Saša Jelenković

ELPENOROVA PISMA

2

REDAK GOST U RODNOM DOMU

Ovo nije on, ovo jeste on:osmeh pažljivog posmatrača,tridesetak godina ili vekova između muzike i zamuckivanja,izvan reči što prikazuju i poriču –lirski junak popodnevnih časova francuskog za gospođice iz boljih kuća,nostalgičan za miholjskom truleži, ni mlad ni star, nikada dokon.

Ako se i raspada njegov spoljašnji glas,unutrašnji se obnavlja kao dete kad zastane u igri.

3

pismo prvo

Nevidljiva stena o koju udaram kad zaronim: granica između predela delfina i oblasti meduza. Nema potpune tuge, postoje samobuđenja iz stidnih snova. Ljubičasta sazvežđa ogledaju se u crnim naborima okeana. Tako zvezde čine mnogooku neman vode. Ovde se naveliko, ali potajno, priča o putovanju u krajevegde ljudi ne znaju za more i jedu hranu bez soli.

Zar to nije velelepno? Zar jedini da se tome ne radujem?

Ostali znaju da se ne isplati galamiti – treba biti spokojan galeb. A ja sam obazriv i kada silazim pod zemlju, među vetrove, u javu.

Ne želim da znam o klizavoj palubi.

Dok uplovljavamo u vode nepoznatih krajeva, prvi sam na osmatračnici. Ne vičem, palim baklje: vreme koje su odredili sve manje mi pripada.

4

pismo drugo

Da sam mogao znati kako se odvijanešto već opisano kao poslednjei stidno, ne bih slavio obećano

nego očekivano i propušteno.I ne bih se bez potrebe pomerao,patetična, izbezumljena igračka

u potrazi za prirodom, tesnim ogledalom. Često govorim o sebi,a ne shvatam: nije važna srdžba,

niti odsutnost. Ono što je blisko,postoji samo u snu. Nećemo bežati u glasove radoznale, u glasove posustale.

5

pismo treće

Dolazi doba devičanske ruke, doba spokojstvai poverenja, dolazi doba smirivanja, prisnihpokreta, doba istomišljenika, doba najlepšihmisli i pomirenja. (Pazi na sebe. Oni će motriti na mene. O njoj će se starati ribar i njegovsused.) Nikada više neću zaspati, posmatraćuživote ptica, egzotičnih buba, gusenica i ježeva.Zima će trajati zauvek, pa ipak, smenjivaće seprizori beline, sivila i zelenila. Mesečeve menerasturaće ono malo sklada sa tužnom i okrutnom okolinom. Ako nešto poželim da saznam, odgovoreneću dobiti od prijatelja, jer oni su daleko.Neću izabrati vodiča kroz Pakao, Čistilište i Raj:poslednje stvari prihvatiću tek na kraju Knjige,kada jeziku priznam da je od mene načinio krijumčara,a ja od njega bernardinca. Zaljubljivaću se u devojkukratke kose, krupnih očiju, kao da mi nije dosta ponavljanja, kao da od Kjerkegora ništa nisam naučio.Po usijanoj planeti hodaću korakom nespokojnog, koji je živeo kratko, jer svaka mu godina beše vek. Pamtiću ono što drugi zaboravljaju, stid koji me obuzme biće moja uniforma, moja ludačka košulja, moj uzaludni viteški oklop. Istrajnost monaha upražnjavaću samo u poslovima odmetničkim.Lakrdijaši će gutati vatru i hodati po žici, bacaću im novčiće s balkona, za hleb i sreću,podsmehnućemo se kolektivnoj presudi, zatim ćuu kuhinji sklopiti savez sa povrćem i medom.Veran ću biti Severu, vetrovima od kojih čvrsnevosak na pečatima: neće biti truba, lomljavei neobjašnjivih promena. Sasvim bez poslaostaće proroci. I kakvim imenom nazvati onošto imena nema, a bez prestanka grmi o dolaskudoba devičanske ruke?

6

pismo četvrto

I tada videh više nego što treba:ne shvatajući da lažem nizao sam rečenice – kako sam preturao po nužnostima životakad mi je rečeno da dolazi smrt, verna pesma.Toliko osećanja, a tako malo straha (herojskoj smrti podražavajući ne bi li ga oživeli, ne bi liobnovili vrtloge u njemu), da otkrih čudesnubudalaštinu: podrhtavanje srca.

Nehajan prema obavezama civilizacijepropuštam priliku da pobesnim. Ko je bio on, neumoran i nikada sasvim sam? Pred njim su posrtanja i neugodna konačišta. Pred njim jegubitak pamćenja, iskušenje sažetosti,odbacivanje otmene ravnoteže metafizikei prostakluka. Nema razlike između vrelinešto ga je tukla i prostora koji se pritajio.

Trećeg dana meteža popustiše šavovi na ranama.

Koliko će trajati ova bolest?Bezbroj ljudi jedni drugima dodiruju lica.Između mene i njih ni jezika, ni čula.

Nataloženi u nama, pokreti i glasovi životinja čekaju svoj čas. Sve dalji od obećanih imperija:muče me vernost, doslednost i logika.

Zato i pišem ove hladne redove, da ućutkamprekore i okončam skrivanje.

7

pismo peto

Pametna je strava, duboka, bujna,očima me hvata dok se naginjem,pogledom obujmljujei cedi glas po glas.

Jesam li zahvalio kad me je rasutošću nagradila?

8

pismo šesto

Svako bi morao imati posmrtno ime:nekog drveta, voćke, reke, da bi garazlikovali od neba, zemlje, vatrečiji tumač nekada beše.

Greške ne bi smele da postoje, ime je ravnoteža legende i dužnosti. Svakome bi valjalo nadenuti neko ime.

Poneko bi stavio i novo lice,isto ili drugačije od nekadašnjeg – lice je haljina od snovapod kojom se istrajnost obnavlja.

Ali ruke, one moraju ostati iste, jer se u suprotnom neće ni živeti ni umirati. Ruke su vode izlivene iz odsutnosti u gluvo i nemo zatočeništvo.

A kada zavist obuzme otkrivenei pokrivene, upisane i izostavljene,toliko toga probudiće se spremno za stranputicu.

9

pismo sedmo

Za one koji me gledaju, a ne vide:u danima poleta, pretvarajući se da rastem,nemaran i lud kao tajfun,sporazumevam se naročitom pobožnošću.

Svemu tražim vezu, cepidlačim, izmišljamnapore, da bih izrekao utehu:radost umnožava zablude.Osećam prisustvo zvezde koja se smeši.

Ako se o duši nešto zna, onda je sigurno da spava, i u snu govori:male moje definicije, srca su vam tako trezna.

10

pismo osmo

Za one koji me slušaju, a ne čuju:osporena je uloga posmatrača, ukinuta iznenađenja,nemiri na ulicama pred odlazak na putovanja postali su uobičajena pojava.

Granice su za onoga koji o granicama razmišlja.

11

pismo deveto

Gde su nestala jezera, duga, ravna, rastegnuta, sjajna:čista vrtoglavica vavilonskih jezika,probuđena, neizvesna, mudra nesvestica.

Svetli kao čaša mleka,usamljen i čist, prozračna zvezda,stanovnik šatora, igla peskom zavejana.

Teku lepi razgovori, otkopčava seprostor, belim srcem brojismrti, mudrost mu jeodlomak iz snova.

Ne priziva nikoga, bezglavonapušta bolesne i gnevne,očvrsnuo pazeći na prošle i buduće zabune.

A hvalisanje, šta hvalisanjemože? Izvesni pokreti postaju vidljivi nakoniščezavanja svetlosti

Ako je i naivan, slučajno je to,vratiće se da odgovori,nepotkupljiv, svež,i pomalo zao.

12

pismo deseto

Na ovom ćeš poslu umreti, saputniče,nerazdvojini, slavoljubivi prevrtljivče.Ni da ni ne da izgovorišneće ti biti dopušteno,a mislićeš samo –to ne bih učinio,ništa patetično, uzvišeno, primamljivo,ništa skrušeno, nežno,čime bih sebi olakšao.

I dok budeš padao, reci:u koji čas susrešću se s tobom?

13

pismo jedanaesto

Dobro došao u unutrašnji džep sveta,među nevesela razmatranja, dobro došaou snove i maštarije miševa i sova,dobro došao, uvek dobro došao!

Skidam šešir pred sumnjivom i veleumnompojavom: neodređena, jedva čujna opomena,treperi: vreme je da se probudiš.

Ako treba disaćemo zajedno, ujednačeno, dok ne popuste čvorovi i ne zamiriše porušen zid.

14

pismo dvanaesto

Kada bih svodio račune, spasavao bih ljubavizvesnog lukavstva skrivenog u rečima umor,praznina, religija. Ovako, razglasio samtajnu na usputnim stanicama do zvezda, oblaka,šišarki, kore drveća, trave, korenja, podzemnih voda, do vrelog jezgra, gde bi se mogla pokazatikao čudo, trenutak iza vremena, poslednja odbrana.

15

pismo trinaesto

U škrta vremena prispe putnik na neželjeno tlo, pa videvši da opstanak je skopčans nužnim ustupcima, osvrnu se i nabasana smerne susetke. Za razbojem jedna

povest je tkala izmišljajući uvek novog junaka, no prizor nikada ne dočeka svršetak –povratak ili nestanak razmetnog sina.Druga je vezla objašnjenje – belom čipkom –

uokrug priče – kao šećerni preliv vrhšampite – zavodljivo toliko da skrene pažnjus praznine što je krasila rukodelje tkalje.

Iako svoje razapinjahu mreže, ne beše načinani puta da bi vezilja uzdigla se do umetnosti,a tkalja umakla banalnosti zanata.

16

pismo četrnaesto

Ako je neko i spavao, taj ne spava više!Ako je nekome i pruženo utočište, u njemu se nema čemu nadati!Sam sa sobom da poravna račune,pa da otpočine oka budnog na leđima!

A ja, međutim, nisam od takvih –neprestano prezir prema usporenima,nikada do kraja raspravljen,iako je čovek, kaže dogma, uvek spreman da raspravlja!

A kada raspravljaš,možeš li se poistovetiti?

17

pismo petnaesto

Sedefnim lakom ukrasio nokte,stavio masku na lice,temeljno izbrijan po čitavom telu – najmlađi u klubu,spreman da sasluša neupotrebljive savetepre nego što postanu kobni.

Jamačno neustrašiv,mada na svoju ruku nasađen kavaljer,kome, za opkladu, zaiskaše svinju, svikao na opasnosti razmišljanja,metodično hladan i nepotkupljiv,lako je njemu zavesti neuku muzukad ni banalan stih o tome da spevanije obavezan.

Nesporazumu izmičući ostvario ješarmantnu protivrečnost karaktera:iskorenitelj vrline i vrli pomazanik.

Ko svugde prebiva, Elpenore, u sebi prebiva!

18

pismo šesnaesto

Ona što zadržava, beše li opasnija od one koja čeka? Dok su se množiličvorovi u pletivu, dan je pružao dokazesenilnosti sveta, a u noći iskrilo jesaučesništvo u poslu svođenja zapleta.

A neko je, ipak, ostao zaboravljen, poneko pretvoren u nečistu životinju,dok mnogi prazniše pehare ubeđeni da luk i tetiva dokoni će biti, u uglu,kraj mašica, nakovnja i starog panjaza komadanje mesa.

Delatne noći one što zadržavatekle su u znaku nedoumica –sapet strašću nametnutom, može li sehitroplovke lađe okanuti lutalica?

I šta da izusti povratnikonoj koja čeka, prvog jutra, osim da je vino mlado ili staroi da nema srednje starog vina.

19

pismo sedamnaesto

Ovo nebo je dosadno. Uvek poslužuju čaj,suvo grožđe, i nikada se ne probudiš tamo gde si zaspao. Vidik je ispunjen osetljivim, tananim nitima. Ako ih nazoveš uklapanjem, beleženjem, ucrtavanjem,naći ćeš se u sred topografske iluzije.

Ni zabluda, ni budućnost, ni lepe misli,ne olakšavaju povratak. (Imao sam osrednje pouke o ratovanju, slabu želju da se pokrenem.)

Samo strpljiv može biti nestrpljiv.

20

pismo osamnaesto

Dani odmora pretvoreni u dane proslavljanja slučajnih otkrića.Složeni manevri na skučenom prostoru.(Eksperiment opsade, tajne operacije, pripreme terena, slamanje volje za otporom.) Ne govorim o ratu, nikada ne govorim o borbama. Mogao sam imati čvršći oklop, poetičnu bolest, više razloga za udaljavanje, obazrivije prijatelje, busolu umesto srca.

21

pismo devetnaesto

Ne vidim kraj klupku što se odmotavaod srca, kroz vinograde, prema mestugde će se otkriti da je ugodno biti mrtav,lud, zaboravljen. Sve osim nedovršen.

22

pismo dvadeseto

Elpenorov sindrom - Po pustolovini koja se dogodila Odisejevom mornaru Elpenoru

Ovaj sindrom koji je opisao Lorg (Lorge) redak je klinički entitet i spada u okvir poremećaja vigilnosti. Odlikuje ga nepotpuno buđenje sasumračnim stanjem, dezorijentacijom, neprepoznavanjem mesta, poluautomatskim ponašanjem.

Do tog delimičnog buđenja po pravilu dolazi nekoliko sati posle preteranogpijenja alkoholnih pića ili uzimanja prevelike količine barbiturata. Razlikuje se odsomnabulizma i, po pravilu, od epilepsije. Patološke defenestracije su dovođene uvezu sa ovim sindromom. Njegovo razumevanje je i dalje nepotpuno uprkospoligrafskom i fiziološkom poznavanju ritmova budno stanje/spavanje.

Iz Rečnika...

23

pismo dvadeset prvo

... onaj sam čije lutanje nije prokletstvolelujanje kroz senke samo je prividnepogreben nisam sasvim tamoiščekivanje sa kopna i palube prizivakonačni mir u koji bih mogao da utonem kada bi prelomilimoje veslo uspravili ga u pesku na obalizalivši mesto podsećanja medom i vinomali i tada bi moja neherojska smrt stajala na putu spokojstvako sam inače ako nisam heroj ili kukavicasramna je slučajna smrt jer nije posvedočenamene ne čekaju ne zamišljaju me kako se zamišlja najduže odsutni nekako su me zanemarilijoš uvek sam tu negde zaturen niko me nije videozaborav nije prava reč niti opazio strmoglavi pad najgora je od svega raspršenost koja nije kaznanego iskorenjenost lišena obrazloženjanikada nikada nikada neću biti bolestan na smrtu smrti nalazim lutanjeprokletstvo nesmirenostinedovoljno mrtav za mrtveiz živih odsutan i rasutovo neprestano izlaženje iz sebe razvejanostprisustvo u svemu ali nemogućnost usidrenjau smrti makar u smrti ako se ne može zaustaviti poigravanje sa uporištem duša gubi bitku sa telom telo vibrira

…ja znam ko sam…ko zna ko sam ja…

24

pismo dvadeset drugo

Dobro jutro novi svete, ne sećam se ničeg više! Među rasejane i zbunjene,gde zver razum oduzima, u varvarskušumu ukrašenu zlatom i kostima, ušao sam prvi put, razbijen, probuđen,u ime glasova koji me, iznutra, dozivaju.Ne umem više ni lice da umijem.

Gde su ruke, gde je moja voda?

25

pismo dvadeset treće

Rasut, razvejan, razbijen. Ovaj putnikne orijentiše se prema zvezdama, milionmalih bolova usmerava ga prema priviđenju.Različiti su opisi njegovog lika, u jednom se mit i literatura slažu: beskrajno lutanje,neprestana glad, malodušnog pretvoriše u ponosnog i zluradog. Nisu ga lovili iz potrebe,po navici su digli hajku. Nije ih se kloniou strahu, na njihov se gnev sažalio.

26

pismo dvadeset četvrto

Nejasno poreklo krasilo je utvarnu mu dušu,umiljat beše tek u krajnjoj nuždi, kad obasjan znanjem o vrlini potonu u šljam svetskog duha.

U gradu dostojnom svojih stanovnika – svakog ponaosob i svih zajedno, zastade da oslušnetople reči savetodavnog tona.

I da se primi zanata što tužnu bi platudoneo sujeti lutalice. Šta je bio pre no rasprši se u lik sa vilicom zlikovca i kurcem violiniste?

27

pismo dvadeset peto

U različitim okolnostima,na različitim mestima,mi, različiti ljudi,pitamo se:otkuda ti,svud oko nas, Elpenore?

28

pismo dvadeset šesto

Sada sam tu, među vama, oni koji me ne videčuju pucketanje mojih prstiju, oni koji me ne čuju,vide kako niz platno klizne cinober na zrno grožđa. Treba brinuti šta smo propustili jureći u zanosu, bez proračuna, samo s mrvicama hrabrosti, neopterećeni izveštajima iz predela slabo osvetljenih.

29

pismo dvadeset sedmo

Zaronio u epu, izronio u pismima.Nije se ni osvestio, a već proglašenmrtvim i besmrtnim. A tek što je nestao.Posmatrao narode koji se previše krećuu raznim pravcima, rasterećeni prtljaga,samo sa sećanjem na nepcima. Naučio obesnei sumanute plesove, padao u sujetus lobanjom na štapu i žabom u čakširama.

Čestitajte mu na novim horizontima,objasnite znake vremena zbunjenim domorocima,udivljen, on će vas ignorisati zanetmarginalnim epistolarnim snatrenjima.

30

pismo dvadeset osmo

Ne dajte čoveku da spava, kad nije pretvoren u krticu, ježa ili noja:neka uživa ljuska od jajeta, božanstveno bezvremen, uokviren povešću o lutanju.

Svaka je povest o izgubljenom sumnjalu koji nalazi sebe uskladivširadoznalost sa stidom.

31

pismo dvadeset deveto

Smejem se u snu, pred buđenje osećam da dnevni događaji unapred zaslužuju divljenje.Kako je dirljivo biti nepristrasan! Naučio samda je naklonost manje od ljubavi, ali mnogo više od prepuštanja. Ovo malo napora da se predaš,ali uvek žednih čula. Zatim sledi sporazumevanje.

U probirljivosti je tajna: utoni u svoje lutanje,rečenice se u tebi hlade kao žileti.

32

pismo trideseto

Vihor ili povetarac: sledio sam krivudave staze, gravitaciji dodavao ludilo,a ludilu oduzimao pouzdanost.

Da bih se obogatio pokretima,da bih prostoru darovao slutnju.

33

pismo trideset prvo

Uz prasak, odvaja se deo po deo sna:sve bi moglo krenuti nabolje da je mogućebiti budan, i u snu. Slučajnosti se raspoređuju,brojevi preuzimaju odgovornost: bez mene,strane sveta su toplije i ne smetaju imuzrok i posledica, erupcija i erozija.

(Kada su su smišljali vrtove disao sam u ledu,mutne linije izoštrile su se u sliku prašume.)

A sada sam mumija, bogat, ispunjen glasovima,ne obazirem se na jesen, teskobu i domovinu.

34

pismo trideset drugo

Pokrenuo se ponor, udaljio sam se od ozbiljnih razgovora,krenuo da pred smrt prezalogajim.

A tamo ne dočekuju niti ispraćaju,samo pljušte udarci, kao koraci pri napuštanju granicekoja se nikada ne brani,nego iznova zauzima.

35

pismo trideset treće

Prisluškivao sam tvoje pulsiranjenaslanjajući se, gladan, na zidove tame.Hladna mašta, negde između strasnog

jezgra i obilja oblaka, čuva podivljalu,obrnutu gravitaciju. Na nebu se otvarajuprostori opsednutosti, treperi bezbroj

nerazumljivih jezika, na svakome srce postajesuvišno: jagoda u snegu, izlomljeni tango,ritam zvečarke. Dan je neopisiva, umivena,

iskrena tuga. I nemoguće je milošću nazvatitrzaj stvarnosti, očaravajuće prepuštanje.A kada kažem: počinje preobražaj, razmeni se

kilogram zlata za miligram ultramarina.

36

pismo trideset četvrto

O avgustu ako upitan budeš, ne recida najblaženiji mesec je to: koristi i šteteod sebe nemaš – obmana tvoja doista je trajna.Jer, ko bi prestupanje granice podneou prostor koji ne boli? Običaje starevalja zaboravljati – svečana, usporena melodijanek postane zvanični pev. U jarak kraj drumavarvarsko perje zbaci. O svemu što stari susnevali, o pesmi ljuvenoj, o ratnom junaštvu,o spomenu dičnom na državnike umne, ne izreci drugo do blagonakloni sud. A uminule gospeo budućim prebivalištima obazrivo upitaj:koliko, kada, i čime plaćaju mrtvi,na kojoj zvezdi, svoj čudesni govor?

37

pismo trideset peto

Kada bi me probudili, kada bi me iz hladnoće iščupali, da li bi, o da li bi izmislilisvet za mene, ljude koje bih upoznavao, novu prošlost, jer bez prošlosti snova ne bi ni bilo, ni prijatelja starih,a s ovima kojim jezikom da progovoriš?

Kada bih saznao ko sam, nakon pijanstvasmrti, kada bih poverovao da jesam, razvejandaleko od svega što me pamti, da li bih,o da li bih usudio se da razmenimono što slutim za ono što ću zaboraviti?

Godine nisam brojao dok bejah nehajan,podložan strastima, bez brige za vrlinu,dela ljubavi i časti. Flegmatično bdenje,evidencija sutona i svanuća, odnegovanosećaj posebnosti, pružiše li utehu srcu?

38

pismo trideset šesto

Onaj koji je smišljao zagonetke i paraboleda bi objasnio i obuhvatio nesreću i sakrionjenu pravu prirodu i posledice, neman je što guta vreme. A onaj drugi, što je zagonetkamaslamao kičmu, pretvarao ih u buncanje samozadovoljnih gmizavaca, umesto saznanja stekao je bolest, nesanicu, prazninu.

Kratak je i nežan naš život!

39

pismo trideset sedmo

I pre nego što obnovim dosadu okusiću malousijanog peska u živo blato pretvorenog potezomprsta presuditelja, najmanjeg, što ga odsecaju najčešće na tržnicama, skupa sa kaiševima i pojasnim torbicama, usput, kradimice, krivim nožem, secikese i nakrivonasađeni mazgari, u predahu između dva karavana.

Milost i nemilost o kojima deklamuje dvorski pesnik razdražuju raznosače vesti od kojihi na presto da uteknem i proglasimzabranu podizanja hramova od zlata i uvozruža iz Egipta, i da mi se poklone do zemljeutvare i kovači, tamničari i druidi,pa da se prepadnem koliko sam nevin i zbunjen.

A neće se promeniti ništa i da se začudišrani što na oko podseća, svevidećem žaru,kad si se već, sumnjičav, ograničio na suzbijanjenagona i podilaženje sujeti, i sipaš li sipašopise prirode da zakonodavcima izmamiš ushićenjea pesnicima poricanje, kao da nisi do sinoć bio tigar,a od jutros bernardinac, čemerni jeziče moj!

40

post scriptum

Ali koji ton,čiji glasuz lice Elpenorapristaje sad?

Ni Mesec ga ne vide,niti Mesec spazi on:

da izmisli samog sebe, to je sve što ostaje mu sad!

41