ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

(1860-1894)

Најзначајнији песник епохе реализма епохе реализма Војислав Илић рођен је 1860. године као трећи син књижевника Јована Илића. У Београду је рођен. Од 1868. године започео је школовање, али је био веома болешљив и основну школу је завршио приватно, а потом је и Гимназију и Велику школу похађао као ванредни ђак студент. Најзначајније образовање Војислав је стекао у породици и било је везано за књижевност и за руски језик. Он је објавио прве песме 1880, а потом је интезивно објављивоа у књижевној периодици свога времана и био је једна од најпознатијих чланова београдске књижевне и кафанске боемије. Заједно са својим млађим друговима Браниславом Нушићем и песником Милорадом Ј. Митровићем (умро од туберкулозе) Године 1887. Војислав Илић је постављен за коректора државне штампарије, али је исте те године објавио песму Маскембал на Руднику због које је био кривично гоњен и због које је изгубио државну службу. Од 1889. године Војислав је радио као писар у министарству иностраних дела, а потом је 1891. године био поново удаљен из службе као противник Милана Обреновића. У школској 1891/92. години радио је као учитељ Српске школе у Турм Северину у данашњој Румунији, а потом је примљен за писара у министарству иностраних дела и био је распоређен у Приштину у српски конзулат, где је Нушић био конзул. Међутим, Војислав је тада био већ тешко болестан. Умро је 21. јануара 1894. године тако да је његов књижевни опус у великој мери остао недовршен и непотпун. Војислав је за живота објавио три књиге песама. Све су носиле исти наслов ,,Песме''. Прва је објављена 1887; друга 1889; и трећа 1892. године.

У поезији Војислава Илића препознајемо шест тематских кругова. Први круг чини дескриптивна лирика која представља обнову школе објективне лирике коју су утемељили Лукијан Мушицки и Јован Стерија Поповић. У оквиру тог тематског круга могуће је разликовати три скупине песама: прву скупину чине песме са дионисијском сликом света – Зимско јутро, Зимска идила, Вече, Јесен; другу скупину чине песме са аполонијском сликом света – У позну јесен, Сиво суморно небо; трећу скупину чине песме са симболистичком сликом света, а најпознатија међу њима је песма Грм.

Други тематски круг чине класичне теме са класичном тематиком које представљају обнову класицистичке школе певања – Тибуло, Ниоба, Овидије, Коринтска хетара, Мраморни убица. Ради се о песмама у којима тематизује римску античку прошлост.

Трећи тематски круг чине интимистичке песме Војислава Илића, а најпознатија је Елегија на развалинама куле Северове (римски владар Север).

Четврти тематски круг чине родољубиве песме Војислава Илића. Издвајамо најпознатије: На Вардару, На Дрини, Родољуб, Косовским соколовима, Муратово тулбе (гробно место), Химна векова;

Пети тематски круг чине сатиричне песме Војислава Илића. Издвајамо најпознатије: Маскембал на Руднику, Рудникова исповест, Грађанска врлина.

Шести тематски круг чине симболистичке песме Војислава Илића: Клеон и његов ученик, Запуштени источник, Песнику.

Поетичка специфичност Војислава Илића огледа се у томе што је објединио школу објективне лирике и класицичкога начина певања у Срба са модерним реалистичким

песништвом свога времана (актуелним реалистичким песништвом свога времана), а затим и са модерном парнасосимболистичком поетиком. Песници парнаса су били они који су желели да обнове класицистичку традицију. Напоредо са обнављањем античке песничке традиције и класицизма 18. века они укључују нову релаистичку слику света. Та антика постаје нешто ново. Војислављев парнасосимболизам карактеристичан је по томе што настаје потпуно аутономно и спонтано без каквих песникових непосредних додира са француском симболистичком поезијом (Бодлер, Рембо).

ПОЕТИКА

Илић представља прекретницу у српској поезији 19. века. Насупрот дотадашњој поезији вуковских песника (Радичевића, Змаја, Јакшића), он отпочиње, за Лазом Костићем, поезију дискретних и префињених емоција виртуозне форме.

Код њега је све друкчије него код њих – теме, мотиви, поетска визија и стих. Незадовољан поезијом олаке инспирације ранијих песника, с темама љубави и родољубља израженим обештаљлим поетским речником и једноликом версификацијом преузетом из народне лирике, он у српску лирику уводи низ иновација, које га чине претечом модерних песника 20. века.

Најпре је прошириоа тематски регистар српске лирике: уводи теме књишке инспирације (проширијући тако тематски оквир на културно подручје ранијих векова и народа): теме из класичне, грчке и римске, уметности и културе, из словенске митологије и српске историје, из источних легенди и средњевековних житија.

Домаћи природни пејзаж пасторалних шума замењује или пластично верним сликама сеоског амбијента или чаробним сликама неког месечарски нестварног предела, пуног измаглице и флуида, којим песник усамљен блуди.

У погледу песничких слика, Илић такође уноси знатне новине. Његов пејсаз испуњен је развалинама; предели су пусти и равни; декоративни вегетациони оквир тих предела јесу биљке загасите боје и без мириса; песник ,,тумара'' њима и усамљен ,,снива свој драги сан''. Најчешћи појмови који се јављају у његовој поезији јесу почивати, ћутати, укључивати, лелујати; пусто и тавно, немо, тихо; суморно, сањиво, чаробно, бајковито, рајско; сумрак, сутон, магле, копрена, тишина, мир и сан.

У Илићевим песничким визијама углавном доминирају три елемента: ЕЛЕМЕНТ НОЋИ, ВОДЕ И ЛАХОРА.

НОЋ - амбијент живог, а лелујавог и прозрачног песничког сна; сутон и мрак, магличасти вео, копрена векова тамних – теме су обавијене његове песничке слике;

ВОДА – са својим жубором, благо таласање валова, тихо преливање воденог млаза и благи шумор ветра, ћарлијање поветарца, то су тихе и етерични пратиоци и одјеци његових снова. Насупрот томе дан и стање будности, оркан и бура, олуја и бурни вали – то су зле силе које ремете и угрожавају и ниште благу лепоту његовог песничког света, и из судара тих двеју стихија настаде и основна песникова емоција: елегичност, резигнација и мелахнолија.

Версификацијске навике које је Илић унео у спрску поезију представљају не мањи допринос неком разитку. Напуштајући трохејске и дакктилотрохејске ритмове народне лирике, он уводи јамб и хексаметар као две потпуно нове форме српске версификације. Његов јампски једанаестерац преузеће модерни српски песници 20. века, а његов хексаметар ће виртуозно пренети у ритмичком победу његову тиху и рафиновануемоцију и његово декоративно виђење света.

Одавно је запажено да у поезији Војислава Илића има ликовних елемената и да она често делује као стиховни опис сликарских радова. Илићеве сликарске обрасце треба, међутим, таражити у првом реду међу домаћим узорима, који у његово време нису незнатни. Предмети његових ,,стихованих слика'' наћи ће се код српских сликара са којима је друговао: Ђорђа Крстића, Стевае Тодорића, као и Уроша Предића.

Критичар Никола Мирковић, чинећи хронолошку анализу Илићевог стваралаштва, дошао је до закључка да је у његовом песништву дошо до прекретнице 1892. године, а чак је обележио и једну песму Клеон и његов ученик. Промена је била у томе што је Илић напустио свој јасно оцртани реални круг. Илић креће у потрагу за одговорима у иматеријалним феноменимаи њен облик не у сликама него у звуцима. Једном речју то је било гравитирање према симболима, уместо дословнох схватања ствари и тражење звуковних елемената уместо слике.

Клеон и његов ученик

УченикЧестити Клеоне, кренимо се даље!Сваки жбун ме себи, сваки цветак мами,И поточић бистри што нам жубор шаље,И вис Филопапе у јутарњој тами.Страшан у самоћи, као света гора,На древни ме Олимп у осами сећа,Ја слутим, верујем: ту је драга Флора,Флора, нежни симбол младости и цвећа.

Клеон

Све је само симбол што ти види око,Све што душу твоју и ведри и мрачи.Симбол је и земља, и небо високо,А суштина оно што он собом значи.Тавни вео ноћи или светлост Феба,Звук који се хори из празне даљине,Одсев је истине, којој наћи требаПравога имена, потпуне целине.Јер што поглед види спрам светлости сјајне,И све што се косне нашег будног слуха,То је спољни додир ове вечне тајне,И општење њено и људскога духа.Није главно, дакле, оно што ме гониДа плачем ил' певам у часима лепим,Но суштина тога. Главно је: што стрепим,Кад барбитон тугу или радост звони.Пред том вечном тајном ми стојимо немо,Кô саиски мудрац пред Истине ликом;Вео с лица њеног дићи не умемо,Јер Истина цела не даје се ником.

Век за тавним веком у вечност ће саћи,А разум ће људски по мраку да лута;Одговора неће на питање наћиНи Истини целој пролаза и пута.И слутиће вечно.

Ученик

На овоме пољуНек слобода моја сахрањена спава,Јер Истина твоја потчини ми вољу,А душу ми, ево, страхом испуњава.Каква мрачна мисô: спавати у ноћи,И знати да неко поред одра стоји,Кога не познајем. И дух, у самоћи,Кô плашљиво лане да се вечно бојиДа слути и чека. Само једну мисô,Само слутњу своју налазити свуда,Зато да би онде где си вером дисô,Под теретом сумње пролазио туда!Каква страшна мисô: све што видим, чујем,Сматрати за симбол, који друго значи:Нагонити разум да вечно тумачи,Те да кратки живот загонетком трујем.Ах, погледај доле: од капије РониОдморни се људи с буктињама крећу,Заљубљени пастир своје стадо гони,Као млади фаон по росноме цвећу;С Акропола тврдог узвици се хоре,И јутарња стража кличе у даљини;Даљни исток пламти као рујно море,Да позлати главу царици, Атини.Све радошћу дише. И, у чистој вериНа посао дневни покрећу се они,На храму су давно отворене двери,И у храму кимвал тајанствено звони.

1892.

Ова песма је карактеристична не само по стиховима, у којима је скоро програмски разреађен модерни појма песничког симбола, него је интересантна у целини, као песнички диспут око два става у поезији. Написана у облику дијалога између Клеона и његовог ученика, са вега три реплике. Најпре ученик говори да га мами вис Филопапе, који га подсећа на древни Олимп: ,,ја слутим, верујем: ту је драга Флора. На то му Клеон одговара: да је све симбол око нас и ја песник у тајним гласовима природе треба да открије суштину ствари. На крају ученик, и то врло значајно за смисао ове песме, са великим узнемирењем и стрепњом одбија овај Клеонов позив за октривањем суштине предмета – симбола и позива Клеона да погледа јутарње буђење Атине, радост и ведра лица заљубљених пастира и људи који одморни весело полазе на посао и отворене двери храма у коме ,,кимбал тајанствено звони''. И ту се песма завршава. одговор је изостао, тако да цела песма делује као незавршен разговор.

Који је смисао овога разговора између Клеона и његовог ученика?

У ствари, овде су изражена два гледишта на поезију и песника. Прво, учениково гледиште, заступа мишљење да се царство поезије налази само у божанским сферама митолошких симбола и у идиличним пределима заљубљених пастира, док по друогм, Клеоновом гледишту, царство поезије се налази свуда око нас, у свакој стварчици и свакој појави коај се указује у нашем оку и које скривају у себи тајну живота и света.

Још значајнија разлика је у ставовиам епсника – уметника према предметима уметничког доживљавања. Док се по првом гледишту уметник има да преда само мирној и ведрој контеплацији божанства и божанских симбола и идиличног света, схватајући њихов смисао већ по утвђеним актегоријама доброг и срећног дотле се по другом гледишту уметник стално налази пред отвореним роблемима, чији дубоки и тајни смисао треба да докучи својом уметношћу. У првом случају уметност је тихо прибежиште у коме уметник проналази своју визију у узвиђшеном, безтежинском, далеком свету; у другом случају уметност је царство маскираних привидности, коеј ркију своју суштину и које уметник треба да открије у грчу и напору талента.

Клеонов ученик, наиме, јесте сам Војислав Илић, песник идиличних мотива и класицистичких симбола, алегорија, који у њима није тражио тајни смисао већ ведру или сетну сагалсност са својим сањарењима.

Клеон, песник-мудрац који позива на тескобан пут тражења суштине и то сутине реалних предмета – фантома око нас. Који свакога часа играју своју сабласну игру са самима собом и са нама и тако све у круг.

СИМБОЛИСТИЧКЕ ТЕМЕ ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА

Иако није имао непсредне контакте са француским симболизам Војислав Илић је потпуно спонтано написао песме које су утемељене на симболистичкој слици света и које је кроз значење симбола тумаче објективни и субјективни свет песников. У том погледу статус антологијске песме припада песми ,,Клеон и његов ученик''.

Написана је у форми античке филозофске дијалошке расправе познате као дијатриба у којој ученик пита свога учитеља Клеона зашто свака појава и свака ствар на свету има своја различита значења, а Клеон му одговара да је све само симбол што ти види око. Симбол се

налази и у души и на земљи и на небу и само онај који има снаге да распозна те симболе моћи ће да ужива у богатству значења. Онај који не буде имао снаге за то осећаће кошмар у тој шуми симбола. Кроз Клеонов исказ Војислав је практично разоткрио сва суштинска значења симбола и три нивоа симболичких значења о којима говори поетика симболизма. То су емоционални симболи, материјални симболи и спиритуални симболи. Емоционални симболи разоткривају симболе у нама, у нашој души и срцу, у нашем уму. Материјални симболи, разоткривају симболе изван нас, симболе у објективном (спољашњем) свету. Спиритуални симболи разоткривају симболе над нама, тзв. метафизичке (космичке) симболе. Човек је једино биће које поседује способност разазнавања, распознавања сва три нивоа симболичких значења. Захваљујући овој Војислављевој песми можемо рећи да се српски симболизам конститусао у осамдесетим година 19. века, само једну или две деценије после француског симболизма. На основу тога Драгиша Живковић у чувеној расправи ,,Симболизам Војислава Илића'' тврди да је песништво Војислава Илића била аутентична претходница за појаву генерације модерних песника српске књижевности на почетку 20. века, међу којима су нарочито били важни Милан Ракић и Јован Дучић.

Ипак, Илић је као прави уметник и прави стваралац морао да крене у непознато. И кренуо је:

Запуштени источник

ЗАПУШТЕНИ ИСТОЧНИК

Разорен источник стоји, окружен високом травом,И валов, изваљен давно. Из празних камених грудиНе струји бисерки талас у жарке јулијске дане,Кроз пусте и мирне стране.

Сува кржљава крушка, кô црна огромна рука,Суморно над њиме стоји. И криве њезине гране,Наказно пружене горе, кô израз паклених мука,Од суве, самртне жеге усамљен источник бране.Некад је на ово место по стази, зараслој давно,С крчагом на рамену слазила пастирка млада;И пастир певаше песме у вече, тихо и тавно,Гонећи весела стада.

Ту сам некада и ја замишљен слазио честоУ мајске вечери јасне. Ту беше за мене местоТајних и слатких жеља. Лисје је шумило тада,Док бистра и хладна вода у урну мраморну пада.И прелива се тихо... И вали животних силаПреливаху се тада из моје млађане душеПространо, широко, вољно, кроз места бескрајно мила.

Где ветрић, премирућ чисто, топлином љубави дŷше!Ко забораву мрачном предаде иоточник живи,Да плодоносни талас не шуми весело сада?Где су дријаде нежне са кривим и оштрим српом?Где су питома стада?

Ова пемса јасно то показује. Контраст двају мотива – запуштеног и усахлог извора и некадашњег бујног и бистрог врела, и с тим у вези рађање и судар двеју емоција, које произилазе из тих двају мотива – да су тај контраст и тај судар – сликовито и мисаоно – емоционално јасно и јако изражени – много јачи него што су сама ритмичка одступања у песми.

Ова песма испевана је већ пред крај песниковог живота (1892), има у себи неких елемената који излазе из оквира уобичајене мотивике и осећајности Војислава Илића. Мотивски гледано, овде налазимо на нову слику у његовој поезији која рађа мотив безводне пустоши.

Мотив воде која је пресахла, прилично је једноставнотумачити: песник је регистру совјих мотива извесног болно-меланхоличног и мрачно-песимистичког смисла додао ош једна нови мотив. Мотив ,,суве кржљаве крушке'' у овом амбијенту бујне летње вегетације (пресахли извор и сува крушка су окружени ,,високом травом'') такође изненађује у овој слици. Контрст је врло упадљив. од свих додатака, именских и глаголских, проналазимо један нови елемент – НАКАЗНО. Некада је описано место одислао животом и бујношћу, лишћеј е шумело, бистра вода је жуборећи, а песник је у мајске вечери замишљен, али пун тајних и слатких знања, седо крај тог извора. Сада он жали и чезне за тим временима и у болним узвицима пита се где је све то.

Међутим, у овој песми контраст између суве, криве крушке и бујне траве около ње је наказан, природа је изгубила своју целовитост и јединство свет се дезинтегрише, и од суморног постаје наказан и ругобан.

Поента слике суве крушке на ркају, у последњој строфи је извршена врло значајна супституција: те ,,наказно'' устремљене гране не стоје више изнад извора и не бране више њега од ,,суве жеге'', енго стрше изнад самог песника и бране њега самог од ,,очајних мисли''. Дезинтеграција је овде потпуна, она обухвата не само околни свет него и самог песника. ,,Очајне мисли'' сада превазилазе и побеђују не неким осећањем раздвојености, наказности и ругобе. Војислав Илић је овде, у овој песми, изразио емоцију бодлеровског сплина.

***СА НЕТА:Дескриптивна (описна) песма песника Војислава Илића... зачетника симболизма у Срба... Песма чији је главни мотив ИСТОЧНИК (извор), који карактерише, оличава и осликава - само песниково биће... срж и природу његове личност...

На почетку песме... прва слика... осликава, тренутно садашње стање извора... ''Разорен источник стоји, окружен високом травом... изваљен давно... празних камених груди... пусте и мирне стране''. Источник стоји сам међу коровом који га подрива, гута и спутава... Висока

трава опколила га са свих страна и опасала... Тако је онемогућен прилаз извору... Извор скривен почива од знатижељних трагача жедних питке воде изворске... Стоји и ћути разорен источник... Његове камене груди више не пуштају ту предивну музику... Више се не чује жубор воде живе... Нестало је бисерних таласа, што се пресијаваше на сунцу јулском... који су расхвађивали у жарке вреле јулске дане...

Све је замрло... Завладала је мртва тишина... чудан и необичан мир... Једном речју речено – пустош... Једини знак живота беше ''сува, кржљава крушка''... Каква је то крушка?... Ни приближно налик на лепе жуте и сочне, какве сви радо воле... Песникова крушка стоји ''суморно'' над извором и својим нимало лепим, већ кривим и наказним гранама, покушава да пружи какав такав хлад... ''Паклене муке... суве... самртне жеге''... Даље кроз стихове песник се присећа прошлих дана... лепших, па иако сада већ минулих и далеких... Сећа се ''пастирке младе'' – младе пастирице која је долазила на извор по бистру воду, пунећи своје земљане крчаге... Сећа се младог пастира што весело уме у фрулу да засвира... Сећа се... и као да управо сада чује његове чаробне тонове... његову умилну песму и свирку... док кући враћа своја напасла ''весела стада''...

Песник признаје и открива да је и он понекад ту ''замишљен силазио често... у мајске вечери јасне''... А ту крај извора какви ломови у души младог песника, кави громови и потреси страшни... Беше то тренутак када се попут активног вулкана у његовој души и срцу активираше ''тајне и слатке жеље''... Тада је имао слуха и беше кадар ослушнути сваки шушањ и шуштање лишћа, које је радосно треперило и поигравало на ветру... ''Мирна и халдна вода'' жуборила је тако јасно и разговетно... вода жива... бистра... планинска... Сва околина и само то место око извора беше блиставо... светло сјајно... јасно... радосно... срећно... весело... осуначно... Много полета и живости... живахности беше тада у ''млађаној души''... Беше све ''пространо, широко, вољно, кроз места бескрајно мила''... Чинило се да све ''топлином љубави душе''...

Упркос свему... дошло је време слабости... ''заборава мрачног'', предаје... Посустало се... Источник се предао и без нарочите борбе предао мрачном забораву... ''Источник живи'' замрло је св.е около њега и утихнуло... Нема више таласа... вода више не тече... Нестало је веселих шумова и жубора... На извор више не долазе, нити свраћају, ''дријаде нежне'' и ''питома стада''...

Оно шта даље стоји и одолева зубу времена... јесте ''сува, кржљава крушка''... која и даље упорно стоји... Њене муке су и даље паклене... ''мисли очајне''... Снага последња већ је на измаку... на издисају... Близу је смртни час... Све је ''суморно''... ''црно''... Њене гране су и даље криве... страше и плаше...

Песник је сам источник... То може бити сваки други човек... свако од нас... Како је страшно и како је то голем јад, када је биће разорено... када су груди камене и скамењене... када је срце празно... Ништа не уме да застраши као та језива пустош и мирноћа...

Песник јесте и крушка... али то може бити и свако од нас... Та крушка суморно и стамено стоји, иако сува и кржљава... Паклене су њене муке... тешки су њени дани... Једино сећања и само присећања на давно прошле радосне дане, на предивне јасне мајске вечери, за

песника јесу тајне и слатке жеље никада изаткане... Из песничке танане млађане душе и срца, тихо су кључали таласи животних сила и бујали попут набујалих пролећних река... Сва места и његова околина... била су толико пространа... велика... широка... бескрајно мила... необчно драга... надасве вољена... Његово срце и душу испуњавала је радост... љубав... и топлина...

Све што је лепо има свој крај... Тако је стигао тај неизбежни и увек присутан крај и прекид недосањаног сна... Беше време да се илузије истопе и да ишчезну... да заувек нестану... Време када је одзвонило свим жељама и сновима... Песник иако сува кржљава крушка и даље усморно стоји и гледа... На његовом лицу остало је трага од преживљених паклених мука... Последњим атомима своје снаге, он се и даље одупире и покушава да одоли мислима очајним које га нападају... Брани се... Бори се...

Смрт је близу... иако је неминовност... песник покушава да се одбрани и да јој утекне бар мало... да украде још који дах живота и још који минут дуже да проживи... Агонија и очајничка борба да се не прихвати, оно што свакако бити мора... Јер, ништа није вечно...

Песник

ПЕСНИК

Изабраник свештених муза, он тамјан мирисан палиУ храму чистоте чедне. Љубави опште красОн слави на лири својој, и с ње се не диже нигдаНиједан лажан глас.

Као свештеник смерни светлога Крониона,Он проповеда правду и за њу гине он;Кô вихар, с божанске ризе и песма његово шумиУ страшан дан и час.

Умреће истине људске, и море столећа тавни'Покриће гробове њине. Ал' светли живи Крон,И с њиме, крај зрачног трона, у чистој, небесној правдиЖивеће вечно он.

1889.У песми Песник, Војислав Илић показује своју филозофију форме једне песме, речи

једног песника које остају као стреле дубоко забијене у бит постојања и после човечијег ограниченог – хроносом, живота. Како Јован Дучић, следбеник војиславске школе, у ,,Споменик Војиславу'' у књизи Писци као критичари пре Првог светског рата, пише о форми у песми коај може често да замени све друго, а садржиан често може да буде све друго само не позеија. Реч је чисто оно библијско Слово а прави песник – артиста може да од мокре земље створити венуса. Војсилав је, како напомиње овај песник, више неко ико код нас знао штаје форма и више но једанпут мога да учини Венуса од мокре земље.

ЛИТАРАТУРА:

1. Павић Милорад, Војислав Илић – његово време и дело;2. Живковић Драгиша, Симболизам Војислава Илића, у: Европски оквири спрске

књижевности;3. Дучић Јован, Споменик Војиславу, у: Писци као критичари.

***ДОДАТАК:

ДЕСКРИПТИВНА ЛИРИКА ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА

Као дескриптивни песник Војислав Илић је обухватио три слике света: једна се темељи на дионсијском слављењу живота, на слављењу култа природе и на глорификацији односа између човека и природе. Најзначајније песме из тог дионисијског дескриптивног круга су песме јесени: Вече, Зимско јутро, и Зимска идила. Војислављева дескриптивна лирика испевана је у дугим стиховима, најчешће шеснаестерцима, који омогућавају наративна својства те поезије и захваљујући тој наративности Војислав је и био у прилици да

створи одличне песничке слике и да на реалистички и објективан начин прикаже природу и човека у тој природи.

У песми Јесен, која је испевана 1883. године највише долази до изражаја то дионисијско слављење живота. Већ у првоме слику ,,Ко горда царица и бајна са снопом златнога класја'' ВОјислав приказује обиље које нам природа нуди у рану јесен. У поредбеним сликама Војислав приказује природу као прекрасну девојку на чијој коси се налази лиснатих врежа сплет. Њена одећа је искићена мирисним травама, а у једној руци држи богати грозд и слатко се смеши на њега. Војислављева слика јесени која је метонимијски приказана кроз лик прекрасне девојке је заснована на идиличком доживљају света, на срећи и радости, коју плодови природе доносе у човеков живот. Да би ту слику идиле нагласио у друге две строфе ове иначе четворострофне песме Војислав укључује слику породичнога дома и старога огњишта у чије благе вечери се укућани окупљају и васкрсавају приче давних времена. У завршној строфи ове песме Војислав наглашава да тај спокојни разговор бруји до касно у ноћ све док се не успавају укућани и само понегде се чује страсно шаптање док сан лагано не падне на природу и људе. ВОЛИМ ТЕ НАЈЛЕПША! Војислављева слика јесени је израз људске радости, људске среће и плодности. Јер као што је природа најплоднија у јесен, тако је и људска страст и тако су људске емоције најснажније изражене у јесен, а страсно шаптање које се чује у касним ноћним сатима само је потврда култа плодности коју нам доноси јесен.

У другој значајној песми из тога циклуса, у песми ,,Вече'', Војислав у снажним колоритним сликама сутона приказује да је природа најлепша када се гаси дан и рађа ноћ. Румене пруге већ шарају далеки запад. У тим часовима из поља се враћа уморни ратар, а своју радост живота исказује кроз песму; са пашњака се враћају весела стада, а безбрижни пастир своју срећу исказује кроз звук двојница (фрула са два стабла). У завршне две строфе ове песме Војислав Илић приказује рађање ноћи коју упоређује са сињим незнаним морем (плаво море), јер та ноћна тама Војислава подсећа на водени бескрај и снагу воде и мора. У последњој строфи идила вечери је трансформисана у слике сна. Лагано се успављује и природа и људи и животиње, а само негде у даљини чује се ђерам и жубор воде којом неки закаснели ратар поји стоку.

У песми ,,Зимско јутро'' Војислав Илић приказује оштри зимски мраз који је спалио зелено лишће и приказује поље и равни које је прекрио танки бели снег. У таквом крајолику ВОјислав посматра једно село и описује звуке његовог буђења у зимско јутро. Оглашава се петао који тако поздравља зимски дан, а одмах затим чује се глас ловца који мамећи брзе псе погурен жури у поље. Тако се ноћна кандила гасе, и рађа се нови зимски дан.

У песми ,,Зимска идила'' тај наративни аспект Војислављевог песништва највише долази до изражаја. У идилично зимско вече поред огњишта у скромној сеоској изби (кући) дед је окупио дечицу и прича им необичну легенду о дечаку Павлу који је једнога јутра, студеног и хладног кад мајка није била дома изашао из куће и никада се више није вратио. Људи су га тражили, али нису могли да га нађу, а његова самохрана мајка молила је Бога да јој врати јединца Павла и Бог чује те молитве и сажали се на мајку и зато позове Светога Петра и пита га где је нестао дечак Павле. Пронашли су га у Рају где је са другом децом јео рајске јабуке, а Павле је млатио те јабуке са рајскога стабла. А Господ му подвикне тада: О Павле, чапкуне један (мангуп), ко те је довео амо да рајске јабуке млатиш?! Силази са воћке

доле, обуј се и натраг иди, па мајку да слушаш лепо, кад своме дому се вратиш. И заиста, једне вечери Павле се вратио кући. Кириџије (људи који су на коњима преносили робу) су га пронашле на сеоском друму, полумртвога су га донеле кући. Касније су слушали о тога дечака о рајскоме животу, али отада је слушао мајку лепо и није више бежао од куће. НАЈЛЕПША СИ МИ! ВОЛИМ ТЕ СВИМ СРЦЕМ ДУШО МОЈА!!!! У последње две строфе Војислав поново приказује слику зимске идиле и показује слику старога породичнога огњишта као идиличног уточишта у леденим зимским данима.

Међутим, нису све дескриптивне песме Војислава Илића испеване у славу живота. Један значајан број тих песама прожет је снажном слутњом смрти и аполонијским (Аполоније бог смрти) доживљајем света. Две песме из тог циклуса су нарочито карактеристичне: Сиво суморно небо, и ,,У позну јесен''.

Поједини тумачи Војислављевог песништва веровали су да се аполонијске теме поклапају са Војислављевом болешћу и са његовом слутњом да ће ускоро умрети. Како је напредовала Војислављева туберкулоза то је његов песимизам био израженији, а слутња смрти све извеснија и ближа. Уместо слика које су дионисијски славиле природу у Војислављевој лирици доминирају мотиви сивог, суморног неба; запуштене природе; кишовитих и магловитих предела; влажна земља; све до мотива сеоскога гробља, спровода, сахрана. У песми ,,Сиво, суморно небо'' Војиславу се чини да смрт уморну природу стеже, и да она тихо умире итд. У таквоме расположењу Војислав приказује један каљави сеоски друм по којем се креће убоги спровод и неко мршаво малено кљусе које вуче таљиге на којима се налази мртвачки сандук.

У другој песми из то аполонијског круга, у песми ,,У позну јесен'', још више долази до изражаја субјективно расположење и песникова слутња смрти. Песник ослушкује како јауче ветар кроз пусте пољане, како разноси густе слојеве магле, а над његовом главом кружи црни гавран. У таквом расположењу песник приказује слику села и убоги старачки дом пред којим старица живину ваби. Песма се изнова враћа слици онога гаврана који кружи над песниковом главом и завршава се сликом мутнога суморног неба.

Трећи круг Војислављевих дескрпитивних песама утемељен је на симболичкој слици света, а најпознатија песма из тог круга је ,,Грм или Храст''. Стоји на суроме пропланку као неки црни и мрачни див, а муње су га опалиле и ветрови и кише изломили. У пролеће његов стас одевају зелени листови да би у зиму сав тај његов накит нестао и он остао обнажен црн и мрачан као сурови див. У завршном стиху песник поентира та симболичка значења грма и наглашава да ће многа зима доћи, а он ће бити ту мрачан и непомичан и црн. Када са дескриптивног пређемо на симболички план ове песме видећемо да грм није ништа друго него симбол човековог живота, јер шта је човек него мрачан и горостасан див кога читавог века пале муње и громови и засипају кише и ломе ветрови. Али као што је грм постојан и отпоран на све тако је и људски живот саздан на вечитој борби и вечитом кајању.

АНТИЧКЕ (КЛАСИЧНЕ) ТЕМЕ У ПОЕЗИЈИ ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА

Ни у једном циклусу лирских песама Војислав Илић није био толико доследан следбеник класицизма као у песмама посвећеним античким темама. У неким у најпознатијих песама овог циклуса: Тибуло, Ниоба и Овидије, а затим и Мраморни убица, Коринтска хетера и слично, Војислав је опевао римску митологију и кроз судбине римских митских јунака изложио идеје о судбини човека на земљи, али и месту уметника и уметничкога дела у неуметничкој стварности. Карактеристична је у том погледу песма ,,Тибуло''. Тај млади песник и уметник, римски грађанин, сањалачка душа био се заљубио у хладни кип богиње Венус (Венера). У вечном Ромуловом граду, младић није могао да одвоји своје сањиве песничке очи од те лепоте и прошао је дан, и прошла је ноћ, а он је будан сневао сан о љубави и лепоти те заносне лепоте богиње Венус. Из те идиле и тог заноса пренули су га прекорни и прикривени гласови грађана који су га зажаљевали и говорили како је несрећни Тибуло сишао са ума и како се заљубио у хладни камен.

У другој значајној песми из тог класичног циклуса, у песми ,,Ниоба'', Војислав се враћа древноме миту о несрећној мајци Ниоби. Ниоба је била миткса кћи Танталова и Дионина и жена тебанског краља Амфиона, која је родила седам синова и седам кћери. У материнској срећи и гордости што има седам синова и седам кћери Ниоба се упоредила са богињом Летом која је имала само двоје деце – Аполона и Артемиду. Да би је казнили што се упоредила са њиховом мајком, Аполон и Артемида поубијају пред Ниобиним очима сву њену децу, а бол и очајање претварају несрећну мајку у једну велику стену. Ту стену је својом вољом обликовао врховни бог Зевс. Касније ће тај мотив несрећне мајке постати честа тема књижевне и уметничке обраде. И у Војислављевој песми опеван је Ниобин камени кип. У хладу жалосних врба од халднога туча изливена (камен тврди), стајала је очајна Ниоба. Као да је била жива. Из тог камена су извирале сузе, зрачила је туга и бол несрећне мајке. Док стоји пред Ниобиним кипом Војислав каже да схвата смисао јелинске бајке (грчкога мита). Он схвата и бескрајну тугу несрећне и болне мајке над дечјим гробом, јер је и сам спознао патњу када су му умирала деца. Међутим, ВОјислава интересује нешто друго. Ко је био уметник, вајар, који је од камена саздао Ниобин кип. Он зна да то није био Зевс како то тврди јелинска бајка и слути да је тако уверљиво дело у камену могао да исклеше само уметник отац, који је и сам плакао над одром умрлог чеда.

У песми ,,Овидије'' Војислав пева о судбини римскога песника, славнога Овидија, који је последње године живота провео прогнан из роднога града Рима и који је живео на сурим обалама далеког Понта (Црнога мора) и ту је и умро далеко од роднога града исмевајући да ће још једном видети тибарске обале. У завршној строфи ове песме, у форми лирских апострофа, Војислав се обраћа гордом и развратном Риму који у својој моћи снази није могоа да види сузе највећег свога сина, али време је дало одговор на све. Стари Рим се претворио у рушевине, у вечну мумију, а Овидије је кроз своју поезију вечито млад и вечито живи.

САТИРИЧНЕ ТЕМЕ ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА

Као сатирични песник Војислав Илић је певао о две велике аномалије свога времена – о политичким стрстима, о странчарењу у Србији 19. века, и о политичком аутократизму династије Обреновића. Поред политичке сатире друга велика сатирична тема односила се на моралне аномалије Војислављевих савременика – на полтронство, на снисходљивост, превртљивост људи свога времена. Из политичкога циклуса најзначајније место припада ВОјислављевој песми ,,Маскембал на Руднику'', а из овог етичког циклуса најзначајније место припада песми ,,Грађанска врлина''.

У уметничком смислу најврендија Војислављева сатирична песма је ,,Маскембал на Руднику''. Испевана је 1887. године и потписана псеудонимом Црни Домино (тај Црни Домино је мађионичар, чаробњак, човек са црним плаштом; човек који је способан да препозна политичке лажи свога времена). Због ове песме је био осуђен и гоњен. Краљ Милан Обреновић је проценио да вређа династију. Исте године је био осуђен и Нушић. Захваљујући своме оцу био је избегао затвор. Војислав је изгубио посао.

У песми ,,Маскембал на Руднику'' Војислав политички живот у Србији представља као велики бал под маскама у којем су сви прерушени и у којем свако лаже свакога. Али док су на том маскембалу све групе пронашле своју маску, проблем је настао онда када су покушали да пронађу маску за сељака. Никако им није било јасно у које одело да обуку и овог представника српскога рода и српскога друштва, а онда се нека мудра глава досетила да је најбоље да сељак представља, и да носи маску хромога просјака и што је још важније да он не мора ни да се прерушава, јер његов свагдашњи изглед сведочи да се ради о сиромаху и просјаку. Е, управо је та социјална жаока којом Војислав указује на сиромаштво највећег броја српскога становништва била онај окидач због којег су власти доживеле песника као анархисту и антидинастичку личност. Није случајно он одабрао планину Рудник као позорницу на којој ће се одвијати тај маскембал. У српској митологији 19. века планина Рудник је сматрана родним местом српске кнежевине, српске државе, јер су оба српска устанка и обе српске династије водиле порекло са планине Рудник. Иначе, у Србији друге половине 19. века Рудник је био и највећа планина.