FAKULTET ZA PRAVNE I POSLOVNE STUDIJE

NOVI SAD

TRGOVINA LJUDSKIM ORGANIMA

ZAVRŠNI RAD

Mentor Student

Doc. dr Zdravko Skakavac Krstić Žarko

NOVI SAD, 2011

SADRŽAJ

1. UVODNA RAZMATRANJA.........................................................................................42. POJMOVNO ODREĐENJE............................................................................................53. KARAKTERISTIKE TRGOVINE LJUDSKIM ORGANIMA......................................84. REGIONALNA RASPROSTRANJENOST.................................................................10

4.1. Azija................................................................................................................104.2. Latinska Amerika............................................................................................114.3. SAD................................................................................................................114.4. Evropa.............................................................................................................12

5. PUTEVI TRGOVINE LJUDSKIM ORGANIMA........................................................136. PRAVNI I MEDICINSKI OKVIR................................................................................137. KOLIKA JE CENA LJUDSKOG ŽIVOTA..................................................................16

7.1. Sreća u nesreći................................................................................................167.2. Evropska banka organa...................................................................................18

8. UNOSAN POSAO ZA SIROMAŠNE ZEMLJE..........................................................188.1. Ponuda iz očaja...............................................................................................208.2. Neadekvatna regulativa...................................................................................21

9. MEDICINSKO, ALI I RELIGIJSKO PITANJE...........................................................219.1. Vera odobrava.................................................................................................23

10. DOSIJE „ŽUTA KUĆA“.............................................................................................2310.1. Skriven masakr nad Srbima..........................................................................23

10.1.1. „Novosti“ rešile misteriju..............................................................2510.1.2. Organi prodavani u Turskoj...........................................................2610.1.3. Obilazak „Žute kuće“.....................................................................2710.1.4. Političari moraju da daju odgovore................................................2810.1.5. Izveštaj srpskog tužilaštva.............................................................28

10.2. Masovna grobnica u blizini „Žute kuće“......................................................2910.3. Svedočenja pripadnika OVK........................................................................30

10.3.1. Logori smrti...................................................................................3010.4. Novi dokazi o trgovini organima od strane OVK.........................................3110.5. Identifikacija žrtava i pripadnika OVK.........................................................3210.6. Identifikovana prva žrtva..............................................................................3310.7. Uhapšen „Veliki šef“ zbog „Žute kuće“.......................................................3410.8. EU na Kosovu povela istragu o trgovini ljudskim organima........................3510.9. Hašim Tači - šef mafije.................................................................................36

10.9.1. Tači i Drenička grupa.....................................................................3610.9.2. UMNIK bio nezainteresovan.........................................................37

10.10. Tačijeva polja smrti.....................................................................................3810.11. „Gardijan“: Turski hirurg glavni u trgovini organima na Kosovu..............4010.12. Barjabar: Uništeno 400 DNK uzoraka žrtava na Kosovu...........................4110.13. Hirurg Kodra: Presađivali smo organe u bolnici „Majka Tereza“..............4210.14. Bogati Arapi i Izraelci glavni kupci otetih organa......................................4410.15. Uhapšen „Doktor Frankeštajn“...................................................................46

2

10.16. Pušten „Doktor Frankeštajn“......................................................................4610.16.1. „Frankeštajn“ i „Medikus“...........................................................47

11. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA...............................................................................4912. LITERATURA............................................................................................................51

3

1. UVODNA RAZMATRANJA

Sve vreme tokom istorije ljudskog roda postojala je potreba za nadomešćivanjem otećenih ili obolelih delova ljudskog tela u cilju spašavanja života ili poboljšanja kvaliteta života. U prošlosti su pokušaji transplantacije bili neuspešni zbog brojnih nerešenih medicinskih problema. Sticanjem novih znanja u oblasti medicine, transplantacija je dobila snažan razvojni podsticaj. Ona danas predstavlja ne samo specifičan vid lečenja već i jedini oblik lečenja i jedinu šansu za život određenih bolesnika. U svetu se neprekidno ulažu napori da se obezbedi dovoljna količina potrebnih organa i tkiva. Kroz različite programe populariše se donacija organa i insistira na njenom humanom aspektu. U svim državama sveta donacija delova ljudskog tela je regulisana zakonom. Dok je distribucija organa dobijenih legalnim donacijama neprofitna, postoji sa druge strane ilegalna trgovina sa ostvarivanjem velikih profita. „Najlegalniji“ status ima prodaja ljudskih fetusa i embriona dobijenih posle spontanih i namernih prekida trudnoće. U svetu stalno raste potreba za ljudskim organima, a obim donacije daleko zaostaje za tom potrebom. Posledica toga je formiranje crnog tržišta organa. Trgovina delovima ljudskog tela nigde u svetu nije dozvoljena. Uzimanje organa i tkiva bez dozvole je u nekim državama čak i dozvoljeno. Crno tržište se nalazi pod kontrolom organizovanog kriminala. Izvori organa su siromašno stanovništvo koje dobrovoljno prodaje svoje organe, žrtve otmica, ratova, elementarnih nepogoda, planiranih ubistava, zatvorenici nad kojima se izvršava smrtna kazna, leševi na autopsiji itd. Najčešće žrtve čiji se delovi koriste za trgovinu organima su deca i ilegalni imigranti.

Trgovina organima predstavlja savremeni međunarodni problem koji poslednjih godina zaokuplja više medijsku nego pažnju istraživača i predstavnika medicinskih i zakonodavnih institucija. Ovaj rad ima za cilj da ukaže na osnovne osobenosti ovog segmenta organizovane kriminalne aktivnosti i u skladu sa tim pokuša da istakne njegovu ozbiljnost i nužnost aktivne prevencije i suzbijanja.

Svako istorijsko razdoblje u razvoju ljudskog društva nosi specifične probleme. Proces globalizacije ima uticaj kako na legalne tako i na ilegalne tokove društvenog života. Kriminalitet često prevazilazi nacionalne okvire stvarajući internacionalnu mrežu dobro organizovanih subjekata koji teže ostvarivanju što veće materijalne koristi. U uslovima tržišne ekonomije koja ne zaobilazi ni ovaj aspekt društveno neprihvatljivog ponašanja dolazi do urušavanja socijalne kohezije i osnovnih društvenih vrednosti. Svet funkcioniše po principu ponude i potražnje. Dehumanizacija ljudskog tela i bića postaje sastavni deo kriminalnih aktivnosti. Taj trend nezaobilazno prati i kriminalitet. Razvojem nauke, naročito u oblasti medicine, stvorilo se pogodno tlo za trgovinu novom izuzetno vrednom i traženom „robom“ – ljudskim organima. Nemogućnost medicinskih institucija da udovolje sve većoj potrebi postalo je idealna prilika za delovanje različitih kriminalnih grupa i cvetanje ovog segmenta ilegalnog tržišta, čemu svakako doprinosi loša socio-ekonomska situacija i besperspektivnost pojedinih kategorija stanovništva.

Iako nesumnjivo surova i vredna svake moralne, socijalne i krivične osude trgovina organima čini se ne zavrednuje dovoljnu pažnju. Više medijski nego naučno-istraživački proučavana i prikazivana zahteva sistematičniju i ozbiljniju analizu i pristup. Cilj ovog rada je da ukaže na osnovne osobenosti trgovine organima i samim tim pokuša

4

da podstakne našu stručnu javnost na preduzimanje konkretnih mera i aktivnosti za njeno sprečavanje i suprodstavljanje.

Rešenje problema trgovine delovima ljudskog tela se očekuje u budućnosti, sa jedne strane od povećanja obima davalaštva prevazilaženjem postojećih barijera, a sa druge strane od obezbeđivanja potrebnih organa na drugi način nego do sada, primenom novih biomedicinskih tehnologija kao što je kloniranje organa i tkiva za koje se smatra da će biti u stanjuda prevaziđe postojeću nestašicu i eliminiše crno tržište.

2. POJMOVNO ODREĐENJE

„Neki otkriveni slučajevi u svetu pokazuju da bogati ne biraju sredstva da dođu do za njih potrebnih organa koji će im produžiti život i omogućiti da lagodnije žive. U svetu su prisutne pojave neljudskog i nehumanog ponašanja, uz zanemarivanje osnovnih moralnih normi i Hipokratove zakletve, jer ogromna dobit koju donosi ova kriminalna delatnost opredeljuje samo ostvarivanje određenog cilja. Organizovani kriminalitet ne prepušta ništa slučaju, prati legalno i ilegalno tržište, posebno potražnju za ljudskim organima, od kojeg sloja ljudi ta potražnja dolazi i kolika je naknada za obavljenu trgovinu, da bi, procenom u svakoj konkretnoj situaciji, uključio svoje organizovane kanale u pronalaženje traženih ljudskih organa i njihovog dopremanja na odgovarajuće mesto“.1

„U poslednjih petnaestak godina, u okviru ilegalne trgovine ljudima, pojavila se ilegalna trgovina ljudskim organima s ciljem njihove transplantacije, što je poprimilo ozbiljne forme organizovanog kriminaliteta. Transnacionalni organizovani kriminalitet pronašao je u ovoj oblasti uslove za svoje delovanje, tako da se uhodanim krijumčarskim kanalima ljudski organi sve intenzivnije transportuju do unapred predviđenog odredišta, odnosno do krajnjeg korisnika. Naravno da su ovakve usluge izuzetno dobro plaćene, što uvežbane i dobro organizovane trgovce dodatno stimuliše na to da svoju aktivnost sve više usmeravaju ka pronalaženju novih davalaca ljudskih organa ili delova tela. Dosadašnja saznanja govore o tome da imućni ljudi ne biraju sredstva, niti načine, da dođu do za njih potrebnih organa ili delova tela, kako bi sebi omogućili duži i bolji život“.2

„Trgovina ljudskim organima predstavlja specifičan i kompleksan oblik organizovanog kriminala, koji je intenzivan tokom poslednje sve decenije 20. i početkom 21. veka, kao propratna pojava napretka transplantacione medicine“.3

„Trgovina ljudskim organima je novija delatnost, u kojoj su finansijske dobiti veoma velike. Bogati ljudi spremni su dati sve za mladost ili za život sa novim organima, kojih na legalnom tržištu nema. Takva trgovina razvija se u državama u kojima se razvijaju privatne bolnice, a kontrola od strane države je premala. Kriminalne organizacije finansiraju stvaranje takvih bolnica, a na drugoj strani dobijaju i potrebne

1 Bošković, M., Osnovi kriminalistike, Prometej, Novi Sad, 2008. str. 2712 Bošković, M., Skakavac, Z., Organizovani kriminalitet - karakteristike i pojavni oblici, Prometej, Novi Sad, 2009. str. 3203 Temida, Časopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, Br. 1., Prometej, Beograd, 2009. str. 59

5

ljudske organe. Radi obezbeđenja traženih organa ne prezaju ni od ubistva, a koriste se i prevarama migranata koji često završavaju kao donatori organa“.4

„Opšte je poznata i tokom istorije uvek prisutna potreba za nadoknađivanjem oštećenih ili obolelih delova ljudskog tela u cilju spašavanja i/ili poboljšanja kvaliteta života. Razvojem medicine i otkrićem ciklosporina, 1983. godine, revolucionarno je poboljšan uspeh transplantacije ljudskih organa, koja je, do tada, bila u eksperimentalnoj fazi, a danas predstavlja specifičan, a u nekim slučajevima i jedini oblik lečenja pojedinih kategorija bolesnika. Istovremeno je stalno prisutan napor da se obezbedi dovoljna količina potrebnih organa i tkiva. U tom smislu se kroz različite programe popularizuje donacija organa, uz insistiranje na njenom humanom aspektu.

Delovi ljudskog tela se mogu koristiti direktno za transplantaciju, za proizvodnju raznih produkata koji imaju primenu i medicini, zatim, u istraživanjima, laboratorijama i slično. Za transplantaciju se, osim transfuzija krvi, kao najčešćeg njenog oblika, koriste tzv. parenhimatozni organi, kao što su srce, jetra, pluća, gušterača, i bubreg, ali i vene, tetive, mišići, ligamenti, koža i rožnjača.

Organi mogu biti transplantirani od živih davalaca ili od kavadera, odnosno osobe kod koje je nastupila „moždana smrt“, uz istovremeno očuvan rad srca“.5

„Kada govorimo o trgovini organima u literaturi se susrećemo sa više pojmova, poput „organ trafficking“, „transplant comercialism“ i „transplant tourism“. Svaka od ovih pojava se zasniva na prinudnoj ili dobrovoljnoj prodaji organa za transplantaciju i uključuje spregu velikog broja aktera.

Trafiking organima („organ trafficking“) definiše se kao regrutacija, transport, transfer, skrivanje ili prijem živih ili preminulih osoba ili njihovih organa, primenom pretnje, sile, ili drugih oblika prinude, kidnapovanjem, prevarom, dovođenjem u zabludu, ili zloupotrebom pozicije moći i ranjivosti, ili davanjem/primanjem od strane trećeg lica novca ili drugih beneficija da obezbedi transfer ili kontrolu nad potencijalnim donorom, a sve u cilju eksploatacije u vidu uklanjanja organa za transplantaciju.

Transplantaciona komercijalizacija („transplant comercialism“) predstavlja politiku ili praksu tretiranja organa kao robe široke potrošnje, uključujući njihovu prodaju, kupovinu ili upotrebu u cilju ostvarivanja materijalne dobiti.

Putovanje zbog transplantacije („transplant tourism“) podrazumeva kretanje organa, donatora, primaoca ili transplantacionih stručnjaka van okvira nacionalnih granica, a sa ciljem transplantacije. Putovanje zbog transplantacije postaje transplantacioni turizam ukoliko uključuje trgovinu organima i/ili transplantacionu komercijalizaciju ili ako su izvori (organi, stručnjaci i transplantacioni centri) posvećeni obezbeđivanju transplanta pacijentima iz drugih država i samim tim narušavaju mogućnost da država svom stanovništvu obezbedi adekvatne transplantacione usluge.

Ovako definisana trgovina organima podrazumeva različite vidove prinude i prevare i u mnogome je slična sa trafikingom u cilju seksualne eksploatacije. Žrtve oba vida degradirajuće trgovine bivaju stigmatizirane u svojoj domovini zbog onog što su učinile. Sa moralnog aspekta žrtve svakako podležu oštroj osudi, dok u oba slučaja uzroci su takođe gotovo identični (siromaštvo, rodna diskriminacija, besperspektivnost). U većini slučajeva se radi o samostalno donetoj odluci da se proda organ. Najčešće je u pitanju bubreg zbog toga što je parni organ (sa jednim se može živeti), ali i zbog velike

4 Bošković, M., Osnovi kriminalistike, Prometej, Novi Sad, 2008. str. 2715 Temida, Časopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, Br. 1., Prometej, Beograd, 2009. str. 60

6

potražnje za ovim organom. Element prevare se ogleda u isplaćivanju znatno manje od dogovorene materijalne nadoknade ili pak, u potpunom uskraćivanju materijalne kompenzacije. Istraživanje realizovano u Indiji pokazuje da su donatori dobijali prosečno trećinu od dogovorene sume. Nešto drastičniji primeri odnose se na krađu organa prilikom rutinskih hiruških zahvata. Navodi se primer dvanaestogodišnje devojčice iz Brazila kojoj je prilikom operacije preloma na nozi odstranjen bubreg. Svaki pokušaj prijavljivanja slučaja od strane roditelja završavao se zataškavanjem medicinskih i pravnih zvaničnika, što ukazuje na organizovanu strukturu „trgovaca“ koja je vrlo često u sprezi za predstavnicima vlasti i nezamisliva bez učešća medicinskih stručnjaka. Takođe, podaci ukazuju na regrutovanje pojedinaca, najčešće muškaraca, za nespecifične poslove u inostranstvu prilikom čega im biva „ponuđeno“ da isplate troškove prevoza i smeštaja donacijom bubrega. Tokom 90-tih godina prošlog veka usled nedovoljnog broja organa za transplantaciju na Zapadu i velike ponude Istoka došlo je do razvoja transplantacionog turizma koji se zasnija na turističkim aražmanima u Indiji, Kini, Filipinima, Pakistanu i Brazilu sa ciljem podvrgavanja transplantaciji organa. Zadovoljavanje potreba Bogatih i očajnih pacijenata zasniva se na eksploataciji siromašnih i još očajnijih pojedinaca, uz visoku profitabilnost organizatora ove „turističke ture“. Savremena sredstva komunikacije (internet) obiluju sajtovima koji nude „all-inclusive transplantacione pakete“ sa cenama u rasponu od 20.000 do 160.000 dolara. U cenu aranžmana uključeni su put, organ, troškovi preoperativne pripreme, operacije i postoperativnog oporavka. Davalac organa (prodavac) od toga u proseku primi od 1.000 do 2.000 dolara, a vrlo često i znatno manje“.6

„Sam modus operadni trgovine ljudskim organima ukazuje na spregu privatnih medicinskih ustanova, različitih agencija za posredovanje u trgovini organima, pod čijim se nadzorom pronalaze prodavci i koje organizuju transport, uzimanje, transport i distribuciju organa, kao i sam akt izvršenja transplantacije. Sama transplantacija organa zahteva učešće lekara određene specijalnosti, uz upotrebu visokosofisticirane medicinske opreme. Uspešnost transplantacija je veoma velika (75% od ukupnog broja izvršenih transplantacija). Smatra se, osim toga, da 13-15% organa, koji se presađuju u legalnim centrima za transplantaciju, potiče sa crnog tržišta.

Na aktuelnost trgovine ljudskim organima i njihove nelegalne transplantacije ukazuju i sledeći podaci. U SAD-u na transplantaciju bubrega čeka oko 49.000 ljudi, dok je u toku 2000. godine umrlo više od 2.500 Amerikanaca jer nije dočekalo transplantaciju. Ne zna se tačan broj, ali orijentaciono oko 86.000 žitelja Amerike je u toku 2002. godine čekalo na transplantaciju nekog organa, dok ih je zbog nemogućnosti transplantacije umrlo 6.124 ili, u proseku, 17 bolesnika dnevno“.7

6 Temida, Časopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, Br. 3., Prometej, Beograd, 2009. str. 34-367 Bošković, M., Osnovi kriminalistike, Prometej, Novi Sad, 2008. str. 271-272

7

3. KARAKTERISTIKE TRGOVINE LJUDSKIM ORGANIMA

„Prvi zabeležen slučaj prodaje delova ljudskog tela dogodio se početkom 19. veka u Velikoj Britaniji kada je William Buerke ubio 16 osoba i njihova tela prodao lokalnoj medicinskoj školi za obuku studenata medicine iz anatomije. Upravo ovaj slučaj bio je povod za donošenje prvog zakonskog akta u svetu kojim se regulišu pitanja donacije i distribucije delova ljudskog tela (Anatomy Act iz 1882. godine). Iako je trgovina ljudskim organima i moralno i pravno nedopustiva evidentno je da u svetu postoje izvesni vidovi uslovno rečeno legalne trgovine. Nije retkost da se obavlja trgovina između tzv. banki tkiva što sa sobom nosi izvesnu dozu opasnosti po primaoca. Zabeleženi su primeri kupoprodaje i dalje distribucije delova skeleta kadavera osoba zaraženih HIV-om, narkomana, kao i pacijenata koji su preminuli od karcinoma. Pored ove „legalne“ daleko zastupljenija je ilegalna, internacionalna, dobro organizovana mreža trgovine organima koja se često proteže na više kontinenata. Na samom početku „trgovačkog lanca“ važnu kariku predstavlja diler koji igra ključnu ulogu tako što vrbuje mlađeg i zdravog donora, ili mu se pak dobrovoljni davalac/primalac obraća za pomoć. Pored dilera ova kriminalna organizacija uključuje veliki broj aktera kako u zemlji „izvoza“ tako i zemlji „uvoza“. Ceo proces je neizvodljiv bez angažovanja medicinskog osoblja, a često i turističkih agencija, predstavnika imigracionih službi, carinika itd. Načini regrutovanja žrtve, odnosno potencijalnog donora, zavise od sredine u kojoj žive. Obično se prvi kontakt ostvaruje preko osoba iz okruženja žrtve a uspešnoj realizaciji celog procesa u mnogome doprinosi korumpiranost pripadnika policije i lokalne vlasti. Pravci kretanja organa prate savremene putanje kapitala:

od juga ka severu; od zemalja trećeg ka zemljama prvog sveta; od siromašnih ka bogatim pojedincima; od osoba crne i žute boje kože ka belcima; od mlađih ka starijima; od manje ka više produktivnim i od žena ka muškarcima.

U ovom procesu kretanja „robe“ zapažamo izvestan, moglo bi se reći prinudni, rodni reciprocitet. Naime, u zemljama trećeg sveta muškarac je hranitelj porodice, dok žena svoj „dug“ vraća kroz prodaju bubrega bilo da bi suprug podmirio svoje kockarske troškove ili da bi se obezbedio dodatni prihod za porodicu. Među davaocima dominiraju upravo žene, što imajući u vidu njihovu slabiju poziciju kako u porodici tako i u društvu iz kog potiču, dovodi u pitanje element dobrovoljnosti. U istraživanju koje je sproveo Goyal sa saradnicima, pri čemu su ispitivali 305 donora-prodavaca iz Indije, od kojih su 71% činile žene, dve su priznale da su bile prinuđene na prodaju od strane supruga. Dobrovoljnost ostalih treba uzeti sa izvesnom rezervom s obzirom na to da je ispitivanje realizovano u krugu porodice. Kao pravilnost se pojavljuje činjenica da iako su žene uglavnom donori, one su znatno ređe primaoci, jer je ta privilegija dostupna upravo muškarcima. Osnovni razlog zbog kog se pojedinci odlučuju da prodaju deo svog tela jeste siromaštvo i ugrožena egzistencija. Stoga, možemo uprkos dobrovoljnosti, govoriti o elementu prinude budući da ih siromaštvo čini ranjivim i podložnim manipulaciji.

8

Međutim, istraživanja pokazuju da ni ovaj drastičan korak ne rešava finansijske probleme donora. Naprotiv, često dolazi do pogoršanja u pogledu mesečnih materijalnih prihoda, što je posledica smanjene radne sposobnosti hranioca. Od svih 305 ispitanika u Indiji 95% je kao razloge za prodaju bubrega naveli su dugove. Svim ispitanicima mesečni prihod je u trenutku ispitivanja (šest godina nakon operacije) opao za trećinu, a čak 74% njih koji sa kao razlog prodaje naveli dugove i dalje su ih imali. Pored finansijskih, prodaja bubrega sa sobom nosi i niz zdravstvenih problema za donora. Loši uslovi za život, neadekvatna ishrana i higijena, nedostatak medicinske nege neposredno nakon operacije i kasnije, neminovno će rezultirati oštećenjem preostalog bubrega i sledstvenom potrebom za dijalizom ili pak i samom transplantacijom u kasnijem životu. Prema podacima čak 86% plaćenih donora je prijavilo pogoršanje zdravstvenog stanja. Profil „prodavaca“ varira u zavisnosti od regiona iz kog potiču, pa čak i u okviru iste oblasti, pri čemu su svi nižeg socio-ekonomskog statusa. Navodi se da u Nigeriji kao donori dominiraju siromašne žene crne boje kože. U Moldaviji, prema izveštaju Saveta Evrope, donori su uglavnom siromašni muškarci uzrasta 18-28 godina iz ruralnih predela, operisani u Turskoj, uz materijalnu nadoknadu od 2.000 do 3.000 dolara.

Kupci-primaoci organa su bogati muškarci, spremni da se zbog zdravstvenih problema upuste u ilegalnu trgovinu često na sasvim suprotnom kraju sveta od države iz koje potiču. Na kupovinu se odlučuju zbog nedostataka organa u njihovoj zemlji i dugog čekanja na listi. Većina njih se nakon operacije susreće sa manje ili više ozbiljnim zdravstvenim problemima koji variraju od blažih infekcija postoperativne regije, hepatitisa B i C, ciroze jetre pa do potpunog odbacivanja transplanta, a u ekstremnijim slučajevima dolazi i do smrtnog ishoda. Mogli bi smo reći da su oni, kao donori-prodavci žrtve svoje trenutne socio-ekonomske, odnosno zrgavstvene situacije, kao i prevare od strane organizatora i realizatora kupoprodajnog procesa.

Deca su posebno vulnerabilna i izložena riziku viktimizacije trafkingom u različite svrhe, pa samim tim i sa ciljem uklanjanja i prodaje organa, pogotovo ako se ima u vidu da se već organi sedmogodišnjaka mogu uspešno transplantirati odrasloj osobi. Za razliku od brojnih medijskih izveštaja o kidnapovanju i ubistvima dece (uglavnom u Rusiji, Italiji i Albaniji) zbog trgovine njihovim organima, malo je pouzdanih podataka koji to potvrđuju. Tokom 1995. godine u Južnoj Africi uspešno je okončan sudski proces za ubistvo šestoro dece između 4 i 9 godina čija su tela pronađena bez srca, jetre i genitalnih organa za koja se predpostavlja da su prodati radi korišćenja u verskim i magijskim ritualima. Krađa i prodaja organa za magijske rituale je posebno zastupljena u pojedinim krajevima Nigerije i Ugande. Glasine o trgovini decom dosežu globalne dimenzije, pa iako pouzdano nepotvrđene navode na predpostavku o prisustvu u manjim ili većim razmerama, prodaje njihovih organa“.8

„Trgovina delovima ljudskog embriona i fetusa je zabranjena. Ljudski embrioni i fetusi dobijaju se tokom spontanih i namernih prekida trudnoće i za njihovo dalje korišćenje nije potrebna dozvola osobe nad kojom je izvršen abortus. Delovi ljudskog embriona i fetusa koriste se u istraživačke svrhe ili u farmaceutskoj industriji, a njihovo prikupljanje i obradu vrše posebne laboratorije. U SAD su bili zabranjeni eksperimenti i istraživanja na ljudskim fetusima do 1993. godine, kada je zabrana ukinuta. Zakonom je dozvoljena samo donacija delova fetusa ili embriona posle abortusa, koji treba da se proslede univerzitetima, vladinim agencijama ili farmaceutskim kompanijama. U praksi,

8 Temida, Časopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, Br. 3., Prometej, Beograd, 2009. str. 36-38

9

međutim, postoji crno tržište, a čak se i na sajtu Nacionalnog instituta za zdravlje, koji se nalazi pod pokroviteljstvom federalne vlade SAD, u čijem sastavu radi laboratorija za embriologiju, nudi obezbeđivanje tkiva poreklom od normalnog ili abnormalnog embriona i fetusa gestacione starosti 40 dana ili više, koji se obrađuju prema uputstvima poručioca – privatnog istraživača i isporučuju u toku iste noći, a postoji i cenovnik za delove ljudskog fetusa i embriona.

Komercijalizacija ljudskih fetusa i embriona izaziva žestoke reakcije crkve i organizacija koje su protivnici abortusa, kao što su: „Pro-Life“ i „Pro-Choice“, koje svoj protest izražavaju i preko sajtova na internetu. Kao argumente u prilog njihovom stavu da su abortusi nehumani i da ih treba odobriti jedino iz medicinskih razloga navode se i enormni profiti koje ostvaruje tzv. „abortusna industrija“.9

4. REGIONALNA RASPROSTRANJENOST

„Kao i svaki vid transnacionalne organizovane trgovine (ženama, muškarcima, decom, oružjem, narkoticima itd.) tako i trgovina organima naizmenično se kreće sa jednog na drugi kraj sveta, iz siromašnijih u bogatije krajeve. Neke zemlje poput Indije, Kine, Pakistana, Filipina, Egipta i Brazila se izdvajaju kao „zemlje izvoza“, odnosno porekla organa za transplantaciju. Na listi ovih zemalja u poslednje vreme sve više se navode i Moldavija, Bolivija, Peru i Turska. Kao zemlje iz kojih potiču primaoci organa, odnosno „zemlje uvoznici“ izdvajaju se Australija, Kanada, Izrael, Saudiska Arabija i SAD. Izvori organa su leševi, siromašni, egzistencionalno ugroženi kao i druge vulnerabile kategorije ljudi, poput zatvorenika, žrtava ratova i elementarnih nepogoda, ilegalni imigranti“.10

4.1. Azija

„Kina, poput Indije dosta dugo je tretirana kao „pijaca organa“. Osnovni izvor ove izuzetno tražene „robe“ bili su zatvorenici. Čitav proces se do skoro odvijao pod spregom vlasti, budući da su tela pogubljenih zatvorenika nacionalizovana i u vlasništvu države. To je i zakonski regulisano 1984. godine dokumentom: „Rules concerning the utilization of corpes and organs for the corpes of executed prisoners“. Ako imamo u vidu da u Kini i za lakša krivična dela postoji mogućnost izricanja smrtne kazne, onda ne iznenađuje činjenica da se upravo najveći broj ilegalnih transplantacija obavlja tamo. Navodi se podatak da čak 95% organa u Kini potiče upravo od preminulih zatvorenika. Kineska vlada negira postojanje ovog dokumenta i prodaje ljudskih organa. Razlog tome bi mogao biti u činjenici da država kao „vlasnik“ tela pogubljenih zatvorenika prodajom njihovih organa profitira, što je u uslovima globalne osude ovog oblika trgovine podložno ozbiljnoj kritici i sankcionisanju. S obzirom na to da se po proceni Amnesty International-a u Kini godišnje pogubi oko 4.500 zatvorenika i proda oko 3.000 njihovih

9 Tomašić, Lj., Trgovina ljudskim organima, Samostalno autorsko izdanje Ljiljana Tomašić, Beograd, 2003. str. 31-3310 Isto str. 39

10

organa, opravdana je zabrinutost zbog činjenice da je broj smrtnih kazni možda povećan upravo zbog povećane portažnje za transplantima.

Na Filipinima, gde je trgovina organima legalizovana, postoji mogućnost skraćenja zatvorske kazne ukoliko zatvorenik pristane na donaciju organa. Ako imamo u vidu nepovoljan položaj u kom se lice osuđeno na zatvorsku kaznu nalazi mogli bismo zaključiti da ovakva „velikodušna“ ponuda ipak predstavlja svojevrsno kršenje osnovnih ljudskih prava i manipulaciju zatvorenicima. Iran, je pored Filipina, jedina zemlja gde je trgovina organima zakonski dozvoljena, organizovana i kontrolisana od dve NVO koje funkcionišu pod okriljem vlade.

Indija je poznata kao glavni internacionalni centar za (ilegalnu) transplantaciju bubrega sa živih donora čemu doprinosi visoka stopa siromaštva uz neadekvatne i teške životne uslove. Sve do 1994. godine kada je ovaj vid trgovine kriminalizovan, kupoprodaja organa i operacije su obavljene potpuno legalno. Međutim, ni kriminalizacija nije sprečila trgovinu organima, već naprotiv, biznis je nastavio da se razvija ilegalno zahvaljujući dobroj organizaciji indijskog podzemlja. Procenjuje se da se u Indiji godišnje proda oko 2.000 bubrega za koje davalac dobija prosečno oko 130 do 950 dolara“.11

4.2. Latinska Amerika

„Zakonom iz 1996. godine svaki stanovnik Brazila nakon smrti postaje potencijalni donor ukoliko se nije izričito tokom života protivio tome. Taj zakon funkcioniše po principu pretpostavljenog pristanka, i pored Indije, zastupljen je i u Austriji, Belgiji pa i kod nas. Međutim, u zemlji sa izraženim socijalnim, etničkim i klasnim nejednakostima kakav je Brazil, a koje dele naciju na klase verovatnih donora i primaoca zakon podleže zloupotrebi i manipulaciji, pa samim tim i razvoju straha i osećaja ugroženosti, naročito kod siromašnih slojeva društva. Tokom svog opsežnog istraživanja trgovine organima naišlo se na pouzdanim podacima o krađi organa u mrtvačnici i preranom proglašavanju moždane smrti žrtava nesreća, a sa ciljem što boljeg snabdevanja organima“.12

4.3. SAD

„Uprkos dobro regulisanom zdravstvenom sistemu, naročito u oblasti transplantacije organa, i u Americi postoje primeri kupovine „živih“ transplanta od donora koji nisu u bliskim, rodbinskim odnosima sa primaocima. Davaoci potiču uglavnom iz Indije, Nigerije, Filipina i Rusije, i u zemlju ulaze na humanitarne vize, a same operacije se obavljaju u manjim bolnicama koje funkcionišu po principu „ništa ne pitaj, ništa ne kaži“. Navode se i primeri prinude, kada su žrtve trafkinga iz Rusije i Istočne Evrope pod pretnjom vatrenim oružjem bile primorane da prodaju svoj bubreg“.13

11 Temida, Časopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, Br. 3., Prometej, Beograd, 2009. str. 39-4012 Isto str. 4013 Temida, Časopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, Br. 3., Prometej, Beograd, 2009. str. 40

11

4.4. Evropa

„Prema podacima Saveta Evrope istočnoevropske zemlje poslednjih godina postale su izvor ilegalnih transplanta za kupce iz zapadnoevropskih zemalja i Izraela. Kao zemlje „izvoznici“ pominju se Moldavija, Estonija, Rusija, Rumunija i Gruzija. U pitanju je „dobrovoljna“ prodaja u kojoj su donori u većini slučajeva dobijali ugovorenu materijalnu nadoknadu, koja je u znatnoj meri manja od cene koju plaća kupac (2.000 do 3.000 dolara naspram 200.000) i ne doprinosi poboljšanju njihovog socio-ekonomskog položaja. Ističe se da je u periodu od 1998. do 2004. godine više od 300 državljana Moldavije prodalo bubreg na ilegalnom tržištu. Obzirom da je ovaj vid kriminala, uostalom kao i trafking ljudima u različite svrhe i organizovani kriminalitet uopšte, teško dostupan krivično-pravnom reagovanju ne treba ga zanemarivati niti negirati i umanjivati njegovu ozbiljnost, već naprotiv pristupiti organizovanoj nacionalnoj i međunarodnoj saradnji u cilju suzbijanja.

Što se tiče naše zemlje do sada nije procesuiran niti jedan slučaj trgovine organima, niti postoje podaci o organizovanoj ilegalnoj trgovačkoj mreži. U čl. 388, st. 1 Krivičnog zakona RS, u okviru određenja bića krivičnog dela trgovine ljudima zakonodavac definiše i trgovinu organima i propisuje zatvorsku kaznu od 2 do 10 godina. Transplantacija organa je regulisana, moglo bi se reći zastarelim Zakonom o uzimanju i presađivanju delova ljudskog tela u svrhu lečenja iz 1990. godine gde je u čl. 4 precizirano da davalac postaje svaka osoba nakon smrti ukoliko se za života nije izričito tome protivila. Dodatni problem predstavlja činjenica da Srbija zbog neadekvatne zakonske regulative nije član Eurotransplanta, evropske transplantacione organizacije koja svojim članicama pruža mogućnost distribucije i razmene potrebnih i kompitabilnih organa. Nepostojanje liste čekanja, jedinstvene baze podataka o potrebnim i dostupnim organima, nedovoljno zastupljena popularizacija kadaverične donacije, kao i nedostatak adekvatne regulative predstavljaju dodatan problem za i onako ugrožene pacijente. Upravo iz tih razloga nekolicina pacijenata, prvenstveno sa Kosova, unazad nekoliko godina odlučila se za ilegalnu kupovinu i transplantaciju bubrega u Indiji i Pakistanu. U svom desetogodišnjem praćenju dugoročnih efekata ilegalne transplantacije bubrega Ivanovski i dr. imali su 16 pacijenata sa teritorije Balkana, i to 3 sa Kosova i 13 iz Makedonije. Uprkos javnom iznošenju informacija, i reklo bi se postojanju indicija o transplantacionom turizmu, iznenađuje odsustvo adekvatne društvene reakcije na ovu pojavu“.14

5. PUTEVI TRGOVINE LJUDSKIM ORGANIMA

14 Isto str. 41-42

12

„Putevi kojima se odvija ilegalna trgovina ljudskim organima, zavise od uslova na određenoj geografskoj lokaciji, političke situacije, ratova i kinflikata, stepena efikasnosti policijske kontrole, zakonske regulative, a uobičajeni su:

od Latinske Amerike prema Severnoj Americi, Evropi i Srednjem Istoku; od zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza ka Baltičkim zemljama i Zapadnoj Evropi; od Rumunije ka Italiji, a potom preko Kipra i Turske prema Izraelu i Srednjem

Istoku; od Kosova i Albanije prema Italiji i Zapadnoj Evropi i Srednjem istoku; od Kambodže i Vijetnama prema Tajlandu; od Tajlanda i Filipina prema Australiji, Novom Zelandu i Tajvanu i od Indije i Pakistana prema Srednjem Istoku.

Najčešće „zemlje porekla“ organa za crno tržište su slabije ekonomski razvijene države, u prvom redu države Latinske Amerike, zemlje Jugoistočne Evrope, koje se nalaze u procesu tranzicije, zatim, Indija, Tajland, dok su najčešće zemlje destinacije, odnosno „kupci organa“ Nemačka, Italija, Skandinavske zemlje, Bliski Istok, Južna Afrika i SAD, gde se organi transportuju, ili se, pak, transplantacija vrši u zemlji iz koje potiče davalac u okviru tura tzv. „transplantacionog turizma“15

6. PRAVNI I MEDICINSKI OKVIR

„Iako evidentno predstavlja kršenje ljudskih prava, nacionalnih zakonskih odredbi i manje ili više razvijenoj mreži trgovine ljudskim organima na globalnom nivou, činjenica je da se ovim pitanjima znatno više bave međunarodne medicinske organizacije, a ne odgovarajuća zakonodavna tela.

UN zakon o prevenciji, suprotstavljanju i kažnjavanju trgovine ljudima, naročito ženama i decom u čl. 3 precizno određuje i trafiking u cilju uklanjanja organa. Sve zemlje koje su ratifikovale UN protokol o trafikingu su u obavezi da kriminalizuju trgovinu organima i žrtvama obezbede adekvatnu psihološku i medicinsku pomoć. I naša zemlja je nakon ratifikacije protokola kriminalizovala trgovinu ljudima, a u sklopu toga i trgovinu organima.

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) u sklopu Vodećih principa o transplantaciji ljudskih ćelija, tkiva i organa preporučuje da se zabrani primanje i davanje novca u ovoj oblasti, kao i oglašavanje kupoprodaje. Takođe, zdravstvenim radnicima trebalo bi zabraniti učestvovanje u transplantaciji ukoliko znaju ili posumnjaju da je organ bio predmet komercijalne transakcije, kao i bilo kakvo primanje materijalne nadoknade za usluge tokom i nakon transplantacije.

Savet Evrope u sklopu Dodatnog protokola Konvenciji o ljudskim pravima i biomedicini vezano za transplantaciju organa i tkiva ljudskog porekla zabranjuje ostvarivanje materijalne i bilo kakve druge koristi od ljudskog tela i njegovih delova. U nastavku precizno propisuje zabranu reklamiranja potrebe i dostupnosti, kao i samu trgovinu organima. U okviru Preporuke Parlamentarne skupštine Savetu ministara je sugerisano da pozovu državne članice da preduzmu niz mera kako bi se rizik od trgovine organima sveo na minimum, da pomognu nadležnim telima Savet Evrope da razviju efektivnu strategiju za suprodstavljanje ovom vidu trgovine i da pozovu države članice da 15 Temida, Časopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, Br. 1., Prometej, Beograd, 2009. str. 60-61

13

pokažu solidarnost i pomognu istočnoevropskim zemljama u redukciji siromaštva i stvaranja sigurnog okruženja za poslovne investicije. Takođe je izražena posebna zabrinutost i propisana stroga zabrana korišćenja organa zatvorenika za transplantaciju (čak i uz njihov pritisak) budući da su oni posebno ranjiva kategorija koja se nalazi u nepovoljnom položaju.

Iako je, u skladu sa preporukama, trgovina organima kriminalizovana u svim članicama EU, pitanje krivične odgovornosti aktera nije precizirano u većini nacionalnih zakonodavstava. Stoga je Vermont-Mangold u svom izveštaju predložila da krivično odgovorni budu dileri, posrednici i medicinsko osoblje uključeni u proces ilegalne transplantacije. Plaćeni donori, po preporuci Vermont-Mangold su oslobođeni krivične odgovornosti budući da ih je teška ekonomska situacija primorala na taj čin. Međutim, ukoliko donor postane diler, snosi krivičnu odgovornost. Primaoci/kupci, iz istog razloga kao i donori, takođe ne podležu krivičnoj odgovornosti. Medicinsko osoblje koje pacijentu koji se podvrgao ilegalnoj transplantaciji pruža postoperativnu negu a ne prijavi slučaj takođe je krivično odgovorno. Kao deo preventivnih aktivnosti preporučuje se da centri za dijalizu i transplantaciju svojim pacijentima obezbede edukativni materijal o etičkim i zdravstvenim rizicima i posledicama kupovine i prodaje bubrega“.16

„U svetu se uglavnom rade transplantacije organa sa kadavera. U svim državama danas postoje dva legalna sistema za obezbeđenje ili prikupljanje organa ili delova tela, poreklom od živih davalaca ili od kavadera, radi njihovog korišćenja u medicinske svrhe. Međutim, ovi sistemi moraju da vode računa o poštovanju ljudskih rava ne samo davaoca, nego i primaoca, kao i da obezbede potrebne, ili dovoljne količine ovih organa ili delova tela. U praksi nijedan od ovih sistema ne zadovoljava oba navedena uslova, zbog čega se nameće potreba da se pronađe neki novi, kreativniji sistem koji bi više odgovarao zahtevima vremena.

Sa aspekta pravne regulative ili neregulative ovih sistema, moguće je više varijanti: sistem u kojem se dozvola podrazumeva, sistem u kojem se dozvola zahteva, sistem u kojem dozvola nije potrebna, tržišni sistem, sistem budućnosti.

Kada je u pitanju prvi sistem, podrazumeva se da se osoba davalac nije protivila da bude davalac organa ili dela tela, jer za života u pismenoj formi nije na tome insistirala. Praksa nameće potrebu da se u ovakvim slučajevima zahteva saglasnost porodice (bračni drug, punoletna deca, roditelj ili staralac). Sistem ovog tipa zastupljen je u 14 zemalja Evrope, među kojima je i naša zemlja, zatim u nekim zemljama Južne Amerike i u Australiji. Međutim, sporno je to što ovaj sistem ne može da obezbedi dovoljno organa jer su potrebe znatno veće, kao i činjenica da je diskutabilno i poštovanje ljudskih prava, zbog nedostatka izričite saglasnosti davaoca. U Francuskoj je ovaj sistem ozakonjen 1976. godine, u Belgiji 1987. godine, a u našoj zemlji 1990. godine.

Prema našem Zakonu o uzimanju i presađivanju delova ljudskog tela u svrhu lečenja, u članu 4, predviđeno je da se „delovi tela sa umrlog lica mogu uzeti radi presađivanja, ako se umrlo lice za života nije tome naročito protivilo, odnosno ako se tome nije izričito usprotivio roditelj, bračni drug ili punoletno dete umrlog“, ukoliko je reč o osobi koja ne može da izrazi svoju volju. Bitno je navesti i odredbu iz člana 10. ovog zakona koja zabranjuje bilo kakvu nadoknadu za davanje delova tela, kako od živih, tako i sa umrlih lica. Prema tome, našim zakonom je zabranjena bilo kakva trgovina

16 Temida, Časopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, Br. 3., Prometej, Beograd, 2009. str. 42-43

14

ljudskim organima ili delovima tela. U članu 1. navedenog zakona predviđeno je da se uzimanje i presađivanje delova ljudskog tela u svrhu lečenja može obavljati samo u slučajevima kada je to medicinski opravdano i ako je to najpovoljniji način lečenja za bolesnika. Delovi tela sa umrlog lica mogu se uzimati radi transplantacije tek pošto se sa sigurnošću utvrdi da je nastupila smrt tog lica (član 2). Važno je navesti i odredbu iz člana 5, po kojoj se delovi tela od živog lica mogu uzeti radi presađivanja samo ukoliko lice nije mlađe od 18 godina, dok prema članu 6. pristanak za davanje sopstvenih delova tela može dati samo punoletna i duševno zdrava osoba, i to u pismenoj formi. Presađivanje delova ljudskog tela može se obavljati samo uz pismeni pristanak davaoca i primaoca, a ako je reč o maloletnom ili duševno obolelom licu ili licu koje ne može da izrazi svoju volju zbog stanja u kome se nalazi, valjani pismeni pristanak za presađivanje daje njegov roditelj ili bračni drug ili punoletno lice ili staratelj (član 9). Treba takođe navesti da ne postoji zakonska obaveza po kojoj su medicinske ustanove dužne da obaveste najbliže srodnike da su pokojnikovi organi iskorišćeni za transplantaciju.

Prema drugom sistemu, prema kojem se dozvola zahteva, treba navesti da ovaj sistem poštuje prava davaoca, jer se za njegovog života traži njegova pismena saglasnost ili saglasnost porodice posle njegove smrti. Naravno da ni ovaj sistem ne obezbeđuje dovoljno organa koji su potrebni. Ovaj sistem je zastupljen u SAD, gde je 1968. godine donet zakon po kome svaka osoba sa navršenih 18 godina života može samostalno da odluči da li želi da bude davalac delova svoga tela s ciljem transplantacije ili ne. Iako „Nacionalni akt za transplantaciju organa“ zabranjuje trgovinu ljudskim organima, on istovremeno dozvoljava trgovinu ljudskim tkivima kao što su krv, sperma i slično.

Treći sistem, prema kome dozvola nije potrebna, znači da se podrazumeva uzimanje organa od kadavera bez saglasnosti pokojnika za života ili porodice posle njegove smrti. Logično je da ovaj sistem obezbeđuje dovoljnu količinu organa, ali se na ovaj način ozbiljno krše ljudska prava i individualna sloboda davaoca. Ovaj sistem je zastupljen u Kini, Iranu, na Filipinima i u još nekim zemljama sveta. Sistem funkcioniše bez učešća i znanja javnosti, ali pod patronatom države.

Tržišni sistem podrazumeva prodaju delova tela na koju davalac pristaje, kao i formiranje tržišta organa na klasičnim tržišnim principima, gde cene zavise od potražnje. Iako je prisutno i plaćanje na ruke tj. u kešu, češće se koriste dileri koji, po pravilu, uzimaju veći deo zarade. Cene organa su različite i zavise od vrste organa, a na cenu znatno utiče činjenica sa koje se udaljenosti obezbeđuje deo tela, jer transport povećava cenu. Pored toga, na cenu, u smislu njenog uvećanja, utiče i potreba za hitnošću transplantacije, pronalaženje podudarnog davaoca i slično. Sistem ovog tipa nigde u svetu nije legalan. Međutim, ovaj sistem u organizovanom kriminalitetu postaje sve značajniji, jer obezbeđuje dovoljnu količinu organa ili delova tela, a organizovanim kriminalnim grupama obezbeđuje izuzetnu profitabilnost.

I, na kraju, sistem budućnosti predviđa savremenije i humanije forme, posebno u sferi marketinga. Kao mogući vid predlaže se sistem sa nagradnim poklonom, u kome se živi davalac adekvatno nagrađuje zbog pretrpljenog straha i maltretiranja. U opticaju je i posrednički sistem koji podrazumeva postojanje posrednika, koji ima dozvolu za uzimanje organa od osoba koje su voljne da ih prodaju i dozvolu da prikuplja i distribuira organe. Prema tome, osoba koja želi da proda svoj organ, ostvariće komunikaciju sa

15

agencijom za prikupljanje organa, koja u slučaju smrti davaoca autorizuje otklanjanje organa, a naknadu prima lice koje za života imenuje davalac“.17

„ Krivično delo „Nedozvoljeno uzimanje delova tela radi presađivanja (član 295 KZ RCG)“, u osnovnom obliku se sastoji u uzimanju dela tela radi presađivanja od živog, punoletnog, duševno zdravog i poslovno sposobnog lica bez njegovog pismenog pristanka ili ostalih (maloletnih, neuračunljivih i poslovno nesposobnih) lica bez saglasnosti roditelja, usvojioca ili staraoca.

Drugi osnovni oblik postoji ako se deo tela uzme od umrlog lica čija smrt nije konstantovana u stručnom smislu.

Delo može učiniti samo lekar, s umišljajem, a propisana sankcija je zatvor od tri meseca do četiri godine“.18

7. KOLIKA JE CENA LJUDSKOG ŽIVOTA

„Zvuči zastrašujuće, ali usled teškog materijalnog stanja u BiH se pojedinci odlučuju i na tako radikalne korake kao što je prodaja vlastitih organa kako bi mogli preživeti. Mala je uteha što imamo krivični zakon kojim se terete osobe koje se bave prodajom ljudskih organa, pa i one koje ih nude na prodaju.“19

„Transplantacija ljudskih organa je najveći stupanj medicinskog i civilizacijskog razvoja jedne zemlje. Stupanj razvoja je veći što je veći broj kataveričnih transplantacija, a to je stručni naziv za preuzimanje organa sa mrtvih davalaca, odnosno, osoba kojima je ustanovljena moždana smrt, što znači otkazivanje mozga kao glavnog organa u telu.“20

7.1. Sreća u nesreći

„Ovaj stupanj medicinskog napretka hiruški tim Kliničkog centra u Tuzli dostigao je tek pre dve godine, kada je obavio prve ovakve transplantacije. I drugi klinički centri želeli su pratiti njihov tempo, ali nedostaje potpuna stimulacija od države.

Jasmin Mulamulić iz Bihaća je bio među prvim pacijentima kojima je urađena kataverična transplantacija u BiH. Oboleo je još 2002. godine, a ciroza jetre mu je ustanovljena 2004. godine. „Oboleo sam 2002. i dugo vremena se nije znalo šta je, video sam da propadam, ali nisam znao zbog čega. Otišao sam na ispitivanja u Tuzlu i 2004. mi je ustanovljena ciroza jetre“, kaže Jasmin. Dve godine je čekao na transplantaciju i mogao je izdržati još samo nekoliko meseci. Imao je sreću da se našao organ koji je njemu najviše odgovarao. Nasuprot Suadi Mesić iz Tuzle, koja je bila na istim pregledima, a kojoj ta jetra nije odgovarala. Zato je Suada morala čekati do februara prošle godine na transplantaciju, koju je obavila u Italiji.

17 Bošković, M., Skakavac, Z., Organizovani kriminalitet - karakteristike i pojavni oblici, Prometej, Novi Sad, 2009. str. 322-32418 Bošković, M., Privredno kazneno pravo, Autorsko izdanje, Novi Sad, 2007. str. 17219 http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/humanost-ili-biznis-trgovina-ljudskim-organima (pristup 03. 12. 2010. g.)20 Crvčanin, A.: Trgovina ljudskim organima, Mediacentar, Sarajevo, 2008.

16

Međutim, Jasmin nije bio jedini koji je preživeo zahvaljujući poginulom mladiću čiju je jetru dobio. Bubreg istog mladića dobio je Ismet Dugonić iz Lukavca, kojem je ranije ustanovljeno oboljenje bubrega i trebao je biti podvrgnut dijalizi. Međutim, desilo se da je poginuo sin njegovog prijatelja koji je dopustio da se organi deteta transplantiraju ovoj dvojici obolelih. Tako je Ismet dobio toliko potreban bubreg, a Jasmin jetru. Svome prijatelju Ismet je beskrajno zahvalan. „Cenim ga i poštujem. Pričamo i o tome. Nekada čoveku dođe da postavi pitanje zbog čega je dao dete, pošto je on iz ruralne sredine, pa ljudi to malo drugačije gledaju. Ali on je savremen čovek. Shvatio je to tako - dete je svakako umrlo, ali je spasilo dva života.“

Za razvoj transplantacijske medicine najviše je zaslužan Klinički centar u Tuzli i Donorska mreža u BiH. Donorska mreža je aktivna još od 2002. godine, ali intenzivnije akcije preduzela je tek pre dve godine, kada je u svojoj kompaniji podelila 40.000 donorskih kartica i podigla javnu svest sa sedam procenata, kolika je bila u početku akcije, na osamdeset pet. Međutim, Donorska mreža je nevladina i neprofitabilna organizacija i kao takva nije imala sredstva da nastavi kampanju, a podrška države je izostala. Predsednica Donorske mreže i doktor u Kliničkom centru u Tuzli Jasminka Mujkanović kaže: „Nas niko ne finansira i moramo tražiti sponzore i sredstva da se odštampaju kartice, ali naša bit nisu samo kartice. To je jedna simbolika, bit je dizanje svesti, aktivno učestvovanje u medijima, educiranje javnosti“. Treba naglasiti da su svi potpisnici donorskih kartica samo potencijalni davaoci organa. Glavnu reč ipak daje porodica potpisnika kada dođe do moždane smrti. U BiH se liste za transplantaciju prave po uzoru na svetske klinike. Oboleli se prijave u klinički centar, naprave pretrage, nakon kojih dobijaju svoje šifre koje označavaju njihovo stanje i prioritet za presađivanje organa.

Tako se pravi jedinstvena baza podataka po uzoru na bazu podataka kakvu imaju zemlje Evropske unije, a koja se naziva Banka organa. Reč je o softveru u koji se ubacuju šifre ljudi kojima je neophodna transplantacija kako bi se formirala lista čekanja. Da bi jedna zemlja postala članica Evropske banke organa potrebno je da uradi 40 kataveričnih transplantacija, dakle, presađivanja sa mrtvih davalaca. BiH je uradila tek sedam, od kojih su četiri urađena u Kliničkom centru u Tuzli, dok je preostale tri uradio Klinički centar u Sarajevu.

Slika 1. – Kataverična transplantacija bubrega u Kliničkom centru u Tuzli

7.2. Evropska banka organa

17

Ukoliko se nastavi ovim tempom, nije sigurno da će BiH obaviti i preostale 33 operacije kako bi uspela postati članica Evropske banke organa. „Obično je na milion stanovnika u razvijenim zemljama u svetu 50 donacija organa. Mi bismo mogli postići 40 kataveričnih transplantacija za godinu dana samo ukoliko se aktivira kompletna zemlja“, tvrdi dr. Mujkanović. Treba napomenuti da Evropska banka organa funkcioniše tako što zemlje koje su njene članice pozajmljuju organe kada su im potrebni, ali na kraju godine moraju vratiti isti broj organa koliko su uzeli jer organi su roba koja se ne može kupiti nigde osim na crnom tržištu“.21

8. UNOSAN POSAO ZA SIROMAŠNE ZEMLJE

„Potražnja za ljudskim „rezervnim delovima“ jača uporedo s napretkom medicine, ali zbog manjka donatorskih organa uspešno presađivanje je podstaklo i novu vrstu kriminala. Od jednog tela može se upotrebiti 25 organa i tkiva, najviše se koriste srce, jetra, pluća i bubreg, fetusi, vene, tetive, ligamenti, kost, koža, rožnjača, krv i sperma, mada internet nudi čak 650 produkata.

Za detalje „transplantacionog turizma“ šire se čulo polovinom prošlog veka kad se povećao broj bolesnika koji su putovali u južnu Aziju da im se presade organi kupljeni na licu mesta od siromašnih donatora. U međuvremenu, uz ocenu da je ponuda znatno manja od tražnje, mafija se povezala s doktorima i s ministrima i formirano je globalno crno tržište.

Nađene su i nove lokacije: po broju „darovanih i izvezenih“ organa sad je na prvom mestu mala Moldavija, koja je kao švercerski „raj za bubrežne bolesnike“ relativno prestigla gigante Brazil i Indiju.

Ljudski organi se pribavljaju od žive osobe, od „sveže umrlog“ (kadavera) ili iz leša. Donatora je, međutim, malo, pa se bubreg nalazi i „na crno“ po ceni od 1.000 do 3.000 dolara; primaoci plaćaju od 10.000 do 200.000, a razlika ide posredniku. Butna kost košta 500 dolara, a polovina karlice oko 400.

Gangsteri su, da smanje troškove, prešli od regrutovanja donatora i na direktno obezbeđivanje robe, odnosno prisiljavanje, otmice i ubistva zarad krađe organa. Žrtve nalaze u područjima pogođenim ratom, nepogodama ili slabom kontrolom, a nepresušni izvori su ulična deca, prostitutke, beskućnici, ilegalni emigranti, ali i trafiking, bolnice, porodilišta i mrtvačnice.

Posebne optužbe upućuju se Kini zbog „komercijalizovanja“ tela osuđenih na smrt i nastojanja da se egzekucije obave na način kojim se organi duže održavaju u „upotrebljivom stanju“.

Ilegalnu trgovinu za transplantaciju pomažu i korumpirani medicinski centri, ali i „insajderski zid ćutanja“ i zanemarljiv broj kazni. Uz nedavnu aferu koju je pokrenula Karla del Ponte navodeći indicije da su svojevremeno u Albaniji vađeni organi kosovskim Srbima, strane doktore optužilo je i Udruženje porodica nestalih Albanaca.

Tržište jasno dokazuje svoja pravila: poslednjih decenija broj davalaca organa rastao je dva odsto godišnje, dok se broj pacijenata povećavao za 20 odsto. U svetu se

21 Sarajevski dnevni list, Oslobođenje, 09.07.2008.g., str. 42-43

18

godišnje obavi 65.000 transplantacija, ali svakih 16 minuta dodaje se novo ime na liste čekanja, a svakih13 minuta neko umre, ne dočekavši spasonosni organ.

U Zapadnoj Evropi je na dijalizi oko 120.000 pacijenata, za 40.000 jedino rešenje je presađivanje bubrega, a na milion stanovnika prosečno ima samo 16 donatora. Procene su da 13-15% organa transplantiranih u legalnim bolnicama potiče s crnog tržišta, jer „zapadnjački“ načini prikupljanja organa ne obezbeđuju dovoljnu ponudu ni u Evropi, gde se dozvola podrazumeva ako nema pismenog protivljenja žive osobe da posle smrti bude davalac, niti u SAD, gde traže pismenu saglasnost davaoca za života.

U Kini, Iranu i Filipinima, pokojnik se „nacionalizuje“ i ne treba ničija dozvola; organi se masovno vade iz tela i mada se ugrožava dostojanstvo, jedino ovaj način obezbeđuje dovoljno potrebnih organa. Navodno, siromašne zemlje prodaju kadavere u zapadnu Evropu i SAD. Cena je 750 dolara, a opremljena tkivna banka od jednog tela zaradi oko 220.000 dolara. Prihod od trgovine u SAD dostiže šest milijardi dolara godišnje, a samo od prometa krvi (oko 10 milijardi litara godišnje) profit je oko pet milijardi dolara.

Biomedicinske i farmaceutske kompanije kojima su kadaveri „sirovina“ glavni su sponzori prikupljanja organa na dobrovoljnom principu i glavni kupci agencijama, tkivnim bankama, bolnicama i mrtvačnicama. Ali, one i održavaju crno tržište, koje zbog odsustva kontrole i mogućeg prenosa bolesti uvek ima „sumnjiv kvalitet“.

Zvanično, u svetu se godišnje, „uz podmirivanje troškova i razumne honorare“, za naučna istraživanja obezbedi oko 17.500 tela, oko 15.000 se upućuje fakultetima, a oko 20.000 kadavera koristi se u proizvodnji kozmetike. Uprkos osudama, prateći mafijaški aranžmani nisu suzbijeni jer očajnička potražnja raste. Može biti da je jedini izlaz ideja pojedinih nevladinih organizacija koje traže da se, uz strogu etičku i sanitarnu kontrolu, promet organima legalizuje.

Srbija nije u sistemu transplantacija. Jedan od problema za pacijente u Srbiji jeste činjenica da naša zemlja nije članica međunarodne organizacije Eurotransplant International Foundation. Bolesnici su upućeni na donatore-rođake ili spas traže u „transplantacionom turizmu“ i ilegalnom tržištu. Eurotransplant International Foundation, koja ima sedište u Lajdenu (Holandija), koordinira razmenu ljudskih organa među članicama i transparentnim sistemom distribucije osigurava optimalnu iskorišćenost organa dostupnih za presađivanje. Članice su Austrija, Belgija, Hrvatska, Nemačka, Luksemburg i Slovenija, koje zajedno broje preko 120 miliona stanovnika“.22

„Indija je trenutno najaktuelnija destinacija za ilegalnu kupovinu ljudskih organa u svetu. Ova zemlja čak nudi „turističke aražmane“ za transplantaciju organa po ceni od 40.000 do 70.000 maraka. U periodu od tri godine krajem devete decenije dvadesetog veka oko 2.000 bubrega je izvađeno od živih davalaca i prodato. Trgovina je najživlja u Bombaju i Madrasu, a odvija se pod kontrolom organizovanog kriminala paralelno sa trgovinom heroinom. Zabrinjavajući su sve brojniji podaci o tome da su ljudski transplantati pruzrokovali infekciju primaoca, a o tome govori i doktor Mustafa Bazardžanović, hirurg, urolog. „To je jako kompleksan problem. Praktično gledano ti ljudi su kupili bubreg i to je krivično delo, jer na legalan način do njega sigurno nisu došli. Šta su oni kupili i šta im je transplatirano mi to ne znamo. Kada se vrate obično ne postoji nikakva dokumentacija o operaciji, testiranju davaoca na HIV, hepatititis B. Bilo je slučajeva nakon što avion sleti da čoveka zbog bolova odmah prebacimo u bolnicu i

22 http://www.blic.rs/Vesti/Svet/60566/U-Moldaviji-pijaca-ljudskih-organa (pristup 15. 01. 2011. g.)

19

vadimo to što je presađeno. Nismo to radili iz hira, život je bio u pitanju. Nemamo samo mi problema sa ljudima koji kupuju i transplatiraju bubrege u Indiji, već i naši susedi iz Hrvatske, Slovenije, Srbije i Crne Gore”.23

„Trgovina organima je unosan posao za siromašne zemlje. Kako je BiH zemlja razorena ratom, sa velikim socijalnim problemima, nameće se pitanje da li postoji mogućnost za ovakve „turističke aražmane“ kod nas? Dr Mujkanović kategorično odbija takvu mogućnost. „Nažalost može se pročitati da se nude organi, čak sam i ja imala jedan poziv sa takvim zahtevom, ali kod nas je to nemoguće, odnosno, nije moguće ni tehnički, ni zakonski. Takve operacije se rade samo u javnim ustanovama, koje su verificirane. Ali dešava se da ljudi, usled teškog materijalnog stanja, dolaze na ideju da prodaju organ. Ljudi su neinformisani i još su lošeg materijalnog stanja pa misle da mogu prodati organ“.24

8.1. Ponuda iz očaja

„Međutim, mi imamo Krivični zakon kojim se terete osobe koje bi se bavile prodajom organa, pa i one koje bi nudile organe na prodaju“, ističe dr Jasminka Mujkanović i objašnjava kako oni koji žele donirati organ moraju proći Etički komitet koji čini devet stručnjaka i koji utvrđuje da li se radi o altruističkom postupku ili je u pitanju materijalna dobit. Međutim, kod nas se javno nude organi upravo iz materijalnih razloga. Čak se i u medijima često objavljuju ponude o prodaji organa koje više liče na apel i vapaj za pomoć. Jednu od takvih ponuda nedavno je u dnevnom listu Avaz objavio Mirsad Mujčinović iz Bjeljine koji se na prodaju bubrega odlučio jer ne može da izdržava svoju porodicu. „U teškoj sam materijalnoj situaciji, a zbog duga od 600 KM ovih dana treba i struju da mi isključe“, objašnjava Mujčinović razloge zbog kojih se odlučio na ovako radikalan potez.

Upravo su bubrezi najtaženiji organi u BiH. Razlog je taj što se o transplantaciji bubrega najviše zna, počela se raditi pre drugih, a zbog hemodijaliznih aparata svi oboleli su registrovani. Po podacima Donorske mreže na teritoriji BiH ima 1.950 pacijenata na hemodijalizi dok zamenski aparati za ostale organe ne postoje, pa se tako ne zna tačna potreba za ostalim organima.

O funkcionisanju zakonskih regulativa i dosadašnjim policijskim iskustvima u ovoj oblasti izvestili su nas samo iz MUP-a Republike Srpske iako smo isti zahtev uputili i MUP-u Federacije. Krivični zakon RS-a čalnom 217. reguliše krivično delo „Nedozvoljeno presađivanje delova čovečijeg tela“ sa četiri stava prema kojima je najveća kazna za ovakvo krivično delo do tri godine zatvora ili novčana kazna. Četvrti stav ovog zakona precizira ko može biti kažnjen: „Kaznom iz predhodnog stava kazniće se i ko neovlašćeno za nagradu prodaje ili posreduje pri davanju delova tela od živog ili umrlog lica radi presađivanja“. MUP Republike Srpske ističe da do sada nisu imali slučajeve ovakvog krivičnog dela.

8.2. Neadekvtna regulativa

23 http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/humanost-ili-biznis-trgovina-ljudskim-organima (pristup 03. 12. 2010. g.)24 Crvčanin, A.: Trgovina ljudskim organima, Mediacentar, Sarajevo, 2008.

20

Donorska mreža je jedina formacija, nažalost nevladina, koja objedinjuje sve stručnjake medicinske i nemedicinske delatnosti na teritoriji BiH u ovom procesu. To je jedina formacija koja u zdravstvenom sistemu ima državni nivo i povezuje sve bolnice i potrebe pacijenata u jednu celinu. Iako Donorska mreža objedinjuje sve bosanskohercegovačke klinike, ona nije stimulisana od strane države. A kolika je važnost transplantacijskog sistema za jednu zemlju pojašnjava direktorica Donorske mreže dr Jasminka Mujkanović: ,,U razvijenim zemljama se 70% transplantacija vrši sa kataveričnog davaoca i 30% sa živog davaoca. Što je u nekoj zemlji više živih davalaca, to je zemlja primitivnija i sa nižim civilizacijskim nivoom. U takvim zemljama ljudi nemaju javnu svest, niti dovoljnu edukaciju, ne shvata se važnost darivanja organa. Takođe, tada nema ni organizovanog transplantacijskog sistema jer ovakvi medicinski zahtevi odražavaju organizacioni sistem države što predstavlja uslov za međunarodne integracije.“

Kako je Donorska mreža neprofitabilna organizacija, nije u mogućnosti da finansira reklamne spotove i materijale, a njihova internet stranica nije sktivna već duže vremena. Zbog toga ne čudi da je čak i stručna javnost slabo upoznata sa njenim radom. U drugim zemljama ovakve organizacije su sponzorisane od strane države, dok se u BiH njihov rad svodi na entuzijazam i traženje sponzora. Da li u takvim okolnostima i ovim tempom transplantacijski sistem u BiH uopšte može dosegnuti do Evropske banke organa? Nadamo se za dobrobit svih nas da može, međutim, sigurno je da je BiH sa ovakvim odnosom prema transplantacijskom sistemu još daleko od Evropske unije“.25

9. MEDICINSKO, ALI I RELIGIJSKO PITANJE

„Po podacima Zavoda zdravstvenog osiguranja i reosiguranja Federacije BiH, za finansiranje određenih zdravstvenih usluga iz oblasti transplantologije nadležan je federalni Fond solidarnosti. Od 2003. iz ovog fonda finansira se transplantacija bubrega, dve godine kasnije i transplantacija koštane srži, da bi od 2007. godine finansirano bilo i presađivanje rožnjače i jetre. Iz sredstava Fonda solidarnosti finansiraju se dijagnostičke i laboratorijske pretrage za uvrštavanje na listu čekanja, tipizaciju tkiva, pripremu za transplantaciju koštane srži i imunosupresivni lekovi nakon transplantacije organa. Kako navode, visina izdvojenh sredstava za pružanje zdravstvenih usluga transplantologije zavisi od ukupnog prihoda fonda, raspoloživog broja podudarnih davalaca organa (živih davalaca i kadevera), kao i od osposobljenosti lekarskih timova za pružanje zdravstvenih usluga transplantacije.

Za sada, ovakve zdravstvene usluge pružaju se u Univerzitetskom kliničkom centru Tuzla i Kliničkom centru Univerziteta Sarajevo“.26

Tabela 1. - Tabelarni prikaz potrošnje sredstava Federalnog fonda solidarnosti za usluge transplantologije:27

25 Sarajevski dnevni list, Oslobođenje, 10.07.2008.g., str. 42-4326 Isto str. 4027 Crvčanin, A.: Trgovina ljudskim organima, Mediacentar, Sarajevo, 2008.

21

Red. br.

RASHODI OstvarenoI-XII 2003.

OstvarenoI-XII 2004.

OstvarenoI-XII 2005.

OstvarenoI-XII 2006.

OstvarenoI-XII 2007.

Finan. planza 2008.

1 2 3 4 5 6 7 81. Transplantologija 341.280 408.000 1.255.900 836.192 2.577.422 2.900.0001.1. Transplantacija

bubrega sa živogdavaoca ikadaverai priprema zatransplantacijububrega 341.280 408.000 300.000 191.196 299.318 500.000

1.2. Dijagnostičke ilaboratorijskepretrage zauvrštavanje nalistu čekanja 198.385 300.000

1.3. Tipizacija tkiva,priprema zatransplantaciju itransplantacijakoštane srži 155.900 367.721 1.159.889 800.000

1.4. Transplantacija rožnjače 23.436 50.000

1.5. Transplantacija jetre 220.305 350.000

1.6. Imunosupresivnilekovi nakontransplantacijeorgana (sufinansiranje) 800.000 277.275 676.089 900.000

Tabela 2. - Transplantacijski meni:28

BiH INOSTRANSTVOBubrezi:24.000 - 28.000 maraka Preko 40.000 marakaJetra:90.000 maraka 300.000 - 350.000 marakaKoštana srž:120.000 maraka 350.000 - 550.000 maraka

9.1. Vera odobrava

„Transplantaciju organa obavlja tim od 60 do 80 ljudi u zdravstvenoj ustanovi. Pored hirurgije, u ovom procesu učestvuje još jedanaest klinika: poliklinika za patologiju, 28 Isto

22

mikrobiologiju, biohemiju, transfuziologiju, internu medicinu, nefrologiju, hemodijalizu, gasventrologiju, neurologiju, hiruška klinika sa neohirurgijom, urologija, abdominalna hirurgija, pedijatrijska klinika, te informaciona služba, služba za komunikacije, vozni park, bolnička apoteka...

Čini se da pitanje transplantacije organa u BiH nije samo medicinsko već i religijsko pitanje. Prema rečima dr Enesa Ljevakovića, profesora na fakultetu Islamskih nauka, islam dozvoljava transplantaciju organa, ali nije svaki organ dozvoljeno darivati. Zvanične religije, naime, postavljaju pitanje konstantovanja moždane smrti. „Jedino što je sporno, kada je u pitanju faktičko stanje, jeste što moždana smrt još nije predmet konsenzusa niti lekarske struke niti svih verskih autoriteta. Postoji spor i među zdravstvenim radnicima u nekim državama da je moždana smrt stvarna smrt“. Dr Ljevaković objašnjava kada se, sa stanovišta islama, prihvata ovaj medicinski zahvat. „Uvjetuje se saglasnost donora sa kojeg se vrši transplantacija organa. Ukoliko je mrtvi davalac, naravno, pitaju se roditelji i ako se ispunjavaju uvjeti, onda je džaiz - dozvoljeno je da se pristupi transplantaciji“.29

10. DOSIJE „ŽUTA KUĆA“

10.1. Skriven masakr nad Srbima

„Neviđeni prizori kakve su gledali italijanski vojnici koji su sakupljali tela Srba masakriranih na Kosovu. Otkrića o tajnim zarobljeničkim logorima, u Albaniji, koje su držali borci za otcepljenje iz OVK. I jezive sumnje da su nekim zaroboljenicima uzimani organi i prodavani na crnom tržištu.

To je druga strana ratnih zločina u bivšoj Jugoslaviji, na kojoj Srbi, od krvnika, postaju žrtve etničkog čišćenja, piše italijanska "Panorama" i ekskluzivno objavljuje fotografije italijanskih vojnika koji su ušli na Kosovo u junu 1999, posle bombardovanja od strane NATO, i zatekli tela ostala od egzekucija kojima su se bavili Albanci.

„Osećao se zadah smrti, kilometar za kilometrom. Našli smo zajedničke grobnice Kosovaca koje su ubijali Srbi, ali rat se nije završio onako kako smo se nadali”, rekao je general Mauro del Vekjo, sada član italijanskog Senata.

Te godine komandovao je snagama od sedam hiljada ljudi, počev od Italijana, koji su među prvima ušli na Kosovo.

,,Svakoga jutra u prvih 15-20 dana obaveštavali su me o pronađenim telima Srba i Roma, ostavljenim po ulicama i putevima. Ubistva su se posle toga nastavila, ali nešto proređena. Ko nije pobegao rizikovao je smrt ili otmicu”, priča Del Vekjo. ,,Napuštene srpske kuće su sravnjivane sa zemljom ili paljene. Albanci su napadali i crkve i manastire. Cilj je bio da anuliraju svaki oblik srpskog prisustva”.

29 Sarajevski dnevni list, Oslobođenje, 11.07.2008.g., str. 41

23

Slika 2. – Jedna od fotografija iz ,,Panorame”

Te, 1999. godine, za Italijane druga strana medalje rata na Kosovu predstavljala je tabu o kojem se nije smelo pričati novinarima. Fotografije koje su snimali vojnici i svedočile su o žrtvama Albanaca, proglašene su tajnim.

Na jednoj slici vidi se mlada žena odevena u crno čije je lice prekriveno krvlju, a na grudima se vidi rupa od projektila. Egzekucija, telo je ostavljeno na seoskom putu, potom iz pijeteta pokriveno italijanskim maskirnim platnom. Na drugoj fotografiji muškarac sede kose, go do pasa, bačen na šljunkovitu obalu reke. I vojnici koji nose plastične vreće sa telima.

„Na tim fotografijama su srpske žrtve”, seća se Del Vekjo. „Niko nije sakupljao njihova tela, ona su ostavljana na nezamislivim mestima. Kao u Đakovici, gde smo u jednoj fabrici našli žrtve - Rome. Odgovorni za ta ubistva su gerilci iz OVK. Danas je raspuštena, premda su mnogi njeni članovi pripadnici novih snaga bezbednosti zemlje koja je od skora nezavisna”, piše „Panorama”.

„Preklinjale su nas Srpkinje, majke i žene, koje su prijavljivale otmice sinova i muževa. Ponekad smo ih nalazili mrtve. U drugim slučajevima nikada se nisu pojavili”, objašnjava Del Vekjo.

Veteran istražitelj zajedničkih grobnica u Bosni, Peruanac Pablo Hoze Barajbar, vodio je kancelariju za nestale osobe protektorata UN u Prištini (UMNIK) od 2002. do 2007. Između 300 i 400 Srba, Roma i „kolaboracionista” Beograda OVK je zarobila i prebacila u Albaniju, u tajne logore.

„Izvesno je da su Srbi odvođeni preko granice, premda ne znamo tačno koliko njih. Jedan od logora bio je u Kuksu”, potvrdio je bivši funkcioner UN. „Jedan Albanac, koji je i sam odveden u Kuks sa bratom 1998, pričao mi je da je video zatvorenike – Srbe”, otkriva Barajbar, koji se vratio u Južnu Ameriku. Preživeli je oslobođen 1999, po dolasku trupa NATO, jer je njegov otac platio otkup. Od brata vraćeno je samo telo. „Svedok mi je potvrdio da su u Kuks dolazili razni komandanti OVK, uključujući i Agima Čekua”, otkriva Barajbar.

Čeku je bio šef glavnog štaba OVK i premijer Kosova do januara 2008. godine. Od Srba koji su držani u Albaniji niko se nije vratio kući.

„Dobijali smo informacije da bi na obližnjem lokalitetu Bicaj mogle da budu sahranjene neke osobe koje su bile zatvorene u logoru Kuks”, kaže bivši funkcioner UN.

Druga svedočenja otkrivaju još jeziviju priču. Juna 1999. u Prizrenu, na zapadnom Kosovu, otimani su ljudi (ne samo Srbi) i prebacivani u Albaniju.

24

,,Na granici su bili nemački vojnici NATO. Samo bi mahnuli kamionima koji su prolazili”, kaže Barajbar, na osnovu informacija koje je dobio od jednog šofera i manuelnih radnika povezanih sa OVK koji su tovarili kamione. ,,Neke zarobljenike vodili su jugoistočno od Kuksa, u blizini Burela, u ,,Žutu kuću” gde je jedna od soba bila pretvorena u improvizovanu operacionu salu. Tu su hirurzi vadili organe zatvorenicima. Organe su preko aerodroma Rinas, kod Tirane, slali u hirurške klinike u inostranstvu da ih transplantiraju pacijentima koji plaćaju. Jedan od informatora lično je obavio takvu isporuku”, stoji u knjizi Karle del Ponte, koja je objavljena u aprilu.

Barajbar je izvršio inspekciju u zloglasnoj „Žutoj kući”. U izveštaju na 10 strana piše da nije našao konkretne dokaze, ali je otkrio tragove krvi u kujni i jednoj prostoriji - magacinu. Stručnjaci UN su takođe našli špriceve, lekove za opuštanje mišića i delove hirurških materijala.

Barajbarov izveštaj je godinama ostao mrtvo slovo na papiru, dok su na Kosovu izašla na videlo i tela drugih nestalih Srba. Na stratištu Volujak, 50 kilometara od Prištine, nađeno je 26 srpskih civila koje je OVK zarobio jula 1998, kada su gerilci pokrenuli ofanzivu protiv grada Orahovca. Žene su puštene, muškarci, uključujući i male dečake, nikada se više nisu vratili. Jedna grupa je dovedena na rub jame ruku vezanih žicom. Oni koji su imali više sreće umrli su odmah, od pucnja u potiljak, i bačeni u jamu. Pre egzekucije odveli su ih u stanicu policije u Mališevu. Jedna zatvorenica, kojoj su posle pretili, videla je kako stižu neki oficiri OVK. Među njima Jakup Krasnići, u crnoj uniformi.

Jasno sam čula kako je naredio: „Ubijte ih sve”.30

10.1.1. „Novosti“ rešile misteriju

Godine 2003. policija UN našla je u oblasti Dečana jeziv foto-dokument, koji je toliko brutalan da je „Panorama” odlučila da ga ne štampa. Fotografije prikazuju grupu pripadnika OVK koji pokazuju odrubljenu glavu jednog Srbina. Gerilci se zadovoljno cere, a potom ih kamera beleži i sa dve glave u jednom džaku. Srpski list „Večernje novosti”, piše „Panorama”, identifikovao je i krvnike i žrtve.

Kada su slike snimljene, tokom rata, tu oblast je kontrolisao Ramuš Haradinaj, komandant OVK koji je posle postao premijer.31

10.1.2. Organi prodavani u Turskoj

30 Objavljeno 16. 01. 2009. u 11:11 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)31 Isto (pristup 15. 01. 2011. g.)

25

Amerikanac hrvatskog porekla Čak Sudetić radio je kao istražitelj Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju i redovno izveštavao o sukobima na Balkanu za „Njujork tajms”. Zajedno sa bivšom glavnom tužiteljkom Haškog tribunala Karlom del Ponte on je napisao knjigu o ratnim zločinima počinjenim na tlu bivše Jugoslavije, „Lov”.U toj knjizi se pominje kriminalna organizacija koja je srpske zarobljenike koristila kao „osnovne sirovine”. U tajnim albanskim klinikama njima su vađeni organi koji su kasnije prodavani. Prenosimo šta je Čak Sudetić o tome rekao u intervjuu koji je dao novinaru italijanskog časopisa „Panorama” Stefanu Đantinu.* Koliko je Srba oteto tokom 1999. i kasnije prebačeno u Albaniju?- Oko 400 Srba je prebačeno preko granice i ubijeno. Nekima od njih su vađeni organi.* Da li se kao žrtve pominju samo Srbi sa Kosova?- Ne, bilo je i Roma, ali i žena različite nacionalnosti, pa čak i Albanki. Njih su primoravali da se prostituišu, a potom su i njima vadili organe. Mnogi sumnjaju u istinitost ovih tvrdnji o vađenju organa. Postoje indikacije da su ti zločini zaista počinjeni, ali nema konkretnih dokaza. Istražitelj Unmika Pablo Hose Barajbar pripremio je izveštaj o ,,Žutoj kući” koji potvrđuje pisanje Karle del Ponte.* Gde su ti organi kasnije prodavani, u kojim zemljama?- Ukoliko pažljivo analizirate rezultate istrage o međunarodnoj trgovini ljudskim organima otkrićete da u periodu od 1999. do 2000. svi tragovi vode u Tursku.* Zašto Haški tribunal nije nastavio istragu o ,,Žutoj kući” i nestalim Srbima?- Tribunal je odlučio da ovi događaji nisu u njegovoj nadležnosti jer su se odigrali posle juna 1999. kada je rat završen. To su mogli da istraže Albanija i UMNIK. Njih treba pitati zašto to nisu učinili.32

„Policija UMNIK-a dostavila je srpskom Tužilaštvu za ratne zločine dokaze u predmetom paznatom kao „Žuta kuća”, dobijene u istrazi vođenoj tokom 2004. godine. U tim materijalima navodi se, pored ostalog, da su vitalni organi, koji su otetim Srbima uzimani u ovoj kući, kasnije prodavani u Turskoj.

U obimnoj dokumentaciji pod oznakom „strogo poverljivo” pominju se i imena šestorice osumnjičenih za ove zločine, kao i imena žrtava. Podaci dobijeni od UMNIK-a sadrže značajne informacije koje su dragocene za istragu o trgovini organima otetih Srba. Po svemu sudeći, to će biti i osnov da postupak povedu pravosudni organi misije EU na Kosovu, Euleks.

Srpsko tužilaštvo ranije je na osnovu fotografija i drugih dokaza identifikovalo osmoricu osumnjičenih, kao i 10 žrtava zločina na severu Albanije.

Šef pravosudnog sektora pri Euleksu Alberto Preduka nije za sada precizirao da li će Euleks pokrenuti istragu o navodnim zločinima u „Žutoj kući”. „Ratni zločini su u nadležnosti Euleksa, odnosno Kancelarije specijalnog tužioca. Uvak kada ima osnova za pokretanje istrage, to će raditi tužioci Euleksa”, rekao je Preduka radiju „Slobodna Evropa”, dodajući da su svi dosijei u rukama tužilaca i da je svaka istraga poverljiva.

Zvaničnik UMNIK-a je rekao da je srpskom Tužilaštvu preneto da je bilo kakva istraga o trgovini ljudskim organima u Albaniji u nadležnosti Euleksa.

Upitan da li je ovo pitanje bilo tema razgovora na sastanku tužilaca Euleksa i Srbije, Preduka je kazao da su tužioci ozbiljno uzeli u obzir ovo pitanje koje se odnosi na teške zločine, što je u njihovoj nadležnosti. Povodom ovog slučaja, Savet Evrope je imenovao

32 Objavljeno 16. 01. 2009. u 11:11 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

26

Dika Martija za specijalnog izaslanika. Švajcarac Marti je član Parlamentarne skupštine i komisije za pitanja ljudskih prava Saveta Evrope”.33

10.1.3. Obilazak „Žute kuće”

„Hose Pablo Barajbar, bivši šef forenzičkog tima UNMIK-a i Haškog tužilaštva koji je 2004. godine obišao ,,Žutu kuću”, rekao je da su svedoci u ovom slučaju doslovno nestali kada je počela istraga protiv Fatmira Ljimaja i Ramuša Haradinaja.

U toj kući su Srbima otetima sa Kosova i Metohije vađeni organi.

Slika 3. – Mesto zločina – Burelj

Barajbar navodi da je misija UN prve informacije o trgovini organima dobila krajem 2002. ili početkom 2003. godine od osmoro svedoka, od kojih su neki bili iz Prizrena, a drugi iz Albanije.

„Kada je misija UN dobila prva saznanja o tome šta se dešavalo u „Žutoj kući“, očekivalo se da će se istraga nastaviti“, navodi Barajbar.

Međutim, ubrzo nakon toga počela je istraga protiv Ljimaja i Haradinaja, i, kako Barajbar kaže: ,,Svi izvori koji su mogli da osvetle ovaj slučaj nestali su“.34

10.1.4. Političari moraju da daju odgovore

33 http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Organi-otetih-prodavani-u-Turskoj.sr.html (pristup 15.01.2011.g.)34 Objavljeno 27. 12. 2008. u 7:02 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

27

„Barajbar ocenjuje da iako političari moraju da pokrenu rešavanje ovog slučaja, tek će istraga Saveta Evrope zaista utvrditišta se dogodilo u ,,Žutoj kući“.

,,Bilo je tragova koje je trebalo pratiti, ali političari treba da daju odgovore na brojna pitanja“, rekao je Barajbar.

Tela Srba, koji su bili žrtve trgovine organima, najverovatnije su pokopana na poljani u blizini ,,Žute kuće“, piše u delu izveštaja istražitelja UN, koje je Tužilaštvo za ratne zločine dobilo neformalnim putem, jer mu, i pored više zahteva, taj izveštaj nije zvanično dostavljen.

U dokumentu je naznačeno da je grobnica kod mesta Burelj u Albaniji.Sumnja se da su u grobnici tela onih koje je OVK, u saradnji sa albanskim vlastima,

dovodila u psihijatrijsku bolnicu, takođe u Burelju, gde su im vađeni organi radi prodaje.Dosadašnja istraga srpskog tužilaštva pokazala je da je ,,Žuta kuća“ služila da se

pacijenti pripreme za operacije, ali da su tu držani i posle njih.Sva saznanja Tužilaštvo će preneti specijalnom istražitelju Saveta Evrope Diku

Martiju čiji se dolazak u Beograd očekuje u januaru“.35

10.1.5. Izveštaj srpskog tužilaštva

„Kako RTS saznaje, u izveštaju srpskog tužilaštva navode se činjenice koje se odnose na otmice nealbanskog stanovništva na Kosmetu i njihovo ilegalno prebacivanje u improvizovane logore na severu Albanije.

Osnovano se sumnja da su mnogi od tih ljudi likvidirani, a na pojedinim lokacijama rađeni su hiruški zahvati kojima su pojedincima vađeni vitalni organi, a potom prodavani na ilegalnom tržištu širom Evrope, navodi se u izveštaju u koji je RTS imao uvid.

Izveštajem su obuhvaćeni konkretni dokazi o ljudima koji su preživeli torturu u logorima u blizini mesta Burelj, Bajram Curi i Tropoja.

Tužilaštvo u izveštaju navodi i saznanja o centrima za obuku, komandama OVK-a i bolnicama na teritoriji Albanije.

Poseban deo izveštaja odnosi se na način finansiranja OVK-a i dešavanjima u zloglasnoj ,,Žutoj kući“.36

10.2. Masovna grobnica u blizini ,,žute kuće“

35 Objavljeno 27. 12. 2008. u 7:02 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)36 Isto (pristup 15. 01. 2011. g.)

28

„Tela Srba koji su bili žrtve trgovine organima, najverovatnije pokopana na poljani u blizini ozloglašene „Žute kuće“ u Albaniji, kažu u srpskom Tužilaštvu za ratne zločine (slika 4. i slika 5.).

Slika 4. i 5. – Unutrašnjost ,,Žute kuće”

Tela Srba, koji su bili žrtve trgovine organima, najverovatnije su pokopana na poljani u blizini „Žute kuće“, piše u delu izveštaja istražitelja UN, koje je tužilaštvo za ratne zločine dobilo neformalnim putem, jer mu, i pored više zahteva, taj izveštaj nije zvanično dostavljen.

U dokumentu je naznačeno da je grobnica kod mesta Burelj u Albaniji.Tužilaštvo sada poseduje i fotografije načinjene u „Žutoj kući“, na kojima se vide

hiruški instrumenti i razni lekovi.„Na tragu smo nečega što može biti masovna grobnica 1,6 km udaljeno od „Žute

kuće“. To su mesta gde su, prema nekim izjavama, ali i snimcima sahranjena neka tela“, rekao je portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić.

Sumnja se da su u grobnici tela onih koje je OVK, u saradnji sa albanskim vlastima, dovodila u psihijatrijsku bolnicu, takođe u Burelju, gde su im vađeni organi radi prodaje.

Dosadašnja istraga srpskog tužilaštva pokazala je da je „Žuta kuća“ služila da se pacijenti pripreme za operacije, ali da su tu držani i posle njih.

Sva saznanja Tužilaštvo će preneti specijalnom istražitelju Saveta Evrope Diku Martiju“.37

10.3. Svedočenja pripadnika OVK

37 Objavljeno 24. 12. 2008. u 7:25 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

29

„Nova svedočenja o sudbini Srba kidnapovanih na Kosovu. Nekadašnji borac OVK tvrdi da otetim i zarobljenim Srbima i vojnicima organi nisu vađeni samo u Albaniji, nego i na brodovima koji su plovili međunarodnim vodama, u Italiji, severnoj Africi i na Bliskom istoku.

Beogradski nedeljnik „NIN“, prenosi izjavu jednog plaćenika i bivšeg pripadnika OVK sa inicijalima I.T., koji je rekao da je jednu grupu zarobljenih prevezao prema Tirani i Draču, u Albaniji, gde ih je, uz pomoć „običnih“ trgovaca ljudima, ubacio na brod, koji je isplovio u međunarodne vode Jadranskog mora. Tamo su ih lekari, mahom iz zapadnih zemalja, „rastavili na sastavne delove“, kako su operaciju uzimanja organa nazivali pojedini pripadnici OVK.

Ovaj bivši pripadnik OVK, čije je ime poznato redakciji NIN-a i koji je odgovoran za više otmica i ubistava 1999. godine, ispričao je da je sa Kosova, preko Paštrika, prevezao dva kamiona gradske čistoće, u jednom su bili leševi, a u drugom zarobljenici, koji su prvo mučeni pa ubijeni u Tropoju i Peškopiji.

Glavni ljudi za prebacivanje žrtava sa Kosova bili su Daut Haradinaj, Sami Luštaku i Jakup Krasnići, a jedan albanski svedok, zatočenik logora Lapušnik, ispričao je da su Krasnići i sam Hašim Tači direktno učestvovali u mučenjima u ovom logoru, a odgovorni su i za ubistva zarobljenika iz Lapušnika.

OVK-u su u trgovini organima pomagali čak i neki mudžahedini sa dobrim kontaktima u bolnicama na Bliskom istoku.

Pojedini pripadnici OVK-a koji su učestvovali u uklanjanju leševa sa Kosova, tvrdili su da je nekoliko zarobljenih srpskih vojnika, nakon mučenja, bilo „rastavljeno“ u Kukešu, a njihovi ostaci su dugo vremena bili pokopani na gradskom groblju u tom mestu.

Za deo zarobljenih vojnika se ubrzo nakon rata čulo da su završili na hirurškim stolovima u bolnicama u Valoni, za platežne kupce iz zapadne Evrope i bliskoistočnih zemalja.

Neki su, navodno, bili prebačeni čamcima u Italiju i severnu Afriku, gde su na sličan način skončali, a ista sudbina je zadesila i one koji su otimani 1999. godine, o čemu su saznanja imali i pojedini srpski policajci, ali i domaće tajne službe“.38

10.3.1. Logori smrti

„Prema podacima NIN-a, priča o trgovini organima počinje još 1998. godine, od otmice Srba sa kopa Belaćevac, a većina ih je ubijena i to mahom u logorima u kojima su bili smešteni mudžahedini i to u okolino Kukeša i Bajram Curija.

Zanimljiv je podatak o grobnicama na planini Čemernika na jugu Albanije, jer je ta lokacija veoma značajna, pošto, kako se navodi u tekstu, upućuje na trasu trgovaca organima preko Makedonije, ka Bugarskoj, Turskoj, Moldaviji, zemljama Arabijskog poluostrva.

Najmorbidnije u priči je to da su i neki Albanci sa Kosova ovim krakom izneli svoje organe, kako bi vratili dug pojedincima iz OVK, pa su tako sa jednim bubregom plaćali taj dug.

38 Objavljeno 30. 01. 2009. u 4:11 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

30

U tekstu se navodi da su Burel i „Žuta kuća“, na severu Albanije, samo sekvenca ove tragedije, jer su delovi OVK taj „posao“ proširili i na Bugarsku, Makedoniju, Tursku, ali i na Bliski istok, Italiju, Nemačku, Moldaviju.

Dodaje se da je istražni tim Haškog tribunala koji je u februaru 2004. godine posetio „Žutu kuću“, za koju se sumnja da su u njoj vršene operacije vađenja organa, pronašao tragove krvi ne samo u prizemlju te kuće, kako je objavljeno, nego i na spratu, kao i neobeležene grobnice u blizini te kuće.

OVK je tragove svojih zločina, osim u okolini svojih kampova, krila i među grobovima svojih boraca, na Đafa Prušitu, Morini, ali i raznim seoskim i gradskim grobljima.

Istraga ovog zločina, koju u gotovo nemogućim uslovima vodi srpsko Tužilaštvo za ratne zločine, mogla bi da bude okončana bez vidljivih rezultata, zbog curenja podataka iz poverljivih dokumenata - ocenjuje se u tekstu, uz konstataciju da otkrivanjem imena mogućih svedoka Srbija zadaje sebi autogolove“.39

10.4. Novi dokazi o trgovini organima od strane OVK

„Tužilaštvo za ratne zločine došlo je do novih dokaza o postojanju logora OVK na severu Albanije u kojima su tokom 1999. godine bili zatočeni kidnapovani Srbi i drugi nealbanci. Među dokazima nalaze se i dve fotografije žrtava i počinilaca zločina u logorima OVK na severu Albanije.

Tužilaštvo je došlo i do skica objekata, kao i mesta i datuma fotografisanja. Na fotografijama se vide neke od osoba osumnjičenih za ratne zločine, koje su od ranije poznate Tužilaštvu.

U nastavku istrage Tužilaštvo će pokušati da identifikuje žrtve i osumnjičene.„Već u ponedeljak biće kontaktirane porodice nestalih i ubijenih Srba sa Kosova i

Metohije, koje bi eventualno prepoznale te dve žrtve koje se vide na slikama, a isto tako pokušaćemo da identifikujemo i počinioce ovih zločina“, rekao je portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić.

„U svakom slučaju to se uklapa u tezu i tvrdnju da su se na severu Albanije nalazili logori OVK-a, da su se pri njima nalazile bolnice i da su se vršile hiruške intervencije nad živim ljudima. Dakle, sada imamo počinioce i žrtve na severu Albanije, dokumentovano“, istakao je Vekarić.

Intenzivnom istragom u predmetu „Trgovine ljudskim organima“, u logorima na severu Albanije srpsko Tužilaštvo će proslediti i drugim međunarodnim institucijama, jer u pokretanje istrage bi trebalo biti uključeno albansko Tužilaštvo, jer su se zločini dogodili na teritoriji te susedne države.

„Mi već imamo dovoljno da se započne ozbiljna istraga na severu Albanije. Razmotrićemo mogućnost da preko našeg Ministarstva pravde i međunarodne pravne pomoći uputimo i ove materijale kolegama u Albaniji“, rekao je Vekarić“.40

39 Objavljeno 30. 01. 2009. u 4:11 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)40 Objavljeno 23. 02. 2009. u 12:22 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

31

10.5. Identifikacija žrtava i pripadnika OVK

„Predstavnici Tužilaštva za ratne zločine predali su predstavnicima Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih sa Kosova i Metohije spisak sa imenima 11 osoba za koje se sumnja da su žrtve trgovine organima na severu Albanije. „U identifikaciji žrtava i pripadnika OVK pomažu porodice nestalih i kidnapovanih Srba i nealbanaca“, rekao je portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić.

„Radimo na identifikaciji počinilaca i na dobrom smo putu da otkrijemo njihov identitet“, rekao je Vekarić.

Spisak sa imenima 11 osoba je uručen na sastanku u Tužilaštvu, a predstavnici porodica otetih i nestalih su tražili informacije o novim dokazima do kojih je nedavno došlo Tužilaštvo za ratne zločine u slučaju trgovine organima otetih Srba i drugih nealbanaca koji su skončali u logorima na severu Albanije, saošteno je iz Udruženja.

Predstavnici Tužilaštva su zahtevali od Udruženja širu i značajniju aktivnost u procesu identifikacije.

Najnoviji dokazi koje ima srpsko Tužilaštvo za ratne zločine biće dostavljeni i kolegama u Albaniji, a očekuje se da albanski organi pokrenu istragu o zločinima počinjenim počinjenim na severu te zemlje.

Istraga Saveta Evrope, na zahtev Beograda ali i čitavog niza međunarodnih nevladinih organizacija, pokrenuta je kako bi se ispitali navodi o sudbini oko 300 Srba otetih na Kosovu u leto 1999. godine. Za šefa istražnog tima postavljen je Dik Marti.

Predhodno, vlasti u Prištini i albansko tužilaštvo odbacili su zahteve za pokretanjem istrage o ovom slučaju, navodeći da tvrdnje o umešanosti nekadašnjih komandanata albanskih gerilaca u trgovinu organima predstavljaju „propagandni rat protiv Kosova“.

Istrage o otmicama kosovskih Srba, njihovom zatvaranju u logorima na severu Albanije i krađi organa pokrenute su nakon objavljivanja knjige nekadašnje glavne tužiteljke Haškog suda, Karle del Ponte.

Prema Del Ponteovoj, pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova su do 300 zarobljenika, uglanom Srba, posle 1999. godine odvukli u Kukeš i Tropoju u Albaniji i tamo ih zatvorili, a zatim, najmlađe i najsnažnije prebacili u selo Ribe, kod Burelja.

Nakon talasa svedočenja, naknadno otkrivenih dokumenata istražitelja UMNIK-a i fotografija, za glavne organizatore ovog zločina smatraju se nekadašnji lideri albanskih pobunjenika, uključujući i bivšeg komandanta zaadnog fronta OVK Ramuša Haradinaja, pod čijom se kontrolom nalazila granica ka Albaniji.

Osim Haradinaja, u svedočenjima očevidaca pominju se i nekadašnji portparol OVK, koji se sada nalazi na čelu kosovskog parlamenta Jakup Krasnići, bivši šef vojne policije OVK Sabit Geci i Dževdet Krasnići.

Poslednjih meseci pojavila su se i svedočenja bivših pripadnika OVK, koji tvrde da su sa Kosova, preko Paštrika, prevezena dva kamiona gradske čistoće, u jednom su bili leševi, a u drugom zarobljenici, koji su prvo mučeni pa ubijeni u Tropoju i Peškopiji.

32

Glavni ljudi za prebacivanje žrtava sa Kosova bili su Daut Haradinaj, Sami Ljuštaku i Jakup Krasnići“.41

10.6. Identifikovana prva žrtva

„Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević saopštio je da je za sada najverovatnije identifikovano deset mogućih počinilaca zločina nad Srbima i nealbancima na severu Albanije tokom 1999. godine, kao i jedna od žrtava.

Prvu identifikovanu žrtvu, Predraga Dragovića, prepoznao je njegov sin Rade, na osnovu fotografije „iz koje se može zaključiti da je žrtva naterana da pred egzekuciju obuče uniformu, da se ne bi videlo da je ubijen civil.“

Rade Dragović rekao je da je njegov otac bio civil, da nikada nije učestvovao u ratnim aktivnostima, da je 22. juna 1999. godine otišao do prodavnice u Peći i da se više nije vratio, a da se od 2002. godine vodi kao nestao.

Vukčević je rekao da je slika snimljena na severu Albanije, a da na poleđini fotografije piše „Agim Ramadani, 138. brigada OVK“.

Vukčevic je, takođe, naveo da osim „Žute kuće“, postoje još tri lokacije za koje se sumnja da su u njima vršene transplantacije organa, potvrdivši, istovremeno, ranije nalaze istrage da je kroz te objekte na severu Albanije prošlo oko 300 ljudi.

Vukčević je kazao da će Tužilaštvo ponovo poslati dopis albanskom tužilaštvu, u kome će pozvati na saradnju na predmetu trgovine ljudskim organima. „Ukoliko albanska strana ne pristane na saradnju, obratićemo se međunarodnoj zajednici“, rekao je Vučković.

Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine, ali i međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava „Human rights watch“, već su tražili od Albanije da pokrene istragu o navodima o trgovini organima otetih Srba, ali su tužioci iz Tirane, kao i zvaničnici vlasti u Prištini, odbacili te zahteve tvrdeći da je „čitava priča deo prljave kampanje protiv kosovskih lidera“.

Portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić rekao je da u Tužilaštvo svakodnevno stižu materijali o zločinima koji su počinjeni na severu Albanije i da istraga ne sme da stane, a počinioci da ostanu nekažnjeni. Takođe je rekao da je neoboriv dokaz da su postojali privatni zatvori odakle su ljudi odvođeni na mesta gde su rađene monstruozne hiruške intervencije“.42

10.7. Uhapšen „Veliki šef“ zbog „Žute kuće“

41 Objavljeno 25. 02. 2009. u 8:16 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)42 Objavljeno 02. 03. 2009. u 11:52 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

33

„Sabit Geci jedan je od najuticajnijih pripadnika ŠIK-a, tajne službe OVK-a, o čijoj se ulozi u seriji politički motivisanih ubistava vodi istraga.

Slika 6. – Hapšenje Gecija u prištinskom naselju Pejton (foto ekspres)

U akciji Euleks policije je u Prištini uhapšen pripadnik bivše Oslobodilačke vojske Kosova Sabit Geci.

Euleks je saopštio da je uhapšeni osumnjičen za ratni zločin na Kosovu 1999. godine. U saopštenju je navedeno da je policija Euleksa po nalogu specijalnog tužioca na Kosovu pretresla kuću i uhapsila osumnjičenog za ratni zločin. Policija EU privela je Sabita Gecija u prištinskom naselju Pejton, ne saopštavajući dodatne detalje o ovom slučaju.

Sabit Geci, nekadašnji komandant Oslobodilačke vojske jedan je od ključnih igrača u tajnoj službi OVK. Geci, poznat i kao „Bog bos”, ili „Veliki šef”, jedan je od najuticajnijih pripadnika ŠIK-a, tajne službe OVK-a, o čijoj se ulozi u seriji politički motivisanih ubistava vodi opsežna istraga.

Geci je uhapšen posle istrage o logorima u Albaniji, u kojima su, tokom sukoba na Kosovu, držani, mučeni i ubijeni Srbi i ostali nealbanci, ali i Albanci koje su pripadnici OVK proglasili izdajnicima.

Geci je, kako navode izvori, povezivan sa logorom koji se nalazio u gradu Kuks na severu Albanije.

Istraga Euleks policije o ovim navodima počela je prošlog leta, posle objavljivanja memoara bivše tužiteljke haškog suda Karle del Ponte, koja je u knjizi „Lov” obelodanila niz teških optužbi na račun albanskih gerilaca, uključujući i navode da su pripadnici OVK otimali, mučili i na kraju prodavali organe oko 300 zatočenika, mahom Srba.

Odmah posle sukoba 1998-1999. godine, Sabit Geci je u nekoliko navrata ulazio u sukobe sa UMNIK policijom, pa je u oktobru 2000. godine uhapšen zbog reketiranja i pretnji, zbog čega je, godinu dana kasnije, i osuđen na pet godina zatvora.

Udruženja koja okupljaju veterane OVK oštro su osudila hapšenje Sabita Gecija, upozorivši da će uskoro utvrditi „oštre mere” kojima će „odgovoriti na uvrede i spektakle”, koje je poslednjih dana izvodila misija Euleksa.

„Prinuđeni smo da ponovo razmotrimo vid reakcije... Od ove misije nije došlo ništa pozitivno”, navodi se u saopštenju koje je potpisao šef udruženja veterana OVK Muharem Džemaili”.43

43 http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Uhapshen-Veliki-shef-zbog-Zute-kuce.sr.html (pristup 03. 12. 2010.g.)

34

10.8. EU na Kosovu povela istragu o trgovini ljudskim organima

„Tužilac Evropske unije na Kosovu Džonatan Ratel imenovao je sedam osoba osumnjičenih za učešće u međunarodnoj mreži trgovine ljudskim organima, javio je Asošijeted pres, pozivajući se na optužnicu u koju je imao uvid.

Tužilac Ratel je naveo u optužnici da je „organizovana kriminalna grupa” trgovala ljudima na Kosovu u cilju otklanjanja „ljudskih organa zbog transplantacije drugim osobama”.

On je dodao da je istraga utvrdila da je u 2008. oko 20 stranih državljana „regrutovano lažnim obećanjima o plaćanju”. Te osobe su regrutovane u drugim državama, a zatim su, vođene lažnim obećanjima o novcu za odstanjivanje bubrega, transprotovane i preuzimane na prištinskom aerodromu.

Tužilac je naveo da je žrtvama obećavano do 20.000 dolara (14.500 evra), dok su primaoci morali da plate između 80.000 i 100.000 evra (110.000-137.000 dolara).

Prema navodima optužnice, kako navodi AP, žrtve su bile iz Moldavije, Kazahstana, Rusije i Turske, a živele su u ekstemno siromašnim uslovima ili su imale akutne finansijske probleme.

Petorica građana Kosova, uključujući Ilira Recaj, bivšeg zvaničnika Ministarstva zdravlja Kosova, terete se u pet tačaka optužnice, od trgovine ljudima do protivpravnog vršenja medicinske aktivnosti i zlopotrebu ovlašćenja. Niko od osumnjičenih nije u pritvoru.

Za turskim lekarom Jusufom Sonmezom i Izraelcem Moše Harelom, protiv koga se vodi nekoliko sudskih postupaka u drugim zemljama, raspisana je poternica Interpola, navodi AP.

Tužilaštvo navodi da je jedan od pet Kosovara, hirurg Ljutfi Derviši, bio vođa kriminalne grupe, zajedno sa Sonmezom i Harelom.

Derviš i Sonmez, kako se navodi, sprovodili su operacije u privatnoj ambulanti Medikus u Prištini, kojom je upravljao sin Dervišia, Arban Derviši, koji je, takođe optužen.

Harel je osumnjičen da je bio zadužen za identifikaciju, regrutovanje i transport žrtava, kao i za isporuku i obezbeđivanje gotovinske isplate putem elektronskog bankarstva.

Među optuženima sa Kosova su i lekari Sokol Hajdini i Driton Jilta, prenosi AP.Kako se navodi, istraga je u toku i moguće je da lista osumnjičenih bude

proširena”.44

10.9. Hašim Tači - šef mafije

„Hašim Tači je šef mafije koja se bavi švercom oružja, droge i nelegalnom trgovinom ljudskim organima, navodi se u izveštaju specijalnoh izvestioca Saveta Evrope

44 http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/217018/EU-na-Kosovu-povela-istragu-o-trgovini-organima (pristup 03. 12. 2010. g.)

35

Dika Martija. Tokom predhodnik deset godina, Tači je zavladao putem heroina. Priština optužila Martija za destabilizaciju Kosova.

Specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti, koji je poslednjih godinu dana istraživao slučaj otmica, mučenja i krađe organa Srba i Albanaca zatočenih na severu Albanije, optužio je nekadašnjeg šefa albanskih gerilaca i doskorašnjeg premijera Kosova Hašima Tačija za organizovanje čitave te operacije.

U izveštaju koji je nastao posle dve godine duge istrage Dika Martija, Hašim Tači je identifikovan kao bos mafijaške mreže koja počinje iznuđivanjem novca pred početak rata 1999. godine, da bi kasnije „čvrsto zagospodarila“ i kosovskom vladom.

Osobe bliske Tačiju optužene su da su, posle rata, tajno odvodile zatvorenike preko albanske granice, gde je, kako se navodi, nekoliko Srba ubijeno zbog bubrega, koji su prodavani na crnom tržištu. Navodi se da su organi vađeni u Klinici „Medikus“.45

10.9.1. Tači i Drenička grupa

„U Martijevom se sugeriše da Tačijeve veze sa organizovanim kriminalom traju više od deset godina, a da su njegovi najbliži saradnici iz te, Dreničke grupe, kasnije postali dominantna frakcija u Oslobodilačkoj vojsci Kosova.

Navodi se i da im je premoć nad rivalskim grupama unutar gerilskog pokreta omogućila da od 1998. godine preuzmu kontrolu nad najvećima delom ilegalnih aktivnosti i južno, u Albaniji.

Osim Tačija u izveštaju su navedena imena još četvorice pripadnika Dreničke grupe, koji su „ubijali, zatvarali, tukli i ispitivali“ osobe za koje su sumnjali da su sarađivali sa neprijateljima, Srbima i Romima.

„U poverljivim izveštajima koji pokrivaju period od desetak godina, agencije iz najmanje pet država zaduženih za borbu protiv trgovine drogom imenovale su Hašima Tačija i ostale članove Dreničke grupe da su nasilno preuzeli kontrolu nad švercom heroina i ostalih narkotika“, navodi se u izveštaju Dika Martija.

„Tači i ostali iz Dreničke grupe stalno su pominjani kao ključni igrači u poverljivim izveštajima o mafijaškim grupama na Kosovu. Konsternirano i sa gađenjem sam proučavao te obimne i različite izveštaje“, naveo je Dik Marti.

Marti je opisao i kako je funkcionisao sistem krađe organa“.46

10.9.2. UMNIK bio nezainteresovan

„Kada je bilo potvrđeno da su hirurzi spremni za operacije, zatočenici su pojedinačno izvođeni iz sigurnih kuća, ubijani, a njihova tela su brzo prebacivana u

45 Objavljeno 14. 12. 2010. u 11:31 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)46 Isto (pristup 15. 01. 2011. g.)

36

kliniku”, navodeći da su u slučaj klinike „Medikus” u Prištini i ta ubistva umešane iste osobe.

Slika 7. – Drenička grupa, izvor izveštaj BND, 2006. godina

“Suštinsko je pravo naroda Kosova da zna istinu, celu istinu, što je takođe nezaobilazan uslov za pomirenje među zajednicama i prosperitetnu budućnost države”, zaključio je Marti.

Marti je naveo da međunarodne vlasti na Kosovu, što je u to vreme bio UMNIK, nisu smatrale da je neophodno da detaljno ispitaju okolnosti pod kojima su se ti zločini dogodili, ili su to činile nestručno i površno.

Dik Marti, tokom istrage koja je obuhvatila Kosovo i sever Albanije, suočavao se sa ozbiljnim opstrukcijama vlasti u Tirani i Prištini, koji su tvrdnje bivše haške tužiteljke Karle del Ponte, zbog kojih je istraga i pokrenuta, nazvali prljavom kampanjom protiv Albanaca, Kosova, OVK.

Albanski stav prema Martijevoj istrazi kritikovao je i zvaničnik Ujedinjenih nacija Filip Alston, koji je Tiranu otvoreno optužio da sprečava međunarodnu istragu o optužbama za mučenje, ubijanje i trgovinu ljudskim organima tokom sukoba na Kosovu.

Tokom boravka u Albaniji, Marti je sprečen da poseti mesto Burel, gde se, navodno, nalazila improvizovana bolnica u kojoj su zatočenim Srbima i ostalim nealbancima vađeni organi.

Istraga se vodi o sudbini oko 300 osoba, koje su nestale posle dolaska međunarodnih snaga na Kosovo, juna 1999. godine i koje su, kako se predpostavlja, ubijene u logorima na severu Albanije”.47

47 Objavljeno 14. 12. 2010. u 11:31 pm na sajtu http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

37

Slika 8. – Klinika ,,Medikus”

10.10. Tačijeva polja smrti

„U delu izveštaja Dika Martija naslovljenom sa „Pritvorske jedinice i nehumani tretman zarobljenika“, govori se o postojanju šest lokacija u Albaniji - poprišta stravičnih zločina koje su bile pod kontrolom visokih komandanata OVK.

Tokom istrage, identifikovano je najmanje šest pritvorskih jedinica na teritoriji Republike Albanije, koji se prostiru na području od mesta Cahan, u podnožju planine Paštrik, na albanskoj granici, do obale Drača, na kojima su ilegalno držani zatvorenici kojima su, posle brutalnih egzekucija, vađeni organi.

Slika 9. – Iz izveštaja Dika Martija

Viši regionalni komandanti OVK su, u svojim zonama kontrole (misli se na Albaniju, a ne na Kosovo), sami bili zakon, navodi se u Martijevom izveštaju.

Nedostatak primene zakona bio je odraz neuspeha albanske policije i obaveštajnih službi da se disciplinuju mafijaške bande i kazne pojedine jedinice OVK koje su bile stacionirane u severnoj i centralnoj Albaniji u vreme sukoba.

38

Lokacije objekata u kojima su držani zatvorenici, o kojima imamo svedočenja neposrednih izvora, potvrđuju dokaze prikupljene novinarskim istraživanjima i radom istražitelja i tužilaca Euleksa su: Cahan, Kukeš, Bicaj, Burel, Ripe, Drač i Fuše Kruje.

Slika 10. – Lokacije objekata u kojima su držani zatvorenici

Brojne su indikacije koje potvrđuju da je i posle oružanih sukoba bilo slučajeva uzimanja organa od zarobljenika u jednoj privatnoj bolnici blizu mesta Fuše Kruje u Albaniji, piše u uvodnim napomenama Martijevog izveštaja.

„Imali smo priliku da posetimo dve lokacije pritvorskih jedinica u Albaniji, u cilju istrage, iako u objekte nismo ulazili. Pored toga, vezano za preostale četiri lokacije tih objekata za čije postojanje znamo, čuli smo svedočenja iz prve ruke osoba koje su lično posetile jedan ili više takvih objekata, kako za vreme dok ih je aktivno koristila OVK, tako i kasnije. Pritvorske jedinice su funkcionisale kao deo dobro organizovane, koordinirane i udružene mreže protivzakonitih aktivnosti, koju su kontrolisali i nadgledali pojedini stariji komandanti OVK. Zajednički imenilac za sve te objekte na teritoriji Albanije jeste da su u njima zatvarani civili, od strane pripadnika i pomagača OVK. Bez obzira na sve, bilo je priličnih razlika u periodima korišćenja i namenama za koje su objekti korišćeni. Uočljivo je da je svaka od pritvorskih jedinica imala svoj tačno određeni „operativni profil”, što se odnosi na: odnos prema zarobljenicima i radnje sprovođene nad njima kako bi se operacije sprovodile u različito vreme, karakter i sastav grupa zarobljenika koji su držani tamo, način njihovog transporta do objekata, i sudbine koje ih očekuju po okončanju zatočeništva”, piše u Martijevom izveštaju.

Izveštaj Dika Martija, nastao posle dvogodišnje istrage, označava Hašima Tačija kao šefa mafijaške mreže koja se dovodi u vezu sa ubijanjem zatočenih Srba i Albanaca, zbog trgovine organima.

Osobe bliske Tačiju optužene su da su, posle rata, tajno odvodile zatvorenike preko albanske granice, gde je, kako se navodi, nekoliko Srba ubijeno zbog bubrega, koji su prodavani na crnom tržištu.

U izveštaju se sugeriše da Tačijeve veze sa kriminalom traju više od deset godina, kao i da su njegovi najbliži saradnici tzv. Dreničke grupe, kasnije postali dominantna frakcija u Oslobodilačkoj vojsci Kosova.

39

Dik Marti je naveo da međunarodne vlasti na Kosovu, u to vreme reč je o UMNIK-u, nisu smatrale da je neophodno da detaljno ispitaju okolnosti pod kojima su se ti zločini dogodili, ili su to činile nestručno i površno”.48

10.11. „Gardijan”: Turski hirurg glavni u trgovini organima na Kosovu

„Tužioci pretpostavljaju da je turski hirurg Jusuf Sonmez odigrao glavnu ulogu u ilegalnoj trgovini organima na Kosovu tokom i nakon rata 1999. godine, piše londonski dnevnik Gardijan.

Posle odbijanja Hašima Tačija da prizna umešanost u trgovinu organima na Kosovu tokom i nakon završetka rata 1999. godine, počeo je pravi međunarodni lov na turskog lekara navodno umešanog u ilegalne transplantacije organa, piše Gardijan.

Dopisnik ovog lista iz Prištine Pol Luis navodi sudski slučaj jednog mladog Turčina i jednog starijeg Izraelca, koje je 53-godišnji hirurg Jusuf Erčin Sonmez 2008. godine podvrgao ilegalnoj operaciji transplantacije bubrega u klinici „Medikus“, nedaleko od kosovske prestonice.

Kada je mladi Turčin pao u nesvest na prištinskom aerodromu, na povratku kući, otkriveno je da je imao veliku ranu na telu, a policiji je rekao da mu je u predgrađu Prištine „ukraden bubreg“.

U određenim krugovima Sonmez je poznat kao „doktor vampir“ ili „doktor strvinar“, navodi Gardijanov dopisnik, a Interpol ga traži zbog počinjenih zločina protiv života i zdravlja ljudi, trgovine ljudima, trafikinga i krivičnim delima povezanim sa ilegalnom imigracijom.

Gardijanova istraga utvrdila je da je Sonmez navodno jedan od ključnih igrača na „crnom“ tržištu organa u poslednjih deset godina u ovom delu sveta.

Ove godine, navode izvori Gardijana, viđen je u Azerbejdžanu gde je, kako se veruje, radio transplantacije bubrega na univerzitetu u Bakuu. Tamošnja policija je potvrdila da su državljani različitih nacionalnosti dovođeni u zemlju zbog ilegalnih transplantacija, i u vezi sa tim slučajem uhapsila četiri ukrainska lekara.

Štampa u Azerbejdžanu je ranije Sonmeza povezivala sa čitavim lancem krijumčara organa, a navodi se da je transplantacije radio i u Ekvadoru, piše Gardijan.

Na jednoj preskonferenciji u Bakuu ranije ove godine, pre nego što su optužbe protiv njega postale javne, Sonmez je navodno negirao sve tvrdnje tužilaca.

Reporter Gardijana je ove nedelje posetio kliniku „Medikus“ u Prištini i tvrdi da je video spremne hiruške prekrivače za Ruse, Kazake, Turke i Moldavce koji su došli da prodaju organe. Tu su bile i kartonske kutije sa medicinskim potrepštinama na kojima je bilo jasno vidljivo ime Sonmez, navodi Pol Luis.

Turski lekar je, kako navodi Gardijan, više puta hapšen u svojoj zemlji zbog trgovine organima, a kolege ga opisuju kao vrsnog stručnjaka koji se „odmetnuo“, navodi list.

1998. godine je nakon istrage turske televizije proteran iz javnog zdravstvenog sektora u Turskoj, i u toj zemlji mu je zabranjen rad u javnim ustanovama.

48 Objavljeno 15. 12. 2010. u 13:42 -> 14:15 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

40

Sam Sonmez je priznao da je obavio na hiljade transplantacija, ali je tvrdio da njegovi donatori svojevoljno potpisuju kartice na kojima piše da se organa odriču iz humanitarnih pobuda.

Takvi formulari su, piše Gardijan, pronađeni i u klinici „Medikus“, u kojoj su poslednjih meseci operisani pacijenti iz Kanade, Nemačke, Poljske i Izraela, ali su kako se tvrdi, često siromašni donatori organa obično ostajali bez novca iako su im obećavane isplate iznosa i do 20.000 evra.

Klinika „Medikus“ spominje se u izveštaju izvestioca Saveta Evrope Dika Martija o trgovini organima na Kosovu, a veruje se da su iz nje organi ubijenih zarobljenika direktno slani u Istambul, u specijalnoj ambalaži, piše list.

Veruje se, navodi Gardijan na osnovu tvrdnji svojih izvora iz Vašingtona, da je upravo doktor Sonmez bio naručilac organa, a da je do „istambulske veze“ došlo upravo zahvaljujući njegovim jakim kontaktima sa kosovskim Albancima.

Gardijanov dopisnik iz Prištine Pol Luis piše i da je moguće jedan od „fiksera“, odnosno organizatora ilegalnih transplantacija organa tokom i nakon rata na Kosovu bio Izraelac turskog porekla Moše Harel, koga takođe traži Interpol.

Harel je navodno u Turskoj i okolnim zemljama tragao za ljudima kojima su potrebni „novi“ organi, a mnogi od njih su posredno imali veze sa Izraelom.

Većina međunarodnih krijumčarskih mreža povezanih sa trgovinom organima ima veze sa bogatim izraelskim kupcima, piše Luis, jer je usled stavova ortodoksnih Jevreja o tretmanu tela nakon smrti procenat donatora organa u Izraelu veoma mali - svega oko deset procenata.

Posrednici zbog toga organizuju „transplant ture“, na kojima pacijenti putuju u inostranstvo i tamo kupuju nove organe za velike svote novca, uz pomoć posrednika.

Čak je i država dotirala ovakve poteze subvencijama, sve donedavno, piše Luis, ali je poklekla pod međunarodnim pritiskom.

Prošlog meseca jedan slučaj ilegalnih transplantacija otkriven u bolnici u Južnoj Africi takođe je bio povezan sa izraelskim naručiocima. Pacijenti, među kojima je bilo i Rumuna, kao i žena i dece, dobijali su oko 6.000 dolara za jedan bubreg, piše list“.49

10.12. Barjabar: Uništeno 400 DNK uzoraka žrtava na Kosovu

Sudski lekar Hose Pablo Barjabar, koji je radio pri UMNIK-u, kazao je da je u Nemačkoj, uz odobrenje Haškog tribunala, uništeno 400 uzoraka DNK žrtava na Kosovu.

Barjabar je u intervjuu za švajcarski dnevnik „Vreme“ ocenio da je „čudno da Karla del Ponte objavljuje knjigu o trgovini ljudskim organima, jer je mogla da pokrene istragu o tome dok je bila na funkciji“.

„Sa naše strane, mi (sudski lekari) smo uradili posao. Reći će da nisu imali odobrenje za istragu u Albaniji, ali da ih je to interesovalo, bili bi aktivniji“, izjavio je Barjabar.

„Nemački policajci na Kosovu, 1999. godine su skupili 400 uzoraka DNK. 2002. godine tražio sam te uzorke za identifikaciju. Nemci su rekli da su ih uništili jer im je Haški tribunal to dozvolio“, rekao je Barjabar.

49 Objavljeno 19. 12. 2010. u 1:10 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

41

Prema njegovim rečima, u to vreme mogla je biti pokrenuta i istraga o nestanku 470 ljudi, većinom Srba sa Kosova, posle dolaska Kfora.

Hose Pablo Barjabar, koji je radio poslednjih 20 godina kao ekspert Ujedinjenih nacija u Ruandi, Haitiju, Bosni, Hrvatskoj i Kosovu, bio je šef Biroa za istragu nestalih i sudske medicine, osnovanom pri UMNIK-u, od 2002. do 2007. godine.

Barjabar, kako piše ženevski list „Vreme“, je bio među prvima koji su bili obavešteni o trgovini ljudskim organima.

„Kad sam došao na Kosovo 2002. godine već je bilo informacija o tome, ali dva meseca kasnije jedan izvor nam je tvrdio da postoji „Žuta kuća“. Dosije se sastojao od osam svedočenja osoba koja se međusobno nisu poznavala i koja su odvozile zatvorenike do granice, ili same „Žute kuće“, rekao je Barjabar.

Kao veliki problem on je ocenio nedostatak pravne nadležnosti UMNIK-a na teritoriji Albanije i da je „bilo nemoguće“ to zatražiti.

Barjabar je optužio ministra za javne radove Albanije Ljuljzima Basu da je bio upoznat sa trgovinom organima, jer je bio njegov prevodilac tokom privatne posete „Žutoj kući“.

Prema njegovim rečima, ne samo da Haški tribunal nije bio zainteresovan za istragu, već ni američki predstavnik u Prištini nije mario za nju.

U intervjuu, Barjabar opisuje i posetu „Žutoj kući“, u kojoj su pronašli „kesice lekova, mišićne relaksante, medicinske igle i čak i jednu opremu za transfuziju krvi“.

„Bilo nam je nezamislivo da seljaci u toj nedođiji znaju da se služe tim materijalom. Sve je bio odneto Haškom tribunalu. Na zidovima „Žute kuće“ bilo je i tragova krvi“.50

10.13. Hirurg Kodra: Presađivali smo organe u bolnici „Majka Tereza“

„U kliničko-bolnički centar „Majka Tereza“ u Tirani tokom 1999. godine primljeno je 75 pacijenata sa Kosmeta sa dijagnozom teške insuficijencije bubrega.

Slika 11. – Lokacije u kojima su se vršili hiruški zahvati nad civilima

50 Objavljeno 19. 12. 2010. u 2:11 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

42

Hiruški zahvati nad civilima, žrtvama trgovine organima, izvođeni su, po svemu sudeći, u domovima zdravlja ili bolnicama koji su tokom ratnog perioda bili korišćeni za lečenje ranjenih pripadnika OVK, pokazala je dosadašnja istraga Tužilaštva za ratne zločine, saznaje „Politika“. Za te potrebe korišćeni su deo bolnice u kasrni „Bajram Curi“, dom zdravlja u fabrici „Koka-Kole“ u Tirani, neuropsihijatrijska bolnica u zatvoru broj 320 u mestu Burelj i privatna kuća adaptirana u bolnicu u blizini mesta Tropoja, tzv. „Žuta kuća“. Pored tih lokacija, srpsko tužilaštvo raspolaže podacima da je postojao i ilegalni zatvor u rudniku Deva koji se nalazi u pograničnom delu između Kosmeta i Albanije, jedan kraj tunela je na Kosmetu, a drugi u Albaniji.

Do ovih podataka, Tužilaštvo za ratne zločine je došlo istragom na slučaju „33-08“, pod radnim nazivom: „Trgovina ljudskim organima“. Predmet je otvoren pre dve godine, kako bi se proverile tvrdnje koje je Karla del Ponte, bivši glavni tužilac Haškog tribunala, iznela u svojoj knjizi „Lov, ja i ratni zločini“.

Tužilaštvo za ratne zločine Srbije došlo je i do informacije o broju pacijenata sa teškom insuficijencijom bubrega koji su tokom rata na Kosmetu bili zbrinuti i podvrgnuti tretmanu u Albaniji i Makedoniji. U kliničko-bolnički centar „Majka Tereza“ u Tirani tokom 1999. godine primljeno je 75 pacijenata sa Kosmeta, dok je u Univerzitetsku bolnicu u Skoplju sa dijagnozom teške insuficijencije bubrega primljeno 70 pacijenata sa Kosova i Metohije. U Tirani je urađeno nekoliko presađivanja bubrega. U istoj bolnici je od 75 pacijenata zadržano njih 35, dok su ostali prevezeni u Italiju (25) i Austriju (15) gde su čekali na presađivanje.

Srpsko tužilaštvo kao jedan od dokaza za tvrdnju o sumnjivim organima navodi izjavu doktora Sulejmana Kodra, šefa odeljenja za transplantacije KBC „Majka Tereza“ u Tirani. On je novinarki „TV Top njuz“ iz Tirane Bljerini Moki ispričao da su u ovoj bolnici zabeleženi slučajevi presađivanja organa od nepoznatih donora, ali da se „hirurzi ne mogu smatrati odgovornim za to“.

Došlo se do podatka da su civili žrtve trgovine trgovine organima, bili kamionima odvoženi sa Kosmeta u Albaniju, u vreme i neposredno nakon ratnih dejstava. Jedini pravci za prevoz kamionima bili su na graničnim prelazima Ćafa Prušit i Vrbnica koje su kontrolisale albanske granične službe.

Postoje i brojni dokazi da su civili dugo bili zatočeni u logorima, ali da nikada nisu oslobođeni. Tako, recimo, tužilaštvo raspolaže zvaničnim dopisom UN misije na Kosovu da su dve osobe srpske nacionalnosti, Mićo i Radmila Petrović „živi i da se nalaze u logoru ili zarobljeništvu“. Iako ova informacija potiče iz 1999. godine, oni nikada nisu pronađeni i dalje se vode kao nestali.

Dokazi za tvrdnje da su oteti civili živi i zarobljeni ogledaju se i u prikupljenim izjavama svedoka. U tim spisima se navodi da su pripadnici OVK tokom 1999. i 2000. godine kontaktirali porodice nestalih i kidnapovanih osoba iz Gnjilana, rekavši im da su im članovi porodice živi i da se nalaze u logoru Burelj u Albaniji. Konkretno, porodice kidnapovanih Dragana Ristića, Jovice Paunovića i Dragana Arsića kontaktirali su Ahmet Isufi, član Glavnog štaba OVK i komandant zone „Karadak“, i njegov rođak Ahmet Kadriju, pripadnik OVK. Oni su tražili novac kako bi oslobodili Ristića, Paunovića i Arsića iz logora Burelj. Takođe su porodicama kidnapovanih omogućili kontakt sa

43

Raifom Aliju koji je predstavljen kao upravnik logora Burelj. U tim kontaktima, porodicama otetih je rečeno da se u ovom logoru nalazi 280 kidnapovanih osoba“.51

10.14. Bogati Arapi i Izraelci glavni kupci otetih organa

„U predmetu „33-08” navodi se da se u Univerzitetskoj klinici u Jerusalimu samo tokom 2001. godine oporavljalo 60 pacijenata kojima je presađen bubreg od nepoznatog donora.

Podaci Tužilaštva za ratne zločine Srbije pokazuju da su organi izvađeni od otetih civila isporučivani u Nemačku, Skandinaviju, SAD, Izrael, Veliku Britaniju i druge bogate zemlje, saznaje „Politika”. U dokumentima tužilaštva pod oznakom „33-08” sa radnim nazivom „Trgovina ljudskim organima” navodi se da su u tu trgovinu, zapravo međunarodni kriminalni lanac, umešani doktori iz Izraela, Turske, Brazila i Filipina. Za njih se kaže da su „doktori koji pustoše Balkan u potrazi za ljudskim organima”.

Slika 12. – Medikamenti i medicinska oprema nađeni u blizini “Žute kuće”

Tužilaštvo za ratne zločine se u predmetu poziva na izveštaj o međunarodnoj trgovini organima koji je napravila grupa stručnjaka sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku poznatija pod nazivom „Belađo tesk fors“. Ova grupa je u svom izveštaju iznela podatke da su bogati Arapi i Izraelci glavni kupci ljudskih organa koji potiču iz jugoistočne Evrope.

Tužilaštvo se u predmetu poziva i na istraživanje koji je objavio „Amerikan kronikl“, a u kojem se kaže da se u Univerzitetskoj klinici u Jerusalimu samo tokom 2001. godine oporavljalo 60 pacijenata kojima je presađen bubreg od nepoznatog donora. U istom istraživanju navodi se da zbog toga „mnogi Izraelci putuju u istočnu Evropu u pratnji izraelskih doktora“.

„Posetili su siromašnu Makedoniju, Bugarsku, Kosovo, SR Jugoslaviju da bi razgovarali sa lokalnim biznismenima i lekarima o osnivanju nekakvih klinika“, navodi se u istraživanju.

51 http://www.politika.rs/rubrike/dosije-Hasim-Taci/Srtbija-o-Taciju/Hirurg-Kodra-Presadjivali-smo-organe-u-bolnici-Majka-Tereza.sr.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

44

Kao dokaz za ovakve tvrdnje, srpsko tužilaštvo raspolaže podacima da je 15. novembra 2008. godine u Prištini uhapšen Izraelac Moše Harel koji se tereti da je pregovarao i organizovao ilegalnu transplantaciju organa. Harel je uhapšen u istrazi protiv grupe koja je u klinici „Medikus“ u Prištini učestvovala u ilegalnoj transplantaciji bubrega. Kao glavni „mozgovi“ trgovine organima tada su označeni upravo Moše Harel, ali i izraelski hirurg Zapi Šapira. Isti doktor Šapira je 1999. godine pojavio u Skoplju i tamošnjim lekarima nudio saradnju u presađivanju bubrega. Navodno je taj posao kasnije realizovao u Estoniji, Moldaviji i Turskoj zajedno sa turskim hirurgom Jusufom Ercinom Sonmezom koji je u bekstvu, jer je označen kao „glavni hirurg za ilegalno presađivanje bubrega“ u Prištini.

Među podacima o trgovini organima navodi se i jedan bankovni račun koji je u maju 2000. godine otvorio Ervin Ohri sa Kosova. On je tražio donora za transplantaciju bubrega u Milanu, pa je otvorio račun na ime Ohri u albanskoj banci Kursimeve.

Posebno poglavlje u redmetu srpskog tužilaštva zauzima slučaj „Žuta kuća“. U njemu se nalazi izveštaj o forenzičkim ispitivanjima na ovoj lokaciji. Taj izveštaj je označen kao „ključni“, jer potvrđuje da su izvesna ispitivanja u „Žutoj kući“ obavljena uprkos negiranju albanskih vlasti i UMNIK-a. U tom izveštaju, za koji tužilaštvo kaže da ga je nabavilo „neformalnim putem“, navodi se čitav niz medikamenata i oprema koji ukazuju na mogućnost da su se tu izvodili hiruški zahvati. Nađeno je ukupno sedam medikamenata i oprema interesantni za dalju istragu. Takođe, tu se nabrajaju i sve osobe koje su učestvovale u uviđaju kod „Žute kuće“.

Posebno važan u tom izveštaju jeste citat u kojem se iznosi podatak gde se sada nalaze dokazi za koje se zvanično tvrdi da ne postoje. Po izveštaju, dokazi su u forenzičkom centru u Orahovcu na Kosmetu.

U kratkoj retrospektivi ovog slučaja Tužilaštvo za ratne zločine Srbije navodi da je „iz veoma pouzdanih izvora“ došlo do saznanja da nedostaje više stranica u ovom izveštaju i da su dva imena izbrisana belilom. Dodatnom istragom utvrđeno je da je reč o dve osobe koje su na mestu događaja bile u svojstvu „istražitelja“, iako one suštinski to nisu“.52

10.15. Uhapšen „Doktor Frankeštajn”

„Turska policija privela je u Istambulu doktora Jusufa Sonmeza zbog sumnje da je učestvovao u operacijama vađenja organa na Kosovu kao deo međunarodne mreže trgovaca ljudskim organima, javila je turska agencija Anadolija. Hapšenje Jusufa Sonmeza u turskim medijima objavljeno je pod naslovom: „Uhapšen doktor Frankeštajn”.

Tužilac EU Džonatan Ratel izjavio je prošle sedmice da je velikom broju siromašnih ljudi koji su dolazili iz inostranstva na Kosovo obećavano da će dobiti novac u zamenu za prodaju bubrega. Oni bi pristajali na operacije, a organi su potom ilegalno prodavani.

52 http://www.politika.rs/rubrike/dosije-Hasim-Taci/Svet-o-Taciju/Bogati-Arapi-i-Izraelci-glavni-kupci-otetih-organa.sr.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

45

Euleks je krajem prošle godine podigao optužnice protiv sedam osoba navodno umešanih u međunarodnu trgovinu organima u kojoj je turski lekar bio centralna ličnost, odnosno osoba koja je obavljala operacije nad ljudima koji su organe prodavali.

„Donatori” su iz Rusije, Moldavije i Kazahstana, u Prištinu dolazili zbog obećanja da će im biti plaćeno po 20.000 dolara za organe, ali većina nikada nije dobila nikakvu nadoknadu, navodi se u optužnici koju je načinilo Euleksovo tužilaštvo.

Operacije su obavljene u prištinskoj klinici „Medikus”, a šef čitave operacije bio je profesor na prištinskom univerzitetu Lutfi Derviši. Prvi čovek klinike bio je njegov sin Arban, a među uhapšenima je još i bivši zvaničnik kosovskog Ministarstva zdravlja Iljir Rečaj.

Euleks je i raspisao međunarodnu poternicu za Sonmezom, navodeći da je čitav posao „ugovoren” na međunarodnoj konferenciji lekara u Istambulu 2006. godine.

Klinika „Medikus” se pominje i u izveštaju specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija u delu koji se odnosi na krađu organa Srba i Albanaca zatočenih u tajnim zatvorima OVK, na severu Albanije.

„Kada je bilo potvrđeno da su hirurzi spremni za operacije, zatočenici su pojedinačno izvođeni iz sigurnih kuća, ubijani, a njihova tela su brzo prebacivana u kliniku”, navodeći da su u slučaj klinike „Medikus”, u Prištini i ta ubistva umešane iste osobe”.53

10.16. Pušten „Doktor Frankeštajn”

„Kontroverzni turski hirurg Jusuf Sonmez pušten je na slobodu, do početka suđenja, svega desetak sati pošto je uhapšen na osnovu crvene poternice Interpola koja je za njim raspisana tokom istraga o ilegalnim transplantacijama organa, uključujući i misterioznu prištinsku kliniku „Medikus“.

„Nije bilo takvog zločina. Nije bilo bilo kakve trgovine organima. Verujem u pravnu državu i pušten sam, pošto sam dao izjavu“, rekao je Sonmez ispred suda koji je puna dva časa davao izjavu sudiji Rešatu Uguru.

Sonmez je, takođe, rekao da ne zna ništa o procesu koji se vodi na Kosovu.Odgovarajući na pitanje gde je bio tokom poslednjih nekoliko meseci, Sonmez je

rekao da je putovao u Italiju, Nemačku i Litvaniju.Sonmez je više puta hapšen u Turskoj zbog nelegalnih transplantacija bubrega, a

2005. godine osuđen je na godinu dana zatvora. Ipak, kazna je suspendovana zbog novog zakona koji je te godine stupio na snagu.

Urednik turskog dnevnika Vatan Ugur Kočbaš kaže da se veruje da se Sonmez bavi trgovinom organima sa partnerom u Izraelu, da kupuje bubrege od siromašnih ljudi u Turskoj i da ih onda presađuje bogatima.

„Navodno je to nekada radio u određenim klinikama u Turskoj, Azerbejdžanu, Moldaviji, na Kosovu. Pominje se da su davaoci bubrega dobijali 14.000 dolara, a primaoci su plaćali 100.000 do 150.000 dolara“, kaže urednik turskog lista.

Vatan navodi izjavu nekadašnjeg inspektora Ministarstva zdravlja Turske Ilhana Dogana koji kaže da turski zakon, usled veoma malog broja donatora bubrega,

53 Objavljeno 11. 01. 2011. u 10:05 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

46

dozvoljava ljudima da doniraju bubrege pacijentima sa kojima nisu u krvnom srodstvu – ali samo pod uslovom da se to ne naplaćuje.

Sonmez je uspeo da obezbedi dokumenta u kojima donatori potvrđuju da nije bilo nikakve prodaje bubrega za novac.

Ipak, 2008. godine u odsustvu je osuđen na osam godina zatvora i od tada se nalazio u bekstvu, dok je njegova klinika, u centru Istambula, od tada zatvorena. Kako navodi „Gardijan“, krio se uglavnom u zemljama EU, pošto ima pasoš Litvanije, jer mu je supruga Litvanka. Uhapšen je juče u Turskoj“.54

10.16.1. „Frankeštajn“ i „Medikus“

„U optužnici protiv Sonmeza navodi se da su donatori bubrega obično poticali iz siromašnih delova istočne Evrope i centralne Azije. Sonmez im je obećavao oko 15.000 evra po bubregu, dok bi ih kasnije prodavao za 100.000 evra. Donatori bi ostajali i bez novca i bez organa.

Klijenti su mahom bili bogati Izraelci i ljudi sa Zapada. Prema podacima iz istrage, jedan izraelski advokat za bubreg je dao čak 180.000 evra.

Njegov ključni saradnik na Kosovu bio je Šaip Muja, politički savetnik kosovskog premijera Hašima Tačija za pitanja iz oblasti zdravstva i čovek koji suštinski povezuje slučaj klinike „Medikus“ sa navodima o krađi organa Srba otetih na Kosovu 1999. godine.

Istražioci Saveta Evrope, koje je predvodio Dik Marti, opisali su Šaipa Muju kao centralnu figuru u međunarodnim mrežama trgovine ljudima i ugovaranja nelegalnih hiruških operacija, dok je rat proveo u centrali OVK, u Tirani.

„Muja je čovek koji je ušao u posao sa Jusufom Sonmezom tokom svojih putovanja u Tursku, tokom rata na Kosovu, što je rezultiralo švercom bubrega iz Albanije za Istambul. Nije slučajnost da je igrao ulogu i u stvaranju „Medikusa“ manje od deset godina kasnije“, rekao je u decembru za britanski „Gardijan“ obaveštajac iz Vašingtona, koji je tražio da ostane anoniman.

„U mnogo čemu, to su dve slične operacije. U oba slučaja, imate tajne objekte koji povezuju važne igrače među kosovskim Albancima sa trgovinom organa nevinih žrtava i uključuju se u međunarodne mreže kako bi profitirali od Sonmezovih operacija“, naveo je taj izvor.

U ranijem saopštenju na svom veb-sajtu, Sonmez je rekao da ga turski mediji nepravedno osuđuju i dodao da nije učinio ništa loše, kada je reč o kosovskom slučaju.

„Prikazuju me kao najvećeg kriminalca, pa čak kao vođu kriminalne bande. Ako sam vođa bande, gde su mi onda ti ljudi“, pitao se Sonmez“.55

54 Objavljeno 14. 01. 2011. u 12:26 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)55 Objavljeno 12. 01. 2011. u 15:00 pm, http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html (pristup 15. 01. 2011. g.)

47

11. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Globalni svetski poredak i jačanje principa tržišne ekonomije uticali su i na trendove razvoja kriminaliteta kako na nacionalnom, tako i na internacionalnom nivou. Napredak medicine pogodovao je pretvaranju ljudskih organa u najvredniju i najtraženiju „robu“ na ilegalnom tržištu. Izražena nesrazmernost između potrebe za organima za transplantaciju i njihove dostupnosti gotovo da predstavlja globalni problem koji je doprineo razvoju ilegalne trgovine ljudskim organima. Ovaj vid ilegalne, organizovane trgovine zasniva se na sprezi različitih aktera, od dilera koji vrbuju žrtve, odnosno potencijalne primaoce i davaoce, preko medicinskog osoblja, turističkih agencija, imigracionih i carinskih službenika, a vrlo često i predstavnika vlasti koji olakšavaju ceo proces. Donori su uglavnom mlađe žene, crne boje kože, iz siromašnih slojeva zemalja trećeg sveta, a primaoci stariji, bogati i bolesni muškarci iz zemalja trećeg sveta. Trgovina organima zasniva se na prinudi i prevari, iako se donor-prodavac u većini slučajeva svojevoljno odlučuje da proda svoj organ. Upravo donor i primalac predstavljaju žrtve ovakve degradirajuće trgovine. Primorani siromaštvom, odnosno

48

zdravstvenim problemima i prevareni od strane organizatora i realizatora kupoprodajnog procesa izloženi su riziku znatnog pogoršanja kako materijalne situacije tako i zdravstvenog stanja.

U toku poslednjih decenija dvadesetog veka došlo je do erozije socijalnih vrednosti koje su ustupile mesto socijalnim tržišnim vrednostima. Procvat trgovine organima poreklom od kadavera ili živih davalaca predstavlja jedan od primera ove pojave gde se na pijaci organa, sreću očajan, teško oboleo primalac i očajan, siromašan i obično obespravljen davalac organa. Opravdanja se traže u konstatacijama „da je svako gospodar sopstvenog tela, da je organ samo organ, da je srce slično običnoj pumpi, a da bubreg ima ulogu običnog filtera“, pri čemu se zanemaruje postojanje interakcije tela i duha čiji poremećaj dovodi do povrede principa humanosti. Takođe se kao opravdanje navode paradoksalne situacije koje su realno prisutne, kao što je prodaja telesnih ljudskih tečnosti krvi i sperme koja je gotovo legalna dok u isto vreme za trgovinu solidnim tkivima i organima važe drugi kriterijumi.

Smatra se da će se u budućnosti, čak u narednoj dekadi transplantacije ljudskih organa predstavljati rutinsku medicinsku praksu, a ne kao do sada, ekskluzivni način lečenja. Očigledno je da stalna nestašica ljudskih organa stvara i održava crno tržište. Svi zakoni koji imaju za cilj sprečavanje trgovine delovima ljudskog tela, donose samo organičene rezultate i ne može se realno očekivati da će u budućnosti biti mnogo drugačije. Rešenje se očigledno ne nalazi samo u domenu zakona već u eliminisanju postojeće nestašice. Ovaj cilj se jednim delom može postići popularizacijom donacije i obezbeđivanjem bolje evidencije uvođenjem elektronskih metoda obrade podataka, a drugim delom od uvođenja novih biomedicinskih tehnologija koje će obezbeđivati organe na način potpuno drugačiji nego do sada.

U decembru 2001. objavljena je vest da su naučnici uspeli da kloniraju ljudski embrion. Ovaj izuzetan događaj usledio je neposredno posle dešifrovanja kompletnog ljudskog genoma. U budućnosti se realno očekuje da kloniranje zauzme svoje mesto u biomedicinskoj praksi. Početkom 2001. godine Gornji dom Britanskog Parlamenta usvojio je zakon po kojem naučnici mogu upotrebiti klonirane ljudske embrione u lečenju teških bolesti. Usvajanjem ovog zakona Velika Britanija je postala prva zemlja na svetu koja je ozakonila tzv. „terapeutsko kloniranje“. Međutim, Britanski parlament nije dozvolio kloniranje novih individua nego samo delova organizma. Ipak, kloniranje se ne sme posmatrati sa aspekta mogućih zloupotreba već kao specifični naučni izazov i kao terapija budućnosti za niz do sada neizlečivih bolesti. Bez obzira na sve predrasude i na realnu opasnost od zloupotreba kao i na sporni etički aspekt, kloniranje predstavlja revolucionarni preokret u humanoj medicini koji će biti u stanju da efikasno reši postojeću nestašicu ljudskih organa i tkiva i konačno obesmisli i eliminiše crno tržište u ovoj oblasti.

Budući da je ova pojava poprimila globalne razmere i visoki stepen razvijenosti, naišla je na oštru osudu brojnih međunarodnih organizacija i institucija. Naša zemlja je ratifikacijom UN protokola o trafkingu pored trgovine ljudima kriminalizovala i trgovinu organima. Međutim, nepostojanje adekvatne zakonske regulative u oblasti transplantacije organa, isključenost Srbije iz Eurotransplanta, nedovoljna popularizacija kadaveričnih donacija i izuzetno velika potražnja praćena malom ponudom legalno dostupnih organa stvaraju pogodno tlo za eksploataciju zdravstveno ugroženih pojedinaca. Upravo iz ovih razloga nameće se potreba ozbiljnijeg sagledavanja celokupne situacije u našoj zemlji i

49

preduzimanje konkretnih preventivnih mera. Popularizacija kadaveričnih donacija organa, edukacija stanovništva o korisnosti, neophodnosti donacija i zdravstvenim rizicima ilegalnih transplantacija, kao i nužnost donošenja adekvatnih zakonskih dokumenata u vezi sa uzimanjem i korišćenjem ljudskih organa u terapijske svrhe su samo početni ali bitni koraci.

12. LITERATURA

1. Bošković, M., Osnovi kriminalistike, Prometej, Novi Sad, 2008.2. Bošković, M., Skakavac, Z., Organizovani kriminalitet – karakteristike i pojavni oblici, Prometej, Novi Sad, 2009.3. Bošković, M., Privredno kazneno pravo, Autorsko izdanje, Novi Sad, 2007.4. Crvčanin, A.: Trgovina ljudskim organima, Mediacentar, Sarajevo, 2008.5. Temida, Časopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, Br. 1., Prometej, Beograd, 2009.6. Temida, Časopis o viktimizaciji, ljudskim pravima i rodu, Br. 3., Prometej, Beograd, 2009.7. Tomašić, Lj., Trgovina ljudskim organima, Samostalno autorsko izdanje Ljiljana Tomašić, Beograd, 2003.8. Sarajevski dnevni list, Oslobođenje, 2008.9. Internet stranice:

50

http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/humanost-ili-biznis-trgovina-ljudskim- organima

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/60566/U-Moldaviji-pijaca-ljudskih-organa http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/humanost-ili-biznis-trgovina-ljudskim-

organima http://dodjividi.informe.com/forum/forum-f8/topic-t8-30.html http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Organi-otetih-prodavani-u-Turskoj.sr.html http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Uhapshen-Veliki-shef-zbog-Zute-

kuce.sr.html http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/217018/EU-na-Kosovu-povela-istragu-o-trgovini-

organima http://www.politika.rs/rubrike/dosije-Hasim-Taci/Srtbija-o-Taciju/Hirurg-Kodra-

Presadjivali-smo-organe-u-bolnici-Majka-Tereza.sr.html http://www.politika.rs/rubrike/dosije-Hasim-Taci/Svet-o-Taciju/Bogati-Arapi-i-

Izraelci-glavni-kupci-otetih-organa.sr.html

51