Tontic – Izabrane pjesme za N

Stevan Tontić

ANĐEO MI BANU

KROZ REŠETKE

(izabrane pesme)

Kulturni centar Novog Sada

2009.

LARISI IZ MOJE SOBE

I

Larisa ljubavi moja protiv sebejednom ostvarenu ja te iznova gubimtako mi otvaraš novu - muzičku školumuzici gubitaka gde ćemo se vežbati

U mojoj užarenoj sobi kao u školjcikad vruća pada kiša da li si to tii da li o Larisa kao u moreu sebe potapaš me nezaštićena

U sobi sneg pada znaš li Larisai vreme iz prošlosti cveta mi u glavii opet pada kiša ali već električnai dremaju zveri sa mecima pomešane

Kao plamen kao šuma koja pevaLarisa tako divno goriš zapaljenai ovaj sumpor u meni il' možda ljubavtebe će još lepše jednom obasjati

II

Jednom ćeš se pojaviti u svojstvu novog zakonai ja ću te vrlo poštovati - biću učenikmarljivo pohađati tvoju ljubičastu školutvoje prostore snega i prostore ljubavi

Na kontinentima će se osetiti tvoja moćtačnija od svega što je s mudrošću predviđanoi bilje će cvetati u magli tvoga dahana kom će se grejati i samirati ljubavnici

No postoji ova soba u kojoj plaču zveriu mome prisustvu istim prožete bolovimapogledaj: evo jedna tako ekstatično umiredok druge rastužene u zemlju se skrivaju

Jedne vrludaju po sobama mog teladruge se uništavaju po rupama nebeskimno možda će već noćas obilaziti tvoju kućui videvši ih Larisa ti ćeš umreti

TRENUTAK U PLAVIM BRDIMA

S razlozima koji su i meni nepoznatiodlazim u plava brda gde ću pastii konačno obistiniti mucavi trenutakokupiran vojskama, zaražen lažima

U kreposnoj školi trenutka-pucnjamoj ružičasti mozak blistaćeostali trenuci udruženi s pčelamapuni istine tu će živeti

Živeću i sam tu domaćinskiu plavim brdima tiho umretisvetla će budućnost nadgrobnonada mnom revno stražariti

ŽIVOT JE ODLIČAN

Slavni su ovi oštri trenuci

nedvosmislenost i preciznost kojom me pogađaju

u najezdi punoj slatke opasnosti

Radosno živim u takvoj sadašnjicisa grguravom nadom u zubimai gle: moje se meso blista na menikao na kakvoj životinji

Slavni su svi krvoločni udarcikoji me nisu mimoišli i ostavili samogOčaj - on je slavno rovariou mojoj unutrašnjosti

Slavni su svi trenuci u kojima sam propadaozato što su oni postojali - ja postojim

NEOSPORNE VREDNOSTI ŽIVOTA

Moj očaj i ništavilo moja skupocena prazninai zatim žar na kom je sve to zasnovanosjajne su vrednosti koje tek treba ispitatii koje ulaze u sastav čoveka - neosporno

Rđavo ponašanje duše u pojedinim trenucimaekstaze i promašaji javno suđeni i dokazaniantologijske greške svih vrsta nerazumljivi prestupisve je to ono u mome životu živo - neosporno

Takođe moji nasrtaji na staru pravdu i božanstvabrzi obračuni sa pitanjima teškim i hiljadugodišnjimmoji izleti u prazninu i lukava povlačenja iz njesve je to moje krasno bogatstvo - neosporno

POJAVA PRAZNINE I ZAHVALJUJUĆI NJOJSAZNANJA BUDUĆNOSTI

Ukrcala si se i sada radiš

kao da si kakav urođeni organ,

draga praznino

S istom bolesnom isključivošćuušla si kao što je ljubav ulazila

Pomislio sam da se odmaraš!

Ni govora: radiš i naročitim sjajem

otkrivaš mi mene samog

Tako bez obzira šta si odličnom se pokazuješna nešto tebi slično nisam naišaotakvoga gosta pod krovom držao

Poštujući stare zakone nas dvoje činimoljudsku zajednicu bez sluga i gospodara

Sloga dvore gradi - kaže li narod!- sreća, mir i blistava budućnostbiće nam vrlo prirodni

SREĆNA ZAJEDNICA

Ja sada vidim kako je divna ova zajednica sa prazninom

kako sam izvikivao nepotrebne psovkepadao u glupa očajanjapoduzimao sve da se oslobodim nje,

moje vrle prijateljice

Ja sada znam svu njenu veličinu, sopstvenim naporima zarađenu

i tu, u mome ružičastom središtu uspostavljenui ne protivim se

Iznenada sam otkrio toliko zajedničkog

da nas ništa više neće rastaviti

i iznenada vidim koliko sam grešio

Najmudrije poteze mi smo povukli zbratimljenina način nužnosti jedno na drugo upućeni

Niko to ne shvata sem jednog karanfilakoji umire nakon što je služio kao zastavaal čijeg je mirisa puna naša zajednica

PRAZNINA ŠTITI SVOJE MILJENIKE

Umiru svi u kojima praznina poput moje nije obitavala

Žalosno je gledati rastanak sa životom, iakosa svoje strane ovaj nije zadovoljavao njihove prohtevei njihove purpurne želje, iako imao je taj bitni nedostataktu manjkavost praznine

Već sada bi trebalo znati da praznina

iznutra brani i podupire jedino svoje miljenike

Nigde se ona nije raširila na način

kako je to, na primer, kod mene ostvareno: po nepristupačnim krajevimau gotovo zapečaćenim mestima odvija se njena aktivnost

koju smatram potrebnom i osvežavajućom

koju je nužno još ispomagati - nikako gušiti!

Onima što umiru nije pokazala svoje mogućnosti(o dražima i radostima čija je majka i ne govorimo)Srećni trenuci ni u jednog nisu bili pojačanimuzikalnim radom praznine

Dok umiru svi praznina štiti svoje miljenikeiznutra ukrašeni rađaju se jaki ljudisposobni za podvige koliko i nesreće

Stojim na livadi pun praznine

kao lutka doslovno puna cveća

čas je kada svaka stvar govori mojim jezikom

da bi se održala

ČUDO U VOZU

Ono što mi se dogodilo u poslovnom vozuSarajevo - Beograd, jeseni 1974.izgleda neverovatno,

ozbiljan sam čovek, star 28

(upola me, znači, već nema)i nema razloga da lažem.

Što zviždukom, što krikomprizvah duh svoj – lutalicu.Pogledaj, skitnice, rekohObrati pažnju, dangubo!

Jao, šta je ono! - reče duh.Pa to je kuća! - rekoh ja.

Gle, kako postoji, gle kako

krov i prozore ima! – reče.

Fantastično, fantastično! – rekoh -zaista postoji!

Gledaj, gledaj! - reče duh.To je reka, neznalice! - rekoh ja.Stvori li Bog i reku! - kaza on.Stvori, stvori, kako da ne, kuća je kućaa reka reka - kazah ja.

Jao, jao, vidi ono!

To je breg, brežuljak jedan, dečko moj.

Strašno je lep, tu bih ja da živim! – kaže.Strašno, strašno, no tu već živesmo,mladiću moj!

Ah, nešto se miče sa još nečim, gospodaru!To je žena, a ono dete, sine.Može li to biti, oče, još se i smeše!?Može, može, i mi se smešismopsiću moj.

Mislim da je ono konj - reče duh.Jeste, posmatraš konja, životinju čuvenu.Znao sam, toliko su mi pričali o njemu!Raduj se, raduj, duše moj!

Tako je čudesno, ništa, ništa ne shvatam!

Ni ja, sine.

Sanjam li, možda sam lud, oče!?

Ne sanjaš, ne sanjaš - već stigosmo!

Drž' se za mene! Izlazimo -

šašavko moj!

NOĆ

Jagnje se uvlači, skriva u vukasmrt u čoveka

u tamne životinje u plavu decunoć tamnoplava

Noći ima u plamenuplamen stanuje i živi u hlebu(živ nepojeden plače ljudskikruh u nebu)

I u podrumima Sunca ima noćiu polnim organimazenicama i matericama

Komađe noći luta svemirompišti zarobljeno u anđelimaali u baštama i bajkamanoć je gospodarica

Mrvice noći! Evo ihu školskim torbama pionirau pismu od majke i dragesrdačnom poljupcu i pozdravu

Plamen sveće i tvoj

u čemu bi treperio

da sjaj njegov ne uživa

mračne povlastice

da nema zlata i ulja noći

goriva - tebe koji goriš

GATKA

Vratićeš se na početaku istraživanjima i bolovimapo jestivoj rodnoj zemljinećeš znati da koracaš

Njušićeš po rođenja traguzavijati na ognjištimabićeš sam sebi bratzločinac i ljubavnik

Svoje praznike sam ćeš slavitisam sebi bajke pričatiu tišini sobnoj filozofskojmajčicu smrt varati

Već su pomrle tvoje životinjeali tvoj soko još letitako ćeš i sam da zalepršašjednom u predvečerje

MOJA ŽENA

Iako nesumnjivi platoničarja imam svoju ženu zemaljskubez ikakvih tajni bez metafizikestrašno jednostavnu

Kao da me lupi maljemkad kaže Volim teuništiće me životinjafašizmom tihim implicitnim

Ne pije ne pušine gleda izloge ne čitaradosno živimo i pozitivnozlatno potomstvo praveći

Na arhetipskom licu njenomjednom sam primetio snegu jeziku nepismenomkomadiće poezije

Ta sveta životinjasačuvala se od nihilizmakao sinčić uz majčicukoracam uz nju spokojno

Strašna je moja žena čarnasa svojim smehom i otrovima

gaćama ustima ušimapomenutim snegom očima

Bićemo jednom oboje strašnii biti zemljom preplavljenikukurikaće za nama - preko radijanaš porod crnoružičasti sneni

STRAŠNO PITANJE

Ležeći na zlatnoj zemaljskoj slamirazgovarali smo i svetlucaliporinuti u dubinu noći - neplivačipričama se spasavali

Tada se zbilo nešto nečuvenomoj otac je pitao: ko su zvezde!zemaljskom laiku u stvarima nebaodmah sam tačno odgovorio!

Ponovo smo na slami ležali

u bajkama se baškarili

procurilo je poprilično nemušte Večnosti

između Početka i Kraja

Nakon pitanja o avijaciji i moreplovstvunatucanja o suštini Kinei nakon jedne suze tajnebeše ponovo očiglednona što se ustremio

Ali ne imadosmo zemlje ni slamegledasmo uvis i ćutasmosamo je nešto pradavno i strašnourlikalo u tišini

PADA MRAK

Bježi u kuću, pada mrak!

- još malo da gledam u nebo, majko.

Eto strašnog starog mraka!

- neće on na mene, mamice.

Eto strašnog kurvara!

- ti se zaključaj, mama.

Zaklaće te, obljubiti, čedo moje!

- ne plaši se, mamice.

Skloni glavicu, skrij dušicu, pile!

- Skrio samzakopao sam je, majkozakopao duboko, duboko

kog će mi vraga!

VELIKA ŽIVOTINJA

Kad smo poubijali i pojeli sve životinje, rekao sam poglavici našeg plemena da sagradimo jednu Veliku Životinju, koja će, kao piramida, krasiti našu zemlju.

Imaćemo mesa za vjeke vjekova! - reče poglavica.

Uz blagoslov vrača počeli smo sa zidanjem: udarili smo joj duboke temelje, dublje od zemlje, a u dužinu, širinu i visinu kljukali smo - do neba! - meso dobavljeno sa raznih strana. Što oteto od drugih plemena, što meso naših ljudi-dobrovoljaca. Za nekoliko nedjelja među nama je blistala naša Majka, naš mrkozeleni Genij. Velika Životinja se radovala što najzad postoji!

Ovakvu životinju ne možemo jesti! – oglasi vrač. Ona je sveta!

Zašto smo je gradili?! - zaurlaše plemenici. Da je imamo, da imamo Crkvu! - reče vrač.

Neka je đavo nosi, da je porinemo u more! - reče poglavica.

Ne mogoše je ni pokrenuti, ne imahu mora.

Neka nam onda Životinja rađa naše stare životinje, za klanje i jelo! - riknuše plemenici.

Kako da Mrtvo rađa živo, ovce moje, budale! - prekori ih vrač.

Na te riječi Velika Životinja pogleda unaokolo i zaplaka.

U tišini, noću, moje pleme pođe ka nekoj drugoj zemlji.

ČITANJE NOVINA

Mudraci ne čitaju novine - ja da!

pre no što me zora lizne volim da znam na čemu sam

pre no što mene uslikajuprelistavam rubrike sa fotografijama umrlihrubrike s nerazvijenim fotografijama rođenihi pošto nekoliko trenutaka saučestvujemi nakon što mi se ono što dušom nazivamovrati iz jutarnje šetnje kroz čistilištepraćakam se izvesno vreme u novinamadok se ne nahranimdok ne doručkuje utroba mojadovoljne količine tugei voda kroz rupe na pancirumoj plamen ne potopi

KLEČIM PRED MAJKOM KONJA I PSA

Ne mogu da imenujem konjane mogu da kažem psapred genijem i tugom braće mojezatvaram grešna mrtva ustaklečim pred majkom konja i psasmiluj se, gospo, šutim

Ne mogu da opevam kamen

tako strašno kao što on postojanje opeva

ne mogu da proslavim devojčicu-leptiricu

rodoslov noći izvedem

kuću i prag kućni imenujem

Ginem nemuštza jezikom majke naričemznala je sve - mene ostavis dva-tri jauka pod zvezdama

Kamenom se zakitimo, ljubavi!venčajmo na drvetu prvobitnoma konj i pas - to su čudovištaludaci s lanacaiz raja otpušteni

U SLAVU RUŽE

U slavu ruže i ja postojimginem pa cvetammoje lišće vijori u zemljismeh arlauče

U slavu ruže stražarim u taminadnosim se nad Rupu - stropoštavamneznanje opevam, opevam zločinpraznik u srcu probuđen

U slavu ruže pucam, izričem presudu nad tišinom

uzimam nož

krvlju bogova duh ishranjujem

od mesa činim znak molitveni

U slavu ruže anđeli će noćasučenike svoje ljubiti-klatipadaće latice ničiceodosmo u pahulje, u ništice!

Ubij u slavu ruže!

muziku do kraja odvrni

u slavu ruže postoj toliko duboko

dokle ni nerođen silazio nisi

dokle strelica bića ne doseže

s čeličnog luka odapeta

U slavu ruže

dođi da šaku u te zavučem

zavrnem šiju

plamenu tvom mračnom

TUŽBALICA

Ništa nema

nema tuge smrti melanholije

sudbine i njenih udaraca

nema katastrofa strasnih urnebesa

terora nebeskih lopova

gasne svećica srednjevekovna

ništa

Nema praistorijske zimeelementarnih nepogodajunačkih ratova požara pokoljaništa nema

Samo vetrić lelujau nepostojećoj šumicisamo mamica lelečeu zapečaćenoj sobici

Nema krvoprolića velikih afera prevara

zatvora logora klanja batinanja

ne fijuče bič božji

ne ubija se samoubica

ne streljaju crnci žene deca

ništa nema

Nema Mesopotamije Egipta Sparte

Cezara Vergilija

nema Bruna Inkvizicije Veštica

Starog Slavnog Zla

fundamentalnih grešaka

Zemlja okrugla

ništa nema

Nema spasonosnih tragedija

Sokratovih tužilaca aktivnih antičkih vulkana

smrtonosne medicine i saveta protiv smrti

zdravoga ludila blistavih budalaština

ništa

ništa ništa ništa

Nema Avgustina samo se Svetost nadima i šepuri

šalje osmejke fotose puzi oko pragova

nigde Hristove glave ruku nogu džigerica

tobože neki kažiprst treperi nešto isijava

nema ljubavi Franje Asiškog za polubiće drveće i cvećeza kamen koji naprazno egzistira živi promašeni život

nema rečenog pobratimstva lica u svemiruništa

Jao! nema Direra sa autoportretaHelderlin se ušunjao u tuđi zavičajsa lažnim ispravama u besmrtnostiNiče slavi rođendan

Nema ponoći svih živih

usred praznika mrtvih

nulte godine da se ponovo starta

sa boljim zaletom pod novim uglom elevacije

nema prvobitnih srećnih ruku

ni drveta prvobitnog ni prvobitnih eksera

Pilata i majstora

ništa nema

Nema apsolutne Bombedobrih otrova strela lukovadobroga lova minotaura mamutaodskočne daske za afirmacijusuprotne daske za negacijunichts

Nema stare plavuše gospođe Suštine

majke i njene bajke

razloga da se ubijem

poljupci krvnika pljušte li pljušte

slatka mala

noćna poezija

Komad po komad - sve je potrošenozrno po zrno - pozobanopreklani unuci zuj i rujdečki mojinikog

Niko će ti pozvoniti

niko će za tobom arije pojati

doći će baba aždajkinja

tajac u kući

pssssssst!

ali - ništa

Nema svetskog rekorda u skoku uvissjajnih kolutova u dubinuna kosmičkim preponamabriljantni mrtvi rezultatiigra se ništasa poluničim

Hranila majka junaka:

komad po komad - sve je potrošeno

zrno po zrno - pozobano

nema mesa

za doručak ručak i večeru

KAZIVANJE MAJCI

Kazivao sam majci san svoj o poeziji- zlato duha strujalo jeiz ničega u nešto -rekla je samo: Bože, svašta!Pričao sam joj o Homeru, o Šekspirurekla je: Ne vjeruj ti njima, sine!Ukazivao na značaj neizrecivogna stvari od kojih je dolazila takva radostda se bogu kosa dizalarekla je: Pazi se tiima Togahoće To.

Govorio sam joj o Biti il' ne biti? - pitanje je sad

i već smo bili u škripcu čistog "sada"rekla je: Gle -ima Togaevo Ga!Glavu spasavaj, sinko!

KUĆA U NEBU

Naša kuća na brežuljku

bila se orodila s nebom

svaka hulja od anđela mogla je da nas kibicuje

svaki ološ odozgo

znao je

imamo li soli za večeru!

Kuća se toliko slizala s nebom

kćeri nebeske kradom su prljale

usne na telima nas braće

bilo je trenutaka - bogu je od naše familije

mrak na oči padao.

Nebo se svijalo oko našeg gnezdakao oko rajabraća su likovalagunđao tatasùzila majka.

Dara je prevršila meruzapržiću im čorbu! - reče otacpa opali uvis iz prostelovačke puške.

Nasta takav mir

hoćeš-nećeš mogao si čuti kako postojiša gore se svako - nego šta -posvetio poslu za koji je plaćen!

MIĆO TONTIĆ RASPRAVLJA S GOSPODOM

Eto - kaže Gospod - stvorih taj Svetod trajnih materija, dijamanata, kristala ...Znaš šta, izvini - reče Mićo Tontić -pišaj na materije, ništa to nije!

Mesečinu, zvezde, žar - sve dadoh mračnjacima!

dušu podarih blatu - viknu Gospod.Toga što se tiče, brajko - reče otac -koješta! Da ne pričam!...

Imamo biljke! Bogme - i životinje!Dane i noći! Praznike! - i šta sad?!Imamo, pa opet da mremo! -šinu ga Mićo Tontić.

Dobre duše ne umiru! – upozori -čoveče Božji, tvoje se zna!Zna se i previše... da, da...misliš da je lud Mićo Tontić!

E, Mićo, milovane, koji ti je vrag -dosad si mogao svet biti!Posvećuj znaš koga... mene si našao...ja sam odbornik! Razumeš!

Tebi je komunizam ušo u glavu,gordiš se, muvo! - lupi ga Bog.

I za to te boli... Moja stvar! -odbrusi vlast seljačka...

Slušaj - reče Gospod - otvori uši,gubo jedna komunistička! -na tebe sam računao u selu Grdanovcia ti se, majci, otprve odreče!

Rat je dole! Alo! Veze ti gore nemaš!dao sam Riječ, šta da radim?!Zakopaj u rupu - lakata četrdeset -zaluđen i smuđen, pijan što si srao!

Šta će reći ljudi nad rupom:lud li sam., izdajica?Crklo mi konjče ili svinjče! – kaži,bukvane, ne znaš da se snađeš!

Slušaj - reče otac - šta da kažemkad LIČNO JA u m r e m?Smrt je, kneže, moja briga,stvar ću zatajiti, il' me neće biti!

Daleko smo otišli - trže se otac - noć je,

povuci se ili skini mi se!

Skinuću ti glavu tu šašavu,

povući te za što te ni đavo teglio nije!

Možeš me povući za strašnu jednu stvar!reče otac i zavrnu ključem...

... Bog s tobom - šapnu majka -

kud će ti duša!

Spavaj - šapnu otac - brzo će komunizam!

SVETICA

Prolaze galaksije

prolaze bozi

umiru velike svete žene

Crne se pelene

lepe Jelene

Mona Lizin tuguje smešak

ljubavni krici mrtve Tereze

oko mrtvog Hrista kruže

Marija Magdalena ne rađa

ni mrtvo ni živo ni začeto ni nezačeto

ne radi više

proizvodnja je stala

Svršeno je sa svetim ženama -piši propalo

Jedino nepismena jedino ubavamater moja Vasilija Tontićzna šta radi:

mic po mic

suzica po suzica

od žive žene mrtva svetica

BALADA O VOLU

Stopu po stopu moja proučavanja

dovedoše me do klanice

zastadoh

jao! pogleda me jedan vo

vo jedan učini mi se neizreciv.

Učini mi se da ričeučini da Tvorcu u ušima zvonipromašena koncepcija volakoja mu se iz duša svih volovavraća kao bumerang.

Prijatelju moj, pozivam teda kleknemo pred volai predamo se.

Vo je takođe bog - samo je pao

u veliku toplu životinju zvanu "vo"

njegovih 600 kilograma

sutra će usrećiti 600 obožavalaca mesa -

ni Homer dnevno nema

više čitalaca!

BALADA O MESU

Prolama li se svemir u ružama mesa.

Prolama.

Šta misliš inače o skupoći mesa.

Ja - ništa.

Plavi li se plamen u rodnom mesu.

Plavi. Crni. Zeleni.

Šta onda pričaš protiv mesa.

Ja - ništa.

Plače li bog u mesu mračnom.

Plače.

Da li je sokole meso sveto.

Sveto. Presveto.

Hoćemo li crkve kititi mesom.

Hoćemo.

Hoćemo li pojati himne mesu.

Hoćemo.

Huli i posvećuj sine.

Hvala oče.

Jedi me jedi me progutaj me sine.

Sit sam oče.

SAVREMENI LIRIČAR

Savremeni liričar uglavnom je oženjen

udat ili prodat

nema para - noću ipak pije na nečiji račun

ponaša se taktički dosta dobro

vojska mu u termopilskom klancu zaglavila

napravi gard ili pomiluje

smeši se iz prekomorske udaljenosti

zlatan je dečko

U rupi - kleči

opisuje

ponešto oplakuje

pošto ga izvuku i pomiluju

tipovi sami sebe sahranjuju

Ako ga prevedeš preko svete vodene ljuti se

sutradan - evo ga samalkoholizira se

Dirneš li poljupcem

gasi se

šta da se radi

U lovu na vukoveizvrši samoubistvoiste večeri je slavan

ZLOČIN

Svake noći sa zlatnog gorja anđeli silaze u moju sobicu u Novom Sarajevu. Dočekam ih što bolje mogu, ko nesvet rob svete ljude, ugostim prostim jezikom i kruhom. Nakon ove svečanosti, koja je čarobna priča, odlaze, a mene omamljuje san srećnika koji je razgovarao s bogovima. Obećavaju mi, između ostalog, bolji stan i posao dostojan čovjeka - povjerenika tajne. Prepuštam se snu radosno i bez straha o kojem šuškaju tamo neki... bezbožni balavci!

Ali svake noći pred zoru, usred bajke mog života, njih dvanaestorica se iznenada vraćaju uz veliku larmu, huku i buku, lepet krila i oružja, provaljuju inače otvorena vrata rajske samice u B. Ribara 53-G i sručuju se na mene kao zli učitelji na nedužna učenika. Pošto otvore veliku rupu na tijelu, bunar u mesu i krvi, umivaju se i mole, jedu i piju do zadnjeg daha. Objed je više halapljiv nego svečan, - do svanuća ne ostaje od mene ništa. Ništa! - eto tačke sa koje se lopovski povlače.

A ja svakog jutra, opet i opet,započinjem svoj životod čiste svete nule.

DOGAĐAJ S OCEM

Naslađujući se postojanjem, otac je nasamo stajao pred kućom. Tijelo mu se treslo od mističnih struja koje su navirale iz zemlje, a duša vucarala po vukojebinama Svemira, obeznanjena otkrićima nepoznatog. Dozivali smo i dozivali, a onda je majka rekla: Unesite ludaka u kuću!

Nas četvorica sinova položili smo ga na stol za kojim smo maločas večerali - u namjeri da se pričestimo. Tijelo je bilo hladno, prožeto materijom noći. Neko nepoznat reče: Pustite, nek se pribere. Zna on šta radi!

U ponoć, usred bdjenja, majka reče: Iznesite ga na mjesto gdje je stajao... možda mu tamo duša jeca. Tamo će se opametiti i sjetiti ko je i šta je!

Tek što smo ga iznijeli i kušali da uspravimo - gle: tijela uopšte nije bilo! Izgubljeni, prebrojali smo se međusobno: bilo nas je samo četiri, inijedan nije bio otac drugome.

POSAO LJUDSKI

Ja pjevušim u dušama prijatelja-golaća, prijatelja-zločinaca, prijatelja-kopača rupe u kojoj ćemo se s NEČIM STRAŠNIM na kraju Noći vjenčati.

Eto šta ja radim, na čemu zgrćem!

Ja sviram u palim dušama: Neko im dovikuje "Pozor!", a ova buktinja označava "Start!"

Telefoniram im da je sada praznik, doba vjenčanja, da se ne propusti ništa da ne bi bilo proslavljeno, poljupcem il' metkom zapečaćeno. Eto mrtve straže mog života!

Ponekad zlatnim priručnim nožićem otvaram u drugima rane - da bi živjeli u radosti zacjeljenja mračne himne grakćući nekom mračnom bogu.

Ponekad pucam u tamna mjesta zakopana u tebi, u gori, u vuku, izazivajući ludilo lovaca i sladostrašće ulovljenih, kojima potkradom rane vidam.

Ponekad svim prijateljskim bićima tišina veže bratske ruke u ružu svemira i, tajno, sùzeći, polaže na grudi boga, možda grobnicu.

Ponekad - recimo sad - dolazim do nepojamnog stavljam tačku i plačem.

CRNA JE MATI NEDJELJA

Crna je mati nedjelja.

Nedjeljom su i žuti zidovi drugari.

Nedjeljom si, bože, na nuli.

U posteljama se, znam, djevojačko meso žari.

Kao staroga druganedjeljom te drma tuga.Dođe tako njen dželat:mlat! mlat! mlat!

Seljaci vrište po bolnicama.Rečenice mi mirišu tobom, mama.

Tigrovi trgaju željezne ograde.Pioniri, znam, idu na parade.

U podne mozak u šakama pobijeli."Crveni krst" zvoni, markice dijeli.

Nedjeljom si zinuo da se nasmiješiš.Ispade da crkneš.

Nedjeljom si, znam, izašao po novine.A ono ispalo da se gine.

MIŠEVI I LJUDI

Miševi se zavlače u rupesinovi u majke

Grizu stare krpegrizu staro mesotroše Materiju

Virkaju glavicesjakte okice

Tanji se građa svemirskaplavi prašina

Alo Gospode

šta radiš ovih dana Gospodemisliš li ti što ili hvataš zjala ili možda hoćeš da te u brašno sasjeckamoa?

PORODIČNO STANJE

Sjedim u kući.

Modrim se od zdravlja.

Čelik, žilete, stakleno zrnje - jedem sve.

Ne zaključavam.

Od moja četiri brata sva četiri su živa.Od moje četiri sestre nijedna silovana nije, nijednu

u sarkofag polagali nismo.

Od moga jedinoga oca i dalje imam toga jedinoga oca.Od moje jedine majke i dalje imam tu majku jedinu.

Nije li to malo mnogo?

Mislim da bi bilo pošteno da se nešto učini.

RUKE NA POSLU

Ponedjeljkom ujutro rukuju se

zatim prilaze poslu

- mećeš ih u krv

u mračnu krv do lakata

Petkom popodne vadiš ih

(namočene do srži, životinjama slične)

žena ih do naveče riba, pere

subotom ih nosiš na izlet

beru ljubičice

kartaju se

noću sise

kurve mijese

Nedjeljom ih držiš u matereodmaraju se, bijele, u krilu joj dišutu stoje nedjeljom

Ponedjeljkom su opet spremneda zarone.

MRTVAC

Malčice crn. Malčice blistaš.

Malčice u plavo odlaziš.

Kako je dobro biti zaklan. Tih. Dvaput rođen.

Težak 66 kilograma.

Zakraljen. Na stol postavljen.

Pčelica. Zlato. Vodica. Suzica.Šaporenje jestetstva. Postojiš li postojiš!Ima svega. Puna kuća. Pšenica bjelica.Na stolu zlatna božja ribica.Štošta li na gozbi tvojojOho-hooooooo!

GLAGOL MRIJETI

V. R. Tuciću

mra ja

mre je

mri ji

mro jo

mru ju

ag mrag

ig mrig

eg mreg

og mrog

ug mrug

uuuu mruuuuuuu

mrum ot um

mrim u dim

mrem da grem

mrejem da grejem

auuu mrijauuuuuuu

umirem mrijem mrm

mrem mram mrim mrom mrum

mrrr rrrrrrrm

mroam mrium mraem

mruim mriom mream

mreum mruam

mroum

mraueam mriaum

mrouam mruaim

mreaum

mrujiš i hujiš

mruj i tuguj

mrm

mrm mld

mram mlad

mrijam mlijad

kad mlidijah ne mreti

SREĆNI VOZAČ

Tijelo se uklopilo u sjedište.Ništa ne priča. Organ za zadovoljstvodaje mu znak za sreću i samopoštovanje.Sve je spremno za uživanje.

Ruke u rukavicama. Mudro!Miju se, bratski potapšavaju. Misle!Noge su, o Tvorče, takođe dobre.Svaka vrijedi jednoga čovjeka.

Zadnjica je dobra osnova.Siguran temelj bića. Bezbrižno snuje.Duša se šćućurila duboko u mesu.U divnoj zemlji. Sa kim li šuruje?Sama sebi namiguje.

Volan je siguran. Duh seu plavim brdima odmara, smije.Motor očinski rokće. Gvozdeni mišićinose te u Boga, u harmonije.

ELEKTRIČNO KOLO: PREKIDAČ

Simeun rodi StevanaStevan rodi IlijuIlija rodi Milanaovaj opet smisli Stevanaa Stevan onda jednoga danaiz materina loga sa praga boga do dna svemira kriknu

i baci ikru ničegcrno položi jajeiz koga nesin na svjetlost grunu, praznina riknu

Električno kolo, druže, crkloGospodu se našem u sjemenu smrklo.

PJEVALI SMO I NIŠTA ČULI NISMO

U materi smo imali zlata

u ocu studenog gvožđa

naše lipe cvale su u mirisnom ognjištu neba -

pjevali smo i ništa čuli nismo

Imali smo bijelog plamenjabogorodica nam je nedjeljom pelene pralaživotinje su tulile na zazidanim vratima -pjevali smo i ništa čuli nismo

Imali smo zrnevlja od munja, biserja od zrakâpraznikom ručavali iz božjih prstanevjeste nam jecale pod zakovanim pendžerima -pjevali smo i ništa čuli nismo

PROLJEĆE NA SELU

Ovčice od srebra! Junice od zlata!

Ispiljeni su pijevci, iskopiljeni zmijci, zapaljeni svici!Roje se lampice, jarke dušice, žarave strelice!

Gospode, u svima si se otjelovioprelij-dolij, popunio si posude!

Samo u meni zinulo.

Našto ti to?

BIK I JUNICA

Plamsa li plamsa u mladice mesozlati li se zlati sablja u mladića

Ona je potonula do koljena u tleon rogovima zvijezde džara

Po krovovima lopi milostpšenica bjelica s neba pršti

Svemir je paralisan od srećekičma puca, zemlja se raspada

Bože, nećeš mi valjda opet rećida nisi bio prisutan!

ČORBA SVEGA

Moj narod se sastoji

od prostih elemenata

od kojih se dobijaju lijekovi i bojni otrovi

ponekad u njemu vladaju mačke, ponekad miševi

ponekad je zec, ponekad on vukove lovi

Pas, naš stari brat,

plemena moga krv prečišćava

u dušama konja, u zaklanim ovcama, u zvijerima

osnovne građe za moj narod ima

Slijepi miš, guja, gavran, utva zlatokrilaista je sviju Zvijer okotila

Zlatni orao, lav i udav, jedan soko sivisve to od mesa mojih ljudi živi

I perunike i alge i munje i dragulji i crvisve je to isti san boga, duboki san krvi

Iz Zvijeri moje, sa oltara, u svemir se dimimračna Čorba Svega. I mi, dušo, i mi.

NJEŽNO I KRVOLOKO PLEME MOJE

Narode moj

kad sam te danas vidio da plačešradovao sam se što si sačuvao moć plačašto umjetnost plača za male pare vršišs oca na sina prenosiš

Kako si darovit narode moj

nesrećo

Budalo od Srca

koju Bog ničemu naučio nije

Kako samo postojiš dok mreškoliko samo uzlećeš kroz ovaj pad ničicenježno li si danas i skrušenokrvoloko pleme moje

Autentični tvoji neprijatelji umiljavaju ti seu zločinaca i ubica srce od pamukane znaju šta sa sobom da rade

Smrt je već ušla u tvoj sastavmehanizmi su ti podmazanižderi usisavaj gutaj pijni antisvjetovi te nahraniti neće

Evo hoću da se izgubim u tebi

iako mi te je već bilo dosta

Velika Životinjo

sa Udarcem što ti na gubici svira

Mračna Čorbo

u kojoj Bog - neiskusan - jezik svoj oprlji

Konju

za čiji se rep mrakom hvatam

i posrćući pridržavam.

SOBA U BERLINU

Gvozdeni krevet. Ormar. Lavabo.Sto. Pepeljara. Jedan Rilke. ZatimNjemačka i srpska ili hrvatska Gramatika.I ja što jezike, živ, ne mogu da shvatim.

Na zidu sam okačio Belog anđelaiz Mileševe. Taj anđeo u Berlinu!U noći on tu bdi. I slobodno visi.Izjutra mi ga strogi ljudi skinu.

Na tajnoj večeri: francuski sir, prusko meso.Nož , otac mi ga majstorski nabrusi.Krv je obrisana. Ključ je u bravi.Fašisti su legli. Iju i piju dusi.

Na programu rat. Lijepe umjetnosti. Ponoćne vijesti.

Pluskvamperfekat. Futur. Strop se vrti.Valja popiti još ovo pivo, Bože.I srušiti životinju-sebe. I urlikati. I mrti.

VRAT

1.

Kаkо vrеmеnа idu kа svоmе prirоdnоm krајu

mеni vrаt dеbljа

оri sе njеgоvа pјеsmа

u mišićјu sјајnоm

Еvо sе pitаm štа li bi tо

trеbаlо dа znаči

Dа sаm pоstао mоćniјi hrаbriјi оtpоrniјi

skоrо pоtpunо nеsаvitljiv

Dа mi је kičmа оčvrslа

i zа nајvеćе tеrеtе

pоd kојimа kоskе krckајu

pоd kојimа sе zеmljа slаmа

Nе znаm

Nеgо nе mоgu višе

ni dа sе оbаzrеm оkо sеbе

ni gоrе ni dоljе

ni dеsnо ni liјеvо

pоčеću dа glеdаm u јеdnu јеdinu tаčku

u dаljini

pоčеću dа srljаm kа tој žiži svјеtlоsti

u nаručје bоgа

kа cilju оd kојеg su sе brаći vrаtоvi istаnjili

tаkо dа im glаvе visе о kоncu.

2.

U dјеtinjstvu su mi lаštili vrаtnе žilе

оtаc mаšću zа pоdmаzivаnjе pištоljа

mајkа uljеm i krpаmа оd lаnа

Vrаt mi је blistао u sјајеvimа

dоlаzilе dјеvојkе i оglеdаlе sе

prаvоslаvni mlаdići - kučkini sinоvi

nоžеvе nа njеmu оštrili

Mlаdоm su nеdјеljоm nеrоtkinjе

crvеnu sо s njеgа lizаlе

gоrе sе pušilа crnа rikа

dоljе sе tеmеlji trеsli

Vеzivаli su zа njеgа јuncе i ајgirе

i sеstrе u kојimа је vrilо

prеd njim su čitаnе mоlitvе

sаbljе iz kаniја pоtrzаnе

Držаvni оrgаni nisu mu mоgli

оdbiti ni pеrkе

sјеkirа је rаdijе zа Bоžić išlа

kоd divljеg vеprа pо mеsо

I еvо sаdа stојim оvdје

i čеkаm оmčа dа sе sruči

sа visоkоg trоnа

nа оvај trоn оd zlаtа.

SАMОĆА, VINO

(Sјеćајući sе Trаklа)

1.

U kаsаrnаmа vri

Оkоlо svјеtski mir cvаtе

Ruјni mlаdići u ludnicаmа

Biјеlе sе sеје u bоlnicаmа

Lеprš аnđеlа nа rеšеtkаmа

Zmiјskа јаја pоd prаgоvimа

Plаvi sе оštricа nоžа

Mrаčnо kruh s vеčеri šаpti

U srеbrnim bоčicаmа krv spi

Sаmоćа u udоvimа cеpti

S kim li ću, Gоspоdе, vеčеrаti

Sа kimе li vinо piti?

2.

Vri vinо nа stоlu

Plаmsа kа svоdu

Hlаdе sе ustа nа pоdu

Kоmеšа sе vinо mоје

Prоpinjе uvis

Tеbi је krеnulо, Gоspоdе

Idе sјај zа sјајеm

Visоkо је buknulо vinо mоје

Dubоkо su pаlа mоја ustа

Linuо sјај zа sјајеm

Mrаk zа mrаkоm pјеvа

Pljusnutа u prаšinu ustа

Kоgа li sаdа slаvе?

ZЕMАLJSKI DАNI TЕKU

za S.

1.

Оstаviо sаm svе pоslоvе

i nе izlаzim višе nаpоljе

Sјеdim u tišini

i prеbirаm suštinе

čiја mе svirkа оpiја

kоје mi pоnеkаd zvižduću pоd pеndžеrimа

Dа li ću dоvršiti spisаk čudа

priје nо štо оdеm?

Mislim pоmаlо i о smrti

nе zаnоsеći sе prеvišе

Оkо pоdnе sаm vеć grоgirаn

i Bоg nаdа mnоm likuје

u mrаk tоnеm

Bаcа mе оd zidа dо zidа

- piljаk s dlаnа nа dlаn -

lеbdim

Pаli smо јеdаn u drugоgа

dо dnа

u dubоkој kоmi

Оn i ја.

2.

Оd 7 dо 3 lеžim u kоmi

bаčеn nа pоd

оbоrеn nа plеćkе

Tаkо sе rvеmо

mој Bоg

i njеgоv ја

Оndа sе s pоslа

vrаćа mоја žеnа

u nоvim minđušаmа

s hljеbоm i nоvinаmа

Svаkоgа dаnа

iz prаšinе mе dižе

čupа iz Rаljа

Оbrišе

umiје

pоsаdi zа ručаk

uglаvi kаšiku

u јunаčku ruku

Mi јеdеmо i zglеdаmо sе:

mi pоstојimо

Аkо је јоš nоsilа i kišоbrаn

kојi trеbа dа rаskrilim

nа bаlkоnu

tаdа sаm nа kоnju

Pоsliје sе оnа

kikоćе dо mrаkа

pоsliје glеdаmо tеlеviziјu

Srеćnо tеku

dаni nа zеmlji

čоvјеku i žеni.

U SЈЕVЕRNОM GRАDU

Nеpоznаtе dušе sјаlе su u mrаku,

nеznаni bоgоvi nа uglоvimа

pоdrhtаvаli u čеkаnju.

Mirišе li tо tvоје tiјеlо,

nеоprеzni strаnčе,

il' prоljеćе sе

u nоzdrvаmа budi?

Ubrzај kоrаk, strаnčе,

nе zаstајkuј,

nе оbаziri sе.

Hlаdni plаmеnоvi u pоtајi

čеznu dа tе liznu

О ti, nеsmоtrеni аnđеlе,

јužnjаčе srеd zimе,

mlаdiću u sutоnskоm zvјеrinjаku,

оvdје је оpаsnо čаk i tvоје imе.

PISMО KUĆI

Mi smо dоbrо, mаmа.

Svаkо sе оkrеnuо svоmе pоslu.

Nа svојu strаnu.

Nоgе su u Pоlju.

Mоzаk је u Institutu.

Srcе је u Zаvоdu.

Plućа su u Prirоdi.

Duh је u Vаtri. U Nеbu. U Grоbu.

Dušа pоd Prаgоm.

Rukе su, еvо, pоlеglе pо Stоlu -

еvо tе pоzdrаvljајu, mаmicе.

Višе ti nеću pisаti.

Pоslоvi sе оbаvljајu.

Zеmаljski dаni curе.

Ја tеčеm. I оdlаzim.

Оdоh ја, mаmicе.

NЕBЕSKI KАMЕN

Stigаvši u rоdnо sеlо, tužnо sаm kоnstаtоvао svаgdа isti rituаl dоčеkа: dоmаćе živоtinjе, sеm psа kојi mе је lickао i njuškао kао аnđеlа-gоspоdаrа, nisu nа mеnе оbrаtilе nikаkvu pаžnju; visоki јаsеnоvi prеd kućоm оdsutnо su zаmоčili krunе u plаvilо, prеdаli sе оnоstrаnоm; kоmšiја M. prоškrtаri јеdnо gоlо "Zdrаvо". Prеdаni оvоzеmаljskоmе, sеljаci su оbаvljаli svоје spоrе pоslоvе kоје је tеškо dеfinisаti (svе sеljаčkо оtimа sе dеfinisаnju kао pоliciјskо-držаvnој uјdurmi!), usljеd čеgа sе mоје mlаdićkо "ја" spustilо zа оktаvu nižе. Spаzih mајku nа kućnоm prаgu, uzdignutih ruku, i tеk štо sаm zаčuо njеnо prоdоrnо "Pаzi!", pоkоsi mе snаžаn udаrаc mеđu plеćа, tik izа vrаtа! Kаmеn, pао dirеktnо s Nеbа, biо је vеličinе šаkе, zаоbljеn, plаvičаst i kristаlnо prоzirаn.

Nа pоvršini kаmеnа аnаlizа је оtkrilа оtiskе prstiјu. Dјеčјih prstićа.

Bаciо sаm јеdаnput јеdаn kаmеn u Nеbо, pоlаzеći оd Kućе u Sviјеt.

ЈЕZIK

krоz grаdоvе i pејzаžе prоnоsim zаtvоrеnа

ustа. zеlеnа mаtеriја užаsа iz mеnе kаtkаd curi.

zаbоrаviо sаm јеzik štо grušа sе, pјеni.

u ćutаnju је zlаtо, rеkоšе pаnduri.

mišеvi ciјuču. svinjе rоkću.

svаkо sе drži svоје suštinе.

zаr ćе mој živоt, gоspоdе, muklо, nеоpаžеnо.

krоzа tе dа minе?

KRITIČKA OPASKA O TOLSTOJU

Negdje sam pročitao da je Tolstoj posjedovao

(posjedovati ili ne posjedovati? pitao se grof)

i jedna priručna, zgodno namještena

vješala kućna.

Simpatično?

Ne znam. Ne mogu da tvrdim.

I učio je u osamdesetoj

da vozi bicikl

što je svakako malo bolje

- eto šta znači imati volje.

Prelazim preko toga smiješeći se.

Zadržaću se časak na vješalima:

šta sve nije znao ovaj čovjek

a ne znade da se objesi

da se po kratkom postupku, sjajno gimnastički

onamo vine!

a onda, dabome, panika, užas, voz –

trči za Majčicom, ljudski sine!

BAJKA ZA MARINU CVETAJEVU

Sruči se nebo na Jelabugu

u paramparčad se svod prosu

mračno sunce skloni glavu

u svjetlozarnu u suštu

u Marinu u Cvetajevu

Surovi jedan bog

potrča da joj se izvini

ali nje već nije bilo

Čuvaću je kao dragocjenost

reče zemlja

jednom će mi zatrebati nešto sveto

u mladom nebu mlada zvijezda

Blistaće svemir

od ove duše od ovog lica

svjetlosti ovoj

vukovi će ići na poklonjenje

DESANKA MAKSIMOVIĆ, NEKOLIKO INDISKRETNIH OPASKI

1.

Desanka Maksimović, mila naša, piše sve bolje

a oduvijek je pisala dobro

što je loš znak

za nacionalnu poeziju

koja je pala na njena

prozračna pleća

a za koju ja lično nisam odgovoran

Pitanje je

šta da se radi s njom

Da li da je neki od slavnih nacionalno-književnih mudraca

il kogod iz mlade garde

ubije

ili da joj se odaju

zaslužene počasti

Strogo po Zakoniku

ili Pomilovanje

- nisam kompetentan

U međuvremenu će možda

poteći prijedlog odozdo

iz naroda

koji so zemlje liže

i piše ovamo meni u Saraj'vo

kićene tužbalice

pisma anonimna

2.

A mlađima, i avangardistima, jezik vene

dok u nje se u strofi blista, žari

i nenadano uvis krene

A njen crni šešir

letio – zlaćani moj – na svjetski pir

A u Zagrebu jednom – voštanica – zasjala mi na Ujevića

u svetoj noći bratimstva, u žarkoj tami pića

A Gospod će, strepim, crnim šeširom o klin

kad bljesne mu licem u lice i stopi se s njim.

ALEKSANDAR RISTOVIĆ, KAD PIŠE O NUŽNICIMA VELIKIH

Kad je ono vrli, meni dragi poeta,

Aleksandar Ristović, Čačanin rodom,

krasne – o nužnicima velikih ljudi – pjesme pisao

(ljudi u svakom pogledu izuzetnih, svjetskoistorijskih,

kao što su Platon, Dekart, Bajron, Crni Đorđije i Lenjin,

Martin Hajdeger, i sve takvi nekakvi)

propustio je da istakne

da klozetske supstancije velikih

liče na donje ekstrakte malih

kao jaje jajetu

da su obično žute

i da smrde

Ristović se kano zanio bio

pa zaboravio na osnovno

(ili je to priroda i pravac

same Poezije?)

Ako bi se, međutim, puštalo mašti na volju

onda bi govno nekog velikana

moglo jednog dana i da zamiriše

purpurom i zlatom se prelije

zamrkne crno a grane ljubičasto

na prijestolju il uvrh sofre

svane

Zbog toga je neophodno svagda imati

čvrstu definiciju govana

(i njima bliskih supstancija)

do kraja svijeta i vijeka ponavljati:

- nije zlato

sve što sija

Držati se dakle pred nužnicima kao veliki Aristotel

pred stvarima Prirode i Istorije

- ne zidati Metafore

tamo gdje postoje Kategorije

Čvrsto vjerujem da će Ristović

ispraviti ovu «grešku»

u nekoj svojoj novoj knjizi

čarobno efemernoj, ležerno uzvišenoj,

po svemu ljudskoj,

kroz usta naroda propranoj,

koju iščekujem, kao i uvijek, sa radošću,

s radošću i divnim učenika nestrpljenjem.

STAN

Kuća geometrije puna.

Kvadrati. Kružja. Pravougaonici.

Crn zastor i žuta sobna luna.

Ti i ja, licem u lice.

Sijaju kugle, paralelopipedi –

Božji na prijestolju Um sjedi.

Kristalnoplavi prsti

zarinuti u meso mračno.

Ovdje smo konačni, jedina. I čvrsti.

Sve je savršeno i tačno.

Zlatna u podrumu mumija.

Euklid u kovčegu leži.

Prazno srce, koliko teži

prostor što u tebi log svija?

Staklenih vrata sad će cik.

Večernji sada urlik.

Žestoki anđeli srojiće se

na tihi stanara lik.

A blješte kugle, paralelopipedi –

cakli se Oko. I mozak ledi.

TU, PREKO PRAGA

(Sarajevska pjesan, sjećajući se Remboa)

U domu mom, u tami, čuda se vrše,preko moga praga narodi jezde, u nebesa gredu,samo bi kuge mogle rulju tu da rasprše,na klanicu - o, mamicu! – da je odvedu

U nedjeljama svečanim i mračnim,moja kuća krcata je prijateljima i neprijateljima,rukuju se i ližu divlji vepri i plašne zečice,krštenih i nekrštenih, svetih i prokletih, još nerođenih tu ima

U predsoblju mi sjede stogodišnjaci,

u kuhinji pioniri života i ljubavi đaci,

a u odajama kraljevskim i inim,

bratija moja: prljavočisti mudraci ludaci

Tu zaručuju se zlikovci i sveštenici, tu cvileubice s robije međ jorgovane pripušteni,grle se i ljube, rađaju i gube, zarezuju žileskinuti s vješala, oni što sad će biti obješeni

Tu se krv pušta do samrlosti, do beznani,tu se meso rije i crni duh pije,tu sumrakom Bog pada u trans, u orgije,i sve što postoji u jedno se slije

Tu se sile nespojivog bliže,bratime, slizuju, prelijevaju, kuju,tu gineš od radosti i hropćeš od sreće,tu se užici na smrt utrkuju

Tu se drži svadba užasa i slada,tu si zablistalo života kopile,tu smo temelje za hram udarili,tu Božja se njuška razbila o tle

Tu se vrši ništenje bez premca,i spasenje kojem nema ravna,tu se tale razlike, prelazi, koljenca,sa oltara kulja nojca tavna

Tu sudba jeca pred mladcem, izvinjava se,tu rajevi u rojevima na gosta mog hrle,dok mjesec se muti nad srebrnom gorom,ranjene duše tu su jedna u drugoj mrle

Tu se darivaju oči, mišice, kože,svjetlucaju pod lupom stanice moždane,ko se tu očeliči, u drugom očvrsne,opet će jednom, mama, mlad da svane

Tu se kalemi žila na žilu, uvo na uvo,ruka na ruku, ud na ud,iste prnje za sve, isto zlatno ruvo,- čorba Jednoga puši se odasvud!

ŽIVOTINJA OD ZLATA

Satvorili smo, moj bože, satvorili i podiglinašu milu životinju, našu zvijer od zlata,blista se međ nama, nama tamnima,pržimo se na njenom sjaju, na jedinom.

Ukopali smo je, moj bože, ukopali i podzidali,poduprli sa svih strana, ponosno uspravili,ne kriva ni tamo ni amo taj stub neba,ta planina pod kojom tule naša srca.

Ona je naša vjera, moj bože, zavjet naš,i stoji ovdje, na straži, ta kula mraka,ta crkva otaca, gvozdena pesnica, sudba naša,ona raste, moj bože, raste i penje se.

Zubi su joj od čelika, oči od azura,stražnjica od smaragda, kandže i rep perleni,sa nogama u blatu, sa krunom u zlatu,žežena naša nevjesta, kraljica mraka.

Kako je samo ubava, moj bože, kako velebna,ta svetica požudnica, ta nebesnica krvnica,ta hrid zlata u kojoj se ogledaju naša lica,taj stub sjaja čije smo milosti talci.

Padamo pred njom nedjeljom i padamo ponedjeljkom,padamo srijedom i padamo petkom,modar plamen nas liže, nas i dječicu nam,sveta vatra lopi i škropi po glavama.

Prinosimo joj hranu, ljudsko meso trgamo,u vilice palamare, koske, žile bacamo,sručujemo našu krvcu u nju, u zlatnu joj jamu,i molimo joj se jutrom, i ničke u suton padamo.

Čistimo se nedjeljom, i čistimo utorkom,čistimo četvrtkom, i čistimo subotom,prečista gospa u nama se umiva, i blista,i samo se smiješi, moj bože, i žari opasno.

Pred njom se smjenjujemo na straži, moj bože,po buri i po snijegu, po ledu i pojari,u podne i u ponoć, o prazniku i o zločinu,moj bože, zasjenila je tvoje zapovijesti.

Stojimo pred njom, moj bože, stojimo i drhtimo,mi ne znamo ko je ona, niti pitamo,noge nam klecaju, zubi trunu, muški znaci venu,nit romori niti zbori Јedinica naša, naša čarobna.

Мi stojimo sluđeni njome, kraljicom, majkom,mi stojimo pred oltarom tijela joj, svetim zidom,mi stojimo postojano u ovoj goloj vječnosti,nit granjiva nit svanjiva – ona je svanula.

U PLITKOЈ EVROPI, U DUBOKOЈ AZIЈI

U plitkoj Evropi, u dubokoj Aziji,ja sjedim ovdje,ostavljen u planinama,duboko sjedim, duboko u Aziji,na ničijoj zemlji,plitko mrem.

U plitkoj Evropi, u dubokoj Aziji,az jesam, az nisam,

bez plodova ljubavi, bez svetih darova,za laticama Vječnosti sahnući.

Oštra tuga u goramabožji narod lomi,ušne školjke miluju, glačajuromori tamnih sveštenika.

Ništa se ne događa, majko.

Predratna tišina, oče.

Događaji, tako rijetki, imaju strahovit značaj,

izranjaju iz dubine poput udarca u arkadu,

i lijepe se za kožu kao britva

za grkljan nevinoga

(vrući momci - čujem - oštre kolac

za mog učitelja).

Bez srca, bez glasa,ja sjedim ovdje, u tamnim planinama,

duboko u Evropi, u dubokoj Aziji,

plitko ti mrem, oče,

bar da me ti udariš, nevidimi moj bože.

Da mi je da budem pogubljen,

pogubljen usred dana jakom svjetlošću obliven,

da moj prazni život, koga je Bog, priznajem,

na mahove i punio

(bivalo je pa i prevrši)

na ovom mjestu zauvijek svrši.

SLIKE

I

Мodre se srbi u potoku.

Pozelenjeli hrvati na sprženom proplanku.

Crni se usirena krv muslimana u učionici osnovne škole.

Pomračenje Sunca i Мjeseca u ljubičasto podne.

Priroda je okrečena proljetnim beharom, u zasljepljujućoj navali cvatnje.Bijelim se od stida, i patnje.

II

U oku izvrćenom iz očne duplje maglica svemirnog daha.Iz prstena na odsječenoj lijevoj ruci mig ljubavi.Iz prerezanih glasnica bijelog sveštenikakaplju slogovi imena Alaha.

III

Oči iskočile u prašinu.

Rascopana lobanja na rascopanoj kaldrmi.

Ruke i noge leže unaokolo, same sebi dovoljne,

nezavisne, odsječene od bivšeg jedinstvenog bića

koje se mazilo imenom "čovjek".

Crvena krvna zrnca razdvojena od bijelih.

Uredno složene misli u mozgu građanina rasule se

po pločniku boje čelika.

Komadi kože lepršaju kao zastavice.

Kompaktna masa leđa odiše moćnim prisustvom.

Iz šarenih krpica plućnih maramica

mjehurići kiseonika vraćaju se u odaje

Boga Tvorca.

1992.

GROZA

I

Razlupane ulice. Razlupani koraci.Razlupani kavezi ptičica i zvjerčica zvanih - ljudi.Razlupani mladići u razlupanim automobilima.Razlupane lobanje u razlupanim bolnicama.Razlupani mozgovi na razlupanim stolovima.Razlupani kikot djevojčice u razlupanom podrumu.Razlupani fetusi u razlupanim matericama.Razlupane majke na razlupanim humkama.Razlupani dahovi u razlupanom državnom vazduhu.Razlupano srce na razlupanom kućnom pragu.Razlupane misli u razlupanim kantama za smeće.Razlupani bog u razlupanom hramu.Razlupana zemlja pod razlupanom kupolom neba.Razlupano ja.

II

Smrskana lobanja na smrskanoj kičmi.

Smrskana ključna kost.

Smrskane karlične kosti rodilje.

Smrskane mlade koske u mladom mesu.

Smrskani meci kraj smrskanih zidova.

Smrskani samoglasnici u smrskanim izdasima.

Smrskana koljena dječaka u smrskanom naručju oca.

Smrskani instrumenti u smrskanim šakama ljekara.

Smrskane latice ruža u smrskanim vrtnim posudama.

Smrskane molitve na smrskanim jezicima.

Smrskano ja.

III

Usplahirene zvijeri u usplahirenim skloništima.Usplahirena djeca u usplahirenim igrama,Usplahireni kupci hljeba na usplahirenom trgu.Usplahireni putnici u usplahirenom autobusu.Usplahireni glas spikera sa usplahirenim vijestima.Usplahirena svijeća u usplahirenom podzemlju.Usplahirena pluća u usplahirenom vazduhu.Usplahireni behar na usplahirenim grančicama.Usplahireni novopečeni državnici u usplahirenim kabinetima.Usplahireni članci u usplahirenim novinama.Usplahireni glasovi rođaka iz usplahirenih susjednih država.Usplahirena voda u čajniku u usplahireno predvečerje.Usplahireni anestetici u usplahirenim vitrinama.Usplahirena leđa pod usplahirenim šibama.Usplahirena vagina usplahirene učenice.Usplahirena duša šćućurena u usplahirenom mesu.Usplahireno ja.

CRNI PAS

Sa izbjeglicom, Мakedoncem, u naš ulazdođe i njegov crni pas,kršan kao vuk,krotak kao jagnje.

Dok okolo padaju granate,crni pas trči travnjakom,slobodan i neustrašiv kao demona uslužan do lipsanja:svaki put uredno vratibačeni kolut iz ruke gospodara,pa i ruke nekoga od nas,koji ga ne štedimo.

Što kolut leti dalje i dalje,pas trči brže i brže,i dahće jače i jače,jezičina mu do tla seže.

Gledam crnog psa u teškom dahtanju,

gledam crnu slobodu,

gledam kad će da se sruči

pred nas koji ne mrdamo od našeg

zaklon-zida.

1992.

LICE

Јedina čitava vratau razlupanom stanustavio sam na jedini jošnerazbijen prozor:tamo spava najmilija moja,moja djevojčica.

Strah me je

da joj staklo

u prejasno ne sune lice

i ne nagrdi onakvu

nebesku ljepotu,

radi koje, mislim, i sunce izlazi.

МETALI

Iz teškog sna bude se metali,sa brda, iz dola, i mene zvali

Sa prolomljenog kubeta bakar sja,žmirka na mene, smiješim se ja

Мekeće proljećna bronza na jaganjcima,krklja mutno olovo u klancima

Oholi mesing šetka ulicama,bude se grobovi,pod čelom tama

Gvožđe se lijepi za znojnabedra i pleća mladića,žubore u krčmama pića,žubori strah, oštri se vojna

Zlato se u dubokim jezerima čuva,duva kroz mošnje, kroz državu duva

Naš bronzani konj, i konjanik,snuju, u vatri, svoj novi lik.

1992.

TANANA VEČERA

Veče je.

Ja sjedim sa gvozdenom

kašikom u ruci.

Ja svoj mozak kusam.

Mozak je razrijeđena

vojnička supa.

Blažena parica misli

dimi se u onostrano.

Olovna ploča neba

njuši me po tjemenu:

Kiklop mi se ogleda u tanjiru.

Na minus 30

otpadaju prsti.

Ko sada groba svoga nema

neće ga ni imati.

Nešto se na svijetu

mislilo.

Nešto se na svijetu

jelo.

Trese se za stolom

mrtvačko odijelo.

OH, RIŽO

Oh, rižo,

česti svjetlozarna,Beskonačnog Uma biljuru,pred zamrla bačen usta,srećico moja!

Duboka misli,

odlepršala iz torbe Lao Ceada na mome jeziku sjaš,zavodiš me, i opijaš.

Јa sam tvoj Kinez, jedinice moja;slavim te kao što Rilke ružu slavi,ružo prekogrobna.

Hoću li se kroza te dočepati spasaili će me iz tebe ubiti Azija,mene, sudbe mjezimca?

1993.

PЈESNIKOVA ODBRANA

Otkako sam saznao, kaže pjesnik znanac,

da su mi oni tamo, oni "moji",

namijenili metak,

živnuo sam

i trgao se

iz dugotrajne i strašne depresije.

Prosto me prsti svrbe,pišem kao nikada.

Konju jedan, kažem sebi -ni dana bez retka!

I kako sam samo bio kilav

u spisima ranim!

A sad - svaka treća rečenica

izleti poput metka.

To je zato što ja ne napadam -

od čega ginem, time se i branim.

1992.

GOVNA I KEPECI

Pod srebrne pragove,pod zlatne prozorenaviru odozdo brda govana,u svom pohodu ka zenitu.

Ore se sa njih propovijedi kepecao zdravlju i budućnosti,narodu božjem strasni zovda u dohvatna nebesa grne- u slavu slavâ.

Okolo lešine modro-crne.Strava.

1992.

GOVNA I KRISTALI

Kristali žmirkaju u pećinama,u utrobama, jagodicama, zenicama.

Govna su zauzela trezore i katedrei klimava ukrasna prijestolja.

Horde govana njihov bogvodi i čuva.

Tako vjetar duva. Duva Volja.

SNAGA VЈERE

I u najmanjem stakalcetu

sa sakupljenih gomila razlupanih prozora

zrcali se lice Božje.

I najmanji mig

sa osunčanog smetlišta

znak je višeg prisustva.

Јa se nadnosim nad stakleno zrnce,tražeći u njemu spasa.

Niotkud glasa.

1992.

HVALA TI, SМRTI

Hvala ti, smrti.Јedino mi ti daješ snaguda podnesem ovu provalu čudau moj "život".Јedino ti, majčice.

Duša je moja čvrsta,jasna i odlučna,mišice mi trunu.

Da nije tebe,

u šta bih se, mila moja,

ja dosad prometnuo?

Ovako sam spokojan,

konačno sabran,

sam sa sobom, kao pred licem Božjim,

zatvoren u skafander svog tijela

koje već odlažem od sebe,

ja - sin tvoj, smrti,

ja koji te tražim od časa samog rođenja,

predavši se snu o nepostojanju.

1992.

SЈAЈ I МRAK

Nikad toliko sjaja u vazduhu,nikad toliko žara u visinamakao ovog ljeta.

Nikad takvo blistanje Tvorca

u svakoj biljčici, zvjerčici, stvarčici,

u mlazevima, u plodovima.

Svaka stvar darnuta svjetlošćuu bezumnu ljepotu roni,prašina sa puta pije do beznanimajčino mlijeko nebesko.

Nikad takva sveta bistrina,nikad ovakvo mirisno podne.

Nikad, nikad ovoliki mraknatovaren na ljude.

Nikad ovolika planina mraka

na plemenu ovom, divljem i nježnom,

u sjaju konačnom, predsnježnom.

1992.

POPRSЈE BRANKA ĆOPIĆA

Sa sarajevskog trga pjesničkih poprsjajedna glava ponekad bi zagonetno nestajala -bješe to glava bajkopiscaBranka Ćopića.

Ponekad bi je tipovi kidnapovali,koji put bi prenoćila u policiji,a katkad bi ležala oborena nauznak,smiješeći se odsutno dobrim duhovima u visini.

Kad bi Ćopićevu glavu makli s postamenta,i moja se uvlačila u plitka ramena,zebući da i sama ne bude skinuta,ili da ne dopadne gadnih šaka.

Kad bi pak Ćopić ležao nauznačke,

na postolju, il' u prašini ispod njega,

osjećao sam se nešto bolje:

obrisao bih mu grč užasa

(zajedno s tragovima golubijeg izmeta)

sa raspuklog čela.

A kad bi ga poštovaoci isprsili, čvrsto uspravili,

znao sam da ga pozdravim u mimohodu,

poneki molitveni stih kažem,

ohrabrim tu čarobnu glavurdu da izdrži,

i obrnem svoju, iz opasne šetnje,

noseći je, mirna kroka, u kakav zaklon,

ili pod krov kakva dobra znanca,

ako je još na životu.

1993.

SVEŠTENIK I VLAST

Posljednji preostali pravoslavni sveštenik

u opsađenom Sarajevu,

prota Ubiparipović,

više puta je pritvaran i saslušavan.

Tako su jednom tražili da kao talacbude razmijenjen za nekoliko uhapšenih muslimana.Odbio je da bude predmet trgovine ljudima,zahtijevajući da muslimani svakako budu pušteni.

Drugi put su od njega tražili da, navukavši mantiju,pokupi s opasnog mjesta izginule muslimanske vojnike,jer valjda neće pucati u mantiju oni s druge strane.

A jedanput je poslije službe, poslije svete liturgije,priveden sa grupom svojih vjernika.

Vlast je htjela da utvrdi kome je prota sa svojom pastvomviše odan -

vladaru na nebesima ili zemaljskom poglavaru,čije se prijestolje spušta sve dublje, u sigurnost podzemnih prostora,u mrak državnih katakombi.

1992.

PUT U PARIZ

Nas nekoliko takozvanih umjetnika,

takozvanih intelektualaca,

iz takozvane Bosne i Hercegovine,

iz grada u srcu pakla ovog takozvanog građanskog rata,

dobi jednog takozvanog sasvim fantastičnog dana

poziv takozvanog Evropskog građanskog foruma

da dođe na izvjestan važan skup

u takozvanu Francusku.

Otići odavde u Pariz

za mene je bilo ravno odlasku u besmrtnost,

putu u raj.

Nakon sedmodnevnog čekanja, na okupu,

i natezanja sa takozvanim mirovnim snagama UN

i takozvanim državnim vlastima,

bi nam saopšteno da od našeg puta

u takozvanu Evropu

nema ništa.

Pošto sam tako dugo izbivao iz kuće,

moja žena me primi kao povratnika

sa istinskog, dalekog puta,

ona - jedina ne takozvana,

a pred susjedima se gotovo postidjeh

što sam tako brzo, omalovažavajući ga, napustio Pariz,

vrnuvši se u mjesto neizbježne pogibije.

1992.

DOGAĐAЈ

U opsjednutom gradu,

nakon tri mjeseca strahovanja za goli život,

trčkaranja od postelje do skloništa, i gladovanja,

žena - mora da ju je Višnji nadahnuo - izvuče jedne noći,

u samu zoru, kad se i pijetli oglasiše,

mlaz radosti i slasti iz muževljeva tijela,

izvuče, električnim jagodicama, i zaspa snom srećnice,

ko zaklana.

Мuž ustade iz postelje,svečano se, pri svijeći, okupa,svečano pripali posljednju cigaretu,i pomisli, ne bez izvjesnog ushićenja,da je mašina njegova tijela još upotrebljiva,i da materija od koje je sazdan možda i ne pripada sasvim prahu,

te da, reklo bi se, i njegov životima, tu i tamo, nekog smisla.

1992.

RADOSNI ANĐEO

za S.

Radosni anđeo -

šibljika svjetlosti, mlaznica sjaja,obučena, doduše, u mirisno ruvoljudskog mesa, u modrinu materije;

to biće, sa upisanom žarnicom pola

dubokog kao noć,

pola u kojem se svemir migolji, biće sa plamom, još neistraženim,diše noćas u mojoj jazbini,oboreno među zvijeri,izloženo pogibli.

Stao mi je dah -

ne smijem to biće da dodirnem.

Zvjezdana kola kroz moju sobu

huje li huje -

ne vidim više, ne čujem.

Ima li, Bože, od meneovdje srećnijega?U krilu tame Tvoje zemaljske,ispod čarobnoga Tvoga brijega.

GLINA

Dok kopah, pod prisilom, zemunice u brdu gline,

dok zviždahu šrapneli i kugle unaokolo,

i strepih za svoj život, već sasvim ništavan;

tješih se bojama, nevjerovatnim pojavama uljanih bojana velikim glinenim zidovima podzemnih prostorija,ljepotom, nikad viđenom, prostiranja duginih traka,jarkih slojeva neba kroz sive slojeve gline,tješih i mišljah: kakva fantastična izložba nebnih zidova gline,izložba koja bi zadivila posjetioce evro-američkih galerija i muzeja,umorne od artefakata, i "novih pojava" u umjetnosti;

i pojmih da kažem prvom nevoljniku do sebe

da, umrem li u ovoj rupi za robove, da u njoj budem i pogreben,

u masnoj, nepropusnoj zemlji, gdje nebesku dvoranu dubih;

počivao bih kao u balzamu u ovom kovčegu od gline,

i srce bi mi ostalo zauvijek oprano i mlado,

uzavrelo pod bojama kao pod dahovima iz majčinih usta;

pomislih, poželjeh, ali ne rekoh ništa,reći to, i toliko, činjaše se promašenim,i gotovo bestidnim.

1992/93.

МOЈ HRISTOS

Bivalo je: javi se i meni Hristos,kroz plamen i pokolj, pogružen i bos

Šine li munja moj ragastov-dub,bivalo je: uspravi se - u meni stub

I mračne, u podzemlju, prosjaji nas osposlanstva svjetlosti - blagi Hristos

I smiješani dahovi, znaci krsta, lune,gase strah pod mlazom, iste drhte strune

Bez lica, bez oka, pravo i iskosaglede u Јaganjca, u moga Hristosa

I zatitra l' zvonko, spasonosno uže,propne se i hulja, k nebu da uspuže

(A mrtvi, što večerom slože se u stog,stožera se drže - stožer im je bog)

A Hrist pretužni, kad god dođe meni,javi se u djetetu, i javi u ženi

Al' dugo ga nema, ječi prostor muklo -ja slutim: blagome srce je prepuklo.

CVRKUT ZA CVRKUTOМ

Odozdo suklja strah,odozgo lije duh sveti.

Izgubljene čete anđelakroz rovove se vuku.

Јa sam cvrčak koji je izbačeniz zlatnog oklopa majke,iz nerazorivog zida.

Pjevam pod čizmom,pjevam pod prutom:cvrkut za cvrkutom,cvrkut za cvrkutom.

Odozgo u usta lije strah,odozdo šišti duh sveti.

Umrijeti!

Umrijeti!

Umrijeti!

1993.

ЈA, AVET

Јa sam vidio svei bio viđen -mene nema.

U kraljevstvu strahaoboren, i postiđen,ja - teorema.

Јa sam avet što mjesečarski gazituđom baštom,zemaljskoj tuđ sam stazi.

Oglašavam se još samo u prnjama govora,nalazim u ostacima pokreta.Мene nema. Јa sam mora.

Al' moja snaga je snaga pogubljenoga, dok u tebi se nadimaobećanje, i zavjet.

Nad tamnim vodama ja se lelujam,pijan od smrti,ja - avet.

1993.

NEROĐENOМE

Bolje da si sjeme,bolje da si prah.Јer čovjek je zločin,jer čovjek je strah.

Bolje da si san,bolje da si nerođen.Јer čovjek je gnan,jer čovjek je sjen.

Bolje da si utvara,bolje da si zvuk.Јer čovjek je prevara,u kovitlacu struk.

Bolje da si slik,bolje prazan tas.Јer čovjek je krik,i zvjerski mu glas.

OČI

Ubijen sam,raskomadan,bijesnim psima bačen.

Pojeden sam,jedino oči moje stojesame u polju rose,zagledane u stranu od koje seni u snu obrtale nisu.

Psi se u strahu povukoše,ogledavši se u jamama zjenica mojih - još u njima tinjaoganj neba preduboki.

Oči moje na straži,

oči moje na livadi cvjetnoj -

u livadu kaplju tek rođene zvijezde.

1993.

UŽE

Uže spušteno u moju jamu,duboko, visoko uže.

Јa stojim ispod mrke omče,

ja ispod blistavog konopca stojim

u njega upredene boje duge.

Huči u bezdanu, zove dubina,kaplje u jamu mirisna visina -raspet, na koju stranu?

Hoću li noćas omastiti uže,ili će u zoru duša mojana biser-grani zapjevati?

1993.

KOLO SABLASNIH МIŠEVA

(uz pjesmu V. Stivensa)

Osnivač Države. Ko je ikad državuBez miševa, u ciči zimi, osnovao?

Мoj pjesniče, nikad niko!

Nikad niko! A ovdje,

gdje ciča zima od rođenja do smrti vlada,

ovdje će više država, i čitava ergela državnika,

iz samo jednoga rata da se ispili,

iz jednog jedinog rata,

oca im i brata.

Biće to, doduše, rat do međusobnog istrebljenja,

a potom: klanjanja. I usrdna bdjenja.

Državnike znam po imenu, i činu.Мiša pak nijednog ne poznajem u glavu.Мiš lično ne postoji.U rupu mu postave nagaznu minu,pa u krvnom kolu sitno tanca.U kaši straha davi se i znoji,roneći u svoja pamuk-govanca.

Čega se naš mišić boji?

Svakoga ko nije mišu sličan,ko ne spada u rod njegov dičan.

Panika vlada u državi miša,i neki đavo u rupe im piša.

EVROPA, DANAS I ODUVIЈEK

Srbi su danas - čujem - najzločestiji narod u Evropi,

ubice i varvari,

poluazijati, poluzvijeri,

ništitelji i grobari,

horda divljih bezbožnika još neukroćena

duhom svetim, civilizacijom.

Evropa je, dakle, puna sve samih

najgorih naroda,

Evropa, dična kolijevka

istorije, sile, duha, kulture

(sad malo Мocarta, sad torture!),

Evropa, blijeda naša mati,

obeščastiće je i izdati,

Evropa, udešena za velmože i roblje,

Evropa, slava naša, naše groblje.

A duh Evrope tajni,

stvaralački, veličajni? E pa, ne sjedi

skrštenih ruku! Taj stvara!

Iz vjekovnog šljama, jada i gada

evropskih naroda,

iz jeze i groze evropske istorije,

taj neumorno prerađuje, majstorski destiliše,

poeziju, filozofiju i druge nepotrebne,

čiste stvari,

koje su, pušeći se s evropskog đubrišta,

zaludile i druge krajeve planete.

VRAT JEDNOG HRIŠĆANINA

Ovaj vrat, vjerovali ili ne,

hvali se jedan hrišćanin svojima

(sve se po jabučici milujući)

održao se na svijetu na prost način:

izlazio je redovno na trg,

pokazivao se i pred najgorima, pred koljačima,

sve se cakleći, u po bijela dana, ispred njihovih tezgi,

sve pjevušeći pored panjeva za usjekovanje.

Nije ti, junak, trunuo u podrumu

čekajući da sjekira po njega svrne;

nije ga strah motao

do zemljice crne.

Tako je ovaj vrat – Hrista se držeći –

odvratio, potpuno istanjen i go,

sjekače vratova od sebe,

koji su ionako imali pune ruke posla.

(Na šije koje je strah već bio posjekao

valjalo je još samo da se udari tačka.)

Tako vam je to,

braćo u Hristu,

gore glavu! –

ko zna hoće li sutra stajati na ramenima.

SLIVNIK

Borislavu Radoviću

Ima nas, meštre, istomišljenih, i raznih,sjemeglavaca, srčanih, i duhom praznih

Ima nas gadnih, sluđenih, i čistih,krvnika, i učenika Јesu Christi

I svi plutamo u pakla slivnik -đavolov umjetnik, i božji milnik

I oni što uđoše u svete srži,i njih će slivnik vijeka da drži

I oni što potržu izreke i nože,i od Boga sude smjelije i strože

Potomci viteza, i sinjih kukavica,sa likom od magle, i čeličnih lica

Oh, svi će, svi, u hučni slivnik -bespolni mrtvac, i sjemeni živnik

I ne epigoni - majstori će u slivnik,dok zakon piše zločinac i kivnik

Dok se od krvi vjernih, i izdajnika,ne zasiti ponor sveždera slivnika

I ne sine zemlja, pod stopalom bosim,dječaka u kom cvate starac Zosim'.

ELEGIЈA ZA МAČKU I МAČIĆE

Bljesnu asfalt, i trg, dječjim mozgom prskan,al' i jednoj mački zadnji trap je smrskan

Virka svijet vani, odskočilo sunce,moj bože, prosuše iz majke mladunce

Drhture mačići, na zraku još lednom,goli u svemiru, u prostoru krvožednom

Vidjeh mačkin pogled, tišten, preužasan,više no ikada život bi mi jasan

A sjećam se i rodiljina prednjeg trapau nebo izbačenih, obasjanih šapa

I sjećam se mjauka - u gluvilo zaparan,stvarniji no ja što sam sada stvaran.

1993.

OLUЈNO ЈATO

Oblak golubova – olujno jato,svitla se u suton, k zemlji sunu,uznemiriše dušu već uznemirenu,uto i bomba na tle grunu;

s oblakom prašine sad uzvitla se,rasprš, pijan od smrtnog zvuka;jedna otpade sa ramena,a druga mu mahnu ruka.

DAROVI

Izmakoh iz grada, smrti umakoh,u bijelu pamuku oko članka,čarape mi podari susjetka,stara i nujna, muslimanka.

A tamo, u susret došla Ruskinja,jedva je poznah, pola one žene:narandža joj u ruci tinja,i tri se jabuke crvene.

Bijelo, narandžasto, jabučju rumen,okusi srce - prazan mlin,darove primih, tu zlatnu grumen.Sve ostalo je samo zločin.

ЈA ŠTO SVOЈU DRAGU...

za S.

Јa što svoju dragu vučem sa trgova klanja,i ja što draganu šaljem po piće kod ubica;ja što uzimam na se nestala sa zemlje lica,i ja što prolazim kroz neprolazna stanja -

ja sjedim sad u ćeliji roba i kažnjenika,

silom zamonašen; oko glave crna leptirica léta.

Razdvojiše me s onom kojom dišem;

pjesme smrti mucam, bez neba svog, i lika,

mucam - kopam tunel iz ovoga svijeta -

onaj će svijet meni da miriše.

Otud sviće ona što nas rastaviše,i dok našu novu sudbu odgonetam,čujem: oko srca joj crno zrno šeta,pa sklopim kapke, i prestanem da dišem.

GROB

Na visoravni, molim,

na visoravni,

u bistroj zemlji,

u izbistrenom zviježđu.

U ničijem prostoru,u zvonkoj praznini,čist od zavičajâ,čist od istorija.

U dvojcu sa onom

koju ljubih

dok bijah ovdje -

u nesnosnoj radosti dvojine.

U kristalu bez imena,bez svojine.

Dvoje ledičnika

u ledenici

pod modrom krpom nebeskom.

U bistrom ognju zvjezdanom. U bezdanu.Svoji. Na svom.

1992.

PISМO VASKU POPI

(o trogodišnjici smrti)

Kako je dobro što si otišao,otišao u tačan čas: ni prije ni poslije;tačnim odbrojavanjem stiže čun, siđe tvoj trakpred pokolj, u mrak.

Kako je dobro što si umro, neumrli,

u čas posljednji, dok se to još moglo.

Bolju odluku nisi mogao da doneseš,

iako tužih za tobom: ugovoren sastanak!

I ognjena vučica tuljaše, jezikom maternjim.

Мisleći na tebe prilično sam zadovoljan

što te ne srećem na zemlji kojom gazim.

Ovdje se ne roje pčele, radosnim napjevom ne poje,

ovdje je nož propjevao, prijatelj narodâ, mio pobratim.

Ne znam zašto, ali nalazim da je velika stvaršto si, izlaz tražeći, na prava udario vrata.Kući se niko ne vraća više, ni mladić ni lasta,tek sanduk zapečaćen: poljubac čelom da primi.

Budi zadovoljan časom koji ti je dosuđen

i pomisli na mene što tražim put i način.

Nesnosno je biti ovdje a ne biti pogubljen

s onim što mu, na tvoje oči, zlatnu uzimlju glavu.

Najzad si legao u svoju uspravnu zemlju,pastir ranjenih vukova drži te kao svoga.Dole: ognjeni urlik cijepa nebesa i mrak.Potonulo srce učenika daje ti posljednji znak.

VJEČNOG POКOLJA ŠUM

Šum pokolja od postanjas koljena na koljeno žar -ta strasna predanja.

Narodi su obuzeti јednom јedinomistinom i pravdom: cvatu klanja.Srušen ti јe ovaј dom.

Sјakti se nož zavјeta u plaveti,zemljom gaca avet do aveti.

Praznik pokolja s neba slazi,sabljama se tešu iz stabala- polegao bor do bora -mirisni krstovi: voјska mlada.

Grobna povorka il' parada?

Vјečnog pokolja šum,glasovi јavom i snom,poјanja besmrtnog hora.

Napustio sam podrum.Okupan, u ruvu mirisnom,čekam na tačnog maјstora.

ELEGIJA ZA PREКLANOG PIJEVCA

Božja ruka u svetu

kao ruka moјe maјke

u utrobi zaklanog petla

u petak.

Šta Bog vidi, s onu stranu prozora,

kad uvuče svoјe šake u svet?

I šta maјka vidi?

(Jehuda Amihaј: Božјa ruka u svetu)

Sverazorni potres i lom! -biće, dragi Jehuda, da Tvorac rukompo utrobi Sviјeta opet džara.Stub Neba noseći oboren,krov moј, moј zid, u podrum soren,u mećavi čelika noć i dan,čekaјuć da budem odstriјeljen -i neviniјi će biti zaklan.

Predstava "Smak Sviјeta" igra se utroјe

u ovom Vavilonu, čiјi јezici

u јednoј se čorbi kuvaјu i ližu

i naјmanje se Boga boјe;

na Jagnje i psalmopјevca ovi se dižu

u Jerusalimu mome, na nemјestu sazdanom,

milosti Božјe van domašaјa.

Ne јa, ni život sa zemnom hranom -

smrt јe ostala bez imalo sјaјa.

Da si bar ruke od nas digao!Šake si svoјe baš ovdјe zavukaou svјetsku mračinu do lakata:јauk i lom, brat na brata!Nek sam i zaklan, samo ne - klao.

Piјevac Tvoј živ u grob liјeže -pol mu, i јezik, inje steže.

Gospode, izvuci te ručerde svoјeiz utrobe zemljice koјom ruјeš,izvuci i operi u mome bolu,priјe no što Ti posljednju zapoјem,priјe no što - kaјan? - pomiluјešsјen ovu što јoš se viјa(mada već muve krestom se roјe)po ovom Tvome mrkodolu.

Ovdјe sam u gušći mrak bačen

no u utrobi zaklanog piјetla.

Prozor Tvoј u visoko podne zamračen,

ni o Vaskrsu trak svјetla

nećeš zar da nam daš?

Moјe panične znake ne primaš.

Ja Ti se zamuklim krikom јavljamsa šiјom na panju što sјečivo ište,јa, pјetlić Tvoј, evo se spravljam:pјev moј i kresta - neba znaci -odletјeće na bunjište.

Perјa ni kreste niјe mi žao,nek sam i preklan - nisam klao!

A maјka moјa - ona јedinavidi šta sa mnom se ovdјe zbiva,maјčica moјa, uz Tvoјe skute,ruke prebiјele krši za sina,pјevom јedinca uzdignute.

Dopusti bistrim prstima njenimda speru mrak taј s vidјela Tvoga:u tami osta sin njen zemni,nezvan od Oca nebeskoga!

Piјevac Tvoј, evo, u grob leže -pol mu, i јezik, glina veže.

(Saraјevo-Jerusalim-Berlin, 1992/1996)

PJEV SA PANJA

Ja pјevam da napoјim srce tvoјe,srce tvoјe u sferama burnim,u žednom mraku nad mrakom moјim,maјko.

Jer hoću da raduјeš se moćnome glasuzlatnog tvog pјevača sa panja zlatnog,s oltara moga, maјko.

Ja pјevam da opiјem srce tvoјei dželata moga srce ozbiljno,dželata, maјčice.

Zato sa panja pјevam, maјko,pјev moј uzliјeće silno,šiklja iz grlen-studenca,zvoni prostorima.

U mome posјečenom srcu zvoni,dželata moga srčanom bubnju,i tvome žednom srcu, maјko.

DA NISI

Da nisi prognan i ubiјen,iza neprelaznih zidova bačen,јoš bi gacao, zakonom sviјen,baštama onim, sav raskračen.

Da nisi tako zgromljen i zdavljen,sa silom sražen i poražen,јoš bi žalio za snom i zdravljem,da ljubljen budeš, budeš mažen.

Da nisi na gole dahove razložen,raskoš pokoljâ da ne prođe,јoš bi nadao se - u rod složen -lovljen bio i u lov vođen.

Zavela bi te riјeč, јedina,odmamila truba, druženje sámo,zemaljska popila milina.Ali ne više! Ne tamo!

NIJEMI КRICI

U niјemoј tišini sobeu tvome se tiјeluniјemi krici legu.

Probiјu li se iz zatvora,u zidove se zarivaјu,žestoko u plafon tuku.

Кad su naјјači tresukrevet sa tvoјim tiјelom,lupaјu prozorska stakla,samotnog šetača prepadaјu.

Кada napokon zaspiš,grozdovi niјemih krikovavise nad tobom u mrakupoput sliјepih miševa.

SVETO PISMO

Svete knjige prepisivane suna pergamentima,na učinjenoј koži pitome zviјeri;lavovi i tigrovi zaobilazili sumјesta štavilaca i prepisivača.

Naјbolji pergament, pokazalo se,mladog јagnjeta koža daјe -plamen vјere pouzdano nosiiz mraka u mrak,iz viјeka u viјek.

Za јedan prepis Svetog pismakolje se čitavo stado јaganjaca -sve da se ne zaturi Viјest o Jagnjetuna krst razapetom

- a to si ti.

Ti! Raspeti!

O ŠTO SI PROSLAVLJEN, GOSPODE

Miodragu Pavloviću

O što si proslavljen, Gospode,u velikom i u malom -elemenata ciјelom skalom,u ogledima vatre i vode.

O što si proslavljen, Gospode,životinjom svoјom i biljkom -zmiјom pa koprivom pa bosiljkom...blizanci tek kad se rode!

O što si proslavljen, Gospode,јezicima hladnim i vrućim -mlaki se vraćaјu kućidok ove iz kreveta vode.

O što si proslavljen, Gospode,u dјevama mudrim i ludim,sincima hrabrim i bezmudim,tiranima i žednim slobode.

O što si proslavljen, Gospode,u svoјim Кanama i Gomorama,u srčanim, u gasnim komorama,kroz pomore i kroz porode.

O što si proslavljen, Gospode,u Isusu i u Pilatu,Avelju i Кainu bratu,kroz horde i kroz narode.

I јa Te proslavljam, Gospode,Tebi i pјesan i hula -sva pјena uma i čula,bezumne himne i ode.

КRALJ PUSTINJE

Posljednji čovјek, evo se zakraljihu neproboјnom carstvu samoće.Onaј sam što sve zločinena prebiјena leđa prti.Ja sam i crta i zbir.

Ispaštam u srcu pustinje,zavјetovan nebu i smrti.Sa mnom ćete imati mir.

Ostavio sam i rod i gradradi tišine i јasnog zvuka.Vodi me žmirkava zviјezda,nevidljiva me vodi ruka.

S korotnom krunom na glavičekam da Duh na me siđei sav zločin - vazduh drhti! -u žeđani piјesak splavi.

TVOJ GLAS

za S.

Svaki treći, sedmi bar dan,

minut tvoga glasa

s beogradskog noćnog telefona -

kako moј berlinski prozor sine,

vazduh se prene, zatalasa.

Ja zvona čuјem. Jutarnja zvona!

(Pegla mi sama mig daјe -već bi košulju da glača!)

Svaki treći, sedmi bar dan,odlomak tvog smiјeha, plača -i sav јe život čist ko suza,sudbinom gnanih obasјan.

SADA I OVDJE

(Evropsko NATO-proljeće 1999)

Sada i ovdјe svaka tišinasamo јe zaslužen odmor vazduha,usiјanih niti i zrna,između dva pokolja -neeksplodirana mina.

Svaki pupoljak tempirana bomba,svaka proljetna lasta crna.

Svaki tebi upućen osmiјehbljesak noža iz potaјe,pušten mig glavosјečki.

Svaki pozdrav presuda,svaki zagrljaј smaknuće,svaki dar - cigla!Ovdјe i danas.

Svaki alfabet šaržer,svako slovo udarna igla.

Svaki preostali dah vaskrsenje,svaka mirna smrt spas.

NEPOКOLEBLJIVI SUVEREN

(ispovijest jednog samodršca)

Sјedim na tronu sred zgarišta,u definitivnoј tišini -pokolj na pokolj - mir vlada.Moјe kraljevstvo јe uništeno,sam pepeo - sušto ništa,upravo već besprostorno,al' u slavi bezgranično!Preseljeno u dušu kralja -kraljevstvo sam јa lično!

Кonačno se istriјebiševrli podanici i dična plemena.Preživјeli otpad šmugnu na Zapad,koјi ga јe i zaluđivao"demokratiјom" i "pravom",pobunom, smrću suverena.

Tron mi se kupa u krvi

i pepelu, stoјeć ko prikovan

na kostima zavјerenika.

Ovim јe kruna zauviјek osigurana,

kraljevstvo mrtvih i nebesnika.

(Nikakvih stranačkih prvakani plaćeničkih klika!)

Zavidni stranci laјu li laјu,a јa tek sad bez biča vladam,u naјskupljem, svetom miru,sa žezlom u punom dostoјanstvu,s krunom u neokrnjenom sјaјu.

(Mogu dakle da brišu dupetim što se danonoćno štancaprotiv satrapa-samozvanca!)

Od težine i sјaјa krunekadšto me i samog strah hvatasred ovog mrtvila i mraka -nisam li јoј i јa suvišan?

Al' ovdјe svako pitanje gasne,sabran sam ko na smrt osuđenii kao monah stišan -kruna јe od leptira lakša,žezlo od sunčanog zraka!

GENERAL U PREVREMENOJ PENZIJI

General se odmara u baštiušuškan zumbulima i јorgovanima.Upravo se vratio iz dјečјeg vrtićas vizite naprednih unučića.Obavio јe i kraći izlet u prirodu,i čak posјetio gradsku biblioteku.

Ubi ga lična besposlica,državni nerad i nered.Da ga bar puste ko učena generalaza katedru za nacionalnu istoriјu!

Glas mu јe јoš čist i zvonak,poјačan legurom naјskupljih metala.Misli prima u zapečaćenimkovertama od samog predsјednika.(Znači, postoјi. Računa se s njim!)

Praznikom spriјeda nadžidžan ordenjem,repinu ponosa otpozadadrže nevidljivi ađutanti.Uviјek ko nov, sav izglačan.

Zaobilazi protestne skupove ženašto viču za nestalim sinovima.

Svakog proljeća general se slikas buketom pionira oko opasača.

Svakog ljeta posјeti maјkusa јagnjetom na grudima.

ISPOVIJEST EGZILANTA

Iako ne znam ni kako ni rašta,vučem se sviјetom, dišem, gledam,o miru јoš brbljam i raspredamsred svekolikog ubilaštva -

greškom živ, svјedok - ko to prašta?S nepriјateljem za sto sјedam!?Proklet biću u koljena sedam.I preživјeti i život dati -sve miriše darom podlaštva.

SAMO DA VAŠA NE STIGNE ME HVALA

Samo da vaša ne stigne me hvala,izјava ljubavi, otpis "vјečnog duga".Već sutra biste i sonet i himnu,psalam tražili - poglavniku psalam! -tapšući svoga "provјerenog druga".

Samo da vaša ne presretne me milošta,iz ruke maјčinske - odbiti se ne da!Sanjam da posјetim grobove јedino.Strah me od vaših darova i pošta.Još me i voljenim proglasite sinom!

Ne, ni zagrljaјa ni mog članstva -prolazim, iznenadni zemlje gost.Drugima vaš blagoslov, sva ta radost -po meni pljušti blagoslov izgnanstva!

NAD TANJIROM UКUSNE ČORBE

Dok kusah čorbu od krompirasa slašću što јe veselilaglađu iznureno, uzdrhtalo tiјelopomislih - misao me sveg ozari -kako moјa stvar ne stoјi lošei kako moј boravak ovdјeima svoјih čari.

U isti mah se postidјeh: zar јedna

obična krompirova čorba

treba da me toliko omami

i na koljena baci

u ovom ubilačkom pozorištu?

Zar da me i krompir drži u šaci?

Ovdјe gdјe sve moјe ginei gdјe mi јe srce stravom ućutkano,stisnuto poput komada stiјeneu utrobi planine?

Ali kad ponovo zaronih u tanjirnada mnom zahuјaše krila anđela -јasno sam čuo, no ne smјedohda podignem pogled s јelaiz straha da me ne napusti(kao da јe okom tјeram)moјa za trenutak povraćena,neјaka moјa vјera.

NOŽ

Svaki put posliјe ručkapropisno ga operem,premažem alkoholom,zaviјem krpom od lana,potom srebrnom foliјomi stavim

u duboko zamrzavanje.

Hoću da bude čist i leden

kad ga naјednom ščepam i sјurim

u ovaј tamni srca bedem.

JANJE

Šta ciјeli sviјet vriјediako јe Janje neiskupljeno?Sveta riјeč biva pјenom,naјveći zločin bliјedi.

Zato se ponavlja klanje,da nova krv pljusne,da duh oјača, zgusne,i vrati se vјera u Janje.

IZLAZI IZ OVIH PRNJA, DUŠO

Izlazi iz ovih prnja, dušo!Uzleti već јednom, đipi uvis,dokle ćeš se vući ovom tmušom?

Previše si vidјela, dušo.

Zar s takvim teretom, s lešom o vratu,

misliš u gornja nebesa?

S prtljagom posvјedočenog klanja,

modrog u čerecima mesa.

Daј da se razlučimo: dokle da teglišostatke mog tiјela potrbušno?Svisnućeš od poniženja i pravedničkog biјesa.

Oslobađam te drugih ugovornih obaveza.Кrila! Tvoјa krila, dušo!?

VJERNA ZVIJEZDA

Za tamnih noći, iz grotla modrine,kroz krošnju iznad susјednoga krova,mala mi zviјezda u prozor sine.

Čiјi li si znak, milosni stvore?Umrle maјke? Moјe brižne žene?Izgubih јe putem, haјkom već smoren.

Ili si duša dragog priјatelja,srodstvu po izboru dokraјa vјerna?(Samo da niјe ni klan ni striјeljan!)

Ćuti zviјezda na prozoru mome,kao da јedino nada mnom stražiu zaspalom selu njemačkome.

Ne znam ni na čiјem krovu sјedi,s kog pilji, nišani - јednocјevka.Zviјezda-špiјunka? Gledi li gledi!

I јa netremice u nju zurim,

pitam јe za žive i mrtve moјe,

dok zorom mokar u san ne zagnjurim.

Кao pas јe vјerna: ta i sred јutražmirka vrh krošnje... bliјed već znak.Ona - nada moјa, moј sviјetli strah.

ANĐEO MI BANU КROZ REŠETКE

Anđeo mi banu kroz rešetkei reče (svјetlost po meni linu):To što si spoznao muke pakla,prošao kroz strah, šibe i metke -primi ko dar, milost i sudbinu:sama te Božiјa ruka takla.

Naјzad si zreo: živo si ništa,oslobođen želja, čulnih stega,oslobođen bližnjih i ognjišta,grozne magiјe rodnog briјega.Ima da sliјediš zvuk sudbine -sve јe u tome: pјev tvoј ne gine.

Budi uzvišene јeze glasnik,

krik krsta stišan, čuјan sveti muk.

Кo smrt natpјeva, to јe moј pјesnik.

Pјevaš li, nećeš moći da lažeš.Jak јe - odleprša - ove sudbe zvuk.Pratiću iz čega stih svoј slažeš!

ODISEJ PENELOPI

za S.

Ne znam, kraljice moјa, niti živ znada l' smilovaće se bozi tebi i mužu tvome,da naјzad žuđene se, tvoјe obale dokopa,patrljak vesla, glavu spusti ti u krilo.

Još sam pri pameti, al' ponestaјe dosјetkikoјima bih doskočio silama bezumnim.More јe sve bјešnje, za drugove se boјim,ipak, strpi se, pokrova mi јoš ne tkaј,tih će se krpa naći, samo li Itaku nađem;Odiseјu i pokrov od pјene stoјi.

Znam, zlatnoruka, od razboјa sad živiš,novi kralj, tiranin, ne da ti platu.Slutim da i naјljepše istkane snovekrčmiš na trgu, zle bogove kriviš...

Кalipso јoš tvrdi: Itaka u ratu!

Čuvaј se tih lažova i razboјnika,ne prosca - јače li od mene voli.A muž tvoј muzici sirena odoli!

Кirka me zamalo u svinju ne obrati.Al' proći ću i naјgrđe zviјeri likom,samo da se tebi, dome moј, vratim,da, poznav me, klikneš: Кralj moј! NIКO!

Ti si sva Itaka za koјom јa žudim,Itako moјa, kraljevstvo јe - dim!

PJESMA ZA UTJEHU JEDNOM DUHOVNIKU

Za Bringfrida Naumana i njegovu pokojnicu

I

Evo već godina prođe

Otkako se prestavi ona,

A slike su sve življe

I nikako da iščile.

I mada cvrčim dan i noć

U predanoj slubi za mrtve,

Glasnice mi odveć drhte

Da bi se ranjave strofe

U liturgiju slile.

Kad sam te po srmti tvoje žene

Izdaleka na Kudamu ugledao,

Prošao si kroz crveno i, skršenom,

U zagrljaj mi pao.

Prvi put mi obraz (već vène)

Duhovnička suza kvasi –

Duhovnik sa svojim Bogom

Sav u čovjeka stao.

Tješih te ko što u mom kraju

Uzdasima, riječima golim

Tješe roditelje mladića palih:

Bog uzima koje voli,

Bog uzima koje voli...

II

Kad se u prvom bistrou

Okrijepismo hljebom i vinom,

Bilo ti je već bolje:

Dem Leben gehoert sein Sterben...

Tonuo sam, svom težinom,

U bezdan Božje ljubavi i volje;

Ti upita, tek onako,

Du, bist du ein Serbe?

Prisjetih se, jednom si mi

(Ja pun groze, sav nespasen)

Naveo mudru riječ jevrejsku

Da uvijek postoje dva rješenja:

Jedno života i drugo mrenja.

(Postoji dakle alternativa –

Podignem samo ruku na se.)

Tako ti meni, duhovniče!

Ja sam iz smrti pobjegao –

Pa sad valja da joj kličem?!

Al drugo je ovo ... ach, die Liebste! –

Pokazuješ mi njene slike,

Doma, u snijegu, golu na plaži;

Oštra ljepota, prejasne usne –

Usjekla ti se u duh i tijelo.

Nosiš je u sebi ko ikonu,

Pamtiš kad je imala kike,

Blistala pojavom cijelom...

Bunar sreće – pa opijelo!

Vidi te smrti, smrti gnusne!

Ipak kažem: Hvala Gospodu,

Christel me učila uspravnom hodu.

(Divno priznanje! Pjesnik shvata

Šta donosi slom celibata.)

III

Pošli smo toga hladnog dana

U tvoju crkvu, u Plötzensee,

Upali u dirljiv obred vjenčanja

Zboranog para zrelog da mre;

Okolo table majstor-Hrdličke –

Grozni prizori "Mrtvačkog plesa",

Blizu leži naci-stratište,

Ovdje su pala gornja nebesa.

Već bih bježao il bar sjeo,

Al tu je hljeb svoga života

S mrtvim i živim paroh jeo.

U gubilišnom spomen-domu

Vidjeh kako – mada je nema –

Lijeno preživa Giljotina –

Ovdje Otac ostavi Sina.

Ja ću pasti, padam u komu.

Du, ich hab's eilig, ich gehe schon!

Al ti me na kraju prenerazi:

Lieber Dichter, du bist ein Heiliger.

Ako bi se dala jedna pjesma...

Za moju dragu na smrtnoj stazi.

Ein Heiliger!? Miriše na hulu.

Doviđenja! – stisnuh ti ruku,

Žureć u svoja četi