Savremeni život pun je pritisaka i frustracija i ponekad nije lako biti ,,hladne glave’’. Jedna od sve češće korišćenih reči pogodna da se opiše stanje u kome se nalazi većina ljudi današnjice je stres. Stres postaje uobičajno životno iskustvo čoveka savremene civilizacije. Zbog njegove rasprostranjenosti i uticaja na fizičko i psihičko zdravlje, poslednjih decenija 20. veka postaje posebna oblast proučavanja psihologije. U psihološkom smislu, stres predstavlja frustraciju visokog intenziteta. Svi se mi susrećemo sa stresom svakog dana. Praktično, on je neizbežan. Stres je negativno životno iskustvo praćeno biohemijskim, fiziološkim, kognitivnim i bihevioralnim promenama koje su usmerene na izmenu događaja ili prilagođavanja njihovim efektima.

Stres je snažna stresna situacija. To je stanje duševne, odnosno emocionalne neravnoteže u kojem se telo sprema na borbu ili beg. Stres je svaki zahtev za novim prilagođavanjem koji se postavlja organizmu bilo da je u spoljašnjoj sredini ili u našem telu koji utiče na nas pozitivno ili negativno. Naše telo uvek reaguje na stres i to je dobro. To je odraz spremnosti našeg tela da se bori. Nesigurnost i bespomoćnost su glavni uzroci stresa, pa nije iznanađujuće da je većina nas upravo time opterećena.

Stres i stresor

Najpre treba napraviti razliku između stresa i stresora. Faktori koji izazivaju stres, odnosno stresne situacije, nazivaju se stresori, a reakcija na stresnu situaciju je stres. Stresori mogu biti fizicke, organske i psiholoske prorode.

Neki stresori imaju univerzalan karakter, ali za većinu stresinih događaja presudno je individualno značenje. Stresori su različiti – to je događaj za koji se smatra da nam može izmeniti tok života, snažno traumatsko iskustvo koje dovodi do egzistencijalne ugroženosti i pretnje integritetu ličnosti. Sto je za nekog uzrok stresa, za nekog drugog ne mora biti, i obrnuto.

Postoji teorija da je interpretacija ono što čini da se događaj doživi kao stresan, a ne događaj sam po sebi. U njoj se izdvajaju dve bitne komponente kognitivnih sadržaja:

- Primarna procena – odnosi se na procenu stresora kao povrede (učinjena šteta, gubitak), pretnje (buduća opasnost) ili izazova (šansa)

- Sekundarna procena – je procena sopstvenih kapaciteta da se izađe na kraj sa stresnom situacijom

Doživljaj stresa predstavlja odnos primarne i sekundarne procene, odnosno procena odnosa između značenja (pretnja, šteta, izazov) i sopstvenih mogućnosti za savladavanje zahteva.

Stresori mogu biti najraznovrsniji i svojim dejstvom na organizam mogu izazvati razne specifične odgovore, ali pored tih svojih dejstava imaju nešto zajedničko: oni povećavaju potrebu organizma da ostvari adaptivnu funkciju (prilagodi se na promene) i uspostave normalnu ravnotežu. U samom organizmu postoji ravnoteža

između životno važnih procesa, a takođe i između organizma i sredine. Ta ravnoteža nije idealna. Stresori narušavaju ravnotežu, a organizam pokušava protivmerama da je ponovo uspostavi. Različiti stresori izazivaju uvek iste odbrambene procese, koji se zovu opštim adaptacionim sindromom.

Uzroci stresa

Postoji mnogo uzroka stresa i ti uzroci variraju od osobe do osobe. Stres različito deluje na drugačije ljude, njegov intenzitet je različit. Što je za nekog uzrok stresa, za nekoga drugog ne mora biti, i obrnuto. Stres zavisi od brojnih karakteristika ličnosti kao što su otpornost na stres ili ranjivost, uzrast, pol, obrazovanje, zanimanje, porodično i socijalno stanje i prilagođenost, ekonomsko i zdravstveno stanje, saznajne i emotivne karakteristike, psihološka organizacija ličnosti (odbrambeni mehanizmi), prethodna iskustva, samopouzdanje.

Uzrok za stres može biti neki događaj, ali i način na koji odgovaramo na događaje u našoj svakodnevici, brige, žalost, ljutnja, nesreća, razočaranje, nezadovoljstvo, brz životni tempo, dakle, pod stresom možemo da budemo stalno, a da toga nismo svesni. Živeti pod stresom znači biti napregnut i izložen pritisku.

Psihološka i fiziološka strana stresa

Stres ima svoju psihološku i fiziološku stranu.Što se tiče fiziološke strane, kod stresa se uzbudi neurovegetativni deo sistema (onaj koji ne stoji pod uticajem naše volje, odnosno velikog mozga). Reč je o jednom opštem uzbuđenju simpatičkog dela, koji karakteriše porast pritiska, glavobolja, vrtoglavica, porast šećera u krvi, promena srčanog ritma (tahikardija).Sa psihičke strane, koja se tiče unutrasnjih doživljaja okolnosti, ukljucuje odredjene kognitivne i bihejvioralne sheme i emocije koje se možda najbolje mogu specifikovati kao „one koje osecamo kada smo nervozni”. Stres je praćen osećanjem straha, unezverenosti. U tom trenutku se organizam priprema za beg ili za borbu.

Stresori uzbudjuju hipotalamus koji luči izvesne supstance koje stimulišu hipofizu, a ona nadbubrežne žlezde. U reakciji na stresor nastaju promene u moždanim transmiterima – supstancama koje omogućuju prenošenje impulsa preko sinaptičkih veza.

Faze reakcije organizma na stresore

Reakcija organizma na stresore prolazi kroz tri faze:1) javlja se reakcija uzbune (alarma) – počinje od trenutka delovanja uzroka na

koje organizam nije prilagođen - pošto organizam nije pripremljen, dolazi do poremećaja ravnoteže. Javljaju se sledeće fiziološke promene – rad nadbubrežne žlezde (izlučivanje hormona adrenalina i kortizola koji izaziva povećano lučenje masti na koži), timusa, limfnih čvorova. Hormoni imaju za cilj brzo oslobađanje energije glikoze, da bi telo moglo da odreaguje i aktivacijom mišića. Otpornost organizma se smanjuje i ako preovladava stres (opekotine, niska temperatura...) nastupa smrt.

2) faza otpora (rezistencije) – u kojoj se organizam prilagođava na nove uslove – u ovoj fazi hormoni imaju i druga dejstva. Podstiču imunitet da se bori, srce da radi jače, podstiču suženje krvnih sudova da bi se više krvi dopremilo u srce i mišiće, podstiču lučenje kiseline u želucu, smanjuju san, izazivaju ustreptalost, teškoće sa disanjem. Telo je u stalnom stanju napetosti i neopuštenosti. Povećano je lučenje beta – endorfina, dopamina i noradrenalina. Organizam se adaptirao na stresore. (Ako dejstvo stresora prestane na vreme, sve se može završiti dobro).

3) stadijum iscrpljenosti – u kome dolazi do sloma snaga organizma i mogućnosti pojave bolesti - ako dejstvo stresora ne prestane dolazi do iscrpljivanja rezervi organizma. Telo se zamorilo, imunitet je popustio, pojavio se povišen krvni pritisak, aritmija srca, ustalili su se nesanica i zamor. Sve to dovodi do lošeg raspoloženja, depresije ili anksioznosti. Nastaje slom – bolest, a nekad i smrt.

Nakon burne reakcije na stresnu situaciju, nivo kortizola i adrenalina opadaju, srčani ritam i krvni pritisak se vraćaju u normalu, a varenje i metabolizam su regularni. Ali, ako se stresne situacije gomilaju jedna za drugom, organizam nema vremena da se oporavi.

Osnovne komponente reakcije na stres

Reakcije koje čine osnovne komponente stresa su fiziološke, bihevioralne, emocionalne i kognitivne.

Fiziološka aktivacija je komponenta emocionalnog stanja.Kognitivni aspekti se odnose na interpretaciju stresora, procenu sopstvenih snaga, tumačenje samih fizioloških procesa (npr. osoba se još više plaši zato što misli da će dobiti infarkt zbog lupanja srca koje samo prati stanje straha). Na osnovu ove procene, osoba dalje procenjuje koje akcije treba preduzeti, može da definiše situaciju na nov način i sprovodi izabrane adaptivne strategije u cilju uklanjanja prepreka i prevazilaženja stresa.

Telo može da reaguje na stres sa nizom simptoma, koje možemo da podelimo na autonomne i motorne. Individualne reakcije su različite, pa je logična i različitost simptoma. Simptomi se mogu menjati vremenom i mogu da imitiraju one koji se javljaju kod ozbiljnih telesnih oboljenja. Kontrolisanjem simptoma može se umanjiti ,,začarani krug’’ stresa.

Distres i eustres

Stres u stvarnosti nije onakav kakvim ga u svakodnevnom govoru smatramo. Kada kažemo da smo pod stresom, tada ga stavljamo u negativnu konotaciju. Postoji podela na dobar i loš stres. Preterana izloženost napetim situacijama je opasna, ali umeren stres može da deluje kreativno i stimulativno, stres može imati i pozitivne efekte. Stresori mogu biti i prijatni doživljaji. Iako nekome može da pozli od silne radosti, ipak je retkost da se od toga razboli. Stres nije uvek rezultat oštećenja, mnoge normalne delatnosti mogu biti stresne, a da ipak nema štetnih posledica. Može se reći da na kratke straze stresne situacije poboljšavaju naše intelektualne i

fizičke sposobnosti, čine nas koncentrisanijim i efikasnijim, ali na duge staze stres deluje razarajuće na organizam.

Distres je termin za stres koji ima štetan ili neprijatan učinak (klonulost, iscrpljenost, ispijenost, bol, jad...)

Eustres je stres koji ima prijatan učinak. To je povećano habanje organizma sa prijatnim emocionalnim doživljajem ali i sa posledicama (pač od sreće, javni nastup, putovanje...)

Pogrešne reakcije na stresor

Stresna situacija je uglavnom emocionalna, tako da je uobičajeno da se problem ne sagleda objektivno. Preterana briga i preemotivno reagovanje potrošiće našu energiju i vreme, a neće dovesti do rešenja problema. Briga nije najbolji način da se iskaže zaokupljenost problemom. Umesto proste zabrinutosti treba razmišljati i tražiti prihvatljiva rešenja.

Poremećaji koje izaziva stres

Sve je veći broj ljudi koji zbog neznanja i ignorisanja signala stresa, trpe psihofizičke tegobe dug vremenski period, oštećujući određene neurološke funkcije ili organe u telu. Iscrpljenost u stresu ostavlja ,,hemijske ožiljke’’. Oni su izazvani nagomilavanjem nepoželjnih nusproizvoda, vitalnih i hemijskih reakcija, jedan deo se eliminiše, ali jedan deo ostaje. Naročito na srcu i jetri. Stvaraju se makromolekuli koji smanjuju elastičnost tkiva, čime se stvara stvrdnjavanje i zakrčenje krvnih sudova. Oštećenja arterija mogu smanjiti protok krvi i kiseonika u srce. Najčešći poremećaji su depresija, poremećaj sna, povišenje krvnog pritiska, srčani infarkt i čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Izbor organa koji će biti ,,napadnut’’ stresom je genetski preodređen ,,slabi’’ organ (npr. kardiovaskularni ili gastrointestinalni sistem).

Stres nije bolest, ali je može izazvati. Istraživanja pokazuju da je čak 75% oboljenja povezano sa stresom. Rad pod stresnim uslovima povećava količinu holesterola u krvi. Naročito kod ljudi koji su naklonjeni oboljenjima krvnih sudova. Naučnici veruju da žene jače reaguju na stres zbog toga što se od njih, za razliku od muškaraca očekuje i da obavljaju većinu kućnih poslova.

Stresne situacije mogu da izazovu nervozu, razdražljivost, nesanicu, nedostatak koncentracije, slabljenje pamćenja, depresiju, nezadovoljstvo, hronične glavobolje, zategnutost leđnih i ramenih mišića. Kada je organizam ,,opterećen" štetnim dejstvom stresa, smanjena je otpornost imunog sistema, pa nije u stanju da efikasno aktivira svoje prirodne odbrambene mehanizme. Pojačani stres jeste jedan od glavnih okidača paničnih napada. Kod pojačanog stresa, veoma lako se aktivira takozvani fight mehanizam, koji priprema organizam na neku opasnost.

Postoje tri oblika mehanizma reakcije na stres:1) kratkoročna reakcija (tzv. ,,bori se ili beži’’ – engl. fight-or-flight), javlja se kada

smo suočeni s nekom neposrednom pretnjom ili stresnom situacijom.

Organizam u tim trenucima odovara na pretnju izlučivanjem hemikalija i hormona koji telo stavljaju u stanje uzbune i spremno za akciju. Telo ostaje u takvom stanju sve dok mozak ne pošalje signal da je stresna situacija prošla.

2) dugoročna reakcija zvana opšti adaptacioni sindrom, javlja se kao odgovor na dugotrajno izlaganje uzrocima stresa.

3) način na koji razmišljamo i interpretiramo situacije i kojima se nalazimo. Različiti pristupi nošenja sa stresom mogu uveliko pomoći menjanju interpretacije stresnih situacija

Posledice stresa mogu se ispoljiti u svim sistemima koji učestvuju u doživljaju stresa:

Fiziološke posledice nastaju u sklopu aktivacije osovine hipotalamus – hipofiza – nadbubreg, koja u dužem trajanju dovodi do pada imuniteta i drugih psihosomatskih bolesti.

Psihološke posledice se manifestuju kao ometanje kognitivnih funkcija – slabljenje koncentracije, pojava ometajućih misli, iracionalno razmišljanje.Emocionalna ispoljavanja uključuju doživljaje straha, besa, tuge.Bihevioralne posledice mogu se manifestovati kao borba, bekstvo (povlačenje) ili stupor (pasivno prepuštanje, ,,ukočenost od straha’’)

Reakcija na težak stres i poremećaj prilagođavanja ukljucuje akutnu reakciju na stres, posttraumatski stresni poremećaj, poremećaje prilagođavanja i druge nespecifikovane reacije na stres. Životni događaji, izuzetno stresogeni, mogu dovesti do akutne stresne reakcije. Značajne promene tokom života, kulminacija neprijatnih događaja i sl. mogu bitno promeniti procese prilagođavanja. Stres i kontinuirane traume remete odbrambene (imunološke) mehanizme, kognitivne obrasce životnog funkcionisanja i ugodnost čovekovog socijalnog polja. Dejstvo različitih stresora mora biti sagledano u dinamičkoj interakciji, u kojoj poseban značaj ima stepen fragilnosti, vulnerabilnosti osobe koja je izložena dejstvu stresora.

Posttraumatski stresni poremećaj se razvija posle traumatskog i katastrofičnog iskustva, a pogodan tren je postojanje ranijeg neurotskog poremećaja. Uzročnici su nesreće izazvani prirodnim i ljudskim faktorima.On moze promeniti ponasanje – distanciranje od drugih ljudi, rad bez odmora... Izaziva depresiju i panicne napade.

Osoba gubi interesovanje za sve aktivnosti koje je ranije volela da upraznjava, ulaze ogromne napore kako bi izbegla misli, osecanja ili ljude koji je podsecaju na traumu, vrlo cesto je nesposobna da se seti nekih vaznih aspekata i delova traumatskog dogadjaja, oseca se drugacije, otudjeno od drugih, bliskih osoba u svom zivotu ili cak ne oseca ljubav i privrzenost prema nekada clanovima svoje porodice. Osoba ima osecaj smanjene buducnosti, osecaj da nece imati porodicu, karijeru, normalan zivot.

Akutni i hronični stres

Ako su stresni uzroci manjeg intenziteta i dovode do kratkih i blagih kontrolisanih poremećaja ravnoteže organizma, doživljavaju se kao prijatni. To je život pod optimalnim stresnim uzrocima. Oni podstiču noramalan rast i razvoj ličnosti

(emocionalni, intelektualni i dr). Međutim, kada su teškog i produženog dejstva i dovode do sloma mehanizma prilagođavanja sa mogućim narušavanjem zdravlja, postaju neprijatni. Raznovrsni stresni događaji mogu dovesti do poremećaja prilagođavanja, što, naravno, zavisi od individualne povredivosti osobe. Odsustvo borbenosti, prolongirana anksioznost, depresivnost i sklonost disocijalnom ponašanju, najčešće su manifestacije neprilagođenog ponašanja.

Stres je unutrašnje, subjektivno stanje koje predstavlja reakciju na stresor, odnosno stresni događaj. Definiše se kao stanje mobilisanosti psihofizičkih podsistema organizma. Postoje dve kategorije stresa, a to su stanje akutnog i stanje hroničnog stresa.

Akutni stresAkutni stres (trebutni) brzo prolazi i ne ostavlja posledice. Akutne stresne

reakcije karakterišu se pripremom tela za brzu i eksplozivnu reakciju i doživljava se neprijatno. Počinje obično momentalno (2-3 minuta), traje 24-48 sati kada se stišavaju simptomi, a postaju minimalni za tri dana ako prestane delovanje uzroka stresa. Primera radi, akutni stres se može javiti nakon neposredno izbegnute opasne situacije, poput saobraćajne nesreće ili sukoba sa nekom osobom. Fizički i/ili mentalni stres dovodi do akutne stresne reakcije koja se posle nekoliko dana stišava. Stanje akutnog stresa predstavlja signal organizma da se ,,nešto dešava’’. Kod akutnog stresa postoje intenzivniji simptomi nego kod hroničnog. Osoba doživljava patnju, javljaju se strašne noćne more, fleš bekovi, proživljavanje stresogene situacije u sadašnjosti, čovek misli da je ušao u psihozu. Svestan je svoje ,,nervoze’’, uznemirenosti, tuge potištenosti, slabe koncentracije, zaboravnosti i zabrinutosti za svoje psihičko stanje. Sve se to negativno odražava na kvalitet života, pa dovodi do inteziviranja stanja stresa jer – sve su to novi stresori. Ako se osoba na vreme ne oslobodi stanja akutnog stresa, ono se razvija u stanje hroničnog stresa.

Hronični stresHronični (dugotrajni) stres predstavlja stanje gde je ,,opasnost pred varatima’’ i

rezultat je lošeg adaptivnog odgovora na niz neprijatnih, dugotrajnih životnih situacija koje iscrpljuju mehanizme odbrane čoveka. Ličnosti koje imaju nezrelije mehanizme odbrane u stresnim situacijama reaguju hroničnim, produženim stresom, što izaziva osećanje depresivnosti, nelagode, straha, javljaju se razne neurotske reakcije (od klasične neuroze straha do određenih fobija). Pošto osoba u stanju hroničnog stresa više nema doživljaj lične patnje i ignoriše napetost, što je suštinska razlika od stanja akutnog stresa, navikava se na manifestacije stanja akutnog stresa i ne opaža ih kao problem ignorišući ih ili negirajući. S vremenom dolazi do opšte fizičke iscrpljenosti, a na kraju i do kolapsa organizma. Ponekad osobe koje pate od stanja hroničnog stresa dožive nekoliko fizičkih kolapsa pre nego se obrate za stručnu pomoć. Kod stanja hroničnog stresa prisutni su umor, hronični nedostatak vremena, manjak motivacije, cinizam, negativizam. Takođe i impulzivno ponašanje, nesanica, duži oporavak od bolesti – čak i od bezazlenih kao što je prehlada. Osoba u stanju hroničnog stresa radi kompulzivno (prisilno), mora stalno biti aktivna, oko nečega zauzeta i ne može se opustiti – eventualno uz upotrebu alkohola, droga, samoinicijativnog korišćenja tableta za smirenje, ali vremenom razvija toleranciju na sve ovo. Takvo stanje konačno dovodi do fizičkog kolapsa (intenzivan bol, premor, malaksalost,

onesvešćivanje, pseudoepileptički napadi). Sve se ovo odražava na ponašanje i odnose sa drugim ljudima. Osoba se povlači, izbegava kontakte sa okruženjem, postaje svadljiva, razdražljiva sa slabom kontrolom osećanja i ponašanja. Govor je glasan i brz. Osoba koja pati od stanja hroničnog stresa to ne opaža sve dok joj zdravlje ne postane ozbiljno narušeno. Po pravilu se prvo obraća za medicinsku pomoć zbog somatskih tegoba (hipertenzija, glavobolje, bolovi i ukočenost u vratu i leđima). Nakon brojnih medicinskih pretraga, različitih dijagnoza i terapija, obično se utvrdi da nema direktnog organskog uzroka fizičkih tegoba, pa se osoba na kraju obraća za psihološku pomoć.

Posledice hroničnog stresa su bolesti srca i krvnih sudova (stres dovodi do povišenog nivoa LDL i triglicerida), depresija, apatija, poremećen san, moždani udar, nepravilnosti u delovanju imunog sistema, hipertenzija, bronhijalna astma.

Redukcija kolicine hormona stresa, kortizola, povećava nivo endorfina i serotonina zaduženih za dobro raspoloženje, što je odlična ravnoteža negativnim efektima kortizola. Kortizol ima stimulativan efekat, pa vas može odvojiti od dubokog i kvalitetnog sna. Telo na nervozu reaguje tako što salje krv u vitalne delove tela poput srca i pluća povlačeći je iz kože.

Kako izlečiti stres

Izlaganje stresogenim situacijama i aktivnostima pogoršava kratkotrajno stres, ali ga redukuje na duge staze. Redukovanjem ponašanja kojima se traži sigurnost takođe doprinosimo smanjenju stresa.

Stres treba shvatiti ozbiljno. Iz svega ovoga očigledno je da stres utiče na celokupno psihofizičko zdravlje. Bolest i stres su u uzajamnom odnosu i međusobno se podstiču, bilo da su osobe u stresu podložnije bolestima, bilo da se sama bolest, uzrokovana drugim faktorima, doživljava kao stres.

Spoljne i unutrašnje akcije

Aktivnosti koje se preuzimaju u stresu mogu biti spoljne (bihevoralne) i unutrašnje (intrapsihičke) akcije.

Uspešne akcije su usmerene na smanjenje pretnje ili povećanje tolerancije na stresni događaj. To znači promeniti ono što se može promeniti ili prihvatiti ono što se ne može promeniti, ali uz mudrost razlikovanja jednog od drugog. Kroz uspešne adaptivne strategije osoba uspeva da održi pozitivnu sliku o sebi, da očuva emocionalnu stabilnost i harmonične socijalne odnose. Faktori ličnosti koji tome posebno doprinose su psihološki potporni sistemi, odnosno razvijeni oslonci za zadovoljenje potreba i zaštitu od spoljnih pritisaka. Svoje potporne sisteme osoba može tražiti u sopstvenom telu (snaga, zdravlje), u pripadanju socijalnim sistemima (porodični i partnerski odnosi), oslanjanju na sopstveno mišljenje (racionalan pristup, kreativne ideje) i razvijanju sistema verovanja koji daju smisao njenom životu (religiozna uverenja, životni cilj, lična verovanja).

Ponekad se ipak nalazimo u situacijama na koje nemamo nikakvog uticaja i koje ne možemo promeniti. Jedini postojeći izlaz iz takve situacije je da takvu situaciju prihvatimo i preživimo. Za početak je potrebno prihvatiti da smo jednostavno nemoćni bilo šta učiniti da promenimo situaciju u kojoj se nalazimo.

Ljudi su sve češće pod uticajem stresa. Iako stres može pozitivno da deluje, moramo postati svesni stresnih situacija, da ih shvatimo ozbiljno i da se izborimo s njima čim ih prepoznamo. Tako ćemo izbeći slom organizma i razne vrste poremećaja. Neophodno je dobro proceniti koje akcije treba preduzeti. Pogrešne će nas samo odvesti dalje od rešenja. Privremeno rešavanje problema će samo nakratko učiniti da se osećamo dobro. Veoma je važno da otkrijemo taktiku koja će nam pomoći da smanjimo i otklonimo štetne uticaje stresa, a nekada je čak bolje izlagati se stresogenim situacijama nego ih izbegavati. Sve ono što možemo i trebamo da promenimo, ali ono što ne možemo treba jednostavno prihvatiti. Naravno trebamo, i da znamo da razlikujemo šta kada treba činiti.