t. Vilhem Majster - Gete

7/30/2019 t. Vilhem Majster - Gete

1/32

U Analima, belekama koje veoma kasno dodajesvojim autobiografskim spisima, Gete objanjava porekloromana o Majsteru: njegovi poeci se nalaze u "predose-anju jedne velike istine: da ovek esto pokuava neto zata mu je priroda uskratila dar, da eli da uradi neto za tane moe da stekne potrebnu vetinu; nekakvo unutranjeoseanje upozorava ga da se kloni toga, ali on ne uspeva daizae na istac sa sobom, i pogrenim putem ide ka pogre-nom cilju Mnogi tako protrae najlepi deo svog i-vota, i konano zapadaju u nekakvu udnovatu turobnost.No, ipak je mogue i da svi ti pogreni koraci dovedu doneeg neprocenjivo dobrog" (Tag- und Jahreshefte, 432). Uautobiografiji Istina i pesnitvo, opet, pored snage, delatni-tva i ilavosti koje priroda daje oveku kako bi mogao daobavi svoj teak zadatak, kao poseban dar pominje se i o-vekova "neunitiva lakomislenost" i povrnost, elja da sveisproba da bi na kraju uzviknuo kako je sve uzalud (Dichtungund Wahrheit, HA X, 77). Odgovor na pitanje kako neko la-komislen i povran ipak moe da doe do tog "neproce-

njivo dobrog" morae da se odrekne svake raunice, svakepredstave o proporciji izmeu zasluge i nagrade, i sigur-no nee moi da se d sa stanovita zdravog razuma i nje-mu dostupnog svakodnevnog iskustva o emu dovoljnodobro svedoi skoro dvesta godina recepcije roman oMajsteru. S druge strane, opet, ni pomalo nadobudnopismo koje Gete pie ileru 9. jula 1796, i u kom priznajesvoju "hirovitost" i "namerne greke u sabiranju", neopravdavaju samovoljna tumaenja i ona esta tokomskoro dvesta godina recepcije.

Godine uenja Vilhelma Majstera, objavljene

1795/96, odmah e biti proglaene "jednim od najbogati-jih i najduhovnijih dela nemake knjievnosti" (legel uFragmentima, cit. prema: Trunz 678), i vaie za rodonael-nika navodno najvanijeg i za nemaku knjievnost navod-no specifinog anra, pa bi stoga najpre moglo da zaudi to

VILHELM MAJSTER,BEZAZLENOPOSVOJE IVOTA

ALEKSANDRA BAJAZETOV-VUEN


2/32

to se ta osobenost kondenzuje do svog posebnogpojma tek sa zakanjenjem od skoro dve de-cenije, a ak i tada kovanica "Bildungsroman",obrazovni roman, prolazi relativno nezapaeno.Poetkom XX veka, meutim, ovaj termin e sepodrazumevati, nemaki romanopisci e se sve-sno stavljati u tradiciju GeteovogMajstera, izdva-jajui ovu preutno iz glavnog toka evropske ro-maneskne produkcije XIX veka. Meutim,upravo bi pogled na romane nastale u periodukoji nastanak pojma Bildungsroman deli od nje-govog konanog afirmisanja, na romane Stenda-la, Balzaka, Flobera, Dejn Ostin, Dikensa, ali iKelera i tiftera, potvrdio miljenje TomasaMana da nemaki obrazovni roman predstavljaglavni doprinos nemake knjievnosti evropskoj(Mann, "Die Kunst des Romans", 359): klasininemaki obrazovni roman anticipira elementekoje e francuski i engleski realizam, uz znaajnemodifikacije, postulirati kao najznaajnije odli-ke romana ivotni put pojedinca u drutvu,

njegovu socijalizaciju i ono specifino "neodgo-varanje junaku njegove sudbine i njegove situa-cije" (Bahtin, O romanu, 470). Prikazivanje eg-zemplarnog u ivotnom putu pojedinca, pred-stava o prirodnom i zakonitom razvoju po odre-enim etapama i o vaspitanju koje e potovati"unutarnji hod due", formiranje "linosti" kaocilj takvog razvoja i uslov za ravnopravan ulazak udrutvo, postae minimalni zahtevi koji se posta-vljaju ovoj knjievnoj vrsti, ma kako novija kriti-ka osporavala primerenost ili opravdanost samogtermina "obrazovni roman".1

PRETPOSTAVKEPoverenje koje prosvetiteljstvo ima u oveka injegov razum, ali nita manje i u svet i njegovusmislenu ustrojenost, danas moe da izgleda go-tovo naivno, poto je i dvadeseti vek samo uio,ali pri tom nije postao i bolji, kako Klaudio Gi-ljen kae za pikarskog junaka. Meutim, bilo bianahrono ako bi se navodni antropoloki opti-mizam prosvetiteljstva, a pre svega osnovneKantove "Ideje o optoj istoriji i o preduslovimakosmopolitizma" iz 1784. godine, doekali sarutinskim cinizmom, jer su oni formulisani sapunom sveu o nedostatnostima tadanjeg po-litikog stanja, ako ne i iz oaja nad njim (vidlji-vijim u lanku o prosvetiteljstvu). Procesom se-kularizacije ovek moda i jeste ostao bez tran-scendentalnog uporita, ali nije neminovnomorao da izgubi i svoje mesto u svetu. Kao ga-ranta zakonitosti ovekovih dela, pa i istorije,koja ta dela pripoveda, Kant vidi prirodu, madasvakako ne onu koju gotovo u isto vreme veliaju

nemaki pesnici Sturm-und-Drang-a. Premaovom "teleolokom prirodoslovlju" (Kant,"Idee" 145) ljudi ak i kad idu samo za svojimnamerama, neretko i jedni protiv drugih, opet"neprimetno prate nameru prirode, njima sa-mima nepoznatu, kao kakvu nit-vodilju" (ibid.,144); "nae elje su predoseaj sposobnosti kojesu u nama, glasnici onoga to emo jednom bitikadri da uinimo mi oseamo enju za onimto ve ispotiha posedujemo", konstatuje u is-tom duhu Gete u svojoj autobiografiji (HA IX,386). Osim oslanjanja na prirodu, za obrazovni

508

Reno. 60/5 decembar 2000.

1. Terminolokih doskoica ima vie: "Identittsroman" (N. Ratz), "(Identitts-)bil-dungsroman" (B. Nbel), "novel of formation" ili "novel of so-cialization" (Moretti), ali ovakve kovanice slabo doprinose rasterivanju magle koja ovaj pojam obavija jo vie otkako je kritiarski trudpoeo da se usmerava na etikete umesto na konstitutivne elemente obrazovnog romana.


3/32

roman presudna su jo i prva dva stava iz ovogKantovog lanka: iz prvog izbija poverenje u o-veka ("Sve prirodne predispozicije jednog stvo-ra predodreene su da se jednom u potpunosti isvrsishodno razviju"), iz drugog poverenje u ra-zum, u drutvo i one institucije koje e ubrzo bi-ti raskrinkane kao glavni agenti represije drutvanad pojedincem ("Kod oveka treba da se upotpunosti razviju one prirodne predispozicijeiji je cilj upotreba njegovog razuma, ali i tosamo kod vrste, a ne kod pojedinca Razumusu, pak, potrebni pokuaji, veba i poduava-nje, da bi sa jednog stepena uvida postepeno do-speo do sledeeg" /Kant, "Idee", 145/).

Ako je ve sve tako neproblemati-no, priroda moda ponekad okrutna i nepred-vidljiva, kao u sluaju zemljotresa u Lisabonu1755, ali ipak zakonita, a ovek moda ponekadsebian i zao, ali ipak dostojan potovanja i me-sta u drutvu, kakav to onda jaz treba da se pre-vazie obrazovanjem? Mogue je da ba iz ove

ideje moe da se iita nezadovoljstvo njenih za-govornika dobom u kom ive, njihova svest o ra-zlici izmeu Sein i Sollen,2jer sa istorijskog i soci-olokog stanovita doba prosvetiteljstva zaista iz-gleda manje idilino nego to bi se moglo pomi-sliti po Kantovom eseju ili Geteovim Godinamauenja. Ako je tano da je pojam "Bildung" ne-prevodiva re za jedan "sutinski nemaki pro-

nalazak i instituciju" (Assmann 9), ako obrazov-ni roman postoji samo u nemakoj knjievnosti,a druge knjievnosti nemaju za taj tip romanaak ni dovoljno precizan naziv (jer englesko edu-cation ili francusko ducation ne pravi razliku iz-meu vaspitanja i obrazovanja), u emu se ondaogleda specifinost nemake situacije i specifi-nost nemakog pojma obrazovanja kao njenaposledica?

Nova predstava o pojedincu, pro-irenje pojma individualnosti, ije osnovne od-like, pod jakim Lajbnicovim uticajem, postajujedinstvenost, spontanost i dinaminost (premaJacobs 29-39), bitno se razlikuje od tradicio-nalne zbog ideje razvoja i ideje dinaminosti,plodne interakcije pojedinca sa sredinom kojaga okruuje. Objanjavajui u emu se sastojinovina sekularizovanog pojma obrazovanja,Alaida Asman (Assmann 23) ukazuje pre svegana "naputanje ideje o radikalnom menjanju iokretanje ideji postepenog rasta",3 a za XVIII

vek konstatuje jo nekoliko elemenata: nepove-renje prema institucijama, veliki znaaj koji sepridaje maternjem jeziku, privilegovanost unu-tranjeg sveta u odnosu na spoljanji, potovanjekoje se ukazuje organskom momentu, kao i nje-govo povezivanje sa ovekovom individualnou(ibid).4 Odgovornost za sebe ovek vie ne moeda prebaci na boga, od oveka se zahteva da izae

509

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

2. "Ako pitanje glasi: Da li ivimo uprosveenom dobu?, odgovor glasi: Ne, ali zato svakako u dobuprosvetiteljstva/prosveivanja" (KANT,"Aufklrung" 168).

3. Zanimljive su i metafore ove promene: hrianski obrazac peata (due kao voska u koji se, inom stvaranja, utiskuje boanski pe-at), kakav se sree kod Sv. Avgustina i Bernara od Klervoa, zamenjuje se organskim modelom klice (ibid., 21ff).4. Asmanova pojam obrazovanja tumai sa kulturno-politikog stanovita kao "specifian oblik koji kulturno pamenje poprima udrutvu koje se nalazi u procesu modernizacije" (Assmann 8). Obrazovanje, dakle, ima konzervativan i konzervatorski karakter, onoje u izvesnoj meri i faktor socijalne kohezije, i koleba se "izmeu utopijskog ideala i politikog programa" (ibid., 9). Meutim, u tomznaenju ovaj pojam je gotovo neupotrebljiv za tumaenje obrazovnog romana, pa se Asmanova njime ne bavi ak ni uzgredno.


4/32

iz "nezrelosti koju je sam skrivio" i da konanonaui da se svojim razumom slui bez tueg vo-stva (Kant, "Aufklrung", 162), i tako on u odre-enoj meri postaje sopstvena tvorevina. Ova ideja ooveku kao biu koje samo sebe stvara, pa i idejaobrazovanja, "posebno su prisutne u epohamavelikih promena i oslobaanja od tradicional-nog poretka" (Assmann 20). Vrednost poje-dinca sada se vie ne meri blagodeti njegovog ro-enja, nego uinkom: drutvo u poslednjoj tre-ini XVIII veka postaje "meritokratski orijenti-sano" (Vokamp 346).

No, usled delovanja pijetizma, ne-mako graanstvo ak i taj uinak ne meri pre-vashodno socijalnim uspehom, nego uspehom ukreiranju sopstvene linosti. Presudan znaajdobija "kultivisanje unutarnjih vrednosti" (Sorg29), a porodica, kao "mesto na kom se graaninosea najbezbedniije" (ibid., 30), dodatno se izo-luje od drutva. Tek takvom promenom funkcijeporodice "stvara se psiholoka kategorija detinj-

stva" (ibid., 30),5 to je svakako u vezi sa organ-skim shvatanjem oveka: detinjstvo postaje vanokao vreme u kom se mogu otkriti prirodne dis-pozicije o kojima Kant govori, pa se ono sve vie iproblematizuje u knjievnosti i nauci.6 Razvojdeteta se tako pomno prati iz mudrog, a ne nu-no rezigniranog uvida u neminovnost uklapa-nja u drutvo i iz elje da to uklapanje bude tobezbolnije i korisnije i za pojedinca i za drutvo.

Termin Bildungu tom kontekstu jonema ono institucionalno znaenje koje se da-

nas uglavnom povezuje sa njim. ini se da kriti-ka obrazovnog romana, dugo se iscrpljujui udiskusijama koji sve romani pripadaju ovoj vrstiili koji bi se bolji naziv mogao nai za nju, nijedovoljno profitirala od irine i fleksibilnostiovog pojma. U poznijem radu O morfologi-

ji iz 1817. godine Gete skree panju na to da ne-maki jezik "s pravom koristi re obrazovanjekako za ono to je nastalo, tako i za proces na-stanka" (HA XIII, 55). Pomeranjem akcenta isrpski, odnosno hrvatski knjievni jezik potujeovu razliku: Matiin Renik re brazovanje obja-njava kao glagolsku imenicu od obrazova-ti se, dakle kao proces uenja, sticanja odreenihvrednosti, a re obrazovnje kao stanje obrazova-nosti, cilj ka kom je usmeren proces brazova-nja. No, u nemakim prilikama obrazovanjenaputa iskljuivo drutveni, nad-individualnikontekst, ono postaje "stvar pojedinca, svesnooblikovanje sopstvenog ivota i preuzimanjekontrole nad njim", ime se svim spoljnim uti-

cajima koje na oveka vre drutvo i institucijesuprotstavlja "tajni izvor snage unutar ovekasamog" (Assmann 23) znaajan korak ka osa-mostaljivanju, koliko i potencijalni izvor zablu-da i precenjivanja sopstvenih moi.

NA PRESEKU AUTOBIOGRAFIJEI PIKARSKOG ROMANA:

OBRAZOVNI ROMAN KAO NOVI ANRTematiku formiranja linosti, "pokuaj da u i-votu pojedinaca pokae nekakav obuhvatniji

510


5. Ovo je znaajno i zbog paralele sa autobiografijom: naime, Paskal ukazuje na to da roman XIX veka otkriva svet detinjstva pod uti-cajem autobiografije, koja insistira na procesualnosti ovekovog ivota (Pascal 52).6. Gotovo da ne treba ni naglaavati da e XX vek imati sasvim drugaiji stav prema tome i da e u ovom vremenu i svim njegovim na-stojanjima uglavnom videti korene svog fijaska (upeatljivo i u poglavlju o obrazovanju razvojnih procesa u FukoovomNadzirati i kanja-vati). No, za takvu skepsu nije se morao ekati XX vek, ona se javlja i u preromantizmu i romantizmu.


5/32

smisao" (Jacobs 16), dotadanja evropska knji-evnost poznaje uglavnom iz ispovednih oblika,koji imaju snanu verski intoniranu tradicijujo od Ispovesti Sv. Avgustina s poetka V veka. In-dikativno je da prvi obrazovni romani u Nema-koj nastaju gotovo sinhrono sa pravom popla-vom ispovedne knjievnosti, ili neznatno poslenje, a ova simultanost je znaajna i zbog toga tose i autobiografija smatra "specifino graan-skom vrstom" (K.-D. Mller,Autobiographie, 14).

No, za afirmaciju romana u Ne-makoj i za redefinisanje njegovih poetolokihpretpostavki zasluan je Ogled o romanu Fridrihafon Blankenburga iz 1774. godine. Nastao do-brim delom kao reakcija na tada dominantanobrazac baroknog romana, ali i na antiki ep kaomerilo vrednosti, Ogledskree panju na one od-like romana koje e biti presudne za sva kasnijadela: naime, sutina i specifinost romana, nje-gova celovitost ne ogleda se u "pukom lancu do-gaaja", nego samo u "nainu pripovedanja putem

kog ovi dogaaji doprinose obrazovanju i obli-kovanju nekog karaktera" (kurziv dodat; Versuch324, prema Martini 259). itaoca zanima"unutranje stanje lika" (ibid), tvrdi Blanken-burg, imajui oigledno u vidu i novu italakupubliku i njena interesovanja, ali ne doputa daroman skrene u golo samoispitivanje: "Univer-zum je tako ustrojen da ovek ne moe da stekneobrazovanje a da ne proe kroz raznovrsne do-godovtine" (ibid) ovo uravnoteenje ostvarieklasini obrazovni roman, VilandovAgaton i Ge-teove Godine uenja Vilhelma Majstera. Blankenburg,dalje, zahteva i da roman ima srean kraj, pod-razumevajui pod tim "kraj u kom se spoljnesudbine i unutarnji razvoj zavravaju na zadovo-ljavaju nain".

U odnosu na autobiografiju,obrazovni roman, meutim, ipak predstavljakorak ka objektivnom, ka univerzalnom. Osimtoga, u specifinom principu pomirenja su-bjekta i stvarnosti sadran je i element utopij-skog, koji nikako nije mogao da odgovara auto-rovom realnom iskustvu; zbog toga se obrazovniroman uglavnom zavrava relativno rano, on"ograniava sukobljavanje sa svetom na jednuivotnu fazu" (K.-D. Mller, Autobiographie,352), reklo bi se, upravo na onu u kojoj ovekve isto bioloki moe sebi da dopusti luksuztroenja energije na bezizglednu borbu. Milerzakljuuje da se roman, pretendujui sve vie naverno prikazivanje stvarnosti, pribliava pozici-jama koje se za autobiografiju podrazumevajujer proistiu iz samog njenog predmeta, istorijepojedinca. Iako im se, dakle, orijentacija i funk-cija razlikuju, autobiografija i roman priblia-vaju se jedno drugom formalno, poto prikazu-ju "tok ivota pojedinanog oveka" (ibid).

S druge strane, moe se govoriti i o"literarizaciji autobiografije", o "ukidanju au-tobiografije u pravcu romana". Popularnost ko-ju ego-centrini anrovi uivaju u to vreme sva-kako je jedan od pokazatelja za izmenjen ovekovodnos prema svetu, i to ne samo u smislu detro-nizacije ne-svetovnih instanci, nego i u smisluproblematizovanja predstave o oveku, i, to jeposebno vano, relativizovanja predstave ostvarnosti: "'stvarnost' se vie ne doivljava kaoveliina koju garantuje neka transcendentalnaboanska instanca, nego sve vie kao veliina ko-ja se konstituie ulima i individualno, dakle kaorelativna, pa time i podlona promeni" (Nbel17f). Tu Birgit Nibel uoava odnos komple-mentarnosti izmeu "sve vee individualizacije i

511



6/32

sve vee fikcionalizacije" (Nbel 2): izmenjenapredstava o stvarnosti dovodi do ukidanja strogepolarizovanosti izmeu istinitog i fiktivnog, tese od sada moe govoriti samo o razlici u stepenufikcionalnosti, kako i glasi njena osnovna teza.Tri knjievne vrste kojima se bavi (dnevnik, au-tobiografiju i obrazovni roman) Nibelova po-smatra sa fukoovskog stanovita,7 prema kom bionda obrazovni roman, ba kao i autobiografija,imao nemalu terapeutsku funkciju za graaninakoji pokuava da se snae u drutvu, a i drutvubi omoguio da u svakom trenutku ima uvid ustepen njegove integrisanosti i u njegovo neza-dovoljstvo. Uopte, istorija romana vrsto je po-vezana sa "samotumaenjem graanskog dru-tva", do te mere da se roman moe smatrati"najvanijim medijem knjievne javnosti".

Meutim, isticanjem srodnostiautobiografije i obrazovnog romana otkrivena jesamo jedna nit knjievne tradicije na koju seobrazovni roman nadovezuje: specifinost kla-

sinogBildungsromanajeste uravnoteen spoj in-trospekcije i dinamine radnje, samoispitivanjai aktivnog ukljuivanja u spoljni svet, a ovaj dru-gi obrazac takoe ima dugu knjievnu istoriju.Obrazovni roman moe se posmatrati kao pose-ban spoj autobiografije i pikarskog romana pododreenim socio-istorijskim okolnostima, mo-e se, dakle, tumaiti u kljuu one kontaminaci-

je anrova u kojoj Mihail Bahtin vidi klicu svakenove knjievne vrste.

Odredivi obrazovni roman kao"sublimaciju avanturistikog" (Mann, "DieKunst des Romans", 357), Tomas Man je poto-njim kritiarima dao vaan klju za tumaenjeobrazovnog romana kao "sinteze psiholokog(internalistikog) i drutveno-panoramskogromana" (mega 73). Tako i D. H. Majls govo-ri o "dve osnovne hipostatizacije knjievnog ju-naka", pikaru, "junaku koji se ne razvija, avan-turisti bez samosvesti ili oveku od akcije", s jed-ne strane, i ispovedau, "junaku linog rasta,introspektivnom junaku, protagonisti svesti,seanja i krivice" s druge. Upravo na presekuovih dveju niti nastaje junak obrazovnog roma-na, kao pikaro sklon refleksiji ili, pak, kao ispo-veda zainteresovan za spoljni svet.

No, daleko temeljnija i naelnonesklona ovakvom dualistikom uprotavanjujesu razmiljanja Mihaila Bahtina o istorijskim

pretpostavkama romana. U njima se problema-tika obrazovnog romana svuda spominje uz-gredno,8 pa se pretpostavlja da je Bahtin name-ravao da toj temi posveti posebnu studiju. Kaonjena klica mogao bi se posmatrati ve i esej Dvestilske linije evropskog romana; tu Bahtin povlai razli-ku izmeu vitekih, pa i avanturistikih romana,koji iskuenju podvrgavaju zrelog, formiranog

512


7. "Odvajajui se od interpretativne matrice boanskog provienja, ovek preko individualnog principa (samo)odgovornosti zapadau stanje 'preterane tribunalizovanosti' (prema O. Markvardu), odnosno potpada pod 'apsolutni pritisak pravdanja' i 'prinudu legiti-

misanja'. Tako funkcija pravdanja, koju su ispunjavali dnevniki i autobiografski diskurs, postoji i posle sekularizacije ovih knjiev-nih vrsta" (Nbel 33). Slino i kod Blumenberga (128), "U pismu (Schrift) ovek odrava strani sud nad sobom".8. U radu o hronotopu mogli bi se izdvojiti elementi koji e biti znaajni za obrazovni roman: nov pristup problematici sudbine isluaja (Bahtin, O romanu, 205f), "realizacija metafore 'ivotni put'", konkretizacija prostora i lik avanturiste ili skorojevia "koji jonisu zauzeli odreeno mesto u ivotu, ali koji trae uspeh u linom ivotu" (ibid., 234-241), potreba za stvaranjem "novezajednice" (ibid., 361) i sl.


7/32

oveka, i tzv. novog romana. Kao predmet po-smatranja Bahtin tako i odreuje "vreme-pro-stor i lik oveka u romanu", a ue gledano to je"likoveka koji se razvija u romanu", i to oveka ko-ji se razvija "sutinski" (Bahtin, "Postavljanjeproblema", 25), a kao glavni kriterijum uvodi"usvajanje realnog istorijskog vremena i istorij-skog oveka u njemu". Naime, Bahtin ove dveveliine povezuje tako to tvrdi da "razvoj ove-ka zavisi od stepena usvajanja realnog, istorij-skog vremena". Ne samo to "promena samogajunaka poprima siejno znaenje", nego se ju-nak "razvijazajedno sa svetom", on "odraava u sebiistorijski razvoj samoga sveta". "Shvatljivo je",zakljuuje Bahtin, "da e se u takvom razvojnomromanu u punom znaenju pojaviti problemistvarnosti i mogunosti oveka, slobode i nu-nosti, i problem stvaralake inicijativnosti". Uromane ove vrste ubrajaju se Gargantua i Pantagruel,Simplicisimus (njega Bahtin ovde spasava etiketeprostog pikarskog romana, koja ipak nanosi ne-

pravdu nekim vanim aspektima ovog romana)i, dakako, Vilhelm Majster, a Bahtin potonja dva iz-riito stavlja u kontekst nemakog prosvetitelj-stva (ibid., 27).

Time se pitanje istorijske oroeno-sti ove knjievne vrste reava dosta jednostavno,ali se ukida i navodna specifinost obrazovnogromana, ono to je u njemu navodno tipino ne-mako jer odrastanje pojedinca i njegovo ukla-panje u svet postoje kao tema i pre i posle obra-zovnog romana. Da li se zaista moe poi od togada je obrazovni roman "neostvaren anr" (Jacobs271), da li je njegovo osnovno pitanje zapravoaporija na koju se "samo u povoljnim istorijskim okolno-stima moglo odgovoriti ili koja se mogla kamufli-rati uverljivom sintezom" (kurziv dodat), poto

ve i klasini obrasci ovog anra nisu mogli da po-nude mnogo vie od "problematinih, ironij-skih, ogranienih reenja" (ibid., 277)? Zato sejedna vrsta romana proglaava mrtvom ili barprevazienom poput epa ili pastoralne poezije?Ako su, kako Jakobs tvrdi, Godine uenja VilhelmaMajstera zaista jedini pravi obrazovni roman, akose u svim njegovim kasnijim oblicima moe vide-ti samo opadanje u odnosu na rani vrhunac, ka-kvu onda heuristiku vrednost pojam obrazovnogromana moe da ima i kako se na osnovu jednogjedinog romana uopte mogu ustanoviti mini-malni konstitutivni elementi itave vrste? Sa-mo malo opreznija formulacija, koja bi Godineuenja proglasila npr. klasikom ovog anra, prite-dela bi itavu kasniju polemiku, ali bi omoguilai da se odgovarajui romani posmatraju u irem,evropskom kontekstu: ini se da je ovo naelnoinsistiranje na obrazovnom romanu kao speci-fino nemakoj knjievnoj vrsti neproduktivno ida zamagljuje dug obrazovnog romana optem

obrascu realistikog romana (kao to bi se i u i-tavom nizu romana mogla otkriti matrica obra-zovnog romana, na primer u Sentimentalnom vaspi-tanju, Izgubljenim iluzijama, Gordosti i predrasudi, Mladiu,Portretu umetnika u mladosti). Uostalom, jo je legelproglasio Godine lutanja "optom formulom roma-na", i time "prevaziao i podrio odreenje ovogromana kao poetka specifino nemakog obra-zovnog romana" (M. Mayer 26f). Da li seosnovni nesporazum moda sastoji u isuvieuskom poimanju rei Bildungkao iskljuivo insti-tucionalnog obrazovanja, to je, s obzirom navremenski jaz izmeu pojave romana i njegovihprvih kritika s jedne, i Diltajevih radova s drugestrane, sasvim mogue? Ako re Bildung zapravopodrazumeva (samo)oblikovanje ili nastajanje,

513



8/32

emu insistiranje na njenoj sutinskoj razliitostiod Entwicklung, razvoj a ako se i odgovarajue vr-ste romana pozivaju samo na ovu razliku, nije lito ipak slab osnov za otvaranje itave nove pregra-de u klasifikaciji knjievnih vrsta? Potpuno je ja-sno da knjievna vrsta nosi odlike doba u kom jenastala i da bi se Vilhelm Majsterdanas pisao na sa-svim drugaiji nain, ali je mnogo korisnije vide-ti koji elementi ovog anra podleu kreativnojpromeni kroz vreme, koji su elementi upotre-bljivi i kasnije, poto je problematika uklapanjapojedinca u tokove sveta danas aktuelna koliko iuvek. Moglo bi se pokazati da je specifinost (barklasinog) obrazovnog romana bolje traiti u po-sebnom pripovedaevom odnosu prema junaku sjedne, i u karakteristino uravnoteenom odno-su izmeu junaka i sveta s druge strane, kako ustvari (indirektno) sugerie Bahtin.

Obazriva radna definicija obra-zovnog romana koju Jirgen Jakobs daje dvadese-tak godina posle nezaobilazne disertacije Vilhelm

Majster i njegova braa navodi one elemente obra-zovnog romana koji e biti od znaaja i u ovojanalizi. Pod obrazovnim romanom Jakobs iKrauze podrazumevae ona dela "u ijem se sre-ditu nalazi ivotna pria mladog protagoniste,koja e, preko niza zabluda i razoaranja, dovestido pomirenja sa svetom". To pomirenje neret-ko je prikazano s rezervom i ironijom, ali je nu-an sastavni deo svake "'Bildungs'-Geschichte", tavi-e, od ironijske perspektive i zavisi da li e se od-reeni roman uvrstiti u obrazovni ili u tzv. Desil-lusionsroman. Ono to obrazovni roman spasavaod sunovrata u potpuno gubljenje iluzija jeste

optimistika premisa da kompromis "izmeutenji pojedinca s jedne strane i zahteva koje svetpostavlja s druge, izmeu samopotvrivanja su-bjekta s jedne strane i zahtev sveta s druge nije ne-mogu" (Jacobs/Krause 37f) kurziv u ovom ci-tatu je dodat, jer se ini da je ovakva dvostrukanegacija sasvim u duhu Geteovih romana: inte-gracija nije imperativ, ona ne moe biti ni dar,ali nije ni dostupna svakome, ukoliko se neostvari, ona ne znai potpuni poraz, kao to je isrea koju ona donosi daleko od blaenstva.

Stoga i pitanje da li je srean krajkonstitutivan element obrazovnog romana trebapreformulisati: vano je, naime, ustanoviti kakvase srea moe prihvatiti kao zadovoljavajue re-enje ovekove potrage za sopstvenim mestom usvetu, a predstava o njoj svakako je podlonapromeni. Kako junak klasinog obrazovnog ro-mana, konkretno, Vilhelm Majster, kree u ne-moguu misiju (on nema pogrene tenje, kaeLuka u Teoriji romana, ve se njegov problem

ogleda "upravo u tome to je uopte poeleo dasvoju duevnost ostvari u svetu", Lukcs 139),onda se on ipak relativno lako miri sa onom vr-stom sree ("ein Glck", ne "das Glck", kae isam Majster u poslednjoj reenici u romanu)koja mu se nudi, svestan da je i ona zapravo ne-zasluena. Njemu se "umesto slobode nudi smi-sao" (Moretti 65)9 no, iako ideoloki modaneprihvatljiva, ova trampa i nije tako rava, i tone samo zato to pojedinac kakvog obrazovni ro-man prikazuje svakako ne bi bio u stanju da iza-e na kraj sa svojom slobodom (on nju u mlado-sti doivljava kao mogunost neogranienog

514


9. Istina, Moreti ovde misli na itaoca obrazovnog romana, "graanina kom treba pokazati kakve prednosti donosi socijalno pomire-nje. Upravo se njemu nudi smisao u zamenu za slobodu" ( ibid). To svakako podjednako vai i za junaka.


9/32

pristupa svim fasetama sveta), nego i zato toobrazovni roman dovodi u pitanje svaki apsolut-ni cilj. Utoliko on i slobodu tretira kao sredstvo,a ne kao nekakav neprikosnoven postulat naemu e, meutim, kasnije posebno instistiratiupravo (marksistiki) antropoloki optimizam inaivna vera u nekakvu dobru ovekovu sutinukoja je, eto, samo zaprta zlim okolnostima.

Srean kraj onda ne treba meritiuspehom u drutvu ili potvrivanjem junakoveindividualnosti i nezamenjivosti, nego ga trebarazumeti kao prekid nesuglasica izmeu junaka isveta, kao "trijumf smisla nad vremenom" (ibid.,35), i to "smisla kao totalnosti" (na ovom mestuMoreti se poziva na Hegelovu Fenomenologiju du-ha). Osim toga, taj prekid nesuglasica ne moebiti konaan: re "srea" zapravo oznaava "sta-nje ija se ugroenost ve prozire, i ona je ogra-niena na trenutak pre spoznaje. Tek po prola-sku kroz spoznaju mogua je nova srea, ali sre-a puna odricanja, poto ukljuuje nesavre-

nost oveka i sveta" (Rder 94f). Gerda Redersmatra da ta specifina srea odreuje i struktu-ru obrazovnog romana.

Pitanje teleoloke ustrojenostiobrazovnog romana, u jednom trenutku zna-ajna taka u polemici, moglo bi se, u svetlu overelativizacije, pokazati kao gotovo bespredmet-no, i to iz dva razloga. Jedan bi bio sadran u sa-mom pojmu teleologije, onako kako njega ujednoj diskusiji (re)definie Niklas Luman. Uprocesima i za procese potreban je identitet, ka-e Luman, "da bi proces uopte mogao da se za-

vri" (Luhmann 593).10 Proces gubi smisao,odnosno svako njegovo nastavljanje nalazilo bise izvan granica identiteta, kada se stigne do kra-ja, ali i onda "kada kraj postane nedostian iliirelevantan", tako da "kraj moe da identifikuje i okon-a proces i ako se do njega uopte ne stigne" (ibid., kurzivdodat).11 Ova struktura moe se podii na nivoteleologije "ako se dodatno tvrdi da je sam kraj vevrednost i da njegovo nastupanje (ili predstava onjegovom nastupanju) objanjava proces" (ibid),smatra Luman i ukazuje na itavu diskusiju otom problematinom koraku, naime o pripisi-vanju vrednosti opisanoj strukturi. Drugi raz-log, pak, lei upravo u pasivu kod poslednje citi-rane reenice: u njemu se, naime, skriva nekoko odluuje o tome kada je proces zavren, nekoko dogaajima pridaje smisao, ko ih bira i sre-uje tako da oni dobijaju znaaj u celini pripo-vedanja. Njega ne eksplicira ak ni Luka kada uTeoriji romana pominje ironiju, "normativnu ori-jentaciju romana" (Lukcs 83): ona je uperena

ne samo protiv junaka, nego i protiv "sopstvene= pesnikove mudrosti, prinuene da uvidiuzaludnost ove borbe i konanu pobedu stvar-nosti" (ibid., 85), ona je svesna kako "beznade-nosti te borbe", tako i "beznadenosti koju do-nosi odustajanje od borbe" (ibid). Neto nietvrdi se da ironija svedoi i o "melanholiji odra-sle dobi" (ibid.) junakove, na njega se ovo me-sto odnosi, pripoveda je ponovo izbegnut: pritom obrazovni roman u stvari pripoveda upravoodrasli (ako ne i ostareli) melanholik. S obzi-rom na vreme u kom nastaje, Teoriji romana moda

515


10. Ovo posebno vai i za autoreferencijalne procese koji sa novovekovnim razvojem drutva "dobijaju na obimu i na znaaju" (ibid), oemu je delom ve bilo govora povodom autobiografije.11. V. gore, gde Gete kae da je "Bildung" sasvim legitimno i samo kao proces.


10/32

i moe da promakne ovako vana posrednikainstanca izmeu autora-demijurga i junaka.Ironija "kao samoukidanje subjektiviteta koji jestigao do svog kraja jeste najvia sloboda koja jemogua u svetu bez boga" (ibid., 93); ona je mak-simum slobode za pripovedaa, pa i za autora12 koncepcija u kojoj se ne mogu preuti odjeci ro-mantiarskog poimanja ironije. Ta meu-in-stanca mogla bi, dakle, da obesmisli pitanje te-leoloke orijentacije obrazovnog romana, da gapokae kao lanu dilemu, jer bi privid teleologi-je mogao da bude posledica upravo suverenostipripovedaevog (autorevog) poloaja.

GODINE UENJA VILHELMA MAJSTERA.PRIPOVEDA I NJEGOV JUNAK

Taj "neko" se u romanima o Majsteru ak i netrudi da prikrije svoje prisustvo: pripoveda se,dodue, skriven iza mnoine, sasvim eksplicitnojavlja ve na kraju prvog poglavlja prve knjige,poto je prikazao susret dvoje ljubavnika, ali i ta-

da ve glumi diskreciju, uvlaei i itaoca u nju:"Starica se sklonila gunajui, a mi se udaljava-mo sa njom i ostavljamo dvoje srenih nasamo"(L 11). ak bi se i pluralis modestiae mogao shvatitikao ironian, a ne kao puka konvencija: njime sedodatno pojaava apsolutna nadmo pripoveda-eva/autoreva u odnosu na junaka kog je samstvorio i dogaaje kroz koje ga vodi; no isto takovai da on ima i komunikativno znaenje, kao ida se njime pretenduje na optije vaenje, pa ina didaktinost komentar.

To gotovo konspirativno zajedni-tvo pripovedaa i itaoca podvlai i esto pomi-njanje Vilhelma kao "naeg junaka" ili "naegprijatelja", uvek sa ironino zatitnikim pri-zvukom i u situacijama u kojima sm Vilhelmima pogrenu predstavu o svom pravom poloa-ju: dok "na junak" (L 33) pun entuzijazma pri-a o svom detinjstvu i ranom oduevljenju pozo-ritem, njegova jedina sluateljka spava, umornaupravo od pozorita. I na ostalim mestima nakojima se namee preko onog "mi" pripovedapre svega komunicira sa itaocem (npr. "Vremeje da poblie upoznamo i oeve naih dvaju pri-jatelja", L 40; " i zatiemo Vilhelma kako nakonju", L 86; "moramo priznati da", L126), ili poziva na saoseanje s junakom ("Trebasamo zamisliti u kom je stanju bio Vilhelm kadse posle tog razgovora vratio kui", L 115). Nanekim mestima pripoveda afektira nemo ("Kobi se usudio da opie, kome prilii da izgovoriblaenstvo dvoje ljubavnika!", I.1), pretvara se

da zna koliko i Vilhelm ("a i mi smo prinuenida prihvatimo ovo miljenje, tim pre to nemoemo da otkrijemo uzroke", L 330) ili da je udilemi.

I uzvicima pripoveda ume daskrene panju na sebe, i to ve u prvom poglavljuprve knjige ("Kako mu je samo ivahno poletelau zagrljaj!" L 11); neto kasnije, uzvikom "Sre-na mladosti! Sreno doba prve udnje za ljuba-vlju!" (L 57), pripoveda se ve identifikuje kao(znatno) stariji. Ovakva razlika u starosti, odno-

516


12. Iako ga smatram izuzetno vanim, na ovom mestu se neu uputati u pitanje da li figuru pripovedaa treba odvajati od autora, i u ko-joj meri. Upuujem, meutim, na esej Riarda Vola "Ko je pripoveda", koji dovodi u pitanje "ideju da pripoveda, kao raspoznatljiv iinherentan agent fikcionalnog pripovedanja, predstavlja logian, ili bar plauzibilan konstrukt" (Vol 192), i tvrdi da "fikcije pripoveda-

ju njihovi autori, ili likovi Ekstradijegetiki heterodijegetiki naratori ne mogu se razlikovati od autora" (ibid., 202). Naime,moglo bi se ispostaviti da je ova razlika, na kojoj insistira savremena teorija pripovedanja, za Geteov roman zapravo irelevantna.


11/32

sno iskustvu, nije samo vaan preduslov za nad-mo i ironiju, nego je, izgleda, i conditio sine quanon svakog pripovedanja.13 Iako bi zapravo moglibiti idealno sredstvo za porugu prema junaku,ini se da pripoveda ne koristi uzvike u tu svr-hu, ve njima samo upozorava itaoca na rasko-rak izmeu Vilhelmove predstave o stvarnosti istvarnosti same: "Kako je rado Vilhelm povero-vao u sve to! Kako je rado dopustio da ga nagovo-ri" (L 63). Upadljivo je takoe da pripove-daevi uzvici nestaju oko prve polovine romana,to bi se, s jedne strane, svakako moglo objasnitii injenicom da su prve etiri knjige Godina uenjazapravo naknadna obrada Pozorine misije, mlade-nakog Geteovog dela, ali je, s druge strane, da-leko znaajnije kako se i zato, u iju korist, pri-poveda povlai dok roman napreduje ka kraju.

Pripovedaeva nadmo i kontrolanad graom koju iznosi posebno dolaze do izra-aja na mestima na kojima on ne krije da zna vi-e od junaka romana, takoe znatno eim u

prve etiri knjige, kada upozorava itaoca naVilhelmovu naivnost ili zaslepljenost. Dodatnauloga komentar jeste i da poveaju koheziju ugrai romana koju, zbog njegovog obima, obiljalikova i vrludavog toka pripovedanja, ipak trebadrati na okupu neim pouzdanijim nego to jeto glavni lik ili njegov razvoj: tada pripovedapodsea na neki raniji dogaaj, ili, ee, nago-vesti potonji; ponekad je ak i likovima, Barba-

ri, Filini ili Serlu, dozvoljeno da predvide doga-aje jedino Vilhelmu nije podarena mo anti-cipiranja.

Za razvoj roman o Majsteru, od-nosno za pripovedaevu ulogu u njima, znaaj-na su ona mesta na kojima se pripoveda skrivaiza uloge redaktora, jer e se u drugom delu, Go-dinama lutanja Vilhelma Majstera, zapravo javljati is-kljuivo prireiva, araner odvojenih pripove-sti, a ne vie "obian" pripoveda, onaj koji, bezobzira na svoj ontoloki status (v. Vol), ipak ne-kako prati radnju romana. Takvim zahvatimaponegde pribegavaju i Godine uenja: osim to umeda se povue i dopusti i due monologe, odno-sno dijaloge, pripoveda preuzima ulogu prire-ivaa kada preutkuje neto, recimo kada "pre-skaemo nekoliko godina" (L 76) Vilhelmoveboli zbog Marijane, kada pripoveda preskaepesmu koja moe da povredi itaoev ukus (L130) ili preutkuje nezanimljiv razgovor. Jo je-dan vid ovakvog preutkivanja, ovakve lane dis-

krecije, jesu mesta na kojima se itaocu ini daprisustvuje dramskoj radnji posle koje se sputazavesa: na takvim mestima pripoveda se ve ne-primetno udaljio bez komentara (na primer, iz-meu I.1 i I.2, I.10 i I.11 itd). No, on se uvekeksplicitno javlja kada probija okvire anra, re-cimo kada prenosi pesme (belei Minjoninu pe-smu, L 145, da bi kasnije ak odglumio aljenjeto je "Vilhelm uspeo da sauva samo poslednju

517


13. S jedne strane pripoveda se, verovatno po generacijskoj liniji, gotovo poistoveuje sa Barbarom, koju pri tom uporno prikazuje

kao odbojnu, kao doslednu (i sve do kraja romana zapravo jedinu) Vilhelmovu protivnicu; Barbara u neku ruku i mora da bude ne-milosrdna prema "mladom trgovakom sinu koji tek to se ispilio" (L 10) kako bi pripoveda mogao da navue masku blagonaklono-sti. Pripovedaevu bliskost sa staricom posebno podvlai mesto "Starica je svojom prozom pokuavala da Marijaninu poeziju to viespusti u oblast obinog ivota" (L 45) naime, upravo to i pripoveda radi Vilhelmu preko komentara koje ovaj ne uje. No, pripo-vedaeva starost se moda ponajpre vidi na svim onim mestima na kojima on zauzima oinski zatitniki stav prema svim mladim liko-vima u romanu, ukljuujui tu i Vernera, kojeg gotovo sva kritika tretira s prezirom.


12/32

strofu", L 334), kada prenosi prepisku izmeuVernera i Vilhelma ("Izostaviemo samo poe-tak, a ostatak prenosimo sa neznatnim izmena-ma", L 286) ili kada na trenutak mora da pred-stavi Vilhelmov plan ("a neka nam nai itaocidozvole da i njih ukratko upoznamo sa", L168). Na nekim mestima mora da same doga-aje znaajne za razumevanje radnje: na pri-mer, saima Serlovu ili Terezinu ivotnu priu,preskae Vilhelmova razglabanja o umetnosti,"poto pripovedanje ne sme da se prekida tako e-sto" (L 305, kurziv dodat). Kao najdua redak-torska upadica mogu se posmatrati i "Ispovestilepe due"; njihovo uvoenje pripoveda oprav-dava time to e italac "najbolje moi da prosu-di njihovo dejstvo ako se i sam upozna sa knji-gom koja sledi" (L 335). No upravo na mestimakao to su "Ispovesti lepe due" ili neke od po-menutih pesama italac je najbliskiji Vilhelmu on njih ita istovremeno kad i junak.14

Meutim, pored ovako eksplicit-

nog javljanja i otvorene pripovedaave ironijeprema junaku, daleko su zanimljivija, i za itavoustrojstvo romana od dalekosenog znaaja, onamesta ija ironinost postoji na jednom mnogosuptilnijem nivou, a ona se moe sagledati tek izcelog sklopa romana. Ona se vie ne nalazi u di-rektnom odnosu izmeu pripovedaa i junaka,nego na nivou Vilhelmovog odnosa premastvarnosti: upravo tu junak i evoluira, odnosnoupravo tu treba traiti ispunjenje jednog predu-slova koji Bahtin spominje za "roman razvojaoveka", naime da "promena samoga junaka po-prima siejno znaenje" (Bahtin, "Postavljanje pro-

blema", 26). Dakle, ak i ako se zanemare di-rektne pripovedaeve upadice, jasno je da Vil-helmova samospoznaja od prvih stranica roma-na kasni za stanjem stvari, i ini se da jaz izmeustvarnosti i Vilhelmove predstave o njoj nigdenije vei nego u prvoj knjizi: Marijana, Barbara,ak i Verner mogu da predvide kasnije dogaa-je, ali Vilhelm je zaslepljen moda ne tolikoljubavlju koju osea prvi put, koliko moguno-u da se preko voljene Marijane priblii onometo smatra svojim ciljem, pozoritu.

Osim to i pripoveda i sporednilikovi suvereno tumae Vilhelmov karakter i po-teze, Vilhelmov razvoj najbolje se moe pratitipreko njegovih sopstvenih iskaza o sebi, i to svedo Godina lutanja. Prvi put Vilhelm se oglaava udrugom poglavlju prve knjige, kada se priseadetinjstva i lutkarskog pozorita trenutak nelien izvesnog samozadovoljstva, ali ni autoiro-nije ("a priznajem i da je tome ne malo dopri-neo i miris ostave koji se uvukao u lutke", L 24).

Re uobrazilja, Einbildungskraft, kasniji lagvortromantiar, Vilhelm ponavlja ak pet puta, avrhunac Vilhelmove prie ujedno je i mesto nakom su stvarnost i Vilhelmova predstava o njoj unajveem neskladu: "uivajmo svesno u slatkojsrei" (L 33, kurziv dodat), tako da e celo poto-nje poglavlje morati da zauzme pripoveda, do-nekle pravdajui Vilhelma i njegovu "istu du-u" (L 33), ali i ukazujui na bezizlazno stanje ukom se Marijana nalazi. Opet, ve u razgovorusa Vernernom Vilhelmovo nesnalaenje u svetutrgovine, svetu njegove porodice, vie ne izgledasamo kao mladenaka umiljenost i precenjiva-

518


14. "Vilhelm i italac susreu se kad itaju 6. knjigu. U 7. i 8. knjizi i Vilhelm postaje posmatra, vie nije jedini posmatrani" (M.Mayer 100).


13/32

nje sopstvenih sposobnosti, nego dobija dalekoozbiljniji prizvuk. U poreenju sa VerneromVilhelm ak pokazuje i izvesnu zrelost: uspeva daprikrije nezadovoljstvo prijateljevim reima (L39), ali ipak ostaje otvoren i za njegov svet, a re-enicom "Nije li moda plemenitije leiti ljudeod njihovih zabluda" (L 37) izrei e veru u smi-saonost takvog nastojanja, pa e je do kraja ro-mana i sam dokazati, kao to se, sa stanovita ce-line dela, i u glagolu "heilen" (leiti, isceljivati)moe naslutiti Vilhelmov budui poziv, iako eon biti usmeren na konkretno leenje. U stanjuje da ispravno proceni glumca Melinu, ali ne ida uvidi koliko se izgovorena kritika moe odno-siti na njega samog. Vilhelmovo pismo Marijanisadri istu ovu podvojenost: entuzijastian ton itrezvene uvide, pogrenu predstavu o prirodisopstvene ljubavi, o prirodi pozorita s jednestrane, i s druge jezgro ljubavi prema svetu, lju-bavi koja e se, bar u Vilhelmovom sluaju, ispo-staviti kao uzvraena: "jo uvek nisam doiveo da

je svet nezahvalan, samo ako je ovek kadar da napravi nain uini neto za njega" (L 66). Iakoovo "jo uvek" moe da zazvui kao obazrivost,Vilhelm e do kraja romana imati tu privilegijuda ovo miljenje i zadri, da ostane u skladu sasvetom, pa ak i da se ogreava o druge samo da bimogao iz toga neto da naui. Upravo e ova du-boka podudarnost i biti jedan osnov za Vilhel-movo sazrevanje.

Drugi osnov jeste samokritinost:nju Vilhelm, ma kako ponesen iluzijama, poka-zuje i kad pria Marijani o detinjstvu, ali i kada

razgovara sa Vernerom o Marijani posle velikogi fatalnog razoarenja: "Bio sam isuvie okru-tan ko zna u kakvom sam je oajanju, u ka-kvoj bespomonosti ostavio" (L 85);15 kasnije jeu stanju ak i da problematizuje prirodu svojeprve ljubavi: "Da li me je samo ljubav premaMarijani vezala za pozorite? Ili me je ljubavprema umetnosti vezala za devojku?" (L 277).Svestan je da mora da se preispita, i pred prviznaajan nastup kae sebi: "Mora uvek da raz-misli da li si uopte na pravom putu i da li zapozorite ima onoliko talenta koliko i sklono-sti" (L 164). U razgovoru sa Aurelijom on pri-znaje ak i svoj "aki karakter" (L 257). Upo-znavi donekle pozorini ivot, i posle dugihrazgovora sa Serlom, Vilhelm poinje da obraavie panje no inae na "prilike u stvarnom sve-tu i na svakodnevni ivot" (L 276) i prisea sesvojih dveju muza: "Evo me opet na raskruizmeu dveju ena koje su mi se prikazale i umladosti. Prva vie ne izgleda onako bedno, a

druga vie ne onako sjajno" (L 276) ovu kon-stataciju pripoveda nee ak ni propratiti iro-ninom opaskom.

Na mestu koje e se ispostaviti kaokljuno za Vilhlemovu samospoznaju, tano napolovini romana, pripoveda se nee sasvimosloniti na svog junaka. Vilhelm, naime, sazna-je za oevu smrt, i sloboda ga zatie "u trenut-ku u kom jo nije mogao da se usaglasi sa sa-mim sobom" (L 284), komentarie pripoveda,i objanjava Vilhelmovo kolebanje metaforom"jer je esto sledio tue svetiljke kao zvezde-vo-

519


15. Ovo je prva slutnja o Marijaninoj sudbini, prvo mesto na kom se Vilhelm udaljava od samozaljubljenosti u bolu, i znaajan kon-trast u odnosu na raniji uzvik "Nije se predala nezahvalnom" (L 34).


14/32

dilje" (L 285).16 Kada se na kraju 1. poglavlja 5.knjige javlja sa "Ko bi pomislio" (L 286), pri-poveda samo podvlai svoju nadmo u odnosuna junaka jer zaista jedino Vilhelm ne zna daodlukom koju donosi nee razreiti svoju pozi-ciju mladia na raskru: kada potpisuje ugovorkojim e se vezati za pozorite, Vilhelm ni svojuviziju o lepoj Amazonki ni Minjoninu nemu re-akciju ne tumai kako treba (tanije, ne tumaiih nikako). Zgodna podudarnost nekih spolj-nih, materijalnih okolnosti i Serlovog insistira-nja uvrstie Vilhelma u ubeenju da treba da seposveti pozoritu, a posmatranje plemikog i-vota i sasvim trezven uvid u ustrojenost graan-skog navee ga na to da nesklad izmeu sebe isveta protumai kao posledicu osujeenosti koja,meutim, moe da se prevazie trudom i auten-tinom linou: "A ja upravo imam neodoljivusklonost ka onom harmoninom izgraivanjumoje prirode koje mi je roenjem uskraeno"(L 291). Meutim, upravo ova nesposobnost

da prihvati ono to je mnogo vie od socijalnenepravde, to ne odreuje samo objektivne okol-nosti Vilhelmovog ivota, nego i njegove subjek-tivne sposobnosti, osvetie se junaku neto kasni-je: istina, ak e i ta osveta biti ublaena utolikoto e Vilhelma pogoditi gotovo indirektno njegova odluka imae fatalne posledice po Mi-njon, dok e sam Vilhelm prosto morati da sepomiri sa neim to je ve i sam nazreo u ovompismu kao "ustrojstvo drutva": "Graanin

treba da obrazuje pojedinane vetine kako bibio koristan" (L 291) Vilhelm ovo konstatuje snegodovanjem, ali e se u Godinama lutanja priklo-niti imperativu korisnosti. Poto je ovo roman,hybris se nee kazniti junakovom propau, uskladu sa zakonima ekonomije prosto e se pla-titi cena za delatno uklapanje u drutvo, a kasni-je, pogotovu u Godinama lutanja, junak e se akprikloniti Jarnovom diktumu s kraja Godina ue-nja: "Dobro je da ovek koji tek stupa u svet imavisoko miljenje o sebi, da eli da stekne to vieprednosti, da pokua sve da ostvari; meutim,kad njegovo obrazovanje dostigne odreen ste-pen, onda je korisno da naui da se izgubi u ve-oj masi, da naui da ivi zarad drugih i da sebezaboravi u delatnosti koju mu namee dunost.Tek tada e upoznati sebe; jer u delanju se za-pravo moemo uporediti sa drugima" (L 493).Dakako, ovo uklapanje bie i pretpostavka pri-povedanja samog, bar kad je nastavak romana upitanju.

Ako su Vilhelmovi iskazi o njemusamom mogli da se prate kao stanice u njegovomodrastanju, ponovo je simptomatino da one nesamo to gotovo nestaju posle "Ispovesti lepe du-e", nego da se i u prvih pet knjiga proreuju saVilhelmovim konkretnijim angamanom. Ne-posredno pre no to e proitati "Ispovesti",Vilhelm ponovo, i ponovo od misterioznog seo-skog svetenika, predstavnika Drutva iz kule,dobija neku vrstu uputstva za upotrebu ivota,

520


16. Postoji, meutim, jedan veoma znaajan izuzetak, jedna od retkih prilika u kojima Vilhelm uspeva da ispolji odlunost: jo u 3.knjizi Vilhelm se odupire sugestivnom Jarnu i onom delu njegove pouke koji se odnosi na Minjon i harfistu. istota oseanja ("Sveto bi ti Jarno mogao da mi da nije vredno oseanja koje me vee za ove nesretnike Prividna pamet sveta ne moe da me natera datebe = Mignon ostavim, niti da zaboravim ta ti dugujem", L 194) izotrava mu vid i za "Jarnova dela, koja mu se nisu inila sasvimpohvalna" (L 194) upravo oseanje, dakle, pomae Vilhelmu da pronae pravu meru etinosti i relativizuje racionalan zakljuak dokog sm verovatno i ne bi mogao da doe.


15/32

jednostavno sredstvo kojim se ovek spasava odludila (mada se ne bi moglo rei da je Vilhelmludilu, ili ak samo bezazlenom zastranjenju,tek s mukom umakao): "Treba potaknuti samo-stalan rad, navii ljude na red, dati im predsta-vu o tome da oni svoje postojanje i sudbinu delesa tolikim drugim ljudima, da su i izuzetan ta-lent i najvea srea tek neznatna odstupanja oduobiajenog" (L 346) odricanje od iluzije,mirenje sa sopstvenom neekskluzivnou, dakle,nije povod za rezignaciju, nego pretpostavka zaonu vrstu sree koju Vilhelm dostie na krajuGodina uenja: sree koju moe da donese konanousklaivanje svesti o sebi sa realnim moguno-stima i ogranienjima tog Ja.

S druge strane, u poslednje dveknjige Vilhelm vie nee ni imati vremena zakontemplaciju, jer mu spoljni dogaaji, mesti-mino nalik komediji zabune, nee ostaviti do-voljno vremena za preispitivanje; uz to se Vil-helm i nalazi u okruenju koje e mu konano

razotkriti, pa i pismeno potvrditi, sve ono totreba da zna o sebi i o svetu. ak i ono to jestenauio u meuvremenu Vilhelm jo uvek ne sa-gledava ispravno: opisujui pozorite, on i nezna da opisuje svet (odnosno, preko pozoritamogao je da upozna i svet, samo to jo uvek ne-ma svest o tome; v. L 434); hvalei Terezinusudbinu on ne sluti da e upravo to isto vaiti i zanjega samog potvrdu e mu dati "glas" u Kuli:"Nee zaaliti ni zbog jedne svoje ludost, nitie poeleti da je ponovi, to je najsrenija sud-bina koja oveka moe zadesiti" (L 495); kadamu Lotario nagovetava da treba da se prihvatideteta i time dovri svoje obrazovanje, a Jarnoodmah potom da treba da se odrekne pozorita,Vilhelm reaguje samo povreenom sujetom na

manje znaajan aspekt svog ivota, a ak i kod de-teta misli na Minjon, a ne na Feliksa. Meu-tim, u osmoj glavi sedme knjige Vilhelm i eks-plicitno formulie ono saznanje koje mu Dru-tvo iz kule ostavlja u amanet i po kom e iveti iu Godinama lutanja: udaljavajui se od mladalakeegocentrinosti ("Nikad nije prerano da ovekiskusi i shvati koliko se bez njega u svetu moe",L 474), Vilhelm konano prihvata geslo "Tamogde jesi, tamo gde biva, tamo radi ono to mo-e, budi delatan i prijatan, i vedro uivaj u sa-danjosti!" (L 474). Ponovo jedno pismo, i toponovo pismo Vilhelmovom antagonisti iz mla-dosti, Verneru, stavlja peat na dosadanju i-votnu fazu. Sledee poglavlje potvrdie nunostuklapanja u nadreenu zajednicu, a vrhunacromana bie kalfensko pismo; ova kriptina po-ruka ne saima samo pravila po kojima treba i-veti, nego i neka naela kojih se i sam roman oMajsteru drao do tada: princip organskog ra-sta, odnosno razvoja uroenih predispozicija

pod povoljnim spoljnim okolnostima, principstepenik, princip delanja, ali delanja udrue-nog sa duhom, i, konano, princip poverenja usvet, u smislenost njegovog ustrojstva.

Ako se, dakle, kalfensko pismoshvati kao vrhunac romana, poslednja, osmaknjiga mogla bi gotovo da se proglasi epilogom:uz steenog sina Vilhelm prirodu koja ga je"oslobodila" (L 497) posmatra "novim orga-nom" (L 498), shvata koliko je, obuzet sobom,zanemarivao sve oko sebe, i osea kako njegovoobrazovanje zapravo tek poinje. Pripoveda,pak, i dalje insistira na izleenju od mladalakeegocentrinosti: "Sada vie nije posmatrao svetkao ptica selica, nije svaku zgradu posmatrao kaona brzinu napravljeno sklonite sve to e od

521



16/32

sada stvoriti treba da traje nekoliko narataja.17

U tom su smislu godine njegovog uenja bile go-tove, a sa oseanjem oca stekao je i sve vrline gra-anina" (L 502, kurziv dodat: ovo ogranienjeje znaajno zato to otvara prostor za nastavakobrazovanja/romana).18 Sledea Vilhelmovareenica izreena je u istom duhu, i sada je jazizmeu pripovedaa i junaka zapravo ukinut,njihova mo spoznaje, njihova zrelost gotovo naistom nivou, pa pripoveda i moe da se povue iprepusti Vilhelmu da zavri roman: junak spo-znaje ogranienja i nepotrebnu strogost moralai (graanskog) drutva, koji pojedincu posta-vljaju vee zahteve od prirode same, a upravo"nas priroda na svoj draestan nain obrazuje zasve ono to treba da budemo" (L 502), i, kona-no, spoznaje da je put u stvari njegov cilj: "Tekosvakom obrazovanju koje razara najdelotvornijasredstva istinskog obrazovanja i koje nas upuu-je ka kraju, umesto da nas usreuje tokom samogputa!" (L 502) ni Lumanova redefinicija tele-

ologije ne kae nita drugo.Do kraja romana treba samo jo

razmrsiti klupko novih odnosa i ponovo poveza-ti konce. Meutim, kraj e reirati priroda:"Priroda je delala" (L 608), proglaava Lotario.Zaista, moglo bi biti sporno ta to Kula podra-zumeva pod prirodom: da li je ona prosto

"pragmatini korelat pojma razuma" (Sorg 80),ili je ona "glavni pojam i sredite svih snaga,ali i svaka pojedinana ovekova predispozici-ja nepostojanje protivrenosti" (Berger 160). Jedno kasnije mesto, zapravo nastavak kalfen-skog pisma, takoe moe dodatno da pojasnipojam prirode: "Mi smo na svoj nain oslobodi-li samo one koji ivo oseaju i koji jasno spozna-ju ono za ta su roeni, i koji su nauili da spret-no, sa izvesnom radou i lakoom, idu svojimputem" (L 549). Gotovo da je manje vano ta totano Drutvo iz kule podrazumeva pod priro-dom, koliko treba postaviti pitanje da li je Vil-helm udovoljio ovom poslednjem zahtevu u taon i sam sumnja ("Onda ste sa mnom bili brzo-pleti", L 550). Uostalom, reenica "Priroda teje oslobodila" ("losgesprochen") mogla bi ponajprebiti odjek Kantove kritike iz eseja o prosvetitelj-stvu: "Lenjost i kukaviluk jesu uzroci zbog kojihtako velik deo ljudi, poto ih je priroda odavnooslobodila (frei gesprochen) tueg vostva, ipak

vie voli da itav ivot ostane nezreo" (Kant,"Aufklrung", 162).

GODINE UENJA VILHELMA MAJSTERA.JUNAK I NJEGOVO VREME

Pomenuti princip poverenja u svet dovodi indi-rektno do drugog vanog naela koje Bahtin

522


17. No, ak je i ova namera "putanja korena", kako upozorava Karl lehta, "samo prolazna ambicija" (Schlechta 67): Vilhelm e uGodinama lutanja iveti upravo kao ptica selica, a umesto da gradi stvari koje e trajati za sledea pokolenja, posvetie se leenju, vraanjuu prethodno stanje. Ovim je, meutim, uspostavljena ironina simetrija sa jednim mestom na samom poetku Godina uenja, na komVilhelm kae da "bez posebnog razloga nikad nije preporuljivo menjati ve postojei nain ivota" (L 53), ali e on sam upravo to

uiniti.18. itajui neto kasnije "svitak sa godinama svog uenja", Vilhelm prvi put uspeva da vidi "svoju sliku izvan sebe samog": ovo drago-ceno udaljavanje od ego-centrinosti jeste pravo obeleje mudrosti, ali one koja je moda ipak pre svojstvena poznijim godinama (ia-ko ni one nisu jedini preduslov za nju). Vilhelm je tu privilegiju, u svakom sluaju, stekao i znatno ranije, tanije, stekao ju je blago-vremeno, u dobu u kom jo uvek moe da je iskoristi i za neto vie od sopstvene dobrobiti, naime, za dobrobit zajednice, a time e sebaviti nastavak romana o Majsteru.


17/32

zahteva za novi roman: usvajanje realnog istorij-skog vremena (Bahtin, "Postavljanje proble-ma", 26). U sluaju Geteovih romana o Majste-ru to usvajanje realnog istorijskog vremena netreba shvatiti u uskom smislu, pa ga traiti samou otvorenoj ili prikrivenoj kritici drutvenihprilika, u razmiljanjima o ulozi pozorita, negoi u nekim vanim naelima filozofije istorije ko-ja se naziru iza pojedinih iskaza u romanu, a ko-ja svedoe o emancipovanju oveka od viih sila,o njegovom sazrevanju.

Geteova predstava o nezrelosti ko-ju je ovek sam skrivio daleko je manje rigidnaod Kantove: pogotovu kad je junak VilhelmMajster u pitanju, zrelost se nee vezati iskljui-vo za razum, jer ovek moe da naui da se kori-sti njime, ali neto drugo, naime emociju, nemoe uvebavati, upozorie Aurelija Vilhelma(L 285). Vilhelm je dugo sklon da svoj ivot idogaaje u njemu posmatra kao ispoljavanje ne-ke vie volje, i nju naziva sudbinom: indikativno

je da u trenutku cvetanja pijetizma Vilhelm neposee za bogom kao personifikacijom nadmo-ne sile, da svom odnosu sa tom nadreenom in-stancom ni na trenutak ne pridaje linije crte,nego mu okvire razmiljanja namee literaturakoju najvie ita, drama, i to posebno Rasinova,kao to je indikativno i da u trenutku u kom seevropska filozofska misao konano odvojila odpredstave o ovekovoj izloenosti hirovima viihsila Vilhelm ostaje pri anahronoj predstavi osudbini, gotovo nalik onoj koju imaju i junacipikarskih romana. Pojam sudbine uveden je

najpre uzgredno,19 a potom i u pismu koje Vil-helm ne alje Marijani. U razgovoru sa nepo-znatim ovekom Vilhelm ponovo pominje sud-binu, ali njegova upozorenja ne uzima za ozbilj-no: stranac mu skree panju na to da u umet-nikim delima ne sme uvek da vidi samo sebe (L70), i pokuava da relativizuje Vilhelmovo bez-rezervno poverenje u sudbinu: "Tkivo ovog sve-ta sastavljeno je od nunosti i sluaja; ovekovrazum staje meu to dvoje i zna kako da vladanjima" (L 71). Upozorenje da se protiv onog toje nuno, to je osnov bivstvovanja, ne vredi bu-niti, da ni sluaju ne treba pripisivati osobinerazuma, te da, umesto da se preputa fatalizmu,ovek i te kako treba i moe da dri svoju sreu usvojim rukama, Vilhelmu bi moglo da bude odkoristi, ali se sagovornici razilaze "a da nisuuspeli jedan drugog da ubede" (L 72) Vilhelmtek treba da sazri za ono to mu ovaj poslanikKule tako rano nagovetava. Poverenje u sudbi-nu Vilhelm ne gubi ni posle razoaranja u Mari-

janu, tavie, smatra i da ju je "njena sudbinahiljadu puta opravdala kod mene" (L 85) ba"njena sudbina", a ne njena oseanja, jer Vil-helm jedino tako moe da podnese krivicu kojuipak zna (ili makar sluti) da snosi.

Da li je Vilhelm uvek kad govori osudbini zapravo u zabludi? emu Drutvo izKule uspeva da ga naui tim tendencioznim opa-skama, i zato se Vilhelmovo sazrevanje temati-zuje upravo preko pojma sudbine? U nainu nakoji Vilhelm koristi taj pojam moe se oitatinjegova unutarnja evolucija: upadljivo je, nai-

523


19. Na mestu o Tankredu i Hlorindi iz Tasovog epa (L 27). Vilhelm e, kao odjek don Kihota, preneti kategorije epa/tragedije nasvoju graansku svakodnevicu. Paralela sa Kihotom mogla bi se nai i u uticaju koji je "zbrkana pozorina produkcija" (L 30) imalana Vilhelma.


18/32

me, da Vilhelm, napredujui zajedno sa roma-nom, sve ree koristi pojam sudbine, ali da zatopolako poinje da se priklanja pojmu prirode iako priroda nigde nee biti predmet duih re-fleksija, kao to to umetnost biva, i iako e nju uposlednje dve knjige pominjati i ostali likovi, nesamo Vilhelm. Vilhelm prirodu prvi put pomi-nje kada sa Vernerom razgovara o umetnosti, alii tada vrlo brzo sklizne na ulogu sudbine. Prvoznaajnije mesto bie vezano za ekspira, i ono senalazi u razgovoru sa jo jednim agentom Dru-tva iz Kule, Jarnom. Sada je redosled obrnut,Vilhelm najpre govori o sudbini, a posle o priro-di, koristei pri tom metaforiku vode i za sudbi-nu i za prirodu. Sasvim suvo, ali dobronamernoi uz zatitninki gest, ruku na ramenima, sago-vornik savetuje Vilhelmu: "Ne odustajte od na-mere da preete u nekakav delatan ivot, i pouri-te da valjano iskoristite dobre godine koje su vamdate" (L 193, kurziv dodat). Tako ekspir, naveoma posredan nain, postaje jo jedna stanica

Vilhelmovog obrazovanja, ne na posletku i usmislu osavremenjivanja Vilhelmove predstave opozoritu, koja se u tom trenutku podudara savladajuom Gotedovom strujom. U vremenu ukoje je smetena radnja Godina uenja Lesing sesvojim Pismima o novoj knjievnosti (1759-1765) jo

uvek bori da afirmie ekspira, genija "koji, inise, sve moe da zahvali jedino prirodi" (Sedam-naesto pismo, 1759. godina; Lessing 191), nasu-prot pozoritu francuskog klasicizma. Tako Vil-helm priklanjanjem ekspiru savladava i onaj(pozorini) anahronizam koji je u doba objavlji-vanja romana uveliko savladan.

Istu neobinu meavinu sadrae iprogramsko pismo prijatelju. Pomalo udi toliteratura Vernerovo pismo tumai kao i samVilhelm, kao skicu skuenog graanskog ivotai, kako pripoveda ironino primeuje, "eko-nomske mudrosti" (V.2): pri tom Verner nakraju pisma izgovara ono to e Vilhelma ruko-voditi najkasnije u Godinama lutanja: putovanje idelatnitvo.20 Vilhelma, pak, na konanu od-luku ne navodi ak ni otpor prema "srei gra-anskog ivota", nego "nekakav tajni duh" (L289). Ve i u pismu Vilhelm ispoljava izvesnuemancipovanost: odbija da prihvati ogranienjakoja mu namee stale, a imao bi sve razloge da i

to prihvati kao sudbinu. Opisujui razliku iz-meu plemia i graanina u Nemakoj,21Vil-helm kao svoj cilj proglaava "da sam sebe, takvogkakav jesam, obrazujem do kraja". Upadljivo jeda se u pismu nigde ne pominje sudbina, ali sepominje priroda: "A ja upravo imam neodolji-

524


20. Korisno bi bilo i porazmisliti o izvesnoj hedonistikoj crti Vernerovog karaktera, i mislim da nju ne bi trebalo vezivati samo zagraansku potrebu za komforom: "moja vesela veroispovest: obavljati poslove, nabavljati novac, radovati se sa svojima i vie ne ma-riti za ostatak sveta", kao i "Uivaj u ivotu na putovanju i idi tamo gde misli da e ti biti zabavno i da e imati koristi" (L 288); ak ina samom poetku, u razgovoru sa Vilhelmom, Verner, govorei o srei kao "boginji ivih ljudi", to je vrlo pikarska predstava, tvrdida ovek treba da "ivi i da gleda ljude i da se ivo trudi i da ulno uiva" (L 40) stav u kom nema nieg tako dostojnog prezrenja ili

onog "negodovanja" (L 289) koje kasnije pismo uzrokuje. Uz rizik uitavanja bi se ak i Vernerova slika sa moreplovcem mogla tuma-iti kao anticipacija Vilhelmovog puta (L 40). Verner, osim toga, pokazuje i impozantnu dozu samokritinosti: "da za sve ovo vremenisam zaradio dosta novca, na meni i ne bi bilo nieg posebnog" (L 499), kae kada se uporedi sa Vilhelmom.21. Odnos prema sudbini nije jedini anahronizam u Vilhelmovoj linosti: tu je i odnos prema plemstvu, takoe zasnovan na predsta-vi koju je o njemu stekao iz knjievnosti, iz drame francuskog klasicizma ("Vilhelm juri za idealom dutva kakav je ve u njegovo sop-stveno vreme postao krajnje sumnjiv", Koopmann, "Lehrjahe", 174).


19/32

vu sklonost ka onom harmoninom izgraiva-nju moje prirode koje mi je roenjem uskrae-no" (L 291): stoga je ovo pismo znaajno ne sa-mo zato to se Vilhelm u njemu konano dekla-rie (skreui na stranputicu da bi stigao do pra-vog odredita), nego i zato to se priklanja jed-nom sasvim specifinom poimanju prirode.Ironija, opet, dolazi do izraaja u tome to eono to Vilhelm smatra preicom zapravo bitizaobilazni put, ali i u poslednjoj (prenesenoj)reenici pisma, "jer se nadam da e moja umet-nost moi i da me prehrani" (L 292): graaninkome su okviri njegovog stalea isuvie tesnishvata da od neega ipak treba iveti.

Pred kraj sedme knjige, ve uveli-ko u Kuli, Vilhelm e se jo jednom otvorenozapitati "da li je ono to nazivano sudbinom tekprosto sluaj?" (L 494), no, Drutvo iz Kule sena tome vie nee zadravati, jer je jo u prvomrazgovoru sa Vilhelmom izreklo svoj sud o tome.Umesto toga, ceremonija e se zavriti onim

"priroda te je oslobodila" (L 497) koje e od ta-da biti glavni motiv u Vilhelmovim razmiljanji-ma: u njoj e videti medijum svog obrazovanja(L 502), nadreenu instancu za koju ga veu ineke obaveze (L 504); jedan vaan razgovor saNatalijom bie posveen iskljuivo prirodi (L526f). Na samom kraju romana opet prirodadeluje da se spoje Natalija i Vilhelm, i Lotario iTereza, a Vilhelm e u meuvremenu pominja-ti sudbinu samo u trenucima oajanja (kada tre-ba da izgubi Feliksa, L 509) ili neodlunosti(kad pone da se koleba izmeu Tereze i Natali-je, L 534).

Tako ni srea, "ein Glck", kojuVilhelm spominje na kraju nije tyche, ona sreakoju mogu da podare sudbina ili sluaj, ve euda-imoneia (re zapravo znai "koji ima dobrogdai-mon-a"): zato Vilhelm prema kraju romana, os-im u nekoliko sluajeva gde ga komedija zabunetera u oajanje, sve manje govori o sudbini. Do-bri daimon nije samo Drutvo iz Kule, daimon kojiga vodi spolja, nego i sama njegova priroda. Ti-me se i obrazovanje (odnosno vaspita(va)nje)zapravo formulie samo kao pomo, kao korek-tivni faktor ve date prirode, a to potvruju imesta u romanu na kojima se program vaspita-nja eksplicira, na kojima Lepa dua ili Natalijacitiraju ujakove rei (a znaajno je, opet, tonjih pripoveda montira samo kao indirektne,kao ujakovo zavetanje).

No, uza sve poverenje u smislenoustrojstvo sveta, u smislen tok istorije, uza svepouzdanje u prirodu, ovaj odnos izmeu poje-dinca i drutva ne moe da bude neproblemati-

an: Gete i ne pie apologiju drutva, kao to se ine trudi da dokae apsolutni primat razuma odkakvog Kant polazi.22 Kasnija kritika uglavnomje zamerala neuverljiv ishod, ogluavanje o ve-rodostojnost (pogotovu kod brakova na krajuromana), i guenje Vilhelmove individualnosti("Svakako, Vilhelm se razvija; ali na neki tajan-stveni nain on postaje sve siromaniji: on gubikolorit i konture, gubi odreenost u svakom po-gledu, gubi toplinu i uverljivost... Od ivotnog,i u toj ivotnosti jedinstvenog oveka skoro dapostaje samo pojam, 'ideal'... esto se stie uti-sak da nekakav idealizovani dvojnik prati sop-

525


22. "da oveku ne moe biti data nikakva druga vrsta blaenosti ili savrenstva do one koju on sam sebi obezbedi sopstvenim razu-mom, slobodan od instinkta" (Kant, "Idee", 146).


20/32

stveni le", Schlechta 203). Za razliku od ka-snije nauke o knjievnosti, Vilhelm na vremeuspeva da se pomiri sa injenicom da u njego-vom karakteru nema one genijalnosti koja biopravdala insistiranje na posebnom ivotnomputu i, to je jo vanije, ui da ne oajava nadnjom. No, pitanje ta to Vilhelm zapravo ui dokraja romana i da li se sve njegovo obrazovanjesastoji prosto u tome to je dovoljno mudar da sepovinuje superiornom ivotnom konceptu i da-lje ostaje legitimno. Kao "na prijatelj koji jekrenuo u potragu da bi upoznao ljude" (L 154)Vilhelm zapravo ima dosta ambiciozan cilj; iakoupoznaje razliite ljude, on ne ui i da ih razu-me: u prilog mu ide jedino to to neke (pre svihMinjon) moe da voli i bez razumevanja. Ono"poznavanje oveka" koje on stie jeste spoznajao ovekovoj ogranienosti s jedne, i jedinstvu sprirodom s druge strane, ime junak ukida i jazizmeu sebe i sveta, odustajui od (pred)ro-mantiarske predstave da je ivot legitiman samo

ako ga ivi genijalan ovek konano, "i maliovek je ovek" (Gete u Putu po Italiji, HA XI, 173,32).23

Isto tako ni pitanje da li je Vilhel-mov razvoj pomak ka samozaboravljenoj delat-nosti ili je on zaista delatno sueljavanje sa sve-tom nije neopravdano: naime, komentaripredstavnika Kule u sedmoj knjizi i te kako mo-gu da podsete na to ("Najsigurnije je uvek raditiono to je najblie, ono to je pred nama", L

422, kae neznanac Vilhelmu pri ponovnomsusretu, kao to i Jarno pominje "gubljenje u ve-oj masi", ivot "zarad drugih" i samozaborav "udelatnosti koju namee obaveza", L 493). I smGete se, kasnije, u Zapadno-istonom divanu, pita"ivi l' ovek kada drugi ive" (Buch des Un-muts, II, 43, pesma iz 1814. godine).

Svakako, i Godine uenja u prvom de-lu moda i prikazuju oveka i drutvo kakvi jesu,da bi ih u drugom delu prikazale onakvima kakvibi oni trebalo da budu. Utopija, koja je est la-gvort za kraj romana, sasvim bi se mogla shvatitii doslovno, a ne nuno kao skica Geteovogdrutvenog ideala: uprkos povremenim opisimakrajolika, roman nigde ne navodi tanija topo-grafska odreenja, a ni za tumaenje dalekoznaajnije vremensko odreenje nije precizno:na osnovu biografija starijih likova jo legel za-kljuuje da je radnja smetena u "ezdesete, se-damdesete i osamdesete godine, do vremenaposle Amerikog rata" (prema Trunz VII

680).24 Pri tom konana verzija ovog romananastaje u vreme najeih revolucionarnih bor-bi u Francuskoj, a Revoluciju e Gete u jednojcrtici iz 1823. godine nazvati "najstraniji doga-aj" (HA, XIII, 39, 23).25 Godine uenja se done-kle zaista i mogu itati kao Geteov "knjievni ob-raun sa Francuskom revolucijom" (Reed 27),ili pak kao piev pokuaj da "ponudi reenje zadrutvene probleme koji su doveli do Revoluci-je" (ibid., 28), a te probleme ne oliava Vilhelm,

526


23. "Jer priroda se postarala za svoju decu: i najmanji moe neometano da ivi uprkos postojanju izuzetnog" (ibid).24. Ervin Zajc precizira da se radnja odvija ezdesetih i sedamdesetih godina XVIII veka, i poziva se na Vilhelmovo tivo: Vilandovprevod ekspira i Lesingovu Emiliju Galoti (Seitz 123). Pozorina misija, opet, pominje na samom poetku godinu 1774- (XA VIII, 487,6).25. "Bedeutende Frdernis durch ein einziges geistreiches Wort"; na istom mestu govori se i o "viegodinjoj usmerenosti mog duhaprotiv Francuske revolucije".


21/32

zalutali graanin, nego se oni naziru iz Lotari-jevih reformatorskih planova. Ovaj fazni pomakjeste znaajan u mnogom pogledu: "mudrostpouena istorijskim iskustvom u fikciji se vraa uprolost po cenu izvesnog krivotvorenja slikeancien rgimea, iji su predstavnici, uz nekoliko iz-uzetaka, bili sve drugo samo ne mudri, predo-stroni i uviavni" (Reed 27). Meutim, iz togane proizlazi nuno Geteova konzervativnost:nju, istini za volju, mogu da potkrepe neki eseji(poput onog o "Knjievnom sankilotizmu"), aline tako bezrezervno i kraj romana. Harmonijuo kojoj je re pre bi ipak, ma kako to prevazie-no izgledalo Ridu, valjalo posmatrati i u kljuuideal nemake klasike, koja moda jeste apoli-tina, ali nije nuno i politiki konzervativna. Uostalom, insistiranjem na Geteovoj konzerva-tivnosti teko se mogu objasniti brakovi s krajaromana.

O Francuskoj revoluciji Gete pieuglavnom u spisima autobiografske prirode, a u

pesnikim delima samo indirektno, ali se kaoposebno zanimljiv istie jedan epigram, jednaksenija iz 1797. godine, u kojoj se Francuska re-volucija ("das Franztum") poredi sa luteran-stvom po tome to "potiskuje mirno obrazova-nje" (HA I, 211). Osim to je protivna ideji or-ganskog rasta, "nesrea francuskog dravnogprevrata, irei se sve vie, vratila je svakiduh na povrinu evropskog sveta i namet-nula mu najjezivije realnosti" (Campagne in Fran-kreich, HA X, 309), kae pisac kao svedok ratnogpohoda. Mogue je da nekadanji Sturm-und-Drang-ovac Gete ovaj prevrat odbacuje ne tolikozbog mrnje prema egalitaristikim idealima ilimonarhistikih ubeenja koliko zbog tiranijekoja uzima maha. Sa onom naknadnom pa-

meu koju Rid prebacuje Geteu, polazei od po-zitivnog predznaka koji je Francuska revolucijau meuvremenu dobila, romani o Majsteru on-da bezmalo mogu da se opiu kao eskapistikodelo. Ili u najboljem sluaju utopijsko. Ovdebi izvesna pomirljivost, pomirljivost drutvaprema pojedincu i pojedinca prema drutvu,mogla da bude uputna, i to ne samo zato to njuspominje i Gete kao jednu od vanih crta svogkaraktera. Tako jo aftsberi, vana stanica uGeteovom obrazovanju (upor. G. Mayer 147),smatra da je srea drutva pretpostavka za poje-dinevu sreu, ali i da "prirodne sklonosti vo-de dobrobiti javnosti" (Shaftesbury, "Charac-ters of Men, Manners, Opinions, Times", citi-rano prema Rder 75). I od samog drutva seoekuje da ispuni neke preduslove: "nije do-voljno da drutveni poredak bude 'legalan': onmora da izgleda i simboliki legitiman" (Moret-ti 16). Zauzvrat, za tu uslugu "utehe civilizacije"(ibid.), potrebna je i "rezignacija, rtva i obo-

strani ustupci razliitih priroda" (prema Rder184). Motiv odricanja (Entsagung), koji se ve uGodinama uenjajavlja na nekoliko mesta, u Godina-ma lutanja postaje okosnica Weltanschauunga: samoputem odricanja moe se postii kakav-takav po-redak, preduslov za opstanak zajednice. Utolikomoda i jeste tano da je autoru Godina uenja uvremenu koje ga deli od Pozorine misije "red/po-redak (Ordnung) postao vaniji od pravinosti"(Kpke 96); taj poredak se, meutim, ne prika-zuje kao idealan, on ima svoju cenu, i nju plaa-ju i pojedinac i drutvo.

Iako literatura insistira na tome dase "Ispovesti lepe due" moraju itati kao sastav-ni deo romana, promena tona, ve pokazanakod promenjene uloge pripovedaa, i promena

527



22/32

teme ipak dosta jasno dele roman na dva dela:"posle 6. knjige Godine uenjavie nemaju indi-vidualnog junaka" (Lmmert 28), pa poslednjedve knjige romana nagovetavaju tematiku Godi-na lutanja, "nejunaki trud prilikom konanogkonstituisanja graanskog drutva" (Reinecke171), mogunost odravanja zajednice ljudi kojanee ugroavati onako redefinisanog pojedinca,kao to nagovetavaju i drugaiju tehniku pripo-vedanja. Rei koje Jarno izgovara u poslednjojknjizi nagovestie ono to on u Godinama lutanjanaziva "epohom jednostranosti": "veina je lju-di, ak i onih izvrsnih, ograniena sve je uoveku i sve treba da se obrazuje do kraja, ali neu jednom, nego u mnogima", stoji jo u Godina-ma uenja (L 552). Najpre, dakle, autor/pripove-da ograniava klasini pojam obrazovanja na"celovitost, koju nikako ne treba izjednaavati sauniverzalnou" (G. Mayer 145), i u tome se za-ista i moe videti "suzdrana kritika ideje obra-zovanja kojoj su cilj sklad i celovitost" (May 28).

No, upravo tako "suen pojam obrazovanja", skakvim se italac susree na kraju romana, po-staje tim "izgledniji, tim ostvariviji u prakti-nom ivotu i primereniji iskustvima ovekoveprirode" (May 28), i gotovo da se moe iz-jednaiti sa umeem ivljenja.

GODINE LUTANJA VILHELMA MAJSTERA.PRIREIVA I NJEGOVA GRAA

U komentaru na Godine lutanja, Erih Trunc skre-e panju na jedan kratak Geteov esej, nastao ja-nuara 1832, neposredno pred smrt, "Mladimpesnicima. Dobronameran odgovor", koji reodricanje, Entsagung, spominje u vrlo specifi-nom kontekstu kontekstu umetnosti. Ovaj es-ej jo jednom eksplicira ono to sm roman go-

vori o umetnosti time to je i u drugom delu i ukasnijem nastavku u velikoj meri iskljuuje.Muza, pie u Geteovom eseju, moe da prati iv-ot, ali nikako ne i da ga vodi: naime, im stupi-mo u "delatan i snaan, neretko i tegoban ivot,u kom svi, takvi kakvi smo, moramo da osetimoda zavisimo od neke velike celine", muza radijetrai drutvo "oveka koji se vedro odrie, kojilako ponovo staje na svoje noge, koji u svakomgodinjem dobu ume da uiva, koji eleznici ko-liko i ruinjaku posveuje odgovarajue vreme,koji ublaava sopstvene boli i briljivo gleda okosebe i trai priliku da ublai kakvu patnju, dauvea radost" (HA, XII, 359). Ovo je gotovo ehoNatalijinih rei iz Godina uenja: "Najivlji utisakkoji pamtim iz mladosti jeste da sam svuda vide-la ljudske potrebe i da sam oseala neodoljivuelju da ih namirim" (L 526), a ono to se kodovog mesta ini upravo dragocenim jeste potpu-na usmerenost na ovostrano, na jedino to ovekzna da mu stoji na raspolaganju: priroda i drugi

ljudi.Vilhelm e se u Godinama lutanja kroz

poziv lekara posvetiti ovekovoj prirodi, prirodiu gotovo fiziolokom smislu, i time je donekleparodirano ono "poznavanje oveka" u iju jepotragu svojevremeno poao. Na roman o obra-zovanju pojedinca nadovezuje se, dakle, romano drutvu. Sada se vie ne prikazuje junak koji serazvija, ime se gubi jedan od dva preduslova ko-ja Bahtin zahteva za obrazovni roman; no, u Go-dinama lutanjaje tim izraeniji onaj drugi, usvaja-nje realnog, istorijskog vremena.

Kao to je ve nagoveteno, pozi-cija pripovedaa takoe je na specifian nainmodifikovana u ovom poznom romanu, i nje-gova se struktura bitno razlikuje od prethod-

528



23/32

nog. Dok bi se za Godine uenja, uz nekoliko zna-ajnih ograda kada su poslednje tri knjige u pi-tanju, moglo rei da slede kakvu-takvu linearnushemu pripovedanja, poto prate junakovu evo-luciju, Godine lutanja zaista ponajvie podseajuna ono to je i sam Gete u jednom razgovoru sakancelarom fon Milerom rekao za svoj roman:agregat. Njegovu razlivenu grau sada vie nehomogenizuje pripoveda svojim komentarimao radnji romana ili o likovima, ve se javlja po-treba za prireivakim intervencijama, za legi-timisanjem pojedinih delova romana, a i junak

je na nekim mestima gotovo samo formalni iz-govor za uvoenje dugih novela ili ekskurs:njegov put sada je vie horizontalan, i prolazikroz razliite segmente drutva, a o nekakvojlinoj evoluciji Vilhelmovoj samo uslovno mo-e biti govora. ilerov sud o junaku Majsterukao "najnunijem, ali ne i najvanijem liku" jo

vie vai za Godine lutanja.Problematika pripovedaa koja se

u Godinama lutanja namee moe se posmatrati kaozaotravanje one promene do koje je u Godinamauenja ve dolo u poslednjim trima knjigama.No, dok je u Godinama uenja perspektiva iz koje sepripoveda uvek bila jasna, a njena povremenapromena uvek motivisana i eksplicirana, Godinelutanja odriu se takve nedvosmislenosti, i obilu-ju mestima na kojima jedan pasus relativizujeperspektivu iz koje je prethodni pripovedan.Tako Vilhelm u pismu Nataliji najavljuje da ejoj u dnevniku poslati priu o "jednoj udnova-toj porodici, jednoj svetoj porodici" (W 12), alise onda ipak najpre javlja pripoveda, nazivaju-i Vilhelma "lutalicom"; potom, tonom koji ni-

malo ne odudara od prireivaevog,26 svoju i-votnu priu pria sam Josif Drugi, koga e pri-poveda/prireiva ak nazvati "pripovedaem"(W 20), s tim to e se posle ispostaviti da je njuipak zapisao Vilhelm to bi, opet, znailo danju italac i Vilhelm ipak saznaju istovremeno.

No, uprkos ovakvim oneobiava-njima, Godine lutanja ipak poinju konvencional-nim pripovedaevim uvodom, konvencional-nom ambijentacijom, i dvama likovima pozna-tim iz prethodnog dela romana, Vilhelmom iFeliksom. Pripoveda kakav je poznat iz Godinauenjajavljae se i dalje, povremenim sentencio-znim komentarom ili saimanjem, uspostavljaedirektan kontakt sa itaocem, svojatae junakakao "naeg prijatelja", ali e se u potpunosti od-rei psiholokih opaski: nastavak romana o Maj-steru, pokazae se, potpuno je nezainteresovanza junakovu duevnost, za njegovu eventualnuunutarnju evoluciju, a pripoveda e, uz retkeironine aoke, sve vreme glumiti onu distancu

i ravnopravnost koju je zauzeo pred kraj Godinauenja, i strogo se truditi da ne oda itaocu vienego to Vilhelm moe da zna. Novinu u od-nosu na Godine uenja predstavljaju i ona, istina,ne tako brojna, mesta koja bez ikakvog proprat-nog objanjenja montiraju, pa ak i tipografskiobeleavaju, pisma ili novele: pismo Nataliji uI.3 ili u I.6, gde se jo jedno Vilhelmovo pismoNataliji bez ikakvog (pripovedaevog) nagove-taja nadovezuje na prepisku izmeu Herzilije,Makarije i Lenarda, pa italac ak moe da stek-ne utisak da je roman (bar dotle) zapravo dnev-nik koji Vilhelm alje Nataliji, neto nalik kubi-stikom portretu koji razliite partije lica prika-

529


26. Ovo inae vai za oba romana o Majsteru; jedino oneobienje u tom smislu donosi Minjon.


24/32

zuje sa razliitih taaka koje nisu dostupne jed-nom gledaocu u jednom trenutku.27

Svakako svestan potekoa koje euzrokovati "objedinjavanje ovako raznorodnihelemenata",28 Gete svom pripovedau dovoljnoesto daje priliku da se, uz svu diskreciju, daka-ko, umea, najee sa komentarima nalik onimredaktorskim o kojima je ve bilo govora kod Go-dina uenja, da bi ga konano i nedvosmislenoidentifikovao kao prireivaa. Istini za volju,pripoveda i dalje ume da se javi lino ("ne znamzbog ega", W 40, "pretpostavljeni, kako emonazvati Lenarda, Fridriha i gradonaelnika", W384) i da Vilhelma nazove "naim prijateljem","naim lutalicom", pa ak i s nedvosmislenomironijom "naim anatomom-plastiarem" (W331), a ponekad i s neto potovanja "ocem"; idalje ume da nagovesti budue dogaaje, a po-vremeno je sklon i sentencioznosti, ali je ona sa-da ipak veinom prenesena na likove i njihovemonologe i dijaloge, znatno saetije nego u Go-

dinama uenja. Meutim, ta e se saimanja u Godi-nama lutanja uvek savesno eksplicirati. Tako se,posle Jarnovih programskih rei o vremenu jed-nostranosti, pripoveda/prireiva oglaavapriznanjem da je ovaj monolog preneo "tek uosnovnim crtama" (W 37), da ne prenosi celopismo, nego "izdvajamo sledee mesto" (W 84),skrauje ono to je Vilhelm pronaao u arhivu("Ni ovome, iz ve navedenih razloga, ne smemo

da ustupimo odgovarajui prostor ali emoizbor iz ovih svezaka umeti da prikaemo napogodnom mestu", W 125), potedee itaocaVilhelmovog puta do Lenarda, nego e ga u sle-deem poglavlju odmah prikazati u prisnomrazgovoru s njim, "poto je Vilhelm do poje-dinosti i tano ispunio svoj zadatak". Pripove-da/prireiva takoe priznaje i kada neto mo-ra da preuti ("Na ovom mestu jo uvek ne sme-mo da odamo itaocu ta je to bilo, ali emo reida se na ovo nadovezao razgovor u kom je Vil-helm priznao da", W 40) ili kada je svestannesigurnosti izvora ("Evo ta smo o tome uspelida saznamo:", W 81).

Postoje, meutim, i mesta na koji-ma pripoveda/prireiva pokuava da uvue i-taoca u tajne svog zanata, mesta na kojima se te-matizuju tehniki problemi prireivanja ruko-pisa. Iako sa odreenom dozom lane skromno-sti insistira na sebi kao na pukom najpre itao-cu, a potom i prireivau ve postojeih doku-

menata, pripoveda dosta rano odaje svoju sa-mosvest romanopisca: prekidajui Vilhelmovudeklamaciju, on se pravda reima "Nai prijate-lji su u ruke uzeli roman, pa ako je on tu i tamoispao vie pouan nego to bi trebalo, onda mi-slimo da bi zaista bilo preporuljivo da strplje-nje ovih dobronamernih ljudi ne iskuavamo idalje. Papire koji su sad pred nama odtampae-mo na drugom mestu, poto smo i sami nestr-

530


27. Uspostavljanje daljih paralela zavodljivo je skoro koliko je i rizino: zaeci onoga to Verner Hofman u kubizmu naziva"razliitim

stepenima pribliavanja stvarnosti" (Hoffmann 280), eljom da se, naputanjem "centralne perspektive", o stvarnosti saini "'obu-hvatan' izvetaj" (ibid., 282), moda se zaista mogu otkriti u ovako samovoljnom menjanju perspektive, ali i u ubacivanju/montiranjunefikcionalnih tekstova u Jarnovim monolozima ili u Lenardovom dnevniku. Tako Brohova egzaltacija, koja u Godinama lutanja i njiho-voj navodnoj elji da postignu "spoznaju koja bi obuhvatila totalitet sveta" (Broch 85) vidi "kamen-temeljac novog pesnitva, novogromana" (ibid., 87), moe da se uini opravdanom.28. Gete u pismu Silpisu Boasreu od 2. septembra 1829, prema Trunz VIII, 525.


25/32

pljivi da No, ipak ne moemo da se uzdrimoa da ne" (W 118). Tano na polovini roma-na, pripoveda/prireiva se javlja sa redaktor-skom upadicom kojom najavljuje itaocu "pau-zu, i to od nekoliko godina", i tada skoro podse-a na komentatora koji na pozornici saimadramska dogaanja ("poto smo odavno navi-kli da se, izmeu sputanja i podizanja zavese,takve stvari = skok kroz vreme odigravaju u na-em linom prisustvu Oekujmo, dakle, naj-pre da emo nae stare prijatelje susresti po-novo, jednog za drugim, kako se prepliu i ras-pliu po utabanim i neutabanim stazama", W244), da bi i sledee poglavlje nastavio u istomtonu: "potraimo sada ponovo naeg prijatelja,koji je ve neko vreme preputen sam sebi" priemu "preputen sam sebi" verovatno treba daznai "bez pripovedaevog nadzora".

Kao prireiva, linost sa sopstve-nom biografijom, pripoveda se, stajui na Vil-helmovu stranu, izjanjava i posle napada na po-

zorite koji izgovaraju predstavnici Pedagokeprovincije: "No, prireiva ovih listova e i sampriznati da ovo mesto ipak navodi sa neto nego-dovanja. Nije li on i sam posvetio pozoritu umnogom pogledu vie ivota i snage nego to todolikuje? I da li je iko mogao da ga uveri kako jeto neoprostiva greka, uzaludan trud?" (W258).29 Kao neko ko polako gubi strpljenje saglomaznom i heterogenom graom koja mu jepoverena, prireiva e pred kraj "meu papiri-ma koje treba prirediti" pronai jednu humo-resku, pa e poeleti da je se otrese, "poto nai

poslovi postaju sve ozbiljniji, pa za ovakve ne-pravilnosti kasnije neemo moi da pronaemoodgovarajue mesto" (W 378). Sa urbom nalikonoj s kraja Godina uenja, pripoveda/prireivana poslednjih 25 stranica spaja (odnosno uspe-va da razmrsi) sve niti pripovedanja i da zbrinesve junake (ak i Vernera!), pokuavi najpre,dakako, da iznudi itaoevo razumevanje zafragmentarnost pripovedanja: "Ovde, meu-tim, zadatak saoptavanja, prikazivanja, izlaga-nja i saimanja postaje sve tei. Ko jo ne oseada se ovaj put pribliavamo kraju, gde nas strahda emo se previe zadrati na pojedinostima ielja da nita ne ostavimo nepomenuto stavljajuu procep Namera nam je, dakle, da ono tosmo tada znali ili doznali, ali i ono to je do nasdoprlo tek kasnije, samemo, te da na taj nainmirno zavrimo preuzeti posao vernog izvestio-ca" (W 436). Razreenje radnje sa Nahodinom-Suzanom ("Sada moramo da otkrijemo ono toje najvanije, poto se sve o emu se ve neko vre-

me govori postepeno gradilo, razgraivalo i po-novo stvaralo", W 446) ak poprima odlike ski-ce za roman ili dramu, i dato je u prezentu, a nanjega se nadovezuje "nekoliko optih opaski",koje su "ovde, nadamo se, na pravom mestu" ilikoje "ne mogu da se preute" (W 448).

Dok je u Godinama uenja pripove-da, pratei junaka, davao (itaocu) uputstva ka-ko treba tumaiti dogaaje oko Vilhelma i ne-prekidno ironisao, Godine lutanja e ironisati samu ulogu pripovedaa: uloga prireivaa mo-gla bi da se uini kao korak unatrag, kao uma-

531


29. Ovo mesto svakako treba itati kao ironizaciju same Pedagoke provincije, poto njene predstavnike ista logika i doslednost vodeovakvom tumaenju pozorita ("za dramu je potrebna dokona gomila, moda ak i svetina", W 256), ali je ono mnogo znaajnije kaopokuaj da se redaktor stavi na isti ontoloki nivo sa itaocem.


26/32

njenje samostalnosti, jer prireiva ne "izmi-lja" grau, nego je samo sreuje, pretvara se,pogotovu na kraju romana, da ne zna vie negoitalac, ali upravo u tome to ovako umanjujesvoj znaaj, prireiva pokuava da sprei itao-ca da posumnja u autentinost grae i postajezapravo njen neogranieni gospodar.30 Pri tomon zapravo nije nita manje fiktivan nego to jeto "obian" pripoveda.

GODINE LUTANJA VILHELMA MAJSTERA.DOBA JEDNOSTRANOSTI

No, problem pripovedanja (tj. pripovedaevogodnosa prema junaku) jo je relativno transpa-rentan u odnosu na drugi aspekt koji je ovde iza-bran kao vaan za evoluciju obrazovnog romana.Budui vezan za specifinu predstavu o pojedin-cu i o njegovoj interakciji sa drutvom, pojamobrazovanja takoe doivljava metamorfozu uvremenu koje deli Godine uenja od Godina lutanja.

Ono to Jarno jo na samom po-

etku najavljuje kao "vreme jednostranosti" (W37), a to je u stvari bilo nagoveteno jo predkraj Godina uenja, svedoi o odustajanju od idea-la obrazovanja i njegovih visokoparnih ciljeva.31

Prvo to Feliks pita, i to jo u Godinama uenja, je-su nazivi, a Vilhelm se jo tada pokazuje kao ne-moan; iste ih italac zatie i na poetku Godinalutanja. Ubrzo potom Jarno vaspitaev zadataksvodi na to da se "deca vezuju za sadanjost, daim se prenese naziv, oznaka, to je najbolje toovek moe da uini" (W 32) naizgled neam-

biciozno, ali ispostavlja se da Vilhelm ni tome neuspeva uvek da udovolji, pa konano ostavlja Fe-liksa u Pedagokoj provinciji.

Svakako, pojam obrazovanja/vas-pitanja sada se vezuje za svojeglavo dete Feliksa,dok se u Godinama uenja ipak vezivao za mladog imoda nezrelog Vilhelma, ali je on ipak bio spo-soban da reflektuje o svom detinjstvu. No, pro-mena u predstavi o obrazovanju samo je jedanaspekt nove predstave o oveku i, uostalom, ta-koe izmenjene predstave o prirodi. VilhelmMajster sa kraja Godina uenja osea se kod kue i uprirodi i u svetu Vilhelm Majster u Godinama lu-tanja susree se, u Makarijinom okruenju, sakosmosom i sa svojom pravom veliinom: "tasam ja u poreenju sa svemirom? Kako moguda stojim naspram njega, u njemu?" Stojei naosmatranici, Vilhelm i sam daje dobar saetaksvog puta iz Godina uenja: "Ko treba, ko moe dase osvrne na svoj ivot a da se ne zbuni, poto enajverovatnije morati da uvidi da mu je htenje

bilo ispravno, delanje pogreno, elje dostojneprekora, ali njihovo ostvarenje ipak poeljno?"(W 119). Izmenu u poimanju prirode izgovoriena samom poetku Godina lutanjaJarno: prirodaje za njega "knjiga ija slova treba deifrovati, sa-staviti rei od njih i nauiti kako se one itaju"(W 34), ona je "jedno pismo", ona daje "najboljupouku", to ne mogu ljudi, to Vilhelm ne pro-puta da pita.

Mogue je da pod Jarnovim utica-jem Vilhelm, koji je u Godinama uenja, kako pri-

532


30. "Topos prireivaa promenjen je u potpunu suprotnost svoje prvobitne namene sada se tei ne 'istinitoj prii', nego izriito'romanu' kao njenoj tradicionalnoj antitezi" (K.-D. Mller, "Romanbegriff", 281).31. Opet je Jarno taj koji najokrutnije kritikuje Vilhelmovu predstavu o "slobodnijem pogledu na svet" kao neto to "svaki filistarmoe da sazna iz novina ili svaka starica kad ode na kafu" (W 39).


27/32

poveda kae, krenuo u potragu za "poznava-njem oveka", svoj "program" ipak formulieznatno neodreeniije: "krenuo sam u svet dagledam i da mislim" (W 80), ali se ipak ne usu-uje da odredi objekt gledanja i razmiljanja."Poznavanje oveka" koje je uspeo da stekne po-najpre je poznavanje sebe samog, zahvaljujuikom on i moe da nastupa neto suverenije u od-nosu na Jarna ("Trai izgovor Pokuava daizbegne odgovor", W 34) i Lenarda, ali upravozahvaljujui njoj, zahvaljujui iznenaujue re-alnoj proceni sopstvenih sposobnosti i sada vepohvalnom odsustvu sujete, Vilhelm i moe dapoeli (ili da pristane na to) da od sebe "nainiorgan", kako mu Jarno sugerie jo u prvom su-sretu: "Naini sebe organom, i saekaj da vidikakvo e ti mesto oveanstvo blagonaklono do-deliti u optem ivotu" (W 37).32

Poto se junakova namera da gledai da misli (osim to izraava pasivnost potrebnuza junaka romana, kako je ve zahtevano u Godi-

nama uenja, V.7) teko moe uklopiti u trezvendelatniki nain ivota njegovog okruenja, onae vrlo brzo biti korigovana. Ograniavanje nakorisnost koje na poetku nagovetava Jarno("Najbolje je ograniiti se na jedan zanat naj-bolji ovek u onom jednom to dobro radi vidiparabolu za sve to se dobro radi", W 37) bieubrzo vraeno u onaj iri okvir Godina uenja: ko-risno se u ujakovom okruenju doivljava kao

prvi stepen ka lepom ("Od koris

Documents

t. Vilhem Majster - Gete