"Uporedni svetovi", Veselin Marković

Biblioteka

LazulitKnjiga dvadeseta

VKLAZU20 Nepouzdani pripovedac:VKLAZU18 sekspirova dramaturgija.qxd 4.10.2011 15:50 Page 1

Veselin Markoviñ

UPOREDNI SVETOVINepouzdani pripovedaå u delima Vladimira Nabokova

UrednikPredrag Markoviñ

OpremaDuãan Ãeviñ

Beograd2011.


Dragutinu Stojkoviñu(1963-1983)

© Stubovi kulture

Na koricama:Duãan Ãeviñ: Trought the Stainer, 2010.

CIP - Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd

821.161.1.09 Nabokov V. V.821.111(73).09 Nabokov V. V.82.0MARKOVIÑ, Veselin, 1963 -

Uporedni svetovi / Veselin Markoviñ. -Beograd : Stubovi kulture, 20110 (Beograd : AMDSistem). - 297 str. ; 21 cm. - (Biblioteka #Lazulit ; #knj.#20)Tiraæ 1.000. - Beleãka o autoru: str. 291. - Napomene ibibliografske reference uz tekst. - Abstract: str. 279-280.- Bibliografija: str. 281-290.

a) Nabokov, Vladimir Vladimiroviå (1899-1977) -Stvaralaåki postupakb) Knjiæevno delo - Naracija

COBISS.SR-ID=186562316ISBN 978-86-7979-353-9


Dvadeset devetog decembra 2009. godine, na Filoloãkomfakultetu u Beogradu odbranio sam doktorsku disertacijupod nazivom „Nepouzdani pripovedaå u delima VladimiraNabokova“. Komisiju su åinili: prof. dr Zoran Paunoviñ, mojmentor i vrsni prevodilac i poznavalac Nabokova, zatim prof.dr Vladislava Gordiñ-Petkoviñ i prof. dr Radojka Vukåeviñ.

Knjiga koju dræite u ruci nije podudarna rukopisu iz 2009.godine. Prireðujuñi ga za ãtampu, pojedine delove sam pro-menio i produæio, smanjio sam broj fusnota, uneo sam joãviãe esejistiåkih tonova. Doktorat nisam pojednostavio, alisam ga, zarad åitljivosti, oslobodio od nekih konvencija kojenauåni rad mora da poseduje. Poãto smatram da se i najkom-plikovanije misli mogu izraziti jednostavnim jezikom, ovaknjiga nije namenjena samo prouåavaocima knjiæevnosti,veñ svim åitaocima koji imaju jednu zajedniåku osobinu –ljubav prema Nabokovu.

Æeleo bih da zahvalim sledeñim osobama: prof. dr ZoranuKonstantinoviñu, danas naæalost pokojnom, bez åije pomoñiza moj magistarski rad ne bih moæda ni stigao do doktorata.Srðanu Vujici, koji je sa mnom podelio svoje veliko znanje oNabokovu. Svojoj supruzi, Sneæani Samardæiñ-Markoviñ,koja je uvek prvi åitalac i kritiåar mojih knjiga.

Za sve eventualne propuste zahvaljujem samom sebi.

Uporedni svetovi 7


Uvod

Poåeñu tvrdnjom koja je odavno prihvañena u istorijiknjiæevnosti: Vladimir Nabokov je jedan od najznaåajnih inajsamosvojnijih knjiæevnika XX veka. Tu tvrdnju, istina, nijeprihvatio i Nobelov komitet, pa su Nabokovljeva dela – uzdela Prusta, Tolstoja, Dæojsa, Joneska, Gombroviåa i drugih –vaæan argument onih koji tvrde da je grupa pisaca kojima nijepripao Nobel uglednija od grupe pisaca kojima jeste pripao.

Ja sam Vladimira Nabokova poåeo da åitam krajem gim-nazije. Naæalost, ne mogu viãe da se setim da li mi je Dragutini njega otkrio. Za trinaest godina koliko smo se druæili, odprvog razreda osnovne ãkole do prve godine fakulteta, otkriomi je mnogo pisaca i muziåara. Da li je Nabokov bio meðunjima? Señam se, pak, kako u knjiæari na Andriñevom vencuposmatram Nabokovljeve knjige na engleskom i u prevodu.Proåitao sam nekoliko romana. Dopali su mi se, a onda sumoju paænju privukli drugi pisci. Vratio sam se Nabokovudok sam se predomiãljao nad temom za doktorat. Proåitaosam ga ponovo i tek tada shvatio njegovu veliåinu. Njegovaproza me je privukla mnogim kvalitetima, ali najviãe origi-nalnim, smelim i komplikovanim narativnim eksperimenti-ma. Moja potraga za temom doktorata bila je zavrãena.

Nabokov nije komponovao samo ãahovske probleme, veñi narativne probleme, te mnoga njegova dela åitaoci ne moguda shvate u potpunosti ako ne proniknu u tajne pripoveda-nja. Narativni problem kojem se Nabokov najåeãñe vrañao, ikoji je ujedno najpodloæniji pogreãnim tumaåenjima, åini temuovog rada. Reå je o „nepouzdanom pripovedaåu”. Takav pri-povedaå javlja se u åak petnaest Nabokov ljevih dela, koja pre-moãñavaju viãe od trideset godina u njegovom opusu. Reå jeo sedam romana (Maãenjka, Ãpijun, Oåajanje, Stvarni æivot

Uporedni svetovi 9Veselin Markoviñ8


Koncept nepouzdanog pripovedanja

Svako umetniåko delo podrazumeva komunikaciju utrouglu stvaralac – delo – primalac. Kada su u pitanju pro-zna knjiæevna dela, o kojima ñe biti reå u ovom radu, ta komu-nikacija teåe razliåitim putevima: gnoseoloãkim, ontoloãkim,estetskim ili psiholoãkim (ili njihovim kombinacijama).Nuæan preduslov za bilo koji od ovih puteva jeste jedan odnajvaænijih elemenata knjiæevnog dela, naracija – naåin nakoji pisac izlaæe priåu. Narativna strategija je zato moñnooruæje u rukama pisca: kada se on odluåuje za model naraci-je, on se istovremeno odluåuje i na koji ñe naåin komuniciratisa åitaocima. Poãto pisci naracijom mogu da utiåu, ili bar dapokuãaju da utiåu, na stavove i raspoloæenja åitalaca, ona jeneizbeæno povezana i s knjiæevnom idejom. Bio bi unapredosuðen na propast pokuãaj da u jednom delu bude prome-njena samo naracija, a da ostali elementi ostanu neizmenjeni;to viãe ne bi bilo isto delo.

Oblici naracije se veoma razlikuju i pomenuñu samo onenajåeãñe. Narator moæe da bude sveznajuñi, najåeãñe nedra-matizovan, i da se obraña åitaocima iz lagodne pozicije kojukarakteriãe moguñnost da pronikne u svaki lik i dogaðaj; onnema nikakvih ograniåenja u delu, ni prostornih, ni vremen-skih. Ovo je najstariji i najviãe koriãñeni oblik naracije.Poslednjih vekova, sve je åeãñi bitno razliåit vid naracije: pri-povedaå je dramatizovan, to jest uåestvuje u delu kao jedanod likova, i njegovo znanje je ograniåeno poloæajem meðudrugim likovima. On moæe da bude glavni ili sporedni junak.Ponekad je svestan da piãe, a obiåno nije. Takoðe, naracijamoæe da bude naizgled bezliåna i da stvori laæni utisak da sepriåa kazuje „sama od sebe”.

Poãto pisci mogu u pripovedanju da kombinuju prvo,drugo i treñe lice, poãto mogu da se kreñu u rasponu od sve -

Uporedni svetovi 11

Sebastijana Najta, Lolita, Pnin i Bleda vatra) i o osam pripoveda-ka („Pojedinosti sunåevog zalaska”, „Nitkov”, „Admiralitet -ska igla”, „Terra incognita”, „Kad u Alepu jednom…”, „Jedanzabo ravljeni pesnik”, „Sestre Vejn” i „Vrbovanje”).1

Prva dva poglavlja ovog rada posvetiñu konceptu i vido-vima nepouzdane naracije. Biñe reåi o definicijama takve nara-cije i o njenom poloæaju u istoriji knjiæevnosti. Zatim ñu opi-sati kakve sve naratore moæemo proglasiti za nepouzdane,koji je njihov poloæaj u tekstu i na koje ih sve naåine åitalacmoæe razotkriti. Takoðe, analizirañu neka knjiæevna dela kojasu na razliåite naåine pristupila tom problemu.

U narednih petnaest poglavlja govoriñu o pomenutimNabokovljevim romanima i pripovetkama, poreðanim pre-ma vremenu objavljivanja. Izdvojiñu znakove u tekstu kojisugeriãu da narator nije pouzdan, i opisañu uzroke koji sudoveli do te osobine. Biñe reåi o odnosu nepouzdanog pripo-vedaåa i drugih likova, kao i o njegovom odnosu premapodrazumevanom piscu (o njihovom odstojanju, i o tragovi-ma koje je podrazumevani pisac ostavio duæ dela kako biåitaoci otkrili da im se obraña nepouzdani pripovedaå).Znaåajan deo ovih poglavlja åiniñe analiza razliåitih moguñ-nosti u tumaåenju koje takva naracija ostavlja.

U poslednjem poglavlju govoriñu o zajedniåkim osobi-nama analiziranih dela, kao i o njihovom moguñem grupisa-nju. Takoðe, baviñu se estetskom, ontoloãkom i gnoseoloã-kom dimenzijom takve naracije, meðudejstvom tog postupkai knjiæevne ideje.

Veselin Markoviñ10

1 Nisam analizirao ona dela (kao što je, na primer, Ada) u kojima pripovedaåjeste dramatizovan, ali nije nepouzdan pošto ne postoji nikakvo odstojanjeizmeðu njega i podrazumevanog pisca.


oponaãanje kroz dijalog jeste na vrhu Aristotelovog vredno-snog sistema. Homer, meðutim, åesto govori i u „svoje” ime,pa tim pouzdanim komentarima pokuãava da stvori odreðe-no raspoloæenje sluãalaca. Ako nam nedvosmisleno saopãtikakve su, na primer, osobine Telemaha, a kakve prosaca, jasnoje ãta o njima treba da mislimo, i kakve rasplete da oåekuje-mo. On na samom poåetku Ilijade kaæe da ñe tema epa bitiAhilejev gnev, i uskoro ñemo se uveriti da je zaista tako.

U antiåkim proznim delima pripovedaåi su pouzdani.Narator moæe biti dramatizovan, i pripovedati u prvom licu,ali pouzdanost njegove naracije ne dolazi u pitanje åak nikada se pretvori u magarca, kao ãto je to sluåaj u Meta -morfozama, Apulejevom satiriånom romanu iz drugog vekanove ere.

U novijim vremenima veñina pisaca je zadræala autorita-tivni glas. Jedan od mnogo stotina primera jeste Balzakovapriåa „Skupa ljubavna noñ” iz zbirke Golicave priåe (Contesdrolatiques, 1832–37). Na samom poåetku priåe, reåeno namje kako treba da doæivimo glavne likove. Advokat Anvil je„nitkov”, „najgori od svih advokata koji su ikad æiveli” i „veãtprepredenjak”. Njegova supruga, naprotiv, jeste lepa, poãte-na, dobra i åestita. Poãto ñe dogaðaji potvrditi ove osobine,poãto se taj ton neñe promeniti do kraja priåe, i poãto u delunema niåeg ãto bi nagovestilo da ove ocene nisu taåne, pri-nuðeni smo da verujemo naratoru.

Pripovedaå Epa o Gilgameãu, Homer, Balzak i mnogi dru-gi pisci jesu stalno pored nas i govore nam, ili sugeriãu, kakoda doæivimo njihovo delo. Izabrañemo da li pristajemo dabudemo uvuåeni u taj svet, ili ñemo moæda potraæiti nekodrugo delo, ali nemamo nikakav razlog da posumnjamo uinformacije koje dobijamo od njih.

* * *

Uporedni svetovi 13

znanja do nepouzdanosti, poãto mogu da poveñavaju ili sma-njuju odstojanje izmeðu naratora, drugih likova, podrazu-mevanog pisca i åitalaca – pred njima je oåito veoma velikiraspon moguñnosti. Jedna je osobina, meðutim, zajedniåkaza sva prozna umetniåka dela: åitaocima se uvek obraña nekiglas (ili glasovi) i pruæa obilje informacija posredno i nepo-sredno.

Jedan od najvaænijih åitaoåevih zadataka jeste da razumei protumaåi delo. On, istina, moæe da estetski uæiva u nekomnivou dela åak i ako nije razumeo ostale nivoe, ali i to uæiva-nje ñe biti obogañeno ako pronikne u suãtinu knjige. Da bibio uspeãan u tom zadatku, on mora da odluåi kako ñe seodnositi prema informacijama koje saznaje. Zato je verodo-stojnost naracije problem prema kojem mora da se odredisvaki åitalac. Od odgovora zavisi njegov odnos prema delu.Hoñe li bespogovorno poverovati u sve ãto mu narator kaæei sugeriãe? Ili, moæda, neñe verovati ni u ãta dok ne zavrãiknjigu i razmisli o njoj? Ili ñe poverovati samo u deo infor-macija? Ako treba da poveruje u neke informacije, a u nekene, kako ñe ih razlikovati? Ãta da uåini ako mu narator suge-riãe jedno viðenje opisanog sveta, a podrazumevani pisacizmeðu redova nagoveãtava da to nije taåno?

U preteænom delu knjiæevne istorije nije bilo potrebno daåitaoci procenjuju istinitost informacija koje dobijaju od nara-tora. U veñini knjiæevnih dela pripovedaåev glas je jasan iautoritativan; on direktno objaãnjava kakav svet stvara. Unajstarijem saåuvanom knjiæevnom delu, Epu o Gilgameãu,pripovedaå kazuje åitaocima kakve predstave treba da stek-nu o junacima. Ako nam on na samom poåetku kaæe da jeGilgameã „jak, divan i mudar” i da ga svi gledaju „s divlje-njem i strahom”, jer mu „nikada nisu videli ravnog” po lepo-ti i snazi, onda je jasno kakvo miãljenje oåekuje, pogotovo ãtoGilgameãova dela ne odstupaju od ovih reåi.

Aristotel u treñem poglavlju Poetike hvali Homera zatoãto obiåno govori preko likova, a ne u svoje ime; dramsko

Veselin Markoviñ12


stvara delo (tu implicitnu sliku ne treba poistovetiti sa „stvar-nim åovekom”). But ga je nazvao „piãåevim drugim ja”, onje „idealna, knjiæevna verzija” stvarnog åoveka, on je „zbirsvih njegovih izbora”.2

Ukoliko je narator pouzdan, ili ukoliko nije ni na koji naåindramatizovan, onda za åitaoce nije presudno pitanje hoñe liumeti da ga razluåe od podrazumevanog pisca. Situacija jekomplikovanija kada je narator i dramatizovan i nepouzdan.Onda su on i podrazumevani pisac na manjem ili veñemodstojanju. Odstojanje moæe biti intelektualno, moralno, vre-mensko i tako dalje. Narator posreduje svoj svet, dok podra-zumevani pisac oblikuje „stvarni” svet knjiæevnog dela.

Postoji mnogo razloga zaãto je narator nekog delanepouzdan. Mislim da su ovi najåeãñi:

1) Narator ima mentalne probleme i zato izobliåava ilipojednostavljuje dogaðaje koje opisuje (jedan od najupeåa-tljivijih primera je mentalno zaostali narator prvog delaFoknerovog romana Buka i bes).

2) Narator je satiriåar, komiåar, klovn ili pikarski junak inamerno menja dogaðaje, koristi hiperbolu i ironiju, kako bistvorio komiåni efekat.

3) Narator ne moæe u potpunosti da shvati priåu kojupriåa zato ãto nema dovoljno informacija ili nije dovoljnointeligentan.

4) Narator zavarava samog sebe ili pati od predrasuda izabluda (recimo, on smatra da poseduje neke osobine, alipodrazumevani pisac ne deli to uverenje).

5) Narator je suviãe mlad i/ili naivan da bi razumeo svetkoji ga okruæuje. Na primer, Haklberi Fin ili narator Svetskeizloæbe (World’s Fair, 1985) E. R. Doktoroua (Doctorow).

6) Narator namerno laæe kako bi zaveo åitaoce i ostvarioneki interes, recimo predstavio se drukåijim nego ãto jeste (ujednom romanu Agate Kristi narator govori o ubistvu i istra-zi, a tek se na samom kraju otkriva da je upravo on ubica).

Uporedni svetovi 15

U mnogim delima, pak, åitalac mora da se zapita treba lida poveruje glasu koji mu se obraña. Da li mu je taj glas dovo-ljan da bi shvatio delo? Ili ga, naprotiv, narator zavodi nastranputicu? Umesto da posmatra delo iz ptiåje perspektive,ãto mu omoguñava pouzdani pripovedaå, åitalac je spuãtenna scenu i prinuðen da sam naðe odgovore na probleme tek-sta. Da li narator u Okretaju zavrtnja zaista vidi duhove? Zaãtonarator u prvom delu Buke i besa govori tako åudno, i ãta taå-no Fokner æeli da kaæe izmeðu redova? Da li pre poslednjereåenice pripovetke Embrouza Birsa „Dogaðaj na mostu naSovinoj reci” moæemo odrediti da li je glavni junak uspeo daizbegne veãanje? Je li Hamberta Hamberta zaista zavela dva-naestogodiãnja devojåica?

Åitaoci ne mogu da ovim delima pristupe na isti naåinkao Balzaku. Izmeðu onoga ãto naratori govore, rade i suge-riãu, s jedne strane, i smera u kojem se åitavo delo kreñe, sdruge strane, ne postoji znak jednakosti. Ako åitalac ustano-vi da naratoru ne moæe verovati, onda mu je neophodna dru-kåija strategija åitanja da bi mogao da otkrije kakav se to svetpomalja ispod pripovedaåevih reåi i dela.

Termin nepouzdani pripovedaå skovao je Vejn But (WayneC. Booth) u veoma uticajnoj knjizi o naratologiji Retorika pro-ze (The Rhetoric of Fiction, 1961). But je definisao nepouzda-nog pripovedaåa na sledeñi naåin – ako pripovedaå govori ipostupa u skladu s normama podrazumevanog pisca, ondaje on pouzdan; ako ne govori i ne postupa u skladu s tim nor-mama, onda je nepouzdan. Nepouzdani pripovedaå posre-duje åitaocima netaåne ili nedovoljne informacije. Slika svetakoju on stvara ne podudara se sa slikom sveta dotiånogknjiæevnog dela.

Nepouzdanog pripovedaåa, znaåi, otkrijemo ako ga upo-redimo s podrazumevanim piscem, a to je drugi termin kojiñu åesto koristiti u ovom radu, i koji je, takoðe, definisao But.Svaki roman, bez obzira na to da li je pripovedaå dramatizo-van ili ne, stvara implicitnu sliku pisca koji stoji iza scene i

Veselin Markoviñ14

2 Vejn But: Retorika proze. Preveo Branko Vuåiñeviñ, Nolit, Beograd, 1976.


ve u delu da narator moæda ne govori istinu, ali ne ostavi ikonaåni dokaz, tako da åitaoci moraju sami da odluåe hoñe linaratoru verovati ili ne (to neminovno dovodi i do razlike utumaåenju dela).

Suoåen s nepouzdanim pripovedaåem, åitalac mora dadeãifruje tekst tako ãto ñe u naraciji pronañi i protumaåiti tra-gove nezavisne od onoga ãto pripovedaå govori i åini. Kadadelo pripoveda nepouzdani narator, åitalac je primoran daaktivnije uåestvuje u komunikaciji s delom nego kada je prednjim pouzdano pripovedanje. On mora da rekonstruiãe tekstda bi ga razumeo.

* * *

U godinama koje su usledile nakon ãto je Vejn But prviupotrebio sintagmu nepouzdani pripovedaå, mnogobrojni kri-tiåari su pokuãali da definiãu takvu naraciju. Veñina se kreta-la putem koji je But zacrtao, uz manje ili veñe varijacije. Biloje, meðutim, i drukåijih pokuãaja. Ukupno gledano, pokaza-lo se da je definicija termina nepouzdana kao i sama tema.Ako bih previãe uãao u te rasprave, udaljio bih se od glavneteme ovog rada – Nabokova. Sada bih se samo ukratko osvr-nuo na jedan rasprostranjen problem, koji je nastao zato ãtosu se neki kritiåari suviãe udaljili od teksta.

To udaljavanje je nagovestio veñ sam But tako ãto je –pored toga ãto je pripovedaåevu (ne)pouzdanost merio pre-ma normama podrazumevanog pisca – uveo u definiciju ineknjiæevne elemente, to jest moral åitalaca. On je smatraoda ñe åitaoci na osnovu svojih moralnih uverenja procenitida li je pred njima nepouzdani narator. Na taj naåin je pro-blem pouzdanosti pripovedanja udaljen od teksta i postav-ljen na mesto gde se ukrãtaju naratologija i etiåke kategorije.

Nakon Buta, neki kritiåari su analizu pripovedanja pome-rili joã dalje od teksta, te su naratorovu nepouzdanost odreði-

Uporedni svetovi 17

Gledajuñi celokupnu knjiæevnu istoriju, ovakav postu-pak je relativno nov. Meðu najstarijim, i najzanimljivijim,primerima nepouzdanog pripovedanja jesu Don Kihot (Elingenioso hidalgo don Quijote de la Mancha, 1605-1615) MigelaServantesa (Miguel de Cervantes) i Tristram Ãendi (The Lifeand Opinions of Tristram Shandy, Gentleman, 1759-1767) LorensaSterna (Laurence Sterne).

Meðutim, tek u poslednjih dvestotinak godina ovakavtip naracije je postao åest i raznovrstan. Istaknuti primeri uXIX veku jesu Dvojnik (Двойник, 1846) F. M. Dostojevskog,Orkanski visovi (Wuthering Heights, 1847) Emili Bronte (EmilyBronte) i mnoge pripovetke E. A. Poa. Takva naracija je naroåi-to u XX veku postala uobiåajena kod mnogih znaåajnih pisa-ca – recimo, Vilijem Fokner (Wiliam Faulkner), Henri Dæejms(Henry James), Vladimir Nabokov, Dæozef Konrad (JosephConrad), Dæ. D. Selindæer (Salinger), Kazuo Iãiguro (KazuoIshiguro), Ford Medoks Ford (Ford Madox Ford) i mnogidrugi.

Nepouzdani naratori najåeãñe pripovedaju u prvom licu.Oni mogu biti glavni junaci dela – recimo, narator romana Utraganju za iãåezlim vremenom Marsela Prusta (Marcel Proust)– ili sporedni narator Velikog Getsbija (The Great Gatsby, 1925)F. S. Ficdæeralda (F. Scott Fitzgerald), Tajne istorije (The SecretHistory, 1992) Done Tart (Donna Tartt) ili doktor Votson uromanima o Ãerloku Holmsu. Oni su ponekad samosvesni,to jest znaju da upravo piãu knjigu (Prustov roman, nekadela Vladimira Nabokova ili Fjodora Dostojevskog). Kao ãtoñemo ubrzo videti, pripovedaåi u treñem licu takoðe moguda budu nepouzdani.

Ponekad je na samom poåetku dela manje ili viãe jasnoda je narator nepouzdan, a ponekad se njegova prava priro-da obelodani åitaocima tek pred kraj, ãto onda dovede dopromene taåke glediãta, to jest do promene perspektive nara-cije. Ponekad se dogodi da podrazumevani pisac samo nago-vesti moguñnu pripovedaåevu nepouzdanost, ostavi trago-

Veselin Markoviñ16


vañeno u kulturama koje su prostorno i vremenski udaljene.Piãåeva biografija i liåni stavovi mogu pomoñi da shvatimozaãto se åesto odluåivao za odreðeni tip naracije.

Ne treba, pak, davati preveliki znaåaj takvim podacima.Smatram da te rasprave ne samo ãto odvlaåe od analizeknjiæevnih dela prema sociologiji knjiæevnosti, istoriji kultu-re, istoriji knjiæevnosti, kao i individualnoj psihologiji åitala-ca i pisaca, veñ i relativizuju problem i time ga åine nereãi-vim. U krajnjem ishodu, ovakav stav obesmiãljavapro u åavanje knjiæevnih dela.

Verujem da je u velikoj veñini sluåajeva nepouzdani pri-povedaå autonomna kategorija u delu, te da je stoga na osno-vu analize samog teksta moguñno utvrditi kakav je pripove-daåev status. Kakve su posledice njegove nepouzdanosti,ukljuåujuñi i etiåke posledice, to je posebna tema za raspra-vu, i o njoj nikada ne moæe biti saglasnosti.

Takvi moji stavovi uticali su na metodologiju ovog rada– ograniåiñu se na unutraãnji pristup i baviñu se iskljuåivoanalizom teksta. Neñu govoriti, recimo, o istorijskim okolno-stima (iako je emigrantski æivot nekih nepouzdanih naratoraveoma sliåan emigrantskom æivotu samog Nabokova), niti oautobiografskim podacima (iako postoji dosta materijala: naprimer, smrt Dæona Ãejda u romanu Bleda vatra veoma pod-seña na smrt Nabokovljevog oca), niti o etiåkim promenamau druãtvu tokom vremena (ponaãanje Hamberta Hambertaje i dalje neprihvatljivo velikoj veñini åitalaca, ali je romanmnogo viãe ãokirao javnost u vreme kada je bio objavljennego danas), niti o kulturoloãkim razlikama izmeðu zemaljau kojima je autor æiveo i stvarao. Od tog, takozvanog spolj-nog pristupa knjiæevnim delima uzaludno se branio i samNabokov. Na primer, rekao je: „Ne mogu da uåinim niãta dabih zadovoljio one kritiåare koji ispituju autorovo delo, kojene razumeju, kroz prizmu njegovog æivota, koji ne poznaju.”

Åinjenica da je Nabokov koristio nepouzdanu naraciju uvelikom broju svojih dela bez obzira na to da li je bio mlad ili

Uporedni svetovi 19

vali prema kognitivnim strategijama åitalaca, prema njiho-vim moralnim normama i „zdravom razumu”.

Anzgar Nining (Ansgar Nünning) je definisao nepouz-danog pripovedaåa kao onog åija perspektiva odudara odvrednosti i normi samog dela ili åitaoca. Nininga prvenstve-no interesuju åitaoåevi napori da razreãi neusaglaãenosti utekstu.

Bruno Zervek (Bruno Zerweck) je prouåavanje pomerioprema kulturnoj istoriji. On smatra: „Poãto je nepouzdanostefekat interpretativnih strategija, onda je ona kulturno i isto-rijski promenljiva åinjenica.”3 On koncept nepouzdane nara-cije vidi kao vaænu kategoriju u ãirem polju kulturoloãkihstudija.

Svi ovi moguñni putevi u prouåavanju imaju opravda-nje, ali mislim da su, ipak, u pitanju stranputice. Taåno je dañe isti narator jednom åitaocu biti pouzdan, a drugom ne -pouzdan. Jedan neñe imati etiåkih problema sa pripovedaåe-vim iskazima i delima, dok ñe drugi oseñati odbojnost. Taånoje da znaåenje odreðenog dela ne moæe proisteñi iskljuåivo izsamog dela, veñ sudovi zavise i od meðudejstva dela i åitala-ca, a åitaoci uvek imaju odreðeni sistem vrednosti nezavisanod dela.

Ne moæemo, meðutim, da se prvenstveno vodimo prih-vañenim moralnim naåelima kada odreðujemo da li je nekipripovedaå nepouzdan. Njegova (ne)pouzdanost u svetuknjiæevnog dela i njegova etiåka (ne)prihvatljivost – to sudve razliåite stvari. Osim toga, etiåke norme nisu unekolikodrugaåije samo od åitaoca do åitaoca, veñ i u raznim kultura-ma; pritom, menjaju se i s vremenom.

Ista nedovoljnost vaæi i za kulturoloãke studije i autobio-grafske podatke. Isto delo ñe, naravno, drugaåije biti prih-

Veselin Markoviñ18

3 Bruno Zerweck: „Historicizing unreliable narration: unreliability and cul-tural discourse in narrative fiction”, http://www.encyclopedia.com/doc/1G1-97074176.html


Vidovi nepouzdanog pripovedanja

Kada zakljuåi da je narator nepouzdan, åitalac se pretva-ra u detektiva koji traga za pravim znaåenjima dela. On morada ukrsti reåi mnogih likova, i razmisli ima li nepodudaranjai sumnjivih tvrdnji, mora da zaviri izmeðu redova diskursatragajuñi za posrednim informacijama, mora da dokuåi kakavje odnos izmeðu naratora i podrazumevanog pisca. Meðutim,prvo mora da bude siguran da je pred njim zaista nepouzda-ni pripovedaå. Krenuñe od pretpostavke nevinosti – svakinarator je nevin dok se ne dokaæe da je kriv – pa ñe u tekstupotraæiti indicije za eventualnu krivicu. Dokazi su mnogo-brojni i moæemo ih razvrstati u grupe. Ove grupe su najåeãñe:

Direktno priznanje

Neki naratori sami upozore åitaoce da su nepouzdani ida ne treba verovati u ono ãto govore. To je najjednostavnijinaåin da nam podrazumevani pisac ukaæe na pripovedaåe-vu nepouzdanost.

„Ja sam najgori laæov na svetu”, kaæe Holden Kolfild,pripovedaå Selindæerovog romana Lovac u raæi (The Catcherin the Rye, 1951). „Åak i kad idem da kupim novine, a nekopita kuda ñu, u stanju sam da kaæem kako idem u operu.Strava. Kada sam rekao starom Spenseru kako moram ufiskulturnu salu da bih pokupio opremu i ostalo, bila je toordinarna laæ. Nikad u æivotu nisam dræao neku prokletuopremu u sali.”4

Veñ na samom poåetku knjige, Kolfild je obezvredio sop-stvene reåi priznavãi da je laæov. Scena sa Spenserom, epi-

Uporedni svetovi 21

star, i bez obzira na to u kojoj je zemlji, i kako, æiveo, uverlji-vo govori da taj postupak nije moguñe objasniti spoljaãnjimpristupom njegovim delima.

Veselin Markoviñ20

4 Dæ. D. Selindæer: Lovac u æitu. Preveo Flavio Rigonat, Haos, Damnjanoviñ isinovi, Beograd, 1996.


Documents

"Uporedni svetovi", Veselin Marković