TRANSNACIONALNI DRUŠTVENI POKRETI U ERI INTERNETA: … · pokreta, ali i da se daju naznake izmena strategija i taktika delovanja i opasnosti koje ovakav vid tehnologije nosi kad

Mladen Stojadinović1 Originalni naučni radUniverzitet u Beogradu UDK 004.738:327.3 AvaazFakultet političkih nauka 004.738.5:321.7 Primljen: 8.7.2017 DOI: https://doi.org/10.2298/SOC1704497S

TRANSNACIONALNI DRUŠTVENI POKRETI U ERI INTERNETA: SLUČAJ „AVAAZ”

Transnational Social Movements in the Internet Era:The Case of „Avaaz”

APSTRAKT: Rad će se baviti pojmom i dometom transnacionalnih društvenih pokreta na početku 21. veka, što je period koji se odlikuje ogromnim rastom značaja novih tehnologija i Interneta. Zanimaće nas uloga transnacionalnih društvenih pokreta koji svoju delatnost zasnivaju ili makar presudno organizuju preko Interneta i društvenih mreža, a za primer takvog pokreta uzećemo „Avaaz”, kao najmnogoljudniju aktivističku zajednicu na pomenutoj mreži. Ključni cilj će biti da se opišu i osvetle mogućnosti koje Internet pruža za funkcionisanje pokreta, ali i da se daju naznake izmena strategija i taktika delovanja i opasnosti koje ovakav vid tehnologije nosi kad su u pitanju praktične socijalne i političke posledice.Najpre će ukratko biti reči o pojmu transnacionalnih društvenih pokreta, zatim o odnosu Interneta i demokratije, uslovima koji dovode do razvoja novih koncepata poput direktne demokratije ili elektronske demokratije, i oblicima političke participacije na Internetu. Zatim će se fokus usmeriti na pokret „Avaaz”, kao i njegove dosadašnje odlike i aktivnosti, etici pokreta koja se definiše kao kosmopolitska, ali i o kritikama koje se „Avaazu” mogu uputiti. Završni deo rada biće posvećen razmatranjima budućnosti transnacionalnih društvenih pokreta i njihovom realnom i potencijalnom uticaju na izgradnju globalnog civilnog društva, u cilju ocene postignuća ovog i sličnih pokreta.KLJUČNE REČI: Internet, demokratija, Avaaz, društveni pokreti, aktivizam,

participacija

ABSTRACT: The paper will deal with concept and range of transnational social movements at the beginning of 21st century, which is a period characterized by huge growth of importance of new technologies and Internet. We will be interested in the role of transnational social movements which base or at least overwhelmingly organize their activity through Internet and social networks; „Avaaz” will be taken

1 [email protected]

498 SOCIOLOGIJA, Vol. LIX (2017), N° 4

as an example since it is the most popular activist community at the mentioned network. The key aim will be to describe and partly explain the possibilities that Internet provides for functioning of movements, but also to give indications of strategic and tactical changes in their actions, as well as of dangers such type of technology can cause in relation to practical social and political consequences.Firstly, it will shortly be spoken about the concept of transnational social movements, then about the relation between Internet and democracy, conditions that lead to development of new practices such as direct democracy or e-democracy and about the political participation on the Internet. Then the focus will move to „Avaaz” movement, its recent features and activities, the ethics of this movement that might be defined as cosmopolitan, but also to critics that might be directed to „Avaaz”. The final part of the paper will be devoted to considerations on transnational social movement’s future and their real and potential impact on emergence of global civil society, in order to assess the achievements of this particular and similar movements.KEY WORDS: Internet, democracy, Avaaz, social movements, activism,

participation

Transnacionalni društveni pokreti u 21. veku – vodeća sila umreženog društva?

Promene u organizacionim i strukturnim formama političkog organizovanja, kao i pomeranje centra moći (unutar država na izvršnu vlast, a u međunarodnim krugovima na regionalne i nadnacionalne organizacije) uzrokovale su i određene promene u oblasti političke participacije. U odnosu na klasične društvene pokrete, savremeni transnacionalni društveni pokreti predstavljaju vrstu kolektivne akcije koja nije prvenstveno fokusirana na pitanja na koja nacionalni donosioci odluka mogu presudno da utiču. Pod transnacionalnom kolektivnom akcijom podrazumeva se, po Donateli dela Porte i Sidniju Terou, „koordinisana međunarodna kampanja aktivista usmerena na druge međunarodne aktere, države ili međunarodne institucije” (Della Porta, Tarrow, 2005: 2–3). Nije uopšte jednostavno odrediti šta sve predstavlja (transnacionalni) društveni pokret, i razlikovati ga od organizacija (koje bi trebalo da su institucionalizovane i trajne), pa se pojam prilično protivi jasnoj definiciji i kategorizaciji (Downing, 2008: 43). Ranije je sociologija pravila razliku između pokreta i organizacije na jednostavan način – organizacije su bile oni kolektivni akteri koji imaju formalan karakter (Tomić, 2009: 12). Međutim, s obzirom na formalizaciju društvenih pokreta i razvoj nevladinog sektora koji nije više jasno institucionalizovan, postaje sve teže razlikovati dva pojma. Pomoć u ovom procesu može pružiti činjenica da se razlika između pokreta i organizacije ne tiče samo formalnog karaktera organizacije, već samog načina delovanja, u smislu da organizacije imaju manje-više stalan broj članova i ne zavise isključivo od mobilizacije za kolektivnu akciju (Tomić, 2009: 16). Ono što nije upitno je fakt da su savremeni društveni pokreti, u situaciji sve tešnje međuzavisnosti, osuđeni da postaju sve više transnacionalni

Mladen Stojadinović: Transnacionalni društveni pokreti u eri Interneta: slučaj „Avaaz” 499

(Smith, 2005: 228). Kao što su u XIX i početkom XX veka tradicionalni društveni pokreti izmenili način na koji ljudi politički participiraju, tako se i početkom aktuelnog stoleća stvaraju pretpostavke za jedan drugačiji aktivizam. Naime, Internet u velikoj meri menja i proširuje „repertoar kolektivne akcije” (Van Laer, Van Aelst, 2010: 231).

U odnosu na veći deo XX veka u kome su dominirali tradicionalni društveni pokreti zasnovani na organizovanju u cilju smanjenja nejednakosti (npr. radnički pokreti) i to prevashodno unutar nacionalnih granica, kako se stoleće približavalo kraju postalo je jasno da se fokus ovakvih struktura neizbežno pomera ka globalnom nivou i da se širi krug pitanja koja motivišu na akciju. Može se navesti više razloga za to, od kojih Kohen izdvaja: 1) shvatanje da najveći broj problema ne može biti rešen u kontekstu samo jednog društva, ma koliko moćno ono bilo; 2) značajan broj pitanja je prosto po karakteru prekograničan; 3) globalizacija, razvoj komunikacija i kulturna razmena uzrokovale su da ljudi žele da se organizuju na transnacionalnom nivou; 4) činjenica da države moraju da premoste ili uvećaju svoju moć kako bi parirale novim pokretima i 5) stanovništvu u siromašnim i autoritarnim državama očajnički trebaju transnacionalni pokreti jer je to često najvažniji oblik građanske participacije koji je moguće sprovesti (Cohen, 1998: 6). Bilo kako bilo, društveni pokreti kao najvažnije poluge civilnog društva (Pavlović, 2004: 53) prerastaju u poluge jednog transnacionalnog (u perspektivi globalnog) društva u nastajanju.

Može se postaviti pitanje u kojoj su meri transnacionalni pokreti zapravo transnacionalni, imajući u vidu da se uglavnom koordiniraju sa jedne ili nekoliko lokacija, kao i da najveći broj aktivista deluje „van mreže” (offline) samo u sopstvenoj lokalnoj sredini. Dakle, iako su na Internetu bliski (bar dok traje izvesna kampanja ili akcija), najveći broj članova pokreta ne dolazi u pravi kontakt sa ostalim članovima, sem u sajberprostoru. Protesti, tribine, marševi i druge tehnike participacije još uvek se organizuju najvećim delom na lokalnom nivou – teško je očekivati da će ljudi iz drugih država ili kontinenata zaista i prisustvovati događaju koji se dešava stotinama ili hiljadama kilometara daleko, iako im je možda stvarno stalo do cilja koji se želi postići. Naravno, i pomenuti trend se menja, pa tako imamo sve veći broj levičarskih ili desničarskih aktivista koji (koristeći mogućnosti sve jeftinijeg prevoza) lično prisustvuju događajima u drugim zemljama. No, i dalje većinu čini lokalno stanovništvo. Prosto, geografska udaljenost je još uvek važna (mada se njen značaj smanjuje) i povećava troškove fizičkog povezivanja osoba sa različitih krajeva sveta. U tom smislu, transnacionalizam pokreta ne znači (još uvek) da su aktivisti zajedno u akcijama van Interneta, ali podrazumeva da pokret ima pristalice u mnogim državama, kao i da se obraća međunarodnim i/ili globalnim institucijama, a u vezi sa pitanjima koja nadilaze državne granice. Kao primere možemo navesti „Grinpis”, „Oksfam”, „Amnesti Internešnel” itd.

Najznačajnije oblasti u kojima deluju transnacionalni pokreti jesu: zaštita ljudskih prava, zaštita životne sredine, mirovne aktivnosti, ženska prava, ekonomski razvoj itd. (Smith, 2005: 233). Evidentan je porast broja ljudi koji učestvuju u društvenom i političkom životu kroz navedene pokrete, mada je tendencija da procenat tog rasta lagano opada. Pored toga, već je sugerisano da


je sve više pokreta i organizacija čija oblast delovanja nije ograničena na jednu društvenu sferu, već obuhvata veći broj pitanja i nadležnosti koje se preklapaju na različite načine. Ekstenzivno korišćenje Interneta i novih tehnologija od strane pripadnika transnacionalnih društvenih pokreta je još jedna od njihovih osnovnih karakteristika. Pritom, razlika među zemljama siromašnog Juga i bogatog Severa, kad se radi o obimu oslanjanja na pomenute tehnološke prednosti, nije uopšte tako velika kako bi se moglo pretpostaviti (Smith, 2005: 242). Finansijska i ekonomska ograničenja, s druge strane, proizvode mnogo veću razliku u mogućnostima uticaja pojedinaca i pokreta iz siromašnijih zemalja u globalnim akcijama. Generalno posmatrano, transnacionalni društveni pokreti zauzimaju sve značajnije mesto u spektru društvenog organizovanja.

Za razumevanje savremenog društva, koje mnoge svoje dimenzije duguje razvoju informaciono-komunikacionih tehnologija, dragocen je rad Manuela Kastelsa. On je u svojim knjigama, od kojih treba izdvojiti trotomno delo „Informaciono doba” pokušao da postavi osnove prilagođavanja sociologije novom tipu društvene strukture, koju on naziva „umreženo društvo” (navedeno prema: Petrović, 2007: 170–175). Tri ključna procesa koji uzrokuju promenu načina organizovanja od klasičnih ka umreženim jesu: razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija, restrukturacija kapitalizma i društveni pokreti (Petrović, 2007: 172). Iz navedenog je vidljivo da Kastels povezuje društvene pokrete sa razvojem savremenih tehnologija, i da u njihovom sadejstvu, uz okruženje zrelog kapitalizma, vidi suštinske uzroke krupnih socioloških promena koje su nastupile počev od sedamdesetih godina XX veka. Mreža nema centar, već samo čvorišta; jedina logika koja u ovakvom obliku društva opstaje jeste logika uključenosti, tj. pitanje da li ste u mreži ili ne (Petrović, 2007: 173). Iako su tri pomenute determinante, na čemu Kastels insistira, zasebne i nezavisno nastale, lako je shvatljivo da su neraskidive veze između njih, te stoga korišćenje informacionih tehnologija od strane društvenih pokreta postaje jedna od prepoznatljivih odlika savremenog, umreženog društva. Ujedno, mnogi od njih jesu antikapitalistički, odnosno nastaju kao reakcija na kapitalizam, tako da su sva tri izvora nelinearnosti koja su doprinela promeni između aktera i strukture isprepletani i na ovaj način.

Iako Internet znatno olakšava transnacionalni aktivizam, postoje argumenti i da on može i otežati ili usporiti uspeh društvenih pokreta, pogotovo u smislu doprinosa difuznosti, odnosno „razvodnjavanja” pokreta, imajući u vidu da se dešava da pojedinci ili grupice koriste znanje na računarskim mrežama da sebe pretvore u lokalne ili regionalne lidere koji onda neretko rasipaju energiju pokreta (Della Porta, Tarrow, 2005: 2–3). Uopšteno govoreći, veza između uspeha društvenih pokreta i korišćenja savremenih kompjuterskih tehnologija nije nimalo jednostavna i jednoznačna, već zavisi od konteksta i konkretnih situacija i slučajeva. Kritičari mogu sporiti značaj demokratskog potencijala Internet pokreta. Pre svega, može se argumentovati da i nedemokratske ideje vrlo lako bivaju diseminirane na ovaj način (npr. fašističke, rasističke, seksističke i druge grupe to već uveliko koriste), a, zatim, da su međunarodna politika i ekonomija već toliko udaljeni od političke kontrole da ne postoji šansa da se istinski utiče na njihov tok (Langman, Morris, 2006). Dakle, tzv. sajberaktivizam može pokazati oba lica – i demokratsko i antidemokratsko.


Odnos Interneta i demokratije – šta menja postojanje „mreže svih mreža”?

Raste broj empirijskih istraživanja o odnosu Interneta i demokratije ili o uticaju Interneta na demokratiju. Najnovija istraživanja uglavnom pokazuju statistički značajnu korelaciju između stavova o upotrebi Interneta i demokratskih stavova (videti, npr. Ünlü, 2017). Takođe, istraživanje koje su sproveli Espinar-Ruiz i Gonzales-Rio među španskom omladinom potvrdilo je statistički značajnu korelaciju između većeg korišćenja Interneta i političke participacije, kako na mreži tako i van nje (Espinar-Ruiz, González-Río, 2015: 25–27). Ranije klasično empirijsko istraživanje koje su sproveli Best i Vejd za desetogodišnji period od 1992. do 2002. godine bavilo se uticajem Interneta na demokratiju. Postavljanjem nezavisne varijable (nivo korišćenja Interneta na 1000 stanovnika) i zavisne varijable (socijalnih i političkih prava i sloboda), uz uzimanje u obzir indikatora poput bruto nacionalnog dohotka po stanovniku, procenta pismenosti i drugih, primenom složene metodologije došlo se do zaključka da je stepen korelacije između raširenosti upotrebe Interneta i nivoa demokratizacije visok (Best, Wade, 2009: 261). Što se tiče regionalnih razlika, zanimljivo je da u najrazvijenjim delovima sveta (Evropa i Amerika) empirijski nalazi pokazuju manji uticaj Interneta na demokratizaciju od drugih delova sveta; deluje da građani ukorenjenih demokratija koriste Internet pre za zabavu i druge namene nego u demokratske svrhe, kako to čine oni čije države još uvek nisu stabilizovale svoje političke sisteme (Best, Wade, 2009: 269–270). Prema tome, odnos koji je bio istraživan kvantitativnim metodama ostaje višeznačan i složen.

Mada se znak jednakosti ne može uvek u potpunosti povući (jer se elektronska demokratija ili e-demokratija ne sprovodi nužno putem Interneta), obično se Internet demokratija koristi kao sinonim za tzv. e-demokratiju. Tek je nedavno shvaćeno da se može napraviti sinergija između demokratskog razvoja i razvoja tehnologije (OECD, 2003: 151). Suštinsko pitanje na koje treba odgovoriti jeste da se ponovo osmisli političko predstavljanje i njegova uloga, u smislu da se obezbedi bolji protok informacija između građana, njihovih izabranih predstavnika i vlasti, kao i između samih građana. Prema tome, političke partije i političari moraju razumeti inicijative e-demokratije kao „dvosmernu ulicu”, a ne da Internet i nove tehnologije koriste samo kao mesto promovisanja i nastavka kampanje (OECD, 2003: 151). Internet demokratija obuhvata sve mehanizme kojima građani mogu da učestvuju u političkim procesima putem elektronskih sistema, radi poboljšanja transparentnosti, brzine i efikasnosti državnih službi. S obzirom na to da se najveći deo ovih mehanizama sprovodi ili može sprovesti preko Interneta (elektronsko glasanje, referendumi, kampanje, ankete, pitanja i odgovori, tribine, virtuelni ili video sastanci, blogovi, komentari zakona itd.), nije začuđujuće da su pojedini autori počeli da posmatraju Internet kao dovoljan uslov bogatije i raznovrsnije demokratske prakse.

Međutim, brojni su i argumenti kojima se pobija da je Internet rešenje za sve probleme, te da on može bez problema omogućiti neku vrstu direktne demokratije koja bi dovela u pitanje predstavničku, odnosno njenu trenutnu


dominantnu verziju. Tu treba pomenuti tzv. argument stratifikacije koji se svodi na to da će nejednaka informatička pismenost dovesti do raslojavanja među građanima i otežati diskusiju pod jednakim uslovima. Osim toga, moguće su i komercijalizacija i panoptifikacija, u smislu da kompanije ili vlade koriste svoje resurse da utiču na demokratsku diskusiju, preferencije glasača (građana), ili, što je još opasnije, da onemogućavaju, kriju ili oblikuju informacije po svom nahođenju, a sve u cilju zaštite interesa uskih krugova ljudi (Mančić, 2012: 180–181). Ovakve bojazni posebno dolaze do izražaja nakon događaja sa Džulijanom Asanžom ili Edvardom Snoudenom, koji su pokazali da su države i bezbednosne službe itekako zainteresovane da ograniče sadržaj Internet sajtova ukoliko im on ne ide u prilog. Pored pomenutih poteškoća deliberativne demokratije posredovane Internetom, mogu se navesti i druge, kao što su: selektivnost informacija, negativan uticaj masovnih medija na formiranje javnog mnenja, pa i virtuelizacija, odnosno gubljenje osećaja za stvarne probleme u odnosu na virtuelne. Sve navedeno, međutim, ne predstavlja dovoljan razlog da se zaključi kako Internet ne može odigrati pozitivnu ulogu u reafirmaciji direktne demokratije, jer argumenti u prilog toj tezi pretežu.

Pored uloge Interneta kao mesta i alata direktnog glasanja ili rasprave, on može poslužiti i kao medij za kooordinaciju aktivnosti na samoj mreži ili van nje. Upravo tu treba tražiti mesto i ulogu transnacionalnih društvenih pokreta, pogotovo onih koji su primarno orijentisani na nove tehnologije. Prema tome, u ovom slučaju, veza Interneta i demokratije uspostavlja se kao posredna, tj. aktivnosti koje spadaju u demokratski proces ne vrše se (isključivo) direktno na Internetu, već on služi prevashodno kao sredstvo komunikacije, kao mehanizam povezivanja neophodan za aktivnu političku participaciju i kontrolnu funkciju građanskog društva. Prema tome, moraju se razlikovati akcije koje ne bi bile moguće bez Interneta (eng. Internet-based) i onih koje Internet samo pomaže ili podržava, a moguće ih je sprovoditi i bez njega, štaviše, i sprovođene su pre nego što je on i nastao (Internet-supported, o ovome videti u: Van Laer, Van Aelts, 2010: 232–233). Na sličan način, može se napraviti i razlika između pokreta koji su suštinski vezani za Internet (kao što je slučaj sa „Avaazom”) od onih koji se samo služe njime. Društveni pokreti mogu politički koristiti Internet, sprovoditi politiku na Internetu, ali i uticati na politiku koja oblikuje sam Internet (Salter, 2003: 129). Ako se krene od postulata Habermasove teorije komunikativnog delanja, mogu se identifikovati i problemi u potpunosti komunikacije putem ovog medija, kao što su: 1) problem provere verodostojnosti informacija, 2) nedostatak zajedničkog „sveta života” i različite kulturne odlike i poreklo korisnika, 3) anonimnost i sa njim skopčana neizvesnost u pogledu iskrenosti (Salter, 2003: 136). Iz priloženog se vidi da postoje nedostaci i direktnog i indirektnog korišćenja Interneta u svrhu političke participacije, no, to nipošto ne protivreči osnovnoj tezi da su pojava i širenje Interneta u velikoj meri izmenili mapu potencijalnih pravaca razvoja civilnog društva i otvorili brojne mogućnosti za demokratsko delovanje.

Ako se ostave po strani mogući nedostaci Interneta za razvoj i praksu demokratije, a koji se vode pretpostavkom da on predstavlja moćan medij, može se dovesti u pitanje i sama ta pretpostavka. Naime, da li je Internet zaista postao


toliko važan i kako se kotira u odnosu na postojeće, tradicionalne medije? Određena istraživanja pokazuju da njegov uticaj ipak zaostaje u odnosu na njih, pogotovo na televiziju. Albina Osrečki tvrdi, na primeru „Arapskog proleća”, da je Internet olakšao demokratske promene, ali ih nije izazvao (Osrečki, 2014: 105). Uticaj svih novih medija u velikoj je meri preuveličan kad su u pitanju revolucije u arapskom svetu, a čak je zabeležena korelacija dostupnosti i nivoa korišćenja Interneta u obrnuto proporcionalnom odnosu sa snagom uličnih protesta; tj. u zemljama gde ima više korisnika mreže bilo je manje registrovanih protesta (Osrečki, 2014: 110). Iz priloženog se može zaključiti da je pojava novih medija pre taktička nego strateška promena kad je u pitanju otpor nedemokratskim režimima, i da ne treba očekivati previše od ovih tehnologija u istinskom usmeravanju rezultata političkih procesa, već samo u domenu načina i dinamike mobilizacije. Ipak, čak i te promene deluju daleko od zanemarljivog značaja, posebno ako se imaju u vidu teškoće koje mobilizacija nosi sa sobom.

Politička participacija na Internetu – od pasivnog prijema do aktivnog stvaranja

Ako se upitamo na koji konkretan način Internet može da utiče na demokratske procese, najjednostavniji odgovor se nameće veoma brzo – pa, na taj način što bi se putem Interneta moglo glasati ili iskazivati stavovi po različitim pitanjima, kao i informisati i debatovati. Znamo da preko Interneta, uz minimalno tehničko znanje, ogroman broj ljudi može da učestvuje u demokratskom odlučivanju. Pojedine države kao što su Švajcarska i Kanada već uveliko koriste mogućnosti koje Internet pruža kako bi javnu administraciju približile građanima (Public Policy Forum, 2011: 4–6). U principu ne postoje fizička ograničenja da se organizuje izjašnjavanje građana po bilo kom pitanju, uz vrlo jednostavne i jeftine procedure. Još od Gabrijela Tarda i Džona Djuia proteže se ideja o medijima kao ključnom alatu za promovisanje politike participacije i deliberativne demokratije (Mossberger, Tolbert, McNeal, 2008: 70). Neke prednosti Interneta za sprovođenje deliberativne demokratije su sledeće: 1) reciprocitet; 2) jednakost učestvovanja i diskutovanja; 3) imunitet na autoritarizam; 4) neutralnost (videti, Mančić, 2012: 177–178). Ne samo da Internet pomaže političku participaciju na više načina, već donosi i koristi koje drugi mediji ne mogu da ponude (npr. „sobe za razgovor”, virtuelne zajednice, table za raspravu); on predstavlja novi forum za političku interakciju (Mossberger, Tolbert, McNeal, 2008: 89). Sa puno sigurnosti se može reći da Internet promoviše glasanje kao osnovni vid participacije, kao i da poboljšava znanje o politici, diskusije i interesovanje za politiku (Mossberger, Tolbert, McNeal, 2008: 87).

Potencijali Interneta za političku participaciju takođe su uveliko postali predmet interesovanja političke nauke i sociologije. S jedne strane, optimisti među teoretičarima tvrde da Internet postaje lek za sve probleme participacije, dok skeptici (predvođeni Robertom Patnamom) upozoravaju da on, kao i drugi mediji, srozava socijalni kapital i ljude pretvara u usamljenike koji sve manje


učestvuju u političkim procesima (videti, npr. Christensen, 2011). Do sada se pokazalo da, kada se radi o uticaju novih tehnologija na demokratske procese, optimisti, tj. autori koji prognoziraju snažan porast demokratske participacije korišćenjem nove tehnologije obično nisu bili u pravu (Mossberger, Tolbert, McNeal, 2008: 69). Prvenstveni razlog je komercijalizacija i prevladavanje poslovne u odnosu na logiku političkog dijaloga. U svakom slučaju, ipak, Internetom se diverzifikuju načini na koje građani utiču na političke ishode. To se čini elektronskim glasanjem, potpisivanjem peticija, Internet protestima, organizovanjem samoniklih pokreta, razmenom informacija i koordinacijom kampanja, ali i aktivnostima kao što je politički motivisano hakovanje (Christensen, 2011). Različiti su ciljevi koji se postižu upotrebom Interneta u svrhe političke participacije – informisanje, mobilizacija, stvaranje društvenog diskursa (Mossberger, Tolbert, McNeal, 2008: 67). Pitanje je, međutim, koliko je participacija ove vrste efikasna, i, što je možda još važnije, koliko pasivizira građanstvo i jeftinim trikom navodnog „učestvovanja” u određenim akcijama smiruje savest pojedinaca i grupa lenjih da se istinski angažuju. Brojna sprovedena istraživanja potvrđuju da nema jasnih pokazatelja efikasnosti političke participacije na Internetu, ali nijedno od njih ne uspeva ni da dokaže da je korelacija između Interneta i participacije negativna, naprotiv (Christensen, 2011). Dakle, nije sigurno koliko je ona uspešna, ali Internet svakako doprinosi jačanju političke participacije.

Treba naglasiti da je do velike promene došlo sa 2.0 platformom Interneta, kada je napravljen ključni pomak za korisnike mreže sa pasivnog primaoca i posmatrača na kreatora sadržaja i uređivača (videti, npr. Kavada, 2009, pp. 129–130). Najvažnije Internet stranice su sada mnogo više od izvora informacija, one predstavljaju prostor za upoznavanje ljudi jednih sa drugima, arhiviranje, umrežavanje, donošenje odluka, upoznavanje i interakciju različitih vrsta. Tehnike poput anketa, glasanja, kalendara, obeleživača, mogućnosti ocenjivanja, premeštanja i rangiranja sadržaja u mnogome su doprineli sve većoj popularnosti pojedinih sajtova. Kolektivna akcija preko Interneta odlikuje se visokom autonomijom pojedinca, heterogenošću ideoloških i vrednosnih obrazaca, ali i veoma ograničenom hijerahijom (Bennet, 2004: 126–131). Takođe, samom svojom prirodom ovakvo delovanje i ovakav vid participacije okrenut je međunarodnoj sferi i vrlo lako postaje transnacionalan (Bennet, 2005), što govori u prilog tezi da će sve veći broj transnacionalnih pokreta biti utemeljeno na Internet platformi. Participacija može biti i snažna i slaba, kad je u pitanju količina resursa (vremena, novca) koje pojedinac želi uložiti u kolektivnu akciju posredovanu Internetom (Chadwick, 2009: 16), i bez dileme ovakav metod povezivanja postaje sve uspešniji u organizovanju individua koje imaju iste ili slične afinitete, želje i interese. U velikoj meri, kako se da zaključiti, dizajn Internet stranice olakšava ili otežava kolektivnu akciju, što je veliki nauk za sve organizacije i pokrete koji žele da promovišu svoj rad na ovaj način. S druge strane, od same organizacije ili pokreta zavisi koliko će i kako iskoristiti potencijal koji im pruža određena tehnološka platforma.


Nastanak, razvoj i delovanje „Avaaza” – početak jedne uspešne priče

Već je navedeno da važnu ulogu u formiranju kritične mase pojedinaca i grupa koje žele da se organizuje oko nekog interesa ili vrednosti danas imaju savremene komunikacione tehnologije i sistemi. Po mišljenju mnogih, trenutno najmoćniji Internet pokret jeste „Avaaz” (Avaaz). Radi se o nezavisnom pokretu aktivista koji koordinira svoje delovanje putem Interneta. On predstavlja, po Batleru, „nešto između globalne nevladine organizacije i megafona” (Butler, 2013). Brojka od više od 42 miliona pristalica sama po sebi deluje impozantno, a još veći utisak ostavlja činjenica da je rast i dalje eksponencijalan. Internet stranicu „Avaaza” (www.avaaz.org) dnevno posete milioni ljudi iz svih krajeva sveta, a peticije koje se preko navedene stranice potpisuju imaju najmanje nekoliko stotina hiljada potpisnika. Osim peticija, zanimljiv je i fenomen „bombi elektronske pošte” (eng. e-mail bombs) koji se sastoji u velikom broju istovremenih poruka na adresu nekog pojedinca ili institucije, čime se pokazuje podrška određenom cilju i vrši pritisak da se odluka donese u korist osoba koje te poruke šalju. Na taj način neko ministarstvo ili direktor kompanije može dobiti hiljade poruka gotovo istovremeno, što će onemogućiti redovno funkcionisanje i odgovaranje, a pritom doprineti da se pojača psihološka presija da se određena namera sprovede ili da se od nje odustane, a u zavisnosti od uticaja koje ona ima na Internet aktiviste. Elektronske peticije se gotovo uvek prosleđuju adekvatnim adresatima, bilo vlastima na nacionalnom ili međunarodnom nivou, bilo drugim društvenim subjektima koji imaju moć da utiču na pitanje od interesa za članove „Avaaza”. Međutim, nas više od peticija zanimaju ulični protesti, demonstracije, promotivne akcije, forumi, tribine i druga okupljanja na kojima se ukazuje na političke, ekonomske, ekološke, socijalne, kulturne i druge probleme. Njih je sve više, i već je formirano najmanje 16 kancelarija na 5 kontinenata iz kojih se bliže usklađuju realne akcije zainteresovanih. Inače, samo ime „Avaaz” (što na persijskom znači glas ili pesma) dodeljeno je pokretu jer u velikom broju značajnih svetskih jezika (hindu, turski, arapski, urdu) taj termin označava vest ili zvuk, glas, što se simbolički veoma lepo uklapa u cilj koji se pokretom želi postići. Važno je napomenuti da se pokret finansira isključivo od donacija, i da se ne prihvataju nikakve uplate kompanija ili država, a postoji i limit sredstava koje pojedinci mogu donirati, kako bi se sprečio preveliki uticaj bilo koga na donošenje odluka o pravcima delovanja, metodama i ciljevima pokreta.

Kako bi se najbolje dočaralo koje su implicitne vrednosti oko kojih se simpatizeri i učesnici „Avaaza” okupljaju, navešćemo neke od akcija koje su oni sproveli, pre svega one koje su od samih uključenih pojedinaca ali i od šire javnosti ocenjeni kao uspešni. Na primer, ovo je pokret koji je organizovao najveći marš u istoriji za pitanje iz sfere ekologije i zaštite životne sredine. Tom prilikom se više od 400.000 ljudi u Njujorku okupilo da pokažu administraciji SAD da je u američkom narodu snažna podrška smanjenju emitovanja ugljen-dioksida. U istom trenutku, ne samo u Njujorku, već na više lokacija u drugim državama, hiljade ljudi dalo je podršku svojim američkim saborcima u borbi za pravedniju


raspodelu tereta za očuvanje planete. Čitav poduhvat osmišljen je i usaglašavan preko Interneta. Sledeća velika akcija jeste lobiranje prema predstavnicima Evropske unije da se zabrani upotreba štetnih pesticida koji posebno negativno utiču na populaciju pčela. Naime, određeni pesticidi moćnih farmaceutskih kompanija, pokazala su istraživanja, desetkuju broj pčela u bližoj okolini njiva na kojima se upotrebljavaju, što uzrokuje veoma negativne posledice po ekosistem, posebno imajući u vidu značaj ovih insekata za oprašivanje. Propisi EU uspešno su promenjeni, nakon peticija, poziva i razgovora predstavnika „Avaaza” sa članovima Evropske komisije, Evropskog parlamenta i drugih nadležnih tela. Dalje, medijski magnat Rupert Mardok onemogućen je da preuzme televiziju „BSkajB”, čime bi još više učvrstio svoje medijsko carstvo, upravo zalaganjem predstavnika pomenutog pokreta. S obzirom na to da je sloboda Interneta od suštinskog značaja za postojanje i delovanje „Avaaza”, nije čudo da je angažovanje pripadnika pokreta usmereno i na pitanja koja se direktno tiču navedene oblasti. U tom smislu, pritiskom na Evropski parlament izdejstvovano je da se odbaci ratifikacija Trgovinskog sporazuma protiv krivotvorenja ili tzv. ACTA (Anti-Counterfeiting Trade Agreement), kojom bi se u velikoj meri onemogućilo besplatno preuzimanje knjiga, muzike, filmova i drugih dela zaštićenih pravom intelektualne svojine na Internetu. Ako ostavimo po strani raspravu koliko je ovaj postupak bio opravdan i zbog čega, možemo se složiti da se radi o veličanstvenom rezultatu pokreta. Naravno, nisu samo postupci ovog pokreta doprineli da ACTA bude odbijena, budući da se radi o veoma širokom i važnom sporazumu koji je ujedno imao i dosta neprijatelja, ali je činjenica da su dogovori putem ove Internet platforme u velikoj meri doprineli uspehu plana za odbacivanje ugovora. Osim evropskih država i država Severne Amerike, trenutno je najveći broj registrovanih članova „Avaaza” u Brazilu, što slikovito govori o tome da je i južna hemisfera itekako sposobna da regrutuje pojedince voljne i motivisane da se putem novih tehnologija i globalnim umrežavanjem odupiru društvenim i političkim procesima za koje smatraju da su nepravedni. Dakle, transnacionalni društveni pokreti nikako nisu ograničeni samo na tzv. bogati Sever.

„Avaaz” je nastao 2007. godine i može se smatrati mladim pokretom. Ovakvi, mladi, pokreti ili organizacije imaju tendenciju da svoje Internet aktivnosti učine više interaktivnim, za razliku od „klasičnih” pokreta ili organizacija (političke partije, sindikati) koje obično samo prošire sopstvene aktivnosti na računarske mreže, bez promena njihovog sadržaja (videti, Mosca, 2007: 9–11). Pitanje na koje treba odgovoriti, međutim, pre bilo kakve rasprave o „Avaazu” jeste pitanje prirode ovog vida udruživanja. Da li se, zapravo, radi o pokretu, kako smo mi ovde već više puta naveli, ili je reč o organizaciji, ili je u pitanju nešto treće? Na prvi pogled se čini najispravnije govoriti o pokretu, budući da je organizaciona struktura u potpunosti decentralizovana. Osim toga, „Avaaz” se samodeklariše kao pokret. Ali, na njihovoj Internet stranici se na nekoliko mesta može naći definicija po kojoj se radi o „zajednici ili mreži aktivista”, a ne ni o pokretu. Svesni smo da je i samo određenje „Avaaza” kao pokreta upitno, ali u ovom radu koristimo taj termin, makar iz pragmatičnih razloga lakšeg kategorizovanja. S druge strane, Čedvik argumentuje da se radi o novom, hibridnom obliku političke


organizacije, koja kombinuje elemente tradicionalnih tehnika sa novim formama organizovanja (Chadwick, 2007: 284). Jedan od tri elementa društvenog pokreta, pored učešća u konfliktnim društvenim odnosima i guste neformalne mreže članova, jeste i osećaj kolektivnog identiteta (Della Porta, Diani, 2006: 20). Kao što ćemo kasnije pojasniti, ovaj element nije čvrsto utemeljen u slučaju „Avaaza”, pa nije sasvim jasno da li se on može zvati pokretom. Međutim, ova zajednica ima određeno prepoznatljivo vođstvo, jasne metode delovanja i polako izgrađuje jedinstvenu sliku o sebi, pa i neku vrstu unutrašnje solidarnosti, i stoga izgleda nedovoljno kvalifikovati je samo kao Internet zajednicu ili mrežu. Moglo bi se tvrditi da se zapravo radi o pokretu (u širem smislu) i o organizaciji društvenog pokreta (eng. social movement organization – SMO) u užem smislu, jer unutar pokreta postoji prepoznatljiva organizacija koja vodi računa o koordinaciji akcija, izboru strategija i potrebnim resursima (Tomić, 2009: 15–16). Jedno rešenje bilo bi nazvati ovu hibridnu vrstu kolektivnog delanja „mrežnom organizacijom” (eng. network organization, u: Della Porta, Diani, 2006: 159), koja se odlikuje fleksibilnošću, horizontalnom integracijom pojedinačnih aktera i preklapajućim identitetima i koalicijama. Svakako, ova diskusija bi zahtevala poseban rad, te nije moguće jednoznačno odgovoriti na pomenuto pitanje karaktera „Avaaza”.

Važno je istaći da „Avaaz” nije klasična međunarodna nevladina organizacija, mada su danas formalne granice između njih i pokreta nejasne. Pristalice i članovi „Avaaza” sasvim su slobodni da odaberu koliko angažovanje će biti spremni da učine. Dovoljno je samo jednom potpisati elektronsku peticiju ili učestvovati na bilo koji način u akciji pokreta, i praktično se time postaje njegovim članom (Butler, 2013). Dakle, članovi mogu prosto dobijati obaveštenja o delatnostima pokreta, ili samo potpisivati peticije, ili donirati sredstva, ili sve to zajedno, plus direktno se uključiti u akcije u svojoj zemlji kao organizatori ili simpatizeri, a mogu se prijaviti i priključiti transnacionalnom timu ljudi koji svakodnevno radi na koordinaciji velikog broja aktivnosti (koji čine organizacioni deo pokreta). Ako se neko prijavi za volontera, šta će tačno raditi ipak zavisi od tima koordinatora u kancelarijama „Avaaza”, jer bi u suprotnom bilo nemoguće ispratiti ko sve i u čije ime sprovodi određenu kampanju. Teme po kojima se članstvo organizuje jesu više nego „šarene” – od zaštite životinjskih vrsta u afričkim savanama, preko aktivnosti američkih banaka ili medija, do borbe protiv korupcije u Brazilu ili vojne hunte u Burmi.

Geslo pokreta je „uvesti politiku običnih ljudi u međunarodno donošenje odluka” (eng. to bring people-powered politics to international decision-making), a neretko se učesnici pozdravljaju sa „Moć (običnim) ljudima” (Power to the people!). Iz ovoga jasno sledi bazično usmerenje pokreta na ideal participativne i deliberativne demokratije, snažan otklon od hijerarhije i pristupa odozgo-nadole, kao i inkluzivnost i pouzdano prisutna šarenolikost članova, ideja i metoda. Ako se može navesti nekakav opšti profil korisnika „Avaaza”, to bi bila osoba koja ne veruje tradicionalnim načinima društvenog i političkog organizovanja, sumnjičava je prema vlastima i ekonomskim gigantima, želi direktan uticaj na odluke koje je se tiču, otvorena je za međunarodnu saradnju, često levičarski nastrojena i suprotstavljena tzv. neoliberalnom zaokretu, ekološki svesna i digitalno pismena. Mali profesionalni tim aktivista samo usmerava veoma široko postavljene teme, počev od mirovnog procesa na Bliskom istoku, klimatskih


promena, odgovora na globalne epidemije itd. Brzoj masovnoj mobilizaciji u potpisivanju peticija, donacijama i drugim aktivnostima doprinosi činjenica da „Avaaz” funkcioniše na 16 jezika, i taj broj se neprestano povećava. Iako su dozvoljeni komentari, dodavanje sadržaja i iniciranje peticija i različitih drugih aktivnosti, koordinatori pokreta moraju da odobre sadržaj da bi on postao vidljiv na Internet stranici. Na taj način je platforma pretvorena pre u medij za komunikaciju iz jednog čvorišta ka mnogima, ali uz mogućnost uticaja i upliva na to čvorište. Upravljanje stranicom i akcijama ostavljeno je profesionalcima i aktivistima, za razliku od npr. slučaja Evropskog socijalnog foruma (Kavada, 2009: 132–136), dok su podržavaoci pozvani da učestvuju i aktivno doprinose oblikovanju agende i akcija, ali ne mogu samostalno da organizuju sajber prostor i vrše neposredovani menadžment u ime pokreta. Prema tome, naglasak nije na direktnoj komunikaciji među članovima „Avaaza” i izgradnji svojevrsne virtuelne zajednice, već na povezanosti sa ciljevima i vrednostima jedne veće celine koja ima vlastita pravila i procedure koje se moraju poštovati. Radi se o institucionalnom ustrojstvu pokreta koje usmerava mogućnosti angažovanja, ne prema direktnom upoznavanju i zbližavanju članova, nego ka sinergiji njihovih malih doprinosa zajedničkim zadacima. Kao takav, „Avaaz” je okrenut spolja, realnim problemima i organizovanju za njihovo rešavanje, a ne pati od okrenutosti „na unutra” koja otežava mnogim sličnim inicijativama da se prošire i etabliraju, iako postanu veoma važne ljudima koji su u njima aktivni. Sve ovo može biti značajan uvod u dublje razumevanje načina na koji Internet utiče na kolektivno delanje.

Pored osnovne Internet stranice pokreta, „Avaaz” ne propušta priliku da koristi i druge Internet mehanizme. Tu se, pre svega, misli na društvene mreže Fejsbuk (Facebook), Tviter (Twitter) i na stranicu za emitovanje video sadržaja Jutjub (YouTube). Oni čak nude bolju personalizaciju sadržaja i življe predstavljanje pokreta od osnovne stranice (Kavada, 2012: 38). Nalozi na društvenim mrežama se redovno ažuriraju, što svedoči o tome da se vodi računa o promeni informacija u realnom vremenu. Društvene mreže „Avaaza” obiluju fotografijama i snimcima. Njihove mogućnosti upotrebljavaju se i za dobijanje komentara i sugestija pristalica i javnosti uopšte; no, analize pokazuju da je velika većina povratnih informacija zapravo samo zahvalnost ili skup poruka podrške (Kavada, 2012: 40). Ono što se može smatrati nedostatkom jeste slaba međusobna komunikacija između članova pokreta, jer se većina aktivista obraća samom pokretu, a ne jedni drugima. Iako grupni identitet članova „Avaaza” postoji kao lično shvatanje pripadnosti, interpersonalna vezanost sa drugim aktivistima ostaje slaba.

Kosmopolitska etika „Avaaza” i kritika aktivizma„na mreži” i iskrenosti namera

Ako se upitamo koje su etičke osnove pokreta „Avaaz”, vrlo brzo ćemo doći do saznanja o njihovoj kosmopolitskoj prirodi. Vrednosti i normativne pretpostavke, mahom implicitne (mada na Internet stranici pokreta postoje i neke koje su otvoreno navedene), mogu se svesti na to da su sva ljudska bića jednaka,


bez obzira na međusobne razlike, i da duguju jedni drugima odgovornost prema ljudskom dostojanstvu, ali i prema budućim generacijama i planeti Zemlji (Schellings, 2011: 55–56). Što se tiče sadržaja, dakle, pretpostavke a i rezultati jesu kosmopolitski, ali što se tiče forme, to još uvek nije slučaj. Naime, i dalje je mali deo svetske populacije angažovan u ovom Internet pokretu, nejednaka je geografska rasprostranjenost aktivista, a postoje i materijalne prepreke da se mnogi od ljudi iz različitih krajeva sveta pridruže (recimo, nemaju svi pristup Internetu). Pored toga, međutim, ne postoji pokret ili organizacija koja se više približila kosmopolitskom idealu od „Avaaza” (Schellings, 2011: 58), ako se u obzir uzme struktura članstva, ali i karakter i usmerenost kampanja i peticija.

Internet stranica pokreta je veoma lepo dizajnirana i gotovo svake sekunde se povećava broj članova i bivaju izlistana obaveštenja o tome da je određeni aktivista potpisao neku od više tekućih elektronskih peticija. Tom prilikom se vide podaci o njegovom imenu i prezimenu, kao i zastava zemlje iz koje dolazi. „Avaaz” se može pohvaliti da ima pristalice u skoro svim državama sveta, tačnije u 194 zemlje (https://secure.avaaz.org/en/, 2016). Bar prema proklamovanim ciljevima, osoblje pokreta, odnosno, ljudi koji rade u kancelarijama pokreta ne funkcionišu kao njegovi menadžeri ili usmeravači, već upravo kao službenici, jer uglavnom slušaju zahteve članstva i povinuju se rezultatima anketa i svojevrsnih elektronskih referenduma koji se neretko održavaju. Na taj način se pokret opire tvrđoj hijerarhizaciji i radu „odozgo-nadole”. Kao neformalni lideri, međutim, pojavljuju se određene osobe koje su ili osnivači pokreta ili se ističu svojim sposobnostima i angažmanom, kao što je Kanađanin Riken Patel, alumnista Oksforda i čovek koga je Svetski ekonomski forum proglasio za „mladog globalnog lidera”.

Na koji konkretan način funkcioniše pokret može se oslikati na primerima. Uzmimo, recimo, slučaj organizovanja privatne spasilačke misije na Mediteranu. Naime, novembra 2015. godine, članovi „Avaaza” donirali su putem elektronskih transfera na namenski tekući račun više od 500.000 dolara za montiranje prihvatne stanice na grčkom ostrvu Leros, kako bi se pružila pomoć migrantima, mahom iz Sirije, koji su pokušavali da čamcima stignu do Evrope. Pretpostavlja se da je tzv. Obalska stanica za pomoć migrantima (Migrant Offshore Aid Station – MOAS) presudno uticala da se spase oko 7.000 života (https://secure.avaaz.org/en/highlights.php, 2015). Ne samo da je ova improvizovana bolnica (i zborno mesto za podelu pomoći u vidu šatora, vreća za spavanje, hrane, lekova, sredstava za higijenu) napravljena donacijama „Avaaza”, već su i osoblje koje je u njoj radilo činili gotovo isključivo volonteri iz evropskih zemalja (Francuska, Nemačka, Italija, Grčka i druge) koji su okupljeni preko ovog Internet pokreta (Barratt, 2015). Radi se o najvažnijoj nevladinoj akciji kad je odgovor na migrantsku krizu u pitanju. Ipak, čak i vođa kampanje priznaje da sveobuhvatan odgovor na ovakve izazove mora doći od vlada, tj. od država članica Evropske unije i drugih zainteresovanih država (Barratt, 2015). Zato je u toku prikupljanje potpisa za elektronsku peticiju koja će biti upućena Evropskoj komisiji i šefovima država i vlada a kojom se predlaže usvajanje široko postavljenog Plana za migrante. Da li će i koliko ova akcija uroditi plodom, videće se u narednom periodu, mada je ta inicijativa trenutno sklonjena u stranu zbog dogovora EU i


Turske kojom je privremeno rešen akutni problem ogromnog broja migranata na Mediteranu. Ovo predstavlja dokaz da kampanje u velikoj meri zavise od uslova na koje presudno utiču vladine mere, prosto stoga što još uvek živimo u državocentričnom svetu.

Razumljivo je da postoje i kritike koje se „Avaazu” mogu uputiti, bilo navedenom pokretu konkretno, bilo ovakvom obliku participacije generalno. Tu treba pomenuti kritiku da „kliktivizam” koji sa sobom donose Internet pokreti otupljuje oštricu pravog, izvornog aktivizma i svodi čitav angažman na potpisivanje elektronskih peticija (ovo stanoviše zauzima i Mika Vajt, jedan od osnivača pokreta „Okupirajmo Volstrit”, videti u: Schellings, 2011: 53–55). Ukoliko se priklonimo ovakvom mišljenju, čini se da iluzija promena koje će se desiti ukoliko iz udobne fotelje komuniciramo sa istomišljenicima upravo onemogućava snažniju politički motivisanu akciju. Međutim, kao što je već rečeno, nije istina da se aktivizam članova „Avaaza” svodi samo na elektronske peticije, već se i ulični protesti i kampanje organizuju i osmišljavaju na Internet stranici pokreta. Osim toga, najveći deo od miliona simpatizera pokreta verovatno ne bi ni na koji način učestvovao u kampanjama po pitanjima koja prevazilaze okvire nacionalnih država da nije osmišljena ovakva metoda povezivanja, a putem te forme aktivizma ipak aktivno participiraju, makar i samo putem „kliktanja” računarskim mišem.

Pored kritike koja je usmerena na slabašnost i virtuelni karakter pokreta, postoje i mnogo snažnije kritike same svrhe i namera „Avaaza”. Naime, pojedini autori tvrde da se zapravo radi o instrumentu kapitalista i američke administracije koji, pod plaštom borbe za prava životinja i sličnih kampanja, oblikuje svest miliona ljudi provlačenjem skrivene agende koja je prozapadna i čak proratna (videti, npr. Morningstar, 2012). Štaviše, ide se dotle da se ovaj pokret naziva zaštitnikom oligarhije i polugom imperijalizma, a argumenti se pronalaze u biografijama ljudi koji su nosioci ili osnivači pokreta, među kojima su osobe bliske Svetskoj banci, Džordžu Sorošu, Bilu Gejtsu, učesnici u oblikovanju marketinške kampanje Baraka Obame, saradnici generala Veslija Klarka, liberalnog ekonomiste Džefrija Saksa i drugih (Morningstar, 2012). Takođe, organizacije koje su pokrenule „Avaaz” – „MoveOn”, „GetUp” i druge, po kritičarima kao što je Morningstar, predstavljaju mehanizme za sticanje profita, iako ne direktno, kao i za promociju ideologije liberalnog intervencionizma i imperijalizma atlantskih oligarhijskih struktura. Ne ulazeći, zbog nedostatka prostora i udaljenosti od ciljeva ovog rada, u istinitost tvrdnji o uključenosti mnogih istaknutih pripadnika pokreta u navedene procese suprotne proklamovanoj etici „Avaaza”, verovatno je da mnogi od pojedinaca učestvuju u pokretu zbog ličnih ili interesa pojedinaca i kompanija za koje rade. Međutim, to ne znači da većina projekata koje je pokret do sada iznedrio nije delovao u korist najširih slojeva čovečanstva i zaštite planete. Ipak, više nego dobro je imati na umu korektiv u vidu ovako „ljutih” kritika, kako bi se svaki pojedinačni slučaj za koji se pokrene kampanja posmatrao u kritičkom svetlu i bio filtriran uzimajući u obzir moguće ili pretpostavljene zloupotrebe, što je posebno slučaj sa aktivizmom po eksplicitno „političkim” pitanjima.


Globalno civilno društvo kao potpora međuzavisnog sveta i odgovor država

Pokreti poput „Avaaza”, tj. novi društveni pokreti, mogu da čine jednu od osnovnih poluga za uspostavljanje onoga što Meri Kaldor naziva „globalnim civilnim društvom” (Kaldor, 2003: 588–589). Štaviše, oni se odnose na prvo i bazično značenje pojma globalnog civilnog društva, pored međunarodnih nevladinih organizacija i novih etničkih i religijskih pokreta koji takođe mogu biti razumevani kao deo navedenog fenomena. Ukoliko se shvati da globalno upravljanje ne može biti utemeljeno (makar ne na demokratski i legitiman način) bez snažnog civilnog društva koje nadilazi nacionalne okvire, jasno je koliko značajnu ulogu moraju da odigraju transnacionalni društveni pokreti tokom stoleća koje je tek započelo. Naime, u situaciji globalne međupovezanosti i svesnog ili nenamernog uticaja događaja na jednom kraju planete na dešavanja u drugoj, racionalno bi bilo oblikovati zajedničke napore da se različiti spletovi pitanja (u političkoj, vojnoj, ekološkoj, ekonomskoj i drugim oblastima) rešavaju u korist zajedničkih interesa čovečanstva ili makar njegovog najvećeg dela. Procesi koji već teku a odnose se na nadnacionalizaciju, ukrupnjavanje i fokusiranje akcija po temama koje se tiču kvaliteta života u različitim državama (npr. stvaranje regionalnih organizacija sa sve većim nadležnostima, vojni savezi, monopolizacija, začeci međunarodnih sudskih institucija, finansijski aranžmani regionalnog i kontinentalnog nivoa) mogu lako da se izrode u centralizovane i autokratske elemente novog svetskog poretka, ako ne budu pod stalnim pritiskom i nadzorom globalnog civilnog društva. Zato je od izuzetnog značaja da inicijative kao što je „Avaaz” ostanu verne izvornim načelima nezavisnosti i transparentnosti.

Ukoliko se složimo da se samo upornim i nameravanim naporima mogu uspostaviti zameci međunarodnog poretka koji bi bio relativno pravedan, najveća očekivanja se moraju imati od građana koji bi vršili pritisak na sopstvene vlade da sistem „pomeraju” ka svetskoj zajednici. Ovo stoga što države zasigurno neće svojevoljno prepustiti poluge moći kojima raspolažu. Razvijena građanska društva i transnacionalni pokreti i organizacije kao jezgro globalnog civilnog društva mogu biti perjanica kosmopolitskog posmatranja života i politike, koji bi vremenom doveo do promena poretka zasnovanih na zadovoljenju ljudskih prava i potreba. Naravno, Internet se može koristiti i za ne tako plemenite svrhe, ali je jasno da više benefita od njega ima strana koja je do sada bila slabija – a to je građansko društvo u odnosu na države. Do koje mere Internet može pomoći civilnom društvu danas je lako vidljivo – najsvežiji drastičan primer su demonstracije protiv Samita G20 u Hambugu jula 2017. godine. Čitava kampanja je koordinirana putem Interneta, a slike i snimci sukoba sa policijom preplavili su društvene mreže. Prenošenje događaja uživo preko Interneta, hiljade poruka i poziva, i pored kontrole i ignorisanja ostalih medija nedvosmisleno je pokazalo da više nije moguće sakriti šta se dešava, makar u zemljama u kojima je upotreba „mreže svih mreža” moguća (Naughton, 2001: 155–156). Sa uspesima koji su se u međuvremenu zbili, još je uočljiviji potencijal koji ovaj medij sa sobom nosi.


Države (pogotovo autoritarne) su veoma brzo shvatile koliku subverzivnu moć Internet može da ima. Iz tog razloga mnoge od njih na jedan ili drugi način ograničavaju njegovu upotrebu (videti: Committee to Protect Journalists, 2015). Čak i demokratske države, međutim, na različite načine pokušavaju da ovo moćno sredstvo „izbiju iz ruku” grupa za koje smatraju da mogu da im na bilo koji način naškode. Zakonske mogućnosti i krivične sankcije koje vlade mogu uspostaviti u cilju zaštite svojih interesa (bila to naplata poreza i carina, zaštita intelektualne svojine ili puko održanje na vlasti neke partije ili pojedinaca) u nemaloj su meri bile potcenjene od strane Internet zajednice. Borba za slobodu Interneta, ma šta ona značila, odvija se i na samom Internetu i van njega. Pojedini propisi Evropske unije takođe se mogu smatrati udarom na slobodu mreže (Naughton, 2001: 162), što svedoči o tome da ni međunarodne organizacije nisu imune na kontrolu i regulaciju Interneta. Ovo se, naravno, može pozdraviti kad su u pitanju situacije koje zadiru u kriminalne i slične radnje, ali je teško poverovati da se cenzura i nepotrebni nadzor neće primenjivati i u drugim situacijama, čime se dovodi u pitanje izvorna pretpostavka o sajberprostoru kao prostoru slobode, već se ona uživa samo ukoliko i dok državama to odgovara.

Iako se naizgled čini da globalizacija uvek podržava i biva podržana od strane transnacionalnih društvenih pokreta, zapravo to uopšte ne mora da bude slučaj. Naime, upravo tip globalizacije i njeni elementi zahtevaju kritički odnos globalnog civilnog društva u nastajanju, kako bi se akcije opredelile u smeru pružanja podrške ili otpora. Ukoliko je globalizacija samo zamka neoliberalnog kapitalizma, kao što misle pojedini levičari poput Vilijama Robinsona ili Ernesta Skrepantija, suštinski je zadatak iskoristiti postojeće transnacionalne veze i tehnologije kako bi se organizovao antiglobalizacijski i alterglobalizacijski bunt. U tom smislu, već je postala praksa da se mnogi protesti uoči velikih sastanaka ili događaja pod okriljem Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, G8, Evropske unije i drugih aktera (koje pojedine grupe identifikuju kao nosioce ovakve nepravedne verzije globalizacije) koordiniraju putem Interneta (videti, npr. Van Aelts, Walgrave, 2004: 91–92). Nije sasvim jasno u kom će smeru delovati ovaj, još uvek difuzni, antiglobalizacijski i alterglobalizacijski naboj potpomognut globalizacijom u tehnologiji, ali postaje očigledno da i protest postaje transnacionalan, kao i kapital (Van Aelts, Walgrave, 2004: 105). Ipak, kao što je već sugerisano, ne treba preuveličavati ulogu Interneta u pomenutim procesima, posebno imajući u vidu da istraživanja pokazuju da on često ima samo perifernu ulogu u mobilizaciji pojedinaca za određenu političku kampanju, već je pre namenjen održanju postojećih socijalnih veza (Kalyango Jr, Adu-Kumi, 2013: 16). Tako se širenje i održanje socijalnog kapitala pojavljuje kao značajniji cilj od političke mobilizacije (makar na afričkim primerima, Kalyango Jr, Adu-Kumi, 2013: 16), što je i ranije bilo prepoznato na primeru britanskih ekoloških pokreta. Uloga Interneta, dakle, ogleda se u bržem i jeftinijem stvaranju kohezije među mrežama koje već postoje (Pickerill, 2001: 368).


Zaključak: dometi transnacionalnih pokreta i naučene lekcije

Nesumnjivo je da savremeni proboji u informacionim tehnologijama utiču na način, dinamiku i karakter političke participacije u okviru društvenih pokreta. Porast brzine veza i broja korisnika Interneta omogućava da se ljudi sa različitih krajeva sveta veoma jednostavno pronađu i koordinirano deluju u korist svojih zajedničkih ciljeva. Pritom treba istaći da transnacionalni društveni pokreti koji se dominantno služe Internetom (od kojih je najpoznatiji i trenutno najmasovniji „Avaaz”) ne deluju samo „na mreži” nego je upotrebljavaju i za osmišljavanje i organizaciju „živih”, uličnih kampanja i akcija koje imaju veoma realan, a ne samo virtuelni domašaj. Uspesi koje pomenuti pokreti postižu nisu zanemarljivi, a sa nemalom izvesnošću se može reći da će biti sve značajniji. Naši savremenici na svim krajevima Zemljine kugle mogu veoma brzo da se organizuju i stave na agendu država i međunarodnih organizacija bilo koje pitanje za koje smatraju da zaslužuje pažnju. Kosmopolitski ideal pojedinca kao čuvara slobode, povezanog sa istomišljenicima preko državnih granica ponajbolje se ostvaruje kroz participaciju u ovakvim pokretima. Uopšteno govoreći, transnacionalni društveni pokreti sve više koriste Internet (a neki su skoro isključivo koncentrisani na delovanje na njemu), i definitivno uspevaju da izvrše pritisak na države da promene svoju politiku makar u izvesnoj meri. Ovo predstavlja neophodan uslov za efikasnost pokreta jer je svet i dalje državocentričan i najveći broj pitanja, unutrašnjih ili međunarodnih, pretežno zavisi od odluka državnih rukovodstava.

Pokret „Avaaz” predstavlja najozbiljniji transnacionalni Internet pokret i postignuti uspesi pokreta govore o snazi njegove ideje i spremnosti da se uhvati u koštac sa ključnim pitanjima globalizacije, suočavajući se pritom sa moćnim državama i pojedincima koje je žele upodobiti vlastitim interesima. Dovoljno je da bar deo od preko 40 miliona aktivista pokreta samo uoči određeni problem i ogroman pomak ka njegovom rešenju je već napravljen. Brzina prenosa informacija sa svih krajeva sveta i koordinacije nastupa na različitim ključnim tačkama je bez presedana. Time se stvara jezgro globalnog civilnog društva koje može postati korektiv nužnim integrativnim procesima XXI veka, kako se oni ne bi izrodili u autoritarnu i centralizovanu ljušturu i izgubili svoj demokratski predznak.

Ipak, da se ne bi preteralo u očekivanjima od Internet pokreta, valja naglasiti da su zloupotrebe njihovog članstva i energije u različite svrhe itekako moguće. Uz ekološka pitanja ili pitanja smanjenja siromaštva, a u kostimu zaštite ljudskih prava ili sličnoj ambalaži, pojedinačne države, kompanije ili organizacije mogu sprovoditi sopstvenu ideološku, vojnu ili čisto ekonomsku zamisao. U tom pogledu transnacionalni pokreti ne razlikuju se od bilo kojih drugih društvenih pokreta ili organizacija, a imajući u vidu slabiju koheziju i rudimente zajedničkog identiteta njihovih članova i pristalica, potencijal za odstupanje od proklamovanih ciljeva je još veći nego u tradicionalnim pokretima. Pored standardnih prigovora Internetu kao sredstvu društvenih pokreta (digitalna podeljenost, nejednakost u pristupu, loša efikasnost, slabljenje starih i radikalnijih metoda participacije i


slično), jedna snažna kritika tiče se nemogućnosti Interneta da stvori trajnije veze i poverenje među članovima pokreta (Van Laer i Van Aelts, 2010: 247). Iako se pristalice brzo mobilišu Internet pokretima, oni se nekada brzo i isključe iz čitavog procesa, pa umesto da se zovu članovima, ovakvi ljudi pre postaju „korisnici” pokreta. Opadanje podrške i stalna fluktuacija „članstva” ne dozvoljavaju da se izgradi posvećenost, održivi kostur pokreta i zajednički identitet (Van Laer i Van Aelts, 2010: 247). U tom pogledu se novi transnacionalni pokreti (ako se uopšte mogu i zvati pokretima) teško mogu porediti sa onim tradicionalnim,. Osim toga, kako su kritičari (Mika Vajt, Malkolm Gledvel, Brajan Daning) primetili, ovakvo organizovanje „otupljuje” oštricu pravih protesta i održava one aktiviste koji bi stvorili jači pritisak na donosioce odluka pasivnim i zagledanim u računare i virtuelnu zajednicu. Takođe, iskustvo je pokazalo da od samog oblika i dizajna Internet stranice, foruma ili mreže zavisi koliko će se korisnik osetiti moćnim i koliko će vremena posvetiti ovakvoj vrsti aktivizma (Kavada, 2011, 129–131). Pokreti poput „Avaaza” sa dobro osmišljenim dizajnom i interaktivnošću zato duguju uspeh i načinu na koji su kreirani. I pored svega rečenog, izbegavajući naivni optimizam, može se reći da je Internet svakako olakšao delovanje i proširio moguće angažovanje društvenih pokreta. Konačno, i čuveni magazin „Ekonomist” priznao je da „Avaaz” predstavlja „zaglušujući poziv na buđenje svetskih lidera” (Khatun, 2015: 13).

Iz dosadašnjeg iskustva se zaključuje da je od miliona „članova” samo mali procenat motivisan da uradi nešto krupnije od „kliktanja” za računarskim stolom. To nije začuđujuće jer je zaista teško očekivati da milioni ljudi protestuju na ulicama po bilo kom pitanju. Kad se radi o doniranju simboličnih suma novca, milioni simpatizera se pretvaraju u hiljade, a kad je na dnevnom redu izlazak na ulice i učestvovanje u nekom maršu ili protestima, pretvaraju se u stotine. U tom pogledu, Internet ne može pomoći da građani participiraju većim intenzitetom nego što žele, ali zasigurno im u tome ni ne odmaže. Izražavanje podrške nekoj akciji na društvenim mrežama ne znači da se mora podneti i lična žrtva za njen cilj. Iako su nalazi istraživanja podeljeni oko toga da li se zaista smanjuje istinska motivacija za učešće u političkim procesima tamo gde je korišćenje Interneta veće, činjenica je da ni „Avaaz” ni bilo koji transnacionalni pokret koji se primarno koristi ovom mrežom nije fundamentalno promenio strategiju participacije, već samo taktiku. No, ono što je primetno u istraživanjima jeste pozitivna korelacija između demokratije i Interneta (nekoliko istraživanja pomenuto u: Ünlü, 2017: 8), i proširenje i ubrzanje mogućnosti i raznovrsnosti delovanja. Postojanje Interneta nesumnjivo olakšava transnacionalni aktivizam i čini ga dostupnijim sve širim slojevima društva. Osim toga, niko ne može predvideti u kom će smeru globalizacijski procesi teći, te je veoma važno da se održi kosmopolitski naboj koji pokreti poput „Avaaza” baštine.

Literatura

Barratt, Sam, 2015, The Island of Tears, The Huffington Post Blog, dostupno na Internetu: http://www.huffingtonpost.co.uk/entry/refugees-syria-europe_b_7703464.html, datum pristupa 03.08.2016. godine;


Bennett, W. Lance, 2004, Communicating global activism: strenghts and vulnerabilities of networked politics, pp. 123–146, in: De Donk, V. Wim, Loader, D. Brian, Nixon, G. Paul and Rucht, Dieter, editors, Cyberprotest: New media, citizens and social movements, London and New York: Routledge;

Bennett, W. Lance, 2005, Social Movements beyond Borders: Understanding Two Eras of Transnational Activism, pp. 203–226 in: Della Porta, Donatella and Tarrow, Sidney, editors, Transnational Protest and Global Activism, Oxford, UK: Rowman and Littlefield Publishers, Inc,

Best, L. Michael and Wade, W. Keegan, 2009, The Internet and Democracy: Global Catalyst or Democratic Dud, Bulletin of Science, Technology & Society, Vol. 29, No 4, pp. 255–271;

Butler, Robert, 2013, The Man behind Avaaz, The Economist – 1843 Magazine, dostupno na Internetu: https://www.1843magazine.com/content/features/robert-butler/man-behind-avaaz, datum pristupa 25.07.2016. godine;

Chadwick, Andrew, 2007, Digital Network Repertoires and Organizational Hybridity, Political Communication, Vol. 24, No 3, pp. 283–301;

Chadwick, Andrew, 2009, Web 2.0: New Challenges for the Study of E-Democracy in an Era of Informational Exuberance, I/S: A Journal of Law and Policy for the Information Society, Vol. 5, No 1, pp. 9–41;

Christensen, Serup Henrik, 2011, Political Activities on the Internet: Slacktivism or Political Participation by Other Means, First Monday, Peer-Reviewed Journal on the Internet, Vol. 16, No 2;

Cohen, Robin, 1998, Transnational Social Movements: An Assessment, WPTC-98–10, Paper to the Transnational Communities Programme Seminar held at the School of Geography, University of Oxford;

Committee to Protect Journalists, 10 most censored countries, 2015, available at: https://cpj.org/2015/04/10-most-censored-countries.php, access date 10.12.2017;

Dahlberg, Lincoln James, 2000, The Internet and the Public Sphere: A Critical Analysis of the Possibility of Online Discourse Enhancing Deliberative Democracy, A thesis presented in partial fulfilment of the requirements for the degree of Doctor of Philosophy in Sociology, New Zealand: Massey University;

Della Porta, Donatella and Diani, Mario, 2006, Social Movements: An Introduction, Second Edition, Oxford, UK, Malden, MA, USA: Blackwell Publishing;

Della Porta, Donatella and Tarrow, Sidney, 2005, Transnational Processes and Social Activism: An Introduction, pp. 1–21, in: Della Porta, Donatella and Tarrow, Sidney, editors, Transnational Protest and Global Activism, Oxford, UK: Rowman and Littlefield Publishers, Inc;

Downing, John, 2008, Social Movements Theories and Alternative Media: An Evaluation and Critique, Communicaton, Culture and Critique, Issue 1, pp. 40–50;

Espinar-Ruiz, Eva, González-Río, Maria-Jose, Spanish young people’s Internet use and political practices, Convergencia: Revista de Ciencias Sociales, No 69, 2015, pp. 13–38;


Kaldor, Mary, 2003, The Idea of Global Civil Society, International Affairs, Vol. 79, No 3, pp. 583–593;

Kalyango, Jr. Yusuf, Adu-Kumi, Benjamin, Impact of Social Media on Political Mobilization in East and West Africa, Global Media Journal, Spring 2013, pp. 1–20;

Kavada, Anastasia, 2009, Collective Action and the Social Web: Comparing the Architecture of Avaaz.org and Opensf.net, pp-129–141, in: Carpentier, Nico, Pruulman-Vengerfeldt, Pille, Kilborn, Richard, Olsson, Tobias, Nieminen, Hannu, Sundin, Ebba and Nordenstreng, Kaarle, editors, Communicative Approaches to Politics and Ethics in Europe, Tartu: Tartu University Press;

Kavada, Anastasia, 2012, Engagement, Bonding and Identity Across Multiple Platforms: Avaaz on Facebook, YouTube and MySpace, MedieKultur – Journal of Media and Communication Research, Vol. 52, pp. 28–48;

Khatun, Nadira, 2015, Citizen Activism and Internet Campaigns: A Study of Mediation, International Journal of Interdisciplinary and Multidisciplinary Studies, Vol. 3, No 1, pp. 10–17;

Kuleš, Magdalena, 2015, Internet i društveni mediji kao pokretači društvenih promjena, Završni rad, Preddiplomski studij informatologije, Osijek: Filozofski fakultet;

Langman, Lauren and Morris, Douglas, 2006, Internet Mediation: A Theory of Alternative Globalization Movements, na Internetu: https://www.csudh.edu/dearhabermas/langmanbk01.htm, datum pristupa 01.08.2016. godine;

Mančić, Željko, 2012, Deliberativna demokratija i Internet: Da li onlajn deliberativna demokratija može da zameni klasičnu demokratiju, Filozofija i društvo, XXIII, Broj 2, str. 168–186;

Morningstar, Cory, September 2012, Imperialist Pimps of Militarism, Protectors of the Oligarchy, Trusted Facilitators of War, Part IV, dostupno na Internetu: http://www.wrongkindofgreen.org/2012/09/24/imperialist-pimps-of-militarism-protectors-of-the-oligarchy-trusted-facilitators-of-war-part-ii-section-i/, datum pristupa 06.08.2016. godine;

Mosca, Lorenzo, 2007, A Double-Faced Medium? The Challenges and Opportunities of the Internet for Social Movements, Florence: European University Institute Working Papers, Max Weber Programme – MWP, No 2007/23, pp. 1–23;

Mossberger, Karen, Tolbert, J. Caroline and McNeal, S. Ramona, 2008, Digital Citizenship: The Internet, Society and Participation, Cambridge, MA, London: The MIT Press;

Naughton, John, 2001, Contested Space: The Internet and Global Civil Society, PP. 147–168, in: Anheier, Helmut, Glasius, Marlies and Kaldor, Mary, editors, Global Civil Society 2001, Oxford: Oxford University Press;

Organization for Economic Co-operation and Development, 2013, Promise and Problems of E-Democracy: Challenges of Online Citizen Engagement, Paris: OECD;

Osrečki, Albina, 2014, Novi mediji i „Arapsko proljeće”, Politička misao, Godina 51, Broj 3, str. 101–122;


Pavlović, Vukašin, 2004, Civilno društvo i demokratija, Beograd: Udruženje za političke nauke Srbije i Crne Gore, Čigoja štampa;

Petrović, Dalibor, 2007, Od društvenih mreža do umreženog društva: Jedan osvrt na makro mrežni pristup u sociologiji, Sociologija, Vol. XLIX, No 2, str. 161–182;

Pickerill, Jenny, 2001, Environmental Internet Activism in Britain, Peace Review, Vol. 13, No 3, pp. 365–370;

Public Policy Forum, eGovernment and eDemocracy in Switzerland and Canada, Summary Report of a Roundtable Discussion, Ottawa, April 2011;

Salter, Lee, 2003, Democracy, New Social Movements and the Internet – A Habermasian Analysis, pp. 117–144, in: McCaughey, Marta and Ayers, D. Michael, Cyberactivism: Online Activism in Theory and Practice, New York and London: Routledge;

Schellings, Edith, 2011, A Cosmopolitan Public Sphere: Jürgen Habermas’ Public Sphere, Mutual Human Obligations and Online Movement, MA Thesis in Cultural History, Utrecht: University of Utrecht;

Smith, Jackie, 2005, Globalization and Transnational Social Movement Organizations, pp. 226–248, in: Davis, F. Gerald, McAdam, Doug, Scott, W. Richard, and Zald, N. Mayer, editors, Social Movements and Organization Theory, Cambridge: Cambridge University Press;

Tomić, Đorđe, 2009, Društveni pokreti: pitanja, pojmovi, teorije, metode, str. 12–27, u: Tomić, Đorđe, Atanacković, Petar, urednici, Društvo u pokretu: Novi društveni pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas, Novi Sad: Cenzura;

Ünlü, Hüseyin, Internet and democracy: Is the Internet an important predictor for physical education teacher candidates’ attitudes towards democracy?, Cogent Education, Volume 4, Issue 1, 2017, pp. 7–9;

Van Laer, Jeroen and Van Aelts, Peter, 2010, Cyber Protest and Civil Society: The Internet and Action Repertoires in Social Movements, pp. 230–225, in: Jewkes, Yvonne and Yar, Majod, editors, Handbook of Internet Crime, London and New York: Routledge;

Van Aelts, Peter and Walgrave, Stefaan, 2004, New Media, New Movements? The Role of the Internet in Shaping the „Anti-Globalization” Movement, pp. 87–107, in: De Donk, V. Wim, Loader, D. Brian, Nixon, G. Paul and Rucht, Dieter, editors, Cyberprotest: New media, citizens and social movements, London and New York: Routledge;

www.secure.avaaz.org/en, datum pristupa 27.07.2016. godine;www.avaaz.org, datum pristupa 24.07.2016. godine.

Documents

TRANSNACIONALNI DRUŠTVENI POKRETI U ERI INTERNETA: … · pokreta, ali i da se daju naznake izmena strategija i taktika delovanja i opasnosti koje ovakav vid tehnologije nosi kad