Izreke i pesme Svami Vivekananda

prevod: Aleksandar Djusić

Izreke

Pre sunca, meseca, zemlje, pre zvezda ili kometa,

pre nego što se i Vreme rodilo, Ja sam bio, jesam i biću.

* * *

Pobedi sebe i čitav univerzum je tvoj.

* * *

Neka ti srce bude poput okeana, otiđi izvan svih tričarija sveta, budi lud od radosti čak i u

nevolji, doživi svet kao sliku i onda uživaj u njegovoj lepoti, znajući da na tebe ništa ne utiče niti te povređuje.

* * *

Koncentracija je svetiljka koja nam pokazuje svaki ugao znanja.

* * *

Ne možemo spolja da vidimo ono što nismo iznutra.

* * *

Niti traži, niti izbegavaj; prihvati ono što dođe.

* * *

Rade jedino oni koji misle da će pomoć stići neposredno; oni su na terenu rada.

* * *

Istinski junak dela u tišini.

* * *

Ljubav nikada ne podbacuje i ne izneverava, sine moj; danas ili sutra ili vekovima kasnije, Ljubav će pobediti! Voliš li svoga bližnjeg?

* * *

Ako hiljadu puta ne uspeš, pokušaj još jednom.

* * *

Ne mari za neuspehe; oni su sasvim normalni, oni su lepote života, ti neuspesi. Šta bi život

bio bez njih?

* * *

Nijedno veliko delo nije ostvareno u ovome svetu pomoću podlog lukavstva.

* * *

On je već u svakome delu, u svakoj misli, u svakom osećanju.

* * *

I kad čitav univerzum spava, On ne spava.

* * *

Čitav svemir je ispunjen Bogom, a ne grehom.

* * *

U svakom biću On živi, i kroz sve umove On misli.

* * *

Ova je zemlja uzvišenija od svih nebesa; ovo je najveća škola u vasioni.

* * *

Svet vidimo onakvim kakvi smo mi sami.

* * *

Ako smatraš sebe za snažnog, snažan ćeš i biti.

* * *

Na šta god da misliš, to i postaješ.

* * *

Ja imam pravo da radim. Ostalo Majka zna.

* * *

Snaga je život, slabost je smrt.

* * *

Grešnik je samo onaj ko u drugom čoveku vidi grešnika.

* * *

Najveći greh je smatrati sebe slabim.

* * *

Tajna je u jednostavnosti.

* * *

Kada spoznaš sebe, sve ti je poznato.

* * *

Ja sam bio, ja jesam, i ja ću biti.

* * *

Ako si čist, ako si jak, ti, jedan čovek, ravan si celom svemiru.

* * *

Iz čistote i tišine dolazi reč snage.

* * *

Rođen si da pobediš prirodu, a ne da je slediš.

* * *

Ljubav čini ceo kosmos čovekovim vlastitim domom.

* * *

Ljubav ogromna i beskrajna, široka poput neba i duboka poput okeana – to je najveća i jedina dobit u životu. Blažen je onaj koji je stekne.

* * *

Ljubav je najjednostavnija od svega, ona ne čeka na logiku, ona je prirodna.

* * *

Postoji samo jedan bitan sastojak u životu koji je vredan da se poseduje po svaku cenu, a to je Ljubav.

* * *

Duša ne zna; ona je sāmo znanje.

* * *

Niko nikada nije stvorio znanje; Čovek ga donosi iznutra.

* * *

Najveća nagrada za znanje je samo znanje.

* * *

Onaj koji može da poludi od ideje, jedini vidi Svetlost.

* * *

Sloboda već jeste.

* * *

Osećanje je duša, tajna svega.

* * *

Čim se uplašiš, ti si ništa.

* * *

Jedino strah je smrt.

* * *

Kada misliš da si telo, odvojen si od univerzuma; kada misliš da si duša, ti si varnica iz

ogromne Večite Vatre; kada misliš da si Atman (Jastvo), ti si Sve.

* * *

Volja nije slobodna – ona je fenomen ograničen uzrokom i posledicom – ali postoji nešto iza volje što je slobodno.

* * *

Snaga je u dobroti, u čistoti.

* * *

Vasiona je – postvareni Bog.

* * *

Ne možeš verovati u Boga sve dok veruješ u sebe.

* * *

Koren nesreće je u zabludi da smo tela. U tome je, ako je u bilo čemu, prvobitni greh.

* * *

Jedna strana kaže da je misao prouzrokovana materijom, a druga da je materija

prouzrokovana mišlju. Oba iskaza su netačna; materija i misao su koegzistirajuće. Postoji nešto treće čega su i materija i misao proizvodi.

* * *

Kao što se čestice materije povezuju u prostoru, tako se talasi uma povezuju u vremenu.

* * *

Odrediti, tj. definisati Boga je – brušenje već izbrušenog; jer, On je jedino biće koje znamo.

* * *

Religija je ideja koja životinju uzdiže do čoveka, a čoveka do Boga.

* * *

Spoljna priroda je samo prostorno izražena unutarnja priroda.

* * *

Motiv je merilo tvoga rada. Koji motiv može biti uzvišeniji od toga da si ti Bog, i da je i

najniži čovek takođe Bog?

* * *

Posmatrač u psihičkom svetu treba da bude veoma odlučan i naučno obučen.

* * *

Verovati da je um sve, da je misao sve, to je samo viši oblik materijalizma.

* * *

Ovaj svet je golema gimnastička dvorana u koju dolazimo da učinimo sebe jačim.

* * *

Ne možeš poučiti dete ništa više no što možeš odgajiti biljku. Sve što možeš da učiniš je sa negativne strane – možeš samo da pripomogneš. Jer dete je ispoljenje iznutra; ono razvija

svoju vlastitu prirodu – ti možeš samo da ukloniš prepreke.

* * *

Čim stvoriš sektu, protestuješ protiv sveopšteg bratstva. Oni koji zaista osećaju sveopšte bratstvo ne pričaju mnogo, ali sami njihovi postupci glasno govore.

* * *

Istina može da se iskaže na hiljadu različitih načina, a ipak svaki od njih može da bude pravi.

* * *

Moraš da rasteš iznutra ka napolje. Niko ne može da te nauči, niko ne može da te učini

duhovnim. Nema drugog učitelja osim tvoje vlastite duše.

* * *

Ako u beskonačnom lancu mogu da se objasne nekoliko karika, istim metodom može da se objasni sve.

* * *

Besmrtnost je dostigla ona osoba koju ne uznemirava ništa materijalno.

* * *

Sve može da se žrtvuje zbog istine, ali istina ne može da se žrtvuje ni zbog čega.

* * *

Traganje za istinom je izraz snage – ne bojažljivo pipanje slabog, slepog čoveka.

* * *

Bog je postao čovek; čovek će ponovo postati Bog.

* * *

Detinjasto je govoriti da čovek umire i odlazi na nebo. Mi nikada ne dolazimo i ne odlazimo.

Mi smo tu gde smo. Sve duše koje su bile, koje jesu i koje će biti, nalaze se u jednoj geometrijskoj tački.

* * *

Onome čija se knjiga srca otvorila ne trebaju druge knjige. Njihova jedina vrednost je da u

nama izazovu žudnju. One su samo doživljaji i iskustva drugih.

* * *

Budi milosrdan prema svim bićima. Sažali se nad onima koji su u nevolji. Voli sva stvorenja. Ne budi ljubomoran ni na koga. Ne gledaj na tuđe mane.

* * *

Čovek nikada ne umire, niti je ikada rođen; tela umiru, ali nikada on.

* * *

Niko se ne rađa u religiji, ali je svako rođen za religiju.

* * *

Zaista postoji samo jedno Jastvo u vasioni, sve ostalo su samo Njegova ispoljenja.

* * *

Svi se poštovaoci i molioci dele na proste mase i nekolicinu smelih.

* * *

Ako je nemoguće postići savršenstvo ovde i sada, nema dokaza da ga možemo postići u bilo

kojem drugom životu.

* * *

Ako savršeno poznajem jednu grudvu zemlje, znam svu postojeću zemlju. To je znanje o principima, ali njihova prilagođenja su raznovrsna. Kada poznaješ sebe, poznaješ sve.

* * *

Ja lično prihvatam onoliko od Veda koliko se slaže sa razumom. Delovi Veda su očigledno

protivrečni. Vede se ne smatraju nadahnutima u zapadnjačkom smislu reči, nego su prihvaćene kao sveukupno Božije znanje, sveznanje. To znanje pojavljuje se na početku

ciklusa i ispoljava se; a kada se ciklus završi, ono se spušta u krajnje sićušan izraz. Kada se ciklus ponovo projektuje, to znanje projektuje se s njim. Dovde je teorija u redu. Ali, to da se Njegovo znanje nalazi isključivo u knjigama koje se zovu Vede je puka sofistika. Mnogi se

slažu da su samo oni delovi Veda koji su u skladu sa razumom zaista Vede, a da ostali to nisu. Mnogi naši filozofi zauzeli su ovo stanovište.

* * *

Među svim svetim spisima sveta, Vede su jedine koje objavljuju da je izučavanje Veda od drugostepenog značaja. Pravo izučavanje je «ono pomoću kojeg spoznajemo ono

Nepromenljivo». A to nije ni čitanje, ni verovanje, ni rasuđivanje, nego nadsvesno sagledavanje, odnosno samadi.

* * *

Nekada smo bili niske životinje. Pri tom mislimo da su one nešto drugo nego mi. Zapadni ljudi kažu: «Svet je stvoren zbog nas». Da tigrovi mogu da pišu knjige, rekli bi da je čovek stvoren zbog njih i da je on najgrešnija životinja, zato što ne dopušta njemu (tigru) da ga se

lako dočepa. Crv koji danas gamiže pod tvojim nogama je budući Bog.

* * *

«Veoma bih voleo da naše žene poseduju vašu intelektualnost, ali ne ukoliko to mora da bude po cenu čistote», rekao je Svami Vivekananda u Njujorku. «Divim vam se zbog svega onog što znate, ali mi se ne dopada način na koji ružama pokrivate ono loše i nazivate ga dobrim. Intelektualnost nije najviše dobro. Moralnost i duhovnost su ono ka čemu stremimo. Naše

žene nisu tako obrazovane, ali su zato čednije.

«Za svaku ženu bi svaki muškarac izuzev njenog muža trebalo da bude poput sina. Za svakog muškarca svaka žena izuzev njegove supruge treba da bude poput majke. Kada se osvrnem

oko sebe i pogledam ono što nazivate ljubavnom intrigom, duša mi se ispuni odvratnošću. Sve dok ne naučite da zanemarite pitanje pola i da se sretnete na terenu opšte čovečnosti, vaše se

žene neće zaista razvijati. One će do tada biti samo igračke i ništa više. Sve je ovo uzrok razvoda. Vaši muškarci se klanjaju ženama i nude im stolicu, ali u sledećem trenutku dele

komplimente. Kažu: «Ah, gospođo, kako su vam predivne oči!» Otkud im pravo da to rade? Kako muškarac sme da se usudi na tako nešto, i kako vi žene to dopuštate? Takve stvari

razvijaju onu manje plemenitu stranu ljudskosti; one ne naginju uzvišenim idealima.

«Ne treba da smatramo da smo muškarci i žene, već samo da smo ljudska bića, rođena da nežno paze i pomažu jedna drugima. Čim mladić i devojka ostanu sami on je obasipa

komplimentima, i pre nego što izabere suprugu udvarao se možda stotinama žena. Pih! Da sam se opredelio za bračni život, mogao sam naći ženu koju bih voleo i bez svega toga!

«Dok sam bio u Indiji i spolja posmatrao ove stvari, rečeno mi je da je to u redu, da se radi samo o zadirkivanju i šali, i poverovao sam u to. Ali otada sam dosta putovao, i znam da to

nije u redu. To je pogrešno, samo što vi na Zapadu zatvarate oči i to nazivate dobrim. Nevolja je sa zapadnim nacijama što su mlade, budalaste, ćudljive i imućne. Štetu može napraviti i

samo jedna od tih osobina; ali kada su sve tri, sve četiri, udružene, tada se čuvajte!»

Ali, koliko god Svami oštro govorio o tome, Boston je primio najteži udarac:

«Boston je najgori od svih. Tamo su sve žene hirovite moderne lutkice, sve su nepouzdane, sa jedinom sklonošću da prate nešto novo i neobično.»

* * *

«Gde je duhovnost koju bi čovek očekivao u zemlji», rekao je u Americi, «koja se toliko

razmeće svojom civilizacijom?»

* * *

''Ovaj svet'' i ''onaj svet'' su reči za zastrašivanje dece. Sve je ''ovaj svet''. Da bi se živelo i

kretalo u Bogu još ovde, u ovom telu, treba odbaciti sve lično, treba otkloniti sve predrasude. Takve ličnosti žive u Indiji. Gde su takvi u ovoj zemlji (Americi)? Vaši propovednici govore protiv sanjara. Narodu ove zemlje bilo bi bolje da je bilo više sanjara. Postoji ogromna razlika

između sanjarenja i razmetljivosti devetnaestog veka. Ceo svet je ispunjen Bogom, a ne grehom. Pomozimo jedni drugima, volimo jedni druge.

* * *

Neka umrem kao istinski sanijasi, kao što je bio slučaj sa mojim Učiteljem, ne mareći za

novac, za žene, ni za slavu! A od njih je najpodmuklija ljubav prema slavi!

* * *

Nikada nisam govorio o osveti, uvek sam govorio o snazi. Sanjamo li da se osvetimo na ovoj kapi u mlazu morske vode? Međutim, to je velika stvar za komarca!

* * *

«Ovo je velika zemlja», rekao je Svamiđi jednom prilikom u Americi, «ali ne bih voleo da

živim ovde. Amerikanci previše misle o novcu. Oni mu daju prednost u odnosu na sve ostalo. Morate mnogo toga da naučite. Kada vaša nacija bude stara poput naše, bićete mudriji.»

* * *

Možda ću ustanoviti da je dobro da izađem iz svoga tela – da ga odbacim kao zastarelo odelo. Ali, neću prestati da radim! Svugde ću inspirisati ljude, sve dok svetu ne bude jasno da je isto

što i Bog.

* * *

Sve što ja jesam, sve što će i svet jednoga dana biti, jeste zahvaljujući mome Učitelju, Šri Ramakrišni, koji je ovaplotio i iskusio i poučavao ovo čudesno jedinstvo koje je u osnovi

svega, pronašavši ga podjednako u hinduizmu, u islamu i u hrišćanstvu.

* * *

Ako čulo ukusa oslobodite uzdi, i ostali organi će razuzdano pojuriti.

* * *

Đnana, bakti, joga i karma – to su četiri staze koje vode ka spasenju. Čovek treba da sledi stazu za koju je najpodesniji; ali u ovoj epohi poseban naglasak valja staviti na karma-jogu.

* * *

Religija nije stvar zamišljanja nego neposrednog opažanja. Onaj koji je video makar i jedno

jedino više biće vredniji je od mnogih knjiški obrazovanih pandita.

* * *

Jednom je Svamiđi nekoga jako hvalio; na to mu je jedna osoba koja je sedela do njega rekla: «Ali, on ne veruje u tebe.» Svamiđi je smesta uzvratio: «Postoji li neka pravna obaveza da on

to mora da čini? On obavlja koristan posao, i zato je vredan hvale.»

* * *

Knjiško znanje nema prava da stupi u područje istinske religije.

* * *

Propast religijske sekte počinje onoga dana kada u nju uđe klanjanje bogatašima.

* * *

Ako želiš da učiniš bilo šta loše, učini to pred svojim pretpostavljenima.

* * *

Milošću Gurua, sledbenik postaje pandit (učenjak) i bez čitanja knjiga.

* * *

Ne postoje ni greh ni vrlina: postoji samo neznanje. Spoznajom nedvojnosti to neznanje biva uklonjeno.

* * *

Religijski pokreti dolaze u skupinama. Svaki od njih nastoji da se izdigne iznad ostalih. Ali, po pravilu, samo jedan od njih zaista dobija na snazi i na kraju guta sve druge pokrete svoga

doba.

* * *

Kada je Svamiđi bio u Ramnadu, u toku razgovora je izjavio da je Šri Rama Paramatman (uzvišena duša, duša svega), a da je Sita đivatman (pojedinačna duša), dok je telo svakog

muškarca ili žene Lanka (Cejlon). Đivatman koji je bio obavijen telom, odnosno zatočen na ostrvu Lanki, uvek je želeo da bude u srodstvu sa Paramatmanom, Šri Ramom. Ali rakšase

(demoni) to nisu hteli da dozvole, a rakšase predstavljaju određene karakterne crte. Na primer, Vibišana predstavlja satva-gunu, Ravana predstavlja radžas, a Kumbakarna tamas. Satva guna

znači dobrotu; radžas znači požudu i strasti, a tamas mrak, uspavanost, pohlepu, zlobu i njihove pratioce. Ove gune sprečavaju Situ, đivatmana koji je u telu ili Lanki, da se pridruži i

spoji sa Paramatmanom, Ramom. Sita, tako utamničena i nastojeći da se sjedini sa svojim Gospodom, prima u posetu Hanumana, Gurua ili božanskog učitelja, koji joj pokazuje

Gospodov prsten, a to je Brama-đnana, vrhovna mudrost koja razara sve obmane; i tako Sita pronalazi način da bude jedno sa Šri Ramom ili, drugim rečima, đivatman otkriva da je jedno

sa Paramatmanom.

* * *

Istinski hrišćanin je istinski hindus, a pravi hindus je i pravi hrišćanin.

* * *

Sve zdrave socijalne promene su ispoljenja duhovnih sila koje deluju iznutra, i ukoliko su ove

jake i dobro podešene, društvo će se urediti u skladu sa njima. Svaki pojedinac mora da isposluje svoje sopstveno spasenje; nema drugog načina, a isto to važi i za nacije. A opet,

istaknute ustanove svake nacije su uslovi samog njenog postojanja i ne mogu da se preoblikuju uticajem nijedne druge rase. Sve dok se ne razviju naprednije institucije, svaki

pokušaj da se sruše one stare biće poražavajući. Razvitak je uvek postupan.

Veoma je lako ukazati na nedostatke institucija, pošto su sve više ili manje nesavršene, ali pravi dobročinitelj čovečanstva je onaj koji pomaže pojedincu da prevaziđe svoje

nesavršenosti, pod kakvim god institucijama živeo. Kada su jedinke uzdignute, nacija i njene ustanove neminovno se uzdižu. Čestiti ljudi ignorišu loše običaje i zakone, i zamenjuju ih

nepisanim ali moćnijim zakonima ljubavi, saosećanja i integriteta. Srećna je nacija koja može da se uspne do neophodnosti samo nekoliko knjiga zakona, i više ne mora da razbija glavu

oko ove ili one institucije. Dobri ljudi izdižu se iznad svih zakona, i pomoći će svojim bližnjima da se izdignu, pod kakvim god uslovima da žive.

Spasenje Indije, zbog toga, zavisi od snage pojedinca, i od njegovog ostvarenja unutarnje

božanstvenosti.

* * *

Duhovnost se ne može postići dok ne nestane materijalizam.

* * *

Prva beseda u Giti može da se shvati alegorično.

* * *

«Svami, vi nemate ideju o vremenu», zamerio je nestrpljivi američki posvećenik, plašeći se da ne zakasni na svoj prevoz. «Ne, nemam», mirno je uzvratio Svamiđi, «vi živite u vremenu, a

mi živimo u večnosti!»

* * *

Stalno dopuštamo da sentiment uzurpira mesto dužnosti i pritom laskamo sebi da postupamo reagujući na pravu ljubav.

* * *

Moramo da izađemo iz emocionalizma ako želimo snagu odricanja. Emocija pripada

životinjama. One su u potpunosti emotivna stvorenja.

* * *

Nije žrtvovanje višeg reda umreti za svoje potomstvo. I životinje to čine, i to jednako spremno kao i svaka ljudska majka. Takav čin nije znak istinske ljubavi; to je samo slepa emocija.

* * *

Večno nastojimo da naša slabost izgleda kao snaga, naš sentiment kao ljubav, naš kukavičluk

kao hrabrost, i tako dalje.

* * *

Reci svojoj duši u pogledu taštine, slabosti, itd.: «Tebi to ne priliči. Tebi to ne priliči.»

* * *

Nikada muž nije voleo ženu zarad žene, niti je žena volela muža zarad muža. Bog u ženi je ono što muž voli, i Bog u mužu je ono što žena voli. U svakome je Bog ono što nas privlači

ka onome koga volimo, Bog u svemu i u svakome čini da volimo. Bog je jedina ljubav.

* * *

O, kada biste samo poznavali sebe! Vi ste duše; vi ste Bogovi. Ako se ikada osećam kao da hulim, to je kada vas nazivam čovekom.

* * *

U svakome je Bog, Atman; sve ostalo je tek san, iluzija.

* * *

Ako ne nalazim sreću u životu Duha, hoću li tražiti zadovoljenje u životu čula? Ako ne mogu da dobijem nektar, treba li da ponovo spadnem na vodu iz jarka? Ptica zvana ćataka pije samo vodu iz oblaka, stalno dozivajući dok leti u visine: «Čista vodo! Čista vodo!» I nikakva oluja

ili nepogoda ne može da pokoleba njen let niti da učini da se ona spusti na to da pije sa zemlje.

* * *

Svaka sekta koja može da vam pomogne da spoznate Boga je dobrodošla. Religija je spoznaja

i ostvarenje Boga.

* * *

Ateista može da bude dobrotvoran i velikodušan, ali ne i religiozan. Ali, religiozan čovek mora da bude dobrotvoran i velikodušan.

* * *

Svako doživljava havariju na hridini tobožnjeg guruizma, izuzev onih duša koje su bile

rođene da budu Gurui.

* * *

Čovek se sastoji od životinjstva, čovečnosti i božanstvenosti.

* * *

Izraz ''socijalni napredak'' ima smisla koliko i ''vruć led'' ili ''mračna svetlost''. U krajnjoj liniji, ne postoji takva stvar kao što je ''socijalni napredak''!

* * *

Stvari nisu poboljšane, ali mi smo postali bolji menjajući ih.

* * *

Hajde da pomognem svome bližnjem; to je sve što pokušavam.

* * *

«Ne», odgovorio je veoma blago Svamiđi na jedno pitanje u Njujorku, «ne verujem u okultno. Ako je nešto nestvarno, onda ni ne postoji. Neobične stvari su prirodne pojave. One su naučna materija, i stoga za mene nisu okultne. Ne verujem u okultna udruženja. Ona ne čine nikakvo

dobro, i nikada ne mogu da čine dobro.»

* * *

Postoje četiri opšte vrste ljudi – racionalna, emotivna, mistična, i radnik. Za svaku od njih moramo da obezbedimo prikladnu formu bogosluženja. Evo ga racionalni čovek, koji kaže:

«Ja ne marim za ovu formu obožavanja. Dajte mi filozofsku, racionalnu – to mogu da poštujem.'' Dakle, za racionalistu je racionalno, filozofsko obožavanje.»

Evo ga radnik. On kaže: «Ne tiče me se bogosluženje filozofa. Dajte mi posao koji ću obaviti za svoga bližnjeg.» Zato je za njega predviđen rad kao put obožavanja. I za mistika i emotivca

imamo odgovarajuće oblike posvećenosti. Svi ovi ljudi nalaze u religiji temelje svoga verovanja.

* * *

Ja idem za istinom. Istina nikada neće stupiti u savez sa lažljivošću i obmanom. Čak i da je

ceo svet protiv mene, Istina na kraju mora pobediti.

* * *

Gde god najhumanističkije ideje padnu u šake gomile, prvi rezultat koji zapažate je njihovo srozavanje. Obrazovanje i intelekt su ono što pomaže da stvari budu bezbedne. U zajednici su obrazovane osobe one koje su pravi čuvari religije i filozofije u njihovom najčistijem obliku.

Taj oblik služi kao pokazatelj intelektualnog i socijalnog stanja zajednice.

* * *

«Nisam došao», rekao je Svamiđi jednom prilikom u Americi, «da vas preobratim u novu veru. Želim da zadržite svoju sopstvenu veru; želim da metodistu učinim boljim metodistom;

prezbiterijanca boljim prezbiterijancem; unitaristu boljim unitaristom. Želim da vas naučim da živite istinu, da otkrijete svetlost unutar vaše vlastite duše.»

* * *

Sreća se čoveku predstavlja noseći krunu tuge na glavi. Onaj koji je dočekuje i prihvata mora

takođe da dočeka i prihvati tugu.

* * *

Slobodan je i velik onaj koji svetu okreće leđa, koji se svega odrekao, koji je obuzdao svoju strast i koji žudi za mirom. Čovek može da stekne političku i socijalnu nezavisnost, ali ako je

rob svojih strasti i želja, ne može da oseti čistu radost istinske slobode.

* * *

Činiti dobro drugima je vrlina (darma); povređivanje drugih je greh. Snaga i odvažnost su vrline; slabost i kukavičluk su greh. Nezavisnost je vrlina; zavisnost je greh. Voleti druge je vrlina; mrzeti druge je greh. Vera u Boga i u svoje vlastito Jastvo je vrlina; sumnja je greh.

Znanje o jedinstvu je vrlina; viđenje različitosti i nejednakosti je greh. Različite svete knjige samo pokazuju načine sticanja vrline.

* * *

Kada je, putem rasuđivanja, Istina shvaćena intelektom, tada je ostvarena i u srcu, vrelu osećanja. Time glava i srce postaju prosvetljeni istovremeno; i jedino tada, kao što kažu

Upanišade «čvor srca je presečen nadvoje, i sve sumnje su dokrajčene» (Mundaka Upanišada, II.ii.8).

Kada su u stara vremena ovo znanje (đnana) i ovo osećanje (bava) istovremeno bujali u srcu rišija (mudraca), tada je Najviša Istina postala poetična, i tada su napisane Vede i ostali spisi.

Iz tog razloga čovek dok ih proučava otkriva da su se dve paralelne linije bave i đnane na kraju srele u ravni Veda i postale združene i nerazdvojne.

* * *

Svete knjige različitih religija upućuju na različite načine ostvarenja ideala sveopšte ljubavi,

slobode, odvažnosti i nesebičnog čovekoljublja. Svaka religijska sekta je u načelu u raskoraku sa drugima zbog svog shvatanja o tome šta je vrlina a šta porok, i bori se sa ostalima oko

pitanja načina sticanja vrline i izbegavanja poroka, umesto nišanjenja i ostvarenja cilja. Svaki način je više ili manje koristan, a Gita (XVIII.48) kaže: «Svaki poduhvat je praćen manama

kao što dim prati vatru»; zato će se načini i sredstva nesumnjivo činiti više ili manje manjkavima. Ali, budući da treba da dostignemo najvišu vrlinu pomoću načina koji su u velikom broju izloženi u svetim knjigama, treba da damo sve od sebe da ih shvatimo i

sledimo. Povrh toga, oni treba da budu saobraženi sa razumom i sposobnošću rasuđivanja. Time će, kako napredujemo, zagonetka vrline i poroka biti rešena sama od sebe.

* * *

Koliko je onih koji u današnje vreme u našoj zemlji zaista razumeju šastre (vrsta svetih

spisa)? Ljudi su samo naučili reči kao što su Braman, maja, prakrti, i tako dalje, i sa njima prave zbrku u svojim glavama. Odloživši u stranu pravo značenje i namenu šastri, oni se

isključivo raspravljaju oko reči. Ukoliko šastre ne mogu da pomognu svim ljudima u svim prilikama i u svim vremenima, od koje su onda koristi takve šastre? Ako šastre pokazuju put samo sanijasijima, a ne i kućevlasnicima i domaćinima, kakvu onda potrebu ima domaćin za

takvim jednostranim šastrama? Ako šastre mogu da pomognu ljudima samo kada napuste svako delo i posao i povuku se u šume, a ne mogu da upute na način kako da se upali svetiljka

nade u srcima ljudi iz svakidašnjeg radnog sveta – usred svakodnevne muke, bolesti, bede i siromaštva, u klonulosti i potištenosti pokajnika, u samoprekorevanju ugnjetenih, u grozoti bojnog polja, u pohoti, srdžbi i užitku, u radosti pobede, u tmini poraza, i najzad, u jezivoj

noći smrti – onda bespomoćno i malodušno čovečanstvo nema potrebu za takvim šastrama, i takve šastre uopšte neće biti šastre!

* * *

Posredstvom boge (uživanja) i joga će s vremenom doći. Ali avaj, usud mojih zemljaka je takav da, da i ne govorimo o imanju joge, ne mogu da imaju čak ni malo boge! Trpeći sve

moguće oblike poniženja oni uz krajnje teškoće mogu da zadovolje tek najoskudnije potrebe tela – pa čak ni to ne mogu svi! Čudnovato je što takvo stanje stvari ne remeti naš san i ne

podiže nas da izvršavamo naše neodložne dužnosti.

* * *

Kada se rodi genije od čoveka sa izvesnom naročito izraženom sposobnošću, svi najveći i najkreativniji talenti čitavog nasleđa crpu se za uobličavanje njegove ličnosti i bivaju do kraja

isceđeni. Iz tog razloga možemo da primetimo da su svi koji se potom rađaju u takvoj porodici ili idioti ili ljudi vrlo prosečnog kalibra, i da se s vremenom takva porodica u

mnogim slučajevima gasi i zamire.

* * *

Prilikom posete Tadžu u Agri primetio je: «Ako stisnete delić ovog mermera, iz njega će curiti kapi kraljevske ljubavi i žalosti.» Kasnije je dodao: «Zapravo je potrebno šest meseci za

proučavanje jednog kvadratnog inča njegovih unutarnjih mehanizama lepote.»

* * *

Kada stvarna istorija Indije bude obelodanjena, biće dokazano da je, kako u stvarima religije tako i u umetnostima, Indija prvobitni Guru celog sveta.

* * *

Govoreći o arhitekturi rekao je: «Ljudi kažu da je Kalkuta grad palata, ali kuće izgledaju kao mnoštvo kutija postavljenih jedna na drugu! One ne saopštavaju nikakvu zamisao, nikakvu

ideju. U Radžputani još uvek možete naći mnogo čiste hindu arhitekture. Ako osmotrite darmašalu (zgradu za smeštaj hodočasnika), osetićete kao da vas raširenih ruku poziva da u

njoj nađete sklonište i iskusite njeno bezgranično gostoprimstvo. Ako pogledate hram, sigurni ste da pronalazite Božansko Prisustvo u i oko njega. Ako pogledate seosku kolibu, odmah ćete biti u stanju da shvatite posebna značenja njenih različitih delova, kao i to da čitava

struktura otuda nosi dokaz nadmoćne prirode i ideala vlasnika. Ovu vrstu izražajne arhitekture nisam video nigde osim u Italiji.»

* * *

Svaka duša je potencijalno božanska. Cilj je u tome da se ta unutarnja božanstvenost ispolji

putem obuzdavanja prirode, spoljne i unutarnje. Učini to ili pomoću rada, ili bogosluženja ili psihičke kontrole ili filozofije – na jedan ili više ili na sve te načine, i budi slobodan.

* * *

Ne osuđuj nikoga: ako možeš da pružiš ruku koja pomaže, uradi to. A ako ne možeš, sklopi

ruke, blagoslovi svoju braću i pusti ih da idu svojim putem.

* * *

Kada zaista počnemo da živimo u svetu, onda razumemo šta znači bratstvo ili ljudski rod, ne pre toga.

* * *

Osećaj se kao Hrist i bićeš Hrist; osećaj se kao Buda i bićeš Buda. Osećanje je život, snaga, vitalnost, i bez njega nikakva količina intelektualne aktivnosti ne može da dopre do Boga.

* * *

Što više istupamo i činimo drugima dobro, to će nam pročišćenija biti srca, i Bog će biti u

njima.

* * *

Ne postoji ništa izvan Boga, i čulni užici su samo nešto kroz šta sada prolazimo u nadi da ćemo dobiti nešto zaista važno.

* * *

Znate, moguće je da ću ponovo biti rođen jer, vidite, zaljubio sam se u čovečanstvo.

* * *

Dobro je voleti Boga zbog nade u nagradu, ali bolje je voleti Boga radi same ljubavi; a

molitva kaže: o, Gospode, ja ne tražim ni bogatstvo, ni decu, ni obrazovanost. Ako je to Tvoja volja, ići ću iz života u život. Ali, podari mi to da mogu da te volim bez nade u nagradu – da

volim nesebično, radi same ljubavi.

* * *

U mojoj prirodi je da Ga volim; i zato volim. Ne molim se ni za šta. Ne tražim ništa. Neka me postavi gde god poželi. Moram da Ga volim radi same ljubavi. U ljubavi ne mogu da trgujem.

* * *

Kako Ga obožavati? Putem ljubavi. Treba ga obožavati kao jedinog voljenog, dražeg od svega

u ovome i u sledećem životu.

* * *

Gospod je velik! – On mi neće dozvoliti da postanem licemer. A sada neka ono što je unutra izađe napolje...

* * *

Bože istine, Ti budi jedini moj vodič...

* * *

Bog je uvek aktivno proviđenje, čijom silom sistemi za sistemima evoluiraju iz haosa,

stvoreni da privremeno funkcionišu i opet budu uništeni.

* * *

Zašto bi čovek čak i ovde bio jadan i nesrećan, u ovoj vladavini pravednog i milosrdnog Boga?

* * *

Kao što razni potoci imaju svoje izvore na različitim putanjama kojima se ljudi kreću na

osnovu svojih sklonosti, i premda se čine različitima, krivudavim ili pravim, svi oni vode ka Tebi.

* * *

Posredstvom molitve ljubav prema Bogu raste i preuzima oblik koji se naziva vrhovna

devocija (predanost). Oblici iščezavaju, rituali se udaljavaju, knjige bivaju istisnute, kipovi, ikone, hramovi, crkve, religije i sekte, zemlje i nacije – sva ta sitna ograničenja sama od sebe

spadaju sa onoga ko upozna ovu ljubav prema Bogu.

* * *

Klanjati se Bogu čak i zbog spasenja, ili bilo koje druge nagrade, podjednako je izvitopereno. Ljubav ne zna za nagradu. Daj svoju ljubav Bogu, ali ne traži od Njega u molitvi ništa za

uzvrat.

* * *

Molitva je objedinjena božanska ljubav. Kada se dosegne ovaj najviši ideal ljubavi, filozofija biva odbačena. Ko tada da vodi računa o njoj? Sloboda, spasenje, nirvana – sve biva

odbačeno. Ko mari da postane slobodan dok uživa u božanskoj ljubavi?

* * *

Otkrivamo da je Isus iz Nazareta, pre svega, istinski sin Orijenta, duboko praktičan. On nije imao VERU u ovaj nepostojani i prolazni svet i njegovu svojinu. Nije imao potrebe da se

bakće sa knjigama, kao što je to moda na savremenom zapadu, niti da rasteže tekstove koliko god se rastegnuti mogu.

* * *

Uviđamo da različite protivrečnosti i komplikacije u svakoj RELIGIJI samo označavaju

različite stupnjeve razvoja. Svrha svih religija je ostvarenje Boga u duši. To je jedina univerzalna religija.

* * *

Proučavajući različite RELIGIJE otkrivamo da su one u suštini jedno.

* * *

Čovek može da bude najgenijalniji filozof na svetu, ali dete u domenu RELIGIJE. Tek kada razvije uzvišeno stanje duhovnosti, on može da shvati da se carstvo nebesko nalazi unutar

njega.

* * *

Svamiju je postavljeno pitanje: ''Da li je Buda poučavao da je množina stvarna a ego nestvaran, dok ortoksni hinduizam smatra Jedno za stvarno, a množinu za nestvarnu?'' ''Da'', odgovorio je Svami. ''A ono što smo Ramakrišna Paramahamsa i ja tome dodali je to da su

Mnoštvo i Jedno ista Stvarnost, opažena istim umom u različita vremena i sa različitim stanovištima.''

* * *

Zapamti! Zapamti! Poruka Indije je uvek 'Ne duša zbog prirode, nego priroda zbog duše!'

* * *

Ono što je svetu danas potrebno je dvadeset muškaraca i žena koji se usuđuju da stanu tamo na ulicu, i da izjave da ne poseduju ništa osim Boga. Ko će poći? Zašto bi se čovek bojao?

Ako je to tačno, šta bi još moglo da bude od značaja? A ako nije tačno, šta znače naši životi!

* * *

O, kako bi spokojan bio rad onoga koji je zbilja shvatio božanstvenost čoveka! Za takvoga, nema ničega što treba da se uradi, izuzev da se ljudima otvore oči. Sve drugo obavlja se samo.

* * *

On (Šri Ramakrišna) je bio zadovoljan da naprosto živi uzvišenim životom, a da drugima

prepusti da nađu objašnjenje!

* * *

''Planovi! Šeme! Projekti!'' Svami Vivekananda bio je ozlojeđen kada mu je jedan od njegovih učenika ponudio neki komadić svetovne mudrosti. ''Eto zašto... zapadni ljudi nikada ne mogu

da stvore religiju! Ukoliko je ikome od vas to ikada uspelo, bilo je to samo nekoliko katoličkih svetaca koji nisu imali nikakve planove ni šeme. Religiju nikada nisu propovedali

planeri!

* * *

Socijalni život na Zapadu je poput razleganja smeha; ali ispod njega se krije jadikovka. On završava sa ridanjem. Zabava i lakomislenost samo su na površini: on je zapravo pun tragičke

napetosti. A ovde je, pak, tužno i sumorno spolja, ali ispod toga su bezbrižnost i veselje.

Mi imamo teoriju da je kosmos Božje ispoljavanje sebe samog iz čiste zabave, da su Inkarnacije dolazile i živele ovde 'samo iz zabave'. Igra, sve je bila igra. Zašto je Hrist bio

razapet? Bila je to samo igra. Toliko o životu. Samo se igraj sa Gospodom. Reci: ''Sve je ovo igra, sve je igra''. Činiš li ti išta?

* * *

Ubeđen sam da vođa ne nastaje u jednom životu. On mora da bude rođen za to. Jer, teškoća

nije u organizaciji i stvaranju planova; provera, prava provera vođe nalazi se u držanju veoma različitih ljudi na okupu duž linije njihovih zajedničkih naklonosti. A to može da se postigne

jedino nesvesno, nikada pokušavanjem.

* * *

Objašnjavajući Platonovu doktrinu o Idejama, Svamiđi je rekao: ''I tako, vidite, sve je ovo tek slabašno ispoljenje uzvišenih ideja, koje su jedine stvarne i savršene. Negde postoji ideal za

vas, a ovde je pokušaj da se on ispolji! Pokušaj je svakako manjkav u raznim pogledima. Ipak, nastavite! Jednoga dana ćete ovaplotiti ideal.''

* * *

Odgovarajući na opasku jedne učenice koja je smatrala da bi za nju bilo bolje da se ponovo i ponovo vraća u ovaj život i pomogne stvari i procese koji je interesuju, umesto da stremi ka ličnom spasenju sa dubokom žudnjom da izađe iz života, Svami je brzo uzvratio: ''To je zato što ne možeš da prevaziđeš zamisao o progresu. Ali stvari ne postaju bolje. One ostaju takve

kakve su; a mi postajemo bolji sa promenama koje činimo u njima.''

* * *

U Almori je izvesni stariji čovek, sa licem koje je izražavalo dobroćudno mekuštvo, prišao i

postavio mu pitanje o karmi. Šta da rade oni, pitao je, čija je karma da budu svedoci toga kako moćnici ugnjetavaju bespomoćne? Svami se okrenuo prema njemu sa začuđenim

negodovanjem. ''Svašta, pa udri moćnika, naravno!'', rekao je. ''Ti zaboravljaš svoju vlastitu ulogu u toj karmi: uvek imaš pravo da se pobuniš!''

* * *

''Treba li čovek da traži povoljnu priliku za ubistvo u odbrani svoga prava, ili treba da prihvati pouku iz Gite i nauči da nikada ne reaguje?'', pitali su Svamija. ''Ja nisam ni za kakvu

reakciju'', reče Svami, govoreći polako i sa dugom pauzom. Zatim je dodao: ''- kad se radi o sanijasijima. Ali samo-odbrana je prava stvar za kućevlasnika!''

* * *

Pogrešno je smatrati da je uživanje svačija pobuda. Priličan broj ljudi je rođen da traga za

bolom. Obožavajmo Užas zarad njega samog.

* * *

Ramakrišna Paramahamsa bio je jedini čovek koji je ikada imao smelosti da kaže da moramo govoriti svim ljudima na njihovom vlastitom jeziku!

* * *

''Kako sam nekada mrzeo Kali!'', rekao je, misleći na svoje nedoumice u prihvatanju ideala boginje Kali. ''I sve njene metode! To je bio osnov moje šestogodišnje borbe – to da neću da

je prihvatim. Ali na kraju sam morao da je priznam i prihvatim! Ramakrišna Paramahamsa me je posvetio Njoj, i sada verujem da me Ona vodi u svemu što radim, i da čini sa mnom šta joj je volja... A tako dugo sam se borio! Voleo sam ga, znate, i to je ono što me je održalo. Video

sam njegovu izvanrednu čistotu... osećao sam njegovu čudesnu ljubav... Njegovu veličinu tada nisam dovoljno uviđao. Sve je to došlo kasnije, kada sam popustio i predao se. U to

vreme sam ga smatrao umobolnom bebom, koja stalno ima vizije i slično. Mrzeo sam to. A potom sam i ja morao da je priznam!

''Ne, ono što me je navelo na to je tajna koja će umreti sa mnom. U to vreme imao sam velikih nevolja i neuspeha... bila je to prilika... Ona me je porobila. To su prave reči: 'tvoj rob'.

A Ramakrišna Paramahamsa me je poverio Njoj... Čudno! Posle toga je živeo još samo dve godine, i veći deo tog perioda je trpeo bolove. Ni šest meseci nije zadržao svoje zdravlje i

bistrinu. ''I Guru Nanak je bio takav, znate, tragao je za jednim učenikom kome bi preneo svoju moć. I izostavio je celu svoju porodicu – njegova deca nisu mu ništa značila – sve dok nije

naišao na dečaka kojem ju je dao; tada je mogao da umre. ''Budućnost će, kažeš, nazvati Ramakrišnu Paramahamsu utelovljenjem Kali? Da, mislim

da nema sumnje da je Ona oblikovala Ramakrišnino telo u svoje vlastite svrhe. ''Vidite, ne preostaje mi nego da verujem da negde postoji ogromna Snaga koja sebe

smatra za žensko, i zove se Kali i Majka... A verujem i u Bramana... Ali, nije li uvek tako? Zar mnoštvo ćelija u telu ne sastavljaju ličnost, mnogi moždani centri, a ne samo jedan, koji

proizvode svest?... Jedinstvo u složenosti! Upravo tako! I zašto bi bilo drugačije sa

Bramanom? To je Braman. To je Jedno. A ipak – a ipak – to su takođe i bogovi!''

* * *

Što sam stariji, to mi se više čini da se sve temelji na odvažnosti, na čojstvu. To je moje novo jevanđelje.

* * *

Reagujući na neka evropska obaveštenja o kanibalizmu, kao da je to bio normalan deo života

u izvesnim društvima, Svami je napomenuo: ''To nije istina! Nijedan narod nikada nije jeo ljudsko meso, izuzev kao religioznu žrtvu, ili u ratu, iz osvete. Zar ne uviđate? To nije praksa

društvenih životinja! To bi preseklo koren društvenog života!''

* * *

Seksualna ljubav i proizvodnja! Te stvari su u osnovi većine religija. U Indiji se one zovu vaišnavizam, a na Zapadu hrišćanstvo. Kako su retki oni koji su se odvažili da obožavaju

Smrt ili Kali! Obožavajmo Smrt! Zagrlimo Užasno, upravo zato što je užasno, ne zahtevajući da izgubi na snazi. Prihvatimo nesreću radi same nesreće!

* * *

Tri ciklusa budizma bila su: pet stotina godina Zakona, pet stotina godina kipova i ikona, i pet

stotina godina tantri. Ne smete da zamišljate da je u Indiji ikada postojala religija zvana budizam sa hramovima i sveštenstvom svoga vlastitog reda! Ništa slično tome. To je uvek

bilo unutar hinduizma. Samo u jednom periodu je uticaj Bude bio vrhovni, i to je naciju učinilo monaškom.

* * *

Ceo ideal konzervativca je potčinjavanje. Vaš ideal je borba. Shodno tome, mi smo ti koji

uživaju u životu, nikada vi! Vi stalno težite da stvari promenite nabolje; i pre nego što se izvede milioniti deo promene, umirete. Zapadni ideal je da se deluje; istočni da se podnosi.

Savršen život bio bi čudesna harmonija delovanja i trpljenja. Međutim, to se ne može ostvariti.

U našem sistemu je prihvaćeno da čovek ne može da ima sve što želi. Život je podvrgnut mnogim ograničenjima. To je ružno, a ipak ukazuje na svrhu svetlosti i snage. Naši liberali u tome vide jedino ružnoću i nastoje da je bace ustranu. Samo što je zamenjuju nečim jednako lošim; a novoj navici treba isto toliko vremena koliko i staroj da pokrene svoje centre snage. Volja se ne ojačava promenom. Naprotiv, ona time slabi i biva porobljena. Uvek moramo da upijamo. Volja postaje jača sa sposobnošću upijanja. A, bilo svesno ili nesvesno, volja je

jedina stvar na svetu kojoj se divimo. Indijska udovica koja se spaljuje sa mrtvim mužem uzvišena je u očima celoga sveta, zbog volje koju ispoljava.

Sebičnost je ono što moramo nastojati da eliminišemo. Ustanovio sam da, kad god sam učinio grešku u životu, uvek je to bilo zato što je moja ličnost ušla u proračun. Kada ličnost

nije bila upletena, moje rasuđivanje išlo je pravo ka cilju. Bez ličnosti, ne bi bilo ni religijskih sistema. Da čovek nije želeo sve za sebe, zar mislite

da bi imao sve te molitve i kultove? Nikada ne bi ni pomislio na Boga, sem možda zbog malo veličanja tu i tamo, pred prizorom predivnog pejzaža ili nečeg sličnog. I to je jedino stanovište

koje treba da postoji. Samo slavljenje i zahvalnost. Kada bi se samo otarasili ličnosti i sebičnosti!

Potpuno ste u zabludi kada smatrate da je borba znak razvitka. Uopšte nije tako. Moć upijanja je znak. Hinduizam je upravo duh upijanja. Nikada nismo marili za borbu. Naravno, mogli smo da zadamo udarac ponekad, u odbranu naših domova! To je ispravno. Ali nikada nismo marili za borbu zbog same borbe. Svako to mora da nauči. Zato, neka se rase došljaka

komešaju dalje! Sve će one na kraju biti uvedene u hinduizam!

* * *

Sveukupnost svih duša, ne samo ljudskih, je Personalni Bog. Volji Sveukupnosti ništa se ne može odupreti. To je ono što poznajemo kao zakon, i što podrazumevamo pod Šivom i Kali,

itd.

* * *

Obožavajte Strašno! Obožavajte Smrt! Sve ostalo je beskorisno i sujetno. Sva borba je beskorisna i sujetna. To je poslednja pouka. Međutim, to nije kukavička ljubav prema smrti, ni ljubav malodušnih i mlitavih, niti samoubistvo. To je dobrodošlica snažnog čoveka koji je

sve izmerio i ispitao do samoga dna i zna da ne postoji alternativa.

* * *

Ne slažem se ni sa kim od onih koji mojem narodu vraćaju svoje praznoverje. Poput egiptologovog interesovanja za Egipat, lako je imati zanimanje za Indiju koje je sasvim

sebično. Čovek može da žudi da ponovo vidi Indiju iz svojih knjiga, svojih studija, svojih snova. Moja nada je da ću ponovo videti najsnažnije misli te Indije, potkrepljene snažnim

mislima ovoga doba, isključivo na prirodan način. Nova etapa mora da bude rastenje iznutra. Zato ja propovedam jedino Upanišade. Ispitajte, i ustanovićete da nikada nisam citirao

ništa osim Upanišada. A i od njih samo tu Jednu ideju, snagu. Srž Veda i Vedante i svega leži u toj jednoj reči. Budina doktrina bila je ne-opiranje, ne-povređivanje. Ali mislim da je ovo

bolji način podučavanja iste stvari. Jer, u pozadini ne-povređivanja leži grozna slabost. Slabost je to što začinje ideju otpora. Ja ne pomišljam ni na kažnjavanje ni na bežanje od kapi

morskoga mlaza. To je za mene ništavno. Ali za komarca bi to bila ozbiljna stvar. Svako povređivanje bih doživeo nalik tome. Snaga i neustrašivost. Moj vlastiti ideal je da svetac

kojeg su ubili u Mutiniju i koji je prekinuo svoje ćutanje, kada je proboden do srca, kaže: 'I ti si On!'

Ali, možete zapitati: 'Koje je Ramakrišnino mesto u ovoj šemi?' On je metod, izvanredni nesvesni metod! On nije razumeo samoga sebe. Nije znao ništa o Engleskoj ni o Englezima, izuzev da su bili nastran narod s one strane mora. Bez obzira na to,

proživeo je izvanredan život: a ja se bavim značenjem. Nikada ni reči osude ni za koga! Jednom sam napao jednu od naših sekti čarobnjaka. Besneo sam tri sata, a on je ćutke slušao.

'Pa, eto', rekao je stari kada sam završio, 'valjda svaka kuća sme da ima svoje zakulisne radnje. Ko zna?'

Do sada je velika greška naše indijske religije ležala u tome što ona zna za samo dve reči: odricanje i mukti (oslobođenje). Jedino mukti! Ništa za porodičnog čoveka!

Međutim, upravo su to ljudi kojima želim da pomognem. Jer, nemaju li sve duše isti kvalitet? Nije li cilj svih nas isti?

I zato snaga mora naciji da dođe kroz obrazovanje.

* * *

Purane (vrsta svetih knjiga) je Svami shvatao kao nastojanje hinduizma da uzvišene ideje dovede na vrata masa. Postojao je samo jedan um u Indiji koji je naslutio ovu potrebu, um

Krišne, verovatno najistaknutijeg čoveka koji je ikada živeo. Svami je izjavio: ''Time je stvorena religija koja završava u obožavanju Višnua, kao očuvanja života i životnog zadovoljstva, vodeći ka spoznaji Boga. Naš poslednji pokret, ćetanjizam, sećate se, zalagao se za uživanje. U isto vreme, đainizam predstavlja drugu krajnost, lagano uništavanje tela samo-mučenjem. Otuda možete videti da je budizam

reformisani đainizam; upravo u tome je smisao Budinog napuštanja društva pet isposnika. U Indiji u svakoj epohi postoji krug sekti koje predstavljaju svaki prelazni stepen fizičke prakse, od krajnosti samo-mučenja do krajnosti viška i neumerenosti. I u toku svakog perioda uvek će se razviti metafizički krug, koji predstavlja ostvarenje Boga pomoću svakog od tih prelaznih

stupnjeva, od toga da se čula koriste kao instrumenti pa do opozivanja čula. Hinduizam kao da se uvek sastoji od dve kontra-spirale, koje upotpunjuju jedna drugu, oko samo jedne osovine. 'Da', tvrdi vaišnavizam, 'to je u redu – ta silna ljubav prema ocu, prema majci, prema bratu,

mužu, ili detetu! To je u redu, ali samo ako ćete smatrati da je Krišna dete, i kada mu dajete hranu da hranite Krišnu!' To je bio uzvik Ćetanje: 'Obožavaj Boga putem čula', suprotan

vedantičkom poviku: 'Obuzdaj čula! Suzbij čula!' Ja vidim da je Indija mlad i živ organizam. Evropa je mlada i živa. Nijedna od njih nije stigla do tog stepena razvoja da možemo bezbedno da kritikujemo njene institucije. Postoje

dva velika eksperimenta, od kojih nijedan nije dovršen. U Indiji imamo socijalni komunizam, sa svetlošću advaite – što će reći, duhovnog individualizma – koja se kreće po njemu i oko

njega; vi u Evropi ste socijalni individualisti, ali vaše mišljenje je dualističko, dakle duhovni komunizam. Tako se jedno društvo sastoji od socijalističkih ustanova ograđenih

individualističkim mišljenjem, dok se drugo sastoji od individualističkih ustanova ograđenih komunističkom mišlju.

Mi moramo da pomognemo indijski eksperiment takav kakav je. Pokreti koji ne nastoje da pomognu stvari takve kakve su nisu od koristi. U Evropi, na primer, poštujem brak isto koliko i vanbračni život. Nikada nemojte da zaboravite da čoveka čine velikim i savršenim i njegove mane isto kao i njegove vrline. Zato ne treba da težimo da ukrademo naciji njen karakter, čak

i ako bi moglo da se dokaže da je taj karakter bio sav od mana.

* * *

Uvek možete slobodno da kažete da je kip ili ikona Bog. Greška koju morate da izbegavate je da mislite da je Bog ikona ili kip.

* * *

Svami je bio pozvan jednom prilikom da osudi fetišizam Hotentota. ''Ne znam'', odgovorio je,

''šta je to fetišizam!'' Tada mu je na brzinu pružena jeziva slika objekta koji je naizmenično obožavan, tučen, i kojemu se odaje hvala. ''Ja radim to isto!'', uzviknuo je na to. ''Zar ne vidite'', nastavio je trenutak kasnije, oštro negodujući na nepravdu učinjenu poniznima i

sirotima, ''zar ne vidite da nema fetišizma? Ah, vaša su srca pokradena, pa ne možete da vidite da je dete u pravu! Dete vidi ličnost svuda. Znanje nam otima dečje viđenje. Ali na kraju,

pomoću višeg znanja, ponovo ga zadobijamo. Dete povezuje živuću snagu sa stenama, prućem, drvećem i ostalim. A zar iza njih ne stoji živuća Snaga? To je simbolizam, a ne

fetišizam! Zar ne možete to da uvidite?''

* * *

Jednoga dana ispričao je priču o Satjabaminom žrtvovanju i kako je reč ''Krišna'', napisana na listu papira i bačena na kantar, postigla da lično Krišna, na drugoj strani, šutne vagu. ''Ortodoksni hinduizam'', počeo je, ''smatra da je šruti, zvuk, sve. Stvar je tek slabašno

ispoljenje prethodno postojeće i večne ideje. Zato je ime Božje sve: sam Bog je tek objektivizacija te ideje u večnome umu. Tvoje vlastito ime je beskrajno savršenije od tvoje

ličnosti! Ime Božje odličnije je od Boga. Pazite šta govorite!''

* * *

Ne bih obožavao čak ni grčke bogove, zato što su bili odvojeni od čovečanstva! Treba obožavati samo one koji su nalik nama, ali uzvišeniji. Razlika između bogova i mene mora

biti jedino razlika u stepenu.

* * *

Kamen padne i zgnječi crva. Odatle izvodimo zaključak da svaki kamen, padajući, gnječi crva. Zašto tako momentalno iznova primenjujemo opažanje? Iskustvo, neko reče. Ali,

pretpostavimo da se to dešava prvi put. Bacite bebu uvis, i ona zaplače. Iskustvo iz prošlih života? Ali zašto je primenjeno na budućnost? Zbog toga što postoji stvarna veza između

određenih stvari, prožimanje, a na nama je jedino da pazimo da se kvalitet niti preklapa, niti da bude neodgovarajući za dotični slučaj. Od ovog razlikovanja zavisi čitavo ljudsko znanje. Što se tiče zabluda, moramo da upamtimo da neposredno opažanje može biti dokaz samo ukoliko su sredstvo, metod i postojanost opažaja očuvani čistima. Bolest ili emocija imaće za

posledicu ometanje opažanja. Stoga je čak i neposredno opažanje tek jedan oblik zaključivanja. I zato je svako ljudsko znanje nepouzdano i može da bude pogrešno. Ko je

istinski svedok? Istinski svedok je onaj za koga je ono što je izrečeno neposredno opažanje. Zbog toga su Vede istinite, pošto se sastoje od svedočanstava merodavnih osoba. Međutim, da

li je ova moć opažanja bilo čija osobitost? Ne! Imaju je i Riši, i Arijan, i varvarin. Savremeni Bengal smatra da je svedočenje samo poseban slučaj neposrednog opažanja, i

da su analogija i sličnost sa rasuđivanjem samo loša zaključivanja. Stoga, od savremenih dokaza postoje samo dva, direktni opažaj i zaključivanje.

Jedna grupa ljudi daje prednost spoljnoj manifestaciji, a druga unutarnjoj ideji. Šta je prethodilo, ptica jajetu ili jaje ptici? To je problem za koji ne postoji rešenje. Ostavi se toga!

Beži iz maje!

* * *

Zašto da brinem i ako ceo svet iščezne? Prema mojoj filozofiji to bi bila odlična stvar! No, zapravo, sve što je protiv mene na kraju mora da bude uz mene. Nisam li ja Njen vojnik?

* * *

Da, moj je vlastiti život rukovođen entuzijazmom izvesne uzvišene ličnosti, pa šta onda?

Inspiracija nikada nije bila isceđena u svet kroz jednog čoveka! Tačno je da verujem da je Ramakrišna Paramahamsa bio nadahnut. Ali i ja sam nadahnut. I

vi ste nadahnuti. I vaši sledbenici će biti; i njihovi posle njih; i tako do kraja vremena! Zar ne shvatate da je doba ezoteričnog tumačenja okončano? Bilo to dobro ili loše, to

vreme je nestalo da se nikada ne povrati. U budućnosti, istina se mora otvoriti prema svetu!

* * *

Buda je učinio sudbonosnu grešku time što je mislio da ceo svet može da bude podignut na nivo Upanišada. Jer, lični interesi su sve pokvarili. Krišna je bio razboritiji, zato što je bio

veštiji i prepredeniji. Ali Buda nije bio ni za kakve kompromise. Svet je u prošlosti video čak i Avatara upropašćenog kompromisom, mučenog na smrt zbog potrebe za priznanjem, i

izgubljenog. Ali, Buda bi bio slavljen kao Bog još za života, širom Azije, za jedan trenutak kompromisa. Njegov odgovor je bio samo: 'Budastvo je postignuće, ne ličnost!' Vaistinu On beše jedini čovek na svetu koji je uvek bio potpuno razuman i duševno zdrav, jedini duševno

zdrav čovek koji se ikada rodio!

* * *

Ljudi na Zapadu rekli su Svamiju da bi veličina i slava Bude bili atraktivniji da je bio razapet! On je to žigosao kao ''rimsku svirepost'', i istakao: ''Najniža i najzverskija sklonost je

prema akciji. Zbog toga će svet uvek voleti epove. Srećom po Indiju, međutim, ona nikada nije stvorila jednog Miltona, sa njegovim 'skakanjem naglavce u ogromnu provaliju'! Sve je to

bilo izmenjeno nabolje sa nekoliko redaka Brauninga! Ta epska žestina je bila ono što je privlačilo Rimljane. Raspinjanje na krst je bilo to što je pronelo hrišćanstvo kroz svet

Rimskog carstva. Da, da! Vi zapadnjaci želite akciju! Niste u stanju da primetite poeziju svakog prostog malog događaja u životu! Može li biti veće lepote od one iz priče o mladoj majci koja je došla kod Bude sa svojim mrtvim sinčićem? Ili epizoda sa kozama? Vidite, Uzvišeno Odricanje nije u Indiji bilo ništa novo!... Ali posle nirvane, okrenite se prema

poeziji! ''Vlažna je noć, i on stiže do pastirove kolibe i pribija se uza zid ispod strehe sa koje curi

voda. Kiša lije i sve je jači vetar. ''Unutra, pastir ga kroz prozor spazi i pomisli: 'Ha, ha! Žuta odoro, ostani tu! Za tebe je i to dobro!' I počinje da peva. 'Stoku sam smestio, i vesela vatra gori. Žena mi je na sigurnom, a

deca slatko spavaju! Izlivajte se stoga, ako vam je volja, oblaci, noćas!' ''A Buda spolja uzvraća: 'Um mi je obuzdan; sva su mi čula sabrana; srce mi je

nepokolebljivo. Izlivajte se stoga, ako vam je volja, oblaci, noćas!' ''Pastir će na to: 'Njive su požnjevene, i seno je smešteno u ambar. Potok je bujan, a drumovi

neoštećeni. Izlivajte se stoga, ako vam je volja, oblaci, noćas!' ''I tako se to nastavlja, dok na kraju pastir ne ustane, pogružen i začuđen, i ne postane

sledbenik. ''Ili, ima li išta lepše od berberinove priče?

Sveti je prošao pored moje kuće, moje kuće – berberinove!

Potrčao sam, ali On se okrenuo i sačekao me, sačekao mene – berberina!

Rekoh: 'Mogu li da govorim, Gospode, sa Tobom?' A On reče: 'Da!'

'Da!' meni – berberinu! Pa rekoh: 'Da li je nirvana za ovakve kao ja?'

A On reče: 'Da!' Čak i za mene – berberina!

Pa rekoh: 'Mogu li da idem za Tobom?' A On reče: 'O, da!' Čak i ja – berberin!

Onda upitah: 'Mogu li da ostanem, Gospode, u tvojoj blizini?' A On reče: 'Možeš!'

Reče to baš meni – sirotom berberinu!''

* * *

Upadljiva tačka kontrasta između budizma i hinduizma nalazi se u činjenici što je budizam objavio: 'Spoznaj sve kao iluziju', dok je hinduizam rekao: 'Spoznaj da je unutar iluzije ono Stvarno.' O tome kako to valja učiniti, hinduizam se nikada nije drznuo da proglasi nekakav strog zakon. Budistička zapovest može da se sprovede samo putem monaštva; hinduistička

može da se izvrši u bilo kojim životnim okolnostima. Sve su one putevi ka Jedinom Stvarnom. Jedan od najviših i najsjajnijih iskaza Vere stavljen je u usta kasapina, i

propovedan naredbama udate žene sanijasiju. Tako je budizam postao religija monaškog reda, ali hinduizam je, uprkos svome veličanju monaštva, uvek ostao religija odanosti dužnosti,

kakva god da je, kao staze kojom čovek može da stigne do Boga.

* * *

''Iznesite pravila za svoju grupu i formulišite svoje ideje'', rekao je Svami, baveći se monaškim idealom za žene, ''i stavite u to malo univerzalizma, ako ima mesta za to. Samo, upamtite da u celome svetu nema više od pola tuceta ljudi koji su spremni za to! Mora da

bude mesta i za sekte, kao i za izdizanje iznad sekti. Moraćete da proizvedete svoja vlastita oruđa. Uobličite zakone, ali na takav način da, kada su ljudi spremni da funkcionišu bez njih, mogu da ih razbiju nadvoje. Naša originalnost leži u kombinovanju besprekorne slobode sa

besprekornim autoritetom. A to se može postići čak i u monaštvu.

* * *

Dve se različite rase mešaju i spajaju, i iz njih nastaje jedna snažna osobita vrsta. Ona nastoji da se sačuva od primesa, i tu možemo da posmatramo stvaranje kaste. Pogledajte jabuku. Najbolji su primerci proizvedeni ukrštanjem; no, kada su jednom ukršteni, nastojimo da

očuvamo podvrstu netaknutom.

* * *

Spominjući obrazovanje devojčica u Indiji, rekao je: ''U bogosluženju svakako morate da koristite kipove i ikone. Ali možete da ih menjate. Kali ne mora uvek da bude u jednom

položaju. Podstičite svoje devojčice da razmišljaju o novim načinima Njenog prikazivanja. Imajte sto različitih doživljavanja Sarasvati (boginja mudrosti). Neka crpu i modeluju i slikaju

vlastite ideje. ''U kapeli, krčag na najnižem stepeniku oltara mora da bude pun vode, a svetla u velikim

tamilskim svetiljkama moraju stalno da gore. Ukoliko, dodatno, može da se organizuje održavanje neprekidnog bogosluženja, ništa ne može da bude više u skladu sa hinduističkim

osećanjem. ''Međutim, ceremonije koje se koriste moraju da budu vedske. Mora da postoji vedski

oltar, na kojem će se u vreme službe Božje zapaliti vedska vatra. I deca treba da budu prisutna da učestvuju u službi obrednog pranja. To je ritual koji bi polagao pravo na poštovanje čitave

Indije. ''Okupite sve vrste životinja oko sebe. Krava je odlična za početak. Ali imaćete i pse i

mačke i ptice i ostalo. Neka deca imaju vreme kada odlaze da ih nahrane i staraju se o njima. ''Zatim, postoji i žrtva znanja. To je najlepše od svega. Znate li da je u Indiji svaka knjiga

sveta, ne samo Vede, već i engleske i muslimanske knjige takođe? Sve su svete. Obnovite stare veštine. Naučite svoje devojčice oblikovanju voća uz pomoć otvrdlog mleka. Prenesite na njih veštinu umetničkog kuvanja i šivenja. Neka nauče da slikaju,

fotografišu, isecaju dizajne od hartije, kao i filigranske radove u srebru i u zlatu, i vezenje. Gledajte da svaka zna nešto čime može da zaradi za život u slučaju nužde.

''I nikada ne zaboravite Čovekoljublje! Zamisao o humanitarističkom obožavanju čoveka nalazi se u jezgru Indije, ali nikada nije bila dovoljno prilagođena i usavršena. Neka je vaši

učenici razviju. Napravite od nje poeziju i umetnost. Da, svakodnevno klanjanje pred stopalima prosjaka, posle kupanja i pre obeda, bilo bi izvrsno praktično obučavanje srca i ruke

zajedno. Nekih dana, pak, možete da se klanjate deci, svojim sopstvenim učenicima. Ili možete da pozajmite malu decu i da ih negujete i hranite. Šta mi je to rekla Matađi (Tapasvini Matađi, osnivačica Mahakali Patasale u Kalkuti)? 'Svamiđi! Meni niko ne pomaže. Ali, ja se

klanjam ovim svetima, i oni će me dovesti do spasenja!' Vidite, ona smatra da služi Umu (boginju, suprugu Šive) u kumari (devojčici) i to je predivna misao da se sa njom započne

škola.''

* * *

Ljubav je uvek ispoljavanje sreće. I najmanja senka bola koja padne na nju znak je telesnosti i sebičnosti.

* * *

Zapad smatra da se brak sastoji od svega što je izvan zakonite veze, dok je u Indiji on

zamišljen kao spona koju društvo obavija oko dvoje ljudi da ih ujedini za sva vremena. To dvoje moraju da se venčavaju, hteli to oni ili ne, iz života u život. Svako od njih zadobija polovinu odlika i zasluga onog drugog. I, ako izgleda da je jedno od njih u ovome životu

beznadežno zaostalo iza drugog, na tom drugom je samo da čeka i pobedi vreme, dok ga ona ili on ponovo ne sustigne!

* * *

Svest je samo opna između dva okeana, podsvesnog i nadsvesnog.

* * *

Ne mogu da verujem svojim ušima kada slušam koliko zapadnjaci govore o svesti! Svest?

Kakve veze ima svest! Ona je ništa ako se uporedi sa neizmernim dubinama podsvesti i visinama nadsvesti! U tome se ne mogu prevariti, pošto sam video kako Ramakrišna

Paramahamsa za deset minuta izvlači iz čovekovog podsvesnog uma čitavu njegovu prošlost, i na osnovu toga određuje njegovu budućnost i njegove snage!

* * *

Sve su to (vizije i slično) sporedne stvari. To nije prava joga. To može da bude od izvesne koristi u posrednom dokazivanju istinitosti naših izjava. Čak i letimičan blesak pruža veru da postoji nešto iza grube materije. Štaviše, oni koji troše vreme na takve stvari srljaju u velike

opasnosti.

Psihički razvitak je granično pitanje! Nikada ne može biti nikakve sigurnosti ni stabilnosti znanja dosegnutog pomoću njega. Zar nisam rekao da je to 'granično pitanje'? Granična linija

stalno se pomera!

* * *

Na advaitskoj strani se smatra da duša niti dolazi niti odlazi, i da su sve ove sfere ili slojevi univerzuma samo mnogi raznovrsni proizvodi akaše (prostor, peti element) i prane. Najniža, odnosno najzgusnutija je solarna sfera, koja se sastoji od vidljive vasione, u kojoj se prana javlja kao fizička sila, a akaša kao opipljiva materija. Sledeća se zove lunarna sfera, koja

okružuje solarnu. To uopšte nije mesec, nego boravište bogova; što će reći, prana se u njoj pojavljuje kao psihičke sile, a akaša kao tanmatre ili fine čestice. Iza ovoga je električna sfera;

to je stanje neodvojivo od akaše, i teško da možete precizirati da li je elektricitet sila ili materija. Sledeća je Bramaloka, u kojoj nema ni prane ni akaše, nego su obe integrisane u

građu uma, prvobitnu energiju. Ovde – pošto nema ni prane ni akaše – điva čitav univerzum kontemplira kao samašti ili ukupnu sumu mahata ili uma (tj., suštinske i izvorne matrice

svesti). Ovaj se pojavljuje kao Puruša, apstraktna Univerzalna Duša, ali još ne Apsolut, jer još uvek postoji mnogostrukost. Iz ovoga điva konačno pronalazi to Jedinstvo koje je svrha i kraj. Advaitizam kaže da su ovo vizije koje se uzastopno pojavljuju pred đivom, koja sama po sebi ni ne dolazi ni ne odlazi, i da je na isti način i ova sadašnja vizija bila projektovana. Projekcija

(srišti) i rastakanje moraju da se dešavaju u istom poretku, samo što jedno znači kretanje unazad a drugo ispoljavanje.

''E sada, pošto svaka jedinka može da vidi samo svoj vlastiti univerzum, taj je univerzum stvoren sa njenim robovanjem i odlazi sa njenim oslobođenjem, premda ostaje za druge koji

su u ropstvu. Naziv i oblik sačinjavaju univerzum. Talas u okeanu je talas samo utoliko što je ograničen imenom i oblikom. Ako talas opadne, on je okean, ali taj naziv-i-oblik je smesta zauvek iščezao, tako da naziv i oblik talasa nikada ne mogu da opstanu bez vode koju su

oblikovali u talas. A ipak, naziv i oblik sami po sebi nisu bili talas; oni momentalno umiru uvek kada se on vrati u ostalu vodu, dok drugi nazivi i oblici dalje žive u vezi sa drugim

talasima. Ovaj naziv-i-oblik zove se maja, a voda je Braman. Talas sve vreme nije bio ništa drugo do voda, mada je kao talas imao naziv i oblik. Ali, pošto se naziv i oblik nikada ne mogu da budu zasebni, ne može se reći ni da postoje. A ipak nisu nula. Ovo se zove maja.

* * *

Ja sam sluga slugu Budinih slugu. Ko je ikada postojao nalik njemu? – Gospodu – koji nikada

nije izveo nijednu akciju zbog sebe – sa srcem koje je obgrlilo ceo svet! Toliko ispunjen samilošću da bi – princ i monah – dao svoj život da spase jedno jare! Toliko ispunjen

ljubavlju da je žrtvovao sebe zbog gladi tigrice! – i zbog gostoprimstva parije (izopštenika iz društva) i blagoslovio ga! I on je došao u moju sobu kada sam bio dečak, i pao sam pred

njegova stopala! Jer sam znao da je to bio Gospod lično!

* * *

On (Šuka) je idealni Paramahamsa. Njemu je jedinom među ljudima bilo dato da ispije šaku vode iz nepodeljenog Okeana Sat-Ćit-Anande – Postojanja, Znanja, i Blaženstva Apsoluta! Većina svetaca umre čuvši samo tresak njegovih talasa o obalu. Tek poneki ima i viđenje, a

još su ređi oni koji Ga okuse. Ali on je pio iz Mora Blaženstva!

* * *

Kakva je to ideja o bakti bez samoodricanja? To je krajnje pogubno.

* * *

Ne klanjamo se ni bolu ni užitku. Težimo da kroz oba dođemo do onoga što ih nadmašuje.

* * *

Šankaračarja je uhvatio ritam Veda, narodnu kadencu. Zapravo, uvek zamišljam da je imao neku viziju kao što je moja kada je bio mlad, i da je na taj način povratio drevnu muziku. U

svakom slučaju, čitavo njegovo životno delo nije ništa drugo do treperenje lepote Veda i Upanišada.

* * *

Iako je ljubav majke po mnogo čemu uzvišenija, ipak ceo svet doživljava ljubav muškarca i

žene kao model odnosa duše prema Bogu. Ništa drugo nema tako ogromnu idealizujuću snagu. Voljeno biće stvarno postaje ono što se zamišlja da jeste. Ova ljubav preobražava svoj

objekt.

* * *

Da li je tako lako biti Đanaka – sedeti na prestolu potpuno nevezan, nimalo ne mareći za bogatstvo ili slavu, za ženu ili dete? Na Zapadu su mi listom tvrdili da su stigli do toga. Sve

što sam mogao da kažem bilo je: 'Takvi velikani nisu rođeni u Indiji!'.

* * *

Nikada nemojte da zaboravite da kažete sebi i da poučite svoju decu: kolika je razlika između svica i buktećeg sunca, između beskrajnog okeana i barice, između zrna slačice i

planine Meru, tolika je i razlika između domaćina i sanijasina! Sve je bremenito strahom: jedino je odricanje neustrašivo.

Neka su blagosloveni čak i lupeški sadui i oni koji nisu uspeli da sprovedu svoje zavete, pošto su i oni posvedočili svoj ideal i tako su u izvesnoj meri uzrok uspeha drugih!

Neka nikada, nikada ne zaboravimo naš ideal!

* * *

Čista je reka koja teče, čist je monah koji se kreće!

* * *

Sanijasi koji pomisli na zlato, poželevši ga, izvršava samoubistvo.

* * *

Šta se mene tiče da li je Muhamed bio dobar čovek, ili Buda? Obezbeđuje li taj oltar moju

dobrotu ili grešnost? Budimo dobri radi nas samih, na našu vlastitu odgovornost.

* * *

Vi se u ovoj zemlji tako bojite da ne izgubite svoju in-di-vid-u-al-nost! Ali avaj, pa vi još niste ni postali individue. Kada spoznate svoju celokupnu prirodu, postići ćete svoju istinsku individualnost, ne pre toga. Još nešto stalno slušam u ovoj zemlji, a to je da treba da živimo u harmoniji sa prirodom. Zar ne znate da je svaki ikada ostvareni napredak u svetu bio učinjen

pokoravanjem prirode? Moramo da odolimo prirodi u svakom trenutku ako hoćemo da ostvarimo ikakav napredak.

* * *

U Indiji mi govore da ne treba da podučavam Advaita Vedantu masama; ali ja tvrdim da

mogu da navedem čak i dete da je razume. Ne možete prerano početi da podučavate najviše duhovne istine.

* * *

Što manje čitate, to bolje. Čitajte Gitu i druga vredna dela o Vedanti. To je sve što vam treba. Sadašnji sistem obrazovanja je potpuno pogrešan. Um je prenatrpan činjenicama pre nego što je upućen kako da misli. Prvo treba podučavati obuzdavanje uma. Kada bih kojim slučajem ponovo trebao da prođem kroz školovanje i kada bih se ja pitao, prvo bih naučio da ovladam

svojim umom, a zatim da prikupljam činjenice ako mi trebaju. Ljudima treba mnogo vremena da nauče stvari zato što ne mogu po volji da koncentrišu svoje umove.

* * *

Ukoliko dođu loša vremena, pa šta onda? Klatno mora da se ljulja nazad na drugu stranu. Ali

to nije ništa bolje. Stvar je u tome da ga se zaustavi.

PESME

HIMNA STVARANJA

Jedina Materija, bez oblika, imena, i boje, Bezvremena, lišena vremena prošlog i budućeg,

Van prostora, bezglasna, beskonačna, lišena svega – Gde prestaje čak i jezik poricanja. (''Neti, neti'', ''Nije ovo, nije ovo.'' Braman ne može da se

opiše ni na kakav izričan, očigledan način.)

Od onda, naniže teče uzročna reka U obliku želje koja zrači;

Njene uskovitlane vode gnevno tutnje U neprestanom huku ''Jesam'', ''Jesam''.

U tom okeanu bezgranične želje Pojavljuju se blistavi talasi, nebrojeni, beskrajni;

O, kako im je mnogostruka snaga, Kako bezbrojne forme, i kakvim spokojem odišu,

Kako su im raznolike kretnje, ko ih izbrojati može?

Milioni meseca, milioni sunaca, Nastajući u samom tom okeanu,

Srljajući naglavce sa tutnjavom žestokom, Zastiru ceo nebeski svod, potapajući Svaki delić neba u bleštavu svetlost.

U njemu nastaju i prebivaju sva moguća bića,

Žustra i puna života, tupa, i beživotna – nebrojena, I užitak i bol, bolest, rođenje i smrt!

Vaistinu, Sunce je On, Njegov je svetlosti zrak, Dakako, Sunce je On, i On je svetlosti zrak.

HIMNA SAMADIJA

Vidi! To nije sunce, ni ljupki mesec, Utrnula su sva svetla; u ogromnoj praznini vasione

Poput senke lebdi predstava sveta.

U praznini zavojitog uma pluta prolazni svemir, Izlazi na površinu i pluta,

Pa opet tone, neprekidno, u ''ja'' strujanju.

Lagano, lagano, senka-mnoštvo ušla je u prvobitnu matericu i neprestano nadolazila,

Jedina bujica ''Jesam'', ''Jesam''.

Vidi! To se zaustavilo, ni ta bujica više ne teče, Praznina nestala u praznini – s one strane govora i uma!

Čije srce to razume, taj odista uspeva.

Himna Božanstvenosti Sri Ramakrišne

Pozdravljamo Te! Gospode obožavan od sveta,

Ti koji prekidaš ropstvo samsare,

Ti bez ijedne mrlje, utelovljenje svetih svojstava,

Ti nadmašuješ sve gune: ljudski oblik na taj način nosiš.

Tebe pozdravljamo i obožavamo!

Utočište uma i govora, Ti si van domašaja ijednog od ta dva. Ti si blistanje

u svakom blistanju koje postoji. Pećina srca zahvaljujući Tvojoj poseti postade sjajna.

Zaista, Ti si ono što razgoni i najneprozirniju tamu tamasa u čoveku.

Gle! U nepredvidivosti melodije

koja se prelama u finoj harmoniji milozvučja, himne Tvojih posvećenika praćene

mridangom (vrsta bubnja) čarobno zvuče, ispunjavaju zrak u večernjoj molitvi Tebi.

Čak i letimičan pogled na Tvoje božanske oči

pročišćene melemom đnane prkosi obmani. O, Ti što brišeš sve mrlje greha, Inteligencijo

Sušta, Tvoja je forma nepomešana. Ti ulepšavaš svet. Samoobasjan si.

O, okeanu uzvišenog osećanja i ljubavi božanske, Ti za Bogom lud,

posvećenici stižu do Tvojih svetih stopala i bezbedno prelaze rastuće more samsare.

O, Gospode sveta, svojom joginskom moći

Ti sijaš kao čisto ovaploćenje ovoga našeg doba. Ti, uzdržljivosti stroge,

samo bezgraničnom milošću Tvojom opažamo um u samadiju sav utonuo i progutan.

Oličenje milosti, isposnička su dela Tvoja!

Ti savlađuješ zlo razorne patnje. Sputavajuće konopce gvozdenog doba raskidaš u parčiće. Svoj vlastiti život

Ti slobodno poklanjaš, o, mirisna žrtvo, o, najbolji od ljudi! O, Spasitelju sveta!

Oslobodio si se ideje o polnosti,

misao o posedovanju omađijala Te nije. Svi užici bili su Ti mrski. Podari nam,

o, najveći među tjagijima (onima koji se odriču), žarku ljubav za Tvoja stopala sveta; daruj, preklinjem Te!

Neustrašiv si Ti, i mimo svake tmine sumnje.

Tvoj um je obuzet čvrstom rešenošću. Tvoje pristalice, čija se predanost uzdiže iznad

oblasti razuma, koji se odriču ponosa na svoju kastu i poreklo, na ugled i slavu –

njihovo bezbedno utočište jedino Ti si, Gospode!

Jedino moje istinsko blago su Tvoja stopala sveta, do kojih stigavši čitav mi svemir

liči na lokvu u udubljenju stvorenom papkom krave u prolazu.

O, daru Ljubavi! O, vidioče jednakosti u svima! Zaista, u Tebi se patnja i zlo

ovog smrtonosnog sveta gube i iščezavaju, o, Ljubljeni.

HIMNA ŠIVI

Pozdrav Šivi, čija je slava neizmerna, Koji je nalik nebu po prozirnosti,

Kojem se pripisuje fenomen cele tvorevine, Očuvanje i rastvaranje univerzuma!

Neka vernost, vatrena vernost moga života Prione za Njega, za Šivu, koji,

Iako je Gospod sviju, nadmašuje sebe.

Onaj u kome je vladavina uvek utvrđena, Koji izaziva uništenje obmane,

Koga je nenadmašna ljubav, ispoljivši se, Krunisala imenom iznad svih imena,

imenom ''Mahadeva'', Uzvišenog Boga! Čiji topli zagrljaj Ljubavi oličene

Pokazuje u čovekovom srcu da je sva snaga Tek privid i privremena parada,

U kojoj bura cele prošlosti duva,

Prošle samskare (nagomilani efekti pređašnjih želja i dela) komešaju energije Sa žestinom i gnevom, poput vode u talase šibane;

U kojoj dvojna svest o ''Ja'' i ''Ti'' i dalje izbija i presijava se: Pozdravljam taj um kolebljivi, centriran u Šivi,

Boravištu mirnoće!

Gde se pojmovi o uzroku i proizvedenom, Pročišćene misli i bezbrojne raznolike forme,

Stapaju u onom Stvarnom; gde bitisanje dokrajčuje Takve nazore kao što su ''unutar'' i ''spolja'' –

Pošto je vetar modifikacija stišan – Tom Hari se klanjam, suzbijanju

Kretanja uma. Šivu pozdravljam;

Koji je raspršio svaku čamotinju i tamu, Ta blistava Svetlost, čista, divna

Kao što je divno cvetanje belog lotosa; Čiji smeh glasni širi sjajno znanje;

Koji je, pomoću neprekinute meditacije, ostvaren u samo-obuzdanom srcu:

Neka me taj Otmeni Labud bistrog jezera Moga uma vodi, prostirem se pred Njim!

Njega, glavnog uklonitelja zla,

Koji briše mračnu ljagu ovoga Gvozdenog Doba; Kome je Dakšina Kći dala svoju žuđenu ruku; Koji je lep kao prekrasni beli ljiljan na vodi; Koji je uvek spreman da se rastane od života

Zarad tuđeg dobra, čiji se prodorni pogled Ne odvaja od smernih; Njemu, vrata plavog (Nilkanta, jedno Šivino ime)

od otrova (sveuništavajućeg zla) progutanog: Njega mi pozdravljamo!

PRIJATELJU

Gde je mrak shvaćen kao svetlost, Gde se patnja za sreću smatra,

Gde se bolest pretvara da je zdravlje, Gde plač novorođenog samo pokazuje da je osetljiv -

Zar se ti, mudri, u tome sreći nadaš?

Gde rat i suparništvo bez prekida nasrću, I čak se i otac okreće protiv sina,

Gde je sve ispunjeno pristrasnošću - Zar ti, mudri, tu tražiš savršeni mir?

Ko je u stanju da umakne iz ove samsare (sveta) maje,

Te grube i jarke smeše raja i pakla? Sa okovima karme vezanim oko vrata, Reci, gde rob da pobegne na sigurno?

Putevi joge i čulnog užitka, Život domaćina i monaštvo,

Pobožnost, bogosluženje, i sticanje bogatstva, Zaveti, odricanje, i stroga isposništva,

Sve sam ih prozreo. I šta sam kroz njih saznao?

- Saznadoh da nema ni trunke sreće, Da život je tek Tantalov pehar;

I što ti je srce plemenitije, budi siguran, Tvoj udeo u nesreći mora biti veći.

Ti velikodušni Prijatelju nesebični, znaj,

U ovom podlom svetu za tebe nema mesta; Može li mermerna figura ikada podneti udarac

Koji je gvozdena masa u stanju da izdrži?

Kada bi mogao da budeš poput onog tupavog bednika, Sa medom na usnama, a otrovom u srcu, Lišenog istine, koji samo sebe obožava,

Onda bi sebi našao mesto u ovoj samsari.

Jemčeći svojim životom za dobijanje znanja, žrtvovao sam pola svojih zemaljskih dana;

Zarad ljubavi, sasvim nalik ludaku, Često se hvatah za beživotne senke;

Za religijom sam tragao, mnoge vere istraživao,

Živeh u planinskim spiljama, na terenima za kremiranje, Pokraj Gange i drugih svetih reka,

I koliko sam samo dana živeo od milostinje!

Usamljen, odeven u rite, bez ikakvog imetka, Jedući ono što mi slučaj baci.

Tela oronulog pod bremenom tapasje (askeze); A ti pitaš, kakva sam to blaga stekao u životu?

Počuj me, prijatelju, otvoriću ti srce;

Šamaran talasima, u ovom kovitlacu života, Otkrio sam u svome životu ovu istinu krajnju –

Postoji jedan čamac koji prevodi preko mora (mora samsare).

Pravila službe Božje, kontrola daha, Učenost, filozofija, različiti sistemi,

Odricanje, imetak, i tome slično, Sve su to samo manije uma –

Ljubav, Ljubav – jedino ona je važna, jedina riznica.

U đivi i Bramanu, u čoveku i Bogu, U duhovima, utvarama, vilenjacima,

U božanstvima, zverima, pticama, insektima, pa i u crvima, Ova prema (ljubav) obitava u srcu svih njih.

Reci, ko drugi je vrhovni bogova Bog? Reci, ko drugi pokreće celu vasionu?

Majka umire za svoje mladunče, razbojnik pljačka – No oboje su dejstvo Ljubavi iste!

Van vidokruga ljudskog govora i uma,

Ona se nalazi i u blagostanju i u jadu; javlja se kao svemoćna, sve-razarajuća Kali,

I kao najdobrodušnija majka.

Bolest, ucveljenost, neimaštine stega, Darma (vrlina), i njena suprotnost adarma (porok),

Sve je to obožavanje NJE u mnogostrukim oblicima; Pa reci, šta điva sama od sebe čini?

Zaveden je onaj ko za srećom traga,

Sumanut je onaj ko nesreću želi, A poremećen je i onaj ko u neznanju za smrću žudi;

Besmrtnost pak – zaludna ambicija!

Jer, ma koliko daleko da otputuješ, Posađen na blistavo mentalno vozilo, Sve je isti okean samsare, u kojem se

Sreća i nesreća svejednako u vrtlogu obrću.

Čuj me, Vihangame (ptica, u smislu ograničene duše) lišen krila: ''To nije način da ti uspe bekstvo;

Opet i opet udarce trpiš, rušiš se i padaš; Zašto pokušavaš što izvesti se ne da?

Batali svoje sujetno pouzdanje u znanje,

Batali molitve, žrtvovanja, i snagu, Jer nesebična Ljubav jedino je utočište; -

Gle, i insekti tome nas uče, ulećući u plamen.''

Prosti insekt je oslepljen, lepotom začaran, Tvoja je duša pijana od vina Ljubavi; O, ti stvarni Ljubitelju, baci u vatru

Sav mutljag svoje ličnosti, to nisko samoljublje.

Reci i sam – dođe li ikada prosjaku sreća? Kakva je korist biti milosrđa objekt?

Pokloni, i nikad se ne okreni da tražiš zauzvrat, Želiš li da se raskoš nagomila u srcu tvom.

Jeste, ti si prirodni baštinik Beskrajnosti,

Unutar tvoga srca je okean Ljubavi, Pruži, daruj, jer svakome ko traži povraćaj

Okean se smanjuje do puke kapi.

Od vrhovnog Bramana do one gliste tamo, I sve do najsićušnijeg atoma,

Svuda je isti Bog, Sve-Ljubav; Prijatelju, pred njegova stopala položi um, telo i dušu.

Sve su ovo njegova raznolika obličja pred tobom;

Odbacujući ih, gde ti to čezneš za Bogom? Ko sva stvorenja bez razlike voli,

On zaista najbolje svog Boga poštuje.

PESMA KOJU PEVAM TEBI

Ja pevam pesmu. Ja pevam pesmu Tebi! Ne marim za primedbe ljudi, dobre ili loše.

O osudi ili hvali ne vodim računa. Sluga sam ja, verni sluga Vas Oboje (Puruša i Prakrti skupa),

Ponizan pred Tvojim stopalima, Tebe i Šakti pozdravljam!

Ti stojiš nepokolebljiv, uvek za mojim leđima, Da, kad god se okrenem, mogu da vidim Tvoj lik,

Tvoj nasmešeni lik. I zato ponovo pevam, Opet i opet. I zato nemam nikakvog straha;

Jer i rađanje i umiranje pred noge su mi pali.

Tvoj sluga ja sam iz života u život. Okeanu milosti, zagonetni su putevi Tvoji,

Te je zagonetna i sudbina moja. Nepoznata je, a ne bih ni želeo da je znam.

Bakti, mukti, đapa, tapas, sve to, Užitak, Božja služba, kao i predanost –

Ove i stvari slične njima Proterao sam na Tvoju vrhovnu zapovest.

Samo je jedna želja ostala u meni – Prisnost sa Tobom, uzajamna!

O, Gospode, prenesi me do Tebe; Nek' graničnik nijedne želje to ne spreči.

Oko gleda napolje, u svemir, i ne traži

Da pogleda u sebe. Zašto bi? Sebe u drugima vidi. Ti si moje oči! Ti i jedino Ti,

Jer svaki živi hram čuva Tvoj lik. Nalik igri malog deteta

Je svaki moj odnos prema Tebi. Iako se ponekad se usuđujem čak i da besnim na Tebe;

Iako bih ponekad, pak, skitao negde daleko: - Ipak, tamo u tmurnoj tami mračne noći,

Ipak, tamo, sa usnama nemim i očima suznim, Ti stojiš motreći me, i Tvoje nežno lice

Puno je ljubavi i nagnuto nad moje. Tada Ti se u trenu predajem opet I pred stopala ti na kolena padam.

Ne preklinjem za oproštaj u Tvojim rukama blagim, Jer nikad nisi srdit na sina svog.

Ko bi još drugi trpeo moje luckaste ćudi?

Gospodar Ti si moj! Moje duše prijatelj pravi. Toliko Te puta gledam – pa ja sam Ti!

Da, ja sam Ti, a Ti, moj Gospod, Ti si ja! U govoru si mom. Unutar grla moga

Ti si, kao Vinapani (boginja znanja), učen i mudar. U navali bujice Tvoje i njene siline

Čovečanstvo je nošeno kako je Tebi volja. Grmljavina Tvog glasa razleže se

Nad hučanjem obrušavajućih talasa burnih mora. Sunce i mesec služe da daju izraza Tvom glasu;

Tvoj govor u povetarcu lakom postaje čujan U istini, u samoj istini.

Stvarno! Stvarno! A opet, bez obzira na to, ti prosti nalozi Ne prenose poruku Uzvišenije Istine poznate znalcu! Gle! Sunce, mesec, kružeće planete i sjajne zvezde,

Prostranstva nastanjena bezbrojnim životima na nebesima, Hitra kometa, svetlucavi blesak munje, Nebeski svod, rastegnut, beskrajan –

Sve to posmatraju pronicljive predostrožne oči,

Bes, požuda, pohlepa, Moha (obmana, samo-obmana) i ostalo (kao ponos i mržnja, šestogubo zlo) -

Iz toga proističe ova ustalasana igra Postojanja; dom u kojem stanuje znanje, Kao i neznanje – a čije središte je osećaj Ograničene ličnosti, taj ''Aham! Aham!'',

Ispunjen dvojnim osećanjem užitka i bola – Vrveći od rađanja i života, raspadanja i smrti,

Čije su poluge ''Spoljno'' i ''Unutarnje'', Sve što postoji, od okeanskih dubina

Sve do sunca, meseca i zvezda u neizmernom prostoru – Um, Budi (intelekt), Ćita (tvar uma, podsvest), Ahamkar (ego),

Deva (božanstvo), Jakša (duh), čovek i demon, sve, Četvoronožac, ptica, crv, čitav svet insekata, Atom i njegovo jedinjenje, sve što postoji,

Živo i neživo – sve, sve – Unutarnje i Spoljašnje – nalazi se U toj jednoj opštoj ravni bitisanja!

Ovo vidljivo prikazivanje je ono najgrublje, Poput dlake na ljudskom licu, da! veoma grubo.

Na obroncima moćne Planine Meru (naziv mitske planine

oko koje se, po predanju, obrću planete) Leže oblasti pod večitim snegom,

I prostiru se miljama i miljama iza još milja. Prodirući kroz oblake u nebo, stotine njihovih vrhunaca

Probijaju se naviše, veličanstveni, blještavi, Nebrojeni, snežno-beli: nižu se oštri bljeskovi munja,

Sunce visi visoko u severnoj prekretnici I sa snagom hiljadu usredsređenih zraka

Obasipa planine potopima toplote, Jarosno kao milijardu gromova, Od jednog do drugog vrhunca.

Gledaj, sjajno sunce kao da na svakom od njih zamire. I potom topi silnu planinu! Dole, dole,

Ona se ruši sa užasnim treskom! Voda je s vodom sada pomešana,

I sve je minulo poput prolaznog sna.

Kada sve kretnje uma, milošću Tvojom, Postanu jedna, svetlost tog otkrovenja tako je snažna

Da u raskoši svojoj daleko nadmašuje Blistavost hiljadu rađajućih sunaca.

Tada se, doista, uzdiže sunce Ćit (znanja) I rastapa sunce i mesec i zvezde,

Nebesa gore visoko, paklove i sve! Ovaj svemir na baricu tek liči

U ulegnuću stvorenom kravljim papkom. Tada se dopire do predela što leži

Izvan ravni Spoljašnjosti. Utišane su larme nasrtljive puti, Stišana graja razmetljivog uma,

Užad srca olabavljena i razvezana, Vezanosti i varke nema više! Da!

Sonorno odjekuje Zvuk lišen vibracije. Vaistinu! Tvoj glas! Slušajući taj glas, Tvoj sluga smerno stoji

Uvek spreman da Tvoje delo vrši.

«Ja jesam. Kada, u vreme Pralaje (kraj kosmičkog ciklusa), Ovaj čudesni kosmos biva progutan, razlažu se i gube

Znanje, Znalac i Znano; Svet više nije raspoznatljiv ni pojmljiv;

Kad više nema ni sunca, ni meseca Ni svih istrošenih zvezda –

Tad vlada stanje Maha-Nirvane, I nema više ni delanja ni dela ni vršioca dela,

Nema više posredovanja; Golema pomrčina zaklanja nedra mraka –

Tu sam Ja prisutan.

«Ja sam prisutan! U doba Pralaje, Kad ovaj ogromni kosmos biva progutan, Znanje, Znalac i Znano stapaju se u jedno.

Svemir više ne može da se raspozna Ni da se intelektom pojmi. Nema ni sunca ni meseca ni zvezda.

Nad utrobom tame, koja donosi moćnu Lišenost Svih trostrukih vezanosti, vasiona još opstaje. Gune (modaliteti Prirode) su umirene, lišene

svih različitosti.

Sve je potopljeno u jednu homogenu masu, Suptilnu, bez primese, u formi atoma, nedeljivu –

Tu sam Ja prisutan.

«I još jedanput, Ja se otkrivam – taj ''Ja''; Prva uzvišena preinaka moje ''Šakti'' je Om;

Prvobitni Glas razleže se prazninom; Beskonačni Prostor čuje taj divni vibrantni zvuk.

Skupina Osnovnih Uzroka izlazi iz sna, Novi život unedogled ponovo oživljava atome; Kosmičko postojanje nadima se, kovitla i ljulja,

Poigrava i obrće, pomera se ka jezgri Sa rastojanja nemerljivo dalekih.

Nadahnuti Vetar izaziva kolo Talasa Na Okeanu velikih Elemenata;

Komeša se, pada, podiže, to ogromno kolo Talasa Juriša sa munjevitom žestinom. Parčad bacana

Silom veličanstvenog opiranja širom prostranstva, Navaljuju neprekidno u vidu nebeskih tela,

Neizbrojna. Planete i zvezde povećavaju brzinu; I čovekovo boravište, Zemlja, obrće se.

«U Početku, Ja Sveznajući,

Ja jesam! Kretanje i nekretanje, Čitava ova Tvorevina nastaje širenjem Moje vrhovne moći.

Igram se svojom sopstvenom Majom, Svojom Božanskom Energijom. Premda Jedan,

Ja postajem mnoštvo, da posmatram svoj vlastiti Izraz.

«U Početku, Ja Sveznajući, Ja jesam! Kretanje i nekretanje,

Čitava ova Tvorevina nastaje širenjem Moje vrhovne moći. Po sili Moje naredbe divlji vetar duva

Preko zemljinog lica; oblaci se sudaraju i grme; Blesak munje uzdrhtava i odbija se;

Blago i nežno malajski povetarac dolazi i odlazi Kao smiren, neuzbuđen dah;

Mesečevi zraci liju svoj osvežavajući mlaz; Zemljino nago telo odeva se u prelepu nošnju

Od drveća i puzavica nebrojenih; I beharni cvet podiže svoje srećno lice, Umiveno kapima rose, uvis ka suncu.''

I NEKA TAMO ŠJAMA PLEŠE

Bajni cvetovi mirisom zanose, Rojevi pomamnih pčela svud naokolo zuje;

Srebrni mesec - kiša osmeha blagog Koju svi stanovnici neba izdašno prosipaju

Po domovima zemaljskim; prijatni vetar s Malaje (Legendarna gora na jugu, puna sandalovine. Zato vetar koji od nje duva čarobno miriše.),

Čiji magični dodir otvara vidik na stada dalekih uspomena; Žuboreće reke i potoci, namreškana jezera

Sa neumornim bramarama (Tvrdokrilac pomalo nalik bumbaru, koji se hrani isključivo medom.) što kruže nad nežnim lelujavim lotosima nebrojenim;

Penušanje slapova – izlivanje harmonija – Koje planinske spilje podržavaju jekom; Slavuji, puni umilno navirućih napeva,

Skriveni u krošnjama, izlivaju srca – ljubavni razgovor; Podižuće oko dana, božanstvenog slikara

Koji zlatnom kičicom tek ovlaš dotiče platno zemlje I obilje boja smesta se preliva preko grudi prirode,

- Pravi muzej čarobnih nijansi – Izazivajući beskraj ganuća.

Kotrljanje grmljavine, prasak iz oblaka, Rat elemenata se zemljom i nebom širi;

Tama bljuje zaslepljujuću tamu, Vihor Pralaje (vreme kosmičkog uništenja) gnevno urla;

U žustrom praskanju vrtoglavih raskošnih bleskova Krvavo-crveno jezovito sevanje koje razdaje smrt; Čudovišni talasi riču poput grmljave, zapenušani,

Silno nasrću da preskoče planinske vrhunce; Zemlja mahnito gruva, ljulja se i posrće,

Ruši se u svoje razvaline, zavitlana sa svog mesta; Prodirući kroz tle, kuljaju grdni ognjevi.

Moćni gorski lanci rasprskavaju se u atome.

Predivni letnjikovac na jezeru plaveti – Okićen mahalicama vodenih ljiljana;

Krv srca zreloga grožđa, prekrivenog belom penom, Nežno šapćući kazuje priče o žudnji i žaru;

Muzika harfe preplavljuje sluh, I svojom melodijom, taktom i bogatim sazvučjem

Uvećava čežnju u grudima čoveka; Kakvo komešanje osećanja! Koliko vrelih uzdisaja Ljubavi!

I toplih bujica suza! Jarko-crvene usne mlade lepotice, Dva plava oka – dva okeana slutnji;

Dve ruke željne da nastupe – kavez ljubavi U koji srce kao ptica biva zatočeno.

Ratnička muzika prašti, duvaju trube, Zemlja se trese pod maršem boraca;

Tutnjava topova, štektanje mitraljeza, Mase dima, jezivo bojno polje,

Grmeća artiljerija bljuje vatru u hiljadu pravaca; Eksplozije granata otkidaju vitalne delove tela,

Slonovi i konji osedlani odleću u vazduh;

Zemlja se trese pod ovim paklenim igranjem; Milion junaka na paripima juriša i zaplenjuje

Neprijateljsko naoružanje, probijajući se kroz dim I pljusak granata i kišu tanadi; napreduje barjak,

Simbol pobede, junaštva u krvi još vrućoj, Vijori se praćen pucnjima, opijen duhom ratovanja; Eno, pada barjaktar, no zastava produžava napred

Od drugog preuzeta; pod nogama mu gomile ratnika Poginulih u boju; no on se ne spotiče.

Telo žudi za dodirom užitka, Čula za čarobnim melodijama pesme,

Um je gladan zvonkog smeha, Srce snažno lupa da dopre do oblasti van bola i čemera;

Reci, ko bi hteo da zameni utešnu mesečinu Za vatrene podnevne zrake?

Hulja čije je srce nalik suncu koje sve prži – Čak i ona nežno voli melemsku mesečinu;

Zaista, svi žude za veseljem. Diše li ona hulja Što patnju i jad privija na grudi?

Nesreća je u njegovom peharu sreće, Smrtonosni otrov u čaši nektara

I u grlu već – a on ipak ne gubi nadu! Vidi kako su svi zastrašeni Užasnom,

Niko ne traži Elokeši (onu raspuštene kose; naziv za Kali, Božansku Majku) Čiji izraz je Smrt.

Neumoljivi grozni mač koji se puši od krvi Uzimaju iz Njene ruke, i umesto njega joj lautu daju!

Ti, jeziva Kali, Sveuništiteljko, Ti si jedina istinita i stvarna; senka Tvoje senke

Doista je ljupki Vanamali. (Doslovno, onaj koji je ovenčan šumskim cvećem. Pastir Krišna u svom obličju mladog nestaška.)

O, Grozna Majko, brzo raseci srce, obmanu rasteraj – San o sreći, raseci nadvoje privrženost telu.

Istina je da Te ovenčavaju lobanjama,

Ali ustuknu u strahu i obraćaju ti se: ''O, Najmilosrdnija!'' U Tvom se gromu razleže grozan smeh,

Od Tvoje nagote – jer sam prostor je Tvoja odora – Srca im od užasa stradaju, pa ipak govore:

''Demoni su ti koje Majka ubija!'' Samo se pretvaraju da žele da Te vide,

Ali kad kucne čas beže čim Te ugledaju. Ti si Smrt! Svakome i svima na svetu

Ti dodeljuješ pomor i bolest – Posude s otrovom koji sopstvenim rukama sipaš.

O, Ti pomahnitala! Ti samoj sebi podvaljuješ, I nećeš da se osvrneš za sobom da ne bi videla.

Da, užasno obličje Majke. Mamiš nedaću nadajući se sreći,

nosiš masku Bakti i bogosluženja,

a um ti prepun postizanja samoživih ciljeva. Krv iz odrubljene glave deteta

ispunjava te strahom – srce ti lupa pred tim prizorom – odista kukavica! Samilosna? (ideja je u tome da samo hrabri mogu da budu samilosni, a ne

kukavice.) Pobogu, stvari zaista čudno stoje! Kome da kažem istinu? – Ko će razumeti?

Oslobodi se moćne primamljivosti – zaluđujućeg pića ljubavi, draži seksa.

Razbij harfu! Napred, sa okeanskim urlikom! Ispij suze, založi i sam život – nek lipše telo.

Osvesti se, junače! Stresi te svoje puste snove, Smrt ti stoji na glavi – zar ti dolikuje strah?

Tovar patnje, istina je cela – ovo Postajanje (neprestano kruženje rađanja i umiranja, dakle svet) – znaj da je to tvoj Bog!

Njegovo svetilište – Šmašan (teren za kremiranje) sa leševima i pogrebnim lomačama; beskrajna bitka –

to je odista Njegov neprikosnoveni kult; stalni poraz – neka te to ne obeshrabri; nek bude smrskano to sitno ''ja'',

nada, ugled i slava; podigni lomaču od njih, a sāmo tvoje srce neka bude zapaljeno tle.

I neka Šjama (Mračna, Kali) poskakuje i igra po njemu.

SVETLOST

Gledam unazad i posle svega, I uviđam da je pravednost na snazi;

I u mojim najtežim jadima se Duša sva od svetlosti nalazi.

RANOJ LJUBIČICI

Pa šta ako ti je podloga smrznuta zemlja, A plašt ti vihor hladni;

I ako, da očisti tvoj puteljak, druga nemaš, A nebo je natmureno i tamni –

Pa šta ako te čak i ljubav razočara, I miris ti se zalud rasipa;

Šta ako zlo nad dobrim vlada, I od poroka je potisnuta vrlina –

Ne menjaj svoju narav, cvete blagi, Mirisna i čista ljubičice,

Već uvek toči svoj miris dragi Bez pitanja, bez računa, bez neverice!

Napisano Sestri Kristini iz Nju Jorka, 6. januara 1896. Ljubičica je prolećni cvet, ali kada procveta u poznu zimu mora da se bori protiv hladnog vetra. Pesma hrabri sledbenicu da

ostane uspravna i u nepovoljnim okolnostima.

U NARUČJU MORA

Plavim nebom plovi gomila oblaka – Svetlih, tamnih, raznih nijansi i gustina;

Narandžasto sunce, pre no što kaže zbogom, Crvenim prugama krasi tu družinu.

Vetar duva kao da popisuje sve redom, Bura čas kleše obličja, čas razdvaja ih:

Fantazije, boje, forme, pasivne kreacije – Bezbroj prizora, realnih a ipak izmaštanih.

Tamo laki oblaci šire svoj predeni pamuk;

Pazi zatim onu grdnu zmiju, onog silnog lava; Pogledaj i par u ljubavi spojen.

U zamagljenom nebu na kraju sve iščezava.

Dole, more peva razne melodije, Ali ne uzvišene, Indijo, ni oplemenjene;

Dok tvoje vode, svuda veličane, vedro žubore U blažećem ritmu, bez grubih urlika.

Svami Vivekananda je ovu pesmu napisao na bengalskom jeziku dok se vraćao sa svog drugog putovanja na Zapad. Dok ju je pisao, verovatno je plovio istočnim Mediteranom.

TI BLAŽENO SANJARENJE

Bilo da stvari idu loše ili dobro – Bilo da radost skačući razvlači grimasu

Ili se more žalosti valja – Predstava – svako od nas ima ulogu,

Svako da plače il da se smeje kako ume; Svako svoju odoru da obuče –

I njeni prizori, na smenu sunčani i kišni.

Ti sanjarenje, blaženo sanjarenje! Svuda razastri svoju koprenu od magle,

Ublaži sve oštre granice, Učini glatkim ono što se hrapavim čini.

Nema čarolije izuzev u tebi!

Tvoj dodir čini da pustinja procveta od zanosa. Oštra grmljavina, najmilozvučnija pesma,

Svirepa smrt, drago izbavljenje.

Napisano Kristini Grinstidel iz Pariza, 14. avgusta 1900.

BLAGODAT

Majčino srce, junaka htenje, Najnežnijeg cveća najslađe uzbuđenje;

Čar i sila što igraju se stalno Sa zapaljenom vatrom oltarskom;

Snaga koja zapoveda, i povinuje se u ljubavi; Dalekosežni snovi, putevi strpljivi;

Večita vera u Biće, u sve živo, Božanska svetlost u malom i velikom;

Sve to i više no što mogu da predstavim sebi, Nek ''Majka'' danas podari tebi!

Napisano Alberti Sturže iz Francuske, 22. septembra 1900.

BLAGOSLOV

Majčino srce, junaka čvrstina I južnog vetra svežina,

Sveti zanos i moć koja živi Na arijevskim oltarima plamtećim, slobodnim; Nek sve to bude tvoje, i mnogo više od toga,

Više no što je ijedna duša ikad da sanja mogla – Budućem indijskom zetu budi

Domaćica, pomagač, prijatelj za kojim žudi.

MAJKA KALI

Zvezde su zaklonjene, Oblaci prekrivaju oblake.

Tama je vibrantna, zvučna. U ričućem kovitlacu vetra

Su duše milion ludaka

Tek puštenih iz tamnice, Čupajući stabla iz korena, Brišući sve na svom putu.

I more se uključilo u okršaj, I diže uvis grdne talase

Da dopre do katranastog neba. Blesak jezive svetlosti Otkriva na sve strane

Hiljade i hiljade sablasti Smrti, čađavih i crnih – One seju pomor i jad,

Igraju mahnite od veselja, Dođi, Majko, dođi!

Jer groza je Tvoje ime, Smrt je u Tvome dahu, I svaki Tvoj teški korak Zauvek uništava svet.

Ti, Vreme, Sverazoriteljko! Dođi, o, Majko, dođi!

Ko se usudi da ljubi nesreću, Da zagrli lik Smrti,

I da igra u plesu uništenja - Njemu pripada Majka.

Nakon posete hramu Kšir Bavani, u Kašmiru, Svamiđi se vratio do barke udešene za stanovanje, na jezeru Dal, i u ekstazi napisao ovu pesmu.

KO ZNA KAKO SE MAJKA IGRA

Možda si ti prorok – ko zna? Ko se usuđuje da takne dubine u kojima

Majka krije svoje bešumne Gromove koji nikad ne promaše! Možda je dete na mah ugledalo

Duhove, iza svih prizora, Očima vatrenim i napregnutim,

Ta drhtava obličja, spremna Da skoče napred i budu

Događaji, neodoljivi, žestoki. Ko izuzev Majke zna kako,

I gde, i kada se oni pojavljuju? Možda je blistavi mudrac

Video više no što može reći; Ko zna koju dušu, i kada,

Majka svojim prestolom čini? Koji bi zakon slobodu obavezao?

Kakva odlika upravlja voljom Nje Čiji ćef je najviša zapovest,

Čija odluka je neopoziv zakon? Neka se detetu ukažu divote O kojima otac ni sanjao nije;

Neka Majka svoje hiljadostruke Snage u ćerki pohrani.

MOJA JE IGRA ZAVRŠENA

Stalno se dižući i stalno padajući na talasima vremena, i dalje zanoseći se idem od jednog do drugog prizora prolaznog, sa osekom

i plimom životnog toka. O, muka mi je od te večne prisile, tih predstava koje više ne gode, te stalne jurnjave bez stizanja,

a obala se nikad ne nazire! Iz života u život pred kapijom čekam, ali ona se ne otvara.

Pogled mi zamućen od zaludnog nastojanja da spazim jedan dugo traženi trag. Na visokom, uskom mostu niskog života stojim i ispod sebe gledam rulju koja se bori, smeje i plače.

Zbog čega? Niko to ne zna. A pred onom kapijom stoji preteći mrak i kaže: «Dalje odavde ne može, ovo je međa; ne iskušavaj Sudbinu,

trpi je najbolje što možeš; idi, izmešaj se sa njima i ispij tu čašu pa budi lud kao i oni. Ko se drzne da shvati, nesreću priziva;

zato stani, i s njima ostani.» Teško meni, da predahnem ne mogu. Ovaj ploveći mehur, Zemlja – njegov šuplji oblik i šuplje ime,

njegovi šuplji život i smrt meni ne znače ništa. Ja žudim da prodrem iza maske imena i oblika! Ah, otvorite kapije; meni se moraju otvoriti. Otvori vrata svetlosti, Majko, svome umornom sinu. Čeznem, o, čeznem domu da se vratim! Majko, moja je igra

završena. Poslala si me napolje u mrak da se igram i nosim nakaznu masku; a onda je umrla nada, pojavio se užas, i igra postade dužnost. Bacan tamo-amo, od talasa do talasa u ovom kipućem, uzburkanom moru žestokih strasti i dubokih tuga, gde jad vlada, a radost se snuje.

Gde život je živa smrt, avaj!, a smrt – možda samo novi početak, nova vrteška ovog dobro poznatog točka bola i ushićenja?

Tu deca sanjaju blistave, zlatne snove od kojih ubrzo ostaje samo pepeo i prah, i zauvek gledaju unazad za davno izgubljenom nadom,

jer svet je hrpetina rđom napadnuta! Prekasno, u starosti se ponešto shvati; tim točkom prestravljeni nestajemo.

Dok su neiskusni, mladi životi ulažu svoju snagu u točak, koji se stoga vrti iz dana u dan, iz godine u godinu. Ali, on je samo igračka obmane, a pokreće ga varljiva nada; želja je glavčina; paoci su mu

žalost i radost. Nasumice idem, ne znam kuda. Spasi od ovog ognja! Izbavi me, milosrdna Majko, od bauljanja za predmetom želje!

Ne pokazuj mi svoje užasno lice, ne mogu to da podnesem, Budi milosrdna i nežna, nemoj da me zbog grešaka koriš.

Odvedi me, Majko, na one obale gde razdori zauvek prestaju; s one strane čemera, dalje od suza, dalje čak i od zemaljske sreće;

na obale čiji sjaj ni sunce, ni mesec, ni zvezde što blistavo trepere, ni sevanje munja ne mogu da izraze. Jer, oni samo odražavaju tu

svetlost. Neka nikad više varljivi snovi ne skriju od mene Tvoj lik. Moja igra je završena; Majko, raskini mi okove i oslobodi me!

(Pesma ''Moja je igra završena'' napisana je 16. marta 1895. godine u Nju Jorku.)

SVOJOJ DUŠI

Obuzdaj se još malo, Srce Snažno, Ne napuštaj doživotni jaram

Premda sadašnjost deluje kužno, budućnost sumorno. Kao da je večnost prošla otkad smo ja i ti

Naš marš uzbrdo il' nizbrdo započeli. Mirno smo plovili morima neviđenim –

Uz mene ti, no ja sam često na svoju volju Najavljivao duhovne poduhvate pre vremena!

Ti, istinsko ogledalo – tvoj puls tako usklađen sa mojim, Ti savršeno zapažanje ideja, koliko god tananih –

Rastajemo li se, Evidentičarko, reci? U tebi je prijateljstvo, vera,

Jer upozoravala si kad su se rđave misli začinjale – Pa i kada bi, avaj, tvoja opomena bila odbačena,

I dalje si išla uz mene, uvek ispravna i verna.

POVODOM ČETVRTOG JULA

Vidi, nestaju crni oblaci Koji su se noćas gusto zbili i pritisli

Zemlju kao mrtvački pokrov!

Još pre tvog magičnog dodira budi se svet. Ptice pevaju u horu.

Cveće podiže svoje zvezdaste krunice Rosom optočene, i u lelujanju te pozdravlja.

Jezera od ljubavi širom otvaraju

Svojih sto hiljada lotos-očiju Da te dočekaju sa svim svojim dubinama.

Svi ti kliču, ti Kralju Svetlosti! Nova dobrodošlica tebi, danas,

O, sunce! Ti danas zračiš SLOBODU! Pomisli samo kako je svet čekao

I tragao za tobom, kroz vremena i podneblja.

Neki su ostavili dom i ljubav prijatelja, I pošli u potragu za tobom, samoprognani, Preko sumornih okeana, kroz drevne šume, Gde svaki korak znači borbu na život i smrt.

Potom je došao dan kada je trud urodio plodom,

I molitva, ljubav i žrtvovanje behu ispunjeni, prihvaćeni i ostvareni.

Tada si se ti, milostivo, podiglo da prospeš Svetlost SLOBODE na ljudski rod.

Nastavi, Gospode, svojom nezadrživom putanjom!

Dok tvoje visoko podne ne oblije svet. Dok svaka zemlja tvoju svetlost ne odrazi,

Dok ljudi i žene, uzdignutih glava, Ne ugledaju svoje lance raskinute, i shvate,

U praštećoj radosti, da im je život obnovljen!

Dobro je poznato da je Svami Vivekananda napustio svoje telo 4. jula 1902. Na dan 4. jula 1898. godine, on je putovao sa svojim američkim sledbenicima po Kašmiru, i kao deo tajnih priprema domaćina za proslavu tog dana – godišnjice Američke deklaracije o nezavisnosti –

spremio je ovu pesmu, da bude naglas pročitana pre doručka.

ČAŠA

Ovo je tvoja čaša – čaša koja ti je Od samog početka namenjena.

Naravno, dete Moje, da znam koliko si Od toga tamnog pića ti sāmo spravilo

Od poroka i strasti, još vrlo davno, U nedokučivim minulim godinama, znam ja to.

Ovo je tvoj put – put težak i sumoran.

Ja sam stvorio kamenje koje ti smeta da se odmoriš. Tvog prijatelja sam postavio na put čist i ugodan,

I on će, kao i ti, stići na Moje grudi. Ali ti, sine Moj, moraš da se krećeš ovuda.

Ovo je tvoj zadatak. Nema u njemu radosti ni lepote,

Ali on nije određen ni za jednog drugog izvršioca, I u Mom svemiru on ima promišljeno mesto. Preuzmi ga. Ne tražim od tebe da razumeš.

Tražim da zatvoriš oči da bi Mi lice video.

ŽIVI BOG

Onog koji je u vama i izvan vas, Koji radi posredstvom svih ruku,

Koji na svim nogama hoda, Čije ste telo svi vi -

Njega obožavajte, i razbijte sve druge idole!

Onog koji je u isti mah uzvišen i nizak, Grešnik i svetac,

I Bog i crv - Njega obožavajte – vidljivog, pristupačnog, stvarnog, sveprisutnog,

Sve druge idole razbijte!

Onog u kojem nema ni prošlog života Ni budućih rođenja i smrti, U kojem smo oduvek bili I zauvek ćemo biti jedno,

Njega obožavajte. Razbijte sve druge idole!

Vi, budale koje zanemarujete živoga Boga, I Njegove bezbrojne odraze kojima je svet ispunjen!

I dok jurite za izmišljenim sablastima Koje vode jedino u sukobe i kavge,

Njega obožavajte, jedinog vidljivog! Razbijte sve druge idole!

(Napisano jednom američkom prijatelju iz Almore, 9. jula 1897.)

POTRAGA ZA BOGOM

Preko brda i dolina i lanaca planina, U hramu, u crkvi i u džamiji, U Bibliji i Kuranu i Vedama

Tragao sam za Tobom zabadava.

Poput deteta izgubljenog u najdivljijoj šumi, Vapio sam i usamljen vikao:

«Gde si nestao, moj Bože, ljubavi moja?» Eho je odgovarao: ''nestao''.

I dani i noći i godine su od onda prošle,

U mozgu požar harao je, Nisam znao kada je noć smenjivala dan,

Srce se činilo pocepano na dvoje. Ležao sam na obali Gange,

Izložen suncu i kiši; Pokrivao se prahom sa vrelim suzama

I naricao sa hukom talasa.

Prizivao sam tvoja sveta imena Svakog podneblja i veroispovesti.

«Pokažite mi put, u sažaljenju, Vi, velikani što stigoste do cilja.»

Godine zatim prođoše u gorkom plaču,

Svaki je tren na večnost ličio, Dok mi se jednog dana sred jauka i vapaja

Ne učini da me doziva neko.

Plemenit, blag glas umirujuć, Koji je ''sine moj'', ''sine moj'' ponavljao samo,

I činilo se da treperi u sazvučju Sa svakom strunom moje duše.

Digoh se na noge i pokušah da otkrijem

Odakle je dopirao taj glas; Tražio sam i tražio i okretao se

Da pogledam oko sebe, ispred, pozadi, I opet, opet se činilo da mi Taj božanski glas govori.

U zanosu mi se cela duša utišala, Očarana, ushićena od blaženosti.

Blesak mi osvetli čitavo biće, Srce mog srca otvori se širom.

O, radosti, o, sreće, šta ja to otkrih! Moja ljubavi, moja ljubavi ti si ovde! Pa ti si ovde, ljubavi moja, sve moje!

A ja sam tragao za tobom – Dok si ti večito bio prisutan Ustoličen u veličanstvenosti!

Od toga dana, kud god da lutam, Osećam kako se On nalazi kraj mene,

Preko brda i dolina, visokih gora i nizija, Daleko, jako daleko i visoko.

Blaga mesečina, zvezde tako jasne,

Sjajno oko dana – On blista kroz njih,

Sila Njegove lepote, a oni su odražene svetlosti. Fascinantna zora, predvečerje meko,

Beskrajni valoviti okean; U poj ptica, u sve što je u prirodi lepo,

Ja proničem u sve to – to je On.

Kada me kobna nevolja zgrabi Srce mi bude malodušno i slabo,

Kao da me sva priroda guši i drobi Svojim nepopustljivim zakonima.

I tada, voljeni moj, k'o da mi šapćeš: ''Blizu sam, blizu.'' Hrabrost mi se vrati.

Uz Tebe, ljubavi, ne plaši me ni hiljadu smrti. Oglašavaš se kad uspavanku pevuši mati, Bebine oči sklapaš, a kad se to nevinašce smeje i igra jasno mi je da si kraj njega.

Kada se bogougodni prijatelji rukuju,

On se nalazi između njih; On toči nektar u majčin poljubac

I u detinje umilno ''mama''. Bio si moj Bog sa prorocima iz davnina,

Od Tebe dođoše sve veroispovesti, Vede, Biblija i Kuran odlučni

Složno Te opevaju, jer samo Ti jesi.

''Ti jesi'', ''Ti jesi'', Duša svih duša U silnoj bujici življenja.

''Om Tat Sat Om''. Ti si moj Bog, Moja ljubavi, samo sam tvoj, samo tvoj.

Ovo je deo pisma koje je Svamiđi napisao 4. septembra 1893. profesoru Dž. H. Rajtu iz Bostona, koji je upoznao Svamija Vivekanandu na Skupštini Religija.

MIR

Gledaj, to se moćno probija, Ta snaga koja snaga nije, Svetlost koja je u mraku,

Senka u zaslepljujućem sjaju.

To je radost koja ne uzima reč, I tuga neosetna, bogata,

Besmrtni život neživljen, Večita smrt neoplakana.

To nije ni radost ni žalost, Već ono što između njih stoji,

Nije ni ništa ni sutrašnjica, Već ono što ih spoji.

To je ugodni počinak u muzici,

I predah u svetoj umetnosti; Tišina između govorenja;

Između dva nastupa uzbuđenja – Spokojstvo srca.

To je lepota nikada viđena, I ljubav što stoji usamljena, Pesma što traje neotpevana, I spoznaja nikad upoznata.

To je smrt između dva života,

I zatišje između dve oluje, Praznina iz koje je vasiona izašla,

I ono u šta se ona vraća.

Ka tome teče suzna kaplja Da rasprostre izraz nasmejan;

To je Života Cilj, I Mir – njegov jedini zavičaj!

PESMA OSLOBOĐENOG

Ranjena zmija svoju navlaku razmotava, Podstaknuti plamen se razbuktava, Pustinjskim vazduhom ne jenjava

Rika u srce pogođenog lava.

Oblak ispoljava moć plavljenja Kada mu munja rascepi grudi;

Kad mu je duša u najtajnijoj srži pogođena Velikan ono najdragocenije u sebi budi.

Nek zamute se oči i srce klone,

I prijateljstvo izneveri i izda ljubav sama, Neka Kob pošalje sve svoje strahote grozne,

I put prepreči zgrušana tama.

Sva priroda ima kivan, mrgodan izgled, Rešena da te smoždi – ipak, dušo moja, znaj,

Ti si Božanska. Produži napred, Ni levo, ni desno, ka cilju marširaj.

Nisam ni anđeo, ni čovek, ni zver,

Ni telo, ni um, ni ona ni on. Knjige se, začuđene, zatvaraju jer

Ne umeju da kažu ko sam; ja sam On.

Pre sunca, meseca, zemlje, Pre zvezda i otkačenih kometa,

Još pre nego što je počelo vreme Ja bio sam, biću, i jesam.

Prekrasna zemlja, sjajno sunce,

Spokojni blagi mesec, nebo što svetluca, Sve njih zakon uzročnosti nagoni da jure;

Svi žive na lancu što nikad ne puca.

A um svoj plašt od paučine snova Preko njih baca i čvrsto ih steže.

Razapeti su na mišljenja potku i osnovu I zemlja, i paklovi i rajevi u nitima te mreže.

Znaj da je sve to samo spoljna kora –

Sav prostor i vreme, svaka posledica i uzrok. Ja sam izvan svih čula, van svakog pojma,

Čitave vasione svedok.

Ni dva ni više, to je jedno jedino, I zato je u meni svih ''ja'' život;

Ne mogu da se mrzim ni sebe da se klonim, Jedino što mogu je da volim.

Probudi se iz snova, iz okova se izbavi,

Ne boj se. Ova misterija, Moja senka, ne može da me prestravi.

Znaj jednom za uvek da On sam ja.

PESMA SANIJASINA

Probudi melodiju! Pesmu rođenu tamo daleko, Gde trulež ovog sveta nikad ne može da dopre,

U planinskim spiljama i proplancima sred dubokih šuma, Čiji mir nikakav uzdah za požudom ni blagom ni slavom

Nikada nije smeo da naruši; gde se valjala reka Znanja i istine, i blaženstva koje ih prati.

Raskošno zapevaj tu melodiju, smeli Sanijasine! Reci – ''Om Tat Sat, Om!''

Raskini svoje lance! Te okove koji te nisko drže, Bilo da su od sjajnog zlata il' nekog prostijeg metala; Ljubav, mržnju – dobro, zlo – i sve druge dvojnosti,

Jer znaj, rob je rob, mažen il' bičevan, on slobodan nije; Jer lanci, makar i zlatni, ne vezuju ništa manje;

Otarasi ih se stoga, smeli Sanijasine! Reci – ''Om Tat Sat, Om!''

Neka nestane tama, varljiva močvarna svetlost što svojim

Žmirkanjem vodi ka imecima sve turobnijim. Tu žeđ za životom ugasi zauvek; ona ti vuče dušu Od rođenja ka smrti, od smrti ka novom rođenju.

Ko sebe pobedi, pobedio je sve. Znaj to I ne ustukni nikad, smeli Sanijasine! Reci –

''Om Tat Sat, Om!''

«Ko seje mora i da žanje», kažu, «i uzrok bez sumnje Mora doneti posledicu; dobar dobru, a lošu loš; tu niko

Nije izuzetak. Svako ko ima telo Mora da nosi lance.» Isuviše tačno; ali daleko iznad

I imena i oblika je Atman, večno slobodan. Znaj da ti si To, smeli Sanijasine! Reci –

''Om Tat Sat, Om!''

Ne znaju istinu oni koji imaju tako bedaste sanjarije Kao što su otac, majka, deca, žena i prijatelj.

Bespolno Sopstvo! – čiji je Ono otac? Čije dete? Kome je prijatelj, kome dušmanin Ono što je Jedino?

Sopstvo je sve u svemu, i ništa drugo ne postoji; I ti si To, smeli Sanijasine! Reci –

''Om Tat Sat, Om!''

Samo Jedno postoji – Slobodno – Znalac – Sopstvo! Bez imena, bez oblika ili boje.

U Njemu Maja sanja čitav ovaj san. Svedok je, a pojavljuje se kao priroda, duša.

Znaj da ti si To, smeli Sanijasine! Reci – ''Om Tat Sat, Om!''

Gde tražiš ti? Tu slobodu, prijatelju, ovaj svet

Ne može da ti pruži. Zalud u knjigama i hramovima Tražiš je. Tvoja je ipak ruka što drži

Konopac koji te dalje vuče. Zato prekini da kukaš, Odbaci taj stisak, smeli Sanijasine! Reci –

''Om Tat Sat, Om!''

Kaži: «Mir svima: Od mene ne dolazi opasnost Ni za jedno biće. U onima koji na nebesima borave, U onima koji nisko gmižu, ja sam Sopstvo u svima!

Odričem se svih svetova, ovog i drugih,

Svih rajeva i zemalja i paklova, svih nada i strahova.» Te tako raskini svoje lance, smeli Sanijasine! Reci –

''Om Tat Sat, Om!''

Zato se više ne obaziri na to što telo živi i propada, Njegov zadatak je obavljen. Nek potopi ga Karma;

Ko hoće neka te vencima kiti, drugi neka te nogom šutne; Ništa ne reci. Ni pohvale ni osude ne može biti

Kada su jedno hvalitelj i hvaljeni, kudilac i kuđeni. I stoga budi spokojan, smeli Sanijasine! Reci –

''Om Tat Sat, Om!''

Istina ne dolazi tamo gde se nalaze požuda i slava I pohlepa za dobitkom. Nijedan čovek koji smatra ženu

Za svoju, za ženku, ne može biti savršen; Ni onaj ko smatra da išta poseduje, ni onaj

Kojeg bes prikiva ne može proći kroz kapije Maje. Zato odbaci sve to, smeli Sanijasine! Reci –

''Om Tat Sat, Om!''

I nemaj doma. Koji bi dom tebe zadržao, prijatelju? Nebo ti je krov, postelja trava; a hrana

Ono što ti slučaj dodeli, i bila ukusna ili ne – ne sudi. Nikakva hrana ni piće ne mogu da zatruju to uzvišeno Sopstvo

Koje je svesno Sebe. Slobodan kao reka što teče Ti uvek budi, smeli Sanijasine! Reci –

''Om Tat Sat, Om!''

Vrlo malo njih istinu zna. Ostali će te mrzeti I ismevaće te, uzvišeni; ali ne mari za to.

Kreći se slobodan od mesta do mesta, i pomaži im Da izađu iz neznanja, iz mreže Maje.

Bez straha od bola il' traženja užitka, otiđi Izvan i jednog i drugog, smeli Sanijasine! Reci –

''Om Tat Sat, Om!''

Tako, dan za danom, dok se sile Karme ne istroše Oslobađaj dušu doveka. Nema novih rađanja,

Nema ''ja'' ni ''ti'', ni Boga, ni čoveka. ''Ja'' je postalo Sve, Sve je ''ja'' i Blaženstvo.

Znaj da ti si To, smeli Sanijasine! Reci – ''Om Tat Sat, Om!''