Page

5

Starija srednjevekovna arapska poezija; klasična arapska književnost VI vek n.e. – XV/XVI vek n.e. →sve do moderne književnosti i renesanse (u XVIII, a naročito u XIX veku); stariji period se smatra značajnijim od modernog

Islamske književnosti, u ovom slučaju arapske – unutar korpusa, veća pažnja se obraća na starije doba (zlatno doba, uzorni obrasci) koje je postavilo osnove pogleda na svet; sve se oslanja na staru arapsku književnost i Kuran (obrazac, ideal)

Ciklični razvoj književnosti (teorija Ibn Halduna, Tunis, istoričar, postavio temelje sociologije; uspon, vrhunac i pad) Visoka vrednost stare arapske književnosti Teorija – svaka reč upotrebljena u korpusu stare književnosti može se i danas upotrebiti, pripada okeanu reči (nije bilo

reforme kao kod nas; kad bi se izvela, oko 30% reči bi bilo označeno starim/neupotrebljivim) Ograničavamo se na posredno (u)poznavanje stare arapske književnosti (nastava na tome bazirana) Orijentalista Blašer; Frančesko Gabrijeli, Istorija arapske književnosti, Sarajevo, 1985; Esad Duraković (arabista, BU, pisao

negativne prikaze Gabrijelijevog prikaza) – prevod 1001 noći u 4 knjige, novi prevod Kurana, prevod 7 zlatnih oda/mualaka (preislamska književnost) sa komentarima, niz eseja, knjiga Orijentologija; Edvard Said, Orijentalizam

*****

Početna faza razvoja, tj. pretklasična arapska književnost (preislamska, književnost perioda Džahilije) – period neznanja i nepoznavanja jednog boga, period varvarstva; paradox – period neznanja i nepoznavanja jednog boga (niži period od kasnijih) stvorio književnost, odn. usmenu poeziju koja je postala uzor, kasnije stvoren umetnički kanon

Gabrijeli, 17-57 str. + uvod, pogledaj i bibliografiju; Hiti, Istorija Arapa, Preislamska Arabija; Fehim Bajraktarević, Pejsaž u staroj arapskoj poeziji; Ignjat Goldzier, Kratka povjest arapske književnosti; Sulejman Grozdanić, Stara arapska poezija (antologija svih glavnih preislamskih pesnika); Esad Duraković, Zlatne ode preislamske arapske poezije (mualake, 7/10)

Društvo u kom je ta poezija nastala – pre svega nomadsko, plemenski organizovano, politeističko (višebožačko), koje karakteriše usmena kultura; nomadsko – SZ Arabija se time karakteriše (svi stanovnici Arabljani), bili u stalnom pokretu, u vezi sa prirodom i njenim fenomenima, menjali mesto stanovanja, kretali se sa stokom prateći ritmove prirode, poštuju zakone prirode što se odrazilo na pesništvo, poštovani propisi kako treba pevati, niz utvrđenih obrazaca (nivo stilskih figura) koje je pesnik morao poštovati; najvećim delom plemenski organizovani – važna karakteristika ovog društva (male hrišćanske države – Gasanidi (saveznici Vizantije) i Lahmidi (saveznici Persije) – imale ovu karakteristiku), nomadi u pustinji žive u plemenima, znaju od kog pretka potiču – genealogija, i oni koji su živeli u gradskim sredinama (oko oaza) organizovani plemenski; plemenske lojalnosti su bile veoma jake, plemena u stalnom sukobu – pljačke da bi obezbedili

potrebna sredstva za život pljačkaški – غزو) napad, otimanje), sukobi su prestajali samo tokom svetih meseci – da se zajednici obezbede neke stvari, informacije, da se obustave neprijateljstva i napadi; čast na vrhu piramide vrednosti (čojstvo i junaštvo), vrhunska vrednost → veliki rivalitet među plemenima, nužno svim sredstvima pokazati svoju superiornost u okviru plemena i plemena nad drugim plemenima (plemenskim klanovima); vođa plemena – sejjid – sklapa sporazume sa drugim vođama; preislamski pesnici bili neka vrsta portparola, u stalnom nadgornjavanju sa drugim pesnicima, natpevavanje je poprimalo i druge forme (satire, ismevanja...); pesnici bili i kao vračevi u tom društvu – magijom pesničkih reči doprinose

snazi i ugledu plemena – 1 od razloga što su Kur’an i Muhamed izričito bili protiv pesnika ( إعجاز القرآن – prevashodnost Kur’ana u književnom smislu, Kur’an je reč Božija, ne poezija, a Muhamed nije pesnik, već prenosilac Božije

reči; * ز ج slabost, IV, učinio ga slabim, nejakim – činjenje slabim od strane Kur’ana, nemoćnost nekog drugog – ta – عsnaga i moć pripadaju samo Kur’anu); neprijatelji islama – oni koji pesničkom rečju žele da dostignu vrhunac arapskog jezika i izražavanja i da ubeđuju ljude u prednost svoga plemena, pesnik veliča snagu svog plemena, suprotstavljajući se drugom plemenu, ne teži koheziji (spajanju) plemena; Muhamed – svi vernici su braća među kojom nema razlike (jedina razlika je u stepenu pobožnosti), pesnici su stoga neprihvatljivi za islam, podstiču heterogenost društva veličanjem svako svog plemena; određeni pesnici zamenjuju objekat i predmet svojeg pevanja – panegirici (pesnici islama ukazuju na prednost nove vere i obračunavaju se sa starom verom) → postaju prhvatljivi za islam (prelaz), zadržali staru pesničku tehniku i obrasce preislamske poezije – 1 od sredstava širenja nove vere i novog pogleda na svet

Svi Arabljani govorili različitim dijalektima – nema jezika koji bi se smatrao opštearapskim; poruka preislamskog pesnika mora da stigne do svih, pa i do članova plemenskog klana; pratili sve važne događaje za pleme (pobede, smrt junaka, sve svetkovine); usmeno društvo – nije im svojstvena pisana komunikacija; komunikacija sa drugim plemenima najčešće rivalska (superiornost)

Gradovi (Meka, Ukaz, Jatrib/Medina, Al Hira...) su centri/vašarišta velike svetkovine primirja tokom svetih meseci, okupljali se i pesnici i nadmetali se u kazivanju stihova – nastajao naddijalekatski standard jezika koji su svi razumeli, nastao postepeno; opšti standard – glote koine (gr. κοινη), zajednički jezik (pojava koja je opisana i proučena u vezi sa nastankom

Page

5

opštegrčkog pesničkog jezika – naddijalekatski oblik grčkog jezika nastao od grčkih dijalekata koji su postojali u tadašnjoj Grčkoj); jezik na kom je ta poezija pevana je i jezik na kom je nastao Kur’an

Svet se već pripremao za monoteizam; preislamska arapska poezija u veoma malom obimu oslikava politeističko društvo preislamske Arabije, što navodi na pitanje njene autentičnosti – tada postojalo mnogo idola, a da poezija tog doba ne daje neke podatke o tome; 2 moguće hipoteze: 1. deo te poezije stvoren kasnije, pa projektovan unazad (nema nikakve veze sa politeizmom), 2. ta poezija je svojim najvećim delom autentična, ali nezabeležena, kasnije zabeleženo samo ono što ima veze sa monoteizmom; ona ne daje podatke ni o samom životu, jedino istraživanjem se mogu naći tragovi o tome (podela rada u plemenu, npr.); nije bila raširena pismenost; utvrđeno da su neki oblici pismenosti postojali, ali ne i šire rašireni, u nomadskom društvu bilo putujućih ljudi koji su naučili neka pisma, ali ne i pismo stvoreno namenski za pisanje tih dijalekata koji su postali jezik i pismo Kur’ana (nastali tek za te potrebe)

Oralna transmisija nameće svoje zakonitosti – pamćenje od presudnog značaja (individualno i kolektivno pamćenje); tako u

početku pamćeno prenošenje Kur’ana, الناس صدور iz onoga što su ljudi pamtili prikupljeni najveći delovi Objave; u – منusmenom prenošenju se javljaju razne varijante jednog istog dela (kroz vreme se transformiše i menja); ravije – na njima počivala usmena kultura, prenosioci, 1. antologičari i kritičari poezije, na kraju su i zabeležili pesme koje su imali u obliku divana vezane za pojedine pesnike

Autentičnost preislamske poezije – ni iz čega pre pojave islama da bude stvorena takva poezija, u tom stepenu savršenstva, nema pisanih dokaza da je postojala u preislamskom periodu (zbog toga je u jednom trenutku dovedena u pitanje autentičnost cele arapske poezije – hiperkriticizam, Taha Husein – studija O preislamskoj poeziji, doveo u pitanje celokupnost arapske poezije, u studiji O arapskoj književnosti malo promenio stavove)

*****

Pitanje autentičnosti preislamske poezije pokrenuto rano (kraj XIX i početak XX veka) pod uticajem pozitivizma (same činjenice i podaci – ono što je istoriji moglo biti poznato); orijentalista Nöldeke 1864. podstakao na istraživanje i ispitivanje preislamske poezije, sa Ahlwardtom podržava stav da je najveći deo sačuvane preislamske poezije u suštini neautentičan; 1925. Margoliouth ponovo aktualizovao pitanje na osnovu novih saznanja (ispitivanja, proučavanja) → tkđ. neautentična; uticaj ovih evropskih razmatranja se odrazio i na arapski svet – to je bilo pitanje identiteta same arapske kulture; pojedini arapski filozofi i istoričari književnosti su postavili to isto pitanje u arapskom svetu, što je ravno svetogrđu

1926. egipatski književnik i filolog Taha Husein u studiji O preislamskoj poeziji ( الجاهلي الشعر zastupa stav da je čitava (فيpreislamska poezija deo prve generacije obrazovanih ljudi, onih koji su znali veliki broj pesama napamet (ravije) – neka vrsta sakupljača koji su napravili inventar poezije koja se u njihovo vreme mogla čuti (redigovali tu poeziju); smatra se da su oni, naročito u prvoj polovini VIII veka, unazad stvarali tu poeziju u vidu u kom je sačuvana; ova teorija je vremenom malo

ublažena – u drugom izdanju svoje knjige, الجاهلي الأدب Taha Husein donekle ublažava stavove ,في

Više slojeva ovog pitanja: autentičnost celine; autentičnost pojedinih pesama; autentičnost pojedinih stihova; pitanje atribucije (da li određena pesma pripada određenom pesniku); niz posebnih lingvističkih i izražajnih aspekata se analizira; autentičnost različitih verzija jedne iste pesme...; neka od tih pitanja bila su rešena tokom VIII i IX veka naše ere (radom antologičara), ali neka je nemoguće razrešiti – pitanje atribucije, odn. autorstva pojedinih pesama, pitanje redosleda stihova u

1 pesmi (poput pitanja redosleda kuranskih ajeta) – ovo nije toliko bitno u ,فصيدة bitno je samo obraditi određene teme/segmente koje forma nalaže (veza je samo tematska, u blokovima)

Posebno zanimanje – u preislamskoj arapskoj poeziji ima malo/nimalo reminescencija na duhovni život preislamske Arabije,

nema pogleda na svet svojstvenih čoveku tog perioda (džahilija), odn. od politeizma se tu i tamo pojavljuje džin (جن)/ġul (

duhovi, bića bez ljudskih karakteristika, nisu anđeli, nisu đavoli, žive u nepoznatim delovima pustinje, nanose štetu – (غولili pakost, žive u pustinji sa tragovima animizma iz preislamske Arabije, bića na prelazu životinja-čovek, ponekad se javljaju

samo kao glasovi (هاتف) koji odjekuju u pustinji koje samo pesnik čuje; oni postoje i u kuranskom svetu, samo sa drugačijom ulogom

Poezija pretrpela posledice prenosa (ravije) – u usmenom prenošenju su zamenjene neke stvari lepšim, pa čak i ličnim govornim idiomima; podela u dve faze:

o prenošenje u samo preislamsko doba

o usledilo u islamsko doba sve do njenog zapisivanja

Zapisivači – 1. kritičari, pomalo intervenisali u skladu sa svojim jezičkim ukusom; jezgro ipak sačuvano (odražava svet preislamske Arabije) u autentičnom obliku; zapisi iz IX veka iračkih filologa (Basra, Kufa) – u džahiliji postojala 2 glavna

Page

5

tipa pesničkih sastava sa različitim oblicima i namenama, razvijeniji/umetnički i manje razvijeni/medijski (prenos određene informacije)

Prva etapa � ج�ٌز� reč ;قصيدة razvijeniji tip pesme ;َر�َج�ٌز * nastala iz korena ر� ز ج proizvođenje 1 ritmičkog zvuka (zvuk koji – رse ritmički ponavlja → pesnički ritmični govor)

Jednostavan pesnički metar – delo jednog mitskog pretka severnoarapskog plemena Ma‘diba Adnana ( عدنان ابن ,(معادprvi je progovorio poeziju (u tom metru i ritmu)

Metar se sastoji iz određenog broja pesničkih stopa; redžez – nekoliko kratkih stihova kojima je bio svojstven poseban ritam i osobena muzikalnost, a taj ritam i muzikalnost nastaju kao efekat postignut čestim ponavljanjem identične rime za ceo pesnički sastav kroz vrlo strogu formalnu mrežu mogućih rima; pojedini pesnici uvodili svoje male inovacije, ali je ostala

veoma stroga i kruta forma; poreklo – redžez u vezi sa tzv. ritmičkom prozom koja nije bila u obliku stiha (ع! ْج � u njemu, a – (َس

kasnije izgleda i u redžezu, su se izražavali proroci, proročice i vračevi preislamske Arabije (kahin – كاهن); sadž‘ nije ostao samo njihova privilegija već su svi drugi u različitim prilikama počeli da se izražavaju u toj formi (narodna mudrost, izreke, poslovice postajale trajno dobro, nemaju nikakvu književnu namenu); u formi redžeza često improvizovani kratki (pesnički) sastavi – verbalno napasti/pokuditi/pohvaliti svoje borce (iz svog plemena)/suparnike

Stihovi pohvale (mali panegirici – su bili jezgro iz kojeg su se razvile komplexnije pesničke (هْجاء) i pokude/satire (مديح tvorevine (daroviti pesnici ih razvijaju u duže pesničke sastave koji su se i pamtili); nemamo potvrdnih podataka u istoriji, ali se pretpostavlja da je plemenski pesnik imao veće ambicije od toga da pokudi/pohvali nekoga, vođen je prirodnim pesničkim porivom da postane stalni glasnogovornik plemena

Oformljene dijaloške pesničke celine između 2 pesnika (nadgornjavanje) – قطعة, najkraća pesnička forma (i danas naziv za to), u daljem razvoju ovim monotematskim odsečcima dodaje se nešto što nema veze ni sa pokudom ni sa pohvalom – neke druge teme, postajala nezavisna u odnosu na svoju prvobitnu namenu, ali je i ta funkcija ostala na tom nivou, a razvija se i

viši nivo → قصائد ج د , قصيدة ص ق * (pesma sa ciljem) → kretanje ka nekom cilju; neki orijentalisti smatraju da (a tezu

postavio Rihter) ishodišni deo nije bila već قطعة da je u osnovi kaside bila ljubavna tema koja غزل se razvila na lahmidskom dvoru u Hiri; ono što se čini prihvatljivim jeste da se postepeno kroz specijalizaciju struktura došlo do politematske strukture kaside kao pesme u svojoj razvijenoj formi; ona se sastoji od stihova koji su formalno podeljeni na 2 polustiha, bejta

2 šatorska krila = stih, u sredini se nalazi cezura (prekid); أبيات ج stih; šator – بيت

Često se stih naziva i dvostih/distih, pravilnije je stih sa 2 polustiha (nisu samostalni, pa čine 1 celinu), najčešće 2. polustih i sintaxički i značenjski zavisi od 1. polustiha (ne može se samostalno navesti); svi oni stihovi u jednoj kasidi se završavaju istom rimom (monorimna pesma), pri čemu se često i na kraju 1. i 2. polustiha u 1. stihu tkđ. nalazi ista rima:

a_____________ a_____________a_____________a_____________a_____________

Spoljašnje i unutrašnje rimovanje

Za kasidu i celu preislamsku poeziju je karakterističan kvantitativni metar �روض bio je karakterističan i za slovensku) العmetriku; zasniva se na smeni dugih i kratkih slogova u reči – time se postiže efekat, ne akcentovanjem slogova (to je kvalitativna metrika)); arapski jezik, s obzirom na svoju strukturu, formira određeni broj stopa, a onda u kombinaciji istih

bejt bejt

Page

5

daje određene metre ( أبحاَر ج ,(بحر iz kojih se razvija kasida (u određenom metru, uvek sa istom rimom, politematska, kvantitativna metrika, jedinstvena rima, jedinstven metar)

*****

Poezija u metru (روض� od XIX veka, a naročito u XX ;(kaside dominirale književnošću do XIX veka – قصيدة) i u formi (العveku, počelo da se peva i u drugim formama, ali se sve do danas neguje poezija slobodnog stiha (pored ‘aruda) – preuzelaje primat, a u najnovije vreme čak i unutar poezije slobodnog stiha ostao ritmični i zvučni efekat kvantitativne metrike, dok neki pesnici, da bi pojačali dejstvo i uticaj na publiku (ne samo čitanje, već i recitovanje), umeću sekvence u kojima ima ritma kvantitativne (ali i kvalitativne) poezije; kasida – monorimna pesma

Arapska tradicija tvrdi da je أحمد ابن prvi ozbiljno studirao odlike arapskog stiha; polazeći (VIII vek, Basra, Irak) الخليلod postojeće poezije uspeo da konstruiše veoma komplexan sistem arapske metrike u kom je formalizovao i normirao (uz

mnogo teškoća) ritam stare arapske poezije; prva i najautoritativnija sinteza arapske metrike العروض (Znanje o metrici) علمvezuje se za njega (prvi teoretičar arapske metrike); on je u jednom delu (izgubljeno je, ali se za njega saznalo od drugih autora) utvrdio prirode slogova, stopa i metara preislamske arapske poezije, imenovao sve te elemente arapske metrike i može se reći da je, u stvari, njegov sistem i danas u upotrebi (naravno, razrađivan je i dalje analiziran)

Postoji proza (نثر – nešto razasuto, prosuto bez određenog reda) i poezija (نظم – ukazuje na neki red, poredak), a na prelazu

ova 2 postoji ع! ْج � ), ali ta rima nije ono štoقافيةkasida ima obaveznu rimu ( ;شعر – (ritmovana i rimovana proza); sama pesma َس

je suštinski odvaja od proze jer je i !ع ْج � ,tkđ. delimično rimovan – od nje je odvaja postojanje metra → smenjivanje stopa َس

koje se sastoje od dugih i kratkih slogova; time se formiraju konkretni metri konkretne arapske pesme; metar – أزوان ج وزن(stari naziv أبحاَر ج (بحر

Da bi izvršio shematizovanje stihova, Halil je obeležio duge i kratke slogove na konvencionalni (i komplikovani) način i grafički predstavio njihovo smenjivanje; neki smatraju da je dug slog i naglašen (kombinovanje kvantitativne i kvalitativne metrike); otvoreni kratki slogovi se sastoje od 1 konsonanta i 1 kratkog vokala; zatvoreni dugi slogovi se sastoje od 1

konsonanta, 1 kratkog vokala i 1 konsonanta bez vokala iza sebe; kratki slog ᵕ, dugi slog _: +ْم( (ُت �ْب �ُت ka|tab|tum → ᵕ_ _, 1 – كkratak, 2 duga; slog sa dugim vokalom je zatvoreni dugi slog, jer se dugo a, dugo u i dugo i (metrički) smatra da imaju

vrednost suglasnika bez vokala (ساكن – miran, suglasnik koji nema vokal) → - داري daa|rii, _ _ → 2 duga; svaki suglasnik sa nunacijom je tkđ. zatvoreni slog jer (strogo pravilo!!!) je u arapskoj metrici relevantno samo ono što se pri

izgovoru reči čuje, a ne ono što je napisano: ج+ل� ra|džu|lun, ᵕ ᵕ _, 2 kratka, 1 dugi, -un se ne vidi u pismu, ali se zna da se - ر�

izgovara, اهذ - haa|dhaa, _ _, 2 duga (posle pers.h se čuje dužina, ali se ne piše)

Metara u arapskoj poeziji ima više i zavise od rasporeda stopa (dugih i kratkih; stopa – تفعيل), svi metri su, kao i njihove

modifikacije, klasifikovani (najarhaičniji metar, pošavši od ع! ْج �:(je redžez, kasnije su komplikovani ,َس

)dugi - tawiil, ima razne izvedene, najpoznatiji (طويل – ۱

)madiid - ispružen, opružen (مديد – ۲

)jednostavan, prost (البسيط – ۳

)waafir – potpun, obilan (وافر – ٤

)kaamil – potpun, savršen (كامل – ٥

)tremolo, podrhtavanje glasa (هزج – ٦

)posebna vrsta grča u nozi kamile (رجز – ٧

)remel – kas kamile/konja, oslobodila se kamila grča (رمل – ٨

)sarii‘ – brz (سريع – ٩

)opušten, slobodan (م'نسرع – ۱۰

)lak( خفيف – ۱۱

)sličan – liči na prethodni (م'ضارع – ۱۲

)isprekidan, ispresecan, malo isparčan (مقتض-ب – ۱۳

ت-ٌّث/ – ۱٤ )ispresecan, isprekidan (مج1

)približan, možda malo sažet (متقار-ب – ۱٥

Page

5

)upotpunjen, prirodan, dohranjen (متدار4ك – ۱٦

Stih, odn. polustih, je formiran od tih stopa; stih (od dva polustiha) – بيت; polustih – / ط(ر َش� ع polustihovi su uvek ;م<ْص(ر�jednaki po dužini i sastoje se iz određenog broja stopa (broj je tkđ. jednak u oba polustiha); ima 8 različitih stopa čijim kombinovanjem dobijamo metre; tek kasnije u razvoju arapske poezije počelo se experimentisati sa uvođenjem kombinovane rime u određene pesme – strofična poezija (tek su to u islamskoj Španiji muwaššah i zedžel uveli – nema odlike klasične arapske poezije u pogledu rime)

a b ca b ca b ca b c

Ova poezija je karakteristična za arapsku književnost (forma), ali ne i samo za nju (nametnula se i drugim kulturama) → problem: metrika je izvučena iz same poezije, poezije koja je već postojala, i ta metrika nije odgovarala suštinski karakteristikama drugih jezika (na kojima je pisana) – preneta u druge jezike bila je formalno negovana (u tim jezicima bilo mnogo pozajmljenica iz arapskog – u osmanskom turkom čak 70-80% reči bilo arapskog porekla), samo su popunjavali obrasce poezije (neadekvatno) pa se poezija polako odvajala od svakodnevnog života

Tematika – forma je bitnija od sadržaja (moraju se poštovati zakoni metrike), teme poezije u početku bile malobrojne, ali se broj uvećavao (u početku satira i panegirik u vrlo rudimentiranom obliku – posle dodavano još nešto), nastanak urbane kulture (baštinjena od Persije i Vizantije), hijerarhija u društvu... → uslovilo umnožavanje predmeta pevanja (tematsko širenje opsega zanimanja arapskog pesnika)

Najpoznatiji teoretičar ْبة) �ي ق+ُت bio i poznati pravnik i filolog (filologija i teologija u islamu tesno povezane, obe ,(IX vek) ابن

u uskoj vezi sa Kur’anom), والشعراء الشعر Knjiga) كتاب o poeziji i pesnicima), poreklom iz Horasana, istočni Iran,

prevashodno verski pravnik (فاقه), doprineo sunitskoj renesansi u vreme halife el-Mutawaqila (posle perioda mutazilita), napisao oko 20 značajnih dela (manji deo sačuvan) – sačuvana najznačajnija dela (totalno restaurirana sunitska misao –

teologija → pravo → književnost); njegovo delo الكاتب sve ono što treba da zna obrazovan čovek tog vremena iz svih – أدبnauka (ono što se kod nas zvalo slovesnost – celokupna kultura stvarana rečima sa akcentom na književnost); priručnik arapske gramatike – sve što je smatrao da je potrebno jednom pisaru jer, kako u uvodu kaže, pokazuju suviše interesa za nearapske nauke na uštrb arapskog jezika, a pošto je on temelj svega, onda želi da ponudi jedan priručnik sa svim potrebnim

iz sfere arapskog jezika; poznato delo o arapskoj islamskoj kulturi الأخباَر عيون Knjiga) كتاب o izvorima

podataka/obaveštenja/vesti) – tkđ. pripada sveobuhvatnosti (malo enciklopedijsko delo); المعاَرف pandan prethodnoj – كتاب(iz oblasti istorije islamskog halifata); glavno i najznačajnije delo mu je Knjiga o poeziji i pesnicima – antologija probranih odlomaka i čitavih pesama arapske poezije kojoj prethodi jedan veliki i ozbiljan uvod autora (objašnjava ciljeve dela i metod pisanja istog); ovaj prikaz postao standardan (merodavan) u pogledu kanona arapske poezije

Ibn Kutejba, odlomak:o Čuo sam jednog književnika da mu je rečeno kako sastavljač kaside započinje pesmu sećajući se logora, njihovih

ostataka i njihovih tragova, zatim tuži i plače obraćajući se mestu na kome je nekada bilo privremeno stanište i podstiče druga sa kojim putuje da se zaustave kako bi se oni zajedno podsetili onih koji su na tim ognjištima živeli, a sada su daleko, i kaže da stanovnici šatora doista, za razliku od stanovnika gradova, žive između postavljanja i dizanja logora; oni zapravo idu od jedne do druge vode, traže ispašu i tragaju za mestima gde je netom pala kiša.

Zatim pesnik ovu temu povezuje sa ljubavnim preludijem (نسيب), žali zbog žestine strasti koja ga je obuzela, zbog patnje usled rastanka, zbog siline nežnosti i žudnje, kako bi privukao srca drugih ljudi, kako bi učinio da oni svoja lica okrenu njemu i kako bi privukao pažnju slušalaca, jer šta je drugo pevati ljubavnu poeziju do približavati se

dušama ljudi i ulaziti u njihova srca. Odista, Bog je čovečanstvo obdario i sklonošću za ljubavnu poeziju (غزل) i poklanjanje pažnje lepim ženama. Nema gotovo nikoga ko nije obuzet tom strašću i ko ne teži njenom ispunjenju, dozvoljeno ili nedozvoljeno to bilo. Kada je osigurao pažnju slušalaca i blagonaklonost publike, pesnik prelazi na realne stvari. On se u pesmi penje na svoju kamilu (konja/jahaću životinju) i žali se na velike napore, na bdenja, na teška noćna putovanja i na teške uslove u pustinji, na vrelinu podneva, na hladnoću noći, na zamorenost kamile. Kada shvati da je osvojio poverenje svoga gospodara i da ima pravo da traži i da se nada da njegove nesreće i tegobe koje su ga stizale tokom puta mogu biti nagrađene, on sam sebe podstiče da napiše pesmu pohvalnicu, a

Page

5

svoga gospodara podstiče na to da ga nagradi i da pokaže da je velikodušan. Izdiže ga iznad svih drugih, a i sve druge čini malima u odnosu na svoga gospodara i dobrotvora. Dobar pesnik je onaj koji prođe svim ovim stazama, koji sve ovo prođe u fazama pisanja, ali tako da održi ravnotežu pesme, da nijedan deo ne zaseni drugi, da ne bude prekratka, a ni preduga, tako da slušaoci ostanu žedni njegove poezije.

*****

Shema Ibn Kutejbe se umnogome može smatrati konstrukcijom koju je izgradila filologija, pa je projektovana na celu arapsku poeziju (pobeda filologa nad pesnicima – nameću svoja shvatanja); proučavanje onoga što je sačuvano iz same arapske poezije; iz preislamskog doba (što se može smatrati autentičnim) na sistematični način može se videti da su pojedini pesnici preislamskog doba (naročito najbolji, sa najjačom ličnošću) osećali slobodu u kretanju kroz pesništvo, sledili sopstveni pesnički instinkt (pokoravajući se nekom opštem smislu, kanonu); tako su pojedine teme neobrađene kod nekih pesnika, može biti i neravnomeran prostor zastupljen pojedinim temama, neki pesnici se specijalizuju za pojedine teme → ta poezija ipak živela nekim spontanim životom (i pored poštovanja kanona)

Nukleus svake kaside – tema ljubavi (ljubavni prolog, tu se prepliću motivi voljenog bića (žene), zatim prošle → (نسيب umrle ljubavi koje se pesnik nostalgično seća, a kao povod za pevanje najčešće se javlja iznenadni susret sa ostacima

napuštenog staništa/logora gde je nekada boravilo/prolazilo pleme u kome je boravila voljena (أطالل – tragovi staništa; jedno opšte mesto arapske poezije koje se kasnije osamostalilo, pobuđuje interesovanje pesnika i dalje); Um Kulthum, pesma

pesma) األطالل i sa literarnom vrednošću); to sećanje povremeno dobija realističnu gustinu – specifične napomene, pominjanje određenih mesta, nekog prirodnog okruženja, toponima

Kasida bila snažno sredstvo kultivisanja ukusa tadašnjih ljudi koji nisu bili pesnici, ali je pesnik svojom idealizovanom slikom formirao sistem vrednosti (obrazovna funkcija, podizanje opšteg kulturnog nivoa); ona je opisni niz situacija, mesta i duševnih stanja i to kroz nizanje slika velike živopisnosti; te situacije tako nanizane (npr, napušteno ognjište, žene, životinje,

okolni pejzaž) – karakteristična velika deskriptivnost; opis (وصف) se osamostalio u neku vrstu opisne poezije, jedna od najjačih varijanti arapske poezije; on se ne zaustavlja na fizičkom opisu (detaljan!!!), već ide preko njega, ne opisuje samo životinje koje su uz njega (konj i kamila – čovek ih koristi), već sve životinje koje se mogu naći u pustinji, uz koje ide neki određeni epitet (koji ih stalno prati); svi opisi (fizički, duševna stanja životinja) su takvi da bi se mogli odnositi i na ljude (vidi se životnost); kroz opis živog sveta koji okružuje pesnika, izraze poređenja i metafore, u stvari osećanja pesnika, projektuju se indirektno u svet koji ga okružuje (posebna expresivnost arapske poezije, njoj svojstvena – nije svojstvena prozi); tako su i nastala stilska sredstva/figure – poređenje i metafora; kad pesnik njima ovlada, koristi ih sa velikim najstorstvom i gotovo sa samostalnom vrednošću (postaju mu cilj sami za sebe), igra se njima, niže ih → ishode jedno iz

drugog (asocijativni nizovi); وصف zadobija samostalnost; u poređenju i opisu trajna umetnička vrednost arapske poezije

putovanje; središnje mesto pesme; karakteristično je da je putovanje uvek predstavljeno kao individualni čin (ne – رحيلkolektivni), a i otom drugom – susretanje sa plemenom pesnikove drage; sve to je metaforičko putovanje, vodi ka stvarnom

cilju (pohvala plemena/velikaša/moćnika, napad/satira, tužbalica – oplakivanje nečije smrti, يةX ِث �ْر! :(َمo samohvala – فجر (da bi dobio neku nagradu)

o pohvala nekog drugog – مديح (kralj, sejjid, da bi dobio nagradu)

o pohvala ženske lepote (pominjana imena stvarnih ženskih osoba, ali nema dokaza da je bilo nagrade)

Pominju se i neki stvarni događaji – mali istorijat društva u kom su pesme nastale; hvaleći pleme, pominje i njihove bitke (ne opis samog događaja, već aluzija); postoji pretpostavka da su Arapi govorili o prošlosti, ali ne u poeziji, već u kratkim

pričicama/izveštajima (خبر), ali nisu sačuvani; pesme nisu dovoljne da se rekonstruiše istorija pre pojave islama; دوان sakupljeni fragmenti na jednom mestu, hronika u opštem smislu o događajima (ne pouzdani, poezija ne može dati – العرب شعر podatke o istoriji); neki pesnici se specijalizovali za određene teme, to naročito važi za tužbalice – veličala se hrabrost i herojstvo pokojnika, ljudski kvaliteti i motiv neizbežnosti smrti (neminovno gubljenje te bitke), bol zbog smrti bližnjih, kratkoća života, u njima se najviše ističu žene (narikače, one najčešće tuže za pokojnikom); postojale pesnikinje koje su ih

sastavljale, a najčuvenija od njih je ن1ساء ceo divan kojim tužbalice dominiraju – smrt braće, ovaj oblik pesme se prvi) الَخ-osamostalio, postao vrsta, Đuzepe Gabrijeli se njima bavio)

***** El-Hansa umrla 670. godine, čak je i primila islam; uprkos tome, u njenim tužbalicama nema pomena nekih detalja koji bi

ukazivali na monoteistički svet; spominje braću poginulu u bici – smrt imala značaj jedino ako je bila časna → pokojnik bi

Page

5

ostao u sećanju zajednice; suprotno od poezije tužbalica (ali povezana po tom sistemu) je satira (pesma poruge) → vrsta dijalektike; sa jedne strane veličaju se osobine pripadnika plemena, a sa druge se upućuju reči poruge i ismevanja pripadnicima suprotnog tabora (plemenskim starešinama/onima koji su se nečasno poneli u bitkama); tu postoji središnji

pojam časti – ْر!ضXع (sve osobine koje bi trebalo da krase junaka → obrazac visokog morala jedne zajednice); situacija se kasnije menja – drugi vrednosni sistem, novi kriterijumi u proceni zasluga i moralnog lika, vrhovni kriterijum postaje pobožnost (poštovanje islama) → menja se ton, ali ne i tehički smisao pesme (iste stilske figure, sličnim pesničkim načinom se veličaju druge osobine – pobožnost muslimana); El-Hansa – ostaje pomen o starom čojstvu i junaštvu (na pijedestalu u ranijem periodu)

Preislamska kasida nije bila statična niti je uvek isto reprodukovala taj kanonski ideal; značajni pesnici uspevali, uz poštovanje kanona, da izraze sopstvenu originalnost i pesnički talenat (nisu vrhunske zanatlije u pesništvu već autentični stvaraoci); originalnost shvaćena kao čin pobune, sinonim za ikonoklazam (rušenje zadatih obrazaca); u poeziji to iskazao Tomas Stivens Eliot (ujedno i kritičar) → zabeležio not only the best but the most original parts pesnikovog stvaralaštva; mera u kojoj pesnik uspeva da se približi idealum u toj se meri smatra ispunjenim (a ne rušenje kanona i obrazaca); iloga metrike u preislamskoj poeziji – ovladavanje i podražavanje prototipa, ali se i pored toga uvodi nešto svoje (pojavljuju se putevi koji se ranije nisu pojavljivali); svi pesnici su u određenim metrima morali da se pridržavaju kanona i da otprilike tretiraju iste teme, ali pesnik unosi svoje izraze, opise, zapažanja i obogaćuje ono što je kanonski predviđeno; poezija prevedena na drugi jezik izgubi na poetičnosti

:od 7 ili 10 pesnika (poznatije od 7), razna tumačenja u pogledu samog naziva – المعلقات

o to su bile pesme pobednice, ,,zlatne ode’’, sa najčuvenijeg pesničkog skupa u Ukazu (prema predanju, najpoznatije

pesme su, sa tog takmičenja, bile zlatnim slovima ispisane na tkanini i vešane u Meki na Kabi, od َق�E → obesiti – َع�لnajrasprostranjenije tumačenje)

o od nakita koji je visio, ono što je od nakita obešeno kao najbolje (ima manje pristalica) َعلَق

o komentarisati (relativno novijeg datuma) – َعلَق

zbirka je, prema predanju, bila sastavljena krajem VII veka kad je jedan umajadski halifa (Muavija (vl. 661-680)/ Abd el-

Malik (vl. 685-705)) zatražio od poznatog kazivača pesama i obrazovanog literate Hamada ar-Ravija الراوية da skupi حمادnajlepše preislamske arapske pesme i da ih zabeleži kako bi vladarev sin iz toga upoznao najlepše primere arapske poezije i jezika (uzorne pesme u svakom pogledu); u nekim rukopisima ta antologija sadrži 7 kasida (njeno jezgro):

o Imrul Kajsa

o Al-Harit ibn Hiliza

o Amr ibn Kultuma

o Tarafe

o Zuhajra

o Lebida

o ‘Antare

u drugim rukopisima ovma se obično dodaju:o el-‘Aša

o Nabiga az-Zubjani

o ‘Abid ibn al-Abras

Esad Duraković, Zlatne mualake (7 zlatnih oda)

Imrul Kajs ( القيس (إمرo VI vek, smatra se čovekom koji je stvorio kasidu (to nije tačno, njegova je samo najstarija); sin Hudžara, poslednjeg

kralja iz kraljevstva Kindao legenda kaže da je Hudžar naredio da se Imrul Kajs ubije (ponašao se nedolično), ali se ubica smilovao na njega pa

je ubio gazelu; Hudžar se pokajao zbog namere i pozvao Imrul Kajsa nazad na dvor, ali ga je ponovo oterao; Imrul Kajs opet izbegao kaznu, pobegao sa dvora i posvetio se lutalačkom načinu života; pleme Banu Asad se pobunilo protiv Hudžara i ubilo ga, a Imrul Kajs odlučuje da ga osveti – krvna osveta, ali nema podršku svog plemena (poteran je); nije ga osvetio, pa se za pomoć obratio tadašnjim lokalnim kneževima i vladarima – 1 od njih, iz plemena Gasanida (vazali Vizantije), šalje Imrul Kajsa u Konstantinopolj gde biva primljen od cara Justinijana koji mu je obećao pomoć podstaknut željom da se obnovi vladajuća moć kuće Kinda (oni su bili veliki neprijatelji Sasanida (Persijanaca)); Imrul Kajs vraćajući se, nakon obezbeđene pomoći, umire na putu otrovan otrovnom

Page

5

haljinom/košuljom koju mu je sam Justinijan poklonio, a Justinijan je to uradio zato što je Imrul Kajs u Konstantinopolju zaveo Justinijanovu kćerku, pa loše govorio o njoj

o njegov divan sadrži 68 dužih i kraćih odlomaka kaside, kaside i kraće fragmente (ukupno 980 distiha); njegova

mualaka predstavlja apsolutni uzor (prva i najpoznatija pesma cele arapske poezije)

*****

Tarafa ( العبد بن (طرفة

o pesnik, (?) 543-569; pripadao poznatom ogromnom plemenu Bekr koji je živelo u dolini Donjeg Eufrata

(Mesopotamija), odatle došao na dvor Lahmida u el-Hiri – tu proveo izvesno vremeo svoju mualaku, navodno, sastavio da bi opovrgao i razvejao sumnje o integritetu svoje ličnosti i snazi karaktera koje

je širio neki njegov rođak (uvek ima dosta ličnih motiva u poeziji), njegova kasida (ušla u sastav mualaka) ni u čemu ne odražava gradski i dvorski život u el-Hiri, ta kasida je potpuno beduinskog duha, a naročito je poznata po minucioznom, detaljnom opisu kamile (,,u brzom se hodu talasa, kao more’’) → na neponovljiv je način opisao, kao da je rečima izvajao i to u nekom životnom materijalu; njegova pesma posvećena samohvali kao odbrana od napada, pesma sa mnogo patetike, izbegava galantne, lascivne, avanturističke pojedinosti → želi da se pokaže pobožnim (ne u islamskom smislu) i časnim

‘Antara ( العبسى شداد بن (عنترة

o (?) 525-615; do te mere postao poznat u arapskom svetu da je nadrastao svoj pesnički lik i postao junak jedne sage

(epopeje, narodnog romana) عنترة usmen, kasnije) سيرة i zapisan) → on je glavni junak, sopstvenim vrlinama uspeva da savlada teškoće koje mu stvaraju poreklo i boja kože (rasne i socijalne predrasude)

o njegova mualaka koncentrisana na samohvalu, pri čemu je njegova samohvala u jasnom odnosu prema načinu na

koji je njegovo pleme prema njemu ispoljavalo prezir (hteo da pridobije njihovo poštovanje, on je izopštenik iz sopstvenog plemena); muke –sin jedne abisinske robinje, i sam je rob dok nije oslobođen, crne boje kože pa ga je i otac zbog toga odbacivao (to mu bilo mrsko i gorko poniženje kao kolokvinta – gorka tikva, rasla u pustinji, koristi se kad treba nešto prikazati izrazito gorkim, metaforično); u vreme kada je mualaku pisao bio pun te gorčine, iako je u međuvremenu postao slobodan, u nauci se sumnjalo u autentičnost ovog lika i njegovu biografiju, ali način na koji kroz njegovu kasidu provejavaju elementi iz ličnog života uverava da, bar u osnovi, ima istine u legendi, kasnije stvorenoj oko ovog lika

o njegova kasida je veoma živopisna u izrazu, dinamična, iako je po strukturi tradicionalna, ističu se ljubavni prolog i

opis konja – želja da se pokaže dostojnim svog plemena i govori kako ga zovu u pomoć kad su smrtno ugroženi, a jedino ih njegova snaga može spasiti

Izrazito plemenski pesnici → 2 autora mualaka, ل;زة ِح4 بن الحارث و كلثوم بن ove 2 mualake (od ove ,عمروdvojice autora) su ispevane namenski, sa jasnom svrhom, odn. da bi se zastupali interesi plemena kojima su pripadali pred lahmidskim kraljem ‘Amrom Ibn Hindom (u pesmi kažu – pravični kralj, vladar najplemenitiji od svih koji hodaju zemljom i svaka hvala je slabija od stvarnosti...), sadrže sve delove koji su tu svrsishodni – hvali se svoje pleme, napada se suprotno (suparnik pred kraljem), hvali se vladar čija se blagonaklonost želi dobiti → imaju političku svrhu (na malo mesta ljubavni prolog i opisi), sve je koncentrisano na pohvalu i pokudu; način na koji su te 2 teme prisutne, u stvari, već ukazuje na put izdvajanja tih tema u posebne žanrove

Na prelazu između plemenskog i ličnog tona u pesništvu nalazi se pesnik Zuhejr, ل1مى س' أبي njegova mualaka je ;زهيرprožeta jednobožačkim duhom – ništa iskazano precizno, ali se oseća taj ton (a živeo pre pojave islama), poput hanife (monoteisti pre monoteizma); pesma je plemenska (hvali svoje pleme i ukazuje na njegove prednosti nad drugim), a u isto vreme je i lična, ne toliko kroz početne stihove već kroz završni deo kaside (insistira na mudrim mislima, životnim poukama koje mu je doneo dug život, on iskazuje izvestan zamor životom i u atmosferi određene setne rezignacije savetuje mlade ljude, hvali pravednost i moralne vrline dvojice plemenskih starešina koji su uspeli velikodušno da nađu put do izmirenja i spreče krvavi međuplemenski rat)

Drugi čuveni pesnik koji je rođen pre islama a preminuo, kažu, primivši islam je ربيعة su pesnici koji م+َح�ْض(رمون) لبيدsu živeli na prelazu džahilija-islam, on je njima pripadao), ni njegova poezija ne pominje da je primio islam niti se to naslućuju, on se u svojoj mualaki hvali lepotom života u preislamsko doba stihovima koji su u odnosu na bilo kakav islamski moralizam krajnje slobodni, samo na jednom mestu u kasidi se pominje širokogrudost i milost gospodara, što se posmatra kao zahvalnost tvorcu svega koji je upravo odlučio da svete lepote i vrline budu dodeljene čoveku

Page

5

U liniji u kojoj je pevao ‘Antara (samohvala ponekad povezana sa plemenom kome pesnik pripada) ispevane su i pojedine

pesme pesnika samotnjaka, otpadnika od plemenskog života, ,,pesnika razbojnika’’ (صلوك) →posebna kategorija pesnika koji insistiraju na sopstvenim vrlinama, žele da pokažu da kao pojedinci mogu da savladaju sve, da se ne poistovete sa plemenom, prezir prema svemu što ljudi (njihovi savremenici) smatraju blagodeti (miran život i uživanje u njemu); to je manir stiha u pevanju koji će naći svoj oblik kasnije – pevaju da, dok se ljudi druže sa drugim ljudima, njihovi su saputnici brzi šakal, vitki panter i zlokobna hijena u pustinji (podvizi u pustinji) → baš zato što su toliko odstupali od kanona, kritika je veoma rano posumnjala u autentičnost

Smatralo se da je pesme dvojice pesnika, الشنفرى و را َش- األِحمر izmislio čuveni rapsod/ravija ,تأبHط- ل-فبن خ- Šanfara

o čuveni preislamski pesnik, njegova kasid, poznata kao العرب poznata i na Zapadu – najtipičnija preislamska) لامية

kasida), dobila je naziv po rimi na slovu L (najbolja lamija svih Arapa), prevedena na evropske jezike → Gete je parafrazirao u svom Zapadno-Istočnom divanu, Fehim Bajraktarević je u svojoj poznatoj studiji Uticaj Istoka na Getea govorio o tom uticaju (treba prevoditi sa originala, a ne sa nekog drugog jezika jer se dosta gubi u značenju)

Šaran

o nije autor mualake, ali je poznati pesnik i lutalica; poznat po �hiَط (uzeo zlo pod mišku → savladao ga) تأَّب

Preislamske kaside nisu toliko uniformne i stereotipne, svima je svojstvena vezanost za život i svet pustinje i beduina, čak i onih pesnika koji su živeli u gradskim sredinama preislamske Arabije, nebitno koje su veroispovesti → beduinska poezija, pevaju na identičan način, samo se malo izdvajaju u tretiranju tih tema

Preko Lahmida i Gasanida na Arabljansko poluostrvo prodiralo ponešto od pesničkih tema i motiva karakterističnih za nearapski svet

زيد بن عاديo pesnik hrišćanin, odrastao i obrazovao se u Persiji, u Ktesifonu (nekadašnja prestonica), umro 587, postao činovnik

na dvoru Lahmida u Hiri, on u pojedinim stihovima dozvoljava da se nasluti da je hrišćanin – hvali vino boje zmajeve krvi → rodonačelnik bahijske/vinske poezije

Na dvoru Lahmida u Hiri nešto kasnije živeo veliki pesnik, čija se pesma ubraja u mualake, الُذ'ب1ياني ,umro 604 ,النابغةbio hrišćanin, došao u sukob sa tadašnjim lahmidskim vladarom, pa je prebegao kao gasanidskog vladara; tamo ga je hvalio kao veoma pobožnog čoveka (koji ne sanja ništa do nagrade za svoja pobožna dela); zatim se vratio u Hiru gde je napisao drugu kasidu u kojoj veliča lahmidskog vladara, pohvala u beduinskom stilu – stekao njegovu naklonost; ova kretanja od jednog do drugog vladara i takvo namerno pisanje poezije je njemu pribavilo status prvog arapskog pesnika koji je pisao da bi obezbedio lagodan život (materijalna korist)

الأعشىo hrišćanin, živeo u prelazno vreme džahilija-islam, u svojoj najpoznatijoj pesmi opeva sopstvena putovanja, ali ne

stereotipno zamišljena, već stvarno pominje mesta na Bliskom istoku, uključujući neke nearapske reči (naročito persijske, koje su se i zadržale u arapskom jeziku) – ali, uprkos tome što je ,,svetski čovek’’, u svojoj poeziji sledi kanon kaside (napušteno stanište drage, o preislamskim dogodovštinama)

*****

Način prenošenja poezije, karakteristike:o usmenost i praxa recitovanja (usmenog kazivanja) poezije prilikom raznih prigodnih prilika

o dela poezije sakupljena u zbirke i tako prenošena kroz vreme i prostor

Bilo je konstanta koja je tu poeziju obeležila od njenih početaka; jedan od prvih pouzdanih podataka o razvijenosti te tradicije u preislamsko doba jeste izveštaj o tome da je veliki preislamski pesnik en-Nabiġa ed-Dubjani odneo pobedu na pesničkom

takmičenju koje se jednom godišnje organizovalo u gradu Ukazu (اظiكm središtu karavanske trgovine; ovakva tradicija ,(ع

pesničkih festivala održala se sve do naših dana, dobar primer – tradicija održavanja nadmetanja pesama u formi زجل (forma nastala u Andaluziji) u savremenom Libanu gde se pesnici, čak praćeni svaki svojim horom, takmiče u razmeni stihova posvećenih prednosti jednom ili drugom članu neke binarne opozicije (par suprotnih pojmova: crno-belo, gorko-slatko, lingvistički termin, izabere se jedan takav par pa pesnici improvizuju i izmišljaju stihove, prvi hvali kvalitete belog, a drugi kvalitete crnog u formi zadžala)

Postojale su i neke zvanične prilike kada je od pesnika traženo da i njegova uloga bude formalizovana (u zvaničnom smislu), u stara vremena to je mogao biti neki zvanični plemenski skup/neka svečanost na dvoru vladara/u novije vreme nacionalni

Page

5

praznik; proslava pobede u bici/važni datumi ili događaji iz vladareve kuće (rađanje prinčeva i princeza, svadbe, sahrane,

razne verske svečanosti) – u takvim formalnim prilikama je pesnik pokazivao svoje umeće (okupljanja – مْجلس); teme koje su pesnici obrađivali postajale su praktično deo dvorskog protokola (kasnije i državnog)

Postojao je i drugi tip okupljanja, naročito tokom srednjeg veka – sedeljke na dvoru/u višim društvenim krugovima, tu je neki

vladar/feudalni gospodar okupljao družbenike (علماء) i družbenice (جواَري), tu je atmosfera opuštenija nego na zvaničnim ceremonijama pa su i teme poezije bivale mnogo slobodnije (vinske, ljubavne, lovačke...)

نواس najčuveniji pesnik abasidskog doba, tip pesnika protagonista ovakvih večeri, pevao – (onaj koji ima duge uvojke) أبوerotične pesme (o devojkama, mladićima)

Čuvena pesnička antologija u celoj arapskoj književnosti koja je sačuvala pravu riznicu pesama arapske poezije i napeva koji

su je pratili je الأغاني األسفهاني autora كتاب الفرج umro 967; ova knjiga obiluje izveštajima i zapisima o obe ,أبوvrste prilika za recitovanje poezije, neretko uz muziku i to od strane najpoznatijih pesnika i pevača iz IX i X veka; poezija je tada bila glavni oblik razonode (ranije je to bilo bitan deo života)

Kako se sakupljala i čuvala arapska poezija: one su se vezivale za nekog pesnika/prenosioca poezije; kada se Kuran pojavio,

tradicija usmenog prenošenja već postoji (sam Kuran se usmeno prenosio, kasnije je zapisan); pesnička zbirka – ديوان; stari arapski filolozi su primenjivali različite kriterijume unutrašnje organizacije (klasifikovanje i sakupljanje) pesama u zbirci; ima onih koje dobijaju ime po imenu plemena pod čijom zaštitom (u čije ime) su pevali pesnici i svoje su pesme uključivali u

zbirke (u njima se ne nalaze pesme samo jednog pesnika, već više njih koji pevaju tom plemenu); القزيل mُن� َب ima onih ;ديوان

koje su poznate po imenu sastavljača zbirke, el-Mufadal Adabi → الأسمعليات, المفضليات ; u te zbirke ulaze razni pesnici (pesme sređene po pesnicima); divani mogu biti sastavljeni tematski (okupljene pesme sa jednom pesničkom temom, tema:

غزل →غزليات , meditativne → zuhdijat, herojstvo, junaštvo, čojstvo (etički ideal Preislamske Arabije) → Abu ;(حماسة

Tamam ima čuvenu zbirku o hamasu; kasnije postaje bitan autor → divan prema imenu pesnika, نواس أبي sve do ;ديوانrelativno savremenog doba nije bio običaj da se pesmama daju naslovi (u sažetoj formi opis pesme – o čemu pesma govori), naslovi se javljaju od XX veka (naročito u drugoj polovini); tek se ponekad u divanima starih pesnika malazi kratko objašnjenje povoda nastanka tog divana, ali se ne daje naslov; unutar divana, najomiljeniji način ređanja pesama u zbirci jeste alfabetskim redom krajnje rime (Lamija); način koji je manje rasprostranjen – pesma se pamti po prvim (početnim) stihovima (Imrul Kajsova mualaka); pesme su se ređale i po tematskim celinama ( po temama → divan Abu Nuwwasa, sadrži segmente ljubavnih pesama sa erotskom konotacijom, vinske pesme, pesme o lovu, samohvalne pesme, deo posvećen pesničkom

kajanju → reflexivni deo, asketske pesme); u divanu Abu Tamama, تمام jednog od najkompletnijih pesnika koji je ,أبوtretirao sve teme – panegirici, satire, elegije, erotske i ljubavne pesme, pesme samoprekorevanja, samohvale, duhovne i asketske pesme – sve sređeno tematski, a unutar toga po rimi; nisu sami pesnici sređivali svoje divane, već su neki prijatelji ili poštovaoci sakupili, a filološka kritika sređivala po nekom kriterijumu; tada se i javlja sumnja u autentičnost (misao – neko je mogao dodavati nešto svoje), to je bez promene trajalo do XX veka, do kontakta sa Zapadom → pojava potrebe ispoljavanja originalnosti, novi načini komunikacije, pesnik se drugačije ponaša (preko štampe i drugih medija brže dolazi do publike)

*****

Pojava islama i Božije reči pravi razliku između 2 perioda poezije; odbijaju da Kuran smatraju književnošću, ali je on njen uzor → problemi u samom stvaralaštvu književnika (ne smeju da ga imitiraju, ne mogu da ga prevaziđu); 114 sura, poređane

opadajućim redosledom dužine (najduža druga, 286, البقرة ajeta, najkraća 114. (sa poslednje tri), najkraće sure su pri kraju Kurana), iz toga je izuzeta Fatiha (prva sura, 7 ajeta) – predstavlja glavnu molitvu islama (poput Oče naš); ovaj redosled je prihvaćen od strane muslimana, lako se usvojio, pa se pretpostavlja da je možda još u vreme Muhameda postojao običaj da se tako ređaju (to ne može biti potvrđeno); postojala tendencija da se, kroz analizu sadržaja pojedinih sura i odnosa te sure sa sadržajem drugih sura u Kuranu i uporednom analizom pojedinih sura i događaja iz stvarnog života zajednice, utvrdi stvarni redosled sura, odn. objava, pa bi se svrstale u 3 perioda: mekanski, medinski i drugi mekanski; nije postignut neki konsenzus (nije se mogao utvrditi tačan redosled), ali se pojavila neka ideja o tome; postoje prevodi Kurana hronološkim redom (važni za istoriografiju, istoriju književnosti); objavljivanje trajalo 23 godine; sure koje se nalaze na kraju Kurana namenjene su tome da ubede ljude da prime novu veru, da se pokloone Alahovoj volji, davanje putokaza – kako ići kroz istoriju i u tom pogledu slediti put na koji je Alah ljudima ukazao; 48. sura, iz prvog mekanskog perioda; obeleženo tim propovedačkim žarom; prve sure su pune kletvi iskazanih pesničkim slikama, prikazima Sudnjeg dana i Strašnog suda; 91. sura, objavljena u

Meki, الشمس (posle sure Moć – القدَر), 15 kratkih ajeta, svi započinju zakletvom u ime nekih prirodnih predmeta, a zatim

Page

5

se govori o preislamskom narodu �موت koji nije prihvatio prethodnog proroka, zbog čega je uništen; 20 sura iz drugog َثmekanskog perioda su duže, ali sa manje napetosti, nema eshatološkog naboja (Sudnji dan, kazne za grešnike); 17. sura o

Muhamedovom putovanju iz Meke u Jerusalim (المعراج), sa mnogo mističnih elemenata, na mitskom konju Buraku prenet do

Jerusalima, pa i do neba → noćno putovanje الإسراع, objavljena u Meki ali ne cela, bitna za shvatanje posmrtnog života

Miguel Asin Palacios, 1919, La eshatologia musulmania, Božanstvena komedija – Dante bio upoznat sa određenim verzijama islamske eshatologije (o predstavama drugog sveta), njima se inspirisao za pisanje; Enriqo Cherulli – otkrio knjigu El libro del escalla (Knjiga lestvica), uspinjanje ka savršenstvu i sjedinjenju sa Bogom, 1949, mogućnost da je Dante bio

upoznat sa islamom; المعراج 1264. vladar Kastilje Alfonso X ,(original izgubljen, eshatološki arapsko-španski traktat) كتابMudri ga dao da se prevede na kastiljanski, da bi se kasnije sa kastiljanskog preveo na latinski i starofrancuski – ovaj primerak kružio Mediteranom, pa stigao i do Daneta

Mnoge sure prvog mekanskog perioda – razvija se naracija, mnogo nekih pojedinosti; 71. sura o Noju, 28 ajeta; u medinskim surama (ima ih 24), posle 622, oblik, ton i sadržina se iz osnove menjaju, duže su, gubi se muzikalnost (kao proza su), gube tematsko jedinstvo, tretiraju se različita pitanja i teme (život zajednice, dužnosti muslimana, ilustrovano nekim poučnim

pričama, najčešće biblijskog porekla, sve više se javlja potreba vođenja polemika sa hrišćanima i Jevrejima); 4. sura, النساء*****

Kuran u tematskom smislu bogat, ima narativne segmente različitog porekla, a ta činjenica je mnogo pomogla da potonja arapska književnost dođe do određenih tema koje su omogućile dalju književnu obradu i bile su veoma prihvatljive i preporučljive (samim tim što se malaze u Kuranu); u tim segmentima se navode cele priče i legende iz Starog zaveta vezane za pojedine proroke (Noj, Mojsije, Josif...); sura o Jusufu; često pominjanje Isusa u Kuranu – najvećim delom iz apokrifnih jevanđelja (popularna među monofizitskim zajednicama), Isus nije sin Božiji, ali mu se ukazuje poštovanje, on je važan prorok islama a ne hrišćanstva, jer je on i nagovestio dolazak novog proroka (tj. Muhameda)

Ima i priča helenističkog porekla ( القرآنية → القصص 7 efeskih spavača ~ sura Pećina); Alexandride – o Alexandru Makedonskom; pored ovih priča iz vizantijskih i helenističkih izvora, u Kuranu ima i onih arabijskog porekla (ali iz sveta antike) → velika brana u Ma‘ribu, kraljica od Sabe; istine opštemoralnog tipa

U zavisnosti od toga koja se tema obrađuje o njene funkcije, ajeti se razlikuju u jezičkoj i literarnoj književnoj formi, nisu svi usaglašeni; ajeti koji muslimanima daju konkretna uputstva za ponašanje se odlikuju tehničko-pravnim jezikom, obavezno nedvosmislenim; poučan ton kazivanja – kome je moralna pouka poručena, može sam doći do zaključka; dijalozi – mogu ih voditi različiti ljudi, različitih slojeva i porekla, koji su osuđeni na paklene muke, srećnici koji idu u raj – svi oni objašnjavaju kako su došli do svega toga, do te situacije

Taj jedini jedinstveni Bog započinje svoj govor zapovednm tonom (2.l. – ) أ <ق(ر� ;čovek govori ono što mu Alah kaže – (اpretpostavka – dalje će se imperativno saopštavati Muhamedu šta će dalje raditi, ali nije tako; u celom Kuranu se glas onoga koji govori smenjuje sa drugim glasovima koji nešto saopštavaju

Nema razvijen sistem interpunkcije – prvobitno bio namenjen usmenom kazivanju (tako je lakše odrediti nove situacije, nove glasove – pauze, intonacije...); kasnije, kad je zapisan, izgubio se suprasegmentni sloj (sloj iznad rečenog – određuje iskaz, ali se ne vidi u pisanoj formi, reči se označavaju na drugi način: dužina reči, boja glasa, intonacija, akcenat...); mekanske sure – pesnički naboj poziva na novu veru, to se u prevodu gubi (Muhamed protiv pesnika i poezije), gubi se zgusnutost lexike i asocijativnost iste (sve što je dobro u poeziji, u prevodu se gubi); kuranski stil – lapidarnost i eliptičnost (sveden, daju se neke aluzije u jeziku koji ima kadence, snažne slike i metafore, slike u kojima nije lako shvatiti logiku → alogičnost postaje nova logika, a u njoj se postepeno pretvara u stilska sredstva koja utiči na uobličavanje estetike kod Arapa); postoji paradox na koji su ukazali proučavaoci Kurana – zapaženo kako je Kuran i kao književno delo počeo da privlači pažnju književne i čitalačke publike na Zapadu (nemuslimana); ti nagli proplamsaji čudnih konceptualnih vodopada u kuranskom textu, neki iracionalni textovi (nejasan smisao i alogičnosti) u novije vreme se prihvataju sa mnogo više otvorenosti (bliski određenim tendencijama u modernoj i postmodernoj književnosti na Zapadu)

*****

Iako je Kuran iznad književnosti, iako je Muhamed izrazio odbojnost prema pesmama, Kuran je u istoriji arapske i islamske kulture zadobio i dostojanstvo vrhunskog i uzornog književnog spomenika; jezik Kurana, kuranske slike, metafore, njegova struktura i teme koje se u njemu sreću preplavile se ne samo arapsku književnost, već i književnosti drugih islamskih naroda; citati iz Kurana su prisutni u svim književnim žanrovima arapske književnosti (proza, poezija) i to sa određenim expresivnim

Page

5

i evokativnim potencijalom koji izmiče čitaocima nepoznavaocima arapskog jezika; i sam Kuran u XVII suri, 88. ajet ( o Muhamedovom putovanju na nebo, kaže da Bog upućuje svojevrsni izazov ljudima i džinima da sačine text koji ,(الإسراع سوَرة bi bio jednak njegovoj reči → od njega počinje rasprava o nemogućnosti prevazilaženja Kurana (kuransko činjenje nemoćnim sve one koji bi ga imitirali); diskusija o smislu ovog ajeta počinje 3 veka posle njegovog otkrovenja, u vreme kada je u abasidskom halifatu bila veoma izrazita reč teološkog pravca mutazile (teološko-filozofska škola, dominirala u Bagdadu, mutaziliti se istakli u raspravama o tome da li je Kuran stvoren/nestvoren i pitanjima predestinacije); raspravljalo se o

postojanju jednog arhetipskog Kurana, مَحفوظ koji je postojao na nebu na dobro čuvanoj ploči, da li je taj Kuran ,لوحatribut samog Boga (nestvoren) ili je nečim stvoren u pravečnosti pre početka vremena (ezel – bespočetnost); niko nije osporavao tezu da je neprevaziđen bilo kakvim pokušajem ljudske reči

Koncept القرآن se odnosi na estetsku vrednost jezičkog izraza Kurana i upravo ona uslovljava superiornost kuranske reči إعجازnad bilo kakvom ljudskom (kakvo dejstvo ima na čoveka); XI vek, teolog Ad-Da‘labi, delo O ljudima koji su čuli Koran i

potom umrli; rasprostranjena upotreba poslovica potiče upravo iz Kurana; إعجاز morao postati predmet razmatranja u delima

teologije i retorike, to je nesistematično uradio Džahiz (الجاِحظ, umro 868, veliki mislilac abasidskog perioda, من ماتالفكر ;(َشدة sistematičnije to radi pesnik Ibn el-Mu‘taz ( Pالمعتز 908-861, ابن ) – teorijski razmišljao o poeziji,

analizirao kuranski jezik kako bi odbranio praxu tzv. pesnika modernista abasidskog doba da koriste neke pesničke retoričke figure dotad neuobičajene u abasidskom dobu, hteo da dokaže da ti pesnici ne koriste ništa drugo do figura koje se i nalaze u Kuranu, ne pokušavajući da ga imitiraju; tek u X veku su se pojavile sistematske i ozbiljne filološke studije u kojima se

analizira uzvišenost kuranskog izraza i na osnovu njih se konkretno obrazlaže prevashodnost Kurana – إعجاز; nešto posle tog

perioda u X veku rimovana proza ,(َسْجع) koja je bila svojstvena i Kuranu, počela je da osvaja gotovo sve žanrove književnosti, postala je dominantni stil izražavanja u arapskoj prozi

Filolog, pravnik i teolog el-Baqilani (الباقالني, umro 1013), podstaknut od strane jednog prijatelja uznemirenog zbog neznanja koje se sve više širi među ljudima i time što su jeretici sve više udaljeni od istine, napisao je najpoznatiji traktat u

ovoj oblasti القرآن ;إعجاز cilj mu bio da dokaže superiornost svetog texta na osnovu konkretnog poređenja sa vrhunskim

ostvarenjima ljudi: uzeo je Imrul Kajsovu mualaku, jednu pesmu pesnika ت'ري ,الب'ح1 neke zapise koji su sadržali

Muhamedove govore i besede nekih njegovih ranijih saboraca, textove nekih propovedi lažnog proroka ي1ل4مة م'س-(muslimančić; čovek koji je u prvim godinama islama pokušao da se predstavi kao novi verovesnik, Arabljanima se obratio na način kojim je imitirao kuranski stil (ili je pokušavao da ga imitira); njegova pobuna je bila 1 od razloga zapisivanja Kurana); u toj analizi je pokazao greške i unutrašnji nesklad svih ovih textova koji su ljudskih ruku delo, a kao odlučujući element kojim se određuje prevashodnost Kurana, on je izdvojio koheziju svetog texta (svi delovi se uklapaju u jedinstvenu celinu, u savršeno sadržinsko jedinstvo), koju nijedan ljudski text ne može u toj meri imati

Jedan od najpoznatijih proznih pisaca u celoj istoriji arapske književnosti ع ف- الم'ق- persijsko poreklo, 720-757, u) ابنverskom smislu ishodio iz manihejske tradicije (dualistička kao mazdeizam)) smatra se osnivačem umetničke proze kod Arapa (Kalila i Dimna), bio je optužen da je pokušao da se takmiči sa stilom Kurana i njegovim jezikom – delo o kome je reč je nestalo, pa se pretpostavlja da je napisao polemički traktat protiv samog islama, zbog čega je optužen da je pokušao biti bolji

Jedan pesnik iz abasidskog doba, يPت-ن-ب )965-918 (الم' , se izgleda u mladosti izdavao za novog proroka, kasnije je od toga odsupio, ali mu ostao nadimak ,,činiti se Poslanikom’’

Posle el-Baqilanija, veliki filozofski pesnik ي Pع-ر -slepi pesnik, 1 od najvećih figura klasične arapske književnosti, 973) الم-1058, sumnjalo se da pripada ismailitskom ogranku šiitskog islama), napisao delo u rimovanoj i ritmičkoj prozi koje je najvećim delom izgubljeno, deo koji je ostao je, u stvari, u citatima drugih autora, zbog tog dela bio optužen za kopiranje (plagijat) i imitiranje Kurana - ,,Poglavlja i ciljevi veličanja Alaha i opomene’’ – ali u tom delu se ne vidi da je nameravao da prevaziđe Kuran

U XI veku, pa i nešto kasnije, teolozi su insistirali na superiornosti texta Kurana na duhovnom planu i u svim oblastima koje su utemeljene na duhovnim elementima; s druge strane, izgleda da teza/axiom/dogma o prevashodnosti Kurana i u

književnom textu nije bila toliko prihvaćena; jedan od literata tog doba, ي1ني و- zastupao stav da je jako ,(umro 1085) الج'teško držati da je velika arapska poezija preislamskog doba u književno-estetskom smislu inferiorna u odnosu na Kuran;

veoma značajno delo u ovoj oblasti napisao je književni kritičar i teoretičar arapskog sveta جاني ر1 ,, ,(umro 1078) الج'

الإعجاز Dokazi prevashodnosti Kurana; on, kao veliki gramatičar, je u vrlo preciznu analizu uzeo i sintaxičke i – ’’دلائلlingvističke odlike kuranskog texta, utvrđivao odnos između izraza i značenja, smatrao da tu prevashodnost treba smestiti u

Page

5

književno-teorijsku sferu kako bi se pokazala ta superiornost; izraze u Kuranu posmatrao kontextualno → jedino se tako može utvrditi značenje reči

*****

Književnost arapskog ranog srednjevekovlja (omajadski, abasidski period u razvoju književnost), bitne odrednice:o sam nastanak islama – prostor formiran Kuranom i njegovim sistemom vrednosti, književnost mora odgovarati

potrebama društva tog doba (peva se na preislamski način u islamskom vremenu); Muhamed dobija svoje panegiričare koji veličaju islam, ali se tako više ne može pevati – ova poezija postepeno dolazi u raskorak sa društvom koje se razvija u suprotnom pravcu, poezija postaje slojevitija, počinju se javljati islamske teme, javlja se mistička poezija, poezija molitvenih tema

o razvojem društva i države sama poezija nije mogla kao žanr zadovoljiti sve potrebe novog društva, pa se stvaraju

nove književne vrste – složenije i uglavnom prozne; jednonacionalna arapsko-beduinska zajednica (nosilac islamske revolucije) – te prve generacije su bili čisti Arabljani, bili su nosioci kulture u omajadsko doba, kult arapstva ‘uruba je dominirao u tom periodu; sa abasidskim dobom arabljanska kultura se otvara prema drugim kulturama (jezička kulturalna arabizacija – širenje islama je podrazumevalo širenje arapskog jezika i kulture); arabljanska kultura postaje arapska – i drugi narodi koji prihvataju islam, a nisu Arabljani, u tu kulturu unose i neke svoje običaje, od početka abasidskog doba neki poznati umetnici postaju izuzetno uspešni a da nisu Arabljani → kosmopolitska islamska kultura, a to se odražava i na književnost (svetska književnost)

Sve ovo utiče na stvaranje jedne obrazovanosti koja je zahtevala od čoveka da poznaje čitav niz nauka → doprinelo stvaranju nove književnosti, književnost adaba (adab – lepa književnost srednjeg veka; književnost i kultura kao sredstvo stvaranja kulturno obrazovanog čoveka, intelektualca muslimana); književnost postaje didaktička, utilitarna, s tim jednim ciljem, edukativnog karaktera; javlja se neka vrsta blagog disidentstva – čim se javi 1 obrazac koji nastoji da se održi neko duže vreme, javljaju se pojedinci/grupe koje pružaju otpor podvrgavanju obaveznom propisu (sukob kanon – otpor kanonu); šerijat – staza kojom su kamile išle na pojilo (može se ići samo tim putem); književnost postaje imitativna, razbibriga u dokolici; veliki književnici poznog razdoblja su veliki majstori reči, ali ne i veliki stvaraoci; samo najveće ličnosti uspevaju da iskažu nešto novo

*****

Periodizacija arapske književnosti se vezuje za političke periode – karakteristika nekih faza u razvoju arapske kulture, pa i književnosti; ceo period od Omajada pa do pada Abasida može biti označen kao abasidski po političkoj strani; kad se kaže abasidska književnost, misli se na period do X veka; Orijentologija, Esad Duraković, predlog da se izgradi nov pristup poetici arapske književnosti iznutra; Zagreb, Politički islam, Tarik Kulebović, razmatra suštinu islamizma u savremenom političkom kontextu i da je ono što se naziva političkim islamom, u suštini, novi moderni pravac u razvoju političke modernizacije islamskog sveta; početak nastanka islama zaveden ličnošću verovesnika Muhameda, a ne književnim delovanjima neke književne grupe/pesnika; u svetu usmene književnosti dominira objava Alahove istine koja u potpunosti zaokupljuje duše i srca ljudi; kroz proces njegovog beleženja stvara se osnova od koje će krenuti celokupno ,,slovesno’’ stvaralaštvo kod Arapa; u prvim godinama poezija odlazi u drugi plan (Muhamed joj nije bio naklonjen); oko njega se postepeno okupljaju pesnici, ali menjaju predznak svoje poezije – centar postaje Muhamed i njegova misija (tematski) → najbolje pohvale Muhameda i islama; bez obzira na to, jedno 3 decenije posle njegove smrti nisu bile pogodne za pesničko stvaralaštvo, sem nekih podataka o zapisivanju Kurana, vrlo malo ih je sačuvano o nekoj značajnijoj aktivnosti o razvoju poezije u to doba

Tokom omajadskog perioda neslućen prodor islama i njegovo širenje u okolnim zemljama uz arabizovanje nearapa doneo je nove uslove književnom stvaralaštvu – kulturni preduslovi za nastanak i razvijanje književnosti, što će biti vidljivo tek u abasidskom periodu; afirmiše se nekoliko centara kulture, postaju privlačne tačke svima koji se bave nekim kulturnim aktivnostima; vojni logori koji su označavali pomeranje i napredovanje u osvajanjima postaju novi kulturni centri gde se razvija intelektualni i književni pluralizam; pored Meke i Medine, nastaju Damask, Basra i Kufa, kasnije im se priključuje i Bagdad; postoji književnost koja pripada određenim provincijama; napor da se u svakom pogledu istraži i protumači Kuran doveo je do nastanka i razvoja filologije, zastupljene su i gramatika i lexikologija, a da bi se došlo do nekih pomaka u, npr, lexikografiji, došlo je do reafirmacije preislamske poezije (očišćena od svih neznabožačkih elemenata); omajadsko razdoblje predstavlja vreme od kojeg kreću prve polemike, sklonosti ka mističkom učenju, prve filozofske i teozofske škole

Page

5

Pesnici koji delaju u vreme nastanka islama (prelazni period), tj. u džahiliji i u omajadskom periodu, zovu se المخْضرمون, ujedinjuju u sebi vreme džahilije i vreme islama; sam naziv se tumači na razne načine (tj, njegovo poreklo), osnovno je to da ono na šta se reč odnosi ima 2 aspekta – vezana samo za njih, sve pesnike čiji je život obeležila činjenica da se tokom njihovog života desila pojava islama koja je odredila njihov život i uticala na njihovo stvaralaštvo (preokret), nije bitno da li su primili islam ili ne, bitno je da su stvarali u tom periodu; u kuranskom textu pesnici su osuđeni, ali samo oni koji su

prodali dušu đavolu, koji su se protivili islamu i nakon njegove pojave; znači, ne sve pesnici; 26. sura u Kuranu الشعراء (pesnici koje slede oni koji su u zabludi); u periodu posle stabilizovanja islama nije ostalo ništa o protivljenju Muhamedu i islamu (od satirične poezije)

Nallino – fragmenti, pregled, književnost do omajadskog perioda Rani pesnici ismevali su Muhameda i njegove pristalice, bili su najistaknutiji borci protiv nove vere, oni su mu bili

najopasniji protivnici; kada je Muhamed ovladao situacijom, nastupilo je vreme koje nije pogodovalo pesnicima, Muhamed je morao da se brani od optužbi da je on sam pesnik (nastojali su da umanje vrednost njegove misije), neki su pesnici počeli da pišu panegirike Muhamedu u čast, ali su sporadični, nije poezije bilo toliko kao ranije, probudiće se u vreme Omajada, a zatim u doba Abasida (u rano doba), kasnije će se tek poneka ličnost istaći; zlatno vreme – preislamsko, omajadsko i rano abasidsko, pa tek renesansa od XIX veka; još jedan detalj – poezija nije autentična, stvorena unazad i njen deo je kasnije menjan (teško utvrditi koji je njen deo originalan)

Aliju se pripisuje čitav divan od oko 1500 distiha, koja je nadahnuta snažnim verskim osećanjima (pobožnost, molitve, mudre misli koje ukazuju na veličinu islama); međutim, ovo je delo nekolicine pesnika (ima razlika u tonalitetu), ali se smatra da su

oni pesnički izrazili misli koje je Ali iskazao; ima podataka da su pojedine pesme Hasana Ibn Tabita ( ثابت بن (ِحسان

nastale kasnije, da su krivotvorene (pisao panegirike u slavu Muhameda); njegov brat je Zejd IbnTabit; Ibn Ishak (ابن umro 767. godine u Bagdadu) napisao prvu Muhamedovu biografiju ,إسحاق النبوية ali se smatra nepouzdanom (i on , السيرة

u svom delu kaže da su mu izvori nepouzdani, a sama njegova biografija se nalazi u drugoj, u biografiji Ibn Hišamovoj, ابن (هشام

*****

+أة /َط-ْي الُحo čovečuljak, mali čovek, oblik koji se više ne koristi, odnosi se na pesnikov rast; dosta originalan, 1 od najkasnijih

pesnika prelaznog perioda, umro u vreme prvog omajadskog halife Muavije (posle 661); nije se ustezao da u svojim pesmama napada različite ljude (,,ružnog je karaktera’’), uspomena u kojoj je ostao – kad ne bi imao koga da napada, pisao je satire o svojoj ženi, deci, majci, pa i samom sebi (potreba za podrugljivim i satiričnim stihovima, ali je on na taj način zarađivao za život), tada je bilo nepopularno postati predmet izrugivanja nekog pesnika – reč je u tom periodu usmenog kazivanja bila mnogo ubojitija i moćna, ,,reč može poseći opasnije od noža’’, on je uvek nalazio sujetne ljude koji su bili spremni da naruče pesnički napad na nekog svog neprijatelja, ali i da plate pesniku da ne napada njega, međutim nije mogao biti siguran da do tog napada neće doći, ima sačuvanih fragmenata koji su

pohvale prijatelja (المدح), podjednako uspešne kao i njegove satire; primio islam, ne zna se tačno kada, ali čini se poprilično površno; slabost – privržen svojoj deci, pristajao i na nečasne poslove da bi ih izdržavao

o ono što karakteriše njegovu satiru jeste to što se on u njima klonio vulgarnosti, niskih udaraca i otvorenih uvreda, po

tome ostao zapamćen, taj obrazac se smatrao važnim za potonju poeziju, naročito u gradskim sredinama (na nivou ljudske komunikacije), bez direktnih uvreda; nepouzdani podaci iz ovog vremena – pretpostavlja se da se njemu pripisuju neki stihovi, ne zna se koje je tačno njegovo delo, ali nemamo ni dovoljno da bismo sumnjali u njegovu autentičnost (veliki deo ipak jeste njegov, jer odgovara duhu tog vremena)

Bilo još pesnika koji nisu počeli da pevaju na islamski način niti su veličali Muhameda, već su pevali na način iz džahilije, formalno su prihvatili islam, tek ga ponekad pominju

Nallino, italijanski arabisa, studija o arapskim pesnicima do omajadskog doba, u jedno delu se zapitao kako objasniti to da su i pored prihvaćenog islama pvali na način karakterističan za džahilijski period

Nekada se veličali sejjidi, a kasnije Muhamed i to na isti način; među pesnicima koji su govorili poeziju o Muhamedu, a koje je on prihvatio, je Al ‘Aša, ali se dvojica naročito ističu: Hasan Ibn Tabit i Abdulah ibn Rivaha

Ima još jedan, živeo u vreme islama, primio ga na kraju, ali se to ne vidi u poeziji, u pitanju je زهير بن njegov ;ك-ع1بotac jedan je od autora mualaka; njegov brat Budžajr je takođe bio pesnik, navodno je primio islam, a Ka‘b je to odbio i zamerio bratu u stihovima što je izneverio svoju pradedovsku veru, što je Muhameda razljutilo; Ka‘b je ispevao pesmu

Page

5

Muhamedu u čast, jednu od najpoznatijih, početni stihovi su عادmس označavaju odlazak voljene i napuštanje ,(ode Suada) َّبانْت!

ognjišta, Muhamed bio oduševljen pesmom i oprostio mu, navodno je pesnika u znak počasti ogrnuo svojim ogrtačem, البردة; ova je pesma i poznata kao Kasida ogrtača – البردة zahvaljujući ovoj pesmi, Ka‘b je ostao zapamćen u kolektivnom ;قصيدةsećanju, i danas je pesma veoma voljena i cenjena, pisana i muzika za nju; po strukturi – preislamska pesma

el-Busiri, egipatski pesnik, XIII vek, ispevao pesmu u čijem prologu stoji da mu se Muhamed ukazao u snu i da mu je, zadovoljan njegovom verskom poezijom, učinio čast i ogrnuo ga svojim ogrtačem; el-Burdatani – ove 2 pesme se tako nazivaju

prevod el-Busirijeve pesme na bošnjački jezik, Sarajevo, 1973, Hivzija Suljkić beduinska poezija se opirala etosu islama; kako izgleda jedna kasida: tradicionalni (ljubavni) prolog/uvod, najveći deo pesme

posvećuje opisu kamile koju jaše, veliča Mekance koji su sa Muhamedom prešli u Medinu, ali ne govori opširno o islamu jer nedovoljno poznaje materiju; pesnik koji je u neku ruku postao Muhamedov pesnik – Hasan Ibn Tabit, ne izvanredan pesnik, ali je iskoristio svoj talenat

*****

ثابت بن حسانo najpoznatiji među pesnicima koji su veličali Muhameda bio je Hasan Ibn Tabit; posle prelaska iz Meke u Medinu,

Muhamed je krenuo u borbu protiv mekanskih politeista, ta borba je vođena oružjem onda kada je za to postojala prilika i kada je islam bio ugrožen, Medinci su bili slabi da bi poveli neki opšti rat protiv Mekanaca, Mekanci su bili ubeđeni da je to prolazna pojava, da je to samo 1 od pokušaja, pa su se borli i oružjem i omalovažavanjem i porugom (pesničkom rečju), nisu imali nameru da prihvate njegovo učenje; Muhamed je prihvatio, ne olako, i pomoć pesnika, da bi se pohvalom islama borili protiv Mekanaca; ansari – Muhamedovi pomoćnici, iseljenici i 2 plemena, od njih je bila regrutovana Muhamedova vojska, a duhovna vojska je bila regrutovana od uglednih predstavnika gradske aristokratije (prešli iz Meke/medinski ansari); tako je odabrao pesnike kojima je dao legitimitet i dozvolu da pevaju (da se bave poezijom)

Još dvojica pesnika, رواِحة بن الله عبد و مالك بن ;كعب prema mišljenju stručnjaka, Ka‘b je bio slabiji od Hasana, bio je više stihotvorac nego pesnik; po svemu sudeći, Abd el-Lah/Abdulah je bio najsimpatičniji i, sudeći po poeziji, najiskreniji musliman, ali njegova poezija nije dovoljno vrednovana zato što nije bila dovoljno ubojita, Mekancima prebacivao što ne prihvataju novu veru, podsmevao se njihovom nepoverenju prema Muhamedovom učenju i sklonosti prema praznoverju, klonio se ličnih napada na Mekance i njihove pesnike, ali bez potrebne borbenosti – zato se ne smatra prvoklasnim, manje je cenjen; kada su Mekanci kasnije prihvatili islam, primili ga, kada su shvatili da je Muhamedova misija iskrena, tada su Abdulahovi stihovi bili mnogo jači, podsetili su ih na kašnjenje u prihvatanju nove vere (nastupili novi kriterijumi)

Muhamed je najviše značaja pridavao poeziji Hasana, delom zbog činjenice da je već bio poznat kao pesnik, jer je bio prisutan na dvoru Lahmida i Gasanida; pesnik sa određenim satiričnim darom; prema zapisima (autentičnost?), bio krupan čovek, fizički impozantan, a taj izgled želeo da dodatno istakne na različite načine, da bi opravdao glas ratnika (koji je sam o sebi stvarao); pevao o svojim borbenim uspesima kojih uopšte nije bilo – samohvala (mnogo hiperbola, prenaglašavanje sopstvenih osobina, kod njega – bez ikakvog pokrića); kažu da ga je sam Muhamed uputio na Abu Bekra da se kod njega raspita o ljudima, događajima, odnosima u Meki da bi što bolje spevao stihove o Muhamedu; legenda – Muhamed mu je rekao da je njegova poezija toliko značajna da će mu i arhangel Džibril pomoći (sama priroda stihova stoji u suprotnosti sa tom pomoći); ogroman ugled u društvu; nije se libio napada koje je upućivao Muhamedovim neprijateljima; kasnije su filozofi imali poteškoća da navedu njegove stihove kao primer te poezije (sramota); oprošteno mu i kad je ispevao nepovoljne stihove o Aiši, kad je pomislio da je pala u Muhamedovu nemilost; Muhamed uživao u slušanju njegove poezije, voleo da ga vodi na vojne pohode jer mu je slušanje njegovih pohvala bilo okrepa i način odmora od napora; poznati su stihovi o Muhamedovom obračunu sa jevrejskim plemenima (naročito Kurajza), taj veliki obračun uslovio suprotnost islama i judaizma; arapsko pleme Banu Tamam odlučilo da se prikloni Muhamedu zato što je Hasan odneo nedvosmislenu pesničku pobedu nad pesnicima koji su to pleme zastupali; posle Muhamedove smrti Hasan postepeno odlazi u senku, više nije bilo onoga ko je bio izvorište njegove veličine i moći; tada je poezija otišla u drugi plan; umro u vreme Muavije, čak je uspeo i da mu priđe, Muavija ga je takođe darovao svojom blagonaklonošću i raznim materijalnim vidovima priznanja; umro kao čuveni slavni pesnik, iako njegova poezijia nije imala umetnički značaj; istorijski značaj njegove poezije, kao i značaj za istoriografiju tog doba, neki podaci o Muhamedovim vojnim pohodima ukombinovani sa nekim drugim dodatno osvetljavaju događaje tokom tih prvih decenija islama

Page

5

Period pravovernih halifa/konsolidacije islama u svakom pogledu, u kome poezija nije bila u prvom planu – prelazno vreme, živeli mnogi suprotstavljeni elementi, vreme koje će osloboditi neke snage koje će obeležiti vekove kasnijih odnosa u islamu (buduća arapska istorija, književnost i kultura); književnost je ipak u drugom planu; razdoblje halifata nije ostavilo nijedno značajno pesničko ime; sa Omajadima se stvaraju uslovi za nove kulturne vrednosti koje se hrane sa 2 izvorišta: islamski život (život sa propisima islama), tu se poezija najmanje iskazala, širenje halifata, susret sa novim kulturama, sticanje novca i imetka putem osvajanja i pljačke → dovode do formiranja građanskog života (naročito u Meki, Medini, Damasku i vojnim

logorima – أمْصار), jer obilje i imućnost omogućavaju određenu dokolicu i mir, mogućnost da se vreme provede u igrama u kojima nastaje umetnost (produktivna dokolica); određeni krugovi dolaze u poziciju da nabave sve što je čoveku potrebno – luxuz, nove tkanine za koje ranije nisu znali; sve se nadovezuje na liniju koju je preislamska poezija iznašla u svojim tematskim celinama (ljubav, uživanju u lovu, piću...), sve ono što je postalo uživanje na koje islam nije gledao sa odobravanjem; oni počinju da žive pomalo raskalašno, naročito u Meki, Medini (paradox – žarišta vere islama); u odnosu na bitna politička zbivanja ostaju u drugom planu, zanemarena u političkom administrativnom pokretu, formira se novo stanje duha, život na granici dopuštenog

Kao poslednja faza u razvoju preislamskog etosa u uslovima islamskog društva, u Damasku sa Omajadima nastaju dvorski pesnici, 3 velika pesnika: Farazdah, Džarir i Du Ruma; poezija nema nikakve veze sa onim što se dešava na političkoj sceni –

antikvarska poezija, predstavnik الرمة konopac, povodac, po nekima iskrivljenost, savršenstvo nije u okviru izraza) ذو

برمة =بكله – u celini, sveukupnost); on je nižeg rasta, malo pogrbljen; ْه(رة deo (dvojačkog?) imena po kojem je ta – الش+ličnost ostala poznata; opis čuvene ptice qata’ (kao fenix); bavi se istraživanjem vokabulara, koristio arhaične reči i čudne izraze, to mu donelo slavu, gotovo glavni autoritet izreka za arapske lexikografe, filolozi ga veličali kao rasnog pesnika – njegova poezija slaba, ali je značajan jezik poezije (on je ipak stihotvorac,bez ikakve pesničke inspiracije), stalno kombinovao stihove i čitave slike preuzimao iz najuspelijih pesama svojih prethodnika (neke i proglašavao svojima); njegov značaj veliki za lexikografiju – za potvrđivanje nekih reči, fixiranje jezika, pamćenje nekih reči koje bi se izgubile iz upotrebe; to je poslužilo za vreme obnove književnog jezika u drugoj polovini XIX veka – stari klasični jezik je dosta okoštao, nije mogao pružiti odgovor nagomilavanju novih realija, osvežavanje – obnova kulturnog nasleđa (u lexici – nekim rečima (arhaizmima), u skladu sa osnovnim značenjem i dervacionom motivacijom, dato potpuno novo značenje u današnje vreme – neologizmi)

*****

Trojica najznačajnijih pesnika u doba Omajada – po svom pesništvu pripadaju ,,staroj školi’’; ovi pesnici su mnogo više uklopljeni u društveni život tog doba, tako da se njihova poezija može smatrati socijalnom i političkom; na čisto pesničkom planu gledaju nazad na pesničke uzore i u njihovoj poeziji se može mnogo više saznati o dobu u kom su živeli, nego kod pesnika islamskog prelaznog doba (al-muhadramun); u pogledu jezika, metrike i žanrova nastavljaju tradiciju preislamskih pesnika; one stare međuplemenske borbe su modifikovane, tj. te plemenske lojalnosti se i dalje prepoznaju, ali su uklopljene u to novo društvo, koje nije više samo arabljansko; pesnici dvora u Damasku u okruženju značajnijih ljudi nastavljaju da deluju na formiranje javnog mnjenja, dokazujući da je kod Arapa reč, a naročito pesnička, i dalje značajan činilac tog

društvenog doba; ta trojica pesnika su najveći pesnici tog doba, ali ne i jedini; to su: ,األخ1َط-ل و رير ج- د-ق ز1 ر- oni ;الف-

su bili u međusobnom rivalstvu; upućivali su međusobno pesme, u sukobu rečima: قائد� ,utruci; ubojne pesme (invektive) → النzbirke pesama ovih pesnika nose ovaj naziv, jer su u njima pesme tog žanra, po kojima su oni bili karakteristični; kao ličnosti su se razlikovali

Al Farazdaq (umro 732) je bio težak čovek, bahat, pust, nedisciplinovan, s pretećim odnosom prema ljudima, pa nije čudno što je njegovom temperamentu najviše odgovarala satira, nežnosti je iskazivao samo prema uspomeni na pokojnog oca, gajio je izvesne simpatije prema tragično postradalim članovima porodice 4. halife, Alija (koji su stradali u borbi sa Omajadima), što u tom trenutku nije bilo baš preporučljivo; otac mu je bio raspusan čovek, poznat po mnogim skandalima, a sin je u tom pogledu bio dosledan očevom primeru, poznat je po raznim skandalima u Basri i Medini, kao i po braku sa jednom svojom rođakom (što u Arabiji nije bilo neobično); on je vodio neprestanu pesničku borbu sa Džarirom i, pošto su obojica umrli iste godine, može se reći da su se sporili do smrti; imao je veoma protivrečan odnos sa svojom suprugom (nećakom), da bi na kraju došlo do razlaza njenom krivicom, tj. ona je dovela svog muža do toga da 3x izgovori talaq, talaq, talaq, čime ju je ,,otpustio’’, posle čega je žalio za njom, ali je opet obasipao uvredama; njegov sukob sa Džarirom je ličio na duele iz pesništva preislamske Arabije – tu se razmenjuju surove uvrede kako bi se razorila ličnost suparnika, ti stihovi su sačuvani u zbirci pod nazivom Naqa’id al Farazdaq wa Ğarir (svaka zbirka nosi naziv dvojice autora); tvrdi se da se al Farazdaq pokajao što je uludo proćerdao život → navodno je napisao pesmu pokajnicu gde žali što nije život proveo na bolji način, ta pesma je

Page

5

prethodnica duhovne lirike u doba Abasida (misaono-reflexivna poezija), sem te pesme nema drugih dokaza da se on stvarno pokajao; on se ipak smatra najvećim pesnikom toga doba, iako je bio plagijator; al-mudahala – tehika pevanja njemu svojstvena, gde se na osnovu izbora reči od korenova (glasova) formira određeni smisao, to je neka vrsta onomatopeje; kod Džarira toga nema, to je bilo teško pamtiti, a jedino su u tome uživali lexikografi i filolozi

Drugi pesnik velike omajadske trijade, Džarir (umro 732), odneo je pobedu u pesničkom nadmetanju sa al Farazdaqom, teško je reći da li je to posledica toga što je umro 6 meseci posle njega/što je bio više naklonjen publici, u celini, on je pristojniji od svog velikog rivala; njih dvojica su, inače, pripadali istom plemenu, pa im je sukob bio lični, a ne plemenski, a takođe su pripadali različitim slojevima u tadašnjem omajadskom društvu – Džarirov otac je bio siromašan i veoma škrt čovek, pa se Džarir nije prepuštao avanturama kao njegov rival, odrastao u pustinji Nedžd, čuvajući očevu stoku (proveo život u beduinskom ambijentu) i tu je počeo stihovima da odgovara na napade i uvrede koje su njegovoj porodici upućivane, imao je mnogo uspeha među savremenicima i zahvaljujući svom pesničkom talentu je prevazišao ograničenja koja mu je nametalo nisko poreklo; zapravo, jedino su druga dvojica pesnika mogla da mu stanu na put, jer je sve ostale rivale otklonio; on je tražio pogodnog mecenu – zaštitnika, kako bi se izdigao iz tog statusa, i njegov mecena je bio čuveni guverner Iraka,

اج Pج -Džarir je ušao u njegovo okruženje i počeo da mu peva pohvalne pesme, a al-Hadžadžu se to svidelo, međutim al ;الح-Hadžadž je bio lukav i shvatio je da je Džarirov glas o umeću i pesničkoj snazi dopro i do Damaska, tj. do halife, pa je pesnika odveo u Damask i preporučio ga halifi – tako je Džarir postao pesnik omajadskog dvora pod pobožnim halifom Omarom ibn Abdel Azizom (umro 710); bio je čuven po svojoj čestitosti i moralu (i to islamskom moralu), za razliku od al Farazdaqa, koji je bio vernik, ali ne u skladu sa islamskom etikom; živeo je skromno i izbegavao je bilo šta što se kosilo sa islamskim načelima; jedina mana mu je to što je bio škrt čovek, čak i previše, više nego što su okolnosti zahtevale; kada bi ga neko uvredio, on bi zaboravio na bilo koju uzdržanost, pa bi stihovima vređao bilo koga, a to je uticalo na rušenje njegove sopstvene reputacije, Džariru su ovi napadi besa prolazili, ponekad bi žalio što je neke vređao (,,kao čovek greši, a kao musliman se kaje’’); poznavoci arapske književnosti kažu da je šteta što se prepuštao napadima gneva, jer smatraju da je on mogao u drugim žanrovima da postigne viši nivo, iz njegovih relativno malobrojnih panegirika, tužbalica i ljubavnih stihova dolazi do izražaja finoća, jednostavnost i iskrenost ovog pesnika, po čemu je on superiorniji od svojih rivala; al Farazdaq je mnogo više tražio reči i montirao ih da budu ubitačnije, dok je Džarir bio mnogo prirodniji – njegovi stihovi su skladni i jednostavni (ne kao al Farazdaqove birane reči → artificijelni stil) i zato su se i bolje pamtili (jer je prenošenje poezije usmenim putem i dalje bilo prisutno); njegovi najuspeliji stihovi su iz žanra ljubavne poezije (nastali iz prologa preislamske kaside) – to je poezija istovremeno i nežna i veoma prodorna, snažnog izraza, u kojoj se izdvajaju uspeli opisi drage i njene lepote, ti stihovi spadaju među vrhunce ljubavne poezije klasičnog perioda

Treći pesnik, al Ahtal (umro 710. negde u Mesopotamiji) je bio hrišćanin, ali je negovao beduinsku tradiciju; razlikuje se od prethodnih po životu i poeziji, bio je pesnik omajadskih halifa, dvorski pesnik, halifa Abdul Melik ga je nazivao ,,omajadskim pevačem’’ – takvu kvalifikaciju je proučio poznati belgijski orijentalista i islamolog Anri Lammens, koji je posvetio tome čitavu jednu studiju ,,De šont des Omajad’’ (Omajadski pevač), 1895, ova studija ga je učinila poznatim, pa mu je više pažnje posvećeno nego drugima; on je svuda isticao svoju privrženost hrišćanskoj veri, pa su ga zato kasnije arapski filolozi stavljali u drugi plan

*****

Al Ahtalo rođen 640, ali se ne zna da li u Rusafi ili Hiri; bio pesnik omajadskog dvora, tako ga nazivao i halifa Abdul Melik,

njegov veliki zaštitnik, pošto je bio u njegovoj milosti mogao je da ističe svoju hrišćansku veru, nadimak pod kojim je poznat može značiti 2 stvari – brbljiv, šašav, čudan/klempav, sa ušima poput koze, njemu nije smetao, i sam ga koristi kad pominje sebe u stihovima, niti mu smeta kad ga drugi na taj način oslovljavaju

o pripadao moćnom plemenu Taglib, poreklom iz središnjih delova Arabljanskog poluostrva, to pleme se kasnije

naselilo u Mesopotamiji (u najplodnije delove), neki pripadnici plemena su stigli čak do persijskih delova Azerbejdžana; kad bi se naselili u gradske sredine, održavali bi kulturu preislamskog čojstva i junaštva i dičili se svojim velikim precima; razvio se pokret šu‘buija – neka vrsta nacionalizma, ponos na određenu etničku pripadnost i poreklo; za ovo pleme karakteristično i to da je primilo hrišćansku veru, imali su i svog biskupa, slavnog sirijačkog/sirskog pisca Džurdža (Georgije), nazivali su ga ,,arapskim biskupom’’, pripadali su jakobitskoj liniji u ispovedanju hrišćanstva, mnogo su držali do svoje vere iako je, izgleda, nisu baš najbolje poznavali, mnogi nisu ni bili aktivni vernici, gajili su veliko poštovanje prema svetom Sergiju (grob u Rusafi), zaštitniku plemena; u pesmama upućenim protiv al Ahtala, njegov veliki protivnik Džarir neretko se ruga usrdnom obavljanju hodočašća na grob svetog Sergija koje su obavljali pripadnici tog plemena

Page

5

o iz njegove se poezije malo može videti hrišćanstva (pominje se pričest sa hostijom, monasi, krst na kojem je Isus

razapet, sveti Sergije), nije se pridržavao hrišćanske etike, posećivao je vesele i raskalašne sedeljke; za njega je najviše karakterističan odnos prema vinu (neumereno ga uživao) – vino smatrao inspiracijom; al Walid, naslednik Abdul Melika, nije gajio simpatije prema pesniku, teza – oni su bili vladari koji su najviše doprineli širenju islama iz njegove kolevke, njihova osvajanja su obeležila zemlje koje će biti centar sveta, njihova je zasluga za dom islama ogromna, ali nisu bili mnogo pobožni; on se i dalje pojavljivao na dvoru u Damasku; uspeo da pomiri dva plemena, Bekr i Taglib – ne zna se da li je ovo tačno ili ne, jer se ta arbitraža odigrala u džamiji, a al Ahtal je bio hrišćanin

o prvo je bio dvorski pesnik na dvoru halife Jezida, čak je bio u njegovom okruženju dok je bio pretendent na presto

(za vreme njegove vladavine ubijen Husein, Alijev sin, u Kerbeli); njegova najčuvenija pesma, koja je ušla u

praktično sve zbirke te stare poezije, je kasida koja se rimuje na ru – Ra’ija, ova pesma se, kao i većina ;الرائية preislamskih kasida, otvara nesibom – ljubavnim prologom, žaljenjem za rastankom od prijatelja i rođaka,

iskazivanjem osećanja prema imaginarnoj dragoj, sledi deo u kome se proslavljaju pobednički Omajadi المدح (halifa i sav njegov rod); ne libi se poprilično jasnog izražavanja očekivanja milosti i nagrade koje halifa treba da ispolji prema njemu i njegovim saplemenicima, taj deo pesme je i prilika da se ukaže na neke ljude/događaje, da bi na kraju usledila satira upućena protivnicima prilično oštrog tona, ali u celini pristojnog izraza

Farazdaq i Džarir su takođe pevali na ovaj način, ali sa istaknutom individualnošću; Farazdaq – ima arhaizama, igre rečima, mogućnosti arapskog jezika u ređanju sinonima, antonima...; Džarir je kao pesnik bio spontaniji, inspiracija mu je bila manje izveštačena

o iqtibas – preuzimanje delova tuđeg umetničkog dela; al Ahtal je bio umeren kada je tuđi lepi stih ubacivao u svoju

pesmu Linija razvoja (odnosno, dve linije) ljubavne poezije koja se osamostalila i od obaveznog prologa u svakoj kasidi se

pretvorila u pesme koje su u celini posvećene iskazivanju ljubavnih osećanja, javlja se u dva vida: u vidu beduinske i gradske ljubavne poezije, obe se vezuju gotovo isključivo za Arabljansko poluostrvo

Fehim Bajraktarević, studije o uzritskoj ljubavi, o ljubavnim parovima Vojislav Simić, magistarski rad o viteškoj poeziji i Omaru ibn Abi Rabiji

*****

U omajadsko doba se formiraju druga dva oblika pevanja, počeli se pomalo osamostaljivati kao posebni žanrovi pesništva; ljubavno pesništvo – žanr poezije često povezan sa muzikom, funkcija stvaranja određenog duha, vaspitavanje ukusa, kultivisanje odnosa među polovima; poezija na različite načine pokušavala da izrazi osećanja između muškarca i žene, a da ostane u okvirima šerijatskog prava; pronađeno je nekoliko obrazaca za izražavanje ljubavnih osećanja, u 2 vida – konkretno ljubavno osećanje prema konkretnoj ženskoj osobi i galantna ljubav, idealna, platonska, usmerena na idealno žensko biće, pa se uliva u sufijsku poeziju (dvosmislenost – pevali voljenom biću/sublimira svoj odnos prema Bogu, u kome teži da se sjedini sa Bogom); ljubavna tema sadržana u prologu kaside; beduinska poezija nije vezana za gradske centre; poezija koja veliča ljubav – stidljivost u izrazu, izbegava se sve što bi moglo asocirati na telesno, ali vrlo snažna osećanja, konkretnost svog predmeta nadomešta lepotom izraza

Ovi pesnici imaju zajedničko ime – uzritski pesnici, mْذ!َري ,ع po plemenu koje je živelo u Hidžazu, Benu ‘Udra/Uzriti; legenda – ljudi iz tog plemena uopšte bili snažni u osećanjima, umirali od ljubavi, od snage osećanja (to ne važi samo za pesnike tog plemena) – kasnije stvorena legenda/mit poslužila i kao osnova za poeziju i u Evropi: Hajne, pesma Uzrit (Der Asra); pesnici koji idealizuju svoju ljubav često opevaju svoju dragu, pripadaju tradiciji pevanja srednjeg dela Poluostrva – Hidžaz, ali ne pripadaju svi plemenu Uzra – tako se nazivaju zbog načina na koji pevaju; svaki od njih ima svoju dragu (poznate su) i samo njoj pevaju (ne menjaju je), dominira opisivanje pesničkog bola zbog rastavljenosti od drage, nikakav se konkretni ljudski doživljaj ne opisuje, već samo osećanja; mnogo kasnije, u arapskoj Španiji, Andaluziji, inače verski pravnik (bavio se proučavanjem raznih raskola i linija razvoja islamskog učenja), Ibn Hazm el-Andaluzi napisao traktat o platonskoj

ljubavi i o samom osećanju ljubavi, analizirajući ga tanano, ِحزم rodonačelnik zahiritske škole, delo – (umro 1064) ابن

Golubičin đerdan, الحمامة ,طوق vrsta antologije i analize iskazivanja ljuavi u književnosti, posvećeno platonskoj/uzritskoj

ljubavi; njihova imena se uvek javljaju u paru sa dragom: Džemil i Butejna ( !نة �ي mَث ب و ) Kuteir i Aza ,(جميل ة iز�ع و !ر �ي َث mُك), Kajs ibn

Mulawah (koji je u istoriji književnosti i kulturi poznat kao Madžnun (مْجنون)) i Lejla ( ليلى و ه hiو� mل الم َبُن ovi zaljubljeni ,(قيسparovi su postali deo književne istorije, slične su priče, tipizirano, nema izdvajanja; Kuteir – jaka pretpostavka da on nije postojao, već je inkarnacija pesnika zaljubljenog do ludila u dragu, nema ničeg personalnog

Page

5

Drugačija je poezija negovana u Meki i Medini, naročito (relativna) sloboda pesnika – fizička ljubav, udvaranje → šokantno da se takva poezija neguje u svetim gradovima – aktivan politički i društveni život doveo do prepuštanja uživanju svake vrste; kodifikovanje islamskog prava (norme ponašanja u društvu) tek je bilo formirano – čovek se može ponašati tako da se to vrlo teško može dovesti u sklad sa propisima; razvila se lepršava, živahna ljubavna poezija, često povezivana sa muzikom, predmet opevanja pesnika su bile konkretne žene, često iz visokog staleža, tanka linija između dozvoljenog i nedozvoljenog, malo je u sebi imala beduinskog, raskalašna poezija, jasna u izrazu, deluje modernije

Neki pesnici su: najpoznatiji ربيعة أبي بن الله ,(umro 711) عمر قي-ات , األع1رجعبد قيسالر' بن الله عبد ,

većina iz Meke ili Medine, samo 1 od poznatijih živeo u Damasku, احPد tvrdi se da je halifa el-Walid II bio stihotvorac u ;الو-ovom žanru poezije (nije bio naročito uspešan pesnik)

Omar ibn Abi Rabijao najreprezentativniji Mekanac, sin bogatog trgovca – postao upravitelj grada, u punoj meri se odavao slatkom životu

toga doba, njegova poezija je umetničko oličenje te poezije – dominira žena u poeziji (žena je još uvek imala takav nivo u društvu po kome je imala slobode da učestvuje u javnom životu, već u abasidsko doba će polako nestati iz javnog života)

*****

Preislamski period; period ranog islama; omajadski period (nastavak prethodnog, dominira arabljanski element kulture); abasidsko doba – situacija se u društvu menjala, kultura prestaje da bude arabljanska, a postaje arapska i islamska, kosmopolitska na određeni način, vladavina Abasida 750-1258

Podela književnosti nije po političkom stanju Abasidski period se može podeliti na 2 faze; prva faza je faza uspona i zrelosti kulture i književnosti, obuhvata VIII i IX vek

ne i period posle IX veka, nagovešćen je u IX veku, zaustavljanje kulturnog razvoja, duhovna blokada ukupnog društva kroz apsolutizovanje stroge dogmatske interpretacije islama, to je period jedne produžene stagnacije, repetitivnosti kulture (ponavljanje već postojećeg modela), njeno okamenjivanje i uplovljavanje u vode sterilnog tradicionalizma (modeli koji se reprodukuju bez originalnog doprinosa) → društvo u stanju dekadencije i opadanja, a paralelno je teklo i postepeno slabljenje centralne vlasti i manje/veće osamostaljivanje pojedinih delova carstva (prvo perifernih, a kasnije onih bližih središtu

carstva); ima istaknutih imena, iznad ovog proseka, ali preovlađuje stagnacija, neoriginalnost i repetitivnost (تقليد) – u nauci još niko nije uspeo da objasni zastoje arapsko-islamske civilizacije koja je po svom nastanku ostvarila veliki procvat, a tako brzo ušla u stagnaciju

Mutazilitska interpretacija islama u vreme halife Mutevekila Promene u društvu – muslimani nearapi nisu bili zadovoljni činjenicom što je očuvana supremacija arabljanskog elementa u

omajadsko doba (klijenti موالي – muslimani koji su primili islam, ali se smatraju klijentelom); u brojčanom smislu su pretekli Arabljane, nezadovoljstvo su iskazivali prigušeno, veliki broj zimija (nemuslimani koji su ostali u svojoj veri) se odlučio da pređe u islam – nisu u društvu imali jednak status sa Arabljanima; Abasidi postepeno gube velike evropske teritorije – Andaluzija, Španija, Magreb, Egipat, težište države se pomera ka srednjem Istoku, gde dominira persijski etički element (bogata persijska kultura); povećava se nearapski element u kulturi, Iranci koriste sve prednosti poznavanja arapskog jezika i Kurana, afirmišu neke nove crte, jača njihova kultura u XI veku, na verskom planu šiitski islam uzima prevlast (reakcija na

sunizam Arapa); pokret koji nikada nije bio definisan (bez političke deklaracije) ,شعوبية antiarapski – ljudi nearapskog porekla bi morali biti zastupljeniji u društvu i poslovima, pripadnici – intelektualci tog doba, kritikovali ponašanje Arapa koje je protivrečilo islamskom moralu i egalitarnim načelima

El-Haladž (umro 922), pogubljen u Bagdadu zbog mistične interpretacije islama, sebe poistovetio sa Bogom – الحق preko ,أناdozvoljene granice (sufizam tolerisan jer drugačije nije moglo), sa šerijata (zacrtan put do izvora) prešao na tarikat (unutrašnji put, spoznaja, ne može postojati bez šerijata), ne mogu se mimo šerijata uputiti tarikatom i reći ,,Ja sam istina’’, nema tarikata bet šerijata

_-- mistično unutrašnje tumačenje Kurana – تأويل

تفسير → َشريعة ------- – tumačenje Kurana obavezno za sve muslimane

putevi koji mistika vode do istine

طريَقحقي

-قة---------------------------------------------------------------------

Page

5

El Ma’mun osniva Dar ul-Hikma, Kuću mudrosti (Akademija nauka), u njegovo vreme je vrlo žestoka inkvizicija onih koji se suprotstavljaju koncepciji o stvorenom Kuranu; period prevođenja – književnost je bila odraz ovih previranja, velika sintetizacija antologijskih dela abasidskog perioda ukazuje na inspiraciju za stvaralaštvo koja se crpi iz različitih izvora, ono što ih sve spaja jeste arapski jezik (u književnom stvaralaštvu), obezbeđivao kulturno jedinstvo tog doba i više nego islam, ova društvena previranja uslovila da se na planu poezije (glavna umetnost kod Arapa) manifestuje sučeljavanje novatora (

i klasicista, ova bitka u abasidsko doba nije bila tako žestoka, taj sukob se odvijao u jednom kanonu (forma (مَحدثون kaside), klasicisti – potpuno se moraju reprodukovati ti uzori iz perioda pre islama, modernisti – podsmešljiv odnos prema beduinskim stereotipima (nisu hteli da pevaju o temama sa kojima više nemaju veze), sukob se na kraju završio pobedom

kanona, ali su neki uspeli da nametnu nove teme (ljubav, vino, lov – ر!ديات � meditativne, asketske...), uz uvođenje tih tema ,ط(ostale trajno u poeziji), koje nisu zauzele toliko mesta, i uz neku malu pojedinost izraza kod pojedinih pesnika može se reći da je klasično pevanje prevagnulo (u tom kanonu, tek malo osveženje temama); sve manje ima istinskih pesnika

Život se povlači u pevanju pesama na narodnom jeziku, živi na njemu paralelno sa književnošću na fushi; tek u moderno doba pitanje jezika i tema u književnosti; razvoj proze

*****

Udaljavanje poezije od života, umnožavanje stihotvoraca, vezivanje za mecene, stalna borba za opstanak, gušenje izvornog pesničkog nadahnuća zarad duha vremena i preovladavanja ukusa društva, igre rečima; poezija od Abasida ušla u period stagnacije – zatvorenost u samu sebe, isključivo na arapskom jeziku, arapska tradicija; mentalno podneblje u kom nije bilo ničeg novog → taj krug – struktura i poetika kaside; društvo se kasnije otvaralo i za nearapske doprinose, usvajajući ih i prilagođavajući ih svojim potrebama – proza će postati privilegovano sredstvo književnog izražavanja, ne samo teoloških, filoloških i naučnih diskura; prevođenje naučnih i filozofskih dela sa grčkog, a posredstvom sirijačkog, i drugih jezika, kao i sa persijskog; doprinos stranih kultura (strane nauke) bio od izuzetnog značaja jer, zadržavajući svoj islamski karakter, arapska kultura je postala svetska; to se nije dešavalo sa poezijom – nezamisliv bilo kakav nearapski uticaj, nisu uopšte prevodili poeziju, zato je arapska poezija ostala zatvorena u sebe

Bilo je pesnika koji su se izdizali iznad stihoklepaca; postojale dve tendencije u poeziji: modernistički i klasicistički pravac; modernisti – treba istaći nekolicinu koji su različiti po tematici, koji predstavljaju najveću pesničku vrednost abasidskog

doba: Abu Nuvas, اسPن'و otelotvorenje predstave o raskalašnom i beskrajno talentovanom pesniku ,أبو

/رد ُب بن (?umro 784) بشار

o jedan od prvih pesnika nove škole, od rođenja bio slep, rođen u Basri, nije bio Arapin, bio preveren, postao maula

(klijent), živeo i u vreme Omajada, malo stihova sačuvano iz ranog perioda njegove pesničke delatnosti, ono što se zna iz drugih izvora – prvo bio panegiričar Omajada, a potom Abasida, ne samo za sredstva za život, već i zbog potrebne zaštite i sigurnosti, naročito tokom perioda života koji je proveo u Bagdadu, jer je po svemu sudeći Persijanac i nie skrivao svoju duboku vezanost za to svoje persijsko poreklo, uključujući i sklonost mazdeizmu,a i ponašanje u moralnom smislu mu nije pribavljalo samo prijatelje; satire koje je pisao pored pohvalnih pesama – oštrina, jetkost i rečnik koji je katkada prelazio granicu pristojnosti

o ono što ga čini pesnikom i što je doprinosilo da se u drugi plan potisnu neprilične karakteristike njegovog života i

njegovih stihova jeste majstorstvo u vladanju arapskim jezikom koje se, kao kod mnogih njegovih savremenika, nije iskazivalo u igri rečima, u komplikovanosti izraza, već u izuzetnoj spontanosti i jednostavnosti pesničkog izraza

Abul Atrahija, الأتراهْية (?umro 828) أبو

o inovator u poeziji i to po sadržinskoj i po formalnoj strani svojih pesama; rodio se u severnoj Arabiji, preverenik, ne

izvorno musliman Arapin, maula jednog arapskog plemena, deo mladosti proveo u Kufi, grnčar, legenda – ljubitelji njegove poezije zapisivali stihove koje bi čuli na komadima grnčarije; on se u vreme halife al-Mahdija (775-785) nalazi u Bagdadu, za oko mu zapala Utba, robinja al-Mahdija, na jednom pesničkom okupljanju; odlučio da se posveti duhovnom životu (asketskom) i svoju buduću poeziju posvećivao dubokim verskim meditacijama i temama,

nema panegirika i ljubavnih pesama, sem zarad nekog halife, talenat okrenuo pevanju o zuhdu,هدmز - askeza,

odricanje od životnih radosti, tvorac žanra meditativno-asketska) زهديات poezija), kreće ka mistici (duhovna, meditativna), ali on ne izlazi iz okvira onoga što je islamski i kuranski ispravno, ne ide preko granice; forma – novine, iz klasične versifikacije kao okvir za svoje pesme zadržao rimu na kraju distiha i kvantitativnu metriku,

Page

5

unutar toga je i improvizovao u pogledu izbora metara za svoje pesme, davao prednost kratkom metru (da ,عْروضga ljudi razumeju, nenametljiv i razumljiv); narativni karakter

*****

Abu Nuvas, نواس أبوo nepoštovanje moralnih konvencija, frivolnost, osvajanje prostora koji su za većinu stvaralaca bili zabranjeni

(,,strašno dete arapske poezije’’), pominje se u 1001 noći; umro 810-816?; u poeziji unosio tragove iz neislamskih (persijskih) verovanja; skeptičnog pogleda na svet; po mišljenju onih kojima ne smeta njegov preslobodan stil (moralno/izrazi koje upotrebljava), Abu Nuvas je najveći pesnik abasidskog perioda; nadimak – čovek dugih

uvojaka; bio persijskog porekla, potomak prvih Persijanaca koji su primili islam (موالي), bio šegrt jednog trgovca mirisima, tu je upoznao muškarce i žene iz visokih krugova; (?) taj raskalašni život na granici morala naveo Valima el-Asdija (kretao se u zanatlijskim krugovima), privučenog izgledom i duhom Abu Nuvasa, da se njim provodi dosta vremena, jedno vreme su bili nerazdvojni

o Harun er-Rašid ga nije baš mnogo voleo jer je dinastiji Abasida zamerano da ima sklonosti persijskim elementima u

islamskom društvu pa su se trudili da održe utisak o pravovernosti (takva ličnost je neprihvatljiva za dvor) – imali veliko strpljenje; uključio se u raspravu Arapa i nearapa, u šu‘bijama kritikovao Arape za oholost bez pokrića – kod Abasida to nikako nije naišlo na dobar prijem, loše govorio o Arapima, plemenu Kurejš (Muhamed, Abasidi); pozvan da učestvuje u vaspitavanju i obrazovanju Rašidovog sina, princa al-Amina, halifa bio zadovoljan uspehom svog sina pa je glavnom učitelju naložio da zadrži Abu Nuvasa kao recitatora stare arapske poezije; al-Mamun, takođe Rašidov sin, trudio se da ukaže na nemoralnost jer se družio sa Abu Nuvasom; al-Amin je kratko vladao (809-813, atentat jer je stariji sin)

o Abu Nuvas pisao ljubavnu (nastojao da bude pristojan), opisnu i lovačku poeziju; nikada se nije približio

al-Mamunu; počeo da peva pokajničke pemse; njegova poezija odražava njegov život ili obrnuto; pevao na način kaside, formalno savršene, ali nisu najbolje tvorevine, dokaz su poznavanja savršenog arapskog jezika i versifikacije, ali u njima nema pesničkog nadahnuća; on je veliki samo kad prelazi granice pristojnog morala i dopuštenog; on je ipak nedovoljno obrađen i poznat – teška tema za proučavanje (analizirati stihove koje nisu mogli ni citirati – težak jezik)

-ز /ع+ت الُم (umro 858, ubijen) ابن

o značajniji od Abu Nuvasa, neke pristalice ga nazivale halifom, bio je to samo jedan dan (,,halifa jednog dana’’),

ubijen je; život proveo u raskalašnosti, pevanju pesama, ali i ozbiljnom proučavanju filologije i poetike → to ga učinilo slavnim; značajan stvaralac, kao pesnik ide stopama Abu Nuvasa, premda je mnogo umereniji i prihvatljiviji za slušanje; bio i ostao omiljeni pesnik u Andaluziji, al-Mutadid tada bio na vlasti

o traktati o poeziji ga učinili slavnim, sastavio nekoliko antologija arapske poezije (veoma cenjene), a posebnu pažnju

i u arapskom svetu (savremenici i kasnije u nearapskoj nauci o arapskoj književnosti) je privukao delom البديع كتاب– Knjiga o inovaciji/Knjiga o čudesnom, prva ozbiljna studija klasične arapske poetike; Kračkovski uticao na njegovu popularnost (uočio njegovu vrednost), 1935. dao kritičko izdanje ovog dela, a 1929. objavio jednu studiju – Arapska poetika u IX veku; traktati o grčkoj, indijskoj i arapskoj pesničkoj tradiciji, 5 pesničkih postupaka kojima se stvara efekat lepote

*****

Neoklasicisti (obnavljanje starih književnih uslova) – ovde nikada nije došlo do prekida sa tradicijom, ali je došlo do modernizacije

Abu Tamam, امC تّم أبوo bio hrišćanskog porekla, deo života proveo u Egiptu, skromno živeo, mnogo putovao celim Bliskim istokom, skrasio

se u Bagdadu, jedno vreme zvanični panegiričar sultana el-Mutasima (833-842), pevao pohvalne pesme i drugim uglednicima tog doba, pratio abasidsku armiju u vojnim pohodima, rečito, raskošnim stihovima opevao pobede abasidske vojske, kraj života dočekao u Mosulu, kao direktor pošte; imao snažnu ličnost, pokazivao izvesnu sklonost ka psihološkoj analizi sopstvenih osećanja – introspekcija, unosio neke izmene u samu kasidu – katkada izostavljao nasib, nije poštovao tematsku funkciju kaside, sve je podređivao nameni kaside (panegirik), istovremeno

Page

5

pesnik i prenosilac pesničke tradicije, tada su pesnici često bili i antologičari – i on ih sastavljao, najpoznatija حماسة – Odvažnost/Čojstvo, na nju su se vraćali mnogi istoričari kada su analizirali pesništvo Abasida i Omajada

/ْح+تري (umro 897) الب

o rođen u okolini Alepa, odrastao u Siriji, izgleda da je u Homsu sreo Abu Tamama, posle je živeo u Bagdadu, pri

abasidskom dvoru bio panegiričar halife i drugih značajnih ličnosti tog doba, al-Mutevekil mu bio naročito sklon, iako je bio rigidan u pogledu vere i politike, živeo kao aristokrata, pevao poeziju koja se od njega očekivala, izvanredna moć opažanja i dar opisivanja s tim što nije preterivao u korišćenju nepoznatih reči (nema mnogo sinonima), bio veliki talenat, ali vrsta poezije (panegirici) mu nije dozvoljavala da se uzdigne do vrhunskog

pesničkog umetnika (ostao idealan tip galantnog pesnika); antologija حماسة – pominje oko 600 pesnika

الرومي (umro 896) ابن

o po imenu – bio grčkog (vizantijskog) porekla, živeo u Bagdadu, nije bio po volji antologičarima svog doba → malo

se zna o njegovom životu, nije bio po volji ljudima na dvoru, napisao nekoliko panegirika tadašnjem halifi, ali nije pevao samo ljudima na dvoru, već i nemuslimanima (hrišćanima) koji su bili dobrostojeći, pisao relativno jednostavnim jezikom, sklonost ka meditativnoj poeziji

Od IX veka primat uzima proza, poezija je tu (tradicionalna, sa ponekim proplamsajima kod nekih pesnika), ali proza je

najvažnija, istorijske hronike, آداب ج (književnost) أدب – edukovanje, vaspitanje, obrazovanje → cela i kompletna raspitanost, kultivisanost, putem pisane reči, sve ono što čovek treba da zna da bi bio vaspitan i obrazovan – sve nauke zajedno → glavni korpus arapske proze, prisutna poučnost, vaspitna je

Veliki majstor edeba الجاِحظ , najveći i najsvestraniji prozni pisac i književnik (sveznalica)

Za ispit obratiti pažnju na:

الجاِحظX – XIII vek

najkompletniji – المتنبي

ي Pالمعر العالء ispred svog vremena – أبو

الفارض najveći mističar – ابن

proza – makame kao žanrIslamska Španija