STARIJA SLOVAČKA KNJIŽEVNOST

U istoriji slovačke književnosti pod pojmom STARIJA SLOVAČKA KNJIŽEVNOST podrazumeva se period od postojanja prvih pisanih tekstova – spomenika u drugoj polovini 9. veka pa do perioda baroka, koji se završava 70-tih godina 18. veka. Izučavanje starije slovačke književnosti je neophodno da bi se naučno sagledavale pojave novije i moderne slovačke književnosti. Svaki razvojni proces, pa i proces razvoja slovačke književnosti moramo pratiti od pojave prvih pisanih tekstova, kako bi bolje razumeli i pojave savremene književnosti.

Kada govorimo o najstarijem periodu starije slovačke književnosti i kada ga lociramo u druhu pol. 9. veka, to ne znači da i pre tog vremena nije postojala umetnička reč. Ona se razvijala u oblasti usmenog narodnog stvaralaštva od najstarijih vremena – zato se može reći da je književnost stara onoliko, koliko je staro čovečanstvo. Etnografska istraživanja pokazuju da su i prve reči imale odlike umetničkog izraza i to kroz svoje magijsko obeležje i uz pomoć ritma. Kroz manifestaciju reči, melodije i pokreta, razvija se najstarija lirika koja iskazuje osećanja primitivnog čoveka (to su napr. obredne pesme, pogrebne pesme, pesme o radjanju, ratničke pesme, ljubavna lirika, uspavanke…). Sva svoja iskustva i doživljaje čovek je uobličavao u umetničke predstave – mitove. Iako iz kulturne baštine zapadnih Slovena nije nastala neka potpunija celina mitova i legendi, kako je to napr. u grčkoj mitologiji, ipak zahvaljujući najstarijim legendama i kronikama sa ovog terena ostali su zabeleženi najstariji mitovi i legende. Naravno da usmeno stvaralaštvo ovog predistorijskog perioda nije nestalo u trenutku kada su nastali prvi pisani spomenici. Naprotiv, ta linija stvaralaštva nastavila je da paralelno živi. Ipak, nauka danas smatra da ono predstavlja pre svega odraz rodovskog društva, dok pisana književnost nastaje u uslovima feudalnog društva. Još jedna činjenica delila je ova dva vida stvaralaštva: usmena književnost predstavlja laičko stvaralaštvo, dok pisana književnost predstavljala duhovno stvaralaštvo. Nastanak pismenosti usko je povezan sa potrebama feudalizacije i sa potrebama crkve. Dugo vremena pisana književnost bila je u službi širenja hrišćanstva a preko bogoslužbenih knjiga. Usmeno stvaralaštvo tek će kasnije i postepeno prodirati u pisanu književnost a do tada će imati svoje zakonitosti (širenje usmenim putem, prenošenje s kolena na koleno, itd.)

Periodizacija slovačke književnosti – sa predavanja

Srednjovekovna književnost (9.-15. veka) – opšte karakteristike

Srednji vek je veoma udaljeno razdoblje i uprkos mnogim istraživanjima i tumačenjima još uvek je obavijeno mnogim mitovima, nepravdama i predrasudama. Već i sam naziv srednji vek (lat. medium aevum) u sebi skriva ubeđenje da je to samo nekakvo prelazno razdoblje (vek između) između antike (antiquitas) i renesanse. Iz ovog estetski neodređenog pojma proističe prvenstveno tipologija umetnosti i arhitekture koja u periodu srednjeg veka u Europi razlikuje dva stila: romanski i gotički. Nauka o književnosti je u ovoj tipologiji uradila najmanje. Samo u Istoriji starije slovačke književnosti iz 1958 g. se srednji vek deli na dve književno-istorijske faze, od kojih druga po redu ima u nazivu imena oba srednjovekovna umetnička stila: razdoblje romansko – gotičko – Prevlast latinske kulture. Ostali sintetični pogledi na srednjevekovnu književnost (Jozef Minarik, 1977, Jan Mišianik, 1979, Stanislav Šmatlak, 1987 a 1997) ne koriste spomenute pojmove, ali se trude da opisom dokuče sadržaj i obim pojedinih poglavlja.U istoriji slovačke srednjovekovne književnosti se u osnovi razlikuju dva skoro samostalna razdoblja: 1. staroslovensko i 2. latinsko, ili srednjovekovno u užem smislu reči. Razlog tome je ne samo jezička razlika (staroslovenski jezik i pretežno latinski) ali i drugačiji književni karakter spomenika. Oba razdoblja ipak nisu jedinstvena i možemo ih dalje podeliti na pojedine faze. Staroslovensko razdoblje (9.-10. v) sadrži i vremenski interval pre dolaska Konstantina i Metodija na Veliku Moravu 863. g. Njegovu osnovu čini razdoblje do smrti Konstantina – Ćirila u Rimu g. 869. a vrhunac jeste delovanje Metodija na Velikoj Moravi do njegove smrti g. 885. Završetak i prelaz u sledeće razdoblje čini kraj 9. veka i 10. vek u kojem su nastajali i jačali centri latinske kulture i obrazovanja na teritoriji ugarske države, koja je tada nastajala. U ovom razdoblju takođe se produžava razvoj staroslovenske pismenosti van teritorije Velike Morave t.j. u Češkoj, u Bugarskoj, na Kijevskoj Rusi i sl.Druga faza srednjevekovne književnosti –latinska se može podeliti na romansko (10.-13. v) i gotičko (13.-15.v) razdoblje, koje se u književnosti razlikuju po tome, da od 13. veka u književnost prodire češki

1

jezik kao književni jezik, nastaju promene u tematici i žanrovski što je u vezi sa razvojem gradova (građanska kultura) i sa emancipacijom plemstva od crkve (plemićka književnost).I uprkos razdvajanja na razdoblja i faze srednjovekovna književnost čini jednu razvojnu celinu, koju ujedinjuju tipični znaci za srednji vek uopšte. Kao prvo to je univerzalizam napr. jezički (staroslovenski jezik i latinski kao nadnarodni, univerzalni jezici), filozofski i verski (hrišćanstvo), kulturni i književni (žanrovsko-tematski univerzalizam koji se prenosio i zahvaljujući jezičkom univerzalizmu). Za književnost i umetnost uopšte u srednjem veku na teritoriji Slovačke je takođe tipičan njihov primajući karakter u kojem dominira ne samo preuzimanje žanrova i tema, već pre svega import gotovih dela tuđeg porekla, koja su se na slovačkoj teritoriji dalje širili prepisivanjem i usmenim predanjem (svetska poezija, legende). Originalni tekstovi su se sačuvali samo u maloj meri. Ovde spadaju legende, hronike, duhovna lirika, odlomci svetovne književnosti i stručna, naročito teološko-polemička književnost. Autori staroslovenskih tekstova ostaju anonimni. Kao primer možemo navesti oba velikomoravka žitija. Autor Žitija Kontantinovog je skoro sigurno Kliment, ali nije tako sigurno da je Gorazd autor Žitija Metodijevog. Naučnici se slažu samo u tome (skoro bez izuzetka) da su oba dela napisali različiti autori. Staroslovenske tekstove znamo samo u vidu prepisa iz kasnijih vekova (12.-15. v), originalni su verovatno samo Kijevski tekstovi (9. vek) (odlomci prevoda bogoslužbenih knjiga na staroslovenski jezik, sastoje se od 7 listića koji su napisani glagoljicom i sastavljeni najverovatnije od strane Konstantina Ćirila. Nazvani su po gradu Kijevu u koji su dospeli povlačenjem Metodijevih učenika. Sadrže odlomke crkveno-slovenskog prevoda liturgije po rimskom obredu.) Iz ovog proističe i sledeća osobina srednjovekovne slike o autorstvu a to je kolektivno stvaralaštvo. Oni su rezultat zajedničkog delovanja stvaraoca, prepisivača i predavača. Adresat (primaoc) nije bio „običan narod“ već pre svega pripadnici vladajuće i vojne hijerarhije, onda učenici i saradnici Konstantina i Metodija, koji su verovatno u stvaranju tekstova i učestvovali (prepisivali ih i širili dalje, naročito posle Metodijeve smrti su učenici bili i sami književno aktivni). Obrazovanje se koncentrisalo u kulturnim centrima pored vladarskih dvorova, pored biskupije, u manastirima i crkvenim školama i to ne samo na teritoriji Nitre. Konstantin i Metodije su osnovali bogosloviju i na teritoriji Koceljeve Panonije, a njihovi učenici su preneli aktivnost i za granice Velike Morave. Nastali su tako centri studija izvora, prepisivanja, prevođenja i stvaranja novih tekstova (Ohrid u Bugarskoj, sazavski manastir u Češkoj u 10.-11. veku). Žanrovi staroslovenske književnosti su tipični srednjovekovni i tematski oslikavaju iskustvo hrišćana u srednjem veku. Usredsređuju se na intimne i kolektivne obredne kontakte sa Bogom, ali i na ponašanja čoveka u praktičnom životu. Ovde spadaju molitve, psalami, bogoslužbene molitve, duhovne pesme, jevanđelja i pisma apostola (Novi zavet), propovedi i žitija crkvenih otaca (paterik). U teološkoj praksi su postojali teološki traktati, polemike i dispute (njih nalazimo u legendama, naročito u Žitiju Konstantinovom) i prevodi crkvenog zakonika (Nomokanon). U staroslovenskoj književnosti nedostaje samo crkvena ili svetovna hronika za koju je potrebno duži kontinuitet crkvenog i državnog života. Njen nedostatak delimično nadomeštaju oba žitija. Zbog kratkog vremena nije se razvila ni svetovna književnost, znači epika i lirika, a ni žanrovi stručne literature.Za staroslovensku književnost je tipičan srednjevekovni žanrovski, sadržajni i funkcionalni sinkretizam (mešanje različitih elemenata, njihovo preplitanje). Književnost je imala pre svega funkciju vanestetsku (versku, obrednu), napr. i Proglas je predgovor u stihu prevodu Četiri jevanđelja, pa tek onda je to idejno i formalno zrela pesma. Pojedini žanrovi su bili deo celine; deo liturgije je bila molitva, duhovna pesma, čitanje iz Javanđelja, propoved, čitanje iz života svetaca. I legenda je složen tekst u kojem se nalazi pripovedanje autora legende, spojeno sa preuzetim delovima. U Žitiju Konstantinovom tako nalazimo teološku raspravu (disputu) sa trojjezičnicima u Veneciji, izvornu grčku odu (hvalospev na Gregora iz Nazianza), diplomatsko pismo (molba kneza Rastislava), traktat (skraćen prevod polemičkog spisa Rasprava o pravoj veri sa Jevrejima), citate psalama i apostolskih pisama, na kraju je molitva (Konstantinova molitva pred smrt). Lirski subjekat ima u staroslovenskim delima skoro uvek oblik kolektivnog mi. Tako su stilizovane molitve i pesme, ali i agitaciona pesma Proglas. Izuzetak čine samo žanrovi, u kojima vernik lično izražava svoju veru ili greh ( Formula vere -Vyznanie viery, Formula prilikom ispovesti). Odnos kolektivnog lirskog subjekta prema Bogu ima dve strane: u znaku je velike pokornosti a u odnosu sveštenik-vernik ima propovedni ton (Proglas). Adresat iskaza je u većini slučajeva u pluralu, samo na nekim mestima prelazi u prvo lice singulara: Nuž čujte, čo vám vlastný rozum hovorí,

2

nuž dobre počuj, celý národ sloviensky,vypočuj Slovo od Boha ti zoslané,…Narator se u epskim i stručnim žanrovima javlja u 3. licu mn. i onda kada izražava svoje lično učešće. Književni likovi se dele na hrišćane (my, bratia, Slovieni, narod sloviensky, tvoji služobnici ) i tuđince (oni, ktosi, narody barbarske, nepriateľ dobra). Centralni likovi velikomoravskih legendi su građeni po uzoru crkvenih očeva i svetaca vizantijske crkve. Kompozicija tekstova. U legendi se pažnja koncentriše na one segmente života sveca kojima može da se ukaže na direktan uticaj Boga na njegov život a takođe i na izuzetne osobine lika. U legendi se spajaju epizode iz života sveca, ne na osnovu vremenskih, prostornih ili kauzalnih veza i životnih događaja, već na osnovu dublje povezanosti sa predodređenošću glavnog lika. Kompozicija teksta (delova i celine) se zasniva na spajanju detalja (epizoda). Sličnu kompoziciju nalazimo i u lirskim tekstovima. Molitva postepeno izražava molbe, kojima se čovek obraća Bogu (Molitva pred smrt, Konstantin), himne su građene kao nabrajanje karakterističnih osobina onoga ko se veliča, propovedne pesme u celim pasusima imaju nabrajanje primera i argumenata (napr. u Proglasu stihovi 28-43, 47-75) filozofskog i teološkog porekla uz citate jevanđelja ili parafraza biblijskih tekstova.Uticaj vizantijskog književnog stila se u staroslovenskoj književnosti vidi kroz književno obrazovanje članova vizantijske misije u vidu jakog retorizma. Funkcija tekstova ipak ne dozvoljava da se retorizam razvije u čistom obliku. Obrednosti i patetičnom stilu odgovaraju brojna retorska sredstva (oslovljavanje, uzvik, retorsko pitanje, inverzija) koje spadaju u karakteristične oznake srednjovekovnog jezika uopšte. Pokoran odnos prema Bogu iziskuje da se u komunikaciji ne koristi svakodnevni obredni jezik, što se oslikava u perifrazi (i Bog se oslovljava indirektno) Perifraza obilazi ono što je tabu – tema, napr. protivnici se nazivaju „neprijatelji pravde, bludni ljudi, trojjezičnici i sl.

Staroslovenska pismenost ili velikomoravski period (9.-10.v)

Staroslovenska pismenost je nastajala u oblasti dodira i preplitanja dominirajućih političkih i kulturnih sfera srednjovekovne Evrope: vizantijske i karolinske (Franačka država i najuticajniji vladar Karlo Veliki), između istoka i zapada. Nastanak najstarijih pisanih spomenika u uskoj je vezi sa razvojem hrišćanstva na tlu Velike Morave. Bila je to država sa razvijenim zanatstvom i materijalnom kulturom. Pre 863 g. se u Slovačkoj širilo hrišćanstvo iz Vizantije, Italije i Bavarske tj. preko zapadno-istočnog franačkog carstva zajedno sa latinskim bogoslužbenim jezikom. Prodor hrišćanstva stvorio je potrebu za pisanim spomenicima, pre svega u svrhu bogoslužbe a kasnije i za druge oblasti crkvenog i ukupnog kulturnog života.Pismenost na Velikoj Moravi se sačuvala u svom staroslovenskom obliku, egzistenciju latinskog i folklornog stvralaštva možemo u ovom razdoblju samo pretpostavljati. Velikomoravski period predstavlja značajnu etapu ne samo u istoriji slovačkog i češkog naroda, već i u istoriji svih slovenskih naroda pre svega kao period u kome je nastao prvi književni jezik Slovena. U ovo razdoblje spadaju i počeci slovenske književne istorije jer su tada nastali prvi pisani spomenici koji direktno govore o životu predaka Slovaka i Slovena. U celokupnom razvoju Velike Morave možemo identifikovati četiri razdoblja:

1. period pre osnivanja Velike Morave (794 – 833)2. period formiranja Velike Morave (833 – 871)3. period vladavine Svetopluka (871 – 894)4. period raspada Velikomoravske države (894 – 907)

Period pre osnivanja Velike Morave obuhvata vremenski period od raspada Avarskog carstva 794 g. do osnivanja velike Morave 833 g. U ovom periodu dolazi do postepenog jačanja dva plemena: zapadno uz reku Moravu, u centru Mikulčice i istočno sa centrom u Njitri. Na čelu ove plemenske zajednice sa sedište u Nitri je bio knez Pribina. Pribina je podlegao uticajima istočnofranačke crkvene i političke nadvlasti i 833 g. je dao da se pričesti crkva u Nitri sa biskupom Adalramom. Ugrožavao je i svoju i moravsku kneževinu tako da je moravski knez Mojmir I. Pribinu isterao i obe kneževine 833 g. spojio u Veliku Moravu. (ovo ime je ova država dobila kasnije) Knez u Nitri je postao Mojmirov sinovac Rastislav.

3

Pribina je dobio kneževinu pored Blatnograskog jezera, nastavio je sa pronemačkom politikom pa su ga Moravljani 881 g. ubili. Drugi period traje od 833 g. do 871 godine kada je na tron došao Svetopluk. Mojmir I za vreme svoje vladavine je verovatno prihvatao franačku nadmoc i vlast ali posle nemira u Franačkoj državi više nije hteo da bude vazal i zato je Ljudevit Nemec 846 g.napao Veliku Moravu i na njegovo mesto doveo Rastislava. U Nitri je bio knez Svetopluk. Za vreme vladavine Rastislava Velika Morava se u potpunosti konsolidovala i oslabila je svoju vazalsku vezanost za Franačku državu. Rastislav je bio svestan da može biti samostalan samo ako ima potpunu nezavisnost crkvene organizacije. Kada se Rastislav obratio Mihailu III. da pošalje misionare imao je za to i valjane političke razloge-nastojao je da njegova zemlja ne bude pod uticajem Franačkog carstva. Tu je ležalo seme budućih konflikata, franački sveštenici su smatrali slovensku liturgiju za jeres. 862. god. Rastislav traži od vizantijskog cara Mihala III. da mu pošalje misionare koji bi u Velikoj Moravi širili hrišćansku veru na njihovom slovenskom jeziku. I tako g. 863. na Veliku Moravu dolaze solunska braća Konstantin i Metodije. Bitka za samostalnost se uspešno okončala 870 g. kada je Metodije u Rimu bio imenovan za panonskog arcibiskupa. Te iste godine je protiv Rastislava Svetopluk udružio sa Nemcima. Rastislav je to saznao i hteo je da zatvori Svetopluka ali ga je Svetopluk pobedio, zatvorio i predao Nemcima. Osudili su ga na smrt, kralj ga je ipak pomilovao i zatvorili su ga u manastir, gde je i umro. Treći period jeste period vladavine Svetopluka od 871 g. do njegove smrti 894. U ovom periodu Velika Morava je zabeležila veliki unutarpolitički, spoljnopolitički i kulturni procvat. Svetopluk je neprestano proširivao granice Velike Morave, tako da je osim Češke, deo Velike Morave bili i Lužica, Šlezija, Vislansko.Period raspada Velike Morave nastaje posle Svetoplukove smrti i traje do 907. g. Teritorije koje je Svetopluk osvojio su se odvojile, centralnu moć je imao Svetoplukov stariji sin Mojmir II. dok je mlađi Svetopluk II. vladao Slovačkom i Panonijom. Velikoj Moravi je pretila opasnost od Nemaca, ali i od nomadskih mađarskih plemena. Mojmir II se ipak udružio sa Nemcima protiv mađarske najezde ali je ipak njihova zajednička vojska 907 g. bila poražena ispod Bratislavske tvrđave.

Jezik i pismo

Staroslovenski jezik je bio jezik visokog stila, određen za liturgije, ali i pravne i obrazovne potrebe. Zato i stil ovih spomenika ima visoku meru retorike i obredne usmenosti. Njegova osnova je bio južnoslovenski makedonski dijalekat iz okoline Soluna. Sa jezikom je usko povezan i nastanak pisma. Za potrebe književnog delovanja Konstantin je sastavio pismo glagoljicu. Njenu osnovu su činile mala slova grčke abecede (tzv. minuskula) kojima je dodao nekoliko znakova ( iz samaritanskog pisma, ali neka ni do danas nisu odgonetnuta). Drugim slovenskim pismom je ćirilica, koja je nastala kasnije u Bugarskoj (ali verovatno još u 9.veku). Njena osnova su bila velika slova grčke abecede (tzv. majuskula) i samostalni znakovi, koji izražavaju glasove, koje stari grčki jezik nije imao (jeri, jat, nazale i sl.). Ćirilica je kasnije postala osnovno pismo kod nekih slovenskih naroda (azbuka).Autori koji stoje iza stava da je glagoljica starija od ćirilice saglasni su u stavu da su ćirilicu stvorili učenici Ćirila i Metodija. Oni se ne slažu samo u stavu koji su to učenici, i gde su i kad stvorili to pismo. Jedan odgovor je da je ćirilicu stvorio Kliment (eventualno Naum) u Ohridu. U novije vreme više pristalica ima da su ćirilicu stvorili Ćirilovi i Metodijevi učenici u Preslavu, u prestonici Bugarske. Prema toj tezi ćirilica je bugarska tvorevina. Po istom stavu ćirilica i glagoljica su prva slovenska pisma, svejedno da li ih je stvorio Ćirilo ili njegovi učenici. Za najverovatnije sastavljače ćirilice uzimaju se Kliment Ohridski ili Konstantin Preslavski (Konstantin Bugarski), ali to pitanje do danas nije konačno riešeno.

Celokupnu književnost velikomoravskog perioda možemo podeliti na dve grupe: prevodi i originalna dela a pisana su s ciljem obrazovanja i za liturgijske potrebe (dela su se sačuvala u prepisima od 10. do 16.v.).Najznačajniji autori su Konstantin, Metodije i Kliment.

4

Konstantin –Ćirilo i Metodije

Konstantin i Metodije su bili poreklom iz Soluna, Metodije (izvorno verovatno Mihal) je bio stariji (rođ. oko 813), Konstantin je bio poslednjim detetom Leva i možda Marije (rođ. 826 ili 827) Metodije nije imao univerzitetsko obrazovanje, ali je praksom stekao pravničku kvalifikaciju. Obrnuto je bilo sa Konstantinom, po završetku dvorske škole (univerziteta) u Konstantinopolju postao je bibliotekar i sekretar patrijarha Ignaca a kasnije i profesor na univerzitetu u Konstantinopolju. Životni putevi dvojice braće su se od sebe udaljili samo na kratko vreme. Metodije je bio upravnik provincije (slovenske provincije u okolini Soluna) pri reci Strimon (Struma) a jedno vreme je bio u manastiru na planini Olimp, gde je dobio i monaško ime. Braća su zajedno još pre dolaska na Veliku Moravu apsolvirali nekoliko misija poverenih im od strane carskog dvora. Sadržajna, idejna strana misija (i na osnovu životopisa) je bila u kompetenciji Konstantina, koji je svojim razumom i obrazovanjem stekao ime Filozof. Težište Metodijeve delatnosti spada u razdoblje posle Konstantinove smrti. Najznačajnija misija pre Velike Morave je ona kod Hazara. Za vreme ove misije su našli ostatke sv. Klimenta što je odigralo značajnu ulogu prilikom primanja misije u Rimu kod pape (869), a Konstantin je o ovom događaju napisao tri posebna spisa u kojima opisuje pronalaženje svetih ostataka i veliča sv. Klimenta. Godine 863 su braća stavljeni na čelo misije na Velikoj Moravi. Na konkretnu misijno-obrazovnu delatnost se Konstantin unapred pripremio: pre odlaska je sastavio slovensko pismo glagoljicu (grčka mala slova minuskula+neka slova iz hebrejskog pisma) i počeo je prevoditi jevanđelja (izbor iz jevanđelja) i neke bogoslužbene tekstove istočne liturgije. Na Veliku Moravu su došli sa misijom u jesen 863. godine. I ako su ovde mogli da se nadovežu na prethodne misije hristijanizacije (grčku, italijansku, bavarsku-nemačku) ipak nije bilo njihovo težište samo na obrazovanju, već i na hristijanizaciji i bogoslužbi (odomaćivanje bogoslužbe na razumljivom jeziku, postavljanje temelja za osnivanje samostalne crkvene provincije ili dijeceze). Slovensko učilište koje su osnovali i centru kneza Rastislava se i uprkos kratkom trajanju uvrstilo među prestižne evropske centre obrazovanja. Posle trogodišnjeg rada (Žitije Konstantinovo navodi 40 meseci) uputili su se natrag u Konstantinopolj (Carigrad) da njihovi đaci budu imenovani za sveštenike i da carski patrijarha prizna slovensku liturgiju, ali je povratak onemogućila smrt Mihala III. Iz Venecije, gde se odigrala poznata debata (disputa) sa trojjezičnicima, otišli su na poziv pape Mikulaša I. u Rim, gde im je dobrodošlicu poželeo novi papa Hadrijan II. (oko 868). Hadrijan II. je odobrio novi slovenski jezik kao liturgijski jezik, ravnopravan sa latinskim, grčkim i hebrejskim. Konstantin je u Rimu stupio u manastir, dobio je monaško ime Ćirilo i 14. februara 869 g. je umro. Posle njegove smrti vodeću ulogu u misiji je preuzeo Metodije a svoj rad je orijentisao naročito na osnivanje samostalne biskupije za Veliku Moravu. Prilikom povratka iz Rima se zaustavio kod Kocelja u Blatnogradu. Krajem 869 g. šalje Kocelj Metodija sa još 20 učenika u Rim sa molbom da papa Metodija imenuje za biskupa. Papa Hadrijan II. J e Koceljevoj molbi udovoljio i obnovio je panonsku arhibiskupiju (Sirmium), dodao joj još Veliku Moravu i Metodije je postao panonski arcibiskup i legat. Ali je dalja sudbina Metodija bila dramatična. Ratni uslovi (poraz Svetopluka od Karolmana, zatvaranje Rastislava i njegovo izručenje Kolomanu) su doprineli da i situacija za slovenske sveštenike bila nesigurna a kao posledica svega toga je bilo hapšenje Metodija od strane franačkog klera kad se iz Rima vraćao kod Kocelja. Sudili su mu u Reznu (Regensburg) za narušavanje njihove jurisdikcije i zatvorili ga u manastir u Švabiji. Pušten je tek 873 g. na naređenje pape Jana VIII. i vratio se ponovo na Veliku Moravu. Ali sukobi sa franačkim klerom nisu prestali. 879 g. je Metodije bio kod pape okrivljen, da „narod vodi u blud“ i da „misu peva na barbarskom, u stvari slovenskom jeziku“. Zato odlazi u Rim (879. g.), poriče sva optužbe i vraća se sa bulom (važan dokumenat od vladara ili glave crkve) od pape Jana VIII. Industria tuae - Tvojoj savesti (880, Bedlivosti Tvojej) u kojoj ga papa oslobađa krivice za herezu, odobrava slovensku liturgiju, ali jevanđelje mora prvo da se čita na latinskom a posle na staroslovenskom i potvrđuje mu funkciju arcibiskupa. Konflikti sa franačkim klerom se nastavljaju a dobijaju na intenzitetu posle imenovanja Wihinga za biskupa koji nije uzimao u obzir da je Metodije njegov pretpostavljeni. Konflikti su dostigli vrhunac posle Metodijeve smrti (6. aprila 885) i završili se zabranom slovenske liturgije (Svetopluk se pod uticajem Wihinga priklonio latinskoj liturgiji ) i odlaskom njegovih đaka sa teritorije Velike Morave. (u Češku, Makedoniju i Bugarsku).Živote i delo ove dvojice najznačajnijih ličnosti cele staroslovenske pismenosti je teško razdvojiti, ne samo zbog toga što su veliki deo svog života živeli zajedno, već i zbog toga što su mnogi tekstovi njihovo zajedničko delo, ili je teško odrediti koji od njih je autor, prevodilac ili urednik.

5

Delo Konstantina i Metodija u obliku koji se sačuvao prestavlja važan i raznolik skup tekstova prevođenih i izvornih, pre svega teološke, verske i bogoslužbene, ali i pravne vrste. Mnoge tekstove su radili zajedno, o nekim se stručnjaci ne mogu dogovoriti, ko je prevodilac, urednik ili autor. Njihovo stvaralaštvo se sačuvalo u kasnijim prepisima, nešto su zapisali njihovi životopisci, iako u prevedenom i uređenom obliku.

Prevodi

Težište njihovog stvaralaštva, naročito kvantitativno, čine prevodi solunske braće, jer je njihova prvobitna uloga bila da učine dostupnim na „novom“ jeziku osnovne verske tekstove predviđene za versku pastorsku delatnost i za obrazovanje sveštenika u novom učilištu. Konstantin je počeo prevoditi još pre dolaska na Veliku Moravu. Pripremio je prevod jevanđelja (izbor iz jevanđelja) kojem je dodao prozaični predgovor na grčkom jeziku poznat pod još jednim nazivom - Traktat o prevođenju. Ceo Novi zavet (četiri jevanđelja prvo, kasnije i dela apostolska) su preveli zajedno po dolasku na Veliku Moravu. Predgovor prevodu Četiri jevanđelja prestavlja najpoznatije Konstantinovo delo - pesmu Proglas. Iz Starog zaveta su Konstantin i Metodije kao prvo preveli Psalme (Žaltar – knjiga psalama, izbor), koji su se sačuvali u glagoljskom Sinajskom žaltaru (11.vek). Žitije Metodijevo nas informiše i o Metodijevom prevodu celog Starog zaveta (osim Knjige Makabejaca, koje su se smatrale za ne kanonske), ali njegova potpuna verzija nije pronađena. Što se tiče bogoslužbenih tekstova Konstantin je još pre dolaska na Veliku Moravu pripremio prevod istočne vizantijske liturgije, od kojih su sačuvani samo odlomci (Sinajski euhologij). Zapadna liturgija je ipak na teritoriji Velike Morave bila prilično odomaćena zato su se još pre odlaska u Rim odlučili na promenu. Prilikom prevođenja ovih liturgijskih tekstova proizilazili su iz grčkog prevoda rimske mise sv. Gregora t.j. iz tzv. Petrove liturgije, koja je bila odobrena i papom Hadrijanom II. (863) i papom Jovanom VIII. (880). Odlomci iz nje su se sačuvali u Kijevskim listićima (38 molitvi na misi, 9.-10. vek) i u Bečkim glagoljskim listićima (odlomak knjige misa - Misal, 11.-12.vek).Sledeća važna oblast za funkcionisanje crkve i države jeste oblast prava i pravnih propisa. Konstantin i Metodije su preveli i uredili za potrebe velikomoravskog društva priručnike za obe pravne oblasti. Sudski zakonik za svetovne ljude ili Civilni zakonik je verovatno prevod Konstantina grčkog vizantijskog zakonika. U prevođenju je verovatno učestvovao i Metodije.( dominira njegova pravnička orijentacija i praktično poznavanje prava) o čemu govore mnogi termini i sadržaj Civilnog zakonika, kao i Metodijeva propoved Napomena vladarima (Napomenutie k vladarom). Žitije Metodijevo kao autora prevoda grčkog Nomokanona (zbirka građanskih i crkvenih zakona) Jovana Sholastika na staroslovenski jezik navodi Metodija. U prevodu su doduše greške, koje pravnik Metodije nije mogao ostaviti, ali najstariji sačuvan tekst je iz 13. veka i nije isključeno da su greške mogle nastati prilikom prepisivanja.

Originalna dela

Originalno stvaralaštvo naročito Metodijevo se pored ostale njegove delatnosti nije razvilo u tom intenzitetu i kvalitetu kao prevođenje, ali ima svoje sadržajne i književne kvalitete. Konstantinov životopisac (verovatno Kliment) je možda u saradnji sa Metodijem u svoja dela, u uređenom, možda i prevedenom obliku, uvrstio mnoga Konstantinova dela i tako ih nama sačuvao. To su napr. Pohvalna pesma na sv. Gregora iz Nazianza (izvorno grčki, Žitije Konstantinovo, III poglavlje), Disputa o pravoj veri sa Jevrejima i Muhamedancima (Žitije Konstantinovo, IX.,X. I XI poglavlje), Disputa sa trojjezičnicima u Veneciji (Žitije Konstantinovo, XVI.p) i molitva pred smrt (Žitije Konstantinovo, XVIII.p). Osim ovih dela od Konstantina se malo toga sačuvalo: odlomak Traktata o prevođenju (staroslovenska verzija grčkog teksta) i Proglas, pesnički predgovor prevodu Četiri jevanđelja. Od tri spisa o pronalaženju moštiju sv. Klimenta se sačuvala kompilacija poznata kao Hersonska legenda. Sastoji se od govora, koji je bio sastavljen odmah posle pronalaženja svetih moštiju (861) i od „istorijskih vesti“ napisanih kasnije. Ali ipak je to tipično hagiografsko delo sa nepotvrđenim istorijskim jezgrom, gde se koristi visoki i kitnjasti stil.Za shvatanje Konstantinove prevodilačke metode je značajan predgovor staroslovenskom prevodu jevanđelja poznat pod nazivom Traktat (Rasprava) o prevođenju. Predgovor prevodu jevanđelja je namenjen vizantijskim teolozima kao objašnjenje prevodilačkih postupaka, koje je Konstantin u svom prevodu grčkog jevanđelja na staroslovenski jezik koristio. Izvorno je bio napisan na grčkom za vizantijske teologe i trebao je da služi kao neka odbrana prilikom okrivljavanja za jeres. Iz njegovog

6

staroslovenskog prevoda se sačuvala jedna stranica, gde se vidi, da je njegov pristup prevođenju knjiga za bogoslužbu i teoloških tekstova za to vreme bio veoma moderan; po njemu presudna je razumljivost teksta a ne doslovni prevod: „Jer ništa nam ne vrede izrazi i reči, ako (se gubi) smisao jevanđelja.“ Ovu svoju koncepciju onda brani i razvija u emocionalno obojenom obliku, u prvoj slovenskoj pesmi – Proglasu - pesničkom predgovoru prevodu svih Četiri jevanđelja.

Proglas

Proglas nije samo pesnički predgovor prevodu Četiri jevanđelja s čime je povezan i njegov karakter traktata i obrazloženja, već je to pesma sa svime što jednoj pesmi pripada. Ima u njoj puno metafora, prisutno je relativno subjektivno učešće autora, koji objektivno argumentira, ali i veoma subjektivno ubeđuje primaoca, o tome šta se dešava. Napisana je visokom formom stiha (stih je silabičan, najčešće ima 12 slogova, ne rimuje se) i ima puno sugestivnih izražajnih jezičkih sredstava. Konstantin u ovoj pesmi sa velikim oduševljenjem veliča značaj znanja u životu čoveka, značaj pismenosti i obrazovanja i time u stvari brani slovensko pismo: „Lebo sú bez kníh nahé národy,bo nemôžu sa boriť v boji bez zbroje“

Među zajednička originalna dela Konstantina i Metodija spada Kanon u čast sv. Dimitrija Solunskog. Na slavu patrona svog rodnog mesta braća su sastavili kanon, tada popularan tip hvalospeva. Sveti Dimitrije je bio patron njihovog rodnog grada. Kanon predstavlja zbirku od devet himničnih pevanja izvorno na slavu Bogorodice, kasnije svetaca, najčešće patrona. U devetoj pesmi govore o tuzi za domovinom i o čežnji. Ali ipak u tom istom tekstu kažu, da njihova uloga još nije ispunjena i da borba za slovensku liturgiju još nije završena i za to mole pomoć svog patrona: „Zhliadni, blažený, ochráň dnes svoje vojvodstvo, lesť pošliapuc trojjazyčníkov, dôstojne nás ochraňujúc medzi barbarmi, svätý, sme z tvojej domoviny, a naprav nás hneď do Kristovho čestného prístavu.“Prilikom određivanja autora propovedi Napomena za pokajanje, naučnici nisu jedinstveni. Tradicionalno se pripisuje Metodiju, ali pošto se u njoj ukazuje na „deda Adama“ koji je čest u Konstantinovim delima neki misle da je autor Konstantin. Propoved sadrži razmišljanja o ispovesti - da se pokorno priznaju gresi. Metodije je sigurno autor druge staroslovenske propovedi Napomena vladarima. Tekst propovedi sadržajno i terminološki nadovezuje na Civilni zakonik. Akcenat se u njoj stavlja na očuvanje crkvenih propisa i na sprovođenje svetosti bračne zajednice. Postoje i pretpostavke da je bila namenjena Svetopluku, iako u tekstu o tome nema ni reči, već je to opšta homilija.

Kliment

Najizrazitiji pisac među učenicima i sledbenicima Konstantina -Ćirila i Metodija je bio Kliment, koji je dobio ime Bugarski, Ohridski ili Velički na osnovu porekla i mesta kasnijeg delovanja. Nemamo podatke o njegovom rodnom mestu niti o narodnosti, samo na osnovu grčkog Žitija Klimentovog znamo da je umro 916 g. kada je imao više od 80 godina, znači rodio se negde pre 836. godine. Verovatno je bio iz Makedonije a na Veliku Moraviu je došao sa vizantijskom misijom. 868 g. je zajedno sa Metodijem, Gorazdom i Naumom u Rimu imenovan za sveštenika i verovatno je zajedno sa Gorazdom ovde zastupao velikomoravske interese prilikom pregovora 868-869 g. u vezi osnivanja posebne panonsko – velikomoravske provincije. Posle Metodijeve smrti zajedno sa Naumom i Angelarijem napušta Veliku Moravu a utočište je pronašao kod bugarskog kneza Borisa Mihala I. Trajno mesto njegovog delovanja je postao Ohrid, gde je sagradio manastir sa školom. Godine 893 bugarski car Simeon je uredio velicku biskupiju i ustoličio Klimenta za episkopa. Poslednje životno razdoblje je proveo u manastiru završavajući svoje delo. Umro je 27. jula 916. g. u Ohridu, gde je i u manastiru sahranjen.

Književno delo

Kliment je autor značajnih dela, gde sigurno spada Pohvala Ćirilu-Filozofu, Žitije Konstantinovo (verovatno u saradnji sa Metodijem), Služba Ćirilu, učitelju slovenskoga naroda a imao je i značajan udeo u nastanku dela Pohvala Ćirilu i Metodiju. Klimentovo delo sadrži kvalitetna dela himničkog karaktera i

7

apoteoze na učitelje Konstantina i Metodija, crkvenih očeva i drugih svetaca, propovedi i homilije (tumačenje biblijskog teksta kao deo propovedi) prilikom raznih praznika i liturgijskih perioda, koje stoje samostalno, pisane su po uzoru na grčke homilije ili su delimično prevedene sa grčkog. Kliment je zajedno sa Naumom obrazovao celu generaciju književno obrazovanih naslednika koji su načinili značajne spise kao što je Odbrana Slovenskog pisma, Žitije Klimenta i Žitije Nauma.

Žitije Konstantina - Filozofa

Najznačajnije za nas je Klimentovo delo Žitije Konstantina, ceo naziv Uspomena i život blagoslovenog učitelja našeg Konstantina Filozofa, prvog učitelja naroda slovenskog koje je nastalo oko 870. god. a u njemu nadovezuje na delo Kratak život Konstantina-Ćirila. Kliment detaljno opisuje ceo život Konstantina - Filozofa, od rođenja, kroz detinjstvo, sazrevanje, mladost pa čak do doba zrelosti sa akcentom na značajne događaje koji su uticali na njegov život. Adekvatno transformiše legendu vizantijskog porekla za potrebe svog dela. Hagiografskim (hagiografija je deo teološke nauke koja se bavi istraživanjem života svetaca) uzorom Klimentu je verovatno bilo vizantijsko Žitije sv. Atanazija sastavljeno od strane sv. Gregora Nazianskog, kome se Kliment divio u trećem poglavlju Žitija Konstantinovog. Razvijena vizantijska tradicija legendi se oslikava praktično na svim nivoima Klimentovog teksta: sižejno - kompozicionom promišljenošću, kompaktnošću i proporcionalnošću, jačanjem intelektualne razine teksta, usavršen retorski stil. Intelektualni, istorijski, filozofski, teološki i odbrambeni nivo teksta je usmeren ka evropskoj zajednici a delimično i domaćoj inteligenciji, dok je radnja legende sa puno opisa neizbežnih čuda upućena vernicima. I kompozicija zasnovana na putovanju, na opisu misije u cilju širenja vere i po cenu neizmernog fizičkog stradanja. Ovim je indirektno prikazana i sledeća značajna karakteristika legende u portretu glavnog lika a to je samosavlađivanje: Konstantin se odriče svojih ličnih ciljeva individualne pobožnosti u manastiru i uvek iznova kreće na fizički naporne puteve, koje služe da se širi i učvrsti hrišćanstvo.Žitije Konstantina-Filozofa predstavlja delo koje ima izuzetnu istorijsku, dokumentarnu, ali i književnu vrednost. Možemo ga znači vrednovati kao razvijenu legendu, kao istorijsku monografiju ali i kao razumljivo tumačenje teološko-filozofske problematike tog vremena. Na nivou legende ovde ćemo naći skoro sve njene osnovne žanrovsko-tematske karakteristike: hvaljenje rodnog mesta i porodice junaka, nadprirodne događaje povezane sa njegovim dolaskom na svet i ranim detinjstvom (II i III pog.) učešće Boga u svim njegovim bitnim životnim odlukama i značajnim delima (III.,IV. i XIV. pog.). Naročito se koncentriše na period pre dolaska na Veliku Moravu. Što se tiče istorijske strane Žitije Konstantinovo predstavlja pouzdan izvor celog Konstantinovog života (Kliment je bio blizak saradnik braće i pre velikomoravske misije , učestvovao je u misiji kod Hazara i u pronalasku moštiju sv,. Klimenta) pa sve do njegove smrti u Rimu. Karakter teološko-filozofskih tumačenja pre svega osnovnim elemenata i principa hrišćanstva imaju Konstantinove dispute (diskusije) i rasprave sa protivnicima hrišćanstva (Jevreji i Muslimani), ili sa jereticima ili sa protivnicima slovenske liturgije (debata sa trojjezičnicima u Veneciji). Njihov sadržaj i karakter svedoče o Konstantinovom detaljnom poznavanju teologije i dokaz su njegove stručnosti u vođenju disputa i debata, o veštini da rečju porazi protivnika. Kliment je verovatno pomoću Metodija sačuvao njihov autentičan karakter, nalazimo u njima identične odlike Konstantinovog izražajnog stila kao napr. u Proglasu. (tip metafore ili parabole). Osim ovih zapisa Konstantinovih disputa i polemika autor žitija nam je sačuvao i sledeća dela, već pomenutu Himnu na Gregora iz Nazianza i Molitvu pred smrt. Kliment se u žitiju javlja kao autor koji nije obrazovan, ali je umetnički nadaren. Njegov stil je na visokom nivou, neki delovi teksta imaju karakter proze sa ritmom. Takođe dosta koristi retorska i druga izražajna sredstva naročito prilikom reprodukcije Konstantinovih tekstova.Obe legende - Žitije Konstantinovo i Žitije Metodijevo nisu samo opis života svetaca, već će to pre biti političko-odbrambena, eventualno istorijsko-monografska dela. Žitije Konstantinovo teološki obrazlaže i brani vizantijsku misiju na Velikoj Moravi, Žitije Metodijevo je dokumenat koji govori o tome šta je misija kulturno donela i po koju cenu, uz kakve patnje i stradanja. Zajedno predstavljaju detaljan istorijski dokumenat o životu i radu Konstantina i Metodija, ali i o društveno-istorijskom uključivanju njihovog rada u tokove tadašnje kulturne Evrope (istočne i zapadne).Drugo Žitije Metodijevo – Uspomena i život blagoslavanog oca i učitelja našeg Metodija arcibiskupa moravskog je možda napisao Gorazd. Nastalo je neposredno posle njegove smrti (ne govori se o

8

proterivanju njegovih učenika a ni o Svetoplukovom negativnom odnosu prema slovenskoj liturgiji). I u ovoj legendi se govori o Metodijevom životu od rođenja do smrti, ali njegov život pre dolaska na Veliku Moravu je stručan. Akcenat je na Metodijevoj delatnosti i na sukobu sa nemačkim klerom (sveštenstvo). Završava se njegovom smrću i pogrebom. Ova legenda je pisana drugačijim stilom - stručno, suvoparno. Zato naučnici smatraju da su žitija napisali različiti autori.Velikomoravski period se i kasnije u istoriji slovačke književnosti često pominje. Ovaj period je značajan zbog toga što je postao osnova slovačke narodne ideologije, naročito u vreme nacionalnog preporoda i formiranja modernog slovačkog naroda.

Delovanje staroslovenske pismenosti i posle 1000 godine nije bilo potpuno prekinuto, ali je bilo sve slabije. U 11. pa sve do 13. veka su na teritoriji Ugarske postojali manastiri u kojima su se prepisivali staroslovenski tekstovi i u kojima se staroslovenski jezik koristio ne kao liturgijski jezik već samo prilikom tumačenja Pisma, u Očenašu i u osnovnim hrišćanskim tekstovima (Pauliny,1983). To dokazuje i najstarija ugarska Legeda o svetom Svoradu i Benediktu od biskupa Maurusa gde ima puno podataka o tome da je u tom periodu na slovačkoj teritoriji dolazilo do postepenog gašenje tradicije istočne liturgije.

Srednjovekovna književnost (11.-15.v)

U srednjem veku dolazi do formiranja feudalizma i ugarske države, formiranja latinskog obrazovanja, razvoj gradova i zanatstva. U 14. veku jačaju građanski sloj i plemstvo (oligarhija) i traže svoja prava (vlasnička i politička, ali i kulturna, i pravo na jezik).Dominantna osobina čoveka srednjeg veka ostaje vera u Boga i hrišćanstvo. Novi talas hristijanizacije ipak stavlja akcenat na mučeništvo a na drugoj strani na viteza koji širi hrišćanstvo mačem.Književnost u ovom razdoblju još uvek ima srednjovekovni univerzalistički karakter (nadnarodni), na nivou književnog jezika (latinski), žanrovski i tematskiAutori više nisu tako anonimni kao pre, autori se poistovećuju sa svojom ulogom, o čemu govori podatak da se autori često pozivaju na svoje vlastito iskustvo, na svedočanstva svedoka, ili na izvore kojima se može verovati (napr. kod Maurusa-Legenda o svetom Svoradu i Benediktu)Tekstovi imaju pretežno kompilaciono-montažni karakter (legenda, hronika) i pišu se sa namerom da budu čitani i slušani.Većina crkvenih tekstova je bila usko povezana sa liturgijom ili pak sa verskim prazničnim prilikama (duhovna pesma, molitva). Krajem srednjeg veka u 2. polovini 15. veka se pojavljuje štamparija (Guttenberg, 1445), ali štampana knjiga još dugo neće biti na prostoru Slovačke svakodnevni, dostupan i jeftin proizvod.U srednjem veku se diferencira i proširuje paleta žanrova i žanrovskih formi a u okviru toga povećava se broj tema i književnih jezika (osim latinskog od 13. veka i češki jezik i slovakizovan češki jezik). Dominiraju legende i hronike.Najmanje promena je nastalo u duhovnoj verskoj lirici, jer su njeni sadržaj i forma bili kanonizovani (odobreni od strane crkve). Molitve, pesme i formule su relativno dugo postojale na staroslovenskom jeziku. Od 13. veka se u kodeksima javljuju zapisi molitvi (Očenaš, Zdravas, Vyznanie viery) i formula (korišćene prilikom krštenja, venčanja, ispovesti) na slovakizovanom češkom jeziku. Spišske molitve to je zbirka kratkih molitvi u prozi, ima 11 delova. Od 13. veka se u kodeksima javlja bogat repertoar obredne latinske poezije: psalmi, himne… Izvorni spomenici svetovne lirike iz srednjeg veka nisu se sačuvali, samo pretpostavljamo da je bila prisutna i tzv. vagantska poezija (vagant – u srednjem veku lutajući student). ( Jedan stih koji spada u pijansku vagantsku liriku glasi: Ak chceš zdravý byť, medzi dvoma jedlami máš piť. (Ako hoćeš zdrav biti, moraš između dva obroka piti.) U Novogradskom poreskom registru (1457) stoji zapis stiha koji je zapisao pisar Leonard iz Uničova, koji je ubirao porez. Svojim karakterom svedoči da je i u Slovačkoj postojala zabavna književnost, čak i erotskog karaktera:O, mila panna, čo ty maš, čo mi daš-nevieš-raz. Amen. (O mila devica, šta to imaš ti, šta ćeš mi dati, jednom ćeš znati. Amin.)

9

Slovaci u ranom srednjem veku

907. godine se završava prvo razdoblje u slovačkoj kulturnoj istoriji i počinje period latinske i češke književnosti u Slovačkoj ili romansko-gotički period ili srednjovekovni period u užem smislu (traje do 1415. g. kada je spaljen Jan Hus). U ovom periodu su bitne tri storijske činjenice:- formiranje ugarske države- učvršćivanje feudalnog društvenog sistema- vladavina Matuša Čaka TrenčjanskogPosle pobede ispod Bratislavske tvrđave mađarska plemena su često napadali i deo zapadne Evrope i Bavarije. Zato su se stanovnici prethodne Velike Morave povukli u severne delove, u planine koje su im pružale utočište. Ali ni ovde preci Slovaka nisu sačuvali svoju samostalnost, već su se našli pod vlašću poljskih i čeških kneževa. 955 g. bavarska vojska je porazila ugarsku vojsku na reci Leh i od tada su Mađari prestali da prave svoje najezde u druge krajeve, napuštaju nomadski način života, počeli su da se bave poljoprivredom i većina se povinovala svom knezu Gejzi. Da bi ojačao svoju moć knez Gejza je pozvao na svoj dvor praškog biskupa Vojteha. Ali pravi osnivač ugarske države bio je njegov sin Stefan I koji je 1000 g. sa papinim dopuštenjem bio krunisan za prvog ugarskog kralja. Deo Ugarske su postali i slovačke oblasti. Slovačka je bila uređena kao posebna pogranična oblast - vojvodstvo koje je trebalo da bude odbrana od poljskih, čeških i ruskih napada. Zato su već tada na teritoriji Slovačke izgrađene tvrđave: Beckov, Vyšehrad, Stari hrad, Oravsky hrad, Filjakovo i dr. Od slovenskih plemena se postepeno formira i slovački narod.

Posle smrti Stefana I. 1038 g. nekoliko interesenta za ugarski presto su između sebe vodili bitke. U celoj državi su se formirali feudalni odnosi a zemlja se koncentrisala u rukama vladara, plemstva i crkvenih poglavara. Plemstvo je neprestano povećavalo obaveze podanika tako da su oni bežali sa njihovim imanja, pojavljuje se razbojništvo i česte su bile pobune podanika. Kralju je plemstvo bilo potrebno da bi ove pobune ugušio, ali i da bi državu odbranio od spoljašnjeg neprijatelja. Da bi pridobio plemstvo na svoju stranu davao je plemićima razne privilegije i prava. Tako je naprimer ugarski car Ondrej II. zlatnom bulom iz 1222 g. formulisao prava i obaveze ugarskog plemstva. Ovaj dokumenat je posle i u kasnijim vekovima postao osnova i potpora privilegija plemstva. Posle njegove smrti njegov sin Belo IV. je napravio reviziju svih Ondrejovih donacija i oduzimao je imanja koja plemići nisu zaslužili i time naljutio veliki broj plemića. U takvoj situaciji pojavljuje se novi neprijatelj a to su Tatari. 1240 g. su zauzeli Kijev i približavali se ugarskoj granici. Belo IV. je počeo pripremu odbrane, ali nije imao podršku plemstva tako da je na reci Slanoj 1241 g. ugarska vojska poražena od strane Tatara pod vođstvom Batu-kana. Veliki broj plemića je poginuo, Belo IV. je pobegao tako da je zemlja bila prepuštena neprijateljima na milost i nemilost. Već polovinom 1242 g. se Tatari vraćaju u Aziju jer je umro veliki kan Ogotaj, ali Ugarska ostaje opustošena zemlja. Polako kreće njena obnova.

U 13. veku na slovačkoj teritoriji postepeno počinju da dominiraju dve porodice oligarha, na zapadu Čakovci a na istoku Abovci. Na početku 14. veka su se ponovo rasplamsale bitke i svađe oko ugarskog trona. 1301 godine je kao ugarski kralj bio krunisan neapolski princ Karol Robert Anjžujski. Ovo krunisanje nije bilo priznato od strane Matuša Čaka i njegovih pristalica i oni su ugarski tron ponudili češkom kralju Vaclavu III, koji je ovo preneo na svog 12-godišnjeg sina Vaclava koji je kasnije i bio krunisan kao ugarski kralj Ladislav IV. Matuš Čak je u znak zahvalnosti od Ladislava dobio celu Trenčiansku i Nitrjansku županiju. Ali ubzo Matuš Čak prelazi na stranu Karla Roberta. Kada je 1305 g. Ladislav IV. postao češki kralj odrekao se ugarskog trona i na tron dolazi Karol Robert. Da bi na svoju stranu pridobio Matuša Čaka kralj ga je imenovao za svog zastupnika na teritoriji koju danas zauzima Slovačka a bio je i glavni upravnik kraljevskih financija. Njegov glavni zadatak je bio da od plemstva oduzima neosnovano dobijena imanja, koje on nije vraćao kralju, već ih ostavljao sebi. Zbog toga je između njega i kralja nastao konflikt a bio je i izbačen iz crkve. Matuš Čak nije puno za to mario i dalje je proganjao kraljeve pristalice, oduzimao im imanja tako da je postao vlasnik 50 tvrđava i 12 županija. Njegova moć nije oslabila ni posle poraza od Karola Roberta 1312 g. – bitka kod Rozhranoviec. On je ostao „pán Váhu i Tatier“ sve do svoje smrti 1321. g.

10

Slovačka književnost je u njemu videla slovačkog patriotu, naročito se u romantizmu ističe period njegove vladavine jer se želi ukazati na određenu samostalnost Slovačke u okviru Ugarske.

Srednjovekovna književnost

Legende su najtipičniji književni žanrovi ovog perioda. Sadrže opis života najznačajnijih predstavnika hristijanizacije i hrišćanstva. Osim toga u legendama ima dosta podataka koje se odnose na politički i crkveni život u Ugarskoj, naročito za vreme vladavine Stefana I. Srednjovekovne legende imaju tačno ustaljenu kompoziciju, na početku je prolog, koji sadrži veličanje sveca. Posle prologa slede delovi u kojima se govori o njegovom poreklu, mladosti, životnoj sudbini, koja je u znaku mučeništva za ideale hrišćanstva. Onda se govori o njegovoj smrti, koja je obično iskupljenje za ovozemaljske muke a junak je ceo svoj život čeznuo za njom. U epilogu se govori o čudima koje se dešavaju posle njegove smrti, kao i o njegovom kultu. Nisu bili obavezni svi delovi kompozicije, tako da u nekim legendama nedostaje prolog, u nekim se ne govori o mladosti sveca i sl.

Za slovačku kulturnu istoriju su važne četiri latinske legende:1. Legenda o svetom Svoradu i Benediktu2. Legenda veća ili major3. Legenda manja ili minor4. Hartvikova legenda

Legenda o svetom Svoradu i BenediktuMaurus je imao visoku crkvenu funkciju i autor je najstarije ugarske latinske legende koja je neposredno vezana za slovačku teritoriju i slovački narod. Rođen je oko 1000 g. a Maurus je njegovo monaško ime. Bio je sholastičar (srednjovekovne hrišćanska filozofija) verovatno u manastiru na Zoboru, posvećen je bio verovatno u manastiru na Panonskoj gori, gde je bio i opat. Bio je biskup od 1036 g. a to ističe i u legendi. Umro je verovatno 1070 g. Maurus je svoje jedino ali za nas veoma značajno delo napisao između 1064-1070 g. Verovatno na zahtev vojvode Gejze i njegovo delo prestavlja tzv. kanonizovanu legendu, (Svorad i Benedikt su bili proglašeni za svece 1083 g.). Maurus znači u svojoj legendi prikazuje nekoliko događaja iz života monaha i pustinjaka Svorada-Andreja (umro je oko 1031-1032) i Benedikta (umro je oko 1034-35) koji su delovali na slovačkoj teritoriji za vreme vladavine Stefana I. Radnja legende se odigrava u konkretnoj slovačkoj sredini (Nitra, Zobor i verovatno okolina Trenčina). Maurus to priča veoma neposredno, jer ih je poznavao a takođe je i zapisao svedočanstva Benedikta i opata Filipa o svetom životu i mučeničkoj smrti Svorada i o čudima posle njegove smrti.Za razliku od ostalih starijih legendi ova legenda je dosta kraća, a izbor događaja je podređen funkciji legende. Za potrebe kanonizacije je bilo potrebno dati svedočanstvo o svetom životu, mučeničkoj smrti i čudesima koje su se dešavale za života i posle smrti junaka. Zato ćemo u legendi naći relativno detaljan opis Svoradovog asketskog načina života (postio je i teško fizički radio), koji nam svojom strogoćom (40 oraha je bila njegova hrana za vreme 40-dnevnog posta) ukazuje na istočne, asketske pravce. Stil legende nije estetski a često prelazi čak u naturalizam, napr. detalji Svoradovog mučenja. Maursova legenda sadrži i osnovni elemenat legende a to je opis čuda za vreme njegovog života (iscrpljenog Svorada na samrti spašava anđeo) a naročito posle smrti: na kraju legende se dodaje reprodukcija dva čuda, koje je uradio Svorad i to sa ljudima sa dna društvene lestvice. Oživeo je ubijenog razbojnika i pred sigurnom smrću na vešalima spasio drugog razbojnika, koji ga je pozivao i molio se njemu.Iako je Maurusov tekst stručan ne nedostaje ni sledeća odlika legende a to je portret lika. Svorad je veoma plastično i verno prikazan. Osim karakterističnih znakova i osobina naći ćemo ovde i želju da ta svetost bude sakrivena pred običnim svetom. O svom čudesnom spasenju od strane anđela kaže samo Benediktu, ali traži od njega da o tome ćuti. Kada je umirao pored svog kreveta želeo je da ima samo opata Filipa, jer je posle izašlo na videlo, kako se on mučio.U svoju legendu je Maurus stavio samo jednu epizodu iz života Benedikta - njegovu smrt oko 1034 g. Na osnovu legende ubili su ga razbojnici jer su mislili da ima novac. U legendi se sa Benediktovom smrću

11

spaja i priča o orlu koji je cele godine sedeo na steni iznad mesta gde su mrtvog Benedikta bacili u Vah. Kad su ga izvukli njegovo telo je bilo celo.Zanimljiva je Maurusova težnja da jasno odvoji delove koje su me govorili opat Filip, Benedikt a koje su rezulatt njegovog vlastitog iskustva. U ovome vidimo njegovu želju da da istinito svedočanstvo kome se može verovati, što je značajno u legendi (zbog kanonizacije).

Ugarske latinske legende o svetom Stefanu govore o društveno-političkim i crkvenim odnosima za vreme jačanja hrišćanstva i feudalnog uređenja u Ugarskoj za vreme vladavine Stefana I. (997-1038). Legenda maior je nastala krajem 11. v a verovatno njen autor nije bio Mađar, jer o Mađarima piše sa opovrgavanjem i naziva ih divljim narodom, ali je ovakav stav možda samo negativan odnos prema paganstvu. Hrišćanstvo je za ovog autora glavna prekretnica u istoriji Ugarske. U legendi se spominju i Svorad i Benedik, ali sa divljenjem se govori naročito o češkom biskupu Vojtehu koji je krstio kneza Gejzu i Stefana I., osnovao manastir na Panonskoj gori kao i o opatu po imenu Radlo. Pažnju ipak posvećuje Stefanovoj izgradnji države i njegovoj hristijanizaciji Ugarske.Legenda minor je nastala takođe u 11. v. i predstavlja književno najsavršenije delo ugarskog ranog srednjeg veka. Autor je takođe anoniman, i već u uvodu legende se vidi da je književno obrazovan, jer se poziva na Horaciovu poetiku i govori da je istinska lepota u jednostavnosti i skromnosti. Legenda minor je u stvari sažeta Legenda maior, ne pominje se biskup Vojteh, već samo Stefanova politička i državnička delatnost gde se Stefan I. prikazuje kao energičan vladar. Ova legenda opisuje i njegovu smrt, sahranu i proglašavanje za sveca.Hartvikova legenda je nastala na početku 12. v . (autor biskup Hartvik). Ova legenda preuzima cele delove iz Legende maior. Puna je mistike i čuda, zato se Hatrvik smatra pretečom hrišćanske mistike u Ugarskoj. Kod svih legendi je zanimljivo to, da se ne pominje misija Konstantina i Metodija iako svaka govori o jačanju hrišćanstva u Ugarskoj. Ovo možemo da smatramo kao neprijateljstvo rimsko-nemačkog hrišćanstva prema hrišćanstvu vizantijskom, ali i ne mora da bude tako.

Srednjovekovne hronike

Hronike su duže od legendi, ako ih uporedimo sa istorijskim podacima hronike ne možemo uzimati kao istorijske dokumente, imaju svetovni karakter i drukčiju kompoziciju, koja se zasniva na hronologiji i linearnom spajanju epizoda. Istorijska dokumentarnost se u njima spaja sa pseudoistorijskim informacijama, fantastičnim predanjima i sl. Hronike ipak nisu napisane stereotipno i monotono, autori su hteli zaokupiti pažnju čitaoca čestom promenom ritma a to je ujedno i dokaz da su srednjovekovne hronike bile složeni književni žanrovi, napravljeni od različitih formi: koriste se biblijski citati, priče, zapisi nekog doživljaja, bajke, legende, propovedi, citati istorijskog dokumenta, parafraze nečijeg teksta… Za slovačku istoriju zanimljive dve latinske ugarske hronike: Anonimova hronika (oko 1200 g.i Šimonova (1282-1285) i dve češke (Kozmina i Dalimilova) hronike.

Anonimova hronika je nastala na prelomu 12. i 13. v i sadrži najstariju istoriju Ugarske. Njen autor je verovatno jedan od kraljevskih pisara. Anonim ovde detaljno opisuje napade mađarskih plemena pod vođstvom Arpada, junačka dela mađarskih feudalaca a to sve sa ciljem da poniži Slovene. Osim toga piše da je Arpad od Svetopluka dobio Veliku Moravu za belog konja. Ova hronika je bitna i zbog toga što sadrži značajan broj slovačkih naziva mesta - Váh (Vag), Tatry (Turtur), Trenčín (Trusun), Zvolen (Zovolon)…Šimonova hronika je nastala krajem 13. v. i obrađuje istoriju Ugarske do 1282 g. Njen autor jeste kraljevski sveštenik i hroničar Šimon. Sa oduševljenjem opisuje sudbinu mađarskog naroda od biblijske potope sveta. Kao svoje izvore navodi anale, usmenu tradiciju i ranu srednjovekovnu epiku. Među najznačajnije delove spadaju opisi vladavine Svetopluka i razvrstavanja ugarskoj društva. Recimo autor govori da ugarski plemići ne puštaju svoje zatvorenike na slobodu kao što je to naredio papa, već od njih prave sluge na svojim imanjima.Kozmina češka hronika je nastala u 12. v. i sadrži češku istoriju od vavilonske kule pa sve do početka 12. v. Pisana je na latinskom. Autor Kozma se prilikom pisanja oslanjao na predanja, narodnu tradiciju a pri opisu hrišćanskog perioda kao izvor je uzimao pisana svedočanstva i vlastito iskustvo. Autor je patriota koji otvoreno govori o svojoj brizi za svoju zemlju ali i kao majstor anegdota, koji pojedine događaje i

12

bitke opisuje veoma živo i zanimljivo. Kozma je bio prozapadno orijentisan i zbog toga se Ćirilo i Metodije spominju tek slučajno. Spominje i priču o Svetoplukovim triju granama i govori o njegovom monaškom životu neposredno pred smrt na Zoboru.Dalimilova hronika je nastala na poč. 14.v. i sadrži istoriju češke od vavilonske kule pa do 1314 g. Autor je ustvari anoniman a od 17. v. se pogrešno označava da je to Dalimil. Autor je verovatno bio sitan plemić koji je imao za cilj da govori o ljubavi prema maternjem jeziku i domovini. Negativan odnos je imao i prema kralju i visokom plemstvu i prema strancima i seljacima. Hronika sadrži značajne podatke o Svetopluku i o vremenu Matuša Čaka Trenčianskog. Hronika je u stvari istorijsko delo napisano u stihu na češkom jeziku. Osim legendi i hronika se u ovom periodu gaji i duhovna pesma i dramski žanrovi - božićne i uskršnje misteriji i igre sa biblijskim motivima.

Humanizam i renesansa (1500-1650)

U slovačkoj književnoj istoriji za ovaj period ustaljen je naziv Humanizam i renesansa resp. Humanistička i renesansna književnost. Slovačka književnost u ovom periodu se razvijala u mnogonacionalnoj Ugarskoj i pod uticajem istorijskih, društvenih i kulturnih promena u 16. veku. Prelaz iz srednjeg veka u novi vek je bio pod uticajem ovih faktora u Slovačkoj veoma usporen i ne naročito izražen. Renesansa znači preporod, vraćanje antici, antičkim jezicima (latinski, grčki), pažnja se premešta sa Boga na čoveka, dolazi do nove analize odnosa Boga i čoveka, razuma i vere, akcenat se stavlja na razum i na ono što je individualno. Dolazi do reformacije crkve. Celo ovo razdoblje, koje traje skoro dva veka je u znaku dinamičnih društvenih promena, ratova, čije su breme nosili obični ljudi. Ono što je bitno obeležilo Slovačku jesu sledeći istorijski momenti:-Borbe za ugarski presto, koje su se završile dolaskom kralja Matije Korvina 1458 g. Vladao je sve do svoje smrti 1490 g. Posle njega kralj postaje Vladislav II. i za vreme njegove vladavine u drugoj polovini 16. v. plemstvo obnavlja svoje privilegije, slobode i prava čime se podanicima i seljacima značajno pogoršava položaj, što rezultira narodnim ustancima. Jedna takva pobuna je bila i 1514 g. a na čelu je bio Juraj Doža. Ustanak je bio brzo ugašen a Doža je bio pogubljen. Te godine zaseda ugarski sabor i donosi 71 zakona od kojih su čak 62 bili nepovoljni za podanike (povećali su im obavezna davanja, bez saglasnosti gospodara nisu smeli da se žene, da uče zanat, studiraju...). Takođe je predložen i tzv. Verbeciho tripartitum na osnovu kojeg su u ugarski narod spadali samo privilegovani – plemstvo.- Turska opasnost. 1516 g. na češki i ugarski presto dolazi kralj Ljudevit. Za vreme njegove vladavine anarhija dostiže svoj vrhunac. Plemstvo ima svoju vlastitu vojsku, rudari često štrajkuju, monasi su napuštali manastire i postajali lutalice. Sve to je bilo znak da kralj ne može zaustaviti privredni, društveni i crkveni raspad. U ovakvoj situaciji se pojavljuje spoljni nepriajtelj - Turci. Kada su 1521 zauzeli Beograd, kralj nije mogao da se osloni na plemstvo, jedva je sakupio 10000 vojnika, što nije bilo dovoljno. U bici kod Mohača 1526 g. ugarska vojska je poražena a kralj ubijen prilikom bekstva. Posle Mohačske bitke Turci su se ulogorili u mađarskoj niziji. Godine 1541 Ugarsku su podelili na 3 dela: -Budin sa centralnim delom Ugarske između Dunava i Tise (i današnja Vojvodina) sve do južne Slovačke je postao centar Budimskog pašaluka; - teritorija iza Dunava (Zadunajske županije), Chrvatska, deo Slovačke su ostale pod vlašću Ferdinanda I. Habsburgovskog a – Sedmohradsko na istoku je bilo vazalska kneževina (vladavina erdeljskih knezova). Habsburgovci su ovo iskoristili da učvrste i centralizuju svoju vlast, Bratislava postaje centar najvažnijih ugarskih institucija – ugarske komore, kraljevske kancelarije i mesto krunisanja kraljeva. Pošto su Turci zauzeli Estragon ugarski arcibiskup i crkveni velikodostojnici se sele u zapadoslovačko mesto Trnava. Turci su neprestano napadali Slovačku, zauzeli su njene južne delove i dodali budimskom pašaluku. Odavde su janjičari napadali i severnije delove tako da je slovački narod u 16. i 17. v neprestano živeo u strahu od Turaka. Grade se tvrđave koje predstavljaju glavnu odbrambenu liniju od Turaka: Komárno, Nové zámky, Šahy, Levice, Krupina, Modrý kameň, Fiľakovo, kasnije Leopoldovo. Humanizam i renesansa su se u Slovačkoj odomaćili zahvaljujući dvema istorijskih činjenicama:- Hustitski pokret (s kraja 14 i početka 15.v) i reformacija- Dvor Matije Korvina

13

Husitski pokret je bio najveći protivfeudalni pokret u Češkoj. Nastao je kao reakcija na krizu feudalnog sistema i imao je reformni, protivkatolički i narodnooslobodilački karakter i značaj. Njegovi izvori jesu učenje češkog reformatora, propovednika, profesora i rektora praškog univerziteta Jana Husa. Hus početkom 15. v propoveda u Pragu na češkom jeziku o devijacijama crkve i njenih velikodostojnika. Imao je veliki broj pristalica. Temelj katoličke crkve je uzdrman. Husitski pokret je dostigao vrhunac u Pragu 1419 g. ustankom. Husiti su srušili gradsku vladu sastavljenu od Nemaca, odbili su da prihvate nemačkog kralja Žigmunda za češkog kralja i ubili su njegovog brata. Još pre toga crkva zabranjuje Husove propovedi i pod pretnjom ekskomunikacije celog Praga Hus odlazi u mesto Tabor gde i dalje propoveda. To su bile najplodnije godine njegovog stvaralaštva. Pisao je lingvististička i pedagoška dela. Ističe ideal istine: Traži istinu, slušaj istinu, uči se istini, drži se istine i brani istinu čak do smrti. 1415. g. je spaljen na lomači, jer nije hteo da se odrekne svojih stavova a nije mu dozvoljeno da se brani. Posle toga nastaje veoma nemirno doba – u znaku je husitskih ratova. Dve godine nakon spaljivanja Husa proglasili su jedino ispravno pričešće kruhom i vinom, nastaje pravac u husitskom pokretu pod nazvom peharnici (bili su veoma obrazovani, delili su crkvena imanja, zatvarali manastire) Vođa husita je bio Jan Žižka i njegova vojska je zabeležila nekoliko bitnih pobeda nad carskom vojskom. Husiti su se među sobom nazivali braćom, nisu postojale društvene razlike, svi su imali jednako pravo na kulturu i pravo tumačenja Biblije. Kasnije se iz ovog husitskog pokreta formirao tzv. bratski pokret koji je bio veoma jak. Osnivali su tzv. tabore. Kasnije dolazi do njegovog razdvajanja na radikalno i liberalno krilo, pokret slabi, češće doživljavaju poraze. Konačno ih je porazio Matija Korvin, deo njih je stupio u njegov elitni puk. Husiti su dolazili i u Slovačku i prenosili su Husovo učenje dalje. Takođe su doprineli širenju češkog jezika na teritoriji Slovačke. Iz ove husitske tradicije nastaje posebna crkvena organizacija Jedinstvo češke braće - Jednota bratska. Na čelu je bio biskup – jedan od najpoznatijih u 16. v. je Jan Blahoslav, koji 30 godina prevodio Bibliju, završili su je njegovi sledbenici. 1579. g. su u češkom gradiću Kraljicama pripadnici ove crkve preveli Bibliju na češki jezik – zato se zove Kraljička Biblija, štampana u 6 tomova (1579-1594). Čist češki jezik ovog prevoda je postao uzor češkog književnog jezika. Posle bitke na Bjeloj gori 1620. g. deo pripadnika ove crkve je emigrirao u Slovačku. U Slovačkoj su prihvatili i Kraljičku Bibliju. Husitska tradicija je uticala na razvoj književnosti pisane na češkom jeziku, tako da je češki jezik postao književni jezik Slovaka. Neki Slovaci su studirali na praškom univerzitetu i tako u Slovačku donosili napredne ideje husita. Iz redova ove crkve je bio i pedagog svetskog glasa Jan Amos Komenski, značajan kao filozof i lingvista. Njegovo delo je veoma obimno od pedagoških dela kao što su Orbis pictus (udžbenik stranog jezika, uz latinski i nemački tekst se nalazi slika, tako da se pomoću slike uče ovi jezici), Didactica magma (ovde se Komenski javlja kao osnivač novovekovne didaktike, u središtu nastavnog procesa nije više učitelj već učenik) i dr. Komenski kaže da vaspitanje počinje od rođenja, do 6. g. vaspitavaju roditelji, od 6 g. dete ide u opštinsku školu, koju treba da pohađaju sva deca bez obzira na klasno poreklo. Osnovno obrazovanje traje 6. godina, posle dolaze latinske škole ili gimnazije, pa stručno obrazovanje na univerzitetima. Veliki naglasak stavlja na prirodne nauke i naglašava da obrazovanje u narodnim ili opštinskim školama treba da bude na narodnom tj. maternjem jeziku, jer je on polazna tačka za učenje stranog jezika.Humanizam i renesansa su u Slovačku dolazili ne samo iz Ugarske, već i iz Beča, Praga, gde su bila književna društva u kojima je bilo i slovačke inteligencije. Renesansa je u Slovačku dolazila i sa reformacijom.Velika nemačka reformacija je poljuljala temelje cele Evrope. Bilo je više reformatora, ali najznačajniji su Martin Luther i Johan Kalvin. Prihvatali su samo najznačajniji oblik hrišćanstva, poricali su papu kao božjeg izaslanika na Zemlji i svece kao posrednike između ljudi i Boga. Tako je Martin Luther 1517 g. stavio na vrata katedrale u Witenbergu 95 teza kao svoju kritiku katoličke crkve. Malo kaasnije se umerenom krilu reformacije pridružuje i plemstvo, jer u tome vidi priliku da crkvena imanja uzme za sebe. Protestovali su protiv zabrane širenja verskih novina – od tada se nazivaju protestanti (često i luterani). Na augzburškom saboru 1530 g. su kralju predložili Lutherovo učenje koje je sastavio Filip Melanhton na osnovu Jevanđelja. Njihove pristalice se zato zovu evangelici augzburške veroispovesti (ev.a.v.) Posle ovih reformi cela Evrope se podelila na protestantski i katolički deo. Nastalo je nemirno doba za Evropu, poznato kao 30-godišnji verski rat između protestanata i katolika. Katoličke zemlje su bile Austrija, Italija, Španija, protestantske pola Nemačke, Belgija, Holandija. U ovaj verski rat su bili uključeni i ustanci erdeljskih plemića – ove borbe vođene su i na prostorima današnje Slovačke i to ima uticaj na njenu kulturu i istoriju. Bio je to talas prodiranja novih misli i ideja.

14

Renesansni napori kralja Matije Korvina (1458-1490). Matija Korvin je ličnost koja je obavijena mnogim narodnim predanjima u kojima je on kralj koji brani podanike i veoma rado boravi u Slovačkoj. Ovo narodno viđenje kralja Matijaša verovatno proističe iz njegovih radikalnih poteza kojima ograničava vlast plemstva, pre svega zbog turske opasnosti. Bio je preteča i mecena ugarske renesanse. Matija Korvin je bio kralj čvrste ruke, uspeo je da eliminiše nemire u zemlji, imao je uspešne ratne pohode protiv Turaka u Bosni i Srbiji, izdržavao je veliki pompezni dvor, poznat u celoj zemlji. Posle venčanja sa napuljskom princezom Beatris orijentisao se na Italiju (kolevku renesanse) i njenu renesansu. Na svom dvoru u Budinu je okupio veliki broj humanista, političara, istoričara, italijanskih umetnika (slikara i vajara) i graditelja. Šteta samo što je to bilo samo u uskom krugu kraljevskog dvora. Za vreme njegove vladavine češki jezik je postao jezik kraljeve kancelarije. Pomagao je razvoj gradova, osnivanje škola u njima, gde su dolazili mnogi evropsku profesori i predavali ne samo veronauku već i prirodne nauke a čitali su se i antički autori. Njegovom zaslugom je 1465 g. u Bratislavi osnovana visoka škola Acedemia Istropolitana, otvorena 1467 g. gde se osim teologije i sholastičke filozofije predavala i matematika, medicina, pravo. Academia je zatvorena 1471. g. Njen prvi kancelar je bio Jan Vitez, koji je bio zaslužan za osnivanje veoma bogate biblioteke Bibliotheca Corvineana u Budinu. (Oko 5000 latinskih, grčkih i dr. rukopisa i knjiga).

Slovačka renesansna književnost

Slovačka renesansna književnost je pisana pretežno na latinskom i češkom jeziku. Istorijske i ljubavne pesme već imaju elemente slovačkog jezika. Književnost se od studija antičke književnosti polako preorientisala na realnost, na društvene i političke probleme, kao što su turska opasnost, pitanje jake kraljevske moći, centralizacije moći, habsburgovski apsolutizam. U Slovačkoj još uvek nije bio jak građanski sloj već se književnost gaji u plemićkim i crkvenim krugovima. Značajno je osnivanje štamparija (Guttenberg ,1445), jer u 16. v. knjiga je jeftinije, dostupna većem broju čitalaca, koji su čitati kod kuće, individualno i tekst mogli percipirati subjektivno.

Što se tiče književnih rodova i žanrova razvijaju se i lirika, i epika, i drama. Književni žanrovi gube srednjovekovni sinkretizam, gube se žanrovi o globalnim problemima o čemu su govorile hronike, legende i junačke pesme(istorijske pesme kao informacija o bitnim događajima napr. ratovi sa Turcima). Sa humanizmom je povezano nastajanje novih žanrova - epigrama, prigodnih pesama, političkih poema. Iz srednjeg veka ostaje primarna duhovna lirika, ali i ovde odnos i osećanje prema Bogu postaje individualno.

Renesansna lirika se deli na svetovnu i duhovnu, iako je to teško podeliti jer su društveni, subjektivni i individualni motivi deo duhovne poezije tog vremena. Oba ova vida poezije crpe iz istih izvora - Stari i Novi zavet, Psalmi, Solomonova pesma nad pesmama, iz antičke književnosti…

Duhovna lirika u renesansi

Duhovna poezija je crkvena književnost, pisana uglavnom za crkvene potrebe, ali se u njoj povremeno ogledaju i individualne i subjektivne misli i osećanja samih autora. Takve pesme su pre svega pisali protestanti, jer je katolička crkva imala tačno propisan izgled takve pesme. Duhovna poezija ima svoje korene još u 10. veku u vreme širenja hrišćanstva, u srednjem veku dominira latinska crkvena pesma u kojoj se ignoriše ovozemaljski život, društvena problematika, akcentira se pokornost i mučenje na zemlji a večan život na nebu. U doba renesanse i humanizma crkva gubi svoje pozicije, dolazi do reformacije, tako da se i u duhovnoj poeziji odomaćuju lični i kolektivni problemi. Duhovna pesma kod evangelika je pisana na češkom jeziku, oslanja se na široke narodne mase, na narodnu pesmu (to se vidi u stihu) a akcenat se stavlja na konkretnost i jednostavnost.Duhovna lirika renesanse se deli na tri grupe: 1. direktne parafraze pre svega psalama iz Starog zaveta, 2. duhovne pesme za potrebe liturgije 3. intimna subjektivna lirika se razvijala postepeno i posebno, svoj vrhunac dostiže u dr. polovini 16. v i u prvim decenijama 17. v. u delima Jana Silvana, Vavrinca Benedikta Nedožerskog i Elijaša Lanija.

15

Dominantan jezik kod protestanata je češki jezik, sa elementima slovačkog narodnog jezika t.j. slovakizovana čeština. Kod katolika sve do 1620 g. dominira tradicinalan latinska duhovna pesma. Dolazi do mešanja narodnog stvaralaštva i duhovne poezije. Na razvoj evangelističke duhovne poezije na prelazu iz renesanse u barok je bitno uticao delo koje je izdato 1636 u Levoči a to je ujedno i najpoznatiji evangelistički kancional (pesmarica, zbirka pesama sa tekstovima i napevima) Cithara sanctorum (Citara svetih), Pesme duhovne stare i nove autora Juraja Tranovskog. Drugi značajni evengelistički kancional jeste pesmarica Danijela Pribiša Pesme duhovne (Levoča, 1634) u kojoj se nalaze pesme J.Silvana, E.Lanija. Katolici su izdali svoje pesme u kancionalu Cantus catholici. Pesme katoličke, latinske i slovačke, nove i starodavne. (1655) Benedikta Szollosiho (Benedikt Šeleši)

Jan Silvan (1493, Trnava-1573, Domažlice, Češka) je najstariji poznati autor duhovne lirike iz Slovačke. 1516 g. je verovatno studirao u Beču, od 1527 g. je bio propovednik na Moravi i u Češkoj, za vreme verskog progona (1535-1536) verovatno se krio u Slovačkoj u Malim Karpatima, posle je bio pisar u Pragu. Kao protestant proputovao je celu protestantsku Evropu. Posle druge ženidbe sa bogatom devojkom živeo je u mestu Domažlice, gde je imao svoje imanje i bio je uvažen građanin.KNJIŽEVNO DELO. Silvanove pesme se nalaze u mnogim kancionalima. Svojim stvaralaštvom nadovezuje na poeziju češke braće i na nemačku protestantsku liriku. Svoju duhovnu poeziju je izdao u zbirci, kancionalu Pesme nove na sedam psalama pokajničkih i drugi psalmi (Písnĕ nové na sedm žalmů kajícich a jiné žalmy), Prag, 1571. Zbirka sadrži 7 parafraza biblijskih psalama pokajanja, Silvanove originalne duhovne pesme - 32 i dodatak 10 pesama drugih autora. Silvan je bio prvi autor koji se odlučio za aktualnu pesničku obradu celovitog dela psalama, posle njega su to radili i ostali autori (napr. Vavrinec Benedikt Nedožerski). Silvan uzima dvostih psalama, menja ga na četvoro stih, a od originala se udaljuje samo kada apstraktni motiv iz psalama konkretizira motivima iz svog ličnog i subjektivnog doživljaja. Ovoj konkretizaciji doprinosi i to da uz svoje parafraze navodi melodije poznatih popularnih istorijskih, narodnih, ili polunarodnih pesama. Te melodije navodi i kod svojih originalnih pesama. Drugi deo kancionala sadrži subjektivne pesme a neke od njih imaju elemente individualne lirske ispovesti o čoveku i njegovom odnosu prema Bogu i svetu. Lirski subjekat se u parafrazama psalama javlja kao grešan, slab, bedan i nemoćan u svojoj pokori i nesavršenosti, iz čega proističe njegovo osećanje samoće:

Z hlubokosti volám, Bože k tebĕa spomoci tvé čekám vždy od tebe.Uslyš hlas, Bože, muoj, ač jest zdaleka,neb ta propast, v níž vĕzím, jestiť hluboká!

(parafraza 6. žalma pokajanja sv Davida)

U drugom delu lirski subjekat je već individualno biće, ima svoje sopstvene strasti i grehove sa kojima mora da se pomiri. To je pogled čoveka koji zna šta je to sreća, uprkos mnogim gubicima i porazima. Iz toga proističe neka raspolućenost subjekta, on se nalazi između ideala apstraktne, čiste vere, apsolutne pravde Božije i nade na spasenje a nasuprot tome je realnost ovozemaljskog života; između glasa ovozemaljskih radosti i glasa koji ga opominje pred grehom. U ovim subjektivnim pesmama (napr. u pesmi Prolaznost u svemu vidim) se javljaju suprotnosti i razlike između srednjovekovnog shvatanja života i renesansnog, svetovnog, između osećanja i obaveza, između ljubavi prema ovozemaljskom životu i verskog asketizma. Silvan tako govori da na ovom svetu nema ničeg stalnog, da se radost menja u tugu, zdravlje u bolest, mladost i lepota u starost. Ovaj motiv prolaznosti povezuje sa socijalnim problemima i govori da je svet pun nedostataka i nepravde. Na drugim mestima pak razmišlja o ljudskoj sreći, duhovito govori o braku i ženama. U ovim pesmama od prevazilazi srednjevekovno shvatanje čoveka, što se vidi u njegovom shvatanju da treba život proživjeti na zemlji, što je humanistički pogled na svet. U njegovim kasnijim pesmama se oseća razočarenje, pesimizam i podleže verovanju da je život na ovom svetu samo mučenje a da ljude na onom svetu čeka radost. Autor se ovde kaje što je proživeo burnu mladost i zadovoljavao licemernu želju tela.

Elijaš Lanji (1570-1618) je bio evangelistički sveštenik, osnivač evangelističke crkve u Slovačkoj, organizator crkvenog života u Slovačkoj na prelomu 16. i 17.v. Lanji je pisao molitve u stihu, propovedi,

16

polemičke spise i pesme. Nije izdao pesničku zbirku ili pesmaricu. Zato se njegovo književno delo sačuvalo tek u odlomcima. Za njegove pesme je karakterističan subjektivizam jer duhovnu poeziju koristi da izrazi lična osećanja. Tako u pesmarici Danijela Pribiša nalazimo 10 njegovih duhovnih pesama a jedna molitvu u stihu Bože, oče naš nebeski je zapisana na koricama jedne druge knjige. Iz tih nekoliko pesama vidimo da je Lanji bio talentovan pesnik koji je sa osećanjem upijao sve što se oko njega dešavalo i znao je tome da da odgovarajući pesnički oblik. Njegova poezija je na jednoj strani izraz emocionalnog preživljavanja složene društvene situacije (težak položaj evangelista) a na strani drugoj jeste izraz teških ličnih doživljaja. Spaja lične patnje, stradanja, muke sa stradanjem celog protestantskog evangelističkog sveta (pesma Gospode, zaštitniče naš, 1606). Izlaz iz ovakve situacije Lanji traži u verskom misticizmu i dubokoj pokornosti (što spada u karakteristike barokne poezije). Lanji je zagovornik verskog fatalizma, zato je on preteča barokne sumornosti. U ovome je i osnovna razlika između Silvanove i Lanjiho poezije; Silvanova poezija je optimističnija, ima u njoj više života dok je Lanjiho poezija puna pasivnosti, fatalizma, slepe vere u sudbinu, zato je on prethodnik barokne duhovne poezije za koju je karakteristična mistika, prepuštanje stradanju, što je u stavri temelj hrišćanstva. Lanji se u svojim pesmama, što se tiče izražavanja, inspiriše biblijskim tekstovima (psalmi), ali i živim jezikom, stih je ritmički, koristi refren (tipično za pesmu, ne samo duhovnu). Većina njegovih pesama se nalazi u zborniku crkvenih pesama - kancionalu Tranovskog a tri i u knjizi Cantus catholici. Pesme katoličke, latinske i slovačke, nove i starodavne. (1655) Benedikta Šelešija.

Vavrinec Benedikt Nedožerski (1555-1615, Prag) je studirao i delovao u Češkoj. Završio je filozofiju i teologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Prvo je radio kao učitelj, rektor škole a kasnije od 1603-1604 pa sve do svoje smrti je bio profesor, dekan, prorektor na Karlovom univerzitetu a na Filozofskom fakultetu je predavao klasičnu filologiju (grčki i latinski) i matematiku. Knjigom Nekoliko psalama napisanih na češke pesme na način latinskih stihova u novom izvođenju i izdanju, 1606 je Benedikt obogatio intimnu duhovnu liriku za još deset parafraza Davidovih psalama, koji su slobodno i u skladu sa vremenom aktualizovani. O njegovom talentu svedoči i stil parafraza, koji je pun emocionalnih stilističkih izražajnih sredstava. Knjiga sadrži i predgovor o pravilima kvantitativne versologije, koji prestavlja prvi sistem kvantitativnog stiha na češkom jeziku. Benediktov pesnički prevod svih psalama i četiri knjige Poetike nisu se sačuvali.

Juraj Tranovski (1592-1637) se rodio u Poljskoj, studirao u Sleziji, u Nemačkoj (Witenbergu) i u Češkoj. Radio je kao vaspitač, učitelj, rektor u raznim mestima Češke i Morave, posle instalacije za sveštenika 1616 radio je kao sveštenik u mnogim češkim gradovima ali je u vreme verskog progona morao da beži i 1629 došao u Slovačku, postao je propovednik na oravskom zamku kod grofa Gabriela Illeshazyja i sveštenikom u Liptovskom Mikulašu, gde je i umro.U Tranovskom delu se oslikava prelazni period između renesanse i baroka. Deo dela sa sigurnošću spada u renesansu i humanizam a deo je baš izrazito barokni. Tranovski je pisao latinsku prigodnu i duhovnu poeziju, češke duhovne pesme, češke molitve i latinsku i češku stručnu prozu. Njegovo najznačajnije delo jeste Cithara sanctorum. Pesme duhovne, stare i nove 1636., gde je objavio originalne češke pesme. On je ovaj zbornik sastavio zbog nedostatka ovakvih knjiga i za crkvene potrebe. Zbornik sadrži predgovor i 414 pesama (150 je napisao sam Tranovski) i bio je najznačajniji i najčešće izdavanim slovačkim evangelističkim kancionalom. Ovaj kancional koristi i slovačka evangelistička crkva koja je sve do 20. veka kao liturgijski jezik koristila češki jezik tj. jezik Kraljicke biblije. Pesme u njemu imaju znakove barokne duhovne poezije, misli o svetovnom ništavilu, prolaznosti, ništavilu, patnji i misli o nebeskoj večnosti i radosti. Pesme su izrazito verskog karaktera, pisane za potrebe crkve, pojedinih praznika i prilike, sa aktuelnom problematikom – to je ustvari pesnička lamentacija, jadikovanje nad teškom sudbinom progonjene protestantske crkve a ono često prelazi u socijalnu kritiku društva sa vizijama kraj sveta i elementima hilijazma (hilijazam – verovanje u hiljadugodišnje kraljevstvo Božije koje će početi ponovnim dolaskom Hrista pre smaka sveta). U Cithari Tranovski je objavio i svoje prevode nemačkih (uglavnom Lutherovih) i latinskih duhovnih pesama. Prevod je doslovan, ali ima i parafraza, pojednostavljivanja izraza, uvođenje novih metafora, dodavanje strofa. Najpotpuniju i najverniju karakteristiku Tranovskog i njegovog kancionala je dao Štefan Krčmery. Karakteriše ga kao kolektivistu i dogmatičara i stavlja ga u kontrast sa renesansnim pesnicima Silvanom, Lanjim i Vavrincom Benediktom, koje naziva psalmistima, liričarima i individualistima. Tranovskog dogmatizam je uslovljen vremenom,

17

dogmatska čvrstina je bila neizbežnim osloncem moralne snage i nepokolebljivosti s kojom su pripadnici slovačke evangelističke inteligencije odolevali duhovnom pritisku, često i fizičkom nasilju. Zato pesme Tranoscijusa streme ka ideološkom jedinstvu, značenjskom jedinstvu a time i uopštenosti. Ono individualno, konkretno i lično se potiskuje, dominiraju ovde tradicionalne biblijske slike i motivi, to je poezija intelektualnog karaktera. Iako kancional vremenski spada u renesansu na osnovu svoje ortodoksnosti (bezrezervna odanost nekoj ideji, naročito strogo pridržavanje verskih propisa) tipičan je za religijski barok.

Istorijske pesme renesansnog doba

Istorijske pesme renesansnog doba spadaju u svetovnu nelatinsku poeziju. Originalna svetovna poezija na domaćem jeziku se pojavljuje u dr. polovini 16. v. u lirskom i epskom obliku. Istorijska pesma zajedno sa ljubavnom lirikom predstavlja vrhunac domaće renesansne svetovne književnosti. Autori nisu poznati, ali su obrazovani, ove pesme su bliske narodnim pesmama, samo što usmena poezija na svoj način obrađuje istorijske teme i ličnosti. U Slovačkoj su se štamparije osnivale kasnije nego u susednim zemljama zato istorijske pesme imaju karakter usmene književnosti, često koriste tematske i kompozicione i stilske elemente narodne poezije. Istorijske pesme u slovačkoj kulturi i književnosti zauzimaju značajno mesto, jer predstavljaju dokaz o bogatstvu slovačke narodne pesme i doprinele su formiranju programa nacionalnog preporoda.Epska dela u stihu u Slovačkoj u dr. pol. 16.v su zamenjivali češke popularne štampane ili prepisane istorijske pesme. Bile su veoma rasprostranjene, govore o istorijskim događajima, na granici su između pisane i usmene književnosti. Autori su najčešće učesnici tih događaja, koji su vezani za borbu protiv Turaka ili borbe erdeljskog plemstva protiv Habsburgovaca. Najstarija pesma jeste Pesma o bici Mohačkoj (1526) na češkom jeziku. Imala je dugu tradiciju i u Slovačkoj. Pesma ima više dokumentarnu, nego neku veliku književnu vrednost. Govori o konkretnim događajima oko Mohačke bitke i poraza i pogibije kralja Ljudevita (Ludvika). Druga pesma o porazu jeste Pesma o Sigetskom zamku (1566) u kojoj se opisuje opsada tvrđave Siget u gornjoj Mađarskoj koja je pala tek posle 13 turskih napada.Istorijski okvir druge grupe pesama predstavljaju istorijski događaji nakon osnivanja Budimskog pašaluka Turci su zauzeli južne delove Slovačke i često napadaju i severnije delove. Na ugarski presto dolaze Habsburgovci, koji uvode kruti apsolutizam i centralizam, od pobunjenika predvođenih erdeljskim plemićima preuzimaju i osvajaju zamkove u Slovačkoj (kurucko-labanske bitke). Sve to je ostavilo dubok trag u narodu i ima odjeka u književnosti. Postoji dosta pesama o zamkovima: Pesma o zamku Muranskom (1549) autora Martina Bošnjaka (1549) je ispričana strogim, objektivnim, suvoparnim hroničarskim stilom. U pesmi se govori o napadu i opsadi Muranskog zamka u kojem su boravili razbojnici Matej Bazald i Melichar Balassa od strane plaćenika austrijskog cara, ali autor razbojnike prikazuje paradoksno; prvo ih osuđuje a na kraju o njima govori sa puno emocija i simpatije. Zanimljive su i istorijske pesme sa tematikom borbe protiv Turaka, gde se govori i o nekim slovačkim lokalitetima, pesme imaju elemente narodnih pesama. Pesme o nekim zamkovima: O Modrom kamenu, Devinu i Zvolenu (1596), gde se govori kako su austrijski vojnici dolazili na zamkove i proterivali njihove vlasnike. Ova pesma i Pesma o Sigetskom zamku spadaju u umetnički najvrednije pesme.Negde između epske istorijske pesme i ljubavne pesme se nalazi romansa u stihu (lirsko-epski žaner), pesma bliska viteškoj renesansnoj poeziji, sa izrazitim lirskim ljubavnim pasažima - anonimna Pesma o dva ugarska gospodina i turskog cara ćerci, 1560. Radnja je izmišljena, tursko zarobljeništvo je samo okvir, ali su junaci Siladji i Hadmazi stvarno postojali. Dva ugarska plemića Silađi i Hadmazi padaju u tursko ropstvo. Odvode ih u Istambul. Iz ropstava ih spašava (pomaže im da pobegnu) sultanova ćerka u koju se oni zaljubljuju. Njeno srce pridobija Silađi, pošto je Hadmazi bio oženjen, ali i  njemu se ona sviđala. Dominiraju epski elementi ali imamo i lirske ljubavne pasaže (lirski monolog sulatanove kćeri u Sigotu). Pesma znači nije opis realnog događaja, predstavlja tzv. „lepu istoriju“, popularnu naročito u mađarskoj književnosti. Sličan motiv je poznat i u drugim književnostima, prije svega u mađarskoj i srpskoj.

18

Istorijske pesme obiluju emocionalnim odnosom subjekta prema istorijskim događajima o kojima govori, koriste simboliku brojeva, koriste dijalog i dramatiku skraćivanja i radnja je dramatična. Istorijska pesma je bliska narodnoj baladi.U narodu je poznata balada o ugarskoj grofici Bathori, koja je imala zamak Čahtice. Po narodnom predanju grofica se kupala u krvi nevinih devojaka da bi večno ostala mlada, zbog čega je osuđena na zatvor u sopstvenog zamku. Čuvena balada bez istorijske vrednosti jeste Rabovali Turci - balada o Katarinki i Tomašiku.

Svetovna lirika –latinska (humanistička) poezija

U svetovnoj lirici u doba renesanse dominira latinska poezija, prigodna i neprigodna, mada granica među njima nije oštra. U prigodnim pesmama nalazimo elemente prirodne, subjektivne i ljubavne, najčešće refleksivne lirike. Latinska (latinski jezik je bio univerzalni, nadnarodni jezik) prigodna lirika je progresivni žanr jer pomaže da književnost dobije svetovni karakter. U centru pažnje je čovek i njegovi ovozemaljski problemi, ali i problemi društva u celini: pitanje jake centralne kraljevske moći, koja bi bila u stanju da obuzda plemstvo i da zemlju odbrani od Turaka. Bavila se još i pitanjima odnosa širokih narodnih masa i pripadnika moći, pitanjem državnog uređenja, problemima protivhabsburških ustanaka. Prigodna lirika se javlja u velikom broju žanrovskih formi, koje prate čoveka od rođenja pa sve do smrti – to su male forme pisane prilikom proslave porodičnih, društvenih i političkih događaja. Karakteriše ih slavljanje pojedinca, prisustvo čestitke, patetika, uveličavanje, autor je obično bezličan, pesma ima ustaljenu kompoziciju. Najfrekventniji žanrovi su bili slavljeničke pesme, panegirika, ode, pesme zahvalnosti učiteljima, razne pesme čestitanja.

Najznačajniji autori su Martin Rakovski, Jakub Jakobeus, Juraj Koppay.

Juraj Koppay (?-1580) u svom obimnom delu Život na dvoru (1580) opisuje život na plemićkom dvoru i oslikava život visokih plemića. Kritikuje njihov način života, čak je i ironičan i sarkastičan. Život na dvoru stavlja isped ogledala u kojem se vidi njegovo pravo lice. Dvor je ustvari pars pro toto celo društvo u kojem se moral zasniva na lažima, alibizmu, korupciji i licemerju. Takođe govori o njihovom nemoralu, da nemaju mere u piću i jelu. Koppay rešenje vidi u uništenju ovoga i u stvaranju novog sveta.

Jakub Jakobeus (oko 1591-1645) je bio češki emigrant (proteran iz zemlje). Studirao je u Pragu i ovde je bio evangelistički sveštenik. Posle dolazi u Slovačku, prvo u Trenčín a potom u Prešov.Najpoznatijim njegovim delom je u stihovima napisana elegija Naroda slovačkog suze, uzdasi i molbe, Levoča, 1642. Žanrovski veoma složeno delo, uvod ima elemente narodnog epa, jezgro je elegijsko (žalospev – tužbalica) a završetak ima karakter teološkog teksta. U uvodu na osnovu antičkih uzora poziva Muze i Svetog duha da mu pomognu prilikom pisanja i nagoveštava o čemu će govoriti – stradanju slovačkog naroda -propozicija. U delu istupa majka Slovaka (Matka Slovákov) kao simbol celog slovačkog naroda, koja se žali nebu na svoju sudbinu: na turska osvajanja, na ratove i pustoš, na zveckanje oružja, na prirodne nepogode, na kugu, jer sve je to pogubno za narod. U epilogu govori da majku Slovaka čeka spasenje i nadzemaljska slast (karakteristično za barok - nema sreće i napretka na ovom svetu). Pesma je elegijskog tona, napisana u heksametrima (6-stopa, najmanje 13-17 slogova). Za Slovake koristi nazive Slavorum, Slava, Slavika i njihovu domovinu smešta između Karpata, Dunava i Tise. Delo sadrži brojne alegorije i aluzije na istorijske događaje. Pominje i cirilometodejsku i velikomoravsku tradiciju. Osnova ovog dela jeste patriotska ideja, veliča se junačka i slavna prošlost naroda čime Jakobeus postaje preteča prosvetiteljskih i romantičarskih autora koji su veličali slovačku narodnu prošlost.

Martin Rakovski (1535, Rakovo, Turiec-1579, Kutna Hora, Češka) potiče iz plemićke porodice. Studirao je u Kremnici, Bardejovu a posle (1555-1556) kod reformatora Filipa Melanchtona u Wittenbergu i u Pragu. Posle studija je bio rektor škole (mesta Žatce, Louny) a potom 10 godina pisar Ugarske kraljevske komore u Bratislavi a ovo su ujedno i njegove najplodnije godine. Posle toga iz Bratislave odlazi u Turiec.Pisao je samo na latinskom. Stihove je počeo da piše kao student u Wittenbergu. U Pragu polovinom 16. v osnovan je Hodejovski kružok (po naučniku Janu Hodejovskom), koji je na latinskom izdavao zbornik radova svojih članova i tako je u 16. veku cvetala latinska humanistička poezija. Svi učeni ljudi su pisali

19

ovu poeziju po uzoru na antičke književne vrste: ode, himne, elegije a posebno panegirike tj. pesme koje slave pojedine ličnosti (pesme uzvišenog stila, veličale su vladare, mecene…) Rakovski je bio član ovog kružoka, u zborniku je objavljivao prigodne pesme, penegirike a ovde je objavio i zbirku Elegije i epigrami (1556) koja sadrži prigodne pesme posvećene predstavnicima književnog, kulturnog, društveno-političkog i crkvenog života u Češkoj. Rakovski se ovde predstavlja kao humanista, koji veliča antičku kulturu i književnost i kao simpatizer reformacije.U Bratislavi je napisao svoja dva najznačajnija dela, društveno-politička dela (u stihu) Knjiga o razvrstavanju stanovništva i uzrocima državnih promena u kraljevstvima i carstvima (1560) i O svetovnoj vlasti (1574). Kao da oba ova dela čine celinu, dopunjuju se i autor u njima stvara svoju koncepciju idealno uređenog društva, idealnog načina njegovog upravljanja i model idealnog vladara. U Bratislavi je Rakovski doživeo smrt svojim najmilijih (roditelja, strica, supruge i svojih učitelja) i zato piše puno pesama u elegijskom tonu.Prvu knjigu Knjiga o razvrstavanju stanovništva je posvetio austrijskom (kasnije nemačkom) caru i češkom i ugarskom kralju Maksimilijanu II, koji je važio za dobrog i umerenog vladara. U uvodu Rakovski moli cara za pažnju i strpljenje i veliča njegove osobine, on je slavan, pravedan i učen muškarac. Jezgro dela možemo podeliti na tri dela, u prvom delu (uticaj Aristotela) govori o podeli društva na osam društvenih slojeva, u drugom delu opisuje odnose u idealnom društvu u biblijskom Kafarnaumu (uticaj Biblije) a treći deo govori o uzrocima državnih prevrata (uticaj ideja Platona, Vergilija, Ovidija, Biblije). U prvom delu (uticaj Aristotela) govori o podeli društva na osam društvenih slojeva: seljaci, zanatlije, trgovci, nadničari, vojnici, pravnici, zemljoposednici i oni koji imaju vlast. Razlikuje četiri klase: plemstvo, građanstvo, zemljoradnike i narodnu masu. Prilikom pomena pojedinih slojeva daje prvo njihovu karakteristiku, ukazuje na značaj tog sloja i njegovu potrebu u društvu. Najviše ceni seljake, zanatlije i nadničare jer smatra da oni grade državu, zemljoradnici hrane narod, zanatlije podmiruju različite potrebe. Slično govori i o vojnicima jer smatra da su oni neizbežni za očuvanje mira, slobode i očuvanja svih prava. Među trgovcima razlikuje one koji su korisni, jer državi donose profit i onih koji jeftino kupuju a skupo prodaju. Slično je u među pravnicima, ima ih korisnih i onih koji primaju mito. Najveći beleg društva jesu plemići i bogataši u gradu, kritikuje njihovu škrtost, lakomost i zelenaštvo. Na kraju zaključuje da su za društvo najbolji oni koji nisu ni bogati a ni veoma siromašni. Smatra da su siromašni nesrećni, jer siromaštvo ne pruža krila kao bogatstvo a ta krila pomažu čoveku da dosegne više ciljeve u životu. Srednji sloj je državi najverniji i najkorisniji. Drugo delo O svetovnoj vlasti je Rakovski pisao za vreme boravka u Bratislavi i trebalo je da ima devet knjiga (po uzoru devet antičkih muza) ali nije ih završio. Delo jei zdato tek 5 godina posle odlaska iz Bratislave 1574 u tri knjige: Euterpe (muza muzike i harmonije), druga knjiga (746 stihova) je dobila naziv muze istorije Klio, treća knjiga Thalija, muza pozorišne umetnosti, komedije. I ovo delo je posvetio Maksimilijanu II a u opširnoj posveti Rakovski izražava nadu, da njegov „spis neće prouzrokovati sram, jer i tuđinci znaju, da Ugari nisu sasvim bez poezije“. Oba dela Rakovski je napisao u elegijskom distihu.

Drama u renesansi

Drama je formirana u starom veku, u antičko doba i to u dva osnovna žanra: tragedija i komedija. Dolaskom hrišćanstva antička drama gubi svoju poziciju jer nije bila u skladu sa crkvenom filozofijom i verom. U srednjem veku drama je bila u službi crkve, bili su to dramski prikazi iz Biblije. Sve do polovine 16. v. nemamo tekst drame, imamo samo vesti o tome da su u praksi funkcionisali srednjovekovni dramski žanrovi (božićne i uskršnje igre, legendistički i moralistički komadi ) u vidu zapisa u gradskim knjigama. Drama u Slovačkoj je imala mnogo dodirnih tačaka sa školskom dramom, povezana je sa razvojem evangelističkog školstva i predstavlja mešanje religiozne (tematika iz Biblije) i svetovne drame (tematika grčke i rimske istorije iz školskog gradiva). Ali to nije bila drama u pravom smislu reči, pre je to bilo deklamovanje naučenih stvari i prezentovanje znanja nekog jezika ili retorike. Centralnim dramskim žanrom u renesansi u Slovačkoj je biblijska drama a svoj vrhunac dostiže u delima Pavla Kirmezera. Tematika je biblijska i verska a cilj je etički.Pavel Kirmezer je verovatno poreklom iz Banske Štiavnice, ali ne znamo tačno kada je rođen. O njegovom životu imamo podatke tek od 1560 g. kada je bio na Moravi. Bio je učitelj, rektor škole, gradski pisar u mestu Stražnjice. Posle je radio kao evangelistički sveštenik i želeo je da ujedini

20

protestantske crkve zbog čega je došao u spor sa crkvom Jednota bratska, pridobio puno neprijatelja i umro je sam, u bedi 1589 g. u Uherskom Brodu. Kirmezer je autor tri renesansne drame (napisane su u stihu na češkom jeziku) sa biblijskom tematikom. On ih naziva komedijama, ali žanrovski to su više biblijske drame jer je udeo tih zabavnih elemenata komedije u njima različit. U renesansi se u stvari pojam komedija koristi u značenju drame. Kirmezer u svojim dramama tematiku crpi iz Biblije, Starog i Novog zaveta a odabira poznate i popularne teme koje su obrađene i u nemačkoj protestantskoj drami 16. v. -Komedija češka o bogatašu i Lazaru (1566). U njoj je Kirmezer obradio biblijsku parabolu o bezosećajnom bogatašu Cresusu i siromahu Lazaru, koji posmrtno dobijaju nagrade kakve su zaslužili, na osnovu ovozemaljskih zasluga: bogataš završava u paklu, gde ga čekaju dva đavola Rarašek i Kvasnjička koji su predstavljeni kao izvršioci narodne pravde a Lazar na nebu kod Abrahama. Lazar je sakupljao mrvice sa trpeze bogataša. Cilj ove drame nije samo u ovoj verskoj dimenziji već želi da utiče na moral ljudi, da se promene na ovome svetu. Likovi sluge i Cresusove žene Anne tumače Kirmezerova shvatanja morala i ponašanja bogatih prema siromašnima, i uopšteno kako treba živeti na ovom svetu, da bi zaslužili nagradu posle smrti u vidu kraljevstva nebeskog. Drama ima jednostavne dramske tehnike, ima uvodni i završni deo i činove. Kirmezer je pisao dramu sa jasnom predstavom o njenoj inscenaciji o čemu svedoče primedbe o muzici i o aranžiranju scene. Ključni momenat drame jeste smrt bogataša na način srednjovekovne dances macabres, kojem prethodi opširni monolog Smrti (3. čin).- Komedija nova o udovici (1573). U njoj je Kirmezer obradio motiv iz Starog zaveta o siromašnoj udovici Raheli koju progoni okrutan i bezosećajan zelenaš Ismail. Udovici koja se nalazi u bezizlaznoj situacije pomaže prorok Elizeja. Zelenaš pokušava da udovici naplati dug i traži od nje da mu pošalje svog sina, da besplatno radi za njega (konflikt drame). Konflikt se rešava u stilu antičke drame deus ex machina (u antičkoj drami bog koji se neočekivano spušta na scenu, da bi rešio složen zaplet), pojavljuje se prorok, daje udovici posudu sa uljem, ona ulje prodaje, ali ulja iz posude nikada ne nestaje. Drama ima 5 činova, prolog i epilog a između činova su argumenti tj. sadržaj činova. Religioznoj temi Kirmezer daje svetovni karakter renesansnim likovima zanatlija Sedoha (tovariš) i Lameha (súkeník), koji ima u drami poznat monolog socijalnog i kritičkog karaktera, razmišlja o socijalnoj pravednosti. Ova drama je vrhunsko delo Kirmezera ne samo zbog idejnih i tehničkih elemenata, već i zbog toga što je pojedine likove uspeo da izdvoji i karakteriše i njihovim govorom i jezikom. Udovica je pasivan lik, njen jezik je dosta kanonski u biblijskom duhu a zanatlije koriste reč punu narodnih poslovica, izraza i upoređivanja sličnim onim iz svakodnevnog narodnog govora. Napr.: Groš bohatému a díte chudobnému (Novac bogatašu a dete siromahu).- Komediju o Tobijašu (1581) je Kirmezer napisao na kraju svog života, u vreme ljudske i profesionalne krize a motivacija mu je bila da se vrati svom meceni - patronu Jetrihu iz Kunovic. Ovde obrađuje temu knjige koju pod istim nazivom nalazi u Apokrifima (Stari zavet). Ne uzima samo dramatični deo, već prepisuje cele delove o događajima starog i mladog Tobijaša sa ciljem da ukaže da je brak božja institucija. Drama nema celovitu dramsku radnju, nedostaje joj jedinstvena koncepcija, izrazit konflikt i izraziti karakteri.

Nauka u renesansi

U renesansi dolazi do preporoda i u nauci, a naročito u filozofiji. Filozofija prelazi od teocentričnog na antropocentrično shvatanje sveta. Bazu renesansnog duhovnog i kulturnog preporoda čini humanizam, kasnije reformacija (u crkvenoj sferi), koja je imala uticaj i na humanizam u kulturi i u društvu uopšte. Humanizam je izražavao svoje protivcrkvene, jeretičke ideale tako što se orijentisao na svetovni preporod života. Jedan od prvih napora humanizma jeste poznavanja antičkih jezika (latinskog i grčkog), i istraživanje starih izvora. Ukazala se potreba prevrednovanja slike sveta gde su Biblija i crkveni oci jedini autoritet. Humanistička filozofija znači povratak antičkim filozofima i izražava želju da se oni očiste od srednjovekovne deformacije. U početku se orijentisala na Platona (Vavrinec Benedikt) kasnije i na Aristotela, kod protestanata se negativno odrazio uticaj Wittenberga, zbog toga što su wittenberške dispute pune neplodnih razmišljanja, praznih spekulacija punih formalizma (znaci srednjovekovne sholastike). Na razvoj filozofije u Slovačkoj negativno je uticalo i to da je većina autora delovala van slovačke teritorije. (Jan Jessenius, Vavrinec Benedikt). U renesansi se razvija i nauka, što je bilo prirodno jer su već u srednjem veku osnovani univerziteti širom Evrope, na kojima su studirali i Slovaci. Za renesansnu nauku je karakteristično prihvatanje empirijskog

21

načina proučavanja (pomoću čula) što je potiskivalo srednjovekovnu spekulativnu sholastiku. Sve veći značaj se pridaje i prirodnim naukama, medicini, lingvistici, pedagogiji.

Tu se ističe naučnik Slovak Jan Jessenius- Jesenski (1566-1621). Rođen je u plemićkoj porodici u severnoj Slovačkoj, studirao je u Nemačkoj i u Italiji (tu je postao doktor medicine), bio je profesor anatomije i hirurgije na praškom univerzitetu, jedno vreme i rektor. Uradio je prvu javnu obdukciju u Češkoj, 1600 g.(crkva je to zabranjivala). U to nemirno vreme stao je na stranu pobunjenika a kada je išao u Bratislavu na dogovor sa ugarskim plemstvom, uhvatili su ga i javno pogubili na vešalima. Pisao je latinske medicinske, filozofske i prigodne spise i u svim delima zastupao napredne ideje. Njegovi filozofski radovi bili su u početku pod uticajem Aristotelove filozofije i sholastike, kasnije neoplatonizma. Iz prirodne filozofije je napisao filozofsko delo Zoroaster, nova i prava filozofija o svemiru. 1593. Ovde se vidi uticaj platonizma, ali je bio i pristalica Kopernikovog heliocentričnog shvatanja. Ovde spada i spis O duši i telu. Renesansni elementi se mogu pronaći i u njegovim mnogobrojnim knjigama iz medicine (o anatomiji, hirugiji): O čoveku, O bolestima, 7 knjiga o anatomiji ljudskog tela, Istorija anatomije, Osnovi hirurgije...U svojim prigodnim pesmama iskazuje svoje rodoljublje. Napisao je humanističku pesmu Na slavu češkog kraljevstva i O reformi stare praške akademije, gde govori o značaju obrazovanja, o njegovom etičkoj dimenziji. Smatrao je da studenti treba da pohađaju domaće škole kako bi pomogli razvoj domaće nauke i kulture.

U filološkim naukama se istakao Vavrinec Benedikt Nedožerski (bavio se poezijom, prevodom, književnom teorijom, filologijom, pedagogijom) Napisao je niz dela iz lingvistike i filologije. Vavrinec Benedikt je autor prve sistematične gramatike češkog jezika Grammaticae Bohemicae... libri duo 1603 - Dve knjige češke gramatike, u kojoj se oslanja na živi razgovorni jezik, ali i kultivisan crkveni jezik, na osnovu kojih sastavlja gramatička pravila. Sastavljena je prema načelima prirodnih nauka. U toj gramatici on piše o svim jezičkim nivoima (fonetika, fonologija, morfologija, sintaksa) a primere uzima iz češke književnosti, ali i iz razgovornog jezika. Smatrao je da se na tom jeziku zasniva jezički sistem. U predgovoru se obraća svojim zemljacima i podstiče ih da brinu o svom jeziku a kao uzor pominje intelektualce koji su to radili.(„Ale tu naozaj zdá sa mi, že napomínať musím najmä svojich Slovákov, v ktorých je najväčšia nedbanlivosť v pestovaní svojho jazyka“) Gramatiku je posvetio češkoj i slovačkoj omladini i u uvodu objašnjava da mu njegovo slovačko poreklo ne smeta i ne sprečava ga da napiše gramatiku češkog jezika. On je jedan od prvih koji je uočio razliku između slovačkog i češkog jezika. Na njegovo delo su kasnije nadovezivali mnogi lingvisti i isticali su značaj ovog Vavrincovog pionirskog dela.Vavrinec Benedikt je bio veoma obrazovan a njegovo humanističko obrazovanje se vidi i u njegovom delu O govorništvu i govorniku. Njegovi pedagoški napori se vide u dužem latinskom pesničkom delu napisanom u heksametrima Struktura niže škole u kojem je dao mnoge progresivne predloge za reformu školske nastave. Njegov spis Napravna reč (Popravna reč) govori o reformi univerzitetskih studija, predlagao je da se utvrdi program univerziteta i raspored predavanja. Od profesora je tražio da se manje bave zemljoradnjom a više da se posvete nastavi i nauci. Predložio je da se u 6. razredu uči aritmetika, prirodne nauke, astronomija, a da se veronauka izučava samo nedeljom i verskim praznicima. Zalagao se da jezik nastave u školama bude maternji jezik.

Period baroka (1648-1780)

Period baroka je u Slovačkoj veoma buran i komplikovan period. U znaku je kraja 30-godišnjeg verskog rata, čije su posledice bile katastrofalne. U Češkoj su poraženi protestanti, dolazi do njihove emigracije. Intenzivniji su bili turski napadi a godine 1663 Turci su imali niz pobeda nad carskom armijom (naprimer osvojili su tvrđave Nove zamky i Nitru). (Turci su poraženi tek 1683 g. a 1699 g. Karlovačkim mirom se granice između Turske i Austrije učvršćuju na Savi i Dunavu). Veoma su česti ustanci protiv Habsburgovaca, koji su u početku imali verski karakter - protestantski plemići su protestovali protiv rekatolizacije, ali kasnije nisu skrivali ni svoje političke ambicije. Posle otkrivanja Vešeliniho zavere protiv Habsburgovaca 1669 g. osnovan je sud, na kome su protestanti osuđivani, neki su pogubljeni, neki osudeni na zatvor ili na rad na španskim galijama u Napulju. Habsburgovci ovo koriste za širenje

22

apsolutizma. Slovački krajevi okupirani su austrijskim vojnicima, sukob plemstva i vladara još više pogoršava položaj podanika. Mnogi odlaze u razbojnike ili u vojnike. U slovačkoj književnosti simbol razbojništva postaje junak Juro Janošik (1688-1713). U drugoj polovini 18. veka značajan uticaj je imala vladavina Marije Terezije (1740-1780), koja je uvodila niz reformi. Bratislava je tada bila sedište ugarskog sabora i svih glavnih ugarskih institucija.Barokni period je i u znaku protivreformacije katoličke crkve, koja želi da povrati svoj uticaj. Centar rekatolizacije u Slovačkoj je grad Trnava, gde je 1635 godine osnovan katolički univerzitet, osnivač je bio poznati borac protiv reformacije ugarski nadbiskup Peter Pazmanj. Trnava (zvali su je i slovački Rim) postaje središte kulturnog i umetničkog života, osnovana je i biblioteka i štamparija. Rekatolizaciju je pomagalo ugarsko kataličko plemstvo, Habsburgovci a naročito monaški red - jezuiti. Jezuiti su bili veoma obrazovani i disciplinovani ( njihova organizacija je počivala na vojničkim principima), morali su se odreći svoje individualnosti i slušati naređenja, osnivali su škole sa internatima, gde su se školovali kako plemići tako i ostali (čak i protestanti), ali uvode i cenzuru i prave spisak knjiga koje su posle spaljene. Proces rekatolizacije je bio i nasilan –posredstvom plaćene vojske od strane bečke vlade i Habsburgovaca.Evangelisti su se školovali na licejima u Prešovu i Bratislavi a pretežno su studirali u Witenbergu.Kod evangelika je jezik bogoslužbi i književnosti bio češki jezik a katolici su koristili latinski jezik. Latinski je bio i jezik ugarske kraljevske kancelarije, jezik učenih ljudi, verska literatura i beletristike. Nemački jezik se koristio u rudarskim mestima (stručna terminologija). Slovački jezik se sve više koristi a prisutan je ne samo u istorijskim i ljubavnim pesmama, već i u satiričnim i šaljivim tekstovima, koji potiču iz gradske sredine.Čovek u baroku morao se pomiriti sa teškim vremenima, punih političkih borbi i ratova, na život ljudi to je imalo teške posledice. Život običnog čoveka je u znaku rastrzanosti, želi mir ima rat, neprestanu borbu protestanata i katolika, nalazi se između ideala vere i „prljavim“ životom. Po njemu svet je grešan, veruje u skori kraj sveta i da svet stremi ka vlastitom uništenju (hiliazam). Na čoveka ne utiču samo istorijski i verski događaji, već i prirodne katastrofe, glad, bolesti, kuga i kolera…Humanistički optimizam dospeva u ćorsokak, svet se čoveku javlja kao lavirint, u kojem razum više nije lampa koja pokazuje put. Čovek traži nove lampe, a to su vera i srce.

Tematski dijapazon slovačke barokne književnosti je veoma širok. Dominira verska ili religiozna tematika sa glavnim motivom smrti. U putopisima, autobiografskim žanrovima i zabavnoj prozi dominiraju događaji i iskustva iz savremnog života.Žanrovska podela je takođe veoma raznolika. Prisutna su sva tri književna roda epika, lirika i drama sa mnogim žanrovima. Osnovna podela je na svetovne i religiozne žanrove. U religiozne spadaju pesme, molitve, propovedi, legende katehizmi, teološke dispute, polemike a u svetovne žanrove spadaju tzv. vagantska poezija - pijanske pesme, istorijsko-epske i lirske ljubavne pesme, didaktičko-refleksivne pesme, hajdučke pesme, memoarska književnost i putopisi; u zabavne žanrove spadaju: anegdota, humoristički i satirični tekstovi. Svetovna drama nije imala uslova za razvoj, prisutna je samo crkvena drama, podređena konfesionalnim interesima.

Didaktičko - refleksivna svetovna lirika

Umetnički najvrednija u okviru svetovne barokne lirike je didaktičko- refleksivna lirika. Pisana je sa ciljem sa da pouči; bila je rasprostranjena tokom 17. i u prvoj pol.18.veka a sadrži elemente prosvetiteljstva. Predstavnici su Peter Benicki i Hugolin Gavlovič.

Peter Benicki (1603, Trnava -1664, Trnava) je poreklom iz plemićke porodice. Bio je kao i njegovi preci vojnik u carskoj vojsci, posle se povukao i živeo je na svom imanju u blizini Trnave i tu je pisao stihove na slovačkom i mađarskom jeziku a to znači da je bio bilingvista. Svoju poeziju je sakupio u dve knjige: Mađarski ritmovi (1664) a u rukopisu je ostala knjiga Slovački stihovi (napisana verov.1652, objavljena 1873). Postavlja se pitanje odnosa mađarskih i slovačkih stihova (dali se radi o prevodu ili su to samostalne zbirke), što dugo nije bilo objašnjeno. Sličnosti jesu sledeće: obe zbirke imaju stihove - slobodne cikluse, misli i zapažanja o čoveku, o Bogu, o svetu, imaju slični

23

obim (250 mađarskih i 222 slovačkih strofa), slična je i strofa, a sadržaj trećine pesama je identičan. Razlika je u tome što u Mađarskim stihovima se nalze i pesme sa religioznom tematikom (oko 30), dok u slovačkim pesmama ima specifičnog spajanja religioznih i svetovnih elemenata bez posebnog izdvajanja.Razmišljao je o društvenim prilikama, gajio simpatije prema seljacima, osuđivao dokoni život visokog plemstva. Refleksivnost njegove poezije se ogleda u razmišljanjima o vaspitanju, pristojnom ponašanju, o umetnosti, nauci, brak... Koristio je narodne izreke i poslovice. Njegova poezija je bila omiljena u 17. i 18. veku, ali nema neki veći estetski značaj.

Hugolin Gavlovič (1712-1787). 1733 g. je stupio u franjevački red. Njegov život i rad je u mnogome obeležila njegova plućna bolest; leta je provodio u planini, na salašima i lečio se tako što je pio žinčicu (prokuvana surutka od ovčjeg mleka) sa lekovitim biljem, šetao na čistom vazduhu a zimi je bio u manastiru i posvetio se književnom radu. Bio je veoma obrazovan, poznavao je antičku filozofiju i književnost, ali i mislioce humanizma i renesanse.Jedino i najpoznatije njegovo delo je Pastirska škola, riznica morala (Valaská škola mravúv stodola). Napisao ga je 1755 a štampano 1830-1831. Spaja se u njoj narodna i umetnička poezija. Gavlovič sve u svojoj poeziji podređuje prvobitnom cilju da pouči na zabavan način. Kao barokni frenjevački autor imao je svoj program - da laicima prikaže i da neku moralnu pouku. Pastirska škola ima karakter katehizma (udžbenik osnova hrišćanske veronauke, u prenesenom značenju stručan udžbenik sa osnovnim poukama iz neke oblasti) i predstavlja priručnik o dobrom moralu za laike. Religiozan i moralizatorski karakter imaju i njegova ostala dela koja su ostala u rukopisu.Pastirsku školu Gavlovič posvećuje laičkom trećem redu franjevaca. Sinkretizam moralisanja i zabavljanja je nameran, ali bez agresivne agitacije. Na osnovu starog antičkog slogana „delectare et prodesse“ (zabaviti i prospešiti ). Gavlovič uči i zabavlja, moralizuje, ali je mnogo blaži nego Benicki i radi to sa više zabave i humora. Pastirska škola je obimno delo, sadrži 1298 didaktičko-refleksivnih pesama. Pridev pastirska izvodimo iz mesta nastanka dela (izvor je njegovo lično iskustvo- posmatrao je život pastira na salašu). Salaš mu je sinegdoha celog društva, ima svoja pravila, odnose između pojedinaca, svoju hijerarhiju, ali posmatra i čovekov odnos prema Bogu, hrišćanskom moralu, kojem se u stvari sve pokorava. Gavlovičova didaktičko-refleksivna pesma čini jednu samostalnu misaonu celinu, a deo nje je naslov koji ima funkciju mota, izreke, formu poslovice, aforizma ili sentence. Pesme imaju tri strofe po 4 stiha. U poukama Gavlovič razmišlja o ljubavi prema Bogu, bližnjem svom, o braku, mržnji, vaspitanju dece...Uvodni stih je misaono sažimanje ostalih stihova, napr. Bogat ima mnogo novca a siromah dece. Jednaki se svi rađaju, nejednaki u smrt odlaze. Ko u raskoši živi, taj se smrti boji. Hoćeš da znaš-moraš da zagreješ stolicu. Gde je gazdarica alkoholičarka, tu je prazna kuhinja.

Memoarska književnost u baroku

Period baroka je veoma bitan i za formiranje slovačke umetničke proze (beletristike). Javljaju se tendencije beletrizacije u dokumentarnim i poludokumentarnim delima. Autori pre svega zapisuju svoju vlastitu životnu sudbinu i svoje doživljaje. Zato dominatni žanrovi umetničke proze jesu memoari, putopisni dnevnici, autobiografije. Osim spoznajne i estetske funkcije u baroknoj prozi je prisutna i propagandna funkcija – autor propagira svoju konfesiju a naročito je to prisutno kod autora, koji su pisali o progonu protestanata u Slovačkoj. Istorijski događaji u 17. i 18. veku su u velikoj meri uticali na život velikog broja ljudi a neki od njih su odlučili da o tome napišu svedočanstvo. Veliku većinu tih dela pišu protestanti (sveštenici) kao svedočanstvo o nedaćama koja su ih snašla zbog njihovog verskog ubeđenja. Oni su najčešće bili i neposredni učesnici mnogih događaja, turskog zarobljeništva, zarobljeništva za vreme verskih progona. Ova književnost ne obraća veliku pažnju na umetničku stranu, već je naglasak na naturalističkim opisima stradanja sa ciljem da se informiše šira javnost o patnjama protestanata.Najznačajniji autor jeste Štefan Pilarik (1615-1693). Bio je evangelistički sveštenik i da ne bi dospeo pred verski sud u Bratislavi beži u Gornju Lužicu. U delu Čudna kočija božja (na nemačkom) opisuje tadašnje verske prilike. Život mu je obilovao dramatičnim događajima i u svemu vidi prst Božiji za svoje grehe. (barokni pogled na svet). Autobiografsko delo iz tursko-tatarskog zarobljeništva se zove Sors Pilarikijana – Los Pilarika Štepana (1666), napisano je u stihu na češkom jeziku sa elementima slovačkog. Prepliće se ovde istorijska epika sa autobiografijom (opisuje svoje tursko zarobljeništvo). Na turska osvajanja reaguje

24

i u na nemačkom jeziku napisanoj prozi Okrutnost Turaka i Tatara. U delu se mogu identifikovati epski i refleksivni elementi. Epski - pripovedanje događaja a refleksije su religiozna razmišljanja. Detaljno i veoma naturalistički prikazuje okrutnost Tatara, zgražava se nad zverstvima za koja kaže da su mogli činiti samo nehrišćani. Ovde naglašava značaj vere u Boga a sve to vidi kao Božju kaznu za grešne ljude.Daniel Krman ml. (1663-1740), evangelista, imao je veoma teški život zbog verskog progona. Njegova porodica se stalno selila a takva je bila i njegova sudbina. Zastupao je mnoge visoke funkcije u evangelističkoj crkvi, 1729 ga zatvaraju, sude mu i osude ga na doživotan zatvor na Bratislavskom hrade.Pisao je prozu, memoarsku književnost, verske polemičke spise, lingvistička i crkvenoistorijska dela, bio je editor i prevodilac.Memoarska dela koja su ostala u rukopisu: Sudbine Krmanovske porodice (latinsko-slovački memoari) opisuje sudbinu svog oca, dede i sebe samog. Latinska aautobiografija Proterivanje trojice Krmana govori o sudbini egzulanata u Nemačkoj. Putopisni dnevnik, nastao je u periodu 1709-1711, štampan je tek 1969. Osnovu dnevnika čine njegovi vlastiti zapisi prilikom putovanja švedskom kralju Karlu XII, koji je u to vreme ratovao protiv cara Petra Velikog. Putuje kroz Poljsku, Prusku, Litvaniju, Belorusiju, Ukrajinu i Moldaviju. To je bio diplomatski put za potrebe evangelista, išao je da traži podršku kralja evangelistima, kao i novac za prešovski kolegijum da postane univerzitet. Krmenov tekst nije umetnički na visokom nivou, ima dokumentarni karakter, opisuje pojedine događaje (bitke), daje detalje o zemljama kojima prolazi, o ljudima, njihovim običajima i sl. U mnogome je predskazivao kretanje i razvoj slvoačke umetničke proze (uvođenjem dramatičnih epizoda, imao je smisao za detalje, koristi ironiju i satiru).Jan Simonides (1648-1708), evangelista, 1674 g. je pozvan na sud i osuđen, posle zatvora u Leopoldovu bio je deportovan na španske galije u Napulju. Njegov saputnik i zatvorski drug je bio i Tobijaš Masnjik i mnoga dela govore o njihovoj zajendičkoj sudbini. Prilikom deportacije su uspeli da pobegnu, ali su ih ponovo uhvatili, zatvorili, dok ih nije kupio nemački kupac.. Posle oslobađanja putovao je zajedno sa Masnjikom kroz Italiju i Švajcarsku u Nemačku, gde je živeo u egzilu do 1683 g. U delima opisuje svoja iskustva sa bratislavskim sudom, događaje u zatvoru, putovanje na galije, oslobađanje i povratak kući. Koristio je latinski i nemački jezik (da bi se protestantska Nemačka upoznala sa ovim stradanjima).Prva njegova memoarska proza Galerija svih Bogu odanih (1676) je postala osnova ostalih dela i najčeše se prepisivalo. Najznačajnije njegovo autobiografsko delo - Zatvaranje, oslobađanje i putovanje Jana Simonidesa i njegovog druga Tobijaša Masnika (1676). Delo kao da ima dva dela. U prvom delu su iskustva sa suda, iz zatvora i sa putovanja na galije, o čemu govori veoma emocionalno. Dramatično opisuje zatvor u Leopoldovu a s ciljem da primaoca pridobije na svoju stranu i da ga ubedi o ogromnom stradanju verskih zatvorenika. U drugom delu se menja perspektiva pripovedanja, manje govori o sebi i ljudima oko seba a više o zemljama kojima prolazi i životu u tim zemljama. Ali je prisutno osećanje zatvorenika, prognanika i mogućnost povratka na galije.

Nauka u baroku

Sa razvojem školstva (osnivanje univerziteta i viših škola) u Slovačkoj se u baroku stvaraju bolji uslovi za razvoj nauke nego u prethodnom periodu. Od nauka su cvetale filozofija, lingvistika, istorija i geografija. Naučna središta su bili univerziteti i liceji. Katolički univerziteti su bili u Trnavi i Košicama, evangelistički licej u Prešovu a kasnije je središte evangelističkog školstva bio licej u Bratislavi. Filozofija (sve njene discipline- logika, metafizika, fizika, etika) se negovala kako u Trnavi, tako i u Prešovu i imala je opšti karakter – zvala se pansofija i objedinjavala je više nauka, kako društvenih, tako i prirodnih. U Prešovu su delovali filozofi Jan Bayer, Izak Caban, Eliaš Ladiver koji su isticali Bekonovu induktivnu metodu i materijalističko mišljenje. Izak Caban je napisao delo Egzistencija atoma, gde naglašava značaj posmatranja i empirizma u nauci. U Trnavi se filozofijom bavio Martin Sentivani, autor više od 50 dela pisanih na latinskom, ali i na tadašnjem slovačkom jeziku. Bio je začetnik mnogih naučnih grana u Slovačkoj. Sentivani razlikuje teološku od naučne misli, delimično preuzima metodu Frensisa Bekona, što se tiče empirizma i kriticizma u nauci, ali u suštini je bio sholastičar, propagator spekulativnih metoda i protivnik Kopernikovog heliocentričnog sistema.

25

Jedan od značajnih lingvista u baroku je bio Danijel Sinapius- Horčička (1640-1688), barokni pisac i evangelistički sveštenik, 1673 g. je bio prognan u Poljsku. Posle dužeg perioda vraća se u Levoču. Pisao je prigodne i verske pesme, razne tekstove za crkvene potrebe, školske dramske komade, prevodio je dela sa nemačkog i latinskog (napr. Komeskog delo Orbis pictus)... Zalagao se za pisanje na narodnom jeziku: „jako mluvíme, tak i psáti máme“ (kako govorimo, tako treba i da pišemo). On i u svoje propovedi unosi slovačke izraze i reči umesto nekih čeških koje bi Slovaku bile nerazumljive. Svoje slovačko nacionalno osećanje i pristup jeziku obrazlaže u delu Neo forum Latino-Slavonicum (1678) (Nový trh latinsko-slovenský). To je u stvari zbirka sentenci, poslovica, izreka...(porekadiel, prísloví, pranostík) i sadrži oko 1253 jedinica. Nisu sve jedinice poreklom iz narodnog jezika, neke je preuzeo iz drugih jezika, preveo ih ili parafrazirao. Predgovor takođe na latinskom ima karakter odbrane slovenskog i slovačkog (ova dva termina se spajaju) naroda i jezika.Najveći lingvista u baroku je bio Pavel Doležal (1700-1776) koji je napisao Gramatiku slovačko-češku (1746). To je u stvari gramatika češkog jezika, ali urađena na nov način, Doležal sistematski pristupa jeziku i uvodi dosta novina. Kao dodatak ovoj gramatici je zbirka čeških i slovačkih poslovica. Ova gramatika je bila osnova, uzor i polazna tačka za mnoge kasnije gramatike. Odbrana jezika je bila u tesnoj vezi sa odbranom naroda u celini. Nastajale su obrane naroda kao samostalan književni žanr. Akcenat u njma se stavljao na autohtono poreklo Slovena i Slovaka, na nacionalnu ravnopravnost, na zančaj jezika, slovenske uzajamosti i sl. Istorija u vreme baroka je pisana u vidu polemika i apologija. Mnogi narodi u ovo doba proučavali svoju prošlost, što je bilo u funkciji buđenja nacionalne svesti i uključivanja u proces nacionalnog preporoda. Takav istoričar je i Jan Baltazar – Magin (1681-1735), bio je jezuita i aktivno je učestvovao u protivreformaciji. Napisao je spis poznat pod imenom Apologija, gde on polemiše sa profesorom Pravnog fakulteta Trnavskog univerziteta Mihalom Bencsikom, koji u svom delu ironično i pogrdno, uvredljivo govori o Slovacima (konkretno o stanovnicima Trenčianske županije, ali i o Slovacima i Slvoenima). Bencsik govori da Slovaci nisu autohtoni stanovnici Ugarske. Magin temperamentno, uz navođenje konkretnih argumenata, istorijskih zbivanja u vreme Velike Morave naglašava da su Slovaci ravnopravni deo ugarskog stanovništva i suprostavlja se poistovećivanju reči Ugar-Mađar. Trezveno objašnjava da je ekstremni nacionalizam (šovinizam) izvor mnogih nesporazuma. Zalaže se za ravnopravnost naroda u Ugarskoj.Jedan od poznatih naučnika u vreme baroka je bio polihistor (poznavao je mnoge nauke) Matej Bel Funtik (1684-1749). Studirao je teologiju,na univerzitetu u Haleu, ali se interesovao i za filozofiju, prirodne nauke i jezike (grčki i hebrejski). Još u Nemačkoj je upoznao i usvojio pijetističko učenje, koje je zagovaralo smernost i težnju za obrazovanjem. Značajno je njegovo delovanje u Bratislavi, gde je bio sveštenik i profesor na liceju, gde reformiše nastavu u duhu pedagoškog realizma i uvodi maternji jezik i prirodne nauke (geografiju). Sastavio je moderne nastavne planove, moderne udžbenike i uvodi nedeljne učiteljske savete. Bavio se naukom i zbog toga dobio plemićku titulu. Bio je član mnogih učenih društava širom Evrope( Olomouc, London, Berlin, Jena). Zvali su ga „magnum decus Hungariae“ -veľkou ozdobou Uhorska- veliki ukras Ugarske. Dela je pisao na latinskom, nemačkom, mađarskom i češkom jeziku. Bavio se istorijom, geografijom, etnografijom, književnošću, prirodnim naukama i lingvistikom. Najznačajnije njegovo delo je Istorijska i geografska znanja o savremenoj Ugarskoj. (Notitia Hungariae novae historico-geographica ) u 4 toma (veći deo u rukopisu), od 1735-1742. Delo je plod kolektivnog rada, saradnika iz čitave Ugarske. Matej Bel je takođe putovao za izvorima, materijal kritički obradio i pripremio za štampu. To je jedno izuzetno delo, ogleda se u njemu metoda racionalističkog (prosvetiteljskog) kriticizma. Slovake Matej Bel smatra za potomke Velike Morave, govori da su oni jedan od najkorisnijih naroda u Ugarskoj. Sem naučnog rada u Bratislavi je 2 godine izdavao novine na latinskom Nova Posoniensia (Bratislavske novine) 1721/1722. Novine su bile informator o događajima iz naučnog života u svetu, pomoć u nastavi u školama i prvi nedeljnik u Ugarskoj. Bel kao ličnost pripada celoj Ugarskoj, mada je više puta naglašavao svoje slovačko poreklo i slovačku istoriju. U njegovom delu se može pratiti proces nacionalnog preporoda, koji je uzeo maha prije svega u prosvetiteljstvu.Sledeći naučnik koji se potpuno uključio u prosvetiteljske programe je istoričar František Adam Kollar (1718-1783), bio je istoričar, pravnik, direktor carske biblioteke u Beču i dvorski savetnik i poverenik Marije Terezije u reformama školstva. Bio je aktivan u reformi školstva iz 1777 g., sastavljen je bio plan koji se zove Ratio educationis, po kojem škola potpada pod državni nadzor (ne crkveni). Kollar je izdao i koncept školskog plana Vlastiti predlog 1775, u kojem predlaže da se pored latinskog i grčkog neguju i maternji jezici. Naglašava potrebu tehničkog i patriotskog obrazovanja, matematike, približavanja škole

26

realnom životu, respektovanje socijalne ravnopravnosti u školama. Neki delovi njegovog predloga su ušli u Ratio, njegova gledišta o potrebi stručne pripreme i pedagoški pošten odnos učitelja prema učeniku, očiglednost nastave, socijalna ravnopravnost u školi. Zbog toga se Kolar smatra pretečom prosvetiteljstva.

27