Извод из књиге „Нови свет је могућ“, аутори Дуња и Љубодраг Симоновић, Београд, 2007. Е-mail: comrade@sezampro.rs

СПОРТ И РАД

Историјски гледано, игра је привилегија експлоататорских класа. Она није одмор од рада ни припрема за рад, већ средство за обезбеђивање њиховог доминирајућег друштвеног положаја и за доказивање њихове "супериорности" у односу према радним слојевима. У игру спадају активности које доприносе јачању њихове тлачитељске моћи (ратничке игре, лов...) и активности којима се доказује њихов елитистички статус. У крајњем, игра спада у ексклузивни начин живота владајуће класе. Отуда опредељење за игру није ствар слободне воље појединца, већ класна обавеза. Специфичност буржоазије, у односу према претходним владајућим класама, је у томе што она настоји да увуче потлачене радне "масе" у своју духовну орбиту и на тај начин предупреди њихову слободарску борбу. То добија посебан политички значај када су се радници изборили за осмочасовно радно време и тиме створили могућност за класно освешћивање и политичко ангажовање: игра постаје једно од најважнијих средстава за колонизовање доколице радника и за њихово деполитизовање. Владајући облици игре увек су били отелотворење владајућих односа и вредности у кондензованом идеолошком облику. И када су, привремено, били облик политичке борбе против владајућег поретка, они су остали начин духовне интеграције потлачених у владајући поредак. Спорт је типичан пример. Зато Кубертен у својој олимпијској филозофији инсистира на принципу "владати у главама" као врховном "наткласном" педагошком (политичком) принципу. Он је био свестан да не може доћи до истинских друштвених промена уколико су радници остали у духовном хоризонту капиталистичког поретка. Овде и напомена да расправа која следи представља допуну онога што је о овој теми речено у књизи "Спорт, капитализам, деструкција", поводом критике Плеснеровог, Хабермасовог, Ригауеровог и Лашовог схватања односа спорта и рада. (1)

Игра као "одмор од рада"

Аристотелов став да је игра "одмор од рада" најшире је прихваћено полазиште за одређивање односа између рада и игре. У античкој Грчкој то није био телесни рад, који је био "привилегија" робова и као такав недостојан слободног човека (Хелена), већ обављање грађанских дужности које су биле услов опстанка polisа. Маркузе у делу "Култура и друштво" износи став да је "игра као целина нужно повезана са нечим другим, од чега потиче и на шта циља - и ово друго је такође већ претходно поменуто као рад у карактеристикама сабраности, напетости, бриге итд."(2) У наставку Маркузе закључује: "У једном једином избацивању лопте човека који се игра лежи бескрајно већи тријумф слободе човековог бића над предметношћу него у највећем постигнућу техничког рада..."(3) У овом "неосвртању на предметност човек долази", по Маркузеу, "управо до самог себе у димензији своје слободе која му је ускраћена у раду".(4) Потреба за игром као "разонодом" могућа је само у односу према раду као принудној једностраној активности: без рада нема ни игре. Ускраћивање слободе у раду постаје основ "слободе у игри" чије су главне карактеристике "необавезност" и "одсуство напора", што постаје синоним за "задовољство". Човек није целовито стваралачко биће, већ је сведен на "радника" и "играча", зависно у којој се сфери налази. У том контексту није играчко биће човека аутентично извориште његове људскости и основ његове тотализујуће (слободарско-стваралачке) праксе, већ се полази од игре као специфичне појаве која је компензацију за неостварену (потиснуту) људскост. Игра не представља реализовање слободарско-стваралачке природе човека, већ је психо-физичка реакција на рад који је сведен на репресију. На то посредно указује сам Маркузе када инсистира не на додавању, већ на "избацивању лопте" које није израз слободе, већ давање одушка потиснутом бићу и пражњење незадовољства. Природа рада одређује и природу одмора од њега, што значи природу игре. Из отуђеног рада не може да следи слободна игра, већ игра која је облик иживљавања неслободе: игра као одмор од отуђеног рада није разотуђење, већ отуђени облик разотуђења. Истовремено, природа игре одређена је и телесним и играчким способностима човека.

Отуђени рад производи осакаћеног човека који може да „реализује“ своје осакаћено играчко биће на осакаћени начин. Човек који је де-еротизован у раду и који је деформисан једностраним и прекомерним телесним напрезањем не може да испољи своју еротску природу у игри која постаје одмор, али истовремено и припрема за рад. Што се тиче лопте, она је историјски производ, као и вештина "избацивања" лопте и играчко тело. Лопта је "предметност" и човек мора да располаже одговарајућим телесним способностима и играчким сензибилитетом, који подразумева савладавање играчке вештине, да би могао да се игра лоптом. Истовремено, у "избацивању лопте" не изражава се само однос човека према раду, већ се на симболичан начин изражава однос човека према човеку, што значи према вредносном моделу који је отелотворен у игри. Смисао „избацивања лопте“ није ослобађање човека окова капиталистичке цивилизације и развој људских моћи, већ стерилисање његове критичке свести и мењалачке воље („пацификовање“), као и обнављање његових радних способности. "Спремност за рад" представља, по Адорну, "један од прикривених задатака спорта".(5)

Спорт је уобличен као институција у време најинтензивнијег идустријског развоја, тако да индустријски рад представља облик рада који је највише утицао на спорт. За разлику од робовласништва и феудализма, где је телесна култура била привилегија владајуће класе и где рад и радно тело представљају негативни основ телесне културе у односу према коме се одређује "лепо" (робовски рад и робовско тело у антици, сељачки рад и тело у средњем веку), у капитализму индустријски начин производње условљава природу спортског покрета и тела, као и грађанске „телесне културе“ (телесног дрила). Истовремено, доминира агресивна мишићавост која је телесни појавни облик беспоштедног борилачког духа који влада у друштву где је успостављен "рат свих против свих". Ради се о сукобу између изворног духа либералног капитализма, који инсистира на атомизованом друштву које се заснива на социјално-дарвинистичком принципу (који добија легитимност "хуманог" путем слогана као што су "Једнакост на старту!", "Лична иницијатива!" и тсл.), и владајућег духа монополистичког капитализма у коме доминира принцип "Велика риба прождире мању рибу!" и апсолутизовани принцип квантитативно мерљивог учинка који је изражен у олимпијској максими citius, altius, fortius.

Шарл Фурије: рад као игра

Фурије је један од родоначелника теорије по којој рад може постати игра и као такав задовољство. У "Немачкој идеологији" Маркс тврди да је Фурије хтео да "на место данашњег travail répugnant (одбојни рад, прим.аут.) постави travail attrayant (привлачан рад,прим.аут.)".(6) На сличан начин говори Енгелс о Фуријеовом схватању рада у свом делу "Напредак покрета за социјалну реформу на Континенту": "Фурије доказује да је свако рођен с наклоношћу према некој врсти рада, да је апсолутна неактивност бесмислица, нешто што никада није постојало и не може да постоји: да је суштина људског духа да сам буде активан и да покреће тело на акцију па да, према томе, нема потребе да се људи приморавају на активност, као у сада постојећем стању друштва, већ само да се њиховој природној активности да правилан смер. Он затим доказује да су рад и уживање идентични и показује неразумност садашњег друштвеног система, који их раздваја, чинећи рад муком и стављајући уживање ван домашаја већине радника; он показује, даље, како у рационалном уређењу рад може да буде оно што треба да буде, наиме, уживање, допуштајући свакоме да следи своје властите склоности..."(7) У "Основи критике политичке економије" Маркс замера Фуријеу што настоји да сведе рад на игру: "Рад не може постати игра, како то хоће Фурије, којем остаје велика заслуга што је за крајњи циљ прогласио превазилажење не само расподјеле, већ и самог начина производње у виши облик."(8) За Маркса "travail attractif", који се појављује као "самоостваривање индивидуума", није нипошто "пука шала, пука амусемент, како то наивно, попут какве гризете, замишља Фурије. Доиста слободан рад, нпр. Компонирање, у исти мах је управо ђаволски озбиљна ствар, најинтензивнији напор".(9) Фурије схвата рад озбиљно, али не као муку, већ као задовољство. Уместо настојања да се игра сагледа у светлу рада, код Фуријеа доминира настојање да се рад сагледа у светлу игре као свечарске форме, а не као играрије. Док Маркс инсистира на промени природе рада и на тој основи на промени односа човека према раду, Фурије инсистира на промени односа човека према раду променом облика у коме са рад обавља и променом значења који му се даје . Фурије не

покушава да укине рад као телесни напор, већ да му прибави поштовање стварањем таквих радних услова и такве радне атмосфере која ће раду прибавити "свечарски" карактер. Фурије: "И тако обичаји и политика Хармоније настоје да на производни рад пренесу сав сјај, сву подршку раскоши која се данас примењује само на непроизводне послове; а пољопривредни радови и радионице остају у најгорој биједи".(10) И даље: "Радионице и пољски радови треба да привлаче радника елеганцијом и чистоћом"...(11) Свечарска атмосфера, "сјај”, “раскош, “елеганција и чистоћа" - указују на то да се не ради само о промени односа радника према раду, већ и о промени владајућег вредносног модела који треба да омогући да се рад вреднује онако како се вреднују нерадне активности, а то значи да се промени друштвени положај радника. Фурије тврди да "привлачив рад не узрокује ни тјелесни замор ни душевну муку. Он је мануелном раднику забава, слободна вјежба његових способности".(12) Он у раду види слободну активност слободног "Хармонијца" који је свестан нужности рада, али није ничији најамник, нити га било ко приморава да ради: рад има добровољни карактер. Фурије не каже то изричито, али из његове концепције следи да човек сам одређује дужину и интензитет рада, што значи да ради дотле док му то чини задовољство. Уместо да деградира човека, рад постаје потврда слободе и начин стицања поштовања.

По Фуријеу, не одређује природа рада природу човека, већ (еротска) природа човека одређује природу односа према раду и на тај начин природу рада. У антици еротизоване телесне вежбе у гимназијама и борбе на олимпијским борилиштима биле су начин “завођења” богова и облик духовне интеграције Хелена. Ниче путем аристократских манира и рата (тлачења) настоји да од „новог племства“ створи органску (телесну) заједницу. Хуизинга у ратничким турнирима великаша и крвавој жестини која је на њима владала, види прворазредни еротски стимуланс и средство за класну интеграцију аристократије. За Фуријеа рад је најважније средство друштвене интеграције: друштво је заједница радних људи, а радни покрет у коме се реализује еротска природа човека основни је покрет човека ка човеку. Залажући се за то да "рад постане спорт", при чему је смисао израза "спорт" ближи аристократском desportare (забава кроз такмичење) него савременом појму спорта (рекордоманија), Фурије предлаже успостављање (пољопривредног) "радног турнира гдје ће сваки атлет показати своју снагу и окретност, истакнути се пред љепотицама које ће на крају радне смјене донијети ручак или ужину".(13) Фурије не говори о промени природе рада, већ покушава да обезбеди привлачност раду и прибави му играчки облик. На тај начин играчко биће човека изражава своју супериорност у односу према раду као ограничавајућој делатности, а рад се претвара у “свечаност" и "ужитак". Потреба за радом постаје израз потребе за реализовањем еротског бића човека. Рад је начин да мушкарци искажу своју мушкост и импресионирају девојке: радна заједница постаје еротска заједница. Прави резултат рада није везан за оно што је смисао и циљ рада (обезбеђивање егзистенције и у том смислу рад као егзистенцијална нужност), већ за награду која се стиче радом, а то је задобијање благонаклоности девојака и на тај начин потврда мушкости. У суштини, улога "весталки" је да одвуку пажњу мушкараца од самога рада као мукотрпне делатности. Код Фуријеа жене су инструментализоване у процесу рада на сличан начин на који су “племићке госпе” инструментализоване на витешким турнирима великаша. Присуство девојака даје раду еротски набој који чини суштину његовог "свечарског карактера". Потреба за женом (еротска жудња) манифестује се као радна активност: рад постаје својеврсна љубавна (пред)игра у којој се еротски занос претвара у радни елан. Свечарска атмосфера која треба да прати рад представља еротизовани ритуал, а рад постаје пражњење потиснуте сексуалне енергије. То је основни разлог што човек рад не доживљава као телесну и духовну муку, већ као задовољство. У Фуријеовом схватању "спорта" не доминира принцип "природне селекције" и апсолутизовани принцип учинка, као ни принцип доколичарске забаве који је карактеристичан за аристократско desportare, већ надметање оплемењеном продуктивистичком активношћу у којој свако има могућност да несметано искаже своје људске моћи и у којој нема победника и поражених. Уместо победничких венаца и фанфара, смерни али мотовишући осмех девојака највећа је „награда“. Витешки турнири су светковина посвећена тлачитељској моћи аристократије; Фуријеови радни турнири су светковина посвећена животворним моћима човека.

У „Хармонији“ природа се не доживљава као објекaт експлоатације и деструкције, већ као животни

простор. Рад је облик непосредног спајања човека са природом. У њему доминира животворност: прерада природе постаје њено оплемењивање (оплодња) и то постаје симболична пројекција (жељеног) односа према жени. У Фуријеовом пољопривредном раду нема машине која представља „техничку цивилизацију“ као посредника у односу човека према природи; савладане силе природе не појављују се као средство за потчињавање човека, за сакаћење његове еротске природе и за експлоатацију (уништавање) природе; нема радне технике у којој се од човека отуђује његова радна вештина, ни продуктивистичког покрета који се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка. У индустријском раду човек је припадак машине и његов радни ритам подређен је ритму одвијања индустријског процеса производње, чиме се уништава биолошки ритам рада организма. Човек је у раду деперсонализован пре свега тиме што је денатурализован: његово тело губи биолошка својства и постаје машина. Код Фуријеа ритам телесног напора условљен је биолошким способностима човека и у том контексту радном вештином. У раду не доминира технички мимезис, већ радном вештином оплемењени природни покрет. То је рад који не сакати еротско биће човека и ствара од њега механизовану наказу, као што је то случај с капиталистичким обликом индустријске производње. Нема (од човека отуђене) технике као посредника у односу према сопственом телу и девојкама, већ доминира радна вештина која има еротску природу. Рад је оплемењена природна активност, тело оплемењено природно тело, а однос између мушкараца и жена оплемењини природни однос. Фурије не говори о једностраном телесном раду као обрачуну с еротским (играчким) бићем човека, као што то чини Маркс говорећи о индустријском раду, већ о мануалном раду као демонстрацији мушкости и провокацији за сексуалну фантазију. Уместо машински обезличеног рада који своди човека на оруђе за рад и радну снагу, Фурије инсистира на таквом начину мануелног рада у коме ће у телесном покрету доћи до изражаја слободарска и еротска природа човека. Еротизовани однос између мушкараца и девојака чине основу радне динамике и драматике. Рад не уништава индивидуалност и своди раднике на обезличену радну снагу, већ човек у раду остварује своју личност и то као специфично телесно биће - путем специфичне радне активности у којој на специфичан начин испољавају своју људску посебност. За разлику од светковина аристократије где естетика има декоративни карактер и служи да глорификује њен паразитски (пљачкашки) ексклузивни класни статус у односу према радним „масама“, Фуријеова естетика утемељена је у еротској природи човека као бића које својим радом обезбеђује друштвену егзистенцију и има свечарски карактер. Рад, тело, природа, Ерос, међуљудски односи, естетика - све је дато у јединству. У пољопривредном раду не доминира играчки покрет, а самим тим се не производи ни играчко тело. Оно се деформише радом, сакати се сензо-моторика која пружа могућност да се развије мекоћа покрета, стваралачко тело... Фурије покушава да успостави такав однос према раду који ће раду дати људску димензију и тиме играчки карактер. Инсистирањем на "свечарском" карактеру рада Фурије упућује на то да сам телесни (радни) покрет треба да буде у складу са природом рада, што значи да у њему треба да доминира оплемењени телесни став и покрет у коме се изражава "мушкост". То условљава драматику телесног израза и његову ритмику. Рад не мења своју природу, али се мења однос човека према раду који му омогућава да у раду изрази (доживи) своје људско биће. Једна од најважнијих особености Фуријеове теорије је та, што отвара могућност за мењалачки однос према раду који се заснива на потреби да се реализује играчко биће човека - без чега нема истинског хуманизовања рада. Уместо у егзистенцијалној, рад се појављује у есенцијалној равни: он није само "прва животна потреба" (Маркс), већ прва људска потреба. Радом се производи друштвеност у непосредном облику: рад није само стварање материјалних добара, већ произвођење међуљудских односа, а то значи друштва као заједнице срећних људи. "Хармонијци" раде насмејани.

Ерих Фром у занатском раду из XIII и XIV века препознаје игру: "Нема подвојености између рада и игре, између рада и културе."(14) Када говори о игри Фром има у виду уметност - што занатски рад приближава античком tehne као вештини обликовања која се руководи врлином. Занатски рад је у техничком, али не и у суштинском смислу игра. Оно што Фром превиђа је положај занатлије (радника) у процесу рада и у друштву, начин вредновања рада, као и његово доживљавање своје радне активности. Рад занатлије нема карактер добровољности, поготову не спонтаности; он се не руководи уметничком страшћу, већ егзистенцијалном принудом; занатлија не ствара као слободан

човек, већ као најамник богатих наручиоца у друштву где се људи не вреднују по њиховом стваралачком умећу, већ по богатству које поседују; где се "културни" статус не стиче развојем и реализовањем културног бића, већ поседовањем уметничких предмета: дело које је занатлија створио отуђује се од њега и постаје приватна својина припадника паразитских класа и као такво је средство за доказивање њиховог елитистичког статуса и за обезвређивање радника (занатлија). Што се тиче вештине, она није само "занатски" део игре, већ подразумева развој телесних и духовних (стваралачких) моћи човека. За разлику од занатске вештине која је ограничена на (претежно) мануелни рад који се одвија у ограниченом (затвореном) простору и који не омогућава хармонични развој телесних (играчких) моћи, стицање играчке вештине подразумева целовити развој тела, чула, емоција, духа и то у природном амбијенту где човек једино може досећи до свог природног бића. Нема игре уколико човек не испољава своје играчко биће спонтано и слободно и на тај начин доживљава себе као играчко (слободно) биће. У игри доминира естетско, што значи настојање човека да изрази своју аутентичну стваралачку личност. Истовремено, игра има друштвени карактер: у њој доминира спонтани међуљудски однос који се заснива на покрету човека ка човеку. Непосредни производ игре није предмет, него развој играчког бића човека и међуљудских односа.

Рад, пракса, поетичко, игра

За Милана Кангргу игра је "резултат" - "било то рада или стваралаштва, али само изборени, дјелатно посредовани, произведени, успостављени "медиум", у којем се као већ обликована људска бића можемо онда играти и људски забављати у својој - смисленој доколици, која је тада успостављени духовни хоризонт самозбиљења на основи стваралачке имагинације."(15) Игра је потенцијални резултат рада или стваралаштва, с тим што природа рада (стваралаштва) условљава и природу игре. Једно је стварање могућности за игру стварањем нерадног времена које је само потенцијално слободно време радника, а друго стварање игре као реализовање играчког бића човека. Рад може да произведе нерадно време, али је оно само формална могућност за игру уколико човек није у стању да се игра. Рад који сакати играчко биће човека непосредно условљава телесне способности, играчку вештину и маштовитост - што значи могућност играња и тиме стварање игре. Човек коме је тело сведено на машину и који је изгубио телесне особености које пружају могућност за развој играчког, а то значи стваралачког тела, нема потребу за игром, већ за таквом телесном активношћу која је условљена особеностима механизованог тела. Њиме се не ограничавају само играчке моћи човека, већ се редукује могућност да човек доживи себе као играчко биће, а самим тим да стекне играчку самосвест. Телесно осакаћени човек може да се осећа "слободно" само у оним играма у којима његово осакаћено биће може да се реализује. Истовремено, он тежи оним играма у којима може да пронађе компензацију за спутаност којој је изложен у процесу рада - у коме је сведен на обезличену радну снагу: играње постаје психолошка реакција на рад. Од изузетног значаја је и то, што игра није само одмор, већ је и припрема за рад, што значи да човек и у игри мора да развије оне особености које му пружају могућност да „остане у радној форми“ и сачува радно место. Отуђени рад, у коме је човек сведен на „радну снагу“ и инструментализован као обезличени припадак радних процеса, не деформише само човека, већ и међуљудске односе - што непосредно утиче на играчку машту. Спорт је типичан пример: “спортска екипа” је на капиталистички начин дегенерисани облик груписања људи - дегенерисана друштвеност. Када се играчка вештина развија на темељу потиснуте и извитоперене људскости, она постаје компензациони механизам за прикраћену људскост, средство за бежање из реалности, за обрачун с људима – као што је то у спорту. Нема "обликованог људског бића" уколико човек није развио потребу и способност за играње. "Смисленост у доколици", "духовни хоризонт самозбиљења" и "стваралачка имагинација" условљени су развијеношћу играчког бића човека, његовим телесним моћима и савладаним играчким вештинама, схватањем човека и односом према људима. Једно је машта роба, а друго машта слободног човека; једно је "смислено" опредељење за игру човека коме је осакаћено тело и играчко биће, коме је игра компензација за отуђење у раду, а друго је "смислено" опредељење за игру човека који има играчко (стваралачко) тело и играчко биће и који у раду развија своје телесне и духовне моћи. Истовремено, човек треба да сагледа слободу у игри не само у односу према раду, већ пре свега у односу према свету у коме живи, што значи у односу према владајућем поретку. Илузија је да човек може да реализује своје играчко

биће у односу према раду у оквиру репресивног (деструктивног) капиталистичког поретка. Није само рад облик у коме се човек отуђује од себе као еротског (играчког) бића, већ је то постао читав живот који се заснива на „техничкој цивилизацији“ која представља облик у коме капитализам уништавања природу и човека као природно и људско биће. Не ради се о слободи човека сведеног на „радника“, већ о слободи човека у целокупности његове друштвене егзистенције. Могућност игре (играња) не налази се у релацији рад - игра, већ у релацији човек - владајући поредак. Слободарска игра није само резултат рада или стваралаштва, већ пре свега борбе за слободу која подразумева борбу за стварање новог света. Однос човека према свету, себи, другим људима, пуноћа људског коју стиче у борби за опстанак и слободу - то је онај нужни "посредник" који пружа могућност за оплемењивање и развој играчког бића човека, играчке вештине и људске као играчке заједнице. Теза о “смисленој доколици“ може да буде продуктивна будући да пружа могућност за стварање таквих облика игре у којима ће човек моћи да развија своје слободарско, стваралачко и друштвено биће, што значи да се супродстави постојећем свету у настојању да створи нови свет. Кангргина дефиниција игре блиска је идеји о слободарској игри, с тим што “стваралачка имагинација” треба да има визионарски карактер, а њено реализовање треба да буде део политичког покрета који настоји да створи нови (хумани) свет.

Маркузе наводи Марксово схватање о дејству слободног времена на човека: "Слободно вријеме мијења оног који га посједује у другачији субјект; он тад улази у непосредан производни процес као тај измијењени субјект."(16) Овде треба додати: као потенцијално измењени субјект - под условом да се стварно ради о слободном времену, а не о привиду "слободног времена" у коме се репродукују владајући односи и вредности - као што је то са владајућим облицима игре. Доколица нема апстрактну, већ конкретно-историјску природу: нерадно време је “слободно” од рада, али не и од капитализма, као ни од последица које рад производи када је у питању човек (сакаћење еротског бића, телесно и ментално деформисање човека, међуљудских односа…) У "потрошачком друштву" и радно и нерадно време постали су саставни делови капиталистичког времена: време производње и време потрошње. Истовремено, садржај нерадног времена условљен je класним односима, што значи борбом за инструментализовање нерадног времена ради остваривања владајућих интереса. Буржоазија чини све да спречи да нерадно време постане слободно време потлачених. Стадиони, који су направљени по узору на римски Колосеум, изграђени су крајем XIX века, када су се радници изборили за осмочасовно радно време, да би се “радне масе” и у нерадном времену држале под контролом. Владајући облици игре, који ће постати најјефтинија и главна духовна храна за раднике, постају доминирајући садржај нерадног времена и као такви “слободно време” које буржоазија намеће радницима: нерадно време постаје средство за духовну интеграцију радника у духовну орбиту капитализма. Сам Маркс нехотично даје допринос томе када препоручује радничкој младежи да у нерадном времену практикују гимнастичке вежбе које изводи буржоаска омладина - које имају механички облик и милитаристичку природу, што значи да се своде на телесни дрил којим се сакати еротска, и самим тим играчка природа човека.(17)

Утврђивање односа између рада и praxisa пружа могућност да се дође до појма истинске игре. О томе Михаило Марковић: "Рад је у начелу различит од praxisa. Рад је инструменталан, praxis је циљ за себе. Praxis је слободна, спонтана, стваралачка делатност у којој свака јединка остварује своје јединствене, специфично људске моћи."(18) За Кангргу praxis је "слободно самопроизвођење човјека као универзалног бића рода. То значи процес повијесног самопостајања човјека у тоталитету његова испољавања као једина сврха или самосврха (смисао) његова живота."(19) Praxis као "тотални начин присвајања свијета (и себе у њему)" (20) од стране човека "природни" је основ игре. У том контексту од прворазредног значаја је повезивање praxisа и poiesisа: "Повијесни новум у смислу управо епохалног обрата у бити praxisa збива се не само практичким одређењем теорије која иде у смјеру своје реализације, него још више: поистовјећивањем praxisa и poiesisa , при чему у самом одређењу модерног појма праксе poiesis добива не само конститутивни него и доминантни карактер".(21) Отуђени рад могућ је зато што је човек "више" од онога на шта је сведен као оруђе за рад и најамник. Он подразумева дистанцу према раду с аспекта човека као слободарског и универзално стваралачког (играчког) бића. Радећи, човек је стварао себи окове и отуђио се од свог аутентичног играчког бића, али је истовремено развијао своје стваралачке моћи које му пружају могућност да стекне

слободарско-стваралачку самосвест. Дијалектика praxis-a заснива се на сукобу између стваралачких способности које је човек стекао и (не)могућности да их реализује тако, да се у њима потврди као човек, што значи да створи хумани свет. То је један од кључних разлога што капиталистичка пропагандна машинерија и индустрија забаве све беспоштедније настоје да униште слободарску самосвест човека. Нерадно време не сме да постане време самоосвешћивања радника, већ средство за њихово увлачење у духовну орбиту буржоазије и за оплодњу капитала, што значи конзумерско време. Поготову је то актуелно данас када, због наметнуте динамике иновирања као основног услова преживљавања на тржишту, нису више хале и машине, већ је човек најважнија "инвестиција". Стваралачки ум постао је моторна снага развоја савременог капитализма, што указује на то да су створене објективне могућности за слободарску тотализацију света од стране (ослобођеног) човека.

Пишући у "Капиталу" о слободи у раду Маркс закључује: "Слобода се у овој области може састојати само у томе да удружени човек, удружени произвођачи рационално уреде овај свој промет материје с природом, да га доведу под своју заједничку контролу, уместо да он њима господари као нека слепа сила; да га врше с најмањим утрошком снаге и под условима који су најдостојнији и најадекватнији њиховој људској природи. Али то увек остаје царством нужности. Са оне стране њега почиње развитак људске снаге, који је сврха самом себи, право царство слободе, али које може да процвета само на оном царству нужности као својој основици. Скраћење радног дана основни је услов."(22) Анализирајући процесе аутоматизације рада Маркузе констатује: "Естетске категорије би ушле у технологију пацификације сразмјерно конструираности производне машинерије с обзиром на слободну игру способности. Али, насупрот "технолошком Еросу" и сличним неспоразумима, "рад не може постати игра ..."; Марксов став непопустљиво искључује свако романтично интерпретирање "укидања рада". Идеја о благодети такве врсте је једнако идеолошка у развијеној индустријској цивилизацији као што је била у средњем вијеку, можда и више. Јер, човјекова борба с природом је све више борба с његовим друштвом, чије моћи над појединцем постају све "рационалније" и зато нужније него икада раније. Па ипак, док сфера нужности остаје, организирање ове сфере с обзиром на квалитативно различите циљеве промијенило би не само начин већ и опсег друштвено нужне производње. Ова промјена би, пак, утјецала на људске актере производње и њихове потребе."(23) Постајући тоталитарним и глобалним поретком деструкције капитализам је на нови и на далеко драматичнији начин поставио питање нужности и слободе, а самим тим и питање односа између рада и игре. Није више рад као такав, већ је борба за очување живота на земљи (и њему одговарајући рад) постала најважнија егзистенцијална обавеза човека. Борба за опстанак постаје савремено "царство нужности" и на њеном темељу развиће се човек као тотализујуће животворно биће. Савремени капитализам "ујединио" је егзистенцијалну са есенцијалном сфером: борба за слободу постаје егзистенцијална нужност, а борба за опстанак основни слободарски изазов. То значи да нису више сфере рада, уметности, игре - полазиште слободарске праксе, већ је то човек као тотализујуће животворно биће које читав свој живот сагледава у егзистенцијално-есенцијалној равни, што значи у контексту борбе против капитализма који је претворио друштвене институције, законе природе и човека у средство за уништавање живота. У том контексту рад, којим се реализују стваралачке (животворне) моћи човека и ствара истински људски свет, постаје основна есенцијална делатност. Као што је данас произвођење добара (робе) истовремено уништавање живота, тако ће у будућем друштву произвођење добара истовремено бити произвођење здравих животних услова (оплемењeне природе) и стварање здравог (оплемењеног) човека.

Теза да је игра могућа само у односу према раду значи да се полази од игре као области, а не од човека као играчког бића и као таквог субјекта тотализовања (хуманизовања) друштвеног живота и природе, чему подлеже и рад као међуљудски однос и као само-стваралачка делатност човека. Уместо рада и игре као од човека отуђених сфера, полазиште је човек као универзално стваралачко биће које се односи према раду у целокупности његове тотализујуће слободарско-стваралачке (животворне) праксе. Тада неће бити могуће применити механицистичку шему о "повратном дејству игре на рад", при чему је човек само посредник између од њега отуђених друштвених сфера. Ради се о успостављању доминације човека и оплемењујућих међуљудских односа над свим друштвеним процесима; о хуманизовању рада све потпунијим реализовањем играчког бића човека; о тотализовању

света стваралачком (животворном) праксом човека, при чему су рад, уметност и "чиста" игра ("произвођење" људског у непосредном облику) само облици реализовања истинских људских моћи. Од "адаптивне" и инструментализоване радне снаге дошло се до човека као тотализујућег субјекта укупног друштвеног живота. Укидањем дуализма рада и игре укида се дуализам човека као homo faber-a и homo ludens-a тако што човек постаје еманциповани homo libertas.

Фурије је до рада као игре дошао полазећи од еротске природе човека и стављајући у први план међуљудске односе, и у том контексту однос човека према раду. Маркс критикује онај рад који је споља наметнута принуда и у коме је човек најамник, и залаже се за рад слободних људи који је постао "прва животна потреба" човека. Енгелс у "Анти-Дирингу" говори о "производном раду" који "уместо да буде средство за поробљавање, постаје средство за ослобађање људи, пружајући сваком појединцу прилику да све своје способности, како телесне тако и духовне, усавршава и примењује у свим правцима, и у којој се рад тако претвара у задовољство место да буде терет".(24) Следећи Маркса, Жан Дивињо инсистира на укидању јаза између умног и физичког рада, чиме се ствара могућност да се на битно другачији начин постави питање односа између рада и игре: "Кад та подела буде укинута, имаћемо једну нову слику, нову концепцију рада, па према томе и игре, а то за сада још не можемо замислити, али се можемо борити за то. Јер, сматрам, ствари могу кренути тим током. Кад код човека (...) који је развио своје естетске, имагинативне, а тиме и производне снаге, не буде разлике између умног и физичког рада, тада ће имагинативност постати заједничка својина, а свакодневни живот ће бити обогаћен неслућеним снагама које су за сада повластица само једног малог броја људи."(25) Стваралачки рад представља превазилажење класичне поделе рада и парцијализованог човека сведеног на "специјализовану радну снагу". Уместо што је сведен на операционализовани интелект, што значи на техничко средство за производњу "иновација" и оплодњу капитала, стваралачки ум постаје основ стваралачког рада и основ друштвене интеграције. Он није само произвођење корисних добара, већ и визионарског: стварање humanum-а постаје стварање novum-а и обратно. Стваралачки рад подразумева реализовање људског на људски начин и обезбеђивање егзистенције таквом прерадом природе којом се она не угрожава и којом се оплемењује природно биће човека... Потреба за радом постаје потреба за развојем стваралачких моћи и међуљудских односа, као и за санирање последица уништавања природе и човека као биолошког бића. Он представља превазилажење парцијализованог човека и омогућава интеграцију човечанства на темељу стваралачког ума. У крајњем, рад постаје не само начин обезбеђивања егзистенције, већ и обогаћивања међуљудских односа и враћање човека његовој људској бити. Стваралачки рад је непосредни облик произвођења друштва као заједнице еманципованих личности, што значи стваралачке и тотализујуће друштвености. Резултати стваралачког рада, као и у уметничком стваралаштву, су немерљиви. Они не могу да буду приватна својина, већ само "својина" човечанства. Стваралачки рад је по својој природи безграничан како у смислу развоја стваралачких моћи човека, тако и у смислу његовог временског и просторног дејства. Он је основни облик тотализујуће праксе којом се производи безгранични (људски) свет. Стваралачки рад представља супротност капиталистичком раду који се заснива на деструктивном ирационализму. Он подразумева не само стварање корисних добара и стварање човека као универзалног стваралачког бића, већ пре свега стварање живота. Стваралаштво је заједнички именитељ свеопштем животворном активизму човека, а стваралачки напор је оно што чини суштину рада и игре. Истинска игра резултат је стваралачког развоја човека и истовремено је највиши и најнепосреднији облик у коме човек производи људско. У том смислу игра је превазилажење уметности. Стваралачки напор је право стање човека, као што је непрестани животворни напор виталних органа право стање организма и основни услов живљења. Играчки напор је најаутентичнији облик реализовања животворне снаге човека, воље бити човек... На њему се заснива лет ка новим световима. Прави резултат стваралачког напора је развој играчког бића човека и међуљудских односа, а то значи ослобођење играчког и развој потребе и способности за игру. Живот као стални стваралачки (животворни) напор, као стварање људског, то је облик у коме непрестано треба да пулсира животворно било човека.

Развој аутоматизације ствара могућност да се однос рада и игре сагледа на битно другачији начин. Маркузе: "Потпуна аутомација у домену нужности би отворила димензију слободног времена као ону

у којој би се конституирало човјеково приватно и друштвено биће. То би била повијесна трансценденција према новој цивилизацији."(26) И даље: ""Прогрес" није неутралан термин. Он се креће према специфичним циљевима који су одређени могућношћу да се побољшају људске околности. Развијено индустријско друштво се приближава стадију у коме би континуирани прогрес тражио радикалан раскид с преовлађујућим смјером и организацијом прогреса. Тај стадиј би био постигнут онда кад материјална производња (укључујући потребне службе) постане аутомација до те мјере да све виталне потребе могу бити задовољене при редуцирању нужног радног времена на маргинално вријеме. Од тада би технички прогрес трансцендирао домену нужности гдје је служио као инструмент доминације и експлоатације, што је, услијед тога, ограничавало његову рационалност. Технологија би постала предмет слободног развоја способности у борби за пацификацију природе и друштва. (...) Такво стање је сагледано у Марксову појму "укидања рада"."(27) Померање индустријског рада ка аутоматизацији највећи је допринос капитализма будућности. Међутим, аутоматизација сама по себи не укида репресију већ је, у постојећим условима капиталистичке репродукције, чини безличнијом и ефикаснијом. Неограничене могућности научног и технолошког развоја не темеље се на неограниченим могућностима развоја капитализма, већ на неограниченим могућностима развоја стваралачких способности човека. Капитализам је покренуо те моћи и усмерио ефекте њиховог развоја на уништење живота. "Моћ технике" постала је од човека отуђена и на капиталистички начин инструментализована стваралачка моћ човека. Истинска вредност технолошког развоја није у стварању "материјалног благостања", већ у развоју стваралачких моћи човека које пружају могућност да се очува и хуманизује живот. У том контексту истинска игра постаје могућа.

Играчко биће човека може да се развије у својој пуноћи тек када рад постане облик слободног испољавања универзалних стваралачких моћи човека. Тада игра неће бити супротност раду и као таква компензациона активност за прикраћену људскост, већ стваралачка активност комплементарна раду, што значи највиши облик спонтаног реализовања човека као играчког бића. Што човек у раду буде могао слободније да испољи своју стваралачку личност, утолико ће његово играчко биће моћи да се слободније и целовитије изрази у игри - што ће бити нови потстицај за хуманистичко иновирање радних процеса. То што је рад циљно-рационална делатност не значи да начин постизања задатих ефеката не може бити остварен тако да се човек оплемењује, што значи да рад све више добија уметнички карактер. И рад који подразумева могућност стваралачког испољавања човека може бити игра, с тим што он нема ону потпуност и спонтаност коју има игра у којој човек у целости потврђује своје играчко биће - као што је то љубавна игра која је произвођење људског у чистом смислу. Оно што је релативно је "степен" спонтаности у испољавању играчког бића човека. У играма постоји градација на основу тога колико која игра пружа могућност за испољавање и развој играчког бића човека. Љубавна игра највиши је облик реализовања играчког бића, с тим што и у њој спонтаност и интензитет доживљавања људског нису увек исти.

Рад као стваралачка људска активност којом се обезбеђује опстанак друштва није негативни, већ позитивни основ истинске телесне културе која се заснива на Русоовом принципу homo homini homo. Индустријски као и научни (пост-индустријски) рад имају колективистички карактер и заснивају се на сарадњи и солидарности. Постајање радом не само егзистенцијалне, већ есенцијалне активности - не само стварање услова за слободу већ потврда човека као слободарског бића - укида се дуализам рада и игре, што значи човек постаје јединствено слободарско-стваралачко биће при чему су рад и игра само специфични облици реализовања његове недељиве људске природе. Не ради се о одбацивању принципа учинка, већ његово "постављање" у оквире стваралаштва, односно, задовољавања истинских људских потреба (уместо производње ради профита). Истински резултат стваралаштва није производња предметности, већ играчког бића човека и друштва као играчке заједнице у непосредном облику. Поетичко не означава само природу стваралаштва, већ и природу онога ко ствара и онога што се ствара. Бити на нивоу својих истинских људских моћи значи бити слободан човек.

Питање о истинској игри као конкретној друштвеној (историјској) појави може да се постави само

полазећи од владајуће деструктивне тенденције развоја света, и то у контексту животворнoг praxis-а којим се треба изборити за нови свет. Ради се о слободарској игри у којој долазе до изражаја еманципаторско наслеђе модерног друштва и визија будућег света - кроз развој играчког бића и потребе човека за човеком. То је оно што капитализам (и путем спорта) уништава: потребу човека за човеком. Животворност је суштина истинске праксе, а стварање људског света и повећавање извесности његовог опстанка њен је непосредни и највиши резултат.

Херберт Маркузе:

“ослободилачка трансформација природе“

Говорећи о Хегеловом појму слободе Маркузе констатује: “Хегелов појам слободе претпоставља тоталну свијест (у Хегеловој терминологији: самосвијест). Према томе, “реалкизација” природе није и никад не може бити властито дјело природе. Како је природа у себи негативна (тј.по свом властитом бивствовању недостатна), то је повијесно трансформирање природе превладавање те негативности, ослобођење природе. Или, Хегеловим ријечима, природа је у својој бити не-природна - “дух”.”(28) И даље: “Повијест је негација природе. Оно што је само природно превладано је и репродуцирано помоћу моћи ума. Метафизички појам да природа у повијести долази сама себи указује на несавладане границе ума. Он их устврђује као повијесне границе - као задатак који треба довршити, или боље, који треба тек предузети. Ако је природа у себи рационалан легитиман објекат знаности, тад је она легитиман објекат не само ума као моћи већ и ума као слободе; не само доминације већ, такођер, ослобађања. С појавом човјека као animal rationale - бића кадра да трансформира природу у односу на способности духа и могућности материје - пуко материјално као субрационално поприма негативан статус. Оно постаје сфера коју Ум треба да појми и организира.”(29) У капитализму дух путем кога природа стиче самосвест укинут је техником која нема само анти-духовни (анти-умни), већ и анти-егзистенцијални карактер. Она је облик у коме су силе природе инструментализоване на капиталистички начин и постале анти-природна моћ. Идеја о „ослободилачкој тансформацији природе“(30) добија конкретну историјску димензију тек у односу према процесу деструктивне капиталистичке „трансформације“ природе. Основни недостатак пуке природе није тај што је неумна, већ што не може да спречи уништење живота на земљи. "Ослободилачка трансформација природе" нема само слободарски, већ пре свега егзистенцијални карактер. Није ослобођење човека од природе, већ је ослобођење човека од капитализма основни услов како људске слободе, тако и људског опстанка. Спречавање да природне силе буду инструментализоване ради уништења живота (атомске бомбе и друга све бројнија средства која се производе у капиталистичким лабораторијама смрти; развој технике која се заснива на "деструктивној продуктивности" /Маркузе/ и која се своди на уништење природе и човека...), и очување живота на земљи очувањем природе као животворне целине њеним оплемењивањем - то је судбински задатак човечанства.

Пишући о доминацији “технолошког рационалитета” у “развијеном индустријском друштву”, Маркузе закључује: “У потпуно развијеном индустријском друштву ту нерастворљиву срж све више истањује технолошки рационалитет. Без сумње, физичка трансформација свијета захтијева менталну трансформацију његових симбола, слика, идеја. Очито, кад градови, и магистрале, и национални паркови ничу на негдашњим селима, долинама и шумама, кад моторни чамци јуре по језерима, а авиони парају небо - тад ова подручја, као подручја супротстављеног, губе карактер квалитативно другачије стварности.”(31) Маркузеов израз “технолошки рационалитет”, који се заснива на “физичкој трансформацији света”, само је друго име за деструктивни капиталистички ирационализам. Уништавање природе укључује и уништавање културног наслеђа човечанства које је стварано хиљадама година, и које се заснива на органској вези човека и природе. Отуда прворазредни значај за развој животворне свести човека има очување културног наслеђа које се заснива на животворном јединству човека са природом. Маркузе: “Сва радост и сва срећа произилазе из способности трансцендирања природе - трансцендирања у коме је господарење природом и само подређено ослобођењу и пацификацији егзистенције. (...) Глорификација природног је дио оне идеологије која штити неприродно друштво у његовој борби против ослобађања. (...) Спознајном моћи ума и његовом

моћи трансформирања цивилизација производи средства за ослобађање природе од њезине властите бруталности, њезине властите инсуфуцијентности, њене властите слепоће. Ум може испунити ту функцију само као посттехнолошки ratio коме је и сама техника средство пацификације, органон “умјетности живота”. Тад функција ума конвергира с функцијом умјетности.”(32) Маркузе превиђа да је природа сама по себи оплемењујућа. Русо говори о "вештини живљења" коју ће дете научити у природи која га "позива у људски живот".(33) “Властита бруталност природе” има егзистенцијални и животворни карактер, за разлику од капитализма који је деструктиван – чему је подређена антрополошка слика човека: уместо да је “звер”, човек постаје “(само)деструктивно” биће. У спорту, које је огледало у коме се види прави лик капитализма, природа се не ослобађа од њених недостатака и бруталности, већ постаје предмет експлоатације и деструкције. У њему тело, које је непосредна природа за човека, постаје противник кога треба победити и искористити ради постизања нељудских циљева. Спортом човек се не ослобађа зависности од тела, већ се "ослобађа" од живота.

У природи борба за опстанак основ је опстанка живог света - она је животворна. У капитализму борба за опстанак је “превазиђена” тако, што је постала уништавање живота. Она се не заснива на борби за опстанак између људи, већ између капиталистичких концерна, што значи да се не руководи егзистенцијалним потребама живих бића, као што је то у природи, већ нехуманим и анти-животним интересима капитала. Њу не покреће немаштина, већ развој “потрошачког друштва” где стварање и стицање добара постаје начин уништавања човека као културног и биолошког бића, као и природе. У капитализму “природа престаје бити пука природа” тако што бива лишена природности и сведена на пуки објект експлоатације и деструкције. Будући да капитализам укида природну бруталност тако што уништава природу, потребно је борити се за њено оприрођење, што значи за њено ослобођење од капиталистичке деструкције. Природне силе треба претворити у средство за очување и оплемењивање природе. Ослободилачка могућност природе налази се у њеној животворности - у стварању животних облика. Човек је по својој природи животворно биће које може да се оплемени само ако се поштује његова животворност - и то као интегралног дела природе. Тек у природи човек може на прави начин да доживи пуноћу свог људског бића. Оплемењивање постаје развој (превазилажење) изворне природности, а не њено подређивање рационалном шаблону, моделу “племенитог” и тсл. Уместо да се човек појављује као облик у коме природа добија могућност да буде превазиђена “духом”, а то значи да стекне појам о себи и да се односи према себи самој, човек треба да превазиђе (оплемени) своју изворну природну животворност (родност) развојем играчког бића, што значи да оно треба да постане основ тотализовања света. Ради се о претварању родног у животворни, а животворног у стваралачки принцип.

У капитализму инструментални и израбљивачки однос према природи основ је односа према људском телу. Оно није хармонични део живе природе које, као такво, треба поштовати, већ је сведено на предмет обраде и на средство за постизање нехуманих циљева. Уместо радног, спортског, техничког, конзумерско-деструктивног - слободарска игра треба да развије стваралачко (поетско) тело и богатство покрета (вештина као оплемењени покрет) који пружају могућност за реализoвање стваралачке личности човека. Није реч само о борби за очување културног наслеђа човечанства и човека као културног бића, већ за опстанак човека као природног и играчког бића. Слободарска игра треба да омогући да се очувају и развију еманципаторска достигнућа телесне културе која уништава “техничка цивилизација”. Уместо оприрођења тела које је сведено на машину, треба тежити оплемењивању природног бића човека развојем његовог играчког бића, а то значи стваралачком вештином кроз коју човек развија као целовито (телесно, интелектуално, еротско, друштвено) биће. Не ради се о оплемењивању технике уметношћу, већ о оплемењивању човека, што значи о развоју његовог универзалног стваралачког бића, чиме се укида техника као од човека отуђени однос према природи, као и уметност као посебна друштвена сфера. Уместо односа између од човека отуђених друштвених сфера, који су основни начин функционисања “друштвеног живота”, треба инсистирати на развоју непосредних односа између људи као еманципованих играчких бића. Свет као уметничко дело - то је смисао борбе за будућност. Борбом за нови свет створиће се ковитлац људског који ће “усисати” све оно што је отуђено од човека. Уместо Ничеове космичке енергије, живот који је отуђен од човека почеће поново да струји у човеку; уместо да је уметност средство за претварање космичке

енергије у живот, стваралачка енергија човека постаће основ стварања новог - људског космоса.

Овде бисмо, заједно са Маркузеом, могли да се запитамо: “С обзиром на то што је стандард учинио од човјека и од природе, треба поново поставити питање завриједи ли он жртвовања и жртве подношене за његову одбрану?”.(34)

x x x

Fusnote

(1) Ljubodrag Simonović,Sport,kapitalizam,destrukcija,8-43.с,"Lorka",Beograd,1995.

(2) Herbert Markuze,Kultura i društvo,127,128.с.BIGZ,1977.

(3) Исто,126.с.

(4) Исто,126,127.с.под.Х.М.

(5) Theodor Adorno W,Freizeit,Stichworte,65.с.Suhrkamp Verlag,Frankfurt a.M,1969.

(6) У:К.Маrx-F.Еngels,Dela,6.књ,400.с,Просвета,1974.

(7) Friedrich Engels,"Напредак покрета за социјалну реформу на Континенту",К.Марx-Ф.Енгелс,Дела,4.књ,13,14.с.Просвета,Београд,1968.Под.Ф.Е.

(8) К.Маркс,Основи критике политичке економије,К.Марx-Ф.Енгелс,Дела, 20.књ.79.с.

(9) К.Маркс,Основи критике политичке економије,I том,У:К.Марx-Ф.Енгелс,Дела,19. књ.420.с.Просвета,Београд,1977.

(10) Charles Fourier,Civilizacija i novi socijetarni svijet,244.с,Školska knjiga,Zagreb,1980.

(11) Исто,161.с.

(12) Исто,85.с.

(13) Исто,161.с.Kурзив Š.F.

(14) Ерих Фром,Здраво друштво,180.с,Rad,Beograd,1963.

(15) Milan Каngrga,Praksa,vrijeme,svijet,423.Под.М.К.

(16) Herbert Маrcuse,Čovjek јеdnе dimenzije,222.с.

(17) Упореди:Карл Маркс,"Инструкције делегатима Привременог централног већа",у: К.Марx-Ф.Енгелс,Дела,27.књ.157,158.с,Просвета,Београд,1979.

(18) Михаило Марковић,Рад,праxис,игра, "Тhеоriа",3,1983,119.с.Курз.М.М.

(19) Milan Кangrga,Praksa,vrijeme,svijet,64.с.

(20) Исто,65.с.

(21) Исто,55.с.Под.М.К.

(22) Karl Маrx,Кapital,III том,682.с.K.Marks-F.Engels,Dela,Prosveta,Beograd,1977.

(23) Herbert Маrcuse,Čovjek jedne dimenzije,222.с.

(24) F.Еngels,Аnti-Dühring,К.Маrx-F.Еngels,Dela,31.том,224.с.

(25) Код:Петар Живадиновић,Од филозофије до политике,14,15.с.

(26) Herbert Мarcuse,Čovjek јеdne dimenzije,51.с.

(27) Исто,33,34.с.

(28) Исто,фус.219.с.

(29) Исто,219.с.

(30) Исто,222.с.

(31) Исто,75.

(32) Исто,220.с.Курзив Х.М.

(33) Упорeди:Žan-Žak Ruso,Еmil,17.с.

(34) Herbert Marcuse,Čovjek jedne dimenzije,223.с.

x x x