0-Izgubljeni Svetovi 2001

8/18/2019 0-Izgubljeni Svetovi 2001

1/118

Artur Klark, IZGUBLJENI SVETOVI 2001.Preveo Zoran Živkovi

PREDGOVORIza svakog oveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko

puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno stomilijardi ljudskih bia hodilo je planetom Zemljom.

Ovako poinje roman '2001: Odiseja u svemiru' koji je izvorno objavljenjula 1968. godine. Ali njegova prva verzija, starija etiri godine, imala jesledei poetak...

1. POGLED IZ 2000. GODINEIzmeu prve i poslednje decenije dvadesetog stolea zjapi ponor dublji od

svih onih koje je i najnesputanija uobrazilja mogla da zamisli. Ponor je to kojirazdvaja barut od nuklearne bombe, poruku otkucanu Morzeovom azbukom od globalnetelevizije sa neba, kraljicu Viktoriju, imperatorku Indije, od Kvame aka,vrhovnog predsednika Afrike Federacije. Ali nadasve - posredi je ponor kojistoji izmeu prvog leta, dugakog triavih stotinak metara, kod Kiti Hoka i prvemisije do Jupiterovih meseca, udaljenih milijardu milja. Sva ova zbivanja, meukojima, mereno aršinima kulture, leže vekovi, odigrala su se u rasponu od samojednog, neverovatnog stolea.

Grmljavina sudnjeg dana tek što je zamukla iznad atola Enivetok, kada seprvi 'Sputnjik' vinuo put neba. Na zaleu sazveža poele su da se kreu zvezdekoje nijedan astronom nikad ranije nije video, a kada je drevna prašina MoraKiša primila prve izaslanike sa Zemlje, duga usamljenost Meseca zauvek seokonala.

Samo tren kasnije, mereno asovnikom Vaseljene, ovek je krenuo tragomsvojih glasnika u kosmos. Projekat 'Apolo', koji je kao kakav rat bezkrvoprolia dominirao sedamdesetim godinama, sada je ve postao deo istorije, sasvim svojim trijumfima i tragedijama. Posle njega, ništa više nije moglo daostane kao ranije. Kada bi ljudi podigli poglede prema Mesecu, oni bi bilisvesni da ih njihovi sadruzi posmatraju odozgo. Takoe bi se setili da ima itakvih koje Zemlja više nikada nee moi da prigrli u svoje okrilje, kao što jeuzimala pod svoje sve njihove pretke od praskozorja vremena. Posredi su biliputnici koji nisu uspeli da stignu do odredišta ka kojima su krenuli, ali su

umesto toga stekli svemirsku besmrtnost, dospevši van upliva promene itruljenja.Još pre kraja sedamdesetih godina, na Mesecu je osnovana prva stalna

kolonija. U meuvremenu, cena putovanja u kosmos desetostruko je snižena, a biesmanjena za još toliko uvoenjem nuklearne energije. Kratko razdoblje raketa-dinosaurusa, od kojih je svaka bila kadra samo za po jedan let, polako sepribližavalo kraju. Umesto hiljadutonskih višestepenih grdosija, iji su kosturisada poivali u dubinama Atlantskog okeana, ljudi su poeli da grade nesravnjivodelotvornije aerosvemirske avione - džinovske raketne letelice kadre da se vinudo orbite sa svojim tovarima, a potom da se vrate na Zemlju i krenu u novumisiju. Još, doduše, nije bio ostvaren komercijalni svemirski let, ali i on jeve bio na vidiku.

Od više miliona kvadratnih kilometara Meseeve površine, samo je nekolikopostotaka bilo temeljito istraženo, a za podrobno ispitivanje preostalih divljihprostranstava bila su potrebna još stolea. Niko, meutim, više nije verovao datu ekaju zapretana neka iznenaenja; posredi je bila negostoljubiva, alipoznata teritorija, koja je predstavljala dom populaciji što je brojala više odhiljadu lanova. Prava granica nalazila se znatno dalje, u nonoj studeni sa onestrane Marsove putanje, odnosno u užarenom danu sa unutrašnje strane Venerineorbite.

Vesnik zore i zvezda Veernjaa, Venera je bila prvo gorko razoaranjesvemirske ere. Iako je još 'Mariner II' izvestio o paklenoj toploti koja vladana potpuno skrivenoj površini, i dalje je bilo takvih koji su se nadali da jemožda posredi neka greška u instrumentima. Sada, meutim, itavo mnoštvo sondikoje su nestale u zastrašujuem kotlu kiteranske atmosfere nije više ostavljalo


2/118


3/118

Jupitera. Od robotskih sondi koje su bile upuene u tu zastrašujuu misijunijedna nije opstala.

Jednoga dana, možda ve u poetnim godinama novog stolea, bie upuenpohod sa ljudskom posadom u pravcu Jupiterovih meseca - Ioa, Evrope, Ganimeda iKalista, miljenika oca bogova, dovoljno velikih da s puno prava ponesu nazivplanete. Postojalo je, meutim, premnogo posla da se obavi znatno bliže matinomsvetu - graenje kolonije na Mesecu, na primer, ili podizanje mostobrana naMarsu - tako da su spoljni džinovi morali malo da saekaju. Iako e umeuvremenu biti upuivane robotske proletne misije prema svim velikimplanetama, pa ak i u tamu sa spoljne strane Plutonove orbite koju pohaajujedino komete, ljudi se još nee otisnuti na ova samotna putovanja.

Što se tie pohoda izvan Sunevog sistema, u pravcu još neotkrivenihplaneta drugih zvezda, tek je šaica naunika verovala da e tako nešto ikadbiti mogue. U najboljem sluaju, meuzvezdano putovanje predstavljalo je sankoji je pripadao veoma dalekoj budunosti, bez ikakvog praktinog znaaja tokomprvih stolea svemirskog letenja.

Bila je to veoma suvisla i veoma razložna pretpostavka, koja je estoponavljana u spisima iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Jer, ko bi ikad mogaoi pomisliti...

2. SIN DOKTORA UDOLJUBAOdista, ko bi mogao?

Ove rei napisane su pet godina pre nego što su prvi ljudi kroili naMesec: ima, meutim, izvesne ironije u injenici da projekat 'Apolo' ne samo štonije 'dominirao sedamdesetim godinama', nego se dogodilo upravo obrnuto;prvobitni plan koji je predviao deset misija na Mesec žalosno je smanjen. Aliako uspemo da preživimo sadašnje Vreme Nevolja, istorija e postaviti stvari nasvoje mesto i ispraviti perspektivu. Nije iskljueno da e doi doba kada e sesamo po projektu 'Apolo' veina ljudi seati Sjedinjenih Amerikih Država - paak i celog sveta svojih predaka, daleke planete Zemlje.

Kada sam, meutim, u prolee 1964. godine dobio od Stenlija Kjubrika pismou kome me je izvestio da bi želeo da snimi 'poslovino dobar naunofantastinifilm', spuštanje na Mesec još je izgledalo, u psihološkom pogledu, kao sandaleke budunosti. Intelektualno, znali smo da je ono neumitno; emocionalno,meutim, nismo mogli potpuno da verujemo u njega - baš kao što i dan-danas imabudala koje još ne veruju.

Ali 1964. godinu treba sagledati u pravoj perspektivi: samo jedanaestmeseci ranije jedan ameriki astronaut (Gordon Kuper na 'Merkjuriju 9') boravioje u svemiru; do prvog dvolanog leta na 'Džeminiju' (Grisom i Jang) protei ejoš itava godina; i dalje su se vodile žune rasprave o prirodi Meseevepovršine, podstaknute pehom koji je zadesio televizijske kamere na 'Rendžeru VI'petnaest minuta pre sletanja.

Iako se iza pozornice odigravala velika delatnost (NASA je, na primer,svakoga dana trošila itav budžet našeg filma - preko deset miliona dolara),ipak je izgledalo da istraživanje svemira tapka u mestu. Ali predznaci su bilijasni; esto sam podseao Stenlija - i samoga sebe - da e se film još nalazitina premijernom prikazivanju kada ljudi stvarno budu hodili po Mesecu.Ispostavilo se, meutim, da sam prilino potcenio predstojea zbivanja;premijerno prikazivanje u Torontu, na primer, proširilo se na jedanaestu,dvanaestu i trinaestu misiju 'Apola'...

Naš glavni problem bio je, dakle, da sroimo takvu priu koju dogaaji iz

narednih nekoliko godina nee uiniti zastarelom - ili, što je još gore,smešnom. Morali smo da odgonetnemo budunost; jedan od naina da se to postignebio je da se toliko udaljimo od sadašnjosti da više ne postoji opasnost da nasinjenice preteknu. Sa druge pak, strane, ako se suviše odmaknemo u budunost,izlažemo se riziku da izgubimo kontakt sa publikom. Iako moto kompanije MGM ve odavno glasi Ars gratia artis, nije velika tajna da filmske kompanije postojeprevashodno radi ostvarivanja dobiti. Morali smo stoga da imamo u vidu publikukoja broji sto miliona ljudi - uz milion gore ili dole, kako bi rekao generalTardžidson.


4/118

Pre no što sam krenuo sa Šri Lanke da bih se video sa Stenlijem, aprila1964. godine, prelistao sam svoje objavljene prie u potrazi za takvom koja bimogla da predstavlja zgodno polazište za jedan svemirski epos. Odluio sam se zaveoma kratku storiju pod naslovom 'Stražar', napisanu 1948. godine prekoBožinih praznika za jedan konkurs koji je raspisao BiBiSi. (Pria je prošlanezapaženo, a baš bih voleo da znam koja je dobila prvu nagradu.) U storiji jere o pionirskim danima istraživanja na Mesecu (1980 + ?); iako je ona kasnijeesto uvršivana u antologije, a pojavila se i u mojim zbirkama 'Pohod naZemlju' i 'Devet milijardi Božijih imena', ja u je ipak ponoviti i ovde, buduida je posredi nezaobilazan uvod u '2001.' Evo, dakle, 'Stražara'...

3. STRAŽARSledei put kada budete videli pun Mesec visoko na južnom delu neba,

pažljivo uoite njegovu desnu ivicu, a zatim poite pogledom nagore duž prevojadiska. Na mestu gde bi na asovniku stajala oznaka za dva sata primetiete mali,tamni oval; svako ko ima normalan vid nai e ga sasvim lako. To je velika,ograena udolina, jedna od najlepših na Mesecu, poznata kao Mare Crisium - MoreKriza. Sa prenikom od tri stotine milja i gotovo sasvim okruženo prstenomvelianstvenih planina, ono nije bilo istraženo sve do našeg dolaska, u poznoleto 1996. godine.

Naš pohod bio je veliki. Upotrebili smo dva vozila za teške terete daprebacimo zalihe i opremu iz glavne Meseeve baze u Moru Vedrine, udaljene pet

stotina milja. Imali smo i tri male rakete, koje su bile namenjene zaprevaljivanje kratkih rastojanja u onim podrujima gde su naša vozila zakretanje površinom bila neupotrebljiva. Sreom, najvei deo Mora Kriza bio jeveoma ravan. Tu se nisu nalazile one velike pukotine koje su predstavljaleuobiajenu opasnost na drugim mestima; takoe nije bilo kratera ni brežuljaka.Naši moni traktori-guseniari prebacivali su nas bez teškoa na svako željenomesto.

Ja sam bio geolog - ili selenolog, ako ste baš sitniavi - i nalazio samse u skupini koja je istraživala južne predele Mora. Prelazili bismo po stotinumilja nedeljno, kreui se podnožjem planina, odnosno duž obale onoga što je prehiljadu miliona godina bilo more. Kada je na Zemlji život otpoinjao, ovde seve gasio. Vode su se povukle niz obronke ovih ogromnih grebena, ponirui uprazno srce Meseca. Preko tla kojim smo se kretali nekada se prostirao okean,bez plime i oseke, dubok gotovo pola milje; jedini trag vlažnosti sada je bilo

inje, na koje se ponekad moglo naii u pe

inama

iju tamu nikada nije oskrnavilapretopla Suneva svetlost.

Putovanje smo zapoeli u sporo Meseevo svitanje, tako da nam je do noipreostalo skoro nedelju zemaljskih dana. Nekoliko puta dnevno izlazili bismo uskafandrima iz vozila u potragu za zanimljivim primercima minerala, ili daostavimo putokaze buduim putnicima. Bio je to uobiajeni postupak, lišen bilokakvih uzbuenja. Nema nieg rizinog niti posebno napetog u istraživanjuMeseca. Mogli smo da živimo udobno itavih mesec dana u našim traktorima podpritiskom, a ako bismo zapali u neprilike, uvek smo bili u mogunosti da radio-vezom zatražimo pomo i da stešnjeni na malom prostoru saekamo dolazak nekogsvemirskog broda koji bi nas izbavio.

Upravo sam rekao da nema nieg uzbudljivog u istraživanju Meseca, ali to,naravno, nije istina. oveku nikada nije dosta ovih neverovatnih planina, takosurovih u odnosu na nežne brežuljke Zemlje. Nikada nismo znali, dok smo kružilioko rtova i uzvisina ovog išezlog mora, kakvi e novi prizori iskrsnuti pred

našim oima. Ceo južni prevoj Mora Kriza predstavlja prostranu deltu gde jenekad put u okean nalazilo mnoštvo reka, napajanih verovatno bujicama kiše kojesu šibale planine u kratkom vulkanskom razdoblju kada je Mesec još bio mlad.Svaka od ovih prostranih dolina predstavljala je izazov koji nas je mamio da sepenjemo u nepoznate gorske predele. No, trebalo je da ispitamo još itavih stomilja doline i jedino što nam je preostajalo bilo je da bacimo ežnjive pogledeka visovima koje e neko drugi osvojiti.

Na vozilu smo zadržali zemaljsko vreme; u 22.00 upuivana je poslednjaradio-poruka Bazi i tako bi se okonao radni dan. Napolju, stene bi i daljeplamtale pod gotovo okomitim Suncem, ali za nas je to bila no sve dok se ponovo


5/118

ne bismo probudili, osam asova kasnije. Tada bi jedan od nas pripremao doruak,sa svih strana bi se ulo zujanje elektrinih aparata za brijanje, a neko biukljuio kratkotalasni radio sa Zemlje. Kada bi miris prženih kobasica poeo daispunjava kabinu, bilo je ponekad odista teško ne poverovati da nismo kod kue -sve je izgledalo tako uobiajeno i prisno, sem oseaja smanjene težine ineprirodne sporosti kojom su predmeti padali.

Bio je na mene red da pripremim doruak u uglu glavne kabine koji jeslužio kao kuhinja. I posle toliko godina mogu sasvim živo da se prisetim togtrenutka, jer je radio upravo emitovao jednu od mojih omiljenih melodija, staruvelšku pesmu 'Dejvid od Bele Stene'. Naš voza ve je bio napolju, odeven uskafander, i pregledao gusenice traktora. Moj pomonik, Luis Garnet, nalazio seu kontrolnoj kabini i upisivao u brodski dnevnik neke podatke koje je prethodnogdana zaboravio da unese.

Dok sam stajao kraj tiganja i ekao, kao svaka valjana zemaljska domaica,da kobasice porumene, pogled mi je lenjo lutao preko obronaka planina koje suzaklanjale itavo južno obzorje i išezavale prema istoku i zapadu niz Meseevprevoj. Izgledalo je da su udaljene milju ili dve od traktora, ali znao sam danas od najbliže deli dobrih dvadesetak milja. Na Mesecu, razume se, predmeti negube obrise sa udaljenošu, kao što je to na Zemlji, gde gotovo nevidljivaizmaglica umekšava i rasplinjava njihove rubove.

Planine su bile visoke deset hiljada stopa i strmo su se uznosile nadravnicom, kao da ih je pre mnogo vremena neka podzemna erupcija izbacila u

pravcu neba kroz rastopljenu koru. Podnožje ak i najbližeg brega skrivala je odpogleda uzdignuta zakrivljenost površine tla, budui da je Mesec veoma malisvet, tako da je od mesta na kome sam se ja nalazio obzorje bilo udaljeno samodve milje.

Podigoh pogled ka vrhovima koje još niko nije osvojio - vrhovima koji su,pre dolaska zemaljskog života, posmatrali okeane kako se povlae i kako nevoljnouranjaju u sopstvene grobnice, odnosei sa sobom nadu i obeanu zoru jednogsveta. Suneva svetlost udarala je u te bedeme takvom silinom da su me oipekle, a samo malo iznad njih zvezde su postojano sjale na nebu, mrklijem i odnajmrklije zimske noi na Zemlji.

Upravo sam se okretao na drugu stranu, kad krajikom oka spazih nekimetalni blesak na samom vrhu velike uzvisine, koja je štrala iz mora tridesetakmilja zapadno odavde. Bila je to taka svetlosti bez ikakvih razmera, kao da jejedan od ovih surih vrhova otrgao zvezdu sa neba; pomislih na trenutak da se to

neki sunev zrak odbio od glatke kamene površine i da je našao put do mog oka.Takve pojave bile su uobiajene. Dok je Mesec u drugoj etvrti, posmatra sa

Zemlje može ponekad videti kako veliki deo Oceanusa Procelaruma naas zatitra uplavo-belim prelivima, kada svetlost blesne na njegovoj površini skakuui odsveta do sveta. Ali nešto me je kopkalo da saznam koja bi to vrsta stene moglada odražava svetlost tako jarko; popeh se u osmatranicu i upravih ka zapadu našteleskop promera etiri ina.

Ono što sam video samo je još više pobudilo moju radoznalost. Planinskivrhovi postali su sasvim jasni i oštri u mom novom vidnom polju, ali ono što jeodbilo Sunev zrak bilo je odve malo da bi se moglo razaznati. Pa ipak,izgledalo je da ta stvar poseduje neku neodreenu simetrinost, a vrh na kome senalazila bio je zadivljujue ravan. Dugo sam netremice zurio u tu bleštavuzagonetku, naprežui oi, sve dok po mirisu preprženog mesa koji se širio izkuhinje nisam shvatio da su kobasice uzalud prevalile put od etvrt milionamilja.

Celog tog jutra, dok smo prelazili Morem Kriza pored zapadnih planina kojesu se visoko uzdizale u nebo, vodili smo žunu raspravu. ak i kad smo uskafandrima izišli u rutinsku šetnju, razgovor se nastavio preko radija. Bilo jesasvim izvesno, tvrdili su moji drugovi, da Mesec nikada nije znao ni za kakavvid inteligentnog života. Jedini oblik života koji je ikada postojao ovde bilesu malobrojne primitivne biljke i njihovi tek nešto manje degenerisani preci.Znao sam to isto tako dobro kao i oni, ali ima trenutaka kada naunik ne sme dase plaši da e od sebe napraviti budalu.

"Slušajte", rekoh konano. "Ja odoh tamo, ako ni zbog ega drugog ono dazadovoljim svoju radoznalost. Ta planina je visoka manje od dvanaest hiljada


6/118

stopa - odnosno svega dve hiljade pod zemaljskom gravitacijom - a ja mogu bezprekida da provedem napolju dvadeset asova. Uostalom, oduvek sam želeo da odemgore, u ta brda, a ovo je izvrsna prilika."

"Ukoliko ne slomiš vrat", ree Garnet, "s tobom e terati šegu itavaposada kada se vratimo u Bazu. Ta planina e se, po svoj prilici, ubudue zvatiVilsonova Glupost."

"Neu slomiti vrat", rekoh odluno. "Ko se, uostalom, prvi popeo na Piko iHelikon?"

"Ali zar u to doba nisi bio znatno mlai?" upita Luis blago."To je samo razlog više za odlazak", odgovorih krajnje dostojanstveno.Te noi smo rano otišli na poinak, pošto smo se prethodno uspeli

traktorom dobrih pola milje uz strminu. Sa mnom je ujutru pošao Garnet; on jebio dobar planinar i ranije smo esto zajedno preduzimali sline poduhvate. Štose našeg vozaa tie, on je izgledao prezadovoljan kada smo ga ostavili krajvozila.

Na prvi pogled, uspon je izgledao sasvim jednostavan na ovom svetu gde svetežine iznose samo jednu šestinu njihove normalne vrednosti. Jedina pravaopasnost pri planinarenju na Mesecu jeste preveliko samopouzdanje; pad na Mesecusa visine od šest stotina stopa podjednako je pogibeljan kao i pad sa stotinustopa na Zemlji.

Prvi put smo se zaustavili na prostranoj zaravni, etiri hiljade stopaiznad ravnice. Penjanje nije bilo suviše naporno, ali moji udovi ipak su bili

ukoeni, jer odavno nisam planinario, tako da mi je kratak odmor odista biodobrodošao. Traktor nam je sada izgledao kao siušni metalni insekt daleko doleu podnožju brega; pre no što smo krenuli dalje, obavestili smo vozaa onapredovanju.

U skafandrima je bilo prijatno sveže, jer je ureaj za rashlaivanjeizvrsno odolevao jari koju je stvaralo Sunce i odagnavao telesnu toplotupojaanu stalnim naprezanjem. Retko smo meusobno razgovarali, osim kada je bilopotrebno preneti neko uputstvo i razmotriti najbolji plan za dalje penjanje. Neznam šta je mislio Garnet; možda mu je izgledalo da je ovo najlui pohod grlom ujagode u koji se ikad upustio. Gotovo da sam delio isto mišljenje, ali radostzbog penjanja, saznanje da niko ranije nije prošao ovim putem i ushienje kojeje pružao sve širi vidokrug, davali su mi potreban podstrek.

ini mi se da nisam bio posebno uzbuen kada sam ispred nas ugledao kamenizid koji sam prvi put video kroz teleskop sa udaljenosti od trideset milja.

Uzdizao se dobrih pedeset stopa iznad naših glava, a tamo, na zaravni, verovatnose nalazila stvar koja me je domamila preko ove neplodne pustoši. Po svojprilici, u pitanju je bila samo gromada koja se rasprsla pri padu nekog meteorapre mnogo godina; njene raspuknute površi još su sveže svetlucale kroz ovunenarušivu, nepromenljivu tišinu.

Nije bilo izboina na prednjem delu stene, tako da smo morali daupotrebimo lenger. Izgledalo je da su moje umorne ruke zadobile novu snagu doksam zamahivao trokukim metalnim sidrom oko glave, a zatim ga hitnuo nagore, upravcu zvezda. Prvi put se nije dobro zakaio i lagano je pao kada smo povuklikonopac. U treem pokušaju kuke su vrsto prionule, tako da ni zajednikimsnagama nismo mogli da ih pomerimo.

Garnet me je pogledao u nedoumici. Izgledalo je da želi da ide prvi, alija mu se nasmeših kroz staklo šlema i odmahnuh glavom. Sasvim lagano otpoehposlednji uspon.

Zajedno sa skafandrom ja sam ovde težio svega etrdeset funti, tako da sam

pri penjanju uz uže koristio samo ruke, a ne i noge. Na rubu sam zastao idomahnuo drugu; zatim sam se prebacio preko ivice, pridigao i upravio poglednapred.

Morate imati na umu da sam sve do tog trenutka bio gotovo sasvim ubeen daovde neu zatei ništa udno ili neobino. Gotovo, ali ne i potpuno; postojalaje nekakva smetena sumnja koja me je gonila napred. Sumnje je sada nestalo, alije oseaj smetenosti ostao.

Stajao sam na zaravni širokoj otprilike sto stopa. Nekada je bila glatka -suviše glatka da bi bila prirodna - ali meteori koji su pljuštali kroz nebrojeneeone izdubili su i izbrazdali njenu površinu. Bila je zaravnjena da bi mogla


7/118

držati bleštavo, grubo, piramidano zdanje, dva puta više od oveka, koje senalazilo smešteno u steni kao kakav džinovski, mnogostrani dragulj.

U prvih nekoliko sekundi moj um verovatno nije iskusio nikakva oseanja. Aonda srce poe brže da mi udara i obuze me udna, neopisiva radost. Ja sam voleoMesec, a sada sam dobio pouzdan dokaz da puzava mahovina iz Aristarhusa iEratostena nije bila jedini oblik života što ga je on iznedrio u svojojmladosti. Stari, omalovažavani san prvih istraživaa pokazao se kao taan. Ovdeje, dakle, postojala Meseeva civilizacija - a ja sam bio prvi koji ju jeotkrio. Okolnost da sam došao možda sto miliona godina kasnije nije uticala namene. Glavno je da se uopšte stiglo.

Um je poeo normalno da mi dejstvuje, da analizira, da postavlja pitanja.Da li je ovo neko zdanje, nekakvo svetilište - ili nešto za šta u mom jeziku nepostoji naziv? Ako je u pitanju zdanje, zbog ega je podignuto na ovom krajnjenepristupanom mestu? Upitah se da li bi to mogao biti hram i na trenutak samvideo pred oima vernike pri nekom udnom obredu kako uzalud prizivaju svojebogove da ih sauvaju, dok život na Mesecu išezava zajedno sa umiruimokeanima.

Pooh nekoliko koraka napred da bih iz blizine osmotrio stvar, ali izvesnooseanje opreznosti zadržavalo me je da se suviše približim. Pomalo sam serazumeo u arheologiju i pokušao sam da odgonetnem kulturni nivo civilizacijekoja je po svemu sudei zarubila ovu planetu i uglaala površine bleštave poputogledala, iji sjaj kao da i dalje ispunjava moje oi.

Egipani su to mogli da urade, pomislih, da su njihovi neimari posedovalisav udesni materijal koji su koristile ove daleko drevnije arhitekte. Zbogmalih razmera stvari, nije mi palo na pamet da možda gledam delo neke rase mnogonaprednije od moje. Ve je i sama pomisao da Mesec uopšte poseduje inteligencijubila gotovo nezamisliva, a i moj ponos mi ne bi dozvolio da se spustim na takoponižavajui nivo.

A tada opazih nešto od ega me niz vrat podioše žmarci - nešto tolikoneupadljivo i toliko bezazleno da mnogi to uopšte ne bi primetili. Rekao sam daje zaravan bila izbrazdana meteorima; takoe ju je prekrivao inima dubok slojkosmike prašine, koja se uvek taloži po površinama onih svetova gde nema vetrakoji bi je raspršio. Ali prašina i brazde od meteora prestajale su sasvimiznenada na rubu širokog kruga koji je obuhvatao malu piramidu, kao da ju jeneki nevidljivi zid štitio od zuba vremena i od povremenog ali postojanogbombardovanja iz svemira.

Neko je vikao u moje slušalice i ja shvatih da me to Garnet ve neko vremeneprekidno doziva. Nesigurno došetah do ivice stene i mahnuh mu da mi se

približi; nisam se usuivao da govorim. Potom se vratih krugu obavijenomprašinom. Podigoh komadi razbijene stene i blago ga bacih ka sjajnoj zagonetki.Da je nevidljiva prepreka progutala kamen, to me ne bi iznenadilo, ali ovaj jesamo udario o glatku, loptastu površinu i lagano skliznuo na tle.

Znao sam da gledam nešto što nije imalo odgovarajueg parnjaka u prošlostimoje rase. Ovo nije bilo zdanje, ve mašina koja je sama sebe štitila silama štosu prkosile venosti. Te sile, ma šta da su u stvari, i dalje su dejstvovale imožda sam im se suviše približio. Na um mi padoše sve vrste zraenja kojima jeovek vladao i koje je ukrotio u prošlom stoleu. Bilo je razloga da verujem dasam ve isto tako mogao da budem nepovratno izgubljen kao da sam kroio usmrtnosnu, bešumnu zonu nezaštienog izvora atomskog zraenja.

Seam se da sam se tada okrenuo ka Garnetu, koji mi se približio i ondanepomino zastao kao da je sasvim zaboravio na mene; nisam hteo da ga ometam,

ve se vratih do ivice brega, pokušavajui da priberem misli. Ispod seprostiralo More Kriza, nestvarno i udno za mnoge, ali meni najednom tako prisnoi blisko. Podigoh oi ka srpastom obliju Zemlje, koja je ležala u svojojzvezdanoj kolevci, i upitah se šta su skrivali njeni oblaci u trenutku kada suovi nepoznati neimari okonali svoj posao. Da li je to bila džungla punaizmaglice iz karbonifera, pusta obala koju su prve amfibije morale da prepuze dabi osvojile kopno - ili, još ranije, duga samotnost pre pojave života.

Ne pitajte me zašto ranije nisam pogodio istinu - istinu koja mi sadaizgleda tako oigledna. U prvom oduševljenju zbog otkria bespogovorno sampretpostavio da je ovu kristalnu utvaru podigla neka rasa koja je vodila poreklo


8/118

iz daleke prošlosti samog Meseca; ali sada, u meni je neodoljivom silinom poeloda navire uvianje da je ona isto tako bila stranac na Mesecu kao što sam to bioi ja.

Za dvadeset godina nismo pronašli ni najmanji trag života, osim nekolikodegenerisanih biljaka. Nikakva civilizacija sa Meseca, ma kakav da je bio njenusud, nije mogla da ostavi samo jedno znamenje svog postojanja.

Ponovo pogledah ka bleštavoj piramidi i ona mi se sada uini nesravnjivodalja od bilo ega što je imalo veze sa Mesecom. Iznenada osetih kako se tresemod glupog, histerinog smeha izazvanog uzbuenjem i prenapregnutošu; izgledaloje najednom da mi se mala piramida obraa i gotovo zauh njene rei: 'Izvini,ali i ja sam ovde stranac.'

Bilo nam je potrebno dvadeset godina da probijemo nevidljivi štit i dadospemo do mašine koja se nalazila unutar kristalnih zidova. Ono što nismo moglida shvatimo, konano smo razorili mahnitom silinom atomske snage; sada predmojim oima leže samo komadii one divne, blistave stvari koju sam jednompronašao gore na planini.

Nisu posedovali nikakav smisao. Mehanizmi piramide - ako su to uopštemehanizmi - pripadaju tehnologiji koja je daleko izvan naših obzorja, možda aktehnologiji parafizikih sila.

Tajna je poela da nas zaokuplja sve više kako smo osvajali pojedineplanete i kako je postajalo sve izvesnije da je Zemlja jedina u Sunevom sistemuiznedrila inteligentan život. Nijedna izgubljena civilizacija sa našeg sveta

nije mogla da sagradi tu mašinu, budui da nam je debeli sloj meteorske prašinena zaravni omoguio da tano odredimo njenu starost. Ona je bila postavljena naovu planetu pre no što je život izronio iz okeana na Zemlji.

Naš svet bio je upola mlai nego sada, kada je nešto došlo ovamo sazvezda, projurilo kroz Sunev sistem, ostavivši pri tom ovo znamenje svogprolaska, i ponovo išezlo u dubinama svemira.

Sve dok je nismo uništili, mašina je ispunjavala zadatak za koji je bilanapravljena; a priroda tog zadatka bila je krajnje jednostavna.

Blizu sto hiljada miliona zvezda okree se u vrtlogu Mlenog Puta i nemanikakve sumnje da je neka druga rasa sa sveta nekog drugog sunca u prošlosti ve dostigla i nadmašila nivo na kome se mi danas nalazimo. Mislim na onecivilizacije iz dubine vremena, u samom osvitu Stvaranja, na prve gospodareVaseljene koja je bila toliko mlada da je život postojao tek na nekolikosvetova. Njihova usamljenst bila je nezamisliva: usamljenost bogova koji tragaju

beskrajem, ali ne nalaze nikoga sa kim bi mogli da razmene misli.Oni po svoj prilici istražuju zvezdana jata kao što mi istražujemoplanete. Svetova je moglo biti svuda, ali oni su po pravilu bili ili pusti ilinastanjeni stvorenjima u kojima se um još nije zaeo. Takva je bila i našaZemlja - samo stecište velikih vulkana iji dim još prlja nebo - u asu kada jeprvi brod sa biima iz praskozorja vremena prispeo negde iz bezdana sa onestrane Plutona. Nisu se zadržali na smrznutim spoljnim planetama, jer su znalida tu ne može biti ni traga od života. Odredište su im bile unutrašnje planete,koje su se grejale oko Suneve vatre, ekajui poetak sopstvene istorije.

Te lutalice su jednoga trenutka stigle i do Zemlje, koja je bezbednokružila u uskoj zoni izmeu ognja i leda, i sigurno su odmah shvatile da onanajviše obeava od sve Suneve dece. Na njoj e se u dalekoj budunosti roditiinteligencija; ali pred njima se nalazilo još bezbroj zvezda i bilo je maloverovatno da e oni ponovo proi ovuda.

Ostavili su stoga stražara, tek jednog od mnogo miliona istih razbacanih

širom Vaseljene da budno motre na sve svetove koji nose obeanje života. Bio jeto far koji je kroz bezbrojne eone strpljivo odašiljao istovetnu poruku - da jošnije otkriven.

Verovatno sada shvatate zašto je ta kristalna piramida bila postavljena naMesecu, a ne na Zemlji. Njene graditelje nisu zanimale rase koje se još nisuotrgle iz divljaštva. Naša civilizacija postala je zanimljiva za njih tek ondakada se pokazala sposobna da opstane, na taj nain što je ovladala tehnikomkosmikih letova i otisnula se sa svoje kolevke, Zemlje. To je izazov sa kojimse ranije ili kasnije moraju suoiti sve rase. Re je, zapravo, o dvostrukom


9/118

izazovu, budui da je u pitanju ovladavanje atomskom energijom, odnosnoposlednji izbor izmeu života i smrti.

Pošto smo jednom prošli tu krizu, bilo je samo pitanje vremena kada emootkriti piramidu i proniknuti u njenu tajnu. Eonima jednolini signal sada jeprestao i oni ija je to dužnost upravie ponovo svoje umove ka Zemlji. Moždažele da pomognu našoj mladoj civilizaciji, ali njihova starost je nezamisliva, astarci su esto bolesno ljubomorni na mlade.

Kad god mi pogled sad odluta ka Mlenom Putu, uvek se iznova zapitam sakog e od tih zgusnutih oblaka zvezda doi izaslanici. Ako nemate ništa protivjednog stereotipnog poreenja, mi smo ukljuili požarni alarm i sve što nam sadapreostaje jeste da budemo strpljivi.

Ubeen sam da neemo morati dugo da ekamo.

4. BOŽI, ŠEPERTONKada sam se prvi put sreo sa Stenlijem Kjubrikom, u Trejder Viksu, 22.

aprila 1964. godine, on je ve sakupio poprilinu koliinu gradiva iz nauke inaune fantastike i nalazio se u izvesnoj opasnosti da poveruje u leteetanjire; ini mi se da sam stigao u poslednji as da ga izbavim od ovog zlehudogusuda. Još od samog poetka, on je imao odreenu predstavu o svom osnovnom naumui jedino je nastojao da pronae najbolji nain da ga sprovede u delo. Želeo jeda snimi film o ovekovom odnosu prema Vaseljeni - nešto što još nikada nijepokušano, a još manje ostvareno u istoriji sedme umetnosti. Razumese, postojalo je neizmerno mnoštvo 'svemirskih' filmova, od kojih je veina bilasasvim bezvredna. ak i onaj mali broj koji je raen sa izvesnom umešnošu iprilježnošu bio je prilino prostodušan, više zaokupljen deakim uzbuenjemoko kosmikog letenja nego dubokim implikacijama ovog ina po društvo,filozofiju i religiju.

Stenli je bio potpuno svestan ove okolnosti i stoga rešen da stvoriumetniko delo koje e gledaoce mono ispuniti oseanjima uenja,strahopoštovanja... pa ak, ako bude primereno, i užasa. Na drugom mestu samopisao kako je došao na ovu zamisao (videti: 'Sin doktora udiljuba: ili kakosam nauio da prestanem da se brinem i zavoleo Stenlija Kjubrika' - u knjizi'Izveštaj o planeti tri', 'Harper & Row'). Uspeh koji je doživeo zabeležen je

ili razmatran milionima izgovorenih i napisanih rei,

iji je poprili

an deosakupljen i može se nai u dopadljivoj knjizi Džerija Ejdžela 'Stvaranje

Kjubrikove 2001.' ('New American Library'). Moja pažnja, meutim, ovde nijevezana za film, ve za roman, koji posmatram kao nezavisno i samostalno delo -bez obzira na to što je pisan sa prevashodnom namerom da posluži kao osnova zafilm.

Ovo je, razume se, obrnut sluaj od uobiajenog stanja stvari. Veinafilmova snima se prema ve postojeim romanima, po mogustvu prema onima koji subili bestseleri, što naješe znai da poseduju jemstvo dobre proe. (Valjaniprimeri u ovom smislu jesu 'Prohujalo sa vihorom' i 'Doktor Živago'). Postoje,zatim, filmovi koji se rade prema scenarijima posebno pisanim za njih, pri emunema romaneskne verzije (niti - uh! - 'romanizacije' filma). Svi aplinovifilmovi, na primer, ili 'Graanin Kejn' i 'Lorens od Arabije', spadaju u ovukategoriju. Ovakva ostvarenja zamišljaju se i realizuju od poetka do kraja kaofilmovi; jedina stvar koja postoji na papiru jeste scenario, odnosno na osnovu

scenarija napravljena knjiga snimanja.

Nekim genijalnim rediteljima polazilo je za rukom da prou i bez toga. Makoliko zvualo neverovatno, smatra se da je Dejvid Vork Grifits držao u glavicelokupan film 'Netrpeljivost'. Mislim da bi se Stenliju dopalo da je to istouradio sa '2001.', pa i po cenu da pritaji kako lino veruje da je tako neštoteorijski nemogue. Ali, u svakom sluaju, za njega je to bilo neizvodljivo u


10/118

praksi - ako ni zbog ega drugog, ono zato što je morao da ima nešto prilinoopipljivo što bi pokazao svojim finansijerima. Banke i filmske kompanijezahtevaju nešto više od nekoliko nažvrljanih listia hartije pre no što odlueda u projekat ulože svoje ljubljene milione.

Scenario, meutim, nije umetniko delo, iako njegovo stvaranje nalažepoprilinu umešnost. Odnos scenarija prema filmu približno je isti kao odnosmuzike partiture prema izvoenju simfonije. Postoje ljudi koji umeju da itajumuziku partituru i da 'uju' simfoniju - ali nema dva reditelja koja e videtiiste slike kada proitaju scenario. Dvodimenziono ustrojstvo raznobojnesvetlosti o kome je ovde re neuporedivo je složenije od jednodimenzionesenzacije zvuka - koja se, u naelu, potpuno može opisati na papiru. Jedan filmje nemogue ovako predoiti, premda se scenarista nalazi pred obavezom da pokušataj neizvodljivi zadatak. Sa izuzetkom onog sluaja kada je pisac scenarijaistovremeno i reditelj, sve se mora izložiti do dosadnih pojedinosti; nije stoganikakvo udo što je scenarije podjednako muno kako itati tako i pisati. DžonFauls je to sasvim prikladno opisao, rekavši: 'Svaki romansijer koji je imaoprilike da se lati pisanja scenarija poznaje ona tegobna ogranienja - obaveznoulaženje u suvišne pojedinosti - koje film namee. Pisati roman odgovaraplivanju u moru; pisati scenario, pak, isto je što i batrgati se u nekom gustomsirupu.' ('Da li je roman mrtav?' - 'Books', jesen 1970.).

Ja sam tek nejasno bio svestan svega ovoga 1964. godine, ali je zatoStenli bio dobro upuen u stvar. Od njega je potekao predlog da, pre no što

prionemo na dirinenje oko scenarija, pustimo malo mašti na volju tako što emopriu razraditi u ceo roman. Razume se, da bismo to uradili, morali smo dapriredimo znatno više grae nego što e moi da se upotrebi u završnoj verzijifilma. Ali to nije predstavljalo problem. Svaki dobar romanopisac 'zna' dalekoviše nego što stavi na hartiju: isto tako, svaki sineast bi trebalo da budesvestan znatno širih obzorja od onih izloženih u scenariju.

Teorijski posmatrano, dakle, valjalo je najpre sroiti roman (imajuineprestano na umu ekran), a potom iz njega izvesti scenario. Praktino, meutim,ishod je bio znatno zamršeniji; negde pred kraj, roman i scenario pisani suistovremeno, sa povratnim spregama u oba smera. Izvesni delovi romana pretrpelisu završne prerade pošto smo videli radne kopije filma zasnovane na scenarijusroenom prema ranijim verzijama romana... i tako dalje.

Posle nekoliko godina ovakvog rada, kada je roman konano bio objavljen,uinilo mi se da bi na mestu predvienom za ime autora trebalo da stoji:

'Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik prema scenariju Stenlija Kjubrika iArtura Klarka' - dok bi u sluaju filma redosled naprosto valjalo preokrenuti. Idalje smatram da bi ovako podeljeno autorstvo najvema odgovaralo zapetljanojistini.

Posle nekoliko lažnih poetaka i jednog dvanaestoasovnog pomnogpretresanja cele stvari, Stenli se konano, poetkom maja 1964. godine, složioda pria 'Stražar' sadrži prikladnu grau za film. Ali prema našoj prvobitnojzamisli - koja mi sada ne izgleda osobito prihvatljiva, premda se u ono vremeinila sasvim održiva - otkrie vanzemaljskog artefakta trebalo je dapredstavlja klimaks, a ne poetak prie. Njemu bi prethodio niz peripetija ilipustolovina posveenih istraživanju Meseca i planeta. Ovoj prvoj verziji dalismo ak i interni naziv (koji, razume se, nikada nismo nameravali javno daupotrebimo): 'Kako je osvojen Sunev sistem'.

I tako sam ponovo poeo da prebiram po hrpi svojih kratkih pria u potrazi

za materijalom koji bi pogodovao ovoj zamisli. Konano sam izabrao pet dela:'Nit koja je pukla' (iz zbirke 'Pohod na Zemlju'), 'Izvan kolevke, beskrajnoorbitirajui...', 'Ko je to?', 'U kometi' i 'Pre raja' (sve etiri iz zbirke'Prie sa deset svetova'). Na dan 28. maja 1964. godine prodao sam sva delaStenliju i potpisao saglasnost da radim na predvienom filmu. Naš prvobitni planbio je razdragano optimistiki: pisanje scenarija - dvanaest nedelja; njegovorazmatranje - dve nedelje; revizija - etiri nedelje; razrada projekta - etirinedelje; vizuelizovanje, umetniki rad - dvadeset nedelja; snimanje - dvadesetnedelja; montaža, pripreme za prikazivanje - dvadeset nedelja. Ukupan skoriznosio je osamdeset dve nedelje. Doda li se tome još dvanaest nedelja za najavu


11/118

premijere, dobija se konaan zbir od devedeset etiri nedelje, odnosnopretežan deo dve godine. Veoma me je tištalo ovo ogromno razdoblje, pošto samjedva ekao (kao i uvek) da se vratim na Šri Lanku; na svu sreu, nijedan od nasdvojice nije tada ni slutio da e se projekat protegnuti na itave etirigodine...

Preostale mesece 1964. godine proveli smo u grozniavom mozganju. Kako sunam na um dolazile nove zamisli, prvobitna koncepcija se polako menjala.'Stražar' je postao poetni, a ne završni deo filma; jedna za drugom, otpale sesvih pet pria koje sam naknadno izabrao. Godinu dana kasnije, zakljuivši (neneizostavno ovim redom) a) da nije pošteno prema Stenliju dopustiti da kupinešto što mu nije potrebno i b) da se od pomenutih pria jednoga dana moženapraviti drugi valjan film, ja sam ih otkupio od njega...

Kada je Stenli prvi put obznanio svoje namere štampi, izjavio je da enaziv njegovog budueg filma biti 'Putovanje s one strane zvezda'. Priznajem dami se ova verzija nikada nije dopala, budui da je nauna fantastika obilovalaraznovrsnim putovanjima i pohodima. (Štaviše, nekako u isto vreme poinjalo je isnimanje filma 'Fantastino putovanje', u kome je glavnu ulogu igrala RakelVel, dok je u svojstvu statista nastupalo deset hiljada krvnih zrnaca.Alternativni nazivi koje smo uzeli u razmatranje, ali od kojih smo kasnijeodustali, bili su: 'Vaseljena', 'Tunel do zvezda' i 'Planetopad'. Tek jedanaestmeseci posle poetka zajednikog rada - u aprilu 1965. godine - Stenli se

konano odluio za naziv '2001: Odiseja u svemiru'. Koliko me pamenje služi,ovo je u celosti bila njegova zamisao.

Uprkos velikim obavezama koje nam je nametao posao (slobodan dan praktinoje iznosio ciglih dvanaest asova), vodio sam podroban dnevnik cele operacije.Bez želje da vas zatrpavam sitnicama, koje bi mogle da zanimaju jedino fanatinekjubrikologe, izložiu nekoliko izvoda iz ovog dnevnika sa nadom da e oniuspeti da doaraju duh koji je prožimao poetak stvaranja '2001.'

28. maj 1964. Predložio sam Stenliju da oni budu mašine koje organskiživot smatraju za kužnu bolest. Stenliju se to ini dopadljivo i osea da smo napravom putu.

31. maj. Evo jedne zgodne zamisli koju, meutim, neemo upotrebiti.Sedamdeset vanzemaljskih stvorenja - gole, crne piramide - voze se u otvorenim

kolima Petom avenijom, okružena irskim policajcima.

20. jun. Završio sam poetno poglavlje 'Pogled iz 2000. godine' i zapoeorad na delu sa robotom.

1. jul. Poslednji dan rada na tekstu 'ovek i svemir' za 'Time' i 'Life'.Uzeo sam novu sobu, broj 1008, u hotelu 'elzi'.

2-8. jul. Pišem u proseku od hiljadu do dve hiljade rei dnevno. Pošto jeproitao prvih pet poglavlja, Stenli kaže: 'Pa ovo je bestseler.'

9. jul. Proveo sam skoro celo popodne uei Stenlija da rukujelogaritmarom - izgleda oaran.

11. jul. Nameravao sam da razmotrim sa Stenlijem razvoj sižea, ali smo

gotovo sve vreme proveli u raspravljanju o Kantorovoj teoriji transifinitnihskupova. Stenli pokušava da opovrgne paradoks da je 'deo jednak celini', tvrdeida savršeni kvadrat broja ne mora nužno da bude istovetan celom broju istevrednosti. Zakljuio sam da je latentni matematiki genije.

12. jul. Sada imamo sve - izuzev sižea.

13. jul. Nastavio sam rad na romanu prilino uspešno, iako me je ometalakonvencija republikanske stranke.


12/118

26. jul. Stenlijev roendan. Otišao sam do Vilidža i našao jednu estitkuna kojoj je prikazano kako se Zemlja rasprskava; ispod je bilo napisano: 'Kakooveku da bude srean roendan kad svet može svakoga asa da ode bestraga?'

28. jul. Stenli kaže: 'Ono što nam je potrebno jeste neka gromovita temakoja doseže mitske razmere.'

1. avgust. 'Rendžer VII' se spustio na Mesec. Ostao sam kasno da bihposmatrao prvi televizijski prenos. Stenlija poinju da zabrinjavaju skorašnjesonde za Mars. Šta ako one otkriju nešto što bi podrilo celu našu postavku?(Stenli je kasnije stupio u vezu sa londonskim 'Lojdom' da bi izvidio mogunostosiguranja protiv jedne ovakve neprijatnosti.)

6. avgust. Stenli predlaže da kompjuter bude ženskog pola i da ga nazovemoAtena.

17. avgust. Konano imamo ime našeg junaka - Aleks Boumen. Ura!

19. avgust. Pisao sam vasceli dan. Dve hiljade rei o istraživanjuJupiterovih satelita. Gnjavatorski posao.

7. septembar. Stenli izgleda presrean: 'Ide kao podmazano.' Sastavio je

listu od sto pitanja o našim astronautima, poglavito u smislu: 'Da li spavaju upidžamama?' ili 'Šta jedu za doruak?' I tako dalje.

8. septembar. Noas sam imao nevolje sa stomakom. Sanjao sam da sam robotkoga sklapaju. U velikom naponu energije uspeo sam da preradim dva poglavlja.Odneo sam ih Stenliju; veoma su mu se dopala i u to ime mi je zgotovio soanodrezak, primetivši: 'Džo Levin ne radi ovo za svoje pisce.'

26. septembar. Stenli mi je dao da prouim analizu mita u delu 'Junak sahiljadu lica' Džozefa Kembela. Veoma podsticajno.

29. septembar. Sanjao sam da je snimanje zapoelo. Unaokolo se vrzmalomnoštvo glumaca, ali ja i dalje nisam znao razvoj sižea.

2. oktobar. Završio samitanje 'Afri

kog Postanja' Roberta Ardrija. Našaosam na jedan upeatljiv deo iz koga bismo ak mogli da uzmemo naziv filma:

'Zašto ovekova vrsta nije išezla u dubinama pliocena?... Znamo da bi bezpoklona sa zvezda, bez sluajnog sudara zraka i gena, inteligencija nestala nanekoj zaboravljenoj afrikoj ledini.' Ardri, doduše, ima na umu mutacijeizazvane uticajem kosmikih zraka, ali formulacija 'Poklon sa zvezda' izvrsno semože primeniti na siže za koji smo se trenutno odluili.

6. oktobar. Sinula mi je jedna zamisao koja mi se ini od kljunevažnosti. Bia koja sreemo u drugom zvezdanom sistemu jesu ljudi koji suodvedeni sa Zemlje pre sto hiljada godina, te su nam stoga u dlaku istovetni.

8. oktobar. Celo jutro smo raspravljali o sižeu, ali posle duge šetnje posuncu završili smo tako što smo stali da posmatramo amce i laice na IstRiveru. Odbacili smo sve usijane i nategnute zamisli - i sada smo se opredelili

za Galaktiki Mirovni Kor bez ikakvog nasilja i krvoprolia.

17. oktobar. Stenliju je pala na um luda zamisao o svojevrsnim robotima-posilnima koji stvaraju viktorijansku sredinu da bi se naši junaci prijatnooseali.

20. novembar. Otišao sam do Prirodno-istorijskog muzeja da bih se video sadoktorom Harijem Šapirom, upravnikom Antropološkog odeljenja, koji nema bašvisoko mišljenje o Ardriju. Zatim sam se našao sa Stenom; raspravljali smo oodnosu vegeterijanskih i mesožderskih sklonosti primitivnog oveka. Sten želi da


13/118

naši posetioci preobrate oveka u mesoždera; ja sam tvrdio da je on to oduvekbio. Vrativši se u 'elzi', nazvao sam telefonom Ajka Asimova sa kojim samrazgovarao o biohemijskim problemima vezanim za prelazak iz biljoždera umesoždere.

21. novembar. Proitao sam Likijevo delo 'Adamovi preci'. Postao sampoprilino potišten, ali posle šestoasovnog razgovora Stenu je sinula zgodnaideja. Naši vanzemaljci stižu na Zemlju i upuuju naše miroljubive pretke ukomandoske borilake veštine, što ovima omoguuje da opstanu i napreduju.Prilino smo se zabavljali razraujui ovu zamisao, ali mi se ona ipak ne iniosobita.

22. novembar. Nazvao sam Stena i kazao mu kako smatram da nijedna od našihideja o prizorima iz prošlosti nije valjana. On me je polako povratio izneraspoloženja; najednom sam se razveselio kada sam rekao: 'Kako bi bilo da sevanzemaljci nasukaju na Zemlju i da im je potrebna pomo ovekolikih majmuna?'Ova zamisao (po svoj prilici ne odve originalna, ali do vraga sa tim) otvorilanam je itavu lepezu novih sižea koje sada obojica preispitujemo.

10. decembar. Pošto je video ekranizaciju Velsovog romana 'Ono što edoi', Sten me je nazvao i rekao da u životu više nee da pogleda nijedan filmkoji mu ja preporuim.

21. decembar. Skoro celo popodne provedeno kod Stenlija u planiranjukampanje za nagradu Akademije za koju je konkurisao sa 'Doktorom udoljubom'.Kad sam se vratio u 'elzi', ekala me je poruka od Alena Ginsberga da me on iVilijem Berouz ekaju dole u baru. Rado sam im se pridružio, nadajui se novimnadahnuima.

24. decembar. Polako privodim kraju pisanje kako bih imao Božini dar zaStenlija.

25. decembar. Stenli je oduševljen poslednjim poglavljima i ubeen je dasmo proširili obzorja naune fantastike. Takoe je oaran i razdragan što jeBosil Krauter iz njujorškog 'Time-sa' svrstao 'Doktora udoljuba' na listu'Deset najboljih filmova', pošto ga je cele godine žestoko napadao. Nazvao samBoslija: 'Kritiar koji se vratio sebi'.

Na temelju ovih beležaka moglo bi se zakljuiti da je do Božia 1964.godine roman u suštini bio gotov, tako da nas je posle toga ekao srazmerno lakzadatak da na osnovu njega izradimo scenario. I mi smo sami, štaviše, bili žrtveove zablude - odnosno, bar je sa mnom bilo tako. Ono ime smo, zapravo,raspolagali, bila je naprosto gruba skica dve treine knjige, koja se prekidalana najuzbudljivijem mestu. Taman smo stigli kod take kada je Boumen zakoraiokroz Zvezdane Dveri - ali, izuzev u najopštijim crtama, nismo imali pojma kakobi trebalo da se stvari dalje razvijaju. Postojei rukopis, meutim, udružen saStenlijevom trgovakom umešnošu, bio je dovoljan da se sklopi pogodba sa MGM-omi 'Sineramom'; i tako je 'Putovanje s one strane zvezda' doživelo najavu uz

gromoglasnu jeku fanfara.Celo prolee 1965. godine nastavili smo da vršimo prepravke i da

proširujemo roman, kao i da neprestano odbacujemo itave delove za koje smoprethodno smatrali da su završeni i potpuni. Sve to vreme, Stenli se uporedobavio iznajmljivanjem osoblja, radio je na dizajnu, pogaao se sa glumcima itehniarima i hvatao se ukoštac sa milionima drugih problema koji neumitnoiskrsavaju ak i pri stvaranju najbezazlenijeg filma. Ritam rada postao je odve grozniav, tako da je samo mali deo zbivanja mogao da nae mesta u mom dnevniku,a osim toga (na svu sreu) tek se jedan sitan postotak cele te gungule ticaolino mene. Moj glavni zadatak i dalje je bio da brusim roman, premda sam se


14/118

stalno uplitao u tehnike rasprave sa glumcima i pomonim osobljem. (Ponekad suovakvi razgovori imali katastrofalne ishode; obratite u tom smislu pažnju napoetak zapisa za 10. novembar, nešto dalje.)

9. februar 1965. Video sam na televiziji Dalija kako iscrtava izlog jedneradnje u Petoj aveniji kao promociju za 'Fantastino putovanje'. Kad samobavestio o tome Stenlija, on mi je uzvratio: 'Ne brini - ve smo rezervsaliizlog i za tebe.'

8. mart. Morao sam da se uprem iz petnih žila da spreim Stena da doktoraPola vrati iz mrtvih. Bojim se da mu je opsednutost besmrtnošu natkrililaumetnike nagone.

6. april. Bio sam u glavnom štabu KOMSAT-a u Vašingtonu da bihprisustvovao lansiranju prvog komercijalnog telekomunikacionog satelita 'RanaPtica'. Predstavljen sam potpredsedniku Hemfriju, koji je takoe predsednik Veaza svemir. Izvestio sam ga da na popularizaciju svemira upravo trošimo desetmiliona dolara. Takoe sam mu kazao da e jedan junak u filmu biti predsednikVea za svemir... kroz tridesetak godina. 'Oh', uzvratio je smesta H. H. H. 'janameravam da tada i dalje budem na istoj funkciji.'

12. april. Bilo je mnogo uzbuenja kada mi je Stenli javio telefonom kako

su Rusi izjavili da su otkrili radio-signale iz svemira. Pozvao sam VolteraSalivena iz njujorškog 'Time-sa' i odmah razjasnio u emu je, zapravo, stvar;posredi su naprosto flukutacije kvazara CTA 102.

14. april. Prijem u izdavakoj kui 'Harcourt, Brace and World'. Meuprisutnima su bili Bil Jovanovi (predsednik), Džeremi Bernstin (asopis 'NewYorker'), Denis Flanagan ('Scientific American'), doktor Robert Džestrou (iz'Gadardovog svemirskog centra'), Stenli i Kristijen Kjubrik, Al Rozenfeld(urednik za nauku u 'Life-u'), Silvester (Pet) Viver, Skot Meredit i još mnogidrugi moji prijatelji. Vladalo je opšte uverenje da je prijem prireen u astbudueg objavljivanja romana 'Putovanje s one strane zvezda' kod izdavake kue'Harcourt', ali ja sam objasnio da to još nije svršena stvar i da zavisi od togakoliko mogu da dobiju na raun hipoteke za zgradu.

19. april. Došao sam u ured sa oko tri hiljade rei koje Stenli još nijeproitao. Tu sada vlada pravi metež: meu desetoricom zaposlenih nalaze se i dva

tehniara iz Engleske. Zidovi postaju sve prekriveniji upeatljivim slikama i jave poinjem da se oseam kao sitan zavrtanj u velikoj mašineriji.

Neki aknut tip, koji je uporan u zahtevima da ga Stenli po svaku cenuangažuje, ve nekoliko nedelja po vasceli dan sedi na klupi u parku preko putanašeg ureda i povremeno prilazi zgradi. Samoodbrane radi, Sten nosi velikilovaki nož u aktovki.

1. maj. Na treem spratu hotela 'elzi' buknuo je požar. Zabrinuto samekao u foajeu dok su vatrogasci gasili plamen... Stalno mi se pred oima motalokako jedini završen primerak rukopisa nestaje u vatri i dimu...

2. maj. Okonao sam poglavlje pod naslovom 'Vaseljena' - uskoro e ceo

trei deo biti spreman za kucanje. Ura! Sten me je pozvao telefonom da mi kažekako mu se dopada 'Lebdee ostrvo'. Ima neeg neobinog i ohrabrujueg uinjenici da se veliki deo grae, od koga sam ve digao ruke, na kraju pokazujekao sasvim podesan.

3. maj. Priveo sam kraju skicu za epizodu sa kvarom na anteni.

25. maj. Stenli hoe da uvede u temu avola iz 'Kraja detinjstva'...


15/118


16/118

10. novembar. Prilikom odlaska, zajedno sa Stenom i osobljem zaduženim zadizajn broda za vožnju na relaciji Zemlja-orbita, omakla mi se opaska dapilotska kabina lii na kineski restoran. Sten je to, izgleda, ozbiljno shvatioi istog asa je naredio da se sve prepravi. Nekoliko dana sam morao da izbegavamsusrete sa ljudima iz Umetnikog odeljenja.

16. novembar. Proveo sam dugo vremena sa Stenlijem, raspravljajui oscenariju. Došli smo do nekoliko dobrih zamisli, ali imam utisak da bi bilonajbolje ako nam više nijedna ne bi pala na um.

18. novembar. Osetivši se prilino bezvoljno, otišao sam u London ipogledao film Karola Rida o Mikelanelu, pod naslovom 'Agonija i ekstaza'. Jednastvar je posebno delovala na mene - ona scena, naime, kada neko izgovarareenicu: 'Bog je stvorio oveka prema svom liku.' Uostalom, to je tema i našegfilma.

30. novembar. Otišli smo do kluba 'Oksford i Kembridž' sa Rodžerom Karasomi Fredom Ordvejem (tehniki savetnik), gde smo se našli sa doktorom LuisomLikijem i njegovim sinom Riardom. Doktor Liki je baš onakav kakvog sam gazamišljao - pun oduševljenja i ideja. Misli da ovek seže u prošlost najmanjeetiri ili pet miliona godina. Takoe mi je poverio da je napisao jednu dramu -fantaziju o primitivnom oveku za koju smatra da bi se od nje mogao snimiti

dobar film. Re je o grupi antropologa koju vraa u prošlost jedna vraara.Kazao sam (kršei sva svoja pravila) da bi mi bilo drago da vidim rukopis - štoje tano.

16. decembar. Moj etrdeset osmi roendan - i smrt Somerseta Moma. Pokušaosam da to nekako dovedem u vezu (možda ak i u smislu nadmetanja?).

25. decembar. Boži - ha, ha! Napredujem prema Jupiteru, polako alisigurno.

26. decembar. Radio sam vasceli dan. Stan me je pozvao telefonom da mi sezahvali na poklonu i poslao je šofera da mu donese ono što sam napisao.Telefonirao mi je kasnije da mi kaže kako mu se dijalozi ne dopadaju osobito.Složio sam se.

Za Boži 1965. godine svi smo stvarno bili u velikoj vremenskoj stisci iniko nije koristio praznini odmor. Stenli je bio suoen sa neodložnim krajnjimrokom. Ogromne kulise, za scenu sa iskopinom MNT-1, u kojoj se nalazio monolitpronaen na Mesecu, bile su postavljene u studiju Šeperton, u jugozapadnomLondonu, i morale su biti uklonjene do prve nedelje nove godine, kako bi mogleda zaponu pripreme za neki drugi film. Stenliju je tako preostala samo jednasedmica da snimi sve kadrove vezane za drugi kljuni susret izmeu oveka iMonolita.

Tek nekoliko godina kasnije pala mi je na um još jedna veza koja spajaŠeperton i svemir. Ako malo zavirite u remek-delo Herberta Džordža Velsa, roman'Rat svetova', videete da dvanaesto poglavlje nosi naslov 'Propast Vejbridža iŠepertona'. Ovaj prvi opis oružanog sukoba odista ispunjava itaoce stravom iužasom:

'Kolos, kome je bila odrubljena glava, teturao se kao pijan, ali se nijesrušio na Zemlju. Nekim udom, povratio je ravnotežu i, ne vodei više raunagde gazi, podigao je visoku kabinu sa toplim zracima i pojurio brzo premaŠepertonu. Živi razum, to jest Marsovac u oklopu, bio je ubijen i raznet na sveetiri strane sveta, a udovište je sada bilo samo komplikovana sprava, stvorenaza uništavanje. udovište je jurilo u pravoj liniji, jer se njime više nijeupravljalo. Naletelo je na toranj šepertonske crkve, oborilo ga, skrenulo ustranu, spotaklo se i srušilo sa strahovitom snagom u reku izvan mog vidika.

Strahovita eksplozija potresla je vazduh, i stub vode, pare, blata irasprsnutog metala podigao se visoko u nebo. Kada je kabina sa toplotnim zracima


17/118

pala u vodu, voda se smesta pretvorila u paru. Trenutak docnije jedan ogromantalas gotovo vrele vode jurnuo je kao prljava plima ka okuci reke...'

Razume se, mi danas raspolažemo toplotnim zracima i kadri smo za znatnovee poduhvate nego Velsovi slabašni Marsovci samo sa jednom malom, taktikomatomskom bombom. Pa ipak, to i nije bilo tako ravo - u 1898. godini...

5. MONOLITI I RUKOPISIJoš uvam rasporedni list za prvi radni dan u Šepertonu - dalekog i

studenog 29. decembra 1965. godine. Iz sentimentalnih pobuda - ali i zato što eon jamano zanimati ak i dobroudne žitelje onog limba koga je neka holivudskapokondirena tikva jednom nazvala 'neceluloidni svet' - reprodukovau ga ovde.Teško da ima boljeg naina da se doara nevidljivi posao iza kulisa na kome setemelji svaka sliica filma.

U mom dnevniku taj prvi dan zabeležen je nešto podrobnije:

29. decembar 1965. Kulise za MNT-1 su ogromne; posredi je druga poveliini scena u Evropi koja zbilja deluje veoma upeatljivo. U pitanju je ruparazmera 150 x 50 x 20 stopa po kojoj stoji raštrkana oprema. (Posredi su malemašine-kopaice na elektrini pogon, buldožeri i slino; najzanimljivije je to

što bi sav ovaj alat stvarno mogao da se koristi na Mesecu!). Unaokolo se vrzmastotinak tehniara. Neko vreme preraivao sam sa Stenlijem scenario - pa smo aki tokom ruka nastavili taj posao. Upoznao sam se sa glumcima i ustanovio da samprilino dobar strunjak kada su oni stali da mi postavljaju pitanja izastronomije. Ostao sam do šesnaest asova; do tada još nije bilo nikakvogsnimanja, ali su zato obavljene gotovo sve pripreme. Skafandri, oprema koja senosi na leima i ostale stvarice izvrsno su uraeni, a MNT-1 delujevelianstveno - iako je neko zamrljao crnu plohu; Stenli se razgoropadio kadasam mu to pokazao.

Bilo je, naravno, vanredno teško osvetliti i fotografisati kao ugalj crnuplou monolita - i ceo kadar bi potpuno propao ako bi se na abonosnoj površinipojavili otisci golih prstiju pre no što su je dodirnuli astronauti sa navuenimrukavicama. (Pet godina kasnije, u Smitsonovoj zadužbini u Vašingtonu, ukazala

mi se prilika da stavim ruku u onu rukavicu koja je prva ostvarila dodir sapovršinom Meseca.)uveni monolit, koji je izazvao toliko protivurenosti i zabuna,

predstavljao je završni proizvod jednog pozamašnog razvojnog procesa. U poetkuje vanzemaljski artefakat bio jedan crni tetraedar - najjednostavnije inajosnovnije od svih pravilnih tela, sainjen od etiri istovetna trougla. Ovajoblik pružio je nadahnue i bio podsticajan za itavo mnoštvo filozofskih inaunih razmatranja (Keplerova kosmografija, ugljenikov atom, geodezijskestrukture Bakminstera Fulera...), i umetniko odeljenje napravilo je vei brojmodela razliitih veliina koji su postavljeni u afriki i Meseev pejsaž. Alizbog neeg, tetraedri nikada nisu predstavljali pravo rešenje, izmeu ostalog izato što je stalno postojala opasnost da se dovedu u sasvim nebitnu vezu sapiramidama.

Izvesno vreme Stenli se nosio mišlju da upotrebi providnu kocku, aliispostavilo se da je nemogue stvoriti ovakvo telo neophodne veliine. Stoga se

opredelio za pravougaono oblije i nabavio blok providne plastine mase težaktri tone - najvei koji je ikada izliven u komadu. Na žalost, i on je izgledaoneubedljivo, te je tako bio odložen u jedan kut studija, a na njegovo mesto jenaruena potpuno crna ploa istih razmera. Ja sam besomuno pratio - a ponekad ipredviao - sve ove promene na svojoj pisaoj mašini, ali ipak moram priznati dasam imao daleko lakši zadatak nego odeljenje zaduženo za kulise.

Uprkos raznovrsnim problemima, kao što su, na primer, bile ptice (ilimožda šišmiši) koje su preletale džinovsku pozornicu i tako se nakratko obreleusred Meseevog pejsaža, Stenliju je ipak pošlo za rukom da privede krajusnimanje pre jednonedeljnog roka. Monolit je brižljivo upakovan u vuneni omota


18/118

i sklonjen na sigurno mesto gde e ostati sve dok se ne bude ukazala ponovnapotreba za njim - otprilike godinu dana kasnije, prilikom snimanja poslednjegsretanja u završnoj sceni hotelske sobe. Ekipa se vratila u Boremvud studio, aja sam nastavio da razbijam glavu oko sižea...

7. januar 1966. godine. Noas sam shvatio da Zvezdane Dveri moraju bitiJapet, na kome odnos izmeu svetla i senke iznosi šest prema jedan. Dostavio samStenu memorandum o tome.

8. januar. Rekordan dan - tri hiljade rei i neka od najuzbudljivijihmesta u knjizi. Na smrt sam se prepao kada je kompjuter stao da otkazuje, poštosam bio sam u kui sa elektrinom pisaom mašinom...

14. januar. Završio sam poglavlje 'Pakao' i doveo sam Boumena u hotelskusobu. Sada ga valja izvesti odatle.

16. januar. Posle dugog razgovora sa Stenom uspeo sam da rešim veinuzaostalih sižejnih problema. Odmah sam se dao na posao i u asu kada sam se, ve sasvim malaksao, skljokao u postelju, imao sam najzad gotovo okonanu prvuverziju završnog dela romana. Sada stvarno mogu da kažem da je kraj na vidiku -ali zar to isto nisam rekao ve dva puta ranije?

17. januar. Oko podne bila je gotova prva skica poslednjih poglavlja. Odtada oseam neku muninu i stalno mi se vrti u glavi. Odve sam iscrpljen da bihiskusio zadovoljstvo; jedino me ispunjava oseaj olakšanja. Ceo dan sam seupinjao da valjano raspletem stvar; sreom, sutra nisam obavezan da budem ustudiju, tako da u se pošteno odmoriti.

18. januar. Poseta lorda Snoudona koji je slikao Stenlija iz svih uglovaza 'Life'.

19. januar. Stenli mi se javio telefonom da mi kaže kako je veomazadovoljan poslednjim poglavljima i kako osea da smo najzad nabasali na 'onopravo'. Oduševljen, pokušao sam da mu na brzinu izmamim saglasnost da sepostojea verzija da na prekucavanje i pošalje našem agentu.

2. februar. Proveo sam ceo dan sa Stenom u razlaganju nekoliko novihzamisli, ali kao i uvek svaki as su nas prekidali; tako, na primer, morali smoda prisustvujemo testovima šminke za Garija Lokvuda i Kira Daleu (koji želimo daizgledaju kao trideset petogodišnjaci). Boli me grlo i kao da sam se prehladio,tako da se Sten stalno drži podalje od mene.

4. februar. Prisustvovao sam projekciji jednog demonstracionog filma kojije Sten sainio na taj nain što je na brzinu izmontirao nekoliko kadrova da bibudžama iz kompanije pružio kakav-takav uvid u tok zbivanja. Prizore ubestežinskom stanju muziki je potkrepio Mendelsonovim 'Snovienjem u no ivanjsku', dok je 'Antarktikom simfonijom' Vogena Vilijemsa 'pokrio' scene naMesecu i specijalne efekte 'Zvezdanih Dveri'. Ishod je bio izvrstan. Izišao samsa ubeenjem da u rukama imamo remek-delo - samo ako Sten bude uspeo da ga dokraja izvede.

Nekoliko dana posle toga, utekao sam na Šri Lanku. Ali ne zadugo.

15. mart. Prekomorski telegram od Stena u kome mi traži 'tri minutapoetskog klarkovskog pripovedanja' o HAL-ovom nervnom slomu. Istog popodnevaposlao sam mu narudžbinu ekspresnom poštom. (Nikada nije upotrebljeno...).Takoe sam zapoeo (poslednju)n reviziju i posao mi je prilino išao od ruke.

20. mart. Ceo dan sam žestoko radio na romanu i negde oko dvadeset jedanas završio sam poslednju radnu verziju (šta, opet!).


19/118

2. april. Dodao sam nekoliko stotina poslednjih (?) rei u rukopis ikonano ga zaklopio. Što se mene tie, posao je završen.

Avaj, nije bilo tako. Nekoliko dana kasnije odleteo sam sa Šri Lanke uLorens, u Kanzasu, na proslavu stogodišnjice tamošnjeg univerziteta. Poslao samtelegram Stenliju u kome sam ga izvestio da se vraam u London da bih sredioposlednje formalnosti oko objavljivanja roman. On mi je odgovorio: 'Ne trudi se- nije još gotov.' Javio sam mu da u ipak doi i tako sam i uinio:

19. april. Prvi ceo dan proveden u studiju posle povratka - gledao samsnimanje u centrifugi. Zastrašujui prizor, propraen užasnim šumovima iprskanjem elektrinih sijalica. Stenli mi se pridružio za vreme pauze isamoinicijativno potegao pitanje datuma objavljivanja. Kada sam mu otvorenozatražio objašnjenje, zakleo se da uopšte ne pokušava da zadrži štampanje romanado premijere filma. Objasnio je da javno prikazivanje nee poeti sve do kraja1967. ili ak poetka 1968. godine. Ako prve projekcije i budu zapoele aprila1967. godine (zapoele su, zapravo, aprila 1968), one e biti ograniene samo na'Sineramine' dvorane, tako da emo imati malo 'lufta'.

23. april. Odvezao sam se sa Rodžerom Karasom i Majkom Vilsonom do jednogizuzetnog privatnog zoološkog vrta blizu Nanitona u kome se nalaze sve vrstevelikih majmuna. Majk se prilino namuio snimajui šimpanze, koji su se stalno

bacakali unaokolo i srljali na kameru. Prilino me je izvelo iz takta mladunegorile koje je bilo veoma sklono da krajnje zloslutno škrgue zubima... Sve usvemu, bio je to prijatan dan koji me je naveo na neke podsticajne zamisli oGleda-Mesecu i družini.

29. maj. Naš poligon posetio je sovjetski ataše za vazduhoplovstvo.Zagledao je svaku tablicu sa uputstvima na maketama svemirskog broda, a zatimrekao pomalo usiljeno: 'Nadam se da uviate da bi sve to trebalo da piše naruskom.'

Krajem maja odleteo sam u Sjedinjene Države da bih prisustvovao zvaninojnajavi filma; odmah sam preduzeo sve što je bilo u mojoj moi da uspokojimzabrinute glavešine kompanije MGM koji su me saletali pitanjima u stilu: 'KakoStenli napreduje?' Tom prilikom sam takoe prvi put posetio Kejp Kenedi sa

jednom sasvim malom grupom uglednika, koji su došli na poziv Džejmsa Veba,upravnika NASA-e, da prisustvuju lansiranju 'Džeminija IX'. Kao što je to sluajsa svakim posetiocem, i mene je ispunilo oseanjem siušnosti i strahopoštovanjazdanje za montažu letelica, kao i vozilo za prevoz brodova po tlu, mileitransporter od tri hiljade tona, ija najvea brzina (kada ne nosi nikakavteret) iznosi dve milje na as. Seam se da sam posmatrao Džordža Milera,predsednika Odbora za astronautiku u Kongresu, kako isprobava upravljakeureaje na vozilu-kornjai; skrenuo sam mu pažnju na to da ne prekoraipropisanu brzinu, pošto mu tik iza lea stoji vrhovni sudija Voren.

Na žalost, letelica tipa 'Atlas-Agena' sa kojom je 'Džemini IX' trebalo dase sretne, nije uspela da ue na orbitu, tako da je došlo do odlaganjalansiranja ljudske posade. Zadivila me je staloženost upravnika Veba kojom jeprimio ovu neprijatnost; odmah se okrenuo prema kongresmenu Mileru i kazao mu:'Bojim se da u ponovo morati da se obratim vašem Odboru za nešto malo para.'

Narednog meseca opet sam se obreo u Londonu, i dalje nastojei da ubedim

Stenlija da je roman završen i da se rukopis može pustiti u promet. Tokom jednogod mojih žustrijih uveravanja, on je primetio: 'Stvari nikada nisu toliko lošekako se ini', ali ja sam bio odve neraspoložen da bih se saglasio.

Stenlijevo stanovište bilo je da želi da još malo poradi na rukopisu, alinaprosto nikako ne stiže da ugrabi vremena za to zbog veoma velikih obaveza ustudiju. (Stvarno su bile ogromne i mene je neprekidno ispunjavala zadivljenošuStenlijeva sposobnost da se hvata ukoštac sa desetak istovremenih i meusobnoprepletenih kriza, od kojih je svaka mogla da staje i po pola miliona dolara.Nije stoga nikakvo udo što ga oduševljava Napoleon...) Ali ja sam bio uporan u


20/118

tvrdnji da bi on trebalo da se povinuje mom sudu, pošto sam ja pisac; šta bikazao da sam ja izrazio želju da montiran film?

Na kraju smo pronašli jedan kompromis - Stenlijev. On e pokušati, tokombavljenja u kupatilu ili prilikom odvoženja kui vlastitim rols-rojsem najveomdozvoljenom brzinom od trideset milja na as, da pribeleži sve ispravke koježeli da napravim. Na ovoj osnovi, Skot Meredit je konano dobio priliku dasklopi izvrstan ugovor sa izdavakom kuom 'Delacorte Press'.

Stenli je, kao i uvek, bio ovek od rei. Još uvam devet stranamemoranduma, sainjenog od trideset sedam stavki, datiranog pod 18. jun 1966.godine; primedbe koje se tu nahode uglavnom su sasvim na mestu, premda povremenoumeju da budu i prilino zajedljive:

1. Da li može da se upotrebi re 'livada' za podruje koje je opustošenosušom?

6. Odakle pele u podruju opustošenom sušom? Od ega one žive?9. Da li leopardi reže?11. Da li je leopard u stanju da nosi oveka?14. Kako e se knjiga pojaviti pre filma (cvrc!), ne vidim zašto se u njoj

ne bi pojavilo nešto što bi bilo poželjno da smo mogli da ostvarimo u filmu.Želeo sam da blok bude kristalno prozraan, ali tako nešto je bilo neizvodljivo.Voleo bih da je blok crn u romanu.

15. Ne ini mi se pogodan glagol 'ijukanje'. Moramo da se dogovorimo o

tome kako oni opšte.19. Ova referenca pomalo zvui kao neka scena iz 'Bambija'.22. Doslovan opis ovih tekstova izgleda mi krajnje neprilian. Time se

raspršava cela arolija.24. Ova scena mi je od poetka izgledala nestvarna i pomalo neshvatljiva.

Oni e biti pošteeni smrti od gladi, ali nikada nee postati presiti, svilenogruna i glatke kože, a ponajmanje zadovoljni. Tako nešto ne dešava se ni sada, u1966. godini. Smatram da jednoga dana kocka treba da nestane, a zatim da Gleda-Mesec i njegovi momci, prolazei pokraj velikog kostura slona, koji su vialimnogo puta pre toga na putu prema ispašama, iznenada budu privueni tim kostimakojima bi stali da zamahuju i vitlaju; to bi celom prizoru dalo draž arolijekako na papiru u romanu tako i kasnije, na celuloidu u filmu; posle te scenemogli bi da se približe biljoždernim životinjama sa kojima obino dele ispašu ida ubiju neku od njih, i tako dalje.

27. Ne razumem šta to znai.33. Više mi se dopada prethodna verzija...Izraz 'meseci su menjali mene'

ini mi se užasno stereotipan. Izraz 'bezubi tridesetogodišnjaci su skonali'takoe je prilino grozan.

37. Mislim da je ovo veoma ravo poglavlje i da ne bi trebalo da budeukljueno u knjigu. Odve je pedantno, nedramatino i narušava divan prelaz odovekolikog majmuna do 2001. godine.

Da ovi odlomci ne bi stvorili pogrešan utisak, moram dodati da se umemorandumu nalazi i nekoliko veoma laskavih komentara koje mi skromnost nijedopustila da navedem. U stvari, Stenli je tu ponekad preterivao. On je naprostopodsticao moj moral (što je stvarno bilo potrebno) prekomernim hvaljenjem upravonapisanih delova; zatim bi, tokom narednih dana, pronalazio sve više i višegrešaka, sve dok na kraju cela stvar ne bi pala u vodu. Sve je to predstavljalodeo njegovog neprekidnog traganja za savršenstvom, što me je esto izazivalo da

ga podsetim na aforizam: 'Nijedno umetniko delo nikada nije završeno; ono jesamo napušteno.'

Bojim se da sam bio spreman da napustim brod pre njega. Ali divio sam senjegovoj ustrajnosti, ak i ako mi se nije dopadalo to što sam poglavito janjena žrtva.

Stvari su dostigle vrhunac u leto 1966. godine; u mom dnevniku stojizabeležen ovaj patetian odlomak:

19. jul. Gotovo sve seanje na nedelje rada u hotelu 'elzi' kao da jeizbrisano, a postoje i verzije knjige koje sam sasvim zaboravio. Potpuno sam


21/118

izgubio raun (na svu sreu) o revizijama i orsokacima. Sve je to prilinoonespokojavajue - jedino se nadam da e krajnji ishod biti vredan uloženogtruda.

Povod za ovako turobno raspoloženje je shvatljiv. Stenli je odbio dapotpiše ugovor - pošto je 'Delacorte' pustio knjigu u štampu i dao upeatljivnajavni oglas na dve strane u asopisu 'Publisher's Weekly'. I dalje se pozivaona to da još nije zadovoljan rukopisom i da želi da još malo poradi na njemu.Poeo sam ozbiljno da razmišljam o tome da se obratim doktoru Likiju zapreporuku o nekom vrau na glasu, odnosno Skotu Mereditu da nabavi pribor zabacanje ini. Uzdržavši esnafske suze, 'Delacorte and Co.' je obustavio dalještampanje. Bio sam im izuzetno zahvalan zbog popustljivosti u ovoj zamršenojstvari i milo mi je što sam im se odužio, skromnim bestselerom 'Vremenskasonda'.

Ispalo je ne može biti bolje što tada niko nije ni slutio da e proteijoš dve godine pre no što knjiga konano ugleda svetlost dana u izdanju 'NewAmerican Library', u leto 1968. godine - više meseci posle premijere filma.Posmatrano u globalu, sve se ipak svršilo kako treba - baš onako kako je Stenlipredvideo.

Ali ja znam i za lakše naine da ovek zarauje za život.

6. OSVIT OVEKA

Tokom novembra 1950. godine napisao sam kratku priu o susretu u dalekojprošlosti izmeu posetilaca iz svemira i jednog primitivnog ovekolikog majmuna.Neki urednik u izdavakoj kui 'Ballantine Books' dao joj je domišljat naslov'Pohod na Zemlju' kada je bila objavljena u knjizi sa istim naslovom, ali menise više dopadao 'Susret u osvit'. Kada sam, meutim, za 'Harcourt, Brace andWorld' sainio izbor sopstvenih dela za zbirku 'Devet milijardi Božijih imena',naslov je ponovo na tajanstven nain promenjen u 'Susret u osvit'. Do danas višenije bilo nikakvih preinaenja.

Iako 'Susret' nije bio obuhvaen onim priama koje je Stenli prvobitnokupio, on je veoma uticao na moja razmišljanja u poetnim fazama našegpoduhvata. U to vreme - pa ak i poprilino kasnije - nosili smo se mišlju dastvarno pokažemo neku vrstu vanzemaljskog bia, verovatno ne odve razliitog odljudskog genotipa. No, ak nas je i to suoavalo sa vanredno složenim problemimana planu maski, odnosno verovatnosti i ubedljivosti.

Poteškoe vezane za šminku i maske mogle su još da se reše - kako jedocnije pokazao Stjuard Friborn svojim sjajnim radom na ovekolikim majmunima.

(Na moju veliku ozlojeenost, 'Oskar' koga je Akademija dodelila 1969. godine uovom rangu pripao je filmu 'Planeta majmuna'! Pitam se, i to nipošto u sebi, ve iz sveg glasa, da li je žiri možda prešao preko '2001.' zato što je mislio dasmo koristili prave majmune.) Problem verovatnosti i uverljivosti po svojprilici bi bio znatno vei, zato što bi se lako mogao stei utisak kako jeposredi samo jedan u nizu filmova o udovištima. Posle obimnog vršenja opita,digli smo ruke od cele stvari, kako u okviru filma, tako i knjige, i po svojprilici bilo je to ispravno rešenje.

Ali pre no što smo do toga došli, inilo nam se razložno da pokažemostvarni susret izmeu ovekolikih majmuna i vanzemaljaca, kao i da pružimoznatno više pojedinosti o tom dogaaju u pleistocenu, pre tri miliona godina.Poglavlja koja slede za ovim predstavljala su naš prvi, nezamršen pokušaj dapokažemo kako su ovekoliki majmuni mogli da budu obueni, uz puno strpljenja,

da poboljšaju vlastiti nain života.Samo zahvaljujui Stenlijevom geniju uspeli smo da razaberemo koje su

slabe take naše zamisli. Ona je bila odve prostodušna: ali, još gore,nedostajala joj je arolija za kojom je on tragao, kako je objasnio u dvadesetetvrtoj stavci svog memoranduma, navedenoj ranije.

U romanu smo konano došli u priliku da ostvarimo željeno dejstvo na tajnain što smo izbacili sve pojedinosti i uveli naprave za superobuavanje,Monolite, koji su, što je ispalo još znaajnije, obezbedili kljune vezivne temeizmeu razliitih delova glavnog sižejnog toka. U filmu je Stenli mogao dastvori znatno naglašenije emocionalno dejstvo sjajnim korišenjem usporenog


22/118

snimanja, upeatljivih krupnih planova i muzike poeme Riharda Štrausa'Zaratustra'. Zamrznuti trenutak na poetku istorije, kada Gleda-Mesec,nagoveštavajui Kaina, hvata sa tla jednu kost i poinje zamišljeno da jeprouava, pre no što e stati da vitla njome u rastuem uzbuenju, uvek uspe dami ispuni oi suzama.

Taj prizor je najsnažnije delovao na mene dok sam sedeo iza U Tanta idoktora Ralfa Bana u bioskopskoj sali 'Dag Hamaršeld' i posmatrao projekcijukoju smo priredili na zahtev generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija. Najednommi je sinulo da su tu poele sve nevolje - i da je upravo ovo zdanje mesto gdenastojimo da ih okonamo. Istovremeno me je pogodila zapanjujua paralela izmeuoblika monolita i zgrade Ujedinjenih Nacija; postojalo je nešto veoma udno utoj podudarnosti. Ako je posredi samo puka podudarnost...

Prizor sa razmrskavanjem lobanje predstavljao je jedinu scenu koja nijesnimljena u studiju; radili smo je na jednom polju udaljenom nekoliko stotinametara - jedini put kada je Stenli izišao na otvoreno. Podignuta je malaplatforma i na nju se popeo Gleda-Mesec (Den Rihter), okružen kostima. Rubompolja jurili su automobili i autobusi, ali kako je korišen donji rakurs sanebom kao pozadinom, oni nisu ulazili u kadar - premda je Stenli ipak morao danapravi krau pauzu zbog sluajnog prolaska nekog aviona.

Kadar je toliko puta ponavljan i Den je razmrskao toliko kostiju, da samse pri kraju pobojao da e nam ponestati lobanja bradaviavih svinja (ilitapira). Ali Stenli je konano bio zadovoljan i dok smo se vraali u studio, on

je poeo da baca kosti u vazduh. U prvi mah sam pomislio da je i ovde posredijoi de vivre, ali on je onda stao da ih snima malom kamerom - što sve zajednonije bio baš lak poduhvat. Jednom ili dva puta, jedna od pozamašnih kostiju kojesu se brzo obrušavale umalo nije pala na Stenlija koji je zurio kroz okular; danam je srea tada okrenula lea, ceo projekat je mogao tu da se okona. U tomsmislu, jedna ve navedena Ardrijeva misao mogla bi, uz malu prepravku, daglasi: 'Inteligencija bi se ugasila na nekom zaboravljenom polju Elstrija.'

Kad smo završili sa snimanjem scene u kojoj se kost vrti spram neba,Stenli se ponovo uputio u studio; ali sada je uhvatio jednu metlicu i poeo njuda hita uvis. Još jednom sam pomislio da sve to ini iz iste zabave; i možda jestvarno bilo tako. No, u isti mah, posredi je bio i nastanak najveeg reza uistoriji filma: izmeu kosti-tojage i veštakog satelita, koje je na celuloidurazdvajao ništavan dvadeset etvrti deo jedne sekunde, ležalo je tri milionagodina istorijskog vremena.

(U prvo vreme ovaj rez nije imao usmerenje prema budunosti, ve premaprošlosti; sasvim sam zaboravio na to sve dok nisam primetio da su etirinaredna poglavlja prvobitno nosila brojeve od trideset pet do trideset osam.Sada mi, meutim, izgleda loginije, a u svakom sluaju manje zbunjujue, ako ihdam ovde, što e takoe omoguiti da knjiga dobije isto ustrojstvo kao i roman,odnosno film.)

7. PRVI SUSRETGleeri su se ve povukli, a kontinenti su polako dobijali one oblike s

kojima e se susresti ovek kada kroz tri miliona godina bude pravio svoje prvezemljopisne karte. Razume se, sada su još postojala manja odstupanja; BritanskaOstrva sainjavala su deo evropskog kontinenta, a prevoj izmeu Azije i Amerikejoš nije bio rasparan u arhipelag Beringovog moreuza. Ogromna ravnicaSredozemlja takoe nije bila potopljena; Herkulovi stubovi odolevae još

vekovima stihiji, sve dok konano okean ne odnese prevagu, udarajui istovremenotemelje velikom, ali i lažnom predanju o Atlantidi...

Kakva li samo stvorenja krije ovaj svet, upitao se Klindar kada je prviput ugledao zeleno-plavi globus. Veliki svemirski brod prošao je kroz ZvezdaneDveri pre samo nekoliko asova, tako da je cela posada još bila pod utiskomvelianstvenog planetopada. Svaki svet predstavljao je novi izazov, noviproblem, sa svojim beskrajnim mogunostima života i smrti - ali i sa skrivenomnadom da se u ovoj užasno praznoj Vaseljeni nau braa po razumu.

Tokom proteklih pet stolea, od kako je krenuo sa Eosa, Klindar je stupiona trideset svetova, provodei na svakom od njih najmanje po deset godina. Na


23/118

dva sveta je poginuo, ali to je bio neizbežan rizik ovakvih istraživanja. Bio jepripravan da umre još mnogo puta pre no što se vrati na svoj matini svet odkoga ga je sada delilo hiljadu svetlosnih godina normalnog svemira. Sve doknjegovo telo ne bude sasvim uništeno, doktori sa Eosa moi e da ga vraaju uživot.

Osim svoje neobine visine - preko sedam stopa - bia koja su radoznalorazgledala svet pliocena, u svemu su podseala na ljude. U njima je bilo višeljudskog nego u bilo emu što je ikada hodilo zeleno-plavom planetom. Tek bipodrobna ispitivanja pokazala da oni, zapravo, pripadaju sasvim drugaijemevolucionom stablu. Priroda ume veoma vešto da se poigra svojim podanicima...

U kosmosu postoje milioni dvostrukih, uspravnih dvonožaca. Hiljade njihsasvim lako bi mogli u tamnoj noi ili gustoj magli da izgledaju kao ljudskabia. Tek stotinak takvih vrsta, meutim, sposobno je da se neopaziceprokrijumari u ljudsko društvo - ali nijedna ne bi mogla da proe ak ninajpovršniji medicinski test.

Uz neznatne plastine korekcije, Klindar bi gotovo izgledao kao ovek. Bioje sasvim elav i bez malja, a na šest prstiju ruku i nogu nije imao nokte. Ovaobeležja primitivne džungle njihova rasa izgubila je pre mnogo eona. Bez obzirana veliinu, on se hitro kretao gipkim i veoma skladnim korakom. Mislio je igovorio znatno brže nego što e to ovek ikada biti u stanju, dok mu je normalnatelesna temperatura iznosila gotovo 40 stepeni Celzijusa. Njegov kostur ibiohemija nisu nimalo liili na ljudske; ljudožder koji bi bio dovoljno lud da

okusi njegovo meso sasvim sigurno bi smesta umro. Pa ipak, da bi se u Vaseljenipronašla vrsta toliko slina oveku, verovatno bi morali da budu istraženimilioni svetova.

Postojala je još jedna velika slinost izmeu buduih Zemljana i Eosovaca:i jedni i drugi bili su neutoljivo ljubopitljivi. Sada kada su ovladali silamada krenu u istraživanje celog kosmosa, mogli su konano u potpunosti da utažesvoju radoznalost.

Geografske karte, fotometrijska snimanja, spektrohemijske analize - sve jeto ve bilo spremno. Posle godinu dana provedenih na orbiti, kucnuo je as da sespuste. Slino šrapnelima bombi, deset bleštavih kugli bilo je izbaeno izhiljadu stopa dugakog matinog broda u pravcu velikog globusa prekrivenoggustim slojem oblaka.

Kugle su se najpre razišle, a zatim raspršile duž polutara i lagano

spustile na planine, ravnice i movare. Klindar i njegova dva saradnikakrstarili su miljama iznad džungle pre no što su ugledali zgodno mesto za

spuštanje. Iz kugle su najpre izišla tri teleskopska kraka, a zatim se onaspustila lagano, poput mehura od sapunice, na tle koje e jednoga dana nositiime Afrika.

Za trenutak, niko nije progovorio ni re; svi su hteli da dožive ovajsusret u potpunoj tišini. Kao što je to bilo uobiajeno pri ovakvim pohodima,ista trojka uvek je sainjavala jednu istraživaku grupu, tako da niko ni predkim nije imao tajni. Ovo im je ve bilo pedeseto zajedniko spuštanje i tišinaih je sjedinjavala i povezivala znatno prisnije od bilo kakvih rei.

Konano, Klindar pomeri jedan prekida na kontrolnoj tabli i kabinom serazlegoše prvi zvuci novog sveta. Posle mnogo vremena oni su ponovo došli upriliku da slušaju izvorne glasove šume, šaputanje vetra kroz neobino drvee ipovijanje vlati trave, likujue ili samrtne krike životinja i jednolino zaleeudaljene grmljavine - prigušeni žubor obližnjeg vodopada. Jednoga dana, s

lakoom e moi da razaznaju svaki treptaj u ovoj kakofoniji zvukova; ali sada,ona je još krila tajanstvene pretnje i budila davno zaboravljene none more.Pored sve svoje mudrosti i pameti, oseali su se kao deca kada se prvi put suoesa nepoznatim užasima noi, i u srcima im se naas javila ežnja za dalekimdomom...

Uobiajeni poslovi koje je nalagao postupak spuštanja ubrzo su ih ponovopretvorili u staložene, profesionalne istraživae-naunike. Najpre je u svimpravcima bila odaslata omanja grupa robota sa zadatkom da sakupljaju liše,travu i, ukoliko se ukaže prilika, sasvim sitne životinje koje se kreu dovoljnosporo da budu uhvaene. Svi primerci koje roboti budu doneli bie pažljivo


24/118

ispitani u izdvojenoj automatskoj komori, kako bi se izbegla svaka mogunostzagaenja. Biohemijski uzorci brzo su izdvojeni - niko nije oekivao da e prvoprovizorno ispitivanje pokriti sve vrste ovog kiseonino-ugljenikog sveta - iinformacije su poslate na dalju analizu u matini brod, koji je kružio na orbitidvadeset hiljada milja iznad površine planete. Izgledalo je da nema opasnihmikroorganizama, ali život predstavlja beskrajan raspon složenosti, tako danikad ništa nije sasvim izvesno. Ovaj svet je i te kako mogao da im priredismrtonosna iznenaenja, koja bi se ispoljila tek posle nekoliko pokolenja...

U toku dana brodu se nije približila nijedna vea životinja - što nijebilo neobino, budui da se kugla nalazila na istini gde je jedino rastinjebilo malo, proreeno grmlje. Ali kada je pao mrak, slika se sasvim promenila;Zemlja je oživela, a senke su se izdužile i uronile u no.

Za posmatrae sa broda tama nije predstavljala poteškou. Kroz infracrveniperiskop videli su svet oko sebe kao po danu; mogli su pratiti bojažljivebiljojede na putu prema pojilu, kao i prouavati taktiku krupnih grabljivicakoje su ih lovile. Ovde je još bilo tigrova sa po dva sabljasta zuba koja su imštrala iz eljusti; ali kroz milion godina oni e sasvim nestati, a Afrikom egospodariti lavovi.

Bio je to spor, ponekad vrlo pipav, ali uvek veoma uzbudljiv posao -vršiti popis jednog sveta koji se ne može dodirnuti. Nekoliko puta, Klinder jepromenio položaj broda da bi dobio novu panoramu, ali i da bi pouzdano ustanovioda osmatrane životinje i biljke predstavljaju reprezentativni uzorak. A onda,

druge nedelje istraživanja, konano je pronašao hominide.Klindarovu pažnju najpre je privukla buka koja je dopirala kroz mikrofone

dalekog dometa. Uperio je periskop u tom pravcu i utvrdio kako mu granje drveadelimino ometa vidik; ali i ono što je uspeo da osmotri bilo je sasvim dovoljnoda odmah donese odluku o premeštanju broda.

Oko pola milje ispred, na maloj istini nedaleko od obale gotovo isušenereice, leopard je upravo usmrtio svoju žrtvu. Pogureno je stajao nad telom nekenesrene životinje koja je verovatno gasila že u plitkoj vodi; sa okolnogdrvea dopiralo je u horu ljutito režanje. Bile su to tamne, prilino krupneživotinje, koje su skakutale s grane na granu, tako da Klindar nije odmah mogaoda uhvati neku od njih u žižu teleskopa. Ali onda, iznenada, dok je šarao krozlisnate krošnje, u fokusu mu se neoekivano stvorilo jedno od stvorenja - i onugleda kosmatu karikaturu vlastitog lika.

Stvorenje je besno krialo, nemirno poskakujui na visokoj grani; njegova

ljutnja bila je upuena leopardu. Druge životinje na okolnim granama

inile suto isto; bilo je oigledno da ne mogu da naude ubici, ali njihovo krianje ipak

je delovalo razdražujue, jer velika maka stade da se lagano udaljava, vukuiokrvavljeno truplo svoje žrtve za nogu. Kada se lešina okrenula prilikom togvuenja, Klindar se ponovo našao pred krivim ogledalom vremena.

Netremice je zurio u rekonstrukciju vlastitih predaka od pre pet ili desetmiliona godina; taj izraz lica, izoblien grimasom smrti, mogao je pripadatibilo kom od njih. Postojalo je isto nisko, naborano elo, dva oka koje je deliomali razmak, mišiava ali bezbrada vilica, istureni zubi. Klindar nije prvi putnaišao na ovaj tip, zato što su sline varijacije bile prilino rasprostranjenena mnogim svetovima, pa ipak uvek je oseao uzbuenje pri susretu sa ovimdalekim srodnicima i tada bi mu se na trenutak uinilo da izmeu njih ne ležiogroman evolucioni ponor...

Kada su leopard i njegova žrtva nestali sa vidika, preplašen i ljutit horlagano je utihnuo. Klindar nije skidao pogled sa periskopa.

Polako i oprezno, hominidi su se spustili sa drvea na kome se nisuoseali sasvim lagodno. Hodali su na sve etiri šape, ali s vremena na vremepropeli bi se na zadnje udove i napravili nekoliko koraka u uspravnom položaju.Najednom, kao da su ponovo ugledali leoparda, poeli su panino da beže štodalje od reke i drvea. Dok su trali, pretvarali su se u prave dvonošce. Bilisu u stanju da prevale zamašne razdaljine, uopšte ne dodirujui tle prednjimšapama.

Klindar ih je prilino teško pratio, da bi ih na kraju sasvim izgubio izvidnog polja. Nekoliko trenutaka kasnije, primetio ih je ponovo kako se uspinjuuz gotovo okomitu izboinu jedne kamene litice. Bilo je oigledno da se kreu


25/118

prema maloj skupini peina koja se nalazila na oko pedeset stopa iznad tla.Sklonište je bilo mudro izabrano, u prvom redu stoga što je ulaz bionepristupaan velikim makama. Opredeljenje za ovakvo mesto moglo je da budenagonsko, ali je isto tako moglo da znai i osvit inteligencije. Ova stvorenjazaslužuju punu pažnju, pomisli Klindar.

Za vreme dugih, ali i uzbudljivih asova provedenih uz periskop, on jepolako nauio gotovo sve o njima i dobio pouzdan obrazac njihovog ponašanja.Bilo ih je svega deset - etiri mužjaka, tri ženke i tri mladunca; u fizikompogledu, bili su u prilino nezavidnom položaju, budui da su stalno živeli naivici gladovanja. Iako su pretežan deo hrane nalazili u travi i meu grmljem,ipak nisu sasvim bili biljojedi. Jeli bi meso kad god bi mogli da dou do njega;to se, doduše, dogaalo retko, prvenstveno zato što su bili slabi lovci. Jedineživotinje koje su predstavljale njihov plen bile su kornjae, mali glodari, aponekad i ribe koje bi zalutale u pliak.

Kako nisu raspolagali ni najjednostavnijim oruima, nisu mogli daiskoriste tako izuzetne, premda veoma retke prilike, kao što je ostareli slonkoji je odluio da umre u ovom kraju, ili antilopa koja je slomila nogu. Meso bipotpuno istrulilo pre no što bi oni stigli da ga dosegnu potpuno slabašnimzubima; osim toga, nisu bili u stanju da se suprotstave velikim mesožderima kojebi privukla neoekivana gozba.

Bilo je pravo udo kako su do sada opstali, a budunost im nimalo nijeizgledala ružiasta. Klindar nije uopšte bio iznenaen kada je jedno mladune

skonalo od gladi. Malo telo bilo je izbaeno iz peine i prepušteno hijenama.Ova bia još nisu nauila korisne strane sah

Documents

0-Izgubljeni Svetovi 2001