Žan-Pol Sartr RAZGOVOR O LITERATURI I ANGAŽMANU

Madlen Šapsal: - U Šta je književnost? rekli ste da je proza za vas samo instrument, jedan produžetak ruke, šake. Međutim, pisci koji vas zanimaju su Flober, Žene, Malarme - za koje pisanje predstavlja cilj po sebi. Kako protumačiti tu suprotnost?

Žan-Pol Sartr: - Ta su tri slučaja različita. Što se tiče Flobera, on mi služi da dokažem kako literatura, uzeta kao čista umetnost koja svoja jedina pravila izvlači iz svoje suštine, u sebi skriva jedno žestoko zauzimanje stava na svim planovima - uključujući i društveni i politički plan - i jedno angažovanje svog autora. On je primer koji vredi zlata. Uveren sam da će mi zameriti što sam sebi i suviše olakšao posao. Koga za to kriviti? Flober je veoma velik pisac. I najzad, zašto ne bih pokušao da objasnim tu meavinu dubokog divljenja i odbojnosti koju je Gospođa Bovari u meni izazivala još od mojih mladih dana?

Malarmeu i Ženeu, nasuprot tome, prilazim sa punom naklonošću: oni su, jedan i drugi, svesno angažovani.

Madlen Šapsal: - Malarme?

Žan-Pol Sartr: - Tako ja mislim. Malarme je morao da se veoma razlikuje od slike koja je o njemu stvorena. To je naš najveći pesnik. Strasnik, pun žestine. Vladao je sobom do te mere da je mogao da se ubije prostim pokretom svog larinksa!... Njegov angažman čini mi se potpun u najvećoj mogućoj meri: društveni kao i pesnički.

Madlen Šapsal: - Znači, angažman u odbijanju?

Žan-Pol Sartr: - Ne samo to. On je odbijao svoje doba, ali ga je zadržao kao neki prelaz, neki tunel. Želeo je da se jednog dana tragedija (str. 309) igra pred publikom koju je on tada nazivao "gomilom" - a zamišljao kao neku masovnu publiku (pre u nekoj ateističkoj katedrali nego u nekom pozorištu). Jedina, jedinstvena tragedija koja bi u isti mah bila drama čoveka, kretanje sveta, tragična smena godišnjih doba, a čiji bi autor, anoniman kao Homer, bio mrtav, ili bi, izgubljen među gledaocima, prisustvovao odvijanju jednog remek-dela koje mu ne bi pripadalo, koje bi svi davali njemu kao i svima. Malarme je te orfične i tragične koncepcije poezije više vezivao za zajednicu jednog naroda nego za individualni hermetizam. Taj hermetizam bio je samo jedno odbijanje buržoaske gluposti. Svakako, on nije mislio da bi trebalo pisati "jasno" za široku publiku. Ali je zamišljao da bi nejasno, za taj sjedinjeni narod, postalo jasno.

Madlen Šapsal: - Jednom reči, angažovani su čak i pisci za koje se misli da su ravnodušni? Jeste li to hteli da dokažete proučavajući Flobera i Malarmea?

Žan-Pol Sartr: - I to, i nešto drugo. Što se tiče Malarmea, tek sam na početku i neću mu se skoro vratiti. O njemu vam govorim da bih vam ukazao na to kako je čista literatura - san.

Madlen Šapsal: - Vi dakle mislite da je literatura uvek angažovana?

Žan-Pol Sartr: - Ako literatura nije sve, ova ne vredi ni malo truda. To je ono što nazivam "angažmanom". Ona sahne ako je svedete na nevinost, na pesmice. Ako svaka napisana rečenica ne odjekuje na svim nivoima čoveka i društva, ona ne znači ništa. Literatura jedne epohe, to je epoha svarena svojom literaturom.

Madlen Šapsal: - Optuživali su vas da literaturu ne shvatate dosta ozbiljno, da je želite potčiniti politici. Šta mislite o tome?

Žan-Pol Sartr: - Smatrao bih logičnijim kad bi me optuživali da je precenjujem. Njena je lepota u tome što želi da bude sve, a ne u tome da jalovo traži lepotu. Samo jedno sve može biti lepo; oni koji to nisu shvatili, nisu me - ma šta da su o tome rekli - napadali u ime umetnosti, nego u ime svog ličnog angažmana.

Madlen Šapsal: - Smatrate li da je literatura, prema vama, ispunila sva svoja obećanja?

Žan-Pol Sartr: - Ja mislim da ona ne može da ih ispuni ni za mene, ni za bilo kog ponaosob. Govorim vam o zahtevima ponosa. Bez ludog ponosa se ne piše, skroman je onaj koji može svoj ponos da prenese na delo. No autor može i da ne uspe, može i da bude prekinut usred svog dela. Pa šta onda? Mora se hteti sve ako se želi verovati u ostvarenje nečega.

(str. 308-309)

Madlen Šapsal: - Da li vi još uvek mislite da uobličavate epohu?

Žan-Pol Sartr: - Kad neko ima pedeset i četiri godine može u svakom (str. 319) slučaju da počne govoriti u prošlom vremenu. Ali u svako doba starosti jedna stvar se ne menja: Istorija stvara čoveka, a čovek stvara Istoriju.

Madlen Šapsal: - Da li biste rekli da smo za nju odgovorni?

Žan-Pol Sartr: - Odgovorni i saučesnici...

Madlen Šapsal: - Koju ulogu pripisujete literaturi ako vas ispunjava osećanjem nemoći, ako u ovom veku više no ikad vlada nasilje?

Žan-Pol Sartr: - Čovek živi okružen svojim slikama. Literatura mu pruža kritičku sliku njega samog.

Madlen Šapsal: - Ogledalo?

Žan-Pol Sartr: - Kritičko ogledalo. Pokazati, dokazati, predstaviti. To je angažman. Posle toga se ljudi ogledaju i čine ono što hoće. U XVIII veku pisci su bili nošeni Istorijom. Danas, s tim je gotovo: oni su sumnjivi. Nastojimo da zadržimo tu ulogu. Kad u jednom društvu ne bi bilo sumnjivih, šta bi preostalo?

Madlen Šapsal: - Vi verujete da su pisci "sumnjivi"! Ne ukazujete li im mnogo časti?

Žan-Pol Sartr: - Sumnjiče ih da imaju ogledala u džepovima i da hoće da ih vade i stave pred svog suseda - koji može da se obeznani, ako sebe ugleda bez pripreme.

Sumnjivi su zato što su Poezija i Proza prvo postale kritičke umetnosti: Malarme je svoju sopstvenu poeziju nazivao "Kritičkom poezijom". Pisati uvek znači dovoditi u pitanje sve što je napisano. Danas. A to isto važi i za slikarstvo, vajarstvo, muziku: cela umetnost se angažuje u avanturi jednog jedinog čoveka; on istražuje i razmiče svoje granice. Ali pisanje ne može da bude kritičko ako u sebi ne dovodi u pitanje celokupnost: to je njegov sadržaj. Avantura pisanja u svakom piscu tiče se ljudi. Onih koji čitaju i onih koji ne čitaju. Bilo koja rečenica - pod uslovom (str. 320) da je pisac talentovan -, i ako govori o prašumi, dovodi u pitanje sve što smo uradili i postavlja pitanje neke opravdanosti (nije važno koje, uvek je reč o nekoj ljudskoj moći). Uporedite te osumnjičene sa etnolozima: etnolozi opisuju; pisci više ne mogu da opisuju: oni se opredeljuju.

Madlen Šapsal: - Nije li čudan posao pisca? On, nema sumnje, zahteva i energije, ali ne temelji li se i na nekoj vrsti slabosti?

Žan-Pol Sartr: - Ja sam ga odabrao suprotstavljajući se smrti i zato što nisam posedovao veru: to stvarno predstavlja neku vrstu slabosti.

Imao sam sedam ili osam godina, živeo sam s majkom koja je bila udovica, između bake katolikinje i dede protestanta. Za stolom, svako se rugao religiji drugog. Bilo je to bez pakosti: jedna porodična tradicija. Ali dete umuje jednostavno: ja sam iz toga zaključio da nijedna od dveju nije valjala. Mada su smatrali obaveznim da me učine katolikom, to nije nikad imalo značaja.

Ali otprilike u isto vreme veoma sam se uplašio smrti. Zašto? Možda upravo zato što nisam verovao u blagotvorni mit (za decu) o posmrtnom životu. Već sam pisao, kao što to čine mališani. U svoju naklonost prema pisanju pretočio sam svoju težnju za nadživljavanjem. Literarnim nadživljavanjem, razume se. Ta ideja literarnog nadživljavanja, koju sam posle sasvim napustio, svakako je u početku bila središte mojih zalaganja.

Hrišćanin se, u principu, ne plaši smrti jer mora umreti da bi započeo pravi život. Zemaljski život je period iskušenja da bi se zaslužilo nebesko blaženstvo. To pretpostavlja tačno određene obaveze, rituale koje valja poštovati, a postoje i zaveti: pokornosti, čednosti, siromaštva. Uzeo sam sve to i sve preveo na književne termine: biću

celog svog veka nepriznat, ali ću zaslužiti večni život svojom prilježnošću u pisanju i svojom profesionalnom čistotom. Moja će književna slava započeti na dan moje smrti. Vodio sam ozbiljne rasprave sa svojom savešću: treba li sve poznavati da bi se moglo o svemu pisati? Ili treba da živim kao kaluđer da bih celo vreme posvetio brušenju svojih rečenica? U svakom slučaju, radilo se o celokupnosti. Književni život se, u mojoj uobrazilji, izjednačavao sa religioznim životom. Nisam mislio ni na šta drugo nego na svoj spas.

Sve ja to nisam znao do moje četrdesete: naprosto zato što (str. 321) nikad sebi nisam postavljao pitanja o mojim motivima da pišem. Osporavao sam sve, izuzev svoje profesije. Tako se desilo da sam jednog dana, pišući neka razmatranja o moralu, primetio da stvaram nekakvu etiku pisca za pisce, obraćajući se, navodno, onima koji ne pišu! To je primoralo da se vratim izvorima tog neobičnog stava i da potražim pretpostavke, ili, ako hoćete, zalaganja, investicije mog detinjstva. Danas sam siguran da je to tako. Utoliko više, što su neki pisci, jedva nešto stariji od mene, evoluirali na isti način: epoha je tako uobličavala svoje buduće autore.

Prema tome, pisanje je bez ikakve sumnje jedno bekstvo, jedna slabost. "Meni je svejedno, jer ja pišem Močvare..."

Madlen Šapsal: - Ali zar niste maločas rekli da vas književna slava više ne zanima?

Žan-Pol Sartr: - Ne da me više ne zanima, nego počev od izvesnog trenutka to gubi svaki smisao. Što smrt biva stvarnija, to se slava više svodi na jednu mistifikaciju. Neko je nedavno rekao da ne poznaje ništa odvratnije od posmrtnih rehabilitacija: uzmu nekog od nas, učine da umre od besa ili tuge, a zatim mu četvrt veka docnije, podignu spomenik. Upravo ti isti ljudi, isti šakali, drže govore pred njegovim izvajanim likom: odaju počast mrtvome da bi mogli da ispune jedom nekog živog!

U stvari, niko i ništa nije rehabilitovano. Naročito to nisu ubice. Što se tiče mrtvog, on je trpeo do kraja, crkao je u očajanju, i to je sve.

Bodlera i Ničea učinili su nesrećnim i izlapelim. A onda dođu i kažu vam o jednome da je prorok XX veka, o drugome da je najveći francuski pesnik!... Šta to menja: smrt se ne može nadoknaditi!

Ali šta ste vi hteli reći kad ste govorili o slabosti? To izvesno nije ono što sam ja rekao.