1

Uklanjanje posledica prenatalnih i postnatalnih trauma

zrelom reakcijom odrasle ličnosti na stres Goran Golubović* (sanctus.ambrosius@gmail.com), Darko Stanković (cogito11@hotmail.com),

Miloš Bogdanović (milos@enlite.org)

*Departman za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu

Sama prenatalna i postnatalna trauma izaziva posledice u razvoju deteta koje predstavljaju veoma razvijene adaptivne sposobnosti kojima dete biva osposobljeno da odgovori na slične traumatične okolnosti u svom životu, kakve su majku snalazile u vreme trudnoće.

Destruktivne posledice prenatalnih trauma dolaze do izražaja tek kasnije, kada veoma razvijene adaptivne sposobnosti (osećanje straha, gneva i tuge), u slučaju nedostatka zrelog sazrevanja ličnosti, izgube svoju adaptivnu funkciju (opreznost, pravdoljubivost i saosećajnost) i budu transformisane u destruktivne motive ponašanja (sumnjičavost, mržnju, depresivnost).

Pokušaji da se posledice nesazrelosti ličnosti poprave tehnikama pozitivnog mišljenja i prijatnih emocija, pomažu samo simptomatski, jer uklanjaju iz svesti povode za manifestaciju destruktivnih motiva, a ne reformišu same destruktivne motive. Isto tako i primena medikamenata, koji preko uticaja na hormonalnu aktivnost menjaju intenzitet pomenutih adaptivnih sposobnosti, daju ograničene rezultate, jer ne menjaju funkciju adaptivnih sposobnosti, već samo njihov intenzitet.

No, zrelom reakcijom odrasle ličnosti na stresne situacije koje provociraju ispoljavanje destruktivnih motiva ponašanja, osoba može sazreti i doživeti transformaciju svojih destruktivnih motiva u sposobnosti koje tada postaju oruđe njene ljubavi u odgovoru na realne potrebe života (sopstvene potrebe, potrebe bližnjih i potrebe čovečanstva).

Prenatalni, trauma, stres, razvoj, zrelost

PRENATALNA I POSTNATALNA TRAUMA PRIPREMAJU LJUDSKO BIĆE ZA ISTE TRAUMATIČNE OKOLNOSTI U BUDUĆNOSTI

Činjenica je da prenatalni i postnatalni uticaj na naš razvoj može da ostavi traga. Svaka trauma koju je doživela majka deteta za vreme razvoja ploda, ostavlja veće ili manje posledice na njegov razvoj, koje mogu imati uticaja na ceo njegov budući život. Ako smo uvereni da su prenatalni uticaji odgovorni za mnoge probleme odraslih ličnosti, onda nam se prirodno nameću pitanja: Kako je moguće da milioni godina borbe za opstanak nisu uspeli da stvore čoveka imunog na takve negativne uticaje, ili, ako zastupamo Božje stvaranje čoveka, kako je moguće da je čovek stvoren sa tako osetljivim organizmom koji će negativne posledice traume svog roditelja za vreme svog prenatalnog razvoja poneti na sebi i po izlasku iz majčine utrobe?! Ali, ova pitanja su pogrešna, zato što polaze od pogrešne premise da su posledice prenatalnog stresa same po sebi loše, a ne korisne. Činjenica je da majka koja svakodnevno doživljava psihičku traumu, prenosi posledice te traume na svoje potomstvo. Intenzivno majčino osećanje straha, gneva i tuge izaziva kod potomstva izraženo razvijene sposobnosti ka osećanju straha, gneva i tuge. Ali to se ne dešava zato da bi se dete mučilo kao što se majka muči, već da bi razvilo adaptivne sposobnosti kojima će moći lakše da podnese nastavak traume u kojoj se nalazi njegova majka.

2

Nema ničeg lošeg u tome da imamo osećanja adekvatna stvarnosti, jer nas osećanja adekvatna stvarnosti usmeravaju na one aktivnosti koje su odgovor na realne potrebe života. Kao što je prirodno da osećamo radost kada smo svedoci dobrog, lepog i pravednog, isto tako je prirodno da u opasnosti osećamo strah, kada smo svedoci nepravde da osećamo gnev i da, kada smo svedoci nevolje i gubitka, osećamo tugu.

Jednostavno, u stresnoj situaciji osećamo gnev prema krivcu za nepravdu, strah od njenih mogućih posledica i tugu zbog posledica nepravde. Ne bi bilo primereno da imamo osećanja koja nisu adekvatna stvarnosti, pa da osećamo radost kada smo svedoci ili žrtve nepravde, opasnosti i gubitka. Prirodno je da imamo osećanja koja su adekvatna stvarnosti, zato što osećanja pokreću adekvatnu hormonalnu aktivnost koja nam aktivira sposobnosti adekvatne onoj potrebi života koju predstavlja stresna situacija. Hormoni aktiviraju one psihofizičke procese u organizmu koji su nam u trenutku stresa potrebni, a blokiraju one procese koji bi ometali naš najbolji odgovor na stresnu situaciju. Zato, ako za vreme trudnoće majka živi u stalnom strahu, njeno dete će svakako imati posledice takve traume manifestovane kroz sopstvenu sklonost ka emociji straha. Ali ta sklonost je svrhovita, jer osposobljava dete da bude oprezno u situaciji koja predstavlja opasnost. Ako, pak, za vreme trudnoće majka trpi nepravdu i svakodnevno oseća gnev, dete će kroz izmenjenu hormonalnu aktivnost majke takođe formirati sklonost ka lakom osećanju gneva. Ali i ta sklonost je svrhovita, jer formira kod budućeg čoveka sposobnost da se bori protiv nepravde u situaciji koja zahteva borbu protiv nepravde.

3

Ako majka živi u stresu koji joj izaziva jako osećanje tuge, ni njeno dete neće ostati bez posledica. Ali izražena sklonost ka osećanju tuge, prepoznavanju potreba drugih ljudi i brižnosti prema njima, jeste odgovor na potrebu unesrećenih ljudi. Dakle, posledice takvih prenatalnih uticaja na plod jesu svrhovite, jer osposobljavaju potomstvo onim sposobnostima koje su odgovor na izvor straha, gneva ili tuge.

PROBLEM NE DOLAZI IZ ČOVEKOVE PRIRODE, VEĆ IZ ČOVEKOVE LIČNOSTI

Iako trauma koju majka prenosi na plod nije sama po sebi loša, ona veoma lako može postati loša usled nesazrelosti ljudske ličnosti. Veoma razvijene sposobnosti osećanja straha, gneva i tuge, koje se usled traumatičnih uslova života razviju još u prenatalnom periodu, mogu vrlo lako da izgube adaptivnu funkciju (opreznost, borbenost i brižnost) i da budu transformisane u destruktivne motive ponašanja (sumnjičavost, mržnju i zabrinutost).

Zato bi bilo najbolje da za vreme trudnoće majka živi bezbrižno, sa dubokim osećanjem voljenosti od strane svog supruga, da bi takav uticaj formirao i kod deteta veću sklonost ka iskustvu ljubavi, dobrote i zahvalnosti. Ili, ako majka već živi u stresnoj situaciji, bilo bi dobro da reaguje zrelo na stres, da ne bi izazvala preterane posledice negativnih osećanja na svoje potomstvo i opteretila ga nepotrebnim iskušenjima. Još u XIX veku ljudi su zapazili: "Misli i osećanja majke imaće moćan uticaj na nasleđe koje ona daje svome detetu. Ako dopusti da joj se misli intenzivno bave vlastitim osećanjima, ako se preda sebičnosti, ako je zlovoljna i zahtevna, tu činjenicu će potvrditi i narav njenog deteta. Tako su mnogi, kao pravo rođenja, primili gotovo nesavladive sklonosti ka zlu." (Ellen G. White, Appeal to Mothers, February 1, 1880) Ipak, do čovekove ličnosti stoji da li će izražene sposobnosti osećanja straha, gneva i tuge biti transformisane u destruktivne motive ponašanja (sumnjičenje, mržnju i depresiju) ili će ostati sposobnosti spremne da budu odgovor na realne potrebe života (opasnosti, nepravde i gubitka), te da tako budu izraz ljubavi samog čoveka prema realnim potrebe svoje sopstvene ličnosti, potrebama svojih bližnjih i potrebama čovečanstva. Veoma izražene sposobnosti čoveka da oseća strah, gnev i tugu, čine sam proces sazrevanja ličnosti težim, ali ne zaboravimo da i umereno razvijene sposobnosti takođe "čekaju" da im čovek dodeli ispravnu funkciju. Ako to čovek ne uradi, one će izopačiti svoju funkciju bez obzira na idealne uslove prenatalnog razvoja.

4

Za razliku od biljaka i životinja koje imaju u sebe ugrađenu ulogu svojih sposobnosti da njima odgovaraju na potrebe života, čovek je biće slobodne volje, i mora sam da izabere smisao svojih sposobnosti, da li će njima da odgovara na realne potrebe života ili će da ih zloupotrebljava radi satisfakcije i psihičkog pražnjenja. Zato i osobe koje nisu imale traumatičan prenatalni razvoj često pokazuju iste simptome koje bismo kod drugih sa sigurnošću objasnili prenatalnom traumom.

Sazrevanje ličnosti nije prirodan proces, već stoji do samog ljudskog bića. Pridavanje ispravne funkcije našim sposobnostima je voljan čin koji predstavlja sazrevanje naše ličnosti. Čovek mora putem razuma, savesti i volje da preuzme u svoje ruke vlast nad svojim sposobnostima i da im prida ispravan smisao, inače će njegove sposobnosti biti prepuštene prirodnoj zloupotrebi i zatim ovladati njegovom voljom. Ko ne pobedi iskušenje, iskušenje će pobediti njega.

POSLEDICE NOVONASTALE TRANSFORMACIJE NAŠE LIČNOSTI

Ako u opasnosti dozvolimo da nama ovlada strah kao motiv ponašanja, tada on ostaje kao motiv koji nas navodi na kukavičluk, sumnjičavost i strah, i onda kada više ne postoje objektivni razlozi za strah. Kukavičluk će nas navesti da odustanemo od suprotstavljanja nepravdi onda kada je neophodno nepravdi stati na put i pokazati hrabrost.

5

Ako kao žrtve nepravde dozvolimo da nama ovlada gnevljivost, mi ćemo iz gnevljivosti biti skloni da tumačimo tuđe postupke kao nepravedne i da tako izmišljamo povode za sukob sa drugima, i kada objektivni razlozi za takve naše reakcije više ne postoje. Bićemo skloni da nepotrebno provociramo svoje protivnike i onda kada bi najmudrije bilo da krotošću formiramo prijateljski odnos ili da se jednostavno sklonimo od zla. Ako smo kao žrtve gubitka pali u depresivno stanje, mi ćemo biti skloni da stvarnost tumačimo na depresivan način i onda kada razlozi za tugu više ne postoje. Ako smo za vreme nevolje počeli da se brinemo, mi ćemo nastaviti da se brinemo i kada razlozi za brigu više ne postoje. Briga i zabrinutost nam nepotrebno oduzimaju životnu snagu navodeći nas da se bavimo onim što prevazilazi našu sferu odgovornosti i što do nas ne stoji. Dakle, dovoljno je da reagujemo nezrelo na jednu stresnu situaciju i da tada naše sposobnosti dožive transformaciju u destruktivne motive ponašanja koji u nama ostaju kao izvori negativnih osećanja i posle prestanka stresne situacije. Što su te sposobnosti bile jače razvijene prenatalnom i postnatalnom traumom, to će i simptomi njihove izopačene funkcije pokazati veći intenzitet. Ne samo što nas naša nezrela reakcija na neprijatna osećanja čini destruktivnima, već to mogu da učine i naše reakcije na prijatna osećanja. Ako smo izvore prijatnih osećanja zloupotrebljavali kroz pokušaj da se njima zadovoljimo, u nama se javlja stalna zavisnost za izvorima prijatnih osećanja bez kojih sada više ne možemo. Osujećenje naše potrebe za prijatnim doživljajima jeste glavni izvor depresije, dok osujećenje naše potrebe za predstavom o sopstvenoj vrednosti i veličini jeste glavni izvor uvredljivosti i mržnje. Dakle, naša nezrela reakcija na prijatna i na neprijatna osećanja formira motive ponašanja koji dovode do transformacije naše ličnosti, koja se ogleda u gubitku prave ljubavi i naše opterećenosti sebičnim i destruktivnim motivima, sa svim nezgodnim nuspojavama.

AUTODESTRUKTIVNE POSLEDICE IZMENJENOG STANJA LIČNOSTI

Pored toga što motivi ponašanja koji su plod negativne transformacije naše ličnosti ugrožavaju našu egzistenciju ponašanjem koje nije svrhovito našoj egzistenciji, oni izazivaju i autodestruktivne promene u samom našem organizmu. Zrela ličnost oseća neprijatna osećanja samo dok u stvarnosti postoji objektivni razlog za njih, tako da su izazvane hormonalne promene u radu organizma adekvatne odgovoru na realne potrebe života i one traju dok traju stresne okolnosti. Međutim, kako nezrela ličnost zadržava izvor neprijatnih osećanja u svojim pokretačkim motivima i kada prestanu stresne okolnosti, ona konstantno izaziva hormonalne aktivnosti koje nisu adekvatne realnim potrebama života, što izazva psihofizičku havariju organizma. Kako motivi koji su plod naše nezrele reakcije na stres predstavljaju konstantan izvor neprijatnih osećanja u nama samima, posledica njihovog uticaja je adekvatna stresnoj

6

situaciji koja bi nas od spolja neprekidno dugo pritiskala. Svaki dugotrajan i snažan hormonalni disbalans izaziva apoptozu - isprogramiranu smrt onih ćelija ljudskog organizma koje za stresnu reakciju nisu najvažnije, već bi uskratile resurse organizma koji su potrebni za stresnu reakciju. Isto tako, previsok nivo određenih hormona pokreće automatsku regulaciju koja smanjuje nivo hormona izazivanjem apoptoze ćelija koje proizvode te hormone. Svakodnevno izazivanje snažnog uzbuđenja rezultuje skokom dopamina, hormona radosti, koji kada je aktiviran u preteranoj meri pokreće proces apoptoze (samouništenja) dopaminskih neurona koji proizvode dopamin.

Svakodnevna anksiozna osećanja drže visok nivo hormona kortizola koji razgrađuju mišićnu masu i imuni sistem, da bi se tako podigao nivo glukoze u krvi i dao čoveku energiju za bežanje od izvora opasnosti. No, ako nema adekvatne fizičke aktivnosti koju zahteva bežanje, viši nivo glukoze u krvi neće biti utrošen pa se pretvara u masne naslage i tako osobu čini gojaznom. Svakodnevno osećanje gneva podiže nivo testosterona i tireoidnih hormona koji razgrađuju unutrašnje organe da bi njihove aminokiseline upotrebio za izgradnju mišićne mase svojih udova za fizičku borbu. Zato je tačno kada se kaže da čovek "sam sebe jede" iz mržnje. Veoma visok nivo testosterona pokrenuće i proces apoptoze nervnih ćelija mozga. Doživljaj tuge izaziva skok nivoa hormona prolaktina koji smanjuje nivo testosterona, i zato, kada se podigne u većoj meri, dovodi do atrofije polnih odlika osobe. Preterano visok nivo prolaktina izaziva osteoporozu, nadutost zbog akumulacije vode u organizmu, glavobolju (migrene) i probleme sa vidom.

ZAŠTO HORMONALNE TERAPIJE I TEHNIKE POZITIVNOG MIŠLJENJA NE MOGU DA OTKLONE UZROK PROBLEMA?

Negativna transformacija ličnosti koju su osobe doživele nezrelom reakcijom na stres, jeste utemeljena na dubokom unutrašnjem nezadovoljstvu duha, koje je tim osobama ovladalo u trenucima nezrele reakcije na stres. Nezadovoljstvo je izvor sebičnih i destruktivnih motiva. Unutrašnje nezadovoljstvo duha prirodno navodi čoveka da prema izvoru prijatnih osećanja gradi odnos sebičnosti i nezahvalnosti, a prema izvoru neprijatnih osećanja kukavičluk, gnevljivost i depresivnu reakciju.

7

Dok se prijatnim osećanjima čovek opija da bi ugušio svest o svom unutrašnjem nezadovoljstvu duha, u neprijatnim osećanjima nalazi povod i "ventil" za izražavanje (psihičko pražnjenje) unutrašnjeg nezadovoljstva kroz destruktivne motive ponašanja. Da čovek ne bi na prijatna osećanja reagovao sebičnošću već zahvalnošću, on treba u svojoj biti da bude rasterećen od unutrašnjeg nezadovoljstva i samim tim duhovno zadovoljen. Isto tako, da bi u susretu sa opasnošću pokazao hrabrost a ne kukavičluk, u

susretu sa nepravdom krotost a ne gnevljivost, a u susretu sa gubitkom ― mir i poverenje, a ne brigu i depresiju, on prethodno treba da bude u svojoj biti duhovno zadovoljen. No, većina osoba koje su nezrelom reakcijom na stres doživele negativnu transformaciju svoje ličnosti, žele da i dalje zadrže svoju nesazrelost ličnosti, a da određenim tehnikama samo uklone neprijatne simptome svog destruktivnog stanja. Oni najčešće ne žele da reformišu loše pokretačke motive koji su njima ovladali onda kada su nezrelo reagovali na stres, već žele samo da uklone simptome loših motiva u svojim neprijatnim mislima, osećanjima i postupcima. Kako u biti i dalje ostaju duhovno nezadovoljeni, njihova potraga za rešenjem problema doživljava krah, jer svoju borbu vode na pogrešnom planu, planu simptomatike, a ne uzroka svog problema.

NEMOĆ MEDIKAMENATA

Na primer, osobe koje su nezrelom reakcijom na opasnost postale anksiozne i sumnjičave, često pokušavaju da raznim medikamentima smanje sposobnost da osećaju strah. Ali kako medikamenti ne menjaju funkciju već samo intenzitet sposobnosti osećanja straha, oni i dalje zadržavaju problem u sebi. Promena funkcije sposobnosti je domen lične odgovornosti i zato se ne može rešiti delovanjem na intenzitet sposobnosti.

8

NEMOĆ SAMOKONTROLE

Nama uglavnom smetaju samo simptomi nezrele reakcije na stres (neprijatna osećanja, sukob sa drugim ljudima), a ne sami loši motivi (sebičnost, sumnjičavost, mržnja i depresija) u koje smo pali nezrelom reakcijom na stres.

Samokontrolom možemo spolja da se ispravno ponašamo, dok loši motivi nastavljaju da vrše svoj kobni učinak u prekomernoj proizvodnji hormona koji nisu odgovor na realne potrebe života. Takođe, loši motivi izazivaju psihosomatske zdravstvene probleme bilo da ih sputavamo u ispoljavanju (visok pritisak, čir na želucu...), bilo da ih otvoreno izražavamo (grč srčane arterije...). Rešenje nije niti u potiskivanju, niti u ispoljavanju loših motiva, već u njihovoj reformi.

9

NEMOĆ POZITIVNOG MIŠLJENJA

Osobe koje su nezrelom reakcijom na nepravdu sebe ispunile mržnjom, često pokušavaju da u umu formiraju pozitivne predstave o drugim ljudima i da budu slepi pred nepravdom, da bi tako izbegli provociranje i ispoljavanje svoje nepobeđene mržnje.

Shema predstavlja mehanizam racionalizacije gde čovek pokušava da stvarnost predstavi na način koji neće provocirati ispoljavanje njegovih destruktivnih motiva.

10

Ali, izbegavajući neprijatne misli i osećanja, te osobe ne uklanjaju loše motive iz sebe, već samo iz uma uklanjaju povod za manifestaciju gnevljivosti i mržnje, koje i dalje zadržavaju u sebi na nivou motivacije. Takvim trikom oni pokazuju da nisu u stanju da vole same ljudske ličnosti takve kakve jesu, pa zato pažnju usmeravaju ka ljudskim vrednostima i osećanjima, voleći vrednosti koje vide u ljudima ili osećanja koja im ljudi izazivaju, više nego same ljudske ličnosti.

NEMOĆ PRIJATNIH OSEĆANJA

Depresivne osobe često imaju potrebu da slušaju veselu muziku, da bi ugušile svest o svom depresivnom stanju, umesto da izađu iz depresivnog stanja. No, promena osećanja ne podrazumeva promenu unutrašnjih motiva. Ako nas muče anksioznost, psihička napetost ili depresija, nije rešenje da emotivnim i čulnim senzacijama ugušujemo svest o unutrašnjem problemu.

Ma kako da su izazvana osećanja snažna, uzvišena ili dugotrajna, ona nikada ne mogu da zadovolje žeđ duše i da otklone uzrok depresije, već mogu samo da uguše čovekovu svest o unutrašnjem nezadovoljstvu duha koje je čovekom ovladalo u trenucima njegove nezrele reakcije na stres. Dokaz da osećanja ne mogu da zadovolje žeđ duše i da tako proizvedu pozitivnu transformaciju ličnosti jeste u tome što bez obzira na uzvišenost osećanja koja čovek iskreno oseća, njegovi motivi ponašanja i dalje ostaju nepromenjeni.

11

On i dalje na nivou motiva ponašanja traži sreću i daje nesreću. Da je zaista duhovno zadovoljen, ne bih imao potrebu da traži sreću kada je već zadovoljen, niti bi imao potrebu da izražava nezadovoljstvo kroz potrebu za psihičkim pražnjenjem, ako je već rasterećen od nezadovoljstva. Ako je osoba duhovno zadovoljena, onda ona izražava sreću kroz motiv nesebične ljubavi i dobrote. Tada ni prijatna osećanja ni neprijatna osećanja čoveku više nisu iskušenje. Prijatna osećanja dobijaju ulogu povoda za zahvalnost, a neprijatna za manifestaciju hrabrosti, krotosti i brižnosti. Unutrašnje duhovno zadovoljenje, ako se zaista desilo, mora rezultovati transformacijom ličnosti koju pedagozi nazivaju sazrevanjem ličnosti, a vernici iskustvom duhovnog nanovorođenja. Neophodno nam je duhovno iskustvo, jer čovek je i duhovno, a ne samo fizičko i duševno biće. U suštinskom smislu mi smo svi religiozni, jer svi se mi “molimo” nekome ili nečemu, jer u nekome ili nečemu tražimo zadovoljenje žeđi sopstvene duše. Mi nesvesno pridajemo natprirodne moći izvorima našeg užitka kada umišljamo da oni mogu da nas zadovolje. Ali, kao što smo primetili, doživljaji užitka nikoga ne mogu da zadovolje, već mogu samo da uguše svest o našem unutrašnjem problemu.

Zato treba razumno da ispitujemo da li naš objekat uzdanja zaista može da nas zadovolji, ili samo izaziva opijajuća osećanja; kojima ugušujemo svest o svom unutrašnjem problemu i kojima izazivamo pristrasnu dobrotu koja će nestati čim stres svakodnevnog života pokvari naša osećanja. Ako zadovoljenje ne rezultuje radikalnom transformacijom naših pokretačkih motiva, u skladu sa shemom koja otkriva korelaciju zadovoljenja i motiva ponašanja, onda je zadovoljenje samo lažno (opijajuće), a ne stvarno.

12

POZITIVNA TRANSFORMACIJA LIČNOSTI ZRELOM REAKCIJOM ODRASLE LIČNOSTI NA STRES

Ma kako da je prenatalni uticaj bio traumatičan, i ma kako da je uticaj vaspitanja u vreme ranog odrastanja deteta bio nepovoljan po samu njegovu ličnost, od faze adolescencije osoba ima slobodu da postupa svojom akcijom volje nezavisno i čak nasuprot svim štetnim uticajima koji su na nju dotle delovali. Odrasla ljudska ličnost, može zrelom reakcijom na stresne događaje svakodnevnog života da ukloni posledice svojih nezrelih reakcija u prethodnom življenju. Normalno je da dobitak, lepota i dobrota izazivaju adekvatno osećanje radosti. Ali do nas stoji da li ćemo prijatna osećanja zloupotrebljavati radi satisfakcije, što nas čini sebičnima, ili ćemo prema izvoru prijatnih osećanja imati duh zahvalnosti. Ako gajimo sebičan odnos prema izvoru prijatnih osećanja, pripravljamo put za svoju depresivnu reakciju do koje će doći onda kada u zloupotrebi osećanja jednoga dana budemo bili osujećeni. Jedina zrela reakcija ka izvoru prijatnih osećanja jeste duh zahvalnosti.

Isto tako, normalno je da kada smo u opasnosti, osećamo strah. Ali do nas stoji da li ćemo tada biti kukavice ili ćemo biti hrabri. Ako reagujemo kukavičlukom, ostaćemo kukavice i kada iz opasnosti objektivno izađemo, a ako reagujemo hrabrošću, tada ostajemo hrabri i posle prestanka iskušenja. Takođe, sasvim je normalno da nepravda u nama izaziva adekvatno osećanje gneva. Ali do nas stoji da li ćemo na nepravdu odgovoriti mržnjom ili krotošću. Ako odgovaramo mržnjom, mržnja ostaje i kada prođe spoljnje iskušenje, a ako odgovaramo krotošću i praštanjem, mi zadržavamo izgrađen karakter mira i kada izvor nepravde biva otklonjen. Isto tako je sasvim normalno da nam nevolja, neuspeh i gubitak voljene osobe izazivaju adekvatno osećanje tuge. Ali do nas stoji da li ćemo na nevolju da odgovaramo brigom ili brižnošću, da li ćemo na gubitak da odgovorimo stanjem depresije ili razumnom smirenošću.

13

Zapazimo da na jedne iste stresne situacije mi možemo odgovoriti sasvim suprotnim motivima u zavisnosti od izabranog smisla života. Zrela reakcija na stres izazva pozitivne transformacije naše ličnosti i formira u nama samima duh ljubavi koji zrači prijatnim duhom bez obzira na prijatne ili neprijatne spoljne okolnosti. Dakle, iako je čovek nezrelom reakcijom na stres doživeo negativnu transformaciju ličnosti, on može naknadno, u novonastalim stresnim situacijama da postane svestan svoje nesazrelosti ličnosti i da zrelom reakcijom na stres stavi svoje prirodne i stečene sposobnosti u pravilnu funkciju, gde one neće biti same sebi cilj, već sposobnosti spremne da budu oruđe njegovog odgovora na realne potrebe života.

POBEDA NAD STRESOM NIJE UTOPIJA

Iskustvo zapadne civilizacije u vreme novovekovnog prosvetiteljstva otkriva da pobeda nad stresom nije utopija. Tada se čovek smatrao odgovornim ljudskim bićem sposobnim da svaku nevolju iskoristi na izgradnju sopstvenog duha i karaktera; zapravo, teške životne nedaće su se smatrale testom čovekovom realnog duhovnog stanja. Kod Engleza je zrelo podnošenje teških nevolja do te mere odlikovao smiren duh i sačuvano dostojanstvo ličnosti da je vremenom formirana fraza "engleska mirnoća" kojom su i drugi narodi ovu zrelost Engleza opisivali kao uzornu u odnosu na njihove uobičajene reakcije na nevolje. Tada se smatralo da čovek čiste savesti može da podnese svaku nevolju i teskobu sa sačuvanim mirom i spokojstvom:

"Ako stradamo za dobro delo, Savest je mirna, srce veselo." (Ljubomir Nenadović, sredina XIX veka)

14

Aleksis De Tokvil (1805 —1859) je Francuz koji je 1830. godine po nalogu francuske vlade posetio Ameriku da bi izučio njen kazneni sistem i usput nije mogao da ne zapazi duh prosvećenosti ondašnjih Amerikanaca koji se između svega ostalog, ogledao i u njihovoj zreloj reakciji na nevolje. Većina današnjih ljudi pada u duboku depresiju kao posledicu stresa koji osujećuje objekte njihovog zadovoljstva, međutim, Aleksis De Tokvil je zabeležio kod ondašnjih Amerikanaca sledeće: "Hrabrost koja se najbolje poznaje i najviše ceni jeste hrabrost s kojom se prkosi pomami okeana da bi se što pre uplovilo u luku, ili podnose bez žalbi nevolje u pustoši, i samoća, svirepija od svih nevolja, i hrabrost, zahvaljujući kojoj čovek ostaje skoro neosetljiv za iznenadnu propast mučno stečene imovine i koja smesta upućuje na nove napore da se ona ponovo stekne. (...) Zapazilo se da čovek, suočen sa neposrednom opasnošću, retko ostaje na svom uobičajenom nivou; uzdiže se znatno iznad njega ili pada ispod njega. Tako biva i sa narodima. Krajnje pogibli, umesto da uzdignu naciju, ponekad je dotuku; one joj raspale strasti, umesto da njima vladaju; i pomute joj pamet umesto da je razbistre." (Aleksis De Tokvil, O demokratiji u Americi, godina 1835.) Popularni romani toga vremena hrabrili su njihove čitaoce da budu pobednici nad životnim iskušenjima isto kao i njihovi junaci. U delu "Robinzon Kruso" Danijela Defoa glavni junak je sam na ostrvu, ali, on se odupire očajanju samoće i postaje pobednik. U delu "Pilgrim's Progress" Džona Banjana, glavni junak prolazi najrazličitije zamke i iskušenja na putu u nebeski grad i takođe postaje pobednik.

15

U to vreme zapadni svet je imao i svest o značaju prenatalnog uticaja na budućeg čoveka. Pouku je nalazio u Svetom pismu, u savetima koji su dati Samsonovoj majci da radi sposobnosti svog budućeg sina treba za vreme svoje trudnoće da izbegava alkohol i nezdravu hranu: "Nego mi reče: Gle, ti ćeš zatrudneti, i rodićeš sina; zato sada ne pij vina ni silovitog pića i ne jede ništa nečisto; jer će dete biti nazirej Božji." (Sudije 13,7) Iako su ljudi toga vremena uzimali u obzir značaj prenatalnog uticaja, oni su zastupali da ni nasleđene ni stečene slabosti ne mogu biti izgovor za ljudsko grešenje: "Možeš da zahtevaš da drugi imaju puno razumevanja prema tebi zbog tvoje ljudske prirode, tvojih iskušenja i proba, i da tražiš izgovor za sebe zbog nasleđenih sklonosti, ali Hristos je dao svoj život zarad čoveka, i nema razloga za neuspeh. ... On je omogućio da budeš pobednik. Nemoj reći da je nemoguće pobediti. Nemoj reći: "To je moja priroda da radim na taj način i tako, i ne mogu drugačije. Nasledio sam slabosti koje me čine nemoćnim pred iskušenjem." Znamo da ne možeš pobediti svojom snagom; ali pomoć dolazi od Onoga koji je moćan da spase." (The Signs of the Times, June 17, 1889, par. 11) "Hristova religija preobražava srce. Ona čoveka naklonjenog samo ovozemaljskim interesima čini pobožnim i duhovno usmerenim. Pod njenim uticajem čovek koji je bio sebičan postaje nesebičan. Zato što je nesebičnost osobina Hristovog karaktera. Čovek nepošten i sklon spletkarenju postaje čestit, ispravan i u skladu sa svojom novom prirodom on čini drugima ono što bi želeo da oni njemu čine. Neobuzdani odbacuje porok i teži čistoti. On stvara ispravne navike jer Hristovo Jevanđelje postaje za njega miris života za život." (Ellen G. White 5T 345, 1889) No, uskoro ljudi zapadne civilizacije odbacuju duh prosvećenosti i umesto na duhovnom planu, pokušavaju da žeđ duše zadovolje na duševnom i telesnom planu. Kako takav princip ne donosi željenog ploda, javlja se potreba da svoje slabosti izgovore pozivanjem na spoljne faktore. Opravdavanje nezrele reakcije na stres, pozivanjem bilo na trenutne stresne okolnosti, bilo na štetan uticaj raznih faktora za vreme prenatalnog i postnatalnog razvoja, može osobi pružiti psihološki ugođaj rasterećenja od osećanja krivice za sopstvene nezrele reakcije, ali joj neće mnogo pomoći da svoj problem reši. Naprotiv, uljuljkana lažnim uverenjem da su za njene psihičke probleme krivi drugi, biće odvraćena od preispitivanja o onome što sama može i treba da učini na planu odrastanja i sazrevanja svoje sopstvene ličnosti. Slobodom koju mu daju osnovni elementi njegove ličnosti (razum, savest i volja) čovek ima moć da se odupre zloupotrebi svojih razvojnih sposobnosti i da, pridavši svojim sposobnostima viši smisao, postane čovek u najuzvišenijem smislu te reči.

Na osnovu knjige M. Bogdanovića: "Kako zrelo reagovati na stres?"

Verzija rada na engleskom jeziku: http://enlite.org/stress.pdf

16