ на планини Цхимборазо уЕквадору, зато што Земља није савршена сфера.

6. Чак 17 земаља света, укључујући и огро-мну Саудијску Арабију, нема ниједну реку.

7. Смештено унутар Бермудског троугла,Саргашко море је једино море које нема обалу.

8. У Канади се налази око три милиона језе-ра, што је више него у свим осталим државамазаједно.

9. Канада има пет пута дужу обалу од Русије.

10. Континенти се померају брзином растаноктију, око 10 цм годишње.

Михаило Јакић (II3)

БАЛОНИ И ВИНО

Два витеза имају балон од 8 литара пунвина и још два празна балона, један од 5 лита-ра и други од 3 литра. Они треба да поделевино на два једнака дела, тј. тако да сваки одњих добије по 4 литра вина, а да при поделисмеју користити само поменута три балона.

Како ће витезови поделити вино?

ВАЉАК У ВОДИ

Масивни прави ваљак хомогене масеплива у води, са осом у хоризонталном поло-жају, потопљен до половине полупречникаоснове. Одредити густину материјала од когаје ваљак сачињен.

Иван Павловић, професор

ЗАНИМЉИВА МАТЕМАТИКАЗАНИМЉИВА МАТЕМАТИКА

ХЕМИЈАХЕМИЈА

Многим животињама прети истребљење јерне могу да опстану у свету који се непрекидномења интервенцијом човека. Исушивањем мочва-ра и крчењем шума, човек доприноси све мањојраспрострањености врста животиња којима је топриродно станиште и тако се повећава број угро-жених врста којима прети нестајање. Да се свест онестајању угрожених врста у Србији подигла навиши ниво, сведоче два успешна пројекта очувањаи повећања бројности угрожених врста.

1. Реинтродукција европског да-бра у Специјални резерват природе„Засавица“

Европски дабар, почетком ХХвека потпуно истребљен због меса,крзна и секрета касторијалне жлездекоји се користи у индустрији парфема,опстао је захваљујући овом поступку. УЗасавицу је 2004. године стигло 35 при-мерака. Изобиље хране и недостатакприродних непријатеља омогућили суда се даброви рашире по целом токуЗасавице, а неки од потомака су засно-вали нове домове у Сави, Јадру иБлитванском каналу.

2. Повећање броја јединки бело-главог супа у Специјалном резерватуприроде „Увац“

Белоглави суп је ретка врста орлалешинара, импозантне величине, рас-пона крила до три метра. Улога бело-главог супа у ланцу исхране у екосисте-му је јединствена и незаменљива – искључивахрана су му угинуле животиње, чиме спречаваширење зараза и на тај начин чини „природнурециклажу”. Године 1990. је био пред изумира-њем, кад је на територији увачких језера преживе-ло само 7 јединки. Потом је 1994. године је отво-рено хранилиште Манастирина на које се од тадконтинуирано износе тела угинулих животиња икланични отпад. Годишње се у „ресторан“ бело-главих супова у природи изнесе преко 50 тонахране. Захваљујући томе, бројност белоглавихсупова се повећала на 67 гнездећих парова, одно-

сно око 300 јединки. Тако је колонија ове једин-ствене врсте птице постала највећа на Балкану иједна од већих у Европи.

Ова два успешна пројекта не би требало дабуду кап у мору примера врста које сваког дананестају. Човеков утицај на природу наредних годи-на се мора смањивати ако желимо опстанак свихврста и опстанак биодиверзитета. Мере заштите изпретходна два примера показују да се у складфлоре и фауне човек најбоље уклапа као посмат-рач и добронамерни посетилац.

Горица Видовић (IV1)

БИТКА ЗА ОПСТАНАК БИОДИВЕРЗИТЕТА БИТКА ЗА ОПСТАНАК БИОДИВЕРЗИТЕТА

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ

ДАН МОЛАДАН МОЛА

СКЛАД ФЛОРЕ И ФАУНЕ