SAŠA MIĆKOVIĆ

U SNOVIĐENJU

soneti

2016.

SONETNI HRAM (Klepsidrični, retrogradni sonet, čita se u oba smera)

Pesmopoj udišem, miris reĉi mnoštvo, nije mnogoboštvo, svome Bogu pišem. Granitno se slovo sliva u temelje, ko noţ jezik delje, stih sam rudom kovo. E, sad ĉitaoĉe, tu je zamka jedna, ogavna i bedna, pesma dušu loĉe. Isisa sokove, halapljivo hrani, zato oprez, stani, shvati joj tokove. Sonet se razgrana, sam sebe prelama, obuzme ga tama - posle svetla strana. Katrenom se skriju nekoliko vraga, Memljivoga traga, ĉesto buše, riju. U sonetnom hramu, ipak zvuk, lepota, kristalna ĉistota, sve u istom ramu. Akrostih je dvorac, pesnik ĉudotvorac! Arĉi zlatni konac, zvukoveza tvorac! Dok nad tobom bdijem iz misli mi šmugneš, mastilu istrgneš, pa ti nit razbijem. Mesinganom bojom tercet isijavaš, sa mnom poigravaš ko s buktinjom svojom. Daj se glasonoši, stvaram te ushićen, Smaragdom si kićen, mudar, pun raskoši. Obrise nazirem i tvoju auru, ti nemaš ĉauru, ja svoju prezirem. Savršenstvu viĉan, duh ti oscilira, Eho si svemira, nikad prozaiĉan. Titraš ko svetiljka, što raspale svici, sav na ţeravici, ona ti nosiljka. Ţivo si proroštvo, stub u carstvu višem, Pesmopoj udišem, miris reĉi mnoštvo!

GLAVOM DAJEM ZALOG (Klepsidrični, retrogradni sonet, čita se u oba smera)

Predugo li lutam, smirajem me sveţi, misao mi beţi, jezik bolno gutam. Izrodilo Sunce iznova me lako, dub i god dotako - srţ, svetlosti zrnce. Osenĉen lik gledam - ţivot se raspara, i vreme što vara u konac upredam. Telo mi uskipi poletno od sreće, a trag se zameće i ka smrti sipi. Noge mi otresu prašinu i talog, glavom dajem zalog duh da mi odnesu, anĊeli beline u nebesa tiho, O, Bog je zanjiho plavetne visine, ozaren zaplaĉem pred Tvorcem Svemira, bez teškog nemira - tim zlim ogrtaĉem. Ruje kratkoveĉnost dugo u mom nesnu! Ruši mi ĉudesnu, gluvu beskonaĉnost! Tajnim prostorima kada se priklonim, oblacima ronim, gde svetlosti ima, Obzorjem da blesne i u mojoj tami, naprkosi ĉami, strgne lance tesne. Ne klonem pred biĉem koji vrag izvija, Napada ko zmija, izdanak sam - niĉem! Nisam Atlantida, barka mi ne tone, kad demoni gone dušu melem vida. Zar da se osvrćem, poglede da mutim? Ostaje da ćutim, dah kosmiĉki zgrćem! Mahom jednim sinem, zvonko i uz tresak, premetnem u blesak, ĉist ko kristal vinem. Ĉvrsto me upreţi kad haosom plutam, Predugo li lutam, smirajem me sveţi!

PALI BELZEBUB (Klepsidrični, retrogradni sonet, čita se u oba smera) Sodomin tvorĉe, crni viteţe, pred tobom beţe, svirepi lovĉe, duše smoţdene, tela sakata, sred ţivog blata, pište i pene. A širiš krila svoja ţilava, zlokobna glava i tamna sila, u nozdrve nam sumpor uliva, zmija si ţiva, što krije je kam. Šume nam ore zlikovca brazda, prljav vonj sazda svitanje zore. U jedan se mah ĉeljust odškrine, Alava zine, o, grozan je dah. Dalek od Raja, veĉno skapavaš, Uklet ne spavaš, zloĉest do kraja. Mraĉiš i tamom, nakazo drska! Metal ti ljuska, mekšaš pred hramom! Ĉovek ne vidi da greh ga truje, oganj ti bljuje i koţa bridi. Avet uţasna sedi kraj Kneza, sluškinja, jeza, zmaj, zverka besna. Zlim jezicima - biĉem palacaš. Što glave bacaš, telesa psima? Kerber se sladi, Belzebub jeĉi, svet pred njim kleĉi, sam sebe gadi. U toj truleţi, div si - a gmiţeš. Ambis dostiţeš, Mamon se jeţi. Bolno zagrebe tih noktiju vez, ti smrtni si rez, duša nam zebe. Gospodar muha i sa dva roga. Sve protiv Boga i Svetog Duha!

TAJNA Duša ti je misterija na poĉetku pev-katrena, Laura si, Ofelija? Ozlaćena Tvoja sena. Magiĉnosti s bezbroj lica, s violinskim sonet-kljuĉem, stvarna, privid, besmislica? Simfoniju s Tebe svuĉem! U odnosu s Penelopom - harmonijo petim stihom, ispred gaziš brţom stopom, ustreptala ţenskim njihom. Ako mine tren magije u osmome stihokazu, bićeš uţas bestragije - vrisni sva u milomazu! Takvu karmu ni Duh ne zna, zadrhtala tercet-ţica, zato jesi stihovezna, Amur bedra zagolica, al' u srţi dve tercine, pri poţudnom magnovenju, moţda ti se smeh raspline, Eros tvome sluţi htenju. Julij - Prešern; rizik kiksa - naposletku, u tišini, Tvoj lik tek je tajnost iksa, s usana mi ţudnju skini! - Sonet u sonetu Rača, 01.07.2016.

TAJNA Duša ti je misterija, Na poĉetku pev-katrena, Laura si, Ofelija? ozlaćena Tvoja sena. Magiĉnosti s bezbroj lica, S violinskim sonet-kljuĉem, stvarna, privid, besmislica? simfoniju s Tebe svuĉem! U odnosu s Penelopom - Harmonijo petim stihom, ispred gaziš brţom stopom. ustreptala ţenskim njihom, Ako mine tren magije, u osmome stihokazu, bićeš uţas bestragije! vrisni sva u milomazu! Takvu karmu ni Duh ne zna, Zadrhtala tercet-ţica, zato jesi stihovezna, Amur bedra zagolica, al' u srţi dve tercine, pri poţudnom magnovenju, moţda ti se smeh raspline. Eros tvome sluţi htenju. Julij - Prešern; rizik kiksa, Naposletku, u tišini, Tvoj lik tek je tajnost iksa! s usana mi ţudnju skini! - Paralelni sonet Rača, 01.07.2016.

POD KAMEN SVOJ UĐI Oštro me zagleda to nebesko oko, duša obrušena u najgušćoj tmini. Satkan sam od leda, smrzlo se duboko, tvrĊava srušena, ili mi se ĉini? Koraka sam troma, već bez ravnoteţe, zadrhtala glasa, slobodnoga pada. Misli su mi koma, a nevid priteţe, smrtno se talasa, damar mi nastrada. Ţivot sad okiva crni cvet po licu, moju krv u rĊu tek bujno rascveta. Vreo liv izliva, zlost i nevericu, na zoru još grĊu, što me okleveta? Kada dan obmane, osviti su tuĊi, sivilo osvane, pod kamen svoj uĊi! - Sonet u sonetu

POD KAMEN SVOJ UĐI

Oštro me zagleda To nebesko oko, duša obrušena. u najgušćoj tmini, Satkan sam od leda, smrzlo se duboko, tvrĊava srušena! ili mi se ĉini?

Koraka sam troma, Već bez ravnoteţe, zadrhtala glasa. slobodnoga pada, Misli su mi koma, a nevid priteţe, smrtno se talasa! damar mi nastrada! Ţivot sad okiva Crni cvet po licu, moju krv u rĊu. tek bujno rascveta, Vreo liv izliva, zlost i nevericu, na zoru još grĊu. što me okleveta? Kada dan obmane, Osviti su tuĊi… sivilo osvane! Pod kamen svoj uĊi!

- Paralelni sonet

ZVEKET MAČA DUŠA GLAČA Prekrivena granjem priroda zašišti, zmija je pod panjem, vetar glavom pišti. Vrh nebesa plava crta pejzaţ ptica, vije orla glava, sve je pusta skica! Mrav mrv hleba slavi - ulovljena veĉnost, a minut dojavi - ja sam kosmiĉki gost. Svaki korak zli put, a go je ţivot, bos. Ko me prima pod skut, kad smrt okrzne nos? Samo trava ćuti - taji sreću i kob, Šta tišina sluti? U lancu pesme rob! A na vrhu srca gleĉer i leden pev, puls po puls već vrca, a ja ţivota sev. Pesma nek` nadjaĉa jeznu himnu plaĉa, sve zvekete maĉa duša da uglaĉa! - Sonet u sonetu

ZVEKET MAČA DUŠA GLAČA Prekrivena granjem Priroda zašišti, zmija je pod panjem. vetar glavom pišti. Vrh nebesa plava Crta pejzaţ ptica, vije orla glava! sve je pusta skica! Mrav mrv hleba slavi, Ulovljena veĉnost, a minut dojavi - ja sam kosmiĉki gost. svaki korak zli put, A go je ţivot, bos, ko me prima pod skut? kad smrt okrzne nos! Samo trava ćuti. Taji sreću i kob, Šta tišina sluti? u lancu pesme rob. A na vrhu srca Gleĉer i leden pev, puls po puls već vrca. a ja ţivota sev. Pesma nek` nadjaĉa, Jeznu himnu plaĉa, sve zvekete maĉa! duša da uglaĉa! - Paralelni sonet

MI JEDNO DRUGOM SKUT Sam bih nestajao nesnosan i sakaT, mahom zasijao ko natruli dukat. Utiša mi se zvuk - iscurela zena, povijam se u luk, ljubav skamenjena. A to u hladnoći rastrzana srcA, duše u samoći, grlo gorĉi, grca. Nespokoj tada zri, krik iskazuje moć, kao košnicom vri bol kroz nagluvu noć. Šušti li nama krv - mi li smo krti paNj, da l` nas rastaĉe crv, sija ljubav, oganj? Razmakni u trenu pauĉinicu sna, Aortinu mrenu razgrnimo do dnA. Zavoliš - zavolim, dršćemo kao prut, telesima golim, mi jedno drugom skut! - Sonet u sonetu

MI JEDNO DRUGOM SKUT Sam bih nestajao Nesnosan i sakaT, mahom zasijao. ko natruli dukat. Utiša mi se zvuk, Iscurela zena, povijam se u luk! ljubav skamenjena! A to u hladnoći Rastrzana srcA, duše u samoći. grlo gorĉi - grca. Nespokoj tada zri, Krik iskazuje moć, kao košnicom vri! bol kroz nagluvu noć! Šušti li nama krv, Mi li smo krti paNj, da l` nas rastaĉe crv? sija ljubav - oganj? Razmakni u trenu Pauĉinicu sna, Aortinu mrenu. razgrnimo do dnA. Zavoliš - zavolim, Dršćemo kao prut, telesima golim! mi jedno drugom skut! - Paralelni sonet

JUTARNjE SLIKE Zorenje obasipa sive, mrke vidike, vazduh nosnice štipa, viju svetlosne slike. A noć pri izdisaju maze zvezdane ptice, mislima snovi traju, kao cvetne krunice! Odsjaj reĉnih brzaka, Mesec vodom udavi, prvim prelomom zraka jutro barjakom slavi. A tamo gde guk ptica ţivot se ubokori, još ţari ţiţak svica, kasnije zri i mori! Rujna krvca juriša, svet se usnama voli, obzorje sveţi kiša, a mi pod nebom goli. Ljubav nas zakapala, svakim trenom sve jaĉe, I oĉima greh sprala - osmehom mre i plaĉe. Kosmos u nama šapće: Boţijih ruku delo! Umorni snevaĉ dahće - celiva anĊo ĉelo! - Sonet u sonetu

JUTARNjE SLIKE Zorenje obasipa, Sive, mrke vidike, vazduh nosnice štipa, viju svetlosne slike, a noć pri izdisaju, maze zvezdane ptice, mislima snovi traju! kao cvetne krunice! Odsjaj reĉnih brzaka, Mesec vodom udavi, prvim prelomom zraka, jutro barjakom slavi. a tamo gde guk ptica, Ţivot se ubokori, još ţari ţiţak svica! kasnije zri i mori! Rujna krvca juriša, Svet se usnama voli, obzorje sveţi kiša. a mi pod nebom goli. Ljubav nas zakapala, Svakim trenom sve jaĉe, i oĉima greh sprala. osmehom mre i plaĉe. Kosmos u nama šapće, Boţijih ruku delo, umorni snevaĉ dahće! celiva anĊo ĉelo! - Paralelni sonet

SVETLOTAM Dan se lagano gubi niz procep nevid-tame, Senke bezvreme ljubi - halapljivost pomame, Zrnce zgorelog Sunca nedoĊijom se kruni, U krvnoj peni bunca Ĉovek na nervnoj struni! Bezoĉna noć palaca pramenovima mraka, U košmar misli baca - zjapi tamnosev zraka, Membranu svilen-duše ophrvala je tmina, Guše svemirske tmuše svetlogor, Oca, Sina! Snevaĉ u grĉu bdije nad sopstvenim pepelom, Misli spregnute vije Ĉovek pod crno-velom, A prvi trepet zore kida avetske mreţe, Omekša koţne kore - svetlina memlu sreţe. I naposletku Strava pred Jutrom šišteć kliznu, Sred zaborava spava… Iskra razdanja briznu! - Sonet u sonetu

SVETLOTAM Dan se lagano gubi. Niz procep nevid-tame, Senke bezvreme ljubi. halapljivost pomame. Zrnce zgorelog Sunca, NedoĊijom se kruni, u krvnoj peni bunca! Ĉovek na nervnoj struni! Bezoĉna noć palace, Pramenovima mraka, u košmar misli baca. zjapi tamnosev zraka. Membranu svilen-duše, Ophrvala je tmina, guše svemirske tmuše! svetlogor, Oca, Sina! Snevaĉ u grĉu bdije, Nad sopstvenim pepelom, misli spregnute vije, Ĉovek pod crno-velom, a prvi trepet zore, kida avetske mreţe, omekša koţne kore. svetlina memlu sreţe. I naposletku Strava Pred Jutrom šišteć kliznu, sred zaborava spava!… iskra razdanja briznu! - Paralelni sonet

MEMENTO MORI – SETI SE SMRTI Jato zvezda mreţi ĉudesna prostranstva, Sunce sja kristalom, kosmos ritmom diše. Mars ratniĉki reţi - ţivimo pijanstva, bdi Bog za astalom, sve je drugo kliše! Venera u vatri - ples svetla i tame, Merkur besput luta, vasiona zveĉi. Tijo Mesec snatri, snovi nas urame, crna rupa guta - mrvan ĉovek kleĉi! Galaksije cakle, sićušne smo sluge, Zemlja plavet njiše, Svet guta bespuće. Oĉi beskraj takle - rebarne su duge, meteorske kiše ukrovile kuće. Saturn prsten vrti na vremenskoj crti, u taktu do smrti ţivoti nam krti! - Sonet u sonetu

MEMENTO MORI – SETI SE SMRTI Jato zvezda mreţi, Ĉudesna prostranstva, Sunce sja kristalom, kosmos ritmom diše. Mars ratniĉki reţi, Ţivimo pijanstva, bdi Bog za astalom! sve je drugo kliše! Venera u vatri, Ples svetla i tame, Merkur besput luta. vasiona zveĉi. Tijo Mesec snatri, Snovi nas urame, crna rupa guta! mrvan ĉovek kleĉi! Galaksije cakle, Sićušne smo sluge, Zemlja plavet njiše. Svet guta bespuće. Oĉi beskraj takle - Rebarne su duge, meteorske kiše. ukrovile kuće. Saturn prsten vrti, Na vremenskoj crti, u taktu do smrti! ţivoti nam krti! - Paralelni sonet

SONET KROVLjEN RĐOM Postao sam razjeden dub, rije vreme moje misli, srţ razmrvi zagrobni zub, pa vidici kršni svisli. Svira vetar kroz šuplju kost, pogoĊen u smrtnom hicu, ovde bio nadnebni gost, iskapao krv - kapljicu. U ušima huk, krv i zvek, dušici je lek kukuta, a u duši ja mlad dovek, Haronova barka pluta. Zatopi se ţivot, roni, krovilo me rĊom sleme, i još pogled zvezde goni, a iznutra mrtvo seme. Reĉima se jezik truje, sve postaje tu bezdomno, a na duši nov kov kuje, prosvrdlano srce lomno. Iz boĉice otrov sipa – zasevao oĉinji grĉ, u nozdrvi plamen štipa, ja bezbolan ko slupan vrĉ. Modro-plave ćute usne, teĉna ţiva venom pljusne, smrt me ţdrelom već okusne, a biće se zemljom zgusne! - Sonet u sonetu

SONET KROVLjEN RĐOM Postao sam razjeden dub, Rije vreme moje misli, srţ razmrvi zagrobni zub. pa vidici kršni svisli. Svira vetar kroz šuplju kost, PogoĊen u smrtnom hicu, ovde bio nadnebni gost! iskapao krv – kapljicu! U ušima huk, krv i zvek, Dušici je lek kukuta, a u duši ja mlad dovek. Haronova barka pluta. Zatopi se ţivot, roni, Krovilo me rĊom sleme, i još pogled zvezde goni! a iznutra mrtvo seme! Reĉima se jezik truje, Sve postaje tu bezdomno, a na duši nov kov kuje. prosvrdlano srce lomno. Iz boĉice otrov sipa, zasevao oĉinji grĉ, u nozdrvi plamen štipa. ja bezbolan ko slupan vrĉ. Modro-plave ćute usne, Teĉna ţiva venom pljusne, smrt me ţdrelom već okusne! a biće se zemljom zgusne! - Paralelni sonet

SRBIN

U strahoti huĉnog doba Na svom pragu i imanju Izloţen si vavek klanju

Ţiv a stremiš iznad groba

Pitaš li se ko te kune šajkaĉu će s glave zdrati †† Ko ti decu osakati sve su rake davno pune †† †† I ko će te oplakati pošto smrtni oluj dune ††

Kad srţ kosti odveć trune klica će ti i nestati

U ponoru gnusnih dana Srpska ĉeljad zlobno klana

Hej Srbine bar promisli

Okreni se samom sebi Da te više klali ne bi

Zlokobnici što te stisli

†

- Krstasti sonet (drugi katren se vertikalno deli na pola tako da se dobiju dva zasebna katrena, a i soneta)

PUSTOŠ

O, mili časi, kako ste daleko vi draga lica, iščezla ste davno. Pusta je soba, moje srce tavno, i bez vas sreće ja više ne steko!

Aleksa Šantić, Pretprazničko veče Kiša, tišina, škripe podne daske, svojih se misli te noći odreko. Navuko licem bore, hladne maske, o, mili časi, kako ste daleko! Kapni Boţe ţar, prste da zagreje, sve je u meni hladno, zaboravno. A trn-postelja, kojom sneg - led veje, vi draga lica, iščezla ste davno! Ljubav tek bila uzlet donedavno, kad nestaneš biĉ razlomi po koţi, pusta je soba, moje srce tavno, sred srca Ċavo igra - sumnje mnoţi. Zveket se sata potonjeg doĉeko, i bez vas sreće ja više ne steko! - Glosirani sonet

SMRT

Kad i meni doĎe čas da mreti treba, Boţe, daj da umrem u jesenje noći. Nasmejan i vedar u mladačkoj moći, pod raskošnim sjajem septembarskog neba! Milan Rakić, Ţelja

Ušunjaj se tiho u sobu jezivu, dok mi se misao smrtniĉka koleba. S oĉiju mi skini mrenu, skramu sivu, kad i meni doĎe čas da mreti treba! Utisni na moje tamno-modre usne, poljubac poslednji - došapni samoći - a neka se koţa rastrza, rasprsne, Boţe, daj da umrem u jesenje noći! I pripali sveću svoj mojoj slepoći, nek` milu te, lepu, zadnji razodenem, nasmejan i vedar u mladačkoj moći, da se dušom tvojom bistrom sav odenem. Snivaću te leden, ĉim mi dah zatreba, pod raskošnim sjajem septembarskog neba! - Glosirani sonet

MRTVI LET

Često, zbog zabave, ljudi s broda love, Albatrose, silne ptice s Okeana, lene saputnike koji nebom plove, nad laĎom što klizi niz prostranstva slana. Šarl Bodler, Albatros

Pticama divovskim led oĉi okove, taj let - smrtni hitac, pesnik mu se pusti. Ĉim popadne tama - dušu ponor gusti, često, zbog zabave, ljudi s broda love. U ĉudesnoj smrti velika obmana, i pesnik i ptica kroz bol sjaje bolje. Crno oluj-more britkom stenom kolje Albatrose, silne ptice s Okeana. Bez krila i vetra, puĉina ih guši, azurna dubina u veĉnost dozove. Lene saputnike koji nebom plove, na palubu trulu vetar jekom ruši. Nekad skoro mrtvi kruţe više dana, nad laĎom što klizi niz prostranstva slana! - Glosirani sonet

CRNA ORHIDEJA

Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne, šaptao je čeţnju kroz mirisne grane, dok poslednja rumen na zapadu gasne, i mir, mir svečani, pada na sve strane. Milan Rakić, Orhideja

Graciozna, crna orhidejo neţno mirišem te kao ţenske grudi rasne, popao po meni, duši, nevid sneţno, tajanstveni suton, pun ljubavi strasne. Lelujaš kroz mene, ĉuvam te ko penu, odvaţna, a tek si uhićeno lane. Usnio Erosa - nudio mi ţenu, šaptao je čeţnju kroz mirisne grane. Potrgano vreme, više nisu jasne, raskorene nade, niti sušte ţelje. Dok poslednja rumen na zapadu gasne, zaborava strava orhideju melje. O, smrtne ljubavi, prahom pokapane, i mir, mir svečani, pada na sve strane! - Glosirani sonet

DISOVO PIJANSTVO

Ne marim da pijem, al` sam pijan često u graji, bez druga, sam, kraj pune čaše. zaboravim zemlju, zaboravim mesto na kome se jadi i poroci zbraše. Pijanstvo, Vladislav P. Dis

Ĉim se noć zalepi za gradske zidine, i tama poruši pragove, krov, presto, oĉaj svrdla srce - bol nerve ošine, ne marim da pijem, al` sam pijan često. Osećanja dubna sred uma se sjate, nadanje protrulo mome veku paše. Sveţi ideali sunovratu vrate, u graji, bez druga, sam, kraj pune čaše. Zgarište je svuda, mladolik sam nesto, i licem mi prašnim zli nespokoj trkne. Zaboravim zemlju, zaboravim mesto, kada duša gorki ţivotni sok srkne. Skamenjene misli pepelištem staše, na kome se jadi i poroci zbraše! - Glosirani sonet

IŠČEKIVANjE U NOĆI

I sinoć sam bio pored tvoga stana. Ko bolnik kad diše, kiša jedva teče, lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana; sumorno i mutno spustilo se veče. Pod prozorom, Vladislav P. Dis

U oĉima igle - san na kapke neće, zenicama vrvi ţitka teĉnost slana. Misao o tebi kroz mrklinu sleće, i sinoć sam bio pored tvoga stana. U lipovoj senci, pokislog kaputa, mirisi mi koţe tvoje kroz nos zveĉe. Ponoć gusta guši - samotni zev guta, ko bolnik kad diše, kiša jedva teče. Lisnik tek zastruji mladih jorgovana, u poroznoj sobi vezeš misli, ćutiš... Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana, u okrilju tame - ĉije lice slutiš? Sve je privid bića - ţar ţivota peĉe, sumorno i mutno spustilo se veče! - Glosirani sonet

STIHOVEZ

Ja ne mećem na te ĎinĎuve sa trakom, nego ţute ruţe u te kose duge. Budi odveć lepa da se sviĎaš svakom, odveć gorda da bi ţivela za druge! Moja poezija, Jovan Dučić

Uzvišena, vrla zlatokrila muzo, svu te ĉednu snevam, izgarajuć mrakom. Za tvoje sam boli šumski melem uzo, ja ne mećem na te ĎinĎuve sa trakom. Tanana si rima - gde lira ćarlija, Poezijo krasna, bravure ti sluge. Nek` ovoj krasoti nikad stud ne klija, nego ţute ruţe u te kose duge. Udahnem te sveţu, naboj pluta zrakom, zapijena duša ushićeno klikne. Budi odveć lepa da se sviĎaš svakom, da sred srca tuĊih sjaj blistavi šikne. Vekoveĉi sebe sred sreće i tuge, odveć gorda da bi ţivela za druge! - Glosirani sonet

TIŠINA

O, sklopi usne, ne govori, ćuti, ostavi misli, nek` se bujno roje, i reč nek` tvoja ničim ne pomuti, bezmerno silne osećaje moje! Iskrena pesma, Milan Rakić

Gareţ, tišina sve jednom obaspe, i svaka reĉ nam neprebolom sluti. Kada se ljubav grotlom tmine saspe, o, sklopi usne, ne govori, ćuti. Ushićeni smo jedno drugo sreli, sada uz drhtaj tela slasti boje. Bar u snevanju, gde nas ljubav preli, ostavi misli, nek` se bujno roje. Oseti, već su i dodiri kruti, uzdahe tople menja uţas krika, i reč nek` tvoja ničim ne pomuti, sećanje kad smo sjali zarnog lika. Pogledaj draga, to kobnosti kroje, bezmerno silne osećaje moje! - Glosirani sonet

MOLITVENI TON

Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora poţalih bor, na kom se ustuk svakoje zlosti, blaţenoj tebi podiţe dvor! Santa Maria della Salute, L. Kostić

Ublaţi srce i umnu griţu, obaspi nadom trule pakosti, mesto molitve već gresi gmiţu, oprosti, majko sveta, oprosti. Moja se glava tebi klanja, klonuo slušam anĊelski hor, u tihovanje duh zaranja, što naših gora poţalih bor. Nek` zacvetaju već krte kosti, kad glednem tebe sred srebro-trona, na kom se ustuk svakoje zlosti, zvuk raskameni i nebna zvona. Umilnim tonom, pokajni stvor, blaţenoj tebi podiţe dvor! - Glosirani sonet

SONET MUDROSTI

Ţene da radjaju, a ljudi da tvore, Na jakome ţaru mokre vrbe gore, Lud u sreću uzda - pametan se trudi, Posao ugrabi ĉim zora orudi!

I svekrva nekad neĉja snaha bila, Stari da mudruju - na mladjima sila, Novac sitno zvecka, al' daleko ĉuje, Kap rakije leĉi - bure razum truje!

Slatko obećanje - glupom radovanje, Dobro grlo prvo pristigne za klanje, Ĉim nestane vina presahnu i priĉe,

Na drĉnoga petla svi pilići liĉe, Izvor koji piješ ne moraš da mutiš, Ljude proveravaj, bolje no da slutiš!

Pariz, 21.11.2015. - Retrogradni sonet – sonettus retrogrades (čita se u oba smera)

SONET NAOPAČKE Gde su vuci tu je krvi! Zdrave voćke buše crvi! Baksuz uvek nešto drvi! Pasjaluke ljubav mrvi! Ţena muţu kućenica! Šljivovica muĉenca! Smrt ţivome suĊenica! Udovica - paćenica? Šuplja glava zvrnda prazna! Kurvinska je ruka mazna! Istina se dockan sazna! Obećanja ludom razna! Reţe meso i noţ tupi! Reĉi mrţnje bljuju glupi! - Retrogradni sonet – sonettus retrogrades (čita se u oba smera)

PRAH ČOVEKA OZNAČI Vreme? Ţivotu ko glogov trn! Breme? Postanem i dušom crn! Slepost? Iznutra memla, tama! Oprost? Al` me grehota slama! Bauk? Jezom me oiviĉi! Jauk? Paklenom kriku sliĉi! Sreća? Ne! Mrklina me zari! Sveća? Svetlost lice ne ţari! Tonem? Svud lom, olujne luke! Klonem? Olovne noge, ruke! Tuga? Uvek mi potonji gost! Sluga? Prosjaĉim kroz veĉni post! Strah? I svetiljke biću mraĉi! Prah? On ĉoveka tek oznaĉi! - Retrogradni sonet – sonettus retrogrades (čita se u oba smera)

POPUT LjUBAVI Zavoleh te do beskonaĉnosti, poput cvetova, poput zraĉnosti. Poput mirisa, poput slatkoće, poput bosiljka, poput krhkoće. Poput poljupca, poput uţitka, poput sazveţĊa, poput osvitka. Poput kristala, poput biserja, poput vrhunca, poput bezmerja. Poput ĉudesa, poput lepote, poput boţanstva, poput ĉistote. Poput makova, poput topline, poput rosišta, poput svetline. Poput molitve, poput plamsanja, poput bistroće, poput disanja! Zavoleh te do svog bitisanja! - Anaforski, Retrogradni sonet – sonettus retrogrades, i s repom (čita se u oba smera)

SONETNI TRN I Zar duša zaboli? Da, kao oĉna zen! Ljubav sve razgoli? Eh, da je toga tren! A, zavoliš, zašto? Ljubav, ko Boţji dar! O, ti večno prašto? To uĉini i car! Posumnjaš u večnost? Ne, jer ljubav plodi, i uzburka teĉnost, što toplinom godi. Ljubav - to je ţena, Mrţnja - oku mrena! - Dijaloški sonet – dvoglasni

II Čelo ti ljubi ko? Ĉas blagost - ĉas je zlo! A nebo svetli dom? Dosegnem carstvu tom! Tuga otrov telu? Razrije krv zrelu! Čemu ti obraz crn? Vaj - kida meso trn! Tobom korov grana? Ja - soljena rana! Ţivot tek je fijuk? I preĉesti jauk! Spliće li te pauk? Mreţom lovi bauk! - Dijaloški sonet – dvoglasni i inverzivni (obrnuti)

II Kreneš, klekneš, rušiš? Nekad, uz bure huk! Seme ţića gušiš? Kad pukne rebra luk! Šta je zidanica? Bronzani sjaj duha! Bezdana granica? Pesnik tamnog sluha! Još zveri tek love? Da - poĉuj škripi zub! Kuću ti raskrove? U konac i na rub! Kob ti strmostena? Ja - senka, opsena! - Dijaloški sonet – dvoglasni

UNUTRAŠNjI GLAS Spasi me Boţe od samog sebe, i od svih mojih zlih sunovrata! Dete, nek` ti se misli unebe, gde sjaje moja zlatasta vrata! Nisam u srţi našao mira, duša nazebe, prepuna straha! Oslušni, čedo - molitva svira, vaskrsnuću te iz zemnog praha! Tvorĉe, ja nisam laţljivi pesnik, i moje reĉi iskrama zraĉe! Pomoli se i bićeš mi vesnik, gde svetlosne se halje oblače! Speri mi oĉi slavni Gospode, u Tvom se skutu nade uplode. Meni kroz osmeh nekad se plaĉe! - Dijaloški – dvoglasni sonet s repom

ZRIŠ KAO KLAS Sišla si s visina u misli mi naga, Vrcava, poţudna, potom melem-blaga. Vlas razbarušena, silna, maštovita, Odana, ĉeţnjiva, izdašna i vita! U samoći, tami, iskriĉava snaga, Neopipna ţelja, a bliska i draga. Po tvojoj se duši drevni zapis ĉita, Uţitaka s tobom nikad umnost sita! Mom si biću dašak i zriš mi kao klas, Nestaješ iz mene uz gorolomni glas, I smrvljeno lice i talasasti stas, S druge strane staneš, na onaj nebni tas. A moţda si bila tek snovodiljski brid, Što razumnost ruši, tupeći britki vid! Ili zidali zid - gde jeĉi plaĉ i stid? - Sonet s repom

LjUBAV I SNOVILjE Kanulo je mlado, golišavo veĉe, doba za kušanje tananastih pića. Kapljica se tvoja zavrela rasteĉe, i slatkasta proţmu finoćom uţića. Razdragana muzo, boginjo i ţeno, osetim da dahom zasveţiš mi usta. U mah se uĉini - o zamko, opseno, velelepnim zarom blesne duša pusta. A kada se misli snoviljem osame, nedohvatne ţelje maštanjem urame. Ljubav - ples na vetru - samonikle ruţe, ţarogorne iskre linu dlanovima. Potajno smo srećni tek tihim snovima, obrazi u njima zraĉkom zaokruţe, dok nam java jezom bit i srţ proţima! - Sonet s repom

STIHOVIMA SANjAMO SITNICE Sonet ti krojim, zvezdonitom šijem, i meteorskim metalima sazdam. Prahom kosmosa, mleĉnim putem gizdam, pa kišu reĉi svud po tebi slijem. Trepere note, simfonija sipa, razgaljene se rasipaju reĉi. U našoj krvi ljuboţar zazveĉi, a usna usnu grize i zub štipa. I kada Sunce vulkanima splasne, a dan pred noćcom šibicama zgasne, toplim mi dahom uroni u lice, Hoću da sonet s usta se odapne, ĉeţnju i milost lagano ti šapne. Mi stihovima sanjamo sitnice! Zar nas i ljubav po oĉima tapne? - Sonet s repom

PUT U NEVID BEZMERJA I Noćas skidam sa sebe svlak, biće iznutra uruši. Bljutav i barski ţivot mlak, a ţarom duša zapuši. Da l` sam se zaboravio, ili oku sve je privid? Gde i kom se ostavio, ĉeka li me crn kućni zid? Vreme još klepsidru vrti, razbataljen, telom krti! Kao zmije košuljice ostavljam po kamenu trag. Jezik zmijski ljubi lice, dodir leden, al` ĉudno blag. - Inverzivni (obrnuti) sonet

II Srce je odrezak noţa, slikana uzdahom koţa. Na usni ukus gorko-slan, Stigma - krvca kane na dlan. U kapilare prodire i otrov damar razdire. Ćutim - sve u meni zveĉi, samo smrt bolest izleĉi. Za mnom je trag od iverja, a put u nevid-bezmerja. I šta me to oiviĉi, pa misao dnu-dna sliĉi? Buši vremena vreteno, od svog se lika tek preno! - Inverzivni (obrnuti) sonet

III Ţivot vunast kao preĊa, a pokida se nit po nit. Gde uperena mi veĊa, ĉijeg nasušnog hleba sit? Još traje ovo traganje, za mojim drugim licima, al` se ne naĊe draganje, i sve ţivi u kricima. Krilo usuda pokrilo, pauĉinom se usnilo! Ţivot na kolac zaseo, nedoĊija rake roni. Ko me od sebe oteo, glavu pod crn oblak skloni? - Inverzivni (obrnuti) sonet

SIVO BELO I Svakog minuta izumre u meni, jedan zvezdan svet - Crna šuma raĊa. A mraĉna zena i oĉna beznaĊa, navale kapak teškoj nevid-mreni. Iskonskom dušom i vreme pohodim, sive tunele tog ronućeg sveta. Ja truleţ poznam svakog mrtvog cveta, i ples s Usudom ko bled mrtvac vodim. Volšebno ţivot teme mi preraste, od slane rane do spucale kraste. Spontano s lica opadne lepota, Okrznu jeze što se dušom plaste, i tuge pokrov crta oĉi tmaste, tamo gde ţivot - tu smrt i grehota!

II Razlista svetlo ĉelo i obraze, i nebni zrak me krstom opervazi. Obilaze me krilati pegazi, kopitom zemlju i vodu ne zgaze. To iskra Sunca koţom podilazi, Luĉ je krvotok - vatrama pomazi. Ţivot izvedri, a dnom samo trunje, igra svetlosti - putokaz beline, a grom po zemlji prţeći nek` šine, Etrom veĉeras zasevaće munje. Ja sam i mrva i vulkanski tresak, sazveţĊa budu tek svetionici. Prepoznajem se u kosmiĉkoj klici, Biće se raĊa uz boţanski blesak! - Inverzivni (obrnuti) sonet

MAJSTORSKI SONET Vatrenim iskrama, kao sa Venere, Astralnim odsjajem duša se raspline, Teĉnim eliksirom lice ti se spere, Roneći dubinom nebne plavetnine! Amur u tvom biću snaţno ostasava, Tajanstvena Ţeno, nemerljiva silo, Vasionski anĊel u grudima spava, Osvitom te nosi osunĉano krilo! Jedrinom ozraĉiš jutarnju belinu, Edenske pelcere u vence uplićeš, Dušom svetlonitom obasjavaš tminu, Uspinješ ko zvezda i nada mnom svićeš. Šumoriš od strasti, najfinijih niti, Ehom ću se pesme oko tebe sviti! - Sonet s akrostihom (iz sonetnog venca “Kosmički šapat”)

SONET PROVIĐENjA Astralnim sjajkama zlo tamnine zgromi, U tvome je bivstvu veĉni trag uklesan, Razruši ponore i nespkoj slomi, Odškrini snovilje u napukli nesan! Mrklini u duši ĉauru izlomi, Ulij eliksire kad vilenim besan, Titraje strasnosti huĉne upitomi, Ram mog oĉudišta mislima je tesan! Iskonske šapate blaţeno uznesi, Svetlilo melemno raspetom donesi. Tragove utiri niz halapljiv bezdan, Razreši mistiku naših snohvatica, Aurom buktećom zderi rĊu s lica, Himniĉnim sam ehom u zarju ozvezdan! - Sonet s akrostihom (iz sonetnog venca “Kosmički šapat”)

KIŠOM PO DUŠI KISLI Kamen-cvetovi dušom smrtnim mirisom svisli. O, mi pepeo, gareţ, kišom po duši kisli. Svi kao nerodbiljke, ljuskom i opnom stisli. Malaksale kroz ćutnju neiskaz dubne misli. Iako tamniĉeni, gonimo bezgraniĉje. Čelorezi naznaĉe da gubno nam naliĉje. Kob kopa duborezno, zubato i lisiĉje. Oreţe krvne ţile, razmrvi nam obliĉje. Pa samo još u pesmi neţnije vode bitke. Oko srca glacijal zaledi sve uţitke. Još ţivimo fosilski, vijuge mozga plitke. A nad glavom tasovi nadnebne pravde britke. Njišemo razubljeni, potupi od neznanja. Eliksir duše vri dnom neuspelih spoznanja! - Sonet s akrostihom

BRANKO MILjKOVIĆ Baš ĉesto bude da takve buntovne, Rastoĉi vreme u preranoj smrti, A da lobanju crv mrţnje provrti, Nad kojom vetar u veĉnost te zovne. Kojim si ono vatrama planuo? Okamenjenim pesmama se spleo! Moţda te usud i mladog ukleo, Il` si im gorko u lice lanuo? Ljudski je da se nekada i sneva, Kob je da ovde i glas oboleva. Ogluhni hukom, jer jaka reĉ ubi, Vrh Zagreba se digo tajni veo, Iako bešen, uniţen, bled, beo, Ćutiš, a Ţena i mrtvog te ljubi! - Sonet s akrostihom

UNUTRAŠNjE SILE Pogledi ĉeţnje obrazima mile, kao dodirom tankonite svile, ljeskaju grudi, blago ovlaţile, pa kapka-kapkom strasti niţe slile. Iskonske vatre pulsno se razvile, i raspalamsale telesima ţile. U svaku poru ţudi zalazile, a uzdisajem usne slast ispile. Brezokliz ruke sebe uvreţile, i damare su krvne osveţile. U zadnjem vrisku koţu najeţile, a pri vrhuncu titrajem neţile. O, pa nas to su iskre okruţile, nakon svega se kiĉme opruţile! - Monorimni sonet

SONETIST Sa reĉima najzvuĉnijim noću sonetari, kao da pĉelama belim svetlosnim pĉelari. On vešto jednu na drugu kovanice spari, a zvonko i uz odjeke oko sebe zari. Sonetist je prepun tajni i sijaset ĉari, za sve pesme nemisleće kao da ne mari. Stihovi su jake sprege - boţanski lastari, ţaruljom po papir-ledu ispisuje - ţari. Nekada ga i zadesi, sonet prokrvari, ali srce - grudni biser nikad ne zastari. Krvotok je uţilavljen, vene i damari, sonetist je krasno zvono, zvuk s neba prastari. Ako u sonetu nekom popuste ulari, od vatre, nebeske munje budu tek ugari! - Monorimni sonet

LjUBAV I SPLIN Neosvit je, noć, dodiri i zvuci brode ka tebi, svetlosnom daljinom, i kao da se rasprše visinom, a barke krte svrdlaju u luci. I samo misli plove Banja Luci, ophrvani smo tako ĉudnim splinom, ţudni u duši za onom sveţinom, kad ţar ljubavi nosismo na ruci. U postelju se ledenu zavuci, lako usanjaj da lebdiš toplinom, pa prekrivena umreţenom tminom, samotni oĉaj na tren sa nas svuci, i posle nek` se sve skrije prašinom, a barke krte svrdlaju u luci! - Sonet s produţenom rimom

SJAJ ZVEZDE

Milujem zvezde, srcem se gnezde! Ima zvezda što kristalno sjaje, što razgore kosmiĉkom visinom, što raspale planetnom dubinom, što Boţiji ţar im plamen daje. Ima zvezda što proĉešlja vetar, što raĊaju plamiĉke i svitke, što ne umru, već snuju uţitke, što zarude uspavani etar. Ima zvezda što iskrom sevaju, što spokojno jedre vasionom, što proklize uzvišenim tronom, što treptajem ljubavi pevaju. Ima zvezda što beskrajem jezde, što se noću mojim snom ugnezde! - Sonet s motom

KRILATI SONET Uvezao niti sa bićem i sluhom, hranim svetim slovom - Boţijim vazduhom,

razvejan se traţim u nepregaz glibu, okrušen tihujem s neuhvatnim duhom, a niz leĊa dange - usud vitla šibu! Oplemenio sam vid - uprego misli, duh u svevid stanja svetlilom uranja, zverokazi gromko bezdnogrotlom svisli, svetlovezom Sunce lebdi povrh granja! Neka nebna vatra grune odasvuda, i anĊelskih krila zvekom zvekne lepet, ponornica reka moja zavrluda,

i zgasne pod zemljom, gde sam bio prepet, a ja se raskrilim, kroz zvezdani trepet! - Sonet s krilima

ALHEMIKUS SONETIKU Ze aršine zentes, kolestes zonetes. Uzaus delires, fuzames zuznakta? O, logostos, prozos, osiris fonetes. Drosikta vaznesa, trocena osnakta! Mijantiko lires, zeantiko famos. Magijatos mortos, fabulito zreka. Elitikon brehtes, apolaris zamos? Plecebikus trokus, sonetikus treka! Tercetikus zvohej, ritmitikus blesta. Udistihus milus, svesvetlus prozrakus. Umovirnus cidis, sistalik prolesta! Esporiul, prahej, kolizija mrakus. Svezobogus blaţes, stremus kristalena, opepelus nebejs, zvezdis smiralena! - Atlantidjanski sonet

MOLITVENI SONET Iskriĉave reĉi molitve šapućem, sklapajući oĉi dušu kristališem, i kao da lebdim, svetlogorjem njišem, lance oko sebe - tamnice razgrćem.

Reči molitve šapućem!

Zlatokrile reĉi molitve šapućem, posvećen dubini boţanskih saznanja. To vatren kroz mene anĊeo uranja, titrajući plamom neverstvo razgrćem.

Reči molitve šapućem! Ko iz Boţje ĉesme kroz vene juriša, blagodat i nada - biće se utiša. Milozvuk leprša, ponore razgrćem,

Reči molitve šapućem! Nebeska sveţina obraze zapljusne, i u srcu ljubav otopi pa zgusne, tihujem i blaţim - zlovolju razgrćem.

Reči molitve šapućem! - Sonet s umetkom

BIOGRAFIJA Saša Mićković je srpski pesnik, roĊen je u gradu Špital u Austriji 23.07.1980. godine, a detinjstvo je proveo u Raĉi Kragujevaĉkoj, gde uz strica Radmila Mićkovića poĉinje sa pisanjem prvih soneta. Tada upoznaje i dr Miodraga D. Ignjatovića, koji mu zajedno sa Radmilom otvara pesniĉku riznicu. Oni ga usmeravaju ka sonetnoj tehnici i tada nastaju prve poetske grumuljice, a pesnik ubrzo izuĉava preko 50 sonetnih formi, i pomoću njih osveţava svoj stihovez. Saša primenjuje razliĉite sonetne tehnike, zahtevne kraljevske

forme. Njegova poezija je splet duhovnih, filosofskih i emotivnih niti, koje su upletene u venac od preko 600 soneta! Za Sašu je sonet metriĉki ureĊena, stilski izbrušena pesma, koju prati lepršavost muzike, savršen sklad reĉi i harmoniĉnost. Sonet je pesniĉki dvorac u kome se mnoge ĉarolikosti kriju mameći lepotom izraţaja. Osmislio je sonetnu formu koja se zove „Klepsidriĉni retrogradni sonet s akrostihom“, a ime formi je dao profesor Ĉaslav ĐorĊević, taj sonet se moţe ĉitati u oba smera. Objavio je sledeće knjige: - Jastreb u oluji, autorsko izdanje (2011) - Boţanska Srbija, izdavaĉ Beoknjiga, Beograd (2012) - Raĉanski pesniĉki svitak, koautor, izdavaĉ Narodna biblioteka Radoje Domanović, Raĉa (2013) - Duhovna zarenja, izdavaĉ Gramatik, Beograd (2014) - Špil soneta, izdavaĉ Srpska duhovna akademija podruţnica Udruţenja knjiţevnika Srbije, Paraćin (2016) Pesme objavljuje u štampanim i elektronskim ĉasopisima kao što su: Knjiţevne novine, Trag, Prolom, Svitak, Brankovina, Bdenje, Knjiţevne vertikale, Knjiţevni pregled, Sizif, Zvezdani kolodvor, Koreni - list Srba iz rasejanja, Ljudi govore (Toronto), Bosanska vila, Srpska vila, Majdan, NaslijeĊe, Sretanja, Slovoslovlje, Voštanice, Jesenjin, Rijeĉ, Jeţ, Etna, Nosorog, Šipak, Avlija magazin, Letopis srpske duhovne akademije… Uvršten je u leksikon Srpski pisci u rasejanju 1914-2014 i dr. Ĉlan je knjiţevnog kluba Branko Ćopić iz Beograda. Dobitnik je nagrade Pesniĉka hrisovulja, Srpske duhovne akademije (2016).